VITOLD GOMBROVIČ

Kosmos
Sa poljskog prevela
Biserka Rajčić

Naslov originala
Witold Gombrowicz, Kosmos. – Paryż, Instytut Literacki, 1970. –
Dizela zebrane, tom IV. – Biblioteka „Kulturu“, tom 191.

Novi Sad, 2017.

 I

Ispričaću vam drugu, neobičniju dogodovštinu…

Znoj, ide Fuks, za njim, nogavice, potpetice, pesak, vučemo se, milimo,
odugovlačimo, zemlja, kolotečine, grudve, odsjaji staklastih kamičaka, sjaj,
žega zuji, vrelina treperi, crno od sunca, kućice, plotovi, polja, šume, taj put, taj
marš, otkud to, kako, duga je to priča, istinu rečeno bio sam umoran od oca i
majke, uopšte od porodice, uostalom hteo sam i da otaljam makar jedan ispit,
takođe da doživim promenu, da se iščupam, da proboravim negde daleko.
Otputovao sam u Zakopane, idem Krupuvkama1, razmišljam kako da dođem
do nekog jeftinog pansiončića, kad sretoh Fuksa, riđeg, svetloplave njuške2,
apatičnog pogleda, silno se obradovao, i ja sam se obradovao, kako si, šta radiš
tu, tražim sobu, i ja, imam adresu – reče – mali dvorčić3, jeftiniji, jer je daleko,
tako reći na kraju sveta. Prema tome, idemo, nogavice, potpetice u pesku, put i
jara, gledam ispred sebe, zemlja i pesak, kamenčići se iskre, jedan, dva, jedan,
dva, nogavice, potpetice, znoj, oči dremljive od neispavanosti u vozu i ništa
osim onog oddolnog koračanja. On stade.
– Da se odmorimo?
– Da li je još uvek daleko?
– Nije daleko.
Osvrnuo sam se i ugledao ono što je imalo da se vidi i što nisam želeo da
vidim, jer sam toliko puta video: borovi i plotovi, smreke i kućice, bilje i trava,
rov, staze i leje, polja i dimnjak… vazduh… i, presijavalo se od sunca, ali crno
crnilo drveća, sivilo zemlje, prizemno zelenilo bilja, sve poprilično crno. Pas je
zalajao, Fuks je skrenuo u žbunje.
– Ovde je hladovitije.
– Hajdemo.

1 Krupuvki – glavna ulica u Zakopanu. – Prim. prev.

2 Njuška kao naziv za usta i usne, koji je prvi koristio Vitkjevič, a preuzeo ga Gombrovič. – Prim.
prev.
3 Dworek – dvorčić, mala plemićka kuća, obično na porodičnom imanju srednjeg i nižeg plemstva. –

Prim. prev.

3
 – Smesta. Mogli bismo na časak i da prisednemo. Uputio se malo dublje u
žbunje, gde su se otvarala udubljenja, odozgo zatamnjena ispreplitanom
leskom i granjem smrke, uronio sam pogled u haos lišća, grančica, svetlosnih
mrlja, guštara, rascepa, potisaka, kosina, nepravilnosti, okruglina, đavo bi ga
znao sve čega, u mrljast prostor, koji je nadirao i uzmicao, utišavao se,
narastao, ko bi ga znao šta sve, koji se odvajao, razjapljivao… odvojen i sliven,
kasnije sam osećao crnu i golu zemlju, odozdo. Tamo, među granama nešto je
bilo zaglavljeno – posebno i strano, strčalo, premda nejasno… u to je bio
zagledan i moj kompanjon.
– Vrabac.
– Ah.
Bio je to vrabac. Vrabac koji je visio na žici. Obešen. Nagnute glavice i
otvorenog kljunića. Visio je na komadiću tanke žice, zakačene o granu.
Neobično. Obešena ptica. Obešen vrabac. Ta ekscentričnost je tu vikala na
sav glas i ukazivala na ljudsku ruku, koja se uplela u guštar – ali čiju? Ko ga je
obesio, zbog čega, iz kog razloga?… razmišljaosamutoj pometnji, u tom
rastinju sa milion kombinacija, tresućom vožnjom železnicom, noć koja je
brujala od voza, neispavanost, vazduh, Sunce, marširanje, ovde, s Fuksom, i
Jasja, majka, urnebes s pismom, moje „ućutkivanje“ starog, Roman, uostalom i
Fuksovi problemi sa šefom biroa (o kojima je pričao), kolotečine, grudve,
potpetice, nogavice, kamičci, lišće, sve se odjednom našlo pred tim vrapcem,
kao svetina na kolenima, dok je on, ekscentrik zavladao… i vladao u tom
zapećku.
– Ko je mogao da ga obesi?
– Neki žutokljunac.
– Ne. Previsoko je.
– Hajdemo.
Međutim, nije se pomerio. Vrabac je visio. Zemlja je bila gola, a
mestimično s kratkom, retkom travom, tu su se valjale mnoge stvari, komad
ispresavijanog pleha, štap, drugi štap, pocepan karton, štapić, bio je takođe i
insekt, mrav, drugi mrav, nepoznati crv, iver i tako dalje, i tako dalje, sve do
rastinja oko korenja žbuna – on je takođe posmatrao to, kao i ja. – Hajdemo.
Međutim, još uvek je stajao, gledao, vrabac je visio, ja sam stajao, gledao. –
Hajdemo. – Hajdemo. Pa ipak, nismo se pomerali, možda zbog toga, što smo
predugo tu stajali i što je prošao trenutak pogodan za odlazak… i sada je
postajalo sve teže, nezgodnije… mi s tim vrapcem, obešenim u žbunju… i
ukazalo mi se nešto poput narušavanja proporcija, ili netaktičnosti,
neumesnosti sa naše strane… bivao sam sve pospaniji…
– Pa, krenimo! – rekoh i pođosmo… ostavljajući u žbunju vrapca, samog.

4
 Dalji marš putem, pod suncem, spržio nas je, izmrcvario nas je, nakon
nekoliko desetina koraka umorili smo se, bili smo nezadovoljni, i ponovo sam
upitao „da li je daleko“, Fuks je odgovorio pokazujući prstom tablu okačenu o
plot: – I ovde imaju sobe za iznajmljivanje. Pogledao sam. Baštica. Kuća u
baštici, iza ograde, bez ukrasa, balkona, dosadno i bedno, štedljivo, sa
skromnom verandom, strčeće, drveno, zakopansko, s dva reda prozora, parter
i sprat sa po pet, što se tiče bašte, to je nekoliko patuljastih drveta, nekoliko
oklembešenih strukova dana i noći nad lejama, nekoliko pošljunčanih stazica.
Međutim, on je smatrao da treba pogledati, šta smeta, katkad u takvoj straćari
imaju klopu da prste poližeš, a može biti i jeftino. I ja sam bio spreman da
svratimo, da vidimo, mada smo pre toga mimoišli nekoliko takvih tablica ne
obrativši pažnju – ali, znoj je lio sa mene. Jara. Otvorio je kapiju i
pošljunčanom stazom pošli smo ka presijavajućim prozorskim staklima.
Pritisnuo je zvonce. Sačekasmo časak na verandi i otvoriše se vrata, pojavi se
ne sasvim mlada žena, oko četrdesete, poput kućne pomoćnice, povećih grudi,
punačka.
– Želeli bismo da pogledamo sobe.
– Trenutak, odmah ću pozvati gospođu.
Čekali smona verandi, u glavi sam osećao buku voza, putovanje, događaje
iz prethodnog dana, roj, isparenja, šum. Kaskada, zaglušujući šum. Nešto mi je
privuklo pažnju na toj ženi, neobična nagrđenost ustiju na licu dobrodušne
sluškinje svetlih očica – usta je imala s jedne strane malčice zasečena i to
njihovo produženje, za milimetar, uzrokovalo je izvijenost gornje usne,
izvijenost koja je iznenada čas nestajala, čas se pojavljivala, takoreći kao
gmizavac, međutim ta bočna kliskost, izmičuća, plašeća gmizavačkom žabljom
hladnoćom, smesta me je zagrejala i raspalila, s obzirom na to da je bila
mračni prelazak, koji vodi ka putenom, kliskom i ljigavom grehu sa njom.
Začudio me je i njen glas – jer nisam očekivao bilo kakav glas iz takvih ustiju,
kad tamo ona se odazva kao obična, starija, gojazna služavka. Sada sam je čuo
iz unutrašnjosti kuće: – Teto! Gospoda su došla da vide sobu!
Ta tetka, koja se za trenutak dokotrljala na kratkim nožicama, kao na
valjku, bejaše okrugla – razmenismo nekoliko rečenica, da, naravno, imamo
dvokrevetnu sobu s hranom, dopustite gospodo! Zamirisalo je na mlevenu
kafu, mali hodnik, trem, drvene stepenice, koliko bi gospoda dugo, ah, studije,
kod nas je mirno, tišina… gore ponovo hodnik i nekoliko vrata, kuća je bila
tesna. Otvorila je poslednju sobu iz hodnika, koju sam obuhvatio jednim
pogledom, jer bejaše, kao sve sobe za iznajmljivanje, mračna, sa spuštenim
roletnama, sa dva kreveta i ormanom, sa čivilukom, sa stonom flašom za vodu
na tacni, sa dve lampe pokraj kreveta, bez sijalica, s ogledalom u prljavom,

5
ružnom ramu. Malčice sunca, koje se iza roletne odražavalo na jednom mestu
na podu, a dopirao je i miris bršljana zajedno sa zujanjem stršljena. Samo što…
a ipak se dogodilo iznenađenje, kad je jedan od kreveta bio zauzet, na njemu je
ležao neko, žena, čak se moglo činiti, da uopšte nije ležala onako kako bi
trebalo, mada nisam znao u čemu se sastojala ta, recimo, posebnost – da li u
tome što je krevet bio bez posteljine, jedino s madracem – ili, što je njena noga
delimično ležala na gvozdenoj mreži kreveta (jer se madrac malčice pomerio),
da me je iznenadila povezanost noge i metala tog vrelog, bučnog, zamornog
dana. Da li je spavala? Ugledavši nas, sela je na krevet i popravila kosu.
– Lena, šta radiš, zlato? Svašta! Gospodo, dopustite, moja ćerka.
Klimnula je glavom odgovarajući na naše naklone, ustala i tiho izašla – ta
tišina uspavala je u meni misao o nečemu neobičnom.
Pokazali su nam i susednu sobu, istu, ali nešto jeftiniju, jer nije bila
direktno povezana s kupatilom. Fuks je seo na krevet, supruga direktora
Vojtisa na stoličicu i na kraju, iznajmili smo tu jeftiniju sobu, s hranom, za koju
je gospođa Vojtis rekla „gospoda će i sama videti“.
Doručak i ručak dobijali smo u svojoj sobi, a večeru dole, s porodicom.
– Gospodo, vratite se po stvari, a ja ću ovde s Katasjom sve da pospremim.
Odvezosmo se po stvari.
Vratismo se sa stvarima.
Raspakovasmo se, Fuks je objašnjavao kako nam je pošlo za rukom, soba
nije skupa, ona, koja mu je preporučena, sigurno je skuplja… osim toga
udaljenija je… Klopa će biti dobra, videćeš! Sve više me je zamaralo njegovo
riblje lice i… spavati… spavati… priđoh prozoru, provirih, ona bedna bašta se
pržila, dalje plot i put, a iza njega dve smreke koje su označavale mesto u
žbunju gde je visio vrabac. Bacih se na krevet, sve mi se zavrtelo u glavi,
usnuh, usta iskliznuta iz ustiju, usne koje su zbog toga bile više usne, zbogtoga
što su bile manje usne… ali već nisam mogao da spavam. Probudio sam se.
Iznad mene stajala je ona služavka. Bilo je jutro, ali tamno, noćno. Samo štoto
nije bilo jutro. Ona me je budila: – Zovu Vas na večeru. Ustadoh. Fuks je već
obuvao cipele. Večera. U trpezariji, tesnom kavezu sa staklenim kredencem,
kiselo mleko, rotkvice, i rečitost gospodina Vojtisa, bivšeg direktora banke, s
pečatnjakom, sa zlatnom dugmadi na manžetnama:
– Ja sam se, dragoviću moj, stavio na raspolaganje svojoj drugoj polovini i
koriste me za specijalne usluge, kada se pokvari slavina, ili radio… Savetovao
bih Vam više maslaca s rotkvicama, jer je maslac prima…
– Hvala.
– Vrelina se mora završiti olujom, kunem se najsvetijom svetošću, svojom
i svojih grenadira!

6
 – Tata, jesi li čuo grmljavinu iza šume, daleko? (To je Lena, koju još nisam
dobro sagledao, uopšte malo šta sam video, u svakom slučaju bivši direktor, ili
bivši šef izražavao se slikovito).
– Predložio bih vam još malčice kiselog mlekceta, moja žena je super
specijalista za kiselo mlemle, a u čemu je, gospodičiću moj, umeće? U loncu!
Kvalitet kiseljenja mleka zavisi neposredno od mlekastih svojstava lonca.
– Šta ti znaš, Leone?! (Umešala se gospođa šefica).
– Ja sam bridžista, gospodičići moji, bivši bankar, sada bridžista, sa
specijalnom ženinom dozvolom u popodnevnim satima, a u nedelju, i u
noćnim! A, Vi šta mislite o studijama? Sjajno, savršeno, upravo mir i tišina,
intelekt se može zagnjurivati kao u opijum… Nisam odviše pažljivo slušao,
gospodin Leon je imao mehurastu, patuljastu glavu, njegova ćela je prekrivala
sto, potpomognuta sjajem sarkastičnog binokla, pored Lena, jezero, ljubazna
gospođa Leonova koja je sedela na svojim oblinama, iz kojih se pomaljala da bi
održala redosled večere, s vrstom posvećenosti, koju još uvek nisam
razumevao, Fuks je govorio nešto bledo, belo, flegmatično, jeo sam piroške, i
dalje sam se osećao pospano, govorili su da je prašina, da sezona još uvek nije
počela, pitao sam da li su noći hladnije, završili smo s piroškama, pojavio se
kompot a posle kompota Katasja je pružila Leni pepeljaru, koja je bila
prekrivena žičanom mrežom, poput nekog odjeka, poput slabašnog odjeka one
žice (kreveta), na kojoj je bila noga, kada sam ušao u sobu, kada se ono
stopalo, i malčice nožnog lista, nalazilo na krevetskoj mreži itd. itd. Katasjina
klizava usna našla su se blizu Leninih ustašca.
Nadneo sam se nad tim, ja, nakon napuštanja onog tamo, u Varšavi,
gurnut u ovo ovde, započinjući… nadneo sam se na časak, Katasja ode, Lena
prebaci pepeljaru na sredinu stola – počeh da pripaljujem cigaretu – uključiše
radio – gospodin Vojtis poče da dobuje prstima po stolu, zapevuši melodiju,
nešto poput ti-ri-ri, ali prekide – ponovo poče da dobuje, ponovo zapeva i
prekide. Bilo je tesno. Soba je bila premala. Lenina usta stisnuta i otvorena,
njihova nesigurnost… i više ništa, laku noć, i krenusmo gore.
Svlačili smo se, Fuks se vratio svojim žalbama na Drozdovskog, na šefa, s
košuljom u rukama žalio se, belo i bledo, riđe, da su se u početku idealno
slagali, dok se to nekako nije pokvarilo, okruglo pa na ćoše, počeo sam da mu
idem na nerve, zamisli, brate, idem mu na nerve, čak kad mrdnem prstom
idem mu na nerve, razumeš li, ići šefu na nerve, sedam sati, ne može da me
podnese, vidi se da se trudi da ne gleda u mene, sedam sati, ako slučajno
pogleda, skreće pogled kao da se opario, sedam sati! Ni sam ne znam – reče
zagledan u svoje cipele – katkad mi dođe da padnem na kolena i uzviknem:
gospodine Drozdovski, oprostite, oprostite! Ali zbog čega? Uostalom ni on ne

7
čini bilo šta zbog zlovolje, ja ga istinski nerviram, kolege mi savetuju, da sedim
mirno, da mu što manje izlazim pred oči, međutim – izbečio se na mene
hladno, melanholično – ali, šta ja imam da se motam, ili ne motam, kada smo u
istoj sobi sedam sati zajedno, samo što kašljucne, ili zamahnem rukom, on već
dobija ospe. A možda ja smrdim? Te jadikovke odbačenog Fuksa povezivale su
se s mojim nevoljnim, omalovažavajućim odlaskom iz Varšave, obojica, on i ja,
izbačeni smo iz… nevoljno… i u toj iznajmljenoj, nepoznatoj sobi, u toj
privremenoj, slučajnoj kući, svlačili smo se prezreni, odbačeni. Još smo malo
razgovarali o Vojtisima, o njihovoj porodičnoj atmosferi, a onda sam zaspao.
Probudio sam se. Noć. Pomrčina. Prošlo je nekoliko minuta pre nego što sam,
pokriven čaršavom, pronašao sebe u sobi s ormanom, stočićem, sa stonom
flašom za vodu i shvatio svoj položaj u odnosu na prozore i vrata – što mi je
pošlo za rukom zahvaljujući istrajnom i tihom moždanom naporu. Dugo sam
se kolebao, šta da radim, da spavam, ili da ne spavam… nije mi se spavalo, nije
mi se ni ustajalo, prema tome lupao sam glavu, da li da ustanem, spavam,
ležim, konačno sam ispružio nogu i seo na krevet, a kada sam seo, ukazala mi
se beličasta mrlja zastrtog prozora i, približivši se bos, podigao sam roletne:
tamo, iza bašte, iza plota, iza puta, tamo se nalazilo mesto gde je visio vrabac
obešen među izukrštanim granjem, sa crnom zemljom ispod, na kojoj su se
nalazili karton, plehčić, iver, tamo gde su se vrhovi smreka kupali u zvezdanoj
noći. Zaslonio sam prozor, ali nisam otišao, jer mi je palo na pamet da me Fuks
možda posmatra.
U stvari, nije se čulo njegovo disanje… ali ako nije spavao, onda je video,
da gledam kroz prozor… što ne bi bilo ništa nemoralno, da nisu noć i ptica,
ptica u noći, ptica s noći. Ako je moje gledanje kroz prozor moralo doticati
ptice… tome je postidelo… međutim tišina koja se produžavala u nedogled i
bila potpuna, učinila me je brzo sigurnim, da ga nema, da, nije ga ni bilo, na
njegovom krevetu nije ležao niko. Otvorio sam prozor i u bledom daju
zvezdanih rojeva ukazala mi se praznina tamo gde je trebalo da bude Fuks.
Kuda je otišao?
U kupatilo? Nije, šum vode, koji je dopirao odatle, bio je usamljen. Ali u
takvom slučaju… a ako je otišao k vrapcu? Ne znam kako mi je to palo na
pamet, međutim smesta mi se učinilo nemoguće, kuda je mogao da ode,
zainteresovao ga je vrabac, vrzmao se po žbunju tražeći nekakvo objašnjenje i
ona riđa, flegmatična njuška odgovarala je takvim istraživanjima, to je ličilo na
njega… promišljati, kombinovati, koje obesio, zbog čega je obesio… hm, a ako
je izabrao ovu kuću, između ostalog možda je to učinio i s obzirom na vrapca
(ta misao bila je malčice već nategnuta, ali se držala, kao dodatna, u drugom
planu), dosta je što se probudio, a možda uopšte nije spavao, obuzela ga je

8
znatiželja, ustade, pođe, možda da bi proverio neki detalj i da malo razmotri
noć?… oponašao je detektiva?… Bio sam sklon da u to poverujem. Sve više sam
bio sklon da u to poverujem. Ništa mi nije smetalo, konačno, mada bih više
voleo da boravak kod Vojtisa ne započne takvim noćnim terevenčenjem,
postojala je i druga stvar, malčice me je nerviralo, što se vrabac ponovo
nameće, što nam se meša u stvar, i, kao da se šepuri, nadima, pravi važniji
nego što jeste – i ako bi onaj glupak stvarno krenuo k njemu, vrabac bi se
mogao pretvoriti u uvaženu ličnost, koja prima posete! Nasmejao sam se. Ali,
šta sada? Nisam znao šta da radim, a nije mi se vraćalo u krevet, obukao sam
pantalone, otvorio vrata prema hodniku, promolio glavu. Prazno i hladnije,
levo bleda pomrčina na mestu gde su počinjale stepenice, tamo se nalazio
prozorčić, osluškivao sam, ali ništa… Izašao sam u hodnik i nekako mi se nije
dopalo, što je nedavno, tiho izašao, a sada i ja izlazim tiho… sve skupa ta dva
izlaženja nisu bila nešto nevino… I, kada sam napustio sobu, rekonstruisao
sam u glavi raspored kuće, račvanje soba, kombinacije zidova, tremova,
prolaza, nameštaja, čak i ličnosti… koje nisam znao, s čim sam se tek
upoznavao.
Ali, nalazio sam se u hodniku tuđe kuće noću, samo u pantalonama i
košulji – to je krišom bacalo pogled ka čulnosti i možda klizilo ka njoj istim
kliženjem kao na Katasjinoj usni… gde je ona spavala? Spavala? Kada sam se
upitao u vezi s tim, smesta se nađoh u hodniku koji je vodio ka njoj, noću, bos,
u košulji i pantalonama, njena usneno-kliska, gmizavačka iščašenost, jedva
malčice, jedva, povezana s mojim odbacivanjem, odvraćanjem od onih tamo, u
Varšavi, ledenim, neprijatnim, hladno me je usmerila ka njenom bezobrazluku,
koji je tu negde, u usnuloj kući… Gde je ona spavala? Učinih nekoliko koraka,
dođoh do stepenica i zavirih kroz prozorče, jedino u hodniku, koje je gledalo
na drugu stranu kuće, suprotnu od puta i vrapca, i širok prostor, okružen
zidom i osvetljen gomilama, rojevima zvezda, gde se videla ista bašta sa
pošljunčenim stazama i kržljavim drvećem, u daljem delu prelazeći u prazan
teren, s gomilom cigala, sa baračicom… Levo, pokraj same kuće, nalazila se
neka vrsta dogradnje, po svoj prilici kuhinja, perionica, a možda je tamo i
Katasja uspavljivala svoja vragolasta ustašca…
Zvezdanost neba bez mesečine – neverovatna – u tim rojevima nazirala
su se sazvežđa, neka sam i poznavao, Velika kola, Veliki i Mali medved,
pronalazio sam ih, ali drugačije, meni nepoznate, pritajene, kao ispisane u
rasporedu važnijih zvezda, pokušavao sam da utvrdim linije, koje se povezuju
u figure… i to razlikovanje, nametanje te mape, odjednom me je umorilo,
prebacio sam se u baštu, ali i tu me je smesta umorilo mnoštvo predmeta,
poput dimnjaka, cevi, koleno oluka, pervaz zida, drvce, ali i složenijih,

