ARISTOTELOVO SHVATANJE SREĆE I PRIJATELJSTVA

1. UVOD

Etika i moral su veoma široki, sadržajni i razvojni pojmovi. Njihova značenja su toliko povezana i
tako se prepliću da se često pod pojmom etika podrazumeva moral i obratno. Međutim, to su ipak
dva pojma i svaki od njih ima svoje značenje. Za etiku je bitno značenje da je teorija, a za moral
da je praksa. Etika, kao teorija o moralu, izučava sve pojave koji su povezani sa moralom. Ona
proučava: poreklo, način postojanja (nastanka i razvoja), saznavanja i vrednovanje morala.
Ustvari, etika je filozofska nauka o moralu. Etika predstavlja pravila i principe koji definišu pravilno
i pogrešno ponašanuje.

Aristotel se smatra utemeljivačem etike kao filozofske dicipline. Ovo ime etimološki je vezano za
reč ethos, koja označava ono što je običajima od davnina ustanovljeno da važi za ljudsko
delovanje i ponašanje, (od ove reči potiče naša reč moral - Rimljani su je zamenili sa rečju mos).
Etika spada u „praktične nauke“ , tj. u nauke koje ljudsko delovanje i ponašanje proučavaju i
oblikuju, dajući mu oblik sistematskog značenja.

Aristotel je pripadao sistemskom periodu filozofije, a bio je i između materijalizma i idealizma. Bio
je idealista, jer je analogno Platonu stvorio sličnu utopiju (idealnog društva i države), ali je bio i
realista jer je polazio od realne istorijsko-kulturne stvarnosti antičke Grčke.

Zasnivanjem etike Aristotel je ujedno imao zadatak da odgovori na pitanje da li je moral nečim
uslovljen. Našao je da svi ljudi po svojoj ljudskoj prirodi teže postizanju nekog dobra, neke sreće,
kao da i tokom svog postojanja steknu neko znanje i mudrost.

Aristotel je smatrao da je svrha čovekovih radnji neko dobro koje on postiže svojim delovanjem.
Postoji nebrojano mnogo delovanja i ciljeva, stoga postoje i nebrojena dobra. Ali sva ta
pojedinačna dobra imaju svoju svrhu, neko više dobro. Aristotela je zanimalo koje je to dobro koje
želimo postići, ne radi nekog višeg dobra, već radi njega samoga. Pita se koje je to najviše dobro
koje ljudskom životu daje najvišu vrednost. Tvrdio je da je eudaimonia, blaženstvo apsolutno
dobro i cilj svega delovanja. „Ono čemu svi ljudi teže, prema Aristotelu, nije posledica ili rezultat
delovanja, niti konformnost i ugoda. Aristotelova eudaimonia je: (1) ono čemu svi teže kao svome
ispunjenju, (2) kontinuirana i savršena aktivnost, i (3) celokupni ljudski život čineći ovu aktivnost u
cenjenom sastavu posedovanja i prijateljstva.“

Eudaimonia je ono više dobro čemu sve teži, a ono se po Aristotelu postiže delovanjem u skladu s
vrlinom. Vrlina je za njega sredina između dve krajnosti onako kako bi to razuman čovek odredio.
Ta sredina nije univerzalna, niti aritmetička, ona je svojstvena svakom čoveku. Ali uvek treba imati
na umu više dobro i u skladu s njim odlučivati u pojedinačnim slučajevima. Aristotel naglašava da
je za delovanje u skladu s vrlinom potrebna sloboda. Ako nismo odlučili slobodnom voljom onda
to nije moralan čin niti smo za njega moralno odgovorni. Takođe, naglašava da je srećan život
onaj koji je ispunjen intelektualnom aktivnošću, jer samo se intelektualnom aktivnošću dostiže
blaženstvo.

U učenjima ovog velikog grčkog filozofa vrlina zauzima važno mesto, ona je prisutna u svim
njegovim delima. Vrlina je za Aristotela temelj idealne ljudske zajednice, a za čoveka pojedinca
ona je najbolji odabir – put koji čoveka vodi ka ostvarenju njegove uloge. Koliko je etika kao
učenje o vrlini važna za Aristotela, vidi se i po tome što je napisao dva dela posvećena isključivo
etici: Nikomahova etika i Eudemova etika.

Nikomahova etika je prvo potpuno sačuvano delo iz područja helenske etike koje izražava moral i
navike helenskog naroda, njegova moralna načela. Sastoji se od deset knjiga, a nazvana je po
Aristotelovom sinu Nikomahu koji je to delo priredio za izdavanje.

Eudemova etika se sastoji od sedam knjiga, a govori o teološkim temeljima morala. Njena je
osnovna misao da je moralno delovanje čovekova težnja Bogu. Nazvana je po Eudemu,
Aristotelovom učeniku koji je delo izdao.

Još je jedno Aristotelovo delo usko povezano s etičkim učenjem – Politika, a u njemu Aristotel
iznosi svoje učenje o državi. Ova dela zajedno daju, kako sam kaže na kraju Nikomahove etike,
jedinstvenu „filozofiju ljudskog života“.

Aristotel je stvorio originalno etičko učenje koje je povezano sa njegovom metafizikom. Za njega
svrha čovekovog života je da usavrši delatnost karakterističnu samo za njega (i Boga) – delatnost
mišljenja. Čovek može da teži i bogatstvu i slavi i moći, ali u njima nema neke vrednosti po sebi;
vredna po sebi je sreća koju čovek može naći samo u nekoj delatnosti koju je usavršio.

Ako usavršava mišljenje, na taj način čovek postaje sličan Bogu.

