FENOMENI: BLAGOTVORNE MOLITVE U MANASTIRU

RUKUMIJA

Isterivanje nečastivih
„Oca Save, jednog od naših najvećih duhovnika, više nema,
kao ni čudotvornih moštiju prepodobnog Martirija Sinaita, ni
ruke svete mučenice Jelice, ali se ovde i sada, nad praznim
Martirijevim kivotom, mnogi mole za spas i želje im budu
uslišene”, kaže iguman Simeon

Čim je buknuo rat na prostoru bivše

Jugoslavije, Dača iz Kikinde je zarobljen.
Svake noći se molio svetom Vasiliju
Ostroškom i svetom ocu Nikolaju da mu
pomognu. Molio se ovoj dvojici svetaca jer
je čuo da su se u crkvama posvećenim njima, Crkva posvećena svetom ocu
u manastiru Ostrog i Rukumija kod Nikolaju
Kostolca, mnoga čuda dogodila. Molio se i nadao da se desi čudo i da se
izvuče iz pakla u koji je stigao. I molbe su mu uslišene. Ubrzo je usledila
razmena zarobljenika i Dača je pušten iz logora.

Sunčan jesenji dan. Na klupi ispred ulaza u crkvu sedi čovek srednjih
godina. Na njemu zimska jakna, maskirne pantalone i pohabane blatnjave
čizme. Lice preplanulo od sunca i išibano vetrom. Kraj njega odložen
ranac sa vrećom za spavanje i tranzistor oblepljen selotejp trakom.

Pešice zbog čuda

- Stižem pešice iz manastira Ostrog - počinje

priču Dača posle kraćeg ubeđivanja da se
fotografiše i popriča sa nama. - Napišite samo
Dača iz Kikinde, to je dovoljno. Tek je počeo rat,
niko nikome račune ne polaže, vlada haos, gine se
na sve strane, sve se raspada i kad je nas nekoliko
zarobljeno, bilo je jasno da samo čudom možemo
da preživimo. Počeo sam da se molim svake noći.
Svetom Vasiliju i svetom ocu Nikolaju. Za moći
Dača iz Kikinde svetog Vasilija svi znaju, a čuo sam bio da su se u
manastiru Rukumija mnoga čuda dogodila, pa
sam svake noći u mislima bio tamo. Iako mi realnost nije davala velike
šanse da preživim, jedino sam od vere i nade očekivao spas. I zakleo sam
se. Ako se to čudo dogodi, pa odavde izađem živ, pešice ću svake godine
da idem do Ostroga i natrag, naravno sa kraćim zadržavanjem u Rukumiji.
Evo, sada se vraćam iz Ostroga. Ovo je trinaesta godina kako pešačim.

Priču sluša iguman Simeon, starešina manastira Rukumija. Potvrđuje da je

sve tako bilo, da Dača najmanje dva puta godišnje svrati kod njih, ali i da
ima mnogo onih koji su spas našli u ovoj svetinji.

- Otac Sava, kojeg sam ovde zatekao, bio je

jedan od poslednjih naših velikih duhovnika
čije su molitve mnogima pomogle - počinje
priču iguman Simeon dok ulazimo u
manastirsku trpezariju. - Ovde se zaista
mnogo pozitivnog dogodilo i događa se. Ocu
Savi su o čudotvornim molitvama pričali Otac Simeon, starešina
njegovi prethodnici, a mnogo toga što se manastira
dogodilo zabeležila je monahinja Atanasija
Rašić. Kada smo počeli da se bavimo izdavačkom delatnošću, objavili
smo te priče u knjižici “Čuda božija naših dana”.

Listam knjižicu. U njoj mnogo sudbina smeštenih u tridesetak priča i sve

sa srećnim krajem.

Milošu su usne ispucale, a kosa opala. Imao je samo pet godina. Uprkos
svim terapijama, nije mu bilo bolje. Roditelji, koji nisu u crkvu često
ulazili i koji nisu znali ni gde se koje sveće pale, došli su da ovde potraže
pomoć. Duhovnik je slušao priču oca i majke kako se dečak teško
razboleo i gde se sve lečio, a zatim mu je očitao molitvu. Miloš koji je do
tog trenutka bio ćutljiv i neraspoložen počeo je da teši roditelje da se ne
sekiraju i da će mu sigurno biti bolje. Posle nekoliko molitvi i razgovora
sa roditeljima i Milošem, sve je krenulo nabolje. Miloš je porastao i za
vojsku stasao.

