SADRŽAJ

1. Uvod ……………………………………………………………………….. 3

2. OSI model ………………………………………………………………….. 4

2.1. Arhitektura slojeva …………………………………………………... 6

2.2. Packet-Switched tehnologija ………………………………………... 8

3. Slojevi OSI modela ………………………………………………………... 9

3.1. Fizički sloj …………………………………………………………... 9

3.1.1. Sinhronizacija na nivou bita ……............................................ 10

3.1.2. Prenosni medijumi ………………………………………… 12

3.2 Sloj voda podataka …………………………....................................... 16

3.2.1. Detekcija i korekcija greške ……............................................ 19

3.2.2. Kontrola toka ………………………………………………... 21

3.3. Mrežni sloj …………………………………………………………... 22

3.3.1. Internet protocol (IP) ………………………………………... 23

3.3.2. Internet protocol verzije 4 (IPv4) ……………………............ 23

3.4. Transportni sloj ……………………………………………................ 24

3.5. Sloj sesije ……………………………………………………………. 26

3.6. Sloj prezentacije ……………………………………………………... 28

3.7. Sloj aplikacije ……………………………………………………….. 29

4. Literatura …………………………………………………………………... 30

2 

 
1. UVOD

Rane osamdesete godine prošlog veka donele su ogromno povećanje u

broju i veličini mreža. Kako su sa vremenom velike kompanije shvatale da
umrežavanjem povećavaju dobit, a smanjuju troškove, dodavale su se nove mreže,
a povećavale postojeće. To su činili gotovo jednakom brzinom, kojom su se
izbacivali novi proizvodi i nove mrežne tehnologije. Sve je to u stopu pratio i
tehnološki razvoj mreža.
Sredinom osamdesetih godina ove kompanije su polako počele osećati
poteškoće zbog izvršenih proširenja. Postajalo je sve teže i teže "naterati" mreže
da međusobno komuniciraju zbog velikog broja različitih mrežnih tehnologija od
kojih većina nije bila kompatibilna jedna sa drugom.
Problemi koji su nastali su uticali i na trenutno upravljanje mrežom i na
perspektivu daljeg razvoja. Svaka nastala tehnologija je zahtevala poseban tim
stručnjaka. Ovo je dovelo do velike krize i do hitne potrebe za standardizacijom
upravljanja mrežama.
Velike kompanije uvidele su da se moraju odmaknuti od tzv. proprietary
rešenja (rešenja proizvedena od različitih firmi, svako svojstveno na svoj način, a
najčešće međusobno nekompatibilna), a usmeriti se prema tzv. otvorenim
rešenjima. Da bi se rešilo to pitanje zatvorenosti naspram otvorenosti,
Međunarodna organizacija za standardizaciju - ISO (International Organization
for Standardization) istraživala je različite mrežne sheme. Kao rezultat tog razvoja
OSI referentni model predstavljen je 1984. godine. Ovaj model pružio je
proizvođačima skup standarda koji osiguravaju veću kompatibilnost i
međufunkcionalnost između različitih mrežnih tehnologija koje su stvorene od
strane velikog broja kompanija širom sveta.
Uprkos tome što postoje i drugi modeli, većina proizvođača mrežne
opreme danas je usmerena upravo prema OSI referentnom modelu, posebno kada
žele edukovati svoje korisnike po pitanju opreme koju nude.
OSI referentni model je primarni model od sedam slojeva (od kojih svaki
specificira određene mrežne funkcije), koji se koristi kao smernica za mrežne
komunikacije. OSI referentni model se smatra najboljim alatom za učenje o slanju
i primanju podataka putem mreže, primer kako informacije (ili paketi podataka)
putuju od aplikacijskih programa (npr. Excel tablice, Word dokumenti), kroz
mrežni medijum (npr. žice, kablovi, zrak i sl.), pa sve do drugog aplikacijskog
programa koji je smešten na nekom računaru u mreži, čak i ako pošiljalac i
primalac imaju različite tipove mrežnih medija.
Proizvođači ga se pridržavaju kada projektuju proizvode za mrežu. Model
opisuje način na koji mrežni hardver i softver zajednički deluju kako bi se
omogućila komunikacija. Model također pomaže pri rešavanju problema, tako što
nudi referentni okvir koji opisuje kako se pretpostavlja da komponente rade.

3 

 
2. OSI MODEL

OSI referentni model (Open Systems Interconnection Basic Reference

Model) je apstraktni, slojeviti model koji služi kao preporuka stručnjacima za
razvoj računarskih mreža i protokola. OSI model je podeljen u sedam slojeva
(Slika 1.), u koje ubrajamo:

fizički sloj,
sloj podataka,
mrežni sloj,
transportni sloj,
sloj sesije,
sloj prezentacije i
sloj aplikacije.

Slika 1.: Struktura OSI modela

Svaki sloj opisuje skup povezanih funkcija koje omogućavaju jedan deo
računarske komunikacije. Svih sedam slojeva zajedno prikazuju tok podataka od
izvora prema odredištu.
  Sedam slojeva nižu se od aplikacijskog na vrhu do fizičkog na dnu (Slika
2.). Najviši sloj je mesto gde korisnici i aplikacije komuniciraju sa mrežom.
Najniži sloj je mesto gde se odigrava stvarni prenos. Usluge na jednom sloju
komuniciraju sa uslugama susednih slojeva i koriste ih. Srednji sloj (transportni)
4 

 
je centralni. On razdvaja aplikacijski i uslužno orijentisane gornje slojeve od
ostalih nižih, mrežno i komunikacijski orijentisanih slojeva, koji su poznati kao
podmrežni slojevi.

