DRZAVNI UNIVERZITET U NOVOM PAZARU

SEMINARSKI RAD
Predme: Uvod u pravo
Tema: Opsta i pojedinacna pravna norma

Mentor Student
Doc Dr Ganic Senad Amela Derdemez
003032/17
 Novi Pazar, 2018 god

Sadrzaj

Uvod.................................................................................................................................................3
1.1. Norma i normalnost...............................................................................................................4
1.2.Vrste normi.............................................................................................................................6
2. Pravne norme................................................................................................................................8
3. Elementi pravne norme.................................................................................................................8
3.1. Uslovi (okolnosti) primene pravne norme (pretpostavka dispozicije).................................9
3.2. Normativna radnja (dispozicija)..........................................................................................10
3.3. Pretpostavka za primenu sankcije........................................................................................11
.3.3.1. Pojam pravne odgovornosti.........................................................................................13
3.4. Sankcija...............................................................................................................................14
3.4.1. Pojam............................................................................................................................14
2.4.2. Vrste sankcija................................................................................................................16
4. Vrste pravnih normi....................................................................................................................18
4.1. Vrste normi s obzirom na njihovu opštost - opšte i pojedinačne norme..............................18
4.2. Vrste pravnih normi s obzirom na stepen određenosti........................................................23
Zakljucak........................................................................................................................................26
Literatura........................................................................................................................................27

2
Uvod
Tema mog seminarskog rada je Opsta i pojedinacna pravna norma, u daljem delu rada pisla sam o
normama u opste sa posebnim osvrtom na opste i pojedinacne pravne norme. Moze se reci da su
norme su svuda oko nas. Ljudsko društvo, kakvo poznajemo, bez normi ne bi postojalo.
Zapravo, norme jesu suština društva. One uspostavljaju i regulišu skoro sve društvene odnose. I
kada se u jednom društvu raspadnu najvažniji normativni sistemi (moral, pravo) raspada se i
društo sâmo. Zato čak i u najprimitivnijim ljudskim zajednicama postoji niz normi koji uređuje
njihov život: od svakodnevnih poslova, do najvažnijih međuljudskih odnosa, od verskih rituala
do odnosa muškaraca i žena, od raznoraznih zabrana do raznih dozvola i najzad od gramatičkih
pravila do pravila mnogih igara. I samo letimičan pogled na nekoliko primera, potvrdjuje ovu
tezu: „Ne čini drugom ono što ne želiš da se tebi čini“, „zabranjeno je u restoran uvoditi pse“,
„brak između onih koji su osuđeni zbog toga što su suprugu o glavi radili, poništava se kao da
nije ni bio”, “u crkvu se ulazi gologlav”, “pre početka zvanične fudbalske utakmice intonira se
nacionalna himna”, “rečenica uvek započinje velikim slovom”, itd.
Dakle, norme ili pravila su svuda oko nas. Međutim, sveprisutnost normi govori samo o
njihovom značaju za ljudsko društvo, ali ne i o tome šta norme zapravo predstavljaju i koje sve
vrste normi postoje. Ipak, i samo površan pogled na navedene primere može da nam ukaže na dve
stvari. Prvo, norma predstavlja iskaz o nečemu što treba da se dogadja. Ona je propis, uputstvo o
poželjnom ljudskom ponašanju, bilo tako što nam nalaže bilo tako što nam zabranjuje da nešto
činimo. I drugo, raznolikost normi je velika. Naime, postoji bitna razlika između, recimo,
prvopomenute norme „ne čini drugom ono što ne želiš da se tebi čini“ i poslednje “rečenica uvek
započinje velikim slovom”. Tu razliku svak intuitivno oseća, čak i ako ne može da objasni u
čemu je njena suština. Međutim, pre nego što objasnimo koje sve vrste normi postoje i po kojim
se to osobinama pravne norme razlikuju od svih drugih, neophodno je da se detaljnije objasni
prvo pitanje, to jest šta je to zapravo društvena norma.

3
1.1. Norma i normalnost

Termin „norma“ je latinskog porekla i izvorno označava tesarski ili stolarski uglomer. I već u
ovom prvobitnom značenju vidi se da norma ukazuje na alat za merenje, na merilo, na prav ugao.
Zato je ona bila zgodan termin da kasnije označi i merilo ili standard kojim se mere ljudske
radnje. Slično se može reći i za latinsku reč regula, koju kod nas prevodimo kao pravilo, a koja
se katkad smatra kao sinonim za reč norma. Regula je označavala „lenjir“, često i „libelu“ i
takođe služila za merenje, premeravanje i odmeravanje, prvo kod zanatlija, a kasnije se njeno
značenje širi i na merenje i odmeravanje ljudskih ponašanja (iz reči regula dolaze i druge poznate
latinske izvedenice, poput reči rex, regere, itd). Prema tome, već u svom izvornom značenju
„norma“ i „pravilo“ predstavljaju srodne termine. To su ostali i do danas, a što se lako uviđa ako
se pogledaju značenja ta dva izraza u drugim jezicima, engleskom i francuskom na primer.
Engleska reč rule (pravilo) označava (1) “princip u skladu s kojim se ponašamo ili se zahteva da
se ponašamo”, a zatim (2) “preovlađujući običaj ili standard; normalno stanje stvari. Slično je i s
izrazom norm, koji može da znači standard ili obrazac prema kojem se ponašamo ali i uobičajeno
ponašanje. Francuska reč règle (pravilo) takođe označava moralna, tehnička, konvencionalna
pravila ali i naučne zakone i socijalne pravilnosti. Isto značenje ima i francuska reč norme, jer
označava (1) pravilo, princip prema kojem se treba ravnati kada se deluje ili kada se rasudjuje i
(2) uobičajeno stanje, koje je prisutno u većini slučajeva.
Ako se pažljivo analizira današnje značenje reči norma (a i reči pravilo) u pomenutim jezicima,
vidi se da je ostalo u njemu dosta od onog izvornog, autentičnog značenja. Norma nije samo
zahtev da učinimo „to i to“; ona je i preovlađujući standard, obrazac da se uporedi i izmeri da li
nešto odstupa od uobičajenog, normalnog, kao što uglomer, metaforično rečeno, meri odstupanja
od onog izvornog „pravog ugla“. I u engleskom i u francuskom jeziku obe reči, dakle, imaju dva
osnovna značenja; prvo, prema kojem norma (pravilo) propisuje nešto što treba da bude; i drugo,
koje ukazuje da je nešto uobičajeno, normalno, standardno. I zato, da bi se razumeo pojam norme
uopšte, treba skrenuti pažnju na razliku između ta dva značenja: na razliku između (1) onoga što
je normalno i (2) onoga što je normativno. 1

