1.

VENTILACIONI SISTEMI

Ventilacioni sistem podrazumeva zamenu vazduha u prostoriji spoljnim vazduhom.

Uobičajen je naziv svež vazduh za spoljni vazduh koji se u prostoriju uvodi centralnim sistemom.
Ventilacija se može podeliti na:
 prirodnu ventilaciju i
 mehaničku ili (prinudnu) ventilaciju.

Prirodno provetravanje moguće je ostvariti kroz procepe (fuge) spoljnih prozora i vrata,
otvaranjem prozora ili kroz posebne ventilacione otvore. Provetravanje prirodnim putem je moguće
usled dejstva vetra ili uzgonske sile, što nekada nije dovoljno u odnosu na zahteve koji se
postavljaju za određene prostore, bilo da je u pitanju boravak većeg broja ljudi ili neki proces koji
se obavlja u posmatranoj prostoriji.
Kada se primenjuje prirodna ventilacija svakako treba uzeti u obzir brzinu i smer vetra, kao i
izbor odgovarajućeg mesta na fasadi zgrade gde će biti postavljeni otvori za ventilaciju. Na taj način
se može uticati na količinu spoljašnjeg vazduha koji će prirodnim putem prodirati u zgradu i
ventilirati prostoriju. Protok vazduha je slučajno promenljiva veličina koja zavisi od temperaturske
razlike, brzine i smera vetra, kao i razlike pritisaka unutrašnje i spoljašnje sredine.
Broj izmena vazduha na čas jako varira, i može se kretati od 0,3 (već samom infiltracijom
spoljašnjeg vazduha kroz procepe prozora i vrata) do čak 20 (kada su prozori širom otvoreni).
Prilikom korišćenja prirodne ventilacije neophodno je uzeti u razmatranje više uticajnih faktora –
od geometrije zgrade, rasporeda protorija, orijentacije zgrade u odnosu na dominantne vetrove, kao
i načine uvođenja spoljnog vazduha.

Prirodna ventilacija najčešće se ostvaruje otvaranjem otvora na fasadi i može se postići:

 ventilacija cirkulacijom vazduha u prostoriji (single-sided ventilation) ili
 ventilacija prostrujavanjem vazduha (cross-ventilation)

Uređaji za odvođenje dima i toplote su otvori čiji se poklopci otvaraju automatski, ručno ili
kombinovano. Ručno aktiviranje mora se izvoditi sa bezbednog mesta. Pri automatskom
aktiviranju, predviđa se da na svakih 400 m2 ima najmanje jedan dimni ili dva termička detektora.
Prozori i vrata ispod jedne polovine srednje konstrukcione visine objekta, koji se u slučaju požara
mogu otvoriti i sa spoljašnje strane, smatraju se otvorima za dovođenje svežeg vazduha.
Svaka zastakljena površina koja se nalazi u donjem delu konstrukcione visine objekata i na
kojoj se staklo može razbiti, smatra se otvorom za dovođenje svežeg vazduha. U prostorijama koje
se štite sprinkler-uređajima za gašenje požara, uređaji za odvođenje dima i toplote smeju se otvarati
samo posle aktiviranja sprinkler uređeja.

Slika 1. Količine vazduha za prirodnu ventilaciju za različite slučajeve uticaja vetra: a) zgrada
je zaklonjena od vetra, b) pravac vetra je upravan na otvore za ventilaciju, c) pravac vetra je
paralelan sa površinom otvora za ventilaciju

Kontrolom otvorenosti prozora način postiže se prosečan broj izmena vazduha od oko 8
izmena na čas, što je prikazano na slici 1.
Simulacije za različite položaje otvora koji se koriste za prirodnu ventilaciju, pri tome ne
menjajući ukupnu površinu otvora pokazale su da se efekat može poboljšati uvođenjem efikasnih
otvora na fasadi. Izgled efikasnog otvora prikazan je slici 2.

Slika 2. Efikasan otvor za prirodnu ventilaciju

Efikasnost samog otvora procenjena je preko ostvarenog broja izmena vazduha na čas.
Najbolji efekti dobijeni su za slučaj kada je otvor podeljen na gornji i donji, tako da kroz donji
vazduh prodire u prostoriju, a kroz gornji istrujava iz nje.

3
 Ovakvi otvori daju dobre rezultate kod tehnike sa cirkulacijom vazduha u prostoriji. Što je
veća visinska razlika između ova otvora to je bolji efekat indukcije spoljašnjeg vazduha. Kada je u
pitanju tehnika ventilacije prestrujavanjem vazduha, neohodno je da spoljašnji otvori budu
postavljeni na većoj visini – u visini unutrašnjeg otvora iznad vrata prostorije.
Prednosti sistema prirodne ventilacije su:
 mali investicioni troškovi,
 jednostavno održavanje,
 jeftina pogonska energija,
 mala brzina strujanja vazduha.
Nedostaci sistema prirodne ventilacije su:
 slaba efikasnost,
 slaba mogućnost upravljanja,
 zavisnost o vremenskim uslovima.

Prema nameni, ventilacioni sistemi mogu biti:

- za komforne uslove ili
- industrijski sistemi ventilacije.

Mehaničkom (prinudnom) ventilacijom se uz pomoć ventilatora (aksijalnog ili

centrifugalnog) prinudno dovodi potrebna količina svežeg vazduha u prostoriju. Primenjuje se u
proizvodnim halama, industrijskim objektima, kotlarnicama, poslovnim i stambenim objektima,
restoranima, kuhinjama i dr. Složenost mehaničkih ventilacija varira u zavisnosti od veličine i
konstrukcije objekata. A može da bude jednostavna sa jednim ventilatorom i jednostavnim cevnim
sistemom, ali i složena sa više ventilator, komplikovanim cevnim sistemom, prečistačima vazduha i
regulatorima.
Postrojenja za mehaničku ventilaciju se najčešće izvode kao centralni sistem vazdušnog
grejanja, mada to nije obavezno.
Kod centralnih sistema priprema vazduha se obavlja cenralno – na jednom mestu, a zatim se
pripremljen vazduh razvodi do pojedinih prostorija.
Centralna priprema vazduha se obavlja u komori za pripremu vazduha (najčešće se koriste
pojmovi ventilaciona komora i klima komora). Šematski prikaz jedne ventilacione komore koja radi
samo sa svežim vazduhom tokom zimskog perioda dat je na slici 3. Vazduh se u komori filtrira,
zagreva do sobne temperature i zatim distribuira do ventilisanih prostorija.
Grejači u komorama mogu biti:

4
  toplovodni,
 parni ili
 električni.
Filter koji se nalazi u komori služi za izdvajanje čestica nečistoća iz vazduha (obično je to
filter srednje klase izdvajanja EU2-EU3). Konstrukcije filterskih sekcija u komorama mogu biti
različite: ravanski, kasetni, vrećasti, itd.

Slika 3. Ventilaciona komora za rad sa svezim vazduhom

1.1. Elementi za distribuciju vazduha

Kod vazdušnih sistema se transport pripremljenog vazduha do mesta ubacivanja vrši

kanalskom mrežom, koja se deli na razvodnu i povratnu. U klimatizacionim sistemima, u kojima je
vazduh radni fluid, neophodno je izvršiti distribuciju vazduha od mesta na kome se priprema do
mesta koje se klimatizuje. Vazduh cirkuliše kroz sistem kanala - kanalsku mrežu, a razliku pritisaka
za njegovo stujanje obezbeđuju ventilatori. Kanalska mreža koja povezuje klima komoru sa
klimatizovanim prostorom, kroz koju struji pripremljen vazduh naziva se razvodnom kanalskom
mrežom. Pored razvodne kanalske mreže postoji i sistem kanala za odvođenje vazduha iz
klimatizovanog prostora, kojim se odvodi otpadni vazduh i koji se naziva odsisna ili odvodna
kanalska mreža.

Zadatak kanlske mreže je:

- dovođenje vazduha do svake klimatizovane prostorije što kraćim putem;

5
- da proizvede i/ili prenese što manje šumova (dozvoljeni nivo buke);
- da obezbeđuje lako održavanje (tokom eksploatacije kanali se prljaju, pa ih je potrebno s vremena
na vreme očistiti);
- da gubici i dobici toplote budu svedeni na minimum;
- dobro uklapanje u arhitektonsko-građevinsku celinu objekta;
- da investicioni i eksploatacioni troškovi budu minimalni.

Materijali koji se koriste za izradu kanala su čelični, pocinkovani, aluminijumski i crni lim,
zatim azbestni cement, beton, sintetički materijali, plastične i fleksibilne cevi. Ti materijali moraju
ispunjavati sledeće uslove:
- unutrašnje površine kanala treba da su glatke (manji pad pritiska usled trenja pri strujanju);
- kanali moraju biti otporni na koroziju i moraju biti nezapaljivi;
- kanali ne treba da proizvode šumove, a treba da apsorbuju one koji potiču od klima komore;
- da proizvodnja i montaža kanala bude što jeftinija;
- da težina kanala bude mala;
- da ne smeju biti higroskopni;
- da budu dugotrajni i da se lako čiste.

Najpogodniji materijal za izradu kanala je čelični lim, koji se koristi u preko 90% slučajeva.
Lim može biti pocinkovan ili češće premazan zaštitnim slojem. Crni lim, koji je otporan na visoke
temperature koristi se za kanale za izvlačenje vazduha iz kuhinja.
Kanali mogu biti kružnog poprečnog preseka (manje dimenzije) i kvadratniog ili pravougaonog
poprečnog preseka. Debljina lima od koga se kanali izrađuju zavisi od prečnika kanala, što je važno
zbog ukrućenja i širenja buke. Sa povećanjem prečnika kanala raste i debljina lima od koga su
kanali izrađeni.
Postoji veliki broj različitih elemenata za ubacivanje pripremljenog vazduha u prostoriju.
Neki od njih su prikazani na slici 4. U zavisnosti od geometrije prostorije, položaja mesta za
ubacivanje i izvlačenje (odsisavanje) vazduha i željene strujne slike projektant bira odgovarajuće
elemente.
Najčešće se primenjuju anemostati i rešetke. Anemostati su predviđeni za plafonsku
ugradnju i imaju fiksne proreze kroz koje vazduh prostrujava. Rešetke za ubacivanje vazduha se
mogu postavljati na plafonu, zidovima i podu. U zavisnosti od željenog načina usmeravanja
vazduha koji se ubacuje mogu imati jedan ili dva reda usmeravajućih žaluzina.

6
Ukoliko se želi postići veći domet mlaza vazduha (kada su u pitanju prostorije velikih gabarita)
koriste se difuzori. Brzina struje vazduha prilikom ubacivanja difuzorom je znatno veća u odnosu
na rešetke i anemostate, ali se vodi računa da u zoni boravka ljudi ona bude u odgovarajućim
granicama.

