Mustafa Sliman Troškovi

UNIVERZITET „UNION – NIKOLA TESLA“ BEOGRAD

FAKULTET ZA POSLOVNO – INDUSTRIJSKI MENADžMENT

SEMINARSKI RAD
Predmet:
EKONOMIKA PREDUZEĆA
Tema rada:
TROŠKOVI

0
 Mustafa Sliman Troškovi

Profesor: dr Kristijan Ristić Student: Mustafa Sliman

Beograd,
2016.

SADRŽAJ

UVOD................................................................................................................................................... 2

1. POJAM I DEFINISANјE TROŠKOVA.......................................................................................... 3

1.1 Utrošci i troškovi................................................................................................................... 3

1.2 Isplata, izdatak i rashod........................................................................................................ 5

2. UČINCI I NOSIOCI TROŠKOVA.................................................................................................. 6

2.1 Učinci organizacionih delova proizvodnog preduzeća..........................................................6

2.2 Učinci preduzeća kao konačni nosioci troškova....................................................................8

3. MESTA TROŠKOVA U PROIZVODNјI.......................................................................................11

3.1 Kriterijumi formiranja mesta troškova..................................................................................12

3.2 Izbor jedinice mere učinka mesta troškova.........................................................................14

3.3 Podela mesta troškova prema delatnosti kojoj pripadaju....................................................14

4. POJAM I VRSTE KALKULACIJA.............................................................................................. 15

5. POJAM I STRUKTURA KALKULACIJA...................................................................................19

ZAKLjUČAK...................................................................................................................................... 21

LITERATURA..................................................................................................................................... 22

1
 Mustafa Sliman Troškovi

UVOD

Cilј funkcionisanja svakog preduzeća je ostvarivanje što veće dobiti.

Maksimiziranje dobiti se postiže sa jedne strane povećavanjem prihoda, a sa druge
smanjenjem time prouzrokovanih troškova. Stoga, da bi se vodila pravilna poslovna
politika, da bi se uspešno ostvarivali cilјevi preduzeća, nije važno samo znati
proizvesti robu i prodati je, već je isto tako važno poznavati prirodu troškova i
faktore koji utiču na njihovu veličinu, odnosno znati upravlјati troškovima. U
savremenim uslovima koje karakteriše sve veća automatizacija poslovanja i stalni
rast veličine preduzeća, a time i sve veći udeo stalnih troškova poslovanja, politika
korišćenja kapaciteta i politika prodajnih cena zauzimaju klјučno mesto u ekonomiji
preduzeća. Time teorija troškova dobija na značaju. Poznavanje i praćenje troškova
je neophodan uslov za vođenje poslovne politike, merenje poslovnog uspeha,
planiranje i kontrolu poslovanja, izračunavanje cene koštanja proizvoda, vođenje
odgovarajuće politike cena...
U posleratnom periodu za mnoga preduzeća je sniženje troškova po jedinici
proizvoda predstavlјalo alternativu prestanku proizvodnje. Zatim, porast veličine
preduzeća je bio uslovlјen industrijalizacijom i porastom međusobne konkurencije, a
sve to je povećalo značaj analize troškova. I tako dolazi do stvaranja nove naučne
discipline, teorija troškova, koja se može definisati kao skup saznanja o pojmu,

2
 Mustafa Sliman Troškovi

vrstama, rasporedu, dinamici i odnosu troškova i poslovnog rezultata na različitim

stupnjevima korišćenja kapaciteta. Faktički ova teorija troškova izučava i objašnjava
nastanak i karakteristike troškova i njihovo ponašanje u različitim poslovnim
situacijama i u vezi sa tim njihov uticaj na celokupan poslovni rezultat preduzeća. U
teoriji, uglavnom se u analizi troškova težište nalazi na razmatranju njihove
zavisnosti od promena obima proizvodnje. Međutim, kako proizvodnja nije sama
sebi cilј, već preduzeće proizvodi da bi ostvarilo određenu dobit, analiza se ne može
zaustaviti na jednostranom posmatranju troškova. Potrebne informacije za vođenje
poslovne politike i utvrđivanje uspešnosti poslovanja dobijaju se tek kada se
uporedo prati kretanje troškova i prihoda na određenim stepenima iskorišćenosti
kapaciteta. Za preduzeće je važno da zna koji je to minimalni stepen iskorišćenosti
kapaciteta na kome može poslovati bez gubitaka, do kog stepena sa dobitkom i na
kom stepenu može ostvariti najveću dobit. Odgovori na ova pitanja se mogu dobiti
praćenjem troškova na različitim stepenima iskorišćenosti kapaciteta.

1. POJAM I DEFINISANјE TROŠKOVA

Troškovi predstavlјaju klјučnu ekonomsku odrednicu kvaliteta i ekonomike

poslovanja svakog preduzeća. Stoga je izučavanje ove kategorije staro koliko i
samo preduzeće. Troškovi označavaju složenu ekonomsku kategoriju. Razni autori
definišu pojam troškova u zavisnosti od sopstvenog pristupa i cilјa istraživanja,
respektujući pri tome teorijska saznanja i obeležja konkretnog privrednog sistema.
Začetnik prvih naučnih radova iz oblasti troškova je nemački autor Eugen
Schmalenbach. Troškovi, po E. Schmalenbachu, predstavlјaju one vrednosti sa
kojima se u kalkulaciji izražava potrošnja dobara, prouzrokovana proizvodnjom
novih proizvoda ili učinaka. Ovaj autor razdvaja pojam „troškova“ i „izdataka“,
naglašavajući njihovu vremensku neusklađenost nastajanja. E. Gutenberg pod
troškovima podrazumeva novčani izraz materijalnih dobara, rada, usluga i javnih
izdataka koji su potrebni za ostvarivanje zadataka preduzeća.
Troškovi proizvodnje su zbir troškova faktora proizvodnje koji su proizvod
utrošene količine tih faktora i njihovih cena. Pojedini autori pojam troškova definišu
kroz cenu koštanja proizvodnje koja izražava u novčanom obliku sve utroške
preduzeća, vezane za proizvodnju i realizaciju te proizvodnje. Navedene i druge
definicije pojma „troškovi“ u suštini pokazuju da, nezavisno od modaliteta i
posmatrano sa aspekta preduzeća, troškovi predstavlјaju novčani izraz utrošenih
3
 Mustafa Sliman Troškovi

komponenata proizvodnje i to sredstava za rad, predmeta rada (materijala) i radne

snage. Kvantitativno posmatrano trošak je proizvod utrošaka ovih elemenata i cene
po jedinici utroška. Šire analize pod troškovima obuhvataju i izdatke koji nastaju
izmirenjem obaveza prema državi. Pošto ovi izdaci vremenski i funkcionalno nastaju
kada i troškovi oni sa aspekta ekonomije konkretnog preduzeća imaju isti karakter
kao i troškovi.

