Rano bez oca

Tanasko je bio veoma vezan za oca koji nije bio dugog veka, pa je teret domaćinstva pao na
njegova pleća. Na Karađorđev poziv da zameni oca, Tanasko se dvoumio, bio je već oženjen,
imao decu, a i letina je bila dobro ponela.

JEDAN od najistaknutijih ustaničkih junaka, Karađorđev barjaktar i ustanički starešina Tanasko Rajić
je rođen 1756. godine u selu Stragarima koje se nalazi na severoistočnoj strani Rudnika nedaleko
od puta Topola - Kragujevac.

Selo krase reka Jasenica, lugovi, livade, bašte, njive i voćnjaci koji su kao cvetovi razasuti pored
divnih šumadijskih kuća i mnogobrojnih gospodarskih zgrada.

Sada je to lepo i uređeno selo, prava mala varošica.

U vreme koje je prethodilo Prvom srpskom ustanku, Stragari su po broju stanovnika bili malo selo -
jedva pedesetak kuća zaraslih u guste hrastove šume. Kuće su bile malene od brvana ili naboja,
pokrivene šindrom ili krovinom, a ređe kamenim pločama, a uz kuće su bili vajati, mlekari, salaši i
kačare od brvana.

Oko kuća na krčevinama prostirali su se voćnjaci, njive i livade. Seoske kuće su bile raspoređene sa
jedne i druge strane reke.

JEDNA od najstarijih familija u selu su bili Rajići. Bilo ih je više kuća koje su živele u zadrugama, ali
ih je bilo i pojdinačnih, kao što je bio slučaj sa Tanaskovim ocem, koji se odelio od svoje braće,
otišao na krčevinu i tamo podigao veliku kuću brvnaru kao i ostale gospodarske zgrade.

Tanaskovi roditelji su imali više dece, među kojima je po muškoj liniji on bio najstariji.

Već kao dete, Tanasko je stekao svoje drugove u komšiluku, a najviše se družio sa Stevanom
Rajakovićem i Milovanom Đurićem, a kasnije i dosta mlađim od sebe Janićijem Đurićem, koji će
učestvovati u pripremama Prvog srpskog ustanka.

Igrali su se kao i druga deca toga vremena uje, klisa, tutumiša, ali im je najmilija igra bila borba
Turaka i hajduka.

Na ovo je Tanasko svakako najviše bio inspirisan time što mu je majka pevala junačke narodne
pesme, kao i to što mu je otac često gudio uz gusle i pevao junačke narodne pesme, među kojima je
bilo i onih o hajducima.

Mnogo je voleo svoga oca, pomagao mu u raznim poljoprivrednim radovima i sa njim išao na pijace
u Rudnik i Topolu gde su prodavali vino, rakiju i razne poljoprivredne proizvode.

Tanasku je otac rano umro, pa je čitava briga oko domaćinstva i izdržavanja porodice pala na njega.
Sada već odrastao, on je veoma vredno radio i uz pomoć majke, braće i sestara gajio dosta stoke
koja je u to vreme imala dobru prođu na austrijskom tržištu i dobro obrađivao njive, vinograd i
voćnjake, pa je njegova kuća bila jedna od vodećih u selu.
Kada se oformio kao zreo čovek, Tanasko je bio visok i naočit. Živahan, plahovit, okretan, kose i
očiju tamnomrke boje, velikih i tamnih brkova.

Rano se oženio i imao dosta dece.

UBRZO posle propasti Kočine krajine i povlačenja Austrijanaca i srpskih dobrovoljaca preko Save i
Dunava 1789. godine, Austrija kao da dobi novi polet. Ona prikupi novu vojsku i sa srpskim
dobrovoljcima opet nagrnu preko Save i Dunava.

U odsustvu Koče Anđelkovića, srpske dobrovoljce u Pomoravlju i Jasenici sada počeše da okupljaju
Radič Petrović i Karađorđe Petrović, koji se pojavi i u Stragarima. Karađorđe prvo pozva u stroj
dobrovoljce iz minulih austrijsko-turskih ratova i Kočine krajine, koji su iz ovih ratova doneli kućama
oružje.

Karađorđe se raspita i za Tanaskovog oca koji je bio jedan od ovih dobrovoljaca, pa čuvši da je on
umro, upita Tanaska da li bi on zamenio oca. Tanasko se dvoumio, bio je već oženjen, imao decu, a
i letina je bila dobro ponela, ali čuvši da se i njegov dobar drug iz detinjstva Milovan Đurić opredelio
za dobrovoljce, odluči se da i on pođe.

Oni se sa Karađorđem uputiše niz Jasenicu da i dalje okupljaju dobrovoljce, gde im se u Glibovcu
pridruži i Stanoje Glavaš, kasnije poznati hajdučki harambaša. Kada Karađorđe okupi odgovarajući
broj dobrovoljaca, okretoše prema Šatornji, gde se oformi Radičev dobrovoljački odred.

Sa okupljenim srpskim dobrovoljcima Radič i Karađorđe udariše na Rudnik čiju tvrđavu osvojiše na
prepad. Ovde Radič uspostavi svoju bazu i zajedno sa Karađorđem poče dalje okupljati dobrovoljce
u dolinama Gruže i Despotovice.

(Nastaviće se)

Gosti kod Đorđa

Prilikom upada u rudničku tvrđavu, Tanasko koji smelo upade među iznenađene Turke sa
Karađorđem i Stanojem Glavašom, obori jednog Turčina kuburom, a drugog koji uperi pušku
na Stanoja Glavaša udari sabljom preko ramena, a zatim ga drugim zamahom dotuče.

Prilikom upada u rudničku tvrđavu, Tanasko koji smelo upade među iznenađene Turke sa
Karađorđem i Stanojem Glavašom, obori jednog Turčina kuburom, a drugog koji uperi pušku na
Stanoja Glavaša udari sabljom preko ramena, a zatim ga drugim zamahom dotuče.

