UNIVERZITET U BEOGRADU

FAKULTET VETERINARSKE MEDICINE

SEMINARSKI RAD
iz predmeta
Molekularna biologija ćelije

TEMA:
Primena tumorskih markera u terapiji i prognozi
tumora mlečne žlezde pasa

Mentor: Student doktorskih studija:

Prof. dr Sanja Aleksić-Kovačević Aleksandra Nikolić DVM
br. indeksa 2016/5006

Beograd, 2017.

1
Sadržaj

 UVOD 3

 PRIMENA TUMORSKIH MARKERA U TERAPIJI I PROGNOZI TUMORA

MLEČNE ŽLEZDE KOD PASA 4

 BIOHEMIJSKE KARAKTERISTIKE MALIGNE ĆELIJE 7

 RAST TUMORA 9

 METASTAZE TUMORA 10

 PROGNOZA 11

 PRIMARNI TUMOR (T) 12

 LIMFNI ČVOROVI (N) 12

 UDALJENE METASTAZE (M) 12

 ADENOM I ADENOKARCINOM KUJE 12

 GENETSKA PREDISPOZICIJA 14

 TUMOR MARKERI 14

 TUMOR MARKERI ADENOMA I ADENOKARCINOMA MLEČNE ŽLEZDE 17

 ZAKLJUČAK 20

 LITERATURA 21

2
UVOD

Za brzu i efikasnu terapiju zloćudnih tumora od presudne važnosti je rana dijagnostika

bolesti. Dok su u začetku, tumori ne izazivaju nikakve tegobe kod bolesnika. Međutim, imuni

sistem vrlo rano prepoznaje nenormalne tumorske ćelije i otpočinje borbu protiv njih. U većini

slučajeva imuni sistem je u stanju da eliminiše nepoželjne ćelije i da se odbrani od bolesti.

Međutim, nekada tumorske ćelije nadvladaju odbrambene snage organizma i otpočinju sa

nekontrolisanim rastom. Razvoj tumora je popraćen lučenjem tumorskih markera. Dugi niz go-

dina cilj analize tumorskih markera jeste da se neinvazivnim metodama, uzimanjem krvi iz vene,

dokaže prisustvo tumora u organizmu i to po mogućstvu dok je on još mali, kako bi se oboleli što

pre lečili. Da bi se jedan tumor marker koristio u dijagnostičke svrhe mora da ispunjava uslove u

pogledu specifičnosti i osetljivosti što znači da pruža informaciju da li je pacijent zdrav ili boles-

tan, koji je organ zahvaćen i da je detaktabilan u ranom stadijumu bolesti. Na žalost, mali broj

tumorskih markera u potpunosti ispunjava ove uslove ali su korisna dopuna drugim dijagnos-

tičkim postupcima.

3
PRIMENA TUMORSKIH MARKERA U TERAPIJI I PROGNOZI TUMORA MLEČNE

ŽLEZDE KOD PASA

Tumori mlečne žlezde kuja čine oko 85% tumora vezanih za reproduktivni sistem kuja.

Pojava tumora se može dovesti u vezu sa promenama u tumor supresorskom genu (kao što je

P53) i fosfataza/tenzin homolog (PTEN) proteina, onkogene aktivacije i hormonalnog diz-

balansa. Procenat preživljavanja pasa sa malignim tumorom mlečne žlezde je manji u odnosu na

pse sa benignim tumorom mlečne žlezde.

Termin neoplazma (neoplasia) znači „novi rast” i odgovara nazivu tumor. Neoplazma je

abnormalna masa tkiva čiji rast nadmašuje i nije usklađen sa rastom normalnog tkiva i nastavlja

se na isti prekomerni način i posle prestanka stimulusa koji su izazvali rast. Iz ove definicije pro-

ističu četiri osnovne karakteristike rasta

tumora, a to su: nesvrsishodnost,

atipičnost, autonomnost i agresivnost.

Klasifikacija tumora se vrši prema klin-

ičkom toku na benigne i maligne; vrsti

Slika 1. Šematski prikaz proteina P53 (le-
tkiva iz kojeg potiču na epitelne, me-
vo) i PTEN proteina (desno)
zenhimalne i neuroektodermne i prema

poreklu na one koji su sastavljeni od jednog tipa ili više tipova ćelija, a mogu poticati od jednog

ili više klicinih listova (teratomi potiču od sva tri klicina lista).

Benigni (dobroćudni) tumori rastu ekspanzivno i ostaju ograničeni na mestu gde nastanu.

Oni ne pokazuju lokalni invazivni rast i ne daju metastaze pa je samim tim i prognoza ovih tu-

mora optimistična. Benigni tumori u većini slučajeva rastu sporo zbog čega se na periferiji ovih

tumora formira fibrozna kapsula koja predstavlja jasnu granicu između tumora i okolnog zdravog

4
tkiva. Ova kapsula jasno ograničava tumor od okolnog tkiva i čini ga lako palpabilni i

pokretljivim te se mogu lako hirurški odstraniti. Ćelija benignog tumora veoma liči na normalnu,

matičnu ćeliju tkiva iz koje je nastala i nije atipična ćelija, tj. ćelija benignog tumora ne pokazuje

znake citološke atipije. Ali, međusobni raspored ćelija benignog tumora u benignom tumoru je

poremećen i razlikuje se od rasporeda normalnih ćelija u tkivu iz koga je taj tumor nastao. To

znači da u benignom tumoru postoji tkivna atipija.