2. SREĆA

Grčki filozof Aristotel u Nikomahovoj etici kaže da iako se svi slažu s tim da se sreća može
definisati kao najveće dobro, traži da se ipak jasnije odredi šta je ona u stvari. U ovom delu on
raspravlja o tome šta je ljudska sreća: u I knjizi na početku, u kontekstu rasprave o tome šta je
najviše ljudsko dobro, i na samom kraju, u X knjizi. Ali šta je sreća? Aristotel preispituje kritički sve
ono što ljudi podrazumevaju kada govore o sreći kao najvišem dobru i definiše sreću kao
autarkeju. Svaki čovek po svojoj prirodi teži sreći. Cilj čovekovih radnji jeste neko dobro, i to ono
dobro koje se postiže tim radnjama. Mnoga dobra imaju, doduše, vrednosti samo kao sredstva za
postizanje nekoga drugoga dobra, i otuda nastaje pitanje u čemu je najveće dobro, tj. ono za kojm
se ne teži radi nekoga drugoga dobra nego samo radi njega samoga, i koje je samo sebi dovoljno
da životu da najvišu vrednost.

2.1. Blaženstvo kao cilj života

Tačno je da se svi slažu u tome da se najveće dobro sastoji u blaženstvu tj. sreći. Ali šta je
blaženstvo, u čemu se ono sastoji, u tome nema saglasnosti, i tu se široka narodna masa razilazi
s mudracima.

Svi su ljudi i obrazovani i neobrazovani, kaže Aristotel, saglasni u tome da je sreća vrhunsko
dobro i najviše od svih ostvarljivih dobara. To znači da su sva druga dobra kojima ljudi teže
podređena težnji ka onom najvišem, ka sreći. Različiti ljudi traže sreću, na različite načine i
različitim sredstvima, i kako bi napravili za sebe različite načine života i oblike vladavine. Mnogi
misle da sreća nije ništa drugo nego imati ugodan život i postizati uspehe. Neobrazovani
zamišljaju sreću kao uživanje, bogatstvo ili kao počasti i slavu. Često i jedan isti čovek različito
zamišlja sreću u različitim situacijama. Kada čovek gladuje, misli da je sreća u sitosti; kada je
bolestan, misli da je sva sreća u zdravlju; kada je u oskudici, misli da je sva sreća u obilju.
Iz takve različitosti shvatanja o najvišem dobru proizilazi, dakle, pitanje u čemu se sastoji dobro
uopšte? Na to pitanje Aristotel odgovara ovako:

„Čini se da se dobro sastoji kako u kojoj radnji i vještini: drugo je, na primjer, dobro u medicini, a
drugo u strategici itd. Šta je, dakle, dobro u svakoj vještini? Zacijelo ono radi čega se u svakoj sve
ostalo dešava. To je u medicini zdravlje, u strategici pobjeda, u neimarstvu kuća, u drugim
vještinama opet nešto drugo, u svakom djelanju i hotenju cilj. Radi njega, naime, svi ostalo djelaju.
Ako, dakle, za sve što pripada ljudskom djelanju postoji nekakav cilj, onda je on dobro koje treba
postići djelanjem, a postoji li više ciljeva, onda su oni . . . A kako nesumnjivo ima više ciljeva, te od
njih biramo neke samo radi drugih, na primjer: bogatstvo, frule i uopšte oruđa, očevidno je da svi
oni ne predstavljaju krajnje ciljeve, a najveće dobro mora biti krajnji cilj i nešto potpuno. Ako, dakle,
ima samo jedan krajnji cilj, onda on mora biti ono što se traži, a ima li i njih više, onda je to onaj
među njima koji je krajnji u najvišem smislu. Krajnjim, pak, u višem smislu zovemo onaj cilj koji se
želi samo po sebi prema onome koji se želi radi nekoga drugoga, i onaj koji se nikada ne bira radi
nekoga drugoga prema onima koji se biraju i sami radi sebe i radi drugih i prosto: krajnji cilj je onaj
koji se svagda bira samo radi njega, a nikada radi drugoga. A takav je cilj, čini se, prije svega
blaženstvo, jer njega svagda biramo samo radi njega, a nikada radi nečega drugoga, dok čast i
uživanje i um i svaku vrlinu biramo, doduše, i radi njih samih (jer ako i ne bismo ništa više postigli,
opet bismo voljeli svaku od tih stvari), a biramo ih radi blaženstva, smatrajući da ćemo baš
njihovim posredstvom imati blaženstvo. A blaženstvo niko ne bira radi pomenutih dobara, ni
uopšte radi čega drugoga. Čini se da to proizlazi i otuda što je blaženstvo samo sebi dovoljno. Jer
najveće dobro, čini se, mora samo sebi biti dovoljno. Pod njim ne razumijevamo samo ono što je
dovoljno čovjeku pojedincu, koji živi usamljeničkim životom, nego i ono što je dovoljno i roditeljima
i đeci i ženi i rođacima i građanima, jer je čovjek od prirode određen za politički život… Prema
tome, za ono što samo po sebi čini život dostojnim željenja i ničega ne treba da kažemo da je
samo sebi dovoljno, a takvo je, mislim, blaženstvo… Blaženstvo, dakle, pojavljuje se kao najveće
dobro i samo sebi dovoljno, jer je krajnji cilj svega djelanja.“

Otuda, kao najveće dobro i kao ono što je samo sebi dovoljno blaženstvo nema relativnu, nego
apsolutnu vrednost.

On je takođe tvrdio da se sreća sastoji od tri vrste dobra: od duševnih dobara, koje on stvarno
označava kao dobra sa najvišom vrednosti; na drugom mestu su telesna dobra, zdravlje i snaga,
lepota i slične stvari; na trećem mestu su spoljna dobra, kao što su, na primer, bogastvo,
plemenito poreklo, ugled i slično. A vrlina sama po sebi nije dovoljna da osigura sreću; telesna i
spoljna dobra su takođe čoveku potrebna, jer mudar bi čovek bio bedan i jadan kad bi živeo
okružen bolovima, siromaštvom i sličnim stanjima. S druge strane, porok je sam po sebi dovoljan
da obezbedi bedu, pa makar koliko bio snabdeven telesnim i spoljnim dobrima. Tvrdio je da vrline
nisu u takvom međusobnom odnosu da jedna proizilazi iz druge. Jer čovek može biti razuman, ili
pravičan, a u isto vreme i neobuzdan i nesposoban da upravlja svojim strastima. Govorio je,
takođe, da mudar čovek nije lišen svih strasti, ali da će im samo umereno služiti.

