M IKELANĐELOV M O JS IJE

Preveo
Dr V l a d e t a J e г о t i i
 Unapred izjavljujem da nisam nikakav poznava­
lac umetnosti, već laik. Cesto sam primetio da me
sadržaj nekog umetničkog dela privlači jače od njego­
vih formalnih i tehničkih svojstava,. čemu umetnik
pridaje prvenstvenu važnost. Za mnoga izražajna
sredstva i poneko dejstvo umetnosti nedostaje mi, u
stvari, pravo razumevanje. Ovo moram da kažem da
bih obezbedio blago ocenjivanje svoga pokušaja.
Umetnička dela, međutim, snažno deluju na
mene, naročito pesništvo i dela plastike, rede slikar­
stva. Sklon sam da se u zgodnim prilikama dugo za­
držim pred njima, hteo sam da ih shvatim, tj. obja­
snim sebi čime ona deluju. Onde gde ovo ne mogu, na
primer u muzici, skoro da sam nesposoban da uživam.
Neka racionalistička ili možda analitička sklonost
buni se u meni protiv toga da budem nečim dirnut, a
da ne znam zašto sam i od čega dirnut.
Pri tome mi je privukla pažnju prividno paradok­
salna činjenica da su upravo neka izvanredna i ne­
nadmašna dela umetničkog stvaranja ostala našem ra-
zumevanju nejasna. Covek im se divi, oseća se od
njih savladan, ali ne zna da kaže šta ona predstavlja­
ju. Ja nisam dovoljno načitan da bih znao da li je
ovo već neko uočio, ili je neki estetičar pronašao da
je ovakva bespomoćnost našeg razuma čak nužan
200 Iz kulture i umetnosti

uslov za najdublje dejstvo koje neko umetničko delo

treba da izazove. Teško bih se odlučio da poverujem
u ovakav uslov.
To ne "znači da poznavalac umetnosti ili entuzija­
sta ne nalaze reči kada nam hvale takvo umetničko
delo. Pre sam m išljenja da oni ovakvih reči imaju do­
voljno. Ali о takvom vrhunskom delu umetnika svaki,
po pravilu, kaže nešto drugo, a niko ono što običnom
obožavaocu rešava zagonetku. Ono što nas tako sna­
žno zahvata može biti, po mome mišljenju, samo na-
m era umetnikova i to ukoliko je uspeo da ovu name-
ru u delu izrazi i onda nam prepusti da je shvatimo.
Znam da se ne radi samo о racionalnom poimanju;
potrebno je da u nam a ponova bude izazvano afektiv-
no stanje, psihička konstelacija, iz koje je kod umet­
nika proizašla pokretačka snaga stvaranja. Ali zašto
se ne bi mogla navesti i rečima izraziti nam era um et­
nika kao bilo koja druga činjenica duševnog života?
Možda ovo ne može da uspe kod velikih umetničkih
dela bez prim ene analize. Samo delo mora omogućiti
ovu analizu, ako je ono što na nas delu je izraz name­
ra i nastojanja umetnika. A da bih ovu nameru po­
godio, moram najpre da pronađem smisao i sadržaj
onog što je predstavljeno u umetničkom delu, da
mogu, dakle, da ga protumačim. Mogućno je da jedno
ovakvo umetničko delo zahteva tumačenje i da tek
posle toga mogu doznati zašto podležem jednom ona­
ko snažnom utisku. Ja, čak, gajim nadu da ovakav
utisak neće biti um anjen kada takva analiza uspe.
Setimo se Hamleta, majstorskog Sekspirovog
dela, starog preko 300 godina.1 Pratim psihoanalitičku

1 Igrano možda prvi put 1602.

 Mikelanđelov Mojsije 201

literaturu i priključujem se tvrđenju po kome je tek

psihoanaliza, svođenjem sadržaja na edipalnu temu,
resila zagonetku dejstva ove tragedije. Ali pre ovoga,
kakvo mnoštvo različitih, međusobno nepomirljivih
pokušaja tumačenja, kakva različitost mišljenja о ka­
rakteru junaka i namerama pisca! Da li je Sekspir
pobudio naše saosećanje za nekog bolesnika ili infe­
riornog čoveka, ili nekog idealistu koji je isuviše do­
bar za realan svet? I koliko nas ovakvih tumačenja
ostavljaju hladnim, ne uspevajući ništa da postignu u
objašnjavanju dejstva ovog speva, već nas pre upu­
ćuju da obrazložimo njegovu čaroliju samo utiskom
izrečenih misli i blistavošću jezika! Pa ipak, ne govo­
re li upravo ovi napori u prilog tome da se oseća po­
treba za iznalaženjem daljih izvora ovog dejstva?
Jedno drugo ovakvo zagonetno i vanredno umet­
ničko delo, jeste mermerna statua Mojsija u crkvi
svetog Petra in Vinkoli (S. Pietro in Vincoli) u Rimu,
koju je isklesao Mikelanđelo, kao što je poznato, samo
kao deo onog ogromnog nadgrobnog spomenika, koji
je trebalo da umetnik sagradi za moćnog papu Julija
II.1 Svaki put se radujem kada pročitam neko mišlje­
nje о ovom liku, kao na primer, „da je to kruna mo­
derne skulpture” (Hermap Grim). Jer nijedno delo
likovne umetnosti nije na mene jače delovalo. Koliko
sam se često uspinjao strmim stepenicama ružnog
Korzo Kavura do usamljenog trga na kome stoji na­
puštena crkva, pokušavajući uvek iznova da odolim
prezrivo-ljutitom pogledu heroja, a pokatkad sam se
prikradao oprezno iz polumraka unutrašnjosti, kao da

1 Po Henri Todu (Henri Thode) statua je bila rađena

godine 1512. do 1516.
202 Iz kulture i umetnosti

i sam pripadam rulji na koju je upravljen njegov po­

gled, rulji koja nije u stanju da ostane pri jednom
ubeđenju, koja neće da čeka niti da ima poverenja i
koja razdragano kliče kada je ponova dobila iluziju
idola.
Ali zašto ovu statuu nazivam zagonetnom? Ne
postoji ni najm anja sum nja da ona predstavlja Moj­
sija, zakonodavca Jevreja, koji drži tablice sa svetim
zapovestima. Ovoliko je sigurno, ali ništa više osim
ovoga. Tek nedavno (1912) jedan umetnički kritičar,
Maks Zauerland (Max Sauerlandt), mogao je da iz­
nese m išljenje: „Ni о jednom umetničkom delu u sve­
tu nije doneseno toliko protivurečnih sudova kao о
ovom Mojsiju sa glavom pana. Već najjednostavnija
interpretacija figure odiše potpunim suprotnosti­
ma. . . ” Na prim eru uporednog izlaganja, starog sa­
mo pet godina, izneću kakve se sumnje vezuju za
shvatanje Mojsijeve figure i neće biti teško da se
pokaže da iza njih leži sakriveno ono što je bitno i
najbolje za razum evanje ovog umetničkog dela.1