Maligni (zloćudni) tumori rastu brzo, infiltrativno i destruktivno prema okolnom tkivu.

Ovi tumori nisu ograničeni kapsulom te daju metastaze. Granica između tumorskog i zdravog

tkiva nije jasna pa je i samo hirurško

otklanjanje tumora teže i zahteva

resekciju šireg ruba zdravog tkiva oko

tumora. Rast tumora u većini slučajeva je

vezana za stepen diferencijacije. Ćelija

malignog tumora više ili manje liči na

normalnu ćeliju tkiva iz koga je nastala.

Slika 2. Uporedni prikaz tkiva bez neo- Međutim, što je više maligna ćelija
plazme, benignog tumora i malignog tumora dediferentovana (uprošćena) njena

sličnost sa normalnom matičnom ćelijom iz koje je nastala postaje sve manja. Maligne ćelije

pokazuju znake citološke atipije (ćelije su različitog oblika i veličine, što se označava kao po-

limorfizam ćelija, zatim jedro im je hiperhromatično itd.). Posle deobe maligne ćelije,

novostvorene maligne ćelije ostaju nezrele (slične embrionalnim ćelijama) jer se njihovo sazre-

vanje i diferencijacija prekida - to znači da maligne ćelije pokazuju anaplaziju, tj. one su anaplas-

tične (Knežević i sar., 1999). Maligne ćelije se haotično ređaju u tkivu tumora što znači da u ma-

5
lignom tumoru postoji tkivna atipija. Tumorske ćelije dele se mitozom. Mitoze malignih ćelija su

nepravilne (patološke) jer su multipolarne i asimetrične.

Štetno delovanje tumora ispoljava se fizičkim prisustvom tumorskog proliferata, oduzimanjem

hranljivih materija domaćinu, i delovanjem putem stvaranja metaboličkih i drugih bioaktivnih

produkata.

Da bi obezbedile opstanak u organizmu, maligne ćelije moraju posedovati izvesne pred-

nosti u odnosu na zdrave ćelije do kojih dolaze prikupljanjem genetskih promena nastalih seri-

jom uzastopnih mutacija. Onkogeni (geni koji aktiviraju proces umnožavanja tumorskih ćelija)

su mutantni aleli protoonkogena (geni koji su sastavni deo genoma svake ćelije koji fiziološki

regulišu proliferaciju i diferencijaciju ćelije) nastali njihovim mutacijama.

Slika 3. Mehanizam delovanja onkogena

Produkti onkogena su proteini sa učešćem u složenim mehanizmima transmisije signala u

ćeliji i kontroli njenog rasta, deobe i diferencijacije. U te produkte spadaju protein kinaze,

polipeptidni faktori rasta, G-proteini i regulatorni nuklearni proteini. Smatra se da ovi onkogeni

produkti ili »transformišući proteini« moraju trajno biti prisutni kako bi održali malignu trans-

formaciju ćelije što čine neprestanim podsticanjem ćelijske deobe.

6
Biohemijske karakteristike maligne ćelije

Maligno tkivo ima nestabilan dinamički sistem u kome se ne postižu stabilna i stacionar-

na stanja kao kod zdravih tkiva. Razvojem neoplastičnog programa, maligna ćelija postaje kom-

petitivna normalnim ćelijama koje ne mogu opstati u njenoj okolini. Enzimske i metaboličke

promene unutar maligne ćelije nisu bez reda, već predstavljaju „biohemijsku strategiju” neo-

plazme. I pored velike biohemijske sličnosti između neoplastičnih i embrionalnih ćelija koje

obuhvataju snažnu glikolizu, odsustvo kontaktne inhibicije, prisustvo fetalnih antigena i dr.,

onkogeneza nije blokirana ontogeneza, već proces disdiferencijacije ćelije koja gubi osnovne

funkcionalne karakteristike (Мајкић-Сигх, 2006). Maligne ćelije biohemijski se značajno

razlikuju od normalnih ćelija iako ne postoji specifičan enzimski ili metabolički profil koji

karakteriše neoplazme. Visoka aerobna glikoliza je najprisutnija biohemijska karakteristika ma-

lignog tkiva. U malignim ćelijama pojačana je sinteza proteina a smanjena ili odsutna aktivnost

enzima koji su u vezi sa specifičnim ćelijskim funkcijama. Maligne ćelije uspešnije usvajaju

različite metabolite kao što su glukoza, glutamin i drugi, a izrazito povećanje dejstva kolagenaze

uslovljava destruktivno dejstvo i sposobnost infiltracije u okolinu (Мајкић-Сигх, 2006). Zbog

