ЈУ СРЕДЊОШКОЛСКИ ЦЕНТАР

„ЈОВАН ЦВИЈИЋ“

МОДРИЧА

МАТУРСКИ РАД ИЗ ХЕМИЈЕ

ТЕМА: АНТИБИОТИЦИ

МЕНТОР: УЧЕНИК:
Невенка Кузмановић, проф. Сњежана Ђурић,VI-2

Модрича, школске 2016/2017. године

 САДРЖАЈ
САДРЖАЈ ............................................................................................................................................ 2
1. УВОД .......................................................................................................................................... 3
2. ИСТОРИЈА АНТИБИОТИКА ............................................................................................................ 4
2.1 Дејство антибиотика.............................................................................................................. 5
2.2Добијање .................................................................................................................................. 6
3. ПОДЈЕЛА АНТИБИОТИКА.......................................................................................................... 7
3.1 Антибиотици са структуром једноставних аминокиселина или олигопептида ............... 8
3.2 Антибиотици са структуром полипептида .......................................................................... 9
3.3 Антибиотици са структуром гликозида ............................................................................. 10
3.4 Антибиотици из групе макролида ..................................................................................... 11
3.5 Антибиотици из групе тетрациклина ................................................................................. 12
3.6 Антибиотици полиенске структуре .................................................................................... 14
3.7 Антибиотици типа хлорамфеникола .................................................................................. 15
3.8Биолошко поријекло ............................................................................................................. 16
4. МЕХАНИЗАМ ДЈЕЛОВАЊА ..................................................................................................... 17
5. ЗАКЉУЧАК ............................................................................................................................... 18
6. ЛИТЕРАТУРА ............................................................................................................................ 19
7. МИШЉЕЊЕ МЕНТОРА И ОЦЈЕНА МАТУРСКОГ РАДА ........................................................... 20

2
 1. УВОД

Назив антибиотик потиче од ријечи anti=против и bioza=живот. Антибиотици

су једињења настала као производ метаболизма различитих микроорганизама, који
имају способност да спријече раст других микроорганизама или да их потпуно
униште.

Појава стварања антибиотика назива се антибиоза. Назив антибиотик је први

пут употребљен 1889. године. Те године је научник Ваксман (Waksmann)изнио
претпоставку према којој организми поред симбиозе (у којој се међусобно
потпомажу), у природи постоји и антибиоза (у којој један организам уништава
други). При томе је један организам пасиван и пропада, а други дјелује активно и
уништава први.

По хемијској структури антибиотици су хетерогена група једињења са

компликованом структуром. Савремена медицина се у великој мјери ослања на
употребу оваквих хемијских агенаса у борби против великог броја заразних болести.
Они могу да убију или инхибирају раст бактерија. Неколико антибиотика је исто
тако ефектно против гљивица и протозоа, а неки су токсични за људе и животиње,
чак и кад се користе у терапеутској дози. Антибиотици нису ефектни против вируса
као што су прехлада или инфлуенца и могу да буду штетни ако се непримјерено
користе. Понекад се термин антибиотик користи за сваку супстанцу која се користи
против микроба, синонимно са антимикробним агенсом. Међутим, антибактеријали
се користе у сапунимаи средствима за чишћење, али не као лијекови. Нажалост, све
већи број бактерија развија отпорност на антибиотике, па се због тога стално
развијају нови антибиотици да се боре са све већом отпорношћу бактерија.

3
 2. ИСТОРИЈА АНТИБИОТИКА

Употреба хемијских агенаса против патогена започела је са њемачким

љекаром Паулом Ерлихом. Он је након низа покушаја утврдио да је одређеном
хемијском токсичношћу могуће убити патоген а при томе не убити домаћина. Он је
1904. открио да је употребом хемијског споја трипана могуће смањити вјеорватност
појаве. Открио је такође да је кориштењем арфенамина могуће лијечити пацијенте
обољеле од сифилиса. Године 1910. арфенамин је произведен под називом
сталварсан.1896. године је 21 - годишњи француски студент медицине Ернест
Духесне проучавао гљивицу Pencillium chrysogenum. Отркио је могућа позитивна
дјеловања ове гљивице и желио је проучавати њена терапеутска својства. Међутим
није имао финансијских средстава за наставак проучавања. 1923. године љекар из
Костарике Picado Twight такође проучавао ову гљивицу и потврдио њено
антибиотичко дјеловање.

