Ponašanje pčela pri sakupljanju i korišćenju hrane -V.P.Lebedeva, H-V.

Irenkova,
V.I,Lebedev

Prva zapovest za pčelara glasi: Nikada i ni pri kakvim uslovima ne štedeti na

hrani

Proces pribavljanja i pripremanja hrane - to je složen kompleks ponašanja pčela ka kome su

usmereni glavni napori pčelinjeg društva.Tako, radi formiranja jedne obnožice polena (na obe
korpice na nogama) pčela posećuje od 7 do 20 cvetova, a da bi napunila medni mehur nektarom
vrši od 250-1446 poseta cvetovima.

U mehanizme koji obezbeđuju sakupljanje hrane sa minimalnim utroškom energije i koji

omogućavaju povišenje efikasnosti sabiračke funkcije, mi svrstavamo značajne fiziološke
promene u organizmu pčela, koje se događaju pri njihovom prelasku u izletnice. Kod jedinki koje
su spremne za ispunjenje tih funkcija, znatno se smanjuje živa masa (prosečno za 26%),
povećava se udeo važnosti mišića i raste sposobnost za nošenje tereta, jako se smanjuje
zapremina srednjeg želuca (prosečno za 63%) i pojavljuje se prostor koji je neophodan da se
smesti prošireni medni želudac pri punjenju nektarom.

Tri grupe pčela sakupljaju nektar: izviđačice, sakupljačice i primateljice. Pčele izviđačice - to su
veoma aktivne jedinke, koje predvode otkrivanje hrane, informišu pčele sakupljačice o njenom
nalaženju i mobilišu ih da je iskoriste. Impuls za rad, pčele izviđačice dobijaju izvan košnice a
pčele sakupljačice - u košnici.

Dok cvetovi luče nektar, pčele sakupljačice i pčele izviđačice normalno lete, sakupljaju ga i
donose u košnicu. Po prekidanju lučenja nektara sakupljačice se vraćaju u košnicu i mirno sede
na saću u očekivanju novog signala o pojavi hrane u prirodi. Pčele izviđačice nastavljaju da
pojačano istražuju teritoriju koja okružuje pčelinjak, određujući prisustvo nektara u cvetovima,
njegovu količinu, dostupnost i sadržaj šećera. Neophodnost takvih poslova je vezana sa tim što
cvetovi luče nektar periodično, zavisno od meteoroloških uslova, doba dana i drugih faktora. Rad
pčela izviđačica dozvoljava blagovremeno i brzo prebacivanje pčela sakupljačica na korišćenje
produktivnije paše, povećavajući efikasnost sakupljačke delatnosti društva u celini.

Traženje meda se može smatrati mehanizmom ekonomije hrane. Ako bi svaka pčela
samostalno ispunjavala tu funkciju, neproduktivno trošenje zaliha hrane bi bilo ogromno.

U pripremi hrane važnu ulogu igraju pčele treće grupe - primateljice, posebno pri obilnoj paši.
One primaju od sabiračica hranu dostavljenu u košnicu, samim tim ih oslobađaju za dalji rad.
Mlade pčele - primateljice, prerađuju nektar dodajući mu sekret hipofaringalnih žlezda, koji
sadrži ferment invertazu sa sposobnošću invertovanja 4-5 puta većom nego kod pčela
hraniteljica i izletnica (nije slučajno ferment maksimalno aktivan baš pred glavnu pašu a
minimalno - u zimskom periodu).

Ribbands (1949) je naglašavao da su pčelama svojstveni pokušaji da neprekidno vrše izbor

paše, zato one redovno istražuju izvore nektara i koriste najbolji od onih koji su im dostupni.
Nektar, u kome je manje od 4,5% saharoze, pčele uopšte ne sakupljaju. On treba da sadrži od
20 do 66% saharoze. K.F.Friš (1955) je utvrdio direktnu zavisnost punjenja mednog želuca od
koncentracije šećera u hrani. Tako, pri koncentraciji šećera od 17% pčele su prosečno
sakupljale u želucu 42 mg hrane, pri 34% - 55 mg, pri 68% - 61 mg. Koncentracija šećera u
nektaru utiče na brzinu kojom ga pčele sakupljaju, određuje trajanje njegove prerade i trošenje
energije: pčele najbrže sakupljaju šećerni sirup koncentracije 50- 60% i uvek ga radije uzimaju
od kako više, tako i manje koncentrovanog sirupa, uz to, njegova prerada je sa minimalnim
trošenjem hrane i energije.

Nektar, koji se donosi u košnicu sadrži prosečno 50% vode. Da bi se pojačalo isparavanje vlage,
pčele ga smeštaju na najtoplija mesta u pčelinjem gnezdu (blizu legla) i razdeljuju kapljice po
ćelijama, samim tim obezbeđujući maksimalnu površinu isparavanja, zatim ga ponovo uzimaju,
dodaju mu nove porcije fermenta invertaze, i na kraju njime pune ćelije ne više od 1/3
zapremine. Istovremeno sa tim, one snižavaju relativnu vlažnost vazduha u gnezdu,
povećavajući njegovu mogućnost prihvatanja vlage, i znatno povećavaju ventilaciju. Upravo
takav mehanizam obezbeđuje za prvih 24 časa udaljenje najmanje 50% vode iz nektara i, što je
važno - sa minimalnim trošenjem energije.