• Henri Tode: Mikelanđelo, Kritička istraživanja njego

vih delav I knjiga, 1908.
 I

Mikelanđelov Mojsije predstavljen je u sedećem

stavu, trup je okrenut napred, glava sa -moćnom bra­
dom i pogledom okrenutim ulevo, desna noga počiva
mirno na zemlji, leva je tako postavljena da samo pr­
stima dodiruje zemlju, desna ruka sa tablicama dodi­
ruje jedan deo brade, leva ruka je položena u krilu.
Ako bih hteo da pružim još tačniji opis, morao bih
da ranije iznesem nešto što sam mislio da ostavim za
kasnije. Opisivanja autora ponekad su čudnovato ne-
tačna. Ono što nije bilo shvaćeno, bilo je takođe ne-
tačno opaženo ili izraženo. H. Grim (H. Grimm) kaže
da desna ruka „pod čijom mišicom počivaju tablice
zakona zahvata bradu”. Isto tako V. Libke (W. Ltib-
ke): „Potresen, hvata on svojom desnom rukom divnu
bradu koja se talasasto spušta nadole . . . ” Springer
(Springer): „Levu ruku pritiskuje Mojsije uz telo, dru­
gu, kao da nesvesno upliće u moćno ustalasanu bradu.”
K. Justi (C. Justi) smatra da se prsti desne šake igraju
bradom „kao što to čini civilizovan čovek u uzbuđenju
sa lancem od sata”. Igranje bradom ističe takođe i
Mine (Miintz). H. Tode govori о „mirnom i čvrstom
stavu desne ruke na uspravljenim tablicama”. On ne
vidi čak ni kod desne šake nervoznu igru, kao što to
204 Iz kulture i umetnosti

hoće Justi i Boito. „Ruka ostaje u tom položaju u

kome se nalazila kada je zahvatala bradu, pre nego
što je titan okrenuo glavu u stranu”. Jakob Burkhart
(Jakob Burkhardt) konstatuje „da glasovita leva ruka
nema u osnovi ništa drugo da radi nego da ovu bradu
pritisne uz telo”.
Kako se opisivanja ne slažu, nećemo se začuditi
različitosti shvatanja pojedinih crta statue. Mislim,
doduše, da se ne može bolje okarakterisati Mojsijev
izraz lica nego što je to učinio Tode kada je u njemu
pročitao „mešavinu gneva, bola i prezira”, gneva u
preteći stisnutim obrvama, bol u pogledu, p r ezir u
isturenoj donjoj usni i nadole povijenim uglovima
usana”. Ali drugi obožavaoci mora da su gledali dru­
gim očima. Tako je Dipati (Dupaty) mislio: „Се front
auguste semble n ’etre qu’un voile transparent, qui
couvre a peine un esprit immense.” („To uzvišeno čelo
izgleda kao proziran veo koji jedva skriva ogroman
duh.”) Tome nasuprot misli Libke: „Na glavi, uzalud
bi se tražio izraz neke više inteligencije; u nabranom
čelu izražena je samo sposobnost ogromnog gneva,
energije koja sve savlađuje.” Još se više udaljuje u
tum ačenju izraza lica Gijom (Guillaume, 1875), koji
u njem u ne nalazi nikakvo uzbuđenje „samo gordu
jednostavnost, nadahnuto dostojanstvo, energiju vere.
Mojsijev pogled uperen je na budućnost, on unapred
vidi trajnost svoje rase, kao i nepromenljivost svog
zakona”. Slično dopušta Mine da je „Mojsijev pogled
odlutao daleko iznad ljudskog roda; on je upravljen
na m isteriju koje je on jedini svestan”. Za Stajnm a-
na (Steinmann) ovaj Mojsije „nije više kruti zakono­
davac, niti strašni neprijatelj greha sa gnevom Jeho-
ve, već kraljevski sveštenik koga ne srne da se dota-
 Mikelandelov Mojsije 205

kne starost, koji se, blagosiljajući i proričući, sa od­

sjajem večnosti na čelu, poslednji put oprašta od svo­
ga naroda”.
Bilo je i drugih kojima Mikelandelov Mojsije
uopšte ništa ne kaže i koji su bili dovoljno pošteni da
to iznesu. Tako, na primer, jedan recenzent u Quar­
terly Review (1858): „There is an absence of meaning
in the general conception, which precludes the idea
of a self-sufficing whole . . . ” („Postoji jedno odsustvo
mišljenja u opštem shvatanju koje isključuje pojam
samozadovoljavan ja uopšte”). Covek je iznenađen
kada sazna da ni drugi nisu našli ništa dostojno div­
ljenja na Mojsiju, već su se okrenuli protiv njega,
optužujući lik zbog brutalnosti i glavu zbog sličnosti
životinjskoj.
Da li je majstor zaista upisao u kamen tako ne­
jasna ili dvosmislena slova, zbog Čega su postala mo­
gućna tako različita čitanja?
Pojavljuje se, međutim, jedno drugo pitanje
kome se pomenute nesigurnosti lako podređuju. Da
li je Mikelanđelo u ovome Mojsiju hteo da stvori van-
vremensku „sliku karaktera i raspoloženja” ili je
predstavio junaka u jednom određenom i to izvanred­
no značajnom momentu u njegovom životu? Većina
kritičara odlučuje se za ovo poslednje i zna da nave­
de scenu iz Mojsijevog života koju je umetnik oveko-
večio. Ovde se radi о silasku .sa Sinaja, na kome je
on sam primio od boga tablice zakona, i о trenutku
kada je spazio da su Jevreji u međuvremenu napra­
vili zlatno tele kome su klicali obigravajući ga. Na
ovu scenu upravljen je njegov pogled, ovo što je opa­
zio izaziva u njemu osećanja koja su izražena u crta­
ma njegovog lica, koja će uskoro izazvati najžešću ak­
206 Iz kulture i umetnosti

ciju snažnog lika. Mikelanđelo je izabrao da prikaže

momenat poslednjeg oklevanja, m ir pred buru; u sle-
dećem momentu Mojsije će skočiti — leva noga se već
odvojila od zemlje — razbiće tablice о zemlju i izliće
svoj gnev na otpadnike.
U pojedinostima tog tumačenja razilaze se me­
đusobno čak i njegove pristalice.
Jakob B urkhart: „Izgleda da je Mojsije predstav­
ljen u onom momentu kada je opazio obožavanje zlat­
nog teleta i kada hoće da skoči. U njegovom liku živi
priprem a za jedan snažan pokret, koji se, s obzirom
na fizičku moć koja mu je podarena, može da očeku­
je samo sa zebnjom.”
V. Libke: „Kao da su oči koje sevaju baš ugle­
dale bogohulstvo obožavanja zlatnog teleta, tako sna­
žno jedan unutrašnji pokret potresa čitav lik. Potre­
sen, zahvata desnom rukom divnu talasastu bradu,
kao da bi hteo da savlada još za trenutak svoje uzbu­
đenje, kako bi zatim sebi dao još silniji odušak.”
Springer se priključuje ovom gledištu, izražava­
jući ipak dvoumljenje koje će još i dalje zaokupljati
našu pažnju: „Zažaren od snage i revnosti, junak sa­
mo s mukom savlađuje unutrašnje uzbuđenje. . . 1 ne­
hotice, pomišljamo pri tome na neku dramatičnu sce­
nu i smatramo da je Mojsije prikazan u trenutku kada
je spazio obožavanje zlatnog teleta i kada u ljutini
hoće da skoči. Ova pretpostavka teško da se podudara
sa stvarnom umetnikovom namerom, jer je Mojsije,
kao i ostalih pet sedećih statua gornje građevine,'
imao prvenstveno da deluje dekorativno; statua ipak

1 Naime nadgrobnog spomenika pape.

 Mikelandelov Mojsije 207

može da važi kao blistavo.svedočanstvo životne pu­

noće i intimnog bića Mojsijevog lika.”
Nekoliko autora koji se nisu baš odlučili za scenu
sa zlatnim, teletom slažu se sa ovim tumačenjem u
bitnim crtama, naime, da se ovaj Mojsije sprema da
skoči i pređe u akciju.
Herman Grim: „Neka uzvišenost ispunjava ovaj
lik, samosvesnost, neko osećanje kao da ovome čove-
ku stoje na raspolaganju gromovi neba, ali on se sa­
vlađuje pre nego što će da im da maha, u očekivanju
da li će se neprijatelji koje hoće da uništi usuditi da
ga napadnu. On tu sedi, kao da se upravo sprema da
skoči, glava mu se nad ramenima gordo izdiže, ru­
kom pod čijom mišicom počivaju tablice zakona, za­
hvata jući bradu koja u teškim pramenovima pada na
grudi, široko raširenih nozdrva i ustiju na čijim usna­
ma kao da podrhtavaju reči.”
Hit Vilson (Heath Wilson) kaže: Mojsijeva pažnja
kao da je nečim izazvana, on se sprema da skoči, ali
još okleva. Pogled, u kome su pomešane srdžba i pre­
zir, mogao bi još postati sažaljiv.
Velflin (Wolfflin) govori о „uzdržanom pokretu”.
Razlog uzdržavanju leži u volji same ličnosti, to je
poslednji momenat samoqbuzdavanja pred prolomom,
to znači pred skokom.
K. Justi pružio je najpodrobnije tumačenje koje
počiva na opažanju zlatnog teleta, dovodeći u vezu sa
ovakvim shvatanjem neke do tada neuočene pojedi­
nosti na statui. On nam skreće pogled na stvarno
upadljiv položaj obeju tablica zakona, koje kao da će
skliznuti na kameno sedište: „Mojsije bi dakle mo­
gao, ili da gleda u pravcu buke sa izrazom lošeg рге-
dosećanja, ili bi to bio prizor samog užasa koji ga po-
208 Iz kulture i umetnosti