Слика1. Антибиотици

Почетак лијечења антибиотицима везан је за лондонског професора

Александра Флеминга 1928. године. Проучавајући бактерије стафилококе, Флеминг
је у посуди, у којој је случајно пао комадић плијесни Pencillium notatum, примијетио
да плијесан излучује материју. Та материја уништила је стафилококе и појавило се
дно посуде. Флеминг је ову активну активну супстанцу назвао пеницилин.Мислио
је, међутим, да антибиотик није у стању да преживи преживи довоњно дуго у
човјечијем тијелу и због тога не може бити учинковит као лијек, те је одбацио
могућност пеницилина као антибиотика.Тек 1940. године на Универзитету на

4
Оксфорду, научници Хауард Флори и Ернст Чејн су утврдили да је антибиотик
довоњно јак за преживљавање у људском тијелу. У индустријској производњи
пеницилина већ од 1951. године, Флемингова плијесан Penicillium notatum
замијенила је Penicillium chrysogenum.

2.1 Дејство антибиотика

Пеницилин дјелује тако што спречава образовање образовање чврстог ћелијског
зида бактерије усљед чега оне бубре и пуцају. Антибиотици дјелују искњучиво на
бактерије, грам позитивне и грам негативне. Немају никакав утицај на вирусе.
Разликују се два основна типа дјеловања атибиотика на микроорганизме:

1. Микробистатичко – када спречавају размножавање;

2. Микробицидно – при коме уништавају микробе.

Хемијски агенс мора, за дјеловање у лијечењу, посједовати селективну

токсичност тј. способност уништавања патогена са мало или нимало штетног
дјеловања на домаћина. Степен селективне токсичности може бити изражена у
облику:

 Терапијске дозе - количина агенса неопходног за лијечење

 Токсичне дозе - количина агенса у крви која није штетна за домаћина.

Сваки антибиотик има одређени антимикробни спектар дјеловања. Многи

антибиотици губе активност у контакту са протеинима ткива и ензимима, јер трпе
одређене структурне промјене. Антибиотици се комбинују само ако постоји
синергизам дјеловања, односно ако су микроорганизми истовремено осјетљиви на
сваки антибиотик појединачно. Према медицинским критеријумима добар
антибиотик треба да показује високу ефикасност према патогеним
микроорганизмима, а да није токсичан по организам болесника. Други важан услов
је да не доводи до појаве изражене резистенције при дуготрајној употреби.Због
штетних дјеловања антибиотика, све чешћих инфекција проузрокованих
резистентним микроорганизмима, траже се нова антимикробна средства која ће
имати мање штетних нуспојава и која ће дјеловати на резистентне микробе.

5
 2.2Добијање
Антибиотици се најчешће добијају микробиолошким путем који обухвата
гајење различитих бактерија гљивица или антиномицета на специфичним подлогама,
а потом изолацију одређеног антибиотика. Овај процес се назива ферментација.

Други начин за добијање антибиотика је полусинтетским путем, а то је

хемијска модификација природног антибиотика или меког његовог биосинтетског
прекурсора. Мали број антибиотика добија се синтетичким путем.

При индустријском добијању, односно процесу ферментације, користе се

резервоари од неколико хектолитара гдје се налази смјеса хемикалија за
размножавање микроорганизама. Температура, pH, концентрација материја и
кисеоника се строго контролишу. Када је процес завршен, врши се изоловање
антибиотика из раствора. Потребно га је пречистити,хемијски модификовати, а
затим кристализовати.

За производњу антибиотика ферментацијом веома је важно одабирање погодног

соја микроорганизама. Од соја микроорганизама, услова под којима се развијају, као
и од састава ферментационе смјеше зависе квалитет и квантитет добијеног
антибиотика. Послије одабирања најпогоднијег соја микроорганизми се засијавају на
специјалним подлогама, а затим се другим подлогама постиже дубински раст
микроорганизама. У предферментаторима, са претходно стерилизованим храњивим
подлогама, отпочиње развој микроорганиама, а самим тим и производња
антибиотика. Послије инкубације у предферментаторима, у времену од 12 до 48
часова, на температури 15 – 30 степени, цјелокупна ферментациона смјеша пренесе
се у велике ферментаторе, са десетоструком количином храњиве, стерилне
подлоге.Процес ферментације зависи од више фактора, а пре свега од соја
микроорганизама и састава храњиве подлоге. Процес траје од један и по до шест
дана. Ферментација се врши уз стално мијешање ферментационе смјеше и довођење
стерилног ваздуха. У току ферметнације долази до биосинтезе антибиотика као
резултата метаболичких процеса развоја одређеног соја микроорганизама. По
завршеној ферментацији, када се постиже максимум у производњи антибиотика, а
још није дошло њихове разградње, цјелокупна ферментациона смјеша се филтрира.
Антибиотици се из филтрата могу изоловати на различите начине, а у зависности од
хемијских особина антибиотика:

6
  Екстракцијом органских растварачима при погодним pH,
 Таложењем у облику тешкорастворљивих једињења;
 Јоноизмјењивачким процесима и
 Адсорбовањем различитим адсорбенсима (активни угаљ).