1.1 Utrošci i troškovi

Utrošene elemente procesa proizvodnje (predmete rada, sredstva za rad, živi

rad) možemo posmatrati naturalno i vrednosno.Naturalni izraz utrošenih elemenata
procesa proizvodnje su utrošci. Utrošci radne snage predstavlјaju utrošenu energiju
proizvođača (radnika) pri obavlјanju radnih zadataka u procesu reprodukcije.
Nosioci utrošaka radne snage su proizvodi odnosno usluge datog preduzeća.
Sredstva za proizvodnju se fizički troše u procesu proizvodnje. Utrošci jednog dela
sredstava za proizvodnju ulaze svojom materijalnom supstancom u novi proizvod.
Trošenje sredstava za proizvodnju vrši se sa cilјem da se proizvede nova upotrebna
vrednost ili da se izvrši određena usluga. Utrošci materijala predstavlјaju utroške
predmeta rada. To su fizičke količine materijala utrošenog u procesu proizvodnje. U
procesu proizvodnje javlјaju se: utrošci materijala za izradu, pomoćnog materijala,
energije i utrošci režijskog materijala.1
Sredstva za rad troše kroz: fizičko trošenje, starenje, lom i kvar. Vek trajanja
sredstava za rad je različit i zavisi od tehnoloških karakteristika sredstava, funkcije
koju vrše u procesu rada, kao i načina trošenja i učestalosti njihove upotrebe.
Ekonomsko zastarevanje sredstava za rad je posledica pojave novih tehničko-
tehnoloških pronalazaka. Međutim, da bi se sagledala ukupna ulaganja u datu
proizvodnju, da bi se analizirala i pratila ekonomija poslovanja preduzeća –
potrebno je sve utroške izraziti vrednosno. Troškovi su vrednosni izraz utrošenih
elemenata procesa proizvodnje u preduzeću. Kada utroške elemenata procesa
proizvodnje pomnožimo njihovim pojedinačnim cenama dobijamo troškove. Ovi
troškovi elemenata procesa proizvodnje predstavlјaju troškove u užem smislu.
Međutim, pored troškova preduzeće u svom poslovanju ima izdatke za mnogobrojne
usluge drugim preduzećima, kao i obaveze prema državi. Nјihovo trošenje,

1
Samardžić Ilija: “Računovodstvo”, Beogradska poslovna škola - Visoka škola strukovnih studija,
Beograd, 2013.
4
 Mustafa Sliman Troškovi

vrednosno izraženo, predstavlјa troškove u širem smislu. Na visinu troškova

preduzeća deluju mnogobrojni unutrašnji i spolјašnji faktori. Unutrašnji faktori, koji
mogu biti objektivni i subjektivni, deluju na veličinu ukupnih i pojedinačnih troškova.
Spolјni faktori deluju na veličinu ukupnih troškova preduzeća preko tržišta,
zakonskih i ugovornih obaveza itd. Troškovi preduzeća predstavlјaju dakle, vrednost
svih utrošaka i izdataka koji su prouzrokovani stvaranjem proizvoda ili pružanjem
usluga u konkretnom preduzeću. Na osnovu ove definicije možemo izdvojiti
osnovne karakteristike troškova: troškovi se izražavaju vrednosno (novčano);
rezultat su određenih utrošaka i njihovih cena; direktno su vezani za odgovarajući
učinak (proizvod ili uslugu). Posmatranje troškova u užem i u širem smislu odražava
mogućnosti preduzeća da svojom poslovnom politikom utiče na njihovu visinu.
Preduzeće teško može uticati svojom poslovnom politikom na sniženje troškova u
širem smislu. Nasuprot tome, postoji široko polјe mogućnosti uticaja na sniženje
troškova u užem smislu (npr: smanjenje zaliha materijala i sl.). Troškovi imaju
poseban značaj za ekonomiju svakog preduzeća. Smanjenje troškova doprinosi
pobolјšanju materijalnog i finansijskog položaja preduzeća, i pozicioniranju
konkurentske pozicije preduzeća na tržištu. Povećanje pak, troškova limitira
poslovanje i razvojne mogućnosti preduzeća, a može dovesti i do ugrožavanja
njegovog opstanka.

1.2 Isplata, izdatak i rashod

Isplata je svako gotovinsko plaćanje preko blagajne preduzeća. Najčešće je

ovaj izraz vezan za prodaju gotovih proizvoda. Isplata je širi pojam od pojma troška.
Isplata može nastati pre ili posle trošenja. Izdatak je pojam širi od pojma isplata.
Izdatak označava svako izdavanje novca, materijala i sl. u okviru preduzeća, a koji
nastaje radi odvijanja procesa reprodukcije. Troškovi se temelјe na izdacima, ali se,
ni sadržajno ni vremenski, ne moraju poklapati. Sadržajno se ne poklapaju kada
izdatak nije učinjen radi stvaranja učinaka (npr. plaćanje kazne.. Postoje i slučajevi
kada može nastati trošak, a nije bilo izdataka (npr: kada preduzeće dobije na poklon
osnovno sredstvo i obračunava njegovu amortizaciju). Svaki trošak pre ili kasnije
postaje izdatak, mada svaki izdatak ne mora postati trošak. Rashod je pojam širi od
pojma trošak.
Troškovi predstavlјaju onaj deo rashoda koji se može ukalkulisati u cenu
koštanja gotovih proizvoda ili usluga, i oni su čisto finansijska kategorija. Postoje
5
 Mustafa Sliman Troškovi

troškovi koji ne podrazumevaju rashode (trošenje elemenata koji nisu kuplјeni, npr.
mašina dobijena na poklon). Takođe, postoje rashodi koji ne podrazumevaju
troškove.