1
"Uvod u pravo," Radomir Lukić, Budimir Košutić, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, Izdavački
centar Javno preduzeće "Službeni glasnik", Beograd, 2008. Godina str89
4
Ili drugim rečima, na razliku između normalnosti i norme.2 Radi se o razlici između stvarne,
realne, empirijske regularnosti (ponavljanja) nekog ponašanja i normativne regulisanosti koja ide
za tim da neko ponašanje postane regularno (da se upražnjava, ponavlja).
Normalnost je statistička kategorija. Ono što se događa u proseku jeste normalno, a suprotno od
toga, ono što je retko ili izvan proseka bilo bi nenormalno. Tako je normalno da većina ljudi ne
može da se kupa u izrazito hladnoj vodi, dok jedan manji broj to može. Ili je normalno da kad
pada kiša ljudi nose kišobrane, ali uvek bude i onih koji ih iz nekog razloga ne nose. Međutim,
iskaz “kada pada kiša, ljudi po pravilu nose kišobrane” nije istinska norma, jer on samo opisuje
jednu uobičajenu činjenicu. Norma, međutim, postoji ako se kaže: “kada pada kiša ljudi su dužni
da nose kišobrane.” Taj drugi iskaz ništa ne opisuje, ne govori o činjenicama, o stvarnom stanju
stvari. On propisuje, govori o onome što treba da bude, o jednom poželjnom stanju stvari do
kojeg će doći ako se norma poštuje, ako se obaveza koju ona nameće, izvršava. Istina, takva
norma nam već na prvi pogled deluje bizarno, da ne kažemo besmisleno, jer zbog čega bi neko
propisivao ponašanje koje je inače uobičajeno i koje se normom ne nameće racionalnom čoveku?
Tako zapravo dolazimo do pitanja o tome kakav je odnos norme (normativnosti) i normalnosti.
Može se reći da taj odnos može da se razvija u dva pravca. Naime, moguće je da je jedno
ponašanje i inače normalno, da je jedan obrazac ponašanja već raširen, a da se onda norma
pridodaje samo da bi sprečila promenu tog obrasca, da bi ga dodatno ojačala. Na primer, većina
studenata i nastavnika na univerzitetu na fakultete dolazi pristojno obučena i to je normalno
ponašanje. Uvođenjem eventualnog kodeksa oblačenja koji bi sadržao norme o tome šta se
smatra pristojnim (to jest dozvoljenim) a šta ne, samo se obeshrabruju eventualna pojedinačna
odstupanja od uobičajenog, normalnog načina oblačenja. Jasno je da bi u našem primeru s
kišobranom norma koja bi nametala obavezu da po kiši nosimo kišobrane bila iz više razloga
suvišna. Međutim, ponekad je korisno i neophodno „ojačati“ ustaljeni način ponašanja. Tako na
primer, veliki broj značajnih društvenih i pravnih normi (one koje se odnose na zaštitu
najvažnijih dobara: života, zdravlja, svojine) samo učvršćuju uobičajena ponašanja, jer nije
normalno da ljudi na primer ubijaju, pljačkaju ili fizički nasrću jedni na druge.

2
Ili, što dodje na isto, između pravilnosti i pravila.
5
 Ove norme, dakle, idu za tim da spreče devijantna, nenormalna, neuobičajena društvena
ponašanja, ali koja su potencijalno opasna i koja, i kad su sporadična, ugrožavaju društvo i
pojedince. S druge strane, norme mogu da dejstvuju i u pravcu koji je suprotan od ustaljenog
ponašanja. Tako na primer, nekada je bilo normalno da žene ne budu jednake u pravima s
muškarcima, kako u porodici, tako i u javnom životu. Bilo je potrebno da se usvoji i prihvati
čitav niz normi (kako pravnih, tako i moralnih) koje su izjednačavale prava žena (pravo na
sticanje imovine, na staranje o deci, politička prava, itd) kako bi se takvo do tada „normalno“
stanje stvari promenilo u poželjnije stanje. U ovom slučaju norma služi da izvrši pritisak na
ustaljeno ponašanje ljudi, da ga učini što manje poželjnim i da ga na taj način promeni.
Dakle, kako god bilo, o kojem god pravcu delovanja normi na stvarnost da govorimo, jasno je da
norma propisuje način ponašanja koji „donosilac“ norme smatra poželjnim i vrednim. U
postizanju tog cilja, norma često nameće obavezu da se ljudi na taj poželjan način ponašaju, a
ukoliko su u iskušenju da normu ne poštuju u izgled im se stavljaju i nepovoljne posledice
prekršaja te norme u vidu kazne.

1.2.Vrste normi

Norme uopšte se uglavnom razlikuju u nekoliko bitnih tačaka. Prvo, one mogu da se razlikuju po
svom sadržaju, to jest po vrsti aktivnosti koju uređuju. Tako na primer, postoje norme gramatike,
pravila mode, saobraćajni propisi itd. I svaka od ovih grupa normi uređuje određenu vrstu
aktivnosti - jedne se bave time kako treba pravilno da pišemo i govorimo, druge se odnose na
aktuelne uzuse u odevanju a treće uređuju naše ponašanje kao učesnika u saobraćaju. Drugo,
norme mogu da se razlikuju po stepenu obaveznosti odnosno po načinu na koji obavezuju.
Recimo, norme „ne čini drugom ono što ne želiš da se tebi čini“ i “rečenica uvek započinje
velikim slovom”, nisu na isti način obavezujuće, niti su posledice njihovog prekršaja po
prekršioca identične. Prva se norma smatra temeljnom moralnom normom, „zlatnim pravilom“
koja je u osnovi hrišćanske civilizacije i kao takva služi kao osnova za mnoge druge norme, 3

a njeno se kršenje smatra ozbiljnim moralnim prekršajem, dok prekršaj druge norme, osim
3
"Uvod u pravo," Radomir Lukić, Budimir Košutić, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, Izdavački
centar Javno preduzeće "Službeni glasnik", Beograd, 2008. Godina str90
6
eventualne slabe ocene na pismenom zadatku ili podsmeha zbog elementarnog nepoznavanja
gramatike ne može da izazove ozbiljnije posledice po prekršioca.
I najzad treće, norme se razlikuju po načinu na koji su nastale. Ova razlika predstavlja osnov za
razdvajanje moralnih od verskih normi, pravnih od običajnih normi. Jedne norme stvaraju
institucije (država, crkva, sportske asocijacije, udruženja građanja) dok druge (moralne i običajne
recimo) nastaju u društvu, difuzno, dakle, ne stvara ih neka određena institucija. Prve se stvaraju
trenutno, svesno i promišljeno, kroz proces racionalnog odlučivanja, dok druge na svet dolaze
spontano i postepeno.
Klasifikacija normi na koju ćemo se osloniti, kako bi dospeli do pojma koji je ovde u centru
pažnje – do pojma pravne norme – ne počiva samo na jednom od ovih kriterijuma. Istina je da se
na primer pravne norme razlikuju od religioznih po načinu nastanku. Prve uglavnom donosi i
primenjuje država, dok su druge sadržane u svetim knjigama ili ih donose crkvena tela. Ali
razlika između njih je i u stepenu obaveznosti, a delimično i u sadržini, pogotovo što se u
modernoj državi, pravo više ne bavi odnosom čoveka i Boga ili pojedinca i crkve, a to je
specifičan sadržaj većine religioznih normi. Ili ako na drugoj strani posmatramo na primer
moralne i pravne norme, njihova sadržina najčešće se podudara. Štaviše ako se podsetimo onoga
što je rečeno o najvažnijim odlikama prava, shvatamo da pravne norme za razliku od moralnih i
nemaju specifičnu sadržinu već one potencijalno mogu da regulišu bilo koji društveni odnos.
Stoga se svaka korisna klasifikacija ne oslanja samo na jedan kriterijum, već može da se zasniva
na više različitih kriterijuma za razlikovanje normi. U daljem tekstu pažnja će se posvetiti opisu
pravnih normi i njenih svojstava, dok će o osobinama nekih drugih važnih vrsta društvenih normi
(običajne i moralne norme) više biti reči u poglavlju o izvorima prava.4

2. Pravne norme

4
"Uvod u pravo," Radomir Lukić, Budimir Košutić, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, Izdavački
centar Javno preduzeće "Službeni glasnik", Beograd, 2008. Godina str92
7
Pravne norme se definišu uobičajenim logičkim postupkom per genus et differentiam. Viši rod,
kojem pravne norme pripadaju, jesu društvene norme. U najširem značenju, kako je pokazano,
društvene norme su pravila (zahtevi) o ponašanju (ljudi) u društvu.
Tako će se kao vrsna razlika između pravnih i drugih društvenih normi pokazati činjenica da
njihovo izvršenje nadzire i obezbeđuje država monopolom sile kojim raspolaže.
Pravna norma, dakle, jeste obavezno pravilo (imperativ, zapovest) o ponašanju (držanju, delanju,
aktivnosti) u društvu garantovano državnim autoritetom.
Da bi pravna norma bila delotvorna, zapovest koju sadrži mora biti obezbeđena sredstvom
podesnim da prinudi na poslušnost. To sredstvo je sankcija. Otuda se pravna norma još određuje
kao sankcionisano pravilo, naredba pod pretnjom ili iznudljiva zapovest.
Uspeh u usmeravanju ponašanja prema željenom cilju postiže se već pretnjom primene sankcije,
ali ako se pretnja ne pokaže delotvornom, država će je ostvariti svojom nadmoćnom silom i tako
iznuditi poslušnost, a ako ni to nije moguće, kazniće krivca zbog neposlušnosti.