2.2. Sadržaj blaženstva

Nameće se pitanje u čemu je sadržaj blaženstva kao najvišeg dobra. Da odgovori na to, Aristotel
polazi od stava da cilj kome sve teži nije mirovanje, nego puna, neometena delatnost. Sve je
određeno delatnošću i snagom, i sve ono što delatnost unapređuje, pojavljuje se kao dobro, a što
je ometa, kao zlo. Otuda i u etici Aristotel, da nađe u čemu je sadržaj blaženstva, najpre polazi od
specifične delatnosti čovekove kao stožera celokupnog etičkog života.

„Jer, kao što se za frulaša, vajara ili koga drugog vještaka i, uopšte, svuda đe se nešto djela i radi,
dobro i valjanost sastoje u djelatnosti, takav je slučaj i kod čovjeka, ako ima kakve specifične
ljudske djelatnosti. Zar tesar i obućar da imaju, dakle, nekakvih poslova i radnji, a čovjek prosto da
nema ništa od toga, nego je stvoren za nerad? I kao što se čini da oko i ruka i noga i, uopšte,
svaki dio tijela vrši nekakav posao, nećemo li tako i za čovjeka pored svih tih poslova pretpostaviti
još nekakav posao? A kakav bi taj posao bio? Očevidno je da to ne može biti samo življenje, jer je
ovo svojstveno i biljkama, a mi pitamo za ono što je specifično ljudsko. Treba, dakle, izdvojiti život
ukoliko se on sastoji u ishrani i rastenju. Zatim bi u obzir dolazio čulni život, ali ovakav život ima i
konj i vo i svaka životinja. Preostaje, dakle, neki praktički život umom obdarena bića. U njemu
postoji jedan dio koji se pokorava umu, a druga ima um i razmišljanja, ali kako se i praktički život
razumijeva u dvojakom smislu, ovđe može biti riječi samo o životu u djelanju kao o životu koji je
očevidno važniji. Ako, dakle, postoji specifično čovječija djelatnost, onda je to djelatnost duše
prema umu, ali ne bez uma, i kažemo da je vršenje radnje nekoga poslenika i vršenje radnje
odlična poslenika po vrsti isto, na primjer kitaranje kitaraša i odlična kitaraša, i tako uopšte u
svima slučajevima, dodajući vršenju radnje i osobenost po vrlini, na primjer: osobina kitaraša je
kitaranje, a odlična kitaraša odlično kitaranje. Ako je tako, onda kao specifičnu djelatnost čovječiju
uzimamo nekakav život, i to s umom vezanu djelatnost duše i s tim podudarno djelanje, a kao
djelatnost odlična čovjeka uzimamo dobro i lijepo vršenje, a svako lijepo i dobro vršenje prema
vlastitoj vrlini. Ako je, dakle, tako, onda se ljudsko dobro sastoji u djelatnosti duše prema vrlini, a
ima li više vrlina onda prema najboljoj i najsavršenijoj. Tome treba dodati da to mora trajati za
cijela života. Jer, kao što jedna lasta ne čini proljeća, tako ni jedan dan ili kratko vrijeme još nikoga
ne čine blaženim i srećnim.“

Materijalno bogatstvo, društveni ugled, čulna zadovoljstva ne treba da budu primarni životni cilj
ukoliko želimo sreću, ali to ne znači da ih treba u potpunosti isključiti iz života (Aristotel ne
propoveda asketizam kao kod Diogena). Ukoliko sve stvari dolaze kao posledica u vrlini treba ih
prihvatiti. Da bismo bili srećni vrline treba da budu naše navike. Treba ih upražnjavati da bismo bili
srećni. One su nužan uslov za sreću.

Po Aristotelu čovek je, osim što je razumno, on je i političko biće (zoon politikon). On mora da živi
u zajednici i svoje vrline dostiže tek tada. Čovek treba da teži vlastitoj sreći, ali je još veći zadatak
da pokuša da i zajednicu učini srećnom. Svrha države je sreća njenih građana.

Za Aristotela je mogućnost postignuća eudaimonie ujedno i uslov za utvrđivanje položaja ljudi

unutar polisa. Po njemu pravi građani vole vrlinu i teže višem dobru, pa je pogrešno smatrati
građaninom onoga ko ne ispunjava ove uslove. Za njega u najboljem poretku radnici, zanatlije ili
ratari ne mogu biti građani. Niži poslovi koje obavljaju koristeći se telom sprečavaju ih da se
duhovno razvijaju. Stoga građanin s političkim pravima može biti samo onaj ko ima sposobnost
etičkog usavršavanja, odnosno oni koji su „tvorci sreće“. Robovi, po Aristotelu, mogu imati
određene vrline, ali ne mogu biti srećni, jer je sreća povezana s postojanjem istinske vrline koja je
njima nedostižna. Smatra da samo filozofi postižu potpunu iskonsku sreće, dok ostali staleži u
sreći učestvuju delimično.
Cilj njegove najbolje društvene zajednice nije, kao kod Platona, postizanje sreće svakog staleža,
već jedna jedinstvena sreća koju samo odabrani potpuno iskuse, a ostali samo delimično i u
granicama svojih mogućnosti. To znači da istinski dobrim životom ne mogu živeti svi ljudi nego
samo oni koji poseduju potrebna znanja i vrline.

Aristotel zaključuje da se sreća može definisati kao autarkeja, tj. kao potpuna individualna
nezavisnost i zadovoljstvo samim sobom. I on kaže da sreća zavisi od nas samih i da pripada
onima koji su dovoljni sami sebi. Tu se naravno podrazumeva mera te samodovoljnosti i
nezavisnosti s obzirom na obaveze čoveka prema drugima i prema državnoj zajednici.