Ekkert (1955) je među prvima utvrdio da osnovni deo izletnica društva (do 80%) sakuplja hranu
na rastojanju od samo 750 m od pčelinjaka, iako su uočavali odvojene obeležene pčele - jedinke
i na rastojanjima 3,4-4,2 km od njega. Kasnije je ubedljivo dokazano, da je najekonomičniji let
pčela u granici 750 m. Na let dug od 500 do 750 m pčele gube 43% sakupljene hrane. Pri
udaljenosti pčelinjaka od paše od 3 km one donose samo 1/3 nektara.

O rastojanju od izvora hrane, njegovom nalaženju i bogatstvu, količini, najboljem mestu paše,
pčele izviđačice su sposobne da tačno informišu svoje sestre. Pri daljini do 100 m one vrše
kružna signalna kretanja. Kada udaljenost prelazi granicu od 100 m, putanja kretanja pčela koje
signaliziraju nektar počinje da liči na odozgo spljoštenu cifru 8. Izviđačice koje se vrate sa
teritorije koja je udaljena više od 4,5 km od košnice, kada dostavljanje nektara zahteva ogromno
trošenje energije, ne saopštavaju informaciju o hrani. Nasuprot tome, najbolje delove
medonosnih kompleksa pčele sakupljačice dodatno markiraju feromonom Nasonove žlezde.
Cvetove koje ne sadrže nektar obeležavaju repelentnom (odbijajućom) materijom. Sve ovo
značajno povećava uspešnost rada na sakupljanju hrane.

Najboljim uslovima sakupljanja, prerade nektara, regulisanja vlažnosti i temperature doprinosi

postojeći biološki optimum snage pčelinjeg društva (50-60 hiljada radilica) u periodu glavne
paše.

Pri slaboj paši u polju radi malo pčela u odnosu na njihov ukupan broj u društvu. Pri tome je
primećeno da, što je slabije društvo tim je intenzivniji let dobavljačica. Kod njih, po jedinici žive
mase pčela dolazi više legla, i upravo, obilje larvi aktivira društvo na traženje i sakupljanje hrane.
Pri povećanju jačine paše, kada se pribavljanje nektara odvija lakše i sa manjim gubicima, broj
pčela koji izleće u slabim društvima se umanjuje, a u snažnim naglo raste na račun rezerve
mladih besposlenih pčela, koje nisu optrećene odgajivanjem legla. Pri radu snažnih društava na
slaboj paši one se zadržavaju u košnici, a prema tome, bolje se čuvaju, da bi zatim efikasnije
radile na obilnoj paši. To je osobina snažnih društava, i u tome je njihova velika prednost. Pri
jakoj paši pčele sakupljaju tri i više puta meda više, ali glavno, sa manjim gubicima. Pri
prosečnom dnevnom unosu nektara do 1 kg u mednom želucu pčele prosečno se nalazi 7,1 mg
hrane, pri paši sa unosom od 1 do 2 kg - 15,5 mg, a sa povećanjem do 4 kg dnevno, punjenje
mednog želuca raste do 28 mg. Na taj način, sa povešanjem količine nektara, efikasnost rada
pčela u polju raste četiri puta.

U vreme glavne paše osnovne funkciije kvalitetnog snažnog društva su podređene ispunjenju
glavne - sakupljanju i preradi nektara. Pouzdano se zna da u to vreme pčele manje odgajaju
leglo i sakupljaju manje polena. Radi poređenja: u junu, u periodu rasta društva, na sakupljanju
polenovog praha radi 50-51% pčela dobavljačica, a u vreme paše - samo 5-10, a u avgustu 12-
15% (To je za uslove Rusije, kod nas je oko 30 dana ranije - prim.prev.).

Sada ćemo uočiti mehanizme ekonomičnog trošenja zaliha hrane, koji su se formirali u procesu
dugotrajne evoluciije društvene forme života pčela i nasledstvom učvrstili..

Pre svega, u toku godine u društvu se zakonomerno menja brojnost njegovih članova. U periodu
izobilja hrane u prirodi (kraj juna - početak jula) društvo ima maksimalni broj pčela (do 80 hiljada
jedinki). Blliže jeseni, kako se smanjuje cvetanje biljaka, srazmerno se smanjuje i broj pčela (do
15 hiljada). (svi podaci su za područje Rusije, prim. prev.)

Postoji biološki optimum snage društva za zimski period, pri kom zimovanje protiče sa
minimalnim trošenjem hrane i energije. Za svaku rasu pčela on je svojstven: što je areal njenog
formiranja severnije, tim snažnije zajednice idu u zimu. Za srednjerusku rasu, naprimer, biološki
optimum se koleba od 24 do 30 hiljada jedinki.