Bilo je to njegovo prvo vatreno krštenje, a njegovu hrabrost i umešnost zapazi i Karađorđe, koji ga
posle borbe pohvali pred dobrovoljcima.

Posle Rudnika, srpski dobrovoljci se sjuriše u Čačak, gde takođe iznenadiše Turke i uz pomoć
austrijske vojske i srpskih dobrovoljaca koje je predvodio Aleksa Nenadović, koji pristigoše preko
Maljena, zauzeše grad i u njemu zapleniše dosta oružja, vojne opreme i konja. Od svojih
dobrovoljaca i zaplenjenih konja, Karađorđe obrazova veću konjičku jedinicu koju poče obučavati za
dalje borbe prema Užičkoj Požegi i Užicama.

Karađorđe ubrzo pored Stanoja Glavaša zavole i Tanaska Rajića koji se istače i u borbi za
oslobođenje Čačka. Njih dvojica su ga stalno pratili i bili veliki oslonac u daljim borbama srpskih
dobrovoljaca, za Karanovac, Požegu i Užice.

TURCIMA tada pristiže velika pomoć iz Rumelije i Bosne, pa su se srpski dobrovoljci i austrijska
vojska pod njihovim pritiskom morali povući na sever.

Došavši do Rudnika, Radič Petrović opet ovde uspostavi svoju bazu za srpske dobrovoljce, odakle
su pojedine jedinice vršile ispade prema turskim teritorijama. Odavde su se Karađorđe, Stanoje
Glavaš i Tanasko Rajić posebno istakli u suzbijanju velike turske vojske koja je od Užica išla prema
Požegi, sa namerom da posle potiskivanja srpskih dobrovoljaca krene ka Beogradu. Vojsku je
predvodio čuveni turski junak, megdandžija i vojskovođa Lomigora, koji je uvek u nastupanju išao na
čelu svoje vojske.

Karađorđe obavestivši se o kretanju Turaka i ponašanju Lomigore je postavio Turcima zasedu u

tesnacu pored Moravice. Poveo je sasobom Stanoja Glavaša, Tanaska Rajića i još nekoliko
itaknutijih dobrovoljaca. Pustili su ih veoma blizu, a onda osuli vatru na Lomigoru i njegovu pratnju i
pobili ih. Videvši da im je vođa poginuo, Turci se poplaše, nagrnu nazad i vrate se u Užice.

Pritisnut sa leskovačkim i novopazarskim Turcima koji su nadirali uz Despotovicu, Radič Petrović se

sa srpskim dobrovoljcima morade povlačiti preko Jasenice ka Dunavu.

Ubrzo dođe do zaključenja Svištevskog mira između Austrije i Turske, pa se po tom ugovoru
austrijska vojska i srpski dobrovoljci povukoše preko Save i Dunava.

STANOJE, njegov drug iz Glibovca Deli Marko, Tanasko i Milovan Đurić iz Stragara ostadoše u
Banatu do turske amnestije, a onda krišom sa oružjem pređoše Dunav u blizini Grocke, odakle idući
kradimice stigoše svojim kućama.

Presrećni što su se vratili svojim kućama zdravi i čitavi, Tanasko i Milovan prirediše čast kod svojih
kuća na koju pozvaše svoju rodbinu, kumove i prijatelje, a u selu otpočeše priče o njihovim
podvizima u borbama sa Turcima.

Mada su Turci objavili amnestiju za sve Srbe koji su se "ogrešili" u ovom ratu, oni su popreko gledali
na sve srpske dobrovoljce i tražili načine da im se nekako osvete. Otuda su Tanasko i Milovan dobro
prikrili oružje koje su doneli iz dobrovoljaca, zazirali od Turaka i izbegavali sa njima susrete.

Tanasko i Milovan Đurić se i dalje nisu razdvajali, uzajamno su se potpomagali u poljoprivrednim

radovima, zajedno odlazili u lov, ribolov, seoska slavlja, pa na kraju kada je izgledalo da se sve
smirilo i Turci zaboravili na srpsko učešće u zadnjem austrijsko-turskom ratu, počeše da odlaze
pazarnim danima i na Rudnik, kao i Topolu, gde posetiše Karađorđa, koji ih neobično lepo primi,
pogosti ih i pokaza im svoje imanje i stoku.

(Nastaviće se)
Puške na Rudniku

Leta 1803. zaplamteše hajdučke puške u Jasenici i na Rudniku protiv Osmanlija koje je
predvodio zloglasni Sali-aga.

