1.

Инжењерство и инжењерска професија

Инжењерство је примењена наука. Оно је техничко, технолошко и друштвено
експериментисање. Оно је израз за нове могућности , за нове опасности, за нове добробити, за
смањење штете, за безбедносну културу.
Инжењерство је професија напредних вештина, просвећености и посвећености општем
добру.
Инжењерство је усмерено на решавање техничких проблема, али инжењерска етика
налаже и усмереност ка људима (човеку). Лична веровања у инжењерству односе се на
религиозност, на морално вредновање рада у наменској индустрији, на породичне вредности, на
однос према заштити животне средине.
Инжењерство има микро и макро план. И питања у инжењерској етици су микро и макро
питања. Речју, од личног и корпорацијског па до глобалног плана.
Инжењерство је ретко линеарни низ задатака од идеје до реализације. Оно је често
збир покушаја и погрешки (нарочито у фазама промишљања и пројектовања) на основу
резултата процеса преиспитивања достигнутог и оствареног.
Инжењерство је израз реалности и реалних могућности «властитог» времена.
Инжењерство је израз науке, технике, конкретне идеологије, фантазија, жеља, снова,
бајки..
Инжењерство је слика тежњи (тежње) и чежњи (чежње) одређеног доба.

Инжењерска професија обухвата теоријска знања и практичне вештине ,

претпоставља дуго и систематично школовање , односно завидан квантум знања из
техничко – технолошких наука , природних наука , друштвених наука , филозофије (етике) и
уметности , а захтева доживотно образовање и самообразовање , континуирано
институционално обнављање и стицање знања.
Инжењерска професија има своја професионална (струковна) удружења као
саморегулационе организације које постављају стандарде за приступ професији и високе
етичке стандарде.
Инжењерска професија , са аспекта општег добра , има друштвени задатак да
изналази адекватна техничко – технолошка решења за унапређење јавне добробити ,
народног здравља , благостања , безбедности .
2. Ризик и безбедност

Са аспекта ризика и безбедности, најсигурнији је брод на сувом. Безбедан је авион у

хангару. Такође и аутомобил у гаражи. Брод је најмање сигуран на отвореном, широком
мору, авион у ваздуху, а аутомобил док је у саобраћају. Нека ствар је безбедна ако је ризик
сведен на најмању могућу меру, или је пак прихватљив. У инжењерству нема нити једне
ствари где је ризик сведен на нулу тј. непостојећи. Бољи су термини : доста безбедно,
прилично безбедно, релативно безбедније, ...

Могућност да се деси нешто нежељено и штетно – прецизна је и добра дефиниција

ризика.
У инжењерству су (технолошки) ризици од :
-наношења телесних повреда
-економских губитака
-нарушавања животне средине (деградација околине)

Инжењери, са аспекта инжењерске етике, треба посебно да се интересују за небезбедна тј.

ризична радна места у радној средини како би што више смањили ризик на таквим местима.

Будући да је скоро немогуће инжењерима пројектовати технолошки потпуно безбедне

производе, а камоли технолошке системе, каже се да ваља бар пројектовати тзв. сигурне
излазе: да се нпр. може безбедно «напустити» такав производ ;да се може «утећи» од њега, и
да не повреди, односно да не доведе никог од људи у опасност.
3. Елементи и инжењерство
Вода је први елемент код древних Египћана и Грка. Древни Египћани поштовали су
реку Нил као Бога, јер се без воде ширила пустиња, смрт. Без воде нема живота. Oно најбоље
(морално) у човеку je слично води, јер вода користи свим стварима, али се с њима не
такмичи за успех. Такође, « ништа није мекше ни прилагодљивије од воде, а ништа није
способније од ње, да надвлада тврд отпор, ништа не може да је надомести ». Данас у науци
постоје схватања да све потиче из воде (течности). Такође данас, ми знамо и верујемо да је
водоник као најједноставнији хемијски елемент најзаступљенији у свемиру. А када
инжењери «притисну» воду, односно течности, онда ми већ причамо о хидраулици.

Ваздух је сличан води, али је неограничен, неисцрпан. Ваздух има особине материје,
али је и невидљив - па делује као да је нематеријалан. Ваздух, односно пнеума, значи и дах -
па може да значи и прелаз из материјалног у нематеријално. Богови и божанске ствари
настају из ваздуха. У ваздуху је вечно кретање. У њему је и узрок промене свега. Ваздух
садржи и супротности : хладан је када се сабија - топао када се разређује. Када је ваздух
једнако распоређен, ми га не осећамо. Када се покрене - осећамо га као хладан, топао, сув,
влажан. Загрејан ваздух прераста у ватру. Згушњавањем и хлађењем ваздуха настаје облак,
па вода. Ваздух с ватром пали земљу и воду, али је, на крају, вода победник. Када, пак,
инжењери помоћу моћних машинских технологија «притисну», «притискају» и «сабијају»
ваздух, онда смо ми већ увелико у технолошкој причи о пнеуматици.

Ватра уништава све ствари, па и живот у њима. Свет из ватре настаје и у њу се враћа.
Без унутрашње ватре у човековом телу нема живота. Ватра је материјални основ свих ствари.
Када инжењери «потпале» ватру, онда ми већ причамо о мотору са унутрашњим или
насупрот томе сагоревањем. За инжењерску етику важно је знати да без ватре у души нема
људског, стваралачког, љубавног, па ни бахусовског односно дионизијског или што бисмо ми
лично рекли – светотрифунског заноса.

Земља је укорењена у безгранично. Најчешће је представљана сликом дрвета.

Ксенофан је разликовао два површинска елемента : земљу и воду, и два дубинска елемента :
ваздух и ватру (извор вулкана). Најопштији закон мешања четири елемента је кружење.
Платон је сматрао да је људско тело састављено од воде, ваздуха, ватре и земље. Земља,
човек и хришћанство у животној су вези. А када инжењери «притисну» земљу, онда ми већ
причамо о таутологији, односно о нечему што не може бити.

Поред ова четири елемента, у елементе можемо убројати и два , за инжењере изузетно
значајна елемента - простор (бесконачни колаж трајања) и време (бесконачна трака течења).
Простор, поред тачке и бесконачности, спада у три велика метафизичка појма. Ми
ипак сматрамо да савремени инжењер ваља да је у одређеној мери метафизичар, али да ваља
и да се «позабави» култом бога и «догмом» материје.
Савремено инжењерство настоји «смањити простор» и «скратити време».

Време је највећи гутач. Све гута и прогута време. Време је и највећи мудрац и највећи
проналазач. Време је карактеристика овога света. На њему и у њему то исто време се
размотава. Безвремен је онај свет. На њему се не стари.
4. Смисао науке
Наука је једна од основа људских делатности и суштински људска делатност. У
научном истраживању истинитост је њен највиши смисао.

1.Наука мора бити смисаоно основана, односно њени резултати морају бити
потврђени, доказани експериментима, новом теоријом или друштвеном праксом. У
супротном, наука је квази – наука.
2.Наука мора бити смислено организована. Она мора бити повезивање појединачних
чињеница и постојећих теорија.
3.Наука мора бити смисаоно целисходна тј. да истражује и објашњава појаве и
процесе. Мора бити практично или теоријски примењива - за добро човека.
4.Наука мора бити, односно научно истраживање и научна теорија морају бити
истине о свету и о човеку. То је и највиши смисао науке.