Kako je Žića postao dobrotvor

- Ovo je samo jedna od mnogobrojnih priča

koje je zabeležila monahinja Atanasija - kaže
iguman Simeon. - Čuda su se događala
naročito u vreme kada su ovde bile dve
svetinje. Prva su svete mošti Martirija
Sinaita. On je bio jedan od trista monaha sa
Kivot gde su bile mošti
Sinaja koji su u srednjem veku ovamo stigli
Martirija Sinauta da ojačaju veru u Hrista. Njegove mošti
nalazile su se u kivotu u niskoj priprati ispod
severnog prozora u crkvi. Na kivotu se nalazila druga svetinja, ruka svete
mučenice Jelice. I mošti i ruka su nestale. Ostao je samo kivot, ali iznad
tog kivota i danas se čitaju molitve za zdravlje i porod.

Priča otac Simeon kako se učio duhovnosti kod oca Save, kako je njegova
reč bila silna, a gotovo svaka molitva uslišena. Priča i kako je iguman
Sava predvideo dolazak oca Simeona, kako je najavio mnoge stvari što su
se kasnije desile. Otac Sava je isterivao duhove, ovde su se okorele
neženje ženile, nerotkinje decu dobile.

- Treba videti kako se telo grči kada se iz njega teraju nečastive sile - kaže
otac Simeon. - Bio sam svedok mnogih čuda oca Save, ali se i danas
mnogo šta dešava. Sećam se kao juče, šeta portom žena, prevalila pedesetu
godinu i vodi za ruku devojčicu od nekoliko godina. Prilazi im otac Sava i
pita kako joj se zove unuka. Žena se iznenadi. „Zar se ne sećate, oče. Pa
ovo mi je kćer. Rodila sam je u pedesetoj posle vaših molitvi.”

Ugledni seoski trgovac ispričao je za manastirskom trpezom kako je

postao dobrotvor crkve. Bilo je to, zabeležila je monahinja Atanasija, u
vreme kada se u crkvu nije mnogo išlo. Posle nekih razmirica u familiji,
Žića više nije mogao da zaspi. Noću, tek što sklopi oči, na njega krenu
demoni, strašni ljudi kao čopor zveri reže i u lice mu se unose. Noćna
mora je postajala sve ozbiljnija. Lekari i lekovi nisu pomagali. I pognuo je
glavu, pa otišao u manastir. Duhovnik ga je primio, očitao molitvu, dao
mu osveštanu vodu da poprska kuću, krevet, malo da popije. Onda je
došao još jednom, pa posle toga na pričest. Postao je redovan gost
manastira, dobro je spavao, mirno živeo i izjavio kako je u manastiru sve
češće jer je tu dobio novi život. Zato je i postao dobrotvor.

- Takvih priča je na hiljade - sklapa knjižicu otac Simeon. - Ovamo dolaze

ljudi iz cele istočne Srbije, ali i iz drugih krajeva. Ovo mesto je sveto,
ovde se nad kivotom Martirija Sinaita mnogo šta dobrog dogodilo. Mnogi
su se izlečili, žene decu dobile, san se na oči ljudima vratio...

Ruka mučenice Jelice

Ime Rukumija manastir je, prema predanju, dobio po kultu vezanom za

ruke sestre Jelice koju su braća Pavle i Radul rastrgli konjima na repove
zbog optužbe snahe Pavlovice. Četiri manastira u ovom kraju vezana su za
ovaj kult. Zaova, Bradača, Sestroljin i Rukumija. Ovaj poslednji podignut
je gde su joj pale ruke, a jedna se ovde i čuvala kao velika svetinja.

Kako stići

Manastir se nalazi nedaleko od sela Drmna kod Kostolca. Od Beograda je

udaljen malo više od sto kilometara. Najbrže se dolazi niškim autoputem
do skretanja za Požarevac, zatim se od Požarevca krene ka selu Drmno.
Odatle se do manastira smeštenom na obali reke Mlave stiže
neasfaltiranim putem dugim oko dva kilometra. Drumarina na autoputu u
jednom pravcu košta 150 dinara.

(U sledećem broju: Čudesni skok)

 Ognjan RADULOVIĆ
Snimila Tatjana LUKOVIĆ

http://www.politika.co.yu/ilustro/