Stevan Raičković

BAJKA O ZRNU PESKA

Na pustinjski pesak, koji je ležao nepomično, padali su užareni zraci sunca.
Svuda unaokolo, do u nedogled, vladala je mukla tišina. Tako je to trajalo
danima i mesecima, godinama i vekovima.
Jedno maleno zrnce, koje se nalazilo na površini peščanih naslaga, otpoče
jednog jutra, nekim čudom, da misli. U njegovoj sićušnoj glavi rojile su se velike
slike o nekom drukčijem i neobičnijem životu. Peščano zrnce je zaželelo da se
pokrene iz svoje zažarene jednoličnosti, da napusti ovo dosadno mesto sa kojeg
se nije čuo ni šum, ni glas, niti se moglo bilo šta, sem peska, videti.
Uto dunu pustinjski vetar.
Jedan sloj peska sa površine pokrenu se iz svoje nepomičnosti i polete kroz
vazduh. U sivom peščanom oblaku, koji je plovio nad pustinjom, nalazilo se i
zrnce koje misli. U njegovoj sićušnoj glavi prvi put je likovala misao:”Počelo
je, najzad!”
Posle nekoliko časova vazdušne vožnje, zrnce pade kraj jedne zelene oaze.
Načuljilo je svoj sićušni sluh i osluškivalo veselo kloktanje izvora. Dani i noći
su postajali sve zanimljiviji. U oazu su navraćali beduini sa kamilama.
Dovikivali su se među sobom, a ponekad i pevali.O, koliko je samo tada bilo
šumova!
Meseci i godine su prolazili. U sićušnoj glavi su ponovo otpočinjale da se
roje velike slike o drukčijem zivotu.
I od tada, kako bi dunuo vetar, tako bi i zrnce koje misli ulazilo u sivi,
peščani oblak, koji bi ga preseljavao na sve novija i zanimljivija mesta.
Sićusna glava nije mirovala. Stalno su se u njoj rojile velike slike. Maleno zrnce
je sve češće žudelo za novim vetrom koji mu je uvek donosio promenu.
Jednog dana dunu neki strašni vetar koji je satima vitlao peščani oblak nad
pustinjom, sve dok ga ne nadnese nad morsku pučinu. Tako se maleno zrnce
nađe i na morskom dnu. Posmatralo je sada velike i male ribe i osluškivalo
iznad sebe huku talasa. Vodene struje koje su ga valjale, premestiše ga najzad
i do mesta odakle su bageri vadili pesak za gradnje. Kad se jednog jutra zrnce
probudilo na lopati, otpoče njegova duga vožnja.Samo, ovoga puta, bez vetra.
Vozilo se sada kamionima, vozovima i kolicima. U njegovoj sićušnoj glavi
carovala je samo jedna misao: ”To je, dakle, onaj veliki život!”
U nekom velikom gradu, u nekoj velikoj ulici, radnici ga pomešaše sa žitkim
katranom i ugradiše u asfalt. Danima su preko njega, uz buku, prelazile
automobilske gume. Maleno zrnce je sa osmehom osluškivalo žamor velegrada,
sve dok mu se ponovo ne ukaza slika o drukčijem životu. Zrnce koje misli je
napregnuto očekivalo vetar. Ali, kada se vetar pojavio, zrnce nije uspelo, onako
zarobljeno u asfaltu, ni za dlaku da se pokrene sa svog mesta. Vetar je ulicom
preko njega veselo vitlao samo izgužvane hartijice.
Kako izgleda sredina u kojoj boravi zrno peska?

Čime te je zrnce peska iznenadilo?

Da li si očekivala ovakav kraj? Zbog čega?

Zašto zrnce peska nikada nije zadovoljno?

Koja poslovica najbolje opisuje kraj:

*Ko traži veće, izgubi iz vreće.

*Sreća nikada do kraja ne traje.

*Što je tražio to je i našao.

Koga možeš da zamisliš umesto ovog glavnog junaka?

Možeš li da navedeš neke osobine glavnog junaka?

Šta znače ove fraze?

NI ZA DLAKU ni malo

TRAŽITI DLAKU U JAJETU jedva se izvući

IZMAĆI ZA DLAKU raditi ono što drugome odgovara

NEĆE MU FALITI DLAKA SA GLAVE raditi suprotno od drugog

IĆI NEKOME UZ DLAKU tražiti mane savršenom

IĆI NEKOME NIZ DLAKU reći sve što ti je u mislima

NEMATI DLAKE NA JEZIKU biti bezbedan

Sama smisli kraj pripovetke tako da zrnce peska bude zadovoljno.