За добијање што већег приноса антибиотика, примјењује се полусинтетски

процес. Користе се ултраљубичасти зраци или хемикалије да би се створиле
мутације. За сљедеће генерације користе се само оне генетске модификације са
највећим приносом. Елуирање са адсорбенса ради се погодним органским
растварачима.

3. ПОДЈЕЛА АНТИБИОТИКА

Антибиотици се могу подијелити на више начина. Према особинама молекула

дијеле се на:

a) анјонске ( киселе )
b) катјонске ( базне )
c) неутралне

Подјела антибиотика према структурним карактеристикама:

1. антибиотици са структуром једноставих аминокиселина или

олигопептида;
2. антибиотици са структуром попипептида;
3. антибиотици са структуром гликозида;
4. антибиотици из структуре макролида;
5. антибиотици из групе третрациклина;
6. антибиотици са полиенском структуром;
7. антибиотици типа хлорамфеникола.

7
 3.1 Антибиотици са структуром једноставних аминокиселина или
олигопептида
Најзначајнији антибиотик ове групе је ПЕНИЦИЛИН.

У зависности од састава храњиве подлоге на којој се гаје гљивице рода Penicillium,

могу се добити различити пеницилини.

Њихова општа формула је:

Слика2. Структура пеницилина

Основна структура пеницилина састоји се из два комдензована

хетероциклуса: петочланог и четверочланог ß – лактамског. Ова два заједно граде
пенам структуру, аß – лактамски циклус условљава нестабилност пеницилинског
молекула. Киселина са слободном амино – групом на положају C6 je 6 –
аминопеницилинска киселина.

Табела 1.

Бочни низ (R): Назив:

C6H5–CH2 - Пеницилин G
HO – C6H4 – CH2 - Пеницилин X
CH3 – CH2 – CH – CH – CH2 Пеницилин P
CH3 – (CH2)5 – CH2 - Пеницилин K

8
 У циљу добијања пеницилина G подлози се дода фенилсирћетна киселина. Да
би се добио пеницилил Х , додаје се p – оксифенилсирћетна киселина.Слободна
карбоксилна група пеницилина може се накнадно естерификовати различитим
алкохолима, при чему ови естри имају продужено дјеловање. Та карбоксилна група
омогућава грађење добро растворљивих соли (бензилпеницилин – натријум,
бензилпеницилин – калијум) примјену у лијечењу. Производе га различите врсте
гљивица из реда Penicillium. Водени раствори пеницилина су нестабилни и могу да
се чувају највише два дана. Биосинтетски, природни пеницилин врло се брзо
елиминише из организма. Да би се постигло дуготрајно дејство, користе се његове
соли, које се зову дело – пеницилини. Примјењују се у облику инјекција. Поред
природних пенцилина, у терапији се користе и полусинтетски пеницилини, који
имају побољшане особине (већу стабилност, шири спектар дјеловања, бољу
подношљивост). Добијају се накнадним ациловањем 6 – аминопеницилинске
киселине , која се добија као производ метаболизма гљивица на храњивим
подлогама. Најпознатији су:

 ампицилин
 цефалоспорин N.

3.2 Антибиотици са структуром полипептида

Ови антибиотици често имају токсично дејство на људски организам и зато
се мали број користи у терапији. По хемијском саставу су, по правилу, циклични
пептиди, а међу аминокиселинама из којих су грађени срећу се и непротеиногене
аминокиселине (нпр. D – фенилаланин, D и L – орнитин). Настају као производи
метаболизма различитих сојева бактерија. За лијечење се примјењују најчешће два
циклична декапептида (што значи да садрже 10 аминокиселинских остатака):
ТИРОЦИДИН И ГРАМИЦИДИН S.