gađa kao udarac koji ošamućuje. Dršćući od prezira

i bola seo je.”1
„On je na brdu ostao četrdeset dana i noći, bio
je dakle zamoren. Neki značajan preokret sudbine,
zločin, čak i sreća mogu se doduše opaziti u jednom
trenutku, ali ne i shvatiti njihova suština, dubina, po-
sledice. U jednom trenutku čini mu se njegovo delo
razoreno, on očajava zbog ovog naroda. U ovakvim
trenucim a odaje se unutrašnje komešanje u nehotič­
nim, malim pokretima. On pušta da obe tablice koje
je držao u desnoj ruci skliznu na kameno sedište i od
podlaktice, pritisnute uz grudi, one su se zaustavile
na ivici. Ruka se, međutim, pruža prema grudima i
bradi, pri okretanju vrata udesno ona mora da povu­
če bradu na levu stranu i da naruši sim etriju ovog
širokog muškog ukrasa; čini se, kao da se prsti igraju'
s bradom, kao što to čini civilizovan čovek u uzbuđe­
nju sa lancem od sata. Leva ruka se zariva u pojas na
trbuhu (u Starom Zavetu utroba je sedište afekata).
Ali leva noga je već povučena unazad, a desna istu­
rena; u idućem trenutku on će skočiti, psihička snaga
preći će sa osećanja na volju, desna ruka će se pokre­
nuti, tablice će pasti na zemlju i reke krvi okajaće
sram otu otpadništva . . . ” „Ovo još nije napregnuti
m om enat akcije. Još vlada duševni bol koji gotovo
parališe.”
Sasvim slične se izražava i Fric Knap (Fritz
Knapp); jedino što on polaznu situaciju izuzima od

1 Treba primetiti da brižljiv raspored odeće oko nogu

figure koja sedi čini spornim ovaj prvi deo Justijevog izla­
ganja. Pre bi se moralo pretpostaviti kako je Mojsije prika­
zan u mirnom stavu sedenja, ništa ne očekujući i tada od­
jednom biva trgnut nekim iznenadnim opažanjem.
 Mikelandelov Mojsije 209

ranije ispoljenog dvoumljenja, a takođe doslednije na­

stavlja nagovešteni pokret tablica: „Njega, koji je
upravo još bio sam sa svojim bogom, odvraćaju ze­
maljski šumovi. On čuje buku, dreka ustalasanog, na­
roda koji peva i igra budi ga iz zanesenosti. Oči, gla­
va, okreću se put buke. Užasavanje, gnev, sve furije
divljih strasti prožimaju u momentu divovsku figuru.
Tablice zakona počinju da klize, pašče na zemlju i
razbiće se kada se on bude razjario i zavitlao u masu
otpadničkog naroda gromovite reči gneva . . . Izabran
je ovaj momenat krajnje napregnutosti. . . ” Knap na­
glašava, dakle, pripremu na delanje i osporava prika­
zivanje početnog uzdržavanja usled prekomemog uz­
buđenja.
Nećemo poricati da pokušaji tumačenja kao ovi
Justi ja i Knapa, na kraju pomenuti, imaju nešto iz­
vanredno privlačno. Za ovo dejstvo oni imaju da za­
hvale tome što se ne ograničavaju na opštem utisku
figure, već posvećuju pažnju pojedinim njenim oso-
benostima kojima čovek inače propušta da pokloni
pažnju, savladan i u isto vreme paralisan opštim dej-
stvom. Odlučno okretanje glave i očiju u stranu, na
figuri inače okrenutoj napred, slaže se dobro sa pret­
postavkom da se tamo nešto ugledalo što iznenada pri­
vlači na sebe pažnju onog koji se odmara. Od zemlje
odignuta noga jedva dopušta neko drugo tumačenje
no pripremu na skok1 i sasvim čudnovato držanje ta­
blica, koje su ipak nešto vrlo sveto, a ne bilo koji

1 Iako je leva noga Đulijana koji mimo sedi u Kapeli

Mediti na sličan način odignuta.*
* Giuliano della Rovera, kasniji papa Julije П — (Prim,
prev.).

14 Frojd, O dabrana d ela. V

210 Iz kulture i umetnosti

uzgredni predm et koji sme da se smesti bilo kako u

prostoru, nalazi solidno objašnjenje u pretpostavci da
su one skliznule onome koji ih drži usled uzbuđenja
i da će potom pasti na zemlju. Tako bismo doznali da
ova Mojsijeva statua predstavlja jedan određen, zna­
čajan momenat iz života ovog čoveka, te ne bismo bili
u opasnosti da pogrešno tumačimo ovaj momenat.
Ali nam Todeove primedbe ponova otimaju ono
što smo već poverovali da posedujemo. Ovaj posma-
trač kaže da on ne vidi tablice kako klize, već kako
„čvrsto stoje”. On konstatuje „mimo, čvrsto držanje
desne ruke na poduprtim tablicama”. Ako sami pogle­
damo moramo, bez rezerve, Todeu dati za pravo. Ta­
blice su čvrsto postavljene i ne postoji opasnost da
skliznu. Desna ruka ih podupire ili se oslanja na njih.
Usled toga, doduše, nije objašnjen njihov položaj, ali
on se više ne može koristiti za tumačenje Justija i
ostalih.
Druga ptim edba je još u većoj meri odlučujuća.
Tode podseća da je „ova statua zamišljena kao jedna
od šest i da je predstavljena u sedećem položaju. I
jedno i drugo protivureči pretpostavci da je Mike­
lanđelo hteo da fiksira jedan određen istorijski tre­
nutak. Jer, što se tiče prve, zadatak predstavljanja
figura koje sede jedna pored druge kao tipova ljud­
skog karaktera (Vita activa, Vita contemplative) is­
ključuje predstavljanje pojedinih istorijskih događaja.
A u odnosu na drugu, protivureči predstavljanje se-
dećeg položaja, koje je bilo uslovljeno čitavom umet-
ničkom koncepcijom spomenika karakteru onog do­
gađaja, naime silasku .sa Sinajske gore u logor”.
Da usvojimo Todeovu sumnju; mislim da ćemo je'
moći čak 1 produbiti. Trebalo je da Mojsije ukrasi po-
 Mikelanaeiov Mojsije 211

stament grobnica sa pet (u jednom kasnijem nacrtu

sa tri) drugih statua. Pavle je trebalo da bude sledeća,
nasuprot njega postavljena figura. Dve druge, Vita
activa i contemplative, izvedene su kao Lea i Rahela
na danas postojećem, žalosno propalom spomeniku, ali
u stojećem stavu. Ova Mojsijeva pripadnost grupi
čini nemogućnom pretpostavku da figura treba da
probudi u posmatraču očekivanje da tek što nije sko­
čila sa svoga sedišta, jum ula i na svoju ruku nadala
viku. Ako ostale figure nisu predstavljane upravo u
pripremi za tako snažnu akciju — što je vrlo nevero-
vatno — onda bi ostavilo najlošiji utisak kada bi nam
upravo ova jedna mogla da pruži iluziju da će da na­
pusti svoje mesto i svoje drugove, dakle da izbegne
da izvrši zadatak u sklopu spomenika. To bi bio grub
nesklad koji se ne bi smeo pripisati velikom lunetniku
bez krajnje nužde. Jedna figura koja se sprema da
tako jum e bila bi krajnje nepodnošljiva u atmosferi
koju čitava grobnica treba da pobudi.
Ovaj Mojsije ne bi smeo, dakle, da skoči, on mora
biti u stanju da zadrži uzvišeni mir kao i ostale fi­
gure, kao i nameravani. kip samog pape (koji potom
Mikelanđelo nije napravio). Ali tada Mojsije koga mi
posmatramo ne može biti predstavljen kao čovek koga
je obuzeo gnev, koji silazi sa Sinaja, zatiče svoj narod
u otpadništvu i baca svete tablice da se razbiju. I za­
ista, sećam se svoga razočarenja kada bih pri ranijim
posetama u S. Pietro in Vincoli sedao pred statuu u
očekivanju da ću sada videti kako će ona odignutom
nogom poskočiti odjednom uvis, kako će baciti tablice
na zemlju i iskaliti svoj gnev. Ništa se od toga nije
desilo; umesto toga, kamen je postajao sve tvrđi, neka
sveta tišina koja skoro pritiska izbijala je iz njega, i
212 Iz ku ltu n t mmetnoeti