Ако је наука, било да је природна, техничка, друштвена или нека четврта, она је увек
пустоловна. Ипак, ми ћемо под пустоловним наукама подразумевати нове синтезе, нове
области истраживања, нове методе и методологије.
Нове - пустоловне технологије примењују се, (зло)употребљавају, пре свега за војне
сврхе. Оне такође доприносе (мада се чини да није тако) све већем загађењу човекове
животне средине и околине, те загађењу социјалне средине (међуљудских односа) у друштву
и на раду у радној средини.

Шта се све загађује?

Вода (проблем пијаће воде, загађење извора, река, језера, мора, океана, ледника);
Земљиште (киселе кише, вештачки земљотреси, отпад ...);
Ваздух (глобално загревање атмосфере - топљење леда, «манипулисање» климом, вештачке
кише за «вештачко наводњавање»...).
5. Појам , смисао и бесмисао технике
Појам техника [techne + (Н)односно (Д)ика] обухвата артефакте људског рада - изум
(алат, оруђе, машина, производ), али и идеју, бајку, сан, знање (науку), чежњу, идеал, оно што
не може бити, али за које се потајно надамо да ће једном (некад) ипак бити.
Појам техника простире се на „технику“ природе и природних закона.
Појам техника простире се и на „технику“ људског разума (промишљање, сазнавање,
сазнање, знање, оруђе мишљења – логика).

Техника као творевина људског ума биће смислена ако буде употребљавана за бољи
живот човека.
Смисао постојања технике је у служењу човеку, да му служи за остварење хуманости,
да му олакша живот, да помоћу ње остварује моралне вредносне циљеве, а није у постојању
саме машине као машине, како бисмо се дивили њеној компликованој структури, њеним
брзо и прецизно направљеним производима, а још мање у господарењу машине човековим
бићем.
Техника мора бити не само у служби човека, него мора бити и у функцији човека и
човечних (увек моралних) циљева.

Да ли ће техника бити бесмислена зависи пре свега од начина њене употребе и од тога
ко је примењује.
Бесмисленост технике у примени, у бесмисленој употреби, исказује се у манипулацији
технике човеком. Ствари владају човеком. Пропорционално повећању вредности ствари
долази до смањења вредности човека.
Данас је велики број бесмислених штетних техничких дејстава као што су нпр. :
директна штетна дејства технике на човека у форми повреда на раду и професионалних
обољења у техничкој радној средини, затим узгредна штетна дејства као што је нпр. загађење
човекове животне средине и околине, па и штетна и бесмислена производња и употреба
техника као што је нпр. производња ратних оруђа и оружја за масовно уништавање.
1. О етици
Етика је филозофска дисциплина о моралу.
Етика је заправо филозофија морала која тежи непротивречном, логичном, доследном
и целовитом систему знања о пореклу моралног деловања и суђења, о мотивима, смислу,
циљевима, нормама моралног понашања и вредновања.
Извори етике су човек, његова пракса, религија, наука, уметност, природа ...
Два основна појма етике су добро и зло. Етика се ипак, у суштини, стално креће у
међупростору између та два екстрема, те две крајности.

У етици нема већег прогреса са протоком времена, као што је то реалност у науци,
али нема ни "коначних заблуда". Етика је увек и фило - етика (љубав за трагање за добрим,
за истраживање доброг), а слобода личности један је од њених предуслова.
2. Античка филозофија и етика
У античкој грчкој филозофској мисли утемељена је етика као филозофска
дисциплина. Цео њен даљи развој до данашњих дана био је суштински и заправо само
надградња. Утицаји Платоновог етичког учења и Аристотелове етике и данас су веома
значајни и опредељујући.

2. 1. Платон и добро

Платонова је етика у значајној мери трагање, али зрело и зналачко, за одговорима на

питање шта је човек и какав је његов однос према „божанском свету“.
По Платону (тј. Сократу) етички принципи треба да важе увек (време) и свуда
(простор).
Добро је, за Платона, душевно стање. Оно је облик лепог. „Бог је мера свих ствари“,
Платонове су речи из „Закона“. Јер, „Бог је за Платона и јединство свега што јест, узрок
свега што постоји у свету и врхунац морала, циљ коме човек мора стално да тежи.
По Платону, ко има знање о добру и злу - не чини зло, јер зна шта је добро. Из незнања
људи чине зло, а не са знањем.
По Платону, четири су основне врлине: мудрост, храброст, умереност и праведност. То
су и „четири основне категорије Платонове етике“. Наравно, „уз побожност, која се односи на
исправно понашање према боговима и често додаје као пета.“ Ваља уз те врлине да је здрава
душа (васпитање) и здраво тело (гимнастика). Благу душу има онај који је испуњен врлином.
Такав је човек срећан.
Платон је добро обухватио преко више мисаоних облика: лепоте, склада, истине.
Добро је главна мера, односно симетрија. Платонова етика је етика хармоније.

2. 2. Платон и Аристотел

У расправи о добру у старој грчкој мудрости, није мудро раздвајати Платона

(учитеља) и Аристотела (ученика). Они су заједно живели двадесет година „у истој кући“ -
Академији, до Платоновог одласка на вечни пут.
Платон је уважавао и изузетно ценио свог учитеља и пријатеља Сократа. Аристотелу
је истина била милија и дража од пријатељства с његовим учитељем и пријатељем Платоном.
Платон је ценио „живу реч“, и предавао је „из главе“. На предавањима „није читао“.
Аристотела је Платон назвао „читач“, јер је овај на предавањима читао прибелешке, а тада
је, Платонове су речи, „дух одсутан, а аудиторијум туп“.
.У Академији је прављена разлика међу полазницима којима је био потребан бич и
оних којима је била потребна узда. Аристотелу је требала узда, али је било тешко, па и
немогуће зауздати га.
За Платона, човек је душа која се привремено налази у телу (у заједници са телом). За
Аристотела, човек је целина састављена од тела и душе.
2. 3. Аристотелова «Никомахова етика»

Аристотел је био први који је цео спис посветио етици. Он је од етике као теоријске
дисциплине створио етику као дисциплину од велике користи за праксу. За Аристотела,
етика је теорија људске среће. По Аристотелу, „човек живи само једном и смрт је апсолутна
граница живота“. То је сасвим супротно од Платонове приче о оноземаљском свету.
За разлику од Платоновог добра које је исто за све, Аристотелово добро зависи од
природе створења.

ДОБРО, које је за људе, људи воле. Реткост је да је неко „божански човек“. Реткост је
да је неко зверски суров човек. И једно и друго су крајности у којима се не налази живот.
Живот је негде у средини, а средина је златна.
Три су покретача наших тежњи ка стварима: лепо, корисно, пријатно. Насупрот
њима су : ружно, штетно, непријатно. Добар је човек који у овој ствари има правилан став.
По Аристотелу, само истински добар човек заслужује поштовање, јер он има и унутрашње
добро и спољна добра.
Две су врсте добра: апсолутно (за све нас), и субјективно (за мене, па и за некога).
Добро (честито) и лепо припадају само онима који исправно раде. Њима је живот
уживање. Добро је „делатност душе у складу с њеним врлинама“.
Ипак, нарочиту тешкоћу представља дефинисање добра у односу на зло, јер, „мање
зло у поређењу с већим испада добро“ ! Тако испада да је зло добро.