smanjenog broja mitohondrija, maligne ćelije imaju umanjen kapacitet disanja. U sastavu

mitohondrija malignih ćelija nalazi se drugačiji spektar membranskih proteina i lipida što utiče

na brže primanje i slabije otpuštanje jona kalcijuma. Ovo uslovljava smanjenje aktivnosti enzima

peroksid-dismutaze koja uslovljava promenu ćelijskog redoks statusa i pojačanu peroksidaciju

lipida. U malignim ćelijama povišena je aktivnost glukoza-6-fosfat dehidrogenaze i izražen

metabolički put glukoze putem ciklusa pentozafosfata. Dominiraju ćelijski procesi anerobne

glikolize putem kojih ćelije dolaze do potrebne energije. U njima se stvara višak laktata, što

uslovljava intracelularnu acidozu i aktivaciju lizozomalnih hidrolaza. U jedrima malignih ćelija

7
pojačana je sinteza DNK i povišena aktivnost enzima koji učestvuju u tim procesima (ligaze,

nukleaze i DNK-polimeraze). Povišena je aktivnost enzima timidin-kinaze i citidin-fosfat sin-

tetaze koji uslovljavaju povećanu sintezu nukleotida kao prekursora nukleinskih kiselina. Zbog

kvalitativnih promena u transkripciji pojavljuje se informaciona RNK (i-RNK) za onkofetalne

proteine. Stimulisana je i sinteza poliamina čija je funkcija bitna za rast ćelije, sintezu DNK,

RNK, proteina i modifikaciju tran-sfer RNK (t-RNK). Ćelijska membrana malignih ćelija bitno

se razlikuje od membrane zdravih ćelija. Ona sadrži veću količinu holesterola, a manje nezasiće-

nih masnih kiselina i glikolipida. Izmenjen je sastav glikoproteina i glikolipida membrane. Nes-

taju normalni antigeni ćelijskih membrana, a pojavljuju se specifični tumorski antigeni kao što

su: karcinoembrionalni antigen, površinski ćelijski antigen i transplantacioni antigen. Zbog ne-

dostatka fibronektina i glikozil-transferaze smanjena je adhezivnost malignih ćelija što olakšava

»otpuštanje« ćelija i njihovo metastatsko rasejavanje. Umanjena aktivnost adenil-ciklaze

uslovljava smanjenje koncentracije cAMP-a što utiče na promene u sintezi i izgradnji citoskeleta

malignih ćelija, njihove forme, motiliteta, adhezivnosti i brzine rasta. Biohemijske promene unu-

tar malignih ćelija dovode do kvantitativnih i kvalitativnih promena različitih sastojaka telesnih

tečnosti u organizmu što utiče na patološke promene biohemijskih nalaza u krvi i urinu (Мајкић-

Сигх, 2006). Tumorske ćelije shodno fenotipu maligniteta proizvode karakteristične supstance

koje prelaze u cirkulaciju. Može se videti da su promenama zahvaćena ćelijska jedra, citoplazma

i površina ćelija. Tako se na primer u ćelijskom jedru menja struktura hromozoma, proteina koji

su povezani sa DNK, vrši modifikacija t-RNK i izmena enzimskog profila. U tumorskim ćelija-

ma se formiraju onkofetalni antigeni koji su normalno svoju funkciju ostvarivali u toku embri-

ogeneze. Na površini ćelije takođe dolazi do čestih izmena na osnovu kojih je moguće razli-

kovati malignu ćeliju od normalne diferencirane ćelije. To znači da se na površini ćelije

8
formiraju novi antigeni, dok drugi površinski antigeni iščezavaju. Menja se i glikoproteinska

struktura ćelijske membrane, što dovodi do izmena u transportu i permeabilitetu ćelijske mem-

brane. Intraćelijska komunikacija između tumorskih ćelija je manja nego između grupe normal-

nih ćelija, što menja adhezivnost i kontaktnu-inhibiciju.

Rast tumora

Tumor raste neprestano, uglavnom na dva načina. Prvi način podrazumeva umnožavanje

tumorskih ćelija pri čemu se povećava obim tumora koji se širi u vidu balona i vrši pritisa na

okolno tkivo. Ovakav rast se naziva ekspazivni rast. Infiltrativni rast je rast tumora koji podra-

zumeva da umnožene tumorske ćelije urastaju okolno zdravo tkivo.

Primarna promena koja nastaje na genetskom materijalu naziva se inicijacija (iniciatio).

Ona nije dovoljna da indukuje malignu transformaciju ćelije. Maligna transformacija zahteva

dalje promene u DNK što je poznato kao promocija (promotio). U tumorima se ćelije ne stvaraju

obilnije nego u normalnom tkivu. Gubitak ćelija iz tumora je srazmerno manji u odnosu na zdra-

vo tkivo, te se njihov broj u tumoru stalno povećava i on na taj način raste.