ja sam morao da osetim — ovde je prikazano nešto

što mora da ostane ovako nepromenjeno: ovaj Mojsije
večno će sedeti tu u gnevu.
Ako, međutim, moramo napustiti tumačenje sta­
tue u momentu pred izbijanje gneva pri pogledu na
idola, onda nam malo šta drugo preostaje nego da
usvojimo shvatanje koje u ovakvom Mojsiju hoće da
vidi karakterni lik. Todeov sud izgleda onda ponaj­
više oslobođen samovolje i najbolje oslonjen na ana­
lizu motiva figure: „Ovde kao i uvek, njem u je stalo
do uobličavanja jednog karakternog tipa. On stvara
sliku jednog strasnog vođe čovečanstva koji, svestan
svoga božanskog zadatka donošenja zakona, nailazi na
nerazuman otpor kod ljudi. Da bi okarakterisao jed­
nog ovakvog čoveka od dela, nije bilo drugog sredstva
no istaknuti energiju volje, a ovo je bilo jedino mo­
gućno predočavanjem pokreta koji prožima prividan
mir, koji se ispoljava u okretanju glave, u zategnuto-
sti mišića i položaju leve noge. To su iste pojave kao
u Đ ulijana koji je vir activus Kapele MedičL Ove op-
šte karakteristike biće dalje produbljene isticanjem
konflikta, u kome jedan ovakav genije koji oblikuje
čovečanstvo dobija opšte crte: afekti gneva, prezira,
bola dobijaju tipičan izraz. Bez ovoga suština jednog
ovakvog natčoveka nije se mogla objasniti; Mikelan­
đelo nije stvorio istorijski lik, već jedan tip karakte­
ra nesavladljive energije, koja ukroćuje svet što mu
se suprotstavlja, u obli ča vaj ući karakterne crte pred­
stavljene u Bibliji u sopstvene unutrašnje doživljaje,
utiske koje je izazvala ličnost Ju lija i verujem neke
crte od Savonaroline borbenosti.
Ovakvom izlaganju približuju se Knakfusove
(Knackfuss) primedbe: Glavna tajna utiska koji iza-
 Mikelandelov Mojsije 213

ziva Mojsije počiva na umetničkoj suprotnosti između

unutrašnje vatre i spoljašnjeg mirnog držanja.
Ništa ne nalazim u sebi što bi se protivilo Tode-
ovom objašnjenju, pa ipak mi nešto nedostaje. Mo­
žda se to javlja potreba ka prisnijoj povezanosti iz­
među duševnog stanja junaka i one suprotnosti „pri­
vidnog mira” i „unutrašnjeg uzbuđenja”, izražene u
njegovom držanju.
 II

Davno pre nego što sam nešto mogao da čujem

о psihoanalizi, doznao sam da je neki ruski poznava­
lac umetnosti, Ivan Lermolijef, čiji su prvi članci ob­
javljeni na nemačkom jeziku od 1874. do 1876, proiz­
veli prevrat u evropskim galerijama, revidirajući pri­
pisivanje mnogih slika pojedinim slikarima, učeći si­
gurnom razlikovanju kopija od originala i konstruišu-
ći nove umethičke individualnosti iz dela oslobođenih
ranijih obeležja. U ovome je uspeo na taj način što
je pozivao da se odvrati pažnja od opšteg utiska i
glavnih crta neke slike i isticao karakteristično zna­
čenje podređenih detalja, takvih neznatnosti kao što
su oblik noktiju na prstima, donji deo ušne školjke,
oreol oko svetačke glave i ostale nezapažene stvari,
koje je kopist zanemario da podražava, a koje ipak
svaki um etnik izvodi na sebi svojstven način. Bilo mi
je vrlo zanimljivo kada sam doznao da se iza ruskog
pseudonima krije italijanski lekar, po imenu Moreli
(Morelli). On je umro 1891. kao senator italijanske
kraljevine. Mislim da je njegov postupak prilično
srodan tehnici lekarske psihoanalize. I ona je navikla
da iz malo Cenienih crta, ili onih kojima se nije pri-
 Mikelandelov Mojsije 215

davala važnost, iz otpadaka — „refuse” —, pri po-

smatranju odgonetne ono što je tajno i sakriveno.
Na dva mesta Mojsijeve figure nalaze se detalji
na koje do sada nije obraćena pažnja, koji čak nisu
bili ni tačno opisani. Oni se odnose na držanje desne
ruke i položaj obeju tablica. Smelo bi se reći da ova
ruka posreduje na vrlo čudnovat, usiljen način, koji
bezuslovno zahteva objašnjenje, između tablica i bra­
de junaka koji je u gnevu. Rečeno je da se njeni
prsti zarivaju u bradu, da se igraju sa njenim prame-
njem, dok se ivicom malog prsta ruka oslanja na ta­
blice. Ali ovo, očevidno, ne odgovara. Vredno je tru­
da da se brižljivije uoči šta čine prsti ove desne šake
i da se tačno opiše moćna brada sa kojom ona dolazi
u dodir.
Tada se vidi sasvim jasno: Palac ove šake je sa­
kriven, kažiprst, i to samo ovaj, u stvarnom je dodiru
sa bradom. On se tako duboko utiskuje u meku bradu
da se ona iznad i ispod kažiprsta (u pravcu glave i tr­
buha — od prsta koji pritiska) izdiže iznad svoga ni­
voa. Ostala tri prsta odupiru se о grudni koš, savijeni
u malim zglobovima; njih samo dodiruje krajnji desni
pramen brade, koji se preko njih talasa. Oni su se,
tako reći, izmakli bradi. Dakle, ne bi se moglo reći
da se desna šaka igra bradom ili se zariva u nju; tačno
je samo to da kažiprst leži preko jednog dela brade,
prouzrokujući u njoj dubok žleb. Pritiskivati jednim
prstom svoju bradu začelo je neobičan i teško razum­
ljiv gest.
Mojsijeva brada, koja je izazvala puno divljenja,
pada od obraza na gornje usne i donje vilice u broj­
nim pramenovima koji se do kraja međusobno mogu
razlikovati. Jedan od krajnjih, desnih pramenova koji
216 Iz kulture i umetnosti

polazi sa obraza, spušta se na gornju ivicu kažiprsta

koji pritiska, a od koga ovaj pram en biva zadržan.
Možemo pretpostaviti da pramen klizi između kaži­
prsta i skrivenog palca dalje nadole. Njemu odgova­
rajući pram en na levoj strani pada, skoro bez skreta­
nja, sve do grudi. U nutrašnja gusta masa kose ovog
poslednjeg pramena, koja doseže do srednje linije,
doživela je najupadljiviju sudbinu. Ona ne može da
prati okretanje glave ulevo, već je prinuđena da obra­
zuje mek, savijen luk, neku vrstu girlande, koja pre­
lazi koso preko unutrašnje, desne mase kose. Nju za­
država pritisak desnog kažiprsta, iako ona potiče levo
od glavne linije i, u stvari, predstavlja glavni deo leve
polovine brade. Tako izgleda da je brada u svojoj
glavnoj masi povučena udesno, iako je glava oštro
okrenuta ulevo. Na mestu gde se desni kažiprst uti­
snuo, obrazovao se kao neki kovitlac od kose; ovde
leže pramenovi sa leve strane preko onih sa desne, oba
pritisnuta snažnim prstom. Tek s one strane od ovog
mesta, masa brade, skrenuta od svoga pravca, slobod­
no izbija i sada može da vertikalno pada sve dok njene
krajeve ne prihvati otvorena leva šaka koja počiva u
krilu.
Ja se ne predajem iluziji da je moje opisivanje
jasno, niti se usuđujem da donesem sud о tome da li
nam je umetnik zaista olakšao rešenje onog čvora na
bradi. Ali, i kad pređemo preko ove sumnje, ostaje či­
njenica da se pritisak kažiprsta desne šake odnosi pr­
venstveno na pramenove leve polovine brade i da se
ovim zahvatom brada zadržava da ne pođe za okreta­
njem glave i pogleda na levu stranu. Sada se može
postaviti pitanje: šta ovakav raspored treba da znači
i kojim motivima ima da zahvali za svoje postojanje7
 Mikelandelov Mojsije 217