СРЕЋА је у врлини. Срећа је у разборитости. Срећа је у дубокој мудрости. Срећа је у

уживању. Срећа је у спољном благостању. Срећа је у свему томе петороме.
Аристотел помиње добро знану мисао, да један дан не чини (цео) живот, „па према
томе, не може један дан или кратко време да учини човека ни блаженим, ни срећним“.
Срећан човек - то је онај који добро живи и добро ради. Срећа је извесна активност. Срећи су
потребна и спољна добра; оруђа тј. пријатељи; богатство или политички утицај.
Срећа је, тврди Аристотел, нешто најбоље, блажено, јер „срећа ипак представља
нешто у највећој мери божанско“.
Срећном човеку су потребни пријатељи, јер је лепше живети с пријатељима него било
с ким. Такође, лепша је и срећнија околност живети с пријатељима него без њих. Ипак, још
већа је срећа живети с пријатељима него с непријатељима.

ЦИЉ науке о моралу, по Аристотеку, није само да сазнамо шта је врлина, већ „да
постанемо добри“ , иначе од врлине „не би било никакве користи“ .
Циљ у неком послу постиже се упорним и истрајним радом.
Сама тежња за циљем, каже Аристотел, није ствар личног избора. „То мора да буде
нешто урођено, као неко духовно чуло вида, које нас оспособљава да тачно оценимо и
изаберемо оно што је истински добро.

ВРЛИНА је моралност. Моралност је врлина. Врлине су особине. Врлине су

„постигнута духовна стања која су вредна похвале“. Таква стања су и образованост и
мудрост.
Појам врлине има две класе. Једна је класа интелектуалних врлина, као што су знање,
моћ схватања (интелигенција и памет). Оне се уче у наставном процесу, а то значи да за њих
треба и времена и искуства. Друга класа врлина су моралне врлине, нпр. племенита
великодушност и разборитост (владање собом). Моралне врлине су, по Аристотелу, у вези са
навиком и обичајем, и оне човеку нису „по природи усађене“.

СРЕДИНА је добро. Она је то у толикој мери да је, бар за Аристотела, златна. И

„права мера је нека врста средине између претераног и недовољног“.
По Аристотеловом схватању, људи су „по природи“ више склони уживањима и зато
су пре склони да прекораче „меру ка разузданости него ка уздржљивости“. Средина је нешто
што је једнако удаљено од оба краја. Средина нпр. између мрзовољности и лакрдијаштва је
друштвеност.
Много је тешко бити честит! Постићи средину у свакој мери је напоран задатак.
Пошто је изванредно тешко погодити праву средину онда треба изабрати бар најмање од зла“.
Ипак, нису све радње и осећања „способни“ за средину тј. за праву меру. Нпр.
злурадост, бестидност, завист, убиство, прељуба, крађа - све се то осуђује, код тих осећања и
поступака никада се не може бити исправан, ту се увек греши. Сваки од наведених чинова
представља једноставно грех.

ЧЕТРНАЕСТ ВРЛИНА и екстрема међу којима се врлина налази, (по Аристотелу)

прецизан су, колико је то у етици могуће, приказ мере на релацији : врлина - недостатак -
претераност.
Врлина је храброст. Недостатак је плашљивост. Претераност је неустрашивост,
помамна смелост. Лудо смео је онај који се баш ничега не плаши (ни пожара, ни земљотреса,
ни велике буре на мору). Такав је, каже Аристотел, или лудак, или затупео.
Врлина је умереност. Недостатак је неосетљивост, отупелост. Претераност је
разузданост, необузданост.
Врлина је племенита дарежљивост, великодушност. Недостатак је шкртост.
Претераност је расипност.
Врлина је племенитост. Недостатак је ускогрудост, ситничавост. Претераност је
скоројевиштво, тј. малограђанштина, тј. покондиреност.
Врлина је понос или душевна врлина. Недостатак је малодушност или понизност.
Претераност је охолост или надувеност.
Врлина је осећање части, образ (мада нема правог и адекватног термина за ову
средину). Недостатак је немање осећања части, равнодушност према части. Претераност је
частољубље, частохлепље, славољубље, таштина.
Врлина је благост. Недостатак је мекуштво. Претераност је сдритост, напраситост,
гневљивост.
Врлина је угодљивост. Недостатак је мрзовољност, инаџијство. Претераност је
допадљивост (до претерано љубазан), улизиштво.
Врлина је правост. Недостатак је самопотцењивање. Претераност је разметљивост,
хвалисавост.
Врлина је опходљивост. Недостатак је укрућеност. Претераност је раскалашност.
Врлина је стидљивост. Недостатак је снебивљивост. Претераност је бестидност.
Врлина је негодовање. Недостатак је злоба, злурадост, пакост. Претераност је завист.
Врлина је правичност, праведно деловање. Недостатак је творење неправичности.
Претераност је трпљење неправичности.
Врлина је пријатељство. Недостатак је немање пријатеља. Претераност је веза с
великим бројем пријатеља.

МОРАЛНА СТАЊА човека имају карактер добровољности, јер је до нас да се за

особине и хтења опредељујемо овако или онако.
Површан човек је човек који воли „дугачке приче и разговоре и који траћи дане на
којекакве безначајне трачеве“. Претачу језиком из шупљег у празно, јер воде празне
разговоре. Њима су управо сплетке главни интелектуални рад на ком они свим бићем
сагоревају.
Сујетан човек је онај који се незаслужено прецењује. Сујетан човек, то је човек који
се „гизда лепим оделима, финим држањем и сличним стварима, и стало му је до тога да
свима покаже своје благостање и свуда прича о свом благатству не би ли помоћу њега стекао
углед“.
 Малодушан човек је онај који себе мање цени него што вреди. Тада му се и душа
омали.
Охол човек је онај коме ни слава ни неке друге ствари не представљају ништа
нарочито, тј. не придаје им значај. И кад је у низини - он гледа с висине.
Човек са душевном величином је отворени пријатељ, али и отворени непријатељ.
Поносан је са вишима од себе, а љубазан и благ према нижима од себе. Није злопамтило. Не
говори радо о људима. Амбициозан човек односно човек са душевном величином осећа се
способним за велике ствари и он то стварно и јесте.
Тврдоглав човек је својеглав, недоказан, прост и груб. Камено тврдој глави главно је
задовољство да победи. Не зна он да је у међуљудским односима свака „победа“ само
релативна и увек временита. Тврдоглав је човек, дакле, својеглав и недоказан.

ЉУТЊА има меру која је увек „прилична“ појединцу.

Благ човек је онај кога хвале, јер се љути „за шта треба и на кога треба, и како треба, и
када треба, и онолико колико треба“. Он чува његов унутрашњи мир. Не подаје се страстима.
У љутњи чува здрав разум. Није осветољубив, већ је више попустљив.
Глуп човек се не љути за оно за шта би требао да се љути. Не љути се глуп ни „како
треба, ни када треба, ни због чега треба“. Он као да нема осећања и као да му ништа не може
начинити бол, тј. да се не може ни на шта и ни на кога наљутити.
Плаховит (напрасит) човек се брзо љути, најчешће неоправдано и на оне који то не
заслужују, и више него што треба. Брзо престане да се љути - то му је добро.
Свађалица (прзница) се љути на свакога и због свега. У свађи - сам никада не зна стати.
Зато и кажемо да је он претерани свађарош.
Огорчено гневан човек , тзв. тежак човек, је онај који се дуго љути и с којим је тешко
помирити се, јер задржава љутњу у себи. Када се освети, љутња или гнев престају. У њему се
љутња и бес дуго кувају, али он то не испољава преко расположења.
Аристотел је истицао да је тешко одредити због чега се треба љутити и колико дуго
(времена). Мера томе је индивидуална.