3. Elementi pravne norme

Ono na šta treba skrenuti pažnju je to da norma nije isto što i član zakona ili nekog drugog
pravnog akta. Ona najčešće i nije sadržana u jednom članu, odnosno paragrafu zakona ili nekog
drugog pravnog akta, i relativno retko se u tom obliku nalazi, mada je i to moguće.
Pravne norme se izdvajaju iz takozvanog pravnog materijala (zakona, uredaba i drugih pravnih
akata u kojima se sadrže pojedini njihovi elementi). Ovo izdvajanje vrši pravna nauka, kao i
pravna praksa. Pravna nauka i praksa povezuju pojedine elemente pravnih normi iz raznih
članova jednog istog pravnog akta, a često i iz različitih pravnih akata. Jedan deo pravne norme
može, na primer, da se nalazi u jednom zakonu, a drugi u nekom sasvim drugom. 5

U domaćoj (i bivšoj jugoslovenskoj) teoriji prava relativno dosta pažnje posvećeno je pitanju
strukture pravne norme, što je rezultiralo u širokom, mada ne i u opštem prihvatanju

5
Uvod u pravo," Kosta Čavoški, Radmila Vasić, Pravni fakultet Univerzitet u Beogradu, Izdavački centar
Javno preduzeće "Službeni glasnik," Beograd, 2007. Godina str 65
8
četvorodelnog modela pravne norme. Za ovakvu konstrukciju pravne norme posebno je
zaslužan profesor Radomir Lukić. Prema Lukiću, pravna norma se sastoji od dispozicije,
odnosno primarnog pravila ponašanja, i od sankcije kao sekundarnog pravila ponašanja koje
sledi u slučaju kršenja pravila sadržanog u dispoziciji. Prekršaj dispozicije predstavlja
hipotezu (pretpostavku) sankcije, dok uslovne norme sadrže i hipotezu dispozicije, odnosno
opis okolnosti koje treba da se ostvare da bi nastupila obaveza predviđena u dispoziciji.
Praktično gledano, prema ovoj konstrukciji jedna potpuna četvorodelna norma izgledala bi, na
primer, ovako:

(1) ko ima godišnji prihod od određene delatnosti (hipoteza dispozicije),

(2) dužan je da plati porez u odgovarajućem procentu u odnosu na visinu prihoda (dispozicija);
(3) ako poreski obveznik ne plati porez u odgovarajućem procentu u odnosu na visinu prihoda
(pretpostavka sankcije ili delikt),
(4) nadležni organ je obavezan i ovlašćen da izvršiocu delikta izrekne kaznu propisanu zakonom
(sankcija).

3.1. Uslovi (okolnosti) primene pravne norme

(pretpostavka dispozicije)

Uslov primene pravne norme znači da subjekt pravne norme ima obavezu, može ili sme da se
ponaša u skladu sa normom u određenim okolnostima, odnosno uslovima. Uslov pravne norme
predstavlja onaj deo norme koji određuje okolnosti ili činjenice koje moraju da se dogode da bi se
dotična norma odnosila na subjekta koji se u takvim okolnostima našao.6
Dakle, ovaj deo norme nema normativan, preskriptivni karakter, on ništa ne propisuje već
predstavlja jedan činjenični, deskriptivni iskaz.
Pošto se u uslovu primene norme (pretpostavci dispozicije) opisuju to jest navode činjenice, za
čije postojanje ili nastupanje pravo vezuje izvesne normativne posledice (nastanak konkretnih

6
Uvod u pravo," Kosta Čavoški, Radmila Vasić, Pravni fakultet Univerzitet u Beogradu, Izdavački centar
Javno preduzeće "Službeni glasnik," Beograd, 2007. Godina str 68
9
prava i obaveza) takve činjenice nazivamo još i pravnim činjenicama.
Pravne činjenice su događaji ili ljudski postupci za čije nastupanje neki pravni propis pravni akt
vezuje nastanak prava ili obaveze određenog subjekta. Dakle nisu svi događaji, radnje ili
činjenice pravne činjenice, već samo one za čije postojanje neki važeći pravni akt vezuje
određene normativne posledice.
Svako pravo ili obaveza nastaju na osnovu prava, to jest na osnovu neke pravne norme. Pravne
norme mogu da nas obavežu, da nam nametnu neku dužnost („svako ko poseduje kuću ili stan
dužan je da plati porez na tu nekretninu“; „učenici su dužni da dolaze na vreme na časove“;
„zabranjeno je voditi ljubav u hladnjači za meso“) ili da nas ovlaste, da nam daju neko pravo
(„biračko pravo stiče se punoletstvom“, „svako ko napuni 65 godina života i 40 godina radno
staža ima pravo na penziju“).

Kao što se može primetiti, u svim ovim propisima, nastanak obaveze ili prava konkretnog
subjekta vezan je za postojanje izvesne činjenice. Primera radi, da bi postojala obaveza plaćanja
poreza, lice mora prvo da bude vlasnik kuće ili stana – onaj ko nije vlasnik nema tu obavezu. Ili
dolazak na čas u određeno vreme dužnost je učenika (znači neko mora da je učenik škole i dok je
učenik ta obaveza za njega važi) ali ne i recimo direktora škole ili psihologa. Ako se u Vajomingu
zateknete s onim koga volite zatvoreni u hladnjači, onda ne smete da vodite ljubav s njim. Isto to
važi i za sticanje prava. Činjenica da smo navršili 18 godina (i da smo duševno zdravi) daje nam
pravo da biramo i budemo birani, itd.

3.2. Normativna radnja (dispozicija)

Normativna radnja ili, kako se još kaže, dispozicija, predstavlja osnovni element pravne norme.
7
Ona izražava ono što treba, ne treba, može ili sme da bude učinjeno.
Ovo ponašanje bitan je element pravne norme, budući da bez njega norme i nema.
Gledano u okviru strukture potpune pravne norme, ovo je primarno, prvobitno pravilo
ponašanja koje se zahteva od subjekata norme i čije poštovanje ispunjava svrhu koju pred
sobom ima tvorac norme.
Ovo primarno pravilo (dispozicija) upućeno je licu ili licima koja predstavljaju subjekte
7
Uvod u pravo," Kosta Čavoški, Radmila Vasić, Pravni fakultet Univerzitet u Beogradu, Izdavački centar
Javno preduzeće "Službeni glasnik," Beograd, 2007. Godina str 69
10
pravne norme. Subjekti pravne norme su lica od kojih se zahteva da se ponašaju na određen
način, kojima se daje ovlašćenje ili dopuštenje da se ponašaju na određen način.. To mogu biti
ljudi, pojedinci kao privatna lica, ili kao službena lica koja deluju u ime različitih ustanova i za
njihov račun. Isto tako, to mogu biti grupe ljudi koje su organizovane u cilju obavljanja
različitih delatnosti (ekonomskih, političkih, naučnih, kulturnih), takozvana pravna lica. To
može biti i sama država.
S obzirom na svoju sadržinu, odnosno na prirodu onoga što prema dispozicija izražava kao
ponašanje koje treba ili ne treba, sme ili ne sme da se desi, dispozcije mogu biti zabranjujuće
(koje nameću obavezu nekog nečinjenja, uzdržavanja od činjenja), naređujuće (koje nameću
obavezu nekog aktivnog činjenja) i ovkašćujuće (koje ne nameću obaveze, već daju prava i
ovlašćenja subjektima da nešto čine ili ne čine u zavisnosti od svojih interesa i želja).

