Vladeta Jerotid

ČOVEK I NJEGOV IDENTITET

1
Sa blagoslovom Njegove Svetosti

Arhiepiskopa pedkog, Mitropolita beogradsko-karlovačkog i Patrijarha srpskog

Gospodina Pavla

2
 SADRŽAJ:

PSIHOLOŠKO-PSIHIJATRIJSKI PROBLEMI DANAS

Šta stvarno znači biti zrela ličnost?
Čovek i njegov identitet
Agresija u savremenom svetu
Stvarni uzroci neuroza
Samoubistvo kao problem
Samoda i usamljenost
Šta na psihološkom jeziku znači "baksuzan čovek"?
Sindrom "zapletenih rogova" - jedan vid porodične neuroze
Najčešde neurotične smetnje studenata
Umor i neuroza
Neuroze u drugoj polovini života
Prenatalna psihologija - stvarnost ili fantazija
Savremena dostignuda uporedne psihijatrije
Antipsihijatrijski pokret psihijatara
Značaj psihoterapije za savremenu svest

LJUBAV i SEKSUALNOST
Šta je sa seksualnom revolucijom danas?
O čovekovoj potrebi za sigurnošdu i ljubavi
Izbor partnera - slučaj ili zakonitost?
Nekoliko najčešdih tipova odnosa među partnerima
Strah od žene kao psihopatološki i mitski znak
Don Žuan u svetlosti psihologije i mita
Zašto je ljudima teško da vole?

TELESNE BOLESTI i PSIHA

Uvod
Zavera protiv bola
Opšti deo
Osnovi psihosomatske medicine
Kako se na bolest gledalo tokom istorije
Telesna bolest kao odbrana i izazov
Kakve transformacije doživljavaju naši psihički konflikt
Posebni deo
Psihosomatika u ginekologiji
Tuberkuloza i psiha

3
Rak i psiha
Infarkt i psiha
Stomačna grizlica i psiha
Šederna bolest i psiha
Koža i psiha
Reumatizam i psiha
Večna hipohondrija čoveka
Egzistencijalni pristup hipohondriji
Da li u medicini postoji "psihička smrt"?
Da li čovek postaje sve neodgovorniji?

ISTOČNI-ZAPADNI VETAR
Odnos materijalne i duhovne strane u zapadnim, odnosno istočnim kulturama
Neki vidovi indijske psihoterapije
Psihoanaliza i joga
Slika o čoveku prema tibetansko-lamaističkoj medicini
Neuroze u učenju zena
Filozofski osnovi akupunkture

ŠTA JE HOMEOPATIJA?
BAJKE KAO TERAPEUTSKO SREDSTVO
PSIHIJATRIJA I FANTASTIKA
PSIHOLOŠKO-PSIHIJATRIJSKI PROBLEMI DANAS

4
ŠTA STVARNO ZNAČI BITI ZRELA LIČNOST

"Mi sad svi znamo, hodemo slobode i da smo svoji u rođenoj kudi... Slobode, dobro, ali to nije vode
što zrelo u šešir pada ma kome."
Veljko Petrovid

Da, mi to sada ved dobro znamo i tome je doprinela ne samo savremena psihologija ved i naše
praktično iskustvo, individualno i kolektivno, da slobode nema bez zrelosti. Ako se neko dete u školi
i posle škole ponaša kao i u porodici pre nego što je pošlo u školu, ili, što je isto, ako ono još i sa šest
godina mokri nodu u postelju, preterano se boji i sisa prst - u takvim slučajevima suočavamo se sa
neurotičnim, dakle nezrelim detetom.
Ako neki mladid ili devojka sa dvadeset ili više godina još pokazuje onakav bunt ili onakvo seksualno
ponašanje kakvi su tipični za doba puberteta - opet govorimo o nezreloj mladosti koja se još nalazi u
stanju tzv. produžene pubertetske krize.
Najzad, kada neki odrastao čovek često menja svoje partnere u braku ili van braka, što znači da nije
u stanju da se veže za jednog partnera i njemu ostane privržen i veran, ili kada taj "odrastao" čovek
pokazuje izrazito agresivno ponašanje prema svojoj okolini ili prema samom sebi, svejedno da li na
svome radnom mestu, u vožnji automobilom ili prema svojoj porodici - jasno je da smo opet suočeni
sa nezrelim osobama koje ometaju skladan porodični i društveni život. Što je vedi broj ovakvih
neurotičara u jednom društvu, svakako su i manje šanse da to društvo ostvari svoje ciljeve i omogudi
prirodan razvoj mnogih potencijalnih mogudnosti, odnosno sposobnosti koje se nesumnjivo nalaze u
svakom čoveku.
Današnji psiholozi i psihijatri, i kada zastupaju različite stavove, složili su se oko nekih značajnih i za
sve ljude tipičnih kriterijuma koji mogu približno tačno da odgovore na teško pitanje: šta zapravo
čoveka čini zrelom i celovitom ličnošdu? Moramo, najpre, podi od priznate činjenice da nema
potpuno zrele ličnosti ili, kako se to stručno kaže, ličnosti koja bi bila potpuno integrisana. Postoje
samo stupnjevi zrelosti koji se, više ili manje, približavaju ovoj zamišljenoj, idealnoj celini ličnosti.
Dobro je ovom prilikom pomenuti stav da praktično nema granica čovekovog sazrevanja u toku
čitavog njegovog života. Iako je nesumnjivo da su najvažniji uslovi u kojima ličnost sazreva, oni koje
stvara roditeljska kuda u ranoj mladosti deteta, ipak i kasnije životne okolnosti, kao i endogena,
verovatno konstitucijom i nasleđem primljena sposobnost ličnosti za doživljaje i transformaciju -
imaju značajan udeo i svoj doprinos kako u naknadnom sazrevanju ličnosti tako i u mogudnosti
plodnog menjanja i sve samostalnijeg razvoja ove ličnosti. Biografije velikih ljudi (ali ne samo njih)
dovoljno ubedljivo dokazuju ovu pretpostavku.
Ukratko demo dati one najvažnije kriterijume u psihologiji koji određuju snagu čovekovog Ja,
odnosno pokazuju stepen njegove zrelosti, pri čemu redosled ovih kriterijuma ne mora da označava
i njihov značaj. Čini nam se, čak, da svaki od njih ima približno podjednaku vrednost i podjednak
značaj.

5
1. Sposobnost za voljenje nekog drugog, a ne samo sebe samog
Narcističke ličnosti, kada su uopšte u stanju da nekoga vole, ovo čine tako što u partneru vole sebe
samog, i to ili sebe iz sadašnjosti, ili sebe iz prošlosti, ili sebe onakvog kakvog bi želeli da steknu u
bududnosti. Jasno je da takva ljubav partnera nije u stanju da se bilo čega odriče, što znači da
podnosi žrtve, princip na kome se zasniva sam život i bez koga se ne može zamisliti ne samo skladna
porodica ved ni skladno društvo.
2. Sposobnost kontrolisanja sopstvenih nagona i impulsa
Upravljanje svojim agresivnim i seksualnim energijama koje su nam biološki date, u vidu urođenih
nagona, započinje vrlo rano i koliko pravilno kontrolišu te nagone prvo roditelji, a kasnije i društvo,
umnogome zavisi bududi razvoj ličnosti. Impulsivno prepuštanje naglim eksplozivnim pražnjenjima
ovih energija, sa posledicama koje su nam iz svakodnevnog iskustva svima dobro poznate, nije samo
"fatum" naše individualne prošlosti i našeg nacionalnog temperamenta ved i slabost, neuroza i
nezrelost svakog pojedinca koji ništa ne čini da bi vaspitao volju i moralnu higijenu svojih animalnih
prohteva.
3. Sposobnost podnošenja neprijatnosti, bola i patnje
Princip apsolutnog zadovoljstva kome, prema Frojdu, teži malo dete, a koji je Frojd s pravom
suprotstavio principu realnosti, neprekidno vreba svakog od nas i zato mora stalno biti pod našom
svesnom kontrolom kako ne bismo. dozvolili da drugi umesto nas podnose bol i patnju (kao
sinonime života). Izbegavanje svakog bola, i fizičkog i duševnog (otud preterana upotreba
medikamenata i zloupotrebljavanje komfora), karakteristika je našeg doba, koje i ovde pokazuje sve
odlike infantilnog regrediranja.
4. Posedovanje zrele, a ne infantilne savesti
Zrela savest se pokazuje kako u toleranciji ali i kontroli svojih nagonskih želja, tako i u toleranciji ali i
budnosti prema zahtevima svoga moralnog bida. Nezrela savest, naprotiv, zasnovana na pretnjama
strahu i osedanju krivice, ponaša se prema samoj sebi ili svojoj okolini sadistički ili mazohistički.
Onakvo čovekovo Nad-ja, koje je u detinjstvu izgrađeno pod uticajem preterano strogih roditelja, ili
nije uopšte dovoljno izgrađeno zbog roditeljske zanemarenosti, ili što ovi i sami nisu u sebi izgradili
svoju savest - stvara od ljudi mučitelje drugih ili neurotične mučenike koji zbog preteranog osedanja
straha krivice traže svoje tlačitelje. Nasuprot tzv. razvojnoj identifikaciji, koja je jedino normalna i
kod koje ličnost unosi u sebe kao uzor osobe koje voli i ceni, u patološkim slučajevima tzv.
odbrambene identifikacije ne postoji u osnovi ličnosti emocionalna privrženost, ved potreba za
osedanjem sigurnosti. U takvim slučajevima ličnost se oseda ugrožena, pa ne mogavši da se oslobodi
straha na drugi način, počinje da se poistoveduje sa osobom koja je izvor strepnje. Iz takve
identifikacije razvijaju se preterane maskuline ili feminine osobine ličnosti, koje onda delaju u
pravcu sadističke ili mazohističke orijentacije u
životu.
5. Umerena agresivnost bez reakcije besa ili mržnje, ali i bez preterane bojažljivosti
Ako su nam i agresivnost i seksualnost dati kao sirov materijal koji čeka svoju plemenitiju obradu,
onda je prirodno da na njih moramo da računamo i detinjasto je zatvarati oči pred ovim modnim

6
silama. Potisnuta agresivnost koja nije našla oduška u momentu kada je to bilo neophodno i u meri
koja odgovara situaciji i našim obavezama kao etičkim bidima, ostaje neiskorišdena, divlja snaga koja
se kad-tad mora da isprazni, i to najčešde u nekoj adekvatnoj situaciji i sa pojačanim intenzitetom.
6. Sposobnost da budemo nezavisni
Ovakvu sposobnost poseduje samo ona ličnost koja je ved uspešno u sebi razvila sve druge, ranije
pomenute sposobnosti. Ona je cilj i kruna individuacije i jedina stvarna zaloga ali i uslov slobode.
Nema stvarne slobodne ličnosti nezavisne i samostalne, a koja time nije ne samo izolovana i
usamljena ved i na preteran, neurotičan način angažovana u društvu. Samo nezavisna, dakle
slobodna ličnost zna za tajnu zrelog ponašanja u kome se daje "Bogu Božije, a caru carevo".
U najkradim crtama izneli smo neke od najvažnijih kriterijuma po kojima savremena psihologija i
psihijatrija procenjuju zrelost neke ličnosti. Svako od nas treba da proceni koliko one vrede i koliko
odgovaraju objektivnom sudu naše sopstvene ličnosti. Svaki od nas mora najpre da odgovori na
pitanje koliko je sam na sebi postigao i šta je do sada učinio sa svojim urođenim i zadobijenim
talentima. Tek tada možemo da se okrenemo društvu i da s pravom od njega očekujemo podstreke
za rad. Nema zrelog društva bez zrelih individua. A njih ne stvara samo društvo ved i
samovaspitanje. Naime, nema druge odgovornosti, kao što reče jedan naš filozof, od
samoodgovornosti.

7
ČOVEK I NJEGOV IDENTITET

Izgleda u prvi mah neobično da klasična psihoanaliza nije poznavala problem identiteta. Tek je posle
1930. godine, Frojdov učenik Oto Fenihel ukazao da se pojavljuje sve vedi broj pacijenata sa
neodređenim simptomima, kod kojih je očevidno da je u bolesni psihički proces uvučeno samo
njihovo Ja. Značajni američki psihoterapeut Erih Erikson, u svojoj možda najboljoj knjizi Detinjstvo i
društvo, iz 1950, (prevedenoj na dvanaest jezika), piše da je naše današnje bavljenje problemom
identiteta nastupilo onda kada je ovaj identitet postao problematičan. Ali šta je to uopšte identitet?
Iako se subjektivan sadržaj našeg doživljavanja stalno menja, neko jezgro naše ličnosti koje se teško
može opisati, ostaje uvek isto i pored svih promena kojima smo spolja izloženi ili koje sami
stvaramo. Ovo jezgro naše ličnosti, kome su ljudi od pamtiveka davali razna imena, pruža nam
čudnu sigurnost i izvesnost da naše Ja, ili subjekt, u širokoj lepezi osedanja, opažanja, slika i delanja,
praktično u toku celog života ostaje sa sobom identično. Zanimljivo je da je ovo osedanje identiteta
utoliko postojanije ukoliko čovek doživljava češde i intenzivnije unutrašnje I spoljašnje promene. Kao
da su ove promene uslov stabilnosti ovog osedanja. Uporedo sa doživljavanjem ove stalnosti,
nepromenljivosti, čovek bi skoro rekao večnosti trajanja ovog jezgra u ličnosti, i svet sa svim svojim
promenama, brzim ili sporijim, takođe se doživljava kao nešto u osnovi identično sebi. Postavlja se
opravdano pitanje da li je ovo naše osedanje identiteta, kako sebe kao nevidljivog subjekta, tako i
sveta kao objektivne stvarnosti, iluzorno i u tome slučaju da li ono ispunjava neku određenu svrhu u
čovekovu životu. Zar se ne menja sve oko nas neprestano, zar se ne dešavaju lične i svetske
kataklizme, zar nisu u prošlosti iščezli čitavi kontinenti, zar čovek, najzad, ne umire?
Stanja koja tako temeljno menjaju stvarnost da subjekt nije više u stanju da svet doživi identično sa
onim koga je ranije znao, savremeni američki psihoterapeut nemačkog porekla Kurt Ajsler naziva
mutacijama. Takva mutacija dešava se na primer, u psihopatološkom obliku na početku nekih
shizofrenih psihoza, zatim u nekim mističkim preobražajima, i, najčešde, prilikom smrti neke
naročito voljene osobe. U svim nabrojanim slučajevima, posebno u slučaju smrti voljenog bida, naše
osedanje identiteta ozbiljno je ugroženo i mi se moramo braniti kako bi se poljuljana ravnoteža
ličnosti opet kako treba uspostavila. Ova ravnoteža - ostanimo kod doživljenog bola usled smrti
bliskog nam čoveka - uspostavlja se utoliko brže i bolje ukoliko je osedanje identiteta u čoveka bilo
učvršdeno ranije i temeljnije. Očevidno, dakle, da ono jezgro u ličnosti koje joj daje osedanje
trajnosti i neprekidnosti, ako i jeste kod svih prisutno, nije kod svih podjednako snažno. U ovome
slučaju priskaču čoveku u pomod razni drugi odbrambeni mehanizmi, između ostalih i neurotična
simptomatologija i neurotična ideologija koji pokušavaju, sa više ili manje uspeha, da zaobiđu,
preskoče ili ublaže osedanje mutacije koje je uvek za čoveka pretede, jer ga izbacuje iz sigurnog
i poznatog korita dotadašnjeg egzistiranja.
Ako se čovek u odnosu na lična mutaciona doživljavanja koja ga ugrožavaju u njegovom bidu brani
uspešno, ili onim što je u njemu najdublje, i verovatno filogenetski najstarije, (Jung bi rekao da je to
arhetip spasioca u čoveku, odnosno u njegovom Jastvu), ili manje uspešno, ali još uvek svrsishodno,
mehanizmom poricanja, ličnog odricanja, racionaliziranja, u najboljem slučaju sublimiranja

8
mutacionog događaja, upitajmo se kako se čovek ponaša pred mutacijama istorijskih zbivanja koje
zahtevaju "preokretanje svih vrednosti".
Izgleda da je sve teže u savremenim uslovima života, naročito posle preživljenih revolucija, ali i pred
pretedim novim, da se osedanje identiteta sveta u čoveku, održi uspravnim i stabilnim. Sve žešde
doživljavanje diskontinuiteta sveta i života, stalan je izvor pretnje i straha u čoveku. Njegove
odbrambene snage koje mirno možemo nazvati konzervativnim (i u pozitivnom i u negativnom
smislu te reči) teže da opet uspostave kontinuitet zbivanja ne samo na ličnom planu, ved i na
društvenom i istorijskom. Smrt je sve manje za ljude danas prelaz "sa jednih majčinih grudi na
druge" kao što je to još bila za Tagoru i mnoge druge sasvim obične ljude. Strah od smrti porastao je
danas tako da se protiv njega može čovek uspešno da bori samo ako svom snagom zahteva
izvesnost da između prošlosti i sadašnjosti ne postoji nikakva provalija. Osedanje da su prošlost i
sadašnjost identični obuhvata sobom nesvesno ubeđenje da de se ovaj identitet protegnuti i na
bududnost. Da bi se Ja čovekovo zaštitilo od uništenja i smrti, i na ličnom i na socijalnom planu, ono
imperativno zahteva da "sve ostane po starom". Tragičan nesporazum izbija u trenutku kada se
ispostavi da je to "staro" za jedne bilo dobro i po njih probitačno, dok je za druge bilo krajnje rđavo i
štetno. i tako jedni grčevito brane vremenski kontinuitet doživljenog, zaboravljajudi da je čovek i
Prometej (doduše i pali Lucifer), dok drugi zahtevaju rušenje svakog kontinuiteta, zaboravljajudi da
čovek nije tabula rasa i "apsurdno bide osuđeno na slobodu".
U osnovi svih velikih revolucionara sveta leži ne samo Prometejeva gordost, ved i Prometejeva
hrabrost da se aktivno suprotstave Moiri, boginji sudbine, savremenim Ajslerovim rečnikom kazano,
da se suprotstave neočekivanim, neprizvanim, stravičnim mutacijama, od čoveka još uvek
neupravljene istorije. Umesto što bi ljudi pasivno primali mutacije koje donose smrt u raznim
vidovima, čovek-revolucionar, zaneo se vrhunskim zanosom: da sam proizvede mutacije (ovde nam
se neminovno namede asocijacija iz područja savremene genetike, u kojoj čovek takođe proizvodi
mutacije).
Bije se velika bitka u čoveku i za čoveka. Očevidno je da ukoliko u čoveku i čovečanstvu slabi ona
vrsta identiteta koji je, s jedne strane, na negativno konzervativan način održavao životnim menama
ved ozbiljno natruli kontinuitet prošlosti, s druge strane je na pozitivan način potvrđivao smisao
čovekovog postojanja i trajanja, sve su smelija i opasnija pronalaženja i delanja čoveka koja se kredu
van granica stoledima posvedočenog kontinuiteta. Razapinjan između duha potvrđivanja koji bi da
održi svoj identitet i identitet sveta, negirajudi smrt, i duha odricanja koji, naizgled, prihvatajudi smrt
teži mutaciji nekadašnjeg identiteta, uznosedi sebe kao jedinog gospodara neba i zemlje, koji je ved
danas u stanju da razori jedan svet i stvori (?) . jedan novi - čovek je na prekretnici i u izboru. Sve
slobodnijem i ličnijem izboru.

9
AGRESIJA U SAVREMENOM SVETU

Uvod

Razumevanje agresije oduvek je bio, a danas je to i posebno, izazov za sve one u nauci, politici,
umetnosti koji izučavaju ponašanje pojedinca i grupa. Verovatno najteži, ali osnovni problem šta
treba podrazumevati pod rečju agresija ili agresivnost - izgleda nigde u svetu još nije uspešno rešen,
pa su zbrke oko toga pojma, semantičko-lingvističke prirode, razlog što još postoji nerazumevanje i
međusobno mimoilaženje, čak i onda kada se o tome pojmu raspravlja naučno i na skupovima koje
vode odlični stručnjaci iz psihologije, psihijatrije ili sociologije. Kao što je poznato, sama reč potiče
od latinskog agredior, što ima više značenja, a prvenstveno znači: koraknuti ka, zakoračiti; bliže pridi,
ali i: iznenada napasti, nasrnuti. Činjenica što kod vedine ljudi vrlo česta upotreba reči agresija
izaziva gotovo automatski negativnu asocijaciju, još više otežava objektivan prilaz ovom složenom
pojmu. Posle niza godina žučnog raspravljanja o stvarnom poreklu agresije kod čoveka, prema
mišljenju vedine naučnika danas, naročito posle obimnih istraživanja etologa, došlo se do stanovišta
da je agresija nagonske prirode, da se može zapaziti i kod životinja i kod dece i da ima praktično istu
vrednost i značaj kao i seksualni nagon. Cilj agresivnog nagona bio bi opstanak individue, a u
određenim oblicima pomešanosti sa libidom i održavanje vrste. i dalje se raspravlja o tome da li su
agresija i seksualnost dva stabla sa dva različita korena, da li su to dva stabla od istog korena, kao i o
nedovoljno definisanom, mada sigurno prisutnom udelu tzv. reaktivnih činilaca, u prvom redu
porodične i društvene sredine u razvoju, ispoljavanju i posledicama agresivne snage u čoveku.
Možda je najbolje na početku svake rasprave ne pridavati nikakvu moralnu vrednost agresiji, ne
proglašavati je, dakle, a propo dobrom ili rđavom, ved je, najpre, prihvatiti kao nesumnjiv izvor
energije u čoveku. To znači da je ona u osnovi neutralna snaga koja goni na aktivnost i u
manifestovanje. "Detetu, koje je sprečeno da se ponaša ekspanzivno, u isto vreme je onemogudeno
da testira realnost i da iskusi zakonitosti ove realnosti".
Ova primarna aktivnost i kod deteta i kod prvobitnih ljudskih grupa koje su bile na lovačko-
skupljačkom nivou razvoja, prema Erihu Fromu, bila je prvenstveno odbrambenog karaktera, a
postajala je napadačka onda kada je trebalo zadovoljiti nagon samoodržanja. "Filogenetski
programirana agresija biološki je prilagodljiva, defanzivna reakcija". Kao što je poznato, From je
razlikovao benigno-defanzivnu, urođenu agresiju od maligno- destruktivne, stečene agresije,
smatrajudi da je čovek biološki biofilno bide sa psihološkim potencijalom da razvije u sebi i oko sebe
destruktivnost, odnosno autodestruktivnost, nekrofiliju. From čak misli, i to potkrepljuje Rajtovim
radovima iz 1965. godine, da kod čoveka, kao i kod životinja, postoji inhibicija protiv ubijanja. i Rut
Benedikt je smatrala da je pogrešno pripisati razaranje biološkoj potrebi čoveka za ratovanjem.
Čovek je sam stvaralac tog razaranja.
Ortodoksna psihoanaliza i njeni nastavljači - koji su na početku povezivali agresiju sa seksualnim
nagonom smatrajudi da se agresivni element seksualnog nagona javlja u odnosu na objekt,
izazivajudi osedanje krivice u fantaziji - kasnije su instinktu samoodržanja i libidu suprotstavili

10
instinkt smrti. Sadržaj instinkta smrti je agresija. Zanimljivo je da iako je ovu Frojdovu hipotezu
prihvatilo samo vrlo malo analitičara, mada je i sam Hartman ublažio ovu hipotezu govoredi o fuziji
agresije s libidom, pri čemu se objekt ne uništava, teška razaranja u drugom svetskom ratu, kao i
sadašnje stanje sve vedeg nasilja u svetu - ne skidaju sa dnevnog reda naučnih sastanaka Frojdovu
hipotezu o instinktu smrti. Psihoanaliza je u svakom slučaju svojim, po posledicama dalekosežnim
istraživanjem nesvesnog umnogome pomogla da shvatimo iracionalnost nekih, osobito patoloških
ispoljavanja, razumevanja i ovladavanja nesvesnim agresivnim ponašanjem pojedinaca.

Razni vidovi agresije

Poslednjih godina novi dokazi o postojanju agresivnog ponašanja kod životinja, aktivnospontano
ispoljavanje agresivnosti u malog deteta bez subjektivnog neprijateljstva i doživljene frustracije, uz
to američki eksperiment odgajivanja dece bez frustracije koje je stvorilo nepodnošljivo agresivnu
decu - izgleda da daju sve više za pravo onim naučnicima koji agresivan nagon u čoveka ne smatraju
stečenim ved urođenim.
Vrlo razgranata i sve uspešnija etološka izučavanja ponašanja životinja u njihovoj okolini, i pored sve
opreznosti i mudre opomene nekih naučnika da se rezultati tih izučavanja ne mogu i ne smeju
jednostavno i bez kritičkog posmatranja prenositi na čoveka, otkrila su iznenađujude sličnosti u
ponašanju čoveka i njegovih nižih srodnika upravo u agresiji i agresivnom ponašanju. Navešdemo
nekoliko karakterističnih vidova agresije koji pokazuju zajednički koren, verovatno urođen i kod
životinja i kod čoveka.
Pođimo, najpre, od tzv. rangagresije. To je vrsta agresije po kojoj je prvi onaj ko je vitalno jači. Tako,
na primer, u društvu majmuna vlada red i disciplina, jer se tamo tačno zna gde ko stoji i šta ko sme.
Iako ovako, sredom, nije u ljudskom svetu, ipak se takvo varvarstvo animalnog porekla dobrim
delom održava i u ljudskoj hijerarhiji. Tako u školi deca odmah osete kakav je učitelj i šta smeju a šta
ne sa njime da čine. U svetu odraslih manje inteligentan ali vitalno jači šef uvek de se sukobljavati sa
inteligentnijim ali vitalno slabijim potčinjenim, i obratno:
inteligentnog, slabije vitalnog šefa uvek de napadati i pokušavati da skinu sa "prestola" manje
inteligentni ali vitalno jači potčinjeni. Što se tiče ranga pri izboru partnera, uobičajeno je kod
životinja da se, na primer, vuk koji stoji visoko u svojoj hijerarhiji pari sa istom takvom vučicom, dok
je kod ljudi čest slučaj da se slab muškarac ženi jakom ženom, koja mu zamenjuje majku.
Analna agresija je vrsta urođene agresije poznata kod životinja, ali i kod ljudi, mada češde u
prerušenom vidu. Kada veverica vrši nuždu u blizini nekog koji vrši upad u njenu teritoriju, pri čemu
ga fiksira pogledom, ovo je manje izraz straha a više agresije, i treba da znači: ovo je moje zemljište.
Kod ljudi je takva agresija zamenjena tzv. analnim psovkama, pri čemu se pominju one reči koje
označavaju sve radnje koje su u vezi s anusom i analnim pražnjenjem. Osim ove analne, postoji i
uretralna agresija, koja se vidi kod dečaka koji se takmiče pri uriniranju prskajudi jedan drugog, da bi
kasnije i takvu agresiju zamenili uretralnim psovkama. Tipična je i za čoveka i za životinju agresivnost
prema onima koji su upadljivi. Tako, na primer, ukoliko se među majmunima tipa rezusa rodi jedan

11
koji je potpuno beo ili sasvim drukčije boje, ukoliko ostali rođaci nisu upadljivo agresivni prema
njemu, izbegavaju ga, zapostavljaju i u prirodi najverovatnije ne zaštiduju od neprijatelja. Ovo važi i
za neke druge životinjske vrste. Svi znamo da se kod vedine ljudi javlja agresija prema svakom
ponašanju drugoga koje odstupa od norme, uključujudi i bolest drugoga. "Ko ima neku manu ne
mora da brine za sprdnju."
Malo ko izdrži da se ne smeje mucavcima. Ovo je samo drugi vid agresivnosti životinje kod kojih je
svaka bolesna ili povređena jedinka iste vrste predmet pojačane agresije. Ogovaranje, intrige,
interesovanje za privatni život drugog i onog što je u njemu upadljivo, vest u novinama - samo su
ponavljanje prinude agresivnosti prema upadljivom.
Anarhična agresivnost je vrsta agresivnosti koja se pojavljuje onda kada u jednoj manjoj zajednici
nestane onaj ko je njome odozgo upravljao. Takva agresivnost, koja je najbolje ispitana kod riba,
može se sasvim uspešno preneti i na ljudsko društvo. Kod riba je zapaženo sledede: kada se u nekom
akvarijumu ukloni alfa-riba (znači glavna riba, ona koja vodi i vlada), nastaje anarhično pražnjenje do
tada od glavne ribe ugušivane agresivnosti ostalih riba u međusobnim bitkama, koje imaju smisao
borbe rivala za popunjavanje upražnjenog alfa-mesta. Ljudi se isto tako uzdržavaju sve dok osedaju
pritisak odozgo, praznedi povremeno svoju agresivnost kroz razna kriminalna dela. Kada se više ne
oseda taj pritisak, postoji mogudnost izbijanja anarhične agresivnosti.
U nemogudnosti da navedemo još neke vrste agresivnosti, zajedničke životinjama i ljudima, kao što
su agresija iz zavisti, agresija zbog bola, seksualna agresija, odbrambena agresija itd., treba na kraju
da spomenemo jednu vrstu agresije svojstvenu samo ljudima, koja je nazvana misionarska agresija
ili agresija iz ubeđenja. Samo ljudi namedu svoja ubeđenja drugima. Pošto ubeđenja mogu biti
intelektualno-racionalna ili emotivna, jasno je da se prva mogu dokazati, a u druga se može samo
verovati i samo se za druga ispoljava agresija. Svi fanatičari-idealisti, i u politici kao i u religiji,
filozofiji ili nauci patili su, ili pate, od tanatofobije - straha da de jednom umreti. Oni moraju da
izmisle ili da se priključe nekoj ideologiji od "trajne" vrednosti i da se za nju zalažu bez imalo
tolerancije prema drugome. Ovom se još približava i agresija prema onima koji drukčije misle, dakle
prema "upadljivima".
Naveli smo nekoliko vidova agresije čije je zajedničko poreklo kod životinja i ljudi prilično upadljivo.
Ovo poreklo, kao i pretpostavljena urođenost nekih agresivnih obrazaca ponašanja kod čoveka ni u
kom slučaju, po našem mišljenju, ne srozava čovekovo dostojanstvo, niti može da oslabi čovekovu
borbu na moralnom i socijalnom polju za oplemenjivanjem i humaniziranjem naše animalne prirode.
Naročito ova borba ne bi smela da posustane u reformi vaspitanja. Jer je sigurno da de od vrste i
načina vaspitanja vrlo mnogo zavisiti hode li ovaj, najverovatnije urođeni agresivni nagon ostati na
ispoljavanju više ili manje bezazlene spontane agresivnosti, koja čak kasnije može postati i
stvaralačka (sublimacijom agresivne vitalnosti nagonske prirode), ili de se pretvoriti u patološka i
štetna ispoljavanja reaktivno-defanzivnog ili aktivno-destruktivnog karaktera. Etološka istraživanja
ponašanja kod životinja niti podižu čoveka na postolje koje nije dostigao, niti ga ponižavaju i ruše
mu veru u njegov zadatak. Ova izučavanja današnjih etologa još jednom svedoče da je čovek i danas
ostao, kako se Konrad Lorenc dobro izrazio, posrednik između životinje i humanog čoveka; u

12
nečemu kvalitativno bitnom ved je napustio niže carstvo, zadržavajudi pri svemu tome mnoge
zajedničke osobine s ovim carstvom, a da još nije dostigao potpunu humanizaciju svoga bida; mnoga
bi agresivna težnja, najčešde za čoveka potpuno nesvesna i zbog toga teško uočljiva i podložna
korekciji, trebalo da bude svesno prepoznata i u ime nekog višeg cilja savladana ili preobražena.
Na ovoj sredokradi urođenog i stečenog, datog i društvenim I ličnim naporima izvojevanog -
odlučuje čovekova sloboda.

Zdrava i bolesna agresija

Problem agresije i agresivnosti, "težnje za modi" i "borbe za prevlašdu" veoma je aktuelan u naše
vreme i njemu se, sve više, posveduju knjige, članci, naučni skupovi, čitavi kongresi raznih profila
stručnjaka. Da li ova činjenica znači da mi danas živimo u jednom izuzetno agresivnom dobu u kome
su dozvoljene sve vrste "probijanja kroz život", ili pak da je u nizu drugih tema koje zaokupljaju
današnji svet red došao i na agresiju, pa se o njoj samo više i bolje zna nego ranije - može da bude
sporno. Mada ovo pitanje nije bez značaja, postoje i druga, značajnija pitanja u vezi sa problemom
agresije i agresivnost. Jedno od tih pitanja, nesumnjivo vrlo zanimljivo i još nedovoljno raščišdeno,
jeste upravo osnovno pitanje da li se agresija kod ljudi mora da prihvati kao jedan od životnih
nagona, kao što je to, na primer, seksualni nagon, dakle kao nešto urođeno, endogeno, ili je
čovekova agresivnost neka vrsta reaktivne tvorevine, dakle nešto stečeno, nakalemljeno, gotovo bih
rekao naučeno. Izučavajudi prvenstveno životinje, Konrad Lorenc, danas širom sveta cenjeni naučnik
nemačkog govornog područja, negirao je teoriju po kojoj je životinjsko kao i ljudsko ponašanje
pretežno reaktivno.
Opominjudi na opasnost prenošenja iskustva ponašanja kod životinja na čoveka, mnogi psiholozi i
psihoanalitičari suprotstavili su se takvom mišljenju Konrada Lorenca tvrdedi da agresija uvek
pretpostavlja prethodnu frustraciju. Znači, ponašanje roditelja i najbliže okoline prema detetu, u
širem značenju ponašanje njegove socijalne sredine - uslovide pojavu i stepen agresivnosti kod
deteta, odnosno bududeg odraslog čoveka. Frojd je, najpre, potcenio agresiju stavljajudi je u službu
nagona samoodržanja. Posle odvajanja Adlera i kasnije, agresija je, pored libida, za Frojda postala
glavna pokretačka snaga čovekovog života, ali sada, shodno sve pesimističkijem Frojdovom stavu
prema civilizaciji i kulturi uopšte, ova agresija je za njega delovala u smislu nagona smrti. Dok je za
Frojda agresija sadržana ved u analno-sadističkoj fazi razvoja deteta, kod drugog poznatog
analitičara, Šulc-Henkea, osnivača posebne analitičke škole, ona je shvadena više kao prirodna
potreba deteta, najpre, kao potreba za motornim pražnjenjem, a onda kao težnja za važenjem.
Riman (F. Reimann) je libido i agresiju shvatio kao dva oblika izražavanja jedne iste životne energije i
čak je, u opštoj suprotnosti prema Frojdu, agresiju shvatio u antropološki prospektivnom vidu kao
sredstvo individuacije. Agresija je, za njega, "dinamička snaga koja živo bide goni na razvoj,
samostalnost, od ved postignutog dalje prema vedoj slobodi". Libido je snaga koja nas upuduje na
komunikaciju sa ljudima i čini od nas socijalna bida. Obadve snage su u međusobnoj igri.

13
Svejedno da li demo primiti agresiju kao urođenu silu i tako je izjednačiti sa nesumnjivo postojedom
urođenom agresijom kod životinja, ili demo je primiti kao stečenu, pa njen intenzitet i oblike
ispoljavanja pripisati manje ili više destruktivnom uticaju socijalne sredine u kojoj rastemo - izgleda
da je korisno i neophodno razlikovati zdravu od bolesne agresije.
Treba, najpre, razlikovati aktivnost od agresije, mada se ne može negirati da svaka aktivnost sadrži i
agresiju i libido (libido u ovom slučaju shvaden kao seksualni nagon). Aktivnost se ispoljava u
simpatiji pa i ljubavi prema objektu bez subjektovog neprijateljstva, više kao želja za igrom. Nema
igre, te osnovne poluge života, bez aktivnosti, ali i bez izvesne primese agresije. U njoj nema mržnje,
niti primarno neprijateljskog impulsa, pa se zbog toga ova agresija s pravom zove aktivno-spontana i
prihvadena je kao verovatno endogena. Od ove zdrave, spontane agresije, koja je prisutna kod svih
živih bida, ved u ranom dobu treba razlikovati nezdravu, bolesnu, neurotičnu, još tačnije: reaktivnu
agresiju. Posebno je kod dece važno razlikovati spontanu od reaktivne agresije i ne kažnjavati svaku
dečju agresiju pogrešno verujudi da je ona smišljena. Najraniji oblik "agresije" jeste detinje vikanje
kao posledica fiziološkog odvajanja od majke i prvog kontakta sa vazduhom, kao i detetove
zavisnosti od okoline. Obadva faktora utiču na značaj funkcije disanja i kože kao zavisne, kontaktne
površine, pa oboljenja od astme i kožne bolesti prvi su psihosomatski znaci poremedaja. Ako prvi
agresivni apel odojčeta ne nađe odgovor u spoljašnjem svetu ili dobije pogrešan odgovor, može da
se razvije "primarno šizoidna agresija" koja kasnije stvara razne kriminalne tipove, sa destruktivnim
težnjama, bez stida i osedanja krivice, ili vodi, kako Špic (R. Spitz) reče, vegetativnom samorazaranju
i smrti.
Dalji razvoj agresije nastaje u oralnoj fazi deteta sa pojavom prvih zuba, dakle sa mogudnošdu
ujedanja. Negativno držanje majke u toj fazi može da dovede do povradanja deteta ili drugih smetnji
pri gutanju. Dobar deo oralne agresije je potpuno normalan, čak i kada dete hode majku iz ljubavi da
"pojede", što odgovara njegovoj želji za potpunim posedovanjem majke. Neispunjenje ove želje
izaziva protest, koji je neophodan za razvoj funkcije Ja i probe realnosti. Agresija je ovde motor za
razvoj Ja. Ako dete u toj fazi ne doživi dokaze pouzdane ljubavi majke, može da nastane neurotična i
destruktivna agresija u obliku zavisti, požude, želje za preteranim posedovanjem, ali i očajanja i
mržnje prema sebi.
Ne možemo opisivati dalje faze razvoja agresije u analnoj, genitalnoj fazi, u dobu latencije i u
pubertetu. Da još pomenemo samo prirodnu agresiju deteta u fazi navikavanja na čistodu i greške
roditelja u ovom dobu koje mogu da dovedu do produženog nodnog mokrenja, nodnog straha ili
drugih oblika detetovog prkosa, ovoga puta sve kao reakcija na agresiju roditelja. Svim roditeljima sa
više dece poznata je isto tako i agresija deteta prema bradi i sestrama. i ova agresija se, najpre, ne
shvata kao patološka, ali zbog loših postupaka roditelja ona može da se vremenom pretvori u
neprestano osedanje zavisnosti, bolesnog rivalstva i borbe za povlašdenim položajem. Neiživljena i
na ovaj način izvitoperena agresija deteta postepeno postaje jedna od stalnih crta budude odrasle
ličnosti koja onda prenosi svoja loša iskustva iz roditeljskog doma na novu okolinu, školu, radno
mesto, bračnog druga i svoju porodicu. Tako se krug agresije zatvara i u jednom trenutku imamo
posla sa bolesnim društvom, kakvo je Erih From detaljno opisao u svojim knjigama.

14
Shodno lošim iskustvima i frustracijama u ranom detinjstvu, odrastao čovek uglavnom razvija dva
tipa agresije. Jedna je reaktivno-defanzivna agresija kao odbrambeni strah sa crtama pasivnosti,
preterane zavisnosti, straha od kazne i gubitka objekta, u krajnjoj liniji sa crtama konformizma;
druga je aktivno- destruktivna agresija sa subjektivnim doživljavanjem neprijateljstva, asocijalnim
stavovima prema društvu i težnjama ka razaranju. Obadva tipa agresije proizlaze iz poremedenog
toka normalne, razvojne identifikacije u detinjstvu, namesto koje se razvija odbrambena, reaktivna
identifikacija, pa nužno moramo obadva tipa smatrati neurotičnim, dakle bolesnim.
I seksualni nagon i agresija, verovatno obadva endogeno data, ugrađeni su u sam stožer naše
ličnosti. Najpre od veštine i mudrosti roditelja, a kasnije od društva zavisi kakav de razvoj da otpočnu
ova dva nagona. Čovek je na večitoj klackalici mogudnosti, istovremeno otvoren i ugrožen suprotnim
mogudnostima razvoja - može postati stvaralac koji de obogatiti svoj život i život svoje okoline, ali i
neurotik, bolesno plašljiv ili bolesno destruktivan (i samodestruktivan) koji de osiromašiti i uništiti i
svoj život i život svoje okoline.

Psihološko-psihijatrijski vid nasilja

Pojava nasilja kao nesumnjivo kompleksnog fenomena u životu pojedinca i društva mora da se
proučava, između ostalih vidova, I sa onog psihološko-psihijatrijskog. Dovoljno je da pomenemo
jednu određenu i u savremenoj psihijatrijskoj klasifikaciji prilično omeđenu grupu psihijatrijskih
bolesnika za koje se zna da su skloni nasilnom odnosno agresivnom ponašanju, ili da se podsetimo
čestog mehanizma odbrane pojedinca koji se služi projekcijom I tada na paranoidan način pokušava
da preradi svoje unutarnje agresivne potrebe - pa da uvidimo da se ova grana medicine mora
prihvatiti kao neophodno pomodno sredstvo u kauzalno-genetskom prilazu problemu nasilja. Dok je
klinički psihološko- psihijatrijski način posmatranja u stanju da pruži relativno zadovoljavajudi prikaz
agresivnog ponašanja bolesnog pojedinca u uslovima psihijatrijskih ustanova u kojima se ovaj nalazi
na ispitivanju i lečenju, socijalna psihopatologija i socijalna psihijatrija, bez kojih se savremeni razvoj
psihijatrije ne može zamisliti, sve su više u mogudnosti da objektivno posmatraju i procenjuju pojave
nasilja, organizovanog ili onog spontanog i eksplozivno ispoljavanog u manjim ili vedim društvenim
grupama. Takav način dugotrajnog i strpljivog posmatranja, potpomognut danas ved razgranatom
zbirkom raznih pomodnih sredstava kojima svaka nauka raspolaže, omogudava da se uz donošenje
određenih zaključaka preduzmu terapeutske i još važnije preventivne mere protiv nasilja, jednog od
najvedih zala savremenog čovečanstva, koje povremeno preti uništenju čitavog živog sveta na
zemlji. Ne mislimo samo na nasilje čoveka ili grupe ljudi protiv drugog čoveka ili grupe ved i na sve
opasnije nasilje ljudi protiv prirode i materijalnih dobara koja je čovek sam stvorio.
U ovoj analizi manje demo se baviti sociološkom stranom problema nasilja i njegovim ekonomsko-
političkim vidovima, ostavljajudi takvu obradu stručnjacima drugog profila, a više demo pažnje
posvetiti istraživanju samog korena nasilja, posmatrajudi ga u njegovom psihološkom, individualno-
genetskom razvoju.

15
Pošto je cilj našeg rada proučavanje nasilja i njegovih mnogobrojnih ispoljavanja, mogu se
zanemariti svi oni vidovi agresije koje još možemo da ubrojimo u društveno dozvoljene, pa i korisne
za razvoj pojedinca i društva, ostajudi u okviru ispitivanja jednih od najbolesnijih, dakle i
najdestruktivnijih vidova agresije - nasilja.
Pod uticajem teških preživljavanja ratnog pustošenja i nasilja čoveka nad čovekom u toku Prvog
svetskog rata, nacističkih progona Jevreja u predvečerje Drugog svetskog rata, koji su i samog
Sigmunda Frojda pogodili, on je shvatio da je u svojoj psihoanalitičkoj teoriji ozbiljno zanemario
težinu i važnost rušilačkih impulsa u čoveku, pa je u skladu sa novim saznanjima izmenio svoju
prvobitnu pretpostavku, po kojoj su seksualni nagon i nagon za samoodržanjem dve osnovne
motivacije ljudskog ponašanja, uvodedi novu pretpostavku, po kojoj u čoveku postoje dva osnovna
stremljenja: nagon koji je upravljen ka životu i nagon za smrdu čiji je jedini cilj uništenje života.
Jednostavnost ove nove Frojdove teorije, kao i jednostavnost i prividna očevidnost nekih njegovih
ranijih teorija, i u njegovo vreme i danas opasno je mamila i zavodila nekim svojim dosta ubedljivim
argumentima koji, ako se potpuno usvoje, unose prilično pometnje, pa i pesimizma i konačno
bilansiranje čovekovog postojanja. Sumnju u punu verodostojnost ove svoje hipoteze izrazio je ved
sam Frojd. Sopstvenim sumnjama u ovu verodostojnost o kojima sam ranije pisao, sada bih hteo da
dodam još jednu, za čiju su mi opravdanost poslužila etnološka ispitivanja Parin-Morgentalera u
nekim plemenima u Zapadnoj Africi. Ova istraživanja - koja su potvrdila stavove ranijih sličnih
istraživanja, na Novoj Gvineji, među američkim Indijancima, i to Midove i Benediktove - pokazala su
da agresivnost, pa i destruktivnost pojedinih primitivnih plemena u odnosu na članove sopstvenog
plemena, kao i na one susednih, umnogome zavisi od načina odgoja dece u toku prve tri godine
života. U onim plemenima, naime, u kojima su deca dugo dojena i sve do ulaska u pubertet ostala u
toplim i prisnim vezama sa roditeljima, koji su decu smatrali izuzetnom sredom u životu, sva
ispoljavanja agresije u kasnijem, odraslom dobu ostala su ograničena na društveno prihvatljive
vidove aktivnosti, društveno prihvatljive i sa gledišta evropske civilizacije. U drugim plemenima,
međutim, u kojima su deca vrlo rano odbijena od majke i prepuštena, takoredi, na milost i nemilost
starije brade i sestara, kao i rodbine u plemenu, stepen ispoljene agresije u odraslom dobu bio je
neuporedivo vedi i povremeno je uzimao, sa tačke gledišta naše procene agresije, patološke oblike.
Čini nam se da takva etnološka istraživanja, kao i činjenica da je količina čovekovog rušilaštva
nestalna i da varira ne samo od grupe do grupe ved i prema istorijskom vremenu u kome se
ispoljava, govore dosta ubedljivo protiv Frojdove pretpostavke o nagonu smrti, koji bi morao, po
njemu, da bude više-manje stalno prisutan, i to svuda u približno istom intenzitetu. Odbacivanjem
Frojdove misli o nagonu smrti, koja je u osnovi biološka i pri tom zaista neopravdano zanemarila
društvene činioce koji moraju imati znatnog udela u kanalisanju takvog nagona, čak i u slučaju
njegovog prihvatanja, mi, nažalost, nismo mnogo dobili niti smo uspešno isplivali iz bioloških voda.
Jer, čak i kada sasvim odstranimo ideju nagona smrti kao jedinog uzroka patologije agresije čoveka,
ostajemo suočeni sa jednom drugom činjenicom, koja ako i ne nosi sobom istu težinu odlučivanja,
ne manje nas stavlja u situaciju primarnog, egzistencijalnog sukoba čoveka sa samim sobom.
Mislimo sada na egzistencijalni razdor u kome se čovek nalazi od svoga najranijeg detinjstva.

16
Nesumnjiva je činjenica da je sam početak razvoja deteta obeležen oštrim dualitetom zbivanja, koji
se sastoji, s jedne strane, u znaku gotovo apsolutne zavisnosti od majke, kasnije i od drugih ljudi,
zavisnosti nepoznate u životinjskom svetu i, s druge strane, njegovom isto tako ranom potrebom za
traženjem sopstvenog identiteta, odnosno razvojem svoga individualnog Ja. Ovaj sukob, koji se
izgleda ne može nikako izbedi, rađa agresiju (svejedno da li iz nekog rezervoara urođenog agresivnog
nagona, ili verovatnije iz jedne sveobuhvatne libidinozne energije iz koje de kasnije da se diferencira
i seksualna potreba), i to agresiju koja postaje "slobodno lebdeda". Sudbina ove količine slobodne
agresije, nastale iz sukoba koji de trajati celog života između potrebe za zavisnošdu i prihvatanjem,
svejedno da li pripadanja roditeljima ili njihovim supstitutima, grupi, plemenu, nekoj ideji, nekom
vođi ili Bogu, i potrebe da se bude samostalan, slobodan i svoj - ostade trajan problem čoveka. Pred
rešenjem toga problema, za čiju definitivnost ili trajnost postoje samo teorijski izgledi, čoveku je
otvoreno nekoliko puteva.
Pod pretpostavkom da je kao dete prošao kroz torturu vaspitanja sa što je mogude manje trauma i
frustracija, što znači da je postigao takav stepen samopolarizacije i samoograničenja pri čemu je
uspostavljena relativna harmonija između osnovnih instanci čovekovog psihičkog života, dakle,
njegove sfere nagona, njegovog Ja, Nad-ja i naročito njegovog Ideal-ja, ovakav čovek kada odraste
može da postigne relativno zadovoljavajude neutralisanje, u najboljem slučaju sublimisanje svojih
agresivnih impulsa. Ako su uslovi razvoja u ranom detinjstvu bili manje povoljni, ali ne takvi da je
razvoj patološke agresije postao neminovnost, čoveku preostaje trajan napor da u sebi razvije što je
mogude vedi stepen tzv. ambivalentne tolerancije. On se, drugim rečima, neprekidno uči da postane
tolerantan, kako prema svojoj tako i prema tuđoj agresiji, ovoj poslednjoj naravno samo u slučaju
ako ona direktno ne ugrožava čovekov integritet.
Šta, najzad, da kažemo o, nažalost, brojnim slučajevima u kojima je stepen frustracije u ranom
detinjstvu bio toliko jak da je i količina slobodne, lebdede agresivne energije postala tako velika da
direktno ugrožava ne samo stvaranje slobodne i samostalne ličnosti ved i sam integritet te ličnosti?
Pa, upravo od takvih ljudi i postaju psihijatrijski bolesnici, široko razvrstani u trima najpoznatijim
grupama bolesti: neurozama, psihopatijama i psihozama. Usled nemogudnosti da usklade
tolerantnu vezu bilo između svojih nagona i zahteva spoljne sredine, bilo između zahteva svoga
Ideal-ja, koje se moglo razviti i pod uticajem neke druge patološke ličnosti iz njegove najbliže
okoline, i svoga Ja koje je ostalo nerazvijeno i slabo, ovakav nesrednik može lako da postane plen
raznih anarhističkih i terorističkih grupa koje imaju sličan sastav članova, a koje postavljaju sebi za
cilj svesno i organizovano rušenje i nasilje u svim mogudim vidovima. Sada ne možemo da ulazimo u
pitanje (prepuštamo ga sociolozima i sociopatolozima) kako se uopšte formiraju ovakva teroristička
udruženja pod uticajem složenih ekonomsko-političkih činioca jednog društva u krizi. Samo
napominjemo da za razliku od ranijih vremena, kada su ciljevi raznih organizovanih nasilja bili
racionalizovani i skriveni pod plaštom dužnosti, savesti, patriotizma ili internacionalne solidarnosti,
današnja su nasilja sve bezobzirnija i sve manje imaju potrebu da budu racionalizovana.
Za Eriha Froma su rušilaštvo i nasilje proizašli od nepodnošljivog osedanja nemodi. "Ja mogu da
izbegnem osedanje vlastite nemodi prema svetu izvan mene tako što du svet uništiti."

17
Treba istadi da je nasilje nekog čoveka ili čitave grupe upravljeno prema nekom drugom čoveku,
grupi, pa i prema prirodi ili stvarima od vrednosti, često jedini način samoodržanja pred
nezadrživom navalom ničim obuzdane agresije, koja bi se, u suprotnom, svom silinom upravila
prema unutra i dovela do samouništenja. Ovim mehanizmom klackalice, pri čemu je agresija
upravljena čas prema spolja čas prema unutra, mogu se dobro objasniti samoubistva ubica. Vrlo
verovatno su i neke čovekove fizičke bolesti izraz samorušilaštva koje je dostiglo određen stupanj.
Hteli smo da pokažemo kako se uopšte stvara ovakvo osedanje nemodi u čoveku, odnosno
ispoljavaju njegove rušilačke agresivnosti, polazedi od nekih postavki individualne psihologije i
psihopatologije, to jesg od primarne situacije čovekove egzistencijalne ugroženosti u svetu. Ljubav i
mržnja su dva antipoda jedne iste libidinozne energije sa kojom dolazimo na svet, a čiji se paralelni
tokovi razvijaju u nama od najranijeg detinjstva. Koliko demo uspeti da ovladamo svojom agresijom,
da je neutrališemo, sublimišemo i namesto mržnje i nasilja, koji tinjaju u svakom od nas, iznedrimo
toleranciju, razumevanje i ljubav - zavisi od sudbinske situacije svakog pojedinca čvrsto povezane sa
sklopom društvenih normi, njenim zabranama i slobodama u jednom društvu u kome čovek nalazi
svoje mesto od rođenja.
Frojd je naglasio da se u duševnom životu pojedinca onaj drugi redovno pojavljuje kao ugled, kao
objekat, kao pomagač i kao protivnik i da gotovo svaki intimni emotivni odnos dveju osoba koji duže
vremena traje sadrži latentnu mogudnost ispoljavanja neprijateljskih i agresivnih osedanja, koja
usled potiskivanja izmiču našem opažanju. Mogli bismo stoga da zaključimo da je čovekova istorijska
misija u toku razvoja čovečanstva bila i ostala stalna odbrana od agresije, odnosno postepeno
preobražavanje njene energije, u toku dugog procesa socijalizacije, u korisnu aktivnost. Od vedeg ili
manjeg uspeha ove misije zaviside sama sudbina, odnosno opstanak čoveka na zemlji.

18
STVARNI UZROCI NEUROZA

Razmišljajudi o čestim pitanjima i zdravih i bolesnih: koji su upravo stvarni uzroci mentalnih
poremedaja, nabrajajudi različite uzroke, težili smo da, po mogudstvu, svedemo ako ne sve, a ono
vedinu ovakvih poremedaja na jedan mogudi uzrok. Mada je sam po sebi ovakav pokušaj smešan, jer
ako se za tuberkulozu, na primer, zaista može reči da je uzročnik Kohov bacil, kako bi se nešto slično
moglo tvrditi za toliki broj različitih duševnih poremedaja! Ipak, s obzirom na zakon kauzaliteta, koji
se uspešno mogao primeniti i kod takvih poremedaja, došli smo do jedne pretpostavke, koja
uostalom nije nepoznata savremenim psihijatrima, pri kojoj nam je više pomagala Adlerova nego
Frojdova psihologija.
Pratedi razvoj različitih neurotičnih, pa i psihotičnih poremedaja, pažljiv psihijatar može da otkrije
jednu ideju vodilju, jednu prilično povezanu i logičnu nit, koja je svoje korene gotovo uvek imala u
detinjstvu. Šta se to dešavalo u detinjstvu bududih psihijatrijskih pacijenata što je tako modno
delovalo na pogrešan kasniji razvoj, a koji se tako mučno i sporo mogao ispraviti, nekad procesom
samoizlečenja uz pomod promenjenih životnih uslova, ili procesom medicinske terapije? Gotovo
uvek se moglo konstatovati da je ovakvim pacijentima nedostajalo u detinjstvu osedanje sigurnosti i
zaštite.
Ved je davno rečeno da je dete najnemodnije bide u prirodi. Da bi što bliže označio svu slabost
novorođenog deteta, ogromnu zavisnost od afektivnog života roditelja, njihovog interesa, straha,
ravnodušnosti - značajni švajcarski biolog A. Portman nazvao je prvi period posle rođenja
ekstrauterinim embrionalnim dobom. U životinjskom svetu ovaj period bespomodnosti traje
relativno kratko i sve radnje životinjskog para roditelja, ili samo jednog od njih, upravljene su ka što
bržem i uspešnijem osposobljavanju nejakog mladunčeta za samostalan život.
Kada se ova samostalnost jednom postigne, roditelji su ispunili svoj zadatak i mladunče odlazi,
milom ili silom. U ljudskim zajednicama takav proces još postoji samo kod tzv. primitivnih naroda (i
to ne svih) ili u siromašnijim slojevima stanovništva sa brojnom decom. Karakteristično je pri tome
da se kod ovakvih naroda i u ovakvom sloju stanovništva ređe viđaju duševni poremedaji u razvoju,
o kojima mislimo da govorimo.

Uslovi razvoja

Kod svih naroda koji nastanjuju civilizovane zemlje, sve do onih u visokocivilizovanim i kulturnim
društvima, svejedno da li je trenutno reč o društvima sa strogom patrijarhalnom strukturom
porodice ili onom, u najnovije vreme, prelaznog tipa, za koje još ne znamo čemu de odvesti - razvoj
deteta protiče pod znatno drukčijim uslovima, koji ne samo što ne jačaju osedanje sigurnosti i
samostalnosti kod deteta ved ga, naprotiv, koče i ometaju. Nije pritom bitno da li je reč o klasičnom
tipu porodice sa strogim, patrijarhalnim ocem i slabom, potčinjenom majkom, ili o roditeljima koji,

19
prezauzeti svojim brigama i spoljnom angažovanošdu, prepuštaju vaspitanje dece nekom drugom
odgajivaču ili prosto ulici.
U oba slučaja ono što de odlučiti da se dete pogrešno razvija jeste nedostatak topline, sigurnosti i
autoriteta kod samih roditelja. Jer ako je dete zaista na početku bespomodno, od koga ono može da
dobije onaj prvi neophodan impuls ka sigurnosti i zbrinutosti nego od roditelja. Ono nema nikakav
drugi kriterijum za sopstvenu vrednost nego priznanje koje dobija od svoje najbliže okoline. Ne
zaboravimo pritom Adlerovu tvrdnju da svako dete ne samo što oseda svoju inferiornost nego je
ono stvarno i inferiorno u odnosu na svet odraslih koji ga okružuje. Nije čak bitno da li je neko dete
fizički defektno ili ružno, jer imamo niz primera da ovakva deca i kasnije odrasli ljudi, pravilnim
odgojem koji je detetu pružio materijala za samopotvrđivanje i priznavanje njegove ličnosti, uopšte
ne pate od nekog osedanja inferiornosti.
Obratno: dosta je dece obdarene i inteligencijom i fizičkim izgledom koja zbog pogrešnog odgoja
vrlo mnogo pate od nedostatka poverenja u sebe, plašljivosti i stidljivosti.

Sigurnost i značaj

Sada smo se ved približili nastanku neuroza. Neurotičar je čovek koji je u razvoju svoga osedajnog
života sprečen oštedenjima koja je doživeo postupcima hladnih, nezainteresovanih, potcenjivačkih,
u osnovi nesigurnih i neurotičnih roditelja, ili onih koji zamenjuju roditelje. Naravno, ne samo
ovakvih roditelja. Potreba čoveka da se oseda siguran i značajan jača je i od seksualnog nagona. Ako
je ova potreba rano frustrirana, nede biti ništa čudnovato ako se I seksualni nagon pogrešno razvije.
Razvoj ovakvog deteta, neumitnom logikom svirepih zbivanja u njegovoj okolini, za koje roditelji
često i nisu krivi, jer su i sami bolesni, opredeljen je, kako Adler kaže, jednim fiktivnim ciljem, čija je
osovina neutoljiva potreba za priznanjem i važenjem. Nije pritom bitno da li de se ovakav neurotičar
razvijati začauren u svoj svet fantazija, dnevnih sanjarenja, udaljen od stvarnog života strahom od
ponavljanja doživljenih trauma u detinjstvu ili de pokušati neumerenom i uvek loše usmerenom
agresijom da se oslobodi ovog nepodnošljivog osedanja nesigurnosti i slabosti. Bitno je u ovome
neurotičnom razvoju to što je takav subjekt uvek okrenut prošlosti, umesto sadašnjosti, jer su
njegove neispunjene želje za priznavanjem u prošlosti, a ne u sadašnjosti. Uvid u apsolutnu
nemogudnost da se prošlost ponovo doživi njemu gotovo uvek nedostaje. Druga karakteristika
neurotičara proizlazi iz prve.

Sloboda da čovek bude svoj

Uslov za razvoj samostalne i zrele ličnosti je u doživljenom i proživljenom osedanju sigurnosti i

priznanja u detinjstvu. Ako toga nije bilo, neurotičar de neprestano kasnije težiti da dobije priznanje
od spoljnjeg sveta, a ne od samog sebe. Vede nesrede za ličnost čoveka nema. Ako se neko
neprestano trudi da zadobije milost i priznanje svoje okoline (ovde, naravno, nije reč o potrebi

20
normalnog čoveka za priznanjem svoje stvarne vrednosti), nemajudi poverenje u samog sebe, svi su
uslovi da se razvije u ropsku i nesamostalnu ličnost od koje ni društvo ne može imati nikakve koristi.
Ako bismo se na kraju upitali za sociološke uzroke porasta neuroza u savremenom svetu, onda
svakako dolazimo do problema strukture društva koje formira i porodicu od koje zavisi razvoj
pojedinca u njoj. Totalitarni režimi, s jedne strane, kojima i nije cilj razvijanje samostalnih ličnosti, i
anarhična demokratija, s druge, u kojima bespoštedna konkurentska borba povedava strah i
nesigurnost - plodno su zemljište na kome uspeva neuroza.
Samo takva zajednica i društvo koji, po Fromovim rečima, pružaju pojedincu najbolje šanse za
razvijanje svih njegovih mogudnosti, prevazidi de ved postignutu čovekovu "slobodu od" otvarajudi
perspektive "slobodi za" tj. slobodi da čovek bude svoj, da bude produktivan i potpuno probuđen.

21
SAMOUBISTVO KAO PROBLEM

Zašto se ljudi ubijaju?

Moramo, najpre, podi od potvrđene činjenice da je broj samoubistava u svetu poslednjih decenija,
osobito posle drugog svetskog rata, u stalnom porastu. Upadljivo je da je broj muških samoubica
vedi od ženskih - na primer, u Japanu taj odnos je 2:1, dok je u skandinavskim zemljama 4:1. Uzeli
smo kao primer zemlje u kojima je ved decenijama procenat samoubistava vrlo visok, ali ni ostale
zemlje, osobito Mađarska, Čehoslovačka, Austrija i Švajcarska, ne zaostaju mnogo za ovim. Ono što
je novo i što postaje sve upadljivije u poslednje vreme je sve vedi broj samoubistava ili pokušaja
samoubistva kod dece i adolescenata.
Najpre demo pokušati da objasnimo ovaj poslednji podatak. Zapaženo je da kod dečaka rešenost na
ovaj kobni čin preovlađuje pre puberteta, dok kod devojaka posle njegovog početka. Kod devojaka
se uzima kao jedan od činilaca poremedaj u radu endokrinih žlezda, koji stvara predispoziciju za
konflikte, na koje se onda reaguje na patološki način: pojačanom tvrdoglavošdu, depresijom,
neurotičnim povlačenjem od sveta i tome slično. Naravno, ipak je jedan od najvažnijih uzroka
nesigurnost koju današnja deca sve više i jače osedaju u svojoj porodičnoj sredini. Nepoverenje koje
bračni drugovi pokazuju jedan prema drugom, njihova emocionalna nestabilnost i često neplanirano
rađanje dece, koja su, dakle, delimično neželjeni uljezi u jednom domu koji se ionako ljulja, mučna
borba za postizanje materijalnih sredstava za život, što troši i vremenom iscrpljuje emotivnu rezervu
supružnika - bili bi samo neki od čestih činilaca koji stvaraju neskladnost u porodici, u kojoj se onda
dete ne oseda dovoljno zaštideno niti voljeno. Smatra se da su poremedeni odnosi u porodici u 80%
svih slučajeva pokušaja samoubistva dece ispod 15 godina, direktno odgovorni za potpun neuspeh
dece da se uključe u život.
Naravno, postoje i mnogi drugi razlozi za samoubistvo dece, a naročito odraslih, i to prema
zemljama, odnosno opštoj društvenoj klimi, obrascima ponašanja i religioznih shvatanjima u njima.
Tako, na primer, u Japanu i nekim drugim azijskim zemljama u kojima, osim kada se postavlja pitanje
časti, ugleda porodice, ili kada se samoubistvo shvati kao akt revolta, kao u slučaju nekih budističkih
kaluđera - religiozna ubeđenost u nastavak života posle smrti, kao i susret sa drugim, umrlim
rođacima i prijateljima, potpomaže odluku na ovaj poslednji čin.
Ne treba, isto tako, ni u kome slučaju potceniti znatan broj slučajeva bolesnih i starih osoba koje,
osedajudi se sve više usamljene, napuštene i izolovane, što vrlo često odgovara stvarnom stanju,
prekraduju sebi dalje muke duboko ubeđene da su izabrale najpravilniji put.
Svakako nam se namede pitanje, tako često raspravljano I različito procenjivano, jesu li samoubice
normalni ljudi i da li oni tako teško napadaju sami na sebe pri potpuno bistroj svesti. Apsolutnog
odgovora na ovo pitanje nema. Ne samo zato što se o životu samoubica, osobito o njihovim
poslednjim mesecima ili nedeljama zna vrlo malo ili ništa, između ostalog i zbog opšte prezauzetosti
ljudi samim sobom i nekog talasa opšte ravnodušnosti i nezainteresovanosti za sudbinu drugih ljudi

22
ved i zbog pomerenog psihološko-psihijatrijskog kriterijuma o normalnim i abnormalnim reakcijama
današnjih ljudi.
Pri svemu tome sigurno je da je znatan procenat samoubica, među duševno poremedenim ljudima,
koji su latentno ili manifestno patili od neke duševne bolesti, najčešde depresije. Minuti ili sati koji
su prethodili samom činu samoubistva - bar na osnovu, ponekad, ostavljenih beležaka ili direktnih
iskaza onih koji su bili sprečeni, ili kojima nije uspelo u ovakvom pokušaju - nedvosmisleno govore o
izvesnom stanju sužene, dakle poremedene svesti, u kome je preovlađivalo abnormalno afektivno
stanje usmereno na samodestrukciju. Jasno je da to ne važi za sve samoubice.
Produbljena psihološka, naročito psihoanalitička istraživanja problema samoubistva bacila su novu
svetlost na ovaj problem i postavila nekoliko zanimljivih hipoteza. Još je Dirkhajmovo saopštenje
skrenulo na sebe pažnju - o recipročnom odnosu i učestalosti delikta ubistva i samoubistva, na
primer, na Siciliji i u severnoj Italiji, ili na Korzici i u severnoj Francuskoj. On je, naime, u osnovi obeju
akcija, ubistva i samoubistva, video iste agresivne impulse, koji su samo birali svoj pravac prema
pokrajinama i javnom mišljenju koje je, u civilizovanijim krajevima, na primer, oštro osuđivalo svaki
akt nasilja prema bližnjem. Zanimljivo je tim povodom i Zilborgovo saopštenje da se ritual harakiri
samoubistva u Japanu često izvodi na pragu kude one osobe za koju se smatralo da je uvredila
samoubicu.
Tako je polako nikla vrlo smela hipoteza - da su samoubice latentne ubice (prvi literarni primer za
ovu hipotezu nalazimo u Sofoklovom Ajaksu). Ulazedi još dublje u psihu ovakvih ljudi,
psihoanalitičari su otkrili da su oni bili lišeni ljubavi osoba u koje su upravo polagali najviše nade i to
ili stvarno lišeni, ili su samo u to verovali. Lišavanje ljubavi, najčešde, prouzrokuje, naročito kod
osetljivih osoba, jake agresivne težnje, koje, ako se zbog prejakog osedanja krivice i moralnog
vaspitanja ne smeju ispoljiti prema dotičnoj osobi, ostaju nesvesne i okredu se prema samom sebi.
Kod dece je takav mehanizam nastanka autodestrukcije još upadljiviji i prihvatljiviji, jer ako osetljivo
dete doživi takvo osedanje da je lišeno ljubavi roditelja, ne ostaje mu ništa drugo nego da
pretpostavi da je ono samo tome uzrok, iz čega dalje proizlazi potreba za samokažnjavanjem.
Sada je trenutak da se kaže nešto i o takozvanim ekvivalentima samoubistva, ili zamenama za
samoubistvo. Smatra se, naime, da na veliki broj samopovreda, zatim hroničnog uništavanja zdravlja
prekomernim pušenjem, uzimanjem droga, naročito alkohola, kockanjem, kao i izvestan broj
telesnog osakadenja nastalog zbog neuspelog pokušaja samoubistva - nesvesne su potrebe takvih
osoba za samokažnjavanjem, odnosno samouništenjem. Umesto, dakle, što bi tu svoju nesvesnu
potrebu zadovoljili jednim jedinim aktom potpune samodestrukcije (mada Maserman misli da čovek
nikad ne želi totalno samouništenje, ved nirvanu!), oni postižu kompromis između želje za životom,
u kojoj se često krije i potre? za kažnjavanjem i plašenjem drugih i zadovoljenja od delimičnog, ali
produženog kažnjavanja samih sebe.
Interesantno je, najzad, i Meningerovo tvrđenje da samoubistvo izražava istovremeno želju za
umiranjem, želju za ubijanjem i želju da se bude ubijen.
Ima još dosta toga što se ovde ne može do kraja izneti. Ovde ubrajamo pored najčešdih sredstava
kojima se samoubice danas služe u izvršavanju svoga čina, i neke nespomenute sociološke i kulturne

23
činioce, procenat samoubistva u zemljama sa visokim i niskim standardom (u kojima, opet,
preovlađuje vedi broj ubistava) i, naročito, pokušaje samoubistva, kojima se danas posveduju
zasebne studije. U ovakvim pokušajima, naime, najčešde se vidi očajan apel samoubice svojoj okolini
kako bi na taj način dobio zaštitu i brigu, kojih je bio stvarno ili umišljeno lišen. Ni u kome slučaju se
više ne smatra da su svi pokušaji samoubistva lažni i da su histerične prirode.
Na kraju treba svakako spomenuti i sve vede napore društva, naročito u zemljama sa visokim
procentom samoubistava, u preventivnoj zaštiti i modi koja se u najrazličitijim vidovima pruža
unesredenima. U tu svrhu, naročito u Americi, a i kod nas, postoje ustanove sa hitnom, apel-
službom, koje su svakako do sada uspevale da u mnogo slučajeva spreče izvršenje onog poslednjeg
koraka.
Suočeni smo sa još jednom savremenom morom za koju je društvo najviše odgovorno, jer nauka
danas negira naslednost težnje ka samoubistvu, pa je društvo najviše i pozvano da ovoj mori stane
uspešno na put.