ДУХОВИТОСТ је унутрашње кретање карактера.

Лакрдијаш је досадно и неотесано створење које је стално заокупљено смешним и
мишљу о шали. Он не може одолети властитом притиску да изазове смех на сваки начин. Тај
за стид не зна.
Дивљи (крути) човек је онај што се никада не шали, а друге, када се шале - попреко
гледа. Тежак је он и себи и другима.
Окретан човек или човек окретна духа је духовит и уме паметно да се нашали.
Пристојан (тактичан) човек је онај који говори и слуша оно што му приличи. Он
воли фине и пристојне алузије, а не скарадности и тзв. „масне шале“.
Мрзовољни намћор је човек који је неприличан било каквом веселом друштву. Зато се,
по нашој свакодневној народној изреци, ваља клонити намћора који је увек и - баксузан.
Каже се: „Далеко му лепа кућа“.
(НЕ)ИСКРЕНОСТ може бити на речима и (не)искреност на делу. Постоји и привидна
(не)искреност, тј. само спољашњим држањем. Искреност је сама по себи лепа и похвална.
Неискреност је сама по себи ружна и за сваку је осуду.
Искрен човек је истинољубив, исправан, достојан хвале. Он „зазире од лажи саме по
себи“.
Неискрен човек је онај ко се без посебног интереса прави да више вреди него што
вреди (тј. лаже, лажуцка). Он је и разметљивац, јер се свесно и стално размеће. И лажљивац
је, јер ужива у лажи због лажи саме по себи.
Ја па ја хвалисавац , то је онај који баш све може и то само он и баш он лично. Такав је
човек достојан презира. Многи умеју и знају добро, али нико не уме и не зна тако добро као
он. Он од нас зна боље, али и од свих осталих он зна боље, јер - он зна најбоље.
Разметљивац је човек који се размеће не би ли створио утисак да има особине које
воде слави, мада он те особине нема, или су веома мале.
 Самопотцењивач је онај који се одриче личних особина које има, или их умањује. Он
то не чини због конкретне материјалне користи, већ да би избегао могућност „да изгледа
уображено“. Зато је префињен и духовит. Он избегава све што би му могло донети славу.

ВЕЛИКОДУШНОСТ је одржавање праве мере у новчаним односима. Великодушност

обично зна да претера у издашности, јер веће даје, а мање задржи за себе. Није особина
великодушних да дају, па да се кају. Великодушан најчешће не мисли на себе.
Мера великодушности је спремност даваоца и према величини иметка.
Великодушан човек се тешко обогати, јер он нема развијен смисао за штедњу и за
згртање. Код њега је изузетно развијен смисао за - давање.
Расипник је необузданик. Расипник, то је онај који упропаштава и себе и свој иметак.
Расипник није рђавог карактера и није неплеменит. Он је више глуп јер тако чини, односно
претерано се размеће. Расипник је човек који много стиче и много троши. Расипник је и
човек који мало стиче, а много троши.
Шкртица (тврдица, гагрица, циција, џимрија) не користи никоме, па ни себи. Он
узима безобзирце где год може. Он не брине за захтеве морала. Шкртица много стиче, а мало
троши. Шкртица је и човек који мало стиче, а још мање троши.
Расипник се са странпутице може вратити на прави пут средине васпитањем и
старањем. За шкртицу у том смислу - нема наде, јер је „шкртост неизлечива“. Шкртост је
веће зло од расипности. Већи број људи практикује шкртост него расипност.

ПРИЈАТЕЉСТВО је она веза која спаја. Оно ја са моралног аспекта вредно.

Пријатељима је својствено дружење. За добро пријатељство требају добри људи
сличних моралних квалитета. Пријатељство је и узајамна наклоност.
Има и пријатељстава којима је основни и први мотив користољубље. Оно се
најлакше се растура. Лако се растурају и пријатељства којима је мотив уживање. Ако је
наклоност (па и љубав) у питању, она обично почиње „доконим пријатељством“, али се и
такво пријатељство веома лако растура.
Људи више воле да буду вољени него да воле.
Сваки човек је „највећи пријатељ самом себи. Зато мора највише да воли себе
самога“.
Што даље од материјалних интереса, а ближе моралним принципима, то је
пријатељство јаче, чвршће и стабилније.
Пријатеља ваља звати на радост, а само кад је много тешко и баш најтеже, и на
жалост.

ПРАВЕДНОСТ се састоји у некој пропорцији, „а она није својствена само неком

одређеном броју него броју уопште“ ... јер „пропорционално је средње, а праведно је
пропорционално“.
Правда је највећа од свих врлина. Правда је када човек може и сам поднети оно што
чини другима. Рђаво је и наносити и подносити (трпети) неправду.
Праведан човек је онај ко поштује законе, јер је све законито „у извесном смислу“ и
праведно. Он је и непристрасан.
Неправедан човек је онај који крши законе, лаком је на туђа добра. Своје крије, туђе
обожава.
Неке неправедне радње које су у вези са изопаченим карактером су: развратност
(необузданост чула); кукавичлук (бежање од обавеза); гнев (кад човек кога удари);
користољубље (неправедност).
Неваљао човек (неваљалац), то је најгори човек, јер се служи неваљалствима према
другима и према себи.
3. Религиозно раздобље и хришћанска етика
Након историјског клонућа античког духа, наступило је религиозно раздобље
хеленистичко - римске филозофије. Филозофија (и етика) нису училе више животној мудрости
на основу рационалног сазнавања, већ су све више уступале место религији – несвесно је
надвладавало свесно, екстаза је надвладава логичко мишљење и закључивање.
Хришћанска етика је етика љубави, ненасиља, милосрђа, праштања, мирења,
милодушности. Један Бог творац је етичког поретка. Он је љубав и извор љубави. Он је у
нашем срцу. За спас и блаженство вечног живота на оном свету довољна је кротка, понизна и
милосдрна љубав и вера у Бога праведнога.