3.3. Pretpostavka za primenu sankcije

Pretpostavka (hipoteza) sankcije sadrži opis činjenica ili okolnosti koje predstavljaju uslov za
primenu pravila sadržanog u sankciji. Uslov za primenu sankcije je ponašanje suprotno onom
koje se dispozicijom zahteva. Takvo ponašanje je štetno za društvenu zajednicu, pa se zato ahteva
njegovo izbegavanje. Tako se u hipotezi sankcije navodi povreda ili prekršaj dispozicije kao
uslov za koji pravni poredak vezuje izricanje i primenu sankcije kao posledicu.8
Zavisno od ponašanja koje se dispozicijom zahteva, delikt se može izvršiti radnjom činjenja ili
nečinjenja. Uz to, valja pomenuti da delikt, osim određenog načina ponašanja, konstituiše još i
posledica ili dejstvo tog ponašanja.

Uz radnju i posledicu, materijalni sastojak delikta mogu da određuju i psihičke činjenice koje
izražavaju odnos subjekta prava prema učinjenom prekršaju, kao što su, na primer, motivi i
namera. Radnja i posle dica takođe mogu biti kvalifikovane načinom i sredstvom izvršenja,
vremenom, mestom, težinom. Uz delikt, kao uslov za primenu sankcije mogu biti predviđene i
neke druge činjenice, kao, na primer, neizvršenje kog drugog delikta, rok i slično.

8
"Osnovi prava," Dragan Mitrović, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2009. Godina str78
11
Krivičnopravni delikti su krivična dela. Norme krivičnog prava, rečeno je, imaju specifičnu
strukturu koju u jedinstvo povezuju samo dva elementa: pretpostavka sankcije i sankcija.
Dispoziciju, čiji prekršaj predstavlja uslov sankcije, određuje ili neki drugi pravni propis ili se
ona logičkim postupkom izvodi iz sadržaja hipoteze krivične sankcije kao suprotno ponašanje.
Krivično delo obuhvata radnju, posledicu te radnje i druge okolnosti koje bliže određuju radnju
kao ugrožavanje vrednosti zaštićenih pravnim poretkom. Važno je istaći da biće krivičnog dela
mora biti predviđeno zakonom. Dakle, samo ono ponašanje koje zakon odredi kao krivično delo,
koje je proti vpravno i koje je skrivljeno predstavlja krivičnopravni delikt.
„Ko se neovlašćeno useli u tuđu zgradu, stan, poslovne ili druge prostorije, kazniće se novčanom
kaznom ili zatvorom do dve godine“ (Krivični zakonik Republike Srbije, član 219. stav 1).
Građanskopravni delikt je delatnost kojom se drugome nanosi šteta. Ne smatra se deliktom
ponašanje koje predstavlja povredu neke valjano ustanovljene konkretne obligacije (ugovorna
odgovornost). Radnja činjenja ili propuštanja može biti protivpravna aktivnost, koja predstavlja
nepoštovanje zahteva sadržanih u dispozicijama propisa administrativnog, krivičnog ili kog
drugog prava, a može biti i delatnost saglasna sa pravom.

„Svako je dužan da se uzdrži od postupaka kojim se može drugom naneti šteta“ (Zakon o
obligacionim odnosima RS, član 16). „Ugovorna strana koja je dužna da obavesti drugu stranu o
činjenicama koje su od uticaja na njihov međusobni odnos, odgovara za štetu koju pretrpi druga
strana zbog toga što nije bila na vreme obaveštena“ (Zakon o obligacionim odnosima Republike
Srbije, član 268).9 Prekršaji u užem smislu jesu posebna vrsta delikata koji se označavaju kao
administrativni. Njihovo biće određuje povreda javnog poretka, u najširem značenju, i
predviđenost zakonom ili drugim propisima.
Prekršaji nalikuju krivičnim delima, pa se u nauci često označavaju kao izuzetno laka krivična
dela, ali se od njih, ipak, razlikuju prema brojnim osobinama: zaštićenom dobru, mogućem
subjektu izvršenja, odgovornosti, vrsti sankcija, svrsi kažnjavanja i drugim.

.3.3.1. Pojam pravne odgovornosti

9
“ (Zakon o obligacionim odnosima Republike Srbije, član 268).

12
Prekršaj dispozicije, odnosno neizvršenje obaveze ili dužnosti koju dispozicije predviđa, zahteva
odgovornost. Otuda je pojam odgovornosti blisko vezan za pojam obaveze. Pravna odgovornost
se na najopštiji način definiše kao podložnost prekršioca dispozicije sankciji. U problemskoj
oblasti pravne odgovornosti postavljaju se kao osnovna pitanja ko i pod kojim uslovima (treba da)
odgovara za ponašanje kojim se ne ostvaruje primarna pravna obaveza.
Na pitanje ko u pravu odgovara, ustanovljavaju se dva odgovora: (1) subjekat koji je svojom
sopstvenom radnjom prekršio dispoziciju i izazvao zabranjenu posledicu (individualna, lična
odgovornost) i (2) kolektiv kome izvršilac nedozvoljene radnje po nekom svom svojstvu pri pada
(kolektivna odgovornost). Na drugo pitanje, pod kojim uslovima se u pravu odgovara, moguće je,
opet, razlikovati dva tipična odgovora: (3) ako je prekršilac dispozicije kriv (subjektivna
odgovornost, odgovornost za vinost, „kulpozna“) ili (4) ako postoji uzročna veza između radnje i
štetne posledice, bez obzira na krivicu (objektivna odgovornost, odgovornost za posledicu,
„kauzalna“).
Vinost (krivica, krivnja ili culpa u širem značenju) predstavlja psihički odnos učinioca prema
deliktu određenog kvaliteta i utoliko se razlikuje od protivpravnosti. Vinost je normativan pojam
jer pozitivno pravo predviđa i zahteva (propisuje) sasvim određeno stanje svesti i volje kao osnov
odgovornosti uopšte ili za pojedina nedopuštena dela. Psihički odnos izvršioca prema delu
razdvaja se, po prirodi stvari, u vinost u pogledu radnje (delatnosna vinost) i vinost u pogledu
posledice (posledična vinost). Dva redovna oblika vinosti jesu umišljaj (dolus) i nehat (culpa).
Umišljaj je vrsta i stepen vinosti koji zahteva svesno i voljno preduzimanje radnje i ostvarivanje
posledice, što znači da je jedno lice odgovorno ako je (a) predvidelo i htelo štetnu posledicu ili je
(b) nije htelo, ali je posledicu stvarno predvidelo i svojom radnjom izazvalo.10

Nehat je oblik i stepen vinosti kojim se izražava svesno i voljno preduzimanje radnje i nemar u
pogledu posledice. Lice će u ovom slučaju biti odgovorno iako nije želelo posledicu, ako je (a)
bilo svesno mogućnosti njenog nastupanja, olako se nadajući da neće nastupiti ili da će je moći
sprečiti, ili ako (b) nije bilo svesno mogućnosti nastupanja posledice, ali je moglo i zato moralo
biti brižljivo u predviđanju i izbegavanju njenog nastupanja.

10
"Uvod u pravo," Vladan Kutlešić, Megatrend Univerzitet, Beograd, 2008. Godina str99
13
Nehat je lakši oblik vinosti jer izražava nemar, nebrigu, nesmotrenost, nepažnju u pogledu
posledice, za razliku od umišljaja koji izražava htenje ili pristajanje, i zato se u krivičnom pravu
za nehat odgovara samo kada je to zakonom predviđeno, a za umišljaj uvek. Uračunljivost je
podobnost za uračunavanje krivice i pretpostavka je vinosti. Naime, da bi jedno lice moglo da
bude podložno sankciji zbog prekršaja prava, njegova psihička svojstva moraju biti zrela
(duševna i intelektualna zrelost), odnosno svest i volja dovoljno razvijeni (tzv. razboritost). Otuda
je uračunljivost kao podobnost za psihički odnos sa svojom radnjom i njenom posledicom,
odnosno kao sposobnost rasuđivanja i odlučivanja, logička pretpostavka vinosti i lični osnov
odgovornosti. Uračunljivost ima dva elementa – intelektualni i voljni. Prvi se odnosi na
mogućnost shvatanja stvarne prirode i pravnog značaja dela, a drugi na moć htenja radnje ili
odlučivanja o preduzimanju radnje prema shvaćenoj prirodi i značaju dela.

