Gurđijevljeva vežba za uklanjanje spiritualnog idiotizma i opšte

psihopatije tela i uma

Gurđijev je često svojim učenicima davao jednostavne vežbe kojima je težio da pokrene u njima trenje, konflikt i
Dobrovoljnu Patnju. Jedna od tih vežbi je bila i držanje ruku sa strane u obliku krsta. U ovoj vežbi je važno da se ne
dozvoli rukama da padaju naniže iz horizontalnog položaja. Potrebno je uprkos bolova i napetosti u rukama,
sačuvati prisutnost i osećati svoje telo. Takođe, Gurđijev je savetovao da se ponekada uz ovu vežbu ponavlja
jednostavna afirmacija:”Ja jesam, Ja mogu, Ja hoću!” ili neka afirmacija slična njoj.I to je to, to je cela vežba.
Genijalnost je u jednostavnosti. Mnoge intelektualno nastrojene i sofisticirane osobe, ili sportske osobe sa velikim
asortimanom različitih vežbi i znanjem u vezi fizičkog razvoja, biće sklone da potcene ovu vežbu zbog njene
jednostavnosti, jednostranosti i grubosti. Gurđijev je smatrao da mi ne trebamo da težimo da odemo izvan fizičkog,
već da prvo treba da savladamo fizički nivo. Cilj ove vežbe sa rukama u obliku krsta nije sticanje razgibanog i
skladno građenog fitnes tela, već je to razvoj i jačanje Savesne Volje i Sveobuhvatne Prisutnosti koje istrajavaju do
kraja, i ne povlače se uprkos krajnjim bolovima i patnji.
Tu i tamo, u svojim predavanjima Gurđijev je ostavio kratke naznake o ovoj vežbi. Evo par izvoda iz njegovih
predavanja gde on više govori o njoj:
„Pitalac: Dok sam radio imao sam utisak potpunog nestajanja mog fizičkog tela. Osećao sam dve određene stvari,
jednu koja je prostranija od mojih uobičajenih proporcija kojima nisam znao granice. Druga je bila više unutrašnja,
ograničenija, i koja je bila u stanju da me usmeri i kada nisam imao jasan oblik, iako se on može uporediti sa mojim
telom.
Gurđijev: To što si sada objasnio, ne predstavlja naš rad. Ako nastaviš, imaš vrlo lepu mogućnost da uskoro postaneš
kandidat za azil za umobolne. To je stanje koje spiritisti i teozofi poznaju. Prekini odmah. Ne smeš da zaboraviš da
si telo. Moraš uvek da se sećaš svog tela. Ti još uvek nemaš „Ja“, ni „sebe.“ Ne zaboravi to. Jedino tako ti imaš
budućnost. Kasnije tvoje telo će steći stvarno „Ja,“, stvarno „sebe“ kao što bi svaki normalni čovek trebao da ima.
Ti sada osećaš odsutnost tela, zar ne?
Pitalac: Da.
Gurđijev: Pa, ti moraš da osetiš tvoje telo deset puta jače. Nije potrebno da napuštaš svoje telo. Potrebno je da ga
ojačaš. Mnogi ljudi postoje kao ti; oni su psihopate.
Pitalac: Kako mogu da intenziviram osećaj mog tela kada osetim da ga napuštam?
Gurđijev: Peri glavu u hladnoj vodi. Radi tešku gimnastiku. Na primer, drži svoje ruke u obliku krsta petnaest,
dvadeset minuta, pola sata, dok misliš „Ja jesam,“ „Ja hoću da budem.“ Razmišljaj sa telom. Osećaj tvoje telo.
Izbaci sve psihopatske senzacije, koje su bolest, slabost.”
Na drugom mestu je rekao:
“Gurđijev: Ova vežba će te ojačati. Drži obe ruke horizontalno pod preciznim uglom, u isto vreme gledaj usmeren
na tačku ispred sebe. Podeli pažnju između tačke i obe ruke. Otkrićeš da nema asocijacija, nema mesta za njih,
toliko ćeš biti okupiran sa tačkom i rukama. Radi ovo sedeći, stojeći, onda na kolenima. Dvadeset pet minuta svaku
poziciju, nekoliko puta dnevno – ili manje. Jednom sam imao učenika koji je mogao da stoji 2 sata bez da bi
pomerio ruke i jedan santimetar. Ali za druge stvari on je bio bezvredan.
Pitalac: Radio sam vežbu sve dok nisam osetio bolove u ramenima. Dok sam je radio, imao sam osećaj „Ja,“ osećao
sam odvojeno od sebe, stvarno „Ja.“
Gurđijev: Ti nemaš „Ja.“ „Ja“ je vrlo skupa stvar. Ti si jeftin. Ne filozofiraj, to me ne interesuje, i ne govori o „Ja.“
Radi vežbu kao služenje, kao obavezu, a ne za rezultate (kao što je „Ja“). Rezultati će doći kasnije. Danas je to samo
služenje. Samo to je realno.”