9
raznoraznih kombinacija, kao na primer okuka i iščezavanje staze, ritam
senki… i, nehotice, počeh i ovde da tražim figure, rasporede, mada mi se nije
htelo, obuzimale su me bezvoljnost, i nestrpljivost, i kapricioznost, dok nisam
postao svestan da me ono što me u tim predmetima zaokuplja, što me, ne
znam ni sam šta, privlači, da je to „spreda“ i „otpozadi“ odnosno, da se jedan
predmet nalazio „iza“ drugog, cev iza dimnjaka, zid iza ćoška kuhinje, kako…
kako… kako… Katasjine usne iza Leninih, kada je Katasja primicala pepeljaru
sa žičanom mrežicom za vreme večere, naginjući se iznad Lene, spuštajući i
približujući iskliznute usne… Još više me začudi, nego što je trebalo, uopšte
nekako sam bio sklon preterivanju, osim toga sazvežđa, ona tamo Velika kola
itd. pridodavala su mi nešto intelektualno, mučno, te pomislih „šta, usta,
zajedno?“ i što me je posebno začudilo, da su ta usta, jedne i druge, sada, u
mašti, u sećanju, bila povezanija, nego onda, za stolom, čak zatresoh glavu, kao
da se otresam, ali zbog čega je povezanost Leninih i Katasjinih usana postala
jasnija, prema tome osmehnuh se, jer Katasjina izvijena raskalašnost, ono
njeno izmicanje u gadost, nije imalo ništa, ama baš ništa zajedničko sa svežim
širenjem Leninog devičanskog stiskanja usana, s tim što je jedno bilo „s
obzirom na drugo“ – kao na mapi – kao na mapi, jedan grad u odnosu na drugi
grad – uopšte mapa mi se umešala u glavu, mapa neba i obična mapa s
gradovima itd. Čitava ta „povezanost“ zapravo nije bila povezanost, već
jednostavno jedna usta razmatrana u odnosu na druga usta, na primer, u
smislu rastojanja, pravca, položaja… ništa više… ali postojala je činjenica, da ja
sada kalkulišući s tim da se Katasjina usta svakako nalaze negde blizu kuhinje
(tamo je spavala), razmišljao sam gde, na kojoj strani, na kojoj udaljenosti od
njih se mogu nalaziti Lenina ustašca. I moje hladno pohotljivo stremljenje
prema Katasji u onom hodniku podleglo je zastranjenju u odnosu na Leninu
uzgrednu umešanost.
To je pratila još veća rasejanost. Nije ništa čudno što prekomerna
usredsređenost na jedan predmet vodi rasejanosti, tako da taj jedan predmet
zaklanja ostalo, mada zagledajući se u jednu tačku na mapi ipak znamo, da
nam izmiču sve druge tačke. Ja, zagledan u baštu, u nebo, u dvojnost ustiju
„iza“ znao sam, znao sam da mi nešto izmiče… nešto važno… Fuks! Gde je
nestao? Da li je „izigravao detektiva“? Da se to ne završi nekom hrijom!
Nezadovoljstvo zbog toga što sam odseo s tim ribljim, meni malo poznatim
Fuksom… međutim preda mnom su bašta, drvca, staze, koji prelaze na parcelu
s gomilom cigli sve do zida, neizmerno belog, s tim što mi se sve to pokazalo
kao vidljiv znak nečeg, što nisam video, s druge strane kuće, gde se takođe
nalazila baštica, zatim plot, put, iza njega čestar… tako da mi se jačina

10
zvezdane svetlosti poklopila s jačinom obešene ptice. Da li je Fuks bio tamo,
pokraj vrapca?
Vrabac! Vrabac! Međutim ni Fuks, ni vrabac, nisu pobuđivali moje
interesovanje, već usta, jednostavna stvar, bila su mi privlačnija… u
rasejanosti pohodile su me takve misli… prema tome, ostavljam vrapca da bih
se usredsredio na usta, da bi iz toga nastala nekakva mučna teniska igra, jer
me je vrabac usmeravao na usta, a usta na vrapca, našao sam se između
vrapca i ustiju, jedno je zaslanjalo drugo, kada sam samo dospevao do usta,
usrdno, kao da sam ih izgubio, već sam znao, da je iza te strane kuće ona
strana, vrabac, koji je usamljen visio iza ustiju… Najnezgodnije je to što se
vrabac s ustima nije smeštao na zajedničku mapu, on se nalazio sasvim iza, u
drugoj oblasti, čak slučajno, nelogično, prema tome zbog čega mi se
pojavljivao iznenada, nije imao prava na to!… Oh, oh, nije imao prava! Nije
imao prava? Što je to bilo manje opravdano, to se više nametalo, bilo
nametljivije i teže si ga se mogao osloboditi – što je manje imao prava, to se
smislenije za mene kačio!
Stajao sam još časak u hodniku, između vrapca i ustiju. Vratio sam se u
sobu, legao sam i, pre nego što se moglo očekivati, zaspao sam.
Sutradan, izvukavši knjige i papire, bacismo se na posao – nisam ga pitao
šta je noćas radio – takođe sam se nerado prisećao vlastitih dogodovština u
hodniku, osećao sam se kao neko ko je preterao, i sada se oseća nelagodno, da,
osećao sam se nelagodno, ali i Fuks je imao neodređen izraz lica, ćutke se
bacio na svoje izračunavanje, koje je bilo složeno, na brojnim papirićima, čak s
logaritmima, a imalo je za cilj obradu sistema igre na ruletu, sistema, koji je
nesumnjivo smatrao da je čista lagarija, opsena, čemu je ipak poklanjao svu
svoju energiju, jer zapravo nije imao šta da radi, odnosno ništa pametno nije
imao da radi, situacija je bila beznadna, kroz dve nedelje završavao mu se
odmor, čekao ga je povratak u firmu i Drozdovski, koji će činiti nadljudske
napore da ne gleda u njega, a za to nije bilo pomoći, čak ako bi najmarljivije
izvršavao svoje obaveze, i to bi Drozdovskom bilo nepodnošljivo… Usta su mu
pucala od zevanja, oči su mu se pretvorile u pukotinice i više se nije žalio,
samo je bio onakav kakav je bio, ravnodušan, u najgorem slučaju sol io mi je
pamet u vezi s mojim problemima s porodicom, eto, tako ti je to, vidiš, svako
ima svoje, i za tebe su se zakačili, dođavola, kažem ti, očajanje, sve to da bi se
zamazale oči.
Popodne smo se odvezli autobusom na Krupuvke, obavili smo nekoliko
poslića. Došla je večera, koju sam nestrpljivo iščekivao, jer sam hteo da vidim
Lenu i Katasju, Katasju s Lenom nakon jučerašnje noći. Do daljeg suzdržavao

11
sam se da mislim o njima, najpre, treba ih još jednom videti, a posle
razmišljati.
Ali, neočekivano su mi se pobrkali računi.
Bila je udata! Muž se pojavio kada smo već počeli da jedemo i sada je
nadnosio nad tanjir svoj poduži nos, a ja sam s neukusnom znatiželjom
posmatrao tog njenog erotskog partnera. Haos – ne zbog moje ljubomore,
nego što mi je ona postala drugačija, potpuno izmenjena tim muškarcem, koji
mi je bio toliko stran a tako upućen u najtajniju stisnutost tih ustašca – bilo je
očigledno, da su se sasvim nedavno uzeli, ruku je stavljao na njenu ruku i
zagledao u njene oči. Kakav je bio? Poprilično krupan, dosta dobro građen,
malčice trom, prilično inteligentan, arhitekta, zaposlen pri gradnji hotela. Malo
je govorio, posezao je za rotkvicom – ali kakav je bio? Kakav je bio? Kakvi su
bili zajedno, sami, šta je on s njom, šta ona s njim, šta udvoje?… tfuj, naleteti na
muškarca pored žene koja nas interesuje, nije nikakvo zadovoljstvo… još je
gore što potpuno stran muškarac odjednom postaje predmet naše – prinudne
– znatiželje i moramo da odgonetamo njegove najskrivenije ukuse i sklonosti…
premda to ne želimo… moramo ga osećati preko te žene. Ne znam šta bih više
voleo: da li da ona kao privlačna osoba, preko njega postane odbojna, ili da
postane privlačna i preko muškarca koga je izabrala – obe mogućnosti bile su
fatalne!
Da li su se voleli? Da li je to bila strasna ljubav? Da li razumna?
Romantična? Laka? Teška? Možda se nisu voleli? Ovde, za stolom, u prisustvu
porodice, bila je to konvencionalna nežnost mladog bračnog para i, uostalom,
bilo je teško to posmatrati, već samo kliziti pogledom, primenjivati celokupan
sistem manevara „u pograničju“, koji ne narušava demarkacionu liniju… U oči
mu se nisam mogao baš zagledati, moja udubljivanja, strasna i odvratna,
morala su se ograničiti na ruku, koja je ležala preda mnom na stolu, u blizini
njenog dlana, video sam tu ruku, veliku, urednu, s prstima koji nisu bili
neprijatni, s kratkim noktima… posmatrao sam i sve više sam se nervirao, što
moram da se udubljujem u erotske mogućnosti te ruke (kao da sam bio ona,
Lena). Ništa nisam saznao. Pa, ruka je izgledala dosta pristojno, ali šta znači
sam izgled, sve zavisi od dodira (mislio sam), od ispada? Naravno, ali dovoljno
je zamisliti među njima pristojan dodir, ili nepristojan, ili raskalašan, divljački,
ili uobičajen supružanski – i ništa, ništa nije bilo poznato, ništa, jer zbog čega
pristojne ruke ne bi mogle da se dodiruju na čudan, čak razvratan način, gde je
tu bila garancija? Teško je pretpostaviti da bi zdrava, pristojna ruka sebi
dopuštala takve ispade? Svakako, ali je dovoljno pretpostaviti da „ipak“to sebi
dopušta, a to „ipak“ tada postaje jedna raskalašnost više. A ako nisam mogao
uopšte da budem siguran u pogledu ruku, šta tek reći o ličnostima, koje su se

12
nalazile u daljem planu, tamo, gde sam se bojao da doprem pogledom? Znao
sam da bi bio dovoljan jedan skriveni, jedva vidljivi dodir njegovog prsta pa da
njihove ličnosti postanu beskrajno raskalašne, mada je on, Ludvik, upravo
rekao da je doneo fotografije, i da su veoma uspele i da će ih posle večere
pokazati…
– Komičan fenomen – završavao je Fuks priču, kako smo idući ovde u
žbunju pronašli vrapca. – Obešen vrabac! To ti je kao dve pečurke u baršču!
– Dve pečurke, stvarne dve pečurke! – saglasio se ljubazno gospodin Leon
i, kako je bio saglasan, onda je to predstavljalo zadovoljstvo. – Dve pečurke,
zamislite, koješta, čist sadizam!
– Mangupluk – izjavila je kratko i sažeto gospođa Kulka, skidajući mu
končić s rukava, a on je sa zadovoljstvom to potvrdio: – Mangupluk. Na šta je
Kulka. odvratila: – Ti uvek moraš da protivurečiš! – Naravno, da, Manjću,
upravo rekoh da je to mangupluk!
– I ja kažem da je mangupluk! – uzviknu ona, kao da je rekao nešto drugo.
– Baš to, mangupluk, rekoh, mangupluk…
– Uopšte ne znaš šta govoriš!
Popravila mu je obrub maramice, koja je virila iz džepa.
Katasja se pomolila iz sobe za posuđe, da bi pokupila tanjire, njena
opuštena, kliska, uzmičuća usna pojavila se u blizini usta, preko puta mene –
tog trenutka očekivao sam je napeto, ali sam sebe prigušivao, okretao sam se
od toga na drugu stranu, samo da ne utičem na bilo šta, da se ne mešam… da
eksperiment ispadne objektivno. Usta su odmah počela „da se odnose“ prema
ustima… i videh, kako joj je muž nešto govorio, a gospodin Leon se u to mešao,
Katasja se tu vrzmala, dok su se usta odnosila prema ustima kao zvezda prema
zvezdi, i ova usna konstelacija je potvrđivala moje noćne avanture, koje sam
hteo u potpunosti da odbacim… ali usta s ustima, ova klizava ogavnost
neobuzdane opuštenosti sa mekim, čistim grčenjem-širenjem… kao da su
stvarno imala nešto zajedničko! Obuzela me je neka vrsta drhtave
začuđenosti, da usta koja nemaju ništa zajedničko, ipak imaju zajedničko, ta
činjenica me je ošamutila i upravo uvalila u nekakvu neverovatnu rasejanost –
i to je bilo prezasićeno s noći, okupano u jučerašnjici, mračno.
Ludvik je obrisao usta salvetom i, metodično je odloživši (delovao je
veoma uredno i čisto, mada je ta čistota, ipak, mogla da bude, prljava…) rekao
svojim bas-baritonom, da je i on otprilike pre nedelju dana opazio na jednoj
smreki pored puta obešeno pile – međutim nije obratio osobitu pažnju na to,
jer je nekoliko dana kasnije pile iščezlo. – Čudesica – čudio se Fuks – obešeni
vrapci, pilići koji vise, možda to nagoveštava smak sveta? Na kojoj visini je
visilo to pile? Da li je bilo daleko od puta?

13
 Pitao je, jer ga Drozdovski nije podnosio, jer je on mrzeo Drozdovskog, jer
nije znao šta da radi… Te je pojeo rotkvicu.
– Mangupluk – ponovila je gospođa Kulka. Popravila je hleb u korpici
gestom dobre domaćice i deliteljke obroka.
– Manguparija! Mnogo je dečurlije, radi šta hoće!
– Pa lepo! – složio se Leon.
– U tome je vic – primeti Fuks bezbojno – da su i vrabac i pile obešeni na
visini ruke odrasle osobe.
– Zar ne? Ako nisu mangupi, ko je onda? Gospodičiću, mislite li da je to
neki manijak? Nisam čuo ni za kakvog manijaka u okolini.
Zapevušio je ti-ri-ri i s velikom pažnjom prepustio se pravljenju kuglica
od hleba – ređajući ih u nizu po stolnjaku, posmatrajući ih.
Katasja je primakla Leni pepeljaru sa žičanom mrežom, Lena je istresla
pepeo, u meni se odazvala njena noga na krevetskoj mreži, ali i rasejanost,
usta nad ustima, ptičja žica, pile i vrabac, muž i ona, dimnjak iza oluka, usne
iza usana, usta i usta, drveće i staze, drveće i put, previše, previše, bez sklada i
reda, talas za talasom, beskraj u rastresenosti, raspršenosti. Rastresenost.
Mučna izgubljenost, tamo u uglu stajala je na polici boca i video se komadić
nečeg, možda zapušača, prilepljen za grlić…
…zagledao sam se u onaj čep i tako sam se sa njim odmarao dok nismo
pošli na spavanje, san, spavanje, sledećih nekoliko dana ništa, ništa,
nataložene aktivnosti, reči, jela, silaženja niz stepenice i ulaženje, samo što
sam ponešto saznavao, primo da je Lena bila nastavnica jezika, da se otprilike
pre dva meseca udala za Ludvika, da su otputovali na Hel4, sada stanuju ovde
dok on ne dovrši svoju kućicu – sve to je ispričala Katasja, s krpom, od
nameštaja do nameštaja, pošteno, sa zadovoljstvom, secundo (ovo je ispričala
Kulka) „trebalo bi to još jednom raseći, zašiti, hirurg mi je rekao, nekadašnji
Leonov prijatelj, toliko puta sam joj govorila, da ću pokriti troškove, jer znate,
ona je moja sestričina, iako je seljanka sa sela, iz okoline Grujca, jer ja se ne
odričem siromašnih rođaka, osim toga to nije estetski, vređa osećaj za
estetiku, svakako, čak je upadljivo, godinama sam joj toliko puta govorila, bilo
je to pre pet godina, znate, nesrećan slučaj, omnibus je naleteo na drvo, dobro
je da se nije desilo ništa gore, toliko puta sam joj govorila, Kata, ne budi lenja,
ne boj se, prolaze dani, svaki čas kaže mi, teto, otići ću, i ne ide, i mi smo se već
navikli, i tek, kad nas neko drugi podseti, ponovo uočavamo, pogotovu ja koja
sam veoma osetljiva na planu estetike, možete zamisliti, dirinčenje,
spremanje, pranje, čas Leonu ovo, čas ono, čas Leni, čas ponešto Ludviku, od

4 Hel, mesto na Baltičkom moru blizu Gdanjska, važan turistički i banjski centar. – Prim. prev.

14
jutra do večeri, te jedno, te drugo, a ono čeka, nema se vremena za to, kad se
Ludvik i Lena presele u svoju kućicu, možda tada, ali dok ne bude drugačije,
dobro je da je bar Lena našla dobrog čoveka, ali ako bi je unesrećio, kunem se
da bih ga ubila, uzela bih nož i ubila, ali hvala Bogu, zasad ništa nije loše, samo
što sami ništa ne znaju da učine, ni on, ni ona, sasvim kao Leon, uzmetnula se
na oca, ja moram o svemu da brinem, pamtim, čas topla voda, čas kafa, veš za
pranje, da se zakrpe čarape, peglanje, dugmad, maramice, krojevi, papir,
pešačenje, lepljenje, sami ništa, šniclice, salatice, od jutra do kasno u noć, uz to
i stanari, sami znate, ja ništa ne kažem, istina, plaćaju, iznajmljuju, ali valja
imati na umu, te ovo ovome, te ono onome, da sve bude na vreme, jedno,
drugo…!“
…mnoštvo drugih događaja, koji ispunjavaju, zaokupljaju, i svake večeri
neizbežna, kao Mesec, večera, sedenje nasuprot Leni s kružećim Katasjinim
ustima. Leon je fabrikovao loptice od hleba i ređao ih u nizu veoma brižno –
posmatrao ih je s velikom pažnjom – nakon kratkog razmišljanja jednu lopticu
je probo čačkalicom. Nakon dužeg meditiranja, događalo se, da je nožem
zahvatao mrvicu soli i njom posipao lopticu, posmatrajući je sumnjičavo kroz
binokl.
– Ti-ri-ri!
– Gražino5 moja! Da li bi tatici svom papicu rotkvicu prinela? Dobacila!
To je značilo da je zamolio Lenu za rotkvicu. Bilo je teško razumeti to
mumlanje. „Gražino moja, cvetiću očev!“ „Kulaško, šta ti tamo ćumćaviš, zar ne
vidiš da si vezana vrećica?“ Nije se uvek glupirao s gradnjom reči, kat-kad je
započinjao šiznuto a završavao normalno, ili obrnuto – sjajna okruglost
njegove ćelave čuture, sa odozdo prikačenim licem, s prikačenim pince-
nezom6, uzdizala se iznad stola kao balon – često ga je obuzimalo dobro
raspoloženje, te je sipao anegdote kao iz rukava, majčice mila, lagano, znaš li
ono o biciklu i triciklu, kad je tobož Icik seo na bicikl, a to je bio tricikl, i bog
bogova!… Dok mu je Kulka popravljala nešto oko uveta, ili na okovratniku.
Postajao je zamišljen i pleo, u vidu kike, rese na salveti, ili je zabadao čačkalicu
u stolnjak – ne u sva mesta već samo u neka, kojima se vraćao, nakon dužeg
razmišljanja, s namrštenom obrvom.
– Ti-ri-ri.
Mene je to nerviralo zbog Fuksa, jer sam znao, da je to voda navođena na
mlin Drozdovskog, koji ga je mleo od jutra do večeri, njega, koji je kroz tri
nedeljetrebalo neizbežno da se vrati u firmu gde bi se Drozdovski ponovo, s

5 Gražina – reč je litvanskog porekla, znači lepa, lepotica, poznata je po imenu glavne ličnosti
istoimene Mickjevičeve poeme. – Prim. prev.
6 Pince-nez, franc. cviker. – Prim. prev.

15
mučeničkim izrazom, zagledao u peć, kada je Fuks govorio, koji je dobijao ospe
čak od mog sakoa, i obeshrabrivao se, jer tu nema pomoći, obeshrabrivao se…
i Leonove manije nekako su išle na ruku Fuksu, koji ih je posmatrao žuto,
bledo, riđe… i to me je još više suprotstavljalo roditeljima, u moje odbacivanje
svega onog tamo, varšavskog, sedeo sam nevoljno, neprijateljski, bezvoljno
posmatrajući Ludvikove ruke, koje me se ništa nisu ticale, koje su me
odbacivale, koje su me privlačile, u čije sam erotske opipne mogućnosti morao
da proničem… i ponovo Kulka, znao sam, neprestano zaposlena, pranje,
čišćenje, krpljenje, uzgajanje stoke, peglanje itd. itd. itd. Rasejanost. Šum i
metež. Nalazio sam svoj komadić čepa na boci, posmatrao sam grlić i čep, po
svoj prilici zbog toga da ne bih posmatrao ostalo, taj čep je na izvestan način
postao moja lađa na okeanu, mada mi je s okeana dolazio samo šum, udaljen,
odviše običan šum, odviše uopšten, da bi se stvarno čuo. Onda ništa. Nekoliko
dana ispunjenih pomalo svim.
I dalje strahovita žega. Mučno leto! Tako seto razvlačilo, s mužem, s
putem… Četvrtog ili petog dana pogled mi je odlutao, uostalom, ne prvi put, u
dubinu sobe, pio sam čaj, pušio, zanemarivši čep, očima sam se zakačio o ekser
na zidu, pored police, od eksera sam se pomerio ka ormanu, izbrojao police,
umoran i pospan uputio sam se na mesta iznad ormana, manje dostupna, tamo
gde su iskrzane tapete, i zabasao čak na plafon, u belu pustinju; dosadna
belina malo dalje pretvarala se, blizu prozora, u hrapav prostor, tamniji,
inficiran vlagom, sa složenom geografijom kontinenata, zaliva, ostrva,
poluostrva i neobičnih koncentričnih krugova, koji su podsećali na mesečeve
kratere, i druge kose, neuhvatljive linije – mestimično, to je bilo bolesno, nalik
na lišaj, drugde opet divlje i pusto, pa ponovo raspusno krivudavo, sa
zaokretima, disalo s užasom konačnosti, iščezavalo u sunovratnoj daljini. I
tačkice, ne znam od čega, po svoj prilici ne od muva, te geneze bile su potpuno
neodgonetljive… Zagledan, uronjen u to, i u vlastite komplikacije, zagledao
sam se, zagledao bez specijalnog napora, mada uporno, da se na kraju činilo
kao da preskačem nekakav prag – i već sam malčice bio „s one strane“ – onda
sam ispio gutljaj čaja – Fuks je upitao:
– Što tako bleneš?
Nije mi se pričalo, zagušljivo, čaj. Te sam odgovorio:
– Ona crta, tamo, u uglu, iza ostrva, i nešto poput trougla… Pored prevoja.
– Šta?
– Ništa.
– Pa šta onda?
– Tako…
Nakon duže pauze upitah:

16
 – Na šta te to podseća?
– Ona smugica i crtica? – rado se uključio, znao sam i zbog čega rado, znao
sam, da ga to udaljuje od Drozdovskog.
– To? Odmah ću ti reći. To su grabulje.
– Možda i grabulje.
Lena se umešala u razgovor, po svoj prilici zbog toga što smo se zabavljali
odgonetanjem, društvena igra, nimalo teška, upravo zbog njene bojažljivosti.
– Kakve grabulje?! Strelica.
Fuks zaprotestova:
– Kakva strelica?!
Nekoliko minuta ispunjenih nečim drugim, Ludvik upita Leona „da li bi
tata igrao šah?“ ja sam imao raspuknut nokat, koji mi je smetao, pale su
novine, napolju su zalajali psi (dva mala, mlada, zabavna psa koja su noću
puštana, bila je i mačka), Leon reče „jedna“, Fuks reče:
– Možda i strelica.
– Strelica, a možda i nije strelica – primetih, podigoh novine, Ludvik
ustade, putem je prošao omnibus, Kulka je upitala „da li si telefonirao?“.