Тироцидин се добија из бактерија Bacilus brevis.Механизам дјеловања је

инхибиција оксидативне фосфорилације и повећање пропусности ћелијске
мембране. Дјелује соро искључиво само на грам позитивне бактерије. Користи се
локално у отопини или мастима, у пастилама за употребу у усној шупљини. Иначе
он је јако хемолитичко средство што потпуно искључује парентералну примјену.
Хемијска формула тироцидина је C66H87N13O13.

9
 Грамицидин S је дјелотворан на већину позитивних аеробних и анаеробних
бактерија, укључујући и микобактерије. Најдјелотворнији је на пнумокок и
хемолитички стрептокок. Има снажно дјеловање. Негативно утиче на бубреге и
јетру. Због тога се користи ограничено. Најчешће за инфекције на кожи, у облику
масти и лосиона, за инфекције усне шупљине, очију и слузнице носа, у облику капи.
Хемијска формула му је C60H92N12O10.То је полипептид са наизмјеничним L и D –
аминокиселинама.

Слика3. Грамицидин

3.3 Антибиотици са структуром гликозида

Најзначајнији представник ове групе антибиотика је стрептомицин.Добија
се из подлоге на којој расте Streptomyces griseus. Молекул стрептомицина се састоји
од три основна дијела: стрептидина, стрептозе и N – метил – L – глукозамина, који
су међусобно повезани гликозидним везаама. Стрептомицин је лијек који се налази
на листи есенцијалних лијекова. Свјетске здравствене организације и има велик
значај као први лијек који има дјеловање на изазиваче туберкулозе.

Стрептомицин се у терапији користи у облику сулфата или хлорида. Поред

лијечења туберкулозе, служи и за лијечење других обољења. Међутим, код клица
које се брже размножавају може доћи до појаве њихове отпорности (резистенције) на
стрептомицин, већ након неколико дана. Због тога се стрептомицин комбинује са

10
другим антибиотицима (нпр. са пеницилином). Стрептомицин се мора опрезно
дозирати, јер његова неконтролисана употреба може довести до нежељеног
споредног дејства, као што су неуротоксично дјеловање, оштећење слуха.

Слика4. Стрептомицин

Стрептомицин дјелује тако што блокира развој бактерије заустављањем

синтезе протеина бактерије. Пошто се људски рибозом разликује од бактеријског,
стрептомицин нема негативно дјеловање на синтезу протеина код људи. Овај
антибиотик се даје инјекцијама. Стрептоицин је отрико Алберт Шац, студент који је
у то вријеме радио свој магистарски рад. У лијечењу се употребљава у облику соли:
сулфата или хлората.

3.4 Антибиотици из групе макролида

У ову групу спадају они антибиотици, који у молекулу садрже
макроциклични лактонски прстен (са 14 и више атома) и моносахариде, који су
гликозидном везом повезани са лактонским системом. Производе их различите
Streptomyces врсте. Спектар њиховог дјеловања одговара пеницилинима, али дјелују
и на оне изазиваче болести, који су резистентни на пеницилин. Међу овим
антибиотицима највећи значај има ЕРИТРОМИЦИН. Садржи два специфична
шећера аминошећер – дезозамин и метоксишећер – кладинозу. Дјелује на грам –
позитивне бактерије и коке, у првом реду стафилококе, стрптококе и пнеумококе.

11
 Дејство макролида може бити бактерицидно и бактериостатско, што зависи
од концентрације лијека и типа микроорганизама. Данас имамо у пракси бројне
макролидне антибиотике од којих су најважнији кларитромицин, телитромицин и
азитромицин. Макролиди такође коче синтезу протеина у рибозомима бактерија.

Слика 5. Еритромицин

Еритромицин се користи у лијечењу многих инфекција као што су:

 Инфекција респираторног система;

 Инфекција коже и поткожног ткива;
 Коњуктивитиса;
 Урогениталних инфекција.

Бактерије производе многе токсичне макролиде. Знатан број тих супстанци је

изолован и карактерисан нпр. миколактони. Антимикробни макролиди се
употребљавају више него пеницилин тј. служе као замјена код пацијената
алергичних на пеницилин.

3.5 Антибиотици из групе тетрациклина

Ово је веома значајна група антибиотика са широким спектром дјеловања и
са малом токсичношћу. У терапији се користе природни тетрациклини (изоловани из
подлога) на којима се размножавају различите Streptomycesврсте или полусинтетски,
добијени хемијским третманом природних. За све антибиотике ове групе је
карактеристично да су изграђени од четири супституисана, кондензована,
12
шесточлана прстена. Међу њима најчешће се примјењују окситетрациклин
(Terramycin) и политетрациклин, који се добија хемијским путем из
окситетрациклина. Тетрациклини дјелују на грам – позитивне и грам – негативне
бактерије, рикеције, неке вирусе и протозое. При дужој употреби долази до
поремећаја нормалне бактеријске флоре у цријевима.