DOŠAVŠI u Stragare i prihvativši se ponovo kućevnih i drugih poslova, Tanasko nije prestao da
razmišlja o borbi protiv Turaka.
Tanasku, njegovim Stragarcima i narodu okolnih sela su posebno bili dosadili zulumi rudničkih
janičara i Turaka na čelu sa - zloglasnim rudničkim muselimom Sali-agom i njegovim pomoćnicima.
Tako su oni na pijaci u Rudniku gde je narod odlazio da pazari pojedinačno i u svojim racijama
otimali ono što su na pijac iznosili; oduzimali bolje brvnare i odgonili na Rudnik o narodnom trošku;
vršljali po selima tobož radi progona hajduka i pronalaženja oružja čije je nošenje u ono doba bilo
zabranjeno, a u stvari pljačkali gde su god što stigli; hapsili ljude, zatvarali u tamnicu i tamo mučili
glađu i maltretirali, a puštali uz velike otkupe; koristili staro tursko pravo "prve noći"; terevenčili po
selima o narodnom trošku, prinuđivali seoske knezove da im obezbeđuju devojke za igre i pesmu
Sali-agi kraj njegovog konaka ili na sajmovima i dr.
RADI spasavanja od ovoga zla, narod je tražio od svojih prvaka u selu i harambaša hajdučkih
družina koji su krstarili oko Rudnika da se likvidira Sali-aga i ovom zlu njegovih janičara i Turaka sa
Rudnika stane na put.
Tanasko je o ovim pitanjima razgovarao sa seoskim knezovima i harambašama, koji su često
navraćali njegovoj kući, i to: Ristom Harambašom iz Rudničke Kamenice, kara Petrom iz Trešnjevice
i Stanojem Glavašem iz Glibovca.
Svi su oni za to bili da ovoga dahijskog zlikovca treba likvidirati, ali su se tu javljala dva problema.
Prvo, on se uvek kretao oprezno sa velikom pratnjom janičara i nikada nije hteo da ide na čelu
kolone, već negde pri sredini ili pri kraju kolone, i drugo, ukoliko bi se on likvidirao, a štitio ga je noćni
brat dahija Kučuk Alija, postojala je mogućnost velike dahijske odmazde.
Zbog toga, seoski knezovi u Jasenici su molili hajdučke harambaše da to ne čine, već da se narod
strpi i sačeka bolja vremena.
Karađorđe koji je više puta navraćao kod Tanaska u Stragare i sa njime, Janićijem Đurićem,
Milovanom Đurićem i drugima razgovarao o ovim pitanjima, slagao se sa onim što su predlagali
seoski knezovi, jer se i sam plašio turskih odmazdi, ali je bio za to da hajdučka družina Stanoja
Glavaša, koja je bila najbrojnija i najiskusnija, žestoko udari po janičarskim odredima i patrolama koji
su vršljali po Jasenici.
Karađorđe je uzeo na sebe da o ovome razgovara sa svojim pobratimom Stanojem Glavašem da
ove akcije krenu u proleće 1803. godine.
MEĐUTIM, za ovaj okršaj se u proleće spremala i druga strana - Sali-aga sa Rudnika i njegovi Turci
i janičari koji su u to vreme bili veoma brojni na Rudniku.
Nime, videvši da Hasan-paša iz današnje Smederevske Palanke nije ništa ozbiljnije učinio u borbi sa
Stanojevom družinom, već je čak u toj borbi na svoju sramotu pretrpeo i poraz u Glibovcu, Alija
Gušanac jedan od vodećih dahija, poče podsticati svoga brata Sali-agu da likvidira Stanojevu
družinu koja je sve smelije izvodila svoje akcije u Jasenici i na domaku Rudnika. On mu za ovo
posla pojačanje i dade novčanu pomoć.
Veoma agresivan, borben i željan slave, Sali-aga, kojeg sve dotle ne uspeše da smaknu hajdučke
puške, se sada sav predade da doskoči Stanoju i njegovoj družini.
Tako u toku leta i jeseni 1803. godine zaplamteše hajdučke puške duž puteva po Jasenici, a
posebno puta Rudnik - Beorad. U ove akcije uključi se i Tanasko Rajić sa svojim Stragarcima.

(Nastaviće se)
Odmazda dahija

Da bi zaustavili pripreme Srba na ustanak, dahije su januara 1804. likvidirale osamdeset

najviđenijih srpskih knezova i prvaka.

VEOMA težak život srpskog življa pod dahijama ujedinilo je sve društvene snage srpskog naroda -
seljačke mase, harambaše i njihove hajduke, knezove, popove, kaluđere i trgovce. Saznanje da se
samo oružanom borbom može sprečiti janičarska i dahijska tiranija, ulilo im je rešenost da pruže
otpor i narod podignu na ustanak.
Vojne pripreme za ustanak su u toku 18093. godine otpočele širom Srbije. Pri ovome se računalo na
prilične zalihe džebane u narodu, blizinu Austrije, gde se od srpskih trgovaca mogla nabaviti
džebana, izvesnu podvojenost između carskih Turaka i dahija.
Nosioci ovih priprema su bili: u valjevskom kraju Aleksa Nenadović, Ilija Birčanin i Hadži Ruvim, u
Šumadiji Karađorđe Petrović i Stanoje Glavaš, u beogradskoj nahiji Janko Katić, Sima Marković,
Marko i Vasa Čarapić, u istočnoj Srbiji Milenko Stojković, Petar Dobrnjac, Petar Đurović i Stevan
Sinđelić, u jagodinskoj nahiji Stevan Jakovljević i Miloje Todorović, u rudničkoj nahiji Milan
Obrenović, Arsenije Loma, Lazar Mutap, Milić Drinčić i dr.
DUŠA ovih priprema u valjevskoj nahiji je bio Aleksa Nenadović, koji je još u proleće 1803, u
manastiru Bogovađi, organizovao sastanak na kojem je učestvovao veći broj najistaknutijih knezova
valjevske nahije. Na njemu je dogovoreno da treba obaviti intenzivne pripreme za oružani ustanak.
Najznačajnija ličnost u Šumadiji je bio Karađorđe Petrović.
On, pored ostalog, još u julu 1803. godine preduzima mere da se za ustanike obezbedi veća količina
džebane, a zatim šalje poruke istaknutijim ljudima u Srbiji da narod pripremaju za ustanak i obavlja
neposredne kontakte sa harambašama hajdučkih družina i viđenijim ljudima.
U ove pripreme se uključuje i Tanasko Rajić i njegovi Stragarci, tako Tanasko odlazi u Kačer kod
Arsenija Lome da mu prenese Karađorđeve poruke, a Janićije Đurić i drugi da obiđu knezove i druge
viđenije ljude podno Rudnika.
Na Karađorđevu inicijativu, na Aranđelovdan, na svadbi u kući Stevana Tomića u Orašcu dok se
mladež veselila, izdvojili su se Karađorđe i drugi viđeniji ljudi iz Šumadije i u jednoj jaruzi nedaleko
od Tomićeve kuće dogovorili se da izvrše sve potrebne pripreme za ustanak, koji će otpočeti u martu
1804. godine.
DOGOVORI sa ovih skupova su prenošeni viđenijim ljudima, a oni dalje, pa su krenule pripreme za
ustanak skoro u čitavoj Srbiji.
Međutim, iako su pripreme za ustanak vođene u najvećoj tajnosti, dahije su saznale za njih i
međusobno su se dogovorile da munjevitom i istovremenom akcijom poubijaju najviđenije ljude u
Srbiji, te tako obezglave srpski narod i spreče izbijanje ustanka.
Akcija dahija poznata kao seča kneževa je otpočela krajem januara 1804. godine i do polovine
februara te godine posečeno je oko 80 knezova i drugih predvodnika srpskog naroda.
Karađorđe Petrović srećno izbeže ovu seču i odmah krete u akciju na obaveštavanje viđenijih ljudi o
zločinima dahija i janičara i sazivanje zbora u Orašcu na kojem će se obaviti dogovor o otpočinjanju
ustanka.
On urzo pronađe svoga pobratima, hajdučkog harambašu Stanoja Glavaša, koji je u dogovoru sa
Karađorđem sa delom svoje družine zimovao u blizini.
Karađorđe i Stanoje uputiše nekoliko hajduka u susedne nahije sa porukama istaknutijim ljudima i
poznanicima, a oni sa nekoliko hajduka kretoše preko Stragara na desnu obalu Morave. U
Stragarima se sastadoše sa Tanaskom Rajićem i njegovim Stragarcima sa kojima se dogovoriše da
knezove i viđenije ljude u susednim selima i dalje po Jasenici obaveste o zločinima dahija i pozovu
ih na ustanak.