17
 II

Nisam u stanju to da ispričam… onaj događaj… jer pripovedam eh rost.

Ona strelica, na primer… Ona strelica, onda, za večerom uopšte nije bila
važnija od Leonovog šaha, novina, ili čaja, sve je to bilo – jednako, sve se
svodilo na jedan trenutak, vrstu sazvučja, zujanje roja. Danas, eh rost, znam, da
je strelica bila najvažnija, prema tome, pripovedajući, ističem je na čelo, iz
mase neizdiferenciranih činjenica izvlačim konfiguraciju budućnosti. A kako
se ne pripoveda eh post? Dakle, zar nikada ne može biti istinski izraženo,
predočeno u svom anonimnom nastajanju, niko nikada neće uspeti da izrazi
mrmljanje rađajućeg trenutka, onako kako to jeste, da rođeni iz haosa, ne
možemo nikada da se s tim susretnemo, jedva pogledamo, mada će s našim
pogledom uslediti red… i oblik… Svejedno. Neka bude i tako.
Katasja me je svakog jutra budila doručkom, pogledom, direktno iz sna,
prihvatao sam iznad sebe njenu usnenu nepriličnost, onaj kliski beg na njenim
seljačkim obrazima s plavičastim, poštenim pogledom. Zar ne bi mogla da se
četvrt sekunde ranije povuče iznad mog kreveta? Zar svoju nagnutost nada
mnom nije produžavala za delić sekunde?
Možda jeste… možda nije… nesigurnost… mogućnost, koja mi se uvlačila
dok sam se prisećao svojih noćnih kombinacija sa njom. S druge strane… ako
je stajala nada mnom iz čiste pristojnosti? Teško sam šta mogao videti,
posmatranje drugih nailazi na prilične smetnje, mada to nije kao s mrtvim
predmetima, jer se samo predmeti mogu stvarno posmatrati. Međutim, u
svakom slučaju, ležanje pod njenim ustima uvlačilo se u mene svakog jutra i
ostajalo mi je preko celog dana, zadržavajući usnenu kombinaciju, u koju sam
se uporno zaplitao. Vrelina nije pogodovala ni mom ni Fuksovom radu, bili
smo umorni, on se dosađivao, dugo ostajao u kući, postao je jadnik, poput psa
koji zavija, iako nije zavijao, već se samo dosađivao. Plafon.
Jednog popodneva ležali smo poleđuške na krevetima, prozori su bili
zaslonjeni, popodne su zujale muve – kad začuh njegov glas.
– Majzjevič bi mi možda dao nešto svoje, mada ne mogu da odbacim ono
što imam, jer mi se to računa u praksu, izgubio bih godinu i po dana, šta tu ima
da se priča, ne mogu… Pogledaj tamo, u plafon…

18
 – U šta?
– U plafon. Tamo, pored peći.
– U šta?
– Šta vidiš?
– Ništa.
– Kada bih mogao da mu pljunem u njušku. Ali, ne mogu. Zašto? On nije
zloban, ja mu stvarno idem na nerve, sav se naježi, kad me vidi… Pogledaj
bolje ono na plafonu. Zar ništa ne vidiš?
– Šta?
– Nešto poput one strelice, koju smo ugledali na plafonu trpezarije.
Mnogojasniju.
Nisam odgovorio, minut-dva, ponovo se javio:
– Štos je u tome, da toga juče nije bilo.
Ćutanje, vrelina, otežala glava na jastuku, slabost, međutim ponovo se
odazvao, kao da se hvata za vlastite reči, koje su plivale u popodnevnom sosu.
– Toga juče nije bilo, juče se s tog mesta spuštao pauk i ja sam ga
posmatrao, i opazio bih ga – toga juče nije bilo. Vidiš li glavnu crtu, samo
deblo, toga nije bilo, ostalo, kljun, u osnovi to grananje, slažem se, stara
naprslina, ali deblo, samo deblo… toga nije bilo… – Odahnuo je, malčice se
pridigao, oslonio se o lakat, prašina se kovitlala u snopu zraka iz otvora na
roletni:
– To gde debla nije bilo. – Čuo sam kako se iskobeljava iz kreveta i video
ga u gaćama, zabačene glave, kako ispituje plafon – začudio sam se – kakva
prilježnost! Izbečenost! Izbuljenog lica zurio je u plafon i izjavio:
– Fifty-fifty7. Da, ili ne. Đavo bi ga znao. – I, vratio se na krevet, i odatle je,
znao sam, neprestano sam posmatrao, što mi je postalo dosadno.
– Ona crta, koja se proteže sredinom, samo deblo, smatraš li… Nešto mi
treperi, kao da je sveže urađena gvozdenim šiljkom. Malčice je prenaglašena.
Juče je nije bilo… opazio bih je… U istom pravcu je, kao i ona u trpezariji.
Ležao sam.
– Ako je strelica, mora nešto da pokazuje.
Odgovorio sam:
– Ako nije strelica onda ne pokazuje.
Juče, za večerom, posmatrajući svojom odbojnom znatiželjom Ludvikovu
ruku – ponovo! – prebacio sam pogled na Leninu ruku, takođe na stolu, i tada
je njena ručica zadrhtala, ili se malčice zgrčila, uopšte nisam bio siguran, Fifty-
fifty… A što se tiče Fuksa, nije mi se dopadalo, možda je izazivalo uzrujanost,

7 Pola-pola, engl. – Prim.prev.

19
da se sve što je radio, što je govorio, izvodilo iz Drozdovskog, iz antipatije, iz
one nepodnošljivosti, netolerancije… ne od toga… što nisam imao problem s
roditeljima u Varšavi, međutim jedno ide s drugim, jedno je lešinarilo nad
drugim. Opet poče da govori.
Stajao je u gaćama, nasred sobe, i govorio. Predložio je da istražimo da li
strelica nešto pokazuje – tobože, šta smeta da proverimo, kada se uverimo da
ne smeta, makar ćemo biti mirni, zna se, da neko nije namerno napravio
nikakvu strelicu, da je to samo iluzija – jer, nema drugog načina da budemo
sigurni da li to jeste ili nije strelica. Osluškivao sam tiho, razmišljao sam, kako
da ga odbijem, jer je prilično slabo navaljivao, mada sam i ja bio slab – slabost
je uopšte prožimala sve. Savetovao sam mu da sam proveri, ako mu je stalo do
toga – počeo je da navaljuje, da ću mu biti potreban da utvrdimo pravac, jer
treba izaći, odrediti pravac u hodniku, u bašti – na kraju je rekao „ono što
mogu dvojica ne može jedan“. I, odjednom sam se složio, čak sam smesta ustao
iz kreveta, kada mi se misao o kretanju ustaljenom, prodornom, bezuslovnom
linijom učinila dražesnijom od čaše hladne vode. Obukli smo pantalone.
Soba se sada ispunila odlučnijim i određenijim aktivnostima, premda su
započele iz dosade, iz nerada, iz kaprica, krile su u sebi nekakav kretenizam.
Zadatak nije bio lak.
Strelica nije ukazivala ni na šta u našoj sobi, što je odmah palo u oči,
prema tome trebalo je produžiti njen pravac kroz zid, istražiti da li se ne
odnosi na nešto u hodniku, a zatim iz hodnika tu liniju preneti u baštu – to je
zahtevalo prilično složene zahvate, koje ne bismo mogli ostvariti bez mog
učešća. Sišao sam u baštu i iz trema izvukao grabulje, da njihovim držaljem
označim na travnjaku liniju, koja odgovara onoj koju je Fuks signalizirao s
prozorčeta stepeništa držaljem četke. Uskoro će biti pet sati – usijanost
šljunka, venjenje trave oko mladog drveća koje nije pružalo senku – to je bilo
dole – a gore uskovitlanost velikih, okruglih oblaka, u nemilosrdnom
plavetnilu. Kuća s dva reda prozora, parterom i prvim spratom – prozorska
stakla su se presijavala…
Da li me je neko ljudsko oko gledalo kroz prozorsko okno? Još uvek su se
predavali popodnevnoj dremci – na osnovu tišine – takođe nije bilo isključeno
da nas neko s prozora posmatra – Leon? Kulka? Katasja? – Moglo se
pretpostaviti da je onaj neko ko nas posmatra neko ko se prikrao u našu sobu,
po svoj prilici u jutarnjim časovima, zacrtao onu liniju koja čini strelicu – zbog
čega? Da li da bi se narugao? Štosa radi? Da bi nas u nešto uverio? Ne, ne, to ne
bi bilo logično! Pa, naravno, slažem se, samo što je to nelogičnost poput štapa
sa dva kraja, a Fuks i ja smo se s drugog kraja te nelogičnosti kretali i delovali
potpuno logično – i ja sam, predat tako radnim delovanjima, ipak morao (ako

20
nisam želeo da izdam svoje delovanje) da računam s mogućnošću pogleda koji
vreba iza onih mučno sjajećih i zaslepljujućih prozora.
Uzimao sam, dakle, to u obzir. I Fuksov pogled, kojim me je posmatrao
odozgo, bio mi je od pomoći. Kretao sam se oprezno, da ne bih izazvao sumnju,
izgrabuljao sam malčice travnjak, i tobož umoran od žege, bacio sam grabulje i
nogom im jedva primetno dao pravi smer. Ta opreznost pridavala je mojoj
saradnji s Fuksom veći intenzitet, nego što sam nameravao, jer tu sam se
kretao takoreći kao njegov rob. Na kraju odredili smo pravac strelice – ta linija
je vodila čak iza šupe s alatima, pored zida, tamo gde se završavao teren,
donekle zatrpan kršem i ciglama, produžetak bašte. U tom pravcu pomerali
smo se lagano, skrećući, tobož zauzeti posmatranjem cveća, bilja,
razgovarajući, povremeno gestikulirajući i pažljivo motreći da nam nešto
važno ne izmakne. Od leje do leje, od štapića do kamenčića, oborena pogleda,
zaokupljeni zemljom, koja nam se činila pepeljasta, žućkasta, tamnorđasta,
dosadna, složena, pospana, monotona, pustinjska, ali i tvrda. Obrisao sam znoj
sa lica. Sve je to bilo gubljenje vremena!
Doprli smo blizu zida… tu smo se zaustavili, bespomoćni… savlađivanje
tih desetak koraka koji su nedostajali, činilo se teško, odviše parališuće! Naš
dosadašnji pohod kroz baštu, posmatran sa prozora, bio je relativno lak –
desetak metara po ravnom – ali i težak zbog nekakve skrivene težine, koja ga
je takoreći pretvarala u alpinizam – i, eto ti sada teškoće izazvane sve
okomitijim i vrtoglavijim penjanjem, bolnije pojačanim, što je ličilo na
približavanje vrhu. Kakva visina! Kleknuo je praveći se da posmatra kukca, i
tako, klečeći, tobož prateći kukca, stigao je do zida; ja sam skrenuo i krenuo
bočno, da bih se s njim povezao okolnim putem. Bili smo pokraj zida, na
samom kraju, u ćošku sa šupom.
Vrelina. Nekakva bujnija trava koja se lelujala na vetru, zemljom je hodao
balegar, pokraj zida ptičiji izmet – vrelina, ali drugačija, i miris drugačiji, nalik
na mokraću, prisnila mi se daljina, bilo je to veoma udaljeno, kao da smo
mesecima putovali, mesto udaljeno sto hiljada milja, na kraju sveta –
zamirisalo je na toplu trulež, malo dalje nalazila se gomila đubreta, kiše su
pored zida napravile slivnik – stabljičice, repunjače, krš – grudvice, kamenčići
– nekakva žutina… Ponovo vrelina, drugačija, nepoznata… da, da… stizanje do
tog ćoška, koji živi posebno, to se nadovezivalo na onaj tamno-hladan čestar s
kartonom i limom – s vrapcem – nekakvom snagom razdaljine ono se u tome
odazvalo – i naše ovdašnje traganje kao da je oživelo.
Težak zadatak… jer, ako se nešto ovde i krilo, na šta je ukazivala strelica
tamo, na plafonu, u našoj sobi, kako to pronaći u čestaru, među biljem,
otpacima, đubretom, koje je količinom nadvisivalo sve što se moglo događati

21
na zidovima, ili na plafonima. Pritiskajuće mnoštvo veza, asocijacija… Koliko
rečenica se može stvoriti od dvadeset četiri slova abecede? Koliko značenja se
može izvesti iz stotina korova, grudvi, i drugih sitnica? Iz dasaka šupe, iz zida,
takođe je šikljalo mnoštvo, tušta i tma. Da mi se zgadilo. Ispružio sam se i
pogledao u kuću i baštu – ti veliki sintetički oblici, ogromni mastodonti sveta
predmeta, uspostavljali su red i poredak – odmarao sam se. Da se vratimo.
Trebalo je da kažem Fuksu, ali njegovo lice, ustremljeno u jednu tačku, me je
zaustavilo.
Malčice iznad naših glava oštećen zid bio je udubljen, udubljenja su se
sastajala od tri, nešto manje, rupe – u jednoj od njih nešto je visilo. Štapić.
Štapić dug dva santimetara. Visio je na nešto dužem končiću. Okačen o
okrnjenu ciglu.
Ništa više. Još jednom smo pretražili sve naokolo. Ništa. Okrenuo sam se i
pogledao kuću s presijavajućim prozorskim staklima. Već je pirkala svežina,
koja je nagoveštavala veče, dašak koji je pokrenuo lišće i travu iz ukočenosti
pripeke. Zatreperili su listići drveća, koje je stajalo u nizu, vezano za kočiće,
okrečeno.
Vratili smo se u sobu.
On se bacio na krevet.
– Bilo kako bilo, strelica je nešto pokazivala – reče oprezno i ja mu, s ne
manjom opreznošću, odgovorih: – Šta?
Pa ipak, bilo je teško praviti se da ne znamo: obešeni vrabac – obešeni
štapić – ta obešenost štapića na zidu koja ponavlja ono bešenje u čestaru –
čudan rezultat, koji je na časak povećao jačinu vrapca (pokazao je koliko je bio
sadržan u nama i pored prividnog zaborava). Štapić i vrabac, vrabac osnažen
štapićem! Bilo je teško ne misliti, da nas je neko strelicom doveo do štapića, da
bi se nadovezao na vrapca… Zbog čega? Čemu? Da li je to šala? Vic? Neko nas
je namagarčio, narugao nam se, našalio… osećao sam se nesigurno, on takođe,
i to nas je navodilo na opreznost.
– Kladim se da nas neko nasamaruje.
– Ko?
– Neko od njih… Neko od onih koji su bili prisutni kada sam pričao o
vrapcu i kako smo prepoznali strelicu na plafonu u trpezariji. Taj neko da li je
urezao strelicu u našoj sobi, koja vodi nečemu? Ka štapiću na koncu. Šala.
Magarčenje gostiju.
Pa ipak, to se nije držalo u komadu. Ko je hteo da smišlja tako složene
šale? Čemu to? Ko je znao da ćemo otkriti strelicu i da ćemo se toliko
zainteresovati za nju? Ne, to je bila potpuna slučajnost – uostalom, ta neka,
nevelika podudarnost između štapića na koncu i vrapca na žici. Tačno je,

22
štapić na koncu, to se ne viđa svaki dan… s tim što bi taj štapić mogao da visi iz
hiljadu razloga, koji nemaju ničeg zajedničkog s vrapcem, preuveličali smo
njegov značaj jer nam se otkrio na samom kraju naših istraživanja, kao njihov
rezultat – iako to nije bio nikakav rezultat, bio je samo štapić na koncu…
Dakle, samo slučajnost? Naravno… ali neka sklonost ka harmoniji, nešto
magličasto zapanjujuće, osećalo se u nizu tih događaja – obešen vrabac –
obešeno pile – strelica u trpezariji – strelica u našoj sobi – štapić koji visi na
končiću – nazirala se u njima neka težnja ka smislu, kao u šaradama, kada
slova počinju da teže slaganju u reč. U kakvu reč? Tačno, međutim, činilo se da
bi se sve htelo ponašati u smislu neke misli… Kakve?
Kakve misli? Čije misli? Ako je to bila misao, neko je morao stajati iza nje
– ali ko? Ko bi to hteo? A kada bi… ako me je Fuks namagarčio, ko bi ga znao, iz
dosade… ta otkud, otkud bi Fuks… ulagati toliki napor u glupu ujdurmu… ne,
nije ni to. Da li je onda slučajnost? Na kraju, možda bih se složio s tim, da je u
pitanju čista slučajnost, da nije druge nenormalnosti, koja je imala sklonost da
se zakači za tu nenormalnost… kada ta neobičnost sa štapićem ne bi bila
podržana drugom neobičnošću, koju ne bih voleo da pominjem Fuksu.
– Katasja.
Videlo se da je i njemu bilo nametnuto bar jedno obličje Sfinge – sedeo je
na krevetu pognute glave, lagano klateći noge koje su mu visile.
– Šta je? – upitah ga.
– Kad imaš tako izveštačen kljun… – zamislio se i lukavo rekao. – Ko će
kome ako ne svoj svome!… – To mu se dopadalo, te ga je ubedljivo ponovio. –
Kažem ti, veruj mi, ko će kome ako ne svoj svome.
Doista… usna i štapić učinili su mu se naizgled srodni, takođe i usna i
vrabac, makar zbog toga što je usna bila neobična… ali šta? Da li prihvatiti da
se Katasja zabavljala tako rafiniranim intrigama? To je besmisleno. Mada,
postojala je neka srodnost… i te srodnosti, te asocijacije, otvarale su se preda
mnom, kao mračna jama, mračna, ali privlačna, usisavajuća, jer se iza
Katasjine usne naziralo otvaranje-zatvaranje, da me čak ošinu nekakva
vrelina, jer je onaj štapić, koji se odnosio na vrapca u žbunju, ipak bio nekako
prvi (oh, bled, nejasan) znak u objektivnom svetu, koji je donekle potvrđivao
moja priviđenja u vezi s Leninim ustima „koja su se odnosila“ na Katasjina usta
– jedva primetna, fantastična analogija, mada je u igru ulazio isti „odnos“, koji
je utvrđivao neki sistem. Da li je nešto znao o toj povezanosti, ili asocijaciji,
između Leninih i Katasjinih ustiju – da li ga je nešto tako opčinilo – ili je to bilo
samo i isključivo moje?… Niza šta na svetu ne bih upitao… Ne toliko zbog stida.
Ni za šta na svetu ne bih dao tu stvar njegovom glasu i buljavim očima, koji su
Drozdovskog izbacivali iz ravnoteže, a mene su slabili, gušili, mučili, ono

23
njegovo sa Drozdovskim, a moje s roditeljima, nisam ga želeo ni kao
poverioca, ni kao kolegu! Ne – „ne“ je uopšte bila ključna reč našeg odnosa. Ne
i ne. Pa ipak, uzbudilo me je, kada je izgovorio „Katasja“ – takoreći obradovao
sam se, da je neko drugi, a ne ja nazreo neku mogućnost zajedništva između
njene usne i štapića i ptice.
– Katasja – izgovarao je polako, premišljajući – Katasja…
Pa ipak, videlo se da mu se nakon kratke euforije vraća beličasto bledilo
pogleda, na horizontu pojavio se Drozdovski, i već je radi ubijanja vremena
ispredao nespretne zaključke:
– Meni se odmah ono njeno… ono što ima s ustima činilo… ali… bilo kako
bilo… tamo-amo… Šta misliš?