4. Препород
Препород или друго рођење, рођење новог живота, новог човека, било је прелазно доба
(ренесанса) из средњег у нови век (15. и 16. век). У извесном смислу условљена великим
географским открићима, настанком грађанског сталежа, нестанком племства, препородом
науке, филозофије, верским препородом (реформација), враћањем изворним античким
узорима, схватањем знања као велике моћи, тежњом да се загосподари природом, ренесанса и
такве претпоставке условиле су и нов (томе времену тада савремен) приступ етичкој
проблематици.
Ђордано Бруно (1548 – 1600.) истицао је да човек као homo faber (човек радник) има
своје место у свемиру. Све што је човек створио, створио је стваралачком борбом.
Френсис Бејкн (1561 – 1626.) такође је имао победнички етички принцип. Циљ знања
(«Знање је моћ») је загосподарити природом, сазнати њене законе и олакшати човеку живот
новим сазнањима.
Барух де Спиноза (1632 – 1677.) сврху државе видео је, између осталог, у слободи да
свако мисли оно што хоће и да говори оно што мисли. У контексту његовог етичког приступа,
слобода је сазната нужност. Циљ етике је указивање на пут који води срећи човека и његовом
ослобођењу.
5. Просветитељство
Осамнаести век називамо веком просветитељства. Приближно почиње у Енглеској
славном револуцијом 1688. године, а завршава великом француском револуцијом 1789. године
(18. век сликовито се назива "француским").
Нека од основних обележја етичких погледа просветитељства су:
 Оптимистичко (до утопизма) гледање у будућност као могућност остварења апсолутне
среће и потпуне разумности, светлости ума, природног поретка;
 Радикално одбацивање традиције, нарочито прошлости средњег века - његове
метафизике и традиције (антитрадиционализам, али не и антиисторизам);
 Одбацивање догматских ауторитета и снажна (до претеривања) критика хришћанства,
теологије, државе;
 Довођење човека, друштва, природе у судницу разума и пред разум као највишег
судију;
 Одбацивање мистицизма, предрасуда толико карактеристичних за седамнаести век .
 "Буди одлучан и срчан да се служиш разумом без вођства неког другог" - тако је И.
Кант дефинисао основну максиму просветитељства.

6. Класична немачка идеалистичка филозофија

Класична немачка идеалистичка филозофија је правац и систем створен за педесетак
година (од 1781. године до 1831. године) чији су носиоци чувена немачка четворка у низу: Кант,
Фихте, Шелинг и Хегел. Она је преломни догађај у историји савремене филозофије и
савремене мисли уопште.
7. Савремена филозофија и етички проблем
Ирационализам и песимизам Артура Шопенхауера (1788 - 1860) изражавао је духовну
кризу грађанског друштва и наговештавао понирање у безумност.
Свет је ирационалан и нелогичан. Живот је заправо доживљај бола. По схватању А.
Шопенхауера, суштина човека је у његовој вољи, у његовој перцепцији, личном доживљају,
интуицији. Воља је суштина и бит света и човека, целокупне природе.
Вољу као нагон за животом никада не можемо довољно задовољити - отуда је живот
пре свега доживљај бола, патње, егзистенцијалних криза, несреће, трпљења.

Дански филозоф, Сорен Кјеркегор (1813 - 1855), у средиште је ставио проблем

егзистенције појединца. Сваки човек непоновљива је индивидуалност чија се егзистенција не
може објаснити, предвидети шемама и обрасцима. Човек је биће могућности, потенцијалности,
слободе, властите одговорности за своју судбину. Смртно биће са једином извесношћу -
извесношћу физичке коначности.

Немачки филозоф Фридрих Ниче (1844 - 1900) снажно је изразио кризу Западне
културе и морала.
Светом влада хаос, борба, вечна борба јаких и слабих, а не ум. Вољу за моћ има све
што живи - чак и слуга има вољу да буде господар. Снага, јачина је највиша морална
вредност. Тежња одржању већ је пропадање. Добро је све што јача. Лоше је све што слаби
или тежи одржању: "Оно што пада ваља још и гурнути".
Човек не припада небу, него земљи. Нема надземаљског живота. За Ничеа Бог је
мртав.

Огист Конт (1798 - 1857) родоначелник позитивизма, настојао је филозофију свести на

науку.
Иако је позитивизам у значајној мери "романтизам науке", он, у суштини, не даје,
нити покушава дати, одговоре на разрешење кризе савременог човека, његових етичких и
егзистенцијалних - људских проблема.

Прагматизам је филозофски правац настао у Сједињеним Америчким Државама. И

прагматизам (дело, рад, чин, успех) изражава неограничено оптимистичко поверење у
модерну науку и технологију прилагођену практичном духу америчког човека. Отуда је Џ.
Дјуи могао рећи да је бољи грам искуства него пуна кола теорија.
7.1. Егзистенција и етички проблем

Карл Јасперс (1883 – 1969.), немачки филозоф, истакнути представник филозофије

егзистенције у ужем смислу.
Парадокс егзистенције можемо схватити само интуитивним разумевањем. Основне
карактеристике егзистенције су комуникација у значењу љубави, сарадње и непосредности;
слобода као потенцијалност могућности да се буде оно што није и да се не буде оно што се јесте;
те граничне ситуације када се сваки човек суочава са трансценденцијом, с Богом. Излаз за
човека је истрајавање у егзистенцији, у њеним парадоксима, у живљењу.

Жан Пол Сартр (1905 – 1980.), француски филозоф, један је од најутицајнијих

представника егзистенцијализма. Сартр је истицао да је све случајно, да је човек у свету као у
кавезу без решетки. Егзистенција је пуна мучнине, досаде, муке, неуспеха, случајности,
безразложности, гадости...
Човек је биће код кога егзистенција претходи суштини.

Мартин Хајдегер (1889 – 1977.), немачки филозоф, најзначајнији је представник

филозофије егзистенције. Наше време је време отуђења и човека и суштине. Човек је опстанак,
егзистенција. У настојању да схвати суштину, човек се и сам усавршава и тако све више
настаје као човек. Савремени човек све више је оруђе и биће рада.
Егзистенција је слобода (али и постојаност, брига, отвореност).
 ВЕЛИКЕ ЕТИЧКЕ ТЕОРИЈЕ

Утилитаризам «нас учи» да што више унапредимо опште добро, узимајући у обзир све
оне на које ти наши поступци утичу.
Етика права «нас учи» да поштујемо људска права.
Етика дужности - деонтологија «нас учи» да поштујемо индивидуалну аутономију.
Етика врлине фаворизује добар карактер као кључни за морал.
Етика самореализације наглашава самоиспуњење као велико етичко добро.

1. Утилитаризам у етици

Утилитаризам чина и утилитаризам правила две су верзије утилитаризма.

Утилитаризам чина се односи на конкретну ситуацију.
Утилитаризам правила карактеришу општеприхваћена правила као што су : «Обави
своје задатке на време» ; «Не обмаљуј» ; «Испуни своје обећање» и др.
За утилитаризам је карактеристично да ми у свакој ситуацији тежимо и настојимо да
поступамо тако да сваком нашом активношћу произведемо највеће добро за највећи број
људи у конкретној ситуацији.
Од инжењера се, ипак, са аспекта утилитаризма правила, очекује да не крше правило,
односно принцип који од њих «тражи» да буду верни агенти односно повереници свом
послодавцу.
Утилитаризам је етичка теорија која сматра да је нека радња исправна ако производи
или тежи да производи највећу меру добра за највећи број људи на које та радња утиче. Ако
није тако, радња је погрешна.

Tри врсте утилитаризма:

 Прво, хедонистички утилитаризам – основне вредности су задовољство и бол.
 Друго, еудајмонистички утилитаризам – темељна вредност на основу које се
праве предвиђања јесте срећа, а не (не)задовољство.
 Треће, идеалистички утилитаризам – темељна вредност која се срачунава није
ни задовољство, ни срећа, већ праве људске вредности као што је
пријатељство, сазнање, врлина, лепота...
2. Етика права
Са аспекта етике права, исправан је сваки онај поступак кроз чије чињење се поштују
људска права. А људска права су она права која имамо као људи, без обзира да ли их закон
препознаје или не.
3. Етика дужности - деонтологија
Деонтолошки приступ (тзв. етика дужности) одређује моралност радње независно од
њених последица. Морално исправан и морално неисправан – два су основна и коначна
морална израза. Човек је дужан да се понаша и дела морално исправно, а да избегава
морално неисправно понашање и деловање.