2. UČINCI I NOSIOCI TROŠKOVA

Učinci predstavlјaju rezultat rada ili poslovanja preduzeća i pojedinih njegovih

delatnosti, odnosno pojedinih organizacionih delova proizvodnog preduzeća.
Radom preduzeća, pored učinaka njegovih organizacionih delova, zatim proizvoda i
usluga (kao učinaka celog preduzeća), nastaju i troškovi.
Nastali troškovi ne mogu da ostanu neraspoređeni, već se mora odrediti
njihov nosilac. S obzirom da troškovi nastaju u vezi sa stvaranjem navedenih
učinaka, ti učinci predstavlјaju nosioce troškova. Treba razlikovati dve vrste učinaka
a samim tim i dve vrste nosilaca troškova:2
 učinci pojedinih organizacionih delova preduzeća i
 učinci preduzeća.
Prvi učinci predstavlјaju privremene nosioce troškova, dok drugi predstavlјaju
konačne, tj. krajnje nosioce troškova.

2.1 Učinci organizacionih delova proizvodnog preduzeća

Učinci organizacionih delova preduzeća se mogu definisati kao usluge koje

pružaju ti organizacioni delovi, s tim što treba razlikovati učinke koji se vrše
proizvodima i učinke koji se vrše drugim organizacionim delovima preduzeća. U
nastavku ćemo za svaku delatnost objasniti koje učinke i kome pruža i kako se, tj.
kojom jedinicom mere, ti učinci izražavaju.
Učinci organizacionih delova iz proizvodne delatnosti imaju karakter
proizvodnih učinaka-usluga. Organizacioni delovi iz osnovne i sporedne delatnosti
2
Jednak Jovo: “Ekonomija”, Beogradska poslovna škola strukovnih studija, Beograd, 2008.
6
 Mustafa Sliman Troškovi

svoje usluge pružaju proizvodima, dok organizacioni delovi iz pomoćne delatnosti

svoje usluge pružaju, uglavnom, drugim organizacionim delovima preduzeća.
Mada se u stručnoj literaturi često sreće mišlјenje da su učinci osnovne i
sporedne delatnosti proizvodi koji su proizvedeni u tim delatnostima, ipak smatramo
da je pravilnije reći da su učinci tih delatnosti usluge koje su one pružile tim
proizvodima. Ovo se naročito dobro vidi kod proizvoda koji se proizvodi na više
organizacionih delova (fazna proizvodnja). U tom proizvodu su integrisani
pojedinačni učinci organizacionih delova na kojima je on proizvođen. Ilustrujmo to
na primeru proizvodnje soka. U toj proizvodnji postoje tri posebna organizaciona
dela, tri faze, ili još bolјe, tri grupe istovrsnih poslova: proizvodnja koncentrata soka,
priprema soka i flaširanje soka. Svaka od te tri faze (ili grupe poslova) na
odgovarajući način doprinosi izradi finalnog proizvoda (tj. soka). U toku procesa
rada osnovni materijal iz koga se sok izrađuje (voće, šećer i ambalaža), prelazi iz
faze u fazu, pri čemu svaka od njih obavlјa na njemu svoje operacije (proizvodi
koncentrat soka, priprema sok, puni ga u flaše), dajući tako svoj doprinos (učinak)
njegovoj konačnoj izradi. Ovo po sebi pokazuje da se učinak odnosnih
organizacionih delova ogleda u vršenju usluga finalnom proizvodu (u konkretnom
primeru oni vrše usluge soku). Završetkom proizvodnje proizvod ne prestaje da
bude nosilac troškova, već i dalјe „koristi” usluge drugih organizacionih delova
preduzeća. On će, naime, u fazi prodaje koristiti usluge mesta troškova iz prodaje.
Učinci organizacionih delova preduzeća iz proizvodne delatnosti mogu se
izraziti u određenim naturalnim i/ili izvedenim (uslovnim, svedenim) jedinicama
mere. I naturalne i izvedene jedinice mere mogu biti količinske i vremenske. Kod
osnovne i sporedne delatnosti učinci se mogu izraziti u naturalnim jedinicama mere:
t, kg, hektolitar, kwh, m, komad, časovi lјudskog rada, mašinski časovi; i/ili u
izvedenim jedinicama mere: uslovni komad, uslovni kg i dr. Slična je situacija i sa
učincima pomoćne delatnosti; i oni se mogu izraziti u naturalnim jedinicama mere:
normačasovima, km, tkm, kg pare i dr, ali i u izvedenim jedinicama mere.
Organizacioni delovi iz prodajne delatnosti svoje usluge pružaju proizvodima i
uslugama koje preduzeće prodaje na tržištu. Učinci ovih organizacionih delova se
mogu izraziti u naturalnim ili izvedenim jedinicama mere. I ostali organizacioni delovi
iz neproizvodne delatnosti imaju svoje učinke. Oni se izražavaju u vršenju
odgovarajućih poslova, odnosno usluga za sve ostale organizacione delove
preduzeća. Neproizvodni učinci, kao rezultati rada organizacionih delova iz

7
 Mustafa Sliman Troškovi

neproizvodne delatnosti, imaju pretežno duhovni karakter. Sem toga oni su često
veoma raznovrsni, i to unutar svakog organizacionog dela ponaosob. Zbog svega
toga je veoma teško, pa čak i nemoguće ove učinke izraziti u naturalnim ili
izvedenim jedinicama mere.3
Po pravilu oni se izražavaju samo vrednosno i to u visini troškova koji su
nastali u vezi sa njima. Na kraju možemo zaklјučiti sledeće: Učinci organizacionih
delova preduzeća su usluge koje oni pružaju proizvodima ili drugim organizacionim
delovima preduzeća. Zbog toga se njihova vrednost, odnosno troškovi koje su oni
„poneli” uklјučuje u vrednost proizvoda ili usluga i učinaka drugih organizacionih
delova preduzeća. S obzirom da ovi učinci samo privremeno „nose” troškove
nazivaju se privremeni nosioci troškova. 4