(Nastaviće se)
Junak do vožda

Na narodnom zboru u Orašcu Karađorđe izabrao Tanaska Rajića za svog barjaktara i stalnog
pratioca.

TANASKO sa svojim Stragarcima odmah krete u akciju da se obave zadaci o kojima su se dogovorili
sa Karađorđem i Stanojem. Okupiše nešto naoružanih momaka, koji se postaviše iznad Stagara da
čuvaju selo od rudničkih janičara i Turaka.

Janićije Đurić, koji je ovo jedva dočekao, formira hajdučku družinu od naoružanih Stragaraca i
momaka iz susednih sela, koji ga izabraše za harambašu i kretoše da obave zadatke koje su im
postavili Karađorđe i Stanoje prema Bukulji, kao i da usputno ubijaju Turke.

Karađorđa i Stanoja u Pomoravlju ljudi oduševljeno dočekaše, obaviše razgovore o pripremama za

ustanak, zatim pređoše u kragujevačku nahiju i preko Jesenice vratiše se u Topolu.

Obilazeći okolna sela sa Stanojem Glavašem i delom njegove družine, Karađorđe u Orašcu saznade
da će na Sretenje, 15. februara po novom kalendaru, biti svadba kod kuće orašačkog kneza Marka
Savića, koji je ženio sina Luku.

S knezom Markom i ljudima iz svoje pratnje dogovorio se da na dan svadbe u Marića jaruzi,
nedaleko od kuće kneza Marka, sazovu zbor radi dogovora o dizanju ustanka.

Karađorđe je sa Stanojem Glavašem nastavio da obilazi okolna sela i priprema narod na ustanak, a
zatim uoči Sretenja stigoše u Orašac.

DOBIVŠI obaveštenje od Karađorđa o održavanju orašačkog zbora, Tanasko Rajić i njegovi

Stragarci napadoše i likvidiraše stragarskog handžiju i njegove sejmene. Održaše i narodni zbor koji
su bili dobro obezbedili sa rudničke strane. Na zboru je podržana i pozdravljena Karađorđeva poruka
da se narod diže na ustanak, izabrano dvadestak naoružanih momaka koji će krenuti na zbor u
Orašcu. Za svoga četovođu su izabrali Tanaska Rajića, koji se beše već afirmisao u selu kao
dosledni borac u borbi protiv Turaka.

Na dan održavanja zbora u Orašcu Karađorđe i Stanoje su dobro obezbedili zbor naoružanim
momcima Alekse Dukića i hajducima Janićija Đurića.

U Marićevića jaruzi opkoljenoj sa svih strana gustom šumom, na Sretenje, 15. februara, na zaravni
između dva bresta, okupilo se po raznim procenama, od 300 do 500 ljudi. Na ovom zboru Karađorđe
je jednoglasno izabran za vođu ustanka.

Prota Atanasije Antonijević iz Bukovika je očitao molitvu za Božju pomoć u ovom velikom narodnom
poslu, a zatim zakleo Karađorđa da verno služi narodu, a potom i sve prisutne da budu složni i verni
starešini.

KARAĐORĐE posle položenih zakletvi, naredi da mu prinesu jednu crkvenu zastavu, poljubi je i
predade Tanasku Rajiću, koji od tada postade njegov barjaktar.

Tanasko uze i poljubi zastavu, zakle se da će je čuvati do smrti i stade sa njom pored Karađorđa.
Kada se i ovaj svečani obred završi, Karađorđe reče okupljenom narodu:

- A sad braćo, neka svako ide u svoj kraj. Dižite narod na ustanak, palite hanove i ubijajte subaše i
janičare, i nastojte da što pre očistite sela od Turaka.

Odred Stanoja Glavaša, čije je jezgro činila njegova hajdučka družina i odred Tanaska Rajića, koji
su činili njegovi Stragarci, neposredno su pratili Karađorđa.

Pri pokretu vojske, Tanasko je stalno bio uz Karađorđa, s ustaničkom zastavom. Karađorđe, Stanoje
Glavaš i Tanasko Rajić usput su davali i uputsta seoskim knezovima i četovođama kako da čuvaju
svoja sela od Turaka, kuda da šalju svoju naoružanu momčad, koliko je ljudi, većinom starijih,
potrebno da ostane radi zaštite sela, kako da se organizuje ishrana vojske...

(Nastaviće se)

Sa ranom na zbor

Srpski ustanici na Rudniku pružili snažan otpor jakim turskim snagama. Tanasko ranjen, ali
ne prihvata voždov savet da ostavi odred i da se leči.

PO dolasku u Orašac, Karađorđe dobi obaveštenje o pristizanju jakih turskih snaga na Rudnik. On
odmah uputi Janićija Đurića sa konjičkim odredom upomoć Kara Petru i Arseniju Lomi, koji su se sa
svojim odredima nalazili kod Jarmenovaca i Šatornje. Naredio im je da tamo mobilišu sve
raspoložive snage, izgrade busije u dolini Jasenice i nikako ne dozvole prodor Turcima sa Rudnika.