Po Aristotelu, postoje tri oblika sreće: Prvi oblik sreće je život ispunjen zabavom i
zadovoljstvima. Drugi oblik sreće je život slobodnog i odgovornog građanina. Treći oblik
sreće je život naučnika i filozofa. Većina ljudi se opredeljuje za sreću kao tri moguća načina
života - politički, filozofski i život uživanja. Reč je, naravno, o slobodnim muškim građanima. Sva
tri uslova moraju biti istovremeno ispunjena da bi čovek mogao živeti srećnim životom. Samo
pokazujući uravnoteženost i uzdržanost postaje se srećan i „harmoničan čovek“.

2.3. Vrlina i duša

Aristotel kaže: „Budući da je sreća delovanje duše prema savršenoj (potpunoj, celovitoj) vrlini,
valja razjasniti šta je vrlina; tako ćemo možda i bolje videti šta je sreća.“

Aristotel je u Nikomahovoj etici bitne ljudske vrline nabrojao i detaljno opisao. Sve te vrline
zajedno čine idealnu sliku čoveka. Pomoću njih vidimo pravu čovekovu prirodu.

U podeli vrlina Aristotel polazi od podele duše na dve oblasti: jedna oblast je nerazumna, a
druga razumna.

Nerazumni deo duše Aristotel deli na vegetativni i požudni deo. Vegetativni deo je vezan za
uzrast i hranjenje. Ovaj deo duše koji je zajednički svim živim bićima (čoveku, biljkama i
životinjama) ne učestvuje u vrlini. Za razliku od njega, požudni deo, iako nije razumni, može se i
mora podvrgnuti razumu i zato učestvuje u vrlini.

Razumni deo duše čoveka je takođe dvostruk – Aristotel razlikuje pasivni i aktivni razum.
Pasivni razum, koji Aristotel još naziva i rasuđivački, usmeren je na ono prolazno i promenljivo, a
i on sam je prolazan. Aktivni razum, koji se još naziva i učeni, usmeren je na večne principe,
božanske je prirode te je zato večan i nepromenjiv. Pasivni razum je „podređen“ aktivnom onako
kao što je neko poslušan svome ocu.

Razumni deo omogućuje da se dođe do istine, do onoga što je ispravno i dobro, a upravo je to
temelj razvoja svih vrlina.

Kako onda postići onu autarkeju, onu samodovoljnost i kako se mora razumno delati da bi se
došlo do zadovoljstva samim sobom? Aristotel kaže jedino tako što će se postići sklad duše sa
njenom vrlinom. Jednostavnije rečeno, svaki čovek može da bude jedino srećan, ako je uspeo da
uskladi svoje težnje sa svojim sposobnostima. Čovek je srećan samo ako koristi sve svoje
sposobnosti i mogućnosti. Ako teži nečemu što nadmašuje njegove sposobnosti i mogućnosti
čovek neizbežno mora da bude nesrećan.
2.4. Etičke i dianoetičke ili intelektualne vrline

U skladu s ovom podelom duše, Aristotel deli i vrline na etičke vrline koje su vezane uz nerazumni
deo duše i to njegov požudni deo, te na dianoetičke ili logičke vrline vezane uz razumni deo duše.

Prve se stiču učenjem i vežbanjem, a druge na osnovu navika i običaja. Naravno, Aristotel kao
filozof smatra da je misaoni život najbolji način života, i u tom smislu daje prednost dianoetičkim
vrlinama.

Etičke vrline su praktične, odnose se na ljudsku praksu, delatnost. One su vrline volje. Mi svojom
voljom biramo svoju delatnost, praksu. One se postižu na taj način što se volja usmerava ka
principu mere (zlatne sredine). To je sredina između preterivanja i zaostajanja za principom mere.
Vrlina je u umerenosti i nalazi se na sredini između dve krajnosti.

Npr. hrabrost je vrlina. Kao takva ona se nalazi na sredini između kukavičluka i nepromišljene
smelosti. Ona je mera između ove dve krajnosti. Razum uvek treba da upućuje na princip mere.
Vrlina je darežljivost. Ona je sredina između škrtosti i rasipništva. Ona je mera između ove dve
mudrosti. Ponos je vrlina između malodušnosti i oholosti (prevelikog i premalog poverenja u
sebe).

Umerenost je sredina u odnosu prema užicima i to prvenstveno telesnim užicima. Nasuprot njoj
je razuzdanost za koju Aristotel kaže: „Očito je da je preteranost u užicima razuzdanost i
zaslužuje ukor“. Za umerenost kaže: „U umerenom čoveku željeni deo treba uskladiti s načelom
razuma; naime i jednome i drugome cilj je ono što je lepo, te umeren čovek i želi ono što treba,
kako treba i kad treba, a tako i načelo nalaže“.

Velikodušnost je za Aristotela „ukras“ među vrlinama. Ona je sredina između malodušnosti i

oholosti. Kaže Aristotel: „… velikodušan čovek je krajnost po veličini, ali je po ispravnosti sredina;
on sebe smatra dostojnim prema zasluzi, dok ostali u tome ili preteruju ili podbacuju…. I čini se da
je značenje velikodušnog čoveka: veličina u svakoj vrlini“. On kaže da je teško biti istinski
velikodušan, jer je za to potreban ostvaren sklad lepote i dobrote, telesne i moralne izvrsnosti te
plemenitosti.

Među vrlinama naročito mesto zauzima pravičnost, kojoj Aristotel posvećuje celu V knjigu.

U svom najopštijem značenju, pravičnost je vrlina koja kao moralna dispozicija ujedinjuje u sebi
sve druge vrline. U širem smislu pravičnost je zakonitost, koja u državnoj zajednici stvara i
održava blaženstvo i njegove sastavne delove.

Kod ove vrline Aristotel primenjuje princip sredine, s tom razlikom što vrlina ovde nije stanje volje
između dvaju ekstrema strasti, nego srednja mera u predmetu: pravičnost je sredina između
pravljenja i podnošenja nepravde. Onaj koji pravi nepravdu suviše mnogo prisvaja, a onaj koji je
trpi poseduje suviše malo.