24
 III

Majušnost i neuhvatljivost primorale su nas na povlačenje. Mene mojim

skriptama, njega njegovim beleškama, međutim, odsutnost nije me nije
napuštala i sve više je rasla s približavanjem večeri; svetlost naše lampe
prodirala je u sve veći mrak onih mesta, iza puta, na kraju bašte. Nametala se
još jedna mogućnost. Neko bi mogao da tvrdi da osim strelice koju smo otkrili
na zidovima ili negde drugde, na primer, u kombinaciji mrlje iznad
umivaonika s čepićem, koji je ležao na ormanu, u oštećenosti patosa… Najedan
znak, koji smo slučajno dešifrovali, koliko je još moglo biti neopaženih stvari,
uklopljenih u prirodan poredak? Svakog časa pogled mi je prelazio s papira i
usmeravao se u dubinu sobe (krišom od Fuksa, čiji pogled je takođe lutao).
Međutim, ja se nisam odviše nisam uzbuđivao, fantastična lelujavost te priče,
sa štapićem, koja se neprekidno raspršavala, nije dopuštala ništa, što ne bi bilo
kao ona, prolazno.
U svakom slučaju, okružujuća stvarnost kao da je već bila zaražena
mogućnošću značenja i to me je udaljavalo, neprestan, udaljavalo od svega, pri
čemu se činilo komičnim, daje nešto takvo, kao štapić, uspevalo da me u toj
meri uzbuđuje. Večera, neizbežna kao Mesec – za vreme koje sam ponovo
imao Lenu pred sobom. Pre silaska na večeru Fuks je primetio, da „o svemu
tome ne vredi govoriti“, i s pravom, diskrecija je bila opravdana, ako nismo
želeli da nas tretiraju kao par duduka i mesečara. Dakle, večera. Gospodin
Leon, koji je proždirao rotkvice, pričao je kako ga je pre mnogo godina
direktor Krisinjski, njegov pretpostavljeni u banci, učio umeću koje je zvao
„spretnost“, ili „kontrast“ koje bi – kako je tvrdio – trebalo da ima u malom
prstu svaki kandidat, pretendent za višeg činovnika.
Oponašao je grleni, tihi glas pokojnog direktora Krisinjskog:
– Leone, primi k srcu ono što ti govorim, upamti, da je u pitanju
„spretnost“, razumeš li? Na primer, ako treba, onda moraš da očitaš bukvicu
nekom činovniku, to treba da učiniš bez odugovlačenja? Istovremeno, momče,
vadiš tabakeru i častiš ga cigaretom. Kontrasta radi, znaš, spretnosti radi. Ako
s klijentom treba da budeš oštar, neprijatan, u tom slučaju treba da se
osmehneš njemu, ili sekretarici. Bez te spretnosti on će ti se odviše zatvoriti,

25
slediti. A ako si s klijentom sladak, onda obrnuto, izgovori s vremena na vreme
neku grublju reč, da ga izvedeš iz eventualne ukočenosti, jer ako ti se ukoči,
ukipi, šta ćeš onda? E pa, moliću lepo – pričao je sa salvetom vezanom ispod
brade i s ispruženim prstom – kad je jednom u inspekciju došao predsednik
banke, ja sam već tada bio direktor filijale, primio sam ga dolično, s počastima,
međutim za vreme ručka okliznula mi se noga i prosuo sam na njega pola čaše
crnog vina. Kad on na to: – Vidim da ste iz škole direktora Krisinjskog!
Nasmejao se presekavši rotkvicu premazujući je maslacem, posipajući je
solju… pre nego što je stavio u usta, na časak pažljivo je posmatrao.
– Hej! Oj! Oj! Kad bih ja sve o banci, mogao bih da pričam godinu dana,
teško je izraziti, razmrsiti, kad me misao ponese, ne znam za šta bih se pre
uhvatio, toliko, toliko toga, dana, sati. Bože, Bogo moj, Bogo sveti, koliko sam
se meseci, godina, sekundi svađao i ujedao s predsednikovom sekretaricom,
glupačom, Bože moj milosrdni, i potkazivačicom, jednom je otrčala direktoru,
rekavši da sam pljuvao u korpu za otpatke, na šta sam joj rekao, šta
benavite?… ali šta tu ima da se priča, kako, zašto, kako je to mesecima,
godinama raslo… ko bi sve to upamtio? Čemu onim brbljivicama govoriti
mmeee!… – Ukipio se zamišljen i dodatno prošaptao: – A kakvu je ona tada
imala bluzicu? Da me ubiješ ne mogu da se… kakvu… Onu s vezom?…
Prekinuo je svoju zamišljenost i čilo doviknuo Kulki:
– Kukuhno, šta, bilo pa prošlo, kukuku Kulaško!
– Okovratnikti se zavrnuo – reče Kulka – ostavi teglu i lati se okovratnika.
– Trideset sedam godina bračnog života, gospodičići moji, bilo pa prošlo u
svakom slučaju, slatkišu, pametnice Kuluho, mi pokraj Visle, plave Visle,
jednom po kišici, ba, ba, šta tu, koliko je to godinica, svilene bombonice, kupio
sam svilene bombonice, s čuvarom, čuvar, a s krova je lilo, hej, hej, prosto
strašno, majčice moja, pre koliko to godina, u kafiću, ali kakvom kafiću, gde,
izduvalo se, prošloooo, fiju, fiju… To se više neće sjediniti… Trideset sedam!
Šta tamo… Hej, ha! – razveselio se i ućutao, zatvorio se u sebi, ispružio ruku,
posegnuo za hlebom, i polako počeo da pravi lopticu, zagledao se, smirio se,
zapevušioti-ri-ri.
Odsekao je komadić hleba, poravnao ga sa strane, da bi bio kvadrat,
namazao ga maslacem, poravnao maslac, lupnuo ga nožem, razgledao, posuo
ga solju, gurnuo u usta – i pojeo. I kao da je proveravao da li ga je pojeo.
Posmatrao sam strelicu, koja se na plafonu razlivala, rasplinjavala, kakva je to
strelica, kako smo mogli u tome da vidimo strelicu? Posmatrao sam takođe
sto, stolnjak, treba priznati da su mogućnosti viđenja ograničene – na
stolnjaku počivala je Lenina ruka, opuštena, nevelika, boje kafe, toplo-hladna,
izrastajući iz članka, iz daljih belina ruke (koje sam pre naslućivao, jer tamo

26
pogledom nisam zalazio) i taj dlan je bio tih i neaktivan, međutim, pri bližem
pogledu u njoj se videlo podrhtavanje, bilo je to, na primer, podrhtavanje kože
u korenu četvrtog prsta ili dodirivanje dva prsta, trećeg i četvrtog – pre
embrioni pokreta, koji su povremeno prelazili u stvarno kretanje, u doticanje
stolnjaka kažiprstom, u trljanje nokta o nabor… bilo je to tako daleko od same
Lene, da sam je doživljavao kao veliku državu, ispunjenu unutrašnjim,
nekontrolisanim pokretima, po svoj prilici podložnim zakonima statistike… u
mnoštvu tih pokreta postojao je jedan, lagano savijanje šake, lenjo stezanje
prstiju šakom, uvlačenje, stidljiv pokret… koji mi je već zapao za oko… ali, da li
je on bio sasvim bez veze sa mnom?… Ko bi to mogao da zna, zanimljivo, jer se
to uglavnom događalo istovremeno sa spuštanjem pogleda (njega gotovo da
nisam video), nijednom ga u toj prilici nije podigla. Muževljeva ruka, ona
eroto-neero-to-erotsko-neerotska ogavnost, nastranost opterećena prinudnim
erotizmom „preko nje“ i u vezi s njenom ručicom, jer se ta ruka, uostalom,
predstavljala pristojno… ovde takođe, na stolnjaku, u blizini… I, prirodno, ona
stezanja njene šake mogla su se odnositi na njegovu ruku, a takođe su mogla
ostati u slaboj, veoma slaboj vezi s mojim posmatranjem ispod spuštenih
kapaka, premda, treba priznati, da nije postojala nikakva verovatnoćajedna u
milion, mada je hipoteza, pored sve svoje beznačajnosti, bila eksplozivna, kao
razgorevajuća iskra i kao dašak koji izaziva vazdušni vrtlog!… Međutim, ko bi
ga znao, i ona je mogla čak da mrzi tog muškarca, kog nisam pažljivije
posmatrao, jer sam se bojao i uvek sam se motao na njegovoj periferiji, koji je
bio ne zna se kakav, verovatno kao i ona… jer, ako bi se, na primer, ispostavilo,
da se i ona pored muža grči pod mojim pogledom, šta onda, mogla je biti takva,
taj grehić mogao se pridodati njenoj nevinosti i bojažljivosti, koje bi (nevinost
i bojažljivost), u tom spučaju, postale viši stepen perverzije. Divlja moć
slabašne misli! Eksplodirajući dašak! Večera je bila na vrhuncu, Ludvik se
nečeg setio, izvadio je notes, Fuks je nešto naklapao, govorio je Leonu „ona je
bila prava veštica“ili „toliko godina u banci, no, no!“ a Leon s namrštenom
obrvom, s licem ćelavka s binoklom, pričao je šta je i kako je, zbog čega je,
„možete li zamisliti“… „ne, ona taj flispapir nije koristila“… „tamo je bila
nekakva ploča“… i Fuks je to slušao, samo da ne misli na Drozdovskog. Ja sam
pomislio, a ako se zbog mene grči, mada sam znao da je ta misao besmislena,
ali šta se zbiva, pokret tela, potres, kataklizma, Kulka iznenadnim okretom
svoje gojaznosti, ronila je ispod stola, bila je ispod stola, na časak sto i Kulka su
ludovali… šta je to? To je bila mačka. Izvukla ju je ispod stola s mišem u
čeljustima.

27
 Posle različitih mehurića, kapljica vode, šikljanja reči, koji su se zapenili u
živom kotlu katarakte8, vode našeg prebivanja za stolom, ta šumna, tekuća
reka, vratili su se u svoje korito, mačka je ponovo izbačena, ponovo sto,
stolnjak, lampa, čaše, Kulka je poravnavala nekakav naboran ubrus, Leon je
podignutim prstom nagoveštavao vic, Fuks se pokrenuo, otvorila su se vrata,
Katasja, Kulka se obratila Leni: „dodaj tu salataru“ ništavilo, večnost, niskost,
mir, ja ponovo, voli ga mrzi ga razočarana očarana srećna nesrećna, ali mogla
bi da bude sve zajedno, međutim najverovatnije nije bila ništa od svega toga, i
to iz jednostavnog razloga što joj je ručica bila premala, što to nije bila ruka,
već samo ručica, prema tome šta je mogla da bude s takvom ručicom, nije
mogla da bude ništa, bila je… bila… snažna u svom efektu, a u sebi nikakva…
vrtlog… vrtlog… vrtlog… šibice, naočare, driker, korpa, crni luk, medenjaci…
medenjaci… i da ja moram samo sa strane, s boka, ispod oka, tamo gde su
ruke, rukavi, ramena, vrat, uvek na periferijama, a samo s vremena na vreme
licem u lice, pri svetitelju, kada se pojavi pretekst da pogledam, u tim uslovima
nešto se može saznati, ali ako bih mogao da gledam do mile volje, takođe ne…
ha, ha, ha, smeh, i ja se smejem, anegdota, Leonova anegdota, Kulka ciči, Fuks
se grči… Leon s ispruženim prstom viče „časna reč“… i ona se smeje, ali samo
da bi smehom ukrasila opšti smeh, ona sve to samo… da bi ukrasila… ali, ako
bih mogao da gledam do mile volje, takođe ne bih znao, ne, ne bih znao, jer je
među njima moglo da bude sve…
– Potrebni su mi končić i štapić.
– Šta je to sad opet? – Reče mi Fuks. Odgovorih:
– Čemu to?
– Zaboravio sam da ponesem šestar… do đavola… a moram da nacrtam
krug, koji mi je potreban za dijagram. Kada bih imao končić i štapić to bi bilo
dovoljno… Štapić i parče konca.
Ludvik ljubazno „čini mi se da gore imam šestar, koji može da vam
posluži“ Fuks se zahvaljivao (flaša i čep, ono parče od čepa) da, aha, razumem,
lisac, aha…
Dogodilo se da je upravo on tajno obavestio eventualnog šereta, da smo
primetili strelicu na našem plafonu i otkrili štapić na končiću. To je bilo za
svaki slučaj – ako se neko stvarno zabavljao tako što nas je intrigirao znacima,
neka zna, da su došli do nas… i da očekujemo dalji nastavak. Šansa je bila
minimalna, ali šta ga je koštalo da izgovori onih nekoliko reči? Ugledao sam ih
smesta u neobičnom svetlu te mogućnosti – da je vinovnik među njima – a
istovremeno, nametnuli su se štapić i ptica, ptica u čestaru, štapić na samom

8 Reč katarakta upotrebljena je geološkom smislu – Prim. prev.

28
kraju bašte, u onoj svojoj maloj pećini. Osetio sam se između ptice i štapića,
kao između dva pola i celo naše društvo, za stolom, ispod lampe, pokazalo se
kao posebna funkcija onog sistema, koja je „u odnosu“ na pticu i štapić – čemu
nisam bio nesklon jer je ta neobičnost utirala put drugoj neobičnosti, koja me
je mučila, ali i fascinirala. Bože! Ako ptica, ako štapić, možda ću na kraju i
saznati, šta je s ustima. (Otkud? Kako? Besmislica!).
Usredsređivanje pažnje vodilo je u rasejanost… što sam prihvatao, kada
mi je to dopuštalo da budem istovremeno ovde i negde drugde, omogućavalo
opuštanje… Pojava Katasjine perverzije i njeno kruženje, čas ovde, čas tamo,
bliže, dalje, iznad Lene, iza Lene, pozdravio sam nekom vrstom gluvog
unutrašnjeg „aaah“, poput nekog zagrcavanja. Ponovo i još više, jedva
primetna bočna oštećenost onih načetih usana povezala mi se – nametljivo! – s
običnim i zavodničkim stezanjem ustašca mog vis-a-vis i ta, čas slabeća čas
jačajuća kombinacija u zavisnosti od konfiguracije, vodila je u takve
suprotnosti, kao što su razuzdana nevinost, brutalna stidljivost, buljavo
stezanje, bestidni stid, hladna užarenost, trezno pijanstvo…
– Otac to ne razume.
– Šta ne razumem? Šta?!
– Organizaciju.
– Koju organizaciju! Kakvu organizaciju!
– Racionalnu organizaciju društva i sveta.
Leon je napadao Ludvika ćelom, preko stola:
– Šta želiš da organizuješ? Kako da organizuješ?
– Naučno.
– Naučno! – očima, binoklima, borama, lobanjom, Posla mu kontigent
samilosti, snizivši glas do šapata. – Čovo – upita ga prisno – da nisi
pošandrcao? Organizovati! Ti samo sanjaš, veruješ, da čas ovo ovde čas ono
tamo držiš u šaci, zar ne? – I prstima krvožedno zgrčenim plesao je pred njim,
zatim ih je ispružio i dunuo u njih:
– Fijuuu! Pif! Pobeže. Fijuuu, pum, pum, pum, papapa, eeeee… razumeš
li… pua, pua, i šta ti tamo, koga ti tamo, kako ti, šta ti… Uteklo. Proteklo. Nema
ga.
Zagledao se u salataru.
– Ne mogu s ocem o tome da diskutujem.
– Ne? Moliću lepo! Zbog čega?
– Jer, otac nije pripremljen.
– Za šta?
– Naučno.

29
 – Naučničiću – izgovarao je to polako – poveri mi se, molim te, poveri se
mojoj snežno devičanskoj nutrini, kako ćeš s tom naučnom pripremom or-ga-
ni-zo-va-ti, prema kakvom modelu, pitam, kako, kako ćeš ti s tim tamo, čemu,
pitam te, čime i zbog čega i čemu, i gde, kao ti, pitam te, ovo s tim, ono s ovim,
ovo s onim, u ime čega, kako… – zastade i nemo se zagleda, dok Ludvik stavi
na tanjir malo krompira, što je Leona trglo iz zanemelosti.
– Šta ti znaš?! – gorko prasnu. – Studije! Studije! Ja to nisam studirao, ali
sam godinama razmišljao… razmišljao i razmišljao… otkad sam iz banke
izašao ne radim ništa nego samo razmišljam, glava mi puca od razmišljanja,
šta ti tamo, kako ti tamo, šta ti je stalo do… smiri se, smiri se!…
Dok je Ludvik jeo listić salate Leon se smirio, sve se uspokojilo, Katasja je
zatvarala kredenac, Fuks je pitao koliko je stepeni, oj, žega, gospođa Manjća
pružala je Katasji posuđe, švedski kralj, skandinavsko poluostrvo, a odmah
posle toga sušica, injekcije. Sada je sto bio prostraniji, samo šoljice za kafu, ili
čaj, korpica s hlebom i nekoliko salveta, već sklopljenih – samo je jedna,
Leonova, bila raširena. Pio sam čaj, pospanost, niko se nije pomerao, sedelo se
slobodno na malčice unazad povučenim stolicama, Ludvik je posegnuo za
novinama, Kulka se ukipila. S vremena na vreme obuzimala su je teška
zamiranja, potpuno prazna, bezizražajna, koja su se okončavala naglim
prenućima, poput pljuska, kao kada se u vodu baci kamen. Leon je na ruci
imao bradavicu sa nekoliko dlačica, posmatrao je, uzeo je čačkalicu i počeo
njom da čačka po onim dlačicama – ponovo ju je pogledao – dlačice je posolio
sa nekoliko zrnaca soli sa ubrusa i zagledao se. Nasmešio se.Ti-ri-ri.
Na stolnjaku se pojavio Lenin dlan, pored šoljice. Veliki razgovor o
dogaćajima, 6eskonačnim činjeničicama, poput kreketanja žaba u ribnjaku,
roja komaraca, roja zvezda, oblak koji me je sadržavao, sa mnom plovio,
plafon s arhipelagom i poluostrvima, s tačkicama i muzgama od vlage, sve do
dosadne beline iznad roletne… bogatstvo sitnica, koje je možda bilo u srodstvu
s mojom i Fuksovom grudvicom, štapićem itd… a možda je bilo povezano i sa
Leonovim sitnicama… otkud znam, možda sam zbog toga samo tako
razmišljao, jer sam bio usmeren na sitnice… rasitnjen… oh, bio sam tako
rasitnjen!…
Katasja je pružila Leni pepeljaru.
Mene su zaprepašćivali isklizajuće hladno bezoblično paf ustiju u usta
marš gubi se mrežo s nogom savijeno previjeno i tišina gluva tišina jama
ništa… a iz pometnje, iz uskomešanosti (kad se Katasja već povukla) pojavila
se usna konstelacija, nepobitno svetleća, razjašnjavajuća. I bez ikakve sumnje:
usta su se odnosila prema ustima!

30
 Spustio sam pogled, ponovo sam na stolnjaku video samo ručicu,
dvoustnu, dvousnu i bilo kako bilo dvostruko nevino oštećenu čistu klisku
upro sam pogled u ručicu očekujući, kada se sto zarojio od ruku, šta je to,
Leonova ručica, Fuksova ručica, Kulkine ruke, Ludvikove ruke, toliko ruku u
vazduhu… a tu je i osa! Osa je uletela u sobu. Izletela. Ruke su se smirile.
Ponovo – oseka, mir se vraćao, ja sam razmišljao šta s tim rukama, šta je to,
Leon se obratio Leni sa; „Raznolika dogodovštino“.
„Raznolika dogodovštino, dodaj svom tatici zapaljivi fosforčić“ (šibice).
„Raznolika dogodovštino“ govorio joj je, ili „prasence magarence“ ili
„oduševljenko polagacenjko“, ili još drugačije. Kulka kuva trave, Ludvik čita,
Fuks ispija čaj, Ludvik ostavlja novine, Leon pogleda, ja sam razmišljao, kako
to, tobož, da li su se ruke zarojile, ražestile, zbog toga što je osa, ili zbogtoga
što je ruka na stolu… jer, formalno uzeto, biloje nesumnjivo da su se ruke
uskomešale zbog ose… međutim, ko je mogao jemčiti da je osa bila samo
pretekst za gomilanje ruku zbog njene ručice… Dvostruki smisao… a ono
razdvajanje možda je bilo povezano (ko to može da zna) s razdvojenošću
ustiju Kataška – Lena… s razdvojenošću vrabac – štapić… Lutao sam. Šetao
sam periferijama. U svetlosti lampe nalazila se tama čestara iza puta. Spavati.
Čep na flaši. Komad čepa, prilepljen za grlić te flaše, pomalja se i nameće…

31
 IV

Sledeći dančić pojavio se rastrojen, suv i sjajan, bleštav, čovek se nije

mogao koncentrisati, iz plavetnila nebesa nastajali su okrugli, punački i
besprekorno beli oblačići. Udubio sam se u skripte, jer je posle jučerašnjih
lakovernosti u meni zavladala strogost, odbojnost prema nastranostima,
askeza. Da odem do štapića? Da vidim da se nije dogodilo nešto novo, osobito
posle jučerašnje diskretne Fuksove informacije, za vreme večere, da smo
otkrili štapić i končić? Zaustavljalo me je gađenje prema toj dogodovštini,
čudovišnoj poput nedonoščeta. Uhvativši se za glavu rukama, bubao sam,
mada sam znao da će me Fuks odmeniti u odlasku do štapića, mada nije
pokušao sa mnom da razgovara o tome – jer nam se tema već iscrpla – ipak
sam znao, da će zbog unutrašnje praznine otići tamo, do zida. Usredsredio sam
se na skripte, a on se vrzmao po sobi, na kraju je izašao. I vratio se, pojeli smo,
kao i obično, drugi obrok u svojoj sobi (donela ga je Katasja), međutim, ništa
nije govorio… tek oko četiri sata, posle dremke, javio se s kreveta:
– Hajdemo, nešto ću ti pokazati.
Nisam odgovorio – imao sam želju da ga ponizim – odsustvo odgovora
predstavljalo je najneprijatniji odgovor. Ponižen, ćutao je, nije se usuđivao da
insistira, minuti su prolazili, počeo sam da se brijem, na kraju sam upitao:
– Ima li nečeg novog?
Odgovorio je:
– I da, i ne.
Kada sam završio s brijanjem, reče:
– Pa, hajdemo, pokazaću ti.
Izašli smo s uobičajenom opreznošću u odnosu na kuću, koja je virila kroz
prozore, i stigli smo do štapića. Zapahnuli su nas vrelina zida i miris mokraće,
ili jabuka, odmah pored nalazila se septička jama i žute stabljike… udaljenost,
kraj, lični život u vreloj tišini, zujanje. Štapić je stajao onako kako smo ga
ostavili, visio je na končiću.
– Pogledaj ovo – pokazao je na gomilu starudija na otvorenim vratašcima
šupe. – Vidiš li nešto?
– Ništa.

32
 – Ništa?
– Ništa.
– Baš ništa?
– Ništa.
Stajao je ispred mene i gnjavio – mene, sebe.
– Pogledaj onu rudu.
– Šta?
– Zar je nisi primetio juče?
– Možda.
– Da li je baš tako ležala? Zar od juče nije promenila položaj?
Gnjavio je – i u pogledu toga nije imao iluzije – odisao je fatalizmom
čoveka, koji je stajao pokraj zida i sve to je bilo krajnje jalovo, prazno.
Insistirao je:
– Seti se… – međutim znao sam da insistira iz dosade, i to mi je bilo
dosadno. Žuti mravić marširao je po slomljenoj rudi. Na vrhu zida stabljičica
neke biljke jasno se ocrtavala u prostoru, nisam pamtio, otkud treba da
pamtim, možda je ruda promenila položaj, možda nije promenila položaj…
Žuti cvetić.
Nije se zbunjivao. Stajao je iznad mene. To je bilo neprijatno, jer se na tom
udaljenom mestu praznina naše dosade sretala s prazninom onih navodnih
znakova, indicija, koji nisu bili tragovi, sa svom tom glupošću – dve praznine, a
mi između njih. Zevnuo sam. On reče:
– Pogledaj u šta cilja ta ruda.
– U šta?
– U Katasjinu sobicu.
Da. Ruda je bila usmerena pravo u njenu sobicu pokraj kuhinje, u onu
sporednu zgradu, pored kuće.
– Aa…
– Tačno. Ako niko nije pomerio rudu, onda ništa, stvar je beznačajna. Ali
ako je pomerena, onda je to zbog toga da bi se Katasja usmerila ka nama…
Nekoje, čini mi se, koje ukapirao iz onog što sam juče za vreme večere
natuknuo o štapiću i končiću, shvatio da smo na tragu, došao ovde noću i
usmerio rudu ka Katasjinoj sobici. Poput neke nove strelice. Znao je da ćemo
još jednom doći i pogledati, da nema novog znaka.
– Ali, otkud znaš da je ruda pomerena?
– Nisam siguran. Samo, tako mi se to čini. Na strugotinama postoji trag,
kao da je pre toga ležala drugačije… pogledaj i ona tri kamenčića… i ona tri
kočića… i one tri iščupane travčice… i ona tri dugmetašca, po svoj prilici od
sedla… Zar ništa ne vidiš?