Slika 2.: Slojevi OSI modela

Fizički sloj OSI modela je zadužen za prenos bita (nula i jedinica)

putem komunikacionog kanala. Ovaj sloj definiše pravila po kojima se biti
prenose, koji električni napon je potreban, koliko bita se šalje po sekundi i fizički
format korišćenih kablova i konektora.
Sloj veze upravlja prenosom putem fizičkog sloja i omogućava prenos
oslobođen grešaka na ovom i fizičkom sloju. Zadatak sloja veze jeste da zaštiti
slojeve višeg nivoa od grešaka nastalih pri prenosu podataka. Takođe, s’
obzirom na to da je jedinica prenosa fizičkog sloja bit, sloj veze upravlja i
formatom poruka (definiše početak i kraj poruke).
Zadatak mrežnog sloja jeste određivanje jedne ili više putanja kojima će
poruka biti prosleđena od izvorišta do odredišta. Mrežni sloj je zadužen da u
svakom čvoru mreže odredi koji je sledeći računar kome poruka treba biti
prosleđena.
Zadatak transportnog sloja jeste obrada poruka na krajnjim tačkama -
izvorištu i odredištu. Ovaj sloj uspostavlja, održava i prekida virtuelne veze za
prenos podataka između izvorišta i odredišta. Transporni sloj je zadužen za
nabavku mrežne adrese odredišta, podelu podataka u segmente pogodne
za slanje, prilagođavanje brzine prenosa mogućnostima strane sa slabijim
performansama, osiguravanje prenosa svih segmenata, eliminisanju dupliranih
segmenata i sl. Takođe, ovaj sloj može izvršiti i dodatnu kontrolu grešaka pri
prenosu (dodatnu u smislu da je ona već izvršena na sloju veze).
5 

 
 Sloj sesije je zadužen za uspostavljanje, održavanje i prekid logičkih
sesija između krajnjih tačaka. Svrha sesija jeste definisanje stanja (ili faza)
svakog dijaloga radi definisanja validnih akcija u svakom od stanja. Na osnovu
toga se vrši upravljanje transportnim slojem i provera podataka dobijenih
od njega. Dodatna uloga sesija jeste i obračunavanje sesija (eng. session
accounting).
Sloj prezentacije formatira podatke za prezentaciju korisniku. Zadatak
ovog sloja jeste da uskladi format podataka između učesnika u komunikaciji i
sloju aplikacije dostavi ove podatke u formatu koji on zahteva. Na primer, sloj
prezentacije može originalne podatke dobijene od sloja aplikacije kompresovati
radi efikasnijeg prenosa. Ovakve podatke sloj prezentacije na strani drugog
učesnika ne može direktno proslediti sloju aplikacije, već je pre toga neophodno
izvršiti dekompresiju.
Sloj aplikacije predstavlja interfejs mreže ka korisniku. Osnovna uloga
ovog sloja je omogući mreži pristup korisničkim programima.
Odvajanje mreže u sedam slojeva ima sledeće prednosti: 

9 izvršena je standardizacija mrežnih komponenti i omogućen je razvoj

od strane više proizvođača;
9 mogućnost komunikacije različitih tipova mrežnog hardvera i softvera;
9 promena na jednom sloju ne utiče na druge slojeve - samim tim razvoj
pojedinačnog sloja može biti brži;
9 mrežna komunikacija svedena je na manje komponente zbog čega je
učenje o mrežama lakše.

2.1. ARHITEKTURA SLOJEVA

Svaki sloj pokriva različite mrežne aktivnosti, opremu ili protokole. OSI
model definiše kako svaki sloj komunicira i sarađuje sa slojevima koji su
neposredno iznad i ispod njega.
Svaki sloj pruža neke usluge ili postupke koji pripremaju podatke za
dostavu putem mreže do drugog računara. Slojevi najnižih nivoa, definišu fizički
medijum mreže i srodne poslove, kao što je način prosleđivanja bita podataka u
mrežne kartice (NIC) i kablove. Najviši slojevi definišu kako aplikacije pristupaju
komunikacijskim uslugama. Što je nivo sloja viši, složeniji su i njegovi poslovi.
Kada uređaj spojen na mrežu šalje podatke mrežom, ti podaci putuju “niz”
slojeve OSI modela, sve do zadnjeg, fizičkog sloja. Kada te podatke primi uređaj
spojen na mrežu, oni putuju obrnutim putem, od najnižeg fizičkog sloja, pa sve do
najvišeg aplikacijskog.
Slojevi unutar jednog modela komuniciraju samo sa prvim slojem iznad i
prvim slojem ispod sebe. Gornji protokol zavisi od funkcionalnosti koju pruža
protokol ispod njega (Slika 3).

6 

 
 Proces  Proces 
Podaci 

Aplikacija  Podaci AZ Aplikacija 

Prezentacija  Podaci    .  PZ Prezentacija 
Sesija  Podaci          .  SZ Sesija 
Transport  Podaci               .  TZ Transport 
Mreža  Podaci                    .  MZ Mreža 
Vod podataka  VPP  Podaci                         .  VPZ Vod podataka 
Fizički  Niz bita                        .  Fizički 

xZ – Zaglavlje 

xP ‐ Pratilac 

Slika 3.: Prenos podataka po OSI modelu (enkapsulacija)

Prva tri sloja definišu način razmene i obrade podataka u domenu mreže, a
naredna četiri sloja odnose se na obradu podataka u domenu korisnika (Slika 4).
OSI model ne definiše konkretne standarde, pa se ne može posmatrati kao
standard, već kao preporučeni referentni model.

7 

 
2.2. PACKET-SWITCHED TEHNOLOGIJA

OSI model koristi Packet-switched tehnologiju. Packet-switched

tehnologija opisuje slanje podataka u malim zapakovanim jedinicama podataka,
zvanim paketi. Paketi se usmeravaju po mreži koristeći odredišnu adresu koja je
sadržana u paketu. Put kojim paket dolazi od izvora do odredišta nije bitan. Bitno
je da svi paketi stignu na odredište. Deljenje podataka za slanje u pakete
omogućava da se iste komunikacijske veze (linije) dele između većeg broja
korisnika mreže. Taj oblik komunikacije se još naziva i connectionless. Većina
komunikacija na internetu koristi ovaj oblik slanja podataka.
Svaki od slojeva unutar OSI modela ima neki oblik pakovanja podataka
(Slika 5). Protokol Data Unit (PDU) je naziv za pojedini oblik pakovanja
podataka za odgovarajući sloj:

 Podaci su do petog do sedmog sloja zapakovani u poruke.

 Na četvrtom sloju (transportni) podaci se dele u segmente, tj. segment je
PDU za četvrti sloj.
 Na trećem sloju (mrežni) segmenti se pakuju u pakete, tj. paket je PDU za
treći sloj.
 Na drugom sloju (sloj podataka) paketi se pakuju u okvire, tj. okvir je
PDU za drugi sloj.
 Na prvom sloju (fizički) okviri se rastavljaju u bite koji se prenose
mrežom.

Postupak pakovanja podataka, od sednog sloja prema prvom sloju, u oblik

pogodan za prenos komunikacijskim vezama se naziva enkapsulacija. Odvija se
na uređaju koji šalje podatke (izvor).
Obrnuti postupak, od prvog sloja prema sedmom sloju, kojim se iz bita
izgrađuje okvir, iz okvira uzima paket, iz paketa segment, a iz segmenta poruka se
naziva deenkapsulacija i odvija se na uređaju koji prima podatke (odredište).