Ako su obziri vođenja linija i ispunjavanja prostora

zaista naveli umetnika da masu brade koja se spušta
u talasima na Mojsija koji gleda ulevo prebaci na
desnu stranu, kako čudnovato nepodesan za taj cilj
izgleda pritisak samo jednog prsta? Ako iz bilo koga
razloga neko hoće da pomakne svoju bradu na drugu
stranu, ко bi fiksirao pritiskom jednog prsta jednu po­
lovinu brade preko druge? Možda, međutim, ovaj be­
značajni potez u osnovi ne znači ništa i možda mi ra­
zbijamo glavu stvarima koje su umetniku bile ravno­
dušne?
Da nastavimo pod pretpostavkom da i ovi detalji
ipak imaju neko značenje. U tome slučaju postoji re­
šenje koje otklanja teškoće i dopušta nam da nasluti­
mo jedan nov smisao. Ako na Mojsijevoj figuri levo
pramen je brade leži pod pritiskom desnog kažiprsta,
onda bi se to, možda, moglo razumeti kao ostatak ne­
kog odnosa između desne ruke i leve polovine brade,
koji je u ranijem, od ovog prikazanog momenta bio
daleko prisniji. Desna šaka je možda mnogo energični­
je uhvatila bradu, bila je prodrla do njene leve ivice
i kada se povukla u položaj kakav sada vidimo na
kipu, pošao je za njom i jedan deo brade i sada sve-
doči о pokretu koji se ovde desio. Girlanda brade bila
bi trag puta koji je šaka prešla.
Na ovaj način, dakle, odgonetnuli bismo povratni
pokret desne šake. Prva pretpostavka nameće nam
neminovno druge. Naša fantazija dopunjava zbivanje,
čiji je jedan deo dokazan na osnovu traga u bradi i
neusiljeno nas vraća shvatanju po kome je Mojsije
koji se odmara bio trgnut bukom naroda i pogledom
na zlatno tele. On je sedeo tu mimo, glave, s bradom
koja se talasasto spušta napred, i sam okrenut napred;
218 Iz kulture i umetnosti

šaka verovatno nije imala nikakve veze sa bradom.

Tada dopire graja do njegovih ušiju, on okreće gla­
vu i pogled u pravcu iz koga dolazi smetnja, vidi sce­
nu i shvata je. Sada ga obuzimaju gnev i negodova­
nje, hteo bi da skoči, da kazni i uništi bogohulnike.
Gnev koji zna da je njegov predm et još daleko pretva­
ra se u m eđuvremenu u pokret protiv sopstvenog
tela. Nestrpljiva, na delo spremna šaka zahvata bra­
du koja je sledila okretu glave, pritiska je gvozde­
nim stiskom između palca i dlana sa skupljenim pr­
stima — gest pun snage i žestine koji može da pod-
seti na druga Mikelanđelova dela. Tada, međutim, na­
stupa promena, ne znamo još uvek kako i zašto, pru­
žena, u bradu utonula šaka, naglo se povlači, njen za­
hvat oslobađa bradu, prsti se odvajaju od nje, ali kako
su bili u nju duboko ukopani, to pri svome povlačenju
povlače za sobom jedan snažan pramen sa leve na
desnu stranu, gde on mora pod pritiskom jednog, naj­
dužeg i najgornjeg prsta da leži nad desnim prame­
novima. I ovaj novi položaj, koji je razumljiv samo
na osnovu izvođenja iz prethodnog pokreta, sada će
biti zadržan.
Vreme je da izvučemo zaključak. Pretpostavili
smo da je desna šaka ЬЦа najpre izvan brade, da se
zatim u jednom momentu krajnje afektivne napetosti
pružila ka levoj strani da bi uhvatila bradu i da se
konačno ponova vratila povlačeći jedan deo brade sa
sobom. Mi smo sa ovom desnom šakom tako postupali
kao da možemo njome slobodno da raspolažemo. Sme-
mo li to? Da li je ova ruka zaista slobodna? Zar ona
ne treba da drži ili da nosi svete tablice, nisu li joj
ovakve mimičke ekskurzije zabranjene zbog njenog
važnog zadatka? I dalje, šta je to moglo da je navede
 Mikelandelov Mojsije 219

na pokret unazad, ako je sledila nekom jakom motivu

da napusti svoj prvobitni položaj?
Ovo su sada zaista nove teškoće. Svakako, desna
ruka spada uz tablice. Ali ni ovde ne možemo poricati
da nam nedostaje motiv koji bi mogao da podstakne
desnu ruku na zaključeno povlačenje. Kako bi, među­
tim, bilo kada bi se obe teškoće zajedno mogle resiti
i tek onda pružile razumljiv tok zbivanja bez prazni­
na? Kada bi nam nešto što se upravo sa tablicama de­
šava objasnilo pokret ruke?
Na ovim tablicama ima štošta da se opazi što do
sada nije bilo smatrano vrednim zapažanja.1
Govorilo se: ruka se oslanja na tablice, ili: ruka
podupire tablice. Lako se uočavaju obe, međusobno
priljubljene, pravougaone tablice kako stoje na ivici.
Ako se pažljivije pogleda, otkriva se da je donja stra­
na tablica drugačije oblikovana od gornje, koso nag­
nute prema napred. Gornja ivica je pravolinijski ome­
đena, donja međutim pokazuje u svome prednjem
delu jednu izbočinu, kao neki rog i upravo ovom izbo-
činom tablice dodiruju kameno sedište. Kakvo može
da bude značenje ovog detalja koji je inače na jednom
velikom gipsanom odlivu u zbirci bečke akademije li­
kovnih umetnosti sasvim netačno prikazan? Jedva
može da se posumnja da ovaj rog treba da označi, u
odnosu na napisano, gornju ivicu tablica. Uobičajeno
je da samo gornja strana ovakvih pravougaonih tabli­
ca bude zaobljena i izrezana. Tablice, dakle, ovde sto­
je naopako. To je vrlo čudnovat postupak sa ovako
svetim predmetima. One su naopako postavljene i

1 Vidi detalj figure D.

220 Iz Kulture i umetnosti

održavaju se, tako reći balansiraju, samo na svom

vrhu. Kakav je formalni momenat mogao da utiče na
ovakvo oblikovanje? Ili je, možda, i ovaj detalj bio
ravnodušan umetniku?

Sada se pojavljuje shvatanje da su i tablice do-

spele u ovaj položaj usled jednog već izvedenog po­
kreta, da je ovaj pokret bio zavisan od pretpostavlje­
ne promene mešta desne ruke i da je potom ovaj po­
kret, sa svoje strane, nagnao ovu ruku na njeno ka­
snije povlačenje. Događaji sa rukom i oni sa tablica­
ma stapaju se u sledeće jedinstvo: Na početku, dok je
figura sedela mirno, držala je tablice uspravno ispod
desne mišice. Desna ruka držala je donje ivice tabli­
ca i opirala se о napred upravljenu izbočinu. Ovakvo
olakšanje pri nošenju nesumnjivo objašnjava zašto su
tablice bile držane obrnuto. Tada je nastao momenat
kada je m ir bio ometen grajom. Mojsije je okrenuo
glavu u tome pravcu i kada je spazio prizor, noga se
pokrenula na skok, ruka je ispustila tablice i pošla je
fialevo i nagore do brade, kao da hoće da ispolji na
sopstvenom telu svoje negodovanje. Tablice su bile
 Mikelandelov Mojsije 221

sada prepuštene pritisku mišice koja je trebalo da ih

pritisne о grudni koš. Ali ovo fiksiranje nije bilo do­
voljno, tablice su počele da klize napred i nadole,
ranije horizontalno držana gornja ivica upravila se