Saobradaj i problem samoubistva

Postoje dva najčešda tipa samoubica. Jedan, vedi broj diže ruku na sebe u toku neke hronične
duševne bolesti, ili u trenucima prolaznih psihotičnih stanja, dakle u trenucima kada je svest sužena,
a afekat povišen. Drugi, nešto ređi tip samoubice čini akt agresije nad sobom u mirnom i pribranom
stanju svesti, rešen na ovaj čin na način "bilansnog samoubice", spremajudi se za njega često
mesecima pre učinjenog akta. Poznat je, međutim, i tredi tip: tzv. latentni ili skriveni samoubica.
Primer ovog tredeg tipa su ljudi koji se često na nesvestan način godinama lagano ubijaju bilo time
što puše neumereno mnogo cigareta (imali smo pacijente koji su pušili do sto cigareta dnevno),
troše prekomerne količine alkohola, ili redovno uzimaju droge. U stvari, iznenađujude je velik broj
ljudi koji sebi "radi o glavi".
Psihijatri su često u prilici da se začude koliko je nagon samoodržanja, taj sigurno modni i u celoj
živoj prirodi rasprostranjen nagon, mnogo puta nemodan i slab pred podmuklim ali upornim glasom
smrti i sopstvene propasti. i pored sve hipotetičnosti i niza ubedljivih razloga, koji govore protiv
Frojdove pretpostavke, a zatim njegovog u kasnijim godinama sve jačeg uverenja da se nagonu
života suprotstavlja jedan isto tako modan nagon, koga je Frojd nazvao nagon smrti, ponekada smo
u prilici da i sami prihvatimo opravdanost jedne takve pretpostavke.
Nije naša namera da ovde dublje ispitujemo korene težnje u ljudima da svesno ili nesvesno, naglo ili
sporo, unište sebe. Dovoljno je da napomenemo da o ovim korenima naučnici koji se bave
problemom samoubistva različito misle: od onih koji zastupaju biološku teoriju, po kojoj, kao za
Frojda, u čoveku postoji urođena težnja prema smrti, preko onih koji u ovim težnjama vide dubok
neurotičan poremedaj sa ranim traumama iz detinjstva, koje na mazohistički način oblikuju čitavu
čovekovu psihičku strukturu, pa do zastupnika socijalnih teorija, po kojima je društvo glavni i
praktično jedino odgovorni činilac za manifestna ili skrivena samoubistva kod ljudi. Kada je čovekova
prirodna potreba za dokazivanjem sebe, usled nezdravih uslova društvenih odnosa sprečena ili čak

24
brutalno ugušena, onda je jedan od čestih vidova bekstva od ovakve realnosti samodestrukcija -
ovako kažu predstavnici socijalnih i kulturalističkih škola u psihologiji i psihijatriji.
Nas de sada više zanimati pitanje saobradajnih nesreda i njihovih uzroka, jer de od približno tačnog
odgovora na ovo pitanje dosta zavisiti kako preduzimanje efikasnih terapeutskih mera tako i
preventivnih. Pitanje glasi: koliki procenat saobradajnih udesa otpada na objektivne, spoljašnje
razloge, pri kojima je čovek zaista nemodan i pasivan, a koliko udesa mora biti pripisano jedino veku,
njegovom subjektivnom stanju i njegovoj trenutnoj situaciji. Iako se i ranije pretpostavljalo, pa i
znalo da je činilac - čovek kao glavni uzrok saobradajnih nesreda vedi od tzv. objektivnog faktora,
dakle onog van čoveka, novija ispitivanja još su više istakla čoveka koji je "merilo svega", pa i
nesreda, svojih i tuđih.
Obratidemo pažnju samo na one ljude, ili na ona stanja i kod tzv. normalnih ljudi koja mogu da
dovedu do takve vrste nesrednih zbivanja u vožnji što sa dosta verovatnode ukazuje na skrivenog
"samoubicu za volanom". Najpre nešto o ljudima, latentnim samoubicama.
Pošto je teško prihvatiti pretpostavku o tzv. Urođenim samoubicama, jer za njihovo postojanje
nema naučnih dokaza, moramo ozbiljno uzeti u obzir individualni način rešavanja dubokih konflikata
u ličnosti. Mislimo na one konflikte koji svoj energetski potencijal dobijaju iz sfere čovekovog
nagonskog života (pre svega seksualnog nagona i težnje ka modi, ali i one sfere koja dodiruje vrlo
osetljivo pitanje savesti i morala). Dok jedna vrsta ljudi, sa zrelošdu koja imponuje, uspeva da na
najbolji način po sebe i druge reši svoje duboke konflikte ili komplekse (čovek se veoma vara kada
misli da takvih konflikata u sebi nema,
jer i najnormalnija ličnost ima "komplekse"), druga vrsta pokušava da odloži njihovo rešavanje tako
što ih potiskuje, rešava povremeno i delimično, često na izrazito oportunistički ili kompromisan
način. Dugotrajno, često višegodišnje nagomilavanje nerešenih konflikata (i to upravo onih koji su
najintimniji), ukoliko ne stvori neku psihosomatsku bolest, koja onda uspeva da za izvesno vreme
odvrati čovekovu pažnju i energiju sa problema na telo, lagano povedava unutrašnju napetost u
čoveku čije je nezadovoljstvo sobom i svojom okolinom u stalnom porastu. Bez velikih kompenzacija
na nekoj drugoj strani ili bez retke sublimacione sposobnosti, čovek nije u stanju da bez bilo kakvog
abreagovanja suviše dugo podnosi napetost i nezadovoljstvo u sebi. Osim telesnog razboljevanja,
neurotičnog reagovanja i agresije upravljene prema spolja (u vidu povremenih eksplozivnih
pražnjenja), postoji još jedan i to vrlo opasan način "rešavanja" pomenutog unutrašnjeg stanja u
čoveku, a to je nesvesno okretanje protiv sebe.
Ukoliko su u ličnosti koja je u dubokom konfliktu sa svojom okolinom ili sa sobom (u stvari, gotovo
sve vrste konflikata, na svome dnu, konflikti su sa samim sobom) postojala oštedenja iz detinjstva, i
to takva koja su u ličnosti ojačala prirodno postojede mazohističke težnje i stvorila jedno pritajeno
stanje više ili manje neprekidnog osedanja krivice, takva ličnost de postati, kako se to stručno kaže,
traumatofilna, tj. naginjade, naravno, na potpuno nesvestan način, raznim vrstama
samopovređivanja. Ovakvih traumatofila ima u našoj okolini dosta. Od radnika koji se upadljivo
često povređuju na poslu, do vozača koji su imali u toku godine bezbroj manjih ili vedih saobradajnih
udesa.

25
Osim pomenutih ličnosti koje usled neurotičnog razvoja, ali nekad i svesnog osedanja krivice zbog
svoje slabosti i neodlučnosti u rešavanju svojih problema, mogu da nose u sebi skrivenog
samoubicu, postoje i "samoubilačka stanja" koja se mogu povremeno javljati i kod relativno psihički
uravnoteženih ljudi. Ovakva stanja su posledica nekih aktuelnih i iznenadnih sukoba sa svojom
najbližom okolinom, u kojima se čoveku svesno, ili češde nesvesno, čini da nije dobro postupio, na
primer, da je nekog preterano uvredio ili da mu nije odgovorio "kako je zaslužio", ili da mu iz takvog
sukoba preti opasnost kojoj nede modi da izmakne itd. Pošto su to stanja u kojima znatno raste
afektivno uzbuđenje za koje znamo da po pravilu sužava budnost svesti, samim tim i pažnju i
koncentraciju, sasvim je razumljivo da i vožnja u takvom stanju može da postane pogibeljna.
Ako podsetimo da je gotovo svaka vrsta agresije prema sebi, kao što je to uostalom i gotovo svako
samoubistvo, u stvari mržnja i agresija prema nekome u okolini, postade jasno kolika opasnost preti
i drugima od skrivenog samoubice za volanom. Čovek koji ne voli sebe, a u trenucima pred
sudbonosni udes može da gaji čak i nesvesnu mržnju prema sebi, nede biti bolji ni prema svojoj
okolini. Ako nikoga nema u njegovim kolima, destruktivno- autodestruktivna težnja može da se
pretvori u pokušaj ubistva prema bilo kome u kolima koja mu dolaze u susret. Mada ovde nije bilo
reči o alkoholu i vožnji, treba uzgred pomenuti da su poznata i nehotimična euforična samoubistva,
odnosno ubistva pod dejstvom alkohola.
Mislim da iz svega možemo zaključiti da skrivenih samoubica za volanom sigurno ima. Niko nije u
stanju da proceni njihov broj; nije zaista potrebno, i to ne samo zbog izbegavanja nepotrebne
panike, ovaj broj precenjivati. i u vožnji, kao i u celoj medicini preventiva je važnija od lečenja. Čovek
koji vozi mora postidi takvu samodisciplinu koja de ga naučiti da nije svaki dan i svaki čas povoljan za
vožnju. Stanja preterane uzbuđenosti, straha, mržnje prema nekome, prezira prema sebi, svađe sa
svojom okolinom - nikako nisu pogodna za vožnju, jer se češde dešava da se u takvim stanjima,
umesto očekivane relaksacije, doživi povedana napetost koja onda može biti uzrok nesredama koje
su se mogle izbedi. i to samo sa malo više poznavanja sebe i samodiscipline.

26
SAMODA I USAMLJENOST

Verovatno nikad u prošlosti problem samode i usamljenosti nije postavljan pred ljudski duh sa više
oštrine i neposredne datosti nego što je to danas. Nekada su pojedinci bili deo velike porodice,
zatim još šire, crkvene ili državne organizacije i nisu se osedali usamljeno, živeli su i umirali sa nekim
i pored nekog, u jednom, više ili manje, zatvorenom sistemu. Grčki mudraci i rimski filozofi isticali su
gnoseološku vrednost samode, srednjevekovno hrišdanstvo asketske ideale usamljivanja. Tek novo
vreme i naš vek, sa naglo uznapredovalim procesom urbanizacije, individuacije (ali umnožavanjem
stanovništva i suprotnim procesom masovnosti i anonimnosti življenja), kao i egzistencijalističkim
filozofskim teorijama o "bačenosti u svet", "bezgraničnoj otvorenosti" prema svetu u kome prete
dosada, seta i očajanje, postavili su na dramatičan način večni ljudski problem samode i
usamljivanja, prvi put oštro razlikujudi ova dva pojma.
Dok su ranije u svesti običnog čoveka pojmovi samode i usamljivanja neosetno prelazili jedan u drugi
i pomalo se izjednačavajudi stapali, danas smo više u stanju da ova dva pojma razlučimo. Samodu
sada shvatamo kao imanentnu crtu života koja može, mada ne mora, postati čovekova šansa, dok
usamljenost postaje prinudna i patološka crta ličnosti protiv koje se čovek ili još može boriti
unutarnjim i spoljašnjim raspoloživim sredstvima ili ta usamljenost postaje trajna kob pojedinačnog
čoveka. Ko nije osetio blagodeti samode ako je imalo postao individua i naučio da ceni
individualnost! Ne može se zamisliti nijedan iole kreativan čovek, da ne govorimo o značajnim
umetnicima i naučnicima, koji nije svesno i namerno tražio samodu da bi u miru i usaglašenosti sa
sobom poveo neophodne i plodne dijaloge sa sobom, pokušao da iz relativne udaljenosti
objektivnije osmotri sebe i društvo, i sebe u društvu, i iznad svega, kada je u pitanju stvaralaštvo, da
ostvari slobodnu komunikaciju svesnog i nesvesnog bida.
U samodi čoveku se otvara put u sopstvenu dubinu, i ako on uspe da siđe u nju bez straha i
zaziranja, vratide se obogaden na površinu i tek tada, kada je otkrio svoje Ja, imade otvoren i pravi
put prema bližnjem, prema Ti. Gete je ovo izrazio jednostavnim rečima: "Ako samo jednom mogu da
budem na pravi način sam, tada nedu biti više usamljen".
Obratimo sada pažnju na nekoliko kritičnih životnih faza u kojima se samoda i usamljenost dodiruju i
mogu da dovedu do opasnog međusobnog zaplitanja, ili plodnog korišdenja samode u izgrađivanju
sopstvene i autentične ličnosti. Ved sam akt porođaja označava totalno razdvajanje deteta od majke,
koje u detetu stvara negativno osedanje napuštenosti u stranom svetu, često pojačano teškim
porođajem. Prema Štirnmanu, negativna reakcija novorođenčeta pri dolasku na svet prema
pozitivnoj stoji u odnosu 70:30. Malo dete još pre isteka prve godine mora da nauči da bude
povremeno i kratko samo i da ovu prvu samodu, prirodnu i neizazvanu, dobro podnese. Svako dete
koje u najdubljem svom bidu oseda da je voljeno, sigurno, duševno i telesno nahranjeno, podnoside
bez teškoda i komplikacija ovu samodu. A zar nije tako i sa odraslima u toku celog života? Prvi strah
od samode, koji kasnije može predi u povremenu paniku, ili ozbiljnu, dugotrajnu neurozu, ved je
signal da detetu nešto bitno nedostaje. Šta ovo bitno može biti drugo nego ljubav!

27
Pubertet je drugo kritično doba kada samoda postaje potreba I izazov za mladog čoveka. Probuđena
nagonska aktivnost neminovno prouzrokuje konflikte mladog čoveka u prvom redu sa samim
sobom, sa roditeljima i nastavnicima. Ovi konflikti naizmenično dovode do silne potrebe mladog
čoveka za druženjem, razumevanjem i da ga prihvataju bliski ljudi u okolini, a potom do oštrog i
naglog usamljivanja, odvajanja, povlačenja. Ved je bilo bezbroj neurotičara i pravih duševnih
bolesnika, ali i bududih velikih stvaralaca, koji su u pubertetu od svoje samode napravili doživotnu
tamnicu ili odskočnu dasku za let u beskrajnost. Srednje doba života, ukoliko nije bilo ozbiljnijeg
zastoja u razvoju, čiji su koreni, po pravilu, u detinjstvu ili pubertetu, doba je najvede psihičke i
fizičke aktivnosti kada opasnost preti upravo od nedostatka povremenog povlačenja u sebe,
nekritičnog primanja svojih uspeha, nedovoljne potrebe za daljim usavršavanjem, pre svega svoga
unutarnjeg bida - ukratko: zahtev za samodom imperativ je za sve one suviše aktivne ljude koji
zaboravljaju da njihova Persona (maska) kojom se prikazuju pred svetom nije njihovo pravo lice.
Najzad, klimakterijum i ženski i muški, i onda naročito starost, poslednja je kritična faza kada se
samoda stavlja na odlučnu probu. Čovek u čitavom dotadašnjem svom životu - ili potpuno
osmišljenom, ili samo delimično ispunjenom, ili u objektivnom bilansu procenjenom kao
promašenim i praznim - ulazi sada u mogudu samodu i pripremu za smrt, i to smiren i vedar, ili svoju
usamljenost doživljava kao najgore prokletstvo sveta.
Ved smo istakli da je nedostatak ljubavi, pre svega roditelja, ona prva odlučna karika u nizu kasnijih,
mahom determinisanih zbivanja u čovekovom životu, koja samodu pretvara u usamljenost, a
meditativnu zagledanost u sebe u neurotični strah od sebe samog. Ukoliko postoji i neka nasledna
sklonost prema razvoju određene strukture ličnosti, onda de u kombinaciji sa voljnim, a mnogo
češde nevoljnim propustima roditelja pri odgoju deteta odrasla osoba pokazivati, prema nemačkom
psihijatru Anelisi Hajgl, (Annelisa Heigl), nekoliko tipičnih patoloških stavova u braku i van braka u
odnosu na problem samode i usamljenosti. Tako de šizoidno strukturisana osoba imati prema licima
svoje najbliže okoline slededi stav: drugi treba da me potpuno vole, bez obzira koliko sam
neprijatan; depresivna osoba zahteva: drugi treba da mi omogudi da u njega uđem bez ostatka;
histerična ličnost očekuje: drugi treba da mi bude zahvalan što može da me voli i da mi se divi; a
opsesivna ličnost kaže u sebi: drugi treba da se potpuno prema meni upravlja, on treba da bude
uvek spreman da mi služi. Očevidno je u svim pomenutim slučajevima neurotičnog razvoja ličnosti
umesto individuacije bila izgrađena sebična individualnost, namesto plodne samode izrasla je
patološka usamljenost puna zahteva i prebacivanja okolini. Ali ovo je samo jedna strana problema, i
to ona psihopatološka, u kojoj unutarnja zbivanja imaju odlučnu ulogu. Druga strana je socijalne
prirode i dolazi od društva, njegovog stava, njegove neusklađenosti i patologije. Bez obzira što se i
društvo sastoji od zbira pojedinačnih jedinki, sa njihovom određenom psihologijom i patologijom,
postoje i neki opšti zakoni savremenog razvoja civilizacije koji vrlo nepovoljno deluju na reagovanje
ličnosti za sebe, kada se ona postavlja pred krupnim zadatkom da ovlada svojim slobodnim
vremenom i samodom u tome vremenu.
Opšta težnja ka automatizaciji života, različitim specijalizacijama, zatim brz tempo življenja, sve brže
otuđenje od prirode, porodice i ravnodušne okoline, birokratski i surov način ophođenja sa ljudima,

28
a u totalitarnim režimima još i pogubno izdvajanje i bojkotovanje od strane kolektiva onog I onakvog
pojedinca koji ne odgovara ustaljenom, krutom i dogmatskom ideologijom šematizovanom načinu
ponašanja, vodi ljude, koji ne moraju biti sami po sebi neurotični, u strah i usamljenost. Nedostatak
osedanja osnovne sigurnosti i zbrinutosti, ugroženost samog materijalnog i psihičkog opstanka
prinuđava ljude da pobegnu od samode, koja je mogla za njih da predstavlja i nešto pozitivno, i to: ili
u konformizam lažnog uklapanja u kolektiv, s onom vrstom njegovih jevtinih zabava koje uz pomod
alkohola i drugih droga pružaju čoveku iluziju prilagođenosti, ili je ovo bekstvo od sebe i samode
izvedeno u onu vrstu delimične ili potpune usamljenosti u kojoj se lako postaje plen raznih telesnih
ili duševnih bolesti.
Čovek, dakle, može prinudno da bude izolovan od drugih ljudi I gurnut, protiv svoje volje, u
usamljenost, ali može i samog sebe da izoluje zbog prazne sujete, povređenog samoljublja i
uskradenih umišljenih prava. Ako je teško i preteško ispravljati tu sve anonimniju apstrakciju koja se
zove društvo, i još gore - tu opasnu zahuktalost koja se zove savremena civilizacija, onda smo
sigurno u boljem položaju kada treba da ispravljamo sami sebe. Otud dobro dolazi Jungovo pismo
jednoj njegovoj poznanici, koja se žalila na usamljenost: "Ako ste usamljeni, to je zbog toga što ste
sami sebe izolovali, ako ste dovoljno skromni nedete nikada ostati usamljeni. Ništa nas ne izoluje
više od modi i prestiža. Pokušajte da siđete i naučite skromnost i nedete nikada više biti sami."

29
ŠTA NA PSIHOLOŠKOM JEZIKU ZNAČI "BAKSUZAN" ČOVEK?

Svaki neuspeh u životu čoveka, bilo da je reč o nekoj njegovoj intimnoj drami ili drami društvenih
razmera, prouzrokuje određene reakcije koje su karakteristične za svakog čoveka posebno. Dok
jedna vrsta ljudi na prvi vedi neuspeh reaguje povlačenjem iz svake dalje životne borbe,
demonstrativno se ograđuje od svake situacije koja bi ih podsetila na pretrpljeni poraz, gradedi
pritom sve čvršde i prividno bezbednije brane, druga vrsta na svaki doživljeni neuspeh reaguje još
žešdim i odlučnijim postavljanjem zahteva sebi da se borba nastavi sve dok ne dovede do željenog
uspeha. Ukoliko je takav cilj uopšte ostvarljiv i ne spada u sferu neurotičnih Ja-ideala, takve ljude
smatramo vrlim borcima koji ostvaruju svoje ciljeve. A ciljevi ljudskog stremljenja, u svojoj suštini,
gotovo su uvek isti: zadovoljavanje dvaju osnovnih nagona svekolike ljudske delatnosti - Erosa, pod
kojim, zajedno sa Frojdom, podrazumevamo seksualni I nagon samoodržanja i potrebu za važenjem,
modi.
Kako ovakva formulacija čovekovih osnovnih težnji izgleda u prvi mah jednostavna, uprošdena i
gotovo bi se reklo siromašna! Ali i sastav čovekovog tela je na prvi pogled jednostavan, sastavljen od
nekoliko desetina prostih hemijskih elemenata; konačno, i čitav život je nastao od nekoliko prostih
aminokiselina koje su stvorile prvu belančevinastu materiju iz koje je potekao sav život. U osnovi
svake složenosti je nešto prosto i jednostavno; ono što nas zbunjuje, u čemu se nimalo lako ne
snalazimo, to su beskrajne kombinacije koje je nama još nepoznata životna dinamika ostvarila s
ovim prostim osnovnim elementima života. Ako hodemo zbog toga da otkrijemo bilo kakav
mehanizam fizioloških, psiholoških ili patoloških složenosti u čoveku ili prirodi, moramo u
eksperimentalnoj laboratoriji i našeg duha i fizičke stvarnosti da izvodimo često beskrajan, u svakom
slučaju vremenski veoma dug i na kraju ponekad uzaludan pokušaj ponavljanja i bioloških i
psiholoških operacija, koje su i same u toku miliona godina vršene dok nisu dale gotov rezultat, koji
nam je i dalje zagonetka. Ovako rade biolozi kada hode da otkriju upravo onu jednu presudnu
kombinaciju aminokiselina koja je dovela do formiranja prvog života, tako rade naučnici pre nego
što im uspe da izdvoje uzročnika neke teške bolesti, slično postupaju psiholozi i psihijatri pre nego
što otkriju neku zakonitost u psihičkom životu čoveka.
Zbog navedenih razloga je i borba čoveka za ostvarivanjem dveju osnovnih nagonskih težnji u njemu
veoma raznovrsna, pa onima koji se profesionalno ili zbog drugih razloga bave otkrivanjem
sredstava i načina kako pojedinci doživljavaju uspehe ili neuspehe u ovoj borbi nije lako da pokažu i
dokažu koji je faktor u spoljašnjem ili unutrašnjem životu nekog čoveka bio presudan u odlučivanju
njegovog uspeha ili neuspeha. Ovakvo istraživanje nije ni u kome slučaju besmisleno, pošto i
pojedinci i čitava društva traže najbolje načine i mogudnosti kako bi sa što manje ličnih oštedenja, ali
i oštedenja drugih, najbrže dospeli do nekog pretpostavljenog cilja.
Ako ostavimo po strani pitanje da li takav cilj uopšte postoji i da li je on dostižan i nije li čovek u
suštini bide koje je nekakvog prelaznog tipa, još i uvek samo na putu ka dostignudu nečeg što i sam
još ne ume da definiše (neka sveljudska harmonija, besmrtnost?), onda je za takvog istraživača

30
ljudskih puteva ka uspehu ili neuspehu posebno zanimljiv jedan tip ljudi koji je sam narod još davno
i na svim jezicima sveta nazvao najtačnije: baksuzan čovek.
I na polju ovog istraživanja Frojd je bio jedan od prvih koji je u svome radu Oni koji stradaju od
neuspeha osvetlio u prvi mah nerazumljivu psihologiju ljudi koji u borbi za neki životni cilj
doživljavaju uglavnom samo poraze. i to poraze, često, tek onda kada su postigli željeni uspeh ili cilj.
Reč je o ljudima koje svi poznajemo, kojih uvek i svugde ima oko nas: koji upotrebe sva moguda
sredstva, najčešde tačno i odmereno, u dostizanju nekog željenog uspeha, na primer u osvajanju
erotično- seksualnog partnera ili nekog položaja u društvu, i koji u trenutku kada je ovaj cilj
dostignut i uspeh prisutan, odjednom zataje i dožive neku lakšu ili težu katastrofu. Polome, na
primer, ruku ili nogu, razbole se od neke ozbiljnije bolesti, ili prosto postanu apatični ili depresivni.
Koliko ima studenata koji posle sasvim marljivih priprema za neki ispit ili odustanu od ispita ili na
njemu padnu, ili drugih opet koji pošto se svojski namuče oko priprema za neki bolji položaj u
društvu, u trenutku kada ovaj položaj dobiju, pokažu se savršeno nesposobni da ga uspešno i
obavljaju. Nije mali broj ni onih ženidbenih kandidata koji posle dugih priprema i spremanja na
zajednički život sa bračnim drugom, pred samo venčanje odustanu ili prosto pobegnu. (Među
ovakvim bilo je i velikih ljudi, na primer Kafka ili Kjerkegor.)
U čemu je tajna ovog neuspeha u uspehu? Posle Frojda, ovim zanimljivim psihološkim problemom
naročito su se uspešno bavili psihoanalitičari Teodor Rajk (Uspeh i nesvesni strah od savesti), Laforg
(Psihopatologija neuspeha) i Meninger (Čovek protiv samog sebe). Naravno da su oni opisali više
tipova ljudi koji doživljavaju, često u toku celog života ponavljanje jednog istog fenomena: straha od
uspeha. Opisademo samo nekoliko tipova.
Jedni, zapravo, nikad i ne postignu uspeh, jer uvek iznova, što se više približavaju cilju, nesvesno, sve
više stvaraju sebi teže i nepremostivije prepreke koje ih sprečavaju u napredovanju. Drugi, opet, u
toku svog napredovanja ka uspehu, tačno osedaju da sredstva koja upotrebljavaju u ovoj borbi nisu
ni dovoljno moralna, niti zakonski opravdana, pa kada je cilj postignut ili ne doživljavaju nikakvo
zadovoljstvo od uspeha, čak postaju depresivni, ili jednim potezom poništavaju čitav zadobijeni
uspeh.
Nije malo onih ljudi koji zbog najrazličitijih trauma koje su doživeli u detinjstvu i kasnije stvaraju u
sebi neku neurotičnu ravnotežu, pri kojoj i ne očekuju nikakav uspeh, jednostavno zato što smatraju
da ga nisu ni zaslužili. Obično je u periodu duševnog razvoja takvih ličnosti prestrogi autoritet jednog
od roditelja proizveo neizgladiv konflikt između Ja i Nad-Ja u ovakvoj psihi. Prestroga savest, nastala
identifikacijom sa prestrogim roditeljem, sprečava takvog čoveka da u miru i radosti doživi bilo
kakav uspeh. Taj sukob Ja i Nad-Ja u nesvesnom, a delimično i svesnom delu ličnosti nalazi se u
osnovi i nekih drugih pomenutih i nepomenutih tipova "baksuznih" ljudi. Sve dotle, naime, dok se
želja nalazi u carstvu fantazije ovakve ličnosti, ona je spremna da joj se preda i sebe njome zadovolji.
Od momenta kada ova željena fantazija "zapreti" da se i u realnosti ostvari, ličnost sve čini, naravno
nesvesno, da stvori u spoljašnjem životu takve prepreke koje nede dozvoliti da se želje stvarno i
realizuju.

31
Evo, još jednog primera kako čovek može sam sebi da stvori neprilike u spoljašnjem svetu, potpuno
nezavisne od stvarnih uslova socijalne sredine u kojoj živi. Naravno da ukoliko i ova društvena
sredina, sa svoje strane, svojom strukturom nije naklonjena realizaciji nekih želja pojedinaca, krug se
zatvara i uspeha nema na obe strane.
Izneli smo samo nekoliko tipova ljudi omađijanih unutrašnjom sputanošdu svoje neurotične ličnosti,
koji uvek iznova doživljavaju neuspeh, ili kada je uspeh ipak postignut sve čine da bi ga poništili. Nije
bilo reči o brojnijim primerima neuspeha onih koji se saplidu o često i suviše surovu realnost
spoljašnjih okolnosti.

32
SINDROM "ZAPLETENIH ROGOVA" JEDAN VID PORODIČNE NEUROZE

U najstarije doba ljudske istorije, a svakako i praistorije, bolesni ljudi su vedinom znali da sami sebi
pomognu. Tuđa pomod, u prvom redu poglavara plemena koji je ujedno bio i vrač, postajala je sve
neophodnija što su ljudi više bili u grupi i što su više gubili instinktivno prepoznavanje prirode
bolesti i neophodnog leka za tu bolest. U civilizovanom životu, naročito u prošlosti, bolesni
pojedinac bio je predat drugome koji je mogao da mu pomogne, gotovo potpuno lišen uvida u
uzroke svoje bolesti, kao i preduzimanja mera zaštite i lečenja. Pri svemu tome ogroman napredak
savremene medicine, njeno sve vede popularisanje (koje ima i svoje naličje) učinili su da savremeni
čovek, svejedno da li zdrav ili bolestan, sa velikom pažnjom i prirodnom radoznalošdu počne da
istražuje uzroke, povode, posledice raznih telesnih i duševnih smetnji koje u sebi i na sebi zapaža.
Ako je nekadašnje prepoznavanje prirode bolesti i zdravlja proticalo instinktivno i apsolutnim
usvajanjem normi i verovanja u plemenu u kome je pojedinac pripadao, laganim i izvanredno sporim
procesom osvešdivanja i ulaženjem u spiralnu evolutivnu igru individuacionog procesa, civilizovan i
kulturan čovek sve je više bio u stanju da razumom kritički i samokritički posmatra složene procese
odvajanja i diferenciranja svesnog dela ličnosti od mnogo prostranije, tajanstvenije i opasnije sfere
njegovog nesvesnog bida. Kroz ovakav istorijski proces postupnog individualiziranja čoveku se pruža
mogudnost da samostalno odlučuje i sve uspešnije izraste u slobodnu, jedinstvenu i neponovljivu
ličnost koja prvi put sebi postavlja odlučujude pitanje o smislu svoje egzistencije i esencije.
Jedan vid ovog procesa osvešdivanja i osamostaljivanja tiče se problema odnosa pojedinca u
njegovoj porodici. Ako neurozu I neurotično reagovanje pojedinog čoveka ne shvatimo, slično
Frojdu, kao izrazito negativan vid čovekovog reagovanja uopšte na zaplete i protivrečnosti u njemu
samom proizašle iz njegovih nagonskih stremljenja i reagovanja na često nepodnošljive
protivrečnosti koje samo društvo odnosno porodica namede pojedincu, ved neurozu shvatimo,
slično Jungovom i Fromovom objašnjenju, i kao šansu za dalji napredak u pokušaju ujedinjavanja
suprotnosti u samom čoveku i suprotnosti između čoveka i njegove okoline, onda su i naše
mogudnosti, kao psihoterapeuta, bogatije i šire, mada i mnogo složenije.
Bavedi se značajnim i zanimljivim pitanjem šta biva sa našim neurotičnim pacijentom kada se on
posle uspešnog lečenja vrada u porodičnu sredinu iz koje nam je došao na terapiju, zapazili smo,
zajedno sa drugim autorima koji se bave danas veoma rasprostranjenom i cenjenom terapijom
porodice, različit ishod ovog našeg prvobitno uspešnog lečenja. Svesni od početka činjenice da
neurotičar koji nas je svojevoljno potražio radi lečenja nije mogao da se razboli samo na osnovu
konflikata koji su se odigrali u nekom zamišljenom sistemu individualne monade,
ved da su na početak i dalji razvoj njegove neuroze morali porodični činioci odigrati presudnu ulogu,
kako na kreiranje simptoma neuroze, tako i na njihovo uporno održavanje, obratili smo naročitu
pažnju na one brojnije slučajeve pri kojima su nam se, posle kradeg ili dužeg perioda, vradali naši
izlečeni pacijenti, sa istim ili češde novim simptomima, ili su nam sada dolazili na terapiju drugi

33
članovi porodice koji do povratka izlečenog pacijenta nisu bili bolesni, ili bar nisu pokazivali
manifestne simptome bolesti.
U izvesnim takvim slučajevima otkrili smo postojanje neke vrste "klackalice", ili kako smo to
slikovitije nazvali: sindrom "zapletenih rogova", prema sedanju na jednu tužnu fotografiju u
novinama na kojoj su se dva jelena, u borbi na život i smrt, tako zapleli rogovima da su na kraju
borbe, iscrpljeni, pali jedan pored drugog mrtvi.
Dok su se u slučajevima "klackalice" kod jedne iste osobe, naizmenično ili sa kradim ili dužim
pauzama predaha, smenjivali simptomi nekog telesnog oboljenja, najčešde tipa psihosomatske
bolesti (grizlica stomaka, ulcerozni kolitis, arterijalna hipertenzija, itd.) sa simptomima neuroze ili
čak psihoze, dotle je u slučajevima sindroma "zapletenih rogova" dolazilo do naizmeničnog
razboljevanja, bilo neurotičnog ili psihosomatskog tipa, kod dva člana porodice koja su tesno
međusobno povezana (to može biti par muž-žena, otac-derka, sin-majka itd.). Nekada se ovi
"zapleteni rogovima" mogu proširiti i na više članova neke brojnije porodice.
O čemu je zapravo reč u sindromu "zapletenih rogova"? Nezreli roditelji ili bračni partneri, pošto
nisu uspeli da obezbede sami sebi nezavisan razvoj i punu individualnost, pri čemu ljubav prema
deci ili partneru ne samo što ne može da bude prepreka ved je upravo uslov za ovakav razvoj, ostaju
u položaju zavisnosti od deteta, odnosno partnera, regredirajudi na jedan od prevaziđenih stupnjeva
u psihičkom razvoju malog deteta, i to najčešde na inače normalan sadomazohistički stupanj u
pomenutom razvoju. i sada, povezani primitivnom vrstom ljubavi, u kojoj nikada nije došlo do zrelog
odnosa Ja-Ti, ved ostajudi na nižem stupnju ljudskih odnosa karakterisanih sa moj-tvoj, odnosi
ovakvih ljudi nose karakter tzv. "dualnog jedinstva", u kome sadističke, odnosno mazohističke
sklonosti partnera dospevaju u prvi plan. Iako, katkad začuđujude dugo,ovakvi dualni odnosi protiču
bez manifestne patologije, oni se ipak u traumatskim frustrirajudim situacijama obelodanjuju kao
patološki i otpočinju svoj monotoni, dugotrajni ciklus determinisane "prinude ponavljanja", pri čemu
su sve patološke kombinacije mogude. Sve dok je jedna od dveju individua bolesna, kao što smo
rekli, neurotično ili psihosomatski bolesna, ona druga je zdrava, i obratno. Povremeno se obadve
razboljevaju dospevajudi tako u teže dekompenzovano stanje. Kada se u taj ciklus patološkog
zbivanja umeša i neka treda osoba iz porodice, recimo izrazito sadistički, psihopatski otac, koji u
stvari predstavlja izvor emocionalne zaraze i pravog kliconošu (koji ostaje, međutim, najčešde vrlo
dugo zdrav), situacija "zapletenih rogova" postaje još komplikovanija. Pratedi izvanredno dugo
održavanje ovako "zdravog" oca, koji u nekim situacijama očevidno neurotično indukuje sve ostale
članove porodice, došli smo do zaključka da najvedu štetu u porodici ne izvlači toliko onaj koji je
najneurotičniji, ved mnogo više onaj koji je najslabiji.
Na kraju bismo hteli da naglasimo da u brojnoj a neurotičnoj porodici taj najslabiji član porodice
obično dobija ulogu, naravno nesvesno, "žrtvenog jagnjeta". On je taj nesrednik koji ispašta zbog
neuroze ostalih, koji podmede sebe tamo gde je najteže, on je Pepeljuga porodice i često samo
zahvaljujudi njemu integritet takve neurotične porodice dugo vremena je uspešno sačuvan.
Postavlja se ozbiljno pitanje da li ovakvo "žrtveno jagnje" treba uopšte lečiti.

34
Ne zaboravimo, najpre, da ta nezahvalna uloga "žrtvenog jagnjeta" nije svesno i voljno preuzeta u
porodici. Zreo i jak čovek u stanju je da ovu ulogu preuzme svesno. Otud razlika, koja nije istina uvek
jasna, pa ni bitna, između nesvesno preuzete uloge "žrtvenog jagnjeta" i svesnog prihvatanja žrtve.
Pošto ni ova nesvesna uloga nije očevidno lišena svoje etičke vrednosti, bez obzira na tešku
mazohističku neurozu takvog čoveka, svaki psihoterapeut koji bi se usudio da leči ovakvog
neurotičara mora biti potpuno svestan da de u slučaju uspešne terapije ubrzo imati u ordinaciji
druge, možda i sve članove takve porodice.

35
NAJČEŠDE NEUROTIČNE SMETNJE STUDENATA

Broj studenata koji se javlja psihijatru i psihoterapeutu zbog različitih psihičkih smetnji u svetu i kod
nas iz godine u godinu je u osetnom porastu. Nije uvek dovoljno jasno da li ovaj broj raste zato što
raste i broj studenata na gotovo svim univerzitetima u svetu, zato što je broj obolelih stvarno sve
vedi ili zato što je psihijatrijska služba u svetu sve bolje organizovana, a otpor građanstva, pa i
studenata, prema poveravanju psihijatru sve manji. Pre nego što bismo izneli koje su to najčešde
neurotične smetnje među studentima, treba odmah redi da studenti ne boluju ni od kakvih
specifičnih i samo za njih karakterističnih psihičkih oboljenja, kao što je to, na primer, slučaj za neke
profesije i zanimanja. Ako bi neko, suprotno ovom tvrđenju izneo poznat primer tzv. predispitnog ili
ispitnog straha i treme, ne bismo se ni onda složili sa posmatranjem ovog simptoma kao izolovanog
fenomena, ili čak kao neke tobožnje posebne bolesti, nego bismo se interesovali za celokupnu
psihičku i fizičku ličnost studenta, kao i za načine njegovog dotadašnjeg reagovanja na različite
situacije slične onima koje se stvaraju i doživljavaju na ispitima. Vrlo brzo bismo se tada uverili da su
njihove preterane ili čak patološke reakcije uoči ispita ili na samom ispitu samo deo poznatog i
uobičajenog reagovanja ovih ljudi u svim drugim ispitu sličnim situacijama u životu.
Na kakve se sve smetnje studenti najčešde žale psihijatrima I kako ove smetnje treba prosuđivati sa
gledišta dinamički orijentisane psihijatrije i psihoterapije? Najčešde se čuju sledede žalbe: slabost
koncentracije i pažnje, upamdivanja i pamdenja, umor i razdražljivost, nesanica i glavobolja, zatim
strah od ispita i profesora, a na ispitu "blokada pamdenja" i naučenog gradiva, znojenje i drhtanje,
ukratko: "trema" koja parališe.
Obratili smo posebnu pažnju u našem radu sa studentima raznih fakulteta (pri čemu ne bismo hteli,
pa ni mogli da izdvajamo one fakultete koji izgleda da najviše "produkuju" studentske neuroze,
statističkim podacima ne raspolažemo), na:
1) studente prve godine koji u znatnom broju slučajeva (čini se, iznad 50%) promene bar jednom
fakultet koji su prvobitno bili izabrali da studiraju, odnosno one koji se nikako ne usuđuju da izađu
na prvi ispit, i na
2) studente-apsolvente koji često godinama imaju pred sobom samo jedan zaostali ispit pred
konačnim završavanjem svojih studija. Kako se u razgovoru sa studentima nismo mogli da
zadovoljimo čisto spoljašnjim simptomima na koje su se oni žalili, ved smo tražili da iza ovih
površnih, spoljašnjih manifestacija otkrijemo dublje jezgro ličnosti, odnosno one prave, unutrašnje i
skrivene motive i podsticaje koji su bili glavni uzrok onome što je svest mogla da registruje, došli
smo do sličnih otkrida i sličnih zakonitosti čovekovog psihičkog bida uopšte do kojih smo
došli i u radu sa svakim drugim neurotičnim pacijentom.
To nam je potvrdilo našu prvobitnu pretpostavku da i student može da bude isti takav neurotičar
kao i svaki drugi koji se bavi nekim nespecifičnim zanimanjem, pri čemu je "studentska atmosfera",
koju sačinjava, između ostalog, učenje, pripremanje za izlazak na ispit i sam ispit, jedina

36
provokativna ili "stresogena" situacija odgovorna za izbijanje ved prisutnih, latentnih neurotičnih
crta u ličnosti studenta.
Studenti dolaze na fakultete iz različitih sredina, sa različitim prosekom srednjoškolskog znanja, sa
različitim materijalnim mogudnostima, ali svaki sa manje ili više izgrađenim crtama psihičke ličnosti,
neurotičnim ili neneurotičnim, koje su formirali u prethodnih osamnaest godina života sa
roditeljima, odnosno sredinom iz koje su ponikli. Kada je ved reč samo o onim studentima koji imaju
smetnje u studiranju, bilo zato što suviše dugo studiraju ili teško studiraju, pri čemu isključujemo
spoljašnji, objektivan razlog ovim teškodama, jer su razlozi mnogo češde njihove sopstvene,
unutrašnje teškode, onda u tim smetnjama studiranja prepoznajemo niz nerešenih konflikata sa
kojim su teretom studenti došli na studiranje, ne uspevajudi da ih još u toku puberteta reše.
Sve nam se više čini da mladi ljudi koji sa 18 ili 19 godina počinju da studiraju, a koji onda menjaju
fakultet ili nisu u stanju da polože prvu godinu, ozbiljno ratuju sa sopstvenom emotivnom
nezrelošdu, bez obzira na nivo ranije stečenog intelektualnog znanja i prethodnog uspeha. Pošto je
broj ovakvih studenata prve godine prilično veliki, postavlja se opravdano pitanje kako korisnije
upotrebiti jednu ili dve godine posle velike mature koje bi povoljnije ubrzale proces sazrevanja, koji
je izgleda upravo zaustavljen na početku studiranja.
Studenti prve godine susredu se zaista sa nizom problema čije uspešno razrešavanje neminovno
zahteva određeni nivo zrelosti ličnosti. U ovu zrelost ubrajamo pre svega relativno uspešno rešenu
vezu sa roditeljima i relativno uspešno ostvarivanje erotično-seksualnog problema. Smešno je i
opasno od roditelja da od svoje "dece" sa 18 godina još očekuju i zahtevaju ponašanje kakvo su
imali u toku školovanja. Ambicioznost roditelja, koja je naročito uperena prema onoj deci koja su u
srednjim školama "obedavala", a od kojih sada na studijama očekuju sve ono što su i sami ved
postigli ili još češde što nisu postigli, čest je uzrok ozbiljnih neurotičnih konflikata u studentu. Upravo
primer studenta-apsolventa koji ne završava studije, iako mu je ostao jedan ili dva ispita, ukazuje na
nesvestan neurotičan otpor, osvetu i prkos kojim se brani od nametljivih i ambicioznih roditelja,
odnosno od ved ranije stvorenih "kombinacija" za bududnost njihove dece. Naravno da ima i drugih
uzroka nezavršavanja ili čak prekidanja studija ovih "večitih" studenata; između ostalih, čest je
razlog i neurotični strah pred odgovornostima i samostalnošdu, koji ga posle završetka studija
očekuju. Mora da se prizna da je nekad i nedovoljno stimulativna realnost bududeg poziva razlog
zašto se studenti radije igraju studentskog života, nego što prihvataju obaveze koje ništa ne
obedavaju. Posebnu grupu među studentima neurotičarima predstavljaju oni koji se nesvesno boje
uspeha i priznanja, nekad zbog nove odgovornosti koje moraju onda da preuzmu, češde zbog
potisnute agresije ili nesvesnog straha od konkurencije sa roditeljima koji su uvek bili dominantni i
netrpeljivi prema svakom u okolini koji je pokazivao vedi uspeh od njih samih.
Na kraju, rekli bismo još nešto o onom najpoznatijem simptomu mnogih studenata, strahu od ispita
i na ispitima. i u ovom strahu studenta nemogude je videti samo površan i prolazan simptom koji
nema nikakve veze sa drugim osobinama u ličnosti. Ako zanemarimo običan strah od ispita, koji
malo ko od studenata nije nikada doživeo, ved govorimo samo o jakom, produženom i ponavljanom
strahu, onda u njima moramo videti projekciju raznih nerešenih neurotičnih konflikata u ličnosti.

37
Ovaj strah može onda da bude:
a) strah od autoriteta, pri čemu se u liku profesora prepoznaje omrznuti otac ili otac od koga se
oseda strah;
b) ispitna situacija podseda studenta na ranije slične situacije u kojima je trebalo sebe da pokaže i
dokaže, a u kojima nije prošao dobro;
c) seksualno impotentna ili frigidna osoba ili osoba koja još uopšte nije otpočela sa rešavanjem
erotično-seksualnog problema, a godine je ved uveliko podsedaju na hitnost ovog rešavanja, ispitnu
situaciju nesvesno izjednačava sa seksualnom, pa kao što je još nespremna za ovu, tako se pokazuje
nespremna i za ispit.
Rad psihoterapeuta sa studentima je zanimljiv i zahvalan posao od koga obadve strane imaju koristi,
a koji se nekad pretvara u divan ljudski dijalog u kome iščezava odnos terapeut-pacijent, a ostvaruje
se odnos egzistencijalne komunikacije koja ostavlja snažan pečat u ličnostima, ubrzavajudi i kod
jednog i kod drugog proces sazrevanja, proces nikada do kraja okončan.

38
UMOR i NEUROZA

Mnogo je ljudi, najrazličitije starosti, koji se često, neki i godinama žale na osedanje umora. Među
njima ima i mladih i sasvim mladih osoba koji nas začude i zbune upornim žalbama na umor. Kada
lekar traži da ovakve osobe bliže opišu to svoje stanje umora, pada u oči, s jedne strane, relativno
siromaštvo opisa, s druge strane, monotonija i stereotipnost ovakvog opisa. Osedanje umora
najčešde podrazumeva kod ovakvih osoba neku opštu bezvoljnost, fizičku i psihičku malaksalost,
brzo zamaranje posle nekog fizičkog i psihičkog napora, neraspoloženje, pospanost, katkad
rezignaciju ili apatiju.
Pošto smo brižljivim fizikalnim i laboratorijskim analizama isključili postojanje bilo kakvog fizičkog
oboljenja kod ovakvih ljudi, kod kojih preovlađuje umor, često kao jedina, ali uporna smetnja, a još
kad imamo pred sobom mlade ljude ili ljude u punoj zrelosti, moramo posumnjati da je reč o
neurozi koja je umor istakla kao svoj opominjudi ili alarmirajudi signal. Koji su to sve skriveni, često i
duboko skriveni konflikti prisutni u ličnosti koje ona svesno ne želi, ne može ili nede da prepozna,
branedi se od ovih nesvesnih konflikata osedanjem dugotrajnog umora?
Nije mogude, naravno, da osvetlimo sve, pa ni vedinu ovakvih konflikata u ličnosti. Oni su
mnogobrojni i teško je zamisliti da ih svako od nas povremeno nema bilo da su prepoznati ili
neprepoznati od svesti. Ovim želimo da kažemo da svaki ima "pravo" da bude povremeno i kratko
umoran iz psihičkih konfliktnih razloga, pa čak i da dozvoli sebi "luksuz" da konflikt ne prepozna,
prepuštajudi se bezopasnoj iluziji da je umor naišao kao posledica preteranog rada, pretovarenog
stomaka ili promene "atmosferskog pritiska". Kada govorimo, međutim, o umoru kao znaku
neuroze, imamo na umu u prvom redu ljude pretežno mlađe i srednjih godina kojima je umor više ili
manje stalni životni pratilac, koji su i sami prestali da veruju da je umor posledica neke "podmukle
bolesti" i koji su zbog umora ozbiljno ometeni u ispunjavanju svojih životnih obaveza.
Zadržademo se prvenstveno na dosta rasprostranjenoj formi umora kao posledici povređenog
osedanja sopstvene modi, odnosno ozbiljnije poljuljanog osedanja sigurnosti. Pođimo opet od
običnog, svakodnevnog primera osedanja umora u nekog čoveka, kome nekog dana nije pošlo za
rukom da ostvari nešto što je bio naumio, a do čega mu je bilo dosta stalo. Malo je ljudi sposobnih
da u miru i bez emotivnog sudelovanja analiziraju razloge neuspeha neke preduzete akcije. Kada nije
u pitanju neka ved od ranije neurotična ličnost, kada neuspela akcija nema dalekosežnih posledica i
kada ličnost nije "preosetljiva" (što de redi previše ambiciozna), čak i bez analize neuspeha život se
može odvijati dalje, više ili manje uravnoteženo, nepromenljivo. U svakom drugom slučaju,
međutim, propust analiziranja neuspeha vodi neprimetno povedavanju broja preduzetih akcija u
bududnosti sa sličnim završetkom -neuspehom, nedovoljnim uspehom ili uspehom koji ne
zadovoljava, i istom posledicom - novim u stvari starim i ved poznatim, možda sada nešto dužim u
trajanju, osedanjem umora. Beskrajno tanan i osetljiv seizmograf naše duše opominje sada češde i
duže da nešto u našoj psihi ne funkcioniše kako treba i da je nužno da malo zastanemo u
zahuktalom hodu vremena, da se zamislimo nad sobom i zagledamo se u one dublje i manje

39
osvetljene ili manje provetravane odaje u ličnosti, ne bismo li tamo nešto otkrili što de nam ukazati
ne samo na uzrok umora, ved i na mogudnost njegovog otklanjanja.
Iznenađujude je mali broj ljudi, međutim, sklon da istražuje "prašnjave stvari" u svome nesvesnom.
Koristedi snagu volje i razuma, čoveku se čini da je postao gospodar svoje duše i spoljašnje situacije,
pa nema ni malo sklonosti da shvati i prizna u sebi bilo kakvu nesvesnu snagu koja ne podleže
njegovoj svesnoj kontroli. Svaki ozbiljniji problem i konflikt koji neminovno stoji u vezi sa snagama u
nesvesnom, duboko uznemiravaju ovakve ljude, iz straha da de izgubiti kontrolu nad sobom, da de
doživeti nemod, a sa ovom i patnju. Patnja je, međutim, sramota koju treba sakriti. Tako se krug
zatvara, a neurotičnost u čoveku raste. Odličan poznavalac svih neurotičnih zbivanja u čoveku i
čoveku ovog vremena Karen Hornaj i u svojoj poslednjoj knjizi koju je napisala:
Neuroza i razvoj ličnosti (prevedena kod nas), opominje da je koren neuroze, pa i umora, kao jedne
od mogudih manifestacija neuroze, gotovo uvek jedan isti: idealiziranje samoga sebe, postavljanje
nemogudih zahteva ličnosti u ostvarivanju ambicija, težnja za slavom, i, s tim u vezi, lako
povređivanje neurotičnog ponosa, samoprezir, strah od zavisnosti i otuđivanje od samoga sebe.
Na jednoj strani nalazimo individue kojima ponos i častoljublje znače potvrđivanje sopstvene
vrednosti i zrelosti. Ovakve zrele ličnosti prepoznajemo po tome što su spremne da se bore sa
svojim problemima, što preuzimaju odgovornost za posledice sopstvenih akcija, što ne prebacuju
krivicu na druge i što ne očekuju u prvom redu od drugih, ved od sebe, da problemi budu rešeni. Na
drugoj strani nalazimo neurotične ljude koji su puni zahteva od svoje okoline, a kada i od sebe nešto
zahtevaju onda su svi zahtevi u nesrazmeri ne samo sa realnim mogudnostima njihovih fizičkih i
psihičkih potencijala, ved su u nesrazmeri i sa mogudnostima sredine u kojoj delaju. Ukoliko
vremenom sve više i sve češde doživljavaju razočaranja zbog neostvarenih očekivanja, javljaju se
najčešde dve mogude neurotične reakcije: agresivno i osvetničko ponašanje prema okolini, ili
samoprezir i mržnja prema samom sebi kao "slabidu" nesposobnom za životnu borbu. i u jednom i u
drugom slučaju neurotičnog reagovanja umor je čest i zajednički simptom dekompenzovane
neuroze.
Izlaza i pomodi iz dorsokaka neuroze, naravno, uvek ima, kao i iz svake druge bolesti, fizičke ili
psihičke. Najvažniji i presudni korak mora ipak da učini sam neurotičar, što je često zaista teže nego
odluka da se podvrgne nekoj teškoj, sa neizvesnim ishodom predloženoj operaciji. U čemu se sastoji
taj odlučujudi "skok u egzistenciju" iz jalovosti i ništavila neuroze? U bespoštednom prepoznavanju
sebe lažnog, sebe izmišljenog i umišljenog, sebe sujetnog, gordog i slavoljubivog, sebe "cara
prirode" (koji uništava prirodu), sebe u večitoj bolesnoj dilemi "jesam li vaš ili Napoleon"
(Raskoljnikov u nama), sebe sadističkog i sebe mazohističkog (jedno ne ide bez drugog). Da li još
nešto ostane na dnu ličnosti kada sve ove neurotične spodobe prepoznamo u sebi i ne samo
prepoznamo, jer intelektualni uvid nije dovoljan i oštroumnost je često oružje neurotične odbrane,
kao i skepsa - nego ih stresemo sa sebe? Tek posle metamorfoze Narcisa, koja je nezamisliva bez
patnje, pojave se najdragoceniji biseri ličnosti: sposobnost i snaga da se voli i neko drugi, spontana
potreba da se drugima bude od pomodi, da se sa drugima podeli bol i radost, bez lažnog sažaljenja i
bez zavisti, da se iz Ja kaže drugome Ti. Ovo je izgleda mogude postidi samo kada bide ljudsko stigne

40
do individue svesne svoga identiteta i koja jednoga dana postaje umorna zbog punode ispunjenog
življenja, a ne zbog praznine neprepoznate neuroze.

41
NEUROZE U DRUGOJ POLOVINI ŽIVOTA

Čovek sigurno ne bi doživeo sedamdesetu i osamdesetu, kada ova dugovečnost ne bi odgovarala

njegovoj vrsti. Zbog toga i njegovo popodne života mora da ima sopstveni smisao i svrhu i ne može
biti samo žalosni privezak prepodneva. (K. G. Jung).

Postavlja se najpre opravdano pitanje da li imamo prava da govorimo o neurozi u drugoj polovini
čovekovog života i da ovu "drugu polovinu" vremenski približno postavimo u razdoblju između
trideset pete i četrdeset pete godine. Karl Gustav Jung, koji je razlikovao neuroze prve i druge
polovine čovekovog života, bio je sklon da prvenstveno u zaokupljenosti problemima spoljašnjeg
života - sticanje zanimanja i zvanja, porodice, sveg onog što se zove društveni ugled, postavi u prvoj
polovini života. Ovaj bi se period približno završio do 40-45. godine čovekove starosti. A Jung ovo
razdoblje u čovekovom životu naziva "inicijacija u spoljašnju stvarnost". U drugoj polovini života,
trebalo bi, prema Jungu, ukoliko je prva polovina proticala u znaku relativno uspešne aktivnosti
usmerene prema spoljašnjim ciljevima, koja je omogudila relativno sazrevanje ličnosti, da postepeno
dolazi do pounutrašnjivanja vrednosti, do uspostavljanja novih vrednosnih sudova prema novim
ciljevima i sadržajima koje je ljudska psiha sebi postavila, da preovlada jednom reči onaj proces koji
je Jung nazvao "inicijacija u unutrašnju stvarnost". Ako je i do tada "volja za smislom" vodila čoveka
ostvarivanju principa svoje individuacije, u drugoj polovini života ova "volja za smislom" postaje još
značajniji naš krmanoš i treba da bude ispunjena sadržajima koji se, iako ne bitno, ipak razlikuju od
sadržaja želja i prohteva za kojima je išao mlad čovek. Ova promena u načinu doživljavanja i
razmišljanja čoveka u drugoj polovini života, promena (nekada suštinska) njegovih zanimanja i
interesovanja, prirodna je i spontana, ona potiče, prema Jungu, iz arhajskih dubina nesvesne
mudrosti večitog čoveka. Ovakvu promenu, međutim, koja stvara od čoveka blažeg i smirenijeg
procenitelja "dobrih" i "zlih" strana čovekovog bida (i sopstvenog i onog drugih ljudi), kada čovek
ređe i blaže "sudi", kada je naučio da i prošlost i sadašnjost objektivnije posmatra iz izvesne, za ovu
objektivnost neophodne udaljenosti, kada ved poseduje mudrost razlikovanja nekih trajnih istina od
onih, mnogobrojnih, relativnih, ne doživljavaju svi ljudi. Zašto?
Jedan od brojnih razloga jeste nesumnjivo i neuroza. Ona sa kojom je čovek ušao u srednje i starije
godine, nerešena, zapuštena, ili neprepoznata, često iz najranije mladosti, ali i neuroza koja se prvi
put pojavila u drugoj polovini života kao signal i opomena prirode čoveku da se sa nečim u njemu ili
njegovoj okolini duboko ne slaže. Među neurozama iz prve polovine života koje nepromenjene ili
vrlo malo promenjene prelaze sa čovekom i u čoveku u drugu polovinu njegovog života, poznata je
po svojoj tvrdokornosti hipohondrija i paranoidnost (često više kao životni stav, nego kao bolest).
Ostale poznate neuroze, kao što su neuroza straha, fobija, histerija, donekle i neurotična depresija,
doživljavaju u kasnijim godinama, čak i bez terapije, slabljenje ili promenu simptoma. Nas de sada
više zanimati sadržaj i oblik neuroza koje su se u čoveku pojavile prvi put, i to u njegovim kasnijim
godinama.

42
Prema nekim nemačkim autorima koji su se bavili ovim pitanjem, u starijim čovekovim godinama, u
slučajevima gubljenja ugleda i značenja u društvu, penzionisanja, ranog opadanja seksualnih modi
itd., nisu retke neurotične ili psihogene reakcije (u koje spadaju krada ili duža depresivna stanja
posle smrti nekog bliskog člana porodice), zatim hipohondrična stanja koja prate neke manje
ozbiljne telesne bolesti, kao i razdražljiva stanja pradena nesanicom, sa sklonošdu alkoholu ili
povlačenju u sebe sa pesimističkom mrzovoljom. Prema ovim autorima pojavljivanje prave neuroze,
i to prvi put, nije poznato, ili je izuzetno retko u drugoj polovini života. Naše psihoterapeutsko
iskustvo ide pre u prilog nekim drugim istraživačima ovog problema (švajcarskim i austrijskim) koji
sve češde opisuju jedan tip neuroze starijih godina, koji bismo najpre mogli nazvati
"egzistencijalnom neurozom". Da ne bi bilo zabune, treba odmah redi da nije reč o ljudima koji su
postali neurotični zato što su "egzistencijalno ugroženi", ved, naprotiv, o ljudima vrlo dobrog
materijalnog stanja, koji su neurotični jer su izgubili smisao življenja, kontinuitet "volje za smislom",
koji žive, kako bi to Viktor Frankl rekao, u egzistencijalnom vakuumu.
Kod ljudi sa "egzistencijalnom neurozom" otkrivamo, ponajčešde, dva toka zbivanja u prvoj polovini
života, koja bi nam mogla možda da objasne uzrok nastajanja ove vrste neuroze. Kod vedine onih
koji su postigli primetne društvene uspehe u prvoj polovini života, postoji težnja da svoj ugled,
uspeh i položaj zadrže neokrnjene i nepromenjene i u drugoj polovini života. Psihološko i
psihijatrijsko iskustvo, međutim, negira da je druga polovina života ispunjena istim problemima i
zadacima kao i prva polovina. Rigidno zadržavanje mladalačkih ideala i principa ponašanja koji se
proglašavaju "večito vrednim" previđa da isticanje ovakvih ciljeva ide protiv razvoja celine ličnosti,
naročito protiv one unutarnje strane ličnosti koja na prirodan način traži da se i sama razvije. Reč je
o ljudima koji hode večito da ostanu mladi i da se bave problemima mladalačkog i srednjeg doba
života, i u godinama kada "individuacioni proces" u ličnosti želi da se bavi sasvim drugom vrstom
problema. Usled sukoba koji je najčešde nesvesne prirode između ideala prošlosti, koji i kada su
delimično ostvareni, uporno hode u svesti čoveka druge polovine života da večno traju, i onih drugih
potreba duše koje traže promenu radi upotpunjavanja ličnosti, može da dođe do dužih ili kradih
depresivno-hipohondričnih faza koji ved nagoveštavaju nastajanje "egzistencijalne neuroze".
U drugim brojnim prilikama ova vrsta neuroze nastupa kod ljudi koji su kasno i sporo sazrevali i koji
su preneli mnoštvo nerešenih životnih problema (naročito seksualne i agresivne prirode) iz prve u
drugu polovinu života. Nije teško predstaviti kod ovih ljudi vrstu i intenzitet sukoba, i unutarnjih i
spoljašnjih, koji su prinuđeni da rešavaju svoje probleme u "nevreme", pozno, usporeno, sa
pogledom uperenim unazad.
Prema Jungovom mišljenju, a to je iskustvo i iz naše sredine, ljudi uglavnom nespremni stupaju u
drugu polovinu života. Smatrajudi da je istina jutra ista kao i istina večeri, oni ili neokrnjeno žele da
pronesu ideale mladosti u starost, postajudi tako karikatura mladosti, ili odlažu probleme prve
polovine života prenosedi ih nerešene u drugu polovinu čime ozbiljno usporavaju sazrevanje ličnosti.
U oba slučaja čest ishod je depresija i "egzistencijalna neuroza". Izlaz iz ove mučne situacije jeste
ponovno otkrivanje "volje za smislom" u sebi, ali smislom čiji sadržaj i smer najčešde nije isti kao
onaj koji je bio u mladosti.

43
PRENATALNA PSIHOLOGIJA - STVARNOST ILI FANTAZIJA

Kada je švajcarski psiholog Gustav Graber 1971. godine osnovao u Bernu "Internacionalno društvo
za izučavanje prenatalne psihologije" i časopis "Psiholog", bilo je dosta podsmešljivih, u svakom
slučaju najviše sumnjičavih odziva u stručnoj javnosti psihologa, psihoanalitičara i psihijatara. Posle
petnaest godina brižljivog i strpljivog skupljanja iskustava i više puta proveravanih podataka koje su
pružali ginekolozi i akušeri, pedijatri i psihoterapeuti, odnos prema ovoj, još uvek spornoj grani
psihologije ipak se promenio. Neke činjenice koje demo izložiti, a koje potiču iz sve raznovrsnije
literature pristalica prenatalne psihologije, morale bi se ozbiljno shvatiti; drugo je pitanje kakve
zaključke možemo izvlačiti iz njih.
Pođimo najpre, od nekoliko, čini se, nespornih činjenica. Dete može da čuje još pre rođenja, što je
utvrđeno eksperimentima još dvadesetih godina ovog veka.. Ako dete u majčinoj utrobi reaguje na
spoljašnje zvuke različito, skupljanjem I grčenjem na jake i neprijatne zvuke, a opružanjem i
opuštanjem na prijatnu muziku (Jehudi Menjuhin je u šali govorio da je muziku u sebe uneo još pre
majčinog mleka, prenatalnim uslovljavanjem), utoliko pre mora da reaguje na unutrašnje, pre svega
na Majčine srčane udare.
Njujorški psiholog Li Salk snimio je srčane otkucaje majke, a onda ih je puštao novorođenom detetu
koje plače. Vrlo brzo dete bi se umirilo, a često i zaspalo. Neke majke instinktivno stavljaju svoje
dete koje plače ili je zbog nečeg uznemireno na levu stranu, pored srca, što skoro po pravilu dovodi
dete do smirenja. Prema salcburškom psihologu Valteru Simonu, dvosložne reči kojim dete zove
mamu i tatu u celom svetu, u svome primitivnom govornom ritmu podražavaju majčine srčane
udare.
Eksperimenti drugih istraživača, mahom pedijatara i akušera, uspeli su da dokažu da dete u majčinoj
utrobi reaguje osim na zvuke, još i na svetlost, ukus i miris.
Engleski psihijatar Ronald Leng (kod nas poznat knjigom Podeljeno Ja - politika doživljaja) uveren je
u čudesnu mod naših delija koje su u stanju, prema njegovom uverenju, da još pre razvoja
specifičnog neuralnog delijskog tkiva apsorbuju i nagomilaju sva iskustva embriona sa njegovom
životnom sredinom, u stvari sa majkom.
Možemo, dakle, oprezno da pretpostavimo da još nerođeno dete započinje za vreme svog
embrionalnog života sa skupljanjem i gomilanjem (da li bi to značilo, kasnije, posle rođenja i u toku
života, i reprodukovanjem?) raznovrsnih čulnih utisaka koji mu dolaze preko majke i od svega onoga
čemu je ona izložena, u pozitivnom i negativnom smislu, što bi trebalo da znači da je duševni život
još nerođenog deteta kroz intencionalnost i komunikaciju, koji su nesumnjivo duševni kvaliteti,
prisutan sigurno rano posle začeda. Ovo se može pokazati i na ultrazvučnoj slici. Postoje, dalje,
elektroencefalografski dokazi da dete ved posle nekoliko meseci embrionalnog života počinje da
sanja. Šta bi beba u majčinoj utrobi mogla da sanja? Zar ne izgleda najprirodnije ono što i sama
majka preživljava lepo i ružno u toku trudnode?