Pravednost je, kaže Aristotel, ono stanje koje ljude priprema da čine pravedna dela, da se
ponašaju pravedno i žele stvari koje su pravedne. Kaže dalje: „Tako je pravedno ono što je
zakonito i jednako, a nepravedno ono što je nezakonito i nejednako“. Za Platona je pravednost
najviša od četiri temeljne vrline, a za Aristotela je i više od toga – ona u sebi ujedinjuje sve druge
vrline. Ona je, kaže Aristotel, najbolja od svih vrlina, te ni zvezda Danica ni zvezda Večernjača
nisu tako divne. Od svih vrlina pravednost je najpotpunija – jer onaj koji je ima može je
primenjivati i prema drugima, a ne samo prema sebi, tj. ona je jedina vrlina koja je usmjerena na
dobrobit drugih.
Možda je za vrlinu najbolje reći da je to ustaljen način doživljavanja osećaja, tako da u svakoj
situaciji imamo pravi osećaj i taj osećaj imamo u pravoj meri.
Nije dobro kada je osećaj previše snažan, kao ni kada je preslab. Tada su to poroci. Na primer,
hrabrost je moralna vrlina koja nam treba da bismo se nosili s osećajem straha. Ali, strah ne
želimo ukloniti, jer je često korisno, katkad i presudno, sredstvo preživljavanja. Stvar je u tome da
ga treba osećati u pravoj meri.
Ako smo preterano odvažni, postajemo nepromišljeni, ako nismo dovoljno odvažni, preplavljuje
nas strah i postajemo kukavice.
Nepromišljenost i kukavičluk su poroci. Ako smo skloni bilo jednom bilo drugom, nećemo moći biti
spokojni i zadovoljni. To je glasovito Aristotelovo učenje o pravoj meri – „sredini“ ili
„nepreterivanju“.
Svaka vrlina zahteva popriličan trud, ali nije neostvariva. Mladi moraju početi rano vežbati i treba
im vođstvo starijih, porodice i države. Država snosi posebnu odgovornost kako bi se ljudi navikli
na vrline zato što ona donosi zakone.
Svrha zakona nije toliko kažnjavanje onih koji ga krše, nego pripremanje ljudi da se ispravno
ponašaju.

Postoje dve vrste zakona: pisani zakoni prema kojima se ravna jedna država, i oni nepisani,
prirodni koji vrede za sve ljude. Uz ovaj opšti, nepisani zakon povezana je „pravednost više
vrste“ koja se upravlja ne prema slovu zakona nego prema njegovom duhu.

Sredina ili srednjomernost je osnovni princip ne samo Aristotelove etike nego i celokupnog
njegovog filozofskog sistema, kao i celokupnog svemirskog sistema po njegovom učenju. Taj
princip u stvari nije ništa drugo nego empirijsko-dijalektičko i naučno-metodičko razvijanje principa
mere.
Aristotel kaze: „Otuda po svom biću i po svom pojmu suštine vrlina je sredina, a po onom što je
najbolje i što je dobro vrlina je vrhunac“.

Dianoetičke vrline su razumne vrline i one su teorijske. One podrazumevaju mudrost, razboritost
i upućuju na bavljenje naukama. Bavljenje naukama omogućuje sreću naročitog tipa koje
iskušavaju oni ljudi koji se bave proučavanjem uzroka svega što postoji. Proučavanje uzroka mora
da vodi ka prvom uzroku – Bogu (uzroku uzroka). Malo bavljenje naukom odbija od Boga, a više
vodi ka Bogu. Dianoetičke vrline se tiču samo nalaženja istine, čistog saznanja, dakle razumnog
dela čovekove duše. Razumni deo čovekove duše sastoji se iz dve funkcije: 1) saznalačke,
okrenute saznavanju bića čiji principi ne mogu biti drukčiji nego što su, tj. imaju obeležje nužnosti i
nepromenljivosti, i 2) rasuđivačke ili procenjivačke, okrenute području mogućnosti u vidljivom i
promenljivom svetu, dakle onom što može biti i drugačije nego što je . Prema tim funkcijama
razumnog dela i vrši se podela dianoetičkih vrlina.

U saznalačke vrline spadaju: znanje i pamet.

Znanje se tiče valjanog i svrsishodnog umetničkog obrađivanja i stvaranja, čiji cilj i vrednost ne
leže u njemu samom nego u delu što ga znanje ima da proizvede.

Pamet se tiče praktičkog delovanja, čiji cilj i vrednost ne leže, kao kod stvaralčkog uma, u delu
izvan njega nego u njemu samom, u pravilnom delovanju.

Pameti pripadaju razboritost, pronicljivost, rasudljivost i dovitljivost.

Razboritost (fronesis) se tiče delovanja, a svrha mu je u njemu samom jer …dobro delovanje je
samo sebi svrhom. Bavi se onim stvarima koje su ljudske i o kojima se može promišljati. Aristotel
smatra da je „posao razborita čoveka pre svega da dobro promišlja“. Razborit čovek je sposoban
proceniti ono što je za njega najbolje od stvari koje se mogu učiniti.

Razboritost je za Aristotela dobro koje se čini, ona je „sposobnost činidbe ljudskih dobara, istinski
i prema razumu. Razboritost nema vlast nad mudrošću, ona naređuje radi nje, ali ne i njoj“.

Razboritost je važna i za razvoj etičkih vrlina, jer omogućuje čoveku da „vidi“ ono što je istinito i
dobro i da upravo to izabere, a zatim uz pomoć volje tako i deluje.

Spajanjem znanja i pameti nastaje mudrost, vrhunac ljudskog saznanja.

