Stradanjem do blagodati

Stradanje je normalno stanje našeg života na zemlji. Tako normalno i potrebno kao što je
normalno da jedemo hleb i pijemo vodu. Blago onom ko to shvati i prihvati.

Stradanjem se naša blagodat drži na krstu. Zbog našeg palog stanja potrebno je da bude tako.
Prirodna svojstva palog stanja ljudske duše su nepokornost, samoljublje, gordost... Ako bi bez
razapetosti na krstu uzdržanja i očišćenja dobili blagodat - mi bismo je u tom palom stanju
koristili na zlo. Ko je nepokoran, bio bi još nepokorniji; ko je gord bio bi još gordiji, jer bi
dobio silu, a okrenuo bi je na zlo (baš kao što je satana uradio) ,jer volja palog čoveka ima
seme zla u sebi, seme neposlušnosti, samovolje...; jer um palog čoveka ima seme gordosti,
samomnjenja, uznošenja, obmane; kao što i srce palog čoveka ima u sebi seme samoljublja, i
neprijateljstva.

Ali, sa krstom sve se smirava!

I volja se povinuje, i duša dospeva u stanje uzdržanja, i srce se očišćuje i um se pogružava u

dublje, jer čovek postaje svestan svoje ograničenosti, postaje svestan da ta sila koja živi u
njemu nije on, nego je to sila Duha Svetog u njemu.

Kad bi dobili ogromnu blagodat, a kad je ne bi držali u smirenju stradanjima, mi bi se uzneli u

radosti, pa bi dospeli u prelest, ili bi postali ledeni od gorde oholosti, ili bi u nesmirenoj
revnosti bili tako samouvereni da nas ništa ne bi moglo otrezniti. Sve u svemu, bili bi u
obmani, u jednom od raznih stanja obmane, jer bi bez krsta doživljavali kao da je ta sila deo
nas.

Čoveku se uvek daje krst do krajnjih granica njegove moći, dokle on može da nosi stradanje,
jer time on stiže do spoznaje samog sebe, tu dodirne samog sebe; onda zna šta je on sam,a šta
je sila Božija u njemu.

Krstom Bog štiti čoveka!

Stradanjima Bog štiti čoveka od obmane. I svakom je čoveku zaista najteže, jer svaki dobija
stradanje po meri svoje blagodati do svoje granice. Mi mislimo da je drugome lakše, jer ne
znamo koliko on ima snage da trpi,a njemu je to najviše.

I zaista je najteže i ono što je lako,i ono što je teško po našem spoljašnjem gledanju, jer se
stradanja dobijaju po meri sile koju čovek nosi u sebi, i po meri spremnosti da pretrpi Hrista
radi. Kad Gospod vidi da je čovek spreman da pređe i preko te svoje granice iz ljubavi prema
Bogu, onda nam dodaje još veći krst, ali i veću blagodat.

Duhovni život je JEDNA VITEŠKA BORBA PUNA LEPOTE I DOSTOJANSTVA

Što se srce i duša i um više proširuju da prime silu Božiju, to je čovek spremniji na žrtvu, pa
čak počne i da se raduje stradanju. A što više strada, više mu Gospod sile domeće, a njemu se
čini kao da se on ništa ne menja, jer je stalno do krajnje svoje granice pod opterećenjem. Kao
vaga. Kad staviš odgovarajući tas, izjednačavaju se skazaljke sa težinom onoga što meriš. I
sve dolazi u ravnotežu. Tako i kad se dobije blagodat, stavlja se na drugu stranu tas stradanja
da bi čovek bio u ravnoteži i istini. Blagodat je kao bujica Neba u nama. Kad je sam čovek
drži u smirenju i čistoti onda on nema stradanja unutra, u sebi, jer ga ta blagodat celog
obuhvata. Ali onda ima problema od spolja, jer ta blagodat iritira druge..

Ako su ljudi oko njega smireni, oni reaguju na tu blagodat poštovanjem, ljubavlju i smirenjem
i spremni su da poslušaju takvog čoveka u svakom trenu.

Ali, ako su oni u nesmirenju,gordosti, u ma kakvom negativnom stanju, njih ta blagodat

iritira. Blagodat u tom čoveku kod njih izaziva razne negativne reakcije: ili doživljavaju
klevetno tog čoveka, pa svaku njegovu vrlinu vide kao greh (nečije dostojanstvo duhovno
doživljavaju kao gordost; nečiju strogost i revnost za Božije-isto kao gordost; na čiste
duhovne odnose , koji su sa dubokim smirenjem, kao na nešto prljavo; na nečije uzdržanje i
poštovanje volje Božije i poslušnost Duhu Svetom, i pažnju nad svakim pokretom svoga bića-
doživljavaju kao samovolju).

Ako čovek još uvek u sebi ima svoje grehe, mane, neočišćene, on nosi svoj krst i drugi nose
njega. A ako je čovek očišćen u sebi i smiren, preispunjen blagodaću Božijom, on nosi druge.
I posreduje od zemlje ka nebu i uznosi molbe drugih ka Bogu, i zastupa njihove mane i
slabosti pred Bogom. On stoji kao ognjeni stub.

Njegov krst je onda nošenje tuđih slabosti i mana. I on time dobija vence sa Neba, a od samih
stradanja on dobija ozbiljnost, uzdržanje, opreznost, trezvenje, mudrost.

I RAZUME DRUGE I PRAŠTA IM

Samocmiravanje prikiva tu veliku silu Božiju u njemu da bude u čistoti (da ne bude usmerena
ka pogrešnom cilju), u trezvenju (da ne pripisuje sebi ono što je Božije)...

Prisilna stradanja, protiv naše volje, nisu potreba onome koji je sam sebe osudio na stradanje,
ko sam, dobrovoljno, drži duboko pokajno stanje u sebi, osuđuje sebe da je gori od
demona.Naravno, to je dar od Boga, takvo stanje. Ne može čovek sam sebi to dati, ali može
svojim nastrojenjem da pokrene Boga da mu da takvo blagodatno stanje da živi dubokim
duhom pokajanja i dubljeg smirenja, odnosno, potpuno svestan svoje grehovnosti, svoje
nemoći, potpuno skrušen pred Bogom. Smirenja koje nije razumsko, nije pokret naše volje,
iako naša volja dobrovoljno učestvuje u njemu, već je stanje duha koji je potpuno sebe osudio
da je dostojan Ada, a u isto vreme oseća milost i ljubav Božiju koja ga drži i čuva za večnost.

Što čovek dublja stradanja prima-svoja ili tuđa, to veću Ljubav Božiju oseća.

Izliv Ljubavi Božije

Svetitelji Božiji su tako čuvali svoju blagodat. ”Drži um svoj u Adu,i ne očajavaj.” Drži sebe
u skrušenju smireno svestan da si Ada dostojan, a u isto vreme srcem i dušom primaj talase
Ljubavi Božije , koje On na pokajne grešnike izliva.

Oni koji su duboko uronuli u taj duh pokajanja, njima su stradanja normalna stvar, i ne
doživljavaju ih kao nešto negativno, već ih sa dubokom zahvalnošću Bogu prihvataju,

osećajući se uvek kao krivci i dužnici Božiji. I uvek gledaju da neku pouku iz stradanja
izvuku, doživljavajući ih kao VASPITANJE i kao lekciju u školi spasenja.

Monahinja Stefanida Babić