Slika 4. Faze rasta tumora

9
Metastaze tumora

Metastaziranje tumora predstavlja proces širenja tumorskih ćelija iz primarnog mesta na

sekundarno mesto razvoja tumora. Ovaj proces podrazumeva otpuštanje ćelija, njihovo prenošen-

je po organizmu, naseljavanje i organizaciju rasta u novoj sredini. Metastaze mogu biti lokalne

(regionalne) i udaljene. Dolazak tumorskih ćelija u novu sredinu ne mora uvek usloviti razvoj

sekundarnog tumora, što prvenstveno zavisi od vrste organa u koji su se uselile tumorske ćelije.

Iako maligni tumori mogu direktno prodreti u susedne organe pri čemu oštećuju anatomske gra-

nice prema njima (invazija), diseminacija malignih tumora može uslediti i preko limfe (lim-

fogeno); preko krvi (hematogeno); preko sadržaja različitih kanala organizma (kanalikularno);

preko likvora (likvorogeno); preko telesnih šupljina (transcelomsko); usađivanjem (implantac-

ijom) i kontaktom.

Hematogenim širenjem tumorskih ćelija, metastaze nastaju najčešće u organima koji su

bogato vaskularizovani i kojima gravitiraju najveća drenažna područja kao što su jetra i pluća.

Kod limfogenog širenja metastaze najpre nastaju u regionalnim limfnim čvorovima.

Proces metastaziranja najbolje se može predstaviti sledećim primerom: na svakih 1000 tumor-

skih ćelija odvaja se samo 1 ćelija od kojih samo 1 na 1 000 preživi put kroz krvne i limfne su-

dove do mesta metastaziranja. Prema iznetom matematičkom modelu samo 1 od milion malignih

ćelija poseduje sposobnost da postane baza daljeg metastaziranja. Prema istraživanjima drugih

autora samo 1 od 10 000 odvojenih malignih ćelija osniva novu tumorsku koloniju dok 24 sata

po ulasku u krvnu cirkulaciju preživi samo 0,1% malignih ćelija. Razlog verovatno leži u susretu

ovih ćelija s mononuklearnim fagocitima, citotoksičkim T-limfocitima i NK-ćelijama kao i me-

haničkim oštećenjima do kojih dolazi prolaskom kroz uske otvore krvnih kapilara (Мајкић-

Сигх, 2006)

10
Prognoza

Uspešnost terapije pacijenta sa tumorom

zavisi od histološkog i nukleuarnog gradusa

tumora ali i od stadijuma tumorske ćelije.

Histološki gradus (HG) se određuje u odnosu na

stepen diferentovanosti tumorskih ćelija, ple-

Slika 5. Šematski prikaz gradusa tumora omorfizmu i broju mitoza. Generalno, dobro

diferentovani tumori rastu sporije i imaju bolju

prognozu od slabo diferentovanih i nediferentovanih tumora.

Nuklearni gradus (NG) se određuje na osnovu stepena očuvanosti jedarnog polariteta,

anizonukleoze i anizohromazije. Tumori sa NG1 se karakterišu relativno uniformnim jedrima,

bez prominentnih nukleolusa i bez značajnije mitotske aktivnosti.

Stadijum tumorske bolesti se određuje na osnovu veličine primarnog tumora ili lokalne

raširenosti neoplazme u okolno tkivo, širenja tumora u regionalne limfne čvorove i prisustva ili

odsustva hematogenih metastaza.

Stadijum tumora se određuje u odnosu na TNM klasifikaciju. Razvrstavanje prema TNM

sistemu omogućava mnogo tačnije opisivanje stvarne rasprostranjenosti bolesti. Ova klasifikacija

se zasniva na proceni tri komponente:

T – primarni tumor (veličina ili lokalna proširenost),

N – status regionalnih limfnih čvorova i

M – prisustvo ili odsustvo udaljenih metastaza.

11
Primarni tumor (T)

Slovo T sa brojevima obeležava lokalno ponašanje primarnog tumora, a stepen raspros-

tranjenosti primarnog tumora vrši se brojevima od 0 do 4. T0 znači da primarni tumor nije klin-

ički otkriven, dok su limfogene i hematogene metastaze prisutne, a TIS označava preinvazivni

rak ili carcinoma in situ. Ovaj termin označava tumor koji pokazuje sve karekteristike malig-

niteta, ali je invazija bazalne membrane odsutna. U ovom stadijumu ne dolazi do metastatskog

širenja tumora.

Limfni čvorovi („N”)

Slovom „N” se označava stanje regionalnih limfnih čvorova, tj. da li su palpabilni,

pokretni, egzulcerisani i sl. Tako slovo „N” dobija brojeve od 0 do 2 (N0, N1, N2). Često se

dešava da se limfni čvorovi ne mogu napipati, ali se zato mogu prikazati limfografijom, „CT” ili

endoskopijom. Ukoliko se limfni čvorovi ne mogu klinički dokazati, označavaju se Nx (Nx-

Nx+,).

Udaljene metastaze (M)

M0 znači da se udaljene metastaze ne mogu klinički dokazati, a M da su prisutne u po-

jedinim organima (jetra, pluća, mozak, kosti) ili izvan regionalnih limfnih čvorova.