Kao što pamet nadmašuje volju, jer svoju vrednost nosi u samom sebi, tako i dianoetičke vrline
nadmašuju etičke; stoga je mudrost kruna svih vrlina, i kad je reč o tome koji je od tri oblika života
najsuperiorniji, Aristolel smatra da je to život posvećen mudrosti, tj, filozofiji.

Mudrost je zračenjе onoga što je u čoveku najbolje i njime se čovek uzdiže iznad svoje prolazne
prirode i najviše približuje božanstvu, učestvuje u večnoj blaženosti božanske samosvesti.

Bilo da se radi o etičkim ili dijanostičkim vrlinama, sreća se uvek sastoji u skladu između želja i
mogućnosti. Ona stoji na sredini između želja i mogućnosti. Bilo da se radi o teorijskim ili
praktičnim stvarima. Ukoliko želimo da budemo srećni uvek moramo da vodimo o tome računa.
Treba odmeravati svoje želje, ali i mogućnosti. Ali to ne znači odustajanje od visokih ciljeva već
samo treba biti realan. Treba težiti ostvarenju naših potencijala.

„Sreća je značenje i svrha života, puni cilj i kralj čovekove egzistencije”, pisao je Aristotel.

3. PRIJATELJSTVO

Učenje o prljateljstvu bilo je jedna od najfinijih tema i jedan od najvažnijih sastavnih delova
praktične etike u filozofskim školama, naročito pitagorejaca, koji su učili zbraćivanje sveta i opštu
simbiozu i simfoniju života i stvari. Kakav je duh vladao među samim prijateljima pitagorejcima,
najbolje svedoče Damon i Fintija, koji su od svoga prijateljstva, opevanog u Šilerovoj pesmi
Jemstvo, za sva vremena napravili muziku i mit. Kao Heraklit, koji kaže da mu jedan vredi kao
deset hiljada ako je najbolji, i Demokrit nalazi da je „prijateljstvo jednog jedinog pametnog čoveka
bolje no prijateljstvo svih nepametnih“. I Sokrat je raspravljao o vrednosti prijateljstva i za njega je
prijateljstvo najdragocenije dobro čoveka. Prijateljstvo je tema i Platonova Lisida, a i drugi članovi
Akademije, Ksenokrat, Speusip, Filip iz Opunta, pisali su spise o prijateljstvu.

Aristotel smatra da je prijateljstvo vrlina nužna za život čoveka i zato ga uvodi u svoju etiku i
opširno je obrađuje u VIII i IX knjizi Nikomahove etike. Te knjige idu u najlepše i najslavnije stvari
što ih je Aristotel napisao, jer tu „ne govori samo filozof etičar, nego veoma često i čovek, prijatelj
svojih prijatelja, muž svoje žene, tu Aristotel govori čoveku“. Oseća se dah prisnog osećanja u
svemu što on o prijateljstvu kaže, bar u prvim partijama. Treba napomenuti da on pojam
prijateljstva proširuje i na spoljašnje veze političke i pravne prirode, koje u svakoj zajednici imaju
svoje mesto i tiču se istih predmeta i lica.

Jedna od najvećih vrednosti koje imamo u životu je zasigurno prijateljstvo. Od postanka čovek je
suočen s prijateljstvom, svaki čovek razmišlja o njemu i teži ka iskrenom prijateljstvu. Mnogi umovi
čovečanstva potaknuti prijateljstvom su ostavili iza sebe niz dela u kojim daju objašnjenje pojma
“prijateljstvo”. Pre 25 vekova Aristotel je za prijateljstvo upotrebljavao riječ φιλια a mi je prevodimo
kao prijateljska ljubav ili samo ljubav.

Aristotel toliko uzdiže ljubav, da kaže da je ona najpotrebnija za život i to svim ljudima, svih
uzrasta i položaja. Ali, nisu svi mislioci kao Aristotel vrednovali prijateljstvo, i samatrali ga ne samo
potrebnim već i šta više lepim. Mnogi od mislilaca su zbog svojih negativnih iskustava s lošim
prijateljima ili što su smatrali da su sami sebi dovoljni, sa skepsom pisali o prijateljstvu.

Prijateljstvo i ljubav su međusobno isprepleteni, ta dva pojma su usko povezana. Onaj ko voli želi
da mu voljena osoba bude i prijatelj, a isto tako želi i da ga prijatelj voli. Ljubav i prijateljstvo traže
uzajamno primanje i davanje, dakle jednu otvorenost. I kod Aristotela se javlja ta međuzavisnost
prijateljstva i ljubavi. Prema njemu postoje tri stvari zbog kojih ljudi vole i koje su dostojne voljenja:
ili je to dobro, ili je korisno ili je ugodno.

Zavisno od toga čemu se teži, Aristotel razlikuje tri tipa prijateljstva: prijateljstvo koje ima za cilj
zajedničku korist, zajedničko uživanje ili ostvarivanje moralnog dobra.

Ako neko voli radi koristi, on tu osobu ne voli radi nje same, nego zbog toga što mu ta osoba
donosi neku korist pa takvi traže adekvatnu osobu, to prijateljstvo i ne možemo nazvati pravim
prijateljstvo. Takođe, ako neko voli radi užitka, on ne voli tu osobu radi nje same već samo zbog
toga što je njima samima dobro, i samo misle na svoje interese, a ne i na bližnjeg svog. Takva
prijateljstva se lako rastavljalju, i to kada prestanu predstavljati ugodu ili korist jedni drugima, ili
ako im se užici promene. Takva prijateljstva su zasnovana na nebitnim razlozima, jer se osoba ne
voli kao osoba. Aristotel je smatrao, da se mladi uglavnom vole radi užitka, pa im se i užici
menjaju kao i prijateljstva.

Za jedno dobro prijateljstvo potreban je i zajednički život, jer iskustvo pokazuje da je jako opasna
duga vremenska odsutnost prijatelja. Da bi mogli zajednički živeti, oni moraju uživati u društvu
jedan drugoga. Zbog toga, misli Aristotel, stariji ljudi, jer su mrzovoljni, nemaju prijatelje, neugodni
su i zadaju bol, a u prirodi je čoveku da izbegava ono što zadaje bol. Istina je da ima puno
mrzovoljnih starih ljudi, ali svakako ih ima dosta i simpatičnih i veselih.

