ANRI BERGSON (Ogled o neposrednim činjenicama svesti i Stvaralačka

evolucija)
OGLED O NEPOSREDNIM ČINJENICAMA SVESTI

Po nužnosti se izražavamo rečima, a najčešće mislimo u prostoru. Jezik, drukčije govoreći,

traži da između naših misli utvrdimo iste čiste i jasne distinkcije, isti diskontinuitet kao
između materijalnih predmeta. U praktičnom životu to izjednačavanje je korisno, a u većini
nauka neophodno. Ali, mogli bismo se zapitati ne dolaze li nesavladive teškoće koje stvaraju
isvesni filozofski problemi otuda što tvrdoglavo u prostoru stavljamo jedne do drugih pojave
koje uopšte ne zauzimaju prostor i ne bi li se spor oko grubih slika katkada okončao ako se na
njih ne bismo obazirali. Kad je nedopušteno prevođenje neprotežnog u protežno, kvaliteta u
kvantitet unelo konteradikciju u samu bit postavljenog pitanja, zar je onda čudno što se
kontradikcija nalazi u odgovorima? Među problemima smo izabrali onaj koji koji je
zajednički metafizici i psihologiji, a to je problem slobode. Pokušavamo da utvrdimo da
svaka rasprava između determinista i njihovih protivnika pretpostavlja prethodno brkanje
trajanja i protežnosti, uzastopnosti i istovremenosti, kvaliteta i kvantiteta: kad bi se ta zbrka
otklonila, možda bi nestale zamerke slobodi, definicije koje se o njoj daju, pa u izvesnom
smislu, i sam problem slobode. (...) Pravo trajanje, ono koje SVEST opaža, moralo bi, dakle,
biti svrstano među veličine nazvane intenzivnim, ako se intenziteti uopšte mogu nazvati
veličinama; ono, pravo reći, nije kvantitet, a čim pokušamo da ga izmerimo, nesvesno ga
zamenjujemo prostorom. (...) Posmatrana sama za sebe, duboka stanja svesti nemaju nikakve
veze sa kvantitetom, ona su čist kvalitet; ona se tako mešaju da se bi moglo reći da li ih je
jedno ili više, niti bismo ih mogli ispitivati s tog gledišta a da ih odmah ne izopačimo.
Trajanje koja ona na taj način stvaraju trajanje je čiji tzrenuci ne čine numeričku množinu:
ako bismo ih opisali, govoreći da oni zahvataju jedni od drugih, to bi značilo da ih opet
razlikujemo. Snaga je i slabost kantizma u isti mah, po našem mišljenju, u brkanju pravog
trajanja i njegovog simbola. Kant, s jedne strane, zamišlja stvari po sebi, a s druge strane
homogeno Vreme i homogen Prostor kroz koje se stvari po sebi prelamaju; tako bi, s jedne
strane, nastalo ja-pojava, ono koje svest opaža, a s druge strane nastali bi spoljašnji predmeti.
Vreme i prostor ne bi, dakle, bili više u nama nego izvan nas; međutim, samo razlikovanje
ovog izvan i onog unutra bilo bi delo vremena i prostora. Primućstvo je te doktrine u tome što
našem empirijskom mišljenju daje čvrst osnov, i što nas uverava da se pojave, kao pojave,
mogu adekvatno spoznati. Štaviše, te pojave mogli bismo te pojave izdići do apsolutnog i
izbeći da pribegnemo nepojmljivim stvarima po sebi, kada praktični um, objavljivač dužnosti,
ne bi intervenisao poput platonovskog sećanja da nas opomene da stvar po sebi postoji,
nevidljiva i prisutna. Ono što dominira čitavom tom teorijom je vrlo čisto razlikovanje
materije spoznaje i njenog oblika, homogenog i heterogenog, a to razlikovanje svakako ne bi
nikada bilo napravljeno, da se i vreme nije smatralo homogenim sredinom ravnodušnom
prema onome što je ispunjava. Međutim, kada bi vreme, takvo kakvo ga opaža neposredna
svest bilo homogena sredina kao prostor, nauka bi nad njim imala vlast kao i nad prostorom.
No, mi smo pokušali dokazati da trajanje kao trajanje, kretanje kao kretanje izmiču
matematičkom saznanju koje od vremena zadržava samo istovremenost, a od samog kretanja
jedino nepokretnost. To je ono što kantovci, pa čak i njihovi protivnici, nisu uvideli: u tom
navodnom pojavnom svetu, koji je stvorila nauka, naučno su nesaznajni svi odnosi koji se ne
mogu izraziti istovremenošću, tj. prostorom.

STVARALAČKA EVOLUCIJA

S naše tačke gledišta, život uzet u celini pojavljuje se kao jedan ogroman talas koji se širi iz
jednog središta i koji se gotovo na celom krugu zaustavlja i preobrća u jedno klateće kretanje
na mestu: na jednoj jedinoj tački prepreka je provaljena, impulsija je prošla slobodno. To je
sloboda koju ima ljudski oblik. Svuda inače, osim kod čoveka svest se našla saterana u
ćorsokak, sa samim čovekom ona je produžila svoj put. Čovek nastavlja, dakle, beskonačno
životno kretanje, mada on ne vuče sa sobom sve ono što je život nosio u sebi. Na drugim
razvojnim linijama gurale su druge tendencije obuhvaćene u životu, od kojih je čovek, pošto
se sve prožimaju, svakako nešto sačuvao, ali ipak vrlo malo. "Sve se dešava kao da je neko
biće neodrećeno u bujno, koje se može zvati, kako se hoće, čovek ili nečovek, tražilo da se
ostvari, i u tome je uspelo samo na taj način što je ostavilo na putu jedan deo samoga
sebe."(...) Instinkt je simpatija. (...)

Život, tj. svest bačena kroz materiju, obratio je svoju pažnju ili na svoje sopstveno kretanje,
ili na matreiju kroz koju je prolazio. Život se tako orijentisao s jedne strane u pravcu
INTUICIJE, a s druge strane u pravcu inteligencije. Intuicija, na prvi pogled, izgleda da se
može pretpostaviti inteligenciji, pošto život i svest tu ostaju unutarnji u odnosu prema sebi.