Fig. 2 Fig. 3

napred i nadole, donja ivica, lišena svoga oslonca, pri­

bližila se svojim prednjim vrhom kamenom sedištu.
Još jedan trenutak i tablice bi morale da se okrenu
oko novonastale tačke oslonca, da se ivicom koja je
pre toga bilr* gornja, dotaknu najpre zemlje i о nju
razbiju. Da bi ovo sprečila, desna ruka se povlači i
oslobađa bradu, čiji deo ona nenamerno povlači, stiže
još da uhvati ivicu tablica i podupre ih blizu njenog
zadnjeg, sada gornjeg ugla. Tako proizlazi čudnovata,
naizgled neprirodna skupina brade, ruke i о vrh upr­
tog para tablica iz strasnog pokreta ruke i njegovih
dobro obrazloženih posledica. Ako želimo da poništi­
mo tragove zbrke izazvane pokretom, onda se mora
izdići prednji, gornji ugao tablica i ugurati natrag u
ravan slike, time udaljiti prednji, donji ugao (sa izbo-
činom) od kamenog sedišta, ruka se mora spustiti i
222 Iz kulture i umetnosti

sm estiti ispod sada horizontalno postavljene donje

ivice tablica.
Poručio sam od jednog um etnika da mi načini tri
crteža koji treba da ilustruju moje opisivanje. Treći
crtež predstavlja statuu onakvu kao što je vidimo;
ostala dva predstavljaju prethodne stadijume koji
potkrepljuju moje tumačenje, prvi onaj u miru, drugi
krajnju napetost, spremnost na skok, uklanjanje ruke
sa tablica i njihovo započeto sklizavanje. Vredno je
spomenuti kako oba prikaza, koja je moj crtač dopu­
nio, daju za pravo nedovoljnim opisima ranijih autora.
Mikelandelov savremenik, Kondivi (Condivi) rekao
je: „Mojsije, knez i vođa Hebrejaca, sedi u stavu za­
mišljenog mudraca, drži pod desnom mišicom tablice
zakona, dok levom rukom podupire bradu (!), kao
neko ко je umoran i pun briga.” Ovo se, doduše, ne
vidi na statui Mikelanđela, ali se skoro poklapa sa
pretpostavkom koja čini osnovu prvog crteža. V. Lib-
ke je pisao kao i ostali posmatrači: „Potresen, zariva
on svoju desnu šaku u divnu bradu koja se talasasto
spušta . . . ” Ovo je netačno ako se odnosi na sliku sta­
tue, ali odgovara našem drugom crtežu. Justi i Knap
videli su, kao što je pomenuto, da tablice klize nadole
i nalaze se u opasnosti da se razbiju. Njih je Tode
morao ispraviti da su tablice desnom rukom sigurno
fiksirane, ali bi oni bili u pravu kada bi opisivali ne
statuu, već naš srednji stadijum. Moglo bi se skoro
pomisliti da su se ovi autori oslobodili lica statue i
ne znajući otpočeli analizu motiva pokreta koja ih je
dovela do istih zahteva koje smo mi postavili svesnije
i izričitije.
 III

Ako se ne varam, sada će nam biti mogućno da

uberemo plodove naših napora, čuli smo kako se
mnogima koji su se nalazili pod utiskom statue na­
metnulo tiunačenje da ova statua predstavlja Mojsija
pod uticajem prizora u kome se njegov narod otpadio
i igra oko idola. Ali ovo tumačenje moralo se napu­
stiti, pošto se ono nastavilo očekivanjem da će Mojsi­
je sledećeg momenta skočiti, razbiti tablice i izvršiti
delo osvete. Ovo je opet protivurečilo nameni statue
kao sastavnog dela nadgrobnog spomenika Julija II,
pored tri ili pet drugih figura u sedećem položaju.
Sada, mi smemo ponovo prihvatiti napušteno tuma­
čenje, jer naš Mojsije neće skočiti, niti od sebe odba­
citi tablice. Ono što mi na njemu vidimo nije uvod
u neku nasilnu akciju, već ostatak proteklog pokreta.
U napadu besa, on je hteo da skoči, da se sveti, zabo­
ravljajući tablice, ali je savladao iskušenje; on će
sada ostati da sedi, savladavši gnev u bolu pomeša-
nom s prezirom. Ni tablice neće odbaciti da se о ka­
men razbiju, jer je upravo radi njih obuzdao svoj
gnev i, da bi njih spasao, ovladao je svojom strašću.
Kada se prepustio svome strasnom revoltu, morao je
da zapostavi tablice, da povuče ruku koja ih je nosila.
224 Iz kulture i umetnosti

Tada su one počele da klize naniže, dospele su u opa­

snost da se razbiju. Ovo ga je opomenulo. Setio se svo­
je misije i radi nje se odrekao zadovoljavanja svoga
afekta. Njegova ruka trgla se natrag, spasla je tablice
koje su padale još pre nego što su mogle da padnu.
U takvom stavu ostao je, i takvog ga je Mikelanđelo
prikazao kao čuvara nadgrobnog spomenika.
U njegovoj figuri u vertikalnom pravcu izražava
se trostruka slojevitost. U izrazu lica ogledaju se afe­
kti koji su preovladali, u sredini figure vidljivi su zna­
ci suzbijenog pokreta, noga pokazuje još položaj na-
m eravane akcije, kao da je savlađivanje napredovalo
odozgo nadole. Leva ruka, о kojoj još nije bilo reči,
izgleda da zahteva svoj udeo u našem tumačenju.
Njegova ruka meko počiva u krilu i obuhvata, kao da
miluje, završetke brade koja se talasasto spušta. Do-
bija se utisak kao da hoće da potre žestinu kojom je
druga ruka, trenutak ranije, gnječila bradu.
Sada će nam se, međutim, prigovoriti: to ipak
nije biblijski Mojsije koji je stvarno pao u gnev i ta­
blice zavitlao tako da su se razbile. Ovo bi bio sasvim
drugačiji Mojsije od onog kako ga je doživeo umetnik;
ovaj bi sebi dopustio da ispravlja sveti tekst i da fal-
sifikuje karakter božanskog čoveka. Smemo li pripi­
sati ovoliko slobode Mikelanđelu koja, možda, nije da­
leko od svetogrđa?
Mesto u Bibliji koje izveštava о Mojsijevom drža­
nju u sceni zlatnog teleta glasi ovako1:
(II Knjiga Mojsijeva, 32 glava, 7 stih): „А Gospod
reče Mojsiju: idi, siđi, jer se pokvari tvoj narod, koji

1 Sledeći tekst prevod je Đ. Daničića Starog Zaveta na

srpski jezik. — (Prim. prev.).
 Mikelandelov Mojsije 225

si izveo iz zemlje Misirske. 8) Brzo zađoše s puta koji

sam im zapovedio; načiniše sebi tele liveno i poklo-
niše mu se i prinesoše mu žrtvu i rekoše: ovo su bo­
govi tvoji, Izrailju, koji te izvedoše iz zemlje Misir­
ske. 9) Još reče Gospod Mojsiju: pogledah narod ovaj
i eto, narod je tvrda vrata. 10) I sada pusti me, da se
raspali gnev moj na njih i da ih istrebim; ali od tebe
ću učiniti narod velik. 11) A Mojsije se zamoli Go­
spodu Bogu svome i reče: zašto se, Gospode, raspalju­
je gnev tvoj na narod tvoj, koji si izveo iz zemlje Mi­
sirske silom velikom i rukom krepkom?. . . 14) I ra­
žali se Gospodu učiniti zlo narodu svome koje reče.
15) Tada se vrati Mojsije i siđe s gore s dve ploče sve-
dočanstva u nikama svojim i ploče behu pisane s obe
strane. 16) I behu ploče delo Božje i pismo beše ure­
zano na pločama. 17) A Josua čuvši viku u narodu,
kad vikahu, reče Mojsiju: vika ubojna u okolu. 18) A
on reče: nije to vika kako viču koji su jači, niti je
vika kako viču koji su slabiji, nego čujem viku onih
koji pevaju. 19) I kad dođe blizu okola, ugleda tele
i igre, te se razgnevi Mojsije i baci iz ruku svojih plo­
če i razbi ih pod gorom. 20) Pa uze tele koje bejahu
načinili i spali ga ognjem i satr ga u prah i prosu ga
po vodi i zapoji sinove Izrailjeve. . . 30) A sutra dan
reče Mojsije narodu: vi ljuto sagrešiste; zato sada
idem gore ka Gospodu, ne bih li ga umolio da vam
oprosti greh. 31) I vrati se Mojsije ka Gospodu i re­
če: molim ti se, narod ovaj ljuto sagreši načinivši sebi
bogove od zlata. 32) Ali oprosti im greh; ako li ne­
ćeš, izbriši me iz knjige svoje koju si napisao. 33) A
Gospod reče Mojsiju: ко mi je zgrešio, onoga ću iz­
brisati iz knjige svoje. 34) A sada idi, vodi taj na­
rod kuda sam ti kazao. Evo, moj će anđeo ići pred
15 Frojd, Odabrana d ela, V
226 Iz kulture i umetnosti

