Demijurg i Arhonti zajedno stvaraju Adama po svome liku.

Sofija je videla da je njen Demijurg uradio sličnu stvar kao i ona, samostalno stvaranje, i to joj se
dopalo. Ali se sažalila nad Adamom jer je stvoren da bude rob Demijurga i Arhonta. Poželela je da ispravi
tu nepravdu i neravnotežu i, prevarivši Demijurga, ubacila je deo svoje božanske suštine u Adama.

Tako čovek na Zemlji nije ostao čovekolika životinja i rob, već telo sa dušom koja je od Božanskog
izvora i suštine, i otuda razumno, svesno biće. Sofija označava i mudrost i to govori šta je čovek dobio od
nje. Tako je čovek postao dvostruk: materijalan i duhovan, telesan i božanski.

Sofija je podeljena između svoje težnje da bude savršena kao Istinski Bog, i svog buntovnog čina
samovoljnog stvaranja. Budući da je taj čin bio pozitivna težnja da se imitira Božansko stvaralaštvo, ostali
Eoni su odlučili da moraju da povrate Sofiju kako bi opet svi bili potpuni kao Pleroma. Da bi to uradili
odlučili su da je privuku ka sebi, ka istinskoj svetlosti Božanskog. To su uradila tri uzvišena Eona: Sveti
Duh, Hrist i Isus. Hristos joj se javlja kao kosmička svetlost u obliku krsta, cilja ka kome treba da teži u
tom povratku. (Napomena: krst se kod Gnostika javlja samo kao obeležje cilja ka kome treba težiti, što
figurativno i jeste, ne kao simbol za versko obožavanje.) Dok je na tom putu čeka nebeski Eon Hrist, njen
mladoženja, koji će je učiniti ponovo potpunom u Pleromi, dotle se drugi Eon Isus spušta u materiju da bi
spasao i Sofijino delo, oduhovljenog čoveka, jer je iskra Božanskog u čoveku kao njegova duša. Otuda je
Isus spasilac čovekov, ali ne svih ljudi zajedno, bez obzira na njihova dela, već samo onih koji spoznaju
svoju istinsku božansku suštinu, onih koji imaju božansku suštinu ili dušu. Ali po Gnostičarima Isus nije
spasilac u magijskom smislu, da će on spasti ljude, već učitelj i vodič ka spasenju koje ljudi treba sami da
ostvare radom na sebi, ovladavanjem snovima i razvijanjem energetskog tela kojim nadilaze smrtno
fizičko telo.

Cela ova kosmogonija je iskorišćena i iskrivljena u priču kakva nam je poznata iz današnje Biblije. Zli
Demijerg je pretvoren u najvišeg Boga Tvorca, Logos je pretvoren u Lucifera, delovanje zlih Arhonta je
sakriveno, a Eoni su proglašeni za "pale anđele" - dok su imena Eona Isusa i Hrista iskorišćena za
stvaranje lika biblijskog Isusa Hrista, odnosno za ime nekog velikog gnostičkog posvećenika koji je
delovao u to vreme i najverovatnije se zvao Ješua ili Immanuel, čije su se mudre izreke i delovi najvišeg
božanskog učenja sačuvali u gnostičkim jevanđeljima i delimično u Novom zavetu.

Ako su Gnostici sa celom ovom kosmogonijom bili u pravu, ako je to istinita priča, a sudeći po
demonskoj prirodi vladara ovoga sveta jeste istinita, onda je on zaista i bio inkarnacija jednog sina
božijeg, Eona, Isusa.

Njegovo učenje je zabeleženo u Gnostičkim jevanđeljima i on je upozoravao ljude na Arhonte,

demonske porobljivače ljudi, i kako da se oslobode. Zato je izgonio demone iz ljudi i upozoravao na
demonske hibride u ljudskim telima, na vladare Rima i Levitske sveštenike u Jerusalimu - koji i danas
vladaju ovim svetom iz Rima, Londona i Vašingtona.

Takođe, ako je po Gnosticima Isus zaista postojao, onda je jedna od najvećih laži da oni uče "o zabludi
da se spasenje može postići samo oslanjanjem na sopstvene snage". Oni samo detaljno i konkretno uče
kako da sopstvene snage pokrenemo i povežemo sa Božanskim, u korist spasenja/ostvarenja Božanske
duše u nama. Ma koliko nas Božija Milost spasavala, a ona nas uvek spasava, mi moramo da budemo
usklađeni sa njom, da je razumemo i da pristanemo na spasenje. U tome je naš rad na sebi na kome su
insistirali Gnostici i sva vredna duhovna učenja.