3.4. Sankcija

3.4.1. Pojam

Kao upozorenje da će se naneti zlo oduzimanjem materijalnog ili duhovnog dobra, sankcija,
unapred propisana ili iskustvom potvrđena kao društvena reakcija za nepoštovanje pravila
određene društvene zajednice, predstavlja sredstvo uticaja ili dodatni motiv za poštovanje norme.
Pravna pravila su vrsta društvenih normi koja je od drugih odeljena posebnošću sankcije.
Sankcije pravnih normi, kako je već rečeno, izvršava država svojom neotklonjivom prinudom
(monopol fizičke sile). Pod silom se razume „upotrebu izvesnih podesnih sredstava, koja znače
direktnu ili indirektnu prinudu da nešto učinimo. Ne mislimo samo na bajonete i stvarnu upotrebu
sile ili silu koja stoji gotova da navali na nas, već na sva ona sredstva koja će biti podesna da
slome naš otpor i naterati nas da učinimo što ne bismo učinili dobre volje“
U normativnom smislu, sankcija je zapovest o ponašanju (a) prekršioca dispozicije i zapovest (b)
državnom organu da izrekne i primeni sankciju. U normativnom smislu, sankcija je zapovest o
ponašanju (a) prekršioca dispozicije i zapovest (b) državnom organu da izrekne i primeni
sankciju.

14
Materijalni smisao sankcije pokazuje se u izricanju apstraktno predviđene sankcije za konkretan
slučaj prekršaja dispozicije i u samoj primeni izrečene mere – konkretne radnje ili držanja –
subjekta prekršioca (voljno izvršenje) ili ovlašćenog državnog organa (prinudno izvršenje).
Tako, na primer, u Krivičnom zakoniku Republike Srbije (član 113) krivično delo ubistva ovako
je formulisano: „ko drugoga liši života, kazniće se zatvorom od pet do petnaest godina“. Prvi
iskaz, „ko drugoga liši života“, čini pretpostavku sankcije koja implicitno sadrži dispoziciju o
zabrani ubistva. Drugi, „kazniće se zatvorom od pet do petnaest godina“, jeste normativan
sastojak sekundarne zapovesti sadržane u sankciji. Kada se u legalnom postupku dokažu
postojanje dela i krivica učinioca i pojedinačnim aktom izrekne sankcija, sledi izvršenje sankcije.
Oba ta elementa – izricanje i primena – predstavljaju materijalno biće sankcije U građanskom
pravu, u kojem se obaveze, a neretko i sankcije, ustanovljavaju voljom stranaka, sankcija se,
pokazano je, sastoji u naknadi štete pričinjene neispunjenjem obaveze, kao i u drugim
slučajevima u kojima je odgovornost predviđena.
Zato se sankcija kao normativno pravilo neposredno obraća subjektu koji je štetu prouzrokovao
da štetu poravna, a tek ako dobra volja izneveri, obraća se državnom organu od kojeg zahteva da
na predlog oštećenoga ovome pruži zaštitu njegovih prava. U tom slučaju, materijalni smisao
sankcije sastoji se u plaćanju odštete dobrovoljno, bez posredovanja ili uz posredovanje suda, ili
prisilno, sudskim izvršenjem.
Postupak izricanja i primene sankcija pravni poredak ograničava načelom zakonitosti. Drugim
rečima, sankcija, njena priroda, visina i uslovi primene, moraju biti predviđeni zakonom, a kada
se strankama dopušta samostalno ugovaranje njene sadržine, onda za to mora postojati izričito
zakonsko ovlašćenje koje se može uživati samo u granicama koje zakon postavlja autonomiji
volje. S obzirom na težinu sankcija, naročito kazni, u krivičnom pravu je uspostavljeno načelo
nullum crimen, nulla poena sine lege, koje širom formulacijom osnovnog značenja dobija izgled
zapovesti:
„Nikome ne može biti izrečena kazna ili druga krivična sankcija za delo koje pre nego što je
učinjeno zakonom nije bilo određeno kao krivično delo, niti mu se može izreći kazna ili druga
krivična sankcija koja zakonom nije bila propisana pre nego što je krivično delo učinjeno“ (član
1. Krivičnog zakonika).

15
2.4.2. Vrste sankcija

Sankcije kao materijalne mere razvrstavaju se najpre prema licima, saobrazno vrstama delikata.
Krivičnopravne sankcije izriču se i primenjuju za izvršenje krivičnopravnih delikata. Prema
prirodi i težini delikata, sankcije mogu biti različitog intenziteta i na najopštiji način mogu se
podeliti na lakše i teže. U našem krivičnom zakonodavstvu, primera radi, sankcije su razvrstane u
tri grupe: kazne, mere upozorenja i mere bezbednosti. Vrste kazni su kazna zatvora, novčana
kazna, rad u javnom interesu i oduzimanje vozačke dozvole. Mere upozorenja su uslovna osuda,
kao pretnja kaznom, i sudska opomena, a izriču se za lakša krivična dela. U slučajevima
neuračunljivosti ili smanjene uračunljivosti ili u slučajevima utvrđene zavisnosti prekršioca
dispozicije od alkohola ili opojnih droga, kada je takvo stanje svesti u uzročnoj vezi sa učinjenim
krivičnim delom, sa ciljem specijalne prevencije, kao sankcije mogu biti izrečene mere
bezbednosti (čl. 78. i 79. Zakonika).
Mere bezbednosti obuhvataju: obavezno psihijatrijsko lečenje i čuvanje u zdravstvenoj ustanovi,
obavezno psihijatrijsko lečenje na slobodi, obavezno lečenje narkomana, obavezno lečenje
alkoholičara, zabrana vršenja poziva, delatnosti i dužnosti, zabrana upravljanja motornim
vozilom, oduzimanje predmeta, proterivanje stranca iz zemlje i javno objavljivanje presude. U
građanskom pravu, rečeno je, kazna se sastoji u naknadi prouzrokovane štete, koja, zavisno od
stepena krivice učinioca kada je odgovornost zasnovana na krivici, obuhvata stvarnu štetu,
emotivnu (ličnu) vrednost koju je stvar imala za oštećenog (pretium affectionis) i izgubljenu
dobit.11

Sve navedene sankcije obraćaju se neposredno licu koje je odgovorno. Ovde se misli na fizička
lica, ljude. Kao subjekti prava postoje još i tzv. pravna lica, za koja važe nešto drugačija pravila s
obzirom na njihovu prirodu i mogućnosti da čine delikte, odnosno „podnesu“ određene tipove
sankcija, ali o tome će biti reči u odeljku o subjektima prava. Osim sankcija prema licima, postoje
i sankcije koje se neposredno odnose na pravne akte, za koje smo, zasad, samo napomenuli da su
psihički ili materijalizovani psihički akti kojima se stvaraju ili koji sadrže pravne norme. Akti
podložni sankciji jesu neispravni, protivpravni, odnosno nezakoniti akti. Sankcije prema aktima
sastoje se u njihovom poništavanju.