U periodu izobilja nektara i polenovog praha društva odgajaju osnovnu količinnu legla (kriva
odgajivanja legla praktički ponavlja krivu unosa cvetnog praha. Sa odgajivanjem legla vezana je
i osnovna potrošnja hrane od strane pčela u zimskim mesecima, pri odsustvu legla potrebno je
oko 1 kg (po prosečnim višegodišnjim podacima 928 g) ugljenohidratne hrane mesečno; u
periodu odgajivanja legla ona raste više od 7 puta (ne računajući gubitke na rad izletnica) i čini
skoro oko 7 kg (prosečno 6.806 g) po društvu.

Osim toga, društvo kao celovit biosistem procenjuje svoju snabdevenost hranom i nivo unosa
nektara i polenovog praha izvana, i u zavisnosti od tih faktora menja se ponašanje njegovih
članova.

Ubedljivo je dokazano da se velika zaliha hrane reflektuje na pčele: one obilnije hrane larve, iz
njih se rađaju visokokvalitetne pčele, koje odgajaju više legla i obezbeđuju povećanje
produktivnosti društva prosečno za 20,7% po 1 kg žive mase pčela.

Umanjenje nivoa unosa nektara pobuđuje pčele da stvore takve uslove za maticu, pri kojima ona
smanjuje polaganje jaja. Pri dugotrajnom odsustvu nektara i polenovog praha pčele menjaju
svoje ponašanje pri odgajivanju legla: prekidaju odgajivanje trutovskog legla (jedu najmlađe
larve a lutke izbaciju iz gnezda) i umanjuju broj pčelinjih larvi koje obslužuju, a ako su još i zalihe
hrane u gnezdu oskudne, onda one delimično jedu najmlađe pčelinje larve (najcenjenija
belančevinasta hrana, kome one kao kao brižne domaćice ne daju da propadne) i umanjuju
porcije hrane za larve, ali do nivoa koji ne dozvoljava da se pojave nakazne forme.

U nedostatku svežeg praha i oskudnim zalihama belančevinaste hrane u gnezdu, pčele

smanjuju ili potpuno prekidaju odgajivanje trutova (i čak ih usred leta izgone), jer se na njihovo
hranjenje troši pet puta više nego na isti broj radiličkih larvi. Osim toga, 1 kg trutova tokom svog
života pojede od 15 do 20 kg meda. Radi štednje zaliha hrane pčele izgone trutove iz gnezda
društva koje ide u zimu. Odgajivanje trutovskog legla može da služi kao posredan pokazatelj
nivoa obezbeđenosti pčelinjeg društva belančevinastom hranom.

Prirodno razmnožavanje pčelinjih društava - rojenje, po pravilu se događa do vremena

nastupanja glavne paše, što rojevima dozvoljava da se obezbede neophodnom zalihom hrane
do paše naredne godine i da preživi.

Pčele obilno luče vosak i grade saće samo onda kada u košnicu dolaze svež nektar i polen. Sa
okončanjem paše prekida se izgradnja saća do proleća naredne godine. Količina zatvorenog
meda deponovanog u saće ne pokazuje primetan uticaj na lučenje voska, a lučenje i izdvajanje
voska raste direktno proporcionalno količini hrane koju pčelinje društvo dobija u toku dana.
Takva osobenost u ponašanju članova društva pri gradnji saća je mehanizam koji omogućava
ekonomično trošenje zaliha hrane, koje su pripremljene i složene u gnezdu za nepovoljan period
godine.

Radi oštrog smanjenja trošenja hrane u zimskom periodu, društvo formira klube. U tom slučaju
njegovi gubici toplote se smanjuju 9 puta, a potreba za hranom 20-25 puta u poređenju sa tim
pokazateljima za jednu pčelu u to isto vreme. Razmena materija i trošenje energije insekata u
vreme mirovanja je 250-300 puta niža nego u aktivnom periodu života. Uporedo sa tim, do 75%
celokupne površine koju zauzimaju pčele, čini saće koje je slobodno od meda, jer je prazno saće
dobar toplotni izolator. Ako bi pri zimovanju klube pčela bilo smešteno isključivo na saću koje je
napunjeno medom, onda su njegovi gubici toplote približno tri puta veći nego kod klubeta koje je
na praznom saću.

Na taj način, pčele društva kao celovitog, međusobno povezanog biosistema imaju najsuptilnije i
najsloženije mehanizme sakupljanja nektara i polenovog praha sa minimalnim utroškom energije
i hrane, a takođe i ekonomičnog trošenja spremljenih zaliha, koje ostvaruju promenom
ponašanja kojim se te funkcije ispunjavaju. Upravo ti mehanizmi u mnogome obezbeđuju
preživljavanje, očuvanje i rasprostranjenje tog jedinstvenog vida socijalnih insekata. Pčele
pažljivo troše obilne kvalitetne zalihe koje se potpuno isplaćuju kroz visok kvalitet društava i
njihovu visoku produktivnost.

V.P. Lebedeva, N.V. Irenkova, V.I. Lebedev

Prevod iz časopisa "Pčelovodstvo" 7/2001 Predrag Cvetković