33
 – Šta?
– Kao da formiraju trouglove, koji ukazuju na rudu… vidiš li, kako
stvaraju nekakvu rimu s rudom. Odnosno… valjda… šta misliš?
Odvojio sam pogled od žutog mravića, koji se čas pojavljivao među
remenjem, idući čas levo, čas desno, čas unazad, čas unapred, gotovo da ga
nisam čuo, čuo sam svaku desetu, kakav idiotizam, beda, jad i beda, poniženje,
celokupno ovo naše przničenje, gađenje, glupost, koji se dižu iznad gomile
otpadaka i starudije, ispod tog zida, i riđa, odvaljena, prezrena njuška. Počeo je
ponovo da izvodi zaključke, ko bi želeo, ko je tamo pravio tako neprimetne
znake, ko je mogao da kalkuliše s tim, da ćemo primetiti promenu pravca
rude… Sigurnr niko kome su sve koze na broju… Međutim, on me prekide:
– A ko ti je rekao, da neko ima sve koze na broju? A druga stvar: otkud
znaš koliko znakova fabrikuje? Mi smo možda otkrili samo jedan od mnoštva…
– Pokretom ruke obujmio je baštu i kuću. – Ovde se možda sve roji od
znakova…
Stajali smo – grudvice zemlje, paučina – već je bilo poznato, da to nećemo
tek tako ostaviti. Šta je trebalo da radimo? Uzeo sam u ruku parče cigle,
osmotrio ga, odložio i rekao:
– I šta? Hoćemo li nastaviti s pravcem rude? Stidljivo se nasmejao.
– Nema nam druge. I sam shvataš. Smirenja radi. Sutra je nedelja. Ona ima
slobodan dan. Treba napraviti reviziju u njenom sobičku, videćemo da li tamo
ima šta da se vidi… A ako nema, bar će se okončati ova zavrzlama!
Zagledao sam se u otpatke, on takođe – kao da sam želeo da u njima
prepoznam neznatno a ružno uzmicanje usne u stranu, i stvarno, činilo se, da
su krš, ždrepčanici, remenje, smeće, počeli da pulsiraju atmosferom kružnog
isklizavanja, obrisom tog izvitoperavanja… zajedno s pepeljarom, krevetskom
mrežom, stezanjem i rastezanjem… sve to je već vibriralo, vrilo, dotičući Lenu,
što me je užasavalo, jer sam pomislio, što me je zaprepašćivalo, jer sam
pomislio, otkud to, da ćemo ponovo delovati i preduzimajući delanje
ostvarivati… uvešćemo u akciju rudu u celini, ja ću se približavati ustima od
strane, sada, tog krša – što me je ushićavalo – jer, mislio sam, oh, počećemo da
delujemo, tim delovanjem ući ćemo u tajnu, oho-ho, oho-ho, ući ćemo u
Katasjinu sobicu, revidiraćemo, razgledaćemo, proverićemo! Proveriti! Oh, to
razjašnjavajuće delovanje! I, oh, zamračujuće delovanje, koje uvodi u noć, u
himeru!
Ne, pored svega, osetio sam se bolje – naš povratak pošljunčanom stazom
nalikovao je na povratak dvojice detektiva – razrada naših planova do
najsitnijih detalja omogućila mije da časno istrajem do sledećeg dana. Večera
je prošla mirno, moje vidno polje sve više se ograničavalo na stolnjak, sve mi

34
je teže padalo dizanje pogleda ka njima, gledao sam u stolnjak, na kome se
nalazila Lenina ručica… danas spokojnija, bez izrazitijih drhtaja (upravo to je
moglo biti dokaz, da je ona namestila rudu!)… i druge ruke, na primer Leonova
ruka, pospana, ili Ludvikova erotsko-neerotska, Kulkina ručerda kao krompir
s blitvom, šačica koja je izrastala iz staračkog, razgranatog ramena, što je
izazivalo tihu, sve veću neprijatnost… koja je postajala još neprijatnija oko
lakta, gde je ispucalo crvenilo prelazilo u modre i ljubičaste male zatone, koji
su vodili u druge zapećke. Složene i mučne kombinacije ruku, slične
kombinacijama na plafonu, na zidovima… svuda… Leonova ruka prestala je da
bubnja; sa dva prsta desne ruke uzeo je prst leve ruke i držao ga je sa
sleđenom pažnjom i sanjarećim osmehom. Naravno, razgovor, tamo gore,
iznad ruku, nije prestajao, ali je malo šta dopiralo do mene, što se odnosilo na
različite teme, u jednom trenutku Ludvik reče šta Vi, oče, mislite, zamislite
desetoricu vojnika koji idu u koloni jedan za drugim, šta Vi, oče, mislite koliko
je vremena potrebno da se iscrpu sve moguće kombinacije redosleda tih
vojnika, postavljajući, na primer, trećeg na mesto prvog i tako dalje… ako
bismo prihvatili da svakoga dana vršimo jednu promenu? Leon se zamislio:
-Za tri mesečića?
Ludvik reče:
– Deset hiljada godina. Tako je izračunato.
– Čoveče – reče Leon. – Čoveče… Čoveče… – Ućutao je i sedeo namršten.
Moglo se činiti da reč „kombinacija“, koju je Ludvik upotrebio, ostaje u
određenoj vezi s „kombinacijama“, koje su mi se nametale, što se moglo činiti
izvesnim, prilično posebnim, skupom okolnosti, jer je pomenuo kombinacije
vojnika upravo kada sam počeo da tonem u brojne kombinacije – zar to nije
podsećalo na glasnu formulaciju mojih nemira? – oh „gotovo“ već koliko puta
to „gotovo“ mi se isprečilo na putu – međutim, treba uzeti u obzir, da me je
pogodila ta pričica o vojnicima jer je bila povezana s mojim nemirima, te sam
je iz tog razloga izvlačio iz mnogih drugih stvari, o kojima se takođe govorilo.
Taj skup okolnosti sam delimično (oh, delimično!) ja sam izazvao – i zapravo
to je bilo teško, užasno, pogrešno, jer ja nisam nikada mogao da vidim u kojoj
meri sam izazivač kombinujućih kombinacija oko mene, oh, oparen i u hladno
duva! Kada se uzme u obzir koliko velikih količina, oblika dopire do nas u
svakom trenutku postojanja… roj, šum, reka… nije ništa lakše nego
kombinovati! Kombinovati! Ta reč me je za sekundu iznenadila, kao divlja
životinja u mračnoj šumi, ali odmah je sedam lica utonulo u haos, koja su
sedela, razgovarala, jela, večera se i dalje odvijala, a Katasja je pružila Leni
pepeljaru…

35
 „Trebalo bi sve to rasvetliti, razjasniti, dopreti do srži“… međutim, nisam
verovao da će inspekcija sobice bilo šta rasvetliti, osim što nam je taj naš
projekat sutradan dopustio da bolje podnesemo onu neobičnu zavisnost usta
od ustiju, grada od grada, zvezde od zvezde… i na kraju šta je toliko čudno što
usta upućuju na usta, kad me neprestano, neprekidno, jedno upućivalo na
drugo, jedno za drugim vrebalo, iza Ludvikove ruke Lenina ruka, iza šoljice za
kafu čaša, iza pruge na plafonu ostrvo, svet je doista bio vrsta paravana i
otkrivao mi se samo premeštajući me dalje – stvari su se sa mnom igrale kao
loptom!
Iznenada nešto je lupnulo.
Odjeknulo je kao da je neko kucnuo štapom o štap – kratko, hladno. Ali,
ne snažno – iako je to bio osoben odjek, da, veoma poseban, kad se probio
kroz mnoštvo glasova. Ko je kucnuo? Šta je kucnulo? Obamro sam. Nešto kao
da „počinje“, sinulo mi je u glavi, premro sam, ta hajde, utvaro, izađi!…
međutim zvuk je iščezao u vremenu, ništa nije usledilo, možda je škripnula
neka od stolica… ništa značajno…
Ništa važno. Sutradan je nedelja, koja kaoda je narušavala naš način
života, doista, kao i svakog dana, probudila me je Katasja, malčice je postojala
iznad mene iz čiste pristojnosti, dok se pospremanja soba latila sama gospođa
Manjća, koja je, kotrljajući se s krpom, pričala kako su u Drohobiču imali „lep
parter komforne vile“, u kome je iznajmljivala sobe s obrocima, ili bez njih,
zatim šest godina u Pultusku „u udobnom apartmanu na trećem spratu“ da je
osim stalnih stanara na vratu imala često i šestoricu aboniraca „iz grada“
uglavnom starije, bolesne ljude, pa jednom kašicu, drugom supicu, ništa kiselo,
dok sebi nisam rekla, ne, tako dalje ne može, dosta, ne mogu, i kažem to svojim
starčićima, trebalo je videti taj očaj, gospođušo naša, ko će brinuti o nama, ja
im na to, zar ne vidite, koliko srca ulažem u vas, upropašćavam sebe, neću da
se ubijam, utoliko pre što sam na Leona celog života morala da pazim, nemate
pojma, čas ovo čas ono, stalno nešto, jednostavno ne znam šta bi taj čovek bez
mene, celog života nosim mu kafu u krevet, čitavog života, sva sreća što sam
po prirodi takva, ne podnosim nerad, od jutra do večeri, od večeri do jutra,
uostalom kad treba i zabavim se, posetom, ili primam goste, znate, Leonova
sestra od tetke udata je za grofa Kozjebrodskog, nego šta, a kad sam se ja
udavala za Leona njegova porodica je dizala nos, a i sam Leon užasno se bojao
tetke, gospoće grofice, da me dve godine nije njoj predstavio, i ja kažem Leonu,
ne boj se, ja ću toj tvojoj tetki natrljati nos, jednom sam u novinama pročitala
da će se održati bal u dobrotvorne svrhe, a da je u organizacionoj komisiji
gospođa grofica Kozjebrodska, ništa nisam rekla Leonu, samo Leone, hajdemo
na bal, samo to, kažem vam, dve nedelje tajno sam se pripremala, dve

36
krojačice, frizerka, masaže, čak sam koristila pedikir ohrabrenja radi, nakit
sam pozajmila od Tele, Leon kad me je video zabezeknuo se, ja ništa, ulazimo
u salu, muzika, ja s Leonom ispod ruke pravo na gospođu groficu, a ona je,
znate, okrenula leđa! Uvredila me je! Ja rekoh Leonu, Leone, tvoja tetka je
arogantna i pljunula sam, on, znate, ne reče ni reč, on ti je takav, priča, priča, a
kad nešto treba, onda ništa, ili počne da se vrti, izvrdava, a kasnije, kada smo
živeli u Kjelcama, a ja sam pravila slatko, mnoga su gospoda iz okoline dolazila
kod nas, to slatko su mesecima ranije naručivali, onda je ućutala, brisala je
prašinu, ćutala, uopšte se nije odazivala, dok Fuks ne upita:
– Pa šta?
Tada je rekla da je jedan od stanara, koga je imala u Pultusku, bio tuberan
i trebalo mu je triput dnevno davati pavlaku, „da je čoveku pripadala muka“… i
izašla. Šta je sve to značilo? Kakav je smisao toga? Šta se krilo iza toga? A čaša?
Zbog čega sam juče obratio pažnju na čašu u salonu, ispod prozora, na stolu, sa
dva kalema koja su ležala pored nje – zbog čega sam u prolasku pogledao u to
– da li je to zasluživalo pažnju – zar ne bi trebalo sići dole, još jednom
pogledati, proveriti? Fuks je takođe krišom morao da proverava, istražuje,
posmatra i promišlja, i on je bio veoma smrvljen – glupo skrhan. Fuks, da…
mada on nije imao ni stoti deo razloga, kao ja…
Lena je u toj besmislenosti kružila kao krv.
Nisam se mogao oteti utisku da se iza svega toga krije Lena, koja stremi
ka meni, naprežući se stidljivo i potajno da prodre do mene… Takoreći, sam je
video: luta po kući, crta po plafonima, namešta rudu, kači štapić, pravi i ređa
figure od predmeta, promičući duž zidova, iza ćoškova… Lena… Lena…
stremeći ka meni… tražeći možda pomoć od mene! Glupost! Da, glupost, a s
druge strane, da li je moguće da dve anomalije – ona „veza“ ustiju i ovih
znakova – da nemaju međusobno ništa zajedničko? Glupost. Da, glupost, ali
zar je mogla biti čista utvara nešto tako napeto u meni, kao unakazivanje Lene
Katasjinim usnama? Večerali smo, samo s Kulkom, jer je Lena otišla s mužem
kod poznanika, Leon je otišao na bridž, a Katasja je nedeljom imala izlazak, i
izašla je odmah posle ručka.
Večera, obojena Kulkinim neprekidnim glasom – što ju je, videlo se,
spopadalo udaljenu od Leona – te podstanari, te sa podstanarima, celog života,
gospodo, nemate pojma, te ovom daj da jede, te onom namesti postelju, a
onom klistir, a onaj tamo hoće peć, peć… jedva sam slušao, pa nešto tamo o
„uličarkama“… „flaša iza kreveta, mada je već na izdisaju, a flaše…“ kažem mu,
„grimase, grimase, ali šal tamo gde treba“… „iznervirala sam se, nadirinčila,
nisam od kamena“… šljam je stigla kazna Božija“… „kazna Božija zbog
nečistoće, Isuse“… njene očice su pratile kako jedemo, grudi su joj se oslanjale

37
o sto, a na laktovima oljuštena koža prelazila je iz ružičaste u ljubičastu, kao
što su na plafonu ispupčenja glavnog sinusa prelazila u bledunjav, žućkast
osip… „Da nije mene, pomrli bi“… „mnogo puta noću, kada je stenjao“… „Leona
su premestili, pa smo iznajmili“… Bila je kao plafon, iza uveta je imala nešto
poput stvrdnutog plika, iza njega započinjala je šuma, kosa, u početku dva, ili
tri, poput vlasnih prstenova, a zatim šuma, crno-modrikasta, gusta,
kovrdžajuća, zavijajuća, mestimično kovrdžava, mestimično čuperci, dalje
glatka, pada, odjednom veoma delikatna koža na vratu, bela, a odmah riđa, i
crvenilo poput nokta, tobož mrlja, zatim iznad ramena, na ivici bluze, počinjala
je uvelost, istrošenost, koja je nestajala ispod bluze i tamo, ispod bluze,
nastavljale su se kraste, dogodovštine… Bila je kao plafon… „Kada smo živeli u
Drohobiču“… „angina, zatim reumatizam, kamenje u žučnoj kesici“… Bila je
nalik plafonu, neobuhvatljiva, neiscrpna, nepregledna u svojim ostrvima,
arhipelazima, predelima… Posle večere očekivali smo da ode na spavanje, i
otišla je, tako da smo oko deset krenuli u akciju.
Pojave, koje smo podstakli akcijom?
Otvaranje vrata Katasjine sobice nije pričinjavalo teškoće, znali smo da
ključ uvek ostavlja na prozoru, obraslom bršljanom. Problem se sastojao u
tome što nismo imali nikakvu garanciju, da taj neko, ko nas je vukao za nos –
pretpostavimo, da nas vuče za nos – nije pritajen i da nas prati iz prikrajka…
čak je mogao da napravi uzbunu, otkud smo mogli znati? Dosta vremena nam
je otišlo na bazanje u blizini kuhinje i opservacije da nas niko ne posmatra –
međutim kuća, prozori, bašta, prebivali su mirno u noći, koju su prekrivali
gusti i rasuti oblaci, izmeću kojih je isplovljavao hitajući mesečev srp. Psi su se
jurili između drveća. Bojali smo se da ne ispadnemo smešni. Fuks mi je
pokazao kutijicu, koju je držao u ruci.
– Šta je to?
– Žaba. Živa. Danas sam je uhvatio.
– Šta ćeš s njom?
– Ako nas neko uhvati, reći ćemo da smo se prikrali da mu stavimo žabu u
krevet… Vica radi!
Njegovo belo-riđe-riblje lice, prezreno od strane Drozdovskog. Žaba,
naravno, to je lukavo! I žaba, treba priznati, nije bila na mestu, njena kliskost,
koja je kružila oko Katasjine kliskosti… da me je to čak začudilo, zabrinulo…
utoliko pre što takođe nije bila daleko od vrapčeve – vrabac i žaba – žaba i
vrabac… da se nešto ne krije iza toga? Da li to ništa ne znači? Fuks je rekao:
– Hajde da vidimo, šta je s onim vrapcem. I tako treba malo pričekati.
Pošli smo. Pred vratima, u žbunju, poznati mrak, poznati miris, približili
smo se poznatom mestu, međutim pogled je uzalud udarao o crnilo, ili pre o

38
mnoštvo različitih crnila, koja su se potirala – tamo su se nalazile crne jame,
koje su se sunovraćale, pored drugih rupa, sfera, slojeva, zatrovanih
polupostojanjem i to se slivalo u neku vrstu usporavajuće, čvrste miksture.
Imao sam lampu, ali je nisam smeo upotrebiti. Vrabac mora da je bio ispred
nas, na dva koraka, znali smo gde, međutim nismo mogli da ga dosegnemo
pogledom, koji je proždiralo nešto poričuće dama. Konačno… Pomolio se kao
središte oblika, zgusnutost ne veća od kruške… visio je…
– Tu je.
U tihoj tmini, žaba, koja je bila sa nama, odazvala se… ne da bi se oglasila,
već podstaknuta vrapčevim postojanjem, ukazala je na svoje postojanje. Bili
smo sa žabom… ona je bila tu, zajedno sa nama, u odnosu na vrapca, zbližena
sa njim u žablje-vrapčijoj sferi, dopremajući mi tu isklizavanje, usneno
izmicanje… i tercet vrabac-žaba-Katasja gurao me je u jamu njene usne duplje,
a od jame njenog usnog otvora, snabdevenog onim njenim blaziranim
usnenim nestašlukom… uskakujućim. Pohota. Gadost. Stajao sam nepomično,
Fuks se već izvukao iz žbunja „, ništa novo“ šapnuo je, a kada smo izašli na put,
noć s nebom, s Mesecom, s gomilom oblaka s posrebrenim ivicama, zablistala
je. Delovati! Obuzela me je ludačka želja za delovanjem, za čistećim vetrom,
bio sam spreman da se bacim na sve to!
Međutim, to naše delovanje bilo je, da te Bog sačuva, jadno – dva
zaverenika sa žabom u pravcu rude. Još jednom smo pogledom obuhvatili
scenu: kuća i slabo ocrtavajuća stablašca, bela od kreča, i nagomilanost velikog
drveća u dubini i šireći prostor bašte – napipao sam ključ na prozoru, u
bršljanu, gurnuvši ga u bravu malčice sam ga podigao u predelu šarki, da ne bi
škripala. U to vreme žaba u kutiji prestala je da bude važna, prešla je u drugi
plan. Međutim, kada su se vrata otvorila, jama sobice, male, niske, ispunjene
oštrim i zagušljivim mirisom, kao u perionici, od hleba, od bilja, ta Katasjina
jama me je uzbudila, njena spetljana, usisavajuća usta su se raširila, te sam
morao da pazim da Fuks ne opazi smetnje u mom disanju.
Ušao je s lampom i žabom, dok sam ja stajao na odškrinutim vratima,
stražareći.
Prigušeno svetlo lampe, obavijene maramicom, prelazilo je preko
kreveta, ormana, stočića, korpe, police, otkrivajući redom potpuno drugačija
mesta, ćoškove, fragmente, rublje, krpe, slomljeni češalj, ogledalce, tanjirić s
paricama, sapun za pranje, stvari i stvari jedne iza drugih, kao u filmu, dok su
napolju oblaci plovili jedni za drugima – ja na vratima, nalazio sam se između
te dve povorke – stvari i oblaka. Mada je svaka od onih stvari u sobičku bila
njena, Katasjina, one su poprimale nešto od nje tek u zbiru, stvarajući surogat
njenog prisustva, sekundarnog prisustva, koji sam silovao preko Fuksa –

39
njegovom lampom – sam po strani, na straži. Silovao sam polako. Svetlosna
mrlja koja se pomerala, preskakala je, povremeno se zaustavljala na nečem,
kao da je zamišljena, da bi ponovo kopala, cunjala, birala i dodirivala u
upornoj potrazi za gadošću – to smo tražili, to smo njuškali. Gadost! Gadost!
Dok je žaba bila u kutiji, koju je stavio na sto.
Slugeranjska podređenost, nalik na prljavi i okrnjeni češljić, umašćeno
ogledalce, tanak i vlažan peškir – služavkin imetak, već gradski, ali još uvek i
seoski, prostodušan, koji smo opipavali, da bismo doprli do klisko izvijene
grešnosti, koja se tu, u toj gotovo usnoj duplji pritajila, zamećući tragove…
Opipavali smo raspusnost, nastranost, nevaljalstvo. Moralo je biti tu negde!
Utom lampa naiđe na fotografiju u ćošku iza ormana, iz rama se pomolila
Katasja… s ustima bez mane! O čuda!
Čista, pristojna, čestita seljačka usta!
Na znatno mlađem, okruglijem licu! Praznična Katasja, sa svečanim
dekolteom, na klupi ispod palme, iza koje se video kljun lađe, za rukujuje
držao krupan majstor, brka, s krutim okovratnikom… Katasja se zadovoljno
osmehivala…
Probudivši se noću, mogli smo da se zakunemo, da je prozor s desne
strane, vrata iza naše glave, da je dovoljan jedan jedini orijentacioni znak,
bleda svetlost s prozora, otkucaji sata, da bi nam se odmah i konačno smestilo
u glavu onako kako treba. Šta sada? Stvarnost se žestoko nametnula – sve se
vratilo u normalu, kao da je pozvano na red. Katasja – valjana služavka, koja je
u automobilskoj nesreći oštetila gornju usnu; mi – par mesečara…
Ojađen, pogledah u Fuksa. On je i pored svega tražio, lampa je ponovo
pretraživala, računi na stolu, čarape, ikonice, Hrist i Majka Božija s buketom –
ali kakva korist od tog pretraživanja? To je bilo samo pretvaranje.
– Krenimo – šapnuo sam. – Hajdemo.
Svaka mogućnost gadosti nestala je sa osvetljenih stvari, međutim samo
osvetljavanje postalo je odvratno – opipavanje, njuškanje, poprimilo je
samoubilačka svojstva – nas dvojica u tom sobičku, kao dvojica pohotnih
majmuna. Uzvratio mi je pogled s odsutnim osmehom i dalje bludeći lampom
po sobi, videlo se, da mu je glava prazna, ništa, ništa, ništa, kao neko ko shvata
da je sve što je nosio izgubio, ali da i pored toga ide dalje… i njegov neuspeh s
Drozdovskim zbratimio se s tim neuspehom, sve se spojilo u jedan neuspeh…
već s nepristojnim osmehom iz bordela, zavirivao je u Katasjine tračice, vatu,
prljave čarape, police, zavesice, video sam, premda u senci, kako to radi…
samo iz osvete i štosa radi, vlastitom pohotljivošću sveteći se zbog toga što je
ona prestala da bude pohotna. Opipavanje, svetlosna mrlja koja je plesala oko
češlja, štikle… Ali uzalud! Badava! Sve to više nije imalo smisla i lagano se

40
raspadalo, kao paket nakon presecanja kanapa, predmeti su postajali
nezanimljivi, naša čulnost je zamirala. I već se približavao strašan trenutak, u
kome ne znaš šta da radiš.
Tada sam nešto opazio.
To nešto moglo je da bude ništa, a moglo je i da ne bude ništa.
Najverovatnije da nije važno… ali u svakom slučaju…
Radi se o tome da je osvetlio iglu, osobitu, jer je bila zabodena u tablu
stola.
Stvar ne bi bila dostojna pažnje, da nije to, da sam pre toga opazio
neobičnu stvar, odnosno čelično pero za pisanje zabodeno u koricu od limuna.
Kada je napipao onu zabodenu iglu, uhvatio sam ga za ruku i usmerio lampu
ka čeličnom peru za pisanje – samo zato da bih našem ovdašnjem boravku
povratio privid istrage.
Lampa tada loče da se kreće brzo i za časak pronađe nešto – odnosno
turpijicu za nokte na komodi. Turpijica je bila zabodena u kartonsku kutijicu.
Pre toga nisam primetio tu turpijicu, lampa mi ju je pokazivala, kao da je rekla
„šta kažeš na to“.
Turpijica – čelično pero za pisanje – igla… lampa je sada bila kao pas koji
je naišao na trag, skakala je s predmeta na predmet i otkrili smo još dva
„uboda“ – dve pribadače, zabodene u karton. To nije bilo mnogo, međutim, u
našoj bedi, otvaralo je nov pravac delovanja, lampa je radila skačući,
razgledajući… i, još nešto… još i ekser zaboden u zid, utoliko neobičan, što se
nalazio nekoliko santimetara iznad poda. Međutim, neobičnost eksera nije bila
očigledna, u neku ruku s naše strane bilo je preterano što smo ekser tako
osvetljavali… I ništa više… ništa… neprestano smo tražili, mada se pretraga
iscrpljivala, u zagušljivoj jami sobička nastupao je raspad… na kraju i lampa se
ugasila… i, šta dalje?
On je otvorio vrata, počeli smo da se povlačimo. Pred sam odlazak kratko
je osvetlio Katasjina usta. Ja sam, oslanjajući se o prozorsko udubljenje, osetio
ispod ruke čekić te šapnuh „čekić“ po svoj prilici zbog toga, što je čekić bio
povezan s ekserom, zakucanim u zid. Nevažno. Hajdemo. Zatvorili smo vrata,
ključ smo stavili na njegovo mesto, duvao je planinski vetar – šapnuo je ispod
kupole hitajućih oblaka, on, nespretnjaković, ćaknut, iritantan, šta treba da
budem s njim, sam sebi sam kriv, svejedno, pred nama je strčala kuća, strčalo
je i nisko drveće u bašti, prisetio sam se bala, kada muzika prestaje i parovi
stoje ukipljeni, glupo.
Pa šta? Vratiti se i na spavanje. Bio sam obuzet nekakvom krajnjom
iscrpljenošću i sveopštom slabošću. Čak ništa nisam ni osećao.