Tako npr. tumor T1, N0, M0 znači da je pacijent u I kliničkom stadijumu bolesti.

Adenom i adenokarcinom mlečne žlezde kuje

Tumor mlečne žlezde je jedan od češćih tumora koji se javlja kod kuja, pri čemu je veća

verovatnoća da se javi kod intaktnih kuja. Kod muških jedinki tumor mlečne žlezde javlja se u 0-

2,7% (prosečno <1%). Iako mnogi autori sugerišu da pol i starost ne utiču značajno na prognozu

većine tumora kod životinja to kod tumora mlečne žlezde nije slučaj jer je prognoza znatno lošija

12
pri istom histološkom gradusu kod mužjaka nego kod ženke.Benigni tumor žlezdanog tkiva

naziva se adenom (adenoma) i najčešće se razvija u mlečnoj žlezdi kod kuja. Ovo je jasno

ograničen, okuglast tumor koji je nastao inkapsulacijom čvora od novostvorenog žlezdanog tki-

va. On svojom bojom i konzistencijom podseća na matično žlezdano tkivo. Prema histološkoj

građi razlikuju se dve vrste adenoma: kompaktni, solidni adenom i adenom sagrađen od

žlezdanih struktura salumenom (Knežević i sar., 1999).

Slika 6. Tumor mlečne žlezde kuje u različitim stadijumima

Maligni tumor koji nastaje iz epitela koji oblaže žlezdane strukture nazva se adenokarcinom (ad-

enocarcinoma).

Prosečna Dob u kojoj se javljaju tumori iznosi 10,5 godina, dok se retko javljaju u životinja

mlađih od 5 godina. Ženke koje nisu bile podvrgnute ovariohisterektomiji su podložnije tu-

morima mlečne žlezde od onih koje jesu. Ova razlika postoji jer za nasatanak adenoma i adeno-

karcinoma veoma bitnu uslugu igraju polni hormoni. Rizik da se razvije tumor mlečne žlezde

kod kuje koja je podvrgnuta ovariohisterektomiji pre prvog teranja (u uzrastu od oko 6 meseci)

iznosi 0,5%, 8% kod onih kod kojih je zahvat urađen posle prvog teranja, a 26% drugog teranja.

(ACVS, 2016). Tumor morže da zahvati samo jedan mamarni kompleks a može se istovremeno

javiti i na više njih. Najčešće se javljuju na zadnja dav para (4. i 5.) mlečnih žlezda. Bitno je

13
napomenuti i činjenicu da se kod kuja u 50% slučajeva razvija maligna forma tumora a u 50%

benigna (PennVet, 2016).

Genetska predispozicija

Pojava tumora mlečne žlezde je i genetski predisponirana pa su tako neke rase podložnije

pojavi ovih tumora nego neke druge. Toj i minijaturne pudle zajedno sa engleskim springer

španijelom, epanjel bretonom, koker špenijelom, engleskim seterom, pointerima, nemačkim

ovčarima, maltezerima i jorkširskim terijerima spadaju u predisponirane rase.

Slika 7. Rase pasa (s leva na desno) Pudlica, Epanijel breton, Jorkširski terijer

Tumor markeri

Rast tumora je praćen povećanjem tumorskih markera, koji predstavljaju proizvode

samog karcinoma ili imunog sistema kao odgovor na karcinom ili nekog benigno stanje a mogu

se otkriti u krvi, urinu ili tkivu.

U malignim ćelijama pojačana je sinteza proteina a smanjena ili odsutna aktivnost enzima

koji su u vezi sa specifičnim ćelijskim funkcijama. Maligne ćelije uspešnije usvajaju različite

metabolite kao što su glukoza, glutamin i drugi, a izrazito povećanje dejstva kolagenaze

uslovljava destruktivno dejstvo i sposobnost infiltracije u okolinu. Zbog smanjenog broja

mitohondrija, maligne ćelije imaju umanjen kapacitet disanja. U sastavu mitohondrija malignih

14
ćelija nalazi se drugačiji spektar membranskih proteina i lipida što utiče na brže primanje i slabi-

je otpuštanje jona kalcijuma. Biohemijske promene unutar malignih ćelija dovode do kvantita-

tivnih i kvalitativnih promena različitih sastojaka telesnih tečnosti u organizmu što utiče na

patološke promene biohemijskih nalaza u krvi i urinu (Мајкић-Сигх, 2006). Tako se na primer u

ćelijskom jedru menja struktura hromozoma, proteina koji su povezani sa DNK, vrši modifikaci-

ja t-RNK i izmena enzimskog profila. U tumorskim ćelijama se formiraju onkofetalni antigeni

koji su normalno svoju funkciju ostvarivali u toku embriogeneze. Na površini ćelije takođe dola-

zi do čestih izmena na osnovu kojih je moguće razlikovati malignu ćeliju od normalne diferenci-

rane ćelije. To znači da se na površini ćelije formiraju novi antigeni, dok drugi površinski anti-

geni iščezavaju. Menja se i glikoproteinska struktura ćelijske membrane, što dovodi do izmena u

transportu i permeabilitetu ćelijske membrane. Intraćelijska komunikacija između tumorskih

ćelija je manja nego između grupe normalnih ćelija, što menja adhezivnost i kontaktnu-

inhibiciju. Ovako izmenjene ćelije stvaraju i izlučuju supstance koje su nazvane tumorski mark-

eri, koji mogu da se klasifikuju kao: 1) antigeni, 2) hormoni, 3) serumski proteini i 4) enzimi

(Đurđević i sar., 1998).