Слика6. Тетрациклин

Тетрациклини дјелују тако што инхибирају синтезу протеина послије

преузимања у осјетљиве микроорганизме путем активног транспорта. Они дјелују
бактериостатички, а не бактерицидно. Тетраациклини се обично дају орално. Пошто
они у присуству металних јона ( K, Mg, Fe, Al ) формирају нересорптивне комплексе,
ресорпција је смањена. Корисни су за лијечење инфекција и акни. Поред основних
тетрациклина у лијечењу је уведено неколико нових. Они имају исте опште
карактеристике као и стандардни тетрациклини, али се од њих разликују по
сљедећим особинама:

 растворљиви су, па се боље ресорбују (тј. економичнији су);

 спорије се излучују из организма;
 имају снажније антибактеријско дејство.

Тетрациклини нове генерације су демеклоцин – хидрохлорид, политетрацилин,

метациклин, доксициклин.

Анбиотици тетрациклинске групе су амфотерног карактера и дају соли и са

киселинама и са базама. Добијене соли су кристалне, добро растворљиве у води и
погодне у лијечењу. Водени раствори су нестабилни, па се стабилизују додавањем
стабилизатора. Тетрациклини су жуте боје и граде стабилне комплексе са јонима

13
калцијума. Ови комплекси су нерастворљиви. Због тога се избјегава истовремено
узимање млијека и тетрациклина. У сточарству се користе као додак храни, да би се
побољшао прираст животиња.

Табела 2.

R R1 НАЗИВ
H- H- Тетрациклин
H- Cl- Хлортетрациклин
HO- H- Окситетрациклин

3.6 Антибиотици полиенске структуре

У ову групу спадају они антибиотици, који у молекулу имају више
незасићених веза (двоструких и троструких). Најчешће се примјењују: митомицин,
нистатин и амфотерицин.

Слика 7. Митомицин

Сви ови антибиотици имају антифунгално дјеловање и користе се у лијечењу

гљивичних обољења.Нистатин (Nystatin) је лијек који спада у групу антимикотика
и који се користи за превенцију и лијечење гљивичних инфекција. Нистатин је
заправо антимикотички антибиотик. Добија се из плијесни Streptommyces noursei.
Користи се у виду масти, крема и капи. Због карактеристичне структуре веже се за
молекуле ергостерола у мембрани гљивице и узрокује стварање шупљина у
мембрани (до тада непропустљива мембрана постаје врло пропустљива и губи своју
функцију) што уништава интегритет и изазива одумирање.

14
 Амфотерицин је антибиотик чију комплексну структуру карактерише велики
број угљеникових атома везаних у прстенове. Он се везује за ћелијску мембрану и
мијења њену пропустљивост и транспортне функције. Има селективно дејство и
везује се за мембрану гљивица.

3.7 Антибиотици типа хлорамфеникола

Хлорамфеникол је први пут изолован из Streptomycesvenezuelae. 1947. године
добијен је синтетски.

Слика 8. Хлорамфеникол

У терапији се користе и различити естри хлорамфеникола (палмитат, стеарат,

сукцинат). Хлорамфеникол и његови деривати се више не примјењују орално због
нежељених ефеката, већ само у облику масти за спољну локалну терапији. За
хлорамфеникол је карактеристично да је то једини природан производ са
ароматичном нитро – групом. Хлорамфеникол се брзо ресорбује из дигестивног
тракта и распоређује по ткивима и органима. Максимална концентрација у крви
постиже се већ послије два часа. Хлорамфеникол лако прелази у прелази у
плеуралну течност, а такође и кроз плаценту. Један дио унијетог хлорамфеникола
разгради се у организму, у јетру, а остатак се излучује углавном преко бубрега. Он је
жућкастобијели или сивкастобијели кристал или кристални прашак без мириса, јаког
горког укуса. Лако се раствара у концентрованом етанолу, пропиленгликолу, теже у
глицеролу, тешко у води,а скоро се не раствара у етру и хлороформу. Растварањем у
разблаженој хлоридној киселини и загријавањем у присуству елементарног цинка у
праху, нитро – група се редукује до примарне ароматичне аминогрупе. Послије