„Izgleda da stariji ljudi, a isto tako i mrzovoljni namćori nisu skloni prijateljstvu ni zgodni za
prijatelje. Jer se kod njih može naći malo prijatnosti, a niko ne može podneti da svakodnevno živi
s nekim mrzovoljnim i neprijatnim stvorenjem. Jer je izbegavanje neprijatnosti i traženje prijatnosti
jedna od glavnih tendencija ljudske prirode“.

Prema Aristotelu treća vrsta prijateljstva je kada prijatelj prijatelja voli prvobitno radi njega samog,
a ne prvobitno radi užitka ili koristi. Pravo prijateljstvo kao ono najviše i najplemenitije je
prijateljstvo koje teži ostvarenju moralnog dobra. Takvo je prijateljstvo prema Aristotelu moguće
samo među dobrima, ono je dugotrajno i retko, jer mnogi nemaju sposobnosti za takvo
prijateljstvo. Ostala su prijateljstva prolazna. Dobar se čovek prema prijatelju ponaša kao prema
sebi samome, jer je prijatelj „drugo ja“, a da bi čovek mogao biti prijatelj drugome, treba biti
prijatelj samome sebi, tj. mora voleti samoga sebe. Prava prijateljstva su retka, jer je i dobrih ljudi
malo. Ljubav prema sebi nije istovetna s vulgarnim egoizmom. Ona je etički zahtev da se čovek u
svemu rukovodi onim što je u njemu samom bolje. Stoga je idealna ljubav prema sebi merilo za
ljubav prema prijatelju, jer ko nije prijatelj samom sebi, taj ne može biti ni drugome.

Zato se i sam Aristotel pitao: „Može li biti prijateljstva među bilo kavim ljudima, i mogu li i loši ljudi
biti prijatelji ili samo oni dobri?“ On stavlja dobre ljude i prijatelje, na isto mesto. Za pravo
prijateljstvo je potrebno puno truda i privrženosti, jer prijatelj se često mora poistovetiti sa svojim
prijateljem da bi ga razumeo i da bi mogao uvek biti tu za njega. Prijateljstvo zahteva vreme i
strpljenje, jer svi prijetelji zajedno proživljavaju poteškoće i nesuglasice, ali samo ako ostanu
verni znak je da su dobri prijatelji.

Za pravo prijateljstvo Aristotel kaže:

„Savršeno prijateljstvo je ono koje vezuje ljude dobre i sličnih moralnih kvaliteta. Oni jedno
drugome žele na sličan način dobro zato što su dobri (a dobri su sami po sebi). Najbolji su
prijatelji oni koji svome prijatelju žele najveće dobro zbog njega samog (iz naklonosti prema samoj
ličnosti, bez obzira na spoljne obzire). Njihovo prijateljstvo traje dokle god su oni dobri, a vrlina je,
zna se, trajna i postojana. Uz to, u takvom prijateljstvu i jedan i drugi je dobar i po sebi i prema
prijatelju, a ljudi koji su istinski dobri, dobri su i apsolutno (to jest po sebi) i relativno (to jest prema
drugome); oni su i korisni jedan drugome, a i prijatni (jer dobri ljudi su prijatni i uopšte i jedni
drugima). Svakom čoveku se, naime, dopadaju oni postupci koji se podudaraju s njegovom
prirodom ili su njoj slični, a postupci dobrih ljudi su jednaki ili slični međusobno“.
Tvorac životinjskih klasa i ljudskih tipova, Aristotel ulazi u različite oblike prijateljstva. Postoji
prijateljstvo u jednakosti i po premoći. Oni koji su jednaki moraju se prema toj jednakosti
izjednačiti i u volenju i u ostalome, dok nejednaki moraju svojim premoćnicima uzvraćati kako
valja prema razmeni. Najbolja prijateljstva karakteriše ujednačena razmena. Takva je razmena
moguća samo među jednakima. Ako je prijateljstvo između dva nejednaka pojedinca, onda je i
razmena između njih nejednaka.

U prijateljstva po premoći pripadaju npr. kakvo je očevo prema sinu, starijeg prema mlađem,
muža prema ženi, onoga koji vlada prema onome nad kim se vlada. I ta se prijateljstva
međusobno razlikuju. Drukčiji su razlozi zbog kojih se voli, drukčija su, dakle, i prijateljstva.

Često se postavlja pitanje: Treba li prijatelj prijatelja, više u sreći ili nesreći?

Nužnije je u nesreći, ali je lepše u sreći. Zapravo prijatelji su uvek potrebni, kada je čovek u
nesreći pa to podeli s prijateljem lakše mu je, a kad je u sreći pa svoju sreću podeli s prijateljem
bude još srećniji. Aristotel je često sebi nametao pitanje: Da li trebamo voleti više sebe ili
druge? Po njemu čovek treba prvo voleti sebe pa druge, jer kako se čovek ophodi prema sebi
tako će se ophoditi prema drugima. Dobri ljudi žele dobro sebi ali žele i drugima, žele živeti i
uživati u životu ali to žele i drugima. Što znači da će stabilna i dobra osoba imati, dobro i čvrsto
prijateljstvo.

Aristotel se pita: Treba li ili ne treba raskinuti prijateljstvo s onim koji ne ostaje isti? Kad se radi o
prijateljstvu utemeljenom na nekoj koristi ili ugodi, sasvim je razumljivo da će prestankom tih
svojstava nestati i prijateljstvo. No, kad se jedna od dobrih osoba pokvari, šta tada? Najbolje bi
bilo pomoći, ako se može popraviti, ali onaj koji raskine takvo prijateljstvo ne bi učinio ništa loše,
jer on nije bio prijatelj takvom čoveku. Ako je prijateljstvo bilo dobro i čvrsto, ne veruje da bi
prijatelj mogao napustiti prijatelja, pa i ako se taj i promeni i krene nekim stranputicama.