Klasifikacija tumorskih markera može da se izvrši i na jedinjenja koja stvaraju sami tumori

(produkti tumora) i na ona koja prate maligne procese (produkti koji prate tumor). Produkti koje

proizvode tumori dele se na sintetizovane proizvode i metabolički aktivne supstance. U sinteti-

zovane proizvode spadaju:

1. onkofetalni antigeni,

2. ektopični (nenormalni) antigeni i

3. onkoplacentalni antigeni.

15
Za dijagnozu tumora veoma su značajni onkofetalni antigeni. To su antigeni koji se normalno

jedino sintetišu u izvesnim ćelijama u toku embrionalnog ili fetalnog razvoja. Kod zdravih od-

raslih osoba nalaze se u jako niskim koncentracijama dok se kod pacijenata s malignim tumorima

njihova koncentracija se značajno povećava. Od ovih jedinjenja svakako su najpoznatiji karci-

noembriogeni antigen (CEA) i alfa-1-fetoprotein (AFP).

Ektopični proizvodi su jedinjenja sintetisana usled izmenjenog metabolizma tumorskih ćelija

koja se ne bi formirala u normalnim ćelijama. U ove proizvod spadaju enzimi glikolize, biosin-

teze proteina i biosinteze nukleinskih kiselina. Ova jedinjenja nisu visoko specifična što umanju-

je njihovu dijagnostičku vrednost.

Onkoplacentalni sintetički proizvodi su porizvodi tumora koji se pod fiziološkim uslovima

stvaraju jedino u placenti i u njih spadaju humani horiogonadotropin (HCG) i specifični b-1-

glikoprotein (SP1).

Proizvodi koji prate tumore su neki serumski parametri i brojni proteini koji se formiraju u većoj

ili manjoj količini kao sekundarni proizvodi tokom malignog procesa. Oni nisu usko specifični

pa se zato koriste kao dodatni markeri koji mogu da ukažu na maligni proces i služe za praćenje

oboljenja. U ove proizvode spadaju feritin i b-2-mikroglobulin. Enzimi i izoenzimi su retko

specifični za odgovarajući tumor, ali se povećavaju usled tumora i/ili metastatskih infiltracija u

zdravo tkivo. Od enzima kao tumor marker značajna je prostatična kisela fosfataza, koja se pov-

ećava kod primarnog karcinoma prostate i g-glutamiltransferaza koja se povećava kod primarnog

karcinoma jetre i metastaza u jetri.

Još uvek ne postoji 100% idealan a ni precizan tumorski maker. Specifičnost tumor markera koji

se danas koriste se kreće između 40 i 80%. (Balint i sar., 2007). Zbog ovoga je primena tumor-

skih markera ograničena u oblasti skrininga, dijagnostikovanja, procenjivanja prognoze, ut-

16
vrđivanja stupnja i lokalizacije tumora (Мајкић-Сигх, 2006). Za što pravilnije postavljanje di-

jagnoze neophodno je tehniku tumor markera koristiti u kombinaciji sa drugim testovima i dijag-

nostičkim metodama. Još dva razloga zbog čega tumor markere treba koristiti u kombinaciji sa

drugim dijagnostičkim metodama je taj što oni mogu bii povišeni i kod jedinki sa nekim do-

broćudnim stanjima ali i što nisu svi tumor markeri specifični markeri specifični za jedan oblik

karcinoma. Danas se u humanoj medicini koristi određeni broj tumor markera, a neki od njih su:

1. CEA - opšti, kolon 7. PSA - prostata 12. TATI - grlić materice

2. AFP - jetra, testis 8. CA 72-4 - želudac 13. UBC - mokraćna bešika

3. CA 19-9 - pankreas, kolon 9. NSE - pluća 14. ACE – angiotenzin kon-

4. CA 15-3 - dojka 10. CA 50 - kolon vertu-jući enzim (sarkoidoza)

5. CA 125 - jajnik 11. β-2- mikroglobulin (lim- 15. MELANIN - melanom i

6. HE 4 - jajnik fom) drugi.

Da bi se tumorski markeri koristili pri dijagnostikovanju u praćenju malignih procesa oni moraju

da poseduju sledeće karakteristike:

1. da su u jasnoj vezi s malignim procesom,

2. da su u korelaciji s masom tumora,

3. da pružaju informaciju o tipu tumora, njegovoj lokalizaciji i stupnju oboljenja,

4. da ukazuju koju terapiju treba koristiti i

5. da omogućuju prognozu.