11
"Uvod u pravo," Vladan Kutlešić, Megatrend Univerzitet, Beograd, 2008. godina
16
Postoje dve vrste tih sankcija: rušljivost i ništavost. Rušljivi pravni akti, relativno ništavi ili
oborivi, jesu pravni akti koji inače proizvode pravne posledice, ali koji se zbog nekih
nedostataka, u predviđenom roku i na predlog zainteresovanih subjekata, mogu poništiti.
To je naročito slučaj u građanskom pravu sa pravnim poslovima. Nedostaci koji uslovljavaju
rušljivost pravnog akta odnose se na manjkavost volje, koju kvalifikuju pretnja, prinuda, zabluda
i prevara. Uz to, postoje i drugi razlozi rušljivosti koji se na opšti način mogu izraziti kao
nepoštovanje zakonom propisanih uslova potrebnih za validnost pravnog akta. Kada ovlašćeno
lice pokrene postupak za poništavanje manjkavog akta i dokaže njegovu neispravnost, akt se
poništava, odnosno proglašava nevažećim. Pravne posledice koje je rušljiv akt proizveo
poništavaju se od početka (ex tunc), što znači da poništenje pravnog akta ima retroaktivno
dejstvo, odnosno smatra se da takav akt i nije bio donet.
Izuzetno, u predviđenim slučajevima, ili načelno, kada su zainteresovana lica sa tim saglasna, akt
se poništava za budućnost (ex nunc), što znači da se sprečava buduće dejstvo protivpravnog akta,
dok posledice koje su proistekle do donošenja akta ostaju na snazi.
Ništavost (apsolutna) pravnog akta predviđena je kao posledica nezakonitosti u svim oblastima
prava. U svakoj grani prava, pojedinačno, zakonom se bliže određuju uzroci te, teže vrste
neispravnosti pravnih akata. Osim kategoričkih zakonskih propisa, u utvrđivanju apsolutne
ništavosti akta uvažavaju se još ustavna načela i aktuelna moralna shvatanja sredine.
Nevažeći pravni akti poništavaju se od početka, što znači da se dejstva koja je proizveo uklanjaju
kao da akt nikad i nije bio donet. U teoriji građanskog prava postoji spor o tome da li sudska
odluka ima deklarativan ili konstitutivni karakter.

Prema prvom shvatanju, protivpravni akt je ništav po sebi (ipso iure), pa ako se akt u slučaju
spora i poništi sudskom odlukom, ta presuda samo konstatuje i objavljuje postojanje ništavosti.
Prema drugom mišljenju, sudska presuda je nužna, što znači da u pravnom smislu ništavost
postoji tek ako je utvrđena odlukom suda.
Između rušljivosti i ništavosti, kao sankcija neposredno usmerenih prema aktima, postoje bitne
razlike. Pošto se rušljivim aktom vređa interes onih koji su akt sačinili, važenje ili poništavanje
protivpravnog akta zavisi od volje subjekata čiji je interes povređen. Njihovo ovlašćenje na
pokretanje postupka ograničeno jerušljivosti) i objektivnim rokom od tri godine (računa se od
momenta nastanka protivpravnosti). Ništavim aktima povređuje se javni interes i zato postupak

17
za utvrđivanje njegove protivpravnosti može pokrenuti svako zainteresovano lice, dok su državni
organi po službenoj dužnosti obavezni da uočavaju, ispituju i utvrđuju razloge ništavosti.
Pokretanje postupka za utvrđivanje apsolutne ništavosti pravnog akta nije vezano za rok.

4. Vrste pravnih normi

4.1. Vrste normi s obzirom na njihovu opštost - opšte i pojedinačne norme

Podela pravnih normi na opšte i pojedinačne pravne norme je jedna od najznačajnijih i najčešće
zastupljenih podela pravnih normi. Ona se vrši prema broju subjekata, kao i prema broju
slučajeva na koje se norma odnosi. Dakle, kao merilo prvenstveno se uzimaju (1) subjekti kojima
je norma upućena ili (2) ponašanja koja norma reguliše, odnosno broj slučajeva (situacija) na
koje se norma odnosi. Nekada se koristi jedno od ova dva merila, ali se vrlo često ona i
kombinuju.
I to shvatanje o kombinovanju svakako je najprihvatljivije. To se najbolje vidi ako se, primera
radi, kao merilo uzme samo neodređen broj ponašanja, ali ne i broj subjekata, to jest njihova
odredivost. Tako je, na primer smatrao engleski pravnik Ostin, koji je propis koji nalaže
neodređen broj ponašanja pojedinačnom, konkretnom subjektu smatrao kao opštu normu. Po
takvoj klasifikaciji, zapovest gazde svom slugi Džonu Smitu da do kraja službovanja počinje sa
radom svako jutro u isto vreme bio bi opšta norma. Ali koliko je takva klasifikacija neprikladna
vidi se po tome što bi onda, po analogiji, i sudska presuda koja propisuje da neki konkretan
pojedinac trajno izvršava određenu obavezu u određenom trenutku (na primer, obavezu plaćanja
alimentacije za neodređen vremenski period) bio opšta norma (opšti akt). A to bi protivrečilo
opšteusvojenom shvatanju da je sudska presuda pojedinačan akt, to jest da sadrži pojedinačne
norme. Prema tome, kriterijum za razlikovanje opštih od pojedinačnih normi jeste dvojak: prvo,
broj slučajeva koji norma reguliše (jedan konkretan slučaj ili čitava vrsta sličnih slučajeva, to jest
unapred neodređen broj slučajeva). I drugo, broj odnosno karakter subjekata (jedan ili više
konkretno određenih ili odredivih subjekata odnosno unapred neodređen broj subjekata). Tako bi
norma koja predviđa da se pravo na penziju stiče sa navršenih 65 godina života i 40 godina
radnog staža bila opšta norma, jer se ne odnosi na jednog nego na čitavu vrstu potencijalnih

18
subjekata i jer se odnose na okolnosti koje nisu konkretne okolnosti jednog slučaja nego su
apstraktno zamišljene okolnosti koje se mogu nebrojeno puta dogoditi i ponoviti u stvarnom
životu.
Na drugoj strani, rešenje o penzionisanju Petra Nikolića, i visini njegove penzije bila bi
pojedinačna norma, jer se odnosi na pojedinačnu situaciju pojedinačnog lica i na njegovo
konkretno pravo u tim okolnostima. Da bismo ove kriterijume klasifikovanja dodatno pojasnili,
prikazaćemo sledeću tabelu, u kojoj se na primeru normi koju gazda upućuje svojim slugama,
razmatraju moguće kombinacije različitih situacija u pogledu (ne)određenosti i broja subjekata,
odnosno (ne)određenosti ponašanja koje se normom zahteva to jest broja situacija koje norma
uređuje:

PONAŠANJE
Svako jutro, osim nedelje, U ponedeljak, 21.9.2015 radno
radno vreme počinje od 7.00 vreme počinje u 6.00
SUBJEKTI

Sve sluge koje su u službi

opšta norma pojedinačna norma
Lorda Grantama

Sluga
pojedinačna norma pojedinačna norma
Džon Smit

Za dva slučaja koji su podvučeni, jasno je da su to po oba kriterijuma opšta, odnosno pojedinačna
norma. Ali šta je sa slučajevima koji su, da tako kažemo, “mešavina” kriterijuma? Kao što smo
naveli već na početku, situacija u kojoj se jednom licu nalaže da izvesnu radnju ponavlja
neodređen broj puta (konkretno, Džon Smit ima obavezu da svakog jutra, osim nedelje, počinje s
radom u 7.00) takođe u praksi svrstavamo u pojedinačne norme. Slično je i sa situacijom koje ja
jedna i jedinstvena (naredba da tačno određenog dana, u ponedeljak 21.9.2015., radno vreme za
sve sluge počinje u 6.00). Iako je ova norma upućena većem broju subjekata ona se odnosi na lica
koja su u tom trenutku jasno određena ili odrediva i ono što se njome naređuje je neponovljiva i
konkretna radnja takvih (jasno odredivih) subjekata.