8 

 
 HOST -A HOST-B

3. SLOJEVI OSI MODELA

3.1. FIZIČKI SLOJ

Fizički sloj (eng. Physical
Layer) je prvi i najniži od
sedam slojeva OSI modela
računarske mreže i ujedno
sloj na kome se temelje
funkcije ostalih slojeva u
mreži.
On prevodi komunikacijske
zahteve od sloja veze u
specifične operacije u
tehničkim uređajima, tj.
prevodi bite u odgovarajući
kodovan električni, optički
ili radio signal, a potom vrši predaju, kontrolu prenosa i prijem. Međutim, s’
obzirom na veliku raznovrsnost dostupnih tehničkih uređaja sa veoma različitim
karakteristikama, to je možda najsloženiji sloj u OSI arhitekturi,
Kod bakarnih medijuma biti se prenose kao nizovi različitih naponskih
nivoa signala ili kao promene naponskih nivoa, a kod optičkih medijuma prenose
se nizovi impulsa, koji označavaju to da li ima ‘svetla’ ili nema ‘svetla’. Standardi
definisani na fizičkom sloju određuju električne i funkcionalne karakteristike
signala, kao i mehanička svojstva uređaja .Ovaj sloj se za razliku slojeva viših
nivoa u potpunosti odnosi na hardver i u skladu sa tim, zadužen je za tri primarne
funkcije:
9 

 
 ¾ standardizacija komponenti (adapteri, interfejsi mrežnih uređaja,
kablovi i konektori),
¾ način predstavljanja podataka (modulacija i kodovanje) i kontrolni
standardi i
¾ signalizacija, sinhronizacija signala, predaja, prijem i prenos
medujumom.

Mehanička svojstva uređaja definišu vrste i oblik konektora. Prvi sloj OSI
modela se bavi fizičkom topologijom, tj. načinom na koji su računari fizički
spojeni u mrežu. Logičkim topologijama bave se protokoli drugog sloja. Prve
lokalne mreže razvijale su se na magistrali (Ethernet) i prstenastoj (Token Ring)
topologiji. Fizička topologija današnjih lokalnih mreža najčešće je zvezdasta.
Ovaj sloj zapravo određuje mehanička (npr. dimenzija priključka,
raspored pinova), električka (dozvoljeni naponi, npr. utičnice 220V, 50Hz),
funkcionalna (značenje pojedinih signala) i proceduralna (dozvoljeni redosled
signala) svojstva medija za prenos.

3. 1. 1. SINHRONIZACIJA NA NIVOU BITA

Transmiter (Tx) šalje bite, a Receiver (Rx) mora da ih primi istim
redosledom. Da bi se to obezbedilo mora se znati gde bit počinje, a gde završava.
Postoje dva tipa linija za sinhronizaciju bita:

1. Asinhrone linije i
2. Sinhrone linije.

Sinhronizacija na nivou bita kod asinhronih linija

Asinhrone linije se više ne koriste, nekad su se koristile, kod miševa (Slika

6.).

Rx   1/9600  Tx 

5V 
Start 
Stop  bit 

bit 

0V 

Slika 6.: Sinhronizacija na nivou bita kod asinhronih linija

10 

 
 I Tx i Rx imaju interni oscilator, interni takt i vreme. Ova dva oscilatora su
tehnološki nesavršena. Usled neprekidnog slanja bita, posle nekog vremena bi
došlo do smicanja. Kad nema prenosa podataka napon je 0V, nakon toga ide
START BIT koji traje 1/9600 , tada se naponski nivo diže na 5V. Nakon njega
sledi bit podataka. Rx vrši odmeravanje na sredini bita, prvo prima logičku '0',
zatim '1', itd. Ako je linija konfigurisana na 8 bita, bez provere pariteta (CRC),
onda nakon osmog bita sledi STOP BIT. Iz prethodno navedenog se može
zaključiti da u slučaju slanja 8 bita potrebna su nam dva redundantna što znači da
je efikasnost asinhrone linije 80%.

Sinhronizacija na nivou bita kod sinhronih linija

“0” “1” “1”

1 bit
1 bit 1 bit
Podaci 

Takt 

Upali se  Ugašen 
računar  računar 

Slika 7.: Sinhronizacija na nivou bita kod sinhronih linija

Jedna žica je namenjena taktu, a druga podacima. Kad nema komunikacije

vremenski takt je '0'. Kad se računar upali takt je '1'. Uloga takta je da odredi
dužinu bita. Uz podatke Tx šalje se i takt. Podaci kreću na uzlaznoj ivici takta.
Takt se najčešće postavlja na +5 ili -5 V, pa se žica manje greje. Rx odmerava bit
na sredini, jer je tu najsigurnija naponska vrednost.
Problem kod ovog tipa je što se uz podatke mora slati i takt, a neophodna
je jedna žica za masu, odnosno troše se žice. To se rešava tako što se uz podatke
utiskuje takt, pa se dve žice spajaju u jednu prema jednom algoritmu (način
kodovanja: AMI, HDB3). Na taj način se dobijaju tri naponska nivoa. Kako ih Tx
utisne, tako ih Rx na prijemu izvlači, na prijemu se regenerišu i takt i podaci
(Slika 7).1

                                                            
1
 Eksploatacija telekomunikacionih mreža (Skripta sa predavanja) 
11 

 
3.1.2. PRENOSNI MEDIJUMI

Pojam prenosnog medijuma podrazumeva fizičko sredstvo za prenos

signala (bakarne parice, optički kablovi, radio talas), kao i potrebne sklopove i
uređaje za slanje i prijem signala kroz ta sredstva. Prenosni medijumi se mogu
klasifikovati na sledeći način:

1. električni kablovi (koaksijalni kabel, kabel sa upredenom paricom),

2. optički kablovi i
3. bežični medijumi.

Koaksijalni kabel

Koaksijalni kablovi su u jednom periodu bili najrasprostranjeniji mrežni

medijum za prenos podataka, i to iz više razloga: relativno su jeftini, laki,
fleksibilni i jednostavni za rad. U svom najjednostavnijem obliku, koaksijalni
kabel se sastoji od bakarne žice u sredini, oko koje se, nalazi najpre izolacija, a
zatim sloj od upletenog metala (širm) i, na kraju, spoljašnji zaštitni omotač. Svrha
ovog oklopa je da apsorbuje elektromagnetne smetnje ili šum, i time spreči
njihovo mešanje sa podacima koji se prenose. Kablovi koji imaju jedan sloj
izolacije i jedan sloj od upletenog metala zovu se i kablovi sa dvostrukom
zaštitom. Postoje, takođe, i kablovi sa četvorostrukom zaštitom (dva sloja
izolacije i dva sloja širma), koji se primenjuju u sredinama sa jakim
elektromagnetnim smetnjama. Na naredne dve slike biće prikazana struktura
koaksijalnog kabela.