Aristotel uzima prijateljstvo za predmet etike s obrazloženjem da je i ono neka vrlina ili odnos
vezan za vrlinu i da je za život veoma nužno. Jer,

„bez prijateljstva niko ne bi volio da živi, ni onda kad bi sva ostala dobra imao. Čini se da i
bogataši i vladaoci i moćnici najviše potrebuju prijatelja. Jer šta bi im koristila milost sudbine kad
bi im se oduzela mogućnost da čine dobra djela, koja se najviše i veoma pohvalno čine
prijateljima? Ili kako bi se sreća mogla čuvati i braniti bez prijatelja? Ukoliko je ona veća, utoliko je
nepouzdanija. U siromaštvu i kakvoj drugoj nevolji prijatelji važe kao jedino pribježište.
Prijateljstvo daje mladićima uputstva da ne pogriješe, starcima njegu i naknadu za ono što sami
više ne mogu zbog svoje slabosti, a ljudima u naponu snage podsticaj za svako lijepo djelo.
 ‘Borca dva kad zajedno idu’ ... pjeva Homer. Jer u dvoje čovjek je sposobniji i da smisli i da uradi.
Štaviše, čini se da je sama priroda roditeljima usadila prijateljstvo prema podmlatku, i obrnuto, ne
samo u ljudi nego i u ptica i u veoma mnogo drugih stvorova; ona je taj nagon dala bićima
jednakog porijekla, naročito ljudima, i stoga hvalimo filantrope, prijatelje čovjeku. U tuđem svijetu
može se viđeti koliko je blizak čovjek čovjeku i prijatelj. A čini se da prijateljstvo i države održava, i
da se zakonodavci više trude oko prijateljstva negoli oko pravičnosti. Jer sloga građana čini se da
liči na prijateljstvo, i oni koji upravljaju državom najviše se trude oko nje, a svađe kao
neprijateljstva najviše se klone. Prijateljima nije potrebna pravičnost, ali pravičnima potrebno je
prijateljstvo kao dopuna pravičnosti, i čini se da najviše stvari u oblasti pravičnosti imaju svoj
korjen u prijateljstvu. Ali prijateljstvo je ne samo nužno nego i lijepo. Smisao za prijateljstvo
ističemo s pohvalom, i polifiliju (mnogo prijatelja) smatramo za lijepu i mnogi misle da čestiti ljudi
moraju biti i prijatelji“.

3.1. Dobronamernost , složnost, dobročinstvo

Od prijateljstva Aristotel razlikuje dobronamernost, koja se ne osniva na uzajamnosti kao

prijateljstvo i ne iziskuje naročitu ljubav, ali ipak predstavlja početak prijateljstva, kao što uživanje
pri posmatranju neke ličnosti predstavlja početak erotske ljubavi prema njoj. Složnost se isto
pokazuje kao prijateljska naklonost. Za zajedničke političke ciljeve vezana je složnost ili
jednodušnost koja može postojati i među ljudima koji se ne poznaju. Kad, na primer, svi građani
saglasno misle o onom što državu može da unapredi, te hoće i da ostvare i ostvaruju ono što su
rešili za to unapređenje, onda među njima postoji jednodušnost, koju Aristotel zato zove i
političkim prijateljstvom. Politička sloga je poslednje i najviše zračenje prijateljstva, a ovo stoji
iznad socijalne vrline pravičnosti, koja bi pored savršenog prijateljstva bila nemoguća. Naposletku,
govori se još o odnosu onoga koji čini dobročinstvo prema onom koji ga prima. Aristotel taj
odnos objašnjava upoređenjem dobročinilaca s umetnicima. Umetnik se raduje svom delu više
nego što bi se ovo radovalo njemu, kad bi imalo dušu. Pesnici se ponose svojim pesmama i vole
ih kao roditelji svoju decu. Tako stoji stvar i sa dobročiniocima. „Ko je od njih (tj. dobročinilaca)
primio dobročinstvo taj je takoreći njihovo delo, a to oni vole više nego što dobročinstvo voli onoga
koji ga je učinio. A to je zato što je postojanje svima dostojno žudnje i ljubavi, a postojimo utoliko
ukoliko nam je život ispunjen delatnošću, tj. ukoliko živimo i delamo. Delo je u neku ruku
dobročinlac u punoj svojoj aktuelnosti, i on voli svoje delo, jer voli svoje postojanje. Ta ljubav je
zasnovana u prirodi. Jer što je on u mogućnosti, to pokazuje delo u stvarnosti“. Dobročinstvo je, u
isti mah, i lepo delo, i zato je radost dobročinioca dvostruka. Prijatelji moraju biti uzajamno
dobročinitelji, a prijateljstvo ne sme biti sakriveno, ono je takođe neka jednakost i zajedništvo.

Dvoje ljudi su pravi prijatelji samo ako gaje dobročinstvo jedan za drugoga, te ako su oboje svesni
dobročinstva drugoga prema sebi. Dobri prijatelji ne nalaze se ni često ni brzo. Nema mnogo dobrih
ljudi, i kada se sretnu treba im duže vreme da razviju svoje prijateljstvo. Pravo prijateljstvo je nešto što
možemo dostići samo s par pojedinaca, jer je nemoguće udovoljiti velikom broju ljudi u isto vreme.
Treba li, pita se dalje Aristotel, što je više moguće imati prijatelja ili uzeti neku sredinu. Budući da je za
prijateljstvo nužno zajedničko življenje, ne može se s više prijatelja zajednički živeti i svima iskazivati
jednaka dobra. Uz to, ti bi njegovi prijatelji i međusobno morali biti prijatelji, što je teško ostvarivo.
Dakle, misli on, možemo biti prijatelji samo s nekolicinom. Oni koji pokazuju da imaju mnogo prijatelja
i ophode se srdačno sa svima, nisu, čini se, nikome prijatelji.