2.2 Učinci preduzeća kao konačni nosioci troškova

Proizvodi i/ili usluge koje preduzeće proizvodi radi prodaje na tržištu

predstavlјaju rezultat integrisane akcije svih organizacionih delova u preduzeću.
Možemo reći da svi organizacioni delovi preduzeća na svoj način učestvuju u
njihovom stvaranju. Međutim, ne treba bukvalno shvatiti da svi organizacioni delovi
preduzeća učestvuju u stvaranju baš svakog proizvoda koji se u preduzeću
proizvodi. Može se desiti da pojedini organizacioni delovi preduzeća učestvuju u
stvaranju nekog proizvoda, ali zato ne učestvuju u stvaranju nekog drugog
proizvoda. Na primer, u fabrici za preradu voća linija za proizvodnju smrznutog voća
ne učestvuje u proizvodnji soka, kao što linija za proizvodnju soka ne učestvuje u
proizvodnji smrznutog voća.
Svi troškovi u preduzeću nastaju zbog proizvodnje proizvoda i usluga koji će
se jednog trenutka izneti na tržište radi prodaje i ostvarenja prihoda. Zbog toga ti
proizvodi i usluge (kao „konačni” učinci preduzeća) moraju „poneti” te troškove.
Otuda se oni nazivaju „konačni” nosioci troškova. Znači, „konačni” nosioci troškova
su učinci preduzeća, namenjeni tržištu, tj. učinci koji imaju karakter robne
proizvodnje, a to znači da se mogu naći u prometu, ili se radi o učincima
namenjenim dalјoj preradi, ali privremeno lagerovanim u sopstvenom skladištu, na
primer, poluproizvodi. S obzirom da je prevashodni zadatak pomoćne i, uglavnom,
isklјučivi zadatak neproizvodnih delatnosti da obezbede uslove za obavlјanje

3
Trnavac, D., Računovodstvo, Univerzitet Union, Beograd, 2013.
4
Jednak Jovo: “Ekonomija”, Beogradska poslovna škola strukovnih studija, Beograd, 2008.
8
 Mustafa Sliman Troškovi

osnovne i sporedne delatnosti, ali i pomoćne i neproizvodnih delatnosti, one po

pravilu nemaju nosioce troškova. Ovi organizacioni delovi preduzeća, a naročito
orga-nizacioni delovi iz pomoćne delatnosti, u određenim slučajevima mogu imati
nosioce troškova:5
 ako deo svojih usluga prodaje trećim licima, tj. na eksternom tržištu,
 ako rade za sopstvene investicije,
 ako rade na investicionom održavanju stalnih sredstava preduzeća i
 ako radi za sopstveno skladište.
Pretpostavimo da u okviru pomoćne delatnosti postoji servisna radionica. Ako
je ona ukupno izvršila 1,000 časova opravki, od čega se 100 časova odnosi na
usluge trećim licima, karakter konačnih nosilaca troškova ima samo tih 100 časova.
Ostalih 900 časova predstavlјa tzv. interne usluge koje se troše prvenstveno u
organizacionim delovima osnovne i sporedne delatnosti, a takođe i u svim ostalim
organizacionim delovima preduzeća.
Imajući u vidu i nosioce troškova iz pomoćne delatnosti definiciju konačnih
nosilaca troškova bismo mogli da proširimo za sve one faktore procesa rada koji su
stvoreni u preduzeću i koji su aktivirani na odgovarajućim računima sredstava
(stalna sredstva, rezervni delovi, sitan inventar, ambalaža i dr.). Prema tome,
konačni osioci troškova su konačni učinci preduzeća namenjeni tržištu, tj. učinci koji
imaju karakter robne proizvodnje, a to znači da se mogu naći u prometu, kao i učinci
u vidu faktora procesa rada proizvedenih u preduzeću i aktiviranih na odgovarajućim
računima sredstava (u vidu stalnih sredstava, rezervnih delova, sitnog inventara,
ambalaže i dr.).
Prodajom proizvoda i usluga na tržištu ostvaruje se određeni prihod i
finansijski rezultat, tako da ti proizvodi i usluge tom prilikom predstavlјaju „nosioce
uspeha”. Zbog toga možemo reći da učinci kao predmet obračuna troškova
predstavlјaju pozitivni element tokova vrednosti u preduzeću. Nasuprot njima stoje
odgovarajući rashodi kao negativni element tih tokova. Konačni nosioci troškova se
mogu podeliti prema različitim osnovama. Najčešće se dele prema: 6
 delatnosti u kojoj se izrađuju,
 tipu proizvodnje u kojoj se javlјaju i
 tome na koliko se užih organizacionih delova jedne delatnosti proizvode.

5
Jednak Jovo: “Ekonomija”, Beogradska poslovna škola strukovnih studija, Beograd, 2008.
6
Trnavac, D., Računovodstvo, Univerzitet Union, Beograd, 2013.
9
 Mustafa Sliman Troškovi

Prve dve podele ćemo iskoristiti i za objašnjavanje računa na kojima se

evidentiraju konačni nosioci troškova, dok treća podela ne utiče na račune konačnih
nosilaca troškova. Prema tome u kojoj delatnosti se neposredno stvaraju konačni
nosioci troškova se mogu podeliti na tri grupe:7
 nosioci troškova iz osnovne delatnosti,
 nosioci troškova iz sporedne delatnosti i
 nosioci troškova iz pomoćne delatnost

7
Trnavac, D., Računovodstvo, Univerzitet Union, Beograd, 2013.
10
 Mustafa Sliman Troškovi

3. MESTA TROŠKOVA U PROIZVODNјI

Osnovni problem u obračunu troškova sastoji se u što tačnijem “vezivanju”

troškova za njihove nosioce (tj. raspoređivanju troškova na njihove nosioce).
“Vezivanje”, odnosno raspodela troškova mora da bude saglasna principu
uzročnosti. Princip uzročnosti u “vezivanju” troškova znači da svaki izazivač ili
uzročnik troškova treba da bude zadužen za odnosni trošak, srazmerno tome u
kojoj meri ga je prouzrokovao ili izazvao. Samo jedan deo troškova se može
direktno “vezati” za nosioce troškova, kao njihove krajnje uzročnike (direktni
troškovi). Ostali deo troškova predstavlјa opšte troškove.
S obzirom da se za opšte troškove ne može direktno reći u vezi čega, tj. kojih
učinaka su nastali, mora se tražiti posredan put da se oni vežu za nosioce troškova.
U tom posrednom putu mora se naći jedna ili više “karika” koje su u tom “lancu”
raspoređivanja troškova u direktnoj vezi sa nosiocima troškova. U traženju tih
“karika” najpogodnije je poći od pitanja “gde nastaju troškovi” (jer gde nastaju
troškovi normalno je da moraju nastajati i učinci). 8
Svi troškovi nastaju u preduzeću, što bi značilo da se mogu “vezati” za nivo
preduzeća, kao najviši organizacioni nivo. Međutim, nivo preduzeća sa aspekta
raspodele troškova na nosioce troškova je neodgovarajući. Na njemu ima najviše
opštih troškova, jer je preduzeće kao organizacioni nivo početna “karika” u
raspoređivanju troškova, znači i “najudalјeniji” od nosilaca troškova. Ukoliko bi se
troškovi obuhvatali samo na nivou preduzeća, morala bi se za raspodelu na nosioce
troškova koristiti jedinstvena stopa, tj. jedan “klјuč”. Kada bi preduzeće proizvodilo
samo jedan proizvod, ukupna cena koštanja tog proizvoda bila bi jednaka ukupnim
troškovima poslovanja u odnosnom periodu, odnosno ukupnim troškovima
preduzeća. U tom slučaju ne bi se postavlјao problem raspodele opštih troškova.
Međutim, u stvarnosti su takvi slučajevi prilično retki. Po pravilu u većini preduzeća
izrađuje se veći broj različitih proizvoda, čak na desetine i stotine. Različitost
proizvoda se ogleda u tome što proizvodi, najčešće, nejednako angažuju pojedine