4. Етика врлине
Етика врлине заправо је аристотелизам (грч. arete као врлина, изврсност, морал).
Врлине се тичу карактера. Врлине су пожељне моралне особине. Пороци су, пак, непожељне
моралне особине.

Врлине у инжењерству су:

Одговорност и професионализам у раду који се могу исказати преко следећих врлина:
а) Врлина бриге за јавно добро (људи и шире јавности) значи да се бар буде
незлонамеран. Дакле, добронамерност, превенција и отклањање настале штете. То значи –
тежња ка унапређењу јавног здравља, благостања, јавне безбедности и животне средине;
б) Праведност унутар предузећа је нарочито вредна врлина у инжењерској етици и
професији;
в) Врлине знања као што су мајсторство у професији и у доброј инжењерској пракси,
компетентност, радиност, опрез, ни ленштина – ни радохолик, креативност;
г) Врлине тимског рада као што су колегијалност, другарство, поштовање ауторитета,
лидерски квалитети, оданост тј. лојалност;
д) Врлине самоконтроле као што су разумност, добре моралне процене тј. практична
мудрост, храброст, самодисциплина, проницљивост, самопоштовање, морални интегритет и
дигнитет.

5. Етика самореализације
Етику самореализације бисмо могли одредити као тежњу ка животу у ком ћемо
остварити тежњу ка унапређењу и остварењу личног (сопственог) интереса, односно
остварењу онога што је најбоље лично опредељење појединца.
 ИНЖЕЊЕРСКА ЕТИКА

1. Динамика инжењерске етике

Инжењерска етика динамична је, а не униформна, категорија, као и процес рада на
који се односи. Она се темељи на нужности индивидуалне креативности (и моралне
креативности), стваралаштва, подстицања, прилагођавања. Она све више мора да указује
"шта" и "како треба", а све мање "шта не"(нпр. "не кради", "не превари", "не убиј").Шта
не треба тј. захтеви да нешто не треба чинити, заправо су скоро вечне забране дубоко у свести.

2. Дефинисање инжењерске етике

Инжењерска етика је примењена етика. Развија се веома брзо. Развијаће се још брже
и још више. Она је мултидисциплинарна и интердисциплинарна теоријска област која је
уједно и филозофија и етика, и социологија и антропологија, и право и економија, и религија
и уметност, и филозофија науке и филозофија струке, али је она и међупростор између тих и
других теоријских дисциплина.
Инжењерска етика је превентивна етика – превенција морално лошег и избегавање
моралних дилема.
Инжењерска етика је и практична моралност (моралне вредности и акције
инжењера).
Инжењерска етика обухвата личне тежње и циљеве инжењера – до посвећености
етичком инжењерству.
Инжењерска етика је корпус друштвених димензија инжењерства – уверења, јавно
мнење, документи професионалних инжењерских удружења, У најширем смислу чиниоци
друштвеног контекста који утичу на етичка уверења инжењера (нпр. «добро» , «треба да» ,
«врлина» ...)
Инжењерска етика обухвата и политике и законе, односно права и одговорности
инжењера. Она обухвата и морално пожељне и морално оправдане вредности и уверења,
суштински теорију и праксу моралних поступака у инжењерству.
Инжењерска етика је процес и пракса креирања хуманих међуљудских односа у
процесу рада и поводом рада, а то значи и у друштву. Она доприноси целовитости човека у
конкретним историјским условима преко норме, чина, праксе - тежећи суштини морала која
је хуманост.
Инжењерска етика је релативно свесно, лично ( субјективно – радно ) обликовање
друштвених односа.
Инжењерска етика је динамичка структура сваког конкретног радног чина, сваког
процеса рада.
Инжењерска етика је отворен и мобилан систем, процес, поливалентни амалгам
моралних појава са сталним « in put » и « out put » мисаоним и друштвеним садржајима, са
коначним циљем. Човечност и добар живот неки су од највиших циљева инжењерске етике.
Човечност треба да буде коначни циљ инжењерске етике. Ипак, човечност је и « покретна
мета«. 1
Инжењерска етика је и морал као друштвена (социјална ) делатност, као психичка
(душевна ) делатност и као практична вредносна делатност човека коме је рад генеричко
обележје. Због тога инжењерска етика није и не може бити прости збир метода социологије,
психологије, филозофије. Она је самостални квалитет.
3. Рад, морал и вредности
Различита су схватања о односу рада и морала, односно практиковања моралних
вредности.Различитост схватања о односу рада и морала могуће је експлицирати преко
следећих општих методолошких и практичних приступа, односно схватања.
Прво, савремени рад је аморалан. Рад не треба да брине за етику. Није етика «посао
рада«. У процесу рада ствара се добит.
Друго, може се чути - инжењери примају и дају мито, подмазују уговоре, пре свега да
би повећали добит, а не a priori да би неком (појединцу или општем добру) нанели зло,
односно без размишљања о неким могућим (и) етичким последицама – јер процес рада и тако,
често «бије глас» да је неморалан, да све « може да прође «. Од морала се не живи.
реће, у доношењу значајних радних одлука инжењер се мора, пре свега, руководити
етичким вредностима и начелима и о њима бринути – на властито добро и добро друштвене
заједница.
Четврто, рад мора ( треба ) да буде етичан – то од њега тражи држава, законодавац,
еколошки покрет, невладине организације, удружења грађана, удружења, покрет потрошача,
јавно мњење
Процес рада није стакленим звоном одељен од друштва у ком се практикује. Он је
интегрални део друштва, а као део друштва, он партиципира и у вредностима и у
(не)вредностима тог друштва. Вредности једног друштва вредности су и радног процеса тог
друштва.
Није добро да је инжењер некомпетентан на свом радном месту.
Није добро да је бахат и немаран.
Није добро да је човек тзв. затвореног менталитета који је карактеристика
недоучених људи, а који чува техничку, инжењерску информацију за себе и увек само за себе.
Није добро ако му је недовољна ширина општег образовања и ако није оспособљен
да критички, али толерантно, мисли,

4. Радне вредности
Слобода у раду и пословању значи слободу власника, инжењера, менаџера, радника,
потрошача.Слобода у раду и пословању значи и слободно деловање, а то онда опет значи
могућност социјалне и просторне покретљивости појединаца.Слободнопредузетнички радни
пословни систем у контексту слободе као основне вредности има вредност развоја врлина
човека и очувања његовог достојанства као човека. Томе је претпоставка новац, добит,
материјална добра. Такође и ефикасност, а која опет претпоставља сталне иновације у
техничко – технолошкој компоненти рада и пословне активности ( човека на раду све више
замењују машине, а микрочипови све више замењују машине ). Већа ефикасност у раду треба
да значи и најчешће значи још већу добит , веће богатство , могућност за виши животни
стандард.
Похлепа, разузданост, присила, манипулација («циљ оправдава средства»), расипност,
жеља за лаким животом велике су радно - пословне невредности које угрожавају слободу.
Својина је такође и пословна вредност. Приватна својина је темељ радног
слободнопредузетничког система , а пореска политика један је од начина пребацивања
својине (новца) са једне друштвене групе (до појединаца) на другу.
5. Радни процес «треба да»
Сваки процес рада амалгам је доброг и лошег понашања , речју : добра и зла . То је и
разумљиво, јер је сваки организовани процес рада интегрални део друштва и део друштвеног
рада. Рад је због тога, пре свега, друштвено питање на које се може одговорити уважавањем
социјалног контекста. А процес рада, као и друштво у ком се практикује , као и остале
друштвене делатности , обавља се у контексту општедруштвене моралности и има за
претпоставку контекст општедруштвене моралности.
Задаци процеса рада у којима «функционише» инжењерска професија нису
делатности хуманитарних организација , социјално старање , социјална помоћ.
Организовани процес рада треба да производи што више добара , да то буде што
квалитетније и што јефтиније .
Организовани процес рада треба да поштује законе ( услови рада , накнада , заштита
деце , животне средине...) .
Организовани процес рада , а данас је то друштвени захтев , треба да уважава и
моралну позадину радне делатности .