44
Ako majka ima ogroman značaj za fizički i psihički razvoj deteta u toku trudnode, a svi do sada
prikupljeni podaci govore tome u prilog, kako treba procenjivati značaj duševnog i telesnog stanja
majke dok je u trudnodi?
Statistički podaci iz SR Nemačke pokazuju da je 1973. godine od 10.000 u braku začete dece 217
umrlo relativno brzo posle rođenja, dok taj broj u vanbračnim odnosima iznosi 366. Pored brojnih
drugih razloga koji objašnjavaju ovu primetnu razliku, nikako nije za potcenjivanje negativan stav
majke prema neželjenoj trudnodi (samo u 13% slučajeva dete je bilo u vanbračnim odnosima
željeno).
Brojna istraživanja svuda u svetu (takođe i kod nas, u Nišu i Šibeniku) nedvosmisleno potvrđuju
davnašnju slutnju da de tok trudnode, sam akt porođaja, kao i zdravstveno stanje deteta nekoliko
meseci posle porođaja, umnogome zavisiti od toga da li je majka želela dete, da li je bila u dobrim
emotivnim odnosima sa partnerom (da li je u braku ili nije), da li je u povoljnoj ili nepovoljnoj
materijalnoj situaciji itd. Nesigurnost, nezadovoljstvo i naročito strah majke nepovoljno utiču na tok
trudnode (broj spontanih pobačaja je u porastu), dovode do prevremenog porođaja ili do raznih
komplikacija za vreme porođaja, sve kao posledica poremedaja u funkciji hipotalamusa (deo mozga
u kojem su centri vegetativnog živčanog sistema), hipofize i drugih žlezda sa unutrašnjim lučenjem.
Ved normalan porođaj predstavlja za majku, a naročito za dete veliko opteredenje. Iako je u
psihoanalitičkoj literaturi, a i van nje, precenjeno "rajsko" stanje deteta dok je u majčinoj utrobi,
ipak, iz relativno sigurne zaštite koja traje devet meseci, u sredini "vlažnoj, tamnoj i toploj", dete se
odjednom nađe u sasvim novoj sredini koja je "suva, svetla i hladna", na koju se čovek prilagođava,
a često nikad ne prilagodi u toku celog života. Ved je Sigmund Frojd, koji inače nije verovao u
duševni život embriona, primetio: "Porođajni akt je prvi doživljaj straha i samim tim vrelo i prauzor
afekta straha", a njegov učenik Oto Rank tvrdio je da je rođenje traumatsko događanje od koga se
čovek nikad sasvim ne oporavi i da jaki strahovi kod nekih ljudi u toku života potiču dobrim delom
od prvobitnog straha pri rođenju.
Nemački savremeni psihoterapeut Fridrih Kruze dve rasprostranjene forme straha, agorafobiju (srah
od ulaženja u široke prostore) i klaustrofobiju (strah od boravljenja u zatvorenim i uskim
prostorima), dovodi u vezu sa traumatskim doživljajima pri rođenju. Analizirajudi preko hiljadu
snova anksioznih neurotičara i proveravajudi podatke iz istorije bolesti pacijenta, Kruze je zaključio
da je jedan, ne zanemarljiv broj agorafobičara rođen pre vremena. Ovi neurotičari, prema
Kruzeovom iskustvu, boje se napuštanja zaštidenih prostora, pate od jakih strahova odvajanja
(separacioni strah) i rado se povlače u sigurne, zamračene i ograđene prostore. Klaustrofobičari,
međutim, treba da su, prema Kruzeu, ostali duže u majčinoj utrobi, porođaj im je bio težak, do
kiseonika su jedva dolazili, a i hranjenje odmah posle porođaja nije bilo redovno. U kasnijem životu
ovakvi ljudi pokazivali su strah od zatvorenih prostorija, naročito lifta, železnice, aviona, automobila,
kao i zatvorenih, malih soba.
Složili se ili ne sa ovakvim Kruzeovim iskustvom u radu sa velikim brojem bolesno uplašenih ljudi,
blizak nam je zaključak iz njegove studije o problemima prenatalne psihologije koji glasi: "Duševni
život nerođenog deteta je još uvek bela mrlja na karti razvojne psihologije, svakako izazov da

45
pratimo svet čovekovog doživljaja i iskustva unazad sve do njegovog porekla, kako bismo stekli uvid
u poslednje i najdublje korene normalnog i patološkog socijalnog ponašanja čoveka".
Ako sazrevanje čoveka treba da znači pre svega porast odgovornosti, onda treba pretpostaviti da de
nova znanja i iskustva koja nam pruža prenatalna psihologija pojačati odgovornost svakog pojedinca
pred tajnom i lepotom rađanja. Jer ako je pretpostavka prenatalne psihologije tačna da je razvoj i
tok jednog ljudskog života, u normalnom ili patološkom pravcu, jednim delom zavisan od toka
trudnode majke, akta porođaja i prvih iskustava posle porođaja, onda i naš odnos prema duševnom
životu čoveka, od koga de zavisiti velikim delom i razvoj našeg telesnog zdravlja, ali i socijalnih
odnosa, mora biti postavljen sa više ozbiljnosti, dubine i odgovornosti nego do sada. Tek na taj način
oduvek zanemarivana preventivna medicina i psihologija mogu dodi do svog blagovremenog
dejstva.

46
SAVREMENA DOSTIGNUDA UPOREDNE PSIHIJATRIJE

Međusobno interesovanje naroda za druge narode i onda kada su odvojeni velikim geografskim
rastojanjima, istorijskim razvojem, rasom, kulturnim nivoom I religijom poraslo je u našem veku
izvanredno, i neprestano dalje raste. Bilo je otud sasvim prirodno da se i psihijatri u svetu, pre svega
u zemljama koje su ved dostigle relativno zadovoljavajudi stepen psihijatrijske nauke, okrenu drugim
narodima i rasama sa željom da ispitaju učestalost, forme i specifičnosti psihičkih poremedaja, kao i
način lečenja u udaljenim i zaostalim krajevima sveta, kao što su Afrika, Indija, Indonezija, Južna
Amerika itd. Ovakva ispitivanja, koja su naročito intenzivno poslednjih trideset godina obavljali
istaknuti stručnjaci iz Amerike, Kanade i Evrope (Vitkover, Pfajfer, Delgado i drugi) direktnim
odlaskom u ove za psihijatre neupoznate krajeve sveta i ostajanjem u njima nekoliko godina, bila su
omogudena plodnim prethodnim naučnim ekspedicijama raznih grupa viđenih antropologa,
etnologa i sociologa (Mid, Malinovski, Kardiner, Rohajm itd.), koji su sa ovih putovanja doneli beloj
rasi bogat i raznovrstan materijal.
Na početku svojih istraživanja uporedna ili transkulturalna psihijatrija postavila je sebi nekoliko
osnovnih pitanja, koja su istovremeno bili ciljevi daljeg izučavanja ove mlade psihijatrijske grane.
Ova su pitanja bila slededa:
1) utvrđivanje sličnosti i razlike kultura i njihov uticaj na pojavu bolesti tipa psihoza i neuroza;
2) ispitivanje sličnosti i razlike kultura međusobno i u vezi s tim vrednost i ispravnost naših
uobičajenih psihopatoloških pojmova, odnosno nozoloških klasifikacija bolesti u nekoj tuđoj
kulturnoj sredini; i
3) utvrđivanje odnosa kultura prema duševnim bolestima u njihovoj sredini, kao i način lečenja ovih
bolesti.
Na zanimljivo pitanje - postoje li u nekom kraju sveta duševne bolesti kojih nigde više nema u
drugim krajevima - odgovoreno je negativno. Ako ponegde i postoje izvesni oblici akutnih stanja
psihomotorne uzbuđenosti psihotičnog tipa sa eholalijom, ehopraksijom i hipnoidnim stanjem, kao
na primer u Malaji ili na Javi, ili tzv. amok-psihoze sa homicidnim ili suicidalnim agresivnim
reakcijama (u Malajskom arhipelagu), kvalitativno ova psihotična stanja nisu nova i nepoznata i u
drugim sredinama. Opšte je prihvadeno da su neke kulture više opteredene opasnim psihičkim
stresovima od drugih i da je u njima, prirodno, predispozicija za nastajanje duševnih smetnji veda i
učestalija. Ovo pravilo se prvenstveno odnosi na ona primitivna društva koja dolaze u sve češdi i bliži
odnos sa belom civilizacijom i koja preko ubrzane i često prenagljene industrijalizacije teže da
se što pre približe drugim, razvijenijim narodima u svetu. U ovim narodima, u znatnom su porastu
neurotične reakcije hipohondričnog i hipohondrično-depresivnog tipa sa telesnim funkcionalnim
smetnjama, psihosomatske bolesti, dok je broj izraženih psihoza klasičnog tipa uglavnom
nepromenjen.
U onim delovima zemlje u kojima narod živi relativno izolovan, u nepromenjenim uslovima
tradicionalnog reda, neurotične reakcije su retke. Tamo, međutim, gde je kulturni preobražaj u

47
svome punom toku, gde su sukobi sa tradicijom sve žešdi, a otcepljivanje od korena sve
neminovnije, abnormalne reakcije ličnosti i psihoreaktivne smetnje u ponašanju sve su brojnije.
Sumanut sadržaj psihotičnih bolesnika odgovara njihovom odnosu prema utvrđenom pogledu na
svet i magijskim predstavama o životu i smrti. S tim u vezi zanimljivo je da na Javi, na primer, ima
dosta fobičnih bolesnika koje društvo ne smatra bolesnim, pa se shodno ovakvom stavu društva ni
oni ne smatraju bolesnim. Oni su čak uvučeni u neke obredne rituale, koji ne samo što im pomažu
da se održe relativno zdravi ved se smatra da ove društvene funkcije uspešno sprečavaju dalji razvoj
bolesti. Ovo je Islamu, izgleda, bilo poznato još u XI veku, kada su neki prinudni neurotičari takođe
dobijali značajne društvene funkcije koje su ublažavale ili zaustavljale dalji razvoj njihove bolesti.
Čini nam se da nešto slično pokušava da postigne antipsihijatrijski pokret psihijatara u Engleskoj i
Americi, koji neke shizofrene bolesnike nastoji da predstavi kao žrtve pogrešnog stava i odnosa
društva prema njima, težedi da im omogudi rehabilitaciju i ponovno uključenje u društvo, istina sa
revolucionarnom željom da se najpre ovo društvo promeni. Karakteristika primitivnih afričkih
naroda je preovlađivanje tzv. difuznog tipa ličnosti, dakle nedovoljno ili nikako individualizovanog,
sraslog sa plemenom u kome živi, tesno povezanog sa svojim živim i mrtvim članovima, još uvek u
neposrednom kontaktu sa prirodom i kosmosom, kao i kolektivnim predstavama plemena
nasleđenih preko običaja i rituala predaka. Pri svemu tome Afrikanac ostaje iznenađujude otvoren
sa svim prednostima i manama jednog takvog stava. NJegova sredina je za njega istovremeno
patogena i terapeutska. Grupa je ta koja objašnjava nastanak neke duševne bolesti prema sistemu
kolektivne magijske predstave, ali grupa je i ta koja uspešno leči ove bolesti utvrđenim kolektivnim
ritualima. Naravno, i u ovakvim sredinama, u dodiru sa višim civilizacijama, stav se menja, unekoliko
i slike bolesti, mada vrlo postepeno i uz znatne otpore sredine. Očevidno je da svaka adaptacija
novome remeti dotadašnju homeostazu, što neminovno stvara stres koji onda može da prouzrokuje
bolest.
Južna Amerika je posebno zanimljiva za etnologe i psihijatre zbog raznolikosti naroda i rasa koji
zajedno žive na ogromnom prostoru ovog kontinenta. Za razliku od drugih primitivnih naroda, kod
kojih je depresija relativno retka, ona je u zemljama Južne Amerike, osobito među Indijancima česta,
kombinovana sa strahom i hipohondrijom. Alkoholizam i toksikomanije su u stalnom porastu.
Što se tiče lečenja duševnih poremedaja u pomenutim sredinama, ustanovljeno je da i pored
nesumnjivog i nezadrživog pomeranja načina objašnjenja duševnih bolesti, sa onog magijsko-
mističkog na ono zapadno-naučno, pa samim tim i pomeranja načina lečenja ovih bolesti, još
preovlađuju stari i oprobani, tradicijom uspostavljeni domorodački načini grupnog ritualnog lečenja.
U ovom lečenju, koje se služi i isprobanim travama, postižu se uspesi. Zbog ove činjenice moderni
psihijatri, posebno u Južnoj Americi (Peru), uspešno pokušavaju da uključe ove narodne lekare-
sveštenike u moderan način lečenja koristedi sve ono iz njihove prakse što se nesumnjivo pokazalo
korisnim u lečenju. Tako je, na primer, u Peruu u toku ispitivanje jedne vede grupe pacijenata sa
sličnim ili istim dijagnozama od kojih se jedna grupa leči na tradicionalan način uz pomod njihovih
narodnih lekara, dok se druga grupa leči najmodernijim psihijatrijskim sredstvima. Kako peruanski

48
psihijatri malo podsmešljivo ističu, na kraju lečenja nede biti previše iznenađenja ako preimudstvo
bude na strani tradicije.
Iz dosadašnjeg izlaganja mogli smo da razaberemo, najpre, da ustaljeni psihopatološki pojmovi
Zapada, pre svega oni koje je Jaspersova psihopatologija proglasila večnim, moraju da pretrpe
izmene. Isto tako postalo nam je jasno da je uporedna psihijatrija izašla iz anegdotskog opisivanja
egzotičnih formi psihoza drugih rasa i da je ušla u ozbiljnu naučnu fazu istraživanja duševnih bolesti
raznih naroda uslovljenih kulturnim stupnjem I tradicijom ovih naroda. Tako se na najbolji način
ostvaruje dijalog između raznih naroda i rasa, koji nas nepobitno uverava u jednu zajedničku,
opšteljudsku osnovu u kojoj se susredu i razumeju svi narodi u svetu. Na taj način raste i
odgovornost bele rase prema ostalim rasama da u procesu individuacije, koji je izgleda nezadrživ i u
kome se možda može sagledati neki evolutivno- spiralni smisao istorije, pažljivo odeli kukolj od
pšenice, sujeverje od stvarne tradicije i da na postepen i blag način uključi i ove zaostale narode i
rase u savremeni hod istorije.

49
ANTIPSIHIJATRIJSKI POKRET PSIHIJATARA

U jednom od najboljih Pirandelovih pozorišnih komada, Henrih IV, glavni junak se u jednom
trenutku pita: "Jer šta znači suočiti se sa ludakom? Znači suočiti se sa čovekom koji do temelja ruši
sve ono što ste vi izgradili u vama, suočiti se sa čovekom oko vas, koji obara logiku svih vaših
konstrukcija... Trebalo bi istražiti šta predstavlja istinu za tih stotinu hiljada drugih ljudi koje niko ne
smatra ludacima i kakvi su ti njihovi pogledi, zasnovani na čistoj logici". i na kraju komada Belkredi,
mada nešto ironično, u ime "normalnih" uzvikuje: "Najzad, došli smo do zaključka da smo ludaci mi
a ne on!"
Henrih IV, junak ovog sjajnog i uvek aktuelnog italijanskog pisca, mogao bi postati duhovni vođ za
jednu grupu ultra-revolucionarnih psihijatara najnovijeg doba koja izvrde stvari naglavačke ili ih, u
šta su oni ubeđeni, tek sada postavlja na noge.
Duševne bolesti, sve vrste pravog "ludila", tek 1 sada dobijaju, po mišljenju ovih "smelih i divljih"
psihijatara, svoju istinsku vrednost, tek je naše doba u stanju da u njima prepozna pravo njihovo
jezgro, pa smo na taj način tek danas u mogudnosti da im priznamo zaslužnu slavu nevinih jaganjaca
prinošenih vekovima na žrtvenik društvenog Moloha. Ludaci zapravo nisu nikakvi ludaci, ved žrtve
svoga vremena i njegovog političko-socijalnog duha. O čemu je za pravo reč?
Trojica psihijatara - Ronald Leng, A. Esterson i David Kuper - radedi u različitim londonskim
psihijatrijskim ustanovama, pokrenuli su originalno i smelo antipsihijatrijsku inicijativu, i odmah
naišli na odziv i prijem u drugim evropskim zemljama, u potpunosti odbacujudi tradicionalnu ideju
"ludila", posmatrajudi duševne bolesti kao valjanu, ali nedovoljnu zaštitu ličnosti protiv društva. Jer
društvo takvo kakvo jeste glavni je i odgovoran činilac koji stvara uslove u kojima se pojavljuje
"ludilo", koje je onda samo reakcija zdravlja protiv nasilja i agresije kojima je izložen subjekt.
"Od svoga rođenja", piše Leng, "beba je podvrgnuta onim snagama nasilja koje se zovu "ljubav", kao
što su u sličnoj situaciji bili njeni roditelji i roditelji ovih roditelja. Ove sile se prvenstveno
upotrebljavaju da unište suštinu čovekovih mogudnosti, i u celini poduhvat je krunisan uspehom.
Kada ovo novo ljudsko bide dostigne otprilike 15 godina, ono je slično nama, upola blesavo, više ili
manje adaptirano na svet takav kakav jeste. To je ono što se danas naziva biti normalan". Mnoge
socijalne forme ovekovečuju danas nasilje, ali ona forma na koju je naročito uperena oštrica ovih
pisaca jeste porodica.
Sve mentalne bolesti samo su i jedino proizvod porodične istorije, a duševno oboleli u porodici
istura se kao "žrtveni jarac", kao nosilac svekolikog "zla" roditelja, pri čemu ovi ili pokušavaju da ga
se otresu smeštajudi ga u duševnu bolnicu ili ga, naprotiv, ljubomorno čuvaju u svome krilu,
osedajudi potrebu za njegovim ludilom, jer samo tako mogu da održe svoje zdravlje i prividnu
ravnotežu (ovo se gotovo u celini poklapa sa onim stanjem u porodici koje sam nazvao "sindrom
zapletenih rogova").
Poslednjih godina mnogo se studira odnos majke i šizofrenog deteta, ali ono što se uvek propušta da
se dovoljno snažno istakne jeste porodica kao sistem, kao struktura jednog određenog društvenog

50
stanja kome pripada. Jer kao što se može kazati da je šizofrenija deteta simptom majke, može se
redi da je ludilo simptom društva i njegovih političkih i kulturnih formi. Kao što nema ludila s jedne
strane, i političkog društva s druge, nema jednog ili drugog uzroka ludila. To je upravo skup
socijalnih formi jednog društva koje proizvodi, upravlja i održava ludilo. Zdravlje i ludilo ne samo što
su promenljivi i relativni pojmovi ved se u ludilu nalazi i sadržana jedna duboka istina, koja iskustvo
čini mnogo autentičnije zdravim od onoga što nazivamo "zdravlje". "Ja mislim", produžava Leng, "da
šizofreničari mogu više da nauče psihijatre o unutrašnjem životu, nego psihijatri svoje bolesnike".
Panika koju izaziva reč ludog čoveka kod svih ljudi počinje od psihijatara, koji prvi traže da se
preduzmu hitne mere zaštite. Ono što se krije iza ovih mera zaštite samo je represivna forma koju
uzima na sebe strah lekara. Neka se psihijatri ne žale toliko na "opasnosti" koje prete društvu od
duševnih bolesnika. Nasilje ludaka nije ništa drugo do odgovor na nasilje koje se njemu čini. Ono
čega se zapravo ljudi boje kod ludog čoveka nije toliko njegov eventualni akt nasilja, ved je to
njegova reč.
Pratedi Frojdovu misao (mada ova grupa psihijatara nije baš raspoložena prema psihoanalizi), po
kojoj je "ludilo restitutivni proces lečenja", grupa revolucionarnih psihijatara traži, i u tome smislu
ved eksperimentiše, da se duševnom bolesniku
(naravno u uslovima bolničkog lečenja) pruži mogudnost da ima "reč do kraja", ukratko: da svoju
krizu dovede do najregresivnijh mogudih stavova, omogudavajudi mu na taj način, bez
medikamenata i šokova, da iživi svoje "putovanje" (izraz koji je upotrebio Leng za krize duševno
obolelog, a koje podseda na iskustvo sa LSD-drogom) i iskaže sve svoje misli, i to u prisutnosti kako
psihijatara tako i ostalih bolesnika Ovakvu vrstu terapeutske zajednice Kuper poredi sa terapeutima
koji su postojali u šamanističkom društvu i u starom Egiptu. Iskustva šamana, koji umnogome u
svome ponašanju podseda na psihotičara, koriste grupi. Kuper bi očevidno želeo da od današnjeg
duševnog bolesnika stvori neku vrstu novog šamana čije bi iskustvo u krizi korisno poslužilo ne samo
njemu, praznedi se pred drugima, ved i kolektivu pred kojim se prazni.
Dakle, prema ovim psihijatrima, morali bismo izvršiti kompletnu izmenu u proceni pojma ludila,
posmatrajudi ga odsada kao "normalnu" reakciju okrenutu prema "nenormalnom" društvu i koje,
ako mu se priđe kako treba, predstavlja jedno od najbogatijih iskustava koje može da učini ljudsko
bide. i revolucionarni zaključak: rešenje vedine mentalnih poremedaja ne treba tražiti u nekoj novoj
vrsti lečenja, ved u radikalnom preobražaju socijalne strukture koja stvara i održava ove poremedaje.
Šta treba redi na ove privlačne i opasne ideje jedne još uvek malobrojne grupe psihijatara kojima
politika očevidno nije strana, a koja se zalaže za vrlo krupne promene kako u društvu tako i u
dosadašnjem načinu mišljenja, koje je, moramo to priznati, dosta konzervativno i stereotipno
posmatralo duševnog bolesnika i duševne bolesti?
Ako izuzmemo namernu jednostranost ovih psihijatara koji su priličan broj vrlo različitih duševnih
bolesti sveli na jednu ili dve grupe onih bolesti koje osedaju veliku potrebu da se upravo verbalno
iskažu, opet namerno zanemarivanje i drugih uzroka pri nastajanju neke duševne bolesti (nasleđe,
metabolički uzroci, traume u ranom detinjstvu), kao i praktičnu nemogudnost da se lišimo nekih
dosadašnjih, oprobanih i uspešnih metoda u lečenju -možemo da naslutimo da je u nekim od ovih

51
ideja sadržano zrno istine koje bi moglo da posluži kao klica bududeg shvatanja i odnosa prema
nekim vrstama mentalnih poremedaja. Nama se čini više nego verovatno da de budude generacije
imati zaista radikalno drugačiju sliku i stav prema duševnim bolestima od našeg današnjeg. Ovo je
delimično izrazio i Igor Karuzo napisavši da svi ljudi koji su do sada bili vekovima iskorišdavani,
potlačeni i otuđeni, a u ovu grupu on ubraja proletarijat, kolonijalne narode, žene, mlade ljude i
duševno bolesne, počinju da budu svesni svoga suvereniteta i ličnosti, ne želedi više nikada da se liše
onoga što su velikom cenom do danas platili i izborili.
Poznati španski psihijatar Lopez Ibor, pri otvaranju 4. Svetskog psihijatrijskog kongresa, rekao je da
su i neuroze i psihoze individualni mitovi. Pomenuo je da i Španci imaju jedan takav mit, onaj o Don
Kihotu. Pa kao što je Don Kihot bio lud i istovremeno razuman, tako se može redi da nema ni
apsolutno duševno bolesnog, niti apsolutno razumnog čoveka.
Još je najtačnije i samoj suštini problema najbliže prišao Karl Jaspers kada je napisao: "Možda je
šizofrenija u naše doba uslov za neku vrstu istinitosti u sferama koje su u ranijim vremenima mogle
da budu doživljene i bez šizofrenije".
Želimo i nadamo se boljem vremenu u kome de čovek modi da domaši i one sfere unutrašnjeg
života, i to bez one cene koju danas plada kada ove sfere dodirne, kao i dubljem razumevanju i vedoj
toleranciji prema javnim manifestovanjima ovih sfera. Jer, možda su to zaista iste sfere koje
dodiruje i genije i ludak (ovo važi, naravno, samo za jedan mali broj nekih duševnih bolesti), jedan
savršeno opremljen, drugi - goloruk!

52
ZNAČAJ PSIHOTERAPIJE ZA SAVREMENU SVEST

Od čega zavisi uspešnost psihoterapije

Psihoterapija kao grana psihijatrije i, još šire, medicine uopšte našla je sebi mesto još davno u svetu,
relativno skoro i u našoj zemlji. Ovo mesto koje ona zauzima među ostalim terapeutskim metodama
u psihijatriji značajno je ne samo zbog toga što je svaki razgovor između lekara i pacijenta pomalo i
psihoterapeutski, ili bi to trebalo da bude, ved i zbog toga što je čovek takvo bide koje je upudeno na
drugog čoveka, njegovu izgovorenu reč i susret koji sa tim drugim čovekom može da ostvari. Svi mi,
doduše, komuniciramo jedni s drugima, na različite načine i pod različitim okolnostima, ali svaka
komunikacija nije i susret dva čoveka. Komunikacija je samo mogudi susret, kao što u nizu naših
izbora samo ponekad taj izbor bude i slobodan izbor. U vedini ostalih slučajeva i naša komunikacija i
naš izbor determinisani su (otud često i neuspešni) i to "od slojeva u našem nesvesnom do sunčanih
pega".
Psihoterapeut, koji sve manje mora da bude samo psihijatar, stoji pred svojim neurotičnim ili
psihotičnim pacijentom u posebnoj vrsti obaveze da sasluša, razume i pomogne jedino svojom reči,
gestom, ali i dutanjem, ili samo svojom prisutnošdu, a u tome treba da dođe do najboljeg izražaja
skladan spoj, najpre, njegove čovečnosti, naučenog znanja i svakako pomalo i umetničke sklonosti.
Tek uspešna sinteza nabrojanih kvaliteta omogudava psihoterapeutu blagotvoran, obnavljajudi i
često spasavajudi uticaj na njegovog psihički, na različite načine, pokolebanog štidenika. Svakome
postaje brzo jasno da kvaliteti koji se traže od dobrog psihoterapeuta nisu mali, niti se oni
jednostavno stiču. Osim dobrog poznavanja samog sebe i otklanjanja sopstvenih neurotičnih crta,
što se prilično uspešno ostvaruje tzv. didaktičkom analizom bududeg psihoterapeuta (koju smatraju
neophodnom ne samo psihoanalitičari), dobrog psihoterapeuta odlikuje sposobnost neprestanog
usavršavanja i sazrevanja, što je deo onoga procesa koji Maslov naziva samoaktualizacija. Ako je
željeni psihoterapeut zaista onaj koji je u stanju da neprestano nešto novo nauči, pri čemu se ovo
učenje mnogo manje odnosi na inventar znanja i povedavanje intelektualnog kvantiteta, mnogo više
na dalje upoznavanje i menjanje samog sebe, a pošto mu u ovome menjanju i sazrevanju mnogo
pomaže sam pacijent, postaje razumljivije zašto smo na početku ovog članka naglasili važnost
susreta dvaju, egzistencijalnim jezikom rečeno, jednakih bida.
Na prvo pitanje, dakle, od čega zavisi uspešnost psihoterapije, odgovorili smo ističudi ličnost
psihoterapeuta od čijeg stepena zrelosti, postojanosti i moralnosti - koja je prestala da bude spolja
nakalemljena, imitirana ili samo delimično, preko neke snažnije ličnosti u okolini identifikovana
moralnost, ved koja je postala sastavni deo celokupne ličnosti - zavisi nesumnjivo, jednim delom,
dejstvo psihoterapije.
U odgovoru na drugo pitanje, šta se istražuje i očekuje od pacijenta u ostvarivanju uspešne
psihoterapije, na prvom mestu istakao bih način i stepen doživljene patnje zbog bolesti, na šta je
vrlo plodno ukazala još Karen Hornaj 1951. godine. Nekom može da izgleda apsurdna tvrdnja

53
psihoterapeutskog stručnjaka da nije mogao da pomogne nekom neurotičaru pre svega zbog toga
što ovaj nije u stanju da doživi dovoljno ozbiljno i osedajno (u smislu iskrene patnje) svoju bolest.
Svakako nije svaka patnja zbog bolesti kod pacijenta korisna i plodotvorna. Razlikujemo zbog toga
plodnu i korisnu patnju, koja se doživljava zbog simptoma bolesti i njenih posledica, još više, zbog
uzroka ovih simptoma kada se oni spontano ili uz nečiju pomod otkriju, od one neplodne i nekorisne
patnje koja proizlazi iz prkosne nemodi pacijenta da zbog neurotičnih smetnji uspe u ostvarivanju
svojih previše ambicioznih, katkad i ne suviše etički opravdanih ciljeva i želja. Neurotični simptomi u
takvim slučajevima, često povezani i sa nekom telesnom bolešdu (grizlica, kolitis, astma, povišen
krvni pritisak), upravo su zaštita i opomena da se čovek ved jednom prene i ispravi očevidno
iskrivljenu životnu putanju ili, kako bi Adler rekao, fiktivni životni cilj.
Ima i drugih značajnih kriterijuma preko kojih saznajemo i postavljamo prognozu uspešne ili
neuspešne psihoterapije. U ove kriterijume spada, najpre, stav pacijenta prema svojim simptomima.
Sve dok pacijent uporno nastoji na organskom, odnosno fizičkom uzroku svojih simptoma (bol u
stomaku, glavi, srcu, itd.), i pored potpuno normalnih laboratorijskih i ostalih analiza koje su savesno
sprovedene, ne može se još otpočeti sa pravom psihoterapijom. Očevidno je da pacijent oseda neku
veliku potrebu i ne manje jak strah, koje psihoterapeut treba da prepozna, a zbog kojih mu je veoma
stalo da njegova bolest ne bude "nervna" ili "psihogena".
U prognostički značajne činioce psihoterapije spadaju socijalni uslovi, pre svega oni u kojima
bolesnik živi. Ne treba da se po svaku cenu traži "krivac" i za neurotično ili psihotično oboljenje.
Istraživati da li je "kriv" sam pacijent ili njegova okolina zbog toga što je postao bolestan, neplodan
je, nezahvalan i na kraju etički ne sasvim opravdan trud. Zašto je tako teško podi od istine koju je
veliki Dostojevski izrekao za sva vremena: Svi smo pred svakim krivi!
Kada istražujemo socijalne činioce u nastojanju i održavanju neuroze i psihoze, više nas zanima u
kojoj su meri individualne smetnje kod našeg pacijenta deo subjektivnih, biološko- konstitucionalnih
i psihodinamičkih činilaca, a u kojoj su deo bračnih i češde familijarnih neuroza. Zasluga je nemačkog
psihijatra Rihtera (Norst E. Richter) što je, 1970. godine, postavio razliku između tzv. porodične
simptomatske neuroze i porodične karakter-neuroze. U prvom slučaju porodica ili jedan njen član,
radi održavanja sopstvene neurotične ravnoteže, čini u neku ruku nesvesnim mehanizmom, jednog
svog člana bolesnim. Tako ovaj član postaje "lokalni simptom" porodice, vrsta "žrtvenog jagnjeta". U
lečenju ovakvog čoveka porodica gotovo po pravilu čini teškode psihoterapeutu ometajudi lečenje
svesno, ili češde nesvesno. U drugom slučaju vedina ili svi članovi porodice inficirani su neurozom,
drže se međusobno solidarno, a kao štidenik se pred psihoterapeutom pojavljuje jedan od članova
koji je nešto više optereden neurotičnim simptomima. U ovakvom slučaju neuroze neophodno je
lečiti čitavu porodicu grupnom, odnosno tzv. porodičnom psihoterapijom.
Nabrojademo, na kraju, prema nemačkom psihoterapeutu Hajglu (F. Heigl), još nekoliko činilaca kod
pacijenata koji imaju određenu ulogu kada razmatramo problem uspešnosti psihoterapije, pri čemu
izvesne, mada ne bitne razlike postoje kada je reč o individualnoj ili grupnoj psihoterapiji. Zanima
nas, najpre, kvalitet i kvantitet provokativne situacije koja je izazvala kod čoveka pojavu neurotičnih
simptoma, pri čemu moramo podi od činjenice da niko nije sasvim imun od raznih spoljnih i

54
unutarnjih provokacija, jer gotovo niko nije, makar i u neznatnoj meri, lišen latentnih neurotičnih
(ponekad i psihotičnih) crta. Interesujemo se, pri tom, kako je naš pacijent u prošlosti odgovarao na
slične ili drukčije provokativne situacije, procenjujudi tako ono što u psihologiji zovemo snagom Ja.
Značajna je i inteligencija, zatim prisutnost skrivenih ili manifestnih talenata i drugih obdarenosti
pacijenta, kao i njegova životna starost. Ranije Frojdovo shvatanje da se uspešna psihoterapija može
sprovoditi samo kod ljudi do njihove 40-45. godine starosti unekoliko je korigovano po voljnim
rezultatima psihoterapije i kod nekih ljudi do 60 godine starosti. Veoma je značajno procenjivanje ne
samo realne socijalne situacije pacijenta (porodične, ali i šire društvene), koja dopušta ili ne dopušta
mogudnost promene njegovog stava (jer se u nekim situacijama sav napor i pacijenta i terapeuta da
se uspešno okonča psihoterapija ruši pred čvrstim, a bolesnim, bedemom porodice ili društva), ved
je neophodno dobro proceniti opšte osedanje sopstvene vrednosti pacijenta, koje je u uskoj vezi sa
strukturom njegovog Nad-ja i njegovog Ideal-Ja. i jedna i druga struktura funkcionišu kod svakog
čoveka svesno i nesvesno, pri čemu nesvesni udeo znatno preteže kod neurotičnog oboljenja.
Najzad, istraživanje tzv. autonomne funkcije čovekovog Ja, o kojoj je naročito Hartman još 1939.
godine tačno pisao, obavlja se u našem raspitivanju kod pacijenta kako on ispunjava svoje slobodno
vreme. NJegov odgovor može da nam pokaže u kojoj je meri čovek sputan, neslobodan i uplašen
pred zahtevima tzv. slobodnog dela Ja, odnosno u kojoj meri možemo da računamo sa saradnjom
kreativnog potencijala, koji svaki čovek latentno ili manifestno poseduje.
Želeli smo da ukažemo na složenost i odgovornost plemenitog posla psihoterapije ne osvrdudi se
ovoga puta na razne psihoterapeutske škole, od kojih vedina poklanja znatnu pažnju izloženim
kriterijumima pri procenjivanju da li psihoterapiju treba uopšte otpočinjati i šta se od nje onda može
realno očekivati. Kao i u svakom delikatnom poslu u kome čovek ima glavnu ulogu, i u psihoterapiji
se mogu doživeti razna prijatna i neprijatna iznenađenja. Što je izazov, međutim, vedi, jer je i stepen
nepredvidljivosti tada znatan, i odgovor oba ljudska bida koja ostvaruju susret je značajniji.

Da li je mogudna autoanaliza?

Otkridem nesvesne psihe, njenih dinamizama i bezbrojnih preobražaja, psihoanaliza je unekoliko

okončala, i pored Sokratovog upozorenja, jednu viševekovnu ljudsku zabludu, istovremeno unosedi
pometnju u čoveka. Zabluda, naime, da čovek dobro poznaje samog sebe ovim otkridem
psihoanalize nije naravno, još iskorenjena; kao i mnoge druge i ova zabluda ima svoga razumljivog
korena u nasušnoj potrebi čoveka da se oseda siguran, bar u sebe, da zna šta želi, može i hode.
Izručen na milost i nemilost nepoznatim, modnim silama prirode u animističkom društvu, kakvo i
danas postoji kod takozvanih primitivnih naroda, prepun magijskog straha od tajanstvenih zbivanja
u njemu i van njega, čovek se u toku svoje evolucije, jačajudi snage razuma i svih instrumenata koje
mu je ovaj stavio na raspolaganje za, ispitivanje prirode, vrlo lagano oslobađao slepe zavisnosti od
nje, upoznavajudi sve dublje i tačnije prirodne zakone, učedi tako da njima i vlada.
Slično detetu, i primitivan čovek se brani od nepodnošljivog osedanja sopstvene nemodi i slabosti
čvrstim uverenjem u magijsku snagu izgovorene reči, nekog učinjenog, ritualnog gesta, ili čak samo

55
neke pomisli. Na sličan način se brane i duševni bolesnici od nekog poraza koji preti ličnosti, od
nemogudnosti priznavanja nekog opšteg unutarnjeg sloma, i to obično bežanjem u stanje detinjstva,
odnosno, filogenetski, u neko ranije preistorijsko stanje čoveka.
Zreo čovek racionalističkog doba, pošto se dokopao razuma kao najjačeg oružja u borbi sa
nepoznatim, čvrsto se u njega ušančio i naučio da pomodu njega posmatra i predviđa, ne želedi više
nikakav povratak u tamne sfere svojih osedanja, slutnji i strahova. Ovakav njegov stav potpuno je
razumljiv kada se podsetimo koliko je smešno kratak period otkad je čovek postigao svoje
oslobođenje od mraka neznanja i zabluda i koliko se on još nalazi u "eksperimentalnom stadijumu"
razvida svoje svesti.
Otud i njegova opravdana bojazan, podozrenje, pa i energično odbijanje da prihvati mogudnost
postojanja nepoznatih i opasnih oblasti u njemu samom.
Pa ipak, čovek nije u stanju da se oslobodi ovih tamnih sila u svome nesvesnom. Davno je s pravom
rečeno da čovek samo nekada misli, a stalno oseda. Otud negiranje svoga nesvesnog života dovodi
do velikih potresa u čoveku i to kako u njegovom unutarnjem životu, u kome se onda stvara opasan
rascep između afektivnog i racionalnog načina življenja, tako i u spoljašnjem životu, nedozvoljenim
precenjivanjem modi razuma.
U ispitivanju prirode i vladanju njome, čovek je danas postigao zadivljujude rezultate otkrivajudi sve
nove i usavršenije instrumente kojim podjednako uspešno ispituje zemljinu utrobu, kao i kosmos.
Šta je čovek učinio i kakve je instrumente otkrio, da li je postigao slične rezultate u upoznavanju i
otkrivanju samog sebe? Ne može se ni u kom slučaju tvrditi da je ovim rezultatima čovek zadovoljan,
i pored pronicljivih metoda koje je otkrila eksperimentalna psihologija. Naprotiv, stiče se utisak da
čovek namerno beži od ispitivanja i otkrivanja samog sebe, kopajudi sve dublje u zemlju, ili
istražujudi nepregledna prostranstva kosmosa. Očigledno je da je ovakvo ispitivanje ipak lakše i
prihvatljivije nego kopati po sebi otkrivajudi svoje individualno, familijarno ili kolektivno nesvesno. U
ovakvom istraživanju svaki i najkulturniji Evropejac samo je slab učenik bilo koga u ovoj metodi
introspekcije školovanog Indusa. i ovo nam je shvatljivo kada se podsetimo načina kako je formiran
školovan induski čovek tokom hiljada godina.
Činjenicama moramo ipak pogledati u oči. Ono što sve više postaje imperativ, kako za rešavanje
unutarnjih kriza u čoveku tako i za njegovo mnogo uspešnije socijalno življenje, zaista nije otkride
nekog novog kamena iz sumerskog doba, ili robotsko batrganje po mesečevoj površini, ved
usklađivanje protivrečnih slojeva u samom čoveku. Prinuđeni smo, a to demo biti sve više u
bududnosti, da naučimo najtežu veštinu života - živeti pomireni sami sa sobom i svetom koji nas
okružava. Da bi se ova veština postigla neophodna je i autoanaliza.
Psihoanaliza nam je odškrinula vrata jednog zapletenog lavirinta naše sopstvene ličnosti. Ona nam
je objasnila da čovek nije samo sputan nečovečnim uslovima u kojima živi, niti da je dovoljno,
jednom za svagda, srušiti takve uslove. Bar isto toliko čovek je sputan i nesagledanim lavirintom u
samom sebi, pa je uzalud pokazivati nekome sunce ako oči nisu prethodno postale spremne da
gledaju u njega.

56
Ako bismo se sada okrenuli naučnom sagledavanju problema autoanalize, bar onako kako na nju
gleda psihoanaliza, čiji je ona nesumnjivo značajan deo, onda demo morati da utvrdimo da su
teškode pri njenom ovladavanju brojne i naporne.
Čoveku se čini da nije ništa prirodnije i lakše nego da posmatra samog sebe i tako donosi određene
zaključke za svoja delanja i ispunjavanje postavljenih zadataka. i pored nesumnjive činjenice da u
čoveku postoji neprekidna, prirodna potreba da se posmatra, da se nekim drugim Ja ponekad udalji
i onda osmotri svoje svakodnevno ja, svoju Personu, što de redi masku koju stalno navlači za razne
prilike i razna društva - otud velika opasnost da sebe poistoveti sa tom maskom - ništa nije teže
nego objektivno analizirati svoje nesvesne želje, prohteve i postupke. Svaki čovek ima jednu ili više
"slepih mrlja" u sebi, i to upravo za one strane svoje ličnosti koje su bitne za ličnost, a koje on
upravo ne želi da opazi i prihvati kao deo sebe.
Značajnim ljudima, u prvom redu umetnicima, kao što su bili Dostojevski, Kafka ili Prust, pošlo je
naročito za rukom da izvrše jedno izuzetno mučno, ali plodno analiziranje sebe. Od plodova koje su
nam doneli ovakvi veliki ljudi, mirno se može redi da živi dobar deo čovečanstva, jer čovek zaista ne
živi samo od hleba.
Jednu takvu, izvanrednu autoanalizu izvršio je i sam Sigmund Frojd, i upravo toj analizi možemo da
zahvalimo za toliko značajan prodor u svet snova, odnosno za čitavu Frojdovu interpretaciju snova.
Pa ipak, i pored ovog Frojdovog iskustva i zanimljive knjige Karen Hornaj Autoanaliza, u kojoj nam
autor opisuje kombinovano lečenje jedne pacijentkinje psihoanalizom i autoanalizom, mogudnosti
za stvarno lečenje nekog neurotičara samo auto-analizom vrlo su ograničene. Ono što umetnik
postigne, u uspešnoj sublimaciji svojih neurotičnih konflikata, u stanju je da postigne samo vrlo
ograničen broj ljudi koji nisu umetnici. Upoznavanje samog sebe nekad je pre omogudeno u dijalogu
nego u monologu. Otud sve forme dijaloga, počev od psihoanalitičkog pa do onog između stvarnih
prijatelja, ili u onim uspešnijim odnosima između muškarca i žene, bliži su dostignudu onog dalekog
cilja, stvarnog upoznavanja samog sebe, nego razni monolozi puni jalovog mudrovanja u
zatvorenom krugu. Čoveka u svakom slučaju treba naučiti da prilazi samom sebi na sličan način kao
što se uči da prilazi nekoj komplikovanoj mašini kojom treba da zna da rukuje. U ovome mu
značajnu pomod može da pruži psihoanalitičar, koji ga, između ostalog, može naučiti da pravilno
prilazi i "kraljevskom putu u nesvesno" - njegovim snovima. Vođenje dnevnika još je jedan od vrlo
korisnih načina upoznavanja i onog dela sebe koji je do tada bio nepoznat. Autoanaliza je samo
ograničena mogudnost da neurotičar izleči samog sebe. i kod ovoga je, međutim, ostvarljivo da mu
se uz pomod analitičara omogudi kombinovana analiza, koja je ved u brojnim slučajevima imala
uspeha. Autoanaliza zdravih ljudi sve je više imperativ našeg vremena, jer je nesumnjivo jedan od
puteva kojim čovek miri suprotnosti u samom sebi, olakšavajudi tako svoje uspešno uklapanje u
zajednicu, što opet praktično znači jačanje kolektivnog jedinstva jednog društva sastavljenog ne od
anonimnih brojeva, ved od individualnosti - što svakako mora da bude cilj svakog demokratskog
društva.

57
Svetla i tamna strana psihoanalitičke pedagogije

Kada je psihoanaliza objavila, a dobrim delom uspela i da dokaže kako je vedina dubljih neurotičnih
poremedaja u odraslom dobu posledica raznih trauma i lišavanja iz doba detinjstva, i to čak ranog
detinjstva, bilo je sasvim prirodno da je ona svoj uticaj morala da proširi i na čitavu pedagogiju. i
pored početnih otpora, i to žestokih, koje je pružala ova grana nauke ranoj psihoanalizi, otpora koji
ni do danas nisu sasvim prestali, mnogim poznatim pedagozima ubrzo je postalo jasno da bez
prihvatanja nekih osnovnih psihoanalitičkih postavki, pedagogija, kao zasebna i veoma važna grana
nauke, nede modi dalje da napreduje. Vedini pedagoga i psihologa, naročito oni koji su se direktno
zanimali problemima vaspitanja dece, zatim mentalnim higijeničarima, kao i svima onima koji su se
bavili predohranom mentalnih i drugih sličnih oboljenja, bivalo je sve jasnije da se samo
preduzimanjem novih mera u vaspitanju dece može postidi smanjenje sve vedeg i zabrinjavajudeg
broja manifestovanja raznih neurotičnih poremedaja odraslih ljudi. Dotadašnja neiskrenost roditelja
u seksualnim pitanjima, nerealno visoki moralnih zahtevi, preterana strogost ili preterano maženje,
nepotrebne i štetne kaznene mere, nesvesna zavođenja itd., koji su svi zajedno ili posebno ojačavali
i pogoršavali prirodne i neizbežne krize malog deteta - vezane za Edipov kompleks, kastracioni strah,
zavist ženskog deteta prema muškarcu, agresivne težnje sa istovremenom sklonošdu za
potčinjavanjem - stvorili su potrebu za novom vrstom vaspitanja koje bi trebalo da stvori zdravije i
srednije ljude pod pretpostavkom uspešnog izbegavanja grešaka mnogih generacija roditelja u
prošlosti.
Iako je odmah na početku susreta psihoanalize sa pedagogijom bilo jasno da se teorijske zamisli
nede modi praktično da ostvare bez velikih teškoda I nesporazuma, jer su i roditelji i učitelji i
pedagozi očekivali, čak zahtevali, od psihoanalize neku vrstu gotovih obrazaca pravila i propisa,
uticaj psihoanalize, koja je bila više u stanju da opomene, ukaže na sigurne greške u vaspitanju,
nego da pruži gotove recepte za njega, bio je značajan i blagotvoran.
Porodična sredina - svuda gde je to bilo mogude, i do koje je uopšte stizao novi talas psihoanalitičkih
otkrida ostvarenih prvenstveno na analizama odraslih neurotičara - počela je da menja svoju
fizionomiju i da otvara širom vrata novim saznanjima.
Tako su, na primer, roditelji shvatili da zadržavanje deteta da spava u njihovoj spavadoj sobi preko
jednog njegovog određenog uzrasta (u tvrdom dotadašnjem uverenju da dete uvek blaženo spava
dok oni u krevetu vode ljubav) može da bude vrlo štetno po dete, budedi u njemu ranu seksualnu
radoznalost, koja nije najčešde zadovoljena čak ni privremenim verbalnim objašnjenjem nekih
osnovnih istina iz seksualnog života. Danas je neshvatljivo kako su nekadašnji roditelji, u dugom nizu
generacija, bili uvereni da sve do puberteta, a vrlo često ni u ovome, nije potrebno deci pružiti
nikakva bliža objašnjenja iz jedne oblasti čovekovog života koja odlučujude utiče na formiranje i
razvoj celovite ljudske ličnosti. Mi danas znamo otkuda ovo slepilo kod roditelja. Oni jednostavno
nisu ni u snu pretpostavljali, pošto su prethodno postigli gotovo potpuno potiskivanje infantilnih
sedanja iz sopstvenog seksualnog razvoja, da dete ne postaje seksualno bide tek u pubertetu, ved da
ono prolazi kroz sasvim određene i danas poznate faze seksualnog razvoja takoredi od rođenja.

58
Trebalo je da prođe dosta vremena dok su roditelji shvatili da su frigidnost I impotencija odraslih
seksualnih jedinki često posledica ne samo njihovog sopstvenog prestrogog ili licemernog stava
prema seksualnim problemima deteta ved i netačnog i štetnog procenjivanja infantilne onanije, koja
se danas smatra prirodnom i običnom u jednoj fazi ranog detinjstva. Slični preobražaji u
roditeljskom shvatanju ponašanja deteta odnosili su se i na povremena ispoljavanja agresije deteta i
njegovog neprijateljskog stava prema bradi ili sestrama, ali i prema roditeljima. Ovakva ispoljavanja
danas se ne smatraju patološkim znakom "lošeg karaktera" deteta, ved njegovim prirodnim
potrebama za osamostaljivanjem i njegovom mučnom borbom za priznavanjem svojih prava i svoga
Ja. Vedom tolerancijom roditelja i prema ovim agresivnim ispoljavanjima deteta, kao i prema
seksualnim, stvorena je sasvim nova atmosfera u porodici, u kojoj nisu više veštački gajeni strah i
osedanje krivice, dva najteža biča koja nepovratno mogu da spreče normalan razvoj deteta i da od
njega stvore trajnog neurotičara. Boljim uvidom u oralnu, analnu i falusnu fazu razvoja deteta mogli
su roditelji sasvim uspešno sprečiti kasnije poremedaje u ishrani (iz kojih proizlaze psihosomatske
bolesti tipa grizlice stomaka, hronična zapaljenja creva itd.), u funkcionisanju aparata za krvotok
(potisnuta agresivnost i preterana ambicioznost stvaraju uslove za povedan krvni pritisak), ne
spominjudi brojne mogude poremedaje u seksualnoj oblasti ili u stvaranju patoloških crta karaktera
(preterana strašljivost i pedanterija kao posledica preteranog rituala čistode u detinjstvu).
Iz dosadašnjeg izlaganja mogli bismo pogrešno zaključiti da su psihoanalitička otkrida, a naročito
njihova praktična primena - ako su samo roditelji prošli kroz neki psihoanalitički kurs - u stanju da
otklone sve dosadašnje smetnje i greške koje su vekovima činjene u pedagogiji, pa da se prema
tome ubudude može očekivati nova generacija zrelih i zadovoljnih ljudi. Ako ovakav optimizam i nije
sasvim preteran, moramo se podsetiti da sve što u životu ima svoje lice i svoju svetlu stranu,
neminovno poseduje, ne znamo tačno po kakvim zakonima dualiteta, i svoje naličje i svoju tamnu
stranu. Ne može drukčije biti ni sa psihoanalitičkom pedagogijom. Seksualno oslobođenje i
prosvedivanje, o kojima se tako mnogo danas govori, zajedno sa nesumnjivo pozitivnim doprinosom
slobodnijem razvoju čoveka, doneli su i seksualno otkočivanje i zloupotrebljavanje ovog značajnog
nagona u čoveku namenjenog njegovom oplemenjivanju i delimičnom sublimiranju. Ovo se isto
može redi i za nagon agresije, i za prirodnu potrebu za važenjem, odnosno mod. Odstranjivanje
svakog straha od roditeljske strogosti stvara u detetu pojačan strah od sopstvene savesti, verovatno
zato što je nemogude i čak opasno da čovek ostane pred sobom i drugima bez ikakvog straha. Slična
opasnost preti i kada se dete oslobodi bilo kakvog osedanja krivice, pri čemu treba dobro razlikovati
neurotično osedanje krivice od zdravog osedanja stvarne krivice, čuvajudi se toga da se dete liši
svakog suočavanja sa krivicom, od koje se jednostavno čovek ne može nikada sasvim sačuvati, jer de
upravo u tome slučaju biti optereden nepotrebnim i bolesnim osedanjem krivice.
Po mišljenju Ane Frojd, koja se dugo bavila problemima psihoanalitičke pedagogije, greška pri
pojavljivanju tamne strane ove pedagogije nije u osnovnim postulatima psihoanalize, ved u
preteranim očekivanjima od nje. i još nešto značajnije, pri čemu Ana Frojd samo ponavlja poznatu
misao svoga oca: neuroze su cena koju čovečanstvo plada za svoj kulturni razvoj!

59
I po Jungu i Fromu, nema individualnog i kulturnog napretka, kako pojedinca tako i celog
čovečanstva, bez prolaženja kroz neurozu. Jedni samo ostaju zauvek u njoj, dok drugi prolaze kroz
nju. Da li de čovek ostati zarobljen u mreži neuroze ili de se sa dragocenim iskustvom iz nje izvudi -
zavisi upravo najviše od stava roditelja i njihovih vaspitnih mera u ranom detinjstvu deteta, čak i
onda kada u potpunosti usvojimo misao, čini nam se Ljube Nenadovida - "Dve najteže stvari na svetu
jesu: društvom dobro upravljati i dete dobro vaspitati".

Da li je svako lečenje opravdano?

Ovakvo pitanje može u prvi mah da izgleda apsurdno. Zar nije dužnost svakog lekara oduvek bila da
izleči svoga bolesnika od raznovrsnih tegoba zbog kojih mu se on javlja sa željom, molbom i
poverenjem da ga upravo taj lekar koga je bolesnik slobodno izabrao (otud izbor lekara ostaje jedno
od prvih etičkih pravila medicine) leči i izleči? Pa ipak, sve to nije tako jednostavno kao što na prvi
pogled može da izgleda. Za svakog savesnog lekara postavlja se, najpre, jedno pitanje i s njim u vezi
jedna neophodna opreznost. Pitanje glasi: šta mi zapravo lečimo, bolest ili bolesnika - dok nam
opreznost nalaže da se čvrsto držimo jednog od najstarijih pravila medicine: prvo je, ne štetiti! Čini
nam se da ova dva problema često zaboravljaju današnji lekari zauzeti žurbom svoga vremena,
brojem pregledanih bolesnika i ekonomskim efektom postignutim ovim anonimnim brojem.
Uzimamo zbog toga slobodu da i sebe i njih podsetimo na neka pravila "večite medicine", danas
pomalo zaboravljena, a što vodi oskrnavljenju i medicine i lekarskog poziva.
Ne izgleda li u prvi mah logično da lečedi bolest lečimo I bolesnika? Nede li neki čovek koga smo
izlečili od njegove neuroze, njegove astme, grizlice stomaka ili visokog pritiska samim ovim
izlečenjem postati raspoloženiji, vedriji, pristupačniji, pa i moralno bolji? Iz mnogo razloga, najčešde
ne iz neznanja, ved opet pritisnuti brojem pacijenata i pogrešnom zdravstvenom politikom našeg
vremena, i to ne samo kod nas, lekari se najpre okredu simptomima bolesti i pokušavaju da ove
simptome na najlakši i najbrži mogudi način,dakle medikamentima, odstrane ili bar ublaže. Da.li je
ovaj put stvarno pravilan? Ne liči li takvo lečenje, pomalo, na davanje medikamenata za obaranje
temperature nekome ko ima visoku temperaturu,ne interesujudi se čime je zapravo ovakva
temperatura prouzrokovana!
Želeli bismo da podsetimo na onaj drugi put, sigurno teži, mučniji, pa i zagonetniji, ali zato, po
našem mišljenju, jedino pravilan i opravdan. Ovo je psihoterapeutski put ili, u širem smislu,
psihosomatski. Psihoterapeut ili psihosomatičar nije u prvom redu zainteresovan za simptome
bolesti kod svoga bolesnika, iako de on sve ove simptome pažljivo saslušati i ispitati, pošto ovo
najpre i zahteva njegov pacijent. Težište ispitivanja, međutim, morade se vrlo brzo premestiti sa
simptoma na ličnost bolesnika, tj. na sve one crte i odlike kako u njegovom unutarnjem, duševnom
životu tako i u spoljašnjem. Redi de nam odmah - pa ne mogu svi lekari raznih struka i profila da
budu I psihoterapeuti. Odgovoridemo da je oduvek svaki dobar lekar bio I psihoterapeut. Zar ovo
nisu bili na najbolji mogudi način i Hipokrat i Galen i Paracelzus? Na ovakav stav svakog lekara
obavezuje nas i danas ne samo naša lekarska etika ved i razvoj savremene medicine, u kojoj je

60
psihosomatska medicina upravo na iznenađujudi način potvrdila i eksperimentalno dokazala stara
nasludivanja svih dobrih lekara u prošlosti da gotovo i nema telesne bolesti, uključujudi i banalni grip
ili anginu, u kojima snažno ne sudeluje, često direktno provokativno, i neki psihički činilac. Na koji
način de razni psihički činioci i psihička uzbuđenja, kao što su na primer strah, žalost, bes, skriveno
nezadovoljstvo, potisnuta agresija, nezadovoljena ljubav itd., delovati na duševno i telesno stanje
individue - zavisi u prvom redu od strukture njegove ličnosti, što znači od njegovog temperamenta,
karaktera, načina reagovanja na razne unutarnje i spoljašnje traume. Ovo i jeste razlog zašto su se
stari lekari još u prvom kontaktu sa bolesnikom trudili da dokuče kakva je ličnost bolesnika, kako su
u njoj raspoređene glavne napadačke i odbrambene snage njegovog svesnog i još više nesvesnog
života, zašto ona reaguje baš povedanim krvnim pritiskom ili astmom, ili samo nekim neurotičnim
simptomom kao na primer strahom od vožnje železnicom. Naravno da je za takvo ispitivanje
potrebna odgovarajuda teorijska sprema lekara, koja de ga učiti da uvek obrada pažnju na celinu
kako normalnih tako i patoloških zbivanja kod pacijenta, zatim iskustvo dugotrajne prakse i, ne na
poslednjem mestu, raspolaganje dovoljnim vremenom za takvo ispitivanje.
Tek posle takvog prilaženja najpre bolesnom čoveku, a onda njegovoj bolesti možemo postaviti ono
zagonetno i, naizgled, apsurdno pitanje: da li je svako lečenje opravdano? Zašto ovo pitanje ne
smatramo apsurdnim, ved, naprotiv, veoma smislenim? Kada je reč o neurozama, razvijanje nekog
neurotičnog simptoma može u izvesnim slučajevima da znači jedini i najcelishodniji izlaz iz neke vrlo
složene i za dugo vremena nepromenljive konfliktne situacije u porodici ili van nje. Ovo isto,
uostalom, može da važi i za neke telesne simptome, kao što su, na primer: glavobolja, nesanica,
povremeno visok krvni pritisak itd. Da li nesmotreno, a pri tome možda ipak samo privremeno
oslobađanje od ovakvih simptoma odbrane, koje je sam organizam dao individui kao vrstu štita,
nede dovesti do nepredvidljivih mnogo težih posledica kako po samu ovu osobu tako i po njenu
okolinu? Ovakvi slučajevi nisu česti, ali nam ih je praksa dovoljno pokazala. Navedimo samo nekoliko
primera.
Ako neka mlada žena koja ved duže vremena strpljivo i predano neguje svoga teško obolelog muža
oseti glavobolju, kao odbranu od iskušenja bračnog neverstva, šta smo postigli izlečenjem ovog
simptoma? Ili ako neka bezobzirna, agresivna osoba koja još nije postigla sve što je u svojoj
neumerenoj ambicioznosti naumila oboli od nesanice ili grizlice stomaka - da li de ona uspešnom
lekarskom intervencijom postati manje agresivna i moralnija?
I u jednom i u drugom slučaju lekarski pristup ne može i ne treba da bude upravljen, samo na
otklanjanje simptoma. U prvom slučaju ovaj pristup mora biti prevashodno psihoterapeutski, čak
logoterapeutski: posle pažljivog lekarevog pokušaja da ona mlada žena uvidi stvarne razloge
glavobolje, on de joj osvetliti moralni problem pred koji je u svoj oštrini postavljena a u krajnjoj liniji
lekar je suočava sa problemom njene slobode i to slobode izbora. U drugom slučaju, ako potisnute
razloge za agresivnost, i pored predočavanja pacijentu, ovaj ne prima, niti priznaje, smatramo da iz
moralnih razloga lekar može nekad da odbije dalje lečenje.
Radi boljeg uočavanja suštine problema, navodim jedan dosta čest slučaj u psihijatrijskoj praksi.
Oženjen čovek, koga nežno i verno voli njegova žena, i sam zadovoljan brakom, naumi da ženu

61
prevari i pri tom pokušaju doživi kompletnu impotenciju. Da li zadatak psihijatra treba da bude
izlečenje impotencije da bi posle toga ovaj čovek mirno nastavio sa daljim neverstvima, ili pokušaj
razjašnjenja nesvesnog razloga impotencije koji je, možda, spasonosni signal za ovog čoveka?
Nije nam cilj da se ukazivanjem na ove primere, kao i na sam problem lečenja ili ne lečenja
bolesnika, sklonimo u neku vrstu terapeutskog nihilizma, konformizma ili da izbegavamo naše
osnovne dužnosti da pomognemo onima koji su u nevolji. Cilj nam je bio da ukažemo: 1) da treba
lečiti bolesnika, a ne bolest, i 2) da iz moralnih razloga i obzira prema drugima ne bismo smeli, u
opasno zahuktalom toku našeg vremena, po svaku cenu i shematski da lečimo svakog bolesnika i
svaku bolest.

Da li je strah od lekova opravdan?

Postoji koliko staro toliko i ukorenjeno mišljenje, još više verovanje, naročito rasprostranjeno u
narodu, odskora i u civilizovanijim slojevima njegovim - da je uzimanje lekova, uglavnom u obliku
raznih tableta, kapsula i slično, štetno po zdravlje i da ih zbog toga treba što je mogude više i duže
izbegavati. Da vidimo odakle potiče ovo verovanje i da li je ono opravdano?
Svi stari narodi, davno pre nego što se razvila moderna industrija lekova, bili su u mnoga tešnjem
kontaktu sa prirodom i njenim dobrima, bili su mnogo bolji znalci u tumačenju tajanstvenih znakova
preko kojih se priroda otkrivala, nego što je to slučaj sa tzv. civilizovanim svetom koji živi u velikim
gradovima i koji "otkriva" prirodu u toku nedeljnih turističkih izleta. "Poznavanje prirode", predmet
koji smo nekad učili po školama i koji je nosio tako privlačno ime, podrazumevao je, kod ranije
pomenutih naroda, i odlično poznavanje raznog bilja i rastinja kao sastavnog dela zemlje koja se
obrađivala i koja se morala poznavati zbog najvitalnijih razloga. Primitivan čovek je, slično nekoj
divljoj ili pripitomljenoj životinji, gotovo instinktivno znao koju biljku treba ubrati, u koje godišnje
doba i u koji čas da bi ona mogla na najbolji mogudi način da deluje u određenom trenutku razvoja
neke bolesti. Osnovna teza primitivnih naroda bila je: priroda je izazvala bolesti, ali za svaku bolest
dala je i lek. Pošto se ipak neprestano dešavalo da je po koja bolest bila jača od odgovarajudeg leka,
primitivno mišljenje i ovde je nalazilo odgovor, pa se na sasvim jednostavan I za sebe
zadovoljavajudi način mirilo i sa neizbežnom činjenicom smrti. Smrt je jednostavno značila da je
duša nekog umrlog pretka, neki zao demon ili, prosto, neupoznata prirodna zakonitost preovladala,
zagospodarila dušom i telom bolesnika i da je tu svaka intervencija nekog maga ili vrača uzaludna.
Nasuprot ovakvim slučajevima bezuspešnog lečenja, koji su nekad dovodili do smenjivanja, pa i
ubijanja ranije priznatog vrača, sve u nadi da leka ipak ima, ali da ga vrač nije znao ili nije hteo da
odabere, brojniji slučajevi izlečenih dokazivali su nadmod života nad smrdu, korisnost i zahvalnost
prirodi na bezbroj bilja i korenja, koje upravo i raste zato, po mišljenju primitivnih, da im pomogne u
nevolji bolesti.
Bez obzira na pogrešne metode lečenja, koje su povremeno dovodile do prave katastrofe (one su se
manje zasnivale na empirijskom iskustvu sticanom hiljadama godina i usmeno prenošenom na
određene članove porodice u plemenu, koji su se bavili gotovo isključivo lečenjem, a više na

62
sujeverju pogrešne magije), sva naša današnja, moderna farmakopeja počiva na tzv. prirodnim
lekovima dobijenim iz prirodnih izvora: zemlje i njenog korenja, stabla i lista neke biljke, cveta ili
pupoljka itd. Štaviše, prirodna iskustva nekih plemena s ovim prirodnim lekovima, na primer u Africi
ili Južnoj Americi, nadmašuju naša tehnološka i hemijska dostignuda sa tzv. sintetičkim lekovima
napravljenim u laboratorijama i fabrikama lekova. Setimo se samo priča, kojima se može i
poverovati, da primitavan čovek u nekim predelima zemlje tačno zna koju de biljku i kako da
upotrebi za lečenje ujeda neke otrovne zmije, dok su u nekim plemenima u južnoj Americi, po
saopštenjima istraživača, žene u stanju da tačno regulišu ciklus rađanja, raspolažudi bezopasnijim i
verovatno efikasnijim sredstvima od svih naših modernih kontraceptivnih sredstava. Nepoverenje
prema lekovima počinje od trenutka kada se, nužnim razvojem civilizacije, izgubila neposredna veza
sa prirodnim izvorima ozdravljenja i kada su lekovi dospevali u ruke bolesnika kao gotovi, sintetički
napravljeni proizvodi u obliku raznih tableta ili kapljica. Pošto se ved ranije izgubila ona neposredna i
duboka, u stvari magijska veza između vrača i bolesnika, a na njeno mesto pojavila se nova veza
između bolesnika i modernog vrača, lekara, koji je, s jedne strane, imao neosporne prednosti nad
svojim medicinskim prethodnikom, ponegde još i suparnikom, i to svesnim i racionalnim
poznavanjem, kako prirode bolesti tako i prirode leka, ali s druge strane i nedostacima, prirođene
skepse intelektualaca prema svemu, pa i prema lekovima, ovaj kontakt nije više nosio sobom, a
rriori, obezbeđen uspeh. Sada se i kod primitivnijih, ali sve više i civilizovanijih bolesnika pojavila
prva sumnja u mod i nadmod lekara da stvarno uništi demon bolesti. Uporedo sa sumnjom u lekara,
neizbežno se sumnja prenela i na lekove koje je on prepisivao, često nebrižljivo, bez prethodnog
objašnjenja o njihovoj efikasnosti, odnosno načinu dejstva. Ponekad se čak dešavalo, a i danas se
dešava, da pacijent dobije samo recept od lekara, ne videvši uopšte lekara, tako da je lek bio
dvostruko oslabljen u svome dejstvu: onog prirodnog, koji potiče od same sadržine leka, i onog
drugog, uvek i u svim prilikama, neobično važnog dejstva lekara kao čoveka koji se iskreno zauzima i
za svog bolesnika i za lek koji mu predaje u ruke. Stara, osveštena istina da nema uspešnog dejstva
leka, ako iza njega ne stoji pravi lek i prava reč lekara - posvedočila se još jednom i danas. i to
upravo danas kada je kontakt bolesnika sa lekarom još više oslabljen, s jedne strane, užurbanošdu
našeg doba u kome uopšte odnos čoveka sa čovekom postaje sve površniji i, s druge strane,
psihološkom nespremnošdu za njegovo opštenje sa bolesnikom. Nije ovaj odnos između lekara i
bolesnika sam po sebi razumljiv, niti je samo stvar urođenog talenta i takta lekara! i ovaj odnos, od
koga toliko zavisi opstanak i bolesnika i lekara, može i treba da se uči, i to baš danas kada je etika,
posebno etika lekara, u krizi. A upravo o toj psihološkoj pripremi medicinara za puni poziv bududeg
lekara mladi ljudi ne čuju na fakultetima ništa ili gotovo ništa.
Ako uzmemo u obzir još i činjenicu da su i lekari i bolesnici sve više pritisnuti velikim brojem lekova,
koje gotovo svakodnevno donose razne svetske i domade firme na farmakološko tržište, nede nas
začuditi što se i lekari sve više kriju iza lekova, poturajudi ih umesto sebe kao glavni činilac lečenja.
Broj alergičnih reakcija u svetu danas je u stalnom porastu. Osim brojnih drugih razloga, ne
zauzimaju beznačajno mesto ni lekovi, odnosno njihovo nekontrolisano, nebrižljivo i preterano
uzimanje. Organizam se sam brani i preko alergičnih reakcija šalje svoje signale za pomod.

63
Da li je posle svega rečenog još čudnovato što se među bolesnicima sve češde javlja nepoverenje
prema uzimanju lekova? Postoje, međutim, i drugi, ovoga puta neopravdani razlozi koji potiču iz
nesvesnog dela ličnosti, i o kojima treba takođe nešto redi.
Postoji niz neurotičnih bolesnika, naročito onih zaokupljenih raznim vidovima straha (straha koji je
iracionalan), pa i straha od uzimanja lekova u bilo kojoj formi, koji uporno i tvrdoglavo, očevidno
štetedi sebi, odbijaju da uzimaju lekove koje im lekar savesno prepisuje. Psihijatri i psihoanalitičari, u
ovome odbijanju i strahu od lekova, sagledavaju nesvesnu želju bolesnika da i dalje ostanu bolesni,
identifikujudi svoj stav u životu sa stavom bolesnog čoveka. Oni radije ostaju i dalje bolesni, kinjedi i
sebe i svoju okolinu bolesnim simptomima, na koje se žale, nego što de pristati da uzmu lek koji ih
"ošamuduje" ili "drogira". Pošto se ne može negirati da ima i takvih lekova, opet je samo u rukama
savesnog lekara da odredi kome se bolesniku i koliko može dati određen lek. Sugestibilnost čoveka
uopšte, pacijenta posebno, vrlo je velika. Otud se stvara sasvim nepotrebna panika među
bolesnicima, naročito onim lakovernim, koji odbijaju da prime lek samo zato što je neki drugi lek
"upropastio" njihovog rođaka ili suseda. Ne postoji, međutim, univerzalni lek koji svima pomaže, niti
opet neki drugi koji bi svima štetio. Svaki bolesnik je individua za sebe i reaguje na svoj, samo njemu
svojstven način.
Ako ne podlegne sugestiji da je neki lek nekome štetio, što ne mora biti uopšte tačno, upravo taj isti
lek može njemu izvanredno da koristi.
Da zaključimo. Današnja kriza poverenja u lekove kod jednog dobrog dela bolesnika opravdana je,
kod drugog dela neopravdana i plod je samodestruktivnih tendencija u nesvesnom delu ličnosti,
sujeverja, lakovernosti i iracionalnog straha. Lek mora ponovo da zadobije svoje mesto u lekarskoj
praksi! i bolesničkoj sobi, koji mu stvarno po njegovoj nameni i pripada. On nije nikakvo čarobno
sredstvo koje na volšeban način pomaže i bez lekarevog ličnog udela. On zadobija svoju realnu
vrednost samo preko lekara. Na njemu je, u krajnjoj liniji, odgovornost da odredi pravo mesto leku, i
samo tada lek postaje dragocena pomod i bolesniku i lekaru.