Slika 8. Slojevi koaksijalnog kabela

12 

 
 Slika 9. Poprečni presek koaksijalnog kabela

Bakarni provodnik (žica) u sredini kabela prenosi elektromagnetne

signale koji predstavljaju kodovane računarske podatke. Ovaj provodnik može biti
od punog metala, ili u obliku više upletenih žica. Ukoliko je od punog metala,
onda je to obično bakar. Provodnik je obložen dielektričnim izolacionim slojem
koji ga odvaja od širma. Širm ima ulogu uzemljenja i štiti provodnik od
električnog šuma i preslušavanja.
Kako se debljina koaksijalnog kabela povećava, povećava se i širina
propusnog kanala, što omogućava velike brzine prenosa sa velikom otpornošću na
smetnje i greške. Upotrebljava se u telefonskim mrežama za vezu između centrala
kao i kod kablovske televizije za prenos televizijskog signala u zgradama i
naseljima. Postoje dva načina prenosa kod koaksijalnog kabela: širokopojasni
(broadband) i osnovno-pojasni (baseband).
Kod prenosa u osnovnom opsegu signal se prenosi u svom izvornom
obliku (digitalni signali brzinama do 100 Mbit/s). Veće brzine postižu se
širokopojasnim prenosom gdje se propisani kanal podeli u veći broj podkanala.
Na taj način bolje se iskorištava propusni opseg kabela, ali zbog složenosti i
skupoće sklopova njihovo korištenje je oslabljeno.

Kabel sa upredenom paricom (twisted pair cable)

Kabel sa upredenim paricama (twisted pair cable) se sastoji od parova

izolovanih bakarnih žica koje su obmotane (upredene) jedna oko druge. Upredanje
se vrši u cilju otklanjanja elektromagnetnih smetnji. Broj uvrtaja po metru čini
deo specifikacije tipa kabela, jer što je broj uvrtaja po metru veći, veća je
otpornost kabela na elektromagnetne smetnje. Na slikama 10. i 11. prikazana su
dva tipa ovog kabela:

1. kabel sa neoklopljenim (Unshielded Twisted-Pair, UTP) i

2. kabel sa oklopljenim (Shielded Twisted-Pair, STP) paricama.

13 

 
 Slika 10. Kabel sa neoklopljenim paricama

Slika 11. Kabel sa neoklopljenim paricama

Grupe parica se obično nalaze u zaštitnom omotaču i zajedno sa njim čine

kabel. Pravila strukturnog kabliranja, koja se danas skoro isključivo koriste za
formiranje računarskih mreža, propisuju da se za povezivanje računara moraju
koristiti četvoroparični kablovi. Upredanjem se poništava električni šum
od susednih parica, ili ostalih izvora, kao što su motori, relei, transformatori i
energetska instalacija. S’ obzirom da je problem elektromagnetne zaštite veoma
ozbiljan, neki proizvođači (IBM, evropske firme) su razvili tzv. oklopljene
kablove, koji oko parica imaju određenu električno - provodnu strukturu koja
pruža znatno veći nivo zaštite. U praksi postoje tri tipa oklopljenih kablova: FTP,
S-FTP i STP.
FTP kabel je napravljen tako da su četiri parice potpuno obavijene tankom
metalnom folijom. Ova folija svoju zastitnu funkciju obavlja tako što zahvaljujući
14 

 
visokoj impedansi reflektuje spoljne, ometajuće, elektromagnetne signale na
učestanostima većim od 5 MHz i tako im onemogućava prodor do samih parica.
Po odnosu cena/performanse u praksi su se najbolje pokazali FTP kablovi, tako da
se oni najčešće i koriste.

Optički kablovi

Kod ove vrste kablova, optička vlakna prenose digitalne signale u obliku
modulisanih svetlosnih impulsa. Kablovi od optičkih vlakana ne podležu
električnim smetnjama, imaju najmanje slabljenje signala duž kabela i podržavaju
izuzetno velike brzine prenosa podataka na velikim udaljenostima. Koriste se i u
slučajevima kada LAN mreža treba da poveže više objekata, gde se sa bakarnim
kablovima mogu očekivati problemi sa uzemljenjem i atmosferskim pražnjenjima.
Optičke veze osim velike brzine prenosa obezbeđuju i potrebno galvansko
razdvajanje instalacija. Često se postavljaju u objektima, u slučajevima kada se
predviđa veliki mrežni saobraćaj između spratnih razvoda u odnosu na centar
mreže. Na narednoj slici prikazana je struktura optičkog kabela.

Slika 12. Prikaz optičkog kabela

15 

 
RS-232

RS-232 ili serijski port računara je jedan od najčešće korišćenih interfejsa

za umrežavanje računara u prošlosti. Iz tog razloga su računari proizvedeni krajem
prošlog veka dolazili sa dva integrisana RS-232 porta na matičnoj ploči. Prednost
RS-232 portova je bila njihova niska cena i mogućnost direktnog povezivanja dva
računara putem ovih interfejsa. Takođe, česti uređaji na serijskim portovima su i
modemi koji omogućavaju umrežavanje putem telefonskih linija. Danas se RS-
232 portovi sve ređe sreću kao sastavni deo matičnih ploča računara. Razlog
tome je prevaziđenost ovih portova u smislu brzine, jer je maksimalna brzina
115.200 bita po sekundi, kao i pojava USB (Universal Serial Bus) standarda.