Tumor markeri adenoma/adenokarcinoma mlečne žlezde

Kao što je već ranije rečeno tumor markeri omogućavaju otkrivanje čak i malih proliferativnih

promena. Studije koje su se bavile koreliranjem veličine tumora mlečne žlezde i metastatskog

17
potencijala, odnosno stope preživljavanja kod pasa, ukazuju na znatno kraće preživljavanje u

slučaju većih (T3) primarnih tumora (Magaš i sar., 2007). Veći T stadijum je takođe i u vezi sa

češćim nalazom metastatskih ćelija u krvnim i limfnim sudovima (Ferreira i sar., 2009). U

poslednje vreme sve je značajnija klinička korelacija veličine tumora mlečne žlezde sa ekspresi-

jom estrogenih (ER) i progesteronskih (PR) receptora. U neoplastičnom tkivu mlečne žlezde kuja

koje pokazuje gubitak estrogene zavisnosti, redovno su dobro eksprimirani markeri ćelijske pro-

liferacije (Aleksić-Kovačević i sar., 2015). Uz to, izučavanje ekspresije citoskeletnih proteina

ukazuje na postojanje mezenhimske transformacije u nekim epitelnim neoplazmama, što korelira

sa stepenom dediferencijacije i malignitetom u tumorima mlečne žlezde. Ovo se imunohisto-

hemijskim metodama lako dokazuje u neoplastičnom tkivu, primenom odgovarajućih antitela za

vimentin i dezmin (Jović i sar., 2007). Rezultati ovakvih ispitivanja mogu se upotrebiti kao

značajan prognostički faktor rasta, a posebno su važni sa aspekta terapije.

Utvrđeno je da postoji jaka pozitivna korelacija između ekspresije ciklooksigenaze-2 (COX-2) i

gradusa maligniteta tumora. Povećanje ekspresije COX-2 je direktno vezana za lošu prognozu i

manju verovatnoću preživljavanja obolelih pacijenata. Maligni tumor mlečne žlezde kuja ima

najveću vrednost ekspresije COX-2. Imunohistohemijskim ispitivanjima je ustanovljeno da

COX-2 nije eksprimirana u normalnom žlezdanom tkivu kod pasa i da se intenzivna ekspresija

ovog enzima uočava već u ranim histološkim gradusima tumora mlečne žlezde i da značajno

raste sa stepenom maligniteta. Najintenzivnija ekspresija COX-2 zapaža se kod slabo diferen-

tovanih tumora mlečne žlezde, sa najvećim histološkim gradusom, bez obzira na morfološki tip

tumora (tubulopapilarni, solidni, cistični)(van Nes i sar., 2011). Delovanje cikooksigenate in-

hibišu inhibitori koji zaustavljau angiohenezu.

18
Ki-67 je molekul koji se dovodi u vezu sa visokom proliferativnom aktivnošću i ukazuje na

moguće postojanje maligne neoplazije. Protočnom citometrijom dokazano je da se Ki-67 može

detektovati u svim stadijumima tumora osim u G0 stadijumu. Maksimalnu vrednost pokazuje

tokom profaze i metafaza. Ovaj marker se često koristi u gradiranju tumora kod pasa kao što su

limfomi, tumori mlečne žlezde, mastocitomi i tumori nervnog sistema.

Pored ekspresije Ki-67, za utvrđivanje proliferativnog potencijala tumora koriste se i detekcija

ćelijskog antigena proliferacije (proliferating cell nuclear antigen - PCNA, engl.) kao i argiro-

filnog nukleolarnog organizacionog regiona - AgNOR (Aleksić-Kovačević i sar., 2015).

Međutim, od svih navedenih metoda, detekcija Ki-67 i AgNOR se smatraju najjednostavnijim i

najpouzdanijim tehnikama (Jelesijević i sar., 2003; Webster i sar., 2007).

Tumor supresorski geni igraju ključnu ulogu u nastanku i progresiji karcinoma. Tumor supresor-

ski geni, antionkogeni ili emerogeni (emero, grčki ukrotiti, pripitomiti) su geni čiji gubitak

funkcije rezultira razvitkom tumora. Jedan od bitnijih emerogena je protein P53. U slučaju da

nastane tumorsko tkivo uočava se porast koncentracije mutiranog P53 proteina. U cilju detekcije

rezličitih epitopa P53 koriste se monoklonska antitela (PAb240, PAb421). Promena P53 ukazuje

na lošu prognozu tumora mlečne žlezde kuja usled razvoja maligniteta.

HER2 je specifični protein onkogena koji kada se nađe u višku podstiče ćelije da brze rastu nego

normalno i tako doprinosi pojavi tumora. Ćelije tumora na svojoj površini imaju između 10 i 100

puta više receptora za HER2 nego normalna ćelija. Florescentnom hibridizacijom in situ (fluo-

rescence in situ hybridization - FISH) mogu da se analiziraju uzorci tkiva na količinu HER2 re-

ceptora. Test je pozitivan kada najmanje 10% ćelija tumora ima više receptora od normalnih ćeli-

ja. Pacijenti koji su pozitivni na test imaju lošiji odgovor na terapiju tumora od onih koji su nega-

tivni.