Karađorđe je očekivao udare Turaka sa Rudnika i od Beograda, pa zaključi da je najbolje da sa

raspoloživim odredima odmah krene u Topolu, da se tu odmori, još bolje organizuje vojsku, snabde
je sa dopunskom džebanom i odatle krene na Turke. U rano jutro 8. marta, pravcem Božurna-
Stragari, krenula je duga kolona od nekoliko hiljada ustanika ka Rudniku.

Karađorđe je bio na čelu kolone, u pratnji Stanoja Glavaša i Tanaska Rajića i njihovih odreda. Iza
Karađorđa vijorila se ustanička zastava, koju je nosio Tanasko Rajić. Pratili su je dobošari.

Tovarni konji su nosili tri trešnjeva topa, džeabanu, kazane za kuvanje hrane...

UBRZO ustanici ugledašte vrhove Rudnika. Presijavali su se na suncu. Udariše doboši, i u kolini se
zaori pesma:

- Savila se loza oko klena, od rudničkih lepših cura nema!

Videvši i čuvši sve ovo, Karađorđevom barjaktaru Tanasku Rajiću, starom i iskusnom ratniku,
udariše niz lice suze radosnice, mahao je zastavom i poskakivao.

Narod iz Stragara i okoline nagrnu da vidi Karađorđa i vojsku. Tu se nađoše i Tanaskova žena sa
decom i ostala njegova rodbina, prijatelji, komšije, sa kojima se on izljubi i osta duže u prijatnom
razgovoru. Bio je to prvi susret sa njima, posle Tanaskovog odlaska na zbor u Orašac.

Po rasporedu koji je sačinio Karađorđe, ustanici opkoliše Rudnik. Karađorđe uze pod neposrednu
komandu ustanike koji su napadali uz Jasenicu prema tvrđavi, gde se nađoše i Stanoje Glavaš i
Tanasko Rajić sa svojim odredima...

Borbe oko Rudnika vođene su nekoliko dana.

Karađorđe zaključi da kamena tvrđava načičkana mnogobrojnom neprijateljskom posadom jeste tvrd
orah za ustaničku vojsku, pa je u toku noći prerasporedio svoje snage. Istovremeni napad sa svih
strana otpoče na varoš i tvrđavu pre zore.

Tanasko Rajić i Stanoje Glavaš izvukoše nešto ljudi iz svojih odreda koji su vodili borbe sa Turcima
na Rudniku i sa momcima koje je doveo Milan Obrenović, pripremiše zasedu Čolak Aliji, koji je iz
Čačka išao u pomoć Turcima.

STANOJE ne sačeka da svi Turci uđu u zasedu. On opali, a za njim i ostali ustanici. Turci se dadoše
u bekstvo. Ustanici navališe na njih sa svih strana.

Pod turskim predvodnikom Čolak Alijom pade konj, a on se skotrlja u tor, dokopa kubura koje je
imao više za pojasom i poče da gađa najbliže ustanike oko sebe, ranivši jednog borca. Stanoje
okrete pušku na njega, ali ga samo rani.

Gledajući ovo, plahoviti Tanasko ne izdrža već iskoči iz svoga zaklona i jurnu na Čolak Aliju da ga
živog uhvati. Međutim, ovaj je imao još jednu neispaljenu kuburu, okrete je na Tanaska i pogodi ga u
ruku. Gotovo u isto vreme, Aliji s leđa priskoči jedan ustanik, mlatnu ga motkom po glavi i dokrajči
ga.

Tanasku previše ranjenu ruku i on ostade i dalje u stroju.

Predveče, ustanici nastaviše napad, prodreše sa zapada duboko u varoš i počeše potiskivati Turke
prema tvrđavi.

Karađorđe je posle oslobođenja Rudnika, naredio ustaničkim komandantima, da sem neophodne

posade na Rudniku, raspuste ustaničku vojsku, da se vojnici dobro odmore, operu i da dobro
obučeni, s rezervnom hranom, dođu 26. marta na zborište u Veliku Vrvnicu pod Bukuljom.

Karađorđe pođe u Topolu sa svojim ljudima, ali ga usput presretoše Tanasko Rajić i Janićije Đurić,
pozivajući ga da svrati u Stragare, da bude njihov gost, u čast oslobođenja Rudnika.

Pri polasku iz Stragara, Karađorđe je ubeđivao Tanaska da ostane neko vreme kod kuće i leči
ranjenu ruku, ali je on to odbio, govoreći da mu rana zaceljuje, da se oseća dobro i da će i on sa
svojim odredom na vreme stići na zborno mesto u Vrbnicu.

(Nastaviće se)
I u vatri, i u vodi

Nova mobilizacija srpskih boraca. Tanaskovo angažovanje na izgradnji barutane u Stragarima

i eksperimenti sa ustaničkom bombom. Skretanje vodenog toka Jasenice.

TANASKO Rajić, Stanoje Glavaš i većina drugih ustaničkih odreda iz Šumadije okupiše se u Vrbnici
istoga dana u popodnevnim časovima. Nastade većanje šta da se dalje radi. Nije se tačno znalo
kuda se uputio Kučuk Alija. Izražavali su strepnju da on može izvršiti odmazdu nad stanovništvom
zbog zauzimanja Rudnika. A opet, Karađorđe je težio da krene i ka Beogradu, da usputno izvrši
novu mobilizaciju boraca, još više pritisne Turke u gradu i stvori čvrsti ustanički obruč oko Beograda
koji će biti u stanju da spreči dalje turske prodore iz tog pravca.

Na kraju, dogovoreno je da Stanoje Glavaš uzme jedan deo vojske u Vrbnici i sa njom krene u
poteru za Kučuk Alijom, a da Karađorđe, Janko Katić i Tanasko Rajić ostanu u Vrbnici da se prikupi
ostala ustanička vojska.