Psihoterapija kao kreativan proces

U Frojdovo doba, pa i dosta kasnije, psihoanalitička psihoterapija shvatana je kao rekonstruktivna

dubinska analiza koja treba da otkloni patološke, remetilačke simptome kod pacijenta, da mu
pomogne da ponovo zadobije izgubljenu radnu sposobnost i sposobnost da voli, pri čemu se
seksualna sposobnost više isticala nad onom erotičnom. Danas u svetu, u kome se poklanja dužna
pažnja psihoterapiji i o kojoj se sve češde razmišlja kao o terapeutskoj grani bududnosti, lagano raste
broj mislilaca koji u psihoterapeutskom procesu sve više naziru mogudnost ostvarenja kreativnog
procesa. Ovakav pogled na psihoterapiju izlazi iz koncepta klasične psihoanalize jer pretpostavlja
jednu novu mogudnost u kojoj oba partnera, i pacijent i psihoterapeut postižu nove rezultate na
upoznavanju i menjanju sebe samih.

64
Tako, na primer, uslovi koje Rodžers (S. Rogers) navodi kao podsticajne za stvaralaštvo - psihološka
sigurnost i psihološka sloboda - izvedeni su u stvari iz psihoterapeutske situacije i ovo izvođenje je
sasvim opravdano ako psihoterapeutski proces shvatimo kao kreativni proces.
Iz prakse dobro znamo da je cilj psihoterapeutskog procesa jačanje Ega, a ovo jačanje uslov je
kreativnosti. Slično se izražava i Maslov (A. Maslow). Kreativni kao i psihoterapeutski proces sastoje
se, prema njemu, iz dve faze: u prvoj se omogudava što spontanije nadolaženje sirovog materijala iz
nesvesnog, u drugoj, sekundarnoj fazi nastaje prerada sirovog materijala uz pomod kontrole razuma
i logike.
Sinteza ovih dveju faza predstavlja kreativnost. Razlika između stvaraoca i shizofrenog bolesnika je u
tome što kod ovog drugog ne dolazi do druge faze, pa izostaje svaka kontrola nad sirovim
materijalom. Međutim, u slučaju da ova druga faza, odnosno kontrola, suviše rano nastupi, što bi
značilo da je slobodno prodiranje sirovog materijala iz nesvesnog sprečeno, ili u nedovoljnoj količini
i meri dopušteno, ponašanje postaje kompulsivno-opsesivno, i mi se tada u psihoterapeutskoj praksi
sredem sa prinudnim neurotičarem.
Prva faza stvaranja, da još jednom parafraziramo Maslova, neka je vrsta dobrovoljne regresije,
prepuštanje Ega igračkom, femininom i "malo ludom nesvesnom; druga faza je konfrontacija sa
realnošdu u kojoj je Ego posrednik koji kontroliše i uređuje. Isto se dešava u psihoterapeutskom
procesu.
Valter Furer (Walter Furer) je u svojoj knjizi iz 1970. godine Novi putevi ka nesvesnom jasno istakao
stvaralačku ulogu psihoterapije. Psihoanaliza je, za njega, aktivan proces razvoja ličnosti i u svojoj
biti stvaralački događaj. Mada Furer označava da je tek od Jungovog vremena pojam kreativnog u
psihoterapiji mogao izrično da bude upotrebljen, on neke tragove aktivno-stvaralačkog karaktera
psihoterapije nazire ved kod Frojda, i to u njegovom ogledu Teorija libida iz 1923. godine. U tekstu
se, između ostalog, kaže da je cilj psihoterapije jačanje Ega pacijenta, koje treba da ga poštedi od
nepotrebnog trošenja energije na unutarnje konflikte da bi "od njega stvorila najbolje što on može
da postane prema njegovim nastrojenostima i sposobnostima". i prema Fureru, dakle, kao i prema
mnogobrojnim drugim autorima koji su se bavili problemom stvaralaštva, čovek nosi u sebi
potencijale stvaralačke modi koje se mogu i moraju vežbati još iz ranog detinjstva. Među zadacima
roditelja i vaspitača za kreativan odgoj dece Furer pominje nekoliko sa kojima treba brižljivije da se
bave. Tako treba, najpre, rano učiti decu da stvaralački gledaju svoju okolinu. Gledanje nije u svojoj
biti nikakav pasivan proces. Naprotiv, prema Binderovim rečima, "ono preobražava opažanje
okoline aktivnom transformacijom u unutarnje slike". Ove slike se, dalje, na različite načine iznova
prestrukturiraju i duhovno prerađuju tako da posluže kao koristan stimulans u priman,u novih
doživljaja na stvaralački način. U ovom procesu vrlo značajnu ulogu ima intuicija, na koju treba
posebno obratiti pažnju i negovati je bez obzira kome tipu individua, prema Jungu, pripadala.
Zahvaljujudi intuiciji, čovek opaža suštinu nekog objekta, i to neposredno i celovito.
Osim stvaralačkog posmatranja i intuicije, Furer pominje sposobnost za simbolizaciju kao isto tako
veoma značajan kvalitet čovekovog razvoja. Prema Mirči Elijadeu, "simbolično mišljenje pripada
suštinskom čovekovom bivstvu: ono je preteča govora i diskurzivnog mišljenja. Simbol otkriva

65
sasvim određena viđenja stvarnosti... Slike, simboli, mitovi... ispunjavaju jednu funkciju i to u
otkrivanju najtajanstvenijih strukturalnih formi bivstva". Mora se prihvatiti da je iznalaženje slika,
crteža i simbola opšteljudsko svojstvo duboko učvršdeno u našem nesvesnom. Kada dete primenjuje
simbole i dok je u čitavom svom svetu doživljaja pod vlašdu prelogičnog slikovitog mišljenja, ono je i
u simboličnom mišljenju koje nije naučilo i preuzelo od odraslih, jer ga je najpre preformirano nosilo
u sebi. Za ovo prelogično simbolično mišljenje deteta može da se kaže da je vrsta magično-
animističkog pogleda na svet, koje nosi u sebi nešto prvobitno i originalno stvaralačko.
Zanimljivo je primetiti da kada dete prođe ovu magično-animističku fazu razvoja, naročito u
slučajevima kada se na nju nije obratila dužna pažnja ili je suviše naglo i grubo prekinuta, odrasli
kasnije ima velike muke da se ponovo uživi u raznobojan svet dečjeg načina mišljenja i u simbole
uopšte. Jedan neobično zanimljiv, značajan svet slika, simbola i mitova ostaje, na ovaj način,
mnogima za ceo život zatvoren. Kreativni ljudi i u odnosu na ovaj svet drukčiji su od ostalih i
razlikuju se u lakšem I spontanijem prilazu svetu simbola, koji im služi kao dragocena građa u
stvaralaštvu. Ovo isto važi i za psihoterapeutski proces. Psihoterapeut koji je naučio da kreativno
misli u toku psihoterapije obratide naročitu pažnju na spontano pojavljivanje simbola kod pacijenta,
bilo da se ovi otkriju u simptomima bolesti, dnevnim sanjarijama, snovima, crtežima ili
manifestacijama nesvesnog života pacijenta. Preko simbola, ovog slikovitog izraza nesvesnog, koji
sadrži značenje, istovremeno ima u sebi više vidova pojma i najmanje jednu suprotnost - sadržina i
smisao psihoterapije značajno su prošireni i obogadeni jednom novom i važnom dimenzijom. Što se
psihoterapeut više bavi svetom simbola, postade mu sve jasnija njegova praktična vrednost, jer de
biti sve bliže otkridu da simbolično predstavljanje sadrži ne samo problem koji pacijent nudi na
zajedničko rešavanje ved, u isto vreme, ono nudi i razrešavanje problema koje se ne nalazi izraženo
samo u sadržaju simbola ved upravo u samoj strukturi njegovoj.
Ako jedna ozbiljna psihoterapija, koju vodi iskusan i školovan psihoterapeut dovoljno dugo, zaista
nosi u sebi mogudnosti "naknadnog vaspitanja", dakle i kreativnog odgoja, postavlja se opravdano
pitanje da li je kreativnost moguda u svakom ljudskom dobu i da li se ona može još naučiti ili razviti
iz klice kod svakog prisutne, u toku neke dobro vođene psihoterapije. Uspeh svake psihoterapije,
naročito one u kojoj su se naslutile i stvaralačke mogudnosti, zavisi prvenstveno od sposobnosti za
preobražaj i kod terapeuta i kod njegovog pacijenta.
Postoje ljudi koji su i pored neurotičnog razvoja u detinjstvu i poodmaklih godina kada su prvi put
dospeli u psihoterapiju zadržali neke crte ličnosti koje ih čine sposobnim za metamorfoze
individuacionog procesa i za koje možemo da kažemo da nose upadljivije u sebi kreativne
sposobnosti, iako najčešde ne postaju manifestovani stvaraoci. (I ovakvo jedno mišljenje treba
primiti uslovno, jer ima i među takvim ljudima primera da su postali kreativni i u godinama kada to
niko od njih nije očekivao.)
Teško je definisati koje su to crte ličnosti koje neko bide čine latentno sposobnim i spremnim na
transformacije. Pretpostavljamo da među ovim crtama mora postojati relativna autonomija Ega, ne
suviše snažan pritisak straha, nesklonost prema preteranim agresivnim i autoagresivnim akcijama i,

66
zatim, radoznalost, čuđenje i divljenje, psihički kvaliteti koji su, po našem mišljenju, možda
odlučujudi da neko ostane uvek mlad, a da ne bude infantilan.
Ako izostavimo iz našeg daljeg izlaganja nepoznatu i potpuno nepredvidljivu komponentu životnih
zbivanja, koja preko nekog naglog i neočekivanog događaja može odjednom da pokrene ved zarđalu
osovinu nekog karaktera i da dovede do plodnih promena u mišljenju i ponašanju, onda smatramo
da različiti oblici psihoterapije, individualne i one grupne, predstavljaju danas potencijalnu
mogudnost za naknadno sazrevanje, dozrevanje ili ubrzanje veoma usporenog individuacionog
procesa kod neke više ili manje neurotične individue. Ako budemo ubudude psihoterapiju sve više
shvatali kao kreativan proces, omogudidemo i sebi i našem pacijentu da izađemo iz rutinskog i
šablonskog, da se otisnemo u one još neispitane oblasti prostrane čovekove ličnosti u kojima je
svaki čovek, i neurotičan i zdrav, potencijalni stvaralac.

67
LJUBAV I SEKSUALNOST

ŠTA JE SA SEKSUALNOM REVOLUCIJOM DANAS

"Kod Frojda nema ničeg od povratka prirodi ili prirodnom čoveku: proces civilizacije je ireverzibilan."
X. Markuze

Čudnovata je, katkad tragična sudbina nekih značajnih ljudi u nauci, filozofiji i religiji. NJih ne samo
što nisu mogli da shvate njihovi savremenici, a često i generacije posle njih, ved su njihova učenja
bila svesno ili nesvesno iskrivljavana ili zloupotrebljavana. Ovo je bio slučaj ne samo sa Ničeom i
nacizmom ved i sa Sigmundom Frojdom i "seksualnom revolucijom".
Pa ipak - sumnja nas ne ostavlja na miru - kao da je u ovim ljudima ili u njihovim idejama bilo nešto
bremenito ne samo za menjanje postojedeg stanja ved i za pogrešno menjanje ranije pogrešnih
stavova.
Možda je sva tajna u još uvek nedovoljno upoznatoj, protivrečnoj I isključivoj čovekovoj prirodi.
Političke revolucije u svetu koje su išle naporedo sa industrijskom revolucijom ili joj čak prednjačile,
a koje su otvorile do tada zabranjena vrata ljudske slobode, i onda stavile čoveka na ljute muke da
sve slobodnije odlučuje u branju plodova sa "drveta dobra i zla", istovremeno su otvorile širom
vrata i drugim slobodama. Pre svega onoj seksualnoj.
Zagušljivo vreme seksualnog licemerstva, potiskivanja i sakrivanja prirodnih potreba, vreme kome se
nije moglo da doživi čulno zadovoljstvo ženom, ako ona prethodno nije bila kao seksualni objekt
ponižena", približavalo se ved krajem XIX veka svome prirodnom kraju, pa je ostalo samo pitanje
kakav de prelaz da bude u novo doba i na kojoj granici de se zaustaviti bududa revolucija.
Na barjaku koji je prvi podignut u ime "oslobođenog čovekovog seksualnog bida" stajalo je ime
Sigmunda Frojda - čoveka opreznog i plašljivog, duboko skeptičnog i pesimističkog, koji se klonio
svake politike, a prema revolucijama se odnosio upravo konzervativno. Takva je, istina, bila ličnost
Frojdova, ali ne i njegove ideje, pa se možemo upitati po čemu moraju ideje nekog značajnog
čoveka, da po svemu odgovaraju ličnosti njenog nosioca. Kakve je veze imala, na primer, ideja
"natčoveka" sa Ničeovom ličnošdu?
Tako se pitaju, međutim, oni koji bi hteli da spasu Ničeovu ili Frojdovu ličnost od zloupotrebe
njihovih ideja. Ima u tim željama plemenitih napora, ali ipak ostaje sumnja: nije li neka bolest u ovih
velikanima tinjala, a zatim i buktala, a koja je zlosredno razdvojila učenje od ličnosti učitelja?
Bilo kako bilo, vekovno iskustvo pokazuje da kad god se neka sloboda, najpre, zatraži i poželi samo
spolja, u očekivanju da de tada dodi, prirodno i spontano, i ona unutrašnja, razočaranja izgleda, da
su bila uvek neminovna.

68
Seksualna revolucija danas, koja se ne može posmatrati kao izolovan fenomen, želedi da donese
sputanom čoveku slobodu, istovremeno je tu slobodu postavila u bliske odnose sa Ništa. A kada se
sloboda našla jednom pored Ništa, ne razlikujudi se međusobno uvek najbolje, čovek se još jednom
upitao za pravi smisao seksualne revolucije.
Karen Hornaj je još na početku seksualne revolucije tačno uočila da mladi ljudi ne traže jedno od
drugog seks, ved sigurnost koju od roditelja i društva nisu nikada dovoljno dobili, dok je Erih From
govorio o raznim vidovima bekstva od slobode. U ime slobode beži se od slobode!
Miodrag Pavlovid je sasvim tačno napisao da "erotizam izgleda modernom čoveku kao jedan od
poslednjih načina da se vrada kolektivnom... da u erotizmu nađe zajednički imenitelj sa ostalim
ljudima, da u erotizmu promiskuiteta, grupnih brakova ili grupnih situacija doživi biološku
stopljenost sa bidima sa kojima nema inače načina da se sretne i zbliži".
Mladima se danas čini da se sve može i mora lako da dobije.
Automobil, diploma, a pre svega onaj drugi pol. NJima se čini da su stari učinili ceo život, pa i onaj
seksualni, nepotrebno složenim, da su sve komplikovali i zamrsili, a da život treba da teče mnogo
prirodnije i jednostavnije. Nažalost, nikako nije tako.
Život verovatno nikada nije bio jednostavan, a čovek, od kada je naučio da misli, odmah se sukobio
najpre sa svojim osedanjima, a onda i sa mislima i osedanjima ljudi oko sebe. Iz stoleda u stolede
život i ljudski odnosi u njemu postajali su sve složeniji i komplikovaniji i kako Herman Hese
izvanredno reče: "Na početku stvari ne nalazi se nevinost i jednostavnost, sve što je stvoreno, i ono
naizgled najjednostavnije, ved je iskrivljeno, ved je sa mnogo pukotina i bačeno u prljavi tok
postajanja. Put u čednost, u nestvarno, ka Bogu, ne vodi nazad, ved napred, ne ka vuku ili detetu,
ved sve dalje u krivicu, sve dublje unutra ka razvijanju čoveka."
Nosioci seksualne revolucije, ali i mladi svet uopšte, sigurno su u pravu kada više nede natrag ka
"vuku" i svemu onome što se u prošlosti dešavalo, a što je toliko podsedalo na "čovek čoveku vuk".
Ali on nede ni u krivicu koja se voljno uzima na sebe, u odgovornost koja obavezuje, u žrtvu koja
čisti. Ukratko - on nede u "individuaciju", u kojoj treba da se sukobljava sa svim mogudim Senkama i
Personama u sebi i van sebe. Taj novi svet kao da uopšte ne želi nikakav sukob. Odbijajudi s pravom
da učestvuje u raznim iskonstruisanim sukobima u kojima treba drugima da posluži kao nova vrsta
"topovske hrane", on odbija svaku vrstu sukoba predajudi se svim vrstama sloboda - od one
seksualne, do slobode nerada, tj. odbijanja svakog rada i zanimanja. To je sloboda u kojoj očevidno
dominira princip zadovoljstva, u kojoj je pasivnost jača od aktivnosti, a indiferentnost štit pred
"afektivnom zagađenošdu" roditelja i društva. Uz pomod droga mnogi koji su počeli svoju revoluciju
od seksa svesno traže da je završe u pseudonirvani budista.
A šta se dešava sa samim seksom? Težedi ka uprošdavanju seksualnih odnosa, mladi ljudi su dospeli
u takvu vrstu "uprošdenosti" u kojoj ne samo što je sama seksualna strast obestrašdena ved se na
mesto odnosa dvaju subjekata stvorio odnos predmeta.
Kada je reč o odnosu polova, sve to nije nimalo jednostavno. Bez potrebe za mistifikacijom, može se
mirno redi da odnosi između polova, kako oni duhovne tako i telesne prirode, u sebi još nose
dovoljno zagonetnog i nepoznatog koje nijedna nauka nije uspela do kraja da rasvetli.

69
Oslobođenje od seksualne sputanosti i lažnog odnosa prema seksualnom nagonu, nažalost, ne
obezbeđuje automatski i stvarnu seksualnu slobodu. Očevidno je, najpre, da slobodom u seksualnim
odnosima čovek još nije ni izdaleka sebe oslobodio svih drugih vrsta otuđenja u svetu. Možda je čak
postigao suprotno. U okvirima velike zamke koju je svuda razapelo čoveku otuđenje, vrebajudi ga i
spolja i iznutra, jedna od ovih zamki je i tzv. čovekova seksualna sloboda. U stvari, sve u ovoj
"slobodi", od tzv. ozbiljne reklame i filmova do pornografskih časopisa, teži tome da čoveka ponovo
zarobi ostavljajudi mu iluziju da je slobodan.
Krajnji ishod seksualne revolucije dovedene do svoga logičnog kraja, to znači do apsurda, jeste
regresivno vradanje odrasle jedinke na narcistički stupanj malog deteta, pri čemu, ako druga strana
još uopšte predstavlja neki realni objekt, onda se u njoj voli ili "ono što je u njoj moje, što je moje
bilo ili što bih želeo da je moje" (Frojd). U drugom slučaju veza dvaju bida postaje ili samo genitalna
ili samo vangenitalna! Sa zebnjom i ne bez izvesne tragikomike otkrivaju psihijatri i kod naših
savremenika, posle svih revolucija kojih smo bili svedoci, upravo onaj isti razdor u ličnosti koji je
Frojd zapazio kod svojih savremenika, i u njemu video prave razloge za impotenciju, odnosno
frigidnost, razdor u kome se dva normalna toka, onaj nežni i onaj čulni, ili onaj erotični i seksualni,
patološki razdvajaju i odlaze na suprotne strane.
Otud je erotizam modernog čoveka, naročito onog mladog, erotizam deteta u stadijumu u kome su
genitalna i vangenitalna sfera još uvek prirodno razdvojene, optereden uz to potrebama koje teži ka
apsolutnom zadovoljstvu, odbacujudi da prizna princip realnosti. Između vuka i zrelog čoveka stoji
dete koje je to još uvek, ili je to ponovo postalo. Ovaj infantilni stadijum čovečanstva, ako je
delimično savladan na misaonom polju, mora za svaku generaciju iznova da bude savladan i na
emotivnom polju. Svaki napredak pojedinca i čovečanstva, povezan je sa patnjom i velikim
naporom; svaki povratak nazad, u stadijum deteta ili vuka, munjevit je i lak. Seksualna revolucija
danas može da ima svoj smisao samo u okviru opšte revolucije koja bi težila radikalnom razotuđenju
čoveka, odnosno njegovom oslobođenju na svim planovima života. Ovakva revolucija očevidno ne
može da bude samo spoljašnja, ved i unutrašnja, lična drama prinude i slobode svakog pojedinca.
Seksualna revolucija sama za sebe nema nikakvog smisla, jer tada postaje svrha za sebe, a njeno
istrčavanje ispred ostalih revolucija (unutrašnjih i spoljašnjih) ne samo što ove ne ubrzava, ved čak
koči.
Seksualna revolucija dobija samo onda dublji smisao kada se susretnu dva slobodna bida koja su u
stanju da ostvare egzistencijalni dijalog Ja-Ti, pri kome dualunion (jedinstvo udvoje) nije posledica
regresa uz pomod droge, ved sjedinjavanje dve pune polovine Platonovog jedinstvenog bida, koje je
ljubomorni Zevs jednom rastavio. Genitalni i vangenitalni deo tada ponovo struje jednom utoku, ne
rastavljajudi se više ni drogom, ni neurozom, niti društvenom nepravdom. Ovakvih spajanja i ovakvih
revolucija bilo je oduvek, ali uvek samo pojedinačno, čak skriveno, nezavisno od bilo kakvih
spoljašnjih revolucija. Današnja demitologizacija seksa, u okviru opšte demitologizacije (kao da su
mitovi bili izmišljene priče tirana za malu decu) vodi ili potpunoj seksualnoj anarhiji, kakvu su ved
poznavala pojedina doba u prošlosti čovečanstva sa poznatim ishodom, ili seksualnoj
kontrarevoluciji sa novim principima morala i moralnih normi koje ne moraju biti ništa manje stroge

70
od onih koje je rano hrišdanstvo postavilo rimskom društvu u rasulu. Želeli bismo da budemo loši
proroci i da, pošto zaista nema nikakvog povratka prirodi, kao što je to Frojd jednom predvideo, jer
je proces civilizacije, ali i humanizacije ireverzibilan (što ne znači po svaku cenu pozitivno
evolutivan), današnja seksualna revolucija posluži kao dragocen eksperiment celog čovečanstva i
čoveka kao pojedinca u traženju novih rešenja stare zagonetke naših nagona i naše slobode.

71
O ČOVEKOVOJ POTREBI ZA SIGURNOŠDU I LJUBAVI

Izgleda da se danas sve manje sumnja u jednu psihološku tvrdnju (koju je najubedljivije izneo Hari
Saliven, jedan od viđenih američkih psihoanalitičara, pripadnik poznate kulturalističke škole) - da je
najpreča čovekova potreba u životu, njegova potreba za sigurnošdu. Rođen kao najnemodnije,
najneotpornije i najslabije bide u čitavoj prirodi, ostajudi i kasnije, i pored snage svoga razuma,
blistavog uma i prividnog vladanja prirodom, sve do smrti samo "trska koja misli", ljudsko bide vapije
za sigurnošdu od kolevke pa do groba.
Prirodno je da jednoj takvoj nasušnoj potrebi kakvu oseda odojče I malo dete do navršene trede
godine može da odgovori samo majka ili osoba koja zamenjuje majku. Od čvrstine, odnosno
uspešnosti ovog odnosa umnogome zavisi kasniji životni stav deteta I odraslog čoveka, njegova
životna orijentacija, "ideja", ili, kako bi rekao Alfred Adler, "životni stil".
Zanimljivo je kako nas danas psihologija, kao nekada biologija, iznova vrada na determinističke
koncepcije o čoveku i njegovom ponašanju u životu, ostavljajudi relativno malo prostora za tzv.
čovekovu slobodnu delatnost, njegovu "slobodnu volju". Dok su nekadašnje koncepcije o nasleđu
ostavljale malo mogudnosti za pozitivan uticaj okoline na čovekov razvoj, današnje naučne teze
oslobađajudi nas straha od prevelikog uticaja nasleđa, unose u nas nov strah tvrdnjama o
presudnom uticaju okoline na kasniji razvoj deteta, i to uticaju u toku prve tri godine života.
Međutim, i onda kada se uspešno odupremo krutim determinističkim šemama o prevashodnom
značaju događaja I doživljaja deteta do kraja trede godine, nije potrebno da negiramo krupan značaj
prvenstveno afektivnog odnosa majka-dete, odnosa u kome sve ono što majka nije izgovorila, ved je
dete samo svesno ili nesvesno zamišljalo ili proživljavalo, ostavlja mnogo vedi trag u detinjoj psihi u
poređenju s onim što majka ili dete jedno drugom kažu.
Malom detetu je više nego ikom i ikada kasnije potrebna pažnja, društvo, zaštita. moralno
ohrabrivanje i ljubav. Pretpostavka je da se ljubav zapravo rađa u onom ranom životnom dobu kada
dete oseti da je njegova potreba za sigurnošdu relativno zadovoljena, i to da ju je pre svega
zadovoljila majka koja u to unosi svoja neposredna i nesebična osedanja.
Upravo je pojam ljubavi postao kamen spoticanja među brojnim psihoanalitičarima koji su proizašli
iz Frojdove škole. Da li je ljubav neka vrsta vešto maskiranog narcizma, surogat seksualnog
zadovoljstva ili nešto više od toga? Ved je Teodor Rajk (T. Reik), nekadašnji Frojdov učenik, kasnije
zastupnik tzv. neoanalitičke škole, kritikovao Frojdovu koncepciju o ljubavi. Kao što je poznato, Frojd
je mislio da je ljubav neka vrsta sublimirane seksualnosti i da je prvobitan objekat ljubavi vlastita
čovekova ličnost. Rajk odriče takav stav o tzv. primarnom narcizmu, jer, malo dete ne može da voli
sebe, pošto još ne postoji kao izolovana individua. "Ono je egoista bez ega". Dalje, Rajk smatra da
dok je seksualna potreba u čoveku biološka potreba, zavisna od sekrecije žlezda sa unutrašnjim
lučenjem, lokalizovana u genitalijama i drugim erogenim zonama, kako bi oslobodila organizam od
fizičke tenzije, u svojoj osnovi bezobjektna, ljubav nije nikakva biološka potreba, ne postoji nikakva
žlezda koja bi joj odgovarala, njena svrha nije otklanjanje fizičkog pritiska i nezamisliva je bez

72
objekta. Pošto milioni ljudskih bida na nižem kulturnom stupnju i danas ne samo što ne znaju za
ljubav (?) ved ni u rečniku svoga naroda nemaju termin za jedan takav pojam, Rajk zaključuje da
ljubav nema biološkog korena, prema tome da ona nije urođena; s druge strane, paradoksalno, sve
što je najbolje u čoveku i sve što stvarno može da održi čvrstim ljudske odnose, sve što garantuje
stvarno osedanje srede i unutrašnjeg mira, potiče od ljubavi i zasniva se na ljubavi. Poslednji cilj
razvoja kako svake individue tako i društva može da predstavlja samo ona vrsta ljubavi koja je
spremna ne više samo na uzimanje i zadovoljavanje fizičke napetosti ved i na radosno davanje i
predavanje sebe drugome.
Ako nam se ponekad i učini da je Rajk sklon veštačkom, pa i nasilnom odvajanju ljubavi od
seksualnog zadovoljstva, prevodedi prvu u platonske sfere, svodedi drugu samo na biološki
automatizam, moramo priznati da nas Frojdova uprošdena koncepcija o ljubavi još manje
zadovoljava. Čini nam se da je ipak bliža stvarnosti ona vrsta razmišljanja o ljubavi Teodora Rajka,
katkad, doduše, neodređena - kada, na primer, on kaže da je ljubav težnja prema idealnom - sebe u
drugome - nego određenija, a uprošdenija razmišljanja Frojda da je svaka ljubav samo bolje ili lošije
prikrivena sebičnost.
Treba uopšte biti vrlo oprezan prema nekritičkom prihvatanju nekih naizgled jasnih prostih i logičnih
koncepcija koje se odnose na duboka pitanja života, o kojima ljudi intenzivno razmišljaju ved
hiljadama godina, a koje upravo u našem dobu milioni ljudi uzimaju kao konačne i dozrele mudrosti
posle kojih više nema šta da se razmišlja ili sumnja.
Videli smo ved da malo dete koje još nije došlo do svoga Ja ne može sebe u pravom smislu ni da voli.
Ono još toliko zavisi od količine i kvaliteta ljubavi koje dobija od majke da ta simbiotička veza za
izvesno duže vreme ne dozvoljava oštrije razgraničenje dublje naklonosti koju dete oseda prema
majci i prema sebi samom. Ali ni ljubav prema sebi nije ono što zamišljamo. Dosta je
rasprostranjena zabluda da svaki čovek voli samoga sebe više od svega na svetu. Pre svega, nijedan
egoista (iako to zvuči paradoksalno) u suštini ne voli sebe. Brojni vidovi oštedenja koja ljudi
nesvesno nanose sebi, počevši od neurotične patnje, preko najraznovrsnijih oblika fizičkog
samoozleđivanja, pa do razvijanja psihosomatskih oboljenja koja su proizvod pre svega
neusklađenosti čovekovog emotivnog života, ovu tezu dovoljno potkrepljuju. Ono što čovek stvarno
voli u sebi I kod drugoga nije njegovo biološko bide, sa svojom prinudom ponavljanja automatizma
fizioloških potreba, ved je to njegov idealni Ego čije je poreklo duboko, sa korenima i u prošlosti
čovečanstva.
Karen Hornaj se uspešno bavila izučavanjem onih ljudi koji su postali teški neurotičari zbog
precenjivanja, izopačavanja i "razroke" zaljubljenosti u svoj Ego-ideal. Manje je u njenim knjigama
bilo reči o svim onim dostignudima u istoriji ljudskog roda, pre svega u oblasti filozofije, religije i
umetnosti, upravo zahvaljujudi fascinirajudoj zagledanosti u svoj idealni Ego.
Ved odavno znamo da svaka ljudska osobina ima dve strane. Ukoliko je neka od ovih osobina
dragocenija, ređa ili skuplja, utoliko je i razlika između njene svetle i tamne strane upadljivija i jača,
pa su i skretanja prema tamnoj strani češda i opasnija (u medicini ozlede kore velikog mozga, a u
etici povrede moralnih osedanja i ljubavi!). Možda je Spinoza ovo najbolje izrazio u Etici rečima: "I

73
zaista, mora biti teško ono što se tako retko nalazi. Jer kako bi moglo biti da ga skoro svi zanemaruju
kad bi spasenje bilo pri ruci, i kad bi, bez mnogo truda, moglo da se nađe. Ali sve uzvišeno isto je
tako teško kao što je retko." Zar se ove Spinozine reči ne bi mogle primeniti na ljubav?

74
IZBOR PARTNERA - SLUČAJ ILI ZAKONITOST

Kada se životna zbivanja posmatraju površno, čovek lako poveruje da su ona, kao i njegove
sopstvene akcije, ili delo čistog slučaja ili plod njegove slobodne odluke. Međutim, kada se pojave
brojne prepreke, pa se one još i ponavljaju, često monotonom jednolikošdu, nastane pometnja u
glavama ljudi i uskrsavaju prva pitanja. Da li mi se ove nezgode dešavaju zato što je neki neprijatelj,
koga još ne mogu da prepoznam, umešao svoje prste, da li je to volja neke meni nepoznate sudbine
ili su to možda samo prirodne posledice neke meni do sada nepoznate unutrašnje zakonitosti? Nas
de ovde zanimati samo ova poslednja pretpostavka.
I do Frojdovog otkrida determinisanosti psihičkih zbivanja u čovekovom životu, psihologija je
poznavala izvesne zakone do kojih je mogla dodi eksperimentalnim putem. Otkrida psihoanalize nisu
mogla da se dokažu na isti način, ali ljudi koji su ih proučavali i proveravali odmah su intuitivno
osetili da je ona otkrila neke opšte zakone koji važe za sve ljude i za sva vremena. U čitavoj nauci,
međutim, počelo je da se dešava nešto paradoksalno.
Kada su na početku našeg veka novija istraživanja atomskih zbivanja sve više otkrivala da njihovi
zakoni nisu strogo kauzalni i kada se pisalo da se slavna Laplasova tvrdnja o postojanju jednog
potpuno determinisanog univerzuma ne može održati, Frojd je rušio zablude o slobodnoj čovekovoj
volji, i to sa strane sa koje se napad najmanje očekivao psihološke. Čovekovo Ja u svome delovanju
najčešde nije slobodno, ono je zavisno od nesvesnog života koji nosi neke druge, u odnosu na svesni
život, starije, menjanju slabo ili nikako podložne zakonitosti. Tako je nastala zanimljiva, konfliktna
situacija u mišljenju filozofa I psihologa. Dok se u determinizam fizičkih zbivanja u prirodi, sve više,
otkridima atomske fizike, mešao i momenat indeterminizma, u psihoanalitičkoj koncepciji o čoveku
sve je više preovlađivalo determinističko shvatanje o tzv. slobodi čovekove volje. Samo je Karl
Gustav Jung, od klasičnih analitičara, pokušao da se približi nekim indeterminističkim koncepcijama
savremene fizike, pretpostavkom, do koje je došao pred kraj svoga života, jednog novog akauzalnog
principa, principa sinhronosti. Možda de se filozofska misao savremene psihologije i psihopatologije
u bududnosti kretati baš ovim putem, koji je utro Jung. Možda.
Za sada, međutim, istraživanja jednog drugog, značajnog analitičara, Leopolda Sondija (L. Szondi) još
su okrenuta otkridima upravo zaprepašdujude kauzalnosti u gotovo svim odlučujudim aktima u toku
čovekovog života. Sondi je, naime, tvrdio, oslanjajudi se čak na genetiku, da je sve u čovekovom
životu, od njegovog izbora poziva, izbora partnera do izbora bolesti i čak smrti, više ili manje
determinisano borbom naslednih gena. Ovde demo se zadržati samo na vrlo interesantnom pitanju
izbora seksualnog partnera, bračnog druga, u čovekovom životu, ovoga puta ne osvrdudi se više na
Sondija.
Ved su i laici uočili da postoje izrazito sredni i izrazito nesredni izbori partnera suprotnog pola. U
prvom slučaju ljudi upotrebljavaju izraz: oni su se idealno našli, pretpostavljajudi intuitivno da je tu
reč o nekim dopunama koje nisu samo psihičke ved su i fizičke prirode. Ne možemo se zadržavati na
teorijama o međusobnoj dopuni polova, koje se zasnivaju prvenstveno na nekim urođenim,

75
konstitucionalnim, dakle biološkim odlikama. Podsedamo samo na poznatu Vajningerovu teoriju, po
kojoj žena koja u sebi nosi, na primer, tri četvrtine muškosti, tj. Muških osobina, i to najpre u svome
fizičkom bidu a onda i u psihološkim manifestacijama, nalazi najidealniju i seksualnu i psihološku
dopunu u nekom muškarcu koji de u sebi nositi tri četvrtine ženstvenosti, dakle ženskih osobina, i
obratno. Nas de ovde više interesovati problem psiholoških sličnosti i razlika među polovima, koje
proizvode međusobno privlačenje, odnosno odbijanje partnera.
Narodne izreke (po kojima se sličnosti traže, ali i suprotnosti privlače) ne pružaju nam nikakvu
značajnu niti ubedljivu polaznu tačku, jer kazuju, površno i uopšteno, nešto što svakodnevno
iskustvo pruža. i ovde je Frojd otišao mnogo dublje u istraživanje kompleksne problematike izbora
partnera. Po njemu, svaka osoba traži svoga partnera po ugledu na jedan od onih dvaju objekata iz
prvog perioda svoga erotičnog života. Ta dva objekta za jednu osobu jesu ona sama, a zatim njen
roditelj, Stoga postoje dva tipa: tip naslanjanja, kome su više skloni muškarci i koji traže u svome
partneru svoga roditelja, i narcistički tip, koji svoje ljubavnike biraju prema sebi i u koju grupu dolaze
oni koji su po svojoj konstituciji perverzni, oni koji su homoseksualni i lepe žene. Takve žene vole
same sebe i to onim istim intenzitetom kojima ih vole muškarci.
Osim Frojdovog mišljenja, navešdemo još samo teoriju Vinša (R.F.Winch). To je teorija
komplementarne potrebe u izboru partnera, koja se uglavnom odnosi samo na zdrave osobe. Po
ovoj teoriji, svaki čovek u izboru partnera traži onu osobu koja mu obedava najvede mogude
zadovoljenje njegovih potreba za dopunjavanjem sopstvene ličnosti. Ove osobe, dakle, mnogo su
više komplementarne nego slične osobi koja ih traži.
U slučajevima neurotičnog razvoja ličnosti, u toku formiranja njene konačne strukture, kako pod
uticajem negativnih konstitucionalnih faktora tako i pod uticajem remetilačkih faktora sredine, u
prvom redu uticaja roditelja, dolazi do svih mogudih pogrešnih kombinacija u izboru partnera Kad
neka osoba, na primer, promeni nekoliko partnera, od kojih je svaki okarakterisan izrazito
negativnim i destruktivnim crtama, onda mnogima postaje jasno da mazohistička struktura ove
osobe traži upravo onakvog partnera koji de da joj pribavi zadovoljstvo mučedi je. Gotovo uvek u
pitanju su ne savladani unutrašnji konflikti iz ranog dečjeg doba, koji su onda samo projicirani u
pseudoobjektnim odnosima. Spoljni svet služi tada samo kao arena na kojoj se insceniraju nesvesni
konflikti. Takvih i sličnih kombinacija ima vrlo mnogo.
Pomod ovakvim osobama, ukoliko ne dođe do relativno retkog, spontanog preobražaja loše
raspoređenih delova mozaika ličnosti pod uticajem otrežnjavajudeg iskustva realnosti, moguda je
samo strpljivim i dugim psihoterapeutskim lečenjem. A tada je zaista mogude, suptilnom analizom
odnosa deteta prema roditeljima, čak sasvim zapostavljajudi konstituciju i Sondijevu pretpostavljenu
borbu naslednih gena, uspešno rekonstruisati nesvesnu "ideju vodilju" koja je nekog neurotičara
odvela upravo jednom i određenom izboru partnera.
Ne želimo ipak da zapostavljamo i aktivnu ulogu međusobnog uticanja i menjanja i to kako u
pozitivnom tako i u negativnom smeru, u toku zajedničkog života partnera (pozitivnog ili negativnog,
ved prema tome da li kod ličnosti preovladavaju pretežno konstruktivne, prospektivne tendencije sa
svešdu o defektu, ili pretežno destruktivne i samodestruktivne tendencije). Šanse za pozitivnim

76
menjanjem postoje gotovo uvek tamo gde su zdrave snage ljubavi i predavanja jače od snaga koje
vezuju dva čoveka zbog njihovih defekata.
Upravo se u proceni ovakvih tendencija sastoji ona spasonosna, odlučujuda reč lekara u bračnim
savetovalištima. Ne proceniti na vreme preovladavanje sadističkih i destruktivnih tendencija kod
jednog od partnera, upornim pokušajem održavanja ovakvog braka, znači idi naruku ovim
tendencijama i sigurnom fizičkom i psihičkom uništenju drugog partnera. Istoj opasnosti podleže
lekar kada odobri prebrzu jednog odluku jednog partnera da brak treba što pre raskinuti i onda kada
kod oboje postoji još dovoljno prostora za međusobno pozitivno menjanje.
Eto, i lekari i laici još stoje pred jednom zagonetkom čovekovog psihičkog života. Ova zagonetka je
tek počela da se rešava. Ona je složena i kompleksna i zavisi od mnogo činilaca, pre svega od
psihičkog zdravlja ili psihičke neuravnoteženosti partnera. U prvom slučaju zagonetka postaje još
teža, u drugom determinizam u izboru partnera svakako je jači od slobode u izboru.

NEKOLIKO NAJČEŠDIH TIPOVA ODNOSA MEĐU PARTNERIMA

Pisali smo ved da je izbor ljubavnog partnera najčešde determinisan proces u kome, na nesvestan
način, odluku donose naša prva iskustva koja smo u detinjstvu imali sa roditeljima suprotnog pola.
Da li demo se, dakle, trajno vezati za osobu suprotnog pola koja ima osobine našeg roditelja, ili de ta
osoba biti sušta suprotnost tome roditelju, da li de taj naš partner biti osoba koja de nas celog života
mučiti, ili demo mi sami biti mučitelji - zaviside od složenog spleta okolnosti koje je izatkao sam
život, odnosno život naših roditelja prema čijoj smo "slici i
prilici", kako onoj fizičkoj tako još više psihičkoj, sačinjeni. Kada smo pisali da je izbor ljubavnog
partnera najčešde determinisan proces, time nismo mislili da smo izrekli poslednju istinu, ili konačnu
presudu o tzv. slobodnom izboru partnera. Hteli smo da istaknemo, zapravo, dve stvari. Prvo, iluziju
koja se krije iza naše uverenosti da kada se ozbiljno, zadugo ili trajno vežemo za partnera suprotnog
pola, ovo činimo potpuno slobodno i svesno. Na osnovu poznavanja dubljih zakonitosti čovekovog
duševnog života, naročito onih koji se dešavaju u nesvesnom delu njegove psihe, danas možemo
tvrditi da nekakvog apsolutno slobodnog ili sasvim slučajnog izbora partnera (uostalom i kao izbora
poziva, ili izbora prijatelja, pa i izbora bolesti) nema. Pritom želimo da naglasimo da je ovde reč,
zaista, o ličnom izboru, a ne o izboru roditelja ili drugih lica, tačnije, o nametnutom partneru,
odnosno da je reč o ličnom izboru koji dovoljno dugo traje da bi opravdao upotrebljeni termin izbor,
a ne o "izborima" koji traju nekoliko dana, nedelja ili meseci. Mada i u "izborima" često postoji udeo
nesvesne psihe, dopuštamo da je u nekim ovakvim kratkotrajnim susretima učestvovao i slučaj.
Ako ima i takvih (a takvih ima dosta) koji vedi deo života utroše u "kratkim susretima", za njih
možemo redi da je njihova dubokom neurozom uslovljena nestalnost i nesposobnost vezivanja u isto
vreme prokletstvo one grupe ljudi za koje možemo da kažemo da su "slučajni" na ovome svetu.
Suprotna od ove grupe, bila bi grupa "sudbinskih" ljudi koji ostvaruju svoju egzistenciju iz duboke

77
povezanosti svoje prošlosti (individualne, nacionalne i kolektivne) sa relativno slobodnim odlukama
u sadašnjosti.
Druga stvar koju smo želeli da naglasimo jeste da ako tvrdimo da apsolutno slobodnog izbora
ljubavnog partnera nema, to ne znači da je svaki ovakav izbor apsolutno determinisan. Odnos
između stepena determinisanosti i stepena slobode u izboru upravo je srazmeran sa stepenom
izražene neuroze, odnosno očuvanog duševnog zdravlja. Drugim rečima, to znači da ukoliko je neka
ličnost više neurotična, izgledi da de izabrati isto takvog neurotičnog partnera (izbor determinisan
nesvesnim razlozima) bide vedi, I obratno - što je ličnost zrelija, bolje integrisana, manje sklona
strahu, agresiji i samoagresiji, i njen de izbor partnera biti slobodniji, zadovoljniji i svesniji. Pri svemu
tome i jedan ovakav izbor nede biti sasvim lišen nekih determinanti nesvesne psihe utvrđenih ovoga
puta povoljnim iskustvima iz detinjstva.
Sada bismo prešli na nekoliko najčešdih tipova partnerskih odnosa (uglavnom bračnih) u kojima se
mogu sagledati, uopšteno uzevši, dve vrste odnosa. Jednu vrstu nazivamo simetrični, drugu
komplementarni (prema D. Bekmanu). Pratedi u našem iskustvu lekara, istina najčešde sa
neurotičnim bračnim partnerima, ovu osnovnu Bekmanovu podelu, mogli smo da sagledamo
nekoliko najtipičnijih parova kako u simetričnoj tako i komplementarnoj vrsti odnosa. Šta najpre
znači simetrična, a šta komplementarna vrsta odnosa? U simetričnoj vrsti odnosa reč je o osobama
koje podjednako polažu pravo na međusobnu dominaciju u agresivnosti, odnosno vođstvu, dok u
komplementarnoj vrsti odnosa pasivni partner se uklapa, dopunjuje, "komplementira" aktivnom i
agresivnom partneru. Naša posmatranja pokazala su da u svakoj od ovih dveju vrsta partnerskih
odnosa postoje još najmanje dve nove varijante.
Prva varijanta, koja se odnosi na simetričan partnerski odnos, odgovara približno podjednako jakim
partnerima, aktivnim, agresivnim i ambicioznim (često i podjednako ekstravertovanim), koji se
godinama u braku bore za prednost i prevlast, ističudi svoja prava i svoju vrednost, takmičedi se i
nadmetajudi praktično na svim poljima, od onog seksualnog, preko pedagoškog (u odnosu na decu),
do profesionalnog.
Druga varijanta u simetričnim odnosima odnosi se na partnere od kojih jedan koji je agresivniji i
nametljiviji (obično muškarac u patrijarhalnim uslovima) namede svoju dominaciju drugom
partneru, koji prividno prihvata potčinjen položaj, ali pošto i sam nosi jake, a potisnute agresivno-
dominirajude težnje, pokušava na razne načine, najčešde nesvesne, da zbaci nametnuti jaram i da
sam preuzme vođstvo.
Nešto slično možemo da utvrdimo i za dve varijante komplementarnih partnerskih odnosa. U prvoj
varijanti reč je o aktivnom, dominantnom, agresivnom partneru, koji je u svome parnjaku našao
primarno pasivnu, zavisnu, nesamostalnu ličnost, koja nesvesno (pa i svesno) odgovara na zahteve i
želje jačeg partnera.
U drugoj varijanti komplementarnih odnosa ponavlja se slika iz prve, s tim što je aktivan partner
samo prividno aktivan, dok u osnovi to ne želi da bude, jer je samo kompenzatorno, na neurotičan
način postao ovako aktivan, izlazedi u susret

78
nesvesnim željama i superidentifikaciji svoga pasivnog partnera, igrajudi, jednom rečju, ulogu koja
mu je nametnuta.
Mada se može zamisliti da obe varijante partnerskih odnosa, i u simetričnim i u komplementarnim,
budu zasnovane i na zdravoj i na neurotičnoj osnovi, očevidno je da je druga varijanta u obadve
vrste odnosa pre neurotična nego zdrava. Uopšte, vrsta partnerskih odnosa koja je zasnovana na
nesvesnom igranju uloge jednog ili oba partnera duboko je neurotične prirode, jer u takvim
odnosima retko ili nikada ne dolazi do sopstvenog identiteta. Otkride ili jačanje sopstvenog
identiteta, međutim, trebalo bi da bude smisao i cilj svakog zdravog partnerskog odnosa.
Iako prve varijante u obema vrstama partnerskih odnosa, naročito kod jakih individualnosti ili
relativno dobro kompenzovanih i uravnoteženih partnera, mogu da ostanu u granicama normalnih
odnosa, često se dešava da međusobno takmičenje partnera uzima razmere neurotične
natkompenzacije, dok u suviše naglašenom odnosu aktivnog partnera prema svome pasivnom
drugu, sadomazohistička težnja (koja se sama po sebi i u umerenim razmerama ne mora po svaku
cenu uzeti kao patološka) može da uzme bolestan vid odnosa mučitelja prema mučeniku.
Čitalac s pravom može pitati kako uopšte izgledaju ili kako treba da izgledaju normalni i zdravi
partnerski odnosi, svejedno da li pripadaju simetričnom ili komplementarnom tipu odnosa. Zaista,
pri svakodnevnom okruženju patologijom svih vrsta odnosa, kako u manjim tako i u vedim grupama
ljudi, ne izgleda lako odgovoriti na ovo opravdano pitanje. Čini nam se ipak da možemo govoriti o
relativno normalnim i zdravim partnerskim odnosima onda kada se prirodni i očekivani stavovi
agresije i potrebe za dominacijom, zatim iste takve prirodne potrebe da se bude i pasivan i povučen,
na ritmički način međusobno tako smenjuju da oba partnera u toku jednog određenog vremenskog
perioda prođu obe vrste pomenutih stavova. U svim drugim odnosima u kojima agresija ili
autoagresija prelaze uobičajene granice (koje se ipak mogu postaviti), naročito u odnosima u kojima
strah, manifestan ili češde skriven predstavlja nesvesnu dominantu ponašanja, patološke forme u
odnosima nesumnjivo odnose prevagu.
Izneli smo samo neke od inače brojnih drugih varijacija mnogostranih i složenih partnerskih odnosa
u kojima nesvesna problematika ličnosti, često opteredena raznim traumama iz detinjstva, dominira
i determiniše naše postupke i, naizgled, voljne i svesne odluke. Napor naše svesti da proširi svoje
zone poznavanja sveta, kao i samopoznavanja, na račun prostranog nesvesnog dela psihe, sličan je
nikad okončanom trudu astronoma da dokuče prostranstvo vasione. Možda su dubine vasione i
dubine naše duše samo dve strane jedne iste realnosti.

STRAH OD ŽENE KAO PSIHOPATOLOŠKI I MITSKI ZNAK

Činjenica da je žena ta koja rađa, donosi nov život na svet i na taj način predstavlja izvor plodnosti i
neprestanu garanciju za produžetak ljudske vrste, odredila je, na arhetipski način, ženinu ulogu i
položaj u svetu. Ova, kao i ona druga činjenica daje ljudsko odojče kao najnemodnije bide u prirodi,

79
neumitnim vezama upudeno na potpunu zavisnost od majke, koja treba da predstavlja izvor
osedanja sigurnosti, zaštite i ljubavi, stvorile su od majke božanstvo koje su obožavali svi stari
narodi. Gotovo neprekidna sposobnost žene da rađa, u toku nekoliko decenija njenog biološki
reproduktivnog perioda, bila je uslov produžetka vrste, pa su muškarci još u najstarijim vremenima
videli garanciju svoga opstanka u svojim potomcima. Ženske statuete iz 27000. godine pre naše ere,
prikazivane sa upadljivim naglašavanjem njenih isključivo materinskih karakteristika, znači velikim
dojkama i snažnom, širokom karlicom, služile su jednom od prvih poznatih kultova magijskih
ceremonijala - kultu plodnosti. Takva je i poznata Vilendorfska Venera iz tzv. magdalenske kulture,
čijoj je glavi, kao očevidno nevažnom detalju, obradena mala pažnja. Umetnik ovde nije portretirao
ženu, nego plodnost. Matrijarhat je, između ostalog, mogao nastati i kao prirodna posledica
obožavanja žene kao bida koje rađa.
Pa i prvo nebesko telo koje je na sličan način obožavano i koje je stavljano tokom hiljada godina u
centar zemaljskih i vanzemaljskih zbivanja nije bilo (kao što bi se u prvi mah moglo očekivati) Sunce,
ved Mesec. U mnogim jezicima reč koja označava Mesec i menstruaciju ili je istovetna, ili vrlo slična.
Reč: menstruacija, znači mesečeva mena, mens je u stvari Mesec. Prva božanstva gotovo svih starih
religija, sa izuzetkom iranske, koja je prethodila persijskoj, uzimala je žensko bide kao boginju-majku
koja treba da ima neraskidive odnose sa Mesecom. Pojam boginje- majke, kako piše Žaketa Havkes,
bio je gotovo jednako univerzalan, kao što je bio univerzalan i sam religiozni poticaj. "Da li je ona
nasleđeni lik ljudske psihe ili je lik stvoren zajedničkim iskustvom samoga života, o svemu tome ne
možemo ni zamisliti da bismo mogli doneti sud, ali svakako se čini da je njen život večan. NJena
snaga raste i pada, katkada ju je istisnuo njen sin ili božanski otac, ali ona živi u duši čoveka bilo da je
naziva Nentinuga, Ištar, Hator, Izis, Hera ili Marija."
Ono, međutim, što je naizgled paradoksalno, a što de imati dalekosežne posledice za ljudsku psihu,
jeste činjenica daje ovo žensko, mesečevo božanstvo od samog svog početka uzimalo dvostruk,
potpuno suprotan aspekt. Da li zbog toga što sam Mesec u svome kruženju oko Zemlje i ove zajedno
sa njime oko Sunca doživljava različite faze: od mladog Meseca do punog, sa jednom tamnom fazom
kada se više ne vidi, ili zbog toga što je menstrualna krv bila jedan od prvih, uopšte poznatih tabua
za čoveka - tabu koji je omogudio, obuzdavanjem animalne prirode nagona u njemu, čitav kasniji
kulturni razvoj - žena, kao predstavnik mesečevog kulta nosila je u sebi jednu svetlu stranu, bila je
darivalac života i uvodila muškarce u njegove tajne, i jednu tamnu i destruktivnu obrazinu koja je
proždirala, pretila i od koje je muškarac doživljavao strah. Tako je, na primer, jedna od najstarijih
keltskih boginja meseca Anu, donosila život i snagu i u isto vreme proždirala ljude. Ovakav odnos
prema ženi, očevidno je imao puno dodirnih tačaka sa čovekovim odnosom prema prirodi, sa kojom
se žena najčešde identifikuje, a koja zaista nosi u sebi dvostruk aspekt života i smrti, neprestanog
davanja i uzimanja. Postoji, međutim, još jedan značajan faktor, ovoga puta psihološke prirode, koji
čini ženu i majku, koliko neophodnom i nezamenljivom u razvoju deteta, toliko i opasnom za ovaj
razvoj. U onom odlučujudem momentu kada dete počinje da razvija u sebi svoje Ja, kada počinje
razvoj njegove individualnosti, njegovo okretanje prema svetu, odnosno spoljašnjoj sredini, neka
tamna, inertna, instinktivna konzervativnost majke pokušava da zadrži ovaj razvoj daljim

80
insistiranjem na "ekstrauterinoj embrionalnoj vezi" sa njom. Ona "mistična participacija" (izraz koji
potiče od Levi- Brila), koja se ostvaruje u prvoj godini detinjeg života između njega i majke,
produžava sa nesvesnim otporom majke i dalje, prenosedi je sa biološkog na psihološki teren. i tada
upravo počinje da se kod deteta javlja strah od majke, od njene prevelike i sada ved remetilačke
potrebe za zaštitom. Otud nije slučajno što se u bakama žensko bide često pojavljuje kao zmaj koga
heroj mora da ubije da bi osvojio princezu, koja nije ništa drugo nego njegovo pravo Ja, njegova
samostalnost i individualnost. Druga česta predstava žene kao veštice koja guta decu, kao u Ivici i
Marici, ima isto značenje. Dubokog je, najzad, značenja uobičajeni ritual u nekih afričkih plemena,
koji u momentu pubertetske inicijacije traži od mladog čoveka, često još dečka, da svojim stopalom
zgazi majčin trbuh, dok majka leži na samom pragu svoje kude iz koje on treba da izađe.
Ne treba zaboraviti da je i majka obično ljudsko bide, opteredeno svima slabostima svoje prirode,
brojnim nerešenim ličnim konfliktima, koji mogu, kada uzmu patološke razmere, da je ved od
početka spreče u pružanju detetu onog najosnovnijeg i u isto vreme najneophodnijeg osedanja
bezbednosti i sigurnosti. U takvim i sličnim slučajevima, koje demo malo kasnije analizirati, dete se
još od početka boji majke i tu bojazan može kasnije da proširi na ženu uopšte. Pošto svaki muškarac,
dalje, ved i biološki i fiziološki nosi ženski princip u sebi, svoju Animu, kako bi rekao Jung, kao što i
svaka žena nosi muški princip, svoga Animusa, i kako je sukob i obračunavanje sa ovim suprotnim
principom u nama neizbežan i čak preko potreban, nije teško sagledati sve negativne posledice
ovakvog susreta sa suprotnim principom, ako je ved od samog početka taj susret bio u realnosti
negativan.
Pokušademo da ukratko opišemo neke od ovih patoloških situacija koje proizlaze, s jedne strane, od
onog neizmenljivog, arhetipskog položaja majke, koja svojom tamnom stranom postaje u jednom
trenutku neizbežna, ali i potrebna kočnica daljeg individualnog razvoja deteta, kočnica koja treba da
bude savladana, a s druge strane, od najrazličitijih neusklađenih odnosa u porodici u kojima očev
princip, princip patrijarhata, nije u povoljnom odnosu prema majci i ženi. (Istini za volju treba redi da
neki naučnici, među njima i profesor Kopers, smatraju zastarelim Bahofenovu teoriju po kojoj je
matrijarhat prethodio patrijarhatu.)
U jednom takvom neusklađenom odnosu otac može da bude izrazito slaba, pasivna i potčinjena
strana u porodici, pri čemu detetu nedostaje dovoljno autoritativne snage muškarca da bi je moglo,
identifikacijom sa ocem, primiti u sebe i izgraditi svoj bududi stav. Otac, naravno, može uopšte i da
nedostaje. U ovakvom slučaju, majka je ta koja preuzima i ulogu oca i svojom naglašeno
muškaračkom i agresivnom ulogom privezuje dete uz sebe na takav način da ono ili i samo
vremenom postaje slabo i pasivno kao otac, pa kasnije bira i takvog bračnog partnera od koga uvek
pomalo zazire, kao što zazire i od majke, ili se razvija u homoseksualnu jedinku kod koje gotovo
nikad ne izostaje izvestan strah od žene kao takve.
U drugom slučaju, kada je otac izrazito despotska, "jaka" figura u kudi, pri čemu je majka onda
obično uplašena i povodljiva, dete može da razvije u sebi uopšte strah od patrijarhalnog, muškog
principa, jačajudi tako svoje ženske crte koje potpomažu regresivnoj tendenciji u njemu da ostane
neprestano vezan uz majku, koja je, međutim, isto tako nesposobna da mu pribavi sigurnost. Ako

81
dete ipak uspe da savlada strah od oca, identifikujudi se uglavnom sa njim, onda su svi izgledi da de i
ono samo postati vremenom tiransko i brutalno, odnosedi se prema ženi kao nižem bidu, kao prema
svome robu, ostajudi na ovaj način celog života suviše: "muško" bez dovoljno nežnosti i delikatnosti
prema životu. U svakom slučaju, i kod ovakvih suviše "muških" kao i suviše "ženskih" osoba,
svejedno kome polu pripadali, javlja se strah, često kao stalni životni saputnik. Strah se uvek javlja
tamo gde postoji praznina, gde postoji preterano naglašavanje samo jednog principa (poznati Noror
vacui).
Mada smo u ovom izlaganju opisali samo negativne aspekte porodične konstelacije koja može da u
detetu rodi strah od žene, čiju nam brojnost garantuje svakodnevna psihoterapeutska praksa, hteli
smo da pokažemo da taj strah ima i jednu univerzalnu, mitsku komponentu. Ovim smo hteli ne
samo da podstaknemo roditelje da uz pomod pedagoga i psihologa na vreme otklanjaju mogude
posledice neujednačenih odnosa u porodici ved i da pokažemo da samo celovitim, svesnim
prihvatanjem majke i žene kako u realnosti tako i u svome sopstvenom nesvesnom može da se
ostvari zrela ličnost koja de radosno i stvaralački da prihvati život, koji nije ništa drugo nego tamna i
svetla strana Janusovog lica, keltska boginja Meseca Anu.

DON ŽUAN U SVETLOSTI PSIHOLOGIJE i MITA

Vanvremenska figura Don Žuana, stvorena isključivo u fantaziji zapadnog sveta, s pravom je
upoređivana sa isto tako velikim, vanvremenskim likovima Fausta, Don Kihota i Hamleta. Čak i kada
se ne bi dovoljno poznavala istorija kulturnog stvaralaštva evropskih naroda, stiče se utisak da bi se
mogla na osnovu brojnih spisa, uključujudi naravno i romane o ovim značajnim herojima, uspešno
da rekonstruiše gotovo cela istorija duha Zapada. Večita prometejska težnja za znanjem u Fausta,
vera zasnovana na neizvesnom u "španskog Hrista" Don Kihota, koji je "gospodario svetom
dopustivši da mu se podsmevaju" (de Unamuno), genije sumnje u rascepu između mišljenja i
delanja - Hamlet i, najzad, aristokratski neprijatelj žena koji je samo na njih upuden – Don Žuan!
Začuđavajude dugo vremena je trebalo da prođe dok su počela da se množe kazivanja o Don Žuanu.
Postojbina ovih kazivanja, sigurno ne slučajno, bila je Španija, u kojoj je vrlo dugo vremena strogim
moralnim propisima bila onemogudena sloboda ljubavi. Priča se kao istinito da kada je neki
francuski poslanik u XVII veku doneo kraljici na dar trista pari finih čarapa, ljutito je poklon
odbijen sa napomenom da španska kraljica nema nogu. i upravo u takvoj Španiji, na početku XVII
veka, zapisano je prvo kazivanje o prevarantu Don Žuanu od Kulve, dok su jezuiti 1615. godine bili u
posedu jednog drugog spisa koji je nosio dugačak naslov: 0 Leontiju, jednom grofu koji je zaveden
od Makijavelija doživeo strašan kraj. Tek je 1630. godine jedan obdareni monah, Gabrijel Telez,
poznatiji pod imenom Tirzo de Molina, objavio veseli komad pun fantazije i duhovitosti pod
naslovom Varalica iz Sevilje i kameni gost.

82
Pošto su u idudem veku razni francuski i italijanski autori preuzeli temu, Don Žuan je vrlo brzo
postao legendarna ličnost u osedanjima i mišljenju širokih narodnih masa. Vremenom je Don Žuan
dobijao sve bogatije i složenije karakteristike, postao je na neki način i kritičar vremena i običaja,
prvenstveno kroz sjajnu Molijerovu obradu i genijalnu muziku u poznatoj Mocartovoj operi.
Psihologija ovoga lika, u delima kasnijih književnika i filozofa, produbljivana je, otkrivši nam svu
raskošnost evropskog duha u potrazi za svojim prvobitnim izvorima. Najpre je romantičar Grabe
1829, spevao Don Žuan i Faust u kome kombinuje oba mita, osuđujudi junake na pakao, zatim sve
bolje i prefinjenije analize Don Žuana u delima Bajrona, Misea, Puškina i Hofmana, da bi i jedan tako
veliki filozof kao što je bio Seren Kjerkegor u Dnevniku zavodnika analizirao fenomen apsolutne
čulnosti. Don Žuan je za ovog melanholičnog Danca bio uzor čulne demonije, genije erotske sfere u
kome se suštinska pitanja života rešavaju na način prvi od tri moguda načina rešavanja to jest
estetski (druga dva su etički i religiozni).
U ovom kratkom istorijskom uvodu o nastajanju i daljem razrađivanju mita o Don Žuanu pomenimo
na kraju još dva savremena književnika: Maksa Friša i Kamija. Friš pokušava da nađe neki izlaz za
Don Žuana. On od njega pravi ljubavnika geometrije koji odbacuje ljubav od sebe, jer ona ne sledi
stroga pravila matematike. Komad je zanimljiv za psihologa ukoliko upuduje na nedostatak erotike u
Don Žuanu, na njegovu hladnu i osvetničku prirodu koja sa ljubavlju prema ženama nema nikakve
veze. Najzad, za Kamija je Don Žuan junak apsurda. NJegovo apsurdno vođenje života oblači se u
seksualne rekvizite, pri čemu se on u osnovi više skriva, nego što se objavljuje. Problematika Don
Žuana leži dublje nego što se to može naslutiti na osnovu njegovog erotičnog avanturizma.
Kakav je čovek u osnovi Don Žuan i u čemu je skrivena tajna "donžuanizma", jednog, moramo ipak
priznati, patološkog fenomena ljubavnog života muškarca? Ovaj izraz je prvi upotrebio Hajen 1886.
godine i od tada on je stalno prisutan u svim udžbenicima psihopatologije erotično-seksualnog
života. Zabluda je, najpre, posmatrati Don Žuana kao punokrvnog, čulnog čoveka. Nasuprot
Kazanovi, velikom ljubavniku, "koji je voleo tamo gde je žudeo i žudeo gde je voleo", nigde uz Don
Žuana ne osedamo prisustvo boga Erosa. On napada i osvaja samo da bi ponizio, cinično se
podsmehnuo ženi, ostavio je kada mu se ona najviše nada, on se, zaista, služi svim negativnim
makijavelističkim odlikama: neverstvom, lažnim obedanjima, prezirom, svim vidovima prevare. Don
Žuan je čovek koji mrzi žene, u stalnom je ratu protiv ženskog roda, ne želi da voli ženu, ved samo da
je potlači i ponizi. Žudnja za vlašdu je ono što karakteriše Don Žuana, on je sredan samo onda kada
se oseti nadmodan, kada neograničeno vlada, kada može da se igra ženama kao svojim lutkama. U
ovoj njegovoj bitnoj karakteristici ispoljava se, čini se, sva duboka i katkad tragična suprotnost dvaju
najsnažnijih nagona u čoveku: erotično-seksualne potrebe i potrebe za vladanjem, modi. Patološko
preovladavanje ovog poslednjeg nagona uvek je prisutno kod onoga u kome nema ljubavi.
U nizu neuspelih brakova mogli smo vrlo često da konstatujemo upornu, neurotičnu borbu
supružnika za prevlašdu u braku, i ta borba dvaju agresivnih ljudskih bida bila je obično baš tamo gde
je ljubavni život osetno trpeo od samoživosti i nedostatka sposobnosti za predavanjem.
Don Žuanu je, dakle, iznad svega stalo da bude privlačan kao muškarac, da opseni i zavede ženu da
bi sebe potvrdio kao jako, muško bide. Ne treba se suviše udubljivati u ovakve ljude pa da ubrzo

83
otkrijemo njihovu duboku sumnju u svoju muškost. Sada nismo daleko od nove opravdane
pretpostavke da Don Žuan ima u sebi mnogo karakteristika koje se označavaju kao ženske u
muškarcu. i zaista, Don Žuan pripada ženstvenom tipu muškarca. Nevolja je sada u tome što se on
ne miri sa ovim ženskim osobinama u sebi (nervoznost, nemir, nepostojanost), ved ih se upravo boji,
grozi i želi da savlada, ne u samom sebi, što bi bio jedini normalan put, ved van sebe, svetedi se
ženama. On se ovako ponaša kao primitivan čovek, koji pred polazak u rat ili pred preduzimanje
neke druge akcije brižljivo izbegava i zazire upravo u "svetom užasu" od bilo kakvog dodira sa
ženama, zbog straha da bi bio omađijan umekšavanjem bojne spremnosti. Naravno da je ovaj strah
čisto projektivne prirode i da se u stvari zasniva na bojazni od oživljavanja sopstvenog ženskog
elementa u njegovoj psihi, njegove Anime.
Nesvestan ovakvog svog stava prema ženskim crtama u sebi, Don Žuan je tipičan pubertirajudi
adolescent koji je još sav koncentrisan na unutrašnju borbu za jačanjem i učvršdivanjem svoje
muškosti, strahujudi u sebi i van sebe od žene, otud je prema ženama grub, ciničan, pa i bezobziran
zavodnik. NJemu nije stalo ni do seksualnog uživanja kao takvog - u tome opet uživa Kazanova. On je
hladan kako u ljubavi, za koju je, kao što smo videli, potpuno nesposoban, jer je još sav obuzet
sobom, tako i u seksualnom uživanju. Pošto je potreba za afirmisanjem svoje neurotične i nesigurne
ličnosti mnogo jača od potrebe za zbliženjem i toplinom, on je zadovoljan, naravno, privremeno,
samo kada naiđe na onaj tip žene, često device, za koji je unapred siguran da de mu se pokoriti i
priznati njegovu mod. On je zbog ovakvog svog ponašanja asocijalan i sklon prestupništvu i
kriminalu, kao što je to uostalom čest slučaj sa mladidem u pubertetu.
Svakako nas mora još interesovati odnos Don Žuana prema roditeljima. Frojd je u jednoj studiji o
muškarcima koji pokazuju "dugu listu ljubavnica" tvrdio da kod njih postoji patološki jaka veza u
odnosu na majku. Mada verovatno da postoji i ovakav tip Don Žuana, koji nam onda dobro
objašnjava i višak ženskih crta u muškom karakteru, mora da postoje i sve druge kombinacije, među
kojima bismo pomenuli upravo obrnuti Edipov kompleks, neuspeh u identifikaciji sa majkom, dakle i
nesposobnost vezivanja za bilo koju ženu, ili pak prejaka identifikacija sa ocem, koji može i sam da
predstavlja uspelog ili manje uspelog Don Žuana.
Najzad, u jednom dubljem, filozofskom značenju Don Žuana možemo okarakterisati i kao neuspelu
inkarnaciju duhovnog Adama koji je uzeo na sebe nezahvalnu misiju da se sveti Evi što je u njemu
probudila čulnost i na taj način mu zatvorila put za duhovno napredovanje. U svakom slučaju, Don
Žuan, nasuprot večitom Faustu (istina u Geteovoj obradi), kao pozitivnom liku evropskog duha, koji
se upravo preko žena, Margarete i Helene, uzdiže do Večite Majke, ovaj je simbol bolesne čulnosti,
zastarelih patrijarhalnih odnosa u kojima je žena još uvek rob svoga muža, on je karikatura onog na
pola probuđenog adolescenta u kome potreba za vladanjem I potvrđivanjem svoje modi još
dominira nad potrebom za ljubavlju i davanjem. Pošto je ovakav lik adolescenta večit, a često se i
odrastao čovek ponaša kao adolescent, verovatno je i lik Don Žuana arhetip ljudske psihe, pa se
time i objašnjava njegovo mitsko trajanje.

