Никола Кузански и одречно богословље

Леополд Циглер1

Теоретски се зна, али се практично из тога не изводи никакав

закључак, да је изрично богословље аристотеловског типа већ од
средњег века превазиђено одречним богословљем које се у нашој
мистици доста рано потпуно уобличило, али је, можда, свој
најчистији израз нашло у Ученом незнању Николе Кузанског. Тај
човек, незаборавне дубине мисли, јасно је исказао да се Бог не може
дефинисати. Бог је пре оно што дефинише ''све ствари'' – с нагласком
на ''све'' – он је, значи, оно што није подложно никаквом одређењу.
Да кажемо језиком Кузанског: свака дефиниција указује на
генеричку подударност и специфичну различитост дефинисане
ствари; али Бог је – сад мојим језиком – са ове и са оне стране сваке
различности, а исто тако и сваке подударности, пошто свака
подударност претходно подразумева неку различност. Читамо,
дословно, да спрам Бога нема ничега што би се могло указати као о-
позиција.* Али, зар свака тврдња, сваки суд, нарочито свака
дефиниција неког појма, не почивају, у крајњем, на својеврсном
супротстављању? Кад тврдим да Бог јесте, та тврдња, позивала се или
не позивала на неку дефиницију Бога, увек се темељи на једном
супротстављању Бога и бића, који се онда повезују и сједињују у духу.
У схоластици, свако спознање које се може свести на такво
супротстављање појмљиво путем мисли, означено је термином dis-
cursus**, а јасно је да Бог, коме се ништа не супротставља и који се
опире сваком појмовном одређењу, премашује и надилази сферу dis-.
У Вечном Буди (Der ewige Buddha, 1925) записали смо:
''Будистички испосник морао би – ако би му било дато да изложи
индијске замисли неким западњачким језиком – морао би, значи, да
усредсреди све своје снаге да навлада dis-cursus, као, уосталом, и све

1 Leopold Ziegler (1881-1958), велики есејист и филозоф културе, занимао се све више и
више за предања различитих народа, укључујући и хришћанство које је коначно постало
средиште његове мисли. У Француској су објављена три његова кратка текста: Рене
Генон, у Cahiers du Sud, јули 1935; Космичко распеће, у часопису Hermes, март 1937;
Рене Генон и превазилажење модерног света, у Études Traditionnelles, лето-јесен 1951.
Странице које читамо о Николи Кузанском одломак су из дела Dienst an der Welt (''У
служби света''), Дармштат, 1925. Потичу из оног што бисмо назвали првим периодом
Циглерове мисли, који је период откривања, док је следећи (и последњи) период усвајања
и разраде.
* Op-position; лат. oppositio, од ob-ponere, савити (поставити) пред (спрам, наспрам)
[Прим.прев.]
** Дискурс (говор, разговор, беседа, слово), од лат. dis-cuto, трчати (раштркати се) на све
стране, распршити се, префикс (лат. dis-, гр. dys-) означава раздвајање, разлику, тешкоћу,
недостатак. [Прим.прев.]
што је Латин обичавао да означава слогом dis. Испосник би морао да
надвлада dis cursus-а, е да би, том коначном победом, надвладао
незнање''. Видимо: онај који и даље дефинише Бога, незналица је!
Тамо где је Бог ово или оно, где још јесте нешто, суочава се свуда с
нечим другим што није он и, следствено, још није Бог. Чак и тамо где
Бог само ''јесте'', и у том ''јесте'' још налази некога другог поред себе.
Млади Шелинг је у свом Систему идеализма то јасно увидео: ''Јер,
никако се не може казати да Бог јесте, ако се под 'бити' подразумева
оно што нам се нуди у објективном свету''... Е, па управо је ту Фихтеов
''атеизам'', па и мој ''атеизам'', а можда, исто тако, у некој последњој,
неистраженој дубини, и онај Гијоов и Ничеов. Никола Кузански,
изузетно срећним изразом, формулом Non aliud***, симболише Бога
као ''место'' где ишчезава сваки однос, свака веза, сваки напон
између овога и нечег другог – и истовремено као гранични појам
ограничава сваку могућност да буде представљен, мишљен, спознат.
Бог, Non aliud одречног богословља и Ученог незнања, измиче
свакој дефиницији, па тако и свакој пројекцији у сферу ствари и
реалности; да кажемо истину, Бог никако не може да буде
представљен, пошто свака представа нужно подразумева dis онога
који се представља и онога што је представљено. Каквог онда смисла
има расправљати о својствима и одређењима, знацима и врлинама
Бога, кад се зна да све то, неизбежно, исказује ''нешто друго'' а не
Бога?... То богословље одречно и већ безмало упанишадско, води,
ако се строго следи, нечем неописивом и застрашујућем, спрам чега
реформе у Лутеровом или Калвиновом стилу изгледају као
безначајни догађаји. Оно припрема западњачку мисао за један
опозив свих доктрина о Богу; а тај ће опозив, једног дана, кад куцне
сат, довести дотле да се часно одустане од (богохулног) пројектовања
Бога у раван датости, овога или онога, овде или тамо, оваквога или
другачијег. Доћи ће време кад ће се богови свих митова и свих догми,
свих система и свих религија указати једнако прихватљиви и једнако
неприхватљиви: једнако неприхватљиви, зато што сви показују,
пројектовано у раван стварности, живота, облика, нешто што остаје,
и мора да остане, вечно изнад те равни, у недоступним висинама: -
једнако прихватљиви, зато што су сад признати као такве пројекције
па, према томе, могу да се користе, а да нико нема право да замера,
као прихваћени симболи, као слике-богате-смислом (Sinn-Bild)
нечега што превазилази и слику и смисао.

Превео са француског
Милојко Кнежевић

Извор: Градац 115. Мистика

***Не друго [Прим.прев.]