8
Nićin Nevenka: “Osnove ekonomije”, Fakultet za poslovno industrijski menadžment, Beograd,
2011.
11
 Mustafa Sliman Troškovi

organizacione delove preduzeća. Pojedini proizvodi izrađuju se na jednim a drugi na

drugim postrojenjima, ili, pak, na istim, ali u drugačijim vremenskim intervalima
(različita vremena izrade). Zbog toga što su nosioci troškova u preduzeću po pravilu
različiti, primena jedinstvenog “klјuča” za raspodelu svih opštih troškova na nosioce
troškova ne može da obezbedi raspodelu po principu uzročnosti. To znači da ni
cene koštanja ne mogu biti tačne. Zbog toga se troškovi moraju “vezivati” za niže
organizacione nivoe od nivoa preduzeća.
Govoreći o organizacionoj strukturi preduzeća rekli smo da u okviru
preduzeća postoje delatnosti. Te delatnosti su bliže nosiocima troškova nego nivo
preduzeća. Ukoliko bi se troškovi obuhvatali na nivou delatnosti za svaku od
delatnosti bi postojao “klјuč” za raspodelu opštih troškova te delatnosti na nosioce
troškova koji im pripadaju. “Klјučeva” za raspodelu opštih troškova bi bilo onoliko
koliko ima delatnosti na kojima se izrađuju proizvodi. Međutim, ni nivo delatnosti, što
se tiče tačnosti raspodele troškova nije najpogodniji. U okviru svake od delatnosti
najčešće postoje veoma različiti nosioci troškova. Različitost proizvoda jedne
delatnosti bismo definisali isto kao i različitost proizvoda na nivou preduzeća. Zbog
toga primena jedinstvenog “klјuča” za raspodelu opštih troškova neke delatnosti na
njene nosioce troškova ne može da dá tačne cene koštanja.
U okviru svake od delatnosti mogu se formirati određeni uži organizacioni
delovi za koje je moguće “vezivati” troškove (tj. na tim mestima nastaju troškovi).
Takvi organizacioni delovi su u najdirektnijem kontaktu sa nosiocima troškova i
zovemo ih mesta troškova. Najšire shvaćeno, mesto troškova je svako mesto u
preduzeću gde nastaju troškovi. Međutim, bilo bi besmisleno i neekonomično
računovodstveno pratiti troškove na svakom mestu u preduzeću na kojem su oni
nastali. Stoga se mesta na kojima troškovi nastaju moraju svrstati u veće ili manje
grupe i na taj način obrazovati računovodstvena mesta troškova. Računovodstveno
mesto troškova se može definisati kao uži organizacioni deo određene delatnosti u
okviru kojeg se obavlјaju odgovarajući, po pravilu, više homogeni poslovi.

3.1 Kriterijumi formiranja mesta troškova

Pitanje izbora računa mesta troškova predstavlјa centralno pitanje u čitavoj

organizaciji obračuna troškova i učinaka jednog preduzeća. Da bi se u konkretnom

12
 Mustafa Sliman Troškovi

preduzeću otvorili odgovarajući računi mesta troškova mora se voditi računa o

sledećim kriterijumima:9
 poslovno-organizacionoj strukturi preduzeća i
 opštim kriterijumima izbora mesta troškova.
Poštovanje kriterijuma poslovno organizacione strukture zahteva poznavanje,
kako organizacije, tako i tehnologije procesa rada. Zbog toga je prilikom izbora
mesta troškova neophodna saradnja sa tehničkim službama preduzeća.
Najvažniji opšti kriterijumi kojih se treba pridržavati prilikom izbora mesta
troškova bi bili:10
 homogenost poslova i učinaka,
 teritorijalni kriterijum,
 kriterijum ekonomičnosti,
 kriterijum preglednosti i
 kriterijum odgovornosti.
Homogenost poslova i učinaka - iz definicije mesta troškova može se
zaklјučiti da se radi o užem organizacionom delu delatnosti u okviru kojeg se
obavlјaju odgovarajući, po pravilu, homogeni poslovi. Prema tome, da bi se za neki
deo delatnosti moglo reći da predstavlјa mesto troškova, poslovi koji se na njemu
obavlјaju moraju biti homogeni.
Homogenost poslova ne treba vezivati sa homogenošću proizvoda koji se
proizvode na tom mestu troškova, tj. ne moraju uvek poslovi biti homogeni ako su i
proizvodi homogeni.
Očigledno je da kriterijum homogenosti poslova pri formiranju mesta troškova
nije dovolјan. Trebalo bi ga dopuniti kriterijumom homogenosti učinaka.
A učinci su homogeni:11
 ako se mogu izraziti istovetnom jedinicom mere,
 ako postoji približna jednakost visine troškova po jedinici učinka i
 ako postoji približna jednakost strukture troškova po jedinici učinka.
Ako ne postoji bilo koja od ove tri stvari, učinci nisu homogeni.