84
ZAŠTO JE LJUDIMA TEŠKO DA VOLE?

Nije preterano smatrati da je najveda nesreda za ljude i ovu planetu na kojoj oni žive - katkad
potpuna, katkad delimična nesposobnost jednog velikog broja ljudi da vole. Isto tako ne izgleda mi
nimalo preterana misao da se čitavo čovečanstvo i zemlja pod njim održavaju pre svega zahvaljujudi
onim malobrojnim ljudima koji su u stanju da vole. Prisedam se jedne stare jevrejske legende koja
kaže da svet počiva na trideset šest pravednika i da gubitkom samo jednog od njih patnje sveta bi
postale tako teške i surove da bi bile u stanju da otruju i dušu deteta. Nije li se ovaj broj pravednika
u svetu ved počeo da smanjuje?
Vrlo je verovatno da bi mnogi ljudi bili začuđeni kada bi čuli da je samo mali broj ljudi zaista
sposoban da voli. Proveravajudi sami sebe, upitali bi se: zar nisu pružili toliko dokaza svoje ljubavi
prema roditeljima, prema svojoj deci, siromašnijoj rodbini, zar nisu davali priloge unesredenima, zar
nisu pokazali ljubav prema otadžbini onda kada su je branili?
Otkrida savremene psihologije i psihopatologije o suštini ljudske prirode i skrivenim potencijalima
koji iz nesvesne psihe deluju i u osnovi upravljaju ljudskim postupcima u priličnoj su meri odrekla
čoveku ulepšanu predstavu koju je o sebi stvorio i za koju je verovao da je može trajno da održi.
Uostalom, dovoljno je podi ved i od jednostavnog pitanja: otkud toliko zla, nesrede i nepravde u
svetu kada je vedina ljudi uverena u ispravnost svojih postupaka, časnost svojih namera i iskrenost
svoje ljubavi?
Trebalo bi, naravno, pre svega definisati pojam ljubavi, što nije jednostavno. Izbegavajudi da odemo
u krajnost pa da ljubav podižemo na nedostupan presto, "čiste, idealne, platonske ljubavi", ili da
ljubav svedemo na lepši izraz za zadovoljavanje osnovnih nagonskih potreba, ili samo na "maskiranu
sebičnost", bide dovoljno da se poslužimo rečima upravo jednog vrsnog psihoanalitičara kakav je bio
Oto Fenihel: "O ljubavi se može govoriti tek kad razmišljanje o objektu dostigne toliki stepen da je
vlastito zadovoljenje nemogudno ako se i objekt ne zadovolji." Ako ove Fenihelove reči ne shvatimo
doslovno, onda smo na dobrom putu da stvarno razumemo pojam ljubavi. i tada nam ljubav nede
više izgledati kao trenutak inspiracije ili slučajna spontanost izlivanja osedanja, ved kao zadatak i
trud.
Ne ulazedi u složeno poreklo naše potrebe za ljubavlju, i to ne samo potrebe da se primi ljubav od
drugih, ved i one značajnije, iako izvedene i sekundarne, da se ljubav drugima pruži (i to bez svesnog
ili češde nesvesnog očekivanja da de ona biti uzvradena ili bilo na koji način i kada "napladena"),
želimo ovde da iznesemo najčešde razloge zbog čega ljudi nisu u stanju da vole, ili, kao što smo to u
naslovu istakli, teško mogu da vole. Teškodama voljenja prilazimo isključivo kao dijagnostičari i
sagledavamo ih samo sa psiholoških pozicija, svesno se ograđujudi da budemo i terapeuti, ili da ovaj
problem osmotrimo i sa nekih drugih, sigurno značajnih i opravdanih stanovišta.
1) Ne znam da li je ijedan čovek u stanju da voli ako nije bio voljen. Ili - na drugi način rečeno - koliko
smo i s kakvom snagom u detinjstvu bili voljeni, toliko demo biti u stanju da volimo i mi druge.
Roditelji koji nisu želeli dete ili su ga želeli, ali odmah posle rođenja, bilo iz koga tragičnog razloga

85
koji je mogao dodi spolja ili iz samih roditelja, ovo dete nisu stvarno prihvatili niti ga zavoleli,
stvaraju, često i bez svoje volje, uslove patološkog razvoja deteta. Mada se s pravom ističe da je za
pravilan psihički rast deteta neophodna ljubav oba roditelja, ima dosta primera u životu koji
pokazuju da je katkad i ljubav samo jednog roditelja (pod uslovom se izbegne preteran, pa i bolesni
vid ljubavi prema detetu) dovoljna da dete ne liši šanse u bududnosti da i samo nekoga zavoli.
2) LJudima je teško da vole, jer su ljubav od roditelja doživeli pomešanu sa mržnjom, grubošdu i
surovošdu. Treba najpre raščistiti sa iluzijama da postoji neki čovek (znači i roditelj) koji bi bio u
stanju da gaji prema bilo kome čistu ljubav, i to u nekom zamišljenom, neprekinutom toku. Čovek je
u dubini svoga bida ambivalentan, sklon da voli i mrzi jednu istu osobu ili stvar. Nije bilo malo
primera u životu, naročito u odnosima roditelj-deca ili u ljubavnim odnosima, da se neka "velika
ljubav" pretvori u divlju mržnju, ali i obratno, mada ređe, da je mržnja pretočena u ljubav. Upravo
zbog ove prevrtljivosti ljudske prirode, koja dolazi od imanentne prisutnosti "dobrog" i "zlog" u
čoveku (koju je hrišdanska kultura Zapada jače doživela i istakla od one azijske na Istoku), dete rano
doživi, gotovo bih rekao na arhetipski način, ovaj dualizam i rano stekne veliku nesigurnost s
obzirom na odnos prema ljubavi.
Uzmimo samo kao primer, nimalo redak, da dete u toku samo jednog dana doživi naglu promenu
raspoloženja jednog od roditelja (a ono doživljava afekte svojih roditelja naročito jako), kod kojih se
ljubav i mržnja menjaju brzinom promena prolednog neba, onda mu ne ostaje drugo nego da pošto
je preko straha doživelo ovu smenu, ili sebe dalje razvija reaktivno se identifikujudi sa roditeljima
(dakle, razvija se ne autonomno, ved heteronomno), postajudi postepeno kao roditelji, ili postaje
nepoverljivo prema svakom ispoljavanju ljubavi, bilo da ona dolazi iz okoline ili kao impuls iz
sopstvene duše.
3) "LJubi bližnjeg svoga kao samog sebe" - kaže stara mudrost. Jedan od vrlo značajnih razloga zašto
ljudi ne vole ili teško zavole drugog je u tome što ne vole sami sebe. Ved smo ranije pisali o
rasprostranjenoj zabludi da ljudi u najvedem broju vole sebe. Istina je obrnuta. Poznati francuski
pisac Monterlan s pravom je pisao: "Ubeđen sam da je najvedi neprijatelj čovekov u njemu samom".
Zašto je to tako? Zaista, kada se bolje zagledamo u ljude iz naše okoline, zapazidemo da mnogi ne
vole sebe svesno, još češde nesvesno. Razlozi za ovakvo duboko odbijanje prihvatanja sebe
mnogobrojni su. Da pomenemo samo neke: razočaranje koje su jednom priredili svojim roditeljima
rušedi im sliku koju su ovi izmislili o svojoj deci, delovalo je depresivno pre svega na njih same;
doživljeno razočaranje u idealiziranu sliku, fizičku ili psihičku, koju su o sebi ljudi stvorili, a koja
nikako nije u stanju da se uklopi u realnost. LJudi, drugim rečima, ne vole sebe zato što su se u
životu pokazali onakvim kakve sebe nisu zamislili, ili kako ih drugi nisu zamislili. Najvedi broj ljudi,
zatim, voli sebe narcisoidno. Ako je voleti sebe narcisoidno, katkad, dovoljno nekom novom Narcisu,
ovakva ljubav se pokazuje kao velika prepreka i njemu samom za odnose sa drugim ljudima,
posebno u odnosima drugih ljudi prema njemu. Poznato nam je da ovakav tip ljudi teško može da
zavoli zato što su imali roditelje koji su im poklanjali preterano mnogo pažnje; zato što su doživeli
strah, realan ili umišljen, da ih roditelji nisu dovoljno voleli ili zato što su i sami imali narcističke
roditelje. Ishod u svim slučajevima isti je: pojačana ljubav prema sebi. Sebičnost ovakvih ljudi

86
posledica je nedovoljne individuacije, nemanja prilike da se postane individua. Treba ovom prilikom
napomenuti da u toku "individuacionog procesa" postoji jedna faza kada je sebičnost normalna
pojava, jer je pojačano bavljenje sobom i pojačana naklonost prema sebi izraz borbe za
samostalnost i nezavisnost, borba za svoje Ja. Nažalost, ova faza kod mnogih traje čitav život.
4) Veštački odeljujudi erotiku od seksualiteta, zbog pogrešne ili preterane identifikacije u detinjstvu,
najčešde sa roditeljima suprotnog pola, odrasli čovek je u erotično-seksualnom rascepu, pa ili "voli"
partnera, pri čemu je u intimnim odnosima impotentan, odnosno frigidan, ili "ne voli" partnera, pri
čemu je sa njim seksualno uspešan. Nije teško u ovakvom rascepu prepoznati tragove nerazrešenog
Edipovog kompleksa.
Kao što smo ved naglasili, sve pomenute i mnoge nepomenute varijacije teme "ne modi voleti" imaju
koren u greškama vaspitanja u ranom detinjstvu. Moramo priznati da nam se čini kao da se neke od
ovih grešaka, koje su izgleda neizbežne, "lepe" za pojedine crte ljudskog karaktera u kojima ima
nešto od "primordijalne prirode", nečega što je urođeno. Na sredu, sve psihološke i psihopatološke
šeme, pa i ova izložena, život često demantuje i prevazilazi, iako se jedan dobar deo čovečanstva
vlada po njima. Dovoljno je, ipak, znati da se ljubav, kao i sve što je skupoceno i krhko u nama, mora
negovati i gajiti. Prirodnoj težnji prema ljubavi potrebni su povoljni uslovi za razvoj. Jer voleti drugog
čoveka znači i razumeti ga, a svakako i - opraštati mu. Nije, doduše, lako voleti čoveka onakvog
kakav jeste, ali samo ako budemo u stanju da ga ne samo prihvatimo ved i da ga zavolimo upravo
onakvog kakav jeste, podstadi demo ga da postane onakav kakav može da bude.

87
TELESNE BOLESTI i PSIHA

Uvod

ZAVERA PROTIV BOLA

Živimo u vremenu u kome su bol i patnja prognani iz svesti ljudi. Utoliko su valjda prisutniji na
vidljivoj sceni životnih zbivanja. Evropska civilizacija, posebno medicinska evropska civilizacija
proglasila je svaki bol, fizički kao i psihički, nepoželjnim, suvišnim i štetnim.
Do ovakvog razvoja došlo je relativno brzo i to kada je krajem prošlog veka bol shvaden kao deo
telesnih funkcija, odvojen od duševnih zbivanja, kao i zbog metafizičkih objašnjenja porekla i smisla
bola. Za Dekarta bol je značio signal kojim telo reaguje na neku opasnost koja dolazi iznutra ili
spolja, i koji služi kako radi zaštite tako i radi prepoznavanja stvarnog porekla bola. Razne religije
tumačile su bol na različite načine, uglavnom kao posledicu čovekove nesavršenosti, grešnosti ili kao
ishod poremedaja u nebeskoj hijerarhiji.
Hipokratova medicina, kao dobar osnov svake budude medicine, smatrala je bol putokazom u izvor
telesnih i duševnih oboljenja, koja su ved onda bila shvadena jedinstveno na način moderne
psihosomatske medicine koja se trudi da opet dopre do ovog izgubljenog jedinstva telesnih i
duševnih zbivanja u čoveku. Harmoničnost čovekovog psihofizičkog bida remeti se nekim
disharmoničnim činiocima koji dolaze ne samo zbog prirodne trošnosti i smrtnosti čovekove ved i
mnogo više zbog njegovog pogrešnog načina mišljenja, osedanja i doživljavanja sebe i svoje okoline.
Cilj hipokratskih lekara, za dugi niz vekova, praktično sve do prošlog veka, bio je otkrivanje
pogrešnog načina mišljenja i osedanja u bolesnog čoveka, a onda i njegovo otklanjanje, odnosno
povratak u prvobitno harmonično stanje. Bol tela može da bude ublažen ili da nestane u toku
lečenja, ali to nije bio prvobitni i jedini cilj nekadašnjih lekara. Lekar je i onda, kao i sada, mogao da
ublaži ili odstrani bol, ali odstraniti bol, prema mišljenju nekadašnjih lekara, značilo bi uništiti i
bolesnika.
Prirodno lečenje, posle otkrivanja stvarnog uzroka koji je pacijent morao da shvati svojim
nepomudenim umom, sastojalo se kako u preuobličavanju dotadašnjeg načina života tako i u
promeni ishrane, šetnjama i bavljenju delatnostima koje su harmonično razvijale sve telesne i
duhovne funkcije u čoveku. Sredstva za otklanjanje bola, kao što su bili opijum, alkohol, razne biljke
sa anestetičkim svojstvima, retko su upotrebljavana i samo u izuzetnim prilikama. Pojedinim
"prirodnim" bolestima, na primer dečjim, posebno onim beznačajnim, ostavljan je slobodan prostor
za delovanje, jer se pretpostavljalo da se dete, posle preležanih dečjih bolesti, razvija samostalnije i
brže. Ukratko, zahvaljujudi genijalnoj intuiciji Hipokrata i njegovih sledbenika, pojedinačno u čoveku
sagledano je kao Celina, a Celina je prepoznata u pojedinačnom. Tek preko dubokog i dalekosežnog

88
upliva grčke filozofije, grčka empirijska medicina postala je istinska nauka.
Da li su takva shvatanja u daljoj, ali i bližoj prošlosti čovečanstva bila pogrešna i gruba, posledica
neznanja, sujeverja i nemodi nekadašnjih lekara i nekadašnje medicine? Kakva je naša današnja
filozofija koja omogudava razvoj savremene medicinske nauke? i da li nam je filozofija još uopšte
potrebna, ili bi ona mogla postati, ili je ved postala sluškinja nauke?
Pogledajmo iz čega se uopšte sastoji doživljaj bola. Postoji, najpre:
1) telesno opažanje bola,
2) osedanje povezano sa tim opažanjem, i
3) reakcija ličnosti na to opažanje i osedanje.
Treba odmah redi da postoje dve vrste bola: organski i psihogeni, i da je njihovo deljenje ne samo
nepotrebno i nemogudno ved i štetno. U svakom bolu, čak i u onom koji je izrazito duševne prirode,
na primer bol za umrlim, bliskim čovekom, sudeluje i čitavo telo i obratno. Naravno da štetnost
krute podele organskog od psihogenog bola ne znači da se treba lišiti neophodnog razlikovanja
prvobitnog izvora bola koji se nalazi u nekom telesnom organu ili u psihičkoj oblasti čoveka. Ovo
razlikovanje je neophodno pre svega zbog našeg odnosa prema bolu, svejedno kao lekara ili kao
bolesnika. Na ovom mestu i počinje naša kritika savremene tehničke civilizacije u koju se medicina
bez velikih otpora uklopila.
Ne istražujudi dovoljno (zbog nedostataka vremena, prostora, strpljenja i pravog znanja - sve
poznate crte savremenog društva i doba) izvor nekog postojedeg bola, koji može i relativno kratko
da traje (možda samo nekoliko sati), i kao pacijenti i kao lekari najčešde strahujemo i grčevito želimo
da bol što pre otklonimo. Nije potrebno navoditi sve štetne i često opasne posledice brzog
otklanjanja bola čije uzroke nismo kako valja ispitali. Nas mnogo više zanima karakter društva i
civilizacije koji uobličavaju psihu savremenog čoveka tako da ovaj ne želi, ne može i nede da se suoči
sa svojim bolom, ved je mnogo pre uveren da je svaki bol za njega štetan i nepotreban i onda traži,
sa nekim čudnim besom i ohološdu, od savremene medicine da mu ona taj bol što pre otkloni.
Ovakav izmenjen i izmenjeno-izopačen odnos prema bolu i patnji zbog bola, kakav nije poznavala
nijedna civilizacija, pogotovu nijedna kultura u prošlosti čoveka i čovečanstva, prirodna je posledica
ovovremenog stava čoveka prema glavnoj osovini problema života i smrti, prirode i društva,
ljudskog organizma, njegove telesno-duševno-duhovne organizacije koja čini celinu ljudskog bida.
Ako je čovek neka vrsta mašine (gledište koje je samo prividno prevaziđeno), neispisana tabla pri
rođenju, skup bezuslovnih i uslovnih refleksa, bide predodređeno da teži "principu zadovoljstva", a
da izbegava bol koji mu namede "princip realnosti", zašto bi trebalo mazohistički podnositi bol kada
nam danas farmaceutska industrija pruža obilje "pilula srede" koje mogu brzo i uspešno da ga
odstrane!
Vratimo se za trenutak na rasprostranjenu zaštitu od svih mogudih dečjih bolesti u savremenom
društvu. Prema mišljenju nekih dečjih lekara u svetu, dečje doba se karakteriše relativno čestim
kratkotrajnim zapaljivim procesima pradenim povišenom temperaturom. U toku, i osobito, posle
preležanih zapaljenja, koje karakterišu i tzv. dečje bolesti, deca stiču potreban imunitet sa kojim
ulaze u "drugo zdravlje" odraslog doba. Telesne odbrambene snage bivaju ojačane i, što je neobično

89
zanimljivo, prema kazivanju lekara i roditelja, deca posle preležanih bolesti pokazuju i u svome
izgledu i u svome bidu pozitivne promene. Čovek se ne može oteti utisku da ove bolesti za razvoj
deteta znače neku vrstu procesa sazrevanja. Iz ovakvog posmatranja i razmišljanja proizilazi da
veštački imunitet koji se danas masovno primenjuje kod dece ne samo što usporava duševni i telesni
razvoj deteta nego, pošto taj imunitet nije trajan, razne poznate dečje bolesti pristižu u jednom
uzrastu kada dete nije psihofizički spremno da ih dobro podnese. Otud i opasnost kod ovih bolesti
od mogudih komplikacija.
Cilj ovog izlaganja nije samo analiza i kritika našeg današnjeg odnosa prema bolu i bolestima ved i
mnogo šire - odnosa prema patnji uopšte. Jer naš odnos prema patnji isto je tako izvitoperen kao i
odnos prema fizičkom ili psihičkom bolu. Ako su pojedini oblici fizičkog i psihičkog bola signal,
opomena i putokaz našeg sazrevanja i to preko preuobličavanja našeg životnog stava koji nas je i
doveo u stanje disharmonije, zar se takvo razmišljanje ne može sa još više razloga da primeni na
patnju!
Naš stav kao lekara, psihijatra i psihoterapeuta prema bolu I patnji našao je snažnu podršku u
plodno provokativnoj knjizi Ivana Iliča Medicinska nemezis (izdanje "Zodijaka", 1976.), u kojoj ovaj
smeli autor piše: "Medicinska civilizacija nastoji da bol pretvori u tehnički problem, te samim tim
lišava patnju suštinskog ličnog značenja... Kultura čini bol podnošljivim na taj način što ga kao
sastavni deo unosi u jedan osmišljen sistem, kosmopolitska civilizacija izdvaja bol iz svakog
subjektivnog ili međusubjektivnog konteksta kako bi ga uništila."
Još jednom: na ovaj način postaju korisna raspravljanja o odnosu savremene civilizacije i kulture, jer
nam mogu da posluže kao opomena da o kulturi ne možemo misliti na isti način kao o civilizaciji jer
svako izjednačavanje kulture i civilizacije postaje danas, i to de sve više biti u bududnosti, opasno i
pogubno po zdravlje kako čoveka kao individue tako i čoveka kao društvenog bida.

Opšti deo

OSNOVI PSIHOSOMATSKE MEDICINE

Nemački lekar Hajnrot bio je verovatno prvi koji je 1818 upotrebio termin: psihosomatski. Trebalo je
da prođe više od sto godina pa da se ovaj pojam odomadi u medicini. Danas, on je poznat u svim
oblastima medicine, a na pojedinim neuropsihijatrijskim, ili još češde internim klinikama postoje
posebna odeljenja za psihosomatske bolesti. Šta se zapravo pod ovim izrazom podrazumeva?
I lekari i laici oduvek su znali da mnoge bolesti tela potiču od raznih psihičkih ili duševnih uzroka, ili
bar da su u tesnoj vezi sa njima. Kada se, na primer, neko nađe u akutnoj opasnosti, u takozvanoj
situaciji stresa, čitav niz promena pogađa, s jedne strane, telo, kao što su: proširenje zenica,
povedanje krvnog pritiska, promene u radu srca, rasporedu krvi, nivou šedera, a, s druge strane,

90
promene su primetne i u duševnoj oblasti: poremedena je pažnja, dominira afekat straha, tok
mišljenja postaje usporeniji ili ubrzaniji, polje svesti se sužava. Pri svemu tome rašireno je pogrešno
mišljenje da psihosomatska medicina istražuje uticaj duše na telo. Kartezijanska podela čoveka na
dušu i telo prati nas sve do danas, kada baš u oblasti psihosomatike pokušavamo da se oslobodimo
ovog dualiteta tvrdnjom da je uvek reč o simultanoj reakciji na izvesne spoljašnje ili unutrašnje
nadražaje, koja se odvija kako u psihičkoj, tako i u somatskoj oblasti. Ustvari, može se s pravom redi
da je čitava medicina psihosomatska, jer u svakoj bolesti deluju somatski i psihički činioci. Najzad,
svaka bolest je bolest neke ličnosti, a u ličnosti se susredu zajedno oba činioca - organizam dela kao
psihofizičko jedinstvo.
Dva otkrida u medicini izvanredno su nam pomogla da bolje razumemo kako se to psihički činioci
uplidu u telesno reagovanje i kako se opet ovo telesno reagovanje vrada u svome dejstvu na, psihu,
stvarajudi ponekad tzv. Circulus vitiosus, zatvoren krug u kome je bolesnik zarobljen. Jedno otkride
potiče iz oblasti istraživanja ljudske duše, psihoanalitičko, dok drugo potiče iz oblasti vegetativnog
nervnog sistema.
Za razliku od animalnog nervnog sistema, koji se brine za naše držanje prema spoljašnjem svetu, koji
upravlja pokretljivošdu naših mišida, vegetativni nervni sistem brine se za skladno funkcionisanje
naše unutrašnjosti, u krajnjoj liniji, on se brine za naš život i njegovo očuvanje. Za razliku od
animalnog nervnog sistema, koji je pod uticajem naše volje, ovaj drugi sistem radi potpuno
autonomno, nezavisno od te volje. Milionima i stotinama miliona najfinijih nervnih vlakana
vegetativni sistem prožima čitavo naše telo, ide u sve njegove unutrašnje organe, krvne sudove,
kontroliše izgradnju i razgradnju i najmanjih jedinica - delija u telu.
Otkride psihoanalize da oštedivanje naših funkcija potiče od nesvesnih konflikata, dakle onih koje je
naše svesno Ja odbacilo i potisnulo u nesvesno, konflikata koji su, međutim, nabijeni energetskim
snagama i koji predstavljaju izraz naših osnovnih nagonskih težnji, bilo je odlučujudi doprinos
razvitku psihosomatske medicine. Dok se Frojd na početku ograničio na ispitivanje uzroka promena
tzv. "viših" funkcija, kao što su mišljenje, govor, potom motorne i seksualne funkcije, ubrzo mu je
postalo jasno da ove promene, kao posledice nerešenih a potisnutih unutrašnjih konflikata zadiru
mnogo dublje u telo, sve do pomenutog vegetativnog i endokrinog sistema. Tako je postalo
razumljivo da su vegetativne funkcije najbliže nesvesnom delu ličnosti, koju je Frojd nazvao Ono
(1(1). Pa kao što animalne ili voljne motorne funkcije nemaju nikakav uticaj na vegetativne, koje se
odvijaju bez učešda svesti, tako ni naše svesno Ja nema direktnu kontrolu nad nesvesnim Ono.
Sada de nam biti lakše da pratimo kako nastaju neke bolesti u našem telu prvenstveno pod uticajem
duševnih sila, čiji se konflikti odvijaju na dugačkoj liniji: svesno-predsvesno-nesvesno. Po Vajsu i
Englišu, postoje tri grupe bolesnih stanja. U prvu grupu, koja sačinjava jednu tredinu svih bolesnika
koji traže lekarsku pomod, nalaze se bolesnici koji niti su psihički, niti fizički bolesni, ved svojim
neodređenim i nejasno definisanim tegobama spadaju u grupu koja se naziva "funkcionalno
bolesni". Ovakvi bolesnici se žale na povremene glavobolje, bolove u stomaku, imaju zatvor ili proliv,
prolazno im se podigne krvni pritisak itd. U drugu grupu, koja sačinjava drugu tredinu svih bolesnika,
spadaju bolesnici, doduše sa organskim nalazom, ali čiji simptomi vrlo mnogo zavise od

91
emocionalnih činilaca. Ovde spadaju mnogi ulkusni bolesnici, oni sa obolelom štitnjačom,
dijabetom, reumatizmom, raznim crevnim, hroničnim oboljenjima itd. Najzad, u tredu grupu spadaju
oni bolesnici čije su bolesti tesno povezane sa vegetativnim nervnim sistemom, kao što su: migrena,
astma, primarna hipertenzija, a za koju se psihosomatska medicina veoma mnogo interesuje, jer
pretpostavlja da psihički činioci igraju znatnu ulogu u nastanku ovih bolesti.
Od više okolnosti zavisi kada de i da li de ona funkcionalna smetnja, koja, kao što smo videli, nema
još ništa dokazano organskog u sebi, predi u stanje prave bolesti, na primer, u manifestovanje neke
grizlice želuca, hroničnog zapaljenja creva ili Bazedovljeve bolesti. Među ove okolnosti najznačajnije
su dve: s jedne strane, dužina trajanja konfliktne situacije, kao i stupanj njene svesnosti, i, s druge
strane, opšta struktura i otpornost ličnosti, kao i posebno stanje ličnosti u momentu kada su
unutrašnji i spoljašnji sukobi počeli da se manifestuju. Drugim rečima, ukoliko je trajanje nekog
konflikta bilo krade, a ličnost je, zahvaljujudi izvesnom dostignutom stupnju zrelosti svoga Ja bila u
stanju da konflikt podnese na svesnom planu, ne potiskujudi ga u nesvesno, odnosno ukoliko je
ličnost u celini zrelija I potpunije integrisana, mali su izgledi da de neka funkcionalna smetnja izazvati
pravo organsko oboljenje.
Zanimljiva je hipoteza, koja se teško i dokazuje, da svaki organ našeg tela reaguje na neki određeni
nadražaj, tako da se uspostavlja neka vrsta simbola organa koji odgovara određenoj emociji. Tako,
na primer, po Šulc-Henkeu, strah biva simbolizovan preko srca i pluda, plašenja (koju valja razlikovati
od straha) preko štitnjače, žalost preko jetre, bes i ljutnja preko žučne bešike, tvrdičluk preko creva,
gramžljivost preko želuca itd. U ovoj hipotezi našeg savremenika čujemo eho starih lekara. Ostalo je
još vrlo mnogo nerasvetljenih problema iz oblasti psihosomatike koje nismo mogli da dodirnemo.
Jedno je izvesno: čovek je bide otvoreno prema životu i svim njegovim manifestacijama. On ovu
svoju otvorenost, koja je u isto vreme zalog njegove slobode, plada bolestima. Manje je bitno
pitanje primarnog uticaja duše na telo ili tela na dušu, bitnije je odgonetnuti šta telo hode da nam
kaže kada je bolesno.
Stari Rimljani imali su poslovicu: mens sana in corpore sano (u zdravom telu zdrav duh). Obratno je,
međutim, još tačnije: u zdravom duhu zdravo je i telo.

KAKO SE NA BOLEST GLEDALO TOKOM ISTORIJE

Čovek se oduvek zanimao za pojavu bolesti kod sebe i svoje okoline i tumačio je na različit način.
Možemo se, istina, odmah na početku upitati da li je čovek oduvek bio bolestan; međutim, ako je i
postojalo neko "rajsko doba" kada je čovek bio savršeno zdrav I umirao "od starosti" ono pripada
tako davnoj i nama potpuno nepoznatoj prošlosti da ova pretpostavka i nema za nas danas nikakvog
značaja. Tu i tamo se opet čuje da i danas postoje neka plemena u Aziji koja ne znaju za bolesti, jer,
navodno, žive u idealnim klimatskim uslovima ili se hrane idealnom hranom. Izučavanje

92
psihofizičkog sklopa ovih ljudi povezano je sa velikim teškodama, a vrlo niski uslovi civilizacije u
kojima žive teško da bi nam mogli poslužiti kao neki nauk ili uzor.
Paleontološka otkrida skeleta od pre više desetina hiljada godina, prvi medicinski zapisi u Vavilonu,
Kini i Egiptu, kao i trepanacija lobanje u doba Inka i Acteka - nesumnjivo govore da je čovečanstvo i
na početku svoje civilizacije, kao i kasnije znalo za bolesti za koje i mi danas znamo. Ovo se naročito
odnosi na tuberkulozu i rak. Pa ipak i u medicini i van nje vlada mišljenje da je porast bolesti koračao
paralelno sa razvojem civilizacije i kulture i da su danas "najbolesnije" one zemlje u kojima je stepen
razvoja dostigao najviši domet. Kao da se razvoj ljudskog duha I kod pojedinaca i kod naroda
odigravao na štetu njegovog telesnog integriteta.
Možda nije neinteresantno da pogledamo kako su zapravo narodi u prošlosti primali neophodnost
bolesti i kako su se sa njima borili. Osedanje bola i patnje, pretnje, usamljenosti i potrebe za
zaštitom koje je nametnuo čoveku njegovom bolešdu tražilo je od čoveka neko objašnjenje. I on ga
je sebi i drugima i pružao.
Prema istorijskim izvorima kojima danas raspolažemo tumačenje bolesti kao kazne bilo je jedno od
prvih. Asirci su upotrebljavali reč "šertu" koja bi trebalo da znači: ljutina bogova, greh. Prvo pevanje
Ilijade tumači epidemiju kuge kao kaznu koju je Apolon nametnuo Agamemnonu i njegovim ljudima,
jer su nekog sveštenika, prema tome samog boga, Atridi uvredili. Slično objašnjenje pruža i Biblija,
iako samo Stari Zavet. Ako se upitamo kakve su crte karaktera posedovali ljudi toga doba koji su
bolesti primali kao kaznu bogova, nede nam biti teško da u njima prepoznamo strah, zavisnost i
grešnost.
Ved u posthomerovskoj Grčkoj, na početku neprimetno i postepeno, zatim sve jasnije, vidi se
reakcija na pomenute arhajske ideje o bolesti, da bi preovladalo drugo poznato tumačenje bolesti
kao slučaja. Bolestan čovek može da bude, i često baš i jeste, pravedan čovek. Jonska filozofska
škola i atinske tragedije pomogli su da se iskristališe shvatanje da za nastupanje bolesti nisu
odgovorne niti sopstvena krivica, niti odluka nekog razljudenog božanstva, ved da je posledica
"nužnosti" prirode. Nekoliko grčkih reči - među kojima se naročito često ponavljaju: moira, ananke i
tusde - označavaju pojmove koji nas ovde interesuju. Moira je nešto kao sudbina, snaga koja vlada
stvarnošdu, od koje ni sam Zevs ne može da spase svoga sina. Tusde pre označava slučaj, fortunu. Za
Grke su, prema tome, bolesti s jedne strane pripadale izvesnom redu u prirodi, s druge su "nesredan
slučaj" ili "zao udes". Jasno je da ovakvo shvatanje ved predstavlja izvestan napredak, jer kod
ovakvih bolesti koje su posledica "slučaja" umešnost lekara, zasnovana na empirijskom i
racionalnom znanju o zakonima ljudske prirode, može bolest i da izleči, čak i da je spreči. Dužnost
grčkih lekara upravo se i sastojala u razlikovanju onoga što proizilazi iz "nužnosti prirode" i onoga
što je plod "slučaja", nereda u ljudskom telu i duhu. Ovo je i smisao nekih tekstova Corpus
Hippocraticum u kojima se sa vedrim ponosom govori o nadmodnosti nauke nad "slučajem".
Ne zadržavajudi se na ranom srednjem veku, u kome je i medicina bila jedno vreme u stagnaciji i u
kome su pod uticajem strogih, dogmatskih principa crkve koja se više oslanjala, paradoksno, na Stari
Zavet nego na Novi, ponovo preovladavale ideje o bolesti kao kazni, dolazimo do tredeg shvatanja
bolesti, koje je uzelo maha u novom veku, pa i najnovijem dobu, o bolesti kao izazovu i ispitu. U

93
svojoj nepresušnoj potrebi da tajanstvenim i neuhvatljivim pojavama da neko objašnjenje, koje
najčešde ima odbrambeno i zaštitničko obeležje, ni današnji čovek nije potpuno obezoružan pred
zagonetkom bolesti. Međutim, pošto ne možemo da uzmemo kao dovoljno ili kao konačno
objašnjenje koje zvanična medicina pruža o nastanku pojedinih bolesti poznajudi često do detalja
njenog uzročnika, uslove pod kojima se javlja itd., objašnjenje koje ne može ipak da zadovolji ono
suštinsko pitanje u čoveku: čemu bolest? - onda moramo priznati da i dalje stojimo pred starom
enigmom. Moramo najpre da konstatujemo da kao što se ni najkulturniji savremeni čovek nije
sasvim oslobodio arhaičnog, magijskog mišljenja, pa povremeno podlegne nekom sujeverju, kome
se idudeg trenutka sam nasmeje, tako ni danas nije iščezlo u dubinama našeg nesvesnog još uvek
prisutno verovanje da neke naše krivice u nastajanju bolesti ipak ima. Iako ne često, ponekad se
ovakvo verovanje završava u dijalogu sa psihijatrom koji ima vrlo delikatnu dužnost da sazna da li je
kod dotičnog čoveka reč o nekoj stvarno počinjenoj krivici ili samo o osedanju krivice.
Možda se ipak češde susredemo sa druge dve vrste bolesnika koji ili u očajanju primaju svoju bolest
kao apsurd ili shvataju bolest kao ispit. Šta ova bolest koja me muči ved mesecima ili godinama hode
zapravo od mene? Očevidno da ovakva pitanja, koja se postavljaju češde nego što se misli,
pokušavaju da u bolesti kao slučaju pronađu smisao primajudi ih kao neku vrstu ispita. U krajnjoj
liniji, malo je važno da li se ovaj smisao zaista poklapa sa suštinom bolesti kao takve. Ved smo istakli
da pravi i poslednji smisao bolesti ostaje ipak zagonetka. Mnogo je važniji ovaj beskrajni i divljenja
vredan napor čoveka da otkrije smisao svoje bolesti stavljajudi na probu sve svoje snage, u prvom
redu svoje strpljenje. Ako on taj smisao otkrije i shvati bolest kao Izazov i Isšš koji treba da ga učine
jačim, zrelijim i snošljivijim, da ga koriguje u dosadašnjem ponašanju i mišljenju, onda ne samo što
bolest kao takva postaje velika učiteljica života i stvara od ljudi heroje, a takve bezimene primere
imamo neprestano prilike da posmatramo, nego ovakav preobražaj čoveka kroz bolest postaje izvor
vedrine i snage i za njegovu okolinu, kao i za lekara koji ga leči. Jer lekar nije svemodan. Sa
očajnikom koji u svemu vidi samo apsurd i nepravdu, naoružan najmodernijim lekovima, lekar je
ipak nemodan.
Ma koliko bili uvereni u dalje uspehe medicinskih i drugih nauka, u sve vedu vlast čoveka nad
prirodom, kao i u menjanje ove prirode, Franklove reči, do kojih je došao posmatrajudi zatvorenike u
nemačkim koncentracionim logorima za vreme drugog svetskog rata, ostade još dugo aktuelne;
umesto primum vivere, deinde philosophari, pod izvesnim uslovima u životu dobijaju obratan smisao
i postaju spas: primum philosophari, deinde vivere - ili, umreti!

94
TELESNA BOLEST KAO ODBRANA ILI IZAZOV

"Jednako tražim objašnjenje za svoju bolest... Ponekad mi se učini da su se mozak i pluda

sporazumeli bez mog znanja. Ovako više ne može, rekao je mozak i posle pet godina pluda su
pristala da mu pomognu."
F. Kafka

U svim telesnim bolestima koje nas kratkotrajno ili duže vreme savladavaju nemogude je videti
samo slučaj ili prisutnu neotpornost organizma, kada smo danas u stanju da zahvaljujudi otkridima
psihosomatske medicine potvrdimo davnašnje shvatanje najstarijih lekara o tesnoj i neprekidnoj
zavisnosti i simultanoj međusobnoj reakciji na spoljašnje i unutrašnje nadražaje, koja se odvija kako
u psihičkoj, tako i u somatskoj oblasti. Uzmimo samo kao primer intimnu međusobnu zavisnost koja
postoji između kože i nervnog sistema, obadva sistema proistekla u embrionalnom dobu iz
zajedničkog ektoderma. Koža je u stanju da reprodukuje mnoštvo različitih emocija na fizičkom
planu, pa je otud mogude i često opaženo da, na primer, aktuelna zabrinutost proizvodi češanje na
jednom određenom mestu na koži, strepnja urodi svrabom ili znojenjem, produžen strah ili
nezadovoljstvo dovode do urtikarije, osedanje krivice i stida do stvaranja kožnih akni, a
nezadovoljene erotske težnje mogu da izazovu tzv. kutanu masturbaciju, često u oblasti polnih
organa ili u analnom predelu. Kao što je psiha u stanju da izazove kožne promene, bilo koja kožna
bolest koja duže vremena traje, na primer akne u pubertetu, ili hronične dermatoze somatskog
porekla, često izaziva psihičke promene u smislu pojačane razdražljivosti, nervoze ili depresije.
Nešto slično se dešava i sa mnogim drugim organima našeg tela koji često obole usled dugotrajne
psihičke napetosti kao izraza nerešenih konflikata u svesnom ili češde, u nesvesnom delu naše psihe.
Hteli bismo sada da nešto detaljnije ispitamo mehanizme odbrane koje naša jedinstvena psihofizička
organizacija upotrebljava kada je sukobljena sa konfliktima koji se ili svesno ne prepoznaju ili, i kada
ih naša svest i naše Ja prepoznaju, teško se mogu, ili nikako ne mogu razrešiti. Ovoga puta se ne
mislimo zadržavati na mnogobrojnim psihičkim odbrambenim mehanizmima, kao što su:
potiskivanje, introjekcija, projekcija, racionalizacija, regresija, pomeranje itd., koje povremeno
upotrebljava i zdrav čovek u situacijama kada nije u stanju da neki ozbiljan aktuelan događaj reši
najcelishodnije. Bide reči o produženim, hroničnim konfliktnim situacijama, koje često traju više
godina, pri čemu su u opasnu igru uvedene najosetljivije snage naše ličnosti, i to one iz nagonske i
moralne sfere. Najčešde se takve konfliktne situacije ispoljavaju u slededim sukobima:
1) preterano osedanje zavisnosti i potrebe za zaštitom nekog čoveka - formirano nesumnjivo u
ranom detinjstvu usled pogrešnih vaspitnih mera roditelja - dolazi u težak sukob sa potrebom za
samostalnošdu i nezavisnošdu,
2) čovekove agresivne potrebe kojima ne treba uvek pripisivati primarno patološku etiologiju (a koje
se ved kod dece, i to vrlo rano ispoljavaju) dolaze u sukob, s jedne strane, sa principom Nad-ja u

95
čoveku, nastalom ranom identifikacijom sa moralnim i drugim shvatanjima roditelja, a s druge
strane, sa postojedim zabranama, ali i normama pristojnog vladanja koje društvo namede individui,
3) seksualne, ali i erotske potrebe koje su u različitom intenzitetu zastupljene u pojedincu dolaze u
sukob, i zbog toga često su nezadovoljene, sa sličnim tabuima koje smo naveli u slučaju pokušaja
zadovoljavanja čovekovih agresivnih potreba.
Možemo zaista redi da su sve tri vrste pomenutih sukoba, sa njihovim brojnim varijacijama,
povremeno prisutne u svih ljudi. Ono što, međutim, uslovljava nastanak hronične neuroze, koja je
okarakterisana u mehanizmu potiskivanja imaju značajnu ulogu, jeste prethodno ustrojstvo
psihofizičke organizacije čovekove ličnosti. To je njegova slabija ili jača telesna otpornost, u kojoj
konstitucionalni i drugi nasledni činioci imaju značajnu ulogu, a naročito stepen njegove psihičke
zrelosti. Od stepena ove zrelosti, odnosno od dubine njegove fiksacije na jednom od normalno
prevaziđenih stupnjeva dečjeg razvoja, ili dubine njegove regresije, zavisi ishod konfliktnog sukoba.
Pošto smo se složili da se konflikt ne može izbedi, svaka ličnost za sebe odlučuje da li de ovaj sukob
prevesti na neki drugi, manje opasan i lakše savladiv teren, da li de uspeti (što je nesumnjivo najteže
i što zahteva visok stepen zrelosti ličnosti) da svoje nagone sublimiše, ili de ostati na jednom od
dvaju mogudih bolesnih rešenja: učvrstide se u svojoj neurozi koja može onda da uzme različite
vidove (neuroza straha, prinudna neuroza, neurotična depresija, impotencija, frigidnost itd.), pri
čemu telo ostaje relativno pošteđeno, ili de ova hronična neuroza dovesti do telesnog oboljenja s
određenim izborom organa.
Naše telo, iako trošno i podložno propadanju, nije po svaku cenu unapred određeno da boluje od
neke hronične bolesti. Samo visok stepen naše psihičke napetosti, koja gotovo uvek prati neurozu,
vremenom stvara uslove u kojima telo, vrlo lagano, često iz godine u godinu, slabi u svojoj prirodnoj
otpornosti, pokazuje, najpre, znake tzv. funkcionalnog poremedaja da bi, najzad, manifestno
obolelo.
Kao što u pojedinim porodicama neko lice uzme na sebe ulogu "žrtvenog jagnjeta" (svesno, mnogo
češde nesvesno), pa se razboli od neke duševne ili telesne bolesti ne bi li na taj način održalo
prividan integritet celine porodice, tako i u slučaju neke telesne bolesti (grizlica stomaka,
bronhijalna astma, visok krvni pritisak itd.) naše telo je to "žrtveno jagnje" koje preuzima deo
libidinozne energije ličnosti, oslobađa čoveka jednog dela psihičke napetosti, prevodedi deo njegove
energije na brigu oko bolesnog organa. Tako telesna bolest postaje odbrana od nezdrave psihičke
situacije ličnosti i istovremeno izazov ili opomena svome gospodaru da je kucnuo pretposlednji čas
za preispitivanje nerešenih konflikata i traženje novog ili drukčijeg rešenja za njih.
Dalji tok neke telesne bolesti manje de zavisiti od uspešnosti ili bezuspešnosti internističke
medikamentozne terapije, a mnogo više od preorijentacije, nekad celokupnog životnog stava
obolelog. Nije na ovom mestu suvišno pomenuti od kolike je važnosti, upravo po čovekovo
psihofizičko zdravlje gajiti neki određeni stav prema životu, pa čak u njega i verovati.
Ako ved do ovoga trenutka psihoterapija, vođena iskusnim I školovanim psihoterapeutom ili
psihosomatičarem obučenim i u psihoterapiji, nije bila uključena u lečenje, onda je sada
psihoterapija onaj uslov bez koga se ne može postidi pravo izlečenje.

96
Da li de telesna bolest uzeti nezadrživo hroničan tok, katkad I sa kobnim ishodom, ili de se potpuno
ili delimično izlečiti, zaviside u prvom redu od smelosti i spremnosti bolesnika na rizik da u potpunoj
iskrenosti i ne štededi sebe, sa samim sobom ili, bolje i lakše, sa veštim psihoterapeutom ili
psihosomatičarem napravi opšti bilans svoga života, potraži u njemu pogrešne i lažne korake koji su
ga odveli na stranputicu, najpre, neuroze, a onda i telesne bolesti, ne bi li u jednoj novoj
preraspodeli šahovskih figura zaigrao drukčije i bolje svoju životnu igru.

KAKVE TRANSFORMACIJE DOŽIVLJAVAJU NAŠI PSIHIČKI KONFLIKTI

Vedinu psihijatara, pa i lekara opšte prakse zanima danas pitanje na koji se način manifestuju
simptomi kod njihovih bolesnika. Poznato je, na primer, da je histerija sa svojom jarkom
psihoseksualnom simbolikom, koja se odražavala u tzv. velikim histeričnim napadima, praktično
iščezla. Još neke forme neuroza, koje su bile karakteristične za kraj prošlog i početak našeg veka,
takođe se sve ređe pojavljuju. Prilično jednoglasni izveštaji lekara, psihologa, sociologa sa raznih
strana sveta obaveštavaju nas da su neuroze u porastu, ali da su od pre nekoliko decenija počele da
menjaju svoje načine manifestovanja.
Onaj nekadašnji, dramatski i teatralan način samopokazivanja, kao što je to bilo u slučaju histerije,
ustupio je mesto sve češdim neurotično-depresivnim sindromima i, još češdim, hipohondričnim
smetnjama, bez ikakvog organskog nalaza, ili sa nekim lakšim nalazom.
Strpljivo slušajudi ispovesti takvih bolesnika, koji se žale na najrazličitije mogude smetnje u svim
unutrašnjim organima, lekar i nehotice uočava da sve ove tegobe telesnog karaktera treba, u stvari,
da popune neku prazninu, neki nedostatak, neku ranu u psihičkom životu pacijenta. Osedajudi se sve
više usamljen, neshvaden, čak i odbačen i odgurnut, svejedno da li od sopstvene porodice ili društva,
takav pacijent počinje da se ponaša prema svome telu kao prema detetu, kao prema nečemu što
mu je još poslednje ostalo, što zaslužuje posebnu pažnju i negu. Vrlo često se iza takvog infantilnog
stava pacijenta krije ili očajni apel upuden okolini da ga bar sada razume i pomogne mu, ili ucena
istoj okolini, odnosno svestan ili nesvestan pokušaj da iz bolesti izvuče najvedu mogudu korist. U
svakom od ovih slučajeva postoji nesumnjivo na dnu pacijentove duše osedanje bezvrednosti,
praznine, nekorisnosti i dubokog nezadovoljstva sobom. Nekada bi ovakav čovek pokazivao to svoje
nezadovoljstvo ili.histeričnim napadima ili histeričnim ponašanjem u kome često i alkohol odigra
svoju destruktivnu ulogu. Ima takvih ispoljavanja, naravno, i danas pa ipak sve manje. Nasuprot
takvom načinu reagovanja, sve se više susredemo sa tipom današnjeg čoveka koji nosi u sebi svoje
tegobe, trudi se dugo vremena da ih ne ispolji, prerađuje ih svojim sopstvenim fermentima. Upravo
ovakav tip pacijenta susrede lekar sve češde u svojoj praksi, pri čemu ih pacijent, postajudi slep za
svoje duševne probleme, prevodi na "telesni jezik", somatizira ih, kako se to stručno kaže, i dolazi
lekaru sa različitim žalbama na funkcionalni poremedaj.

97
Čudna je stvar to naše telo, kao i pojavljivanje nekih telesnih simptoma koji su psihičkog porekla.
Iako nam je put pretvaranja nekog psihičkog konflikta - na primer, neke mučne nerešive situacije u
porodici ili na radnom mestu - u telesni simptom gotovo do tančina poznat, kao, na primer,
nastajanje grizlice u stomaku ili visokog krvnog pritiska, još ostaje tajanstvena sposobnost nekih
ljudi da sve svoje konflikte, i one najžešde, zadrže na psihičkom planu a s druge strane, čudna
prijemčivost nekih naših unutrašnjih organa (naročito želuca, creva, srca) da uzmu na sebe preteški
teret psihe, žrtvujudi se na neki način za psihu u prihvatanju konflikata. Impresivno je posmatrati
kako kod nekih pacijenata, koji su dugo u mučnoj napetosti izazvanoj nekom svesnom ili nesvesnom
konfliktnom situacijom, nastaje pravo olakšanje kada se pojavi neki telesni znak bolesti. Ovakvi
pacijenti često doživljavaju telesni bol kao znak olakšanja, kao da se telesnom patnjom želi neko
iskupljenje, ponekad I potkupljenje nekog strogog autoriteta bilo u okolini bolesnika ili u njemu
samom. Starijim psihijatrima bilo je odavno poznato da se čak i kod hronične shizofrenije primeduju
poboljšanja kada bolesnik oboli od neke fizičke bolesti. Telo nam dakle, na izvestan značajan način
pomaže da rasteretimo svoju savest, da ublažimo oštricu konflikta, da odložimo rešenje problema
koji nas muči. Da li je takav način reakcije jedini i da li je najbolji? Bilo bi nečovečno i čudovišno
tražiti od ljudi da budu heroji i da na sve udare života odgovaraju filozofskim smeškom ili beskrajnim
opraštanjem. Čitavim svojim psihofizičkim ustrojstvom čovek nije sposoban za takve odgovore i
veliko je pitanje da li de ikada u bududnosti biti sposoban. NJemu je mnogo svojstvenije da na bol
reaguje patnjom, na patnju bolom, na nepravdu mržnjom, na mržnju opet samo mržnjom. Pa ipak,
nešto se menja u psihi današnjeg čoveka. NJegove reakcije nisu više onako silovite i nepromišljene
kao nekada, njegovo telo je sve manje onako robusno, "zdravo" i otporno kao nekada. Društvo je
opet ono koje sve manje hode da prihvati i toleriše ovakve reakcije stvarno ili lažno opteredene
uvređenim afektom. LJudi polako počinju da uče da postoje i drukčiji putevi "abreagovanja", a u
prvom redu to je put preko tela, kroz tzv. psihosomatske reakcije. Telo sve više postaje onaj sve
osetljiviji instrument psihe preko koga se sada odvijaju duševne reakcije. Taj put je mnogo složeniji i
izaziva znatno više unutrašnjih potresa od onoga ranijeg, neposrednog telesno-afektivnog
pražnjenja. Davali mi prednost kome hodemo putu, ovaj drugi put somatizacije, pounutrašnjivanja
psihičkih konflikata postaje sve dominantniji i neizbežniji.
Da se još jednom vratimo na postavljeno pitanje: da li je ovaj telesni način reagovanja na psihičke
konflikte najbolji način I da li je jedini? Činjenica je da je specijalno u našem narodu najčešdi ovakav
način reagovanja, uz ono još uvek neposredno, silovito pražnjenje. U ostalih naroda, naročito
anglosaksonskog, ali i kod pojedinaca svih naroda, začuđavajuda je sposobnost da se održavaju i
zadržavaju konflikti na čisto psihičkom planu. Treba odmah redi da im na ovome ne treba mnogo
zavideti. Broj duševnih oboljenja kod ovih naroda (kao što su sve vrste depresija, pradenih brojnim
samoubistvima, karakterne neuroze itd.) veliki je.
Kada je reč o različitim načinima manifestovanja naših konflikata, ne treba smetnuti s uma da
postoji i onaj najzdraviji, svakako najteži način reagovanja na produžene psihičke konflikte - a to je
njihovo uspešno savladavanje snagom volje, upornosti i izdržljivosti. i još jedan način, blizak ovome
je sposobnost zrelih pojedinaca da se suoče sa patnjom, bolom i konfliktom i da su čak i kada ga ne

98
mogu da savladaju, sposobni da ga ponesu, u stanju su da pate kada se drukčije ne može, da budu
nesredni kada se nesreda ne može izbedi, a da pri tome niti duševno obole, niti prevode svoje
patnje, bolove i nesrede na telesni plan.
Na kraju, kakav zaključak iz svega ovoga treba izvudi? Telo ne sme da zagospodari nama do te mere
da nam svojim reagovanjima, kao posledici nerešenih konflikata, ometa sposobnost življenja, tj.
rada i voljenja. Istovremeno ne smemo siliti naše telo podižudi nerazrušive brane između njega i
psihe, jer de cena za takve brane biti gubitak onog najintegralnijeg dela čoveka, celine njegovog
duševnog života. Pomozimo telu da može harmonično da funkcioniše, da bi nam to isto telo moglo
da pomogne kada nam je najteže i kada nam ne ostaje nikakav drugi, zdraviji odgovor.

99
Posebni deo

PSIHOSOMATIKA U GINEKOLOGIJI

Psihosomatske smetnje u ginekologiji

Dobro je poznata činjenica da poverenje između lekara i pacijenta, koje je uslov ne samo svakog
uspešnog lečenja u svim granama medicine ved i tačnog postavljanja dijagnoze, ima naročitu ulogu u
psihijatriji i ginekologiji. Svaki dobar ginekolog zna da ginekološki pregled, uprkos mnogostranim
tehničkim i instrumentalnim mogudnostima, pre svega zahteva poverenje pacijenta u lekara. Pošto
nijedan ginekolog, pretpostavljamo, nije zbunjen kada mu žena pre ili posle obavljenog pregleda
poveri intimne doživljaje iz svoga psihoseksualnog života, bilo bi dobro, radi uspešnog postavljanja
dijagnoze i odgovarajude terapije, da specijalista ovoga smera bude upoznat s osnovnim principima
kako medicinske psihologije tako i psihosomatske medicine. Zbog još uvek nepotpune nastave na
medicinskim fakultetima, na kojima se najmanje sluša upravo ono što je najvažnije za opšte
obrazovanje lekara, pa i bududeg ginekologa, i ovaj specijalista, kao i specijalisti drugih profila
upudeni su kasnije na sopstvenu inicijativu koja treba da im dopuni neophodna znanja iz
psihosomatike.
Pošto u prvom planu psihosomatskog ginekološkog istraživanja stoji ličnost i njen seksualni život,
ginekolog se interesuje za sklop ličnosti žene, kao i za način razvoja i zadovoljavanja njenog
seksualnog prohteva. Prema principima savremene seksualne psihologije, razvoj seksualnog nagona
žena zavisi u prvom redu od prevage ljubavi nad strahom, agresivnošdu i krivicom. Među ženama
koje ginekolozi, pa i psihijatri, najčešde susredu kao pacijente istakli bismo, u saglasnosti sa Helenom
Mišel-Volfrom (Nelen Michel-Wolfromm), tri tipa. Jedan je narcisoidni tip žene, koja nema potrebu
da voli, ved samo da bude voljena. Svesno ili nesvesno, takve žene traže kod drugih samo sličnosti sa
sobom. Drugi tip je agresivna žena, često muškobanjastih crta, koja kritikuje svoga partnera,
omalovažava ga, sve do nesvesnih težnji za "kastracijom", činedi ga tako, ponekad, impotentnim.
Među ovim tipom preovlađuje ili tip žene koji je otvoreno agresivan sve do sadizma, bez osedanja
krivice, ili tip agresivne ali i autoagresivne žene koja se oseda krivom zbog svoga ponašanja,
dovodedi sebe povremeno i do otvorenog mazohizma. Najzad, tredi tip je zavisna žena, odgajana u
strogom, patrijarhalnom krilu svoje porodice, gde su očevi dominantni i strogi, a koja je i u svojoj
sopstvenoj porodici zavisna, pasivna i poslušna prema mužu.
Na osnovu ove podele možemo mirno redi da žena u partneru traži ili svoje ogledalo, ili žrtvu, ili oca,
odnosno tiranina.
S ovim prethodnim napomenama možemo da pređemo na glavne sindrome ginekoloških
poremedaja u kojima psihički poremedaji i konflikti u ličnosti žene imaju osnovnu ulogu, ili jednu od
osnovnih uloga u organskim poremedajima polnih organa.
Pođimo od menstruacije, koja u životu žene nesumnjivo veoma mnogo znači. Predmenstrualno
raspoloženje žene vrlo je različito i gotovo apsolutno zavisi od osnovnih psihičkih karakteristika

100
ličnosti žene. Stanje straha, depresije, apatije, euforije ili razdražljivosti, homicidne ili suicidalne
tendencije svima su dobro poznate. Pravu patologiju predmenstrualnog stanja čini
"predmenstrualni sindrom", koji je 1931. godine opisao Franko. Sve varijante opisanih raspoloženja,
uz fizičke bolove, pojačane su do nepodnošljivosti, a činjenica da u 60% slučajeva placebo sredstva
(neutralna supstanca koja ima sugestivno, odnosno autosugestivno dejstvo) pomažu smirenju -
neopozivo ukazuje na znatan udeo psihogenog momenta.
Dismenoreja, kao skup bolnih fenomena koji neposredno prethode ili prate pojavu menstruacije,
vezuju se u visokom procentu slučajeva za psihičku strukturu žene, i to najčešde histerične prirode.
Česta pojava kod mladih devojaka i mladih žena, još neprilagođenih na seksualni život, dismenoreja
ukazuje na skrivene konflikte koji odaju ili otvorenu agresiju prema seksualnosti kao takvoj, ili
agresiju prema partneru, ili mazohističku potrebu da pate, još i ojačanu tzv. dismenoroičnom
porodičnom atmosferom koja je patnju žene za vreme menstruacije prihvatila kao nešto
neophodno.
Pomenimo, zajedno sa dismenorejom, i lumbo-pelvične I perinealne bolove, bolove nazvane još
pelipathia vegetativa ili "globus abdominalis" (u ove poslednje ubrajamo i vulvarni pruritus,
vaginalno pečenje, klitorisne bolove), koji kada nemaju nikakvu organsku podlogu, sigurno su
psihogene prirode i upuduju na histerično-hipohondričnu ili agresivnu prirodu žene.
Pojava amenoreje, naročito u doba između 16-25 godina, dobro je poznata svima ginekolozima.
Psihički uzroci su česti i različiti. Kombinovana sa mentalnom anoreksijom, izražava odbijanje mlade
devojke da prihvati ulogu žene i može dovesti do ozbiljnog fizičkog slabljenja. Ređe su amenoreje
pradene gojenjem, a česte su inače kao posledica emotivnog šoka: gubitak voljene osobe,
napuštanje od strane partnera, ili napuštanje roditeljske kude. Produžena stanja straha zbog bilo
koga uzroka dovode takođe do dužeg ili kradeg gubitka menstruacije. U psihijatrijskoj praksi teške
afektivne psihoze, naročito depresija ili shizofrenija, gotovo su uvek pradene amenorejom.
Psihički uzroci neretko prouzrukuju neredovne ili neočekivane pojave menstruacije. Razni bračni
konflikti, sukobi sa svekrvom, strah pred nekom operacijom ili drugim neprijatnim događajem -
dovode do meno ili metroragija (odlično pogođen izraz je i "uterine suze").
Osim čisto organskih uzroka leukoreja, brojne su leukoreje nepoznatog uzroka. Smatra se da
produžena emocionalna napetost, česta kod anksioznih i depresivnih žena, može da uzrokuje
folikuloluteinsku neravnotežu, pri čemu se onda patološka sekrecija pripisuje psihogenoj
hiperestrogeniji.
***
U bračnom životu muškarca i žene ima mnogo psihopatoloških poremedaja najrazličitije vrste.
Neusklađenost dvaju različitih bida u zajedničkom životu, njihova nedovoljna unutrašnja spremnost
na takav život, neurotični poremedaji sa kojima su ved došli u brak, fizički i psihički infantilizam,
pogrešan način vaspitanja u porodici - stvaraju šaroliku i bogatu patologiju bračnog života.
Koje su smetnje najpre u normalnom obavljanju seksualnih odnosa?
Jedna od čestih smetnji je dobro poznata nesvesna, refleksna kontraktura mišida konstriktora vulve,
i tu smetnju nazivamo vaginizmom. Smatra se da je u preko 60% slučajeva vaginizam uzrok psihičke

101
prirode. Pacijentkinje su najčešde infantilne ličnosti sa histeričnom strukturom, poremedene raznim
traumama usled pogrešnog seksualnog odgoja. Psihoanalitičko objašnjenje primarnog vaginizma
obrađuje tri vrste psihičkih poremedaja kod žena. Kod jednih preovlađuje strah od agresije i
nanošenja fizičkog bola i povrede, kod drugih postoji svesno ili nesvesno neprijateljstvo prema
partneru (često kod maskulinog tipa žene sa "kastratorskim" težnjama), kod tredih postoji
odvratnost prema normalnoj seksualnosti uopšte. Ponekad je uzrok strah ili uopšte odbijanje
trudnode.
Pomešan sa vaginizmom ili nezavisno od njega, za vreme obavljanja seksualnog odnosa ili
neposredno posle odnosa javlja se dubok pelvični bol koga nazivamo dispareunija. Nije retka
zajedno sa vaginizmom i dispareunijom i frigidnost. Ne usuđujudi se da priznaju svoju frigidnost, niti
da sasvim odbiju partnera, ove žene nesvesno koriste bol da bi izrazile nezadovoljstvo partnerom i
njegovom željom za posedovanjem žene.
Frigiditet žene zaslužuje posebnu pažnju, ali iz više razloga zadržademo se ovde samo na nekim
osnovnim psihoanalitičkim postavkama. Pre svega frigiditet nije gotovo nikad izolovan simptom, ved
uvek pripada čitavoj neurotičnoj strukturi ličnosti. Kod tzv. totalne frigadnosti blokirana je ne samo
genitalna erogenost ved i čitav ljubavni život. Kod parcijalne frigidnosti pojavljuju se razni vidovi
potiskivanja. Ponekad postoje i jake mazohističke sklonosti kod žene, obično onih koje su imale
surove očeve, ili psihopatološki sindrom poznat kao "osveta ženskog kastracionog kompleksa", u
kome žarka želja za penisom ima za cilj ispunjenje fantazmatičnog zaveta da liši muškarca penisa
(vagina dentata), ili su, najzad, u pitanju žene koje su frigidne usled nesvesnog povezivanja
zadovoljenja seksualnih težnji sa strahom od neke opasnosti. Ova opasnost je najčešde nesvesno
izjednačavanje partnera sa ocem i strah da de na ovaj način zadovoljiti pregenitalnu, incestuoznu,
dakle zabranjenu želju. Na kraju ovog kratkog izlaganja treba podsetiti da su definicije frigidnosti
dosta različite i da otud proizilaze razni nesporazumi i neusklađenosti u navođenju procenta
frigidnosti među ženama.
Psihološki problemi koje postavlja materinstvo nisu nimalo jednostavni. Za Danbarovu (F. Dunbar) i
Helenu Dojč (H. Deutch) sterilne žene i one sa spontanim abortusima svesno ili nesvesno odbijaju
materinstvo. Među sterilnim ženama, a ne zaboravimo da učestalost psihogenog steriliteta varira
između 10% i 20%, nalazimo one koje žele dete da bi ugodile mužu, da bi ga vezale uz sebe, zatim
one koje se boje da de materinstvom prekinuti blistavu karijeru ili, negujudi narcistički kult, da de
izgubiti svoj šarm.
Među ženama sa spontanim abortusom ambivalencija je očevidna u 65% slučajeva.
Nismo u mogudnosti da se osvrnemo na druge ginekološke sindrome u kojima psihički moment ima
prvorazrednu ulogu ili, kao pratedi element nekog organskog događaja, vrlo mnogo utiče na tok,
prognozu i lečenje osnovnog oboljenja. Mislimo na abortuse, njihove uzroke i posledice, stanje
klimakterijuma, pseudograviditeta, ginekoloških operacija itd.
Pokušali smo da iznesemo neke mehanizme psihički uslovljenih poremedaja, uvek svesni da kod svih
pomenutih poremedaja uzrok može da bude i čisto organske prirode. Ovo kratko izlaganje o
psihosomatskim poremedajima u ginekologiji treba da posluži kao podstrek za mnogo bližu i

102
plodniju saradnju između ginekologa i psihijatra, naročito među ovima psihoterapeuta, koji često
tek na taj način mogu uspešno da reše složene i terapiji teško pristupačne slučajeve brojnih
poremedaja u ginekologiji, u kojima ženina psiha ima odlučujudu ulogu kako u nastajanju tako, još
više, u lečenju nastalih poremedaja.

Psihički sterilitet žene

Nije mali broj brakova u svetu koji su bez dece, a pravi uzrok nije poznat bilo zato što se bračni
partneri nisu podvrgli medicinskim ispitivanjima, ili što su ih kratko i površno obavili. Gotovo sve do
početka XX veka u mnogim zemljama vladala je kobna zabluda i predrasuda da je uzrok steriliteta u
braku isključivo žena. Posledice takvog pogrešnog verovanja bile su po ženu ne samo tužne ved
često i tragične.
Danas nam je poznato ne samo da su za sterilitet; u braku muškarci odgovorni u 40-50% slučajeva
ved i da postoje takvi psihički uslovi u kompleksnom duševnom životu žene koji mogu biti jedini
činioci za sterilitet u braku. Pre napredovanja koje je medicinska nauka postigla u oblasti
ginekološke psihosomatike i psihoterapije psihogeni uzrok steriliteta često je bio nezamisliv.
Pod funkcionalnim sterilitetom podrazumeva se takvo psihosomatsko oboljenje u kome je izostanak
zatrudnjavanja, doduše, somatski simptom, ali se nikakav somatski uzrok ne može da dokaže. Iako
se danas ved može razlikovati "organski" od "psihosomatskog" steriliteta, ipak je još uvek vrlo
delikatan zadatak ginekologa i psihijatara. Tako se, na primer, treba čuvati da se psihičke
upadljivosti kod sterilnih žena, koje su tek posledica sterilnosti, smatraju za uzrok sterilnosti. Isto je
tako poznato da psihičkih konflikata ima dovoljno, kako kod žena sa primarno psihički uslovljenim
sterilitetom tako i kod onih sa organskih uzrocima.
Uzgred da napomenemo zanimljivu činjenicu da postoji neka vrsta funkcionalnog steriliteta i kod
muškaraca, i to u smislu da u različita vremena i pod uticajem psihičkih činilaca kvalitet semena
može da pokaže plodnost ili neplodnost. Ovo otkride otvara u bududnosti vrata novim ispitivanjima
psihički uslovljenog steriliteta u braku u kome uzrok mogu da budu oba partnera.
Kada se ved jednom pretpostavilo da postoji funkcionalni sterilitet kod žene, bilo je prirodno
zainteresovati se za psihičku strukturu takvog tipa ličnosti, kao i za nesvesnu dinamiku psihičkih
sukoba u njenoj psihi.
Istraživanja vede grupe autora, među kojima su se naročito istakli Fišer (1953. g.) i Mandi (1962. g.),
obelodanila su postojanje uglavnom dva tipa žena koje boluju od psihičkog steriliteta. Prvi tip su
fizički i psihički nezrele individue koje u brak ulaze sa skrivenom, nesvesnom namerom da i dalje
održe odnos dete-roditelj, to jest odnos koji je vladao u njihovim porodicama pre braka. Takve se
žene odlikuju time što su upadljivo mirne, stidljive, neodlučne, lako se zbunjuju i lako iscrpljuju. U
fizičkom smislu su ženstvene, ali dugo na pubertetski način. NJihovo glavno obeležje je jaka
zavisnost od partnera.

