Istorija islama

Iso Kalač je crnogorski pisac i novinar, radio je kao dopisnik u

više zemalja, između ostalih i Egiptu gde je imao intervju sa
poslednjim persijskim šahom Rezom Pahlavijem, dok je bio u
egzilu u Egiptu. Tom prilikom mu je šah Reza poklonio skoro
1500 godina staru knjigu na pergamentu koju je potpisao
Sergej Kalačedo, raspop iz zakavkazja, jedan od svedoka
stvaranja islama.
Iako islam nije izmislio sam Sergej Kalačedo, u tekstu se
iznose mnoge pojedinosti iz istorije nastanka islama, među
kojima je ta da je Vatikan u tome imao presudnu ulogu.

O tome detaljnije govore jezuitski izvori.

Islam u početku nigde uopšte nije ni smatran novom

religijom, već samo jeretičkom hrišćanskom sektom.
Vizantijski istoričari i crkveni poglavari (Jovan Damaskin)
smatrali su islam oblikom Arijanizma ili Monofizita i kritikovali
su ga na isti način kao i druge hrišćanske sekte. Isto su činili
istoričari i crkvenjaci zapadne Evrope sve do kasnog srednjeg
veka.

Suština problema sa islamom je u tome što je on tzv. etička

religija (zajedno sa judaizmom od koga je potekao). Problem
sa etičkim religijama je u tome što su one bile potrebne u
ranijim vremenima da kultivišu ponašanje ljudi, da im narede
kako da se oblače, šta da jedu i šta da misle, da strogo
propisuju ceo život. Njihova uloga je da kultivišu telo i
um/ego nesvesnih i nezrelih ljudi. Tada su bile za to potrebne
i u tome su bile uspešne. Problem je što su danas u sukobu sa
vremenom i drugačijom stvarnošću u kojoj ljudi žive, daleko
većoj svesnosti i znanju koje ljudi poseduju nego u ranom
srednjem veku i antičkom dobu kada su nastale. Pored toga,
princip svesti ljudske duše zasniva se na slobodi sticanja svih
iskustava kako bi njena apsolutna, božanska priroda postala
lično iskustvo svakog čoveka. Takva sloboda je u etičkim
religijama, islamu i judaizmu, upravo najstrožije zabranjena.
Stoga to nisu religije već diktature jednoumlja.
Božanska svest sve omogućava. Ona se ispoljava kroz
čovekovu dušu kao sloboda sticanja iskustava ispoljavanja
svih mogućnosti božanske svesti. Osvešćeno iskustvo svake
mogućnosti postojanja kroz čovekovu dušu se vraća natrag
božanskom izvoru i on na taj način ostvaruje svoju potpunost.
Ove religije, međutim, deluju kao program kontrole uma, a ne
kao prava religija koja bi trebalo da poveže čoveka sa
božanskom svešću kroz slobodu koja sve omogućava. Zato su
te religije direktno protivne interesima ljudske duše na ovom
svetu, protivne svim slobodama sticanja iskustva. Ali one kao
takve daju sigurnost mladim i nezrelim dušama, osećaju se
bezbedno u "toploj sigurnosti krda", u njima je sve
predviđeno šta treba da se radi. Sloboda i jeste opasna za
nezrele duše. Zato im je jako teško da prevaziđu tu fazu u
sazrevanju. Samo kada neki roditelj musliman ubije svoje dete
zato što se ono sasvim slučajno ogrešilo o neko pravilo islama
sledeći svoju radoznalu prirodu u želji da upozna stvarni svet,
pokazuje se svo njihovo bezumlje, i protivnost samom životu
tih "religija". Svim svojim ponašanjem oni dokazuju da je
njihova "religija" zapravo veliki program kontrole uma, a ne
prava religija koja čoveka povezuje sa božanskom svešću koja
sve omogućava, koja čoveka čini sve više duševnim i spontano
dobrim i ispravnim u svemu, od sebe samoga, a ne po
nečijem naređenju.
Princip apsolutne slobode je u osnovi principa božanske svesti
koja sve omogućava. Stoga se princip svesti ne može
drugačije ispoljiti troz čoveka nego kroz njegovu svest o toj
slobodi, svesti koja je postala njegovo lično iskustvo i
svojstvo. Ali sloboda bez svesti je razuzdanost i sloboda za zlo,
postaje perverzija prave slobode. Tu samo neznanje i
nesvesnost dobijaju veću slobodu izražavanja. Stoga je
opravdana bojazan i otpor religioznih ljudi od takve slobode.
Ali okretanje unazad, u prošlost i u potpunu kontrolu uma i
tela putem nekih "svetih" zabrana i propisa koji se sprovode
napamet i na silu, nije rešenje. Religiozni ljudi ispravno misle
da svest čoveku daje samo Bog, i da zato treba slepo slušati
njegove zapovedi. Ali to je samo deo istine. Cela istina je da
božanska svest mora da postane lično svojstvo i iskustvo
svakog čoveka.
Jedini pravi put je oduvek bio čovekovo osvešćenje i buđenje
u kome će on lično biti usklađen i sjedinjen sa božanskom
sveću koja sve omogućava.
Tada će biti slobodan na jedini pravi način u kome se njegova
sloboda neće razlikovati od njegove svesti, a obe se neće
razlikovati od božanskog koje sve omogućava.

Još uvek smo vrlo daleko od tog ideala.

Koliko smo danas daleko od srednjeg veka po pitanju
tehnologije, tako smo isto danas u srednjem veku po pitanju
svesti.

Međutim, tako je samo kada se gleda na kolektiv i

čovečanstvo u celini. Prisustvo božanske svesti se, međutim,
u čoveku zasniva ne samo na principu slobode, već i na
principu individuacije, ono se ostvaruje iznutra prema van, ne
zasnva se na kolektivnoj imitaciji nametunoj svima spolja i na
silu. Stoga na taj cilj ne treba gledati u svetlu njegovog
kolektivnog ostvarenja, već individualnog i ličnog. U svakom
čoveku je taj cilj uvek dostupan posebno i nezavisno od
vremena i prostora u kome živi.