USB (Universal Serial Bus)

USB standard se može smatrati naslednikom RS-232 serijskog načina

povezivanja. Prednosti USB magistrale nad RS-232 magistralom su daleko veće
brzine prenosa podataka i mogućnost povezivanja više od jednog uređaja po
portu. Iako je putem USB magistrale moguće direktno povezivanje dva računara,
pomenute prednosti ovog standarda se ogledaju, pre svega, u velikom broju
raličitih uređaja koji služe za umrežavanje računara (Ethernet adapteri, modemi,
ISDN terminal-adapteri, ADSL modemi itd.) kao i uređaja koji nisu vezani za
računarske mreže (štampači, skeneri, audeo-adapteri, tastature, miševi...).2

3.2. SLOJ VODA PODATAKA

Zbog mogućnosti pojavljivanja grešaka prilikom prenosa podataka, kao i

potrebe za usaglašavanjem brzine prenosa podataka i sposobnosti prijemnika da
prihvati pristigle podatke, neophodan je sloj koji će kontrolisati svaki uređaj u
komunikaciji i obezbediti funkcije kao što su: formiranje okvira, kontrola toka
podataka, detekcija i eventualno ispravljanje grešaka. Taj kontrolni sloj je poznat
kao sloj veze.
Sloj voda podataka (DL-Layer, Data Link Layer) ili sloj digitalne veze,
ima zadatak da omogući pouzdan prenos podataka sa jednog računara na drugi
kroz fizičku vezu i pri tome treba da otkrije, i ako je moguće, ispravi greške
nastale na fizičkom sloju. Generalno, na ovom sloju se operiše sa okvirima ili
ramovima (frames), a u okviru njega postoji više protokola. Osnovna funkcija
ovih protokola je postizanje pouzdane komunikacije između dva susedna
računara. Sloj voda podataka se naslanja na fizički sloj, a sa gornje strane on daje
svoje usluge mrežnom sloju. Služi da se obezbedi pouzdan prenos podataka i

                                                            
2
 http://www.scribd.com/doc/16192602/Uvod‐u‐Racunalne‐Mreze 
16 

 
očuva integritet podataka koji se šalju preko potencijalno nepoznatog fizičkog
medijuma.

Sloj veze ima sledeće funkcije:

¾ detekcija i korekcija greške u prenosu (kontrola greške, CRC kod),

¾ određivanje početka i kraja okvira,
¾ Integritet podataka- garantuje da se primljeni podaci (Rx) ujedno u one
koji su poslati (Tx) i
¾ Pouzdan prenos- podrazumeva da se ne gube podaci.

Postoje dva tipa mreža na sloju veze podataka (Slika 16. ), a to su:

• broadcast mreže - jedan komunikacioni kanal koga dele svi računari u

mreži,
• tačka–tačka (point-to-point) mreže - postoji više veza među pojedinim
parovima računara.

Slika 16.: Tipovi mreža3

                                                            
3
 http://www.scribd.com/doc/16192602/Uvod‐u‐Racunalne‐Mreze 
17 

 
 Fizički sloj, sloj voda podataka i mrežni sloj se nalaze u mreži (Slika 17.).

Mreža 
Klijent  Server 

7 7
6  6 

5  3 3 5 

4  2 2 4 

3  1 1 3 
2  2 
3
1 2
1

Slika 17 .: Prikaz mreže i slojeva koji se nalaze u okviru mreže

Na drugom sloju se koristi LAPD protocol. To je protocol sa dosta

mehanizama. Osnovna funkcija drugog sloja je detekcija i korekcija greške, a kod
OSI modela je ubačena i kontrola toka. Fizički nivo isporučuje niz bita koji
moraju imati oznaku početka i kraja (Slika 18.:). Na nivou voda podataka se
nalaze ramovi ili frejmovi (frame).

opening  closing 
flag  flag 

   Flag                                                                                                                                 Flag    

početak  kraj 

Slika 18 .: Kontrola toka

FLAG je jedinstvena kombinacija bita, 01111110 (0x7E). Na osnovu

njega se zaključuje gde je početak, a gde kraj frejma. Kad se ulovi flag to
označava početak okvira, a kada se opet ulovi, to označava kraj okvira. Mora se
posmatrati transmiter i resiver (Tx i Rx). Kad Tx želi poslati određen broj bajtova, u
računaru postoji čip kojim se komanduje pomoću softvera upravljača (drajveri).

18 

 
Čipu se zadaje komanda SOF (Start of Frame) i počnu da mu se šalju podaci. On
mora da pošalje FLAG da bi se označio početak frejma i zbog sinhronizacije
resivera (na nivou bita i na nivou bajta). Na nivou bita je to električni signal.
Nakon toga drajver šalje bajt po bajt, 64 kb/s, a bajt traje 125 µs. Čip sam generiše
flag. Kad se sve pošalje ide komanda EOF (End of Frame) i to je kraj poruke.
Problem nastaje kada se prenose binarne datoteke, npr. bajt 126=0x7E=01111110.
Zbog toga se koristi ZBI (Zero Bit Insertion) mehanizam (Slika 19.), da bi se
obezbedila transparentnost za prenos svih podataka uključujući i 0x7E. U slučaju
"126" prijemnik bi mislio da je FLAG što bi prouzrokovalo grešku.

0 umeće se nula 

01 111110

9 bita

Slika 19 .: Zero Bit Insertion

Umetanjem ovog bita se smanjuje brzina komunikacionog kanala, zavisi

od toga koliko se puta umetao bit "0". Prijemnik prepozna petu jedinicu, a kada
vidi nulu na šestom mestu, on je automatski izbacuje. Ukoliko se nakon pet
jedinica pojavi i šesta jedinica to je za njega EOF i time je završen prijem poruke.
Drajver preuzima poruku i prosleđuje je višim slojevima.4

3.2.1. DETEKCIJA I KOREKCIJA GREŠKE-CRC

Za detekciju greške predajnik uz poruku šalje FCS (Frame Check

Sequence) kod za detekciju greške (Slika 20.).

   Flag          FCS                                                                                                              Flag    

Slika 20 .: Frame Check Sequence

To su dodatni biti, 16 ili 32, tj. polinom koji se računa nad ovim bitima.
Ovaj polinom je tako izabran da kombinacija bita podataka ne može dati tu
vrednost, ali je to nemoguće, jer nekoliko poruka može imati isti frejm kao FCS.
                                                            
4
 Eksploatacija telekomunikacionih mreža (Skripta sa predavanja) 
19 

 
Polinom se bira tako da se smanji verovatnoća preslikavanja. Ako dođe do greške
na jednom bitu, umesto ‘1’ se primi ‘0’ (greška retransmisije), poruka nije
zadržala integritet kroz komunikacioni kanal. Greška se mora korigovati, pa će
prijemnik tražiti retransmisiju. Greška se detektuje na jednom bitu. Čip na
transmisionoj strani šalje bite i uvodi CRC – ciklično redudantna provera. Kad se
pošalje zadnji bajt, kad je EOF (End of Frame), tada transmiter ima izračunat
CRC koji šalje uz podatke i na taj način dobijamo celu poruku. Kad se primi Flag,
prijemnik počinje da računa CRC (Slika 21.).

   Flag           CRC                                                                                                              Flag    

ZBI
4 bajta 

Slika 21.: Detektovanje greške uz pomoć CRC-a

Na prijemniku CRC se računa sa zadrškom od 5 Bajta. Postoje 3 CRC- a:

izračunat, poslat, primljen. CRC proverava da li su izračunati i primljeni isti. Ako
nisu sledi retransmisija poruke (Slika 22.). U prenosu podataka detekcija greške je
neophodna, dok kod govora nema svrhe.