103
Drugi, najčešdi tip funkcionalno sterilne žene jeste tip agresivne žene sa muškim crtama, sujetne i
vlastoljubive, sklone rivalstvu na svakom polju sa muškarcem, pri čemu žele da ostanu nezavisne od
partnera.
Što se tiče seksualnog života partnera i njihovog mogudeg uticaja na sterilitet, dugo vreme su
vladale zablude, kako u krugovima laika tako i lekara. Tako je, na primer, dugo smatrano da
nedostatak orgazma kod žene, ili čak vremensko nepoklapanje doživljavanja orgazma kod oba
partnera može da bude uzrok steriliteta u braku. i pored činjenice što frigidnost i sterilitet idu često
ruku pod ruku, u novije vreme sasvim je isključena neka tobožnja veza između ovih dveju pojava.
Žena koja normalno doživljava orgazam u polnim odnosima sa partnerom može da bude psihički
sterilna; isto tako, potpuna frigidnost neke žene ne mora da bude nikakva prepreka za graviditet.
Pre nego što bismo prešli na neka psihoanalitička objašnjenja steriliteta u žene, treba pomenuti vrlo
zanimljiv i dinamičan odnos između hormonalne i psihičke aktivnosti žene. Prema novijim
izučavanjima Benedeka (1971. g.), ritmička smena dveju faza oplodno-seksualnog ciklusa, uslovljena
lučenjem dvaju različitih hormona, estrogena i progesterona, odgovara i dvema psihički različitim
fazama u duševnom životu žene. U fazi sazrevanja folikula žena se pokazuje kao aktivna,
ekstravertovana osoba sa izraženim heteroseksualnim težnjama. Posle ovulacije dolazi do
zanimljivog stanja pounutrašnjivanja psihoseksualne energije, pri čemu se libido okrede prema sebi
jačajudi pasivno- receptivne i narcističke težnje u žene.
Iz ovih podataka možemo da zaključimo da nije samo psihičko u ženi korelat hormonalnog ved i
obratno: na hormonalno stanje mogu odlučno da utiču psihodinamički činioci. Pod uticajem dubokih
konflikata u životu žene ovaj opisani ritam može tako da se izmeni da psihički činioci postanu, tako
redi, jači od bioloških, hormonalnih, unosedi bitne smetnje i prepreke u mogudnost oplođenja
uopšte.
Kada je reč o psihosomatskom sterilitetu, treba naglasiti da se psihička odbrana žene od
zatrudnjavanja odigrava na somatskom terenu tako što se ispoljavaju u hormonalnom ili u
autonomnom nervnom sistemu. O hormonalnim smetnjama ved smo nešto napomenuli, a ved se
dosta zna i o putu ovakvog uticaja koji ide preko nervnih vlakana i verovatno nekih hemijskih
posredničkih supstancija od kore velikog mozga preko hipotalamusa do hipofize, a zatim dalje do
endokrinih žlezda u polnim organima. Funkcionalne smetnje u autonomnom nervnom sistemu
mogu da se ispoljavaju na različitim mestima ženskog genitalnog aparata. Tako je mogud spazam
jajovoda, zatim vradanje sperme natrag preko vaginalnih mišidnih spazama, spastične kontrakcije
ovarijalnog ligamentuma, hemijske promene vaginalnog sekreta itd., a sve to pod uticajem samo
psihičkih činilaca. Svaka od ovih funkcionalnih smetnji, samo ako dovoljno dugo traje, u stanju je da
dovede do steriliteta.
Psihoanalitičko tumačenje steriliteta odnosi se na bitan sukob koji u ženi postoji između
ženstvenosti i materinstva, pri čemu nesvesno postoji odlučan otpor protiv materinske uloge. Ovaj
sukob, odnosno odbijanje, imaju koren u detinjstvu i dubokim konfliktima devojčice sa majkom, pri
čemu identifikacija sa njome, povezana sa proživljenim strahom i frustracijama još iz oralne faze,
stvara trajno stanje jakog straha od trudnode i materinstva. Često je upadljiva razlika, koja može da

104
zbuni lekara, između svesno naglašene želje žene za detetom i nesvesnog žestokog opiranja protiv
zatrudnjavanja.
Ako bismo se na kraju upitali da li možemo i da li treba da pomognemo ženama kod kojih postoji
dokazana ili sa mnogo verovatnode pretpostavljena psihička sterilnost, i to posle svih ginekoloških
pregleda i eventualnog ginekološkog lečenja, onda možemo redi da je ovakvo lečenje jedino
uspešno kada ga obavlja iskusan psihoterapeut.
Postavili smo pitanje, možda u prvi mah čudno, da li ovakvim ženama treba da pomognemo.
Smatramo da to u svim slučajevima nije potrebno, ved da izbor u psihoterapiji mora biti vrlo brižljivo
izvršen. Mislimo ovom prilikom na one žene kojima je odbijanje trudnode mehanizam samoodbrane.
Nije svako psihičko odbijanje materinstva samo neurotičan mehanizam. Poneka sterilna žena
nesvesno "zna" nesludeno više nego što to i najlucidnija misao psihijatra može da pretpostavi. Ako
hodemo da budemo kao psihoterapeuti pametniji ili sujetniji nego što je to potrebno, pa se uporno
zalažemo da izlečimo ženu, i to nam najzad uspe, može se desiti da doživimo vrlo neprijatna
iznenađenja. Mislim sada ne samo na ozbiljne psihoze žena za vreme trudnode ili neposredno pošto
rodi dete, niti na česte spontane pobačaje ili vrlo teške porođaje, ved i na izrazito odbijanje deteta
od strane majke ne samo dok je sasvim malo nego i kasnije.
Hteli smo ovim da pokažemo da je žena u mogudnosti da ostane sterilna zbog čisto psihičkih razloga
i da se ovi razlozi kriju u dubokim konfliktima njenog nesvesnog života. Ovi, najpre, duševno
uslovljeni konflikti prenose se na telo ometajudi pravilno funkcionisanje nervnog i hormonalnog
sistema. U izvesnim slučajevima steriliteta lečenje je mogude i uspešno, a obavlja se psihoterapijom.

Tri najčešda tipa frigidnih žena

Frigidnost žene, kao i impotencija muškarca, najčešdi su poremedaji u seksualnom životu muškog,
odnosno ženskog pola. Istini za volju, treba odmah redi da i jedan i drugi poremedaj nisu nikakvi
izolovani fenomeni koji bi se odnosili na neko tobožnje oštedenje samo seksualnog, dakle genitalnog
aparata muškarca ili žene. Procenat tzv. organskog uzroka impotencije ili frigidnosti, dakle uzroka
koji bi se odnosio na neko stvarno fizičko oboljenje ili oštedenje polnih organa, izvanredno je mali. U
svim ostalim slučajevima impotencije ili frigidnosti, ovi seksualni poremedaji isključivo su psihičke ili
duševne prirode, čiji je uzrok u neurotičnom poremedaju ne samo seksualnog života jedinke ved i
čitave ličnosti.
Frigidnost žene je mnogo raširenija pojava nego impotencija muškarca. Mada je i sam pojam
frigidnosti sporan, jer pod njim različiti autori ne podrazumevaju uvek jedan isti fenomen (razlikuju
se, na primer, potpuna od delimične frigidnosti), mišljenja vedine se slažu u tome da se procenat
frigidnih žena krede negde između 35-50%. Naravno da razvoj društva, kao i stepen obrazovanja
značajno utiču na variranje pomenutog procenta koji je još uvek, očevidno, relativan. Zbog toga je
verovatno da de se u zemljama sa niskim standardom, odnosno pretežno primitivnom strukturom
zajednice ovaj procenat pomerati prema gornjem proseku. Patrijarhalno društvo je uopšte sklono,
naročito tamo gde postoji težnja da se ovekoveče njegove forme i rigidno zadrži sve "staro i

105
provereno", da od žena, u toku vaspitanja, stvara aseksualni tip koji de i seksualni akt, kao i mnogo
šta drugo u svakodnevnom životu strpljivo da podnosi i prima kao deo ustaljene i jednom zauvek
uspostavljene neminovnosti. Tako je, na primer, poznato i utvrđeno da je među ženama starijih
generacija, gotovo u svim zemljama, uglavnom onih rođenih do 1900. godine, procenat frigidnosti
bio ne samo vrlo veliki ved su one u oko 84% znale samo za jedan koitalni položaj, a više od 1/3 se
nije svlačio.
S druge strane, međutim, zanimljivo je napomenuti da ako je u civilizovanim zemljama sa visokim
standardom pucanje okoštalih okvira patrijarhalnog društva, emancipacija žena i slabljenje uloge
dogmatske religioznosti dovelo do nesumnjivog opadanja ukupnog procenta frigidnosti kod žena,
ono je ipak, naizgled paradoksalno, povedalo neurotičnost žene i to u smislu njene psihološke, pa i
fiziološke maskulinizacije, vede slobode u ispoljavanju agresivnosti prema muškarcu, što opet stvara
nesumnjive smetnje u normalnom doživljavanju polnog odnosa, stvarajudi tako uslove za
povremenu ili delimičnu frigidnost. Mada je frigidnost u nesumnjivoj zavisnosti od pomenutih
socioloških faktora, čiji je pravi značaj i udeo u pojavljivanju raznolikih tipova frigidnosti ipak teško
objektivno proceniti (pošto neki psihološki mehanizmi, o kojima de biti reči, pogoduju pojavi
frigidnosti i izgleda da su stalno prisutni u svim uslovima primitivnog i civilizovanog života), mi demo
se u daljem izlaganju zadržati na tri najčešda tipa frigidnih žena, za koje se može s pravom
pretpostaviti da su postojali u prošlosti, sigurno postoje u sadašnjosti i bar za dva od ova tri tipa
može se poverovati da de ih biti i u bududnosti.
Pođimo najpre od onoga tipa žene u čijem je formiranju možda najvedeg udela imalo patrijarhalno
društvo sa nepromenjenim predstavama o seksualnom moralu i njegovim praktičnim primenama u
porodičnom vaspitanju. Reč je o onom tipu frigidne žene koja, u telesnoj gradnji često infantilna i
nedovoljno otporna prema raznim bolestima i traumama, u svome psihološkom profilu pokazuje
izrazitu stidljivost, povučenost, zatvorenost u odnosu na spoljni svet ili još i hroničnu uplašenost. U
ovakvih žena, u čijoj anamnezi često nalazimo da su imale surove očeve koji su ih I fizički mučili, a u
čijim je fantazijama otkriveno da silovanje ima glavnu ulogu, mazohističke sklonosti bile su obično
znatno izražene. Preterano strogo moralno vaspitanje u kudi, i tamo gde nije bilo fizičke grubosti,
stvara niz moralnih prepreka za doživljavanje orgazma uz prisutnost jakog osedanja krivice, sve do
svesnog prihvatanja frigiditeta kao kazne, ispaštanja i žrtve za neki drugi stvarno učinjeni ili umišljeni
greh. Takve žene jednostavno osedaju da nemaju pravo na zadovoljstvo. Štaviše, doživljavanje
orgazma kod njih se ponekad izjednačava sa predavanjem prostituciji.
Drugi, najčešdi tip frigidne žene je onaj sa tzv. Kompleksom Amazonke (po X. J. fon Šumanu). Ovaj
tip žene, koji pokazuje nesvesnu težnju da egzistira nezavisno od muškarca, ili da ga samo koristi kao
polnog partnera radi stvaranja dece, karakteriše se jakom identifikacijom kderke sa majkom. Slično
kderkama mitskih Amazonki, ove žene su odrasle u porodicama u kojima je otac ili potpuno
nedostajao ili se vrlo malo, ili nikako, nije brinuo o porodici. Pošto se dete u normalnim uslovima
svoga razvoja identifikuje najpre sa majkom, ali onda postepeno i sve više i sa ocem, stvarajudi tako,
iz onoga što je nasleđem donelo na svet i onoga što je identifikacijom primilo od roditelja, jezgro

106
svoga sopstvenog Ja, prirodno je očekivati neurotički poremedaj ovog razvoja (koji nalazi gotovo
uvek svoj odraz i u polnom životu jedinke), kada nisu ispunjeni uslovi za normalan razvoj ličnosti.
Konflikt kod ovih žena sa amazonskim kompleksom je u dubokom unutrašnjem sukobu između želje
za ljubavlju i materinstvom (da bude kao majka) i neprijateljske agresije koja se penje često do
mržnje prema muškarcu (da ne bude kao otac). Ovakav ambivalentan stav prinuđava je da izabere
muškarca koga de primorati da bude samo instrument oplođenja sa izrazitom željom da njime vlada
(otud sklonost prema femininim muškarcima), koju želju može da prenese i na sina koga nije želela
da rodi (jer je očekivala kderku). U stalnom sukobu između agresije i potrebe za ljubavlju, ovakav tip
žene ne može seksualni akt da obavi sa zadovoljstvom. Tredi tip frigidne žene optereden je tzv.
Palas-Atina kompleksom (takođe po X. J. fon Šumanu). Ovaj tip reši da vodi više ili manje čitav život
po ugledu na muškarca, da ostane, po mogudnosti, celog života devica, i da se tako odrekne i
rađanja dece. Kao što je Palas-Atina, u grčkoj mitologiji, izašla direktno iz mudre glave svoga oca
Zevsa, u punoj ratnoj opremi, sa ratnim poklikom na usnama, tako se ovaj tip žene, za razliku od
prethodnog, karakteriše jakom identifikacijom sa ocem. U ovakvim porodicama, u kojima majka
predstavlja slabu stranu, nedovoljno se i rđavo brine za decu, usled neznanja ili, često, neurotične
nespremnosti za ulogu majke, a otac predstavlja intelektualno i moralno dominantnu figuru (majka
sa malo školske spreme, otac natprosečni intelektualac) kderka de rano razviti konkurentsku
ljubomoru u odnosu na majku. Prezirade je i potcenjivati, prezirudi i potcenjujudi istovremeno sve
što je žensko, u prvom redu svoju seksualnost. Smatrajudi jedino muški način života za vredan i
dostojan življenja čoveka, takva ženska osoba rano de pokazivati strah pomešan sa gađenjem kako
prema seksualnoj tako i prema materinskoj ulozi žene, kompenzujudi se, često vrlo uspešno, u
intelektualnoj oblasti i na ovaj način uspešno se približavajudi i sve više izjednačavajudi sa ocem. Od
ovakvih žena, često sa muškobanjastim crtama, mogu kasnije da proiziđu vredni intelektualni
stvaraoci koji de uvek tražiti društvo samo muškarca, naravno ne da bi se sa njima upuštale u
ljubavne igre, pošto su, zbog svog jakog narcizma, nesposobne za bilo kakvo ljubavno predavanje,
ved da bi kroz intelektualne razgovore ojačale svoje muške crte.
Opisali smo tri najčešda tipa frigidnih žena ne uzimajudi u obzir i neke druge tipove frigiditeta kao
što su: osvetoljubiva žena koja nesvesno teži da učini muškarca impotentnim, ili žena previše erotski
vezana uz oca koja je frigidna usled straha da de seksualnim uživanjem da zadovolji incestuoznu,
dakle zabranjenu želju, itd.
Frigidnih žena, kao i impotentnih muškaraca bilo je uvek, bez obzira na sociološku strukturu društva,
koja, kao što smo videli, nije ipak bez značaja. i jedan i drugi poremedaj izraz su ne samo dubokog
poremedaja čitave ličnosti usled nepovoljnih spoljnih činilaca ved i egzistencijalni izraz čovekove
nedovršenosti, nesavršenosti kao i njegovog, uvek prisutnog, napora da celovitošdu svoje ličnosti
postigne onaj stepen zrelosti na kome ljubav kao najefikasniji lek oslobađa čoveka i takvih
poremedaja.

107
Neki psihološki vidovi bezbolnog porođaja

U savremenoj medicini sve više preovlađuje gledište i potreba da se uporedo sa deljenjem i

cepanjem ove nauke na niz specijalizacija i subspecijalizacija, potrebom koja je nastala nesumnjivim
razvojem medicine i prodiranjem sve dublje u tajnu prirode i ljudskog organizma, pokuša i neka
sinteza i objedinjavanje ovih specijalističkih medicinskih grana u jednu celinu. Nasuprot pretežno
dualističkom načinu dosadašnjeg prilaženja problemu ljudskog tela i psihe koji još uvek postoji i u
medicinskoj nastavi danas, sve više glasova, baš iz medicinskih krugova, podižu se u prilog jednom
holističkom gledanju na pomenuti problem, u kome bi više došao do izražaja celovit, sintetički prilaz
problemima zdravlja i bolesti. Svi oni koji zastupaju ovakvo gledište ne mogu drukčije da se odnose
prema različitim specijalizacijama u medicini nego kao prema karikama koje povezuju jedan lanac
zbivanja u zdravom i bolesnom ljudskom telu i njegovoj psihi.
Psihološki način posmatranja različitih fizioloških i patoloških zbivanja u čoveku, bilo da je pri tome
reč o pretežno somatskom, psihosomatskom, ili psihijatrijskom oboljenju, svakako predstavlja onu
drugu, dugo zanemarivanu stranu sagledavanja čoveka u njegovoj celini. Pa, kao što su se i pravnici,
sociolozi i filozofi izjašnjavali o problemu veštačkog začeda, koje je u Americi i Švedskoj otpočelo još
1945. godine, tako su sada ti isti stručnjaci, zajedno sa psiholozima i mentalnim higijeničarima,
zainteresovani za problem bezbolnog porođaja, koji se isto tako ved godinama primenjuje u raznim
zemljama Evrope i Amerike. Pokušademo da iznesemo neka mišljenja i sumnje koje su se pojavili u
krugovima ginekologa, ali i psihijatara, kada je reč o ovome problemu.
Duševno i telesno stanje trudnice predstavlja posebno stanje koje se u mnogo čemu razlikuje od bilo
koga perioda u životu jedne žene. Pod nesumnjivo značajnom pretpostavkom da trudnoda nije na
bilo koji način iznuđena, u kome slučaju se odvija pod posebnim negativnim uslovima, duševni život
trudnice je najčešde u nekoj vrsti napetosti između dveju suprotnih težnji. Jedna je pozitivna,
nošena plemenitim osedanjem da se donosi na svet jedan nov život kome je potrebna bezuslovna
zaštita i pomod, druga je pomalo negativna i krede se u različitom strahu od ishoda trudnode, sumnji
u sopstvenu sposobnost da se novorođenče na najbolji način odgaji, odnosno strahu pred stavom
partnera kako prema bududem detetu tako i prema bududoj majci koja se, htela to ili ne, i sama
menja posle porođaja. Koja de od ovih dveju tendencija zauzeti pretežnu ulogu - umnogome zavisi
od psihičkog zdravlja i duševne zrelosti žene, od partnera i njegovog odnosa prema trudnodi i
bududem detetu, kao i od niza spoljašnjih činilaca, počev od stava porodice, pa do stava društva
prema natalitetu uopšte.
Sva ova telesna i duševna zbivanja u organizmu trudne žene nalaze svoj dramatični izraz u aktu
porođaja. Očekivanje događaja, u jednom određenom roku, na koji se ne može bitno uticati,
podvrgavanje nečemu neizbežnom (što je Frojdova škola isuviše dramatizovala upotrebljavajudi
izraz: trauma rođenja i smrtni slučaj), izazivaju u ženi ved neku vrstu opravdane bojazni. Ovaj strah
je tesno povezan s očekivanim bolovima koji treba da budu neophodan uslov za sam akt porođaja.
Zanimljivo je pitanje nekih istraživača trudnode i porođaja: da li je žena oduvek rađala sa bolovima, i
tako se podvrgavala biblijskoj zapovesti po kojoj de "s mukama decu rađati"? Ruski istraživači, na

108
primer, pod uticajem Pavlovljeve škole, smatraju da bolni porođaj nije neophodan, niti od prirode
unapred predviđen fenomen, ved je nastao u toku vremena uslovnim refleksom, prvenstveno kroz
tzv. drugi signalni sistem, tj. preko izgovorene i napisane reči. Ako bi izrazili sumnju u opravdanost
ovakvog mišljenja, jer nam podaci iz kamenog doba ipak nedostaju, mogli bismo da se složimo da je
mera današnjeg straha, grčevitosti i bola za vreme porođaja neka vrsta začaranog kruga nastalog
zaista u toku civilizacije. Jedno je u svakom slučaju sigurno. Od kada postoji čovečanstvo, vrlo
verovatno je postojala želja trudne žene da joj se bolovi za vreme porođaja olakšaju, ubrzaju ili
sasvim otklone. Za ovo tvrđenje dokaz nam je narodna medicina, koja u svim narodima ima niz
sredstava koja mogu povoljno da utiču na bolove pri porođaju.
Novi problemi nastaju, međutim, sa našim vremenom u vezi sa povedanim zahtevima žena (ovi
zahtevi su kod Amerikanki i statistički dokazani) upravo za bezbolnim porođajem. Niz činilaca,
vezanih za današnju civilizaciju, doprineli su ovakvim zahtevima, opravdanim ili neopravdanim, za
sada ne bismo hteli da raspravljamo. Među ove činioce ubrajamo pre svega promenjen stav žene u
savremenom društvu, povedan prag osetljivosti današnjeg čoveka prema raznim bolnim
nadražajima uopšte i, ne na poslednjem mestu, napredak u tehnici anestezije. Kakvi su sve povoljni
izgledi pruženi ženi napretkom anesteziologije? Potpuna narkoza za vreme čitavog toka porođaja
uglavnom je odbačena, jer ovakva narkoza nije neki ravnodušan događaj, kako za organe i tkiva žene
tako, još više, za dete. Umesto ovoga isuviše opasnog načina anestezije, predložen je, i danas je u
sve široj primeni jedan drugi, manje opasan metod, poznat pod imenom kontinuirana kaudalna
anestezija. Duboko u kičmeni kanal žene uvodi se fina cevčica sa jednim kateterom u njoj, preko
koga se, uz pomod male pumpe, dovodi u određenim razmacima vremena onoliko anestetičkog
sredstva koliko je potrebno za otklanjanje bolova. Nažalost, ni ovaj metod nije bez nedostataka, a
neki od njih su vrlo opasni za majku i dete. Unošenje infekcije u kičmeni kanal, nagao pad krvnog
pritiska, paraliza disanja sa smrtnim ishodom ili unošenje preterane količine anestetika koja dovodi
do stanja opšte narkoze, pa majka često tek idudeg dana shvati da je rodila, - neke su od
zabeleženih, ne tako retkih komplikacija u primeni ove metode. Na izvestan uopšten način može da
se kaže da upotrebom ovog metoda, žene više ne rađaju same, ved se za njih rađa. Treba
na kraju pomenuti još jedan metod, koji nam se čini najprikladnijim i svakako najbezopasnijim - a to
je modifikovan metod autogenog treninga u psihoprofilaktičnom vođenju trudnode i porođaja. U
primeni ovog metoda, koji je i kod nas u upotrebi, žena se još pre porođaja nauči pravilnom
opuštanju mišida, naročito karlice i donjih udova i to u kombinaciji sa tehnikom disanja, od koje
takođe umnogome zavisi olakšanje i ubrzanje toka porođaja.
Kakav bismo zaključak mogli da izvedemo iz čitave ove rasprave koja nam je, s jedne strane,
pokazala sve češde zahteve žene u našem dobu da joj se omogudi bezbolan porođaj, a, s druge
strane, još uvek nemod savremene medicinske nauke da joj se u ovome, bez opasnosti po nju ili
dete, izađe u susret? Čini nam se da u fenomenu bezbolnog porođaja možemo da sagledamo još
jednu od dalekosežnih posledica nekog opšteg moralnog i fizičkog umrtvljavanja i omlitavljenja
današnjeg čoveka. U nezadrživom osvajanju komfora, i postignutog konformizma današnje
tehnokratske civilizacije, uporedo sa sve vedom upotrebom medikamenata, naročito različitih droga,

109
sve je upadljivija težnja čoveka da izbegava svaki bol, pa i onaj, u neku ruku, fiziološki i neizbežan.
Stalno u bekstvu od nečeg, od sukoba, bolesti, čovek srlja upravo u onu nimalo bezazlenu bolest,
koju je jedan nemački lekar (Muller-Eckhard) tačno nazvao: "bolest ne modi biti bolestan".
Izvanredna složenost današnjih zbivanja u svetu izazvala je, kao jednu od svojih negativnih reakcija -
bekstvo od svih odgovornosti, od svega što treba da podseti čoveka na njegovu zrelost, dužnost i
slobodu.

110
TUBERKULOZA i PSIHA

Ne izgleda u duhu medicine (koja se bavi problemima presađivanja organa, traženja uzroka i lečenja
raka, ili produženog čovekovog boravljenja u vanzemaljskim uslovima) da ponovo govori o jednoj
staroj, ved takoredi zaboravljenoj bolesti, koja je bila strah i trepet ranijih vekova, a za koju se, ne
sasvim opravdano, misli da više nije problem za lekare niti opasnost za društvo. Iako su ved davno
otkriveni i uzročnik tuberkuloze (Koh, 1882) i lekovi protiv nje (streptomicin, 1944), još je ostala
zagonetna zanimljiva veza između tuberkuloze kao infektivne, organske bolesti i čoveka, odnosno
čovekove psihičke strukture kao nosioca ove bolesti. A upravo od ove složene i ne uvek shvatljive
veze umnogome zavisi ne samo trenutak razboljevanja od tuberkuloze ved tok, prognoza i lečenje
ove bolesti. Pitanje koje psihosomatičari, psihoterapeuti i psihijatri danas postavljaju kada je reč o
odnosu između tuberkuloze i psihe glasi: da li je kod tuberkuloze pretežno reč o sekundarnim
psihičkim manifestacijama prouzrokovanim dugim tokom ove bolesti, ili ima dokaza da tuberkuloza
pod izvesnim uslovima može da bude prouzrokovana primarno psihogenim činiocima?
Karakteristično je, najpre, da nije bilo mnogo lekara u prošlosti koji su poklonili više naučne pažnje
odnosu između tuberkuloze i ličnosti tuberkuloznog bolesnika, uprkos upadljivim neurotičnim ili
psihotičnim ispoljavanjima nekih bolesnika. Ono što znamo o psihičkim zbivanjima tuberkuloznih
bolesnika ili ređe, a značajnije, o njihovom psihičkom stanju pre i uoči izbijanja bolesti dugujemo
više talentovanim umetnicima i njihovim umetničkim ostvarenjima, nego lekarskim izveštajima.
Moramo priznati da pre pojavljivanja psihoanalize i savremene dinamičke psihologije još nije bio
otkriven, pa ni upotrebljavan "psihogeni rečnik" medicinara i psihologa koji je danas postao kulturna
tekovina vedine školovanih ljudi. Šta bi, na primer, kazali i kako reagovali lekari prošlog stoleda na
jednu savremenu psihodinamičku formulaciju koja u tuberkulozi vidi "pojavu samorazaranja,
samoubistva, koja dolazi do izražaja u destruktivnom razboljevanju organa, pri čemu se, na primer,
pludna tuberkuloza može da poredi sa psihozom ili tzv. Organ-psihozom"? Teško da bi se od
nekadašnjih lekara koji su se bavili tuberkulozom mogla da izmami neka druga reakcija osim čuđenja
i sleganja ramenima.
Danas, međutim, upravo zahvaljujudi velikim otkridima u psihologiji i psihijatriji, neuporedivo više
znamo o tajnama ljudske psihe, pa i o odnosu ove psihe prema telu, telesnim zbivanjima i telesnim
bolestima. Između ostalih telesnih bolesti, kod kojih je odnos prema psihičkom činiocu u ličnosti
jedinstvenog čovekovog bida bolje ispitan i shvaden poslednjih decenija (pri čemu je taj psihički
činilac za jedan niz telesnih bolesti morao biti uzet kao dominantan) i kod tuberkuloze je bolje
upoznata veza između čoveka i uzročnika bolesti, pri čemu je lakši deo posla bio ranije obavljen, i to
onaj koji se odnosi na sigurne pratede psihičke simptome u toku hroničnog tuberkuloznog oboljenja.
Hronični tuberkulozni bolesnici (misli se u prvom redu na one sa pludnom tuberkulozom) u vedini
pokazuju niz različitih duševnih ispada i to od onih lakših, kao što su često menjanje raspoloženja,
zatim pojave straha i fobija, pa do težih, psihotičnih kriza paranoidnog, depresivnog ili shizofrenog
tipa. Ved ova različitost patoloških psihičkih ispoljavanja bolesnika ukazala je ispitivačima na važnost

111
tzv. premorbidnog faktora, tj. protegla je psihološko ispitivanje bolesnikove ličnosti na period kako
neposredno pre izbijanja tuberkuloze tako i na mnogo raniji period u razvoju ličnosti koji je dosezao
sve do ranog detinjstva. Tek tada su počele da se otkrivaju zanimljive veze koje su sve ubedljivije
ukazivale na razna oštedenja ličnosti davno pre izbijanja bolesti. Tako je poznati francuski
psihoanalitičar Rakamje (R. S. Kasagšeg) pokazao da u 90% slučajeva kod njegovih 150 tuberkuloznih
pacijenata postoje rane smetnje afektivnog odnosa prema majci ili ocu. Najčešde su to bili
poremedeni odnosi u porodici u kojoj je majka predstavljala dominantnu stranu, a otac popustljivu i
slabu. Kada je i vedina drugih autora mogla da potvrdi Rakamijeove nalaze, postepeno je mogla biti
prilično uspešno rekonstruisana životna istorija i premorbidna ličnost tuberkuloznih bolesnika. Ako
pomalo i bude ličila na šemu ova od nekih naučnika predložena psihološka skica ličnosti koja može
kasnije da oboli od tuberkuloze, neke opisane crte u karakteru kao i načinu ispoljava ovih crta
izgleda da su kod jednog vedeg broja tuberkuloznih bolesnika zaista prisutne.
Neravnomerno se identifikujudi u ranom detinjstvu sa dominantnom majkom i slabim ocem,
ostajudi privržen, sve jače vezan i sve više mažen od majke kod ovakve ličnosti razvijaju se crte
pasivnost, nesamostalnosti i nesigurnosti; u odnosu na svoju okolinu ovakva ličnost postaje
upadljiva preteranim zahtevima, egocentričnošdu i naglašenim narcizmom, parazitarnim načinom
življenja, kao i disocijalnošdu koja se delom može shvatiti i kao izraz smetnji agresivnih potreba u
čoveku. Ove potrebe, naime, zbog pojačanog straha i nesigurnosti u njegovog nosioca, u
nemogudnosti da se normalno prazne prema spolja, okredu se prema unutra, pojačavajudi nesvesnu
sklonost prema samooštedivanju i samorazaranju, trošedi se do iznemoglosti u preteranoj aktivnosti
i žrtvovanju za druge. Iza altruističkog ponašanja, međutim, često se krije bes, neprijateljstvo i želja
za osvetom.
Nosilac ovakvih karakternih osobina, prema brojnom iskustvu istraživača, ima vrlo često znatne
poteškode u izboru partnera. Nalazedi se u jakoj neurotičnoj ambivalenciji između straha da napusti
majku i na taj način izgubi njenu brižnost i ljubav, koju mu je na preteran način celog života
ukazivala, i normalne želje da otpočne zajednički život sa voljenim partnerom (čiju spremnost na
žrtvovanje još nije dovoljno ispitao), ovakav čovek može prvi put da oboli od tuberkuloze, ili da mu
se pogorša ved gotovo zalečena tuberkuloza, upravo u trenutku veridbe, odnosno zakazanog
venčanja.
Ako smo na ovaj način istakli značaj premorbidne ličnosti bududeg tuberkuloznog bolesnika,
odnosno značaj ranih osujedivanja u njegovoj porodici, ali i važnost provokativnog momenta u
trenutku izbijanja ili pogoršanja ved postojede tuberkuloze (naravno da ambivalencija u ljubavi nije
jedini provokativni činilac, mada je vrlo čest i to naročito kod žena), ne treba zanemariti ni ostale
činioce koji nisu direktno zavisni od psihe bolesnika. U ove činioce ubrajamo nasleđenu ili stečenu
sklonost prema tuberkulozi, opšte socijalne prilike u kojima bolesnik ili bududi bolesnik živi,
virulentnost bakterije koja izaziva bolest, kao i opšte stanje uhranjenosti i prisutnosti imuniteta u
odnosu na bolest.
U zaključku možemo redi da iako nismo mogli do kraja potvrdno da odgovorimo na ranije pitanje o
mogudnosti primarno-psihogenog oboljevanja od pludne tuberkuloze (jer za ovakvo tvrđenje još

112
uvek nemamo dovoljno ubedljivih naučnih dokaza), možemo sa dosta sigurnosti i verovatnode ne
samo rekonstruisati životnu istoriju i provokativne momente koji su odgovorni za nastupanje
bolesti, ved i da tvrdimo da tok, prognoza i ishod lečenja tuberkuloze stoje u tesnoj vezi sa opštim
psihičkim stanjem bolesnika. Svima ftiziolozima je poznato koliko je začuđavajudih i neobjašnjivih
pogoršanja ili poboljšanja nastupilo u kratkim razmacima vremena kod pludne tuberkuloze pod
uticajem promena psihičkog stanja bolesnika. Možemo redi da nigde u medicini, osim možda kod
raka, nije psiha pružala neobičnijih dokaza svoje modi nego što je to slučaj kod tuberkuloze.
Treba, najzad, naglasiti da je u savremenom lečenju tuberkuloze, osim medikamenata i drugih
oprobanih načina, psihoterapija postala neophodna karika. Jer ako je tuberkuloza multikauzalna
bolest, a ona to nesumnjivo jeste, onda i terapija mora biti takva.

RAK i PSIHA

Kada psihosomatska medicina našeg vremena objavljuje da u svakoj bolesti, pored otkrivenog ili
neotkrivenog fizičkog uzročnika, deluje i psihički činilac, pošto organizam dela kao psihičko
jedinstvo, onda ovakvo tvrđenje nailazi na više ili manje opšte razumevanje i kod nestručnjaka i kod
stručnjaka u oblasti medicine. Kada se, međutim, ovakva postavka psihosomatske medicine prenese
i na neku konkretnu bolest, na primer na tuberkulozu ili rak, pa se pretpostavi, nekad sa više nekad
sa manje dokaza, da i u ovim teškim bolestima - od kojih jednu poznajemo sasvim dobro, dok smo
drugu tek počeli dublje da upoznajemo - psihički činioci igraju znatnu ulogu u njihovom nastanku,
onda se i kod stručnjaka i kod nestručnjaka javlja sumnja i podozrenje. Po našem mišljenju, ne i s
pravom. Evo, najpre, nešto istorijskih podataka koje nemamo nikakvog razloga da zanemarimo i da
na njih gledamo sa blagom ironijom ili čak sa prezrenjem, popevši se na uspesima ovenčani presto
medicine XX veka.
Rak je, najpre, kao bolest poznat još iz medicinskog dela indijskog umetničkog epa Ramajana iz
2000. godine pre naše ere i egipatskih papirusa iz 1500. godine pre našeg vremena. Slavni grčki lekar
Hipokrat dao je prvi ime bolesti karcinom, smatrajudi da ona dolazi usled poremedenih odnosa
između krvi, sluzi i žuči, prema njegovom poznatom učenju o sokovima. Drugi, ne manje poznati
grčki lekar Galen, iz drugog veka naše ere, mislio je da crna žuč prouzrokuje rak, pa da su ovoj
bolesti, dakle, skloni ljudi melanholičnog temperamenta. Ovo isto je još, uvek mislio i čuveni arapski
lekar iz 1000. godine - Avicena. Prema tibetansko- lamaističkoj medicini, ved vekovima se misli da je
poslednji uzrok raku u faktoru ličnosti.
Konstitucionalno-humoralna teorija raka održala se u evropskoj medicini do u kasni XVIII vek. Još i u
XIX veku vedina poznatih lekara je mislila da rak lakše nastaje kod osoba sklonih povedanoj i
produženoj nervnoj napregnutosti, ali i žalosti.
Krajem XIX veka počela su u Engleskoj u bolnicama za rak prva sistematska izučavanja, koja su
pokazala da je od 250 ispitanika, 156 imalo, pre izbijanje bolesti, teška duševna opteredenja,

113
naročito prouzrokovana smrdu nekog bliskog srodnika. Kako su jedno vreme u XX veku psihička
istraživanja uzroka raka izgubila od ranijeg značaja pred direktnim istraživanjem delija, virusa i
mogudeg organskog uzroka, poslednjih decenija psihosomatska je medicina, obogadena iskustvima
psihoanalize, obnovila izučavanja psihogeneze raka.
Ne tvrdedi, naravno, da je rak posledica samo psihičkog uticaja, logično je pretpostaviti da u
njegovom nastajanju učestvuje ceo organizam, dakle i duševno stanje. Još 1931. godine Forg
(Forgue) je naglasio da pored sigurne uloge tzv. karcinogenih faktora, kao što su zračenje, isparenja,
nikotin, virusi itd., i emotivni činioci moraju da pripreme teren za početak karcinogenog dejstva
štetnih materija. Forg je naročitu pažnju obratio na depresivna stanja koja deluju na endokrinu
ravnotežu, a njeni poremedaji spremaju delije da budu osetljive i prijemčive na kancerogene
materije.
Sve do u najnovije vreme proteže se staro verovanje da u ličnosti onih kojih obole od raka
preovlađuju pasivnost, sputanost volje, neodlučnost, depresija. Ukratko: toliko dudljivi tok raka ne
dovodi se u vezu samo sa vedom ili manjom malignošdu tumora ved i sa duševnim uticajem. Da
osnovno raspoloženje bolesnika može da uspori, ubrza ili čak zaustavi rast tumora, nezavisno od
terapije, odlično je poznato ne samo kancerolozima, hirurzima, radiolozima ved, isto tako, i samim
bolesnicima i njihovoj okolini. Spontana izlečenja od raka, jednom sigurno dokazanog, iako vrlo
retka, opisana su u stručnoj literaturi i u ovoj još uvek nerazjašnjenoj misteriji psihičkom činiocu ne
može da se ne pripiše znatna uloga. Iako smo još daleko od toga da postavimo čvršde karakteristike
ličnosti koje su sklone oboljevanju od raka, savremena psihološka istraživanja u Americi mogla su da
kod 300 bolesnika, u 64% pokažu neke zajedničke crte u ličnosti obolelih. Tako je pokazano da u ved
sasvim mladim godinama bududi pacijenti ispoljavaju rano razvijena osedanja krivice pradena
samoprekorima. Odnosi prema ljudima u toku srednjeg doba života ostaju površni, ne unosi se
dovoljno topline i energije u njih, emocionalne veze vremenom slabe, postoji opšte osedanje
zatajivanja u životu. U starijim godinama degresivno osedanje usamljenosti raste, katkad pacijenti na
pragu razboljevanja više zapravo i nisu depresivni, ved stvarno očajni. Zajedno sa očajanjem nastupa
želja i ujedno strah od smrti, Gubitak nekog bliskog bida često je odlučujudi činilac za početak
bolesti. Ranija osedanja krivice opet snažno nadiru, ovoga puta vezana za izgubljeni objekat. U toku
jednog ispitivanja šesdesetorice pacijenata obolelih od raka, trideset i jedan je mislilo da su sami
krivi zbog bolesti, dvadeset pet da su krivi drugi. Još pre nego što su se razboleli, jedan tip bududih
bolesnika čami u strašljivo- depresivnom stanju ne tražedi ni od koga pomodi, drugi tip pokušava da
svoje osedanje krivice razreši nezadrživim predavanjem sebe spoljnjem svetu, neracionalno trošedi
svoju energiju.
I u Rusiji Pavlovljeva škola je pokazala da funkcionalna slabost moždanog korteksa izazvana raznim
stresovima (psihički i fizički neprijatnim šokovima i uzbuđenjima), naginje distrofičnim procesima,
između ostalih i raku. i Rusi su našli da od 235 žena sa rakom dojke, 93 su bile izložene teškim
psihičkim konfliktima.
U zaključku možemo redi da se dinamika bolesti od raka ne objašnjava samo zlodudnošdu reakcije
delije i reakcije okolnog tkiva ved i nervnim, duševnim, humoralnim, alergično- imunološkim i

114
metaboličkim činiocima, dakle, celinom reakcije organizma. Na nepovoljan tok i tragičan ishod raka,
možda čak i na njegov početak, nesumnjivo da utiču konflikti uz neprestani strah, brigu i
beznadežnost. Zbog svega ovoga postavilo se opravdano pitanje značaja i uloge psihoterapije kod
bolesnika od raka. Ona se u nekim zemljama Zapada ved aktivno i sprovodi. Otud proizlazi vrlo
značajna uloga lekara koji mora biti sam oslobođen svesnih i nesvesnih strahova, i mnogo više od
toga, on mora da bude iskreni optimista u prognozi. Ovaj optimizam ima i osnove: 1938. godine
svaki peti pacijent od raka bio je spasen, a danas svaki tredi.

INFARKT i PSIHA

Psihosomatska medicina "otkrila je" modernom čoveku nešto što su stari lekari, od Hipokrata i
Galena pa do lekara s početka XIX veka, empirijski znali, izoštravajudi vekovima svoj dar posmatranja
i svoju intuitivnu sposobnost neposrednog poimanja psihofizičkih događanja u zdravom i bolesnom
čoveku. Moderna nauka, koja je počela da se razvija u XIX veku, služedi se u prvom redu
eksperimentom, manje posmatranjem, još manje intuicijom, bez obzira što je došla i do nekoliko
novih, nesumnjivo revolucionarnih otkrida, samo je nastavila da "dokazuje" ono što se nekada
davno znalo i osedalo da je tako. Ova "otkrida" moderne medicinske nauke, u prvom redu
psihosomatske medicine, odnose se prvenstveno na svim ljudima, laicima kao i lekarima, oduvek
poznate uticaje, psihičkog stanja individue na njegovo fizičko stanje, i obratno. Podsetimo se na
neke od njih.
Mi crvenimo od stida i bledimo od straha, jer krv u prvom slučaju snažnije pritiče u obraze, odnosno,
u drugom slučaju, ne pritiče dovoljno. Ispitivanje krvnog pritiska kod pacijenata dokazuje gotovo
redovno povedavanje ovoga pritiska, dok visina povedanja zavisi od temperamenta svakog ispitanog
kandidata. Pri rendgenskom ispitivanju srca hipnotisanog, koji je u hipnozi doveden u stanje jakog
uzbuđenja, moglo je da se utvrdi povedanje srčanog volumena do 1 cm. Ništa manje jasno ne
ispoljava se uticaj duševnih uzbuđenja na želudačno-crevni kanal (verovatno i iz ovih razloga za neka
primitivna plemena sedište duše nije u srcu ili mozgu, ved u utrobi). Svima je poznato da se
pljuvačka pri uzbuđenjima koja povedavaju apetit, obilnije luči, pri drugim, na primer u strahu,
gotovo prestaje da luči; mnogo je manje poznato da je mišljenje starih lekara da pljuvačka u gnevu
postaje otrovna i da je zbog toga ne treba gutati posrednim putem što je i dokazao još sredinom
prošlog veka poznati fiziolog Eberle, koji je utvrdio da rana od ujeda razdražene životinje pokazuje
vedu zlodudnost. U našem veku moglo je biti dokazano da se pri uzbuđenju pljuvačka ne samo
kvantitativno menja ved da pokazuje znatan priliv sadržaja koji je povezan sa otrovnom
cijanovodoničnom kiselinom.
Opet je vedini poznato kako iz dugotrajnog stanja napetosti, uzdržavanog afekta i straha nastupa
pojava grizlice dvanaestopalačnog creva ili želuca, a manje je poznato da su i jetra i žučna bešika
podložne uticaju jakih uzbuđenja. Doduše, još je Hipokrat melanholiju nazvao po crnoj žuči, koja se

115
u ovakvoj boji luči u dubokoj žalosti čoveka, ali tek je Vitkover kod svojih hipnotisanih pacijenata
nedavno pokazao da je ova žuč izrazito svetla pri radosnim uzbuđenjima. U jakom gnevu lučenje
žuči prestaje potpuno ili gotovo potpuno, ali još nije sa sigurnošdu dokazano da li mogudi nastup
žutice kao posledica ovakvog gneva nastaje usled grča odvodnih žučnih kanala ili što stvaranje žuči u
jetrinim delijama prestaje. Verovatno da oba činioca imaju značajnu ulogu.
Od Platona se nasluduje da slezina, taj skriveni organ, teže pristupačan tačnijem istraživanju, ima
nešto zajedničko sa čovečijim karakterom, temperamentom i emocijom. Još je Haler pisao: "Bolest
slezine može da se slobodno izjednači sa hipohondrijom, melanholijom ili ludilom". Engleska reč za
slezinu splin, dobro pogađa, suštinu ovog organa. Novija istraživanja slezine potvrđuju ova, stara
nasludivanja.
I tako redom - mogli bismo i dalje da nabrajamo pouzdane dokaze moderne psihosomatske
medicine o uticaju psihičkih činilaca na različita oboljenja i svih drugih organa: pluda, bubrega,
gušterače, žlezda sa unutrašnjim lučenjem, itd.
Nas de sada više zanimati uticaj psihičkih činioca na danas široko rasprostranjeno oboljenje srca koje
nazivamo infarkt. NJegova rasprostranjenost, naglo, dramatično nastupanje kod do tada prividno
zdravih ljudi, njihov katkad katastrofalni ishod ili sporo oporavljanje - prinudili su i kardiologe i
psihijatre da udruženim snagama pokušaju da reše zagonetku ovog srčanog oboljenja, da otkriju,
osim fizičkih, i njegove psihičke uzroke, ne bi li postigli, ovakvim boljim uvidom u prirodu bolesti,
njeno sprečavanje i bolje lečenje. Ovde demo izneti neka zapažanja psihijatara koji su se godinama
bavili psihičkom strukturom ljudi koji su preležali infarkt.
Kristijan iz Hajdelberga tvrdi da iako infarkt deluje naglo, kao udarac sudbine, faktori sredine i
faktori ličnosti su od velikog značaja. Poznato je da bolja ishrana, povišenje holesterina i nedostatak
fizičke aktivnosti rađaju infarkt. i pored toga i kulturološki faktori su značajni, jer kako bi se inače
objasnio veliki broj slučajeva infarkta među Italo-Amerikancima u Pensilvaniji koji se hrane kao i
drugi Amerikanci.
Na osnovu jednog poznatog testa primenjenog kod pacijenata koji su preboleli infarkt, kao kandidati
za infarkt opisuju se energične, aktivne, ekstravertovane ličnosti, entuzijasti, puni impulsivnog u
sebi, skloniji riziku, češdem menjanju poziva i mesta stanovanja. Profesija ne rađa infarkt, nego
obratno, profesija se bira zbog crta ličnosti koje predisponiraju za infarkt. Češde obolevaju oni koji su
izloženi jakim međuličnim agresijama. Nije toliko bitno koja se hrana uzima, ved način na koji se
uzima i prema tome prerađuje. U žurbi današnje tehnokratske civilizacije hrana se sve više uzima na
način oralne regresije, koja stupa na mesto sputane motorne agresije. Autor potvrđuje i na svom
materijalu ranija zapažanja da pravi stenokardični bolesnici umanjuju svoje tegobe i ne dolaze rado
kod lekara. Ovakvi ljudi ne prepoznaju svoje unutrašnje konflikte, ved u njima postoji nesvesno
simuliranje prilagođenosti sredini, prinudno se beži u rad, i postaje ovako na neurotičan način
preterano aktivan. Raspaljen rad bududeg infarktnog bolesnika je reaktivna formacija nastala zbog
straha od napuštanja, a upravo takva ličnost sa velikim narcističkim ulaganjem u rad podstiče se u
današnjem industrijskom društvu.

116
Bastijans iz Lajdena je takođe ispitivao specifičnost ličnosti kod infarkta i njegovi nalazi se uglavnom
poklapaju sa Kristijanovim. Prisilna savesnost, zaljubljenost u rad, karakteristične su crte ličnosti.
Vedina njegovih pacijenata se sukobljavala s ocem, koji je, kako kaže, ili njih izbacio iz kude, ili oni
njega. Kod vedine pacijenata našao je da je bilo u pitanju rano odbacivanje u roditeljskoj porodici.
Pored opisane preterane aktivnosti, postoji želja da se postane pasivan. Ove oscilacije između
preterane aktivnosti i pasivnosti loše se odražavaju na srčane funkcije.
Zaključak značajan za terapiju bolesnika od infarkta bio bi slededi: gotovo kod svakog ovakvog
bolesnika nije dovoljna samo kardiološka terapija, ved je neophodna i pomod psihijatra, tačnije
psihoterapeuta. Ovaj treba da oslobađa bolesnika osedanja krivice ako ovo osedanje postoji skriveno
i neurotične prisilne potrebe za preteranom aktivnošdu. U radu se mora uživati, a ne rad prihvatiti
kao utočište i bekstvo od nerešenih ličnih problema. Ako se ovo i ne može uvek postidi, neophodno
je nadi ravnotežu preteranom radu, zadovoljstvima druge prirode kojima se čovek mora da posveti u
slobodnim časovima. Fizička rekreacija i bavljenje sportom, izlaženje u prirodu, zdrav smeh i humor,
laka ishrana bez preterane upotrebe nikotina i alkohola, opet uspostavljaju opasno poljuljanu
ravnotežu u ličnosti.
Dakle, i za infarkt, kao i za mnoga druga oboljenja od značaja je opšte pravilo psihosomatske
medicine: normalno funkcionisanje naših telesnih organa zavisi od vedrine našeg duha.

STOMAČNA GRIZLICA i PSIHA

Još od vremena kada je Franc Aleksander (R. Alehander), poznat američki psihijatar i u neku ruku
tvorac psihosomatske medicine, kao prvi ukazao (1934) na psihodinamičnu povezanost kod "čiraša",
bolesnika sa grizlicom želuca i dvanaesgopalačnog creva, veza između ove stomačne grizlice i
psihičkog stanja bolesnika postala je lekarima jasnija a laicima pristupačnija. Od toga doba do danas
izvršeno je više vrlo temeljnih pouzdanih naučnih ispitivanja na više desetina hiljada bolesnika sa
stomačnom grizlicom, tako da se može redi, gotovo sa punim pravom, da je ova bolest, između
drugih tzv. psihosomatskih oboljenja, najbolje proučena.
U ovom našem pregledu novijih ispitivanja (kojima prilazim prvenstveno kao psihijatar i
psihoterapeut) nedemo se baviti konstitucionalnim, naslednim, hormonalnim, histološkim i
biohemijskim činiocima, ne zato što oni ne bi bili značajni u nastanku stomačne grizlice, ved što
smatramo da je psihički činilac ipak pretežniji i što ova istraživanja pre spadaju u oblast ili čistih
psihosomatičara ili internista.
Bide najpre zanimljivo da se osvrnemo na teorije o nastanku "čira" u stomaku i tipovima ličnosti kod
kojih se ovaj "čir" najpre pojavljuje, koje su izneli najpoznatiji i najpriznatiji psihijatri, psihoterapeuti
i psihoanalitičari u skoroj prošlosti.
Prema Aleksanderu, osnovni problem "čiraša" jeste nerešen problem zavisnosti, odnosno
nezavisnosti. Dok se spolja gledajudi "čiraš" ponaša i sebe smatra za vrednog, aktivnog i

117
produktivnog čoveka, ambicioznog i častoljubivog, spremnog da pomogne drugama i da preuzme
svaku odgovornost, u svome nesvesnom on zauzima suprotan stav: intenzivno čezne za ljubavlju i
priznanjem, zavisnošdu i pomodi. Usled ovakvog sukoba između svesnog i nesvesnog stava pacijenta
koji se proteže godinama i decenijama, kod ovoga ne može da dođe do neophodnog emotivnog
rasteredivanja u bilo kome vidu (ako pokuša da bude agresivan oseda grižu savesti koja pojačava
stomačne tegobe), što dovodi do trajne uzbuđenosti parasimpatičnog ogranka vegetativnog
nervnog sistema. To opet prouzrokuje hroničnu nadraženost vegetativnim živcima snabdevanih
organa, u slučaju o kome raspravljamo želuca ili dvanaestopalačnog creva, na kome se onda posle
početnih funkcionalnih smetnji pojavljuju organske morfološke ozlede. Zanimljivo je da se uz ovu
Aleksanderovu teoriju ukaže na dosta poznatu i raširenu psihološku pojavu tzv. komplementiranja ili
dopunjavanja kojoj podležu delovi našeg nesvesnog i svesnog bida koji samo u integralno povezanoj
i zreloj ličnosti funkcionišu relativno celovito. U mnogobrojnim drugim slučajevima svako naše
upadljivo svesno ponašanje, kao što je, na primer, preterana potreba za važenjem i isticanjem ili
preterana potreba da budemo dobri i pažljivi, proizilazi iz nekog suprotnog stava u nesvesnom,
dakle, u konkretnom primeru, iz osedanja bespomodnosti i inferiornosti, ili neke skrivene i potisnute
agresije, čak mržnje prema određenoj bliskoj osobi.
Neoanalitička škola Šulc-Henkea (Shultz Hencke, 1951) naglašava značaj povezivanja raznih
doživljaja u ranom detinjstvu sa određenim pokretima organa u različitim fazama razvoja u tom
dobu. Svaki afektivni doživljaj u detinjstvu, takoredi, nalazi odmah i svoje telesno pražnjenje; dete
ved rano uči da se koristi "organskim jezikom" nekog određenog organa, u ovom slučaju stomaka ili,
u širem smislu, želudačno-crevnog trakta. Iako u toku telesnog i psihičkog sazrevanja čovek
postepeno uči da obuzdava i na drugi način, a ne samo telesnim, svoje afekte, uvek je mogude da u
odraslom dobu, usled neke dugo ponavljane napete afektivne situacije, koja može dolaziti spolja ili
iznutra, nastupi neka vrsta "vradanja unazad", resomatizacije afekta, koji sada opet koristi
nekadašnje puteve pražnjenja preko organa i to opet onog koji je ved u detinjstvu "izabrao" kao
"mesto manje otpornosti". Surovija je, ali zbog toga možda ne manje istinita, teorija Melanije Klajn
(Melanie Klein, 1955) po kojoj su stomačni bolesnici agresivno-sadistički prema svojoj najbližoj
okolini (ovo je pre svega njihov nesvesni stav), introjektujudi omrznuti objekat u sebe, povlačedi u
isto vreme svoj libido s objekta na svoje telesno-Ja, opteredujudi ga ovako dvostruko. Ovakvi
bolesnici, jednostavno izraženo, "gutaju svoju mržnju", tj. pounutrašnjuju svoj konflikt i
sada "jedu svoj organ". Po Melaniji Klajn, "izbor" stomaka za ovakav patološki dinamičan razvoj
odigrava se vrlo rano, u pregenitalnoj, destruktivnoj fazi deteta, usled početnog introjiciranja
objekta.
Ovakvom razvoju događaja pogoduju (kao i uvek?) greške roditelja u vaspitanju. Sas i njegova grupa
saradnika unekoliko je potvrdila postavke M. Klajn, dokazujudi na brojnim pacijentima da je
pojačano lučenje želudačne kiseline bilo, manje proizvod neke specifične konfliktne situacije, a više
izraz afektivnog stanja besa i ljutnje. Ova emotivna stanja preko "regresivne inervacije" vagusa
(mešovit živac koji oživčava trbušne organe) dovode do hipersekrecije kiseline. Osim često

118
ponavljanih doživljaja mržnje, besa i ljutnje, neki drugi autori (Mal) naročito ističu hronično stanje
straha kao mogudi uzrok nastajanja stomačnih smetnji.
Engel (1962) i Brojtigam (1973) su proširili i produbili nekadašnju Aleksanderovu teoriju o konfliktu
"zavisnost- nezavisnost" stomačnih bolesnika, naglašavajudi da osim presudne veze deteta sa
majkom i loših iskustava koje je sa njome imalo, u odraslom dobu, posle ovakvog iskustva, gubitak
voljenog objekta predstavlja poslednji kamičak koji je pao u prepunjenu čašu vode. Ovaj gubitak ne
mora da se odnosi samo na određenu osobu niti on mora da bude smrt te osobe. Svako osedanje
bespomodnosti koje prati takve ljude pri otcepljivanju od neke zajednice, grupe ili svoje zemlje, bilo
da je ono nastupilo voljom i odlukom drugih (udaljavanje iz radnog kolektiva, partije, porodice), ili
svojom odlukom (ekonomsko emigriranje), čest je povod prvom pojavljivanju stomačne grizlice.
Najzad, Overbek i Bibl (1975), na osnovu dugogodišnjeg iskustva u radu sa bolesnicima na
Psihosomatskoj klinici u Gisenu (SR Nemačka), pokušali su sa klasifikacijom ulkusnih bolesnika na
slededi način:
I grupa - to su psihički "zdravi" ulkusni bolesnici. Mogude je da ljudi sa dobrim funkcionisanjem Ega
i stabilnim odnosom prema objektima, pod izuzetnim okolnostima jakog psihosocijalnog
opteredenja, usled regresije Ega I resomatizacije, pri izvesnoj dispoziciji želuca obole od "čira" u
smislu jednokratne psihosomatske reakcije.
II grupa - to su "čiraši" karakter-neurotičari. Ovi ljudi, sa hroničnim oboljenjem stomaka, pokazuju
spolja pseudonezavisan položaj (kao reakcionu formaciju) i uz ogroman napor, koji ide sve do
"nervnog sloma", pokušavaju da održe svoj položaj i ugled a pri tom pokazuju crte ozbiljne neuroze
opsesivnog i depresivnog tipa.
III grupa - jeste grupa sociopatskih bolesnika sa grizlicom stomaka. Slabog Ega, pasivno-zavisni,
veoma upudeni na jača lica u svojoj okolini, ovakvi pacijenti se ponašaju "parazitski" u društvu,
ostaju na oralnim konfliktima i pritom kveruliraju (tužakaju se) zbog svake i najmanje uvrede
postajudi tako sve više asocijalni.
IV grupa - "psihosomatski čiraši" su ličnosti siromašne fantazijom, rigidne i stereotipne u
svakodnevnom životu, bojažljive i uplašene pred svakom promenom, cepidlake I preterano savesne,
koji ističu "principe" svojoj okolini, zamerajudi i koredi svaku nemarnost i opuštenost.
V grupa, "normopatskih" bolesnika, u mnogo čemu bliska prethodnoj, odlikuje se preteranom
prilagođenošdu društvu, iscrpljujudim društvenim aktivnostima i autodestruktivnom aktivnošdu
organa, koja često dovodi do krvavljenja ili prskanja grizlice.
Naveli smo najpoznatije i najprihvatljivije teorije o nastanku "čira" u stomaku, kao i najčešde profile
ličnosti takvih bolesnika. Bez obzira kojoj grupi "čiraš" pripadao, psihički činilac je presudan kako u
nastajanju tako i u održavanju grizlice. Iako ne mislimo da je bududa sudbina svakog od nas, pa i
"čiraša", zapisana ved u prvim godinama detinjstva usled raznovrsnih trauma i lišavanja, moramo
priznati da se mnogo šta duboko ureže ne samo u naš karakter ved i u naše organe još u detinjstvu.
U svakom slučaju, odrastao čovek raspolaže u sebi mogudnostima da traume i lišavanja iz detinjstva
ispravi. Ako je mnogo hroničnih ulkusnih bolesnika, nije mali broj ni onih koji su na razne načine,

119
promenom svoga životnog stava, psihoterapijom, medikamentima ili spontanim izlečenjem prestali
zauvek da budu bolesni.

ŠEDERNA BOLEST I PSIHA

Davnašnje nasludivanje, a kod nekih velikih lekara u prošlosti uverenost da u svim telesnim
bolestima ne samo što sudeluju psihički činioci ved da oni predstavljaju često jedini njihov stvarni
uzrok u našem vremenu nalazi sve više pristalica, a naučni dokazi za ovakvo mišljenje sve su brojniji.
Tako je za niz telesnih bolesti - počev od grizlice stomaka, preko nekih oblika bronhijalne astme do
visokog krvnog pritiska - vrlo brižljivo ispitano i uspešno određeno mesto psihičkog činioca kako u
nastajanju i određivanju tako i u njihovom uspešnom lečenju. Za druge bolesti organskog tipa, kao
što su bolesti štitnjače, hronične crevne bolesti, tuberkulozu, ali i za rak ili infarkt, sve se više
gomilaju ozbiljna naučna saopštenja psihosomatičara koja ukazuju da udeo psihe sa njenim svesnim
i još više nesvesnim konfliktima nije nimalo beznačajan; s druge strane, dragocena pomod
bolesnikove psihe u lečenju ovih bolesti, i onda kada su upotrebljeni najbolji i najsavremeniji načini
medikamentoznog lečenja, upravo je odlučujuda za uspeh lečenja.
Relativno je novijeg datuma izučavanje psihičkog činioca i kod takvih bolesti kao što su oboljenje
žučne bešike, reumatizma ili šederne bolesti za koje se pretpostavljalo da su tipično organske bolesti
više ili manje poznatog uzroka. Posvetidemo ovo izlaganje savremenim psihosomatskim
dostignudima u istraživanju šederne bolesti, popularnog diabetes mellitusa.
Staro je opažanje i kliničara i bolesnika da se ved postojedi dijabet pogoršava ili poboljšava pod
psihičkim uticajem nezavisno od medikamentoznog lečenja. Novo je, međutim, mišljenje nekih
autora, koje je izazvalo žive diskusije, da psihički uticaj može da bude etiološki momenat u samom
nastajanju dijabetskog oboljenja.
Ved kod Meningera, 1935. godine, nalaze se prvi nagoveštaji ovakvog shvatanja. On je gledao na
dijabet kao na izraz konflikta čitave ličnosti. Bilo je upadljivo da je kod dvanaest od dvadeset dva
dijabetična pacijenta pronalazio paranoidne crte. Drugi veliki autoritet na psihosomatskom
području, Danbar, 1947. godine je pokušala da ocrta profil ličnosti dijabetičara. Ona je uočila velike
teškode koje ima ovaj tip ličnosti pri prelazu od infantilne zavisnosti prema nezavisnom stavu
odraslog čoveka iz čega je proistekla ambivalencija između pobune i poslušne potčinjenosti. Osim
toga, bile su prisutne još mazohističke crte, seksualna strašljivost i sklonost paranoidnim idejama.
Neki drugi istraživači su utvrdili da se u tredini slučajeva šederne bolesti kod dece početak bolesti
poklopio sa pogoršanjem porodične situacije, kao što je razvod roditelja, zaoštravanje sukoba među
roditeljima i sl.
U svakom slučaju, moglo je da se dokaže da je početak šederne bolesti ili njeno pogoršanje gotovo
uvek u vezi sa nekim težim opteredenjem životne situacije bolesnika, odnosno da je u fazama

120
relativnog psihičkog mira, u kojima nije bilo konflikta ili novih stresova, uobičajena doza insulina
mogla da bude i znatnije reducirana.
Kada svim ovim nalazima dodamo i eksperimentalna istraživanja poznatog američkog fiziologa
Kenona, koji je mogao da dokaže kako na mačkama tako i na ljudima da strah i brižnost mogu da
prouzrokuju povedano izlučivanje šedera u mokradi, onda hipoteza o uticaju afektivnih činilaca na
smetnje u metabolizmu ugljenih hidrata i kod nedijabetičara dobija novu snažnu podršku.
Kenonovim eksperimentima o nesumnjivom uticaju straha na mogudnost pojavljivanja dijabeta
pridružila su se i klinička posmatranja Vajsa i Ingliša (1950) koji su prisustvo hroničnog straha mogli
da potvrde kod svih svojih ispitivanih dijabetičara. Oni su postavili privlačnu hipotezu, po kojoj se
organizam brani od raznih oblika strepnje (unutrašnje i spoljašnje) mobilizacijom šedera i
hiperglikemijom i to preko adrenalinskog izlučivanja, pa tako hronični, nesvesni strah dijabetičara
prouzrokuje hroničnu stimulaciju insulinskog sistema i, najzad, njegovo iscrpljenje.
Vrlo značajan početni znak u nastupanju kliničkog sindroma dijabeta jeste gojaznost koja se otkriva
u gotovo 75% slučajeva. Pri svemu tome sama gojaznost ne može biti smatrana kao uzrok dijabetu,
pošto samo 5% gojaznih postaju dijabetičari. Naime, ovde je psihološki momenat odlučujudi u
nastupanju patološke gojaznosti. Nerazrešeni konflikti koji su prouzrokovani ili sami prouzrokuju
hronični strah i zebnju prenose se na oralne potrebe neurotičara koje treba da se zadovolje jelom.
Nastaje porast apetita sve do proždrljivosti, zatim gojenje koje stvara posledično trajnu
hiperglikemiju i iscrpljivanje gušterače koja proizvodi insulin. Pošto se zadovoljavanje jelom
izjednačava sa potrebom za ljubavlju, zbog smetnji u ljubavnom životu, koje gotovo uvek prate
strašljivost neurotičara, nastaje emocionalni doživljaj stalne gladi koji se onda pokušava da zadovolji
preteranim uzimanjem hrane, koja opet poremeduje unutrašnji metabolizam.
Pre nego što zaključimo naše izlaganje današnjeg psihosomatskog shvatanja šederne bolesti, koje je,
po našem mišljenju, najpribližnije realnosti formulisao tvorac psihosomatske medicine Franc
Aleksander, potrebno je sa nekoliko reči okrenuti se i drugom licu ove bolesti.
Ako smo do sada posvetili, opravdano, najviše pažnje mogudim uzročnim činiocima psihičkog
porekla nastajanju šederne bolesti, treba nešto redi kako sada ved postojeda bolest naknadno deluje
na psihu bolesnika. Ved odranije postojedi strah u dijabetičara biva sada ojačan, uporedo sa
povređenom sujetom i osedanjem nedovoljnosti raste potreba da ga drugi zaštiti, ali raste i osedanje
neprijateljstva i povedane sumnje, sve do razvijanja paranoidnih ideja u odnosu na okolinu. Neki
bolesnici reaguju na bolest apatijom, drugi depresijom, hipohondrijom i paranoidnim sindromom.
Mišljenje M. Blojlera (M. Bleuler) da dijabet toliko apsorbuje energije na održavanje i rešavanje
duševnih konflikata kod bolesnika, da ovome ne ostaje više snage da bi razvio neke određene
psihopatološke sindrome, nije se održalo pred novijim ispitivanjima psihičkog stanja dijabetičara.
U zaključku rado bismo se složili sa Aleksanderom, koji smatra da pored svih postojedih psihičkih
konflikata koji nesumnjivo igraju veoma značajnu ulogu u nastajanju bolesti, kao i priznanja
realnosti psihičkog profila bududeg dijabetičara, koji ved u preddijabetičnoj fazi ispoljava neke
upadljive psihičke crte, suštinu šederne bolesti ne možemo na ovaj način potpuno objasniti bez
pretpostavke i nekog konstitucionalnog, somatskog faktora, često nasledne prirode, koji, dokazan ili

121
nedokazan, mora da postoji kod svakog bududeg dijabetičara. Uostalom, brojne studije su otkrile da
postoji porodična predispozicija za dijabet, koja se pripisuje nasleđu jednog ili više gena. Osoba koja
je predisponirana za dijabet verovatno je rođena sa nekim nedostacima u harmoničnom
metabolizmu ishrane zavisnom od celokupne aktivnosti intradeličnih encima i njihovog regulisanja
od endokrinog i nervnog sistema, pa lakše podleže intenzivnom ili vremenski produženom
psihičkom konfliktu koji nosi sve karakteristike ranije opisane prirode.
Iako sa velikom rezervom, usuđujemo se da pretpostavimo, na osnovu nekoliko retkih pacijenata da
u izvesnim slučajevima može da se desi da neka osoba zaista samo prolazno i samo jedanput oboli
od tipične šederne bolesti, sasvim je i bez recidiva izleči i to uvek u slučajevima naglih psihičkih
stresova I relativno brzog otklanjanja uzroka, pa i posledica takvih stresova. Sve dok broj ovakvih
osoba ne bude vedi i dok, s drugih strana, ne dobijemo potvrdu naše pretpostavke o mogudnosti
pretežno psihogeno nastalog i psihoterapijom izlečenog dijabeta, bolje je da se držimo
Aleksanderove postavke da je šederna bolest kombinacija konstitucionalnih i stečenih faktora, pri
čemu je i kod ove bolesti, kao i mnogih sličnih, udeo psihičkog činioca, ne samo u nastajanju ved i u
lečenju, od presudne važnosti.

KOŽA I PSIHA

Gete je u Faustu napisao da je "krv sasvim osobit sok". U ovu pesničku imaginaciju ne sumnjaju
danas ni najtrezveniji naučnici.
Mogli bismo, međutim, sa istom takvom sigurnošdu danas redi: koža, to je jedan osobit organ.
Za razliku od svih viših životinja čije je telo gotovo u celini pokriveno gustom, dugom dlakom,
krljuštima ili perjem, čovek je jedini gotovo potpuno gole kože, i to ga u mnogo čemu izdvaja od svih
ostalih živih bida. Biblija kaže da je prvi ljudski par dobio odedu posle svoga sagrešenja, dok su pre
toga ljudi išli goli i nisu se stideli. Nezavisno od ovog starog kazivanja, doto 5ar1et, ako ne odmah na
početku, kada je telo još verovatno bilo zaštideno gušdom dlakom nego što je danas ima, bio je
predodređen da, gubedi dlaku, pokrije svoje telo biljnom i životinjskom odedom, zaštidujudi se tako
od surovih klimatskih uslova sredine, ali i činedi tu kožu, uporedo sa razvojem psihe, sve osetljivijom
i prefinjenijom. Ne zaboravimo, najzad, da i koža i nervni sistem u svome embrionalnom razvoju
proizlaze iz istog klicinog lista - ektoderma.
Ovim kratkim uvodom otvorena su vrata razumevanju zašto se mnoga psihička zbivanja ispoljavaju i
na koži. Prema Klauderu, psiha vrši na kožu snažniji uticaj nego na ostale organe. Koža je, po njemu,
značajan organ izražavanja koji se može uporediti još samo sa čulom vida.
Zaista, koža koja pokriva površinu tela i vrši dvostruku funkciju otvaranja i zatvaranja kako prema
spoljašnjem svetu i njegovim brojnim uticajima tako i prema unutrašnjem svetu najrazličitijih
zbivanja u organima, krvi i naročito nervnom sistemu izvanredan je somatski teren za
eksteriorizaciju emocija.