41
 Okrenuo se prema meni, da mi nešto kaže, kad je mir narušio tresak – iz
sve snage, gromak!
Pretrnuo sam – to je bilo iza kuće, od strane puta, otud su dopirali ti besni
udarci, neko je udarao! Kao čekićem! Razjareni udarci čekića, teški, gvozdeni,
udarac za udarcem, bum, bum, besomučni i iz sve snage! Lupa tog gvožđa u
bešumnoj noći bila je tako začuđujuća, kao s onog sveta… Protiv nas? Sklonili
smo se pokraj zida, kao da su ti udarci, koji su se razlikovali od svega okolnog,
bili usmereni protiv nas.
Nije prestajalo. Provirio sam iza ćoška i uhvatio ga za rukav. Kad ono,
gospođa Manjća.
Gospođa Kulka! U šlafroku sa širokim rukavima i, tim zadignutim
rukavima, udarala je zadihana, dižući uvis čekić, ili sekiru, udarala je mahnito
u stablo drveta. Nešto je zabijala? Šta je zabijala? Otkud to zabijanje, očajničko
i žestoko… koje… koje… koje smo ostavili u Katasjinoj sobici… a sada je ono
ovde užasno mahnitalo, da je carevao tresak gvožđa!
Onaj čekić, na koji sam naleteo laktom, kada smo izlazili iz sobička, koji je
prelazio u čekić, čiode, igle, čelična pera za pisanje i u zakucane eksere, koji su
u iznenadnoj pomahnitalosti dostizali maksimum. Samo što sam to pomislio,
odagnao sam nelogičnu misao, odlazi, međutim u istom času usledilo je drugo
zabijanje, nešto poput lomljave, razlegalo se… iz unutrašnjosti kuće… Negde
odozgo, s prvog sprata, brže, gušće, koje je pratilo one udarce, potvrđujući
zakucavanje, razarajući mi mozak, razdiruća panika u noći, ludilo, poput
zemljotresa! Da nije iz Lenine sobe? Oteo sam se Fuksu i uleteo u kuću, pojurio
sam uz stepenice… da li je to Lena?
Međutim, dok sam trčao uz stepenice, sve je odjednom zanemelo – ja sam
se, već na spratu, zaustavio dišući, jer je buka koja me je gonila, prestala.
Tišina. Čak me je obuzimala misao, krajnje spokojna, da se smirim i
jednostavno odem u našu sobu. Ali, Lenina vrata, treća iz hodnika, nalazila su
se preda mnom, a u meni je još uvek trajalo ono udaranje, zabijanje, buka,
malj, čekić, igle, ekseri, zabijanje, zakucavanje, da se probijem do Lene, da se
probijem do nje… shodno tome, bacio sam se na njena vrata i počeo
pesnicama da udaram i lupam! Iz sve snage!
Tišina.
Proletelo mi je kroz glavu, ako otvore vrata, da viknem „lopovi“ da se
nekako opravdam. Međutim, ništa – zavladao je muk, ništa se nije čulo, ništa,
ama baš ništa, tiho i brzo sam se udaljio, sišavši dole. Međutim i dole je vladao
mir. Pusto. Ni žive duše. Nije bilo ni Fuksa ni Kukulke. To što se iz Lenine sobe
niko nije odazvao, moglo se protumačiti, da ih nije bilo, da se još uvek nisu
vratili iz posete, a ni tresak nije dopirao od njih – ali gde se denuo Fuks? Gde je

42
Kukulka? Obišao sam kuću, uz sam zid, da me niko ne vidi s prozora – ludilo je
nestalo bez traga, drveće, staze, šljunak pod Mesecom koji juri, i ništa više. Gde
je Fuks? Došlo mi je da zaplačem, malo je falilo pa da sednem i plačem.
Utom sam ugledao, na prvom spratu, jedan osvetljen prozor – njihova
soba, Lenina i Ludvikova.
Aha, ipak su tu, čuli su moju lupu! Ali, zbog čega nisu otvorili vrata? Šta da
radim? Ponovo nisam imao nikakva posla, nikakva, bio sam besposlen. Šta?
Šta? Da odem u našu sobu, da se svučem i da legnem da spavam? Da se ovde
negde pritajim? Šta? Šta? Da plačem? Njihov prozor na prvom spratu nije bio
zaslonjen, bilo je svetlo… i… i… baš prekoputa, iza plota, nalazila se gusta,
krošnjasta smreka… Kad bih se popeo, mogao bih da zavirim… Ta pomisao
bila je malčice strašna, međutim, ta strahota nadovezivala se na strahotu koja
je prošla… i šta je drugo trebalo da uradim?
Tresak, haotičnost onoga što se dogodilo, omogućavali su mi ideju koju
sam imao pred sobom, kao i ovo drvo, ništa drugo pred sobom nisam imao.
Izašao sam na put, probio sam se do smrekinog drveta i počeo da se prilježno
penjem uz to hrapavo i bodljikavo stvorenje. Da se probijam ka Leni! Da
dopirem do Lene… ostaci onog probijanja vucarali su se u meni i ponovo sam
se probijao… i sve ono prethodno – Katasjina soba, fotografija, špenadle,
Kulkino udaranje – sve se povuklo pred glavnim i jedinim, dopiranjem do
Lene. Penjao sam se oprezno s grane na granu, sve više.
Nije bilo lako, trajalo je dugo, a znatiželja je postajala grozničava: videti je,
videti je – videti je sa njim – šta ću videti?… Posle one tutnjave, treska – šta ću
videti? – U meni je drhtalo moje nedavno drhtanje ispred njenih vrata, besno.
Šta ću videti? Već sam pogledom obuhvatio plafon i gornji deo zida, zajedno s
lampom.
Konačno sam je ugledao.
Zaprepastio sam se.
On joj je pokazivao čajnik.
Čajnik.
Ona je sedela na stoličici, za stolom, s peškirom za kupanje nabačenim na
leđa, poput šala. On, stojeći, u prsluku, u ruci držao je čajnik i pokazivao joj ga.
Ona je gledala u čajnik. On je nešto govorio.
Čajnik.
Bio sam spreman na sve. Ali, ne na čajnik. Treba shvatiti šta je kap koja
prevršuje meru. Šta je „prevršuje“? Postoji nešto poput prekomernosti
stvarnosti, njena nepodnošljiva nabreklost. Posle toliko predmeta, koje ne bih
mogao da nabrrjim, igala, žaba, vrabaca, štapića, ruda, čeličnih pera za pisanje,
kore, kartona itd. itd. dimnjak, čep, brazgotina, oluk, ruka, kuglice itd. itd.

43
grudvice, mreža, žica, krevet, kamenčići, čačkalica, pile, čirevi, zalivi, ostrva,
igla i tako dalje i tako dalje i tako dalje, dok ti ne pozli, do prezasićenosti, sada
i taj čajnik, s neba pa u rebra, čardak ni na nebu ni na zemlji, posebno, gratis,
kao luksuz haosa, sjaj haosa. Dosta. U grlu mi se steglo. Ne mogu da ga
progutam. Bespomoćan sam. Već je dosta. Natrag. Kući.
Skinula je sa sebe peškir. Bila je bez bluze. Pogodila me je golotinja
grudiju, ramena. Tom gornjom golotinjom počela je da skida čarape, muž se
ponovo odazvao, odgovorila mu je, skinula je d rugu čarapu, on je oslonio
nogu o stolicu i rašniravao cipelu. Odugovlačio sam povratak, pomislio sam da
ću sada saznati, kakva je, kakva je s njim gola, niska, podla, prljava, kliska,
čulna, sveta, osetljiva, čista, verna, sveža, privlačna, a možda i koketa? Možda
je samo laka? Duboka? A možda je samo hirovita, ili razočarana, blazirana,
ravnodušna, vatrena, lukava, zla, anđeoska, stidljiva, drska – videću na kraju!
Udovi su se već pokazali, jedanput, dvaput, odmah ću saznati, konačno, nešto
ću saznati, na kraju, nešto će mi se pokazati…
Čajnik.
Uzeo je, premestio čajnik sa stola na policu i krenuo prema vratima.
Svetlo se ugasilo.
Zagledao sam se, ali ništa nisam video, obnevidelog pogleda, uperenog u
mračnost jame, još uvek sam gledao, šta su mogli da rade? Šta su radili? I kako
su radili? Sada se tamo moglo odigravati svašta. Nije bilo gesta, dodira, koji bi
bio nemoguć, mrak je doista bio neodgonetljiv, uvijala se ili se nije uvijala, ili
se stidela, ili je volela, ili uopšte ništa, ili nešto drugo, ili podlost, užas, nikada
ništa neću saznati. Počeo sam silaziti i spuštajući se lagano razmišljao sam, i
da je bila dete veoma plavih očiju takođe je mogla biti čudovište – plavooko i
naivno. Prema tome, šta se može znati?
Nikada ništa o njoj neću znati.
Skočio sam na zemlju, otresao sam se i lagano krenuo prema kući, na
nebu je vladala jurnjava, hrlila su čitava raspršena jata, belina njihovih
svetlucavih rubova, crnina jezgara, sve je jurilo ispod Meseca, koji je takođe
jurio, isplovljavao, stremio, tamnio, gasnuo i besporočno izranjao, nebesa su
bila zahvaćena dvema suprotnim kretanjima, zahuktalim, tihim – idući
razmišljao sam, da li sve oterati dođavola, osloboditi se celokupnog tog
balasta, reći „tišina“, jer, konačno, ona Katasjina usna je bila, kao što se videlo
na fotografiji, čisto mehanički ožiljak. Prema tome, šta mi to treba?
Uz to čajnik…
Zbog čega asociram njena usta – s Katasjinim? Neću više to da radim.
Ostaviću to.

44
 Već sam se približavao tremu. Na balustradi je sedeo Lenin mačak,
Davidek, ugledavši me ustao je i ispružio se, da bih ga pomilovao. Zgrabio sam
mačka snažno za vrat, počeo sam da ga gušim, sinu mi poput munje, zašto to
radim, međutim pomislih, šta se tu može, prekasno je i iz sve snage stezao sam
ruke. Ugušio sam ga. On se oklembesio.
Šta sada, šta dalje, bio sam na tremu sa ugušenim mačkom u rukama,
trebalo je nešto s mačkom uraditi, negde ga skloniti, sakriti? Samo što nisam
imao pojma gde. Možda ga zakopati? Ali, ko bi kopao noću! Baciti ga na put,
kao da ga je tobož pregazio auto – ili možda u žbunje, gde se nalazio vrabac?
Razmišljao sam, mačak mi je predstavljao teret, nisam mogao da se odlučim,
bilo je tiho, za oko mi je zapao čvrst kanapčić, kojim je drvce bilo privezano za
kočić, jedno od onih belih od kreča, odvezao sam kanapčić, napravio sam
omču, osvrnuo sam se, da li neko vidi (kuća je spavala, niko ne bi poverovao
da je tu do nedavno vladala buka), setio sam se da se u zidu nalazila kuka, ne
znam zbog čega, po svoj prilici zbog kačenja veša, odneo sam tamo mačka,
nedaleko, nekih dvadesetak koraka od trema, i obesio sam ga o kuku. Visio je,
kao vrabac, kao štapić, u kompletu. Šta sada? Jedva sam se držao od umora,
malčice sam se bojao da se vratim u sobu, možda je tamo Fuks, koji ne spava,
ispitivaće me… Međutim, kada sam otvorio tiho vrata, ispostavilo se da
duboko spava. I ja sam zaspao.

45
 V

Nada mnom Katasja se raspričala o najobičnijoj podlosti, o tome da su

obesili Davideka, Davidek obešen o kuku u bašti, ko ga je obesio, da bog
sačuva, svinjarija, obesiti Leninog mačka! To me je trglo iz sna. Mačak obešen.
Ja sam obesio mačka. Bacio sam nesiguran pogled na Fuksov krevet – bio je
prazan. Očigledno je bio pored mačka, što mi je pružilo mrvicu samoće, dok se
ne snađem…
Ta činjenica me je iznenadila, kao da nisam bio davitelj. Jednim skokom
naći se u nečem tako neverovatnom, pobogu, zbog čega sam ga zadavio? Sada
sam se setio da sam za vreme davljenja osetio isto hrljenje ka Leni, kao kad
sam napadao njena vrata – hm, osvajao sam je preko davljenja omiljenog
mačka – sav besan što drugačije nisam mogao! Ali, zbog čega sam ga obesio o
kuku, to je čista lakomislenost, omama! Šta više, razmatrajući tu omamu,
poluobučen, sa sumnjivim smeškom na zgrčenom licu, koje sam video u
ogledalu, osetio sam istovremeno satisfakciju i konfuziju – kao kad nekom
namestiš ujdurmu. Čak sam prošaptao „visi“, s radošću, s uživanjem. Šta da
radim? Kako da se izvučem iz toga? Oni dole sigurno razglabaju na sve moguće
načine – da me neko nije video?
Zadavio sam mačka.
Ta činjenica me je obarala s nogu. Mačak je bio zadavljen, visio na kuki, a
meni nije ostajalo ništa drugo nego da siđem i da se pravim kao da ništa ne
znam. Toliko se stvari nagomilalo, toliko se izukrštalo, Lena, Katasja, znaci,
lupa, etseteraetsetera, žaba, recimo, ili pepeljara, etseteraetsetera, gubio sam
se u haosu, čak mi je palo na pamet, da je to možda zbog čajnika, možda sam
ga ubio zbog prekomernosti, kao dodatak, uzgred, ili je to davljenje kao čajnik,
povrh toga. Ne, nije istina! Mačka nisam zadavio zbog čajnika. Pa ipak, sa čim
da povežem mačka, na šta se on odnosio? Nisam imao vremena za
razmišljanje, trebalo je sići i sučeliti se sa situacijom, koja je i bez toga bila
neverovatna, ispunjena noćnim čudašcima…
Sišao sam. Dole – pusto, pomislio sam da su svi u bašti. Ali, pre nego što
sam se pojavio na vratima trema, pogledao sam kroz prozor iza zavese. Zid. Na
zidu mačkov leš. Na kuki. Pred zidom su stajali oni, među njima i Lena –

46
izdaleka, u umanjenju, to je ličilo na simbol. Moje pojavljivanje na tremu nije
spadalo u lako, imalo je sve osobine skoka u nepoznato… a ako me je neko
video, ako za časak budem morao da mucam, van sebe od stida? Išao sam
polako pošljunčenom stazom, nebo kao sos, Sunce rasplinuto u beličastom
prostranstvu, ponovo je slutilo na žegu, kakvo leto! Približavao sam se, mačak
je postajao sve jasniji, jezik mu je visio pored njuške, oči su mu izletele iz očnih
duplji… visio je. Razmišljao sam, da to nije bio mačak, bilo 6i bolje, mačak je po
prirodi užasan, mačak je mekoća, rastresitost, koje su utemeljene na
urnebesnoj dreci, grebanju, na užasnom cviljenju, na – cviljenju, mačak je
pogodan za milovanje, i za mučenje, on je mače, ali i mačor… Ipak sam lagano,
da bih dobio na vremenu, jer sam bio zaprepašćen dnevnim prizorom svog
noćnog čina, onda malo vidljivog, uraslog u čuda one noći. Uostalom, činilo se
da je laganost sve zahvatila, da su se svi oni takođe jedva kretali, Fuks, pognut,
razgledao je zid i zemlju ispred sebe, što me je nasmejalo. Međutim, iznenadila
me je Lenina lepota, iznenadna, nečuvena, te sam pomislio, užasnut: o, kako se
prolepšala posle onog jučerašnjeg!.
Leon, s rukama u džepovima, upitao je:
– Šta kažete na to? – Pramen napomađene kose strčao mu je iznad ćele,
kao brodski pilot.
Odahnuo sam. Nisu znali da sam to ja. Niko me nije video.
Obratio sam se Leni:
– Kakvu ste neprijatnost doživeli?!
Pogledao sam je, bila je u mekoj bluzici boje kafe, u tamnoplavoj suknji,
zagnjurena u sebe, mekih ustiju, s rukama duž tela, poput ruku regruta… i
dlanovi, i stopala, nosić, ušići, majušni, premajušni. U prvom trenutku to me je
iznerviralo. Ucmekao sam njenog mačka, učinio sam joj to brutalno, brutalno,
a njena stopala, međutim, bila su tako sitna!
Međutim, moj bes se pretvorio u uživanje. Jer je i ona, razumete li me, bila
takođe sitna u odnosu na mačka i zbog toga se stidela, već sam bio siguran u
to, stidela se mačka! Ah! Bila je sitna u odnosu na sve, malčice sitnija, nego što
bi trebalo, bila je samo za ljubav, ni za šta više, i zbog toga se stidela mačka…
jer je znala da sve što se odnosi na nju mora imati ljubavni smisao… I premda
se domišljala ko je u pitanju, stidela se mačka, jer je mačak bio njen mačak,
odnosio se na nju…
Ali, njen mačak je bio i moj, ja sam ga zadavio… Bio nam je zajednički.
Da li se naslađivati? Ili povraćati?
Upita Leon:
– Ništa ne znate? Ko, kako? Ništa niste primetili? Nisam, ništa nisam znao,
juče sam do kasno šetao, vratio sam se posle dvanaest, ušao sam pravo kroz

47
trem, pojma nemam, da li je mačak već visio – u skladu s tim lažnim iskazima u
sebi sam se sve više radovao, da ih odvodim na pogrešan put, više nisam s
njima, već sam protiv njih, s one strane. Kao da me je mačak prebacio s jedne
strane medalje na drugu, u onu sferu, gde su se događale tajne, u sferu
hijeroglifa. Ne, više nisam bio sa njima. Smeh me je škakljao dok sam gledao u
Fuksa, koji je marljivo tražio tragove pored zida i slušao moje laži. Ja sam znao
mačkovu tajnu. Ja sam bio izvršilac.
– Obesiti! Da neko obesi mačka! – strasno je uzviknula Kulka i zastala, kao
da joj se nešto dogodilo.
Katasja je izvirila iz kuhinje i pošla ka nama kroz leje. Njena „neprirodna“
ustašca približavala su se mačkovoj njuški – osetio sam kako ona, idući, oseća,
da sa sobom nosi nešto srodno onoj njuški, to mi je pružalo iznenadno
zadovoljstvo, kao da se moj mačak solidno smestio s one strane. Usna se
približavala mačku, iščezle su sve sumnje u vezi s njenom fotografijom, tako
nevinom, približavala se s klizećim izbegavanjem, iščašena i podla, dolazilo je
do neobične sličnosti u gadosti – i neka vrsta noćne jeze prošla mi je preko
krstiju. Istovremeno nisam spuštao pogled sa Lene – i moje čuđenje, moj
tajanstveni potres, ko bi ga znao, ili ushićujući, moje uzbuđenje, kada sam
osetio da se Lenina stidljivost pojačava zajedno sa pojavom onog usnenog
defekta iznad mačka. Stid ima neobičnu prirodu, prkosnu, braneći se od nečeg
uvlači to nešto u svoju najdublju i najintimniju sferu – tako je i Lena, stideći se
mačka i usne s mačkom unosila to u tajanstvenost svojih privatnih tajni.
Zahvaljujući njenom stidu mačak se povezao s usnom, kao da se jedan
zupčanik zakačio za drugi! Međutim, moj bezglasni trijumfalni uzvik povezao
se sa jaukom, da je nekakvim đavoljim čudom ta sveža i naivna lepota mogla
da upija gadost… i da svojim stidom potvrđuje moje maštarije! Katasja je u
rukama imala kutijicu – bila je to naša kutijica sa žabom – ah, Fuks je
očigledno zaboravio da je uzme, kada smo izlazili!
– Ovo sam našla kod sebe, u sobi, nalazila se na prozoru.
– Šta je u toj kutiji? – upita Leon.
Katasja podiže poklopac.
– Žaba.
Leon zamaha rukama, ali Fuks se umeša u to s neočekivanom energijom.
– Izvinite – reče uzimajući od Katasje kutijicu. – O tom potom. Razjasniće
se to. Zasad bih vas pozvao u trpezariju. Želim da porazgovaramo. Ostavimo
mačka onako kako je, ja ću to još jednom na miru da razmotrim.
Da li je taj magarac nameravao da odigra ulogu detektiva?