RX
 
izračunati CRC  primljeni CRC 

poređenje

 
Frame OK  Frame not OK 

RETRANSMISIJA

Slika 22.: Poređenje primljenog i izračunatog CRC-a

20 

 
3.2.2. KONTROLA TOKA

Kontrola toka postoji u svim računarskim mrežama i veoma je značajna.

Ona se odnosi na usklađivanje brzina predajnika i prijemnika, da se ne bi dogodilo
da prijemnik bude zatrpan sa previše zahteva (npr. kad se Google zatrpa
zahtevima, server padne i niko ne može dobiti tražene podatke ili npr. Microsoft
server nakon što primi 2000 zahteva, ako se pojavi 2001. zahtev, on ga odbacuje).
Mehanizam kontrole toka se efikasno realizuje pomoću prijemnih bafera
koji se napune do 2/3 (65%), a kada se napuni 66% bafera, od servera ka
prijemniku se šalje poruka da uspori sa svojim zahtevima ili obustavi slanje. Na
taj način zahtevi postaju manje složeni. Kada se bafer isprazni do npr. 44%, tada
se ponovo opslužuju zahtevi klijenta.

Primer LAPD

Šalju se poruke ka baferu i kada dođe do prepunjenja bafera šalje se

poruka RNR ( Receiver not Ready) i tog trenutka se obustavlja slanje zahteva od
korisnika, sve do trenutka dok se ne pošalje RR (Receiver Ready), nakon
njegovog dobijanja počinje ponovno slanje zahteva (Slika 23.).

Tx  Rx 

I(5)

I(6)
RR(5) 
I(7)
RR(6)
RNR(7)

RR,P=1

RNR,F=1
RR,P=1

I(8) RR,F=1 

Slika 23.: LAPD protokol

21 

 
 Overflow je pojava prtrpavanja prijemnika, a kotrola toka je mehanizam
zaštite prijemnika od prenatrpavanja. Predajnik je prebrz i zatrpava podacima
prijemnik, pa ga kontrola toka štiti od toga.

3.3. MREŽNI SLOJ

Mrežni sloj predstavlja treći sloj OSI i TCP/IP referentnih modela.

Zadatak ovog sloja jeste da podacima dobijenim od transportnog sloja pridruži
parametre na osnovu kojih će biti moguće određivanje jednog ili više mrežnih
članova kojima pomenute podatke treba isporučiti. Drugim rečima, zadatak
mrežnog sloja jeste da obezbedi sistem adresovanja članova mreže i pravila čijim
će poštovanjem biti moguća isporuka podataka na željenu adresu. Iako ovakav
zadatak ne deluje komplikovano na nivou jednostavnih lokalnih mreža sa manjim
brojem članova, značaj i problemi koji se stavljaju pred protokole mrežnog nivoa
se mogu videti na nivo IP protokola koji omogućava univerzalno adresovanje
preko četiri milijarde mogućih adresa na Internetu.
Jedan od najkompleksnijih zadataka koji se stavlja pred protokole mrežnog
sloja jeste adresovanje koje omogućava povezivanje više različitih računarskih
mreža. Na nivou jedne Ethernet mreže čiji su članovi povezani putem hab ili
swich uređaja, uloga protokola mrežnog nivoa je minimalna i uglavnom se odnosi
na internu proveru da li je adresa primaoca lokalna adresa interfejsa. Međutim, na
primeru kompleksne interne mreže koja se sastoji od više internih i međusobno
povezanih segmenata i koja je dodatno povezana sa Internet mrežom mogu se
uočiti problemi kao što su višestruke putanje, problem korišćenja istih mrežnih
adresa u različitim internim mrežama i sl. Fokus protokola mrežnog sloja jeste
rešavanje pomenutih problema sa konačnim ciljem omogućavanja univerzalnog i
efikasnog sistema što većeg broja članova različitih, kompleksnih i međusobno
povezanih računarskih mreža.
Protokolima mrežnog nivoa najčešće nedostaje funkcionalnost
garantovanja isporuke podataka i otpornost na greške. Međutim, treba imati u vidu
da se ove osobine najčešće nadomeštaju u protokolima transportnog sloja i
njhovo uvođenje u protokole mrežnog nivoa bi znatno iskomplikovalo njihovu
definiciju i dovelo do redundantnosti.
Jedan od najpopularnijih protokola mrežnog sloja jeste IP protokol verzije
4 koji je ujedno i podrazumevani protokol mrežnog sloja kod TCP/IP referentnog
modela. Glavni atributi ovog protokola su jednostavnost i univerzalnost. Takođe,
postoje i proširenja ovog protokola koja nude mogućnost dodatne kontrole
prenosa (protokol ICMP) kao i rešenja koja korišćenjem IP protokola na mrežnom
nivou omogućavaju kontrolu greške, tajnost putem šifrovanja podataka i
utvrđivanje autentičnosti pošiljaoca (protokol IPsec). Kod aktivnih mrežnih
uređaja sa podrškom za protokole mrežnog sloja prvenstveno treba identifikovati

22 

 
ruter, s’ tim da postoje i posebni swich uređaji koji nude dodatnu funkcionalnost
(npr. VLAN segmentaciju) kroz razumevanje protokola mrežnog nivoa.
Treći sloj definiše i maksimalnu dužinu paketa (MTU-Maximal Transfer
Unit) koja za IP mreže iznosi 1500 Bajta. U ovim mrežama se javlja fenomen da
paketi ne moraju stići istim redosledom, jer ima puno rutera i usled zagušenja koje
je dinamičko u vremenu, paketi mogu putovati alternativnim putanjama.

3.3.1. INTERNET PROTOCOL (IP)

Internet Protokol (IP) je protokol koji se koristi za prenos podataka u

"packet switched" mrežama i između njih. Ovaj protokol se odnosi na mrežni sloj
OSI i TCP/IP modela. To znači da ovaj protokol u sebe enkapsulira podatke viših
slojeva (aplikativnog i transportnog) i u okviru paketa se podaci ovog protokola
enkapsuliraju kao podaci za protokole nižeg sloja, sloja veze. Glavna uloga IP
protokola je obezbedi jedinstven sistem za globalno adresovanje računara i time
obezbedi jedinstvenu identifikaciju svakog od njih. Protokoli nižih nivoa
(protokoli sloja veze) imaju sopstvene načine adresovanja, a za pronalaženje
njihove adrese preko IP adrese zadužen je Address Resolution Protocol. Internet
Protokol ne garantuje dostavu paketa. Takođe, ovaj protokol ne garantuje
ispravnost podataka (npr. da li je sadržaj paketa oštećen pri transportu),
dozvoljava dupliranje paketa, prenos paketa u izmenjenom redosledu. Nedostatak
ovih funkcionalnosti omogućava veću jednostavnost i performanse, a one su
izmeštene u protokole višeg nivoa.