6. Димензије инжењерске етике

Етика је од увек била део рада, пословања , бизниса .
Општедруштвене димензије које претпостављају више етичности у процесу рада са
тежњом његовог вредносног преструктурирања , а на опште добро ( најчешће увођењем
«врућих етичких линија« , етичке обуке , бриге за етику у раду ) а где су медији , образовни
систем , различити друштвени покрети , организације и удружења грађана , невладине
организације , од нарочитог значаја .
Државне димензије појачане контроле рада и пословања и са једног ширег аспекта
доприноса општедруштвеној моралности ( чији је организовани процес рада интегрални
део ) , али и ублажавањем казни и спецификацијом казнене политике за све оне фирме које
спроводе радно – етичку едукацију запослених , имају формиране рефераде за пословну и
инжењерску етику , људе (најчешће на нивоу пословних одбора ) задужене за програме
стандардизације , провођења , надгледања , допуњавања етичких програма .
Академске димензије које обухватају све већи број јавних дебата , расправа , трибина
у универзитетским круговима , увођење курсева и предмета инжењерске етике као академске
дисциплине , писања студија , монографија , уџбеника , чланака , расправа.
Пословне димензије у смислу преструктурирања бизниса унутар њега самог ка већој
властитој етичности ( пословна етика и посебно етика инжењера у фирми , етички кодекси ,
пословни бонтони...) , али и етичности према другим учесницима у процесу рада, бизнису ,
потрошачима , држави , друштву уопште , животној средини...
 7. Инжењерска етика као део етике и задаци инжењерске етике

Инжењерска етика је део етике .

Однос етике и инжењерске етике је однос општег према посебном односно појединачном .
Етика проучава , истражује морал с крајњим циљем одређивања смисаоности нашег
моралног искуства . Њена је претпоставка постојање моралности и моралних појединаца
који разликују добро од лошег и настоје да у свом животу и раду практикују моралност коју
очекују и од других .
Три су фазе ( дела ) опште етике као филозофске дисциплине :
- дескриптивна етика ( описује , проучава и образлаже моралност личности , друштвених
група , друштва , културе ; моралне системе , вредности , моралну праксу...)
- нормативна етика ( на основу резултата дескриптивне етике тежи формирању и оправдању
моралног система са његовим смисловима , нормама , правилима , настојећи да их уобличи у
« етичке теорије « .
- метаетика обухвата дескриптивну и нормативну етику истражујући значења и смисао
моралних термина ; правила логике моралног закључивања.
Инжењерска етика је интегрални део опште етике . Она обухвата казуистику (решавање
комплексних моралних проблема применом моралних начела) и конкретну експликацију
опште етике на конкретне сегменте друштвеног живота и рада ( нпр . пословна етика ,
професорска етика , свештеничка етика , менаџерска етика , медицинска етика , адвокатска
етика , официрска етика...)
Инжењерска етика део је опште етике , али је и део посебне (пословне) етике чији главни
предмет истраживања и промишљања је пословање ( бизнис ) као пословна делатност која
обухвата производњу , расподелу , размену и потрошњу роба и услуга у циљу остварења
добити ( профита ) . Она истражује специфичне везе међудејства човека , етике , друштва ,
рада, пословања .

Циљеви изучавања инжењерске етике, односно сврхе су пре свега да у најширем смислу
управо знања из инжењерске етике «помогну» при осмишљавању (тражењу и давању смисла)
напора инжењера током њиховог радног века. Смисаони циљ јесте да и инжењерска етика
допринесе развоју безбедних и корисних производа и технологија.
 МОРАЛНИ ЧИН

1. Структура моралног чина

Целовит морални чин има следећу структуру :

1. Морална замисао ;
2. Морална ситуација ;
3. Морална акција ;
4. Морални учинак .
Ова четири интегрална дела целовитог моралног чина заправо увек представљају нарочиту
врсту синтезе.
Нити један од ова четири елемента структуре, сам по себи, не може представљати целовит
морални чин. Ни три елемента, било која, без једног, не чине целину моралног чина. Сва
четири елемента, узета заједно – ето целовитог моралног чина.
У инжењерској етици морални суд, став, израз, или пак требање ( «треба да» ) увек су
само мањи делови (најчешће градивни) ширег контекста неких од елемената структуре
целовитог моралног чина. У контексту инжењерске етике, рада и конкретног пословања,
целовит морални чин једини има теоријски и практични смисао као основа инжењерске
етике у ком је она (најмање, али и највише) практично могућа етичка реализација човека у
процесу организованог друштвеног рада.

1. 1. Замисао

Замисао је узрок моралног чина, али није једини. Она је последица моралног чина, али
и друштвене реалности. Она је могућност, израз властите и групне потенцијалности.
Морална замисао увек је промена постојећег стања.
Морална замисао увек је идеална - са аспекта циља. И увек са недостацима - са аспекта
праксе.
Свака специјализована (инжењерска радно - стручна) замисао, иако увек конкретна, не
мора бити и морална замисао. Као таква она је увек ужа од моралне замисли.
Моралну замисао има свака здрава личност. Личност морално замишља, одлучује,
остварује. Она је главни носилац индивидуалног, личног морала, моралне замисли, одлуке,
одговорности, слободе да буде тако, а не другачије (неморално).

1. 2. Ситуација

Морална ситуација је друштвена и радна ситуација. Она је однос човека према

природи у најопштијем смислу , према раду , однос према другим људима. Речју, она је
међуљудски однос. Морална ситуација је, дакле, самим тим, и продукциони однос, посебна
варијанта друштвеног односа. Она је и интерперсонални однос.
Свака друштвена ситуација заправо је, бар минимално, морална ситуација.
Са аспекта човека, личности, друштвена и радна ситуација претпостављају (животну)
мудрост.
Значајан аспект (моралне) ситуације је дистанца. Она овде значи активан критички
однос према појединцу, његовом деловању у процесу рада, према контексту целине
друштвене ситуације у тоталитету њене динамике. Тек таква дистанца као мисаоно –
сазнајна целина може довести до заузимања конкретних моралних ставова о моралној
ситуацији и водити предузимању конкретних моралних поступака, мера.
1. 3. Акција

Моралном акцијом остварује се морална замисао. Морална акција је процес. Она је

енергија. Њено усмерење је најдалекосежније у односу на све остале специјализоване
човекове акције. Субјект моралне акције је човек, целовит човек, јер морална акција је
целовита акција. Субјект моралне акције је и група и радна група.
Морална акција субјекта утиче на друге субјекте и друге акције, који су и које се
дешавају, око моралног субјекта акције, било да та морална акција субјекта ствара отпор
или колаборацију, придруживање. Већа транспарентност моралне акције више ће утицати на
опредељења других.