122
Davnašnje je lekarsko iskustvo da između reakcija kože i afektavnih zbivanja postoji tesna veza.
Svaka naša jača unutrašnja emocija, bilo da je reč o radosti, gnevu, strahu, besu, ushidenju ili
iznenadnom psihičkom šoku, ispoljava se na koži, čas kao crvenilo, čas kao bledilo, suvodom ili
vlaženjem kože.
Koliko koža osetljivo i brzo reaguje na svako naše uzbuđenje dokazuje tzv. psihogalvanski fenomen.
Ved pri najmanjem afektivnom uzbuđenju delije kože, a naročito zidovi ovih delija menjaju se i usled
toga pružaju promenljiv otpor električnoj struji koja se propušta kroz kožu. Ovo kolebanje otpora
može bez teškoda da bude kontrolisano na galvanometru. Kod osoba koje se podvrgavaju
ispitavanju ovakve promene na galvanometru mogu da budu registrovane ved i kada im se samo
doviknu neke reči koje ih unutrašnje pogađaju. Ovakvo ispitivanje može da posluži kao
eksperimentalan dokaz za pravilnost psihoanalitičkih tvrđenja o velikom značaju izvesnih simboličkih
reči. Naravno da na ovakve reči reaguju i ljudi koji nisu nikada ništa čuli o psihoanalizi. Simbolične
reči su, na primer: nož, krevet, kralj i slične, koje su za našu svest bezazlene, ali za naše nesvesno
one mogu da označavaju neke nedozvoljene želje ili predstave koje moraju da budu od svesti
sakrivene ili potisnute, a koje, kada se izgovore nekoj osobi, čije nesvesno nije prema njima
ravnodušno, ova reaguje smesta promenama delija kože što se vidi na galvanometru.
Stari iskusni lekari nikada nisu propuštali da detaljno razgledaju kožu svakog svog pacijenta. Na njoj
su oni bili u stanju da pročitaju mnogo zanimljivih događaja koji su se dešavali ne samo u
unutrašnjim organima pacijenata ved i onih koji su se zbivali u njegovom duševnom životu.
Mod sugestije i autosugestije, povezana sa promenama na koži, vrlo je velika. Poznato je ne samo da
se pod uticajem hipnoze mogu da proizvedu razne kožne promene, kao što su razni plikovi,
urtikarije i slično, ved da se na isti način mogu i lečiti pojedine kožne bolesti, između ostalih čak i
izvesne vrste bradavica.
Veliki je broj kožnih oboljenja više ili manje direktno vezanih za razne psihičke smetnje, koje pacijent
može da prepozna ili da ne prepozna. Spomenimo samo najčešde: akutne i hronične urtikarije,
neurodermatitisi, razne vrste ekcema, edema i svraba, angiospazmi, vrlo mnogo vrsta alergičnih
manifestacija (prema jednom podatku iz medicinske literature, svaki peti stanovnik SR Nemačke pati
od neke forme alergičnih ispoljavanja). Izgleda da više nema nijedne organske supstancije na koju
čovek ne bi mogao da reaguje preosetljivo.
Naročito je zanimljivo obratiti pažnju na kožne promene kod sasvim male dece. Potreba malog
deteta, koje je još sasvim nemodno i nezaštideno u odnosu na spoljnu sredinu, za nežnošdu i
milovanjem vrlo je velika. Ono vrlo dugo reaguje na spoljni svet, izražavajudi svoje zadovoljstvo ili
nezadovoljstvo upravo kožom. Jedini način intimnog kontakta između majke i odojčeta, naročito do
one faze kada je dete prvi put u stanju da sigurno prepozna svoju majku među ostalim prisutnim
licima, ali i kasnije, jeste kontakt kože sa kožom. Ovu vrstu prvog I najelementarnijeg kontakta dete,
kasnije odrastao čovek, ne zaboravlja nikada sasvim. Osetljivost kože čoveka prema svim vrstama
ispoljavanja ljubavi, od one direktne, čulom dodira, pa do one sublimne, izražene nekim pokretom,
mimikom ili samo pogledom, ostaje izvanredno očuvana od najranijeg doba u toku celog čovekovog

123
života. Poznata su mesta na koži koja pokazuju izuzetnu osetljivost, ali mirno možemo redi da je
čitava koža jedna velika "erogena zona".
Čistoda, očuvanost i zdravlje kože malog deteta, ali i odraslog čoveka, mada u nešto manjoj meri,
direktno je uslovljena količinom i vrstom nežnosti i ljubavi koju dete dobija od svojih roditelja. Prve
kožne infekcije na prirodno osetljivoj koži malog deteta, ako i jesu često uslovljene raznim drugim
činiocima, bar u istoj takvoj srazmeri uslovljeni su i preteranom, ili češde nedovoljnom pažnjom koju
roditelji poklanjaju detetu. Odojče I kada još ne vidi dobro svoju majku, direktno je doživljajno
povezano sa njome, pa sve nevolje i brige majke, koje stvaraju u njoj jaču konfliktnu situaciju i na taj
način menjaju i njeno stanje kože, dete smesta registruje i najčešde i samo reaguje kožom.
Nisu retka povezivanja kožnih oboljenja sa astmom kod malog deteta. U ovakvim slučajevima, treba
gotovo uvek konsultovati dečjeg psihijatra.
Spomenimo još samo da su kod odraslih, prema učenju psihoanalize, razne nepoznate kožne
manifestacije pradene svrabom često u vezi sa potisnutim seksualnim uzbuđenjem (ovo naročito
važi za nesnosan svrab polnih organa kod seksualno zrelih osoba), a da razne forme urtikarije
("kožne suze") napadaju osobe sa potisnutom težnjom za preteranom zavisnošdu.
Efikasna terapija priličnog broja kožnih oboljenja, smatramo da može biti ostvarena samo
zajedničkim naporima dermatologa i psihijatra, odnosno psihoterapeuta. Jer koža ostaje
najosetljivija pozornica naših duševnih zbivanja, onih svesnih i, još više, onih nesvesnih.

REUMATIZAM I PSIHA

Pod reumatizmom ili reumom u medicini se podrazumeva mnoštvo oboljenja ne uvek jasnog
porekla, toka i posledica, a koja imaju ipak nešto zajedničko: smetnje pri pokretima u mišidima,
tetivama, kostima, zglobovima. Pošto je svako od nas imao ili povremeno ima bolove u mišidima,
tetivama, kostima ili zglobovima, koji su pradeni ograničenošdu ili čak nemogudnošdu kretanja,
možemo uopšteno redi da je svaki čovek pomalo reumatičar. Baš zbog toga se moramo upitati da li i
kakvu ulogu ima naš duševni život, osedanja zadovoljstva ili nezadovoljstva koja prate naš psihički
život u nastajanju reumatičnih oboljenja, a onda, naročito, u njihovom održavanju i, najzad, koliko
treba da računamo na psihičku komponentu u lečenju ove bolesti. Ovakva pitanja postala su
sastavni deo fenomenološko-psihosomatskog načina posmatranja bolesti uopšte kako bi se shvatio
smisao i sadržaj bolesnog stanja koje treba da bude odgonetnuto iz same suštine ljudske
egzistencije.
Reumatična bolest je inače oduvek bila poznata medicini, a sama reč reuma dolazi iz grčkog jezika i
znači: tedi, strujati, promicati. Još su iz davnina bile poznate, reumatični bolesnici su ih vrlo cenili,
pojedine banje i druga mesta sa termalnim izvorima u kojima su bolesnici nalazili olakšanje i
ublažavanje bolova i drugih pratedih tegoba koje su bile sastavni deoreumatičnog oboljenja.
Savremena medicina nije više zadovoljna golom činjenicom da neka banja ili neki medikament

124
korisno deluje na bolesnika ili na tok njegove bolesti; ona traži odgovor na pitanje zašto i kako
deluju ove terapeutske mere. Ovakva pitanja naročito su opravdana kada su u pitanju reumatična
oboljenja za koja smo gotovo sigurni da u njihovom nastajanju, održavanju i lečenju psihički činilac
ima znatnu ulogu.
Izraz kao što su "psihogeni reumatizam" ili "reumatična nervoza" sve se češde pojavljuju u
dijagnozama lekara ne samo opšte prakse nego i reumatologa, i oni dosta dobro izražavaju nejasne
predstave o pravoj prirodi onih brojnih neodređenih bolova kod kojih se ne mogu sa sigurnošdu ili
uopšte utvrditi dobro nam poznati uzroci pojedinih reumatičnih bolesti, kao i bolova onih pacijenata
otpornih na razne lekove. Pitanje na koje bi svaki lekar koji se ozbiljno bavi reumatičnim bolesnicima
morao posle izvesnog vremena posmatranja i ispitivanja sebi da odgovori jeste da li je kod njegovog
bolesnika reč o psihosomatskim ili somatopsihičkim simptomima bolnog stanja aparata koji upravlja
pokretima ljudskog tela. U prvom slučaju glavni simptom bolesti jeste bol, i to neodređen i nestalan:
čas veoma žestok u vidu kidanja, sečenja, paljenja, strogo lokalizovan na jednom mestu, čas slabije
jačine u vidu tištanja rasprostranjen na više mesta bez određenog polazišta. Ono što naročito
karakteriše ovaj bol jeste njegovo relativno brzo povlačenje pod uticajem nekog zanimljivog
razgovora, u toku bavljenja nečim što zaokuplja pažnju i interesovanje pacijenta, zatim u toku
prijatno provedenog godišnjeg odmora. Drugi, gotovo siguran znak da je reč o prvenstvu psihičkog
činioca nad fizičkim uzrokom bolova jeste nadmodnost, odnosno uspešnost lečenja mnogo manje
tzv. antireumatičnim lekovima, a mnogo više lekovima koji opuštaju nerve i mišide, a koji spadaju u
grupu tzv. psihofarmaka.
U slučaju preovlađivanja somatopsihičkih simptoma bolesti reumatizma, naročito kod hronično
obolelih pacijenata, psihički simptomi kao što su strah, depresija, razdražljivost, samo su pratedi
simptomi osnovnog reumatičnog oboljenja čiji uzrok obično nije teško otkriti.
Ova podela reumatičnih simptoma na psihosomatske I somatopsihičke posledica je dvojnog izgleda
svih naših organa, od kojih je jedan anatomofiziološki a drugi simbolični. Nas de u daljem izlaganju
ovog problema prvenstveno zanimati ovaj drugi vid organa, pa demo zbog toga pokušati da
potražimo skrivene, nesvesne konflikte koji obuzimaju čovekovu psihu, a koji se onda ispoljavaju
upravo na zglobovima ili mišidima kao mestima "smanjene otpornosti" ili "slabim tačkama" u našem
organizmu. Brižljivo proučavajudi više stotina reumatičnih pacijenata u toku niza godina, američka
psihosomatska škola, na čijem je čelu dugo godina stajao jedan od najpoznatijih psihijatara u našem
veku Franc Aleksander, došla je do vrlo zanimljivih otkrida o prvobitnom psihičkom ustrojstvu
reumatičnih bolesnika kod kojih je psihosomatska komponenta u nastajanju bolesti upadljivo
nadmodna. Tako je Halidej (Halliday.J.Z.) našao da je kod artritičnih bolesnika bar jedan od roditelja
pokazivao upadljive crte dominacije u porodici. Usled preterane strogosti i nametljivosti jednog
roditelja, uzimamo da je reč o agresivnoj i hladnoj majci, u deteta, bududeg reumatičara, rano se
usadilo osedanje zavisnosti i straha. Dugo trajanje ovakvog osedanja neminovno, kod vedine, budi
revolt koji se, međutim, ne sme vidljivo da ispolji, pre svega usled straha od gubitka zaštite i ljubavi
roditelja. Ako se podsetimo da je kod malog deteta najprimitivniji a istovremeno najprirodniji način
reagovanja na razna lišavanja i nezadovoljstva nekontrolisano motorno pražnjenje, postade nam

125
jasnije da ukoliko je ovaj put pražnjenja usled straha od kaznenih mera i osedanja krivice sprečen,
nagomilana agresija pradena nesvesnim ili delimično svesnim osedanjem neprijateljstva prema
roditelju koji sprečava pražnjenje može da dovede do povedanja mišidne zategnutosti, što posle
dužeg vremena hode da urodi pojavom artritisa. Lekari- psihosomatičari pretpostavljaju, dakle, da
mišidni spazmi i povedanje tonusa mišida prouzrokovani potiskivanjem neprijateljskih impulsa mogu,
pod "određenim okolnostima", da izazovu akutnu reumatičnu krizu. Nije teško zamisliti, u složenim
uslovima savremenog života, ove "određene okolnosti" koje deluju patogeno kod neke osobe čije je
detinjstvo proteklo u uslovima maločas opisanim i kod kojih je mišidni ili zglobni sistem upravo ono
"mesto manjeg otpora", što može da bude i konstitucionalnog porekla. Neki sukob na radnom
mestu koji nije mogao da bude dovoljno "abreagovan", ved je morao da bude "progutan", sukob u
porodici između muža koji pokazuje nesvesne težnje prema pasivnosti femininog tipa i maskuline,
agresivne žene, sukob u ljubavnom životu usled seksualne neusklađenosti - dovoljni su povodi da
dugo potiskivana agresija koja nije našla podesan i prirodan ventil za pražnjenje ili sublimiranje
izazove takvu krutost i zategnutost mišida, tetiva, zglobova da je prisustvo bola neizbežno.
Šta onda taj bol treba da znači i kako proceniti takvu ličnost?
Da li je taj bol izraz nemodnog protesta, mazohističkog ispaštanja osedanja krivice zbog nesvesnih
neprijateljskih osedanja prema nekom bliskom licu prema kome bi "normalno" bilo da se pokazuje
ljubav, zahvalnost i pažnja? Zar nije bilo drugog načina da se pokaže nezadovoljstvo i neslaganje s
okolinom nego upravo isticanjem svoje bolesti? Ne nada li se bolesnik, nesvesno, da de mu bolest
vezana za fizičku nepokretnost omoguditi da sada bar postigne onu vrstu naklonosti bliskih mu ljudi
što mu godinama ranije nije polazilo za rukom? Najzad, nije li reumatični bolesnik nekad "žrtveno
jagnje" porodice koji služi kao meta pražnjenja egoizma i agresije njegove manje osetljive ili čak
vidljivo grube okoline? Sve su ovo pitanja na koja bi lekar koji se bavi reumatičnim bolesnikom
morao sebi da postavi i lagano, u toku dužeg perioda psihoterapeutskog približavanja bolesniku, da
ih razjasni i tako spremi bolesnika na bolje razumevanje samog sebe i samim tim na prikladnije
nalaženje odgovora na potisnute konflikte u psihi.

VEČNA HIPOHONDRIJA ČOVEKA

Malo je koja bolest pretrpela toliko korenitu promenu u razumevanju njene suštine u roku od samo
sto poslednjih godina kao hipohondrija. Od antičkog doba pa sve do XIX veka hipohondrija je
smatrana telesnom bolešdu, lokalizovana u slabinama, još tačnije u donjem delu rebarne rskavice
(otud i poreklo grčke reči). Tek od kada je Berd opisao neurasteniju 1880. godine, hipohondrija je
shvadena najpre kao posebna forma neurastenije, pri čemu su hipohondrične smetnje još bile
lokalizovane u organima za varenje, a od vremena kada su preovladala dinamična shvatanja u
psihijatriji, konačno je shvadena kao bolest izrazito psihičke prirode. Ali, iako o hipohondriji znamo

126
danas neuporedivo više i bolje, ne bismo mogli tvrditi da je ona potpuno objašnjena i u nekoj strožoj
klasifikaciji psihijatrijskih oboljenja čvrsto postavljena.
Kako se hipohondrija uopšte u savremenoj psihijatriji definiše? Prema Brojtigamu (W. Brautigam),
savremenom nemačkom psihijatru, "hipohondrija je strašljivo posmatranje samog sebe u smeru
umišljene bolesti", a prema jednoj drugoj definiciji - hipohondrija je "patnja usled uobraženog ili u
odnosu na značaj postojede bolesti bezmerno uvedanog doživljavanja bolesti". Svi istraživači
hipohondrije slažu se u tome da je nema bez sklonosti refleksivnom samoopažanju. Nažalost, ova
sklonost prema refleksivnoj introspekciji ne samo što ne donosi nikakvu korist ovakvom subjektu u
smislu boljeg upoznavanja svoje ličnosti ved hipohondar izvrši takvu preraspodelu svoga odnosa
prema telu da mu ono postaje stalni objekt posmatranja i to još objekt koji je afektivno posednut.
Na ovaj način, da se izrazimo jezikom psihoanalitičara, umesto da se energija investira u objekat,
ona se upuduje u sopstveni organ.
Ako je hipohondrija verovatno stara bolest, možda isto toliko stara koliko i čovek, možemo mirno da
kažemo da nijedno ljudsko doba, a možda nijedan čovek, bar jednom u svom životu nije bio
pošteđen hipohondrije. Svako dete, najpre, i to vrlo rano, često i dugo motri svoje telo, brižljivo i sa
nekad začuđujudom koncentracijom uočava i prati pokrete ruku i nogu, ovladavajudi tako postepeno
telesnim pokretima, uspešno se integriše u prirodnu i skladnu celinu funkcionisanja svih organa tela,
prepuštajudi ih sa poverenjem unutrašnjoj zakonitosti ovog funkcionisanja. U slučajevima
hipohondrije kod odraslih počinje ponovo interesovanje za telo, njegovo vidljivo kretanje i nevidljivo
funkcionisanje, kao što je to jednom čovek činio u ranom detinjstvu, regredirajudi, kako se to
stručnim jezikom kaže, na stepen uživljavanja i doživljavanja malog deteta. Ali nije ni dete lišeno
mogudnosti da postane ili čak i ostane hipohondar. Neka manja vrednost pojedinog organa koja kod
deteta rano izazove osedanje inferiornosti, pojačan strah ili osedanje nesigurnosti zbog neslaganja
roditelja ili nedostatka jednog od njih, veda potreba za zaštitom sa nesvesnim ciljem da se iskoristi
zabrinutost roditelja - mogu da budu pogodno tlo na kome klija ved tada kržljava hipohondrična
biljka. Naročito je bolest roditelja, stvarna ili uobražena (dakle, hipohondrična), ozbiljan razlog da se
kod deteta razvije tvrdokorna hipohondrija, koja se, i pored svih mera predostrožnosti i svesne brige
roditelja, jedva može da izbegne.
Pubertet je doba izuzetno povoljno za razvoj hipohondrije, češde prolazne, ređe sa težnjom da se
nepromenjena prenese u zrelo doba. Mlad čovek, naročito u gradskim uslovima života, a i kada je
bio predmet preterane brige i nege roditelja (ređe i u slučajevima kada ove nege nije bilo dovoljno
ili uopšte), ne snalazi se dobro u ulozi odraslog. On je zbunjen i ne miri se sa zahtevima tela I
njegovih probuđenih nagona, pokazuje strah pred životom, zbog čega na razne načine pokušava da
pobegne, i to u asketizam, neumereno predavanje čulnom uživanju, ili se sklanja u hipohondriju sa
pojačanom željom za zaštitom koju je uživao u detinjstvu. Prepuštajudi se preteranoj brizi za svoje
zdravlje, odnosedi se prema telu na način legendarnog Narcisa, optereden onanističkim
kompleksom, hipohondrični adolescent, u regresivnoj identifikaciji sa svojim telom, ponavlja u ovoj
igri nekadašnji odnos majka-dete, pri čemu ulogu majke preuzima on sam, dok je ulogu deteta
dodelio sada svome telu. Ne treba, najzad, zaboraviti da usled svesne ili nesvesne agresije protiv

127
autoriteta, koja je česta i opravdana u pubertetu, usled osedanja krivice zbog ove agresije kojoj ne
prepoznaju uzrok mlad čovek uzima na sebe hipohondričnu patnju.
Ukoliko hipohondrija nije ostala stalna nesredna zaloga mladosti i ukoliko nije deo neke druge
tvrdokorne neuroze, narcističke neuroze, ili depresije, u srednjem dobu života može za krade ili duže
vreme da se pojavi kod svakog. U fazama psihičkih kriza koje je zaista teško sasvim izbedi,
povremeno kao reakcija bekstva, nesigurnosti i straha, povremeno kao vrsta regresije u toku neke
telesne bolesti, hipohondrija predstavlja čak neku vrstu predaha i prirodnog odmaranja psihičkih
funkcija na račun opteredivanja brigom za telesne funkcije. Nastupanje hipohondrije u takvim
slučajevima uvek je znak da je psiha preuzela na sebe, ili da joj je naše Ja navalilo previše brige i
tereta (osobito kod preterano savesnih ličnosti sklonih osedanju krivice i samokažnjavanju),
nepotrebne i nerealne ambicije, želju da izgleda, a ne da bude. Može biti pogubno za dalji razvoj
ličnosti ako na vreme ne uočimo šta nam naša nesvesna psiha poručuje i u čemu hode da nas
opomene kada nam šalje hipohondriju.
Starije godine i prava starost kao da predstavljaju idealan teren za nastupanje hipohondrije. U ovom
dobu hipohondrija može da bude ne samo izraz usamljenosti ili napuštenosti (realne ili zamišljene),
svesnog ili nesvesnog apela okolini, ved i znak ozbiljnijih psihičkih i organskih bolesti, kao što su
melanholija ili arterioskleroza. Ali kao što pubertet ne predstavlja kob hipohondrije kome svaki
mladi čovek mora da podlegne, tako ni starost nije hipohondrični Damoklov mač koji se spušta na
glavu svakog starog čoveka. Jer, zaista, upravo u starosti osedanje uspešnog i zadovoljno
proživljenog života (u ovom dobu prevare više nema, čovek zna i oseda kako je proživeo svoj život)
koji je bio vođen čvrstom osovinom koja je još u mladosti mogla biti za sebe pronađena i izgrađena,
sigurna je zaštita od hipohondrije.
U zaključku - zajedno sa još nekim istraživanjima ovog složenog problema, smatramo da je
hipohondrija kriza poverenja.
Hipohondar nije u stanju da se poveri svome telu, jer je preovladao strah od neizvesnosti života.
Mere sigurnosti kod hipohondrije postaju sve neumitnije (kao u Kafkinoj priči Jazbina).
Precenjivanjem značaja telesnog i izbegavanjem rizika hipohondar skraduje mogudnost
komunikacije sa svetom i tako postaje i ostaje usamljen. Možda se tek u ovoj poodmakloj fazi
razvoja hipohondrija može da svede na strah od smrti, jer je sve dotle bila strah od života.

EGZISTENCIJALNI PRISTUP HIPOHONDRIJI

Šta je zapravo hipohondrija i ko su hipohondri? Čisto deskriptivno o hipohondriji govorimo kod onih
ljudi koji su preterano zaokupljeni brigom o svome telu, koji žive u produženom strahu od bolesti
tela, koji na bolesno ljubopitljiv način posmatraju svoje telesne funkcije, zapažajudi svaku promenu
u funkcionisanju tela. Fenomenološka psihologija (Brentano, Huserl) u hipohondriji vidi prelaz sa
objektivno centriranog intencionaliteta na subjektivni. Psihoanalitičko tumačenje kaže da se u

128
hipohondriji odigrava narcističko povlačenje objektne libidinozne investicije od spolja put unutra,
prema sopstvenom telu. Prema egzistencijalistima pak, hipohondrija je strah od neizvesnosti,
otvorenosti i rizika života. Sve ove teorije I mnoge druge nose deo istine u sebi. Pri svemu tome stiče
se utisak da nam suština hipohondrije i dalje izmiče.
Za hipohondriju je rečeno da je živi fosil u psihijatriji, a istovremeno je veoma prisutna u savremenoj
psihijatrijskoj I psihoterapeutskoj praksi. Očevidno je da svaka kultura, možda naša ovovekovna
najviše, pogoduje razvoju hipohondrije. Svejedno da li je hipohondrija izraz neuroze, da li je
nerazdvojni deo svake ljudske anksioznosti, uvod u psihozu ili bolest za sebe (esencijalna
hipohondrija), ona pripada svakom čoveku i svakom vremenu. Teško da je postojalo neko vreme u
kome nije bilo hipohondrije i teško da je bilo čoveka koji nije u toku života bar nekoliko puta
reagovao hipohondrično. Zašto je to tako?
Po svemu sudedi, čovek je u toku veoma dugačkog vremena svoga razvoja teško i s mukom
postizavao integraciju telesnog i duševnog. Ova integracija tela, duše i duha kao da nikada nije sa
uspehom do kraja obavljena. U idealnom stanju našeg postojanja mi ne primedujemo fantastično
složeno i harmonično funkcionisanje našeg tela sa milijardama delija u njemu, sa bezbrojem organa i
sistema u njemu koji svi skladno i unisono pevaju jednu pesmu sa mnoštvom različitih glasova.
Ovakvo idealno stanje, nažalost, ne traje dugo, ili je prisutno za duže vreme samo kod "prirodnih"
ljudi u "prirodnoj" sredini, ili je prisutno kod onih, još ređih, koji su postigli voljnu i svesnu kontrolu
nad svojim telom, odnosno koji su pre svega bili u stanju da ovladaju svojim vegetativnim nervnim
sistemom. Vedina ostalih ljudi koji vekovima žive u uslovima civilizacije izgubila je raniju sigurnost u
skladnijem funkcionisanju psihičkog i telesnog zbivanja. Kod ovakvih ljudi telo više nije dutljivo,
poslušno i prijateljsko, ono je počelo da se buni, ljuti i protestuje - ukratko: drugačije da reaguje, i to
sve burnije što je neočekivanije i burnije reagovanje kako čovekove spoljne sredine tako i njegove
psihe.
U nesigurnim vremenima kada se čovek veoma lako tuđi drugog čoveka, kada je više nego obično
uplašen za svoju egzistenciju, kada se i do hleba, kao i do ljubavi, dolazi sve teže, telo počinje u
čoveku da ima neobičnu, neočekivanu i neprirodnu ulogu. Ono za njega sada postaje centar
interesovanja i polako centar svih zbivanja. Kada nisam dobio od nekog bliskog čoveka, od porodice,
od društva ono što mislim da sam zaslužio, ovako nekako "razmišlja" hipohondar, uvređeno se
povlačim u sebe i prema svome telu počinjem da se ponašam tako kako sam u svom nerealnom
infantilizmu zamislio da drugi treba da se ponašaju sa mnom: preterano pažljivo, brižno i nežno.
Pošto ovakav odnos prema telu ne odgovara pre svega telu, ono reaguje novim, do tada nepoznatim
i mahom neprijatnim senzacijama. Neki organ ili čitav sistem organa počinje da pecka, štipa, seva,
trne, boli, sve zato što smo jedan dobar deo psihičke energije (celokupne libidinozne) preneli sa
komunikativnog odnosa sa životom i svetom na telo, odnosno na organ kome takva energija ne
pripada niti mu je potrebna. Organ ili grupa organa nalaze se sada u stanju libidinoznog hipertonusa
(izraz originalnog "ranog" psihoanalitičara Viktora Tauska). Čovek, kako bi rekli egzistencijalni
filozofi, nije više telo, on sada ima telo. Iako je strah i ranije postojao kod hipohondra, on sada u
njemu raste zbog neprirodne situacije u koju je doveo svoje telo iraste nepoverenje prema telu, kao

129
i precenjivanje svega telesnog. Sa nepoverenjem i strahom od tela porastao je i strah od
neizvesnosti života, komunikacija sa spoljnim svetom postaje sve slabija, nastupilo je zatvaranje
prema životu i ljudima - krug se zatvorio. Hipohondar je izgubio poverenje u nevidljivo vođstvo
svoga nesvesnog, on se sada oslanja samo na razum i traži vidljive dokaze za ono što Je nevidljivo.
On nije više spreman da svoju egzistenciju primi u njenoj prirodnoj neizvesnosti i riziku, ved radi
protiv sebe, ne samo kao duhovno-duševnog bida, jer se zatvorio prema duhu i emocijama drugih
ljudi, ved i protiv svoga tela.
Kakav je ishod ovakvog patološkog toka zbivanja kod hipohondra?
Najčešde, sredom, hipohondrija je samo prolazna reakcija, nekad na preterane zahteve oholog Ideal-
ja ili preterano strogog Nad-ja, nekad na realno teške uslove spoljne sredine koja svojim prejakim,
pa i neljudskim zahtevima uteruje čoveka u dorsokak hipohondrije. Otklanjanjem ovih spoljnih
uslova ili, što je teže, preispitivanjem svoje neurotične ličnosti može se savladati kriza i postidi
uspešno izlaženje iz nje. Čovek je sada nešto novo naučio i o sebi i o spoljnjem svetu, njegov
"individuacioni proces" je napredovao, on je postao zreliji. U drugim, nepovoljnim slučajevima
hipohondrična reakcija pretvorila se u hroničnu bolest hipohondrije koja vremenom može da
dovede i do nekog somatskog oboljenja. Od početnog straha koji često preraste u histeriju straha,
preko hipohondrije i psihofizioloških zbivanja ulazi se u psihosomatsku bolest.
Kakvu pomod može da očekuje dugotrajna hipohondrija od savremene medicine? Osim privremene
i povremene pomodi koju hipohondar dobija od medikamentozne (sedativne) terapije, pomodi koja
je često samo uvod u psihoterapiju, tek ova poslednja pruža bolesniku šansu da se izleči. U prvoj
polovini života hipohondra ova terapija je analitički orijentisana, u drugoj polovini preporučuje se
egzistencijalno-jungovska psihoterapija. Ovakvu pomod mora da pruži iskusan i dobar
psihoterapeut, pošto nevešt i nestručan terapeut može da ojača ved postojedu hipohondriju, ili čak
kod nekog anksioznog čoveka i da je stvori.
Treba još redi da je hipohondrija podjednako rasprostranjena kod muškaraca kao i kod žena, da je
mogudna ved u ranom dečjem dobu, a da je česta i kod starih ljudi. Ona može, dalje, da se
kombinuje sa depresijom, sa senestopatijama i psihozama.
Po našem mišljenju, teško da je i jedan značajniji stvaralac mogao da umakne hipohondričnoj krizi.
Intenzivno stvaralaštvo nije samo psihički nego i telesni proces. i onako labava komunikacija tela sa
psihom u trenutku stvaranja postaje još labavija, dolazi čak privremeno do rascepa tela i duše - telo
je uvučeno u stvaralački proces i mora da reaguje svojim jezikom. Ne treba zaboraviti da je jezik
organa negde i nekad bolja komunikacija sa svetom nego bilo koja druga vrsta komunikacije. Ovakvo
saopštavanje je onda višeznačno i duboko. Ono je sedanje, apel, opomena, ali i kazna i pretnja i
okolini i samom sebi. i o telesnim zbivanjima, uostalom, i to onim najsuptilnijim i najsloženijim,
najtačnije svedočanstvo ostavili su nam stvaraoci (od antičkih tragičara, preko Šekspira, do Prusta i
Kafke). Hipohondrija je zadatak koji stoji pred svima nama. Ov je s pravom shvadena kao opšta
ljudska reakcija, keja nas, kao i svaka slična reakcija koja dodiruje samo dno ljudske egzistencije,
stavlja pred ličnu i kolektivnu odgovornost, esencijalno-egzistencijalnu odgovornost.

130
DA LI U MEDICINI POSTOJI "PSIHIČKA SMRT"?

U medicinskoj literaturi kao i među laicima u medicini nije ostao neopažen čudan fenomen
naprasne smrti ljudi raznih godina starosti, pod uticajem snažnih duševnih doživljaja pradenih jakim
emocijama, bez ikakvog ili bez naročitog patološkog nalaza na obdukciji.
Pored izraza "psihogena smrt", za ovu vrstu smrti postoje i drugi: psihička smrt (Meninger), psihički
uslovljena smrt (Jores), smrt usled psihičkog šoka, smrt usled straha, vagusna smrt; u antropološkim
radovima posvedenim uzroku ove smrti kod tzv. primitivnih naroda upotrebljavani su još i izrazi:
tabu-smrt, vudu-smrt, smrt usled sugestije.
"Psihogena smrt" bi za medicinu bila ona vrsta smrti koja je nastupila bez određenog
somatopatološkog nalaza i uzroka i na taj način se protivi nekom prihvatljivom prirodnonaučnom
objašnjenju. Tako, na primer, među naglim smrtima hiljadu prividno zdravih, mladih vojnika koje je
Moric (1946) studirao na obdukciji, 10%, i pored vrlo brižljivih patoloških i toksikoloških studija, nisu
objašnjene, pa su svrstane u grupu "smrti prouzrokovanih psihičkim razlozima".
Stručnjaci raznih profila ozbiljnije su se zainteresovali da li ovakva vrsta smrti stvarno postoji, kakvim
bi fiziološkim i psihološkim mehanizmima ona mogla da se objasni, da li je podjednako
rasprostranjena kod civilizovanih i primitivnim naroda i da li se nešto može učiniti radi zaštite.
Najpre je Elenberger, još 1951. godine, definisao svoja saopštenja o psihičkoj smrti kod primitivnih
naroda na slededi način: "Da neki zdrav, krepak čovek iz čisto psihičkih uzroka može da umre u
kratkom roku, možda može da izgleda neverovatno pa ipak se radi o sigurnim činjenicama
proverenim na dovoljno posmatranom broju slučajeva."
Najstarija literatura o vudu-smrti kod primitivnih naroda potiče od Brauna, koji je 1845. opisao
slededi proveren događaj sa Novog Zelanda: prolazedi pored jednog tabuiranog mesta, čovek nije
mogao da odoli iskušenju, ved je uzbrao nekoliko lepih bresaka, neke pojeo, a neke dao da ih pojede
neka žena koja ga je slučajno susrela i zaželela breskve. Pošto ih je žena sa zadovoljstvom pojela, on
joj je; saopštio sa koga je mesta breskve uzbrao. Ispustivši svoju korpu iz ruku i prebledevši, ženu je
obuzeo smrtni strah, očajavajudi i tužedi se da je uprljala svetilište poglavice. Posle nekoliko sati
padajudi u sve gore depresivno stanje, ova je žena umrla.
Izraz tabu koji je etimološki polinezijskog porekla, a prvi ga je upotrebio engleski kapetan Kuk 1771.
da bi označio nešto što je zabranjeno, sadrži u sebi dva, naizgled suprotna pojma: sveto i nečisto.
Ovaj pojam treba da opiše vrstu negativne magije, tj. uzdržavanje od izvesnih akcija da bi se izbegli
neželjeni, magijski rezultati.
Jasno je da usvojen tabu u svakom društvu teži da bude u vezi s objektima i akcijama koji su značajni
za socijalni red toga društva. Nije teško pretpostaviti kolika je velika prirodna nesposobnost i strah
primitivnog čoveka da se bilo svesno ili nesvesno odupre ili prekrši neku tabu-zabranu u plemenu.
Posle ovakvog prekršaja njega očekuje totalna izolacija od ostalih članova, što je i gore od smrti, a
što u životinjskom carstvu, u kome se dešavaju povremeno vrlo slične situacije, zaista i vodi smrti.

131
Zoolozima i zoopsiholozima je poznato da egzotične životinje koje su uhvadene u mrežu, neretko,
naglo umiru u trenutku kada ih oslobađaju iz mreže i smeštaju u transportne kaveze Ovo se isto
dešava sa divljim pacovima u trenutku kada više nemaju mogudnosti niti da se bore niti da pobegnu.
Poznato je još da neke vrste rovčica mogu da se onesveste ili čak padnu mrtve iz straha od
iznenadnog šuma ili piska. Ovi primeri neodoljivo podsedaju na nesumnjivo psihogenu smrt ratnih
zarobljenika koji su izgubili nadu da de se ikada više vratiti u svoju otadžbinu.
Koliko je svako odvajanje od kolektiva, porodice ili uopšte bliskih ljudi za čoveka neizdrživo -najbolje
dokazuje opisani oblik psihičke smrti "autosugestijom ili autohipnozom", koja se radije bira, kao
neka vrsta samoubistva, nego ostajanje u životu kao potpuno usamljen.
Stanje ljudske duše u suštini se nije mnogo izmenilo i posle više desetina hiljada godina. Ako su
slučajevi tzv. psihičke smrti, u celini uzevši, i dalje češdi i brojniji kod ljudi jednostavnije psihičke
strukture, kako u savremenom civilizovanom društvu tako i kod tzv. primitivnih naroda uopšte ova
činjenica ne protivreči našoj konstataciji sporom menjanju ljudske duše.
Ne samo što su slučajevi psihogene smrti pozna ti i danas se beleže i kod kulturnih osoba naše. doba
ved se može govoriti i o brojnim drugim slučajevima laganog umiranja, sa verovatno sekundarnim
telesnim procesima, ili čak bez njih, koji neposredno dovode do smrti, pri čemu je primarni uzrok
umiranju psihičke prirode. Setimo se slučajeva odbijene ljubavi (kod sasvim male dece ali i odraslih),
posle smrti bliskih članova porodice, ranog penzionisanja ili hroničnih depresija drugih uzroka. Kod
ovih, ali i drugih nepomenutih stanja često je glavni uzrok ovim bolestima bez prave bolesti, pa ipak
sa katastrofalnim naknadnim posledicama - unutrašnji ili spoljašnji prekršaj nekog tabua
postavljenog od priznate socijalne norme vladanja sa posledičnom izolacijom od društva koju je
individui nametnulo ili samo to društvo ili individua sama sebi.
Popularno mišljenje da je nekadašnji čovek bio prirodan, slobodan i zdrav, a današnji je neprirodan,
neslobodan i bolestan, malo odgovara stvarnosti. Čovek je bide koje se veoma sporo krede od
neslobode prema slobodi; ova nova sloboda, međutim, ne može biti slična nikakvoj prirodnoj
slobodi primitivnog čoveka, jer je ona pre svega sloboda u duhu koja se plada velikom cenom bolesti
i smrti. Otud se i "psihička smrt" može shvatiti kao vrsta nesporazuma između prirode i duha, kao
što su uostalom i mnoge bolesti, naročito psihičke, vrsta ovakvog nesporazuma.
U grupu psihički uslovljene smrti možemo ubrojati još jedan fenomen koji je teško objasniti
prirodno-kauzalnim načinom mišljenja našeg racionalističkog doba. Reč je o smrti koju unapred
predvidi, ponekad sa tačnim datumom i satom neki pacijent koji tek što se uspešno izlečio od neke
bolesti (ovakav čovek, istina, ne mora uopšte biti pacijent), ili neki drugi pacijent koji se nalazi
neposredno pred hirurškim zahvatom a koji bez ikakvog manifestnog konflikta, bez suicidalnih
težnji, bez ozbiljne depresije ili čak izrazite panike, mirno izjavljuje da de bilo za vreme operacije ili
neposredno posle nje umreti.
Primer za prvi slučaj pružio nam je poznati nemački psihijatar Šulc (1965), primere za drugi slučaj
opisali su, ne jedanput, anesteziolozi i hirurzi. i u jednom i u drugom slučaju na obdukciji nisu nađeni
nikakvi značajni elementi koji bi mogli objasniti nastupanje smrti. U ove ipak retke primere ne treba

132
ubrojati druge, češde, u koje spadaju oni hirurški bolesnici koji pokazuju izrazit preoperativni strah
od smrti, a koji, gotovo po pravilu, uspešno prebrode operaciju.
Mogli bismo ovako da završimo našu malu raspravu: čovek kao bide prirode i u isto vreme duha nosi
neminovno u sebi strah i zato ima potrebu da se potčinjava raznim tabuima. Psihička smrt je upravo
posledica i izraz kako pomenute dihotomije ljudskog bida tako i njegovog straha, ali i njegove
potrebe za slobodom koja se duboko protivi i strahu i tabuima. Što je čovek dalje od neposredne
vezanosti za "prirodni način života koji neminovno uključuje prisustvo straha i potčinjavanje
tabuima (mada je i potreba da ih prekrši prisutna), što je, drugim rečima, bliži slobodi, koja
isključuje, primitivno doživljavanje straha i vlast tabua, to je i dalje od mogudnosti da postane žrtva
"psihičke smrti". Kao da ova vrsta smrti i sloboda međusobno isključuju.

DA LI ČOVEK POSTAJE SVE (NE)ODGOVORNIJI?

Nalazimo se u paradoksalnoj situaciji, jer živimo i u paradoksalnom vremenu. Dok, s jedne strane,
izgleda da i pojedinačan čovek, kao i celo čovečanstvo ubrzanim koracima pristiže i sustiže svoju
"individuaciju", samim tim postaje svesniji, zreliji i pre svega odgovorniji pred sobom i pred
Zajednicom, s druge strane olakšano masovno i anonimno prihvatanje tekovina savremene
civilizacije (pre svega onih tehničke prirode), mnogo manje i kulture (i to onih sumnjive vrednosti),
učinilo je da se savremeni čovek ponaša sve stereotipnije, nezrelije i sve neodgovornije.
Kao da je ved počeo onaj radikalni proces razlikovanja I razilaženja, o kome su neki značajni ljudi sa
početka ovoga veka upečatljivo pisali, između onih koji bistrog oka i probuđenog duha sagledavaju
Zajedništvo, pa i Bratstvo svih ljudi, ponašajudi se onda krajnje odgovorno i savesno, kako prema
svakodnevnim "sitnicama", tako i prema krupnim odlukama, i onih, ponekad se čini, sve
mnogobrojnijih koji, pomudenog pogleda i uspavanog duha posmatraju i događaje i ljude, samo
ovde i sada, zadržavajudi za sebe pravo da se ponašaju sebično i neodgovorno.
Pošto je svaki naš postupak, međutim, kao i svaka naša reč, pa i pomisao, samo jedna čvrsta karika u
nizu sličnih postupaka, reči i misli, prema psihičkom zakonu kauzaliteta i jedinstvenosti čovekove
ličnosti, ne treba da nas čudi ako i kada iz jednog pogrešnog, sebičnog i lažnog koraka proizilazi čitav
niz sličnih koraka. Ako smo, na primer, samo nekoliko puta prošli pored onemodalog čoveka a da mu
nismo pružili pomod, ako smo se samo nekoliko puta oglušili o molbu prijatelja da ga materijalno i
moralno pomognemo u nevolji, deside nam se ubrzo kako zatičemo sebe ravnodušnog i
bezosedajnog u trenucima kada neko pored nas umire ili nepravedno strada ili je ostavljen sam i
bolestan. Uvedavanje broja sličnih ljudi u nekoj zajednici, pa i onoj, po zamišljenoj humanosti
najuzvišenijoj, dovodi do opasnog nagrizanja samih temelja te zajednice.
Pravilno funkcionisanje nekog društva možda bi se najbolje moglo uporediti sa harmoničnim
funkcionisanjem delova našeg tela. Milijarde delija našeg organizma, raspoređenih u bezbroj vedih ili
manjih organa i organskih funkcija, dela savršeno skladno i harmonično sve dok ovaj organizam ne

133
bude napadnut od spoljašnjih, još češde unutrašnjih (a onda pre svega psihičkih) remetilačkih
činilaca. Pa i tada nam je priroda pružila brojna i vrlo uspešna unutrašnja i spoljašnja odbrambena
sredstva da narušen sklad organizma i njegovog funkcionisanja opet uspostavimo. Može se činiti
nekome paradoksalno, pa i apsurdno mišljenje mnogih značajnih lekara i filozofa i u prošlosti i danas
da su i same bolesti jedno takvo odbrambeno sredstvo koje treba da posluži čoveku kao opomena i
podstrek da pogleda dublje u sebe ne bi li otkrio uzrok najedanja prvobitno zdrave celine tela i duše.
Bolest je po našem mišljenju (i ne samo našem) pobuna organa jednih protiv drugih, hipertrofija (ili
hipotrofija) jednog organa na račun drugog, rasplamsavanje ili sužavanje (zapaljenje ili
degenerativni proces) pojedinačnih funkcija na račun celine, sebično izdvajanje jednog na uštrb svih.
Ako prirodno funkcionisanje živog organizma i nije apsolutno i apriorno harmonično, ono
nesumnjivo spontano, iz filogenetskih dubina samog sebe teži skladnom i jedinstvenom
funkcionisanju. Nesklad dovodi do sukoba između čoveka i njegove okoline i još više između
psihičkih i telesnih funkcija unutar čoveka.
Frojd je 1938. godine napisao: "Tako se može pretpostaviti da individua umire zbog svojih
unutarnjih konflikata, vrsta, naprotiv, zbog bezuspešne borbe protiv spoljašnjeg sveta". Čudno je to i
ne znamo zašto je tako, ali kada učinimo nepravdu drugom čoveku, prouzrokujemo ili doprinesemo
njegovoj fizičkoj, materijalnoj ili moralnoj propasti, ali nekad i kada smo samo zatajili u pomodi
drugome, u trenutku kada je ona bila neophodna, često nastupaju promene u funkcionisanju organa
(kardiovaskularnih, digestivnih, endokrinih itd.) koje vremenom postaju sve jasnije i glasnije, sve do
one faze u razvoju neke psihosomatske bolesti kada se ona lako dijagnostikuje.
Danas je u medicini do tančina poznat i put kako se neka mučna misao, želja ili krivica (svesna ili
nesvesna) koje dugo traju, pretvaraju brže ili sporije, a katkada i posle više godina, u određenu
telesnu bolest. Pravovremeno prepoznavanje pravog uzroka ovakvog psihičkog i telesnog
dezintegrisanja dovodi do prekida ovog patološkog procesa i normalnog uspostavljanja nekadašnjeg
zdravog funkcionisanja.
Prema ovakvom načinu psihosomatskog razmišljanja o uzrocima I posledicama bolesti, čovek koji je
u neprestanom moralnom sukobu sa sobom, ili čovek za koga se kaže da ima "rđav karakter", ne bi
mogao biti telesno (naravno, i duševno) zdrav čovek. A ako je "rđav" čovek ipak zdrav? U jednoj
ruskoj priči o jednom takvom čoveku se kaže da je "od njega digao ruke i Bog i đavo"; takvi se ljudi
onda izbegavaju i prepuštaju njihovoj sudbini.
U svakom slučaju značenje organske bolesti još nije odgonetnuto. Ona danas čoveku izgleda kao
nužnost, jer je on postao (ili od uvek bio) do te mere konfliktno bide da mu se čini neshvatljivim i
nemogudim uspostavljanje harmonije između sebe telesnog i sebe duševno-duhovnog, između sebe
individualnog i sebe društvenog, između sebe nacionalnog i sebe kosmopolitskog. Ovakvo ubeđenje,
međutim, ne samo da nije tačno, nego je štetno i deluje obeshrabrujude na razvoj čoveka i zajednice
u kojoj živi. Ovakvim stavom pred izazovima života čovek propušta da u bolesti sagleda i njenu
drugu, često spasilačku stranu.
Američki psihoterapeut, Kurt Ajsler, piše da čak i kada je neizbežnost bolesti ljudskog organizma
pokušana da se objasni prihvatanjem hipotetičnog nagona smrti, ova hipoteza je odmah i negirana

134
činjenicom da su bolesti za mnoge predstavljale početak novog života. Erenberg je još 1923. godine
izneo mišljenje da ne samo neka deca, posle nekih dečijih bolesti, izlaze iz bolesti ojačanog Ja, ved i
da je životni potencijal posle mnogih bolesti kod odraslih - što ved dokazuje stanje stečenog
imuniteta - vedi nego što je bio pre bolesti.
Talas nasilja, bezobzirnosti, surove sebičnosti i sve vede neodgovornosti pred sopstvenom savešdu i
one, šire zajednice, sve je snažniji i vedi u celom svetu. Čovek se oseda sve manje odgovornim za
svoje duševno i telesno zdravlje, za svoje postupke na radnom mestu i porodici, na ulici i u samodi.
Najvede blago koje ima, sopstvenu odgovornost za svoj život, i život drugih, čovek površno, olako, u
neznanju, čak i rado, u tragičnoj zabludi, prepušta drugima: nepoznatim ljudima, anonimnim
institucijama, kompjuterskoj medicini, "onima gore koji su jedino odgovorni", ne ispunjavajudi
jedinu pravu dužnost od koje treba da počne - da počisti dvorište u sopstvenoj kudi.
Danas je i neobrazovanima sve jasnije: sva dostignuda moderne tehnike, kao i moderne medicine,
učinila su život, a sigurno i smrt, težim i mučnijim. Samo "volja za smisao" može da nas učini
odgovornim i tada tek spremnim da pomognemo i sebi i društvu.

135
 ISTOČNI-ZAPADNI VETAR

ODNOS MATERIJALNE i DUHOVNE STRANE U ZAPADNIM, ODNOSNO ISTOČNIM KULTURAMA

Čini mi se da je trebalo da protekne vrlo mnogo vremena dok nisam shvatio poreklo moje davnašnje
čežnje upravljene prema Istoku, u prvom redu prema Indiji. Ova čežnja i težnja koja se u mladosti
pokazivala kao avanturistička želja da putujem u Indiju, a onda u zrelim godinama kao potreba da
produbim napabirčena znanja iz indijske filozofije i religije, obuzimala me je u talasima i to obično
onda kada sam bivao presiden akrobatijama moga razuma i nedovoljnošdu medicinske nauke kojom
sam se kao lekar bavio.
Tako su se godinama smenjivale u meni potrebe koje su jednom išle u pravcu zadovoljavanja znanja
i racionalnih potreba moga bida, drugi put u pravcu pružanja neophodne hrane onome što
nedovoljno jasno definišemo kao iracionalne potrebe toga istog, jedinstvenog bida čovekovog. Tek
pre kratkog vremena uspeo sam, najzad, da shvatim obe vrste svojih potreba i da tako dođem do
jedinstvenog pogleda na čitav problem odnosa Istoka i Zapada. Ovaj odnos sagledao sam u prvom
redu, shodno oblasti kojom se godinama bavim, psihološki.
Iako sam daleko od toga da tvrdim da je psihološki način premošdivanja razlika između Istoka
Zapada jedini ili najispravniji, sklon sam da ovaj način, koji naravno nije samo moj i originalan,
izuzmem od ostalih i pridam mu vedu vrednost, ili čak znatnu prednost. Ovome načinu, dalje, dajem
prednost i zbog toga što mi se čini najprirodnijim i što pritom može da bude univerzalan.
Ako najpre krenemo iz bilo koje oblasti našeg istraživanja koja treba da nam pokaže raznovrsne
načine reagovanja istočnog ili zapadnog čoveka, svejedno da li je ta oblast ekonomska, filozofska,
psihološka ili religiozna, neminovno se u toku vremena ozbiljnih studija iz ovih oblasti uveravamo da
u načinu ovog reagovanja postoji različitost, koja nam se katkad čini suštinska. Dalje takve analize
mogu da nas odvedu, i to dobrim argumentima, u negiranje bilo kakvih sličnosti između Istoka i
Zapada, iz čega može da proizađe i kod mnogih, čak i značajnih mislilaca na obadve strane ved je i
proizašlo, uverenje u dalju postojanost suštinskog jaza između Istoka i Zapada. Da pomenemo samo
neke bitne razlike između Istoka i Zapada.
Prema Oto Volfu, (Otto Wolff) odličnom poznavaocu indijske filozofije i u svetu poznatom po svojoj
knjizi Prilog Indije novoj slici o čoveku (Ramakrišna-Gandi-Orobindo), postoji bitna razlika između
istočnog i zapadnog shvatanja pojma vremena, pojma suprotnosti i odnosa prema svome Ja.
Vreme na čitavom Istoku ne igra gotovo nikakvu ulogu. U jeziku Hindusa umesto naša tri pojma:
juče, danas, sutra, postoje samo dva i to aj, koji označava danas, i kal, koji može da znači i juče i
sutra. U zapadnoj filozofiji i nauci detaljno je razrađen pojam vremena, a šta on praktično
predstavlja za zapadnog čoveka - nije potrebno suviše objašnjavati. Suprotnosti su za istočnu
filozofiju, ali i za poimanje običnog čoveka na Istoku samo polarnosti, dakle pre dva različita
prijatelja, nego dva ukrštena neprijatelja. Za zapadnu filozofiju, sve od vremena Heraklita,
suprotnosti su ratničke i u neprestanoj borbi jedna sa drugom. Najzad, u odnosu na pojam našeg Ja,

136
razlika je možda najveda. Azijski čovek, prema Volfu, slabog je i nedovoljno razvijenog Ja, otud
između ostalog i nedostatak straha od smrti u azijskog čoveka, kao i privrženost grupnom Mi-
doživljaju. Zapadni čovek ne samo što je u toku vekova razvoja zapadne civilizacije i kulture stalno
jačao to svoje individualno Ja nego je ved dospeo i do njegovog skleroziranja, što ga je odvelo ne
samo u egoizam ved i u sve paničniji strah od smrti.
Ako ovom razlikovanju koje je Volf ubedljivo pokazao, a mi smo ga ovde samo skicirali, dodamo još i
svima poznat odnos Istoka - Zapada prema spoljašnjem i unutrašnjem svetu, odnosno prema
materijalnim i duhovnim vrednostima, pri čemu se podsedamo da su spoljašnji svet i materijalna
dobra za čoveka Istoka najčešde samo "maja", prividni svet koji u krajnjoj liniji i ne postoji, dok je
nevidljivi, unutrašnji svet za njega sve, kojim on pokušava preko raznih tehnika meditacije i joga da
ovlada, onda smo uglavnom izneli sve ono bitno što razlikuje Istok od Zapada.
Pre nego što se još jednom na kraju vratimo na pokušaj psihološkog izmirenja ovako bitnih razlika u
razumevanju i tumačenju nekih svojstava i odnosa ljudskog bida, ne pokušavajudi da donosimo ma
kakve konačne sudove koji bi išli u prilog jednog ili drugog tumačenja sveta i uloge čoveka u tok
svetu, ne možemo a da ne ukažemo na neke opasnosti ovakvih suprotnih shvatanja Istoka i Zapada
povodom ranije pomenutih tumačenja.
Čini nam se, najpre, da nije mogude graditi imperiju I civilizaciju, bar u onom smislu kako ih mi na
zapadu shvatamo, bez vezivanja za vreme kao i razumnog, planskog raspoređivanja toga vremena.
Sve što je na Zapadu u toku dve hiljade godina postignuto bilo je mogude samo zahvaljujudi zaista
revolucionarnom obrtu u mentalnoj sferi koji je potekao od Hesioda, koji je prvi izrekao zaista novu
misao: "Moira (boginja sudbine) i gospodarica i sluškinja ljudi i bogova u isto vreme." Do tada, a za
dobar deo Istoka i posle toga, sve do danas, sudbina je bila i ostala samo gospodarica ljudi, a možda
i samih bogova Iz ovoga obrta jasno proizilazi da je problem slobode volje i šta učiniti sa tom
slobodnom voljom (ako je ipak, makar u klici u čoveku ima), mogao da bude postavljen, bar u onoj
njenoj poznatoj oštrini, samo na Zapadu.
Odnos prema smrti koji je u toku dve hiljade godina zapadne kulture sve više zaokupljao čoveka a
koji je u toku toga vremena pokušavao da na njega da neki odgovor koji bi ga mogao iole da
zadovolji, za naglašeno spiritualističku filozofsku koncepciju na Istoku uopšte se ne postavlja. Za
vedinu Azijata neprekinuti kontinuitet života, lični i kolektivni, sasvim je prirodan i ničim nenarušen
proces u vasioni. Ovakvo shvatanje smrti, kao što smo to ved naglasili, moglo je da proizađe samo iz
prethodnog potcenjivanja, obezvređivanja ili, tačnije, gotovo potpune nerazvijenosti Ja-principa u
čoveku: Ja kod Azijata ima značaja i vrednosti samo ako je povezan sa Mi, a i Ja i Mi su On, Atman i
Brama kome se svi vradamo i od koga smo svi potekli. Otud: tat tvam azi, to si Ti: (nasuprot
jehovističkom principu: Ja sam Ja, Ja jesam).
Potpuno na suprotnoj strani ovakvom azijskom gledanju na "prvo, drugo i trede lice", kao i na smrt,
nalazi se egzistencijalnom strašdu prožeta misao, uostalom vrlo logična, savremenog francuskog
filozofa Vladimira Jankeleviča, koji u svojoj knjizi Smrt, kaže i sledede: "Zar drugo i trede lice, koja su
za mene Ti i On, ne predstavljaju Ja za sebe?" Iz ovoga de za Jankeleviča proizadi doživljaj strahote

137
smrti, koja i pored svoje za čoveka suštinske nepojmljivosti, ostavlja za sobom ili pred sobom samo
pustoš i apsolutno ništavilo.
Stvarno prihvatanje Boga ili odsudno odlučivanje za ateizam može da bude izvršeno samo za čoveka
koji je razvio svoje Ja, ali ga još nije sklerozirao. A sklerozirao ga je svaki onaj ko je izgubio vezu sa
prošlošdu, nije zainteresovan za bududnost, ved na izrazito egocentričan način, identifikujudi čitavo
svoje bide sa sadašnjim materijalnim dobrima hode samo da ima, a ne da bude. Ako se za ovakvog
čoveka ikada i postavi malo pre spomenuta odluka, bez obzira da li de se odlučiti da veruje ili ne
veruje, ova odluka nede imati egzistencijalnu važnost niti egzistencijalnu trajnost.
Najzad, ako razmotrimo još jednom odnos na Istoku i Zapadu prema spoljašnjem i unutrašnjem
svetu, ne možemo a da ne vidimo preteranosti s obe strane. Nasuprot naglašenom negovanju
razuma i pridavanju ovome uloge koju on nikako ne može da ima u celokupnosti našeg bida,
usavršavajudi ovako analitički racionalizam, sve do težnje ka idealu neke apsolutne objektivnosti,
istočnjački način mišljenja, još sav razliven između magijskog i mitskog načina doživljavanja,
pridajudi racionalnom u čoveku ulogu i manju od one koja mu stvarno pripada, odbacuje naše ciljeve
upoznavanja i ovladavanja prirodom i ostaje u svesnoj težnji ka idealu neke apsolutne
subjektivnosti. Kao rezultat ovakvog razvoja izrastao je na Zapadu čovek-robot, udaljen i tuđ prirodi,
uplašen od svake subjektivnosti, ispražnjen i ogoljen odnosom prema objektu, izgubljen za odnos
prema subjektu, u sebi i u drugom čoveku. Na Istoku pak čovek je malo zainteresovan za neku drugu
vrstu delatnosti osim one da se preko samospasavanja što pre vrati Prauzroku; ceni drugog čoveka
kao nosioca istog božanskog principa koji obitava i u njemu, ali nije ni u kakvom odnosu prema
njegovoj ličnoj sudbini bez obzira koliko ova bila teška i zahtevala od drugog čoveka utehu i pomod.
Aktivno se mešati u sudbinu drugog čoveka, čak i kada ovaj umire, a možda bi
mogao da bude spašen, nezamislivo je mešanje u posao bogova koji bi se još mogli i osvetiti za takvo
ponašanje.
Zbog ovoga stava punog poverenja u sudbinu koja vodi čoveka iz života u život po najboljem
mogudem planu, koji de ga jednom osloboditi ovog mučnog točka rađanja i umiranja, ukoliko ne
bude u nekom životu imao sredu da naiđe na učitelja koji de mu objasniti put ranijeg i bržeg
oslobođenja zemaljskih okova, na Istoku bitno nedostaje stvaralački princip slobodnog,
oslobađajudeg ili čoveka koji de se osloboditi svih stega, i onih spoljašnjih i onih unutrašnjih, čiji je
prauzor mogao izrasti samo na grčkom mitu o Prometeju.
Ako je do sada izgledalo da suprotstavljajudi Istok Zapadu i Zapad Istoku, pri čemu smo davali
prednost čas jednom čas drugom, u nekim bitnim tumačenjima osnovnih ljudskih kategorija želimo
da zaoštrimo ove suprotnosti, onda je ovakvo gledanje na naše izlaganje tačno. Potrebno je, najpre,
da u svoj mogudoj oštrini sagledamo šta je ono što nas međusobno deli i u isto vreme da uočimo svu
dubinu ove provalije da bismo konačno pokušali sa ranije obedanim psihološkim skokom koji ne
treba da poništi ove razlike, koje i dalje ostaju prisutne, ved da ih postavi u jedno drugo polje
posmatranja. Ovo polje posmatranja jeste psihički život čovekov koji je i pored svih rascepa i
dualizama u osnovi jedinstven i celovit.

138
Zašto ne bismo mogli da usvojimo, kao što to nam Karlfrid Dirkhajm (Karlfrield Durcheim) predlaže
da su i Istok i Zapad polarne suprotnosti (ne ratnički suparnici) zastupljene u nama samima! Zašto
ove suprotnosti u nama ne bi imale potrebu međusobnog dopunjavanja i kompenzacije kako bi
obadve zajedno prisutne i u relativnoj harmoniji pomirene, dovele do one sinteze i celine našeg bida
kojoj svesno ili nesvesno oduvek težimo: Zapad i Istok u nama odnose se kao muški i ženski princip u
svakom od nas, ili, da se poslužimo poznatim simbolom kineske filozofije, kao Jin i Jang. Iako su ova
dva principa često u međusobnom sukobu, odvodedi nas i na stranputicu neuroze, zar primer
uravnoteženog i zrelog čoveka, još više čoveka-stvaraoca, ne pokazuje aktivno i plodno prisustvo
oba principa u nama! Postavljajudi se sada samo na stanovište zapadnog čoveka i tražedi u njemu
sve ono čime on u sebi nije zadovoljan, meni više nije potrebno da makar u mislima putujem u
Indiju, jer sve to što sam ranije nalazio u istočnoj filozofiji i religiji sada nalazim, kada se dublje u
sebe zagledam, u sebi samom. Dovoljno je da pogledamo svoj svakodnevni život, da se uverimo
koliko nam je upravo nesnošljivo da ostanemo stalno budni, ili stalno aktivni, ili stalno predani
svojim čulima. Skloni smo da se ved i po danu predamo sanjarijama i maštanjima, nodu to naš verni
saveznik san prirodno čini; užurbanoj aktivnosti bezbrojnih dana usledi pasivni i mirniji period kada
smo skloni da razmišljamo, prikupljamo snage za budude akcije i podsetimo se šta smo u proteklom
periodu uradili. Neprestanoj personalizaciji i individuaciji, neprekidnom sujetnom grču da očuvamo i
ojačamo pred drugima naše Ja, prirodno usledi period umora i gađenja nad sobom, period
depersonalizacije i intimna, duboka želja da potonemo u neki bezmerni okean u koji bi se ulili kao
bezimena kap iz reke. Potrebi za znanjem, prikupljanjem bezbroj podataka iz bezbroj pročitanih
knjiga, usledi iskrena potreba za saznanjem, za razrešenjem naših stvarnih, egzistencijalnih
problema, za oslobođenjem od straha, očajanja, napuštenosti, smrti. Našoj bezobzirnoj netoleranciji
prema drugima, našem grabežu za posedovanjem, neminovno usledi, katkad, potreba da budemo
tolerantni i skromni, da prestanemo da se interesujemo za posedovanje a da počnemo da se bavimo
bidem.
Neka je ovoga puta i na preteran način okarakterisan princip života zapadnog čoveka. Sve ono što
sam maločas naveo da u nama traži svoju drugu stranu i dopunu, što teži da ispravi suviše iskrenut
tas na vagi i jeste zapravo ono što je "Istok" u nama. Dobro je rečeno: Istok je senka Zapada. Čovek
ne može bez svoje senke. Ako pođemo od vrlo verovatne istine da su se i tzv. istočni i tzv. zapadni
čovek razvili iz istog korena (pre cepanja svih arijskih naroda na Indoevropljane i Indoirance), da su
jedno vreme, koje nije moglo da bude kratko, imali isti razvitak, a da su se onda sve više
diferencirali, tražedi od tada neprestano da jedan drugog bolje upoznaju i dopune, onda nam više ni
svi ti magijski i mitski slojevi u duši čoveka sa Istoka ce mogu biti tako strani. Zar oni nisu bili deo i
našeg sopstvenog razvitka i da li možemo da kažemo da ih više u sebi nemamo?
U nama svima prisutna je težnja ka integralnom življenju, što ne znači ništa drugo nego dopustiti da
žive u nama i Istok i Zapad. Umesto potiskivanja magijskog i mitskog, prisutnih u dubljim slojevima
bida u svakom od nas, (što smo do sada na Zapadu uglavnom činili, veštački se odvajajudi od našeg
prirodnog vrela, umnožavajudi tako neuroze i psihoze), potrebno je da eksperimentišemo sa njima,
potrebno je da povratimo izgubljeno poverenje u njih i da, slično hiljadugodišnjem iskustvu Istoka,

139
iskusimo svoje bide. Jer tek u ono što smo sami iskusili, ne samo spoljašnjim ved i unutrašnjim
čulima, možemo i da verujemo. Integralno življenje koje vodi univerzalnom čoveku mogude je
ostvariti i treba ga ostvariti najpre u sebi. Onda kada budemo shvatili da su Istok i Zapad kategorije
polarno suprotne, ali ne neprijateljske, prisutne u jednom istom ljudskom bidu, svejedno da li ono
živi na Istoku ili Zapadu, omogudidemo ovim doživljajem, koji vodi metamorfozi i sazrevanju, da se i
na spoljašnjem planu nađu novi mostovi koji ved postoje za dalje zbližavanje Istoka i Zapada.