19
Stoga je i smatramo pojedinačnom a ne opštom normom.
Nakon što smo objasnili na osnovu čega neku normu klasifikujemo kao opštu odnosno kao
pojedinačnu, potrebno je odgovoriti i na sledeće pitanje: koje su to važne posledice koje
proizvodi podela pravnih normi na opšte i pojedinačne? Na samom početku, naime, pomenuto je
da je ova podela jedna od najznačajnijih podela pravnih normi. Zbog čega je to tako?
Prva važna posledica ovog razlikovanja normi je da pojedinačna norma (naročito u savremenoj
pravnoj državi) nastaje, u procesu primene opšte norme na konkretan slučaj – na pojedinačan
tačno određen slučaj koji je na apstraktan način regulisan opštom normom. To, naravno, nije uvek
nužno. Pojedine opšte norme mogu da se primenjuju na subjekte direktno, čim su stupile na
snagu i bez posredovanja pojedinačnih normi. Takva je, recimo, opšta norma koja propisuje „da
se poslovna sposobnost stiče punoletstvom“. Jasno je da svaki građanin koji napuni 18 godina, a
duševno je zdrav, neposredno i automatski stiče sposobnost da zaključuje sve vrste ugovora, da
bira i da bude biran, da osnuje preduzeće, da sačini testament itd. Za ostvarivanje svih ovih prava
nije potrebno da bilo ko donese pojedinačnu normu, kojom bi se ta prava njemu izričito potvrdila.
Dovoljno je što postoji važeća opšta norma koja uopšteno (dakle, za sve subjekte i u svim
mogućim situacijama) ali precizno utvrđuje starosnu dob potrebnu za sticanje poslovne
sposobnosti.
Međutim, mnogo je češći slučaj da je opštu normu nemoguće primeniti na konkretan slučaj, bez
donošenja neke pojedinačne norme, kojom se ta opšta norma konkretizuje, i pretvara u delotvoran
propis u konkretnom slučaju. U tome i jeste suština primene opštih normi odnosno primene prava
od strane pravnika – ona se često svodi na donošenje pojednačne norme koja će propisati
konkretno pravo ili obavezu konkretnog pojedinca u konkretnoj, životnoj situaciji. I kada se u
takvoj situaciji donese pojedinačna norma, ona svojim ispunjenjem, ostvarivanjem iscrpljuje
svoju svrhu i „umire“, nestaje iz pravnog poretka. Onog trenutka kada je proizvela svoje dejstvo
ona prestaje da postoji, upravo kao „Tiski cvet“, insekt koji ugine čim ostvari svoju ulogu i
produži vrstu. Sve ovo će se najbolje videti na sledećem primeru:
Izvod iz Zakona o porezu na imovinu RS (2001)12
Čl. 14. St.1

12
Izvod iz Zakona o porezu na imovinu RS (2001)

20
Porez na nasleđe plaća se na pravo svojine i druga prava na nepokretnosti..., koje
naslednici...nasleđuju.
Čl. 15. St 1.
Obveznik poreza na nasleđe je stanovnik Republike koji nasledi pravo iz člana 14. stav 1. ovog
zakona na nepokretnosti koja se nalazi na teritoriji Republike.
Čl. 16. St.1
Osnovica poreza na nasleđe je tržišna vrednost nasleđene imovine.
Čl. 17. St.1
Poreska obaveza u odnosu na nasleđe nastaje danom pravosnažnosti rešenja o nasleđivanju.
Član 19. St. 2.
Obveznici koji se, u odnosu na ostavioca... nalaze u trećem i daljem naslednom redu, odnosno
obveznici koji sa ostaviocem nisu u srodstvu, porez na nasleđe plaćaju po stopi od 5%.

Činjenice konkretnog slučaja:

Miloš Nikolić, rođen 1.1.2015. s prebivalištem u Kragujevcu, Karađorđeva 5, rešenjem o
nasleđivanju donetim dana 31.10.2015 stekao je pravo svojine na kući u ulici Karađorševa 7, u
Kragujevcu (list nepokretnosti br. 18654 KO Kragujevac I) svog pok. pradede Tomislava, kao
ostavioca. Kuća je površine 100m2 s okućnicom od 500m2. Procenjena tržišna vrednost
nepokretnosti je 10 miliona dinara.

Pojedinačna norma (rešenje poreskog organa)

Na osnovu napred navedenih i utvrđenih činjenica a na osnovu Zakona o porezu na imovinu (čl.
14, st 1; čl. 15, st.1, čl. 16, st. 1; čl. 17, st. 1 i čl. 19, st. 2) nadležni poreski organ rešenjem
utvrđuje da je Miloš Nikolić na ime poreske obaveze po osnovu poreza na nasleđe dužan da plati
500.000 dinara. Tako dolazimo do druge važne posledice podele pravnih normi na opšte i
pojedinačne. Naime, ona se nadovezuje na ono što je upravo rečeno pre nego što je citiran gornji
primer. Spomenuto je da se pojedinačna norma svojom primenom na neki način „gasi“, da nestaje
iz pravnog života. Ispunila je svoju ulogu, propisala kakvo je pravo ili obaveza konkretnog lica u
konkretnoj situaciji, tako da ostvarivanjem tog prava ili izvršenjem te obaveze nema više potrebe
za njom. Petar Nikolić je, primera radi, postao penzioner, i njegovo rešenje o penzionisanju time

21
je proizvelo potrebno dejstvo i više nema potrebe a ni načina da opet bude primenjeno – jer se ne
odnosi više na bilo koga drugog, već samo na tog konkretnog čoveka u toj konkretnoj situaciji. A
čak, kada kao u primeru Džona Smita, ona proizvodi trajnije dejstvo, i zahteva ponavljano
izvršenje neke radnje, pojedinačna norma gotovo nikada ne služi kao osnov za donošenje neke
druge norme. Iza nje obično samo (treba da) sledi dotična materijalna radnja izvršenja norme,
postupanja po njoj, a ne druga pojedinačna norma.
Međutim, sasvim je suprotna situacija s opštim normama. Gore navedena norma o uslovima za
penzionisanje (koja propisuje odgovarajuće potrebne godine života i staža) sve dok je na snazi
biće primenjivana mnogo puta i u svim onim situacijama i na sve one subjekte na koje se odnosi.
I iz nje će neprestano, iz dana u dan, „izvirati“ nove i nove pojedinačne norme13 kojima će
pojedinačni, konkretni ljudi sticati na osnovu nje svoje pravo na penziju. Zato se u pravnoj teoriji
kaže da su (samo) pravni akti koji sadrže opšte norme IZVORI prava. Ali o toj važnoj temi, o
tome šta su izvori prava, koje su njihove najvažnije vrste i kakav je njihov značaj uopšte, biće
više reči kod opštih pravnih akata kao izvora prava.

4.2. Vrste pravnih normi s obzirom na stepen određenosti

S obzirom na to da se većina normi (posebno opštih) donosi unapred, za neodređen broj slučajeva
njihova formulacija je uvek, u manjoj ili većoj meri, apstraktna, uopštena, odnosno neodređena.
Norme mogu biti formulisane na različite načine, tako da mogu biti više ili manje određene
(neodređene). Vrste i stupnjevi određenosti pravnih normi vrlo su različiti.
Stepen određenosti norme zavisi u izvesnoj meri i od grane prava u pitanju. Najodređenije su norme u
krivičnom pravu (zbog strogih primena načela zakonitosti), nešto manje su određene u upravnom
pravu, dok najmanja određenost normi postoji u građanskom i trgovačkom pravu.
Idealno bi bilo da norme budu apsolutno određene, ali je to retko moguće. Potpuno određene
obično su norme koje koriste kvantitativne pojmove. Pravilo da je maksimalna dozvoljena brzina