Dok su se vodile borbe oko Beograda, koje je predvodio Karađorđe, voždu je stiglo pismo od
Milenka Stojkovića, koji ga obaveštava da su Turci u Požarevcu dobro pritisnuti, da im je ponestalo
hrane i da se nalaze pred predajom. Međutim, na pregovorima su izjavili da bi se mogli predati samo
Karađorđu.

Karađorđe odmah za komandanta ustaničke vojske pod Beogradom postavi Mladena Milovanovića,
a on sa hiljadu vojnika, u koje su uključiše i odredi Stanoja Glavaša i Tanaska Rajića i topom, krete
za Požarevac.

PO povratku iz Požarevca, Tanasko Rajić ostade u opsadi Beograda čitavo leto, jesen, kao i zimu i
početak proleća 1805. godine.

Karađorđe je obavešten da je turska vlada odredila niškog Hafis-pašu da predvodi veliku tursku
vojsku koja će ugušiti ustanak u Srbiji. Vožd i ustaničko vođstvo odluče da preduhitre Turke
osvajanjem niza gradova u dolini Morave i drugih koji bi mogli biti čvrst oslonac Hafis-paši u
njegovom pokušaju prodora u Srbiju.

Posle operacija na Južnoj Moravi, Tanaska Rajića i njegove Jaseničane vidimo na oslobođenju
Beograda i u teškim borbama u istočnoj Srbiji gde sa Karađorđem hita u pomoć opkoljenom Milenku
Stojkoviću kod Malajnice i Štubika. Tek po razbijanju velike turske grupacije u istočnoj Srbiji,
Tanasko se sa svojim borcima vraća u Jasenicu. Tu će se Tanasko posebno angažovati u izradi
barutane u Stragarima i izradi ustaničke bombe.

KARAĐORĐE je ubrzo, po povratku sa vojne iz istočne Srbije, sakupio ustaničke starešine i članove
Praviteljstvujuščeg sovjeta da razmotre mogućnosti otvaranja rudnika, livenja metala i izgradnje
barutana.

Tanasko je tada rekao da se proizvodnja baruta može organizovati u Stragarima, gde bi se koristila i
voda reke Jasenice za okretanje stupa. Istakao je i da rudnički kraj obiluje lipovim šumama od kojih
bi se mogao proizvoditi drveni ugalj (lipovača).

Dogovorili su se da počne izgradnja barutana u Stragarima i Požarevcu gde bi se za pogon mogle

koristiti vode reke Mlave, a da se za ovo potrebna sredstva obezbede u državnoj kasi.
Što se tiče majstora za barutane, odlučeno je da se prvo pozove Mate tobdžija, ali potraže i drugi
majstori iz Austrije i Rusije.

Od Rusije je zatraženo da u Srbiju uputi majstore za artiljerijski barut i livenje topova.

ČLAN Praviteljstvujuščeg sovjeta za rudničku nahiju Stojan Pavlović, Nikola Milićević Lunjevica i
Tanasko Rajić su pristupili radovima na izgradnji prve ustaničke barutane, u Stragarima. U pomoć im
je, iz valjevske vojske, došao Mate tobdžija, po čijem projektu je izgrađena barutana kraj reke
Jasenice.

Uporedo sa podizanjem zgrade, radilo se i na kamenoj brani koja će skrenuti vode Jasenice, kao i
jaz kojim će se dovoditi voda do stupa za drobljenje barutne smeše.

Nabavljene su i sirovine za proizvodnju baruta - i prema proračunu koji su izradili Mate tobdžija i
Tanasko Rajić.

Već u jesen te godine, sve pripreme su bile izvršene i otpočela je proizvodnja baruta za puške i
kubure.

(Nastaviće se)

Kesica kao bomba

Prijateljstvo sa ruskim majorom Lavrovim i izrada barutnih vrećica. Podvig u bici na

Taborištu i slavna pobeda nad znatno moćnijim neprijateljem.

U DOBA primirja sa Turcima 1808. godine, bila je prilika i za Tanaska Rajića da se malo odmori kod
svoje kuće u krugu porodice, da izgradi novu kuću, obnovi zgrade oko nje, uredi svoje domaćinstvo i
imovinu.

U jesen te godine, u njegovoj kući u Stragarima obavljeno je i porodično slavlje, ženidba njegovog
sina sa mlađom sestrom Janićija Đurića.

Na svadbu su došli i Karađorđe, Stanoje Glavaš i mnogi njegovi saborci iz mnogih bojeva sa
Turcima.

Veselje je trajalo dva dana, gde se do iznemoglosti jelo, pilo, igralo, pevalo...

Te godine, pošto je organizovao proizvodnju artiljerijskog baruta u Požarevcu, dođe u Stragare ruski
artiljerijski major Lavrov, sa istim zadatkom, koji se ubrzo sprijatelji sa Tanaskom.

Gotovo se nisu razdvajali. Pošto je Tanaskova kuća već bila prepuna, Lavrov se smestio kod
Tanaskovog komšije i bliskog druga. Zajednički su se hranili naizmenično kod jedne ili druge kuće,
sedeli i pijuckali medovinu i vino, šetali pored Jasenice, lovili... Jednom prilikom, Tanasko pokaza
majoru Lavrovu tursku bombu, koju je sa smanjenim sadržajem dugo nosio u svojoj torbi, a do koje
je došao prilikom oslobođenja Beograda (njih su upotrebljavale specijalne turske jedinice za odbranu
gradova koje su ih bacale sa zidina tvrđave) i kada je on razgleda nagovori ga da njih dvojica
pokušavaju da po ovom primerku izrade ustaničku bombu.

Opredelili su se za dosta manju od turske bombe, ali većeg dometa.

Za ove eksperimente Tanaskova žena im je sašila nekoliko lanenih vrećica.

LAVROV se opredelio za puščani barut.

Najveći problem im je bila izrada fitilja, kojim bi se palila smeša u kesici. Topovski fitilji koje je do
tada upotrebljavala srpska artiljerija se nisu mogli iskoristiti, jer su bili brzogoreći.