NEKI VIDOVI INDIJSKE PSIHOTERAPIJE

Zapadna medicinska nauka je ponosna, i s pravom, što je otkrila nov metod lečenja duševnih
poremedaja koji je nazvan psihoterapija. Ovaj najmlađi metod lečenja u psihijatriji, proizišao iz
Frojdove psihoanalize, ušao je zajedno sa ovom u nauku, kao pravac koji je imao da izmiri dve
suprotne težnje u psihologiji: prirodno-naučnu i duhovno-naučnu, i to polazedi sa genetičkog
stanovišta. Dok je prva imala za osnovu izučavanje fiziološke psihologije, služedi se
eksperimentalnim metodom, druga je s pravom naglašavala potrebu izučavanja čoveka kao
psihofizičkog jedinstva, upoznavajudi skrivena duševna zbivanja, koja su pripadala oblasti njegovog
nesvesnog života.
Istok, koji nikada nije imao smisla i razumevanja za "intelektualne gordosti" i ponose Zapada,
poznavao je ovaj metod izučavanja nesvesnog života čoveka nekoliko hiljada godina pre naše ere.
On ga istina nije nazivao psihoterapija, ved psihodijetetika, ali je u osnovi to bilo isto. Indija, kao
jedan od najstarijih nosioca ovih starih istočnih kultura, stavljala je odlučujudi akcent na mentalnu
higijenu, odnosno na prevenciju mogudih duševnih poremedaja, zalažudi se u svojim propisima i
pravilima vladanja za skladan i harmoničan život građana u kome bi svesni i nesvesni delovi ljudske
ličnosti dolazili u najbolji mogudi sklad. Ulogu današnjeg psihoterapeuta u ovome poduhvatu, koji
dobrim delom zamenjuje ispovednika u hrišdanskoj crkvi, delimično ga istiskujudi (kao u
protestantskim zemljama, u kojima, uostalom, jedva da je ovakvog istog vernika i bilo), delimično sa
njime uspešno sarađujudi (kao u katoličkim zemljama), igrao je u Indiji i delimično i sada igra tzv.
guru - učitelj i duhovni otac induskog učenika. Ovakav guru je ved stekao svoje spiritualno i moralno
obrazovanje od svoga gurua, bio je, kako bi se to modernim jezikom izreklo, "analiziran", ovaj opet
od svoga, sve tako do u vrlo daleku prošlost, možda sve do onih ved mitskih, starih mudraca, rišija.
Tako je sredno izbegnut u induskoj porodici bar do skora, onaj nama na Zapadu tako dobro poznat
sukob između oca i sina. i zaista, u ovoj porodici, obično vrlo brojnoj, konflikt između oca i sina kao
da ne igra nikakvu značajnu ulogu. Odrasli, muškarci, obično žive u zajednici deledi zajedničko
dobro. Otac, umesto da postane svemodna glava ove zajednice stavljen je u isti rang sa svojom
bradom i sinovima. Otac nije ni spiritualni šef ovakve porodice, jer taj zadatak pripada guruu. Na
ovaj način poznati Edipov kompleks je ili isključen ili mu je uloga znatno umanjena. Problemi
transfera i kontratransfera, moderni i aktuelni u našoj psihoterapiji, bili su ved vrlo davno u Indiji

140
gotovo do tančina analizirani i određenim propisima i pravilima usklađeni. Ali još pre nego što bi
učenik (analizant ili neurotičan pacijent) dospeo do svoga gurua, postojao je niz rituala koji su se
odnosili na neke od najvažnijih konflikata i problema psihičkog života čoveka, sa kojima zapadni
čovek još sa mukom ili nikako ne izlazi ni danas na kraj. Jedan od tih problema je i abreagovanje
potisnute agresije.
Kada se nalazi na putu svoga individualnog razvoja, čovek današnje civilizacije lagano uči pritisnut, s
jedne strane, samim društvom, a, s druge strane, izvesnim moralnim stavovima koji sačinjavaju
sadržaj njegove savesti da sve manje afektivno reaguje grubim i elementarnim pražnjenjem svoje
agresije ili svojih erotskih potreba. On se uči, sve više, hteo to ili ne, da potiskuje, ugušuje i krije
svoje nagonske potrebe, kanališudi ih, ili u neka somatska ispoljavanja (na primer, konverzivne
neuroze ili psihosomatska oboljenja), ili pokušavajudi da ih sublimiše u plemenitije ciljeve. Koliki je
aktuelni značaj pomenutog puta individualnog razvoja današnjeg čoveka - pokazuje nam i sve vedi
broj ovakvih konverzivnih neuroza i psihosomatskih oboljenja (kao što su grizlica stomaka, visok
krvni pritisak, astma itd.) koji nas, opet, upuduju na sve žešdi sukob čoveka sa samim sobom i
društvom, odnosno uslovima društva u kome živi.
Bushan (Bushan) u svome delu Običaji naroda opisuje zanimljiv način abreagovanja starih Indusa
koji se održao vekovima u induskim porodicama. On piše: "Čitava induska porodica zatvara se u
svoju kudu, svaki član porodice zapuši uši pamukom i na dati znak svako počinje glasno da govori
najteže uvrede upudene nekom drugom članu ili susedu koje mu u tome trenutku padnu na pamet.
Niko, očevidno, ne čuje onog drugog i ova vežba traje do iscrpljenja".
Ovaj metod ne samo što podseda na Frojdov metod slobodnih asocijacija, ved služi kao
psihodijetetički lek protiv one vrste psihičkih konflikata koje Jung naziva "familijarna drama".
Odvajanje dece od roditelja, u pubertetu ili kasnije, koje predstavlja stalan izvor sukoba i nerešenih
Edipovih situacija u evropskoj zajednici naroda, u Indiji se rešavalo mnogo jednostavnije, opet nekim
ritualima, u čijoj se osnovi nalazio tzv. "dar plodu".
Majka, koja treba jednog bliskog dana da se odvoji od svoga sina, šaljudi ga u drugi grad na zanat,
studije ili na usavršavanje izabranom guruu, počinje simbolično da žrtvuje neke stvari do kojih joj je
jako stalo. Ova žrtva počinje, na primer, u nekom voljenom vodu, koga se za izvesno vreme lišava,
zatim u nekom dragom kamenu koji je rado nosila, da bi završila u nekom poklonu od zlata koji je
dugo ljubomorno čuvala. Sve ove žrtve imaju za krajnji cilj prinošenje sopstvenog deteta kao žrtve
svetu i životu, u momentu njegovog odvajanja od nje. Kulminaciju svečanosti predstavlja dolazak
bududeg gurua koji priča majci, u formi drevnih mitova, suštinu i značaj odvajanja deteta i potrebe
njegovog samostalnog razvoja. Ova usmena tradicija ispunjava isti zadatak, kao sva istinski
kolektivna pozorišta, počev od antičkih tragedija i teatra senke sa Jave, u kojima se čitave nodi igraju
dobro poznate scene iz Ramajane, pa sve do naših modernih psihodrama, pantomima i grupne
psihoterapije. U ovoj kolektivnoj katarzi, na prost i ubedljiv način, kroz pobede i patnje simboličnih
heroja, pruža se gledaocima idealna prilika da njihovo kolektivno nesvesno prepozna svoje
sopstvene arhetipove. Kroz ovo malo primera postaje nam jasnije otkud u Indiji, i izgleda uopšte na
Istoku, onaj začuđavajude plodan kontakt između racionalnih i iracionalnih sfera u čovekovoj

141
ličnosti. Zapad je u tome na samom početku upoznavanja bida čoveka. Svesno i nesvesno, u
prosečnog čoveka sa Zapada, još su odeljeni debelim branama zabrana I ograničenja čiji je plod vrlo
često - rascep ličnosti i strah. Nije mogude na ovome mestu ulaziti u korene ovakve dihotomije
ličnosti. Odvajanje subjekta od objekta, koje dominira čitavom našom filozofijom, od Dekarta do
Kanta, nepoznato je Indusima. NJihov svet nije podeljen između suprotnosti spoljašnjeg i
unutrašnjeg, gornjeg i donjeg, dobra i zla, makro i mikrokosmosa. Skup znakova i formi, koje je
analitička psihologija nazvala kolektivno nesvesno, za njih je ne samo unutrašnja realnost, ved i
stvaralački impuls za pomirenje svega naizgled suprotnog. U zapadnog čoveka, međutim, spontane,
i od kakvog gurua vođene pojave kolektivno nesvesnog osim kada nije reč o izuzetnim ljudima, često
znače pojavu ludila.
Ukazivanje na neke oblike indijske misli, primenjene na oblast savremene psihoterapije, nije imalo
za cilj nikakvo entuzijastičko ugledanje na daleke i nama ipak dobrim delom strane uzore, ved je
samo bio pokušaj podsedanja na kontinuitet tradicije iz ogromne ljudske riznice koja nikad ne
zastareva niti prestaje da bude aktuelna.

PSIHOANALIZA I JOGA

Nije prošlo tako dugo vremena od kada se na Zapadu, u naučnom svetu, prvi put čulo za reč
"psihoanaliza". Zahvaljujudi izuzetno prodornoj modi njenog tvorca, Sigmunda Frojda, koji je u
svome empirijskom istraživanju psihe dostigao dubinu nekih njenih slojeva ispod praga svesti (o
kojima su ranije govorili i pisali samo umetnici, filozofi i ponekad poremedeni ljudi), ova nova
psihološko-psihijatrijska disciplina brzo se raširila svuda po svetu, pa je tako dospela i do Indije i
Japana, u kojima danas ima i psihoanalitičkih praktičara.
Za jogu se kaže da je stara koliko i Brama. Više ne izgleda fantastična pretpostavka da su legendarni
riši, prvi učitelji u Indiji koji su ovde dospeli iz nepoznatog pravca pre više od šest hiljada godina,
mudrost joge preneli kao usmenu tradiciju od neke mnogo starije civilizacije koja je nepovratno
propala u jednoj od cikličnih katastrofa koje se izgleda neminovno ponavljaju i koje uništavaju
prostrane delove naše zemlje. Sigurno je ved Buda primenjivao jogu, dok je Patanđalijevo delo Joga
sutra, (400-500 n.e) prvo sistematski napisano delo o jogi.
Bide zanimljivo da izvedemo poređenje između ove dve psihološko-fiziološke discipline, jedne za
koju bi se reklo da je tipična tvorevina evropskog uma, i druge koja kao da je mogla ponidi i ovoliko
dugo cvetati samo na Istoku. Ne izgleda, u prvi mah, jednostavno pronadi neku vezu ili čak možda i
sličnost između psihoanalize i joge, pa ipak ovaj napor se danas čini, doduše mnogo više na Zapadu,
nego u Indiji, što nam može biti lako shvatljivo. Ako je za gotovo sva indijska filozofska učenja "koren
svega greha i patnje u odvojenosti, razjedinjenosti i otuđenosti", onda je ovaj proces na Zapadu, u
toku poslednjih dve hiljade godina, usled sasvim specifičnog razvoja evropskih naroda u ovom

142
periodu, daleko više napredovao i ozbiljno ugrozio psihofizičko i duševno-duhovno jedinstvo ovih
naroda, nego što je to bio slučaj sa narodima u Aziji. Rano deledi "nebo" od "zemlje" na svoj, ljudski
način, pa onda sve više i "zemaljsko" od "nebeskog carstva", evropski čovek je još pre više od hiljadu
godina dospeo u rascep ličnosti koji se vremenom samo produbljivao da bi na kraju završio sa
oštrom podelom i zavadom emocija sa razumom, razuma sa umom, nesvesnog sa svesnim, svega
iracionalnog sa onim hipertrofisanim racionalnim u čoveku, koji je onda morao da izvodi pogibeljne
vratolomije igrača na žici kako bi sačuvao uvek iznova ugroženu ravnotežu jedinstvenog bida.
U Indiji je čitav proces razvoja tekao obratnim smerom. Jer, dok je evropski čovek sve više "izlazio iz
sebe" a okredudi se spoljašnjem svetu i prirodi, grabedi od nje tajne i nasilno joj otimajudi snagu,
indijski čovek je, uz pomod joginog metoda, sve više "ulazio u sebe" i iz preobraženog Sebe izvlačio
na videlo dana, za naše racionalno poimanje neverovatne sile sa kojima je bio u stanju da se
suprotstavi i zakonu kauzaliteta i zakonu gravitacije. Potekli iz iste osnove, "zapadni" i "istočni čovek
razvijali su se više od dve hiljade godina u suprotnom smeru - da bi tek u našem veku počeli sa i
likim približavanjem koje treba da izvrši korekciju jednostranog razvoja na obema stranama,
korekciju koja, plašim se, mora biti radikalnija za zapadnoevropskog čoveka.
Nije slučajno što je upravo čovek Zapada na izvestan način prenut i psihoanalizom i jogom. Pošto je
osetio da ne može i da ne treba da mimoiđe upoznavanje ove dve značajne tekovine ljudskog uma,
od kojih ga obe vode u nepoznate dubine sopstvenog bida, čovek zapadne kulture ipak nede biti na
isti način pogođen otkridem psihoanalize i joge. Nede, naime, biti svejedno za ovakvog čoveka da li
de on, najpre, ozbiljno upoznati (to može biti stvar srede ili slučaja) psihoanalizu ili jogu. U prvom
slučaju, koji je, razumljivo, češdi na Zapadu, potreban je posle ovog upoznavanja priličan napor volje
i da se od učenja Frojda, preko Junga "siđe" u dubine u kojima ga čeka osmostruka staza joga sa
njenim trima fazama (psihološka i fiziološka priprema, integraciona faza i prosvetljenje), od kojih
svaka traje po nekoliko godina. U drugom slučaju, koji je češdi na Istoku, joga je u toj meri bila
dovoljna da odgovori na brojna pitanja o jedinstvenom bidu čoveka, o njegovom nesvesnom i
svesnom životu, da upoznavanje jednog školovanog joge sa psihoanalizom, (što se na indijskim
Univerzitetima sve češde događa), ne ostavlja na ovoga nikakav upadljiv trag. Ovakav čovek
doživljava sebe pomalo kao učitelja prema đaku koji je tek počeo da otkriva neka slova azbuke, još
ne uživajudi u pesmi sročenoj iz cele azbuke.
Sagledali bismo sada neke sličnosti i razlike između psihoanalize i učenja joge, kao i međusobne
primedbe i dopune. Jedan od osnovnih pojmova indijskog modela ljudske psihe jeste dita, koja je
prvi proizvod prakrti; ona uključuje u sebe i razum i nagon, prima oblike predmeta koji joj se
pružaju, ali ne može da pojmi ono što vidi, pošto je po svojoj prirodi nesvesna. Sa nešto više slobode
dita bi najviše odgovarala psihoanalitičkom pojmu Id-a koji treba da predstavlja elementarne nagone
organizma. i dita kao i Id povezani su sa telesnim organima, a ispoljavaju se čas u telesnom, čas u
duševnom vidu, kao bol, zadovoljstvo, agresija itd. Puruša (svest o sebi) pomodu dite razaznaje
predmete i uspostavlja vezu sa svetom. Samo, dok za Induse dita sa svim svojim manifestacijama ne
predstavlja prirodno stanje duše, ved postoji radi Puruše, koji je dublje nego misao, osedanje i vrlja,
dita je, ukratko, tu da bude snagom Puruše preobražena, a njena energija iskorišdena u više ciljeve,

143
sve manifestacije Id -a, za psihoanalizu, prirodna su i nepromenljiva stanja, koja, doduše, snage Ega
treba da upoznaju i njima ovladaju, ali sa unapred gorkim saznanjem da je svaka pobeda nad
snagama Id -a Pirova pobeda. Pobeđeni ili, još gore, potisnuti nagoni (seksualni i agresivni) osvetide
nam se kad-tad. i dok Frojd pesimistički i deterministički sagledava čitav ljudski život kao tragično
kladenje između nepresušne potrebe za sredom i zadovoljstvom, kao izrazito egoističnim težnjama, i
potrebe da ovladamo realnošdu i sjedinimo se sa drugim i društvom, kao težnjama altruističkim, ali
mlađim, kasnijim i naučenim, pa zato nemodnijim i slabijim, dotle dita za Induse (kao i za Junga)
sadrži u svome korenu, osim egoističkih i altruističke težnje, podjednako stare, podjednako jake i pri
tome ona sama teži (uz pomod Puruše, jer je bez njega ništa), svome preobražaju. Život otud dobija
izvanredan, smisao, jer mu je cilj preobražaj dite; ovaj preobražaj, dalje, oslobađa vrlo jake, dotle
sputane ili u pogrešnom pravcu upravljene snage, sa kojima se onda zaista čine "čuda".
Psihoanalitički proces koji traje nekoliko godina, svejedno da li je otpočeo iz didaktičkih ili
terapeutskih razloga, može da se uporedi sa procesom meditiranja kod joga. Neophodan je i u
jednom i u drugom procesu guru, učitelj, majstor. Stara je istina da se niko ne spasava sam i da se ne
možemo, kao Minhauzen, izvudi iz blata podižudi se sopstvenim perčinom. Ovaj guru je neophodan i
zbog toga što su u fazi regresije, koja se neminovno dešava u obadva procesa, mogudna, čak i česta,
psihotična stanja sa kojima treba umeti postupati i iz njih izvudi korist za dalja napredovanja. Ima i
drugih sličnosti u stanjima psihoanalitičarevog i joginog učenika na kojima se ovde ne možemo
zadržavati.
Velika rasprava se rasplamsala o suštini doživljaja ekstaze u jogijskom putu ka prosvetljenju,
doživljaju samadhia koji je prethodnik vrhunske čistote, Mokša-stanju. Još je Frojd bio relativno
uzdržljiv u kategoričkom tumačenju ovih stanja porededi ih sa "okeanskim osedanjem" kod malog
deteta. Možda je toj relativnoj uzdržljivosti doprinelo i plodno dopisivanje sa Romen Rolanom,
velikim poznavaocem indijske mistike. Mnogi psihoanalitičari posle Frojda, kao i mnogi previše
racionalni mislioci na Zapadu, bili su skloni da svako mistično stanje ekstaze olako proglase za čistu
duševnu patologiju. Neke primedbe uzdržanijih psihoanalitičara ostaju, međutim, i danas vredne
polemisanja, mada opet samo za one evropske ljude koji nisu sami imali nikakvih iskustava u
meditativno-kontemplativnoj oblasti. Tako se, na primer, doživljaj samadhi poredi sa stanjem
depersonalizacije, u kome se individua samoj sebi čini nestvarna, jer su poremedena i subjektivna
osedanja vremena i telesna šema, zatim sa stanjem primarnog narcizma odojčeta, simboličkom
formom dečje psihoze ili sa vradanjem iz autonomnog funkcionisanja Ega na nediferenciranu osnovu
Ego-Id. Pa, ipak, prema vedini izveštaja objektivnih posmatrača ovog stanja, samadhi se ne može
uvrstiti ni u jednu nama poznatu psihopatološku kategoriju u kojoj bi se spoljašnji svet doživljavao
kao potpuno subjektivni fenomen u smislu halucinacija ili sumanutih prestava shizofrenije bolesnika.
Poznati švajcarski profesor psihijatrije Medard Bos, koji je proveo neko vreme u Indiji proučavajudi
jogijske metode i njihove predstavnike, napisao je sledede: "Nikada nisam ni na Zapadu ni na Istoku
stajao pred svesnijim, zrelijim, trezvenijim i pri tome snažnijim ličnostima od onih među najboljim
indijskim jogima koje sam mogao da sretnem".

144
Ako se Evropljanin nalazi na vrhuncu svojih naučnih otkrida, on je tek na početku otkrivanja svoga
stvarnog psihološkog bida. Psihoanaliza je učinila tek prvi korak u ovom otkrivanju.

SLIKA O ČOVEKU PREMA TIBETANSKO-LAMAISTIČKOJ MEDICINI

Shodno mitološko-astrološkoj predstavi o čoveku, koja je nešto kasnije dobila i svoju religioznu, a
zatim i ranu filozofsku podlogu, čovek kao mikrokosmos stoji u stalnom i zavisnom odnosu prema
makrokosmosu, pa ga u prvom redu valja posmatrati konstituisnog odozgo nadole, a ne odozdo
nagore.
Kombinujudi "vertikalnu" sa "horizontalnom" tročlanom podelom čoveka, koja je bila dobro poznata
još u staroindijskoj Samkija- filozofiji, i tibetansko-lamaistička medicina, stara i sama nekoliko hiljada
godina, sva fiziološka i patofiziološka zbivanja u ljudskom telu i njegovim organima podređivala je
religiozno-apstraktnoj spekulaciji o trijadnom jedinstvu makrokosmosa sa mikrokosmosom.
Ideja o trihotomiji ljudskog bida bila je, uostalom, široko rasprostranjena, gotovo univerzalno, u
antičkom svetu. Slično vrlo staroj podeli antičkog Zapada, koji je u osnovi svetskog zbivanja stavljao
trojstvo: Pontus - Terra - Aethera, i Dalekog istoka, koji je između Neba i Zemlje umetao kao
posrednika Svetski stub, stari Grci su uspostavili podelu, koja nam je ostala do danas poznata, iz
hipokratske medicine na: Pneuma - Psycha - Soma, pa su čak i stari Jevreji znali za ovo trojstvo
spominjudi osim Tela, još i životnu dušu "Nefeš" i duh "Ruah".
Čitavoj ovoj univerzalističkoj trijadnoj koncepciji, koja se završila sa biblijsko-pavlovskom podelom
na Duh, Dušu i Telo, suprotstavljala se jedino aristotelovska dvočlana podela na Dušu i Telo, koja je
kasnije, preko Tome Akvinskog, ne samo prihvadena u zvaničnoj crkvenoj teologiji, sve više
odbacujudi tročlanu podelu kao jeretičku, ved je ovaj separatni Aristotelov duh poslužio, još kasnije,
kao osnova za razvoj nauke sve do njenog poznog materijalističko-pozitivističkog toka koji kulminira
u našem duhu.
Porast interesovanja za staru medicinu i medicinsku antropologiju, u prvom redu onu koja se
praktično neizmenjena i nedodirnuta stranim uticajima ponajbolje sačuvala u Aziji, možda čak više u
Tibetu nego u Indiji, posledica je ne samo prodora univerzalističko-humanističke ideje o suštinskoj
povezanosti i bliskosti svih ljudi na zemlji, koja je ideja naročito dobila u snazi rasprostranjenošdu
sredstava komunikacije i etnološko- sociološko-antropološkim studijama poslednjih decenija, ved i
sve vedim nezadovoljstvom jednostranim razvojem medicine na Zapadu.
Bez obzira na značajan prodor ideja koje zastupa psihosomatska medicina u poslednjim godinama, a
koja naglašava jedinstveno i paralelno delovanje tela i psihe, još je uvek zvanična i školska medicina
na čitavom Zapadu fiksirana na empirijska izučavanja poremedaja funkcije pojedinih organa,
uzimajudi u obzir reagovanje psihe tek kao uzgrednih sekundarnih fenomena od manjeg značaja.
Ovakva svoje stanovište zvanična medicina dosledno zastupa kako u dijagnostici, tako i u prognozi i

145
u terapiji. Rezultat ovakvog pogleda na razvoj bolesti, jeste jednostrano sagledavanje kako uzroka
nastanka neke bolesti tako i terapije koja se ne sprovodi individualno, ved šematski.
Iako nismo uvereni da bi se hiljadugodišnje tekovine i kontinuirano održavanje, u kome nije bilo
nikakvog bitnog razvoja, konkretno tibetansko-lamaističke medicine, moglo jednostavno i sa
pozitivnim posledicama preneti na evropsku medicinu koja se vekovima razvijala i pri tome ponikla,
takoredi, na suprotnim teorijskim koncepcijama, smatramo korisnim i poželjnim da u ovom našem
izlaganju sledimo sve življe interesovanje, sve brojnijih evropskih medicinskih stručnjaka koji odlaze
u Aziju i ostaju u njoj, često i po nekoliko godina. Oni ispituju i tumače osnove jedne druge vrste
antropološki koncipirane medicine za koju se nikako ne bi moglo redi da nije imala, i da još nema, u
Aziji svoju sasvim vidljivu praktičnu primenu u dijagnostikovanju i lečenju raznovrsnih bolesti,
podjednako poznatih i rasprostranjenih i u Aziji i u Evropi.
Da vidimo, najpre, šta leži u korenu tročlane podele čovekovog bida prema principima tibetansko-
lamaističke medicine. Možda i nije potrebno ponoviti da je, prema dubokom ubeđenju ove
medicine, poslednji uzrok svake telesne bolesti u poremedaju duševno-duhovne ravnoteže.
Prvi od tri univerzalna principa delatna u svakom čoveku, nazvan Svetska Ideja, označen je
simbolično kao "duhovni i vazdušni princip"; drugi, Svetska Snaga ili Energija, je "vatreni, očinski,
žučni" princip i tredi, Svetska Supstancija, opisan je kao "tečni, zemaljski, majčinski" princip. Shodno
ovoj metafizičkoj, tročlanoj podeli principa, podeljena je i čitava somatska sfera ljudskog organizma,
sa svima njegovim ogranima, na tri dela, koji sasvim dobro odgovaraju predstavi naše medicine o
embrionalnom razvoju organa iz egzo, mezo i endoderma. Samo u harmoničnom međusobnom
dejstvu sva tri principa, koji bi grubo odgovarali duhu, duši i telu, pri čemu se nijedan ne bi smeo
jednostrano da razvije, na račun ostalih, možemo očekivati psihički uravnoteženog i telesno zdravog
čoveka. Šta biva, međutim, u znatno brojnijim slučajevima, kada dođe do poremedaja u
aktivnostima triju principa, i šta se može učiniti da se prvobitna ravnoteža povrati?
Disharmonija u aktivnosti prvog principa, prema tibetansko-lamaističkoj medicini, vodi čoveka
oboljevanju ektodermalnog aparata, dok se u psihičkoj sferi ovakav čovek pokazuje kao tip
preterano razdražljivog, suviše pokretljivog, sarkastičnog, jednostranog intelektualca. Ovakav tip
čoveka označen je kao "san", pa se u terapiji, o kojoj ovde ne može da bude opširnije govora,
određuju biljni čajevi i slatko-pikantna ishrana koja treba da ublaži jednostrani razvoj samo jednog
principa. Poremedaji u delovanju drugog principa dovode do oboljevanja mezodermalnog aparata, a
ovakav čovek otkriva se pažljivom posmatranju tibetanskog lekara kao tip jednostranog
voluntariste, koji naginje nedovoljno motivisanim izlivima besa, objektivno neobrazloženim
antipatijama prema pojedinim ljudima, kao i preteranom uzimanju hrane. Ovo je čovek, poznat
zaista iz svakodnevnog iskustva, večito "gladan", nezadovoljan, sa kompleksom niže vrednosti,
stanjima straha, koleričan i često destruktivan za svoju okolinu. NJega tibetanska medicina zove
"gorki" čovek.
Najzad, u slučaju preterane aktivnosti tredeg principa, telesne bolesti nastaju u sferi endoderma,
dok je u psihičkom smislu ovakav čovek preterano osetljiv, popustljiv, mekan u ophođenju sa
ljudima, sentimentalan i "duševan", sa dobrotom koja je često nekorisna, sklon pasivnosti, tromosti i

146
gojenju. Jasno je da se ovakav čovek može označiti samo kao "sladak". Terapija i u ovom, kao i u
prethodnom slučaju, mora biti takva da mu aktivira druga dva oslabela principa, odnosno oslabi
dejstvo onog koji je postao previše aktivan.
Naša namera nije bila da iznosimo vrline jedne i kritikujemo mane druge vrste medicine, jer je
dovoljno jasno da i evropska i tibetansko-lamaistička medicina imaju i vrlina i mana koje nije
potrebno suprotstavljati jedne drugima. Dok je o nekim jednostranostima evropske medicine ved
bilo reči, što se tiče tibetanske medicine treba spomenuti da nam ni ona ne objašnjava stvarni uzrok
nastanka poremedaja u ravnoteži triju glavnih principa, da u terapiji prelazi preko verovatno odlučne
sugestivne uloge vrača, da svesno ostaje konzervativna ovekovečujudi metafizičke principe kao
jednom zauvek date, ali da joj se, s druge strane, mora priznati da na celovit i sintetički način
povezuje svako telesno zbivanje sa onim psihičkim, dovodedi obadva ova zbivanja u logičku i
inteligentno zamišljenu vezu s osnovnom konstitucijom, odnosno temperamentom svakog
individualnog pacijenta, određujudi mu onda manje šematski zamišljenu terapiju.
Vradajudi se, na kraju, na tročlanu podelu ljudskog bida, koja je, kao što smo videli, preko Istoka i
Jevreja doprla i do hrišdanskog pogleda na svet, pa se preko hrišdanskog Trojstva uselila i u
dvehiljadugodišnju psihu evropskog čoveka, završavamo ovo izlaganje rečenicom jednog značajnog
predstavnika indijsko-tibetanskog pogleda na svet, u kojoj nam je zaista pokazana paradoksalnost
praktičnog i teorijskog evropskog uma:
"Vi, hrišdani imate u vašoj religiji objavljenog trojedinstvenog Boga; u vašoj filozofiji, međutim, vi se
držite dualističkog Aristotelovog mišljenja. Vaša filozofija nije nikakav odraz triniteta! Mi, Azijci, ne
poznajemo nikakvog ličnog boga, još manje božansko trojstvo hrišdana, ali naša slika o čoveku i
svetu, čitava naša teorija izgrađena je trijadski. Tako izgleda da se naša azijska trijadska teorija
mnogo bolje uklapa u vašu trinitarnu religiju nego vaša sopstvena dualistička filozofija."

NEUROZE U UČENJU ZENA

Termin zen japanski je prevod kineskog čan-na, reči koja dolazi iz sanskritskog diana a označava u
budističkoj meditaciji smirivanje svih nemira misli. Širedi se iz Indije u Kinu, iz Kine u Japan, u
razdoblju između šestog i dvanaestog veka, zen-budizam je osvojio prostranstva jednog ogromnog
kontinenta i u isto vreme prostranstva velike duše tog kontinenta. Prošli su vekovi i on još traje, širi
se ne samo na Istoku, i kažu da je danas životvoran kao retko kada ranije. Kakav to luk i kakvu strelu
imaju zenisti?
Neosporan autoritet zen-budizma je Suzuki, Japanac koji nam slikovito, na način orijentalskog
kazivanja mudrosti, prikazuje zen - jezikom zena. Ako uzmemo kao primer neki cvet, priča Suzuki,
sve što je do sada Zapad radio sa njim bila je analiza toga cveta, svakovrsna analiza, izvedena od
raznih stručnjaka, a rezultat je bio zbir analitički formulisanih apstrakcija, ali ne i sam cvet. Istok je

147
radio obratno: za njega je spoznati cvet značilo postati cvet, biti cvet, cvetati kao cvet. Spoznavši
tako cvet, spoznao sam i svoje Ja.
Ved i u ovoj pričici i poređenju možemo da naslutimo kakvi nas ponori dele od tih čudnih i
nerazumljivih ljudi sa Istoka koji sasvim ozbiljno i dostojanstveno saopštavaju misli za koje ne znamo
u prvi mah zapravo šta su: učtivo teranje šege sa našom analitičnošdu, objektivnošdu i naučnošdu,
zaostalost na jednom ranijem, arhajskom i animističkom načinu mišljenja u kome osedajni način
doživljavanja ima prednost nad racionalnim, ili neka istinska, daleka mudrost koju još nismo u stanju
da sagledamo i pravilno razumemo.
Tek što smo se uspeli osloboditi naše gole subjektivnosti, tek što smo postali u stanju da, ponekad,
objektivno posmatramo zbivanja u prirodi, društvu i nama samima, tek što smo iz religioznog načina
mišljenja prešli u onaj naučni - ceo ovaj mučan proces napredovanja jedva da traje dva ili tri veka - a
ved se pojavljuje neka kornjača ili gavran sa Istoka koji nas opominje I plaši.
Naša analitičnost, tako nam tvrdi Suzuki, nikada nede dospeti ni do kakve sinteze, jer nam od samog
početka rada nedostaje ideja celine. Naša objektivnost je strašljiva, cepidlačka i prinudna, jer smo
smrtno uplašeni od subjektivnosti. Naša naučnost ima vrednosti samo za one predmete
posmatranja za koje je dovoljno ostati napolju, kao spoljašnji posmatrač, pa ni tada ne uvek. Čim
zaželimo, a moramo katkad zaželeti, da nešto saznamo i o samima sebi, o zakonitostima ili
haotičnosti emocija i misli, naš objektivan naučni metod gubi svoju vrednost. Jer naše Ja, kažu
zenisti, mora spoznati sebe ne izlazedi iz sebe. Pa i naša čuvena individualnost, ponos demokratskih
zemalja, za Suzukija i zen- budiste samo je vrsta egoizma, sputavajude osedanje napetosti bez
slobode i spontanosti.
Strela iz ovako odapetog zenovog luka, mora se priznati, ume da pogodi cilj. "Neurotična ličnost
našeg doba", ličnost koju sredemo lagano sve više, prepoznavajudi je u sebi i svojoj okolini, ličnost
koja prvi put u toku poslednjih decenija dolazi do 1 svesti o svojoj defektnosti i zato prvi put sve više
J traži pomod, i na Zapadu i na Istoku, posledica je lanca zbivanja na koja je uperena maločas
pomenuta Suzukijeva kritika.
Ali umesto naše objektivnosti, analitičnosti i individualizma, šta nam nudi ovaj čudan pravac sa
Istoka, prema kome izgleda da su sve manje gluvi ljudi sa Zapada? Kako oni objašnjavaju neurozu i
kakav lek predlažu?
Smisao svakog sazrevanja, svi to dobro znamo, jeste plod koji se pokazuje. Šta je plod ljudskog
sazrevanja? To je, za zen, čovek koji je u transformaciji. Sve u čoveku mora biti prevaziđeno ili u
naporu prevazilaženja. Ako su, za zen-budiste, osedanja u osnovi svih ljudskih postupaka, pa prema
tome, najpre, dolazi psihologija, potom logika i analiza, onda i ova psihologija, koja je nama poznata,
mora biti prevaziđena da bi se moglo prodreti u ono što Suzuki naziva ontološkom nesvesnošdu.
Bolest zvana neuroza je i za zen-budiste, kao i za neke zapadne psihijatre i psihoanalitičare, kriza
sazrevanja. Kad god čovek dospe, na svome putu individuacije, u neki dorsokak "okoštale pozicije" i
pritom ne prepozna ovaj dorsokak, ved, naprotiv, uživa u "osvojenom vrhu", on je ved opasno ušao u
prvu sferu neuroze u kojoj se individua utapa u zatvoren ribnjak u kome de život kad-tad morati da
zamre. Uopšte, svako produženo čovekovo samozadovoljstvo, njegovo uporno ostajanje u jednom

148
sistemu, ideji, načinu razmišljanja ili osedanja, vodi prinudi ponavljanja koja ga vremenom čini sve
uplašenijim i rigidnijim, sve manje sposobnim za jedino stanje vredno čoveka: stanje transformacije.
Čovek je u neurotičnom stanju mnogo više sklon da neku ideju proglasi večno
važedom i ne samo da se nje kruto drži ved i da traži od drugih da i oni prepoznaju "svespasavajude"
dejstvo ovakve ideje za koju su svi drugi ljudi slepi, a samo je on vidovit. Na ovaj način se neurotičar
postepeno pretvara ne samo u čoveka koji pati ved i koji zahteva od drugih da zajedno sa njime
pate.
Ne negirajudi neophodnost prolaženja čovekovog, ovo naročito važi za zapadnog čoveka, kroz fazu
preterane brige za svoje Ja, znači onu formu individualizma koja je još i egoizam, zen-budisti ističu
da se ne sme nikako ostati u ovoj fazi. Jer sve dotle dok je ovo naše ja predmet naše brige i bojazni,
ne samo što ne možemo nikada dospeti do onog drugog Ja ved ovo ja automatski dovodi do jačanja
ne-ja, dakle do rascepa između subjekta i objekta, koji takođe mora biti jednom savladan. Svaki
rascep i svaka podela, suprotstavljanje subjekta objektu i subjekta subjektu, povedava našu
netolerantnost, a ona uvedava ne samo jaz između ljudi nego i jaz u duši samog čoveka.
Biti blag i popustljiv prema drugome može se ostvariti samo prevazilaženjem suprotnosti u sebi,
"iskustvenom spoznajom" koja postiže savlađivanje svakog dualizma i ulaženje u mir jedinstva i
mikromakrokosmičke harmonije.
Način kako se dolazi do ove "iskustvene spoznaje" prikazan je, u malome, Suzukijevom pričicom o
cvetu. Valja još jednom istadi da ova vrsta spoznaje, kojoj je cilj "apsolutna subjektivnost" (mada se i
ona mora da savlada), pokazuje suštinsko razlikovanje od vedine ili svih vrsta spoznaje zapadne
filozofske misli.
Bilo bi netačno misliti da je zen-budizam samo neka apstrakcija, plod asketskog izolacionizma
dokonih ljudi. "Privilegija" je, nažalost, Zapada u veštini cepanja ličnosti na deo koji poseduje neka
intelektualna razmišljanja i onaj praktičan deo u kome se može i sasvim suprotno ponašati. i zen-
budizam, kao i mnogi drugi filozofsko-religiozni pravci iz Azije, ima spontanu potrebu da sebe
oproba u životu. Tako je, na primer, u Japanu zen- budizam deo naročitog slikarstva, sličnog
kaligrafiji, u kome se upadljivo ističe praznina na slici i u kome umetnik nikada ne pokušava da
kopira objektivnu stvarnost; on je deo najsažetije poezije, pesme od 17 slogova nazvana haiku, on je
u mačevanju, odapinjanju strele, u džudou, čajnoj ceremoniji, pravljenju buketa cveda. Treba li još
dokaza za njegovu praktičnost koja nije postala stvrdnut ritual?
Želeli smo da iznesemo i neka druga razmišljanja o čoveku i neurozi koja potiču iz jednog kraja sveta
koji nam se čini katkad da je dalji i nepristupačniji domašaju našeg razumevanja nego što je Mesec.
Izneli smo ova mišljenja ne da bismo ih podražavali (ovo nam i onako ništa ne bi pomoglo), niti se na
njih ugledali (jer mi imamo u našoj kulturi druge ideale ga koje se možemo ugledati), ved da bismo
uvežbali uho da čuje još jednu vrstu muzike čija je osnovna melodija tolerancija i transformacija.

149
FILOZOFSKI OSNOVI AKUPUNKTURE

Kako je jedna od najstarijih filozofija sveta ponikla u Kini, nije čudnovato što i osnovu najstarije
kineske medicine sačinjava filozofska doktrina. Za ovu filozofiju jedan jedini zakon vlada svetom i
svim naukama. To je zakon Jin i Jang, koji objašnjava fenomen univerzuma pomodu dveju aktivnosti
ili suprotnih energija. Bida kao i svi fenomeni, od univerzuma do atoma, podvrgnuti su zakonu Jin-
Jang, čije jedinstvo sačinjava kosmičku energiju. Ova dva principa nalaze se svuda; njihova ravnoteža
omogudava zdravlje u organizmu i harmoniju u univerzumu. Ali kako su bida i fenomeni u osnovi
dinamička ravnoteža različitih formi, ništa nije stabilno niti definisano. Sve je u neprestanom
pokretu: Jin i Jang neprestano privlače jedan drugog, njihove akcije i menjanja večni su. Bolest
predstavlja više ili manje izraženu neuravnoteženost između ovih dveju energija. Postoje, prema
tome, samo dve vrste bolesti: jedne koje su nastale prekomernom delatnošdu elemenata Jina i
druge neumerenom aktivnošdu elemenata Janga. Da bi se prekinula ova neuravnoteženost,
dovoljno je smanjiti preteranu delatnost jedne ili druge energije ili podstadi njihovo nedovoljno
funkcionisanje. Naravno da terapija počinje od momenta kada je postavljena dijagnoza obolelog
organa. Radi toga su stari kineski lekari izvanredno usavršili metod opipavanja pulsa, omogudivši
sebi ovako zadivljujude precizno postavljanje dijagnoze bolesti bez pomodnih tehničkih sredstava
kojima danas raspolažemo.
Jedan od načina na koji su stari Kinezi lečili razne bolesti bio je i metod koji su Evropljani, na početku
novog veka, nazvali akupunktura (od reči acus: šiljak, vrh i puncutura: ubod). Smatra se da je metod
lečenja iglama poznat u Kini bar od vremena prvog otkrida bakra u ovoj zemlji, dakle najmanje od
3000. godina pre naše ere. U Evropi počinju za nju da se interesuju sredinom XVII veka, kada je Ten-
Rhyne 1683. u Londonu publikovao na latinskom jeziku Dissertatio de Acupunctura. Godine 1774.
Dižarden (Dujardin) je pominje u svojoj istoriji hirurgije, a 1811. dr Berlioz, otac poznatog
kompozitora, posveduje joj posebnu pažnju.
U našem veku interes za ovaj način lečenja svestran je; postoje više udžbenika iz ove oblasti, a u
svim vedim metropolama Zapada na desetine lekara se ovim metodom aktivno služe. U samoj Kini
ona je nadživela sva stoleda i danas se uspešno primenjuje uporedo sa tekovinama savremene
medicine.
U čemu je njena suština? Kineski tekstovi jednodušno iznose sledede pravilo: ako je neki organ
bolestan, osedade se senzacija bola ili neka vrsta naboja na nekoj vrlo određenoj tački tela; ova tačka
često se nalazi na velikoj udaljenosti od organa prvobitno obolelog. Tako, na primer, glavne osetljive
tačke koje odgovaraju nekoj bolesti jetre nalaze se na stopalu i butini. Broj ovakvih tačaka na
površini kože koje odgovaraju pojedinim unutrašnjim organima vrlo je veliki, dostiže 400. Stari
Kinezi izradili su zbog toga vrlo preciznu topografiju ovih tačaka i predstavili ih u raznim udžbenicima
i atlasima akupunkture isto onako brižljivo kao što su u našim anatomskim atlasima prikazane
putanje pojedinih živaca ili krvnih sudova.

150
Empirijski je konstatovano da svaka precizna akcija izvedena u nekoj osetljivoj tački na koži
(osetljivost ove tačke dopušta da se postavi i dijagnoza obolelog organa), i to iglama, za ovu svrhu
naročito napravljenim, može da olakša bol zahvadenog organa ili da ga potpuno otkloni
ponavljanjem ove akcije uboda. Ubodi se izvode obično površno, dopirudi samo do kožnog, a ne i do
potkožnog, odnosno delijskog tkiva. Vreme trajanja uboda varira od pola do pet minuta, zavisno od
prirode bolesti. Koje bolesti mogu da se leče ovom čudnom metodom? Iako među njenim
pobornicima ima entuzijasta koji prihvataju vrlo širok spektar bolesti na koje se može uspešno da
deluje, drugi, oprezniji i kritičniji, slažu se u tome da su to pre svega sve funkcionalne bolesti, zatim
bolesti pradene bolovima: neuralgičnim, reumatičnim itd.
Ako i primimo, najzad, relativnu efikasnost ovog metoda kod izvesnih ograničenih i ne suviše
ozbiljnih oboljenja, ostaje za lekara sa Zapada otvoreno i svakako za njegov logički način mišljenja
značajno pitanje načina dejstva ovog lečenja.
I pored dvanaest hipotetičnih "meridijana" koje su stari Kinezi zamislili, a koji bi na neki nevidljiv i
energetski način spajali pojedine tačke na koži sa organima - preko kojih bi se linija odigravao
pozitivan uticaj lečenja - nije nam ni ova, kao ni ostale hipoteze, dovoljno ubedljiva da bismo
razumeli šta se zapravo odigrava. Jedna druga hipoteza, koju su pružili zapadni naučnici koji su se
bavili ovim pitanjem, izgleda nešto prihvatljivija. Po njoj, bolestan organ preko jedne grančice
simpatičkog nervnog sistema dostiže kičmenu moždinu u kojoj se vrši zglobljavanje sa jednom
senzitivnom granom koja potiče iz kože i koja preko određenih, dobro poznatih puteva dospeva do
mozga rađajudi osedanje bola. Traumatizam provociran u nivou kože iglom inhibirao bi centar u
kičmenoj moždini prekidajudi možda kapilare sudova kože. Postoji i hipoteza po kojoj lokalna
iritacija iglom oslobađa neke supstancije slične histaminu, koje onda pozitivno deluju na
neurovegetativni sistem i organe. Postavlja se, najzad, nesumnjivo i pitanje - ne zasniva li se čitavo
ovo dejstvo na sugestiji i autosugestiji? i nije li onda čovek Istoka podložniji ovim uticajima nego
čovek Zapada,čime bi se i objasnio nesumnjivo postojedi uspeh ovog metoda naročito na Istoku.
Uzdržavajudi se od bilo kakvih kategoričkih odgovora na sva ova pitanja o prirodi dejstva
akupunkture, jer nam za ovo pre svega nedostaju lična iskustva, treba redi da se lekari nikada nisu ni
mogli ni hteli odredi i dejstva sugestije, odnosno autosugestije u lečenju svojih pacijenata.
Ako treba ostaviti odškrinuta vrata pokušajima akupunkture, uostalom najčešde bezopasnim, onda
to nije samo zbog hiljadugodišnjeg potvrđivanja vrednosti ovog metoda ved i zbog toga što
savremeno medikamentozno lečenje, ma koliko bilo često vrlo efikasno, nije savršeno i ne ostavlja
organizam sasvim bez posledica. Mislimo u prvom redu na rasprostranjenu pojavu smanjivanja
prirodnih odbrambenih snaga organizma kod savremenog čoveka pod uticajem mnoštva lekova, koji
se danas ponekad i nekritički prepisuju (naravno ne samo lekova). Sa ovom konstatacijom izgleda da
se složila i francuska medicinska akademija kada je odobrila upotrebu akupunkture, ali izričito
lekarima.

151
ŠTA JE HOMEOPATIJA?

Godine 1980. navršilo se 225 godina od rođenja Hanemana (Samuel Hahnemann, 1755-1843),
osnivača homeopatije. Žestoko napadana u medicinskim krugovima i u ono vreme, kao i danas,
homeopatija je prokrčila sebi put, iako još nije uvršdena u strogo naučne metode lečenja. Nema
danas, ipak, niti jednog vedeg grada u Americi, Evropi ili Rusiji u kome se pored tzv. alopatskih
apoteka, sa zvanično priznatim lekovima, ne prodaju u tim istim ili posebnim apotekama i
homeopatski lekovi. Broj homeopatskih lekara, čak i klinika, u porastu je.
Na kakvim se principima zasniva ovaj metod i čemu on ima da zahvali za svoj uspeh postojanja i
širenja? Značajno je redi da je ideja analogija i sličnosti postojala još u najstarijim civilizacijama, a da
je prvi put naučno razrađena u hipokratskim tekstovima. Osim ovih ideja, koegzistencija zakona
sličnosti i zakona kontrasta, jasno formulisana u Hipokratovim predavanjima, bilo je lekcija o kojoj
su meditirali lekari svih epoha. Sam Hipokrat imao je uzore u naučnom postavljanju svojih zakona u
vavilonskim magima, egipatskim sveštenicima, jonskoj i italskoj filozofskoj školi, u Pitagori i
Empedoklu. Hipokratovo delo, najpre prividno obamrlo u zemljama Evrope, diskretno sačuvano na
Istoku, riznici svih starih mudrosti, doživelo je dug put -da bi se preko Arabljana vratilo u Francusku,
zatim u Italiju i prihvatili ga alhemičari koji su pripremali medicinsku renesansu. Veliki lekar toga
doba, mali Leonardo svih skupljenih ideja ranijih vekova, sa genijalnom intuitivnošdu praktičara,
Paracelzus, ostvario je ovu renesansu. Snažno napadajudi isključivost tada vladajudih ideja Galena,
on se vratio Hipokratu, spajajudi filozofiju i medicinu u takvo jedinstvo kakvo više nikada posle njega
nije ostvareno, a čemu de nesumnjivo ponovo da teži medicina sutrašnjice. Osim nekolicine
poznatih lekara I pronalazača, Zajdenhama (Sydeham), van Helmonta, Hofmana (Hofmann), koji su
prihvatili osnovne ideje Paracelzusa, ovakav pokušaj sve do Hanemana nije prihvatila vedina
ortodoksno orijentisanih medicinara.
Šta je bio bolesnik a šta bolest za ove prve homeopate istorije?
Bolesnika, najpre, ne bi smeli odvajati od njegove fiziološke i kosmičke sredine, jer on podleže nizu
uticaja: meteorološkom, rasnom, socijalnom, afektivnom, koji svi zajedno određuju različite reakcije
prema starosti i konstituciji organizma. Bolest nije nikakva izolovana pojava koju bolesnik pasivno
podnosi. Ona predstavlja zahvat u čitavu supstanciju pacijenta, ona je fiziološko kretanje čitavog
organizma, čiji pravi početak nije lako uvek prepoznati. Brižljivo posmatranje i poređenje sličnosti i
različitosti čovekovih bolesnih reakcija sa njegovim stanjima zdravlja, studija konstitucije,
temperamenta, odbrambenih faktora, odvode lekara pravoj dijagnozi i prognozi. Tek je onda pristup
terapiji otvoren. U njoj, pak najvažniji princip jeste ostvarivanje jedinstva bolesnika, bolesti i leka.
individuacija bolesti kroz prepoznatu individualnost bolesnika realizuje kliničku sintezu i uspeh u
lečenju. Ova revolucionarna Hipokratova misao pala mi je na pamet kada sam nedavno pročitao da
je neko u svetu rekao: "Čitava današnja nauka o čoveku najviše što je u stanju jeste to da prepozna
tipično, još nikako i individualno".; Svakom bolesniku odgovara, međutim, ona terapija koja je

152
svojstvena njegovim reakcijama. Najzad, poslednji zakon u homeopatiji glasi: similia similibus
curantur (slično se sličnim leči).
Sada bismo mogli postaviti i definiciju homeopatije, reči grčkog porekla čije značenje dolazi od : dve
reči: sličan i bolest. To bi bio metod lečenja malim dozama onih sredstava protiv neke bolesti koja bi
kod zdravog čoveka izazvala tu istu bolest. Haneman, koji je 1796. godine postavio temelje
savremene homeopatije, pisao je: "Medikament koji deluje na zdrave ljude tako da proizvodi vedinu
simptoma sličnih bolesti a koji se preporučuje u lečenju, ako se upotrebi u dovoljno ublaženim
dozama, stvarno poseduje sposobnost da uništi ovu bolest." Principi homeopatije onako kako ih je
Haneman definisao, služedi se iskustvom ranije pomenutih starih lekara, ostali su do danas
nepromenjeni. Da ih ponovimo: 1) Zakon sličnosti (sve supstancije koje su u stanju da kod zdravih
ljudi proizvedu izvesne bolesne manifestacije, u stanju su da kod bolesnog otklone slične
manifestacije). 2) Individuacija bolesnika (vodi se računa kako o egzogenim faktorima, kao što su:
klima, socijalna sredina, porodična sredina, profesija, tako i o endogenim faktorima: ravnoteža
neuroendokrinog i neurovegetativnog sistema). 3) Individuacija leka (svakom bolesniku dati lek koji
odgovara njegovom organizmu). 4) Razblaživanje medikamentozne supstancije (treba redi da su u
homeopatskoj medicini u pitanju iste osnovne materije iz kojih se dobijaju lekovi kao i u alopatskoj
medicini). Na kraju, svakog de čitaoca da zanima kakve uspehe ovakav, za današnje pojmove pomalo
čudan metod lečenja, može lekar da postigne kod svojih pacijenata. Na ovo pitanje nije nimalo lako
da se odgovori. Podaci iz homeopatske literature, knjiga i časopisa morali bi da se primaju sa
rezervom, jer su puni, kao što je to obično slučaj sa ovakvim metodama, entuzijastičkih pohvala.
Pisac je posetio, na kratko, dve homeopatske klinike, jednu u Nemačkoj (Štutgart), drugu u
Švajcarskoj (Arleshajm kod Bazela). Na njima je mogao samo površno da oceni da su bili u pitanju
isti bolesnici, i to od najtežih srčanih, pa do nekih mentalnih poremedaja, koji se viđaju i na običnim
klinikama. Uspeh u lečenju bilo je teško proceniti za vreme ovih kratkih poseta. Naravno, i njemu se,
kao i ostalim racionalistički odgajenim lekarima našeg doba, nametala sumnja i pitanje sugestivnog,
odnosno autosugestivnog dejstva ovakvog načina lečenja. Ovo utoliko više posle zanimljivih ogleda
u zvaničnoj medicini sa placebom, (neutralnom supstancijom koja često proizvodi iste ozdravljujude
efekte kao i pravi medikament) kod nekih bolesnika odnosno bolesti. Na stranu činjenica što je
neophodno razlučiti prave homeopatske lekare od raznih šarlatana, pa i nesavesnih lekara koji se iza
ovoga imena kriju! A kada se ipak ostane oči u oči sa onim principima kakve su izgradili Hipokrat,
Paracelzius, Haneman, kada se negde u samom sebi ponovo, tu i tamo, pronađe izgubljena
ravnoteža mikro i makrokosmosa i njihovih zakona, naučna i ljudska radoznalost za homeopatiju
opet raste.

153
BAJKE KAO TERAPEUTSKO SREDSTVO

Nerešeno je pitanje istorijskog porekla bajki. Poznato je da svi narodi sveta, oni koji su izumrli u
davnoj prošlosti, kao i oni koji danas žive, najrazvijeniji, pa i oni najzaostaliji - poznaju bajke. Kada su
Jakob i Vilhelm Grim 1812. godine objavili svoju prvu zbirku bajki, ved nekoliko stotina godina pre
ovog doba postojala su u Evropi rasturena, nesistematska i zaboravljena izdanja pojedinih viđenijih
ljudi koji su skupljali usmena narodna kazivanja iz sveta bajki. Kada se posle Grimovog doba počelo
sa sistematskim istraživanjem ovog začaranog sveta, tako bliskog i dragog svakom detetu, ali i
odraslom čoveku, kada se počelo s ovim istraživanjem i po ostalim kontinentima, otkride je bilo
jedinstveno i u prvi mah iznenađujude. Potpuno istovetni motivi sačinjavali su sadržaj bajki,
nezavisno od bilo kakvog prenošenja, međusobnih uticaja, nastali u različitim predelima, kod raznih
naroda i u razno doba. Ved je Vilhelm Grim nasLutio istinu kada je pisao: "Postoje stanja koja su
toliko jednostavna i prirodna da se uvek iznova vradaju, kao što postoje i misli koje se same od sebe
namedu".
Interesovanje etnologa i antropologa za mitove starih naroda i njihovo poreklo, potpomognuto
otkridima psihologa i psihijatara o arhajskim slojevima u ljudskoj psihi, koja ima nešto zajedničko
svejedno o kome je narodu reč i o kome istorijskom dobu, uslovili su nastanak tzv. antropološke
teorije o bajkama dvojice engleskih istraživača, Tejlora i Langa. Po ovoj teoriji, koja je stekla opšta
priznanja, bajke predstavljaju otiske ljudskih pratipova i ljudskih pramotiva. Uvek iznova u bajkama
se pojavljuju dobri i zli, pametni i glupi, lukavi i naivni, muškarac kao heroj, osvajač ili vrač, koji svoja
natprirodna svojstva koristi u dobre ili rđave svrhe, žena kao majka, sestra, ljubavnica, koja donosi
spas muškarcu ili ga kao veštica omađija. Motivi su takođe uvek isti: beskrajna avanturistička
putovanja u potrazi za blagom, zarobljenom princezom, nemuštim jezikom itd. Pojam vremena
nedostaje, sto godina ne predstavljaju ništa. Svet u bajkama osvojen je delanjem, junak je stalno
aktivan, a uspeh njegovog delovanja je preobražaj. Pošto su objekti lišeni svojih stvarnih odlika,
moguda je transformacija figura, tako da svaki sa svakim može da stupi u kontakt. Kraljevi, prosjaci,
umrli, đavoli, životinje, biljke susredu se na jednoj ravni. Pošto poziv na delanje, kao i potrebne
snage i sposobnosti dolaze junaku iz okoline, on može da ostvari svoje planove tek predavanjem
svetu. Zadaci, teškode i opasnosti koji mu se suprotstavljaju, služe mu kao mogudnosti. U susretu sa
njima njegova sudbina postaje nešto određeno i bitno. Pomodi koje usput dobija, ili ih sam nalazi, ne
služe mu radi zadovoljavanja nekih njegovih dudi, ved samo da bi još sigurnije išao putem svoje
sudbine. Tako isto, ako on pomaže drugima, ne misledi pritom na sebe, upravo takvim postupkom
otvara sebi put ka cilju. Idudi smelo sopstvenim putem, junak i ne znajudi pomaže drugima, ali i
obratno, misledi samo na druge, dostiže sopstveni cilj.
Da bi se još bolje približili stvarnom terapeutskom cilju bajki, koje se danas primenjuju ne samo kod
neurotične dece, kao jedan od sastavnih delova složene i ciljane terapije, ved sve više po
psihijatrijskim klinikama u svetu i kod neurotičara, pa i psihotičara, morali bismo da ispitamo dejstvo
ovakvih čitanih ili pričanih bajki na ljudsku psihu.

154
Najpre se došlo do konstatacije da bajke razumeju i deca i odrasli, sasvim nezavisno od njihovog
poznavanja mitologije i psihologije, na jedan neposredan, moglo bi se redi čak intuitivan način. Kada
slušamo neku bajku, čvrste spone koje ograđuju naše svesno od nesvesnog bida popuštaju, davno
zaboravljeni i delom potisnuti svet ranog detinjstva ponovo iskrsava pred našim duhovnim očima i
to naše nesvesno, ovako oslobođeno uobičajenih ograda, neposredno upija i smesta shvata skriveni
cilj i pouku. Ako u bajkama i ima povremeno nečeg intelektualnog i racionalnog, ono ostavlja
slušaoce ili čitaoce nedirnutim. Tek kada otpočne aktivno emocionalno identifikovanje sa zbivanjima
junaka, u njima se budi sopstvena prošlost koja ne ostaje izolovano doživljena, ved podstiče
elementarnu volju za životom, inicijativu prema delanju, prilagođavanje svetu, kao i ono toliko
potrebno, naročito duševno poremedenim, neophodno osedanje zbrinutosti u svetu događaja.
Svaki od nas povremeno oseda potrebu za ovakvim svetom čarolija, jer u njega može da smesti
sopstvene konflikte u kojima vrvi čitav jedan svet želja, straha i potrebe za zaštitom. Usluga koju
bajke čine deci i odraslima neprocenjiva je; ona je posebno kod dece ona dragocena pomod koju
odraslima pruža pozorište, čitanje romana i ponekad bioskop. Razna ružna dela u bajkama,
privremeno trijumfovanje zla, pa čak i svireposti, ne umanjuju radost izazvanu pričanjem. Naprotiv,
psihoanalitičari su otkrili paradoksalno osedanje u slušaoca ili čitaoca, koje su nazvali: zadovoljstvo
od straha. Strah biva doživljen na realno-irealnom tlu i na ovaj način bolje priprema doživljavanje
nekog realnog straha u životu. Ovo je vrlo pogodan put pripreme deteta za zrelije doživljavanje
straha, od koga ga život kasnije sigurno nede poštedeti.
Pokušajem identifikacije pacijenta sa događajima u bajci približavamo ga, kao što smo rekli,
njegovim sopstvenim unutrašnjim zbivanjima. Posle ponavljanog slušanja jedne iste, za svaki slučaj
posebno izabrane bajke (koje se mogu koristiti i kao grupna terapija), zatim pričanja i prepričavanja
te bajke i najzad, igranja sadržaja iz bajki - uočava se da pacijent postaje aktivniji, otvoreniji, od
svojih bolesnih simptoma udaljeniji i za kontakte sposobniji. Pogrešno je bajke sadržajno
interpretirati i naknadno racionalizovati. Korisno je, međutim, naterati pacijente da i sami izmisle
bajke, kada su u grupi da podele uloge i sami režiraju zbivanja, jer de tako njihovi problemi postati
jasniji. Koliko je ovakav način terapije prirodan i neusiljen dokazuje i činjenica da deca međusobno
često organizuju upravo takvu vrstu igre.
Ne znamo kako su nastale bajke i mitovi. Na pitanje da li u njima, naročito u mitovima, ima i tragova
nekih stvarno odigranih događaja, kao na primer u mitu o potopu, koji poznaju zaista svi narodi iz
najdavnije prošlosti ili su oni ostaci dečje duše primitivnog čoveka preistorijskog doba (da li je ovaj
bio baš toliko primitivan?), načina na koje on reagovao na spoljašnje promene u prirodi i unutrašnje
promene u sopstvenoj duši, još je teško precizno odgovoriti. Pored elemenata nesumnjivo slikovitog
načina predstavljanja magijskog doživljavanja jednog animistički shvadenog sveta sa konkretnim,
dečijim načinom mišljenja, sigurno je da postoje i vrlo jake sposobnosti apstraktnog mišljenja.
Nekad vrlo duboka filozofska nota u bajkama, etički princip u njoj, zrelost razmišljanja o razornoj
snazi zla u svetu, ili još i jačem principu dobra, ukazuju na mogude uticaje ved razvijenijih religioznih
sistema naroda u kojima su ovakve bajke nastale. Takve su, na primer, bajke iz Tebe iz 253. godine

155
pre naše ere Čarobna knjiga boga Tota, ili iz predela Amazone Nebeske suze, ili iz Afrike Kako je rat
došao u svet.
U svakom slučaju, mitovi i bajke predstavljaju trajno kulturno dobro čovečanstva koje verovatno
nikad, dok je sveta i veka, nede izgubiti od svoje snage I blagotvornog delovanja na pojedince i
grupe, decu i odrasle. Savremena psihijatrija ovo je tačno uočila, otud je primena bajki u
terapeutske svrhe postalo još jedno oruđe u rukama veštih terapeuta. Pedagoški principi svakog
roditeljskog doma ne bi se smeli u odgajivanju dece nikad odredi ovog blaga. Oplemenjivanje čitave
čovekove ličnosti ublažavanjem jaza između njegovog svesnog i nesvesnog principa, upoznavanje i
pomirenje našeg Ja sa haosom, ali paradoksalno i sa harmonijom našeg nesvesnog bida - postiže se
uživljavanjem u mitove i bajke.

PSIHIJATRIJA I FANTASTIKA

Svet u kome živimo, fantastičan je. Onaj u nama, kao i onaj van nas. On je, najpre, poiman nagonski i
intuitivno. Oni koji posmatraju stvari u razvoju, rekli bi, najpre nagonski, pa onda intuitivno, ili, oni
drugi, intuitivno, pa nagonski. A zašto ne bi bilo sve odjednom dato? Predstavu i sliku o svetu
stvarali su uporedo strah i divljenje. Neko bi rekao da je to jedno isto, ali meni se čini da nije. U doba
prvih Veda - ko de im znati poreklo, tvorce i vreme - imamo gotovo paralelno dve sasvim različite
koncepcije kosmosa. Jednu antropocentričnu, do banalnih detalja, stvorenu nesumnjivo iz
numinozno doživljenog straha, drugu grandiozno monoteističku i apstraktnu, u najlepšem,
filozofskom smislu reči, stvorenu iz divljenja. Moramo pri ovoj podeli svakako se potruditi da
sagledamo šta se još sve krije iza onog običnog straha i divljenja. Našeg, na primer, svakodnevnog,
svesnog, prisvesnog i nesvesnog. Strah i divljenje imaju ogroman spektar doživljavanja. Od zebnje i
zebnje-divljenja, plašenje i plašenje- divljenja, pa do užasa i užasa-divljenja. i još puno drugih
varijanti. Znači li to da ipak poistovedujemo strah sa divljenjem? Odgovor je i potvrdan i odrečan.
Potvrdan, ukoliko zaista u onom numinoznom strahu stvaralaca Veda, i ne samo Veda, mora da ima
elemenata numinoznog divljenja, i obratno, odrečan, kada zakoračimo u fantastiku slojevitosti
psihe. Nedemo da vršimo privlačno poređenje - čuvajmo se svih analogija kao zamke Aristotelove
logike - sa slojevitošdu zemlje, prstenova na drvetu ili atoma. Ali u zamku smo ved upali. Jer kako
demo da predstavimo psihu sa njenim ultravioletnim, infracrvenim i kakvim još obojenim stanjem!
Brojne su psihijatrijske šeme duševnog života čoveka. Nekako je moralo da se nacrta, služedi se
božanskom geometrijom, sve to što realno postoji, a ne može se videti niti opipati. Svejedno što
ništa nije u intelektu što prethodno nije bilo u čulima, jer ništa nije ni u čulima što prethodno nije
bilo u krvi. Najzad, zaista, kako bi oko primetilo Sunce da nije sunčano, kao što reče Gete.
Da bismo se vratili na temu, treba da stvorimo jedan mit, koji je postojao oduvek, koji postoji i danas
u nama, koji nam je strahovito blizak i udaljen, od koga se plašimo i kome se divimo. Kada ga se jako
uplašimo, onda stvaramo različite brane, kineski zid i sve gvozdene zavese sveta, oduvek prisutne.

156
Onda stvaramo neprave filozofe, neistinite racionaliste i igrače-logičare. Kada mu se jako divimo,
onda smo opasno prepušteni nepravoj mistici, nepravoj magiji i ludilu. Oduvek je bilo lažnih
mističara, lažnih maga i pravih ludaka. Oduvek je bilo lažnih proroka, neiskrenih racionalista i
bojažljivih logičara. A sve ovo kao posledica površnog dodira sa mitovima ili samo sa jednim mitom u
nama. Znam, trebalo bi da objasnim šta je to uopšte mit, ali ovo du prepustiti drugama, ili sebi
drugom prilikom. Ovoga puta neka je samo jedno izvesno. Znam da je mit stvarnost i onda kada se
najdublje mogude zagledam u sebe i onda kada najozbiljnije
porazgovaram sa savremenom naukom; kao što su Grimove ili sve ostale bajke sveta stvarnost, kao
što je mit o stvaranju čoveka, o raju, prvorodnom grehu, ili o potopu, stvarnost, kao što su
alhemijske ili današnje priče o atomskom jezgru stvarnost.
I, evo, kako postepeno niče taj mit u nama, skaska o Jednom I Mnoštvu, o Sve i Ništa, o Ženi i
Mraku, koji su se udružili da bi stvorili vazduh i dah. Nije sad više bitno što je vazduh trebalo da
predstavlja čist intelekt, a dah prvo živo bide. Bliže nam je kada čujemo kako je iz ovog novog
udruživanja proizašlo kosmičko Jaje. Padamo, u stvari, opet u novu zamku da tobož stvaramo iz
onog što čujemo, vidimo ili opipamo. Vratimo se radije krvi, makar i Faustovoj krvi, za koju je rečeno
da je "sasvim osobit sok". Stvarajmo taj jedan i taj isti mit iz naše krvi, te osobene tekudine
određenog i poznatog sastava sa svojim vremenima I poluvremenima trajanja, odnosno raspadanja,
tog alhemijskog eliksira iz koga sasvim sigurno proizilazi zlato. Kako se to može stvoriti zlato iz
mešavine raznorodnih, raspadljivih i neplemenitih sastojaka? U tome je tajna alhemijskog procesa i
retorte alhemičara. Jedno je dosta verovatno: treba poznavati prisutne elemente, voditi ih kroz
brižljivu analizu jednoj sintezi od koje de samo u jednom jedinom, od hiljadu, milion ili neizbrojivih
pokušaja, proizadi zrnce zlata. U svim ostalim slučajevima mešanja stvoride se nešto od čega se
možemo užasnuti, što se ne usuđujem ni da slutim.
Ostaje toliko još pitanja, neka i ostanu, ali jedno se ipak namede: šta biva sa tim zrncem stvorenog
zlata što kola krvlju? Redi du vam tajnu u koju dete odmah poverovati, ili nedete nikada poverovati.
To zrnce zlata menja sada čitav sastav krvi, a taj novi sastav menja celokupan krvotok.
Ali da se vratimo temi: psihijatrija i fantastika. Kakve je veze sve ovo do sada imalo sa naslovom?
Veze su stostruke i evo opet poređenja, one su kao svi oni konci koje drži upravljač teatra lutaka. Ta
fantastika sveta, ta fantazija u nama, to Ma-Šta, što bi rekli nadrealisti iznad i ispod nas, počelo je da
se meša, da se krede u kovitlac. Kovitlac i vrtlog, svejedno da li spiralan, kružni ili pravolinijski,
najbolje ilustruje fantastiku. Nalazim je, ovako nadohvat asocijacija, ponajviše, najpre u maglinama i
svim tim ludim i ludijatim astronomskim i astronomsko-fizičkim teorijama o prošlosti i sadašnjosti,
pa onda u toj nemogudoj jurnjavi spermatozoida prema jajetu i prvim deobama u jajetu i s tim u vezi
onom mlečnom zamudenju bistre morske površine u južnom Pacifiku i zapadnoj Indiji, kada neke
čudne vrste gusenica samo jednom u godini, i to u određen dan i sat, kada je mesec u poslednjoj
četvrtini, izbacuje svoja jaja i seme na toj kristalnoj morskoj ploči; nalazim ga, dalje, u Munhovom i
van Gogovom slikarstvu, u Bahovim koralima, tokatama i fugama i - dosta. Zamara svaka
konkretizacija i ubija svaka dovršena forma.

157
Psihijatar danas ima pred sobom velike mogudnosti i veliku šansu: da jednim novim jezikom,
svakako delom fantastičnim i mitskim, ispriča priču o nastanku kovitlaca. Da bi to mogao da
postigne, on mora imati ne samo najbolje saradnike, u prvom redu fizičare, matematičare, biologe i
umetnike, ved mora da ostvari saradnju sa fantastikom u samom sebi. Bez ovoga poslednjeg on de
samo da opisuje, razlaže i spaja, kao u igri lude domadice hranom kojoj nedostaje soli. Bide to
bljutava hrana. Pokušali smo ved njome da se uzalud nahranimo. Da li su ved na pomolu gore opisani
psihijatri? Mislim da smo jednoga ved imali, velikog maga i alhemičara - Karla Gustava Junga. Ovaj
čovek, i to Švajcarac, nije sedeo poput ostalih njegovih zemljaka u protestantskim hladnim
laboratorijama i tamo pravio isečke iz fantastičnog sveta, lepedi sličice jednu pored druge da bi
stvorio nekakav prihvatljiv mozaik. On je pošao, najpre, zajedno sa Faustom, zatim alhemičarima, pa
onda putem Tibeta, Indije i Kine, na kraju potpuno sam sa zvezdanom šarom gore i dole, ušao u
sopstvenu krv. Tamo je našao gotovo sve ono što mu je trebalo da promuca neke istine o fantastici i
psihijatriji. Snovi, vizije i ludilo ne samo što mu nisu bili strani ved je u njima decenijama gnezdio
svoju ličnost doživljavajudi naizmenično strah i divljenje.
Tako je počela prva psihijatrijska priča, izrečena novim jezikom, o kovitlacu genija i vrtlogu ludaka. i
jedan i drugi postali su nam kroz ovu priču bliži. Genije nije više ostajao samo drug olimpijske družbe
ved i deo mitova svakog od nas, sastojak naše krvi i naših arhetipova. Ludak nije više vezan lancima
kojima je Prometej bio vezan i prikovan u nepristupačnim kavkaskim visinama. i on je postao deo
nas samih, otkrili smo ga u tamnim dubinama sopstvenog nesvesnog u kojima veštice kolo vode, a
vilenjaci se kikodu na valpurgijskoj gozbi.
Proces velikog otkrivanja je nezadrživo otpočeo. Fantastika nas samih, zemlje i vasione, prodrla je u
psihijatriju i ona je krenula, prvi put neuplašena (jer se još Frojd stravično plašio bogova) da razume,
ovlada i tumači ovu fantastiku.
Jer zaista "nema ništa tajno što nede biti javno, ni skriveno što se nede doznati i na vidjelo izadi".

158