3.3.2. INTERNET PROTOCOL VERZIJE 4 (IPV4)

IPV4 predstavlja četvrtu verziju IP-a i to je ujedno prva verzija ovog

protokola koja je široko prihvaćena za korišćenje (Slika 24.). Izuzimajući IPv6
ovo je jedini protokol za adresovanje na mrežnom nivou koji se koristi na
Internetu.  

Slika 24. Struktura IPv4 datagrama

23 

 
 IPv4 koristi 32-bitne (4 puta 8 bita) adrese i time nudi 232 (28 * 28 * 28 *
28) ili 4,294,967,296 jedinstvenih adresa. Ipak, neke od ovih adresa (približno 18 
miliona) su rezervisane za privatne mreže. Broj od preko 4 milijarde se u trenutku
projektovanja IPv4 (1981. godina) činio sasvim dovoljnim za sve buduće potrebe,
ali se svakoga dana sve više uviđa njegovo ograničenje. IPv4 adrese se mogu
predstaviti u različitim formatima (heksadecimalno, decimalno, oktalno, binarno -
sa i bez tačke), ali se najčešće koristi decimalna reprezentacija sa tačkom. Pošto
je ostalo još manje od 10% adresa, uvodi se IPv6.

Primer za IPv4: 212.062.045.222

Binarno predstavljanje pomenute adrese bi izgledalo ovako:

11010100.00111110.00101101.11011110

IPv4 adrese se ponekad nazivaju i simboličkim adresama, jer su stvarne

adrese čvorova na mreži u stvari hardverske MAC adrese. Promenom IP adrese
uređaja se ne menja njegova MAC adresa.

3.4. TRANSPORTNI SLOJ (END TO END)

Transportni sloj OSI i TCP/IP referentih modela predstavlja sloj između

sloja sesije (tj. aplikativnog sloja sesije kod OSI modela) i mrežnog sloja (Slika
25.). Opšta uloga ovog sloja, kao i ostalih slojeva jeste da omogući komunikaciju
sloja iznad i sloja ispod (u ovom slučaju sloja sesije sa slojem mreže). Konkretna
uloga ovog sloja jeste da prihvati podatke aplikacije izvorišta i dostavi ih
aplikaciji odredišta starajući se o prenosu, kontroli i ispravljanju grešaka pri
prenosu i garantovanjem isporuke. Podrška za transportni sloj je uglavnom
realizovana na nivou operativnih sistema računara, s’ tim da sam transportni sloj
nije eksplicitno definisan, već se realizuje kroz podršku za protokole tog sloja.
Znatno kompleksnija funkcija ovog sloja jeste da podatke prenese korišćenjem
nižih slojeva kojima često nedostaju pomenute funkcionalnosti vezane za
garantovanje isporuke i kontrolu grešaka.

24 

 
 Klijent  Server 

7 7
6  6 
END to END
5  5 
4  4 
3  3 
2  3
2 

1  2 1 
1

Slika 25.: Transportni sloj OSI Mreža

modela i komunikacija end-to-end

Funkcionalnosti koje se uglavnom realizuju na ovom sloju su:

 Ostvarivanje virtuelne veze za prenos podataka,

 Segmentacija podataka (Tx - na predaji) radi efikasnijeg iskorišćenja
komunikacionog kanala,
 Isporuka podataka u identičnom obliku u kom su poslati
(reasembliranje), Rx na prijemu,
 Omogućavanje optimalne brzine prenosa podataka u skladu sa
propusnom moći i učestalošću grešaka na komunikacionom kanalu i
prihvatnoj moći primaoca,
 Kontrola toka.

Kontrola toka postoji u svim računarskim mrežama, a odnosi se na

usklađivanje predajne i prijemne strane, zbog npr. ako sa našim zahtevima
zatrpamo Google, tj. situacija kada on ne bi mogao da obradi sve naše zahteve,
može se dogoditi da dođe do pada servera. Npr. Microsoft server prima 2000
korisnika, 2001-og će odbaciti. Mehanizam kontrole toka se efikasno realizuje
pomoću prijemnih bafera koji se napune do 2/3 (65%), a kada se napuni 66%
bafera, od servera ka prijemniku se šalje poruka da uspori sa svojim zahtevima ili
obustavi slanje. Na taj način zahtevi postaju manje složeni. Kada se bafer isprazni
do npr. 44%, tada se ponovo opslužuju zahtevi klijenta.
Iako je adresovanje glavna uloga mrežnog sloja, transportni sloj poseduje
interni sistem adresovanja čija je adresna jedinica port. Port je određen 16-bitnim
25 

 
numeričkim parametrom i njegova je uloga da adresuje izvorni/odredišni entitet
aplikativnog sloja (aplikaciju) od koga potiču podaci tj. kome treba isporučiti
podatke.
Entitete aplikativnog sloja je moguće adresovati putem portova po
sopstvenom  izboru, s’ tim da je za standardizaciju u ovoj oblasti zadužena
organizacija IANA (Internet Assigned Numbers Authority). Ovo telo na zahtev
proizvođača softvera analizira opravdanost za zvaničnim dodeljivanjem slobodnih
portova (u skladu sa rasprostranjenošću servisa za koji se port zahteva) i
dodeljuje zahtevani port ukoliko je dostupan. Pre zvaničnog dodeljivanja porta
servisu potrebno je ostvariti određenu opštost (tj. masovnost) servisa. Ovakav
način može dovesti do konfliktnih situacija kod kojih se dva ili više servisa koriste
u različitim mrežama na istom portu i ostvare određenu grupu korisnika pre
zvaničnog zahteva za određenim portom. Primer ovakve situacije jeste port 465
koji se bez zvaničnog odobrenja koristi za SMTP protokol zaštićen SSL-om kao
i od strane Cisco kompanije.
Četvrti sloj segmentira poruku na 10 paketa npr. numerisani [37,46]. Svi
paketi se smeštaju u red čekanja pri čemu redosled njihovog pristajanja nije bitan. Tada se
oni preslože, zatim spoje nakon čega se isporučuju petom sloju.