13
U konkretnom slučaju, u obliku upravnog akta - rešenja.
22
na autoputu 120 kilometara na sat primer je takve, potpuno određene norme.
Postoji nekoliko vrsta neodređenih normi. Ovde ćemo opisati tri vrste takvih normi.
Norme s nedovoljno određenim pojmovima. − Potpuno određeni pojmovi jesu često vrlo poželjan
ideal u pravnom normiranju. U tom slučaju, svaka norma se primenjuje bez većih problema i potrebe
za konkretizovanjem u pojedinačnom slučaju. Međutim, ovo je, pogotovu danas, retko moguće zbog
složenih okolnosti koje su predmet regulisanja. U primitivnim društvima, kada su stvari najčešće bile
regulisane od slučaja do slučaja, ovo je možda i bilo moguće. Međutim, danas, kada norme treba da
obuhvate neodređen broj slučajeva, i po pravilu važe neodređeno vreme, ovo je retko moguće. To
dovodi do postojanja normi s nedovoljno određenim pojmovima, normi koje tek treba, u svakom
posebnom slučaju, da budu konkretizovane, odnosno precizirane, da bi mogle da budu primenjene.
Zbog toga se nekom subjektu ostavlja da ih bliže odredi. Najčešće su ti subjekti sudovi, ali to mogu da
budu i drugi državni organi (na primer, organi uprave).
Na primer, zakon može da predvidi da se imovina bračnih drugova u slučaju razvoda braka deli
srazmerno doprinosu svakog bračnog druga u sticanju zajedničke imovine. Zakon, dakle, ne
precizira unapred koliki je taj udeo (recimo da je on jednak i da se imovina treba deliti na dva
jednaka dela), već ostavlja sudu koji sprovodi postupak za razvod braka da odredi koliki je
stvarni udeo u zajedničkoj imovini bračnih drugova. Nedovoljno određen pojam je, na primer, i
pojam bezbedne vožnje. Ovde, dakle, nije propisana određena brzina kojom vozilo sme da se
kreće, već je ostavljeno nadležnom organu da proceni da li se vozač koji je prouzrokovao neki
udes kretao na bezbedan način u skladu s konkretnim okolnostima.
Posebna vrsta nedovoljno određenih pojmova su takozvani pravni standardi. Pravni standardi, u
stvari, polaze od ponašanja prosečnog, „standardnog“ čoveka u odgovarajućim okolnostima.
Ako se nečije ponašanje u određenom slučaju ceni poređenjem sa standardom ponašanja
prosečno („standardno“) savesnog čoveka, reč je o pravnom standardu. Polazi se, dakle, od toga
kako bi se u određenoj situaciji ponašao savestan čovek („dobar domaćin“, “savestan lekar”
itd), pa se prema tome procenjuje ponašanje subjekta o kome je reč. Kada se, na primer,
procenjuje postojanje odgovornosti za prouzrokovanu štetu u konkretnom slučaju, uzima se u
obzir da li se lice koje je prouzrokovalo štetu ponašalo kao prosečan, savestan čovek, da li je
preduzelo sve mere da spreči nastupanje štete koje bi savestan čovek preduzeo i tako dalje.
Pravni standardi se, inače, široko primenjuju u građanskom i trgovačkom pravu, porodičnom
pravu, i, u nešto manjoj meri, u upravnom pravu.

23
Alternativne norme. − Norme normalno propisuju jedno, tačno određeno ponašanje. Međutim,
moguć je i slučaj da norma predvidi dva ili više različitih ponašanja, s tim što se subjektu ostavlja
da bira između ovih mogućnosti. Ovakve norme zovu se alternativne norme. Na primer, neko ko
je pozajmio određenu stvar koja je zamenljiva (na primer, džak brašna) obavezan je da stvar vrati
u naturi (dakle, isto džak brašna) ili da, ako to nije moguće, isplati novčanu vrednost pozajmljene
stvari. Ako nekome oštetimo određenu stvar, možemo platiti njenu popravku ili kupiti takvu istu
stvar ili dati novčani iznos jednak vrednosti te stvari i tako dalje.
Važno je imati na umu da su i alternativne norme obavezna pravila ponašanja, samo što je
subjektu obaveze ostavljeno da bira između dve ili više mogućnosti kako će da se ponaša. On
svoju obavezu ne može da izbegne, ali mu se ostavlja izvesna sloboda da bira način na koji će
svoju obavezu ispuniti.
Dispozitivne norme. − Po redovnom toku stvari, norme sadrže pravila koja su obavezna, što
znači da su to prinudne (imperativne) norme. Međutim, postoje i takozvane dispozitivne norme,
odnosno norme koje su zamenljive. Takve norme sadrže jedno pravilo ponašanja subjekta, ali
ovoga istovremeno ovlašćuju da umesto takve norme sam stvori drukčiju normu. Dakle,
dispozitivne norme biće primenjene samo u slučaju ako subjekti nisu sami stvorili drugo
odgovarajuće pravilo.
Dispozitivne norme postoje, pre svega u granama prava u kojima postoji takozvana autonomija
volje, dakle, u imovinskom (građanskom, trgovačkom) pravu.
Na primer, veliki deo ugovornog prava sadrži dispozitivne norme. Tako, odgovarajući zakonski
propisi sadrže pravila o uslovima za zaključenje ugovora, predmetu ugovora, obavezama
ugovornih strana i tako dalje, ali, uz ređe izuzetke, stranke mogu regulisati svoje odnose iz
ugovora i na drugi način.
U naslednom pravu karakterističan primer dispozitivnih normi su pravila o zakonskom
nasleđivanju. Naime, zakoni o nasleđivanju sadrže pravila na osnovu kojih će zaostavština
ostavioca biti raspodeljena u slučaju njegove smrti. Međutim, ova pravila primeniće se samo ako
ostavilac nije sastavio testament. Ako testament postoji, zaostavština se deli (uz neke izuzetke
vezane za takozvani nužni deo) u skladu sa testamentom.

Dakle, ovde imamo slučaj pravnih pravila (normi) koje subjekti mogu svojom voljom da menjaju,
odnosno, ostavlja im se mogućnost da normu stvaraju sami. Samo u slučaju da oni to ne učine,

24
primeniće se dispozitivna norma sadržana u zakonskom (ili nekom drugom) pravnom propisu.
Kako je to jezgrovito formulisano u Srpskom građanskom zakoniku iz 1844. godine: „Volja i
naredba čovečija zastupa zakon.“
I ovde treba naglasiti da su dispozitivne norme takođe obavezne, u tom smislu što odnos u pitanju
mora da se reguliše bilo na jedan, bilo na drugi način.

Zakljucak
Iz predhodnog dela rada moze se zakljuciti da su norme bezuslovne jer se zna
konkretan odnos i subjekt na koga se odnose. Ona se vrši prema broju
subjekata, kao i prema broju slučajeva na koje se norma odnosi. Dakle, kao
merilo prvenstveno se uzimaju (1) subjekti kojima je norma upućena ili (2)
ponašanja koja norma reguliše, odnosno broj slučajeva (situacija) na koje se
norma odnosi. Nekada se koristi jedno od ova dva merila, ali se vrlo često ona
i kombinuju.
I to shvatanje o kombinovanju svakako je najprihvatljivije. To se najbolje vidi
ako se, primera radi, kao merilo uzme samo neodređen broj ponašanja, ali ne
i broj subjekata, to jest njihova odredivost. S obzirom na broj subjekata koje
se norma odnosi je opšte, generalne, odnose se na unapred neodredjen broj

25
lica (npr. svi gradjani koji imaju imovinu dužni su da plaćaju porez. Svi su
dužni da učestvuju u odbrani zemlje.). Ove norme su uslovne zato što treba
da nastupi situacija da bi se one primenile

Literatura

"Uvod u pravo," Radomir Lukić, Budimir Košutić, Pravni fakultet Univerziteta u

Beogradu, Izdavački centar Javno preduzeće "Službeni glasnik", Beograd,
2008. Godina

- "Uvod u pravo," Kosta Čavoški, Radmila Vasić, Pravni fakultet Univerzitet u

Beogradu, Izdavački centar Javno preduzeće "Službeni glasnik," Beograd,
26
2007. godina

-"Osnovi prava," Dragan Mitrović, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2009.

Godina

- "Uvod u pravo," Vladan Kutlešić, Megatrend Univerzitet, Beograd, 2008.

godina

27