15
хлађења и филтрирања, филтрат даје диазо – реакцију. Испитује се на присуство
тешких метала и хлорида стерилност и нешкодљивост. Садржај се одређује
микробиолошки. Хлорамфеникол се користи у лијечењу инфекција, проузрокованих
углавном бактеријама резистентним на остале антибиотике. Погодан је у лијечењу
неких облика менингитиса, тифуса, паратифуса и других болести. Дјелује на неке
грам – позитивне и грам – негативне бактерије, рикеције и велике вирусе. Показује
токсичне реакције на коштану срж, доводи до појаве анемије и промјена у крвној
слици. Пошто нема изражено дејство на кожу и не изазива алергијске реакције, даје
се локално у облику масти и капи. Због веома непријатног, изразито горког укуса,
хлорамфеникол се употребљава у облику естара са неким киселинама
(хлорамфениколпалминат и друге). Ови естри имају депо – дејство. Хлорамфеникол
се чуваа у добро затвореној, стерилној посуди.

3.8Биолошко поријекло
Антибиотици могу да воде поријекло из различитих организама:

 РедEubacteriales у коме су најважнији родови: Pseudomonas, Micrococcus,

Lactococcus;
 РедStreptomycetales;
 Плијесни;
 Гљиве;
 Лишајевви;
 Алге;
 Биљке;
 Животиње.

16
 4. МЕХАНИЗАМ ДЈЕЛОВАЊА

Терапеутско дјеловање антибиотика је посљедица њиховог утицаја на

метаболизам изазивача болести. При томе поједини антибиотици дјелују на
различите процесе, који су неопходни за нормално функционисање и размножавање
патогених клица.

Највећи број антибиотика (нпр. стрептомицин, тетрациклини,

хлорамфеникол) спречава биосинтезу протеина у микроорганизмима, који су
неопходни за изградњу и нормално функционисање ћелије. С друге стране,
пеницилин онемогућава биосинтезу полисахарида, који улазе у састав ћелијског зида
бактерија. Поред пеницилина синтезу ћелијског зида заустављају и цефалоспорин и
ванкомицин. Због тога не може доћи до изградње ћелијског омотача, који је од
великог значаја за живот бактерија. Поред тога, тетрациклини инхибирају порцес
дисања (респирације) код микроорганизама, а тиме онемогућавају њихово
снабдијевање енергијом. Антимикробно дјеловање неких антибиотика , рецимо
грамицидина, заснива се на поремећају преноса јона метала кроз ћелијску мембрану
бактерија и гљивица. Неки антибиотици (из групе макролида или хлорамфеникола)
изазивају поремећаје у биосинтези нуклеинских киселина код изазивача болести, или
чак потпуну инхибицију, па се могу користити и за лијечење вирусних инфекција.

Такође антибиотици изазивају деградацију ензима који учествују у

метаболизму. Тада ћелије постају неспособне за нормално функционисање, јер је
метаболизам један од најважнијих процеса свих организама, уз помоћ којег ћелије
долазе до енергије за разне друге процесе. У ову групу спадају силфонамид,
триметоприм и изонијазид.

17
 5. ЗАКЉУЧАК

Од појаве пеницилина, антибиотици имају широку употребу. Ако се антибиотик

узима самостално може имати негативне посљедице на људски организам.
Антибиотици имају јако дјеловање на биосинтезу протеина код бактерија.

Такође, заустављају процесе ћелијског дисања, чиме спречавају раст

микроорганизама. Преносе јоне метала кроз ћелијску мембрану и изазивају
поремећаје у биосинтези нуклеинских киселина.

С обзиром да спречавају болести и инфекције, данас се све више користе. Пошто

неки од њих имају токсично дејство, потребно их је избјегавати.

Антибиотици су произвели револуционарне промјене у медицини 20. вијека и

заједно са вакцинацијом су довели дп искорјењивања болести као што је
туберкулоза. Они се тестирају за бројне могуће негативне ефекте на људима и
другим сисарима.

18
 6. ЛИТЕРАТУРА

 Станимир Р. Арсенијевић, Органска хемија, научна књига, Београд

1998.
 Милена Покрајац, Драгољуб Палић, фармацеутска хемија 1 и 2, за 3. и
4. разред медицинске школе, Источно Сарајево, 2013.
 Интернет;

19
 7. МИШЉЕЊЕ МЕНТОРА И ОЦЈЕНА МАТУРСКОГ РАДА

I. МИШЉЕЊЕ:

II. ОЦЈЕНА РАДА:

III. ОЦЈЕНА НА ОДБРАНУ РАДА:

20