3.2 Izbor jedinice mere učinka mesta troškova

9
Petrović Zoran: “Sistemi obračuna troškova”, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2012.
10
Petrović Zoran: “Sistemi obračuna troškova”, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2012.
11
Petrović Zoran: “Sistemi obračuna troškova”, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2012.
13
 Mustafa Sliman Troškovi

S obzirom da je za mesto troškova važno da su mu učinci homogeni, a oni su

homogeni ako se, između ostalog, mogu izraziti istovetnom jedinicom mere, bitno je
za svako mesto troškova odrediti jedinicu mere u kojoj se izražava njegov učinak.
Učinke mesta troškova iz neproizvodne delatnosti nije moguće izraziti u
naturalnim jedinicama mere (jer su pretežno duhovnog karaktera), tako da se
problem izbora jedinice mere pojavlјuje samo kod mesta troškova iz proizvodne
delatnosti. Šta će se uzeti kao jedinica mere za izražavanje učinaka - usluga
proizvodnih mesta troškova, prvenstveno zavisi od toga šta se javlјa kao nosilac
troškova kojem se usluge vrše. Ako se kao nosilac troškova javlјa masa istovrsnih
proizvoda učinci - usluge mesta troškova iz proizvodne delatnosti izraziće se u
naturalnim jedinicama mere (tonama, hektolitrima, kubnim metrima, itd.). U ostalim
slučajevima naturalne jedinice mere, najčešće, nisu podobne za izražavanje veličine
njihovog učinka.
Svaka dobro izabrana jedinica mere mora da ispunjava sledeće uslove: 12
 mora biti lako i tačno utvrdiva i razumlјiva,
 mora da obezbedi jasnu predstavu o količini izvršenih učinaka,
 količina učinaka izražena u toj jedinici mere treba, što je moguće više, da
bude proporcionalna opštim varijabilnim troškovima datog mesta troškova,
 mora da bude što nezavisnija od promena u strukturi individual nih
porudžbina, od promena u veličini serije, supstitucije materijala i sl.

3.3 Podela mesta troškova prema delatnosti kojoj pripadaju

Prema delatnosti kojoj pripadaju mesta troškova se mogu podeliti na mesta

troškova iz osnovne, sporedne, pomoćne delatnosti, kao i mesta troškova iz
nabavke, uprave i prodaje, tj. iz neproizvodnih delatnosti. U klasi 9 otvoreni su
računi za mesta troškova, vodeći računa o delatnosti kojoj pripadaju: 13
 92 - Računi mesta troškova nabavke, tehničke uprave i pomoćnih delatnosti,
 93 - Računi glavnih proizvodnih mesta troškova,
 94 - Računi mesta troškova uprave, prodaje i sličnih aktivnosti.

4. POJAM I VRSTE KALKULACIJA

12
Petrović Zoran: “Sistemi obračuna troškova”, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2012.
13
Petrović Zoran: “Sistemi obračuna troškova”, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2012.
14
 Mustafa Sliman Troškovi

Standardni i budžetirani troškovi, zajedno sa cilјnim troškovima, spadaju u

grupu budućih, predviđenih troškova. Standardni i budžetirani (planski) troškovi se u
litaeraturi često na neadekvatan način razgarničavaju, pa čak i poistovećuju.
Standardni troškovi predstavlјaju vrednosni izraz utrošaka elemenata procesa
proizvodnje (aktivnosti), utvrđenih na osnovu preciznih tehničko-tehnoloških
standarda u potrošnji i adekvatno selektiranih standardnih cena inputa. Dakle,
standardni troškovi se utvrđuju na osnovu odgovarajućih naučnih metoda pomoću
kojih se postavlјaju standardi u potrošnji, a što je rezultiralo iz naučne organizacije
rad i studijskog prilaza. Kao takvi, oni pokazuju koliko treba da nas košta određeni
učinak (proizvod ili usluga), ili pak ukupna ili različito segmentirana aktivnost
preduzeća. Znači, u piatnju su objektivno nužni troskovi, koji su otuda van svake
sumnje najautentičnije merilo ekonomičnosti poslovanja za svaku vrstu aktivnosti.
Smatra se da se standardima mogu obuhvatiti sve poslovne aktivnosti i sve funkcije
preduzeća. Ipak, iako se njihova primenu u neproizvodnim aktivnostima i funkcijam
ne osporava, standardizacija troškova pre svega ima u vidu i podrazumev
aproizvodnu funkciju, odnosno troškove proizvodnje. Ovo zbog toga što je znatno
teže standardizovati aktivnosti neproizvodnih (administrativnih) funkcija, pa se za
ova funkcionalna područja češće koristi pojam budžetiranih (planiranih) troškova.
Planski troškovi ne moraju istovremeno biti i standardni troškovi. Oni obično
pokazuju koliko treba da iznose stvarni troškovi za određene aktivnosti u nekom
budućem periodu na bazi stvarnih troškova u prethodnom periodu i očekivanih
trendova u njihovom kretanju.
Dakle, osnovna razlika između standardnih i planskih troškova jeste u većoj
preciznosti utvrđivanja standardnih troškova. Pojam budžetiranih troškova (rashoda)
se više koristi za označavanje planskih troškova neproizvodnih funkcionalnih
područja u uslovima decentralizacije preduzeća i formiranja područja (centara)
odgovornosti kao kontrolnih jedinica primerenih računovodstveno-organizacionim
zahtevima računovodtsva odgovornosti, odnosno upravlјačkog računovodstva .
Centri budžetiranih rashoda (troškova) kao manje-više homogene organizacione
celine obuhvataju funkciju istraživanja i razvoja, opšte uprave sa administracijom,
prodaje, računovodtsva i finansija i dr.
Standarni troškovi i budžetirani rashodi rezultiraju iz primene sistema
obračuna po standardnim troškovima, kao savremenog apsorpcionog sistema