1. 4. Учинак

Финале моралног чина је морални учинак. Учинак је крај моралног чина у коме сви
елементи добијају верификацију и увек нови квалитет.
Без моралног учинка морални чин само је чин, а то онда значи потенцијално
морализам. Тек у моралном учинку сједињују се субјекти морала, њихова акција, ситуација,
сви елементи моралног чина : настаје нови међуљудски однос.

БУДУЋНОСТ МОРАЛА И ИНЖЕЊЕРСКЕ ЕТИКЕ

1. О будућности морала

Као последице развоја науке и технике, односно научно – технолошког развоја, а у

контексту опште пројекције будућег развоја морала , наш академик Радомир Лукић,
седамдесетих година прошлог века, између осталог, правилно је (и пророчки) пројектовао
и навео неке пунктуалитете, a to su:
Прво, повећање становништва (демографску експлозију) услед продужења животног
века.матра се да ако је људи више, да се онда човек у моралном смислу мање цени, по оној
народној да ако је нечега сувише, оно се мање цени, све ако је и добро, а ако је нечега
недовољно, оно се више цени све ако баш и није добро.
Друго, повећање благостања. Сматра се да оно може позитивно и негативно утицати на
морал.Оптимистичко гледиште претпоставља јачање морала. Песимистичко гледиште
претпоставља ситост, непокретност и друштвену тромост људи који ће изгубити потребе за
социјалним контактима и моралом.
Треће, смањење рада – има и имаће велики утицај на морал.
Четврто, мењање састава друштва – тј. развој науке и технике.
Пето, урбанизација. Она је веома противречан процес са аспекта утицаја на морал.
Шесто, етатизам и суперорганизованост.
Седмо , глобализација (уједињавање човечанства) данас је актуелан процес. Она обухвата
економску, културну, саобраћајну, комуникациону, па све више и политичку форму (неки од
облика) уједињавања човечанства. Са аспекта даљег развоја морала у процесу глобализације
постоје најмање два гледишта – оптимистичко и песимистичко. Прво гледиште подразумева
схватање да ће савремени глобални процеси још више допринети развоју (па и једног све
више универзалног) морала. Друго гледиште (песимистичко) подразумева тешку
униформизацију свега и свачега, губљење (националне, државне и личне) индивидуалности,
односно претпоставља опште поједначавање с намером да «угуши» разлике које су највећи
подстицај стваралаштву у култури и моралу.
Осмо , масовна култура нижег реда данас је једно од обележја нашег времена па и тзв.
«културног развоја».
Девето, процес роботизације је процес замене људског рада радом машине – робота. Могуће је
да човек постане, све више, тупав, односно туп толико колико је могуће само људском бићу.
Сагледавајући БУДУЋНОСТ МОРАЛА , по оптимистичком гледишту, морал ће се све више
усавршавати , јер ће се усавршавати и очовечавати и човек и друштво. Морал ће бити
свеобухватнији, универзалнији и још човечнији. Све више ће утицати на односе међу људима.
Биће све више поштован и уважаван, а моралних санкција биће све мање.
По песимистичком гледишту, морал ће у будућности слабити све више и на крају ће нестати
односно ишчезнути.
По трећем, тзв. средњем гледишту, у будућности ће бити скоро све исто као и данас – само
мало друкчије. Има места и за мало оптимизма и за мало песимизма ; и за периоде јачања и
за периоде слабљења морала.
2. Неки проблеми инжењерске етике

Будући да је слободнопредузетнички систем код нас још у повоју (у тзв. фази

отвореног тржишта), у повоју је и инжењерска, а то овде значи, и пословна етика која «иде
уз» такву економију. Због тога, ваља нам сагледати неке од проблема, недоумица, захтева
који су иманентни пословању и инжењерској етици у земљама које већ имају такав систем и
које нису имале «искуство социјализма». Неке од тенденција већ данас су присутне и код нас.
Лаура Л. Неш износи индикативан списак етичких недоумица, дилема с којима се
инжењери (и менаџери) и данас срећу. Те моралне дилеме су:
- « похлепа;
- прикривање и нетачно приказивање стања у извештајима и приликом
контролних поступака;
- тврдње које наводе на погрешне закључке о квалитету производа и услуга;
- избегавање одржавања дате речи или варање у погледу договорених услова и
рокова;
- усвајање пословне политике која ће највероватније друге довести у ситуацију да
морају да лажу да би се завршио посао;
- претерана увереност у сопствени суд на ризик корпорацијског ентитета;
- недовољна лојалност према компанији чим дођу тешка времена;
- лош квалитет;
- понижавање људи на радном месту или путем рекламних стереотипа;
- слепо покоравање ауторитету без обзира на то колико је неетичан или непоштен;
- уздизање самог себе изнад обавеза корпорације (сукоб интереса);
- фаворизовање;
- договарање цена;
- жртвовање беспомоћних и невиних да би се постигли одређени циљеви;
- потискивање основних права: слободе говора, избора и личних односа;
- пропуштање да се укаже на неетичне поступке;
- занемаривање породице или личних потреба;
- доношење одлука о производу чија примена може угрозити сигурност других;
- невраћање узетог из окружења, из средстава запослених или корпорације;
- свесно преувеличавање предности неког плана да би се добила потребна подршка;
- пропуштање бављења потенцијалним проблемима нетрпељивости, мушко –
женских односа или расизма;
- додворавање људима који се налазе више на хијерархијској лествици, уместо
савесног обављања посла;
- успињање корпорацијском лествицом газећи друге;
- унапређивање деструктивног наметљивца који оправдава своје грешке пре него
што оне испливају на површину;
- пропуштање сарадње са другим деловима компаније – непријатељски менталитет;
- лагање запослених давањем непотпуних информација, наводно због пословања;
- склапање савеза са сумњивим партнерима чак и кад је посреди добар разлог;
- одбијање прихватања одговорности за шкодљиву праксу – намерну или
ненамерну;
- вређање корпорацијских разметљиваца који траће и време и новац или
прихватање њихових поступака;
- корумпирање јавног политичког процеса законским средствима.
3. Правци развоја инжењерске етике

Инжењерскa етика је етички процес. Она се мења, али не пролази. Као и човек и
његов рад. Она је и етичка свест, етичка правила. У њеном средишту је рад, пословање, а то
увек ваља и треба да значи човек.
Потреба за инжењерском етиком, у једном ширем смислу радном и пословном етиком, данас
је већа него икад.
бог извршених глобалних промена, достигнутог цивилизацијског степена развоја, силног
развоја материјалних продукционих снага (до аутоматизованих машина, роботизованих
машина и кибернетски интегрисаних производних система), данас се мора много мудрије и
софистицираније приступати радној етици, етосу компанија, етици инжењера. Наравно, и
због конституције личности сваког човека да може да погреши (свесно или ненамерно), због
недовољне спремности и одлучности да «одоли изазовима» новца и моћи.
Даље перспективе развоја инжењерске етике видимо у достизању вишег степена моралне
културе предузећа (моралне корпорацијске културе) и очувања моралне аутономије и
идентитета сваког запосленог у широком контексту моралне културе предузећа
(корпорације).