3.5. SLOJ SESIJE

Osnovni zadatak sloja sesije je upravljanje mrežom, naziva se i sloj

dijaloga. Ovaj sloj poseduje mogućnost raskida sesije te nadzire ispravan
završetak sesije. Korisnik direktno komunicira s ovim slojem.
Sloj sesije može proveriti lozinku korisnika prilikom njenog unosa, te
može omogućiti korisniku prebacivanje iz dvosmernog načina prenosa u
istovremeni dvosmerni način rada. Ovaj sloj upravlja dijalozima između
korisničkih entiteta koji se izvode na različitim čvorovima komunikacijske mreže.
Osigurava usluge potrebne podršci i održavanju sesija između dva ili više
korisničkih entiteta. Međutim, u slučaju da obe strane pokušavaju izvesti istu
operaciju ovaj sloj to sprečava. Takve sesije mogu trajati vrlo dugo i uključivati
izmenu velikog broja poruka ili vrlo kratko sa malim brojem poruka.
Tipične sesije su terminal sa editorom priključen na udaljeni računar ili
transakcija između bankarskog terminala i bankarskog računara. U većini
distribuiranih sastava ovaj sloj je minimalan, obično je izveden kao sastavni deo
prenosnog ili korisničkog sloja. Paketu podataka dodaje se opis komunikacionog
protokola, te se upravlja i kontroliše proces prenosa. Omogućava se pristupanje i
komunikacija sa mrežnim resursima. Korisnik sa ovim slojem ima direktnu vezu
putem prijave na mrežu, provere lozinke, njegove identifikacije, dodele resursa na
koje ima pravo pristupa i slično. Ovaj sloj može odrediti ko komunicira, koliko
često i koliko dugo. On nadzire prenos podataka, pa čak učestvuje i u ponovnom
uspostavljanju rada sistema nakon ispadanja.
26 

 
 Usluge sloja sesije se dostavljaju prezentacijskom sloju. Takođe, dodatni
zadatak ovog sloja je sinhronizacija dijaloga između prezentacijskih slojeva dva
računara i upravljanje razmenom podataka između njih. Dodatno, osim
upravljanja kontrolom veze, sloj sesije nudi osiguranje efikasnog transfera
podataka, kvalitet usluge i obaveštavanje o problemima unutar ovog,
prezentacijskog i aplikacijskog sloja.
Najlakše ga je objasniti kod videa preko interneta, gde ne želimo imati ton
bez slike, ili sliku bez tona, ili oboje, ali bez sinhronizacije. Za to se brine ovaj
sloj.
Druga namena ovog sloja je fajl transfer- kad se započne prenos datoteka
se deli na delove i prenose se segmenti, u slučaju ispada mreže, nastavlja se sa
slanjem od zadnjeg prenesenog, nakon vraćanja mreže. (Privremeni ispad
<10min), što je prikazano na sledećoj slici:

Ponovno  t 

DEO 4  SYNC 2 DEO 3 SYNC1 DEO 1 SYNC0 

Privremeni ispad mreže 
(manje od 10min) 

       M R E Ž A 

Slika 27.: Fajl transfer

27 

 
Terminalska sesija

Korisnik se prvo loguje (log in), zatim započinje dijalog, a na kraju dijaloga sledi
log out. Ako ispadne mreža opet se mora ići u log in zbog čega sloj sesije treba da sačuva
dijalog da bi se nastavilo od trenutka ispada mreže (Slika 28.).

Nastavak  t 

nastavlja se 
Log  Sync.    Log in  Sync. 
sa radom 

ispad

Slika 28.: Terminalska sesija

3.6. SLOJ PREZENTACIJE

  U ovom sloju se omogućava ispravna i razumljiva veza između učesnika i
mreže. Za razliku od donjih slojeva koji samo žele pouzdano preneti bite sa jedne
na drugu stranu, ovaj sloj se bavi sintaksom i semantikom prenešenih informacija.
Podaci se koduju na način da se korisniku mogu prikazati, odnosno omogućava se
da informacija koju pošalje aplikacijski sloj jednog sistema bude čitljiva od strane
aplikacijskog sloja drugog sistema. Na primer, sloj prezentacije može originalne
podatke dobijene od sloja aplikacije kompresovati radi efikasnijeg prenosa.
Ovakve podatke sloj prezentacije na strani drugog učesnika ne može direktno
proslediti sloju aplikacije, već je pre toga neophodno izvršiti dekompresiju.
Konverzija podataka iz jednog formata u drugi se vrši uz pomoć različitih
vrsta kodova od kojih se najčešće koriste ASCII i EBCDIC. Američki standardni
kod za razmjenu informacija ASCII (American Standard Code for Information
Interchange) je kod koji svaki znak koduju sa sedam bita (oni prenose informaciju
o dotičnom znaku) i dodatnim paritetnim bitom (njegova namena je zaštita
podataka od grešaka u prenosu). ASCII kod gotovo je najčešće korišteni kod, iako
računari kompanije IBM koriste EBCDIC kod (Extended Binary Coded Decimal
Interchange Code). Sloj prezentacije mora podržavati oba navedena standarda.
Česti grafički standardi prezentacijskog sloja su GIF, PICT, TIFF, JPEG i
sl. Primjeri standarda za zvuk i filmove su MIDI, MPEG i sl.

28 

 
3.7. SLOJ APLIKACIJE

Sloj aplikacije predstavlja interfejs mreže ka korisniku. Osnovna uloga

ovog sloja je omogući mreži pristup korisničkim programima. Za razliku od
ostalih slojeva aplikacioni sloj ne omogućava servis slojevima, nego isključivo
aplikacijama van njega. On pruža usluge aplikacijama, a ne krajnjem korisniku.
Npr., definiše FTP (File Transfer Protocol), ali krajnji korisnik mora pozvati i
izvršiti aplikaciju da bi se izveo prenos podataka.
Primeri za sedmi sloj su SMTP (Simple Mail Transfer Protocol) protokol
za e-mail, HTTP (Hypertext Transfer Protocol) za web pretraživače i servere,
Telnet za sesiju na udaljenom terminalu.

29 

 
4. LITERATURA

1. http://en.wikipedia.org/wiki/OSI_model;
2. http://www.scribd.com/search?cat=redesign&q=LAPD+protokol;
3. Fred Halsall: DATA COMMUNICATIONS, COMPUTER NETWORKS
AND OSI (SECOND EDITION);
4. Skripte iz predmeta: Eksploatacija telekomunikacionih mreža.
5. http://www.scribd.com/doc/16192602/Uvod-u-Racunalne-Mreze

30