Kvadratni anemostat Kružni anemostat Plafonski difuzor Dvoredna zidna rešetka

Plafonska rešetka Linijski difuzor Linijski vrtložni difuzor Podna rešetka

Slika 4. Elementi za ubacivanje vazduha

Svaki element za ubacivanje vazduha može se isporučiti sa odgovarajućim regulatorom

protoka, ako se želi regulacija na svakom mestu ubacivanja. Regulatori protoka mogu biti i
kanalski, kada je kanalska mreža razgranata, pa je potrebno balansiranje sistema.

Slika 5. Elementi za regulaciju protoka – na rešetki (levo) i kanalski (desno)

Delovi instalacije za odvođenje dima toplote i toksičnih produkata sagorevanja

7
Instalacija za odvođenje dima, toplote i toksičnih produkata sagorevanja sastoji se iz sledećih
delova:
• ventilatora
• vazdušnih kanala
• protivdimnih klapni
• kablova koji napajaju motor ventilatora električnom energijom
• izvora električne energije

1.2. Ventilatori

Ventilatori mogu biti usisni i potisni. Usisni ventilator usisavaju vazduh iz prostorija i teraju
ga u spoljnu atmosferu, dok potisni ventilator obrnuto, uzimaju vazduh iz atmosphere i ubacuju ga u
prostoriju. Prema njihovim konstrukcijama ventilator delimo na aksijalne i radijalne (centrifugalne).
Aksijalni ventilatori građeni su u obliku propelera, pa je kretanje vazduha aksijalno (slika 6).
Oni služe za dobijanje velikih količina vazduhaniskog pritiska i po pravilu se direktno postavljaju
na spoljašnji zid prostorije. Kod radijalnih (centrifugalnih) ventilator kretanje vazduha je radijalno,
a služe za manje količine vazduha većeg pritiska (slika 7). Po pravilu su sastavni deo ventilacionog
sistema koji se sastoji od kanala za izvlačenje vazduha sa usisnim rešetkama i kanala za ubacivanje
vazduha sa izduvnim rešetkama.

Slika 6. Aksijalni ventilator Slika 7. Centrifugalni ventilator

Pravilnikom o tehničkim normativima za sisteme za ventilaciju ili klimatizaciju

(„Službeni list SFRJ”br.38/89) određuju se tehnički normative koji moraju biti ispunjeni pri
izgradnji sistema za ventilaciju ili klimatizaciju prostorija.

8
Sistemi za ventilaciju moraju ispunjavati uslove propisane ovim Pravilnikom s obzirom da i sam
ventilator može biti uzročnik paljenja eksplozivne smeše i to:
 zbog razvijanja toplote,
 zbog stvaranja mehaničke varnice usled udara stranog tela ili međusobnog trenja pojedinih
delova ventilatora,
 zbog stvaranja električnog luka (statički elektricitet).

U praksi susrećemo izvođenje ventilator gde je prenos snage pogonskog motora (obično
asinhroni kavezni elektromotor) kaiševima preko klinastih ili pljosnatih kaiševa.
Kaiševi sa stanovišta protiv eksplozivne zaštite, moraju zadovoljavati posebne
zahteve antistatičnosti.U toku kretanja, trenjem kaiševa po kaišnicima ili prolazom na
neposrednoj blizini konstruktivnih delova ventilatora, gomilaju se elektrostatički naboji koji se
mogu isprazniti iskrom i time zapaliti eksplozivne smeše gasova, para ili prašine. Zbog toga kaiševi
moraju biti izrađeni od takvog materijala, čija struktura onemogućava stvaranje elektrostatičkih
naboja. Kaiš se smatra zadovoljavajućim ako izmereni otpor u omima pomnožen sa širinom kaiša u
cm (kod klinastog kaiša uzima se dvostruka visina kaiša) ne prelazi 106 oma po cm.

Ventilatori za odvođenje dima moraju da ispune sledeće zahteve:

• odvedu tople dimne gasove u periodu vremena koje je dovoljno da se izvrši evakuacija iz objekta,
• onemoguće pojavu dima u objekat za vreme dok vatrogasci učestvuju u lokalizaciji požara,
• izvrše eliminisanje ostatka dima iz objekta nakon okalizacije požara,
• obezbede normalne ventilacione potrebe u objektu,
• odvedu “hladan dim” za vreme rane faze požara.
Glavni zahtev koji ventilator moraju da ispune je da dovedu topple dimne gasove u period
vremena koje je dovoljno da se izvrši evakuacija i da se završi lokalizacija požara. Ova vremena
određuju potrebno vreme rada ventilatora. Pored ovog ventilatori moraj u da rade u uslovima
visokih temperatura koje određuje temperatura dima u objektu.

1.3. Kanali i šahtovi za odvođenje dima

Kanali i šahtovi za odvođenje dima moraju da ispune tri osnovna uslova:

9
  Da gubici vazduha koji nastaju u njim abudu minimalni;
 Da su nepropustivi za vazduh;
 Da budu otporni na požar.
Gubici vazduha nastaju zbog razlike pritisaka s jedne i druge strane kanala, odnosno šahta. Postoje
dve vrste gubitaka vazduha:
 gubici vazduha usled pukotina i loše izvedenih spojeva i;
 gubici vazduha usled samog materijala od kojeg je kanal, odnosno šaht napravljen
(pozornost materijala)

Gubici vazduha se mogu otkloniti unutrašnjim gipsanim premazima koji smanjuju

propustljivost i hrapavost. Prilikom ispitivanja kanala, odnosno šahtova, mogu se odrediti njihove
slabe tačke (otvori, pukotine, spojevii sl.) da bi se na osnovu toga izvršile potrebne popravke. Cevi
fabričke izrade (liveni, armirani; malter, azbest, cement) rešavaju i problem otpornosti na požar
isvojstva nepropusnosti, ali im cena često ograničava uptrebu.
Optimalno rešenje koje zadovoljava sva tri zahteva (vatrootpornost, nepropusnost i
cenu) je sa čeličnim kanalima zaštićenim vatrootpornom zaštitom. Otpornost na požar kanala
i šahtova zavisi od njihove namene.
Postoje tri vrste kanala za odvođenje dima:
• horizontalni kanali za odvod dima koji prolazi kroz više prostorija, a koji izvlače
dim samo iz jedne prostorije;
• vertikalni kanali, obično šahtovi za odvođenje dima koji vrše prijem svih honzontalnih kanala;
• horizontalni kanali za dovod svežeg vazduha koji prolaze kroz više prostorija.

Slika 8. Horizontalni kanali za odvođenje dima

Ako kanali opslužuju samo ugroženu prostoriju, sprata ili deonice, zahteva se
da oni budu od negorivog materijala i da im je otpornost na požar 15 minuta. Ako kanali
opslužuju više prostorija ili ako prolaze kroz prostorije koje ne opslužuju (nemaju otvora u njima-
10
tranzitni kanali) zahteva se otpornost na požar za kanale kao što je otpornost na požar zidova kroz
koje oni prolaze, što nekad iznosi i 120 minuta. Otpornost na požar kanala je prikazana u tabeli broj
1.
Tabela 1. Potrebna otpornost na požar kanala za objekte

Objekti koji rade sa publikom

Parteri ili sa Tavan Tavanica

Vrsta Visoki Stambeni Garaže
jednim najviše najvišeg
kanala objekti objekti
spratom sprata do 8 sprata od 8
m do 28 m
Kanal za
dovod
svežeg 120 60 60 30 60 90
vazduha
Kanal za
odvod dima 120 60 60 30 60 90

Tražena otpornost se postiže na više načina:

- pomoću betona
- pomoću cigle
- pomoću gipsanih ploča
- pomoću premaza.

Pored toga što kanali moraju da budu nepropusni za vazduh i određenog stepena
vatrootpornosti oni morajuda imaju sisteme za vešanje od negorivog materijala da budu otporni na
požar. Povezivanje šahtova za odvođenje dima iz podzemnih i nadzemnih etaža u jednom objektu
treba izbegavati.

1.4. Protivdimne, protivpožarne klapne

Protivdimne klapne su doskora bile posebne klapne koje su se razlikovale od protivpožarnih

klapni, bile su jednostavnije konstrukcije, neotporne na visoke temperature i od njih se samo tražilo
da su nepropusne za dim.

11
Kod instalacija za prinudno odvođenje dima na mestima ulaska horizontalnih kanala u vertikalne
šahtove ili na mestima ulaska vazduha u horizontalne šahtove, postavljaju se na svim nivoima
protivdimne klapne koje su stalno u normalnim uslovima u zatvorenom položaju.

Slika 9. Protiv požarne klapne

Pri pojavi požara i dima otvaraju se protivdimne klapne samo na nivou gde je došlo do
pojave požara ili u jednom delu nivoa koji predstavljaju protivdimnu zonu. Maksimalna
propustljivost ovih klapni u zatvorenom položaju ne sme da pređe vrednost od 10 m3/h. Ove klapne
moraju da budu atestirane od strane instituta za ispitivanje materijala, koji garantuje njenu funkciju
za određeno vreme. Danas se od protivdimnih klapni zahteva i određena otpornost na požar,
najmanje trideset minuta, tako da se danas protivpožarne klapne koje moraju da zadovolje zahteve
zaptivenosti koriste u sistemima za odvođenje dima i toksičnih produkata sagorevanja. Otvaranje
protivdimnih klapni mora da bude automatsko, preko elektromagneta ili elektromotora. Najbolje
rešenje je da pogon klapni bude preko elektromotora koji se pored automatskog pokretanja preko
instalacijaza automatsku dojavu požara može vršiti i iz komandnog mesta.
Protiv požarne klapne se postavljaju u kanalima da bi se sprečilo prenođenje vatre, dima i
toplote po horizontal ii vertikali jednog objekta. Protivpožarne klapne moraju biti atestirane na
požar tj na povišenu temparaturu i na dim tj na zaptivenost. Pored ovoga pri atestiranju klapni
obraća se pažnja na mesto gde se postavlja klapna: u podu, zidu ili plafonu, na dimenzije
protivpožarnih klapni kao i na položaj klapne prema vatri.
Pokretanje klapni može da bude:
 ručno,
 lako topljivim elementom,
 pneumatski,
 električno, sa elektromagnetom ili elektromotorom.
12
 Dimoodvodne klapne moraju biti ugrađene tako da omogućavaju unutrašnji pregled,
čišćenje i popravaku. Potrebno je postaviti inspekcijske otvore na kanalima za odvođenje dima u
blizini klapne. Osoba zadužena za upravljanje i održavanje sistema odvođenja dima mora osigurati
ispravnost klapne u bilo kojem trenutku.