48
 Uputili smo se polako prema kući, ja, gospođa Kulka, koja nije govorila
ništa, neprijatna, uvređena, Leon sa strčećim pramenom kose, snužden.
Ludvika nije bilo, tek uveče se vraćao iz biroa. Katasja je skrenula u kuhinju.
– Dragi moji – Fuks pokrenu razgovor u trpezariji – treba biti iskren.
Činjenica je da se ovde nešto dešava.
Drozdovski, sve samo da zaboravi Drozdovskog, međutim, videlo se da se
prikačio i da će gurati dok može.
– Nešto se sprema. Vitold i ja smo već od našeg dolaska to nanjušili, ali
nije nam se govorilo, jer ni u šta nismo bili sigurni, sve su to samo nekakve
impresije… Međutim, konačno treba iskreno.
– Upravo ja – poče Leon.
– Ako dozvolite – prekide ga Fuks, koji podseti da smo idući ovde prvi put
nabasali na obešenog vrapca… nesumnjivo fenomen koji je navodio na
razmišljanje. Ispriča i kako smo kasnije prepoznali nešto nalik na strelicu na
plafonu naše sobe. Jeste strelica, nije strelica, mogla je biti i utvara, utoliko pre
što nam se prethodne večeri takođe ukazala strelica, ovde, na plafonu, sećate li
se?… strelica ili možda grabulje… dovoljno da se ne isključi autosugestija,
atenti9! I mi iz puke znatiželje, vidite, sporta radi, odlučismo da stvar
istražimo.
Opisao je naše otkriće, položaj štapića, rupu u zidu i zatvorio oči.
– Hmmm… složićemo se… obešeni vrabac… obešeni štapić… kao da ima
nečeg u tome… Ali, ako to ne bi bilo baš tamo gde je pokazivala strelica…
Smesta me je obradovala misao o obešenom mačku – poput štapića – poput
vrapca – obradovala me je ta harmonija! – Leon je ustao i hteo odmah da
krene ka štapiću, ali ga je Fuks zaustavio. – Pričekajte. Najpre ću vam sve
ispričati.
Pa ipak, priča mu je teško padala, paučina različitih nagađanja i analogija
obavijala ga je, video sam kako slabi, čak se u jednom trenutku sebi i meni
nasmejao, uozbiljio se, s umorom hodočasnika razglabao je o rudi, da je ruda
bila usmerena…
– Dragi moji, šta smeta da proverimo? Ako smo proverili strelicu,
možemo i rudu. Mi, tek tako… provere radi. Za svaki slučaj. Ne iz nepoverenja
prema Katasji… već isključivo provere radi! Za svaki slučaj u kutijici sam imao
žabu, šale radi, ako bi nas neko uhvatio. Zaboravio sam je kad sam izlazio,
zbog toga ju je Katasja donela.
– Žaba – rekla je Kulka.

9 Atenti, ital. mirno. – Prim. prev.

49
 Pričao je o reviziji, da smo istraživali, bezuspešno istraživali, i ništa, ništa,
međutim, molio bih vas da zamislite, na kraju smo naleteli na izvestan detalj,
nevažan, naravno, potpuno trećerazredni, slažem se, da, mada se ponavljao
više puta nego uobičajeno, a znate, kada se nešto više puta ponavlja, više nego
što je dozvoljeno… Molio bih vas da sami ocenite, ja ću naprosto nabrojati… I
poče da recituje, ali neuverljivo, preslabo!
Igla zabodena u tablu stola.
Čelično pero za pisanje zabodeno u koru od limuna.
Turpijica zabodena u kutijicu.
Zihernadla zabodena u karton.
Druga zihernadla zabodena u karton.
Ekser zaboden u zid, iznad samog poda. Oh, koliko ga je samo oslabila ta
litanija, umoran, smožden, udahnuo je vazduh, obrisao uglove buljavih očiju i
posustao, kao hodočasnik, kome je ponestalo vere, Leon je prekrstio nogu
preko noge, i to je poprimilo vid nestrpljenja, Fuks se tada prepao, jer je
premalo bio siguran u sebe, Drozdovski mu je to oduzeo. Mene ponovo obuze
bes, što sa njim figuriram, ja, koji sam imao problema s porodicom u Varšavi,
što je bilo odvratno, odbojno, kakav peh, pa i teško…
– Igle, kore… – obrecnuo se Leon. Nije dovršio, ali je bilo dovoljno: igle,
kore, ili gluposti, gluposti, gomila đubreta, a mi na njoj, kao dvojica đubretara.
– Pričekajte! – uzviknu. – U tome je štos, kada smo izašli odande, vi ste –
obratio se Kulki – udarali! Čekićem! U onaj panj pored kapije. Iz sve snage!
Pogledao je u stranu. Popravio je kravatu.
– Ja sam udarala?
– Vi ste.
– Pa šta?
– Kako šta, sve ono je zakucano, i Vi ste takođe zakucavali!
– Ja ništa nisam zakucavala, samo sam udarala u panj. Gospođa Manjća je
izvlačila reči iz zaliha beskrajnog i mučeničkog strpljenja.
– Lena, zlato moje, objasni, zbog čega sam udarala u panj. Njen glas je bio
bezličan, kamen, a pogled opskrbljen sloganom „izdržaću“.
Lena se povukla u sebe – bio je to pre privid pokreta nego pokret, nalik na
puža, na nekakvo žbunje, na sve što se povlači, ili privija, pred dodirom.
Progutala je pljuvačku.
– Lena, kaži istinu!
– Mama je s vremena na vreme… To je nekakva kriza. Nervi. Događa se
povremeno. Tada se hvata za bilo šta… da bi se iskalila. Udara. Ili razbija, ako
je staklo.

50
 Lagala je. Ne, nije lagala! To je istovremeno bilo istina i laž. Istina, jer je
odgovaralo stvarnosti. A laž, jer njene reči (što sam već znao) nisu bile važne s
obzirom na istinu već zbog toga što su poticale iz nje, Lene – kao pogled, miris.
Njen govor je bio polovičan, kompromitovan ženskim dražima, bojažljiv i kao
da je visio u vazduhu… Ko bi, ako ne bi majka, mogao da shvati tu nevolju?
Gospođa Kulka je požurila da prevede njen iskaz na konkretniji jezik starije
žene.
– Ja, dragi moji, iz dana u dan. Iz godine u godinu. Od jutra do večeri.
Dirinčenje. Vi me, dragi moji, znate, spokojna sam i taktična, vaspitana. Ali,
kada mi se to spokojstvo prekine… Tada hvatam šta mi padne pod ruke.
Zamislila se i oprezno rekla.
– Hvatam šta mi padne pod ruke…
Međutim, nije izdržala već je prasnula, razjarila se.
– Šta dohvatim!
– Zlato moje – reče Leon, na šta mu ona doviknu:
– Ne bilo šta! Ne bilo šta! – I, smiri se.
I ja sam sedeo mirno.
– Naravno – Fuks se topio od ljubaznosti – potpuno prirodno… Pri
takvom radu i brigama… Nervi! Da, da!… Stvar se razjašnjavala… međutim,
opet je usledila nova buka, kao iz kuće, sa sprata?
– To sam ja – reče Lena.
– Ona – obaveštavala je gospođa Manjća strpljivo, beskonačno. – Kada
čuje, da imam napad, ili dotrči i uhvati me za rame, ili sama napravi buku. Da
bih se otreznila.
Stvar se razjasnila. Lena je dodala još nekoliko detalja. Upravo se vratila s
Ludvikom i čuvši majčinu lupnjavu, zgrabila je mušku cipelu (mužje bio u
kupatilu) i počela da udara njom po stolu, zatim po koferu… Sve se razjasnilo,
tajne te noći našle su objašnjenje – to me nije iznenadilo, bio sam spreman na
to, mada je to bilo tragično, doživljeni slučajevi izletali su nam iz ruku, kao
smeće, to je kao smeće ležalo pokraj naših stopala, igle, ekseri, čekići, buka…
Pogledao samu sto i na tacni sam ugledao zihernadlu, četku za čišćenje mrvica
u vidu polumeseca, Leonove naočare (koristio ih je za čitanje) i druge stvari –
apatične, kao da su ispustile poslednji dah života. I ravnodušne.
Ravnodušnost predmeta pratila je ravnodušnost osoba, već zlovoljna i
pomalo stroga – da, tobož, samo lupamo glavu. Međutim, prisetio sam se
mačka i to me je obradovalo – tamo, na zidu, ipak je ostalo nešto užasa, ona
iskežena njuška. Kombinovao sam, iako su naše dve buke ležale bespomoćno
na zemlji, imao sam na raspolaganju još jednu buku, koju je teže objasniti,

51
zloćudniju, prilično zabrinjavajuću buku… Šta ima ona s mojim lupanjem o
njena vrata?
Upitao sam Lenu… ona buka gore bila je u dva navrata, zar ne?… Jedna za
drugom. Pouzdano znam, bio sam blizu ulaznih vrata – lagao sam – kad je ona
druga započela. Ta druga buka bila je drugačija.
Navaljivati! Navaljivati na nju! Kao tokom noći, na njena vrata! Da li sam
pretegao strunu? Šta će odgovoriti? Kao da sam ponovo stajao pokraj njenih
vrata i udarao… Da li sluti, ko je udarao u njena vrata? Zbog čega dosad o tome
ni reč nije rekla?
– Druga buka? A, da, za časak ponovo sam počela da udaram… pesnicom
u prozorski kapak… Bila sam iznervirana. Nisam bila sigurna da li se mama
smirila.
Slagala je.
Stidela se, domislivši se da sam to bio ja? Dobro, ali Ludvik… pa Ludvik je
bio sa njom, čuo je moju lupu, zbog čega on nije otvorio vrata? Upitao sam:
– A gospodin Ludvik? Da li je bio sa vama?
– Ludvik je tada bio u kupatilu.
Ludvik je bio u kupatilu, ona je bila sama u sobi, ja sam počinjao da
lupam, nije otvorila – možda je slutila da sam to ja, a možda i nije – u svakom
slučaju je znala, da svako ko je lupao, navaljivao je na nju. Nije otvorila, bila je
užasnuta. A sada laže, da je ona udarala! O, kakva sreća, kakav trijumf, moja
laž je doprla do njene laži i oboje smo se sjedinjavali u laži i sa laži, ja sam
urastao u njenu laž! Leon se vratio pitanju:
– Ko je obesio mačka?
Ljubazno je primetio da nema potrebe baviti se bukom – to je već
razjašnjeno, uostalom on ne može ništa da kaže na tu temu, bridž se završio u
tri ujutru – ali ko je obesio mačka, zbog čega je mačak obešen? Navaljivao je s
tim pitanjem, koje iako nije bilo nikom upućeno, visilo je u vazduhu:
– Ko ga je obesio? Pitam se, koje?
Slepa upornost razgranala mu se po licu, krunisanom ćelom.
– Ko je obesio mačka? – upitao je dobronamerno i s punim pravom.
Insistirao je, što je počelo da me uznemirava. Utom gospoća Manjća odvali, ne
trepnuvši:
– Leone.
A ako je to učinila ona? Ako je ubila mačka? Uostalom, znao sam ko je
ubio, ja sam ga ubio – ali onim svojim „Leone“ usmerila je pogled na sebe, dok
Leonovo insistiranje kao daje pronašlo pravi pravac, koji je grunuo na nju.
Meni se, i pored svega, činilo, da je ona mogla, ako je u besu udarala čekićem,
da u istom besu ubije i mačka… jer to je postalo slično njoj, njenim kratkim

52
udovima i krupnim člancima, kratkom i zdepastom trupu, preobilnom
majčinskom blagonaklonošću – da, ona je mogla – sve to zajedno, trup, udovi
itd, to je moglo da zadavi i obesi mačka!
– Ti-ri-ri!
Leon je zapevušio.
… i, pritajena radost je zazvučala u melodijici, koja je smesta utihnula…
ispalo je pakosno… ta pakost…
Radost što „kukuku Kulaška“ nije izdržala njegovo pitanje i što je
naglasak pao na nju, zbog čega je pogled usmerila na sebe? Prema tome, šta,
možda je i on, a ne neko drugi, naravno, mogao je i on, zbog čega ne bi… te
loptice od hleba, te njihovo milovanje i igranje s njima, prebacivanje pomoću
čačkalice, te pevušenje sebi, te zarezivanje kore jabuke noktom, „razmišljanje“
i kombinovanje… zbog čega ne bi mogao da udavi, obesi mačka? Ja sam ga
udavio. Da, ja sam ga obesio. Ja sam ga obesio, udavio, ali mogao je i on…
Mogao je da ga obesi, a sada je mogao zlobno da se raduje, što mu se žena
našla u neprilici! A ako nije obesio mačka (jer sam ga ja obesio), u svakom
slučaju mogao je da obesi vrapca… takođe štapić!
Uostalom, pobogu, vrabac i štapić nisu prestali da budu tajna, zbog toga
što sam ja obesio mačka! I visili su oni tamo, na različitim polovima, kao dva
jezgra tame!
Tama! Bila mi je potrebna! Bila mi je nužna poput produžetka noći, u
kojoj sam hrlio ka Leni! I Leon mi se uključio u tamu, namećući mogućnost
pohotnog sibaritizma, maskiranog i hermetičnog uživanja, ludiranje na Divljim
poljima10 te čestite kuće – nešto, što bi bilo manje verovatno, da on sada nije
prekinuo svoje pevanje iz straha, da sebe odaje… To ti-ri-ri imalo je obeležje
obešenjačkog, radosnog zvižduka, zbog toga što se žena spotakla… Možda je i
Fuksu sinulo, da poštovani tatica i suprug, penzioner, koji je uglavnom sedeo
kod kuće, i udaljavao se samo zbog bridžića, za porodičnim stolom mogao da
ima, pod ženinim pogledom, vlastite privatne zabave… A ako se zabavljao
kuglicama od hleba, zbog čega ne bi insinuirao strelice po plafonima? I, zašto
ne bi mogao da ima krišom i druge zabave?
Mislilac! Uostalom, to je bio mislilac… on je mislio i mislio – i mogao je
svašta da smisli…
Zašumelo je, zatreslo se, buka, teretna kola, velika, s prikolicom, put,
prošla su, žbunje, nestaju, prozorska okna su se smirila, skrenuli smo pogled s
prozora, međutim to je osvestilo „sve ostale“ ono iza, iza našeg kruga, ja sam,

10Divlja polja – istorijski naziv za Zaporožje, slabo naseljen stepski prostor, na kome su se vodili
brojni ratovi sa Tatarima, na njima se odvijala i radnja Sjenkjevičevog romana Ognjem i mačem,
ovde je taj naziv upotrebljen metaforično. – Prim. prev.

53
na primer, čuo lajanje pasa u susednoj bašti, primetio sam bocu s vodom na
stočiću, ništa važno, ništa, međutim prodor, prodor onog spoljašnjeg, celog
sveta, to nam je nekako smrsilo konce, tako da smo počeli da govorimo nekako
zbrkano, da niko stran nije mogao, jer bi ga napali psi, svakako bi ga napali,
dok su prošle godine ovde pustošili lopovi, ali i druge stvari itd. itd. potrajalo
je to dosta dugo, bilo je slučajno, ja sam još uvek osluškivao odjeke „iz dubine“
kao da je neko negde pljeskao, udarao, i odnekud dopirao odjek predmeta od
bakra, kao od samovara… ponovo lajanje, bio sam umoran i bezvoljan, utom
mi se učinilo da nešto počinje jasnije da se ocrtava…
– Ko ti je to uradio? Zbog čega ti je uradio? Draga! Kulka je zagrlila Lenu.
Grlile su se. Taj zagrljaj činio mi se neprijatan, usmeren nekako protiv mene,
vratila mi se opreznost, ali tek kada se zagrljaj produžio za milijarditi delić
(kad su taj produžetak, preteranost u meni prevršili meru) shvatio sam da
moram biti oprezan! Zbog čega, zašto? Kulka je oslobodila Lenu iz svog
kratkorukog zagrljaja.
– Ko ti je to uradio?
Šta to ona? Šta cilja? Ne u Leona… već u mene? Da, u mene, i u Fuksa, ona
je zagrljajem s Lenom obelodanjivala svu mračnu strast onog mačkovog
ubistva, pa da, „ko ti je to učinio?“ ili „to je tebi učinjeno, a ako je tebi, onda
samo iz strasti, prema tome – koga osumnjičiti ako ne dvojicu nedavnih
pridošlica, mladih ljudi?“ Blaženstvo! Blaženstvo, što mačak postaje ljubavni…
međutim, pažnja, postoji i opasnost! Pokolebao sam se, šta ima tu da se kaže,
ćorsokak, praznina, rupa, ništa, dok nisam čuo Fuksa kako govori, Fuks je
mirno govorio, kao da nema veze s Kulkom, kao da glasno razmišlja: „Najpre je
obešeno pile. Zatim vrabac. Zatim štapić. Neprestano isto bešenje, samo u
različitim varijantama. I to traje poprilično dugo, vrabac je već počeo da smrdi,
kada smo ga prvog dana pronašli…“Tačno, Fuks ipak nije bio glup, to je bio
dobar argument, vešanje je započelo pre našeg dolaska, prema tome bili smo
izvan svake sumnje… nažalost… kakva šteta!
– U pravu ste – promrmlja Leon, te pomislih, da nas ni on nije ispuštao iz
vida.
Iznenada zavlada žamor. „Katasja“ obratila joj se Kulka. „Isključeno! Gde
bi Katasja! Ništa slično! Ona je bolesna od zabrinutosti, tako je volela onog
Davideka, ide kao sumanuta, od detinjstva je znam, Bože dragi, da se ja nisam
žrtvovala, brinula! Govorila je, ali je govorila previše, kao što to obično čine te
milostive gospođe, vlasnice pansiona, te pomislih da ona nije previše onakva
kakva jeste, međutim umešao se šum vode iz slavine, ili kao da se negde
kretao auto… „Neko se prikrao“, reče Leon „, ali obesiti mačka… Ko bi se
prikrao da obesi mačka? Naravno, i komšijski psi… ne bi dopustili…“ Zabolelo

54
me je rame. Pogledao sam kroz prozor, žbunje, smreka, nebo, žega, prozorski
ram bio je optočen lajsnom od drugog drveta. Zatim, Leon je hteo da osmotri
štapiđ i druge znake…
– Znake? Možda ih odavde vidite. (To je rekao Fuks).
– Izvinite. Šta, moliću lepo?
– Ko Vam garantuje da nema drugih znakova, čak ovde, u ovoj sobi… Koje
dosad nismo opazili?
– A Vi? Zar Vi ne sumnjate ni u koga? – upitao sam Lenu. Zgrčila se…
– Valjda mi niko ne želi zlo… (U toj sekundi shvatio sam, da joj ne želim
zlo… oh, umreti! Ne biti! Nekakav teret, nekakav kamen! Smrt!)
Leon nam se obratio sa žalostivim jadanjem.
– Kako je to… Kako je to… neprijatno, moliću lepo, nemilo… Kako…
zlobno! Kad bi čovek znao s kog kraja da počne, međutim, ne zna se, jer preko
plota ne, iz sredine takođe ne, ni s desna, ni s leva, nastranost, ja bih pozvao
policiju, ali zbog čega, da počne da se tračari, smešno je to, samo bi se smejali,
čak se policija ne može pozvati, a ipak, dopustite gospodo… međutim čas je
mačak, čas nije mačak, ne radi se o mačku, radi se o tome, da li je sama
činjenica nenormalna, šašava, nekakva aberacija, šta li, dovoljno je da se ovim
ovde otvara polje za razmišljanje i da se može razmišljati, izmišljati, kako se
kome sviđa, u svakog sumnjati, jer ko mi jamči, da neko od nas, ovako kako
sedimo, ludilo, poremećaj, aberacija, prema tome, svakom se može dogoditi, i
meni, i mojoj ženi, i Katasji, i vama, i ćerki, ako je aberacija, za to uopšte ne
postoji garancija, aberacija fiat ubi vult, ha, ha, ha, kako se to kaže, svugdence
može da se dogodence, svakom, svakoj osobi, i u svakom vidu, ha, ha, hm, hm!
Takva gadost! Takav… tričarijum, svinjarijum… da bih pod stare dane imao
dom, porodicu, a da nemam sigurnost, s kim opštim, gde sam, da sam u
vlastitoj kući, kao pas beskućnik, da ne mogu da verujem, da je moja kuća kuća
ludaka… jesam li ja celog života… čemu, zbog čega sav moj rad, napori, brige,
napori, čitavog mog života bitke, koje se ne mogu pobrojati, ni upamtiti, čitave
godine, za ime Božije, godine, a tokom njih meseci, nedelje, dani, sati, minuti,
sekundi, bezbrojni, neupamćeni, mnoštvo mojih sekundi, naporima
ispunjeno… zbog toga, što nikom ne mogu da verujem? Zašto? Zbog čega? Jer
bi se moglo reći da dramatizujem, pa mačak nije ništa veliko, međutim,
gospodo dopustite, stvar je neprijatna, neprijatna, jer ko će mi garantovati, da
će se završiti na mačku, da posle mačka neće doći na red veća životinja, ako je
ludak u kući, otkud se može znati, naravno ne želim da preveuličavam, ali o
miru više nema govora, dok se stvar ne razjasni čoveku vlastitoj kući
prepušten je na milost… namilost… kažem…
– Umukni!

55
 Mučenički je pogledao u Kulku:
– Ćutati, ćutati, u redu, ali misliti… Neću prestati da mislim!
Lena je sa strane procedila „prestani“ i učinilo mi se, da sam u toj njenoj
proceđenosti opazio novinu, nešto čega dosad u njoj nije bilo, ali… ko bi ga
znao? Pitam se, šta se može znati? Putem su prošla rasklimatana kola s
ljudima, iza poslednjeg žbuna video sam samo njihove glave, psi su lajali,
prozorski kapci na spratu, dete je kenjkalo, unutra generalni, opšti, sveopšti,
horski šum, a na ormanu flaša, čep… Da li bi mogla da ubije malo dete? Tako
blagim pogledom? Ako bi ubila to bi se odmah u njenom pogledu sjedinilo u
savršeno jedinstvo, i uspostavilo bi se da bi dete ubica mogao da ima blag
pogled… Šta možemo da znamo? Čep. Flaša.
– Šta Vi opet tamo? – ražestio se Leon. – Možete li da nas posavetujete? –
upita ponizno Fuksa. – Hajde da pogledamo strelicu i štapić…
Bilo je vrelo, bio je to jedan od onih sati u malim sobama u parteru, kada
je zagušljivo i u vazduhu se vidi prašina, kada osećamo umor, mene su bolele
noge, kuća je bila otvorena i neprestano je nešto tamo, negde tamo, preletala
je ptica, uopšte je zujalo, Fuks je govorio… „u tome se slažem s gospodinom
direktorom, u svakom slučaju dobro je što smo započeli razgovor, ako bi neko
primetio nešto novo, odmah treba, dame i gospodo, svima saopštiti…“
Drozdovski. Drozdovski. Sve to – teško iskobeljavanje iz lepljive mase,
izgubljeno u mnoštvu, kao neko, ko je već uspeo da se dopola izvuče, već je na
kolenima, međutim ponovo propada, da toliko, toliko detalja valja uzeti u
obzir… Prisetio sam se da nisam doručkovao. Bolela me je glava. Hteo sam da
zapalim cigaretu, gurnuo sam ruku u džep, međutim nije bilo šibica, šibice su
se nalazile s druge strane stola, pored Leona, da li ga zamoliti ili ne zamoliti,
konačno sam mu pokazao cigaretu, klimnuo je glavom, pružio je ruku, gurnuo
je kutiju prema meni, i ja sam pružio ruku.