19
Na tumor mlečne žlezde ukazuje i CDK inhibitorni proteini (p16, p21 i p2) ali je njihova upotre-

ba u proceni tumora mlečne žlezde još uvek nedovoljno ispitana.

Zaključak

Budući razvoj tehnologija će omogućiti i bolje razumevanje tumor markera što je od izuzetne

važnosti za rano dijagnostikovanje bolesti. Rano dijagnostikovanje bolesti omogućava da se sa

tretmanom tumora počne što ranije pri čemu je i prognoza bolja. Takođe nije isključeno da će

neko buduće istraživanje tumor markera dati i detaljnije objašnjenje uzroka nastanka tumora ali i

efikasniju metodu za njihov tretman.

20
Literatura

1. Aleksić-Kovačević, S., Vučićević, I., i Ančić, M. (2015). Patohistološki i

imunohistohemijski parametri značajni za prognozu i terapiju tumora pasa i mačaka.

Veterinarski glasnik 69 , 245 – 254

2. ACVS. (2016). Mammary Tumors. Retrieved Januar 05, 2017, from www.acvs.org:

https://www.acvs.org/small-animal/mammary-tumors

3. Emilia Balint, N. Manolescu (2007), The importance of tumour markers in veterinary

oncology, Lucrări ştiintifice medicină veterinară VOL. XL, 20 Timişoara

4. van Nes JG, de Kruijf EM, Faratian D, van de Velde CJ, Putter H, Falconer C. COX2 ex-

pression in prognosis and in prediction to endocrine therapy in early breast cancer patients.

Breast Cancer Res Treat 2011; 125(3): 671-85.

5. Đurđević S, Đurđević J. U: Tumorski markeri u ginekološkoj onkologiji, DMBJ, 1998

6. Jović S, Magaš V, Aleksić-Kovačević S. Co-expression of vimentin and cytokeratin in

bitch mammary gland tumors. Acta Vet 2007; 57: 247-55.

7. Jelesijević T, Jovanović M, Knežević M, Aleksić-Kovačević S. Quantative and qualita-

tive analysis of AgNOR in benign and malignant canine mammary gland tumors. Acta Vet 2003;

53(5-6): 353-60.

8. Knežević, M. i Jovanović, M. (1999). Opšta patologija. Beograd: Makarije.

9. L.C. Campos, G.E. Lavalle, A. Estrela-Lima, J.C. Melgaco de Faria, J.E. Guimaraes, A.P.

Dutra,E. Ferreira, L.P. de Sousa, É .M.L. Rabelo, A.F.D. Vieira da Costa, and G.D. Cassali

21
(2012), CA15.3, CEA, and LDH in Dogs with Malignant Mammary Tumors, J Vet Intern Med

2012;26:1383–1388

10. Magaš V, Jović S, Nešić V, Bacetić D, Aleksić-Kovačević S. Morphological and im-

munohistochemical assays of surgically removed mammary gland tumors in bitches. Acta Vet

2007; 57: 37-45.

11. Maiti S., Kumar D., Kumar S., Ravindran N., Mathew D., Palakkara S., Mohsina A.,

Muthalavi M., Kumar N., (2014), Mammary gland tumours in male dogs: a hormonal and tu-

mour marker study, Hrvatska, Veterinarski arhiv 84 (5), 537-548Majkić-Sigh, N. (2006).

Tumorski markeri: biohemija i klasifikacija. (25).

12. Marinkovic D., Natalija Milcic-Matic, Jovanovic M., Ivana Vucicevic, Nesic S., Sanja

Aleksic-Kovacevic. (2016). Morphological features and kit receptor expression in dogs with

canine cutaneous mast cell tumor and systemic mastocytosis, Acta Veterinaria Beograd, 2016,

vol66, (2), 222-233

13. Pedraza-Ordoñez, F., Montoya-Florez, L. M., Bulla, C., & Rocha, N. S. (2015). Analisys

of Immunohistochemical Prognostic Markers in Canine Mammary Cancer and Its Relation to

Postsurgical Survival. (5), 90-99.

14. PennVet. (2016). Mammary Tumors in Dogs. Retrieved Januar 05, 2017, from

http://www.vet.upenn.edu: http://www.vet.upenn.edu/docs/default-source/ryan/oncology-

handouts/mammary-tumors-in-dog_ek-ks.pdf?sfvrsn=4

15. Rivera, P. (2010). Biochemical Markers and Genetic Risk Factors in Canine Tumors.

Doctoral Thesis . Uppsala: Swedish University of Agricultural Sciences.

22
16. Ferreira E, Bertognoli AC, Cavalcanti MF, Schmitt F, Cassali GD. The relathionship

between tumor size and expression of prognostic markers in benign and malignant canine mam-

mary tumors. Vet Comp Oncology 2009; 7: 230-5.

23