1.5. Kablovi koji napajaju motore ventilatora i protivdimne klapne električnom energijom

Ovi kablovi predstavljaju sigurnosnu opremu, moraju da funkcionišu u režimu požara i da

napajaju električne potrošače instalacije za odvođenje dima, toplote i produkata sagorevanja za
vreme dok ove instalacije moraju da rade u uslovima požara. Zbog toga ovi kablovi moraju da budu
zaštićeni od prekomerne struje i da zadovoljavaju uslove ispitivanja na zapaljivost prema JUS-u
N.CO.075 i na požar prema zahtevima IEC 331. Ovi provodnici su napravljeni od bakra (tačka
paljenja bakra 1080°C), njihova izolacija i ispuna su od teško gorivih materijala. Strujna kola ovih
sistema, moraju da se odvoje od drugih strujnih kola tako da električna greška ili bilo koja
intervencija u jednom sistemu ne utiče na rad drugih sistema.
Sa aspekta rada sigurnosnih sistema, oni moraju to da postignu svojim bitnim
karakteristikama otpornim prema požaru, uz zadržavanje integriteta strujnih krugova
i besprekidnog napajanja za vreme rada instalacija za odvođenje dima, toplote i toksičnih produkata
sagorevanja za razvijene temperature od 105o C. Strujna kola ovih instalacija ne smeju da se polažu
kroz prostorije koje su izložene riziku od požara kao što su prostorije u kojima se proizvode,
obrađuju ili skladište zapaljive materije, u kojima je prisutna zapaljiva prašina, kroz prostorije u
kojima se proizvodi ili skladišti eksploziv.

Izvori električne energije

Napajanje instalacije za kontrolu dima električnom energijom mora da bude obezbeđeno iz

trafo stanice (prvi izvor snabdevanja električnom energijom) i iz dizel električnog agregata
smeštenog u zasebnoj prostoriji koja predstavlja poseban požarni sektor.

1.6. Automatski sistem za upravljanje sistemom kontrole dima i toplote

13
 Automatski sistem dimne ventilacije sadrži komponente: kontrolni panel, centralnu jedinicu
za upravljanje, ručne i optičke javljače za dojavu pojave požara, jedan ili dva lančana
elektropokretača koji mogu otvarati krovne prozore i prozore na zidovima objekta. Sistem je
opremljen nezavisnim napajanjem, ima mogućnost procesorskog nadzora sistema 24 sata detekciju
kvara i alarma kao i niz različitih mogućnosti podešavanja vremena dnevne ventilacije.

1.7. Kontrolni panel

Kontrolni panel je opremljen brojnim funkcijama, i poseduje integrisan akumulator, za

vanredne okolnosti, koji kontroliše i nadgleda dimne i toplotne odvode. Za manje sisteme sa jednom
dimnom zonom/grupom kao što su stepeništa sa samo jednim ili dva odvoda sistemi koji u sebi
sadrže mogućnost automatskog i ručnog pokretanja. Budući da su proizvodi zasnovani na
modularnom sistemu sa mogućnošću proširenja, postoji mogućnost njihove primene na višedimnih
zona/grupa. Imati u vidu da je primarna funkcija odvoda u vanrednim okolnostima, a tek zatim
sledi funkcija dnevne ventilacije.

Slika 10. Operacioni panel za dimne Kontrolni panel za dimne

Automatski detektor požara

Vizuelni detektor požara koji radi na principu automatskog uključivanjadimne i toplotne ventilacije
u slučaju izbijanja požara. Takođe je dostupankao termo-diferencijalni detektor.

14
 Slika 11. Automatski detektor požara

Dimni i toplotni ventilacioni pokretač

Elektromotorni daljinski upravljač za prozore i ventile za slučaj požara isvakodnevnu ventilaciju.

Slika 12. Dimni i toplotni ventilacioni pokretač

2. GARAŽE

Garaže za parkiranje su građevine kojima je osnovna namena parkiranje vozila. Garaže za

parkiranje su najbolji način organizacije parkiranja na područjima na kojima je na malom prostoru
15
potrebno omogućiti smeštaj velikog broja vozila. Garaže omogućavaju višestruko iskorišćavanje
površina za parkiranje u odnosu na klasična parkirališta jer mogu biti izgrađena u nekoliko nivoa
(podzemni i nadzemni).

Garaže mogu biti:

 nadzemne garaže;
 podzemne garaže;
 nadzemno-podzemne garaže.

Nadzemne garaže su garaže iznad nivoa kote terena, uključujući i nivo garaže delimično
ukopan u zemlju do jednog metra.
Nadzemne garaže mogu biti:
1) nadzemne otvorene garaže;
2) nadzemne zatvorene garaže.
Nadzemna otvorena garaža je garaža koja ima otvore prema spolja, veličine koja odgovara
najmanje jednoj trećini ukupne površine spoljašnjih zidova, od kojih su najmanje dva spoljašnja
zida jedan naspram drugog, sa otvorima prema spolja. Rastojanje između otvora ne može iznositi
više od 70 metara i u njima se odvija neprekidno provetravanje. Nadzemna zatvorena garaža je
garaža koja ima ukupnu površinu otvora na obimnim zidovima manju nego što je određeno za
nadzemne otvorene garaže.
Garaža se tretira kao otvorena (preko 10% ukupne površine obodnih zidova je otvoreno) sa
prirodnom ventilacijom. Noseća konstrukcija sastoji se od armirano betonskih stubova, zidova,
ploča i greda te armirano betonskih jezgri vertikalnih komunikacija. Vatrootpornost konstrukcije je
više od dva sata. Stubovi (dvokraki, širine 110 +10 +110) će se izvesti u armiranom betonu, s
armirano betonskim krakovima, a završne obloge podova komunikacija izvest će se u kamenim
oblogama (negorive). Međuspratne konstrukcije-plafoni će se izvesti kao armirano betonska ploča
debljine 15 cm.
Nova trafo stanica bi trebalo biti izgrađena u sklopu garaže. Sva oprema navedenih
transformatora biti će izrađena iz nezapaljivog odnosno samogasivih materijala. Sklopna
postrojenja srednjeg i niskog napona treba smestiti tako da se onemogući širenje požara na susedne
delove objekta. Zidovi trafostanica između požarnih sektora izvest će se odgovarajuće
vatrootpornosti (180, odnosno 60 min), a otvori za ventilaciju kao i kanali za smeštaj energetskih
kablova izvest će se tako da eventualni plamen i gasovi ne ugroze ljude i susedne delove građevine.
Na mestima prolaska kabla kroz različite požarne sektore izvršit će se zaptivanje materijalom u
skladu sa vatrootpornosti zidova prolaza.
16
 Isključenje dovoda električne energije potrebno je izvršiti odmah po uočavanju požara, a
svakako pre početka gašenja. Isključenje će biti moguće izvršiti na sledećim mestima: u
trafostanicama direktno ili iz nadzorno upravljačkog centra.
Kao rezervni izvori napajanja predviđen je dizel agregat koji će se u slučaju ispada el. mreže
automatski uključivati i el. energijom napajati sve nužne tehnološke potrošače kao i sve
bezbednosne sisteme i to:
 automatska instalacija za dojavu požara,
 zatvaranje požarnih klapni,
 uređaje za gašenje - sprinkler,

Rezervni izvor napajanja uključivati će se najviše 15 sekundi po ispadu mrežnog napajanja. Za

slučaj požara u određenom požarnom sektoru potrebno je predvideti blokadu uključenja rezervnog
izvora napajanja.
Svetiljke protivpaničnog osvetljenja postaviće se na evakuaciske izlaze i stubovima tako da
omoguće napuštanje ugroženog prostora na siguran način i u najkraćem mogućem vremenu.
Svetiljke će se automatski paliti po nestanku ili isključenju mrežnog napona i zahvaljujući
sopstvenim akumulatorskim baterijama, će osvetljavati evakuacione puteve propisanom jačinom
osvetljenja u vremenu od minimalno jednog sata. Natpisi i oznake na svetiljkama koje označavaju
puteve evakuacije i izlaze moraju biti obojeni tako da je podloga zelene boje, a natpis i oznaka bele
boje.
U ventilacione kanale postaviće se optički javljači požara posredstvom kojih će se preko
centralnog uređaja za dojavu požara zatvarati odgovarajuće protivpožarne klapne i isključivati
pripadajući sistemi ventilacije i odimljavanja. Na evakuacionim hodnicima, stubovima i izlazima
postaviće se ručni javljači požara. Svi prostori koji nemaju mogućnost prirodnog provetravanja
moraju imati mogućnost veštačke ventilacije. Na mestima prolaza ventilacionih kanala kroz
vatrootporne pregrade postaviće se protivpožarne klapne, a prodori ostalih cevovoda zaptivaće se
odgovarajućim vatrootpornim materijalom.

Postoji mogućnost rada ventilacije tokom požara, kod ventilacije postavljene u ventilacione
kanale vatrootporne 90 minuta i zaštićene požarnim klapnama.

Za zaštitu garaže od požara treba izvesti sledeće instalacije:

 spoljnu hidrantsku mrežu,
 unutrašnju hidrantsku mrežu,
 sprinkler instalaciju.
17
2.1. Podzemne garaže

Podzemne garaže su specifični objekti, koji zbog svog položaja, specifičnog požarnog
opterećenja, ventilacije i drugih faktora, predstavlja izazov za sve one koji se bave zaštitom od
požara, a posebno za pripadnike vatrogasno-spasilačkih jedinica.
Uzroci požara u ovim objektima su uglavnom posledice neispravnosti vozila ili eventualnih
radova na vozilima. Zbog prisustva lakozapaljivih materijala na vozilima (plastika, tekstil, guma) i
lakozapaljivih tečnosti, kao pogonskog goriva za prevozna sredstva, eventualni požari u podzemnim
garažama se brzo šire, a postoji opasnost i od eventualnih eksplozija. Usled slabe ventilacije
prostora, a velike zadimljenosti i visoke temperature, akcije gašenja i spasavanja u ovim objektima
su vrlo složene.

Slika 13. Podzemna garaža

Podzemne garaže su garaže ispod nivoa kote terena, uključujući i nivo garaže delimično
ukopan u zemlju više od jednog metra. Pod podzemnom garažom podrazumeva se i garaža koja se
nalazi ispod drugih građevinskih celina, kao i zaseban objekat koji se nalazi ispod ulica, trgova,
travnjaka i sl. Pod garažom za putničke automobile podrazumeva se zgrada ili deo zgrade namenjen
samo za parkiranje putničkih automobila.
Nadzemno-podzemne garaže su garaže iznad i ispod nivoa kote terena garaže, delimično
ukopane u zemlju do jednog metra i više od jednog metra. Garaže mogu biti automatizovane i mogu
imati garažni lift. Automatizovane garaže su garaže sa specijalnim uređajima za parkiranje vozila i
18
njihovo vraćanje do ulaza pomoću sistema mehaničkog prenosa, koji je automatizovan i radi bez
posade. Garažni lift je teretni lift koji služi za podizanje, odnosno spuštanje automobila, zajedno s
vozačem, sa ulaznog nivoa garaže na nivo namenjen za parkiranje.

Pod garažnim parking mestom podrazumeva se deo površine garaže predviden za parkiranje
jednog putničkog vozila. Kapacitet garaže je ukupan zbir svih parking mesta. Korisna površina
garaže je ukupan zbir površina svih parking mesta, saobraćajnica i korisnih površina garažnih
liftova.
Prema korisnoj površini, garaže mogu biti:
 velike garaže, s korisnom površinom koja iznosi više od 1.500 m2;
 srednje garaže, s korisnom površinom od 400 do 1.500 m2;
 male garaže, s korisnom površinom do 400 m2.

Velike i srednje garaže moraju imati prilaz za vatrogasna vozila širine 3,50 metara za
jednosmernu ulicu, odnosno 5,50 metara za dvosmernu ulicu, pri cemu mora biti omoguceno
kretanje vatrogasnih vozila samo unapred. Velike podzemne garaže moraju imati poseban ulaz za
vatrogasnu intervenciju (sa sigurnosnim stepeništem, sigurnosnom rampom ili sigurnosnim liftom).
Broj potrebnih ulaza, odnosno izlaza iz garaže odreduje se zavisno od korisne površine
garaže, i to za:
 velike garaže - dva ulaza, odnosno izlaza i rampa s po dve vozne trake;
 srednje garaže - jedan ulaz, odnosno izlaz i rampa s dve vozne trake, ili dva ulaza, odnosno
izlaza i rampa s po jednom voznom trakom;
 male garaže - jedan ulaz, odnosno izlaz i rampa s jednom voznom trakom.

Ako se parkiranje vozila obavlja putem rampi u garažama sa više nivoa, broj unutrašnjih
rampi mora biti:
 za velike garaže - dve rampe s po dve vozne trake;
 za srednje garaže - jedna rampa s dve vozne trake ili dve rampe s po jednom voznom
trakom;
 za male garaže - jedna rampa s jednom voznom trakom.

Ako se ulazna, odnosno izlazna vozna traka koristi kao evakuacioni izlaz, mora se izgraditi
pešačka staza široka najmanje 0,80 metara. Pešačka staza se gradi u obliku trotoara ili u nivou
kolovoza sa zaštitnom ogradom (metalni stubići precnika 0,10 metara, visine najmanje 0,30 metara,
na rastojanju od 1,10 metara).

19
 U sklopu garaže dozvoljeno je predvideti službene prostorije za osoblje, i to: kontrolne i
blagajničke prostorije, prostorije za obezbeđenje, sanitarne prostorije, prostor za pranje automobila i
tehničke prostorije za instalacionu opremu. Prostorije za instalacionu opremu su poseban požarni
sektor u odnosu na ostali deo garaže. U garažama se mogu predvideti i prostorije za servis
automobila (tehnički pregled, tehničke usluge, pranje). Ove prostorije moraju biti poseban požarni
sektor u odnosu na prostorije za parkiranje automobila, i moraju imati poseban ulaz za automobile i
pešake.
Izlaz s pojedinih nivoa garaže može biti direktno napolje ili preko sigurnosnog stepeništa
koje mora biti obezbedeno tako da vatra i dim ne prodiru na sigurnosno stepenište dok požar traje u
objektu. Sigurnosno stepenište mora imati korisnu širinu najmanje 1,0 metara i može biti spoljašnje,
unutrašnje sa natpritiskom (minimum 20 Pa, maksimum 80 Pa) i unutrašnje s provetravanim
pretprostorom s natpritiskom vazduha. Površina pretprostora mora iznositi najmanje 5 m2 s tim da
pretprostor ne može biti uži od 1,25 metara.
Put za evakuaciju mora biti uvek slobodan i nezakrčen. Oblaganje puteva za evakuaciju
gorivim materijalom nije dozvoljeno. U velikim i srednjim garažama putevi koji vode do
sigurnosnih stepeništa ili do izlaza moraju biti obeleženi stalno osvetljenim znacima postavljenim
na zidovima garaže, kao i trajno uočljivim oznakama na podu. Vrata na putu za evakuaciju moraju
biti zaokretna i moraju se otvarati u smeru izlaženja.
Ako postoji funkcionalna veza garaže i objekta druge namene liftom, u liftovskom oknu se
mora obezbediti natpritisak (minimum 20 Pa, maksimum 80 Pa) ili se mora izgraditi provetravani
pretprostor sa natpritiskom vazduha na svakom nivou garaže. Površina provetravanog pretprostora
mora iznositi najmanje 5 m2, s tim da pretprostor ne može biti uži od 1,25 metara. Ako postoji
funkcionalna veza garaže i objekta druge namene stepeništem, ulazna vrata u garažu moraju imati
otpornost prema požaru 1 čas, a ulaz u garažu mora biti kroz provetravani pretprostor s natpritiskom
vazduha. Najveća površina dimnog sektora podzemne garaže ne može iznositi više od 2.500 m2.

Najveća površina dimnog sektora nadzemne zatvorene garaže ne može iznositi više od 5.000
m2. Garaže sa automatizovanim parkiranjem moraju biti podeljene u požarne sektore, koji ne mogu
iznositi više od 6.000 m3 bruto zapremine garaže. U garažama čija korisna površina iznosi više od
150 m2 ugrađuje se odgovarajući broj zidnih požarnih hidranata.
Automatski stabilni sistemi za gašenje požara moraju biti predvideni u velikim i srednjim
garažama, kao i u velikim nadzemnim zatvorenim garažama. Automatski stabilni sistemi za gašenje
požara moraju biti predvideni u garažama sa automatizovanim parkiranjem i u garažama u kojima

20
se parkiranje vozila vrši isključivo garažnim liftom. Velike i srednje podzemne garaže, kao i velike
nadzemne zatvorene garaže moraju imati stabilnu instalaciju za dojavu požara.
Izbor i postavljanje električne opreme i električni razvod u velikim i srednjim podzemnim
garažama i zatvorenim velikim nadzemnim garažama moraju biti u skladu sa JUS N.B2.751: 1988 -
Električne instalacije u zgradama.
Stabilni sistemi za dojavu i gašenje požara, kao i ostali sistemi odimljavanja, kontrole dima,
pomoćnog osvetljenja, posebnih instalacija i opreme za evakuaciju ljudi i spašavanje imovine
(liftovi za vatrogasce, sistemi obaveštavanja, sistemi natpritisnog provetravanja, sistemi za kontrolu
vazduha u garaži itd.) u srednjim i velikim podzemnim garažama i zatvorenim velikim nadzemnim
garažama moraju biti napajani s rezervnog izvora napajanja, a električni razvod mora biti zaštićen
od požara u potrebnom vremenu.
U srednjim i velikim podzemnim garažama i velikim nadzemnim garažama opštim i
pomoćnim osvetljenjem mora se obezbediti najmanje 20 lux-a na svim korisnim površinama i na
putevima za korisnike. Putevi evakuacije moraju biti osvetljeni s najmanje 1 lux-a u osi poda
garaže, a u stepeništima, prolazima i izlazima mora postojati pomoćno osvetljenje s najmanje 50
lux-a.
U podzemnim garažama obavezno je prinudno provetravanje. Otvori za prirodno
provetravanje postavljaju se na spoljašnje zidove okrenute jedan prema drugom, na rastojanju koje
ne može iznositi više od 35 metara i moraju imati ukupan prosečni presek 2.500 cm 2 po parking
mestu. Otvori moraju biti postavljeni tako da se ne mogu zatvarati i moraju biti rasporedeni po celoj
garaži tako da se obezbedi stalno unakrsno provetravanje.
Prinudno provetravanje treba da bude tako dimenzionirano da polučasovna srednja vrednost
ugljen-monoksida ne iznosi više od 100 ppm, uz dopušteno odstupanje za očekivane pravilne
periode saobraćajnih pikova. Da bi se to postiglo, sistem za izvlačenje vazduha u garažama s malim
ulaznim i izlaznim saobraćajem mora izbaciti najmanje 6 m3/h vazduha, a u ostalim garažama -
najmanje 12 m3/h vazduha po kvadratnom metru korisne površine garaže. Prinudno provetravanje u
velikim garažama mora imati najmanje dva ventilatora jednake veličine u svakom ventilacionom
sistemu koji obezbeđuju ukupnu potrebnu količinu vazduha kada rade istovremeno.

21
 Slika 14. Sistem kanala u pozemnoj garaži

Ventilatori za odvođenje dima moraju da rade u slučaju požara i moraju biti takve
konstrukcije da mogu izdržati temperature do 400 °C u trajanju od 90 minuta. Pored automatskog
upravljanja sistemom prinudne ventilacije, sistemom natpritisne ventilacije i sistemom za
odvođenje dima, mora se obezbediti i mogućnost ručnog upravljanja s bezbednog mesta.
U svim garažama s prinudnim provetravanjem moraju se postaviti detektori za merenje
koncentracije ugljen-monoksida, koji moraju biti stalno uključeni i koji uključuju prinudno
provetravanje ako koncentracija ugljen-monoksida iznosi više od 100 ppm. Ako sadržaj ugljen-
monoksida u vazduhu iznosi više od 250 ppm, detektori za merenje koncentracije ugljen-monoksida
automatski na to upozoravaju korisnike garaže kako bi isključili motore vozila i napustili garažu.
Alarmiranje se može vršiti preko razglasa ili trepćućim svetlima sa ispisanom porukom.

3. VENTILACIONI SISTEMI GARAŽA

22
 Za ventilaciju garaža se koriste dva sistema:
 sistem ventilacije kanalima i
 sistem ventilacije sa mlaznim potisnim ventilatorima.

Ovi sistemi i njihovo poređenje biće prikazani u daljem tekstu.

3.1. Sistem ventilacije kanalima

Čitav niz godina sistemi ventilacije garaža izvode se odsisom vazduha kroz ventilacione
kanale povezane sa odsisnim ventilatorima. Svež vazduh slobodno ulazi, uglavnom preko ulazno-
izlaznih rampi za vozila. Pri tome količina svežeg vazduha koji ulazi u parkiralište nije
kontrolisana. U većini slučajeva ovo može ozbiljno uticati na efikasnost sistema.

Slika 15. Tipičan sistem ventilacije garaže kanalima

3.2. Sistem ventilacije sa mlaznim potisnim ventilatorima - osnove

Ovi sistemi koriste određeni broj mlaznih potisnih ventilatora smeštenih na plafonu garaže
umesto ventilacionih kanala što je prikazano na slici 16. Glavni odsisni ventilatori obezbeđuju
potrebnu izmenu vazduha, a mlazni potisni ventilatori kontrolisano pokreću vazduh unutar prostora
garaže.
Mlazni potisni ventilatori imaju sličnu funkciju kao distributivni elementi u sistemu sa
ventilacionim kanalima, omogućavajući tako nadzor nad kretanjem vazduha unutar garaža.

23
 Slika 16. Sistem ventilacija garaza potisnim mlaznim ventilatorima

Ventilacioni sistemi u garažama moraju ispunjavati dve osnovne tehničke funkcije:

 Uklanjati izduvne gasove vozila, uglavnom ugljen monoksid, tokom uobičajenog korišćenja
garaža.
 Uklanjati dim u slučaju požara kako bi se omogućilo bezbedno spašavanje.

3.3. Upoređivanje ova dva sistema ventilacije

Razlike u radu između sistema ventilacije sa kanalima i sistema s mlaznim potisnim

ventilatorima pokazati ćemo primerom:
Garaža pravougaonog oblika površine 4000 m2 i 3 m visine ventilira se sistemom kanala.
Potrebna je količina vazduha od 20 m3/s (6 izmena vazduha / sat) i deli se između dva glavna
odsisna ventilatora sa 100 odsisnih distributivnih elemenata ravnomerno raspoređenih po
parkirališnom prostoru. Svež vazduh ulazi kroz ulazno / izlaznu rampu na vrhu gornjeg levog ugla
garaže.
Nakon toga se isto parkiralište ventiliše sistemom mlaznih potisnih ventilatora koji se sastoji od 16
ventilatora prečnika 355 mm.
Oba ova sistema modelirana su pomoću računarskog softvera za dinamiku fluida (CFD) i
odgovarajuće tehničke karakteristike se predviđaju i upoređuju. Rezultati su prikazani na slici 17.

24
 kanalni sistem - 100 odsisnih rešetki sistem mlaznih potisnih ventilatora - 16

brzina vazduha brzina vazduha

područje bez kretanja vazduha područje svežeg vazduha

kvalitet vazduha kvalitet vazduha

Slika 17. CFD upoređivanje tehničkih karakteristika dva sistema ventilacije

3.3.1. Rezultati sistema sa ventilacionim kanalima

PROFIL BRZINE VAZDUHA - Područja visoke brzine vazduha (preko 0.5 m / s) u garaži
prikazana su CRVENOM bojom. Područja niske brzine vazduha (nula) PLAVOM bojom. Sistem s
ventilacionim kanalima pokazuje visoki stepen vrtloženja vazduha kod otvora za snabdevanje i
odsis vazduha. Rezultati prikazuju i područje u središtu garaže, gde je brzina vazduha zanemariva.
PROFIL KVALITETA VAZDUHA - Ovde su područja velikog broja izmena vazduha
(preko šest) prikazana PLAVOM bojom. Područja malog broja izmena vazduha (od nula do tri)
prikazana su CRVENOM bojom. Rezultati kvaliteta vazduha za sisteme sa ventilacionim kanalima
istovetni su onima za brzine strujanja vazduha. CFD softverom ustanovljeno je 20 minutno
zadržavanje vazduha u središtu garaže. U najboljem slučaju odnos izmene vazduha je manji od 3
izmene vazduha na sat.

3.3.2. Rezultati sistema s mlaznim potisnim ventilatorima

25
 Iz gornjih dijagrama jasno je vidljiv bolji protok vazduha u garaži korišćenjem sistema s
mlaznim potisnim ventilatorima. Brzina vazduha, koji ulazi u garažu od ulazno-izlaznog otvora do
odsisnih tačaka, ravnomernije je raspoređena. Dijagram kvaliteta vazduha pokazuje kako je svež
vazduh ravnomerno raspoređen, te kako je prostrujavanje od 6 izmena vazduha na sat osigurano
kroz čitav prostor.
Sistem s mlaznim potisnim ventilatorima ujedno i osigurava bolju kvalitet vazduha i kod
svakodnevnog rada ventilacije za odsis izduvnih gasova.

4. ODVOĐENJE DIMA U SLUČAJU POŽARA

26
 Dim se definiše kao “skup produkata sagorevanja organske materije u kojima su rasejane
manje tvrde ili tečne čestice”. Osim nekoliko izuzetaka dim se obrazuje u svim požarima. Dim koji
se razvija pri požaru predstavlja najveću opasnost po život ljudi i sprečava efikasno gašenje požara.
Dim koji se razvija pri požaru predstavlja najveću opasnost po život ljudi i sprečava efikasno
gašenje požara.
U zavisnosti od hemijskog sastava materijala koji gori, raspoložive količine kiseonika i
temperature koja se pri sagorevanju razvija u dimu se najčešće nalaze sledeći gasovi: ugljen-
dioksiod, ugljenmonoksid, vodonik-sulfid, sumpor-dioksid itd. Najopasniji je ugljen-monoksid koji
pri koncentraciji od 1,3% ima smrtonosne posledice.
Umesto veštačkom ventilacijom, dim i toplota iz objekta mogu se odvoditi i prirodnim
putem. Ovo je moguće postavljanjem uređaja za odvođenje dima i toplote na krovove zatvorenih
podzemnih objekata i na krovove poslednjeg sprata u objektima sa više spratova, u kojima je
tavanica ujedno i krov. Ovakvi objekti se dele u dimne sektore koji ne smeju biti veći od 1600 m2, a
duţina sektora ne sme iznositi više od 60 m. Dimni sektor je prostor ispod tavanice ili krova koji je
oformljen zavesama za dim i toplotu. Prilikom sagorevanja dim koji se stvara ima tendenciju da se
kreće kao lakši prema gornjim delovima prostora.
Plovnost dima predstavlja prirodnu odvojenost dima u kratkom vremenskom periodu od
vazduha u graničnom sloju, koji se dobija usled razlike u temperaturi. U tom kratkom periodu pre
nego što dođe do izjednačavanja temperature i mešanja vazduha sa dimom, dim plovi tražeći
najviše tačke jedne prostorije. Sa izjednačavanjem temperature dim počinje da se meša sa
vazduhom i polako spušta prema podu prostorije. To je vrlo opasan trenutak, jer tada nema više
vidnog polja, a toksični gasovi se nalaze tačno u visini čoveka. Da bi se izbeglo mešanje dima sa
vazduhom, mora se iskoristiti onaj kratki vremenski period plovnosti dima da bi se dim odveo što
dalje od puteva za evakuaciju. Plovnost dima se naročito koristi u prizemnim objektima gde bez
mehaničkog izvlačenja ili principa efekta dimnjaka može sa dosta uspeha da se dim odstrani iz
puteva koji služe za evakuaciju ljudi.

4.1. Dimne zavese

27
 Za ispravno i efikasno odvođenje dima, toplote i toksičnih produkata sagorevanja imaju
velikog uticaja dimne zavese (slika broj 18), koje se spuštaju sa tavanice i koje omogućavaju
skupljanje vrelih gasova i dima unutar prostora omeđenog dimnim zavesama.
Dimne zavese postavljaju se tako da celokupna površina prostora bude izdeljena na sektore čija
površina može iznositi najviše 1600 m2. Ako unutar prostorije postoji posebno ugrožena zona, ta
zona mora biti posebno ograđena dimnim zavesama.
Dimne zavese se postavljaju tako da kod objekata sa "manjim količinama dima" i "srednjim
količinama dima" najveći razmak između zavesa iznosi 60 metara, dok kod objekata sa "velikom
količinom dima" taj razmak mora biti toliki da veiičina sektora koji formiraju dimne zavese ne bude
većj od 600 m2. Dimne zavese se izrađuju od negorivog materijala (lim, azbestne ploče, gipsane
ploče i sl.), moraju dobro da zaptivaju na stropu i onemoguće prodor dima iz jednog u drugi dimni
sektor.

Slika 18. Šematski prikaz dimne zavese za sprečavanje širenja dima

Najvažnija komponenta sistema je elektromehanički pokretač (Aktuator) koji se koristi za otvaranje

dimnog odvoda, žaluzine ili rešetke.

4.2. Sistem s ventilacionim kanalima

Vrući dim, podiže se uzgonom od automobila zahvaćenog požarom do plafona garaže,

krećeš uz plafon u svim smerovima stvarajući stabilan sloj dima pod plafonom. Bez ventilacije, ovaj
se sloj povećava i približava podu, sve dok potpuno ne popuni prostor garaže. Sistemom
ventilacionih kanala osiguravamo 50% odsisane količine vazduha pri plafonu i 50% pri podu
parking prostora. U ranim fazama požara samo distributivni elementi pri plafonu biće efikasni u
odvođenju dima i stoga sistem može biti samo 50% delotvoran čak i kad se odnos ventilacije pojača
na 10 izmena vazduha na sat. Do trenutka kad distributivni elementi pripodu postanu efikasni cela
garažaće biti puna dima (slika 19).

odsisni ventilatori

28
 samo 50% distributivnih elemeneata
odsisava pri plafonu – 5 izmena na sat

5 izmena na sat pri plafonu

svež vazduh
5 izmena na
sat pri podu

Slika 19. Kontrola dima-kanalski sistem ventilacije

Veličina garaže ne utiče na količinu dima proizvedenu požarom.

Masa dima koju proizvede automobil zahvaćen požarom izračunava se jednostavnom formulom:
M = 0.19PI 3/2 kg/s

Gde su:
• M = količina proizvedenog dima.
• P = obim vozila
• I = visina dimnog sloja iznad poda.

Nakon izračuna količine proizvedenog dima, može se izračunati i potreban broj izmena
vazduha. Ventilacioni sistem dimenzionisan na 10 izmena vazduha na sat, omogućiti će odsis
dovoljne količine dima iz graže veličine otprilike 3000 m2.

Samo garaža od približno 3000 m2 biće dovoljno ventilisane za odsis nastalog dima. U
garažama manjim od 3000 m2, dim će se nakupljati. Za garaže veće od 3000 m2 sistem je prevelik i
preskup, obzirom na energetsku i ekonomsku neefikasnost.

4.3. Sistemi sa mlaznim potisnim ventilatorima

29
 Zamenom sistema ventilacionih kanala sa sistemom mlaznih potisnih ventilatora
ostvarilismo 100% efikasnost odsisa, što znači da nam za odsis iste količine proizvedenog dima
treba upola manja količina odsisanog vazduha (slika 20.)

odsisni ventilatori
10 izmena vazduha 100% odsis dima pri plafonu
10 izmena vazduha

mlazni potisni ventilatori

svež vazduh

Slika 20. Upravljanje dimom uz pomoć mlaznih potisnih ventilatora

Odvođenje dima korišćenjem sistema sa kanalima, može se samo smatrati "sistemom za

odstranjenje dima", a ne "sistemom za upravljanje dimom". Upravljanje dimom ne može se postići
korišćenjem sistema sa ventilacionim kanalima.
Mlazni potisni sistem zasnovan samo na odnosu izmene vazduha biće takođe samo "sistem
za odstranjenje dima". Korišćenje mlaznog potisnog sistema samo u svrhu odstranjivanja dima, daje
bolje rezultate od bilo kojeg odsisnog sistema uopšte.
Međutim, uz ispravan budžet i ispravno odabrane odsisne ventilatore, vrlo lako se može
koristiti kao "sistem za upravljanje dimom". Sistemi za upravljanje dimom omogućavaju efikasnije
kretanje dima prema mestu odsisa, osiguravajući pritom puteve za izlaz i pristup vatrogascima.

4.4. Brzine vazduha

Nadzor nad kretanjem dima može se postići kontrolom brzine vazduha unutar garaže. Ako
kao primer uzmemo parking od 3.200 m2 (80 m dužine i 40 m širine). Za sistem "odvođenja dima
"trebat će 10 izmena vazduha / u sat vremena, a to zahteva odsis vazduha od 26 m3 / s.
Međutim za "upravljanje dimom" potreban je drugačiji odnos odsisa. U 3 m visokoj garaži,
kompaktan sloj dima biće visine 1,2 m, ostavljajući samo 1,8 m prostora bez dima. Potrebna brzina
vazduha za "upravljanje dimom" zavisi o širini garaže ili o širini oblaka dima vertikalno na smer
protoka vazduha. Tabela 2 detaljno prikazuje rezultate brzine vazduha na različitim širinama dimnih
zona.
30
 Tabela 2. Upravljanje brzinom vazduha u različitim širinama dimnih zona

Širina zone dima Kontrolisana brzina

(m) (m/s)
10 2,80
20 1,40
30 0,95
50 0,57

S mlaznim potisnim ventilatorima ovaj se vazduh kreće gotovo ravnomerno kroz garažu, iz
ulaznog dela prema glavnim odsisnim ventilatorima. Sprečeno je nekontrolisano širenje po garaži i
dim je usmeren na odsisne tačke uz minimalno širenje.
Ovakav način ventilacije održava izlaze u slučaju opasnosti čistim od dima, omogučujući
vatrogascima siguran pristup do izvora požara, što nije moguće postići sistemom ventilacije sa
kanalima. Uvacivanje vazduha kroz
Ulazno/izlaznu rampu

Slika 21. Primer upravljanja dimom

4.5. Tehnike za kontrolu dima u garažama

Tehnike koje se primenjuju zavise o geometriji garaže, stoga je potrebno uzeti u obzir
dimenzije garaže, osobito visinu plafona, broj nivoa i parking mesta, pozicija u odnosu na
prizemlje, način normalne ventilacije i moguću kompatibilnost te mesta odsisnih tačaka.
31
 Prilikom projektovanja sistema važno je obezbediti beg, posebno u ranim trenutcima požara,
olakšati ulaz vatrogascima i nalaženje izvora požara te izbacivanje dima.
Iako nema sistematske klasifikacije tehnika koje inženjeri koriste za projektovanje ventilacije u
slučaju požara u garažama, većina projekata koristi četiri glavne tehnike ili njihove kombinacije. To
su:
• Prirodna ventilacija pomoću garažnih otvora (ulaza, izlaza, prozora)
• Mehanička ventilacija
• Kontrola dima na osnovu plovnosti
• Impulsni ventilacioni sistem

4.5.1. Prirodna ventilacija pomoću garažnih otvora

Ovo je više konfiguracija nego tehnika. Koristi se u garažama koje se nalaze u visokim
zgradama. Spoljni zidovi ostaju otvoreni te je time omogućen odvod gasova sagorevanja kao i dima
i toplote prilikom požara.
Ova vrsta ventilacije zavisi o snazi i smeru vetra. Nedostatak je nemogućnost zaštite evakuacijskog
izlaza od dima. Ovakva konfiguracija, kao nijedan drugi sistem, pruža dobru toplotnu disipaciju
zgrade.

4.5.2. Mehanička ventilacija

Ova se tehnika dosta često primenjuje u praksi. Normalno se kombinuje sa dnevnom

ventilacijom. Karakteristike ovakve ventilacije su:
- Mehanički unos i distribucija svežeg vazduha kroz kanale
- Kanalisanje vazduha kroz garažu
- Skupljanje ustajalog vazduha (ili dima) i mehaničko uklanjanje
Preporučuje se primenjivati tehniku mehaničke ventilacije u podzemnim garažama koja
imaju kompleksnu geometriju.
Neke od najčešćih grešaka u ovom tipu ventilacije su; nedovoljan protok, loš položaj odsisa
vazduha i izduvnih gasova, greške u idejnom projektu, loše održavanje.
Što se tiče lokacije odsisa vazduha i izduvnih gasova, kao što je pre navedeno, glavni
problemi su u geometriji same građevine.
Loše mesto može biti ispravljeno sa većom i složenijom ventilacijom iako se ponekad može postići
suprotan efekat.

32
 Složene situacije se javljaju i ako je garaža povezana s drugim podzemnim sistemima koji
mogu biti npr.(trgovački centri). U takvim slučajevima bitno je da se u potpunosti odvoji sistem
kontrole dima od dnevne ventilacije. Što se tiče lošeg održavanja, održavanje dnevne ventilacije je
često nedovoljno, sa začepljenim filterima i bučnim ventilatorima.

Slika 22. Mehanička ventilacija

4.5.3. Kontrola dima na osnovu plovnosti

Ova se tehnika primenjuje u garažama koja imaju visinu višu od 5 metara kao i dovoljno
visoke i široke ulaze / izlaze.
Tehnika se temelji na tome da se odredi što potpomaže funkcionalno pražnjenje sistema kao npr;
nepomične barijere, pokretne barijere, vrata i na kraju ventilacija i kanali koji su određeni za
izbacivanje dima. Budući da je ovo klasična tehnika, ne zahteva previše resursa za rad.

4.5.4. Impulsni Ventilacioni sistemi

Ova tehnika poznata pod nazivom IVS (Impulse Ventilation Sistem) se koristi za garaže
koje su površinom velike i nalaze se pod zemljom, sa niskim plafonima i pravilnom geometrijom.
Ideja za ovu tehniku je paralelna uzdužna ventilacija tunela.

33
 Potrebno je upotrebom mlaznih ventilatora obezbediti protok vazduha po horizontali garaže
do odsisnih tačaka radi potrebne izmene vazduha odnosno eliminacije izduvnih gasova, tj i u
slučaju požara izbacivanje dima.
Na slici 23. sistem za otkrivanje mora aktivirati ventilaciju garaže gde je došlo do požara, odsisne
ventilatore te otvore za odvod dima. Takođe se mora aktivirati dimoodvodna klapna na delu koji je
zahvaćen požarom.

Slika 23. Impulsni ventilacioni sistemi

Varijaciju ove tehnike prikazuje slika 24. Ulazna rampa služi kao dovod svežeg vazduha te
kao evakuacijski put. U ovom slučaju dovod vazduha je prirodan i velike je površine.
Ovu varijantu preporučuju stručnjaci u slučaju požara u podzemnoj garaži koji objašnjavaju
da je instinktivna reakcija ljudi prilikom požara i dima ići na mesto gde je automobil ušao jer znaju
da je taj prolaz otvoren.

Slika 24. Kombinacija ulaza u zgradu i impulsnog ventilacionog sistema

34
4.6. Primena vatrootpornih ventilatora u garažama

Zakonska regulativa za ventilaciju garaža, u većini zemalja, propisuje upotrebu

vatrootpornih ventilatora. U nekim zemljama ta regulativa propisuje vatrootpornost 300°C 1 sat, a
nova Evropska norma EN12101-3, 300°C 2 sata. Ponekad se projektuje sistem ventilacije samo za
odsis izduvnih gasova iz garaža, bez zahteva za odvođenje dima.

4.6.1. Konstrukcija lopatice impelera

Pored svih zahteva koje moraju zadovoljiti, vatrootporni ventilatori imaju potpuno
simetrične lopatice impelera. Takva specijalna konstrukcija omogućava dvostranu funkciju
odvođenja dima bez smanjenja tehničkih karakteristika u obrnutom (reverzibilnom) smeru.
Omogućeno je odvođenje dima prema najbližem mestu odsisa (ventilator koji služi za snabdevanje
svežeg vazduha u svakodnevnom radu postaje odsisni ventilator u slučaju odvođenja dima), što
celokupan sistem ventilacije čini sigurnijim i efikasnijim.

Slika 25. Lopatica impelera

Postoje proizvođači koji nude reverzibilne sisteme, ali oni obično koriste lopatice impelera
izrađene od standardnih profila koje izgube više od 40% potiska kad rade u obrnutom smeru.

4.6.2. Potpuno reverzibilni mlazni potisni sistem

Specijalna konstrukcija potpuno simetričnih lopatica radnih kola omogućila je revoluciju u

ventilaciji garaža. Potpuno simetrične lopatice impelera ugrađene na dobavne i odsisne ventilatore
kao i na mlazne potisne ventilatore omogućuju potpuno reverzibilni sistem ventilacije. Garaža se
projektuje tako da ima i dobavne i odsisne ventilatore (umesto samo odsisnih ventilatora). Pošto

35
glavni ventilatori kao i mlazni potisni ventilatori mogu raditi u oba smera (glavnom i obrnutom),
omogućen je odsis preko najbližih dobavnih-odsisnih tačaka.

Razmotrimo primer:

Slika 26. Prikazuje garažu podeljenu u dve zone nadzora dima. Zavisno od mesta gde izbije požar,
nadzorni sistem odrediće u kom smeru će raditi ventilatori. Ako je požar izbio u zoni 2, ubacivanje
svežeg vazduha ide s leve strane i odsisava se ventilatorima sa desne strane. Mlazni potisni sistemi
prate kretanje vazduha kako bi osigurali kretanje dima prema odsisnim tačaka i tako osigurali da u
ostalom delu garaže nema prisustva dima.

Slika 26. Prvi primer

Ako se vatra pojavi u zoni 1, svi ventilatori mjenjaju smer duvanja, odnosno odsisni postaju
potisni, a potisni odsisni. Visoke tehničke karakteristike osigurane specijalnom konstrukcijom
lopatica radnih kola omogućuju ovom sistemu 100% odsis u oba smera.

36
 Slika 27. Drugi primer

5. DETEKTORI POŽARA

Detektor (javljač) je osnovni gradivni element svakog sistema za prikpljanje podataka koji
pripada klasi merno-informacionih sistema.

37
Detektor (javljač) se u principu sastoji od 3 osnovne celine:
 Senzornog dela koji reaguje na promenu parametara koji se prate u okruženju,
 Pretvaračkog dela koji podatak od senzora transformiše u električnu veličinu (ako podatak
nije električnog porekla),
 Dela za kondicioniranje signala koji obavlja pojačanje, filtriranje i podešavanje nivoa
(normalizaciju) signala dobijenog od senzora.

Detektor požara (javljač) je deo sistema za automatsko otkrivanje požara koji neprekidno ili
u određenim vremenskim razmacima prati odgovarajuće fizičke i/ili hemijske promene koje
omogućavaju otkrivanje požara u prostoru koji je pod kontrolom.
Detektore (javljače) požara je moguće klasifikovati na različite načine i prema različitim
kriterijumima. Osnovna podela javljača sa gledišta sistema za dojavu požara je prema načinu
aktiviranja na:
 Ručne javljače – javljače požara koje čovek aktivira,
 Automatske detektore (javljače) – javljače požara koji se automatski aktiviraju u skladu sa
promenom parametara pojave koja se prati.

Automatski javljači požara su podeljeni prema principu rada na:
 Termičke javljače, koji reaguju na povećanje temperature,
 Dimne javljače, koji reaguju na proizvode sagorevanja i/ili čestice i koji mogu biti:
o Jonizacioni javljači, koji reaguju na proizvode sagorevanja koji utiču na promenu
jonizujuće struje u radioaktivnoj komori javljača;
o Optički javljači, koji reaguju na proizvode sagorevanja koji dovode do apsorpcije ili
raspršivanja svetlosti u infracrvenom, vidljivom i/ili ultraljubičastom opsegu
eletromagnetnog spektra;
 Javljače gasa, koji reaguju na proizvode sagorevanja i/ili na proizvode razlaganja usled
toplote,
 Javljače plamene, koji reaguju na emitovano zračenje iz plamena.

38
 Slika 28. Vrste i podela javljača požara

5.1. Detektori dima

Detektori dima, namenjeni su otkrivanju dima kao jednog od najprepoznatljivijih fenomena

požara. Mada nazvani detektorima dima, svi savremeni detektori ovoga tipa s obzirom na principe
na kojima rade predstavljaju, u stvari, detektore aerosola, jer oni detektuju sve raspršene čestice -
aerosole prisutne u vazduhu od kojih je dim samo jedan od mogućih. Dim je suspenzija tečnih i/ili
čvrstih čestica u gasnoj sredini a nastaje kao proizvod sagorevanja, ali on nije jedini aerosol koji se
može pojaviti u okolini detektora.
Ovo je razlog za jedan od najvećih nedostataka detektora dima, tj. jedan od najvažnijih
uzroka lažnih alarma, koji su najveći problem savremenih detekcionih sistema. Naime, činjenica da
je ,,detektor dima" u stvarnosti detektor aerosola od kojih je samo jedan od potencijalnih dim,
ukazuje da su detekton ,,dima" osetljivi, više ili manje i na druge aerosoli; dakle, i na lažne alarme
uzrokovane emisijom aerosola koji nisu dim, ali za detektore imaju slične manifestacije.
Dim praktično nikad nije sastavljen od čestica jedne vrste već je spektar dima veoma širok, kako po
veličini, tako i po vrsti, a isto tako i po boji.

39
 Na slici 29. je prikazana osetljivost konvencionalnih javljača dima u odnosu na tipove
požara TF1-TF5. Prikaz se odnosi na izlazni signal jonizacionog i optičkog detektora dima u
zavisnosti od veličine čestia dima, pri čemu se podrazumeva da je dim konstantne gustine.

Slika 29. Osetljivost tačkastih javljača dima u odnosu na požare TF1-TF5

Osetljivost tačkastog javljača dima zavisi od veličine čestica dima. Jonizacioni javljači dima
su pogodniji za detekciju dimova koji sadrže manje, “nevidljive”, čestice, optički bolje detektuju
dimove koje čine veće, “vidljive”, čestice.
Dominacija dela spektra uslovljava da se dim naziva “vidljivim” ili “nevidljivim”, “svetlim"
ili “tamnim” a ove osobine najvećeg dela čestica od ogromnog su značaja za pouzdanost i brzinu
detekcije dima, odnosno požara. Pod “vidljivim” česticama podrazumevaju se one koje su optički
“aktivne”, odnosno one čija veličina nije manja od talasne dužine vidljive svetlosti, što ih čini
uočljivim ljudskom oku. Optički aktivne mogu biti i čestice čija veličina odgovara talasnoj dužini
svetlosti kojom se detektuje dim, kada se radi o optičkim detektorima dima koji rade na principu
raspršene ili reflektovane svetlosti i o kojima ce biti reči u nastavku.
Tačkasti detektori dima su jonizacioni detekton dima ili detektori sa radio-aktivnim izvorom
i optički detektori dima koji mogu funkcionisati na principu direktne svetlosti (optički detektori sa
direktnom svetlošću) ili na principu raspršene svetlosti (detektori sa raspršenom svetlošću).

40
5.1.1. Jonizacioni detektori dima

Javljači sa jonizacionom komorom detektuju sitne čestice dima koje su nevidljive golim
okom. Jonizacioni javljači su veoma pogodni u slučajevima ”čiste” vatre, bez velikog prisustva
dima, ali su manje osetljivi od optičkih na veće čestice, tj u slučajevima prisustva gustih dimova i
kada vatra tinja. Ta činjenica je uslovila veliku primenu jonizacionih javljača jer su za njihovo
aktiviranje dovoljne i neznatne količine dima.
Jonizacioni javljači dima su javljači sa radioaktivnim elementom koji se sastoje iz dve
electrode udaljene oko 1 cm i izvora alfa zračenja.

Osetljivost : Ovaj detektor osetljiv je na sve požare kod kojih se očekuje razvoj dima. Reaguje na
vidljive i nevidljive čestice dima, a boja čestica ne utiče na osetljivost detektora. Manje je osetljiv
na krupnije čestice dima koje se razvijaju pri pirolitičkom sagorevanju, odnosno tinjanju nekih
materijala, međutim, i za takve požare ima prihvatljivu osetljivost. Nije osetljiv na požare alkohola
kod kojih se ne pojavljuje dim, ali se gorenje alkohola, bez prisustva drugih materijala retko
očekuje. Može se reći da je dovoljno osetljiv na većinu realnih požara i predstavlja osnovni detektor
u značajnom broju savremenih sistema detekcije požara.

Lažni alarmi: Osetljiv je na sve aerosole koji se pojavljuju u njegovoj okolini, pa mu je upotreba
ograničena u svim prostorima gde se očekuje njihova značajna emisija. Manje je osetljiv na
duvanski dim od optičkog detektora dima obzirom na činjenicu da je taj dim svetao i vidljiv, upravo
onakav na kakav su optički detektori dima posebno osetljivi. Osetljiv je na značajna strujanja
vazduha i opasnost od lažnog alarma postoji već pri strujanju vazduha brzine iznad lm/s, a gotovo
svi detektori idu u alarmno stanje pri strujanju vazduha brzine 5-10m/s. Osetljivost na strujanje
vazduha mu može ograničiti upotrebu u određenim prostorima, kao što su kanali posebno oni koji
su pod nagibom, u kojima brzine strujanja vazduha mogu biti velike usled efekta dimnjaka. Ovo mu
je nedostatak u poređenju sa optičkim detektorima dima.

Osetljivost na zaprljanje : Zaprljanje detektora povećava njegovu osetljivost i vodi ga najčešće u

stanje alarma. Potrebni periodi između čišćenja detektora zavise od lokalnih uslova i karakteristika
konkretnog detektora i kreću se od nekoliko godina za čiste ambijente do nekoliko meseci za veoma
zaprašene prostore.

41
 Slika 30. Jonizacioni detektori dima

5.1.2. Optički detektori dima

Rad optičkih javljača dima je baziran na korišćenju odnosa veličine čestice dima i talasne dužine
svetlosti koja pada na dim. Promene osobine sredine kao posledice prisustva dima mogu se otkriti
na dva načina:
 Na osnovu inteziteta prelamanja svetlosti – princip refleksije i;
 Na osnovu slabljenja protoka svetlosti – princip apsorpcije.

Osetljivost : Ovaj detektor posebno je osetljiv na požare koji emituju teže, optički aktivne čestice
dima svetle boje. Neosetljiv je na optički pasivne sitne, nevidljive čestice dima, odnosno čestice
koje su znatno manje od talasne dužine emitovane svetlosti. Nedovoljno je osetljiv i na tamne (crne)
čestice dima, zbog apsorpcije svetlosti na tamnim površinama, odnosno nedovoljne refleksije
svetlosti na česticama dima. Detektor je generalno vrlo osetljiv na tinjajuće požare, ali manje
osetljiv na mnoge otvorene požare.

Lažni alarmi: Osetljiv je na emisiju aerosola težih čestica. Osetljiv je na duvanski dim više od
jonizacionih detektora dima. Neosetljiv je na strujanje vazduha, što mu daje prednost za zaštitu
prostora u kojima se očekuju značajna strujanja vazduha u odnosu na jonizacioni detektor.

Osetljivost na zaprljanje: Zaprljanost detektora može da vodi ka lažnom alarmu zbog refleksije
svetlosti na česticama koje su nataložene na zidove komore. Sa druge strane ulazak prašine u
komoru i zaprljanje izvora i/ili prijemnika može detektor da odvede u potpunu blokadu.

42
 Slika 31. Optički javljači dima

5.1.3. Linijski detektori dima (Beam)

Linijski detektori dima “bim” rad baziraju na sličnom principu kao i tačkasti javljači dima sa
apsorpcijom, tj. na merenju slabljenja svetlosti koje se javlja kao posledica prisustva dima. Sastoje
se iz predajnog i prijemnog (mernog) dela.

Osetljivot : Osetljivi su na vidljive čestice dima. Boja čestica dima nije praktično značajna za
osetljivost detektora, čak su detektori osetljivi i na tamne čestice, jer rade na principu direktne
svetlosti za razliku od optičkih tačkastih detektora dima. Neke vrste detektora su osetljive i na
turbulentno kretanje vazduha, dakle i za požare sa značajnim razvojem toplote, bez dima (alkohol).
Njihova osetljivost i princip rada dozvoljavaju montažu na mnogo većim visinama u odnosu na
tačkaste detektore dima.

Lažni alarmi: Detektor nije imun na lažne alarme od velikih količina prašine ili vodene pare.
Detektor je osetljiv na opskuracije svetlosnog snopa koje mogu biti izazvane fizičkim preprekama
koje nisu dim. Uspele izvedbe imaju kompenzaciju naglih obskuracija, koje zasigurno ne mogu biti
posledica pojave dima, nego im je uzrok zaklanjanje, na primer, nekom ljudskom aktivnošću,
preletom ptica itd. Takve alarme ovakav detektor kvalitetne konstrukcije odbacuje, odnosno reaguje
samo na zaklanjanje koje traje izvesno podešeno vreme.

Osetljivost na zaprljanje: Linijski detektor dima sa svetlosnim snopom po pravilu je manje

osetljiv na zaprljanje od tačkastih detektora jer ima kompenzaciju praga alarma koja prag alarma
drži na konstantnom odstojanju od signala mirnog stanja, sve do nivoa kada je optika detektora

43
toliko zaprljana da je ugrožena njegova osetljivost i da je neophodno čišćenje, o čemu detektor daje
informaciju centralnoj jedinici.

Slika 32. Linijski “beam” detektor dima

6. NAJNOVIJA GENERACIJA SISTEMA ZA DETEKCIJU (CO) U JAVNIM

GARAŽAMA – QUADEL

Prema zvanično dostupnim podacima, ugljen-monoksid je vodeći uzrok smrti izazvanih

akcidentnim trovanjem širom sveta. Zato ne čudi što su nadležna zakonodavna tela mnogih zemalja
uključujući i našu, prepoznavši ovaj gas kao „tihog ubicu“, za rizične prostore kao što su javne
garaže uvela obavezu primene sistema za njegovu automatsku detekciju, signalizaciju i upravljanje
sistemima za ventilaciju.

Slika 33. Prikaz podzemne garaže

Poslednjih godina razvijen, u ovom momentu tehnološko najnapredniji, analogno-adresibilni

sistem za detekciju ugljen-monoksida, posebno prilagođen za primenu u javnim garažama.

Baziran na detektorima tipa QCO-TGS, dugog veka eksploatacije (više od 7 godina) i

izuzetno male potrošnje (nekoliko stotina mikroAmpera), sistem u svim aspektima iskazuje
superiornost i svojim performansama nudi rešenja za suštinske probleme prisutne u ovoj oblasti -

44
zamenu do sada instaliranih višežilnih kablova velikog poprečnog preseka jednoparičnim
signalnim, kao i izvora rezervnih napajanja velikog kapaciteta znatno manjim. Osim instalacije
(troškovi opreme i kabliranja), ekonomska opravdanost njegove primene se iskazuje i u domenu
održavanja, produženim vekom eksploatacije i veoma jednostavnom rekalibracijom na licu mesta,
uz primenu savremene digitalne tehnologije i prenosnih, baterijski napajanih programatora.

Slika 34. Detektori dima sa centralom

Centralni uređaji sistema za detekciju ugljen-monoksida su centrale tipa ALPHA

1100 ili ALPHA 2100 kapaciteta do 2 odnosno 32 signalne linije (petlje) koje, na osnovu prethodno
isprogramiranih konfiguracionih parametara, prikupljaju podatke od detektora i nakon komparacije
merenih vrednosti sa unapred zadatim pragovima vrše iniciranje odgovarajuće alarmne signalizacije
i reakcije sistema (upravljanje sistemima za ventilaciju i sl.). Sistemski protokol QPA razvijen u
Quadel-u, u osnovi digitalni i sa višestrukom zaštitom od greški usled elektromagnetnih uticaja,
omogućava prenos punih informacija o merenim veličinama (koncentracije ugljen-monoksida) na
nivou svakog individualnog detektora i izvršnih komandi na nivou adresnih ulazno-izlaznih
elementa.

Sa signalnim linijama kapaciteta do 127 detektora ili adresna modula za aktiviranje

ventilacije i signalizacije, sistem nudi unapređene performanse uz znatnu redukciju troškova
instalacije i eksploatacije, u opsegu primene od malih pa do veoma kompleksnih objekata.
Integracija Quadel-ovih sistema za detekciju ugljen-monoksida u sisteme za dojavu požara je
potpuna - moguće ih je povezati na istu centralu ali sa izdvojenim adresnim linijama.

6.1. Sistemi za detekciju otrovnih i eksplozivnih gasova

45
 Sistemi za detekciju otrovnih i eksplozivnih gasova koriste se sve više u industriji, javnim
garažama ali i u domaćinstvima radi sprečavanja nekontrolisanog mešanja otrovnih ili eksplozivno-
zapaljivih gasova sa vazduhom što predstavlja veliku opasnost za ljude i imovinu. U zavisnosti od
namjene prostora detektori i oprema mogu biti u klasičnoj izradi, a takođe i u protiveksplozivnoj
(Ex) zaštiti.

U zavisnosti od veličine i namjene objekta razlikujemo kolektivne i adresabilne sisteme za detekciju

i dojavu otrovnih i eksplozivnih gasova.

Kolektivni sistemi za detekciju gasa

Kolektivni sistemi za detekciju gasa su i dalje veoma popularni. Predstavljaju idealno

rešenje za manje objekte i imaju provjeren kvalitet. Najčešće se koriste za manje javne garaže u
stambeno poslovnim objektima i kotlovnice, kao i u domaćinstvima.

Adresabilni sistemi za detekciju gasa

Adresabilni sistemi za detekciju gasa pružaju najmoderniju i najbolju zaštitu za objekte svih
veličina. Osim olakšanog testiranja ovi sistemi se odlikuju velikom fleksibilnošću i visokom
preciznošću detekcije. Moguće je stalno pratiti porast koncentracije gasa za pojedine detektore i
obaveštavanje (zvučno i svetlosno) prisutih o povećanju nedozvoljene koncentracije gasova.
Na osnovu analize nivoa koncentracije gasa, centrala daje signal automatici za sisteme odimljavanja
i protivpožarnih klapni. Na ovaj način se postiže maksimalna bezbednost prisutnih ljudi i imovine u
objektu

Slika 35. Adresibilni sistemi

46
 Oslobađanje otrovnih gasova, nedostatak kiseonika, kao i prisutnosti zapaljivih gasova i
para može se pratiti sistemima za detekciju gasa. Bitno je naglasiti kako je mala koncentracija
toksičnih gasova štetna za ljudsko zdravlje, dok kombinacija eksplozivno zapaljivih gasova sa
vazduhoma može dovesti do značajnih posledica za ljude i okolinu
Kod pojedinih objekata kao što su podzemne garaže, toplane i gasne podstanice važno je
osigurati rad istih fiksnim sistemima za otkrivanje gasa. Kada se otkrije u ranoj fazi, alarmi i
procedure za upravljanje bitni su u primeni same zaštite osoba i opreme u objektu. Postoje razne
vrste detektora gasova obzirom na vrstu gasa kojoj su namenjeni.
Ugljen monoksid je nevidljiv, bezmirisni i bezbojni gas koji nastaje nezavršenim
sagorevanjem benzina, drveta, ugljena, prirodnog gasa, propana, nafte i metana te ne može biti
detektovan bez korištenja sistema detekcije.

Slika 36. Detektor ugljen-monoksida

47
 ZAKLJUČAK

Zbog nedostatka prostora za parkiranje i sve većeg broja privatnih autmobila podzemne
garaze su postale prioritetan oblik parking prostora današnjice. Izgradnja podzemnih garaža
regulisana je Pravilnikom o tehničkim normativima za sisteme za ventilaciju ili klimatizaciju ("Sl.
list SFRJ", br. 38/89) koji između ostalog definise uslove vezane za zaštitu od požara ali i uslove
koji definišu neophodan kvalitet vazduha. Sistemi ventilacije u garažama predstavljaju jednu od
važnijih karika u sistemu zaštite od požara i obezbeđivanja neophodnog kvaliteta vazduha.
Ventilacija ima cilj da stanje vazduha u određenoj prostoriji, a obzirom na temperaturu, vlažnost,
strujanje i ĉistoću, održi u okviru određenih granica. Zahtevi koji se u tom smislu postavljaju su
različiti i zavise od vrste prostorije, odnosno od tehnološkog procesa u prostoriji.
Garaže su visoko rizične požarno ugrožene prostore samim tim što su objekti koji mogu
služiti za skladištenje materijala, takođe su i snabdevene motorima sa unutrašnjim sagorevanjem.
Uzroci požara u ovim objektima su uglavnom posledice neispravnosti vozila ili eventualnih radova
na vozilima. Zbog prisustva lakozapaljivih materijala na vozilima (plastika, tekstil, guma) i
lakozapaljivih tečnosti, kao pogonskog goriva za prevozna sredstva, eventualni požari u podzemnim
garažama se brzo šire, a postoji opasnost i od eventualnih eksplozija. Postojanje sistema koji će se
baviti dojavom požara, detekcijom štetnih gasova, odimljavanje, i snabdevanjem prostora
kvalitetnim zadovoljavajućim vazduhom omogućava lakše i sigurnije korišćenje i sprečava nastanak
velikih šteta.

LITERATURA
48
1. Blagojević M. Alarmni sistemi. Fakultet zaštite na radu, Niš: 2011.
2. Todorović M. Sistemi ventilacije i klimatizacije. U Energetska efikasnost sistema grejanja i
klimatizacije. Mašinski fakultet, Beograd: 1993; 145-170.
3. Miljković B. Tehnička preporuka za zaštitu od požara stambenih, poslovnih i javnih zgrada.
Savezni zavod za standardizaciju, Beograd: 2002.
4. Jagnjić I. Sustav zaštite od požara u garažama - Ventilacija u garažama. Klima oprema info.
2011; 21: 6-8.
5. Pravilnik o tehničkim normativima za sisteme za ventilaciju i klimatizaciju. (Sl. list SFRJ,
br. 38/89)
6. Pravilnik o tehničkim zahtevima za zaštitu garaža za putničke automobile od požara i
eksplozija. ("Sl. list SCG", br. 31/2005)
7. Stabilni sistemi - Instalacije, sistemi i uređaji za odvođenje dima i toplote. Dostupno na:
http://www.almaks.rs
8. Car Park Ventilation Using Thrust Fan Systems. Available from:
http://www.flaktwoods.com
9. Ventilacija garaža uz korišćenje Jet Thrust Sustava - Usporedba sustava ventilacije s
kanalima i sustava s mlaznim potisnim ventilatorima. Dostupno na:
http://www.flaktwoods.com

49