56
 VI

Sahranjen je iza plota, pokraj puta. Time se pozabavio Ludvik, saznavši o

svemu posle povratka iz biroa. Prema tome poneo se s gađenjem, promrmljao
je „varvarstvo“, prigrlio je Lenu i bacio se na zakopavanje mačka u rovu. Ja
sam tumarao… o učenju, naravno, ni govora, izašao sam na put, vratio sam se,
hodao sam po bašti. Izdaleka, oprezno, da niko ne primeti, razgledao sam
smreku i panj, u koji je udarala Manjća, vrata Katasjine sobe, mesto iza kućnog
ćoška, gde sam stajao čuvši lupu na spratu… u tim mestima i stvarima, u
odnosu tih mesta i stvari krila se staza, koja me je dovela do davljenja, kada
bih uspeo da odgonetnem skup tih stvari i mesta, saznao bih, možda, istinu o
davljenju koje sam počinio. Skoknuo sam čak do kuhinje bez važnog razloga,
da još jednom proverim Katasjina usta. Međutim, zlo i naopako, toga je bilo
tako mnogo, lavirint se razrastao, mnoštvo predmeta, mnoštvo mesta,
mnoštvo događaja, svako pulsiranje našeg života sastoji se od milijardi sitnica,
šta da se radi? Zar baš to, da nisam znao šta da radim? Uopšte nisam imao šta
da radim. Bio sam nezaposlen.
Čak sam svratio u praznu, gostinsku sobu, gde sam prvi put ugledao Lenu
i njenu nogu na gvozdenom krevetu, vraćajući se zadržao sam se u hodniku, da
bih se prisetio škripanja poda, one prve noći, kada sam izašao da potražim
Fuksa. Prepoznao sam strelicu na plafonu, pogledao pepeljaru i pogledom
pronašao delić čepa na grliću flaše – međutim, to moje razgledanje je bilo
mahinalno, razgledao sam i ništa više, među tim sitnicama osećao sam se loše,
kao rekonvalescent posle teške bolesti, kome se svet svodi na balegara, ili na
sunčevu mrlju… istovremeno kao neko, ko posle dužeg vremena pokušava da
obnovi svoju neprodubljenu, neshvaćenu priču (nasmejao sam se, jer sam se
setio Leona sa njegovim minutima, sekundima)… šta sam tražio, šta sam
tražio? Osnovni ton? Glavnu melodiju, neko jezgro, oko koga bih mogao ovde
da obnovim, složim svoju priču? Međutim, odsutnost, ne samo moja,
unutrašnja, već i ona nadiruća spolja, iz višestrukosti i prekomernosti, iz
haosa, nije dopuštala da se ni na šta usredsredim, jedna sitnica se odvajala od
druge, sve je bilo podjednako važno i nevažno, približavao sam se i
udaljavao… Mačak. Zbog čega sam zadavio njenog mačka? Razgledajući

57
grudvice zemlje u bašti, jedne od onih koje sam s Fuksom za vreme onog
kretanja po liniji koju je pokazivala strelica (kada sam držaljem četke
obeležavao pravac), pomislio sam, da bi bilo lakše da na to odgovorim, kada. bi
moja osećanja prema njoj za mene bila manje zagonetna. Ali šta? – razmišljao
sam razgrćući travke, one iste, koje sam i onda – ali šta? Ljubav, ali kakva
ljubav, već strast, da, ali kakva? Od čega je počinjalo, to nisam znao, uopšte
nisam znao, ko je zapravo ona, kakva je, jer je bila složena, nejasna,
nerazumljiva (razmišljao sam zagledajući se u kontinente, arhipelage, magline
plafona), bila je neuhvatljiva i uznemirujuća, mogao sam je zamisliti bilo kako,
u sto hiljada situacija, pristupati joj čas s jedne, čas s druge strane, gubiti je i
pronalaziti, izbegavati na sve moguće načine, međutim (sledio sam dalje svoju
misao, osvrćući se pažljivo po terenu između kuće i kuhinje, posmatrajući belo
drveće, vezano za kolje jakim kanapima), bilo je nesumnjivo da me je ona
njena praznina usisavala i upijala, ona i samo ona, da, da, međutim, razmišljao
sam, gubeći pogled u krivinama zakrivljenog i oštećenog oluka, al i šta sam ja
hteo od nje? Da je mazim? Da je mučim? Da je ponižavam? Da je obožavam?
Želim li s njom gadosti ili anđeoske vrline? Bilo mi je važno da se u njoj vučem
po blatu ili da je zagrlim, prigrlim? Otkud znam, otkud znam, štos je u tome,
što ne znam… Mogao bih je uhvatiti za bradu, pogledati joj u oči, ni sam ne
znam, ni sam ne znam… I da joj pljunem u usta. Pritiskala mi je savest,
izranjala, kao iz sna, s teškim očajanjem, koje se vuklo kao rasuta kosa… I, tada
mi se mačak činio strašniji…
Bazajuđi stigao sam do vrapca – sve više me je mučilo što vrabac igra
nesrazmernu ulogu u odnosu na svoje značenje i, premda se ni sa čim nije
mogao povezati, neprestano se nametao, a na marginama neprimetno
pritiskao. Pa ipak, (mislio sam prolazeđi lagano užarenim putem i udubljujuđi
se u osušenu travu) bilo je neosporno da su postojale izvesne sličnosti, makar
to da su mačak i vrabac prilično srodni, uostalom mačak jede vrapce, ha, ha,
kako je lepljiva ta paučina povezanosti! Zbog čega je onda čovek prepušten na
milost i nemilost asocijacija?
To je ipak bilo drugorazredno; stvarno je izgledalo kao da se nešto
probija u prvi plan, nešto sve značajnije, već prilično nametljivo… koje je
proizilazilo iz činjenice da mačka nisam samo zadavio, već sam ga i obesio.
Slažem se, obesio sam ga, jer nisam znao šta da radim sa strvinom, vešanje mi
se nametnulo mehanički, posle tolikih cirkusa s vrapcem i sa štapićem… iz
ljutnje sam ga obesio, čak iz besa, što sam dopustio sebi glupu avanturu, da bih
se osvetio, takođe šale radi, da se nasmejem, a istovremeno da usmerim
sumnju na drugu stranu – slažem se, naravno, slažem se – ali u svakom slučaju
obesio sam ga i to vešanje (iako moje vlastito, koje je poticalo od mene) ipak

58
se priključilo bešenju vrapca i štapića – tri bešenja do već nisu dva bešenja, to
je činjenica. Gola činjenica. Tri bešenja. Po toj žezi, bez jednog jedinog oblačka,
vešanje je počinjalo da se otima, tako da nije imalo smisla ići u čestar, kod
vrapca, da vidiš kako visi – to se nametalo samo po sebi, meni lutalici, koji sam
očekivao nešto, što bi se na kraju nametnulo, zavladalo okolinom. Videti, kako
visi? Zaustavio sam se kraj samog ulaza u žbunje, zastao sam ispružene noge,
u travi, bolje ne, mani se toga, ako tamo odem bešenje će dobiti moć, zna se da
treba pripaziti… ko zna, the, gotovo je sigurno, ako vrapcu ne bismo prilazili,
ne bi postao tako… zbog toga je bolje biti oprezan s tim! Stajao sam u mestu
savršeno znajući, da će sva ta kolebanja, samo povećati važnost mog kretanja
napred, u žbunje… koje je nastupilo. Ušao sam. Hladovito i prijatno. Poleteo je
leptir. Već sam tu – kupola od žbunja i udubljenje, tamnije, tamo je visio na
žici… bio je tu.
Stalno zauzet istim, radeći isto – visio je, kao onda, kada sam s Fuksom tu
ušao – visio je, visio. Zagledao sam se u osušenu lopticu, sve manje nalik na
vrapca, zabavno, smešno, ne, bolje ne, a s druge strane nisam pouzdano znao
šta, jer uostalom, ako sam već bio tu, onda nisam samo zbog toga da bih
gledao… nedostajao mi je odgovarajući gest, možda da ga pozdravim rukom,
nešto da kažem… ne, bolje ne, to bi bilo preterano… Kako se samo po crnoj
zemlji prostiru sunčane mrlje! A onaj crv! Panj, okrugla smreka! Prema tome,
sigurno je da ako sam došao ovde i ovde mu doneo svog obešenog mačka, da
to nije nimalo bagatela već čin, koji sam izveo na sebi, amin. Amin. Amin.
Listići su se uvijali na ivicama, od žege. Šta se moglo nalaziti u onoj bačenoj
limenki, ko ju je bacio? O, mravići, nisam ih primetio. Hajdemo već. Kako je
dobro što si svoje bešenje mačka povezao s bešenjem vrapca, sada je to nešto
sasvim drugo! Zbog čega drugo? Ne pitaj. Hajdemo, kakva je to krpa? Već sam
otvarao baštensku kapiju, dok me je Sunce pržilo s razređenog,
podrhtavajućeg neba. Večera. Tačno, kao i uvek, Leon veseljak, pirogacijaaa
kulkacijaaa papažacijaaa, pa ipak izveštačenost i mačija napetost, mada se
svako trudio da se ponaša sasvim slobodno, upravo ta prirodnost mirisala je
na pozorište. Ne zbog toga što bi jedni druge sumnjičili, ni govora, već što su se
nalazili u mreži znakova, već upleteni u istragu, neuhvatljivost je nadirala
izazivajući neku vrstu uhvatljivosti u vazduhu… ne, niko ni u koga nije
sumnjao, ali niko nije mogao da garantuje da drugi ne sumnjaju u njega, za
svaki slučaj ponašali su se ljubazno, srdačno… malčice postiđeni, što uprkos
svemu nisu bili dovoljno ono što jesu i da im je ta najlakša stvar na svetu
bivala teška, naporna. Međutim, i celokupno njihovo ponašanje kao da je
podlegalo deformaciji, počinjalo da se odnosi, hteli to ili ne hteli, na mačka i na
sva neobična otkrića povezana s njim, na primer, Kulka je istupila s

59
pretenzijama prema Leonu ili Leni, a možda i prema jednom i drugom, jer su
zaboravili da je podsete na nešto, a to je s njene strane bilo nekako mačije, kao
da je sa njene strane to zbog mačka… i Leonova pričljivost takođe je u sebi
sadržala donekle bolno izvrtanje smisla, bacajući poglede na onu stranu…
Znao sam to, išli su mojim tragovima, pogled im se aktivirao, počinjao da
izbegava neposredne susrete s tuđim licem, cunjao po ćoškovima, zalazio u
dubinu, tražio, proveravao, na polici, iza ormana… i one savršeno poznate
tapete, ona porodična zavesa, postajale su prašuma ili na plafonu postizale
munjevito rastojanja između onih arhipelaga, kontinenata. A šta… A ako… Oh,
trenutno to su bile blage manije, tikovi, neznatna izveštačenost, još uvek
nevina, daleko od stanja u kome se, kao u groznici, izvode sumanute
kalkulacije, izračunavanje odnosa kvadrata poda i šarenih pruga na ćilimu, a
šta tek, a ako… Naravno, nisu izbegavali ni mačka kao temu jer su razgovarali i
o mačku; međutim razgovarali su o mačku zbogtoga što bi nerazgovaranje o
mačku bilo gore od razgovoranja o mačku itd. itd. ets ets. ets. ets. ets. ets.
Lenina ruka. Na stolnjaku, kao i uvek, pored tanjira i pokraj same viljuške,
pri svetlosti lampe koja ju je osvetljavala – video sam je, kao što sam nedavno
video vrapca, ležala je tu, na stolu, kao što je on visio na grani… ona ovde, on
tamo… s velikim naporom pokušavao sam, kao da od toga mnogo zavisi,
pokušavao sam da postanem svesniji, da ako je ona ovde, a on tamo… kao
štapić i kao mačak… u svom čestaru, u već noćnoj večeri s druge strane puta, u
žbunju, kada je ona, kada je ruka, tu, na stolnjaku, ispod lampe… činio sam to,
možda, u vidu eksperimenta, iz znatiželje, ali iz sve snage, u znoju lica svog,
teško sam radio, pa ipak, on tamo, ona ovde, i moja naprezanja, napori, nisu
mogli da izaću van toga, bilo je to jadno, ne, nije se htelo povezati – i ruka je
ležala mirno na belom stolnjaku. I ništa. I ništa. Oh, oh, ruka uzima viljušku,
uzima – približuje prste, prekriva prstima viljušku… Moja ruka, pored moje
viljuške, približuje se, uzima – ne uzima – pre je pokriva prstima. Tiho sam
doživljavao ekstazu tog sporazumevanja, premda lažnog, premda
jednostranog, koju sam ja sračunao… Ali, odmah tu je bila i kašika, pola
santimetara od moje ruke i, isto tako, pola santimetara od njene ruke, nalazila
se kašika – da li se ivicom dlana osloniti o kašiku? Mogu to da uradim ne
privlačeći ničiju pažnju, razdaljina je mala. Delujem – moja ruka je već
skliznula i dodiruje kašiku – i vidim kako je i njena ruka skliznula i takođe
dotiče onu kašiku.
U trenutku koji je odzvanjao, kao gong, ispunjenom do vrha, kaskada,
vrtlog, tušta i tma, oblak, mlečni put, prašina, zvuci, događaji, te ovo, te ono,
ets. ets. ets… Takva sitnica na granici same slučajnosti i neslučajnosti, šta se
može znati, možda je ovako, možda je onako, njena ruka je skliznula, možda

60
namerno, a možda polunamerno, fifty-fifty. Kulka podiže poklopac, Fuks je
povlačio manžetnu…
Sutradan smo rano ujutru krenuli na izlet u planinu.
Bila je to Leonova ideja, ne nova, odavno je naklapao, prirediću vam nešto
novo, priuštiću vam u domaćim planinama čudesnu spast, fijuknuću vam
pravu senovitu poslasticu, kakve tamo Turnje11, Košćeliska12, Morsko Oko13,
da izvinite, najobičnija su starudija, nalik na kičaste razglednice, hi, hi, izlizano,
izgužvano, bajat turizam. Ja ću vam iz planinske panorame izvući muziku nad
muzikama, pregršt, kažem vam, prizora first class, prima, hop, blago za čitav
život, čudus čudusatum, jedinstven san sanorum čarobnjatorum. Pitajte, otkud
to? Odgovoriću vam da sam slučajno zalutao, pre mnogo godina?… dvadeset
sedam… jula meseca, sećam se kao danas, zalutao sam u Košćelisku i nabasao
sam na – kotlinsku panoramu, bočno, otprilike četiri kilometara, moglo se i
kolima, tamo se čak nalazio planinarski dom, ali napušten, kupila ga je banka,
naravno, informisao sam se, treba da izvrše reforme, kažem vam, ko to nije
video! Fenomen, rekao bih, zajedno s vencem prirode, snenovitost travice,
cvetića, drvašca i nekakva raspotočenost koja žubori s poezijom zajedno s
nekakvim planinastim i proplanakastim i kotlinastim u duhu tamnog zelenila,
ali s uzvišenom uzvišenošću i jedinog, oj, dana, Bože, tutti-frutti, prstindum
oblizandum! Moglo bi se na dan, dva, kolima, s posteljinom i shranom za put,
časna reč, za ceo život, za ceo život, kooči jednom omami, ha, ha, ha! Ja od tada
živim od toga, zaklinjem se, još jednom pre nego što umrem, Bože, Bože,
godine prolaze, držaću se zakletve do kraja!
Ipak, tek posle mačka perspektiva takvog provetravanja, razonode,
promene, postala je primamljivija, jer je u kući postajalo sve zagušljivije… i
Kulka posle različitih „mislio si dok nisi smislio“ i „Leone, dosta priče, dosta
priče“ počela je blagonaklonjenije da se odnosi prema toj zamisli, pogotovu
kad je Leon opazio, da bi to bila odgovarajuća forma drugarskog revanša
prema dvema Leninim prijateljicama, koje su boravile u Zakopanu. Na kraju,
Leonovom navaljivanju „pruži puže rogove“ odgovorile su Kulkine akcije,
kulinarske i druge, kako bi onaj društveni revanš ispao kako treba.
Prema tome, dok je sistem štapić – vrabac – mačak – usta – ruka itd. itd.
(sa svim rukavcima, grananjima, pipcima), dok je, velim, taj sistem trajao,
sveža struja, zdravija, stigla, svi su se rado složili, Kulka u nastupu dobrog

11 Turnje – vrhovi Visokih Tatra. – Prim. prev.

12 Košćeliska – značajan planinarski i turistički centar sa zanimljivom tatranskom arhitekturom. –
Prim. prev.
13 Morsko Oko – najveće jezero u Tatrama, nalazi se na visini 1395 metara nadmorske visine. –

Prim. prev.

61
raspoloženja upozorila je mene i Fuksa da će „biti slatko“ ako obe Lenine
drugarice, sveže udate, budu učestvovale u izletu od toga čak tri para „u
medenom mesecu“ to će biti prijatna društvena zabava, mnogo originalnija od
običnog izleta na već „banalna“ mesta. Naravno, i to se događalo s obzirom na
mačka. Mačak je bio spiritus movens14, jer da nije mačka niko ne bi hrlio na taj
izlet… u svakom slučaju to nas je udaljavalo od mačka… donosilo nam
olakšanje… poslednjihdana zavladala je nekakva tromost, ništa nam se nije
htelo, večere, jedna za drugom, poput Meseca koji se obnavlja svake noći, bez
promene, a konstelacije, skupovi, figure, dospeli su ustanje izvesnog zamora,
bledeli su… počeo sam se pribojavati, da će se to zauvek otegnuti, kao kakva
hronična bolest, nekakav hronični zaplet… Prema tome, bolje je da se nešto
dogodi, makar taj izlet. Istovremeno, donekle me je čudio Leonov zanos, koji
se neprestano vraćao onom danu od pre dvadeset sedam godina, kada je
zalutao i otkrio sjajan prizor (udri, tuci, muči, ali ne mogu to da sklopim, imao
sam tada košulju, znate, kaki boje, istu kao na fotografiji, a kakve tek
pantalone? Bogo moj, ti znaš, ja ne znam, propadanje, upadanje, to je negde
nešto i noge, prao sam noge, gde sam prao, u čemu sam prao, Bogo moj, Bogo
moj, kao da mi se nešto vraća, a ne vraća, Isusiću, Marijice, jadna moja glavice,
mislim li mislim…) to me je, dakle, začudilo, takođe mi se činila sve značajnija
ona podudarnost, da smo on i ja tonuli, svaki na svoj način, on u prošlosti, ja u
ovim tricama i kučinama.
A da ne pominjem kako su se u meni razrastale sumnje, da nije on, da nije
on umešao prste… u vrapca… u štapić… Koliko puta samsebi već rekao da je to
besmislica! A ipak u tome je bilo nečeg, da, u njemu je bilo nečeg, njegova
ćelava i loptasta glava s binoklom koja se bolno grčila, ali i pohlepno, pohlepa
je bila očigledna, jer je bila podmukla… pritomje nagloustaosa stola i vratio sa
sasušenom stabljikom:
– Evo, ovo je odandenum! Do danas sačuvandum! Odande, s mesta onog
čudesnuma, sam đavo bi ga znao… da li sam je otkinuo na livadi?… ili pokraj
puta?..
Stoji sa stabljikom u ruci, ćeloglav, dok u meni kipti: – Stabljika…
stabljika… štapić?…
I ništa.
I, tako prođoše dva, tri dana. Konačno, kada smo se u sedam ujutru
penjali na kola, moglo se činiti da se stvarno razilazimo: pred nama je kuđa, ali
veđ u stadijumu napuštanja, obeležena žigom skore usamljenosti, ostajuđi pod
Katasjinom zaštitom, koja je dobila brojne instrukcije koje su se odnosile na

14 Spiritus movens, lat. duhovni pokretač. – Prim. prev.

62
različite opreznosti, da na sve pazi, da vrata ne ostavlja otvorena – u slučaju
nečeg Katasja da zakuca kod suseda – međutim, ta uputstva su se odnosila na
nešto što je za časak trebalo da ostane iza nas, pozadi. Tako se i dogodilo.
Kljusad su krenula u bledo jutro, peskovitim putem, kuća je iščezla, par
šarenih kobila je kasao, ispred nas gorštak, kola su se tresla i škripala, na
obloženim sedištima Ludvik, Lena i ja (Leon, žena i Fuks vozili su se prvim
kolima), neispavanih očiju… nakon iščezavanja kuće ostalo je samo kretanje,
poskakivanje po džombama, snena buka vožnje i pomeranje stvari… mada
izlet još uvek nije počeo, trebalo je još da svratimo do pansiona i pokupimo
jedan mladi par. Tresenje. Prilazimo, mladi par s raznim paketićima penje se
na kola, smeh, polubudno ljubljenje s Lenom, razgovor, ali apatičan, sve
nikakvo…
Izašli smo na drum i zaronili u rasprostirući krajolik, putujemo. Lagano
kasanje konja. Drvo. Približava se, mimoilazimo se, iščezava. Plot i kuća.
Njivica nečim zasejana. Strme livade i okrugli brežuljci. Kola s lotrama. Naziv
firme na buretu. Mimoilazi nas brzi automobil. Vožnju su ispunjavali trešenje,
škripanje, ljuljanje, kas, konjske sapi i repovi, gorštak s bičem, a nad svim tim
rano jutarnje nebo i Sunce, već dosadno, jer je već počinjalo da štipa vrat. Lena
je poskakivala i naginjala se zajedno s kolima, ali to nije bilo važno, uopšte
ništa nije bilo važno u laganom iščezavanju kakva je vožnja, bio sam obuzet, ali
nečim drugim, to nešto nije imalo telo, odnosilo se na brzinu kojom su
promicali bliži predmeti u odnosu na sporije pomeranje daljih predmeta, kao i
onih, veoma dalekih, koji su stajali takoreći nepomično – to me je zaokupljalo.
Smatrao sam da se za vreme vožnje stvari pojavljuju samo zato da bi iščezle,
stvari su nevažne, nevažan je i pejzaž, jedino što ostaje jeste ono pojavljivanje i
nestajanje. Drvo. Polje. Novo drvo koje mimoilazimo.
Bio sam odsutan. Uostalom (mislio sam), takoreći, uvek smo odsutni, ili
pre nekompletