EDUKATIVNI ČLANAK
BIBLID: 0370-8179, 136(2008) 5-6, p. 331-333
EUTANAZIJA I RELIGIJA
Vladeta JEROTIĆ
Sa dolaskom 21. veka stanovnici
Zemqe otkrivaju da wihovim životom
sve više upravqaju sile koje su, u punom
smislu te reči, „neodgovorne”.
Pol Kenedi [1]
UVOD
Čo­vek je, bio on ver­nik ili ne­ver­nik, od­u­vek že­
leo da ži­vi re­la­tiv­no do­bro, ali isto ta­ko, ne­kad i
vi­še, ga­jio je že­qu i na­du da re­la­tiv­no mir­no umre.
Za hri­šćan­skog čo­ve­ka ovo mir­no umi­ra­we je ja­sno
iz­lo­že­no u hri­šćan­skoj mo­li­tvi u ko­joj se ka­že: „...
da kraj ži­vo­ta na­šeg bu­de hri­šćan­ski, bez bo­la, ne­
po­sti­dan, mi­ran, i da do­bar od­go­vor da­mo na stra­
šnom su­du Hri­sto­vom, mo­li­mo”. Ova mo­li­tva iz Li­
tur­gi­je sve­tog Jo­va­na Zla­to­u­stog i Va­si­li­ja Ve­li­kog
iz­go­va­ra se već sto­le­ći­ma sva­ke ne­de­qe u sva­koj hri­
šćan­skoj cr­kvi. Mir­no, ne­po­s tid­no, hri­šćan­sko
umi­ra­we pod­ra­zu­me­va umi­ra­we u sve­snom sta­wu, ko­
je omo­gu­ća­va hri­šćan­skom ver­ni­ku da se pred du­hov­
nim li­cem is­po­ve­di i na taj na­čin oka­je gre­he ko­je
je po­či­nio u ži­vo­tu, a ko­ji uz­ne­mi­ra­va­ju we­go­vu sa­
vest, da bi se ova­ko is­po­ve­đen i po­ka­jan, a za­tim pri­
če­šćen, po­mi­rio s Bo­gom u ko­jeg je ve­ro­vao i pred či­
ji Sud tre­ba da iza­đe.
U pa­tri­jar­hal­nom hri­šćan­skom dru­štvu (u srp­
skom pra­vo­slav­nom dru­štvu ta­ko­đe), ko­je je tra­ja­lo
sko­ro dve hi­qa­de go­di­na, a ko­je da­nas, na na­še oči, re­
la­tiv­no br­zo iš­če­za­va, bi­lo je pri­rod­no da ne sa­mo
hri­šćan­ski ver­nik umre na na­čin ka­ko se to u po­
me­nu­toj mo­li­tvi ka­že (po­sto­je i po­seb­ne mo­li­tve u
hri­šćan­skoj cr­kvi za pred­smrt­na sta­wa ver­ni­ka ko­
ja tre­ba da ubr­za­ju iz­la­zak du­še iz te­la), već i da bu­de
od rod­bi­ne, pri­ja­te­qa i me­di­cin­skog oso­bqa do kra­
ja ži­vo­ta pri­stoj­no ne­go­van i zbri­nut, bez ob­zi­ra na
te­ži­nu bo­le­sti i we­no tra­ja­we.
Po­zna­to nam je svi­ma da je da­nas, na po­čet­ku 21. ve­
ka, op­šte sta­we dru­štva u ko­jem ži­vi­mo (mi­slim na
za­pad­no­e­vrop­sku, do­sko­ra hri­šćan­sku ci­vi­li­za­ci­
ju i kul­tu­ru) ra­di­kal­no pro­me­we­no go­to­vo u sva­koj
obla­sti ži­vqe­wa, a on­da, sva­ka­ko, i umi­ra­wa. Sla­
bqe­we hri­šćan­ske ve­re pod­ra­zu­me­va i po­ja­ča­nu sum­
wu ili ko­na­čan pre­sta­nak ve­ro­va­wa u ži­vot du­še po­
sle smr­ti. Hri­šćan­ska cr­kva iz­gu­bi­la je uti­caj na
do­sa­da­šwe ver­ni­ke, ka­ko u po­gle­du odr­ža­va­wa cr­
kve­nih pra­vi­la u sva­ko­dnev­nom ži­vo­tu, ta­ko i u po­
gle­du od­no­sa hri­šćan­ske re­li­gi­je pre­ma sa­vre­me­noj
 331
na­uc
­ i. Na pra­gu 21. ve­ka stal­no se sme­wu­je broj ver­
ni­ka u ri­mo­ka­to­lič­koj i pro­te­stant­skoj cr­kvi, ali
ne i u pra­vo­slav­noj, ko­ja u is­toč­no­e­vrop­skim, biv­
šim ko­mu­ni­stič­kim ze­mqa­ma do­ži­vqa­va svoj ume­
re­ni pre­po­rod.
Čvr­sta ve­ra hri­šća­na to­kom dve hi­qa­de go­di­na
tra­ja­wa hri­šćan­stva – i to ve­ra da je Bog čo­ve­ku „na
po­čet­ku udah­nuo ži­vot”, te je ta­ko od Bo­ži­jeg Du­ha
čo­vek po­stao „du­ša ži­va”, i ve­ra da je Bog onaj ko­ji
od­lu­ču­je o kra­ju čo­ve­ko­vog ži­vo­ta (otud traj­na osu­
da sa­mo­u­bi­stva u hri­šćan­stvu) – du­bo­ko je uz­dr­ma­
na u du­ši sa­vre­me­nog čo­ve­ka; otu­da se (ma­da ne sa­
mo zbog gu­bit­ka unu­tra­šwe ve­re) ne­pre­kid­no po­ve­
ća­va broj sa­mo­u­bi­sta­va u sve­tu, a sve su že­šći raz­
lo­zi da čo­vek tre­ba, ako ho­će, slo­bod­no da od­lu­ču­je o
kra­ju svog ži­vo­ta, pre sve­ga, kra­ju u ne­koj te­škoj bo­
le­sti. Euta­na­zi­ja (grč­ka reč ko­ja zna­či „la­ko i br­zo
umi­ra­we”) po­sta­je ta­ko da­nas sve gla­sni­ja, pro­dor­ni­
ja i uspe­šni­ja. S tim u ve­zi, pod­se­ća­mo na dva fe­no­
me­na ko­ja su uve­li­ko ras­pro­stra­we­na u za­pad­nom (a
i u na­šem) sve­tu: sve je ma­we te­ških i sta­rih bo­le­
sni­ka ko­ji umi­ru u svo­joj ku­ći, a na po­no­vqe­ne an­ke­
te u Sje­di­we­nim Ame­rič­kim Dr­ža­va­ma sa pi­ta­wem
ka­kvom smr­ću bi­ste že­le­li da za­vr­ši­te ži­vot, vi­še
od 90% is­pi­ta­ni­ka je od­go­vo­ri­lo da je že­qe­na smrt
– na­gla smrt! Tre­ba li se opet se­ti­ti drev­nog i traj­
nog hri­šćan­skog uče­wa o bla­go­de­ti sve­snog umi­ra­
wa hri­šćan­skog ver­ni­ka!
ISTORIJAT EUTANAZIJE
One ko­ji sla­bo po­zna­ju isto­ri­jat euta­na­zi­je mo­
že da iz­ne­na­di po­da­tak da je euta­na­zi­je od­uv­ ek bi­lo
u pro­šlo­sti čo­ve­čan­stva, tj. da ona pred­sta­vqa pra­
sta­ru qud­sku prak­su. Do­voq­no je pod­se­ti­ti da su na­
ka­zno ro­đe­na de­ca ili ona ko­ja su ta­kva po­sta­la usled
ne­ke bo­le­sti po­sle ro­đe­wa bi­la u Spar­ti osta­vqa­
na na jed­nom ve­li­kom bre­gu na Pe­lo­po­ne­zu. Ova dra­
stič­na me­ra slu­ži­la je, iz­me­đu osta­log, i kao pri­rod­
na se­lek­ci­ja iz­me­đu ja­kih i sla­bih, kao sve­sna me­ra
za re­gu­li­sa­we na­ta­li­te­ta. I dru­gi sta­ri na­ro­di pre
Spar­ta­na­ca slič­no su po­stu­pa­li (Egip­ća­ni, na pri­
mer). Do vre­me­na pri­ma­wa hri­šćan­stva, a de­li­mič­
no i po­sle to­ga do­ba, iste me­re pre­ma de­ci ro­đe­noj s
raz­li­či­tim te­le­snim i du­šev­nim ma­na­ma pred­u­zi­
ma­li su Ger­ma­ni i Slo­ve­ni. Kod tzv. pri­rod­nih na­
ro­da čest je bio obi­čaj da se sta­ri i bo­le­sni qu­di
ubi­ja­ju, bi­lo na sop­stve­ni zah­tev, bi­lo od­lu­kom po­
 SRPSKI ARHIV ZA CELOKUPNO LEKARSTVO
ro­di­ce i dru­štve­ne za­jed­ni­ce, a naj­če­šće zbog osku­
di­ce u hra­ni.
Go­di­ne 1895. u Ne­mač­koj Al­fred Plec (A. Plöetz)
se u svo­m de­lu „Glav­ni obri­si ra­sne hi­gi­je­ne” (Grun­
den­li­nien einer Ras­senhygi­en
­ e) za­la­gao za euta­na­zi­ju iz
euge­net­skih raz­lo­ga. Da li slu­čaj­no, opet u Ne­mač­koj
Ernst Man (E. Mann, pse­u­do­nim za G. Hof­fman-a) pred­
la­že uni­šte­we du­šev­no bo­le­snih qu­di; ni je­dan, ni
dru­gi pred­log ni­je u Ne­mač­koj bio pri­hva­ćen.
Pr­vi ozbiq­ni­ji po­kret u za­la­ga­wu za euta­na­zi­ju
raz­vio se u En­gle­skoj 1932. go­di­ne, da bi 1952. Uje­di­
we­nim na­ci­ja­ma bi­la upu­će­na pe­ti­ci­ja sa 2.513 pot­
pi­sa na pra­vo čo­ve­ka da od­lu­či o svom kra­ju, jer „pra­
vo na ži­vot čo­ve­ka ne zna­či pri­nu­da na ži­vot”. Su­
vi­šno je po­mi­wa­ti vre­me do­la­ska Adol­fa Hi­tle­ra na
vlast u Ne­mač­koj 1933. go­di­ne, ko­ji se u okvi­ru svo­je
su­lu­de ide­je o „či­stoj i zdra­voj ra­si” (na­rav­no, u pr­
vom re­du ger­man­skoj) sil­no za­la­gao za uni­šte­we na­
ka­zno ro­đe­ne de­ce i du­šev­no bo­le­snih qu­di. Pret­
po­sta­vqa se da je do av­gu­sta 1941. go­di­ne is­tre­bqe­
no oko 80.000 bo­le­sni­ka s shi­zo­fre­ni­jom, oso­ba obo­
le­lih od epi­lep­si­je i pa­ra­li­ze, du­šev­no za­o­sta­lih
li­ca, kao i du­šev­no po­re­me­će­nih kri­mi­na­la­ca. Sma­
tra se da su upra­vo ova­kva zbi­va­wa u na­ci­stič­koj Ne­
mač­koj uti­ca­la na to da Ne­mač­ka do da­nas zva­nič­no
ne odo­bri euta­na­zi­ju [2].
DANAŠWE STAWE U SVETU
Ho­lan­di­ja je 2001. go­di­ne po­sta­la pr­va ze­mqa na
sve­tu u ko­joj je euta­na­zi­ja za­ko­nom do­zvo­qe­na, dok je
Bel­gi­ja ovo isto uči­ni­la 2002. Skan­di­nav­ske ze­mqe
i En­gle­ska su na sa­mom pra­gu da ta­ko­đe za­ko­nom odo­
bre euta­na­zi­ju. Ko­mi­tet za qud­ska pra­va Uje­di­we­nih
na­ci­ja (The U.N. Hu­man Rights Com­mit­tee) je 2001. go­
di­ne kri­ti­ko­vao le­ga­li­za­ci­ju euta­na­zi­je u Ho­lan­di­
ji, dok je Sa­vet Evro­pe (The Co­un­cil of Euro­pe) u apri­
lu 2005. go­di­ne od­ba­cio euta­na­zi­ju kao za­ko­no­dav­no
sred­stvo za pri­vo­đe­we ži­vo­ta kra­ju.
Da li tre­ba da se iz­ne­na­di­mo ka­da ču­je­mo da je sko­
ra­šwe is­tra­ži­va­we u Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji po­ka­za­lo da
90% is­pi­ta­ni­ka sma­tra da te­ški i ne­iz­le­či­vi bo­le­
sni­ci ima­ju pra­vo da zah­te­va­ju od le­ka­ra da im pre­
kra­ti mu­ke, dok 71% is­pi­ta­ni­ka mi­sli da rod­bi­nu i
dok­to­re ko­ji se od­lu­če na ta­ko ne­što ne tre­ba kri­
vič­no go­ni­ti. U ve­ći­ni evrop­skih ze­ma­qa euta­na­zi­
ja je, iako za­ko­nom još ni­je odo­bre­na, pre­ćut­no do­
zvo­qe­na. I da­qe su po­de­qe­na mi­šqe­wa me­đu le­ka­ri­
ma u sve­tu (i oni­ma hri­šćan­ske ori­jen­ta­ci­je) o to­
me da li bo­le­sni­ku u bez­na­de­žno te­škom sta­wu tre­
ba pru­ži­ti me­di­cin­sku po­moć do sa­mog kra­ja funk­
ci­o­ni­sa­wa sr­ca i mo­zga, ili se od­lu­či­ti za ne­ku vr­
stu ubla­že­ne euta­na­zi­je, ko­ja bi pre­sta­ja­wem da­va­wa
me­di­cin­skih uslu­ga mo­gla sa­mo iz­ve­sno vre­me (ne­ka­
da i du­že) da pro­du­ži ži­vot bo­le­sni­ku.
U svom vred­nom član­ku na­ši po­zna­ti le­ka­ri Jo­
ka­no­vić i Ni­ko­lić [3] ener­gič­no od­bi­ja­ju euta­na­zi­
332
ju, pru­ža­ju­ći je­da­na­est do­sta ube­dqi­vih raz­lo­ga za­
što su pro­tiv we. Da­nas u Sr­bi­ji Za­kon o kri­vič­
nom po­stup­ku ne kva­li­fi­ku­je euta­na­zi­ju, ali je na­
ši po­zi­tiv­ni prav­ni pro­pi­si ne odo­bra­va­ju, te je
ona ozna­če­na kao ubi­stvo, po­što je ži­vot prav­no
do­bro, a we­go­vo uni­šte­we po­sta­je po­vre­da prav­nog
do­bra. Ne­sum­wi­vo je čo­ve­ko­vo pra­vo (ga­ran­to­va­no
Usta­vom) da ras­po­la­že sop­stve­nim ži­vo­tom, te sto­
ga po­ku­šaj sa­mo­u­bi­stva i sa­mo­u­bi­stvo ne pod­le­žu
prav­noj od­go­vor­no­sti. Pi­ta­we mo­guć­no­sti, uslo­va i
na­či­na pre­no­še­wa to­ga pra­va na dru­go li­ce za­sad je
ne­ja­sno i prav­no ne­re­gu­li­sa­no. Pre­ma ne­zva­nič­nim
iz­ja­va­ma, ve­ći­na na­ših le­ka­ra je pro­tiv euta­na­zi­je,
ko­ja se još na­zi­va i ubi­stvom iz mi­lo­sr­đa (u ne­mač­
koj no­men­kla­tu­ri to je Gnadentötung, u an­glo­sak­son­
skoj mercy-kil­ling).
NAŠE NEDOUMICE I PITAWA
U od­bi­ja­wu euta­na­zi­je kod ve­ći­ne qu­di le­ži naj­
pre skri­ven strah od mo­guć­no­sti we­ne zlo­u­po­tre­be
ka­da i ako sa­mi do­spe­ju u bez­na­de­žno bo­le­sno sta­we.
Stav mno­gih qu­di, pa i pra­vo­slav­nih hri­šća­na, s
ma­lim iz­u­ze­ci­ma (ja­ka ve­ra!) ra­di­kal­no se me­wa ka­da
sa­mi po­sta­nu te­ški bo­le­sni­ci sa bo­lo­vi­ma, bez iz­
gle­da na po­boq­ša­we. Osta­ju, me­đu­tim, otvo­re­na mno­
ga dru­ga va­žna pi­ta­wa na ko­ja od po­bor­ni­ka euta­na­
zi­je u za­pad­nom sve­tu do­bi­ja­mo ne­pot­pu­ne i ne­za­do­
vo­qa­va­ju­će od­go­vo­re. Dva naj­va­žni­ja pi­ta­wa su: ko
od­lu­ču­je i ko iz­vr­ša­va akt ubi­stva iz mi­lo­sr­đa, od­
no­sno ko že­li smrt bo­le­snog li­ca – on sam, rod­bi­na
ili bol­nič­ko oso­bqe?
Zna­mo da je psi­hič­ko sta­we bo­le­sni­ka ko­ji umi­
re (ka­da se to ne de­ša­va u ko­mi, ko­ja je če­šća po­ja­
va od sve­snog umi­ra­wa qu­di, što, lič­no, pri­pi­su­jem
Bož­joj mi­lo­sti i ohra­bre­wu apo­sto­la Pa­vla iz we­go­
ve Prve po­sla­ni­ce Korićanima, u ko­joj se ka­že da je
„vje­ran Bog ko­ji vas ne­će pu­sti­ti da se is­ku­ša­te već­
ma ne­go što mo­že­te, ne­go će uči­ni­ti sa is­ku­še­wem
i kraj, da mo­že­te pod­ni­je­ti”) ve­om ­ a pro­men­qi­vo, pa
da se we­gov zah­tev za euta­na­zi­jom ne­ka­da iz da­na u dan
me­wa i da je druk­či­ji. Bo­le­snik te­škog sta­wa je – ovo
ne sme­mo da za­bo­ra­vi­mo – na­ro­či­to ose­tqiv na sve­
sne i ne­sve­sne po­ru­ke rod­bi­ne; ne­po­žeq­nost we­go­
vog da­qeg po­sto­ja­wa ja­ča u we­mu že­qu za smr­ću. Psi­
ho­a­na­li­tič­ka gra­na u psi­hi­ja­tri­ji i psi­ho­te­ra­pi­ji
une­la bi oprav­da­nu sum­wu upra­vo on­da ka­da se le­ka­
ri i rod­bi­na ener­gič­no za­la­žu za euta­na­zi­ju ili su
pro­tiv we. Prof. Mi­lan Po­po­vić [4] svoj čla­nak po­
či­we re­či­ma: „Ni o jed­nom etič­ko­prav­nom pro­ble­mu
u me­di­ci­ni po­sled­wih go­di­na u sve­tu ne go­vo­ri se sa
to­li­ko stra­sti kao o euta­na­zi­ji.”
U pr­vom slu­ča­ju mo­gu­će je da je reč o skri­ve­nim sa­
di­sti­ma sa ne­sve­snim ubi­lač­kim im­pul­si­ma (po­sled­
wih go­di­na ot­kri­ve­no je ne­ko­li­ko skan­da­la u evrop­
skim i ame­rič­kim bol­ni­ca­ma s du­šev­no iz­o­pa­če­nim
le­ka­ri­ma i se­stra­ma ko­ji su ne­kon­tro­li­sa­no vr­ši­li
 SRPSKI ARHIV ZA CELOKUPNO LEKARSTVO
euta­na­zi­je); u dru­gom slu­ča­ju om­ni­po­ten­ci­ja čo­ve­ka je
ta ko­ja ho­će da od­lu­ču­je o smr­ti i ži­vo­tu dru­gih qu­di
(om­ni­po­ten­ci­ja je do­ži­vqaj sve­mo­ći u ra­nom uz­ra­stu
kod de­ce, kod tzv. pri­mi­tiv­nih qu­di, kod du­šev­nih
bo­le­sni­ka, ali se po­vre­me­no ja­vqa i kod dru­gih qu­di
obe­le­že­nih ja­čim nar­ci­stič­kim po­tre­ba­ma).
Po­sto­je, ra­zu­mqi­vo, i dru­gi raz­lo­zi iz­van po­zna­
tih nam hri­šćan­skih ili, ši­re uzev­ši, re­li­gi­oz­ nih
raz­lo­ga, za­što ubi­stvo iz mi­lo­sr­đa ni­je svu­da pri­
hva­će­no i za­što se le­ka­ri (i ne sa­mo oni) još pro­
ti­ve euta­na­zi­ji (ma­da sve ma­we). Ne­ki od raz­lo­ga su
do­sa­da­šwa me­di­cin­ska di­jag­no­sti­ka i prog­no­sti­ka
i me­di­cin­sko le­če­we, ko­ji su, i po­red op­se­wu­ju­ćih
na­pre­da­ka u me­di­ci­ni po­sled­wih go­di­na, ne­pot­pu­
ni, a če­sto i ne­tač­ni. Uvek iz­no­va se de­ša­va da ne­ki
bo­le­snik te­škog sta­wa i od ko­jeg su svi „di­gli ru­ke”
ozdra­vi, bi­lo upor­no­šću i qu­ba­vqu naj­bli­žih, bi­
lo neo­če­ki­va­nom re­li­gi­o­znom ili ne­kom dru­go me­
ta­no­jom, ko­ja oži­vqa­va is­tro­še­ni imu­no­lo­ški si­
stem u or­ga­ni­zmu bo­le­sni­ka – tač­ni­je, ču­de­sno ob­na­
vqa we­gov ne­u­ro­en­do­kri­no­im ­ u­no­lo­ški si­stem, kao
da je ova­kvo iz­le­če­we de­lo Bož­je, de­lo ču­da, neo­bja­
šwi­vo za na­šu ra­ci­on ­ al­nu pa­met (po­vre­me­na, iako
ret­ka, ova­kva ču­da se do­ga­đa­ju i da­nas na sve­tim me­
sti­ma hri­šćan­skog ho­do­ča­šća; u Evro­pi, naj­če­šće
u Lur­du i u Fa­ti­mi u Por­tu­ga­lu, u ma­na­sti­ru Ostro­g
u Cr­noj Go­ri). Da­na­šwa me­di­ci­na ta­ko­đe ras­po­la­
že re­la­tiv­no uspe­šnim sred­stvi­ma za umi­re­we ne­
pod­no­šqi­vih bo­lo­va kod ne­iz­le­či­vog bo­le­sni­ka, i
to pri we­go­voj oču­va­noj sve­sti (što je va­žno za hri­
šćan­ske ver­ni­ke).
U Evro­pi i SAD je iz­ra­že­na po­tre­ba za po­di­za­wem
i odr­ža­va­wem bol­ni­ca u ko­ji­ma bi se i kod me­di­cin­
skog oso­bqa i kod bo­le­sni­ka od­ga­jao tzv. ho­spi­cij­ski
men­ta­li­tet (lat. ho­spic – sklo­ni­šte, svra­ti­šte; bol­
ni­ca), ko­ji se od­no­si na pot­pu­no po­što­va­we qud­ske
lič­no­sti, a sa­mim tim i we­go­ve smr­ti pri oču­va­noj
sve­sti, na oslo­bo­đe­we od po­ni­ža­va­ju­ćih bo­lo­va, pri­
sne raz­go­vo­re s vo­qe­nim oso­ba­ma i wi­ho­vo pri­su­stvo
po­red bo­le­sni­ka. Ova­kav tip bol­ni­ce mo­gu­će je osno­
va­ti pod uslo­vom da u za­pad­nom (hri­šćan­skom?) sve­
tu ne pre­o­vla­da­va­ju pe­si­mi­zam i bez­na­đe, ko­je, po pra­
vi­lu, pra­ti gu­bi­tak vo­qe za ra­đa­wem. No­vi tip bol­
ni­ca tre­ba­lo bi da oku­pi me­di­cin­sko oso­bqe ko­je je
sa­ču­va­lo i da­qe u se­bi ne­gu­je re­li­gi­o­zno uve­re­we o
smi­slu ži­vo­ta i smr­ti, jer je­di­no ta­da mo­že s ve­rom,
na­dom i qu­ba­vqu da ne­gu­je bo­le­sni­ke ko­ji su u te­škom
* Rukopis je dostavqen Uredništvu 9. 1. 2008. godine.
 333
sta­wu do wi­ho­vog kra­ja [5, 6]. Za­gre­bač­ki pro­fe­sor
te­o­lo­gi­je Po­za­ić [7] pri­me­ću­je: „Kao što je pre­o­bra­
zba na­či­na po­ro­da bi­la jed­no od naj­ve­ćih po­stig­nu­
ća u pr­voj po­lo­vi­ci XX sto­le­ća, ta­ko bi dru­ga po­lo­
vi­ca tog istog sto­le­ća, mo­gla bi­ti obe­le­že­na pre­o­
bra­zbom na­či­na umi­ra­wa. Ov­dje, me­đu­tim, iz­bor još
ni­je ko­nač­no uči­wen: ‘na do­bro ili zlo’. Pre­o­bra­zba
na zlo bit će ako pre­vag­ne euta­na­zij­ski men­ta­li­tet
– kul­tu­ra smr­ti; pre­o­bra­zba na do­bro, ako po­bi­je­di
ho­spi­cij­ski men­ta­li­tet – kul­tu­ra ži­vo­ta.”
ZAKQUČAK
Euta­na­zi­ja je to­kom svo­je pri­me­ne u isto­ri­ji qud­
skog ro­da naj­če­šće bi­la zlo­u­po­tre­bqa­va­na (se­ti­mo
se na­red­be egi­pat­skog fa­ra­o­na je­vrej­skim ba­bi­ca­ma o
ubi­ja­wu mu­ške je­vrej­ske de­ce na ro­đe­wu u vre­me Moj­
si­ja – Dru­ga Moj­si­je­va kwi­ga, 1, 16); sto­ga ne­ma ni­
ka­kvih osno­va da mi­sli­mo da se to isto ne­će do­ga­đa­
ti i u 21. ve­ku uko­li­ko bu­de svu­da za­ko­nom odo­bre­na.
Bez ob­zi­ra na sla­bqe­we hri­šćan­ske ve­re da­na­šwih
hri­šća­na u sve­tu, ulo­ga hri­šćan­skih du­hov­ni­ka i da­
qe je ve­li­ka. Ne­ma­li je broj ne­iz­le­či­vih bo­le­sni­ka
u Evro­pi i SAD ko­ji tra­že po­moć i sa­vet is­ku­snog
du­hov­ni­ka, me­đu ko­ji­ma ima i stal­nih čla­no­va me­di­
cin­skog oso­bqa u bol­ni­ca­ma (u SAD, Nor­ve­škoj). Ot­
ka­da je i u na­šim bol­ni­ca­ma do­zvo­qen pri­stup du­
hov­ni­ka, po­la­ko se po­ve­ća­va broj bo­le­sni­ka ko­ji tra­
že od sve­šte­ni­ka da se is­po­ve­de i pri­če­ste. U Spe­ci­
jal­noj bol­ni­ci za pre­ven­ci­ju i le­če­we ce­re­bro­va­sku­
lar­nih obo­qe­wa „Sv. Sa­va” u Be­og­ ra­du već ne­ko­li­ko
go­di­na po­sto­ji ka­pe­la u ko­joj sve­šte­ni­ci vr­še bo­go­
slu­že­wa i pru­ža­ju dru­ge uslu­ge bo­le­sni­ci­ma.
LITERATURA
1. Kennedy P. Preparing for the Twenty-First Century. London:
Fontana Press; 1993.
2. Eissler RK. Der sterbende Patient. Stuttgart: Frommann; 1978.
3. Jokanović D, Nikolić A. O eutanaziji. Srp Arh Celok Lek 1982;
110(11):1387-9.
4. Popović M. Eutanazija, stari problemi i novi izazovi. Zdravstvena
zaštita 2002; (3):27-31.
5. Kübler-Ross E. Razgovori sa umirućima. Zagreb: „Oko tri sata
ujutro”; 1976.
6. Kübler-Ross E. Reif werden zum Tode. Stuttgart: Kreuz; 1986.
7. Pozaić B. Hospicij promoviše kulturu života. Zagreb: „Obnovljeni
život”; 1993.