Dimitar Anakiev

SRPSKI SUD KRŠI SLOBODU GOVORA!

U odbranu slobode govora

Sudovi u Srbiji ukidaju književne žanrove

Ovaj slučaj zahteva široku nacionalnu i međunarodnu akciju odbrane ljuskih

prava. Ne samo odbranu Petra Lukovića, već prava slobode govora uopšte. To se
tiče svih nas, svih ljudi pera i umetnosti, ali i svakog čoveka. U to ime dajem svoj
glas

Saznavši za presudu srpskog suda i srpske sutkinje Vesne Sekulić nad Lukovićevom parodijom
Očajnog psalma Radmile Lazić, koja nalaže piscu parodije Lukoviću kaznu od 50.000 dinara,
zapisao sam komentar na Fejsbuku: „Pero, malo su te odrapili ako se uzme u obzir koliko si
povećao vrednost pesme.“
Prva stvar koja mi padne na pamet kada pomislim na epska kažnjavanja Lukovića je kako je
istorijski revizionizam opasna stvar: kada počnu da se ukidaju vrednosti na kojima počivaju i
mozak i zdrava pamet – a ne samo država i društvo i njeni simboli – onda nije teško zamisliti
glavu sudije u kojoj vlada mrak; kao da nije platila struju i isključili su je, a nema para ni za
sveću i šibicu. Potpuni mrak. Možda prođe kakav auto pa za trenutak reflektori osvetle, kao u
Hičkokovom filmu, mračnu komoru zatamnjenog uma, međutim, u stanju revizije istorije svi
državni aparatčici žive u potpunom mraku. U mozgu aparatčika je kurtz schlus. Zato i trče u
crkve jer tamo popovi cvrkuću kao ptičice, a imaju zalihe sveća i šibica.
Kada bi sutkinja imali pri ruci kakvo palidrvce, makar i iz Osijeka, mogla bi u polutami nazreti
i poneku knjigu. Na primer Rečnik književnih termina Instituta za književnost i umetnost u
Beogradu, drugo, dopunjeno izdanje, Nolit, Beograd, 1992. Tamo na 570. strani piše
odrednica: PARODIJA – suprotna pesma. Mogla bi saznati da se Homer smatra prvim
piscem parodije, a da je Aristotel u svojoj Pesničkoj umetnosti okarakterisao Hegemona kao
rodonačelnika parodije. Međutim, ko su Homer, Hegemon i Aristotel za Peščanik, srpsko
sudstvo i vlast? Who the fuck they are? Trice i kučine! Mrze oni komuniste a još više stare
Grke, moreplovce i brodolomce.
Da je, dakle, neka pravoslavna sveća gorela u sudijskoj ruci Vesne Sekulić, mogla bi na slabom
drhtavom plamičku još dosta stvari pročitati. Recimo, o vrstama parodija, koje mogu biti:
verbalne, stilske, tematske, humoristične i satirične. E, tek tu bi joj zagoreli lakirani noktići
dok pročita da je satirična parodija, ona „koja se idejno-estetskoj suštini i strukturi originala
oštro i radikalno suprotstavlja, dovodeći ga katkad do apsurda. Parodija tako u osnovi postaje
neka vrsta kritike ne samo pisca, knjiga i književnih navika, kriterijuma i shvatanja koji se
parodiraju nego i širih područja kulturnog i javnog života.“
Jasno je, dakle, da putem odbrane sujete Radmile Lazić, kažnjavanjem Lukovića i ukidanjem
književnog žanra satirične parodije srpski sud krši slobodu govora, to znači: krši zakon koji bi
morao da brani. Zanimljivo je uloga Peščanika, koji bi, shodno svom demokratskom
opredeljenju, morao takođe braniti slobodu govora. Lakše je tvrditi da si demokrata ili biti
član Demokratske stranke, nego demokrata biti.
Ne znam da li se Petar Luković može žaliti? Možda su Peščanik i srpski sud ukinuli pravo
žalbe? Ako mogu ukinuti parodiju i slobodu govora, mogu i pravo žalbe. Ima se, može se.
Ovaj slučaj zahteva široku nacionalnu i međunarodnu akciju odbrane ljuskih prava. Ne samo
odbranu Petra Lukovića, već prava slobode govora uopšte. To se tiče svih nas, svih ljudi pera i
umetnosti, ali i svakog čoveka. U to ime dajem svoj glas.