Posle nekoliko proba, na kraju su došli do dobrog rešenja sa upredenom kudeljom, koja je
bajcovana u ceđi od šalitre i pepela, od jasenovog drveta, a dodavan joj je usporivač gorenja.

Lanene vrećice su punili barutom, olovom i sitnim kamenjem. Da bi se vrećica mogla što dalje baciti,
dodavali su joj malo uže. Vrećica se bacala okretanjem na užetu oko sebe i puštanjem u
odgovarajućem pravcu, pošto dobije zamah.

Izvršene probe su davale zadovoljavajuće rezultate.

Ovaj svoj izum major Lavrov i Tanasko prozvaše "vatrenim kesicama". Tanasko ga pokaza
Karađorđu i ustaničkim starešinama koji su se okupili na Karađorđevoj slavi Sveti Kliment u Topoli
25. novembra 1808. godine. Bili su oduševljeni, ali se posle dvoumljenja, ipak ne odlučiše za njihovu
proizvodnju i upotrebu u ustaničkim jedinicama.

Karađorđe i ustaničke starešine su se bojali da kod njihovog paljenja i bacanja može doći do
ranjavanja boraca. Smatrali su da su topovi, koji su se tada lili u ustaničkim topolivnicama u
dovoljnim količinama, efikasniji i sigurniji. Mogli su da izbacuju đulad na veću daljinu i da kartečom
pokrivaju teren neposredno ispred šančeva.

RAZOČARAN ovakvom odlukom, Tanasko rešen da u praksi isproba njihovo dejstvo, pripremi fitilje i
vrećice za dvadesetak "vatrenih kesica" i ostavi ih na sigurno mesto u jednoj od zgrada svoga
domaćinstva.

Kasnije, u bici na Taborištu, Tanasko Rajić je zahvaljujući upravo ovom izumu, napravio junački
podvig.

Sve se zbilo u trenutku - kao da se zemlja prolomi. "Vatrene kesice" napraviše lom. One i puščana
vatra svališe na zemlju nekoliko stotina Turaka i krdžalija. Oni sa čela, koji ostadoše živi, preplašeni i
izbezumljeni počeše da se povlače.

Planuše i plastovi sena iza šančeva.

Tanasko naredi juriš pešadije iz rovova. Njegovi vojnici navališe na Turke, koji potpuno zbunjeni i
pritešnjeni sa svih strana nisu umeli ni da se brane, već u strahu počeše da beže.

(Nastaviće se)
Sukob sa voždom

Istaknuti junak i u bitkama na Velikoj Moravi. Krajem 1810, pale teške reči između Karađorđa i
njegovog barjaktara. Patriotizam ipak preovladao.

POSLE boja na Taborištu, Tanasko Rajić sa svojim odredom kreće u napad na turske jedinice na
Velikoj Moravi. Noćnim prepadom sa Karađorđem ide na turski logor kod manastira Manasije,
učestvuje u progonu Turaka uz Moravu, boju na Varvarinskom polju, kod Loznice i Crne Bare.

Krajem 1810. godine, međutim, došlo je do teških reči između Karađorđa i Tanaska Rajića. Iz
neznanih razloga plahoviti Tanasko tada izjavi da više neće da zna za vojnu i vojevanje i povuče se
u svoje Stragare.

Ostala je tajna kako je do ovoga došlo, jer nijedan ni drugi nisu o tome hteli ni reči da progovore.

Zbog ovog sukoba Tanasko nije učestvovao na skupštini ustaničkih starešina u januaru 1811.
godine u Beogradu, kada su proizvedene za vojvode mnoge ustaničke starešine, daleko slabije od
njega.

Ovo je potrajalo sve do leta 1812. godine. Za to vreme Tanasko se posvetio porodici i imovini, a
najviše vremena je provodio u svom vinogradu i voćnjaku, družeći se sa svojim unukom.

Da bi nekako ubio vreme i zaboravio na sukob sa Karađorđem, često je išao u lov i šetao sa svojim
unukom pokraj Jasenice, a obilazio je i ustaničku barutanu i razgovarao sa zaposlenim radnicima.
Posećivao je i porodice svojih poginulih boraca, koje je smatrao kao svoje.

Janićije Đurić koji ga je posetio u Stragarima, primetio je da je Tanasko nekako bezvoljan i odsutan,
da nije više onaj Tanasko uvek raspoložen za šalu i akcije.

Međutim, ovaj stari borac za slobodu srpskog naroda nije mogao dugo da miruje. Čim je od svoga
prijatelja Janićija doznao da su Rusi pod Napoleonovim pritiskom potpisali za Srbiju veoma
nepovoljan mir i da se nad Srbijom nadvila nova velika opasnost, kojoj sada Rusija nije mogla
ukazati nikakvu pomoć, kod njega opet izbi uspavani patriotizam. Nešto se u njemu prelomi i on
ubrzo pokaza spremnost da pređe preko svega što se zbilo sa Karađorđem i da se ponovo uključi u
ustanički stroj. U pomirenju s voždom posredovao je njihov zajednički prijatelj Janićija Đurić.

KOBNE 1813. godine, Tanasko Rajić se sa svojim Jaseničanima nađe na odbrani južnog moravskog
pravca, štiteći bokove Deligrada, zajedno sa odredima Stanoja Glavaša i Vula Ilića.

Ovde Tanasko povede gerilsku borbu s Turcima, napadajući na njihove kolone na Carigradskom
drumu. Na kraju, kad bi obavešten da je pao Ravanj, a Karađorđe i većina ustaničkih starešina,
boraca i njihovih porodica prešao u Austriju, i Turci upali u Beograd, on da bi spasao od uzaludne
pogibije svoje preostale Jaseničane, raspusti ih kućama uz poruku da sa sobom ponesu svoje
oružje, dobro se čuvaju od Turaka i budu u međusobnoj vezi kako bi se u slučaju povoljnih prilika
mogli opet okupiti i nastaviti borbu.