tobom, a kad ih pohodim, pohodiću na njim a greh

njihov. 35) I Gospod kazni narod za to što načiniše
tele koje sali Aron.”
Pod uticajem modernih kritičara Biblije nemo-
gućno nam je da čitamo ova mesta, a da u njima ne
nađemo znake neveštog sastavljanja iz više izvora.
U 8. stihu sam Gospod saopštava Mojsiju da se na­
rod odpadio i načinio sebi idola. Mojsije moli za gre-
šnike. Ipak se u 18. stihu ponaša prem a Josui tako
kao da ovo nije znao i razjari se u iznenadnom gnevu
(stih 19) kada ugleda obožavanje idola. U 14. stihu on
je već postigao oproštaj Gospoda za svoj grešni narod,
u 31. stihu i dalje, međutim, on se ponova penje na
goru da bi izmolio ovaj oproštaj, obaveštava Gospoda
0 otpadništvu naroda i dobij a obećanje о odlaganju
kazne. 35. stih odnosi se na kažnjavanje naroda od
strane Gospoda, о čemu nije ništa saopšteno, dok je
u stihovima između 20. i 30. opisano izvršenje kazne
koje je sam Mojsije sproveo. Poznato je da su isto-
rijski delovi Knjige, koji se bave Izlaskom, prožeti
još upadljivijim nepodudarnostima i protivrečno-
stima.
Za ljude renesanse nije, naravno, bio moguć ova­
kav kritički stav prema., biblijskom tekstu, oni su
morali da prihvate izveštaj kao nešto logično, pa su
1 sm atrali da nije lako na njega nadovezivati likov­
no prikazivanje. Mojsije iz Biblije bio je već obave-
šten о narodnom obožavanju idola, stavio se na stra­
nu blagosti i oproštaja, a ipak je tada podlegao iz­
nenadnom napadu gneva kada je ugledao zlatno tele
i gomilu koja je igrala. Ne bi se trebalo, dakle, za­
čuditi ako se umetnik, koji je hteo da prikaže reak­
ciju junaka na ovo bolno iznenađenje, iz unutrašnjih
 Mikelandelov Mojsije 227

pobuda osamostalio u odnosu na biblijski tekst.

Ovakva odstupanja od doslovnog teksta Svetog Pi­
sma i iz neznatnij ih motiva nisu bila ni u kome slu­
čaju neobična, niti umetniku zabranjena. Čuveno
Parmiđaninovo (Parmigianino) platno u njegovom
rodnom gradu pokazuje nam Moj sija, kako sedi na
vrhu brda i baca tablice na zemlju, iako stih Biblije
izričito kaže: i razbi ih pod gorom. Već samo prika­
zivanje Moj sija kako sedi ne nalazi nikakvu podršku
u biblijskom tekstu i čini se da pre daje za pravo
onim kritičarima koji su pretpostavili da Mikelanđe-
lova statua ne predstavlja nikakav određen momenat
iz junakovog života.
Značajnije od izneveravanja svetog teksta je sva­
kako izmena koju je Mikelanđelo, prema našem tu­
mačenju, izveo sa Mojsijevim karakterom. Čovek
Mojsije, prema svedočanstvima tradicije, bio je pla-
hovit i podložan izlivima strasti. U jednom takvom
napadu gneva, on je ubio Egipćanina koji je zlostav­
ljao jednog Izraelićanina, pa je stoga morao da beži
u pustinju. U jednom sličnom izlivu afekta, razbio je
obe tablice koje je sam Gospod ispisao. Kada tradi­
cija izveštava о ovakvim karakternim crtama, ona
onda nije tendenciozna i sačuvala je utisak о jednoj
velikoj ličnosti koja je jednom živela. Ali Mikelan­
đelo je na nadgrobni spomenik papi posadio jednog
drugog Moj sija koji nadmašuje onog istorijskog ili
tradicionalnog. On je preradio motiv razbijenih ta­
blica zakona, on ne dopušta da ih Mojsije u gnevu
razbije, već ovaj gnev ublažuje pretnjom da bi se
one mogle razbiti, ili ga bar zaustavlja na putu ostva­
renja. On je ovim uneo nešto novo, nadljudsko u Moj­
sijevu figuru i silna telesna masa i njegova musku-
IS*
228 Iz kulture i umetnosti

lgtura iz koje izbija snaga, postaje samo fizičko iz­

ražajno sredstvo za k rajn ji psihički napor dostupar
jednom čoveku, za savlađivanje sopstvene strasti u
korist i po nalogu jedne misije kojoj se posvetio.
Ovde bi tum ačenje Mikelanđelove statue moglo
da bude okončano. Moglo bi se još nabaciti pitanje:
koji su motivi pokretali um etnika kada je odredio
Mojsija i to ovako preinačenog Mojsija za nadgrobni
spomenik pape Ju lija II? Sa mnogih strana složno je
ukazano na to da ove motive treba tražiti u karak­
teru pape i u odnosu um etnika prem a njemu. Julije II
bio je Mikelanđelu po tome srodan što je i on poku­
šao da ostvari veliko i silno, pre svega veličinu di­
menzije. On je bio čovek od dela, njegov cilj je bio
određen, on je težio ujedinjenju Italije pod papskom
vlašću. Ono što je trebalo da uspe tek više stotina
godina kasnije, sadejstvom drugih moći, on je to že-
leo da postigne sam, kao pojedinac, u kratkom raz­
m aku vremena, i pomoću vlasti koja m u je bilo data,
nestrpljiv, putem nasilja. On je znao aa ceni Mike-
lanđela kao sebi ravnog, ali ga je često •izvrgavao
svojoj plahovitosti i bezobzirnosti. Umetnik je bio
svestan postojanja iste žestine strem ljenja u sebi i,
možda je kao mislilac koji dublje sagledava, naslu­
tio bezuspešnost na koju su obojica bili osuđeni. Tako
je svoga Mojsija smestio na papinu grobnicu, ne
bez prebacivanja umrlome, a kao opomenu samom
sebi, uzdižući se ovom kritikom nad samim sobom.
 IV

Godine 1863. Englez V. Vatkis Lojd (W. Watkiss

Lloyd) posvetio je Mikelanđelovom Mojsiju jednu
knjižicu.1 Kad sam uspeo da dođem do ovog spisa
od 46 stranica, njegov sadržaj izazvao je u meni raz­
ličita osećanja. Bila je to prilika da na sopstvenoj
ličnosti ponova iskusim kako nedostojni infantilni
motivi ponekad doprinose našem radu u službi neke
velike stvari. Zažalio sam što je Lojd toliko toga već
našao i objavio što je meni bilo dragoceno kao re­
zultat mojih sopstvenih napora, a tek na drugom
mestu mogao sam da se radujem neočekivanom po­
tvrđivanju. Pri svemu tome, po jednoj presudnoj
tački razilaze se naši putevi.
Lojd je najpre primetio da je uobičajeno opisi­
vanje figure netačno, da se Mojsije ne diže,2 da desna

‘ W. Watkiss Lloyd, The Moses of Michelangelo. Lon­

don, Williams and Norgate, 1863.
* But he is not rising or preparing to rise; the bust
is fully upright, not thrown .forward for the alteration of
balance preparatory for such a movement. . . ” (strana 10).
(„АИ on se ne diže, niti se priprema za to; prsa su mu pot­
puno uspravna, nisu isturena napred za promenu ravnoteže,
spremne za takav pokret").
230 Iz kulture i um etnosti

šaka ne zahvata bradu, da samo još njen kažiprst

počiva na bradi.1 On je takođe u video, ono što mnogo
više znači, da prikazani položaj statue može da se
objasni samo povezivanjem sa jednim ranijim mo­
mentom koji nije prikazan i da povlačenje levih pra­
menova brade nadesno treba da nago vesti da su
desna šaka i leva polovina brade bili ranije u intim­
nijem, prirodno uslovljenom odnosu. Ali on polazi
drugim putem da bi ponovo uspostavio ovu blizinu
do koje smo nužno došli, on naime ne nalazi da se
šaka zari vala u bradu, već da je šaka bila uz bradu.
On objašnjava da se m ora zamisliti da je „glava sta­
tue neposredno pre naglog uznem iravanja bila okre­
nuta sasvim nadesno, iznad ruke, koja i tom prilikom,
kao i sada, drži tablice zakona”. Pritisak tablica о
dlan, prirodno, dovodi do toga da se prsti ispod ta-
lasastih kovrdža otvore, a naglo okretanje glave na
drugu stranu ima za posledicu da jedan deo prame-
nja brade za trenutak bude zadržan od šake koja mi­
ruje, stvarajući ovako onu girlandu brade koja tre­
ba da se shvati kao trag prethodnog pokreta („wake”).
Od druge mogućnosti jednog ranijeg približava­
n ja desne šake i leve polovine brade Loj da zadržava
rasuđivanje koje dokazuje koliko je on bio blizu na­

1 „Such a description is altogether erroneous; the fillets

of the beard are detained by the right hand, but they are
not held, nor grasped, enclosed or taken hold of. They are
even detained but momentarily — momentarily engaged,
they are on the point of being free for disengagement” (stra­
na 11). — С,Takav opis može potpuno da dovede u zabludu;
pramenove brade dotiče desna šaka, ali oni nisu pridržavani
niti dotaknuti, odnosno obuhvaćeni, niti ih ruka driL Oni su
čak i doticani, ali trenutno, za trenutak dodirnuti, taman
spremni da budu oslobođeni dodira”).
 Mikelandelov Mojsije 231

šem tumačenju. Ni u najvećem^ uzbuđenju nije mo­

gućno da je prorok mogao da ispruži ruku da bi svo­
ju bradu tako sklonio u stranu. U tome slučaju na­
stao bi sasvim drugi položaj prstiju, a osim toga,
usled ovog pokreta, morale bi tablice, pridržavane
samo pritiskom desne ruke, da padnu, osim ako se
pretpostavi da je figura, da bi se tablice i tada mogle
da zadrže, učinila neki sasvim nespretan pokret, čije
predstavljanje u stvari znači srozavanje dostojanstva
figure („Unless clutched by a gesture so awkward,
that to imagine it is profanation”. — „Sem ako je reč
о tako nezgrapnom pokretu, što bi bilo skrnavljenje”).
Lako je videti u čemu leži autorov propust. On je
neobičnost brade tačno protumačio kao znak pro­
teklog pokreta, ali je onda propustio da isti zaklju­
čak primeni na ne manje usiljene pojedinosti о po­
ložaju tablica. On'se koristi samo znacima na bradi,
a ne i na tablicama, čiji položaj on uzima kao da je
prvobitan. Tako sebi zatvara put ka shvatanju kao
što je naše, koje na osnovu procenjivanja nekih neu­
padljivih detalja dospeva’do iznenađujućeg tumače­
nja čitave figure i njenih namera.
Sta, međutim, ako se i jedan i drugi nalazimo na
pogrešnom putu? Ako smatramo važnim i značajnim
pojedinosti koje su umetniku bile ravnodušne, koje
je on sasvim proizvoljno ili zbog nekih formalnih
razloga, oblikovao takve kakve 'su, ne unoseći u njih
ništa tajanstveno? Sta ako doživimo sudbinu tolikih
interpretatora koji su smatrali da jasno uočavaju ono
Sto umetnik nije hteo da stvori ni svesno ni nesvesno?
О ovome ja ne mogu da odlučim. Ne znam da kažem
da li se srne pripisati umetniku kao što je Mikelan­
đelo, u čijim delima toliko mnogo misaonog sadržaja
232 Iz kulture i umetnosti

teži da dođe do izraza, jedna ovakva naivna neodre­

đenost i da li je ovo prihvatljivo upravo za upadlji­
ve i izuzetne crte Mojsijeve statue. Najzad, smelo bi
se vrlo bojažljivo napom enuti da i um etnik treba za­
jedno sa interpretatorom da snosi krivicu za ovu
nesigurnost. Mikelanđelo je dovoljno često išao u
svome stvaralaštvu do k rajnje granice onoga što
umetnost može da izrazi; možda i sa Mojsijem nije
potpuno uspeo, ako mu je to bila namera, da naslu­
timo proteklu buru snažnih uzbuđenja, iz znakova
koji su zaostali posle nje u miru.
 PODATAK STUDIJI О MIKELANĐELOVOM
MOJSIJU

Nekoliko godina posle objavljivanja moje scudije

о Mikelanđelovom Mojsiju, koja je bila štampana
1914. u časopisu Imago, bez spominjanja moga ime­
na,1 došao mi je do ruku, zahvaljujući E. Džonsono-
voj (E. Jones) dobroti, jedan broj Burlington Maga­
zine for Connoisseurs (Nr. CCXVII, Vol. XXXVIII,
april 1921), koji je iznova morao da skrene moju
pažnju na predloženo tumačenje statue. U tom broju
nalazi se kratak članak H. P. Mičela (H. P. Mitchell)
о dvema bmnzanim statuama iz ХП veka, trenutno
u Ashmolean Museum, Oksford, koje se pripisuju
jednom izvanrednom umetniku onog doba, Nikoli
Verdenskom (Nicholas von Verdun). Od ovog čoveka
sačuvana su još i druga dela i to u Turneju (Tour-
пау), Arasu (Arras) i Klostemojburgu (Klostemeu-
burg) kod Beča; kao njegovo remek-delo važi kovčeg
Sveta Tri Kralja u Kelnu.
Jedna od obe statue kojima se pozabavio Mičel
jeste Mojsije (visok preko ?.3 santimetra), označen

1 Štampana u X knjizi.
234 Iz kulture i umetnosti

van svake sum nje tablicama zakona kao atributima.

I ovaj Mojsije prikazan je u sedećem stavu, zaodenut
nabranim ogrtačem, njegovo lice iskazuje strasna
osećanja, možda čak ojađenost, a njegova desna šaka
obuhvata dugu bradu čije pramenove steže kao kle-
štim a između dlana i palca, izvodi dakle isti pokret
kao u figuri 2. moje rasprave, kao predstadijum onog
pretpostavljenog položaja u kome mi sada vidimo
Mikelanđelovog Mojsija kao da je okamenjen.
Pogled na priloženu sliku dozvoljava da se uoči
glavna razlika izn^eđu oba načina predstavljanja koje
razdvaja više od tri stotine godina. Mojsije lotrinškog
um etnika drži gornju ivicu tablica levom rukom i na­
slanja ih na svoje koleno; ako se tablice prenesu na
drugu stranu i povere desnoj ruci, uspostavljena je
polazna situacija za Mikelanđelovog Mojsija. Ako se
dopusti moje shvatanje pokreta hvatanja brade, tada
nam Mojsije iz 1180. godin'e predstavlja momenat
bujice osećanja, dok statua u S. Pietro in Vincoli
predstavlja m ir posle bure.
Mislim da ovaj ovde saopšteni nalaz potkrepljuje
verovatnoću tumačenja, koje sam pokušao da dam u
svojoj studiji 1914. Možda je nekom poznavaocu
umetnosti mogućno da popuni ovu vremensku pro­
valiju između Mojsija Nikole Verdenskog i majstora
italijanske renesanse, navođenjem tipova Mojsija iz
ovog međuvremena.