15
 Mustafa Sliman Troškovi

(metoda) obračuna troškova i učinaka. Osnovna karakteristika sistema obračuna po

standardnim troškovima jeste u njegovoj realizaciji u dve glavne faze, i to:
 faza standardizovanja troškova i učinaka koja rezultira kalkulacijom
standardnih cena koštanja učinaka i
 faza primene ovako utvrđenih standardnih troškova u samom obračunu
troškova i učinaka.
Ostavlјajući po strani pitanja standardizacije troškova u okviru prve faze, kao
što su: načela, standardizovanje direktnih, opštih troškova proizvodnje, oblika
aktivnosti, neproizvodnih troškova i dr., osnovni problem kalkulacije cene koštanja
ogleda se u neophodnosti da se ukupni troškovi preduzeća izazvani stvaranjem
konkretnih učinaka, saglasno principu uzročnosti, što tačnije alociraju (rasporede)
na konačne nosioce troškova, upravo u meri koliko su ih oni i izvali, odnosno koliko
im pripadaju. Polazeći od ovog zahteva, obračun po standardnim troškovima i
standardna kalkulacija cene koštanja učinaka podrazumevaju, saglasno
funkcionalnoj pripadnosti i načinu obračunavanja troškova, razvrstavanje troškova
preduzeća najmanje na sledeće grupe troškova, i to:
 troškovi proizvodnje; direktni varijabilni troškovi – kao direktni troškovi
materijala, ličnih zarada i ostali pojedinačni troškovi proizvodnje, i opšti – kao
opšti varijabilni i opšti fiksni troškovi proizvodnje,
 troškovi prodaje, kao varijabilni i fiksni troškovi i
 troškovi uprave sa administracijom, manjak kao opšti varijabilni i uglavnom
kao opšti fiksni troškovi.
Standardizovanje direktnih varijabilnih troškova proizvodnje u sistemu
obračuna po standardnim troškovima vrši se standardizovanjem količinskih i
cenovnih komponenti troškova, odnosno količina materijala i direktnog rada i cena
materijala i cena rada. Standardizovani direktni troškovi se neposredno alociraju
(vezuju) za nosioce troškova, dok se opšti troškovi proizvodnje i neproizvodnih
funkcionalnih područja, kao opšti varijabilni i opšti fiksni troškovi standardizuju u
zavisnoti od obima aktivnosti i drugih kriterija i knjigovodstveno obuhvataju –
iskazuju prvo na mestima troškova a potom se primenom odgovarajućih standardnih
kvota (stopa) isti dodelјuju nosiocima troškova po različitim nivoima obračunavanja
troškova. Za kalkulaciju cene koštanja na bazi standardnih i budžetiranih troškova, s
aspekta politike prodajnih cena, posebno su važne učinjene napomene o
standardizaciji troškova neproizvodnih funkcionalnih područja, kao centara

16
 Mustafa Sliman Troškovi

odgovornosti za budžetirane troškove (rashode), kao i konstatacije u vezi njihove

alokacije na odgovarajuće nosioce troškova. Nadalјe, realizacija višestrukih cilјeva
kalkulacije, posebno u delu politike prodajnih cena, podrazumeva adekvatnu pažnju
pri izboru metoda kalkulisanja i naročito pri modeliranju (formalnom strukturiranju)
šeme kalkulacije.
Za razvoj kalklulacija i metoda kalkulisanja veoma je značajna uloga već
pominjanih nemačkih teoretičara troškova i kalkulacija. Na tom putu razvoja metoda
kalkulisanja stvoreno je više međusobno različitih metoda koje se klasifikuju prema
primenjenom računskom postupku, odnosno prema računskoj tehnici, koja je
nezavisna od primenjenog sistema obračuna troškova i nezavisna od klasifikacija
kalkulacija prema različitim aspektima. U tom smislu, uliteraturi se uobičajeno
razlikuju dve osnovne metode kalkulacije, i to:
 diviziona (delidbena) kalkulacija i
 dodatna (adiciona) kalkulacija.
Prva metoda ima svoje tri varijante (tipa) primene: čista (jednostavna)
diviziona kalkulacija, kalkulacija pomoću ekvivalentnoh brojeva i kalkulacija
kuplovanih (vezanih) proizvoda. Često u praksi dolazi do kombinovanja navedenih
metoda.
Formalna struktura (šema) kalkulacije cene koštanja učinaka uslovlјena je
pre svega cilјevima kalkulacije i obračuna troškova, načinom organizacije
proizvodnje, tehničkom opremlјenošću, kadrovskom osposoblјenošću,
računovodstvenom regulativom i dr. Faktorima. Nema sumnje da je informaciona
snaga kalkulacije bitno uslovlјena njenom formalnom strukturom. Modeliranje šeme
kalkulacije cene koštanja učinaka i njene iskazne snage kao formalno-kvantitativnog
izraza cilјeva obračuna troškova, treba da budu u u funkciji njenog višenamenskog
karaktera.
Ovakav model kalkulacije cene koštanja učinaka ostavlјa mogućnost
neposrednog sagledavanja i uvida u troškove, cenu koštanja, prihode i rezultat na
različitim nivoima. Predloženi model obezbeđuje utvrđivanje cene koštanja po
jedinici na više različitih nivoa pokrivenosti troškova, a samim tim i odgovarajućih
nivoa rezultata po jedinici učinaka. Ovo zbog što naspram svakog nivoa troškova i
cene koštanja po jedinici učinaka, pri predviđenoj ili ostvarenoj prodajnoj ceni, stoji
odgovarajući nivo finansijskog rezultata-dobitka.

17
 Mustafa Sliman Troškovi

S aspekta informacionih zahteva politike prprodajnih cena ovakav model

kalkulacije se može smatrati informaciono izdašnim, jer posedovanje informacija o
svim navedenim nivoima cene koštanja omogućava menadžmentu preduzeća i
posebno menadžmentu prodajne funkcije koncipiranje adekvatne, cilјevima
preduzeća usmerene politike prodajnih cena. S druge pak strane, posedovanje ovih
informacija pri konkretnoj realizaciji, ostavrivanju prodajnih cena učinaka na tržištu,
stavlјa menadžera prodaje u znatno povolјniju pregovaračku poziciju pri
komuniciranju i pregovaranju o prodajnim cenama sa budućim potencijalnim
kupcima. Konkretnije rečeno, ovakva informaciona podrška ostavlјa mogućnost
sagledavanja:
 koja najniža prodajna cena (pricing floor) po kojoj se još isplati proizvoditi?
Odgovor je da je to prodajna cena na nivou varijabilnih troškova, odnosno ne
ispod nivoa pokrivenosti varijabilnih troškova,
 koja je najpovolјnija prodajna cena koju bi trebalo postići na tržištu? Odgovor
je da su to sve prodajne cene po jedinici učinaka iznad pune (komercijalne)
cene koštanja.
 Kada prihvatiti brojne varijante prodajnih cena između prethodna dva okvira,
imajući u vidu vremenski (obračunati) aspekt.
 Koji je u datim okolnostima najpovolјniji nivo obima proizvodnje,
 Kakvi će efekti, finansijski rezultati – bruto rezultati I, II, III, kontribucini, neto
ili neki drugi oblik – biti ostvareni prihvatanjem određenih prodajnih cena
učinaka.
Zbog svega toga, kalkulacija cene koštanja zasnovana na standardnim i
budžetiranim troškovima poprima ulogu dispozitivnog (cilјno usmeravajućeg)
instrumenta u poltici prodajnih cena učinaka, a samim tim i u realizaciji cilјeva
preduzeća u celini. Okolnost da se u njenoj formalnoj strukturi mogu istovremeno
iskazati i stvarni (istorijski) troškovi sa određenim odstupanjima, daje joj takođe
istovremeno i ulogu kontrolnog instrumenta u politici prodajnih cena i realizaciji
cilјeva preduzeća.