Gurđijev je osim vežbe u ovom obliku, svojim najbližim učenicima davao kao zadatak i napredniju i težu varijantu
ove vežbe. U knjizi “Idioti u Parizu” koju je pisala Elizabet, udovica Džona Beneta gde su sakupljeni njihovi
dnevnici iz tog perioda, ona opisuje Benetovu borbu sa osnovnom vežbom koju mu je dao Gurđijev. Iako vežba nije
data u celini, dat je jasan prikaz onoga što se zahtevalo. Vrlo jednostavno, Benet je trebao da kleči na kolenima sa
rukama ispruženim sa strane, sat do sat i po, usmeravajući pažnju na tačku na zidu. Sakupljena senzacija (možda
čak i bol) u njegovim rukama i nogama su trebali da učvrste ‘Jesam’ a mentalni fokus je trebao da obezbedi ‘Ja.’
Pored ovoga, Benet je radio i druge asketske vežbe date od Gurđijeva, npr. tuširao se hladnom vodom, spavao je
danima samo tri, tri i po sata itd. Evo par rečenica o Benetovim krizama i iskustvima tokom ove vežbe.
“Ovoga jutra proveo sam jedan sat na kolenima u Prolećnoj Kući (Spring House). Posle 40 minuta, otkrio sam da
imam moć da dostignem Pribrano Stanje. Posle toga, bol u mojim nogama je postao suviše intenzivan. Ali još
jednom kako sam se bližio kraju, počeo sam da osećam svoje postojanje različito.”
“Juče posle ručka spavao sam tri sata. U 21h sam se tuširao hladnom vodom i onda sam odlučio da napravim veliki
napor sa mojim zadatkom. Klečao sam sat i dvadeset minuta sa rukama ispruženim sa strane – i u prvih pola sata
sam činio kranji napor da dostignem i održim potrebno stanje. Nisam uspeo, ali je vežba bila bolja nego ranije.
Nekoliko dana ranije ja bih to smatrao vrlo uspešnim, i osećao sam se iznutra osveženo i u dobrom stanju. Sada
imam glad za pravim stanjem, i plašim se da ne odustanem”
Posle ovakve vrste vežbi i intenzivnih svakodnevnih napora, koji su trajali mesecima, Gurđijev je rekao Benetu da
je on stekao Kesđan Telo, astralno telo i da je ostvario kontrolu nad svojim planetarnim, fizičkim telom. Rekao mu
je:
“Postoje dve vrste besmrtnosti. Ti već imaš Kesđan telo, ono je besmrtno, ali nije stvarno besmrtno. Prava
besmrtnost dolazi sa višim telom. Ti imaš telo za dušu, ali moraš imati telo za ‘Ja.’”
Gurđijev se dosledno bavio sa ‘Ja Jesam’ vežbom. Čitaoci knjige “U potrazi za čudesnim” mogu se setiti njegovog
izveštaja o monasima sa Svete Gore Atos koji su izgovarali ‘Ja’dok bi opažali gde ono odjekuje u njima. Kod nekih
je to bilo u grudima, a kod drugih u glavi – ili čak izvan glave. On je takođe pomenuo da su monasi usvojili
određeni položaj tokom te vežbe, tj. da su klečali sa podignutim rukama ili sa rukama savijenim u laktovima.
"Svrha ove vežbe je bila da se oseti ‘Ja’ u svakom trenutku u kome čovek misli o sebi i da se‘Ja’ prenese od jednog
do drugog centra.”
Gurđijev se nije uopšte bavio onim što se uopšteno naziva 'meditacijom'. Džon Benet je uvek jasno iznosio da su
vežbe koje su dolazile od Gurđijeva bile aktivne, dok je meditacija suštinski receptivna. Opšti savet je da bi bilo
dobro da radimo jednu aktivnu vežbu ujutru, i jednu receptivnu noću.
Ako bi pokušali da izvučemo jednostavnu formulu Gurđijevljevih vežbi, ona bi bila pokušaj da se ostvari 'Ja Jesam'
uz sakupljanje i stvaranje energije koja omogućuje 'Ja' da bude u stanju da 'Bude - Jeste'.
Tokom rada ovakvih vežbi, čovek bi trebao da da celog sebe. Gurđijev je govorio o integrisanju impulsa'Ja mogu,
'Ja hoću', i 'Ja jesam ' u ‘Mogu-Hoću-Jesam’ celinu. Ovo nie ništa drugo već direktna primena učenja da se čovek
sastoji od četiri personalnosti. Ovo se grubo može opisati u pojmovima tela, osećanja, uma i 'Ja'. Iza ovog modela
stoji ideja o fabrici hrane, i implikacije koje proizilaze iz takve korespodencije: telo – fizička hrana, osećanja –
vazduh i um – utisci.
U svakom slučaju ako doživljavate sebe kao spiritualnog idiota koji više komunicira sa anđelima i Božanstvima
nego što je prisutan u životu, ako osećate da ste nadmeni i sujetni, i ponosni svojim fizičkim izgledom i briljantnim
umom, ako osećate da ste neprizemljeni, neintegrisani i imate krajnje slabu volju, to je dovoljan razlog da neko
vreme pokušate da radite ovu vežbu koja će vam precizno, direktno i bez samozavaravanja pokazati gde Ste i ko
stvarno Jeste.