Tanasko odbi predlog Vula Ilića i nekih drugih ustaničkih starešina da i oni pređu na austrijsku
teritoriju u blizini Grocke, pa se sa nekoliko svojih boraca uputi u Stragare. Znajući da će Turci
pohrliti u Srbiju zbog ustaničke barutane, Tanasko povede akciju da se narod sa stokom, žitom i
najpotrebnijom imovinom skloni u zbeg na Rudniku na pogodno mesto, kraj reke Srebrnice, i da sa
sobom ponese oružje i džebanu. Takođe je obezbedio da se u zbeg prenese sav zatečeni barut iz
barutane i ona onesposobi za proizvodnju.

Po dolasku Turaka u planinu, Tanasko je na brzinu postavio brojnu zasedu, koja je gromovitim
plotunom sačekala Turke. Tad se nađoše i Tanaskove preostale "vatrene kesice", pa su se
preplašeni Turci dali u bekstvo ne zaustavljajući se ni u Stragarima, niti pak u njih više dođoše, sve
do turske amnestije.

(Nastaviće se)

Poslednja bitka

Hrabra pogibija na Ljubiću jednog od najistaknutijih starešina i junaka Prvog i Drugog

srpskog ustanka.

TANASKO je radosno dočekao pripreme i početak Drugog srpskog ustanka, pa je čak u svojoj kući
priredio veliko veselje.

Ovaj stari srpski dobrovoljac i ustanički vuk već u poodmaklim godinama, nije mogao da miruje.

U kritičnim trenucima za ustanike u Ljubiću, pokupio je svoje stare borce iz Prvog srpskog ustanka i
mladiće koji su u međuvremenu stasali za puške i sa njima grunuo na Ljubić. Kao dobrom
poznavaocu artiljerije, Miloš mu je odmah poverio dva ustanička topa koje je doterao iz valjevskog
kraja.

Pošto su ustanici sišli sa ljubićkog brda u polje, izradili su više šančeva. Najbliži Moravi je bio veliki
četvorougaonišanac u koji se smetio Jovan Dobrača sa svojim Gružanima.

Nešto iza Dobrače je bio šanac sa pešadijom sastavljenom od Rudničana i Valjevaca koji su
obezbeđivali ustaničku artiljeriju.

Iza Rudničana i Valjevaca nalazio se šanac Tanaska Rajića u koji je smestio dva topa i svoje
Jaseničane. I na kraju, šanac u koji su se postavili Posavci i Ljižani koje je Miloš doveo sa sobom po
povratku iz Valjeva.

Ono pešadije što se nije smestilo po šančevima, rasporedilo se po lugovima oko Morave, šibljacima i
jarkovima.

KADA je video da se ustanička vojska sa ljubićkog brda primakla uz sam Čačak i još sa topovima,
turski komandant u Čačku Čaja-paša odluči da je što pre razbije i lično povede Turke u napad. U
toku naredne noći neopaženo prebaci preko Morave dosta svoje konjice.
Sutradan, Turci krenu uz Moravu, razbiju nešto ustaničke konjice, koja je obezbeđivala bok ustanika
i napadnu ustaničke šančeve.

Istovremeno, Turci su prešli preko Morave i poviše Čačka. Spuštajući se niz Moravu, prema Ljubiću
napadnu ustaničke šančeve i s druge strane, te ih tako opkoliše.

Turci glavnim snagama udariše na Dobračin šanac, ali on uspešno odbije nekoliko turskih napada.

Pretrpevši velike gubitke i videvši da je Dobračin šanac sa Gružanima tvrd orah, Turci udare sa boka
na šanac u kojem su bili Valjevci i Rudničani. Uspaničeni ustanici počnu bežati prema ljubićkom
brdu, a turska konjica jurne za njima i mnoge iseče.

JEDAN deo ustanika iz ovog šanca i drugi borci, bežeći jurnu da se dokopaju onog u kojem se
nalazio Tanasko Rajić sa topovima. Uskačući u šanac znatno ga oštete i na kraju provale. Dovuku
za sobom Turke i naprave paniku među Rajićevim tobdžijama i pešacima.

Zbog ustanika koji su jurili prema njegovom šancu, skoro pomešani sa Turcima, Tanasko nije mogao
da upotrebi karteč protiv Turaka, pa njegovi topovi umukoše.

U pokolju koji nastade u šancu izgibe dosta ustanika i Turaka, a preostali ustanici videvši da će ih
Turci nadvladati, počeše bežeći da napuštaju šanac.

Uzalud je hrabri i nepokolebljivi Tanasko hrabrio ustanike, pozivao ih da ostanu i sačuvaju topove
koje su teško stekli, ali bez rezultata.

Videvši da je strah preovladao i da će ostati sam, on opkorači jedan top, uze u jednu ruku sablju, a u
drugu zapetu kuburu, pa doviknu preostalim ustaniciam u šancu:

"Ovih topova ja neću ostaviti Turcima dok me svega na njima ne iseku".

Turi nagrnu na njega; on nekoliko njih ubije, ali ga turske puške i kubure obore, a Turci ga na
komade iseku i zarobe oba topa...

Bila je to poslednja Tanaskova bitka, kobna ali hrabra pogibija.

SPOMENIK JUNAKU

TANASKO Rajić se ubraja u red najistaknutijih starešina i junaka u Prvom i Drugom srpskom
ustanku, poput Stevana Sinđelića, Hajduk Veljka Petrovića, Radiča Petrovića, Vase Čarapića,
Stojana Čupića, Janka Katića, Lazara Mutapa, Milića Drinčića, Jovana Kursule, Ante Bogićevića i
drugih.

Zbog njegove hrabrosti, odlučnosti i umešnosti, kao i nepoštedne borbe protiv Turaka, ostao je da
živi u narodu, da se o njemu peva i priča.

Narod Čačka, Ljubića i okoline podigao mu je velelepni spomenik na Ljubiću, a u znak sećanja na
ovog legendarnog heroja to isto učiniše i meštani u njegovim rodnim Stragarima.

(Kraj)