5. POJAM I STRUKTURA KALKULACIJA

Definicija: predstavlјa raspored, popis njenih elemenata razvrstanih prema

određenom redosledu.
18
 Mustafa Sliman Troškovi

Prema vrsti cene koja se izračunava razlikuju se elementi strukture cene

koštanja, elementi strukture prodajne cene, elementi strukture nabavne cene i dr.
Raspored elemenata i struktura cena trebaju se tako postaviti da omogućuju
što jednostavniji i lakši obuhvat troškova, bolјe upoređivanje, kontrolu i analizu
troškova, te utvrđivanje i merenje činitelјa koji određuju visinu cene.
Elementi kalkulacije prodajne cene se u pravilu pojednostavlјeno razvrstavaju
prema sledećem rasporedu:
 troškovi materijala
 amortizacija
 bruto plata u proizvodnji
 ostali troškovi u proizvodnji
 opšti troškovi proizvodnje učinaka
 opšti troškovi uprave i prometa
Ovi troškovi zbrojeni čine cenu koštanja.
Na cenu koštanja se pridodaje dobitak (ili utvrđeni gubitak), što čini prodajnu
cenu bez poreza na dodatu vrednost.
Na ovu cenu se prema propisanim stopama zaračunava porez na dodatu
vrednost i dobijaa se prodajna cena.
Tabela 1. Elementi i struktura kalkulacije prodajne cene

Redni broj Opis

1 troškovi materijala
2 amortizacija
3 bruto plata
4 ostali troškovi
5 opšti troškovi proizvodnje
6 opšti troškovi uprave i
prometa
Tabela 2. 7 Cena koštanja - sum (1:6) Elementi
8 Dobitak (gubitak)= c.k.-
strukture prodajne cene
p.cena
prema 9 Prodajna cena bez PDV-a razvrstavanju
promenlјivih i 10 PDV stalnih
12 Prodajna cena
troškova

Redni broj Opis

1 Troškovi materijala
2 Funkcionalna amortizacija

19
 Mustafa Sliman Troškovi

(po učinku)
3 Bruto plata (po učinku)
4 Ostali promenlјivi troškovi
5 Promenlјivi deo opštih
troškova proizvodnje učinka
6 Promenlјivi deo opštih
troškova uprave i prodaje
7 Promenlјivi troškovi ukupno
- sum (1:6)
8 Stalni troškovi proizvodnje
učinaka
9 Stalni deo opštih troškova
proizvodnje učinaka
10 Stalni deo opštih troškova
uprave i prometa
11 Cena koštanja sum (7:10)
12 Dobitak - Gubitak
13 Prodajna cena (11+12)

ZAKLjUČAK

Informacije o troškovima su nepohodne za donošenje niza poslovnih odluka.

Prilikom donošenja ovakvih odluka, veoma je važno da znamo šta dobijamo i šta
gubimo. Zbog toga se sve veća pažnja posvećuje troškovima koji bi se pojavili ili
iščezli u slučaju izbora pogrešne odluke. U tom cilјu najčešće se analiziraju
oportunitetni ili alternativni trošak (koji je definisan vrednosnim iznosom koji bi smo
dobili da smo sredstva uložili u neku drugu varijantu, a ne u onu za koju smo se
opredelili. Oportunitetni trošak nije efektivni trošak, već samo rezultat određene
računice); i rezidualni trošak (rezidual-ostatak, određeni troškovi se ne mogu izbeći
pri promeni režima proizvodnje, tako da se menja i stepen iskorišćenosti kapaciteta,
a tako se i dobija ovaj trošak). Osim ovih troškova postoje i troškovi koji su prirodni
troškovi, i oni istovremeno predstavlјaju elementarne troškove (troškovi sredstava
za rad, troškovi predmeta rada, troškovi rada, tuđih usluga). Nјihovo poznavanje je
osnovni preduslov za vođenje ekonomije preduzeća.
U zavisnosti od toga kako se ponašaju, odnosno kako se menjaju pri promeni
stepena zaposlenosti kapaciteta (obim zadataka) troškovi se dele na fiksne i
20
 Mustafa Sliman Troškovi

varijabilne. Fiksni troškovi, koji se inače ne menjaju pri promeni stepena korišćenja
kapaciteta, se još u literaturi nazivaju i troškovima kapaciteta, a zbog njihove
vezanosti za vreme, „periodičnim troškovima“ i „vremenskim troškovima“. Dok na
fiksne troškove ne utiče porast ili smanjenje korišćenja kapaciteta, varijabilni prate
porast obima proizvodnje. Kretanje troškova (ukupnih i prosečnih) uslovlјeno je
strukturom troškova (relativnim učešćem fiksnih i varijabilnih troškova) i stepenom
korišćenja kapaciteta. Takođe, troškovi mogu biti stvarni, i oni predstavlјaju iznos
stvarno nastalih troškova u određenom vremenskom periodu, a mogu biti i planski, i
oni su obično predviđeni za određeni vremenski period obično godinu dana. Postoje
i standardni troškovi, i oni su slični kao i planski. Svaki od ovih troškova je
neophodno precizno iskalkulisati, radi što uspešnijeg planiranja proizvodnje, a
samim tim i zbog toga da bi se izbegli eventualni gubici koji bi se loše odrazili na
celokupno poslovanje preduzeća kao mezoekonomskog sistema.

LITERATURA

 Ristić, Ž., Bogavac, M., Poslovne finansije, Fakultet za poslovno industrijski

menadžment, Beograd, 2011.

 Jednak Jovo: “Ekonomija”, Beogradska poslovna škola - Visoka škola

strukovnih studija, Beograd, 2008.

 Petrović Zoran: “Sistemi obračuna troškova”, Univerzitet Singidunum,

Beograd, 2012.

 Petković Zdravka: “Poresko knjigovodstvo i evidencija”, Beogradska poslovna

škola - Visoka škola strukovnih studija, Beograd, 2011.

 Samardžić Ilija: “Računovodstvo”, Beogradska poslovna škola - Visoka škola

strukovnih studija, Beograd, 2013.

 Trnavac, D., Ivanković, S., Upravlјačko računovodstvo, Univerzitet Union,

Beograd, 2013.

 Trnavac, D., Računovodstvo, Univerzitet Union, Beograd, 2013.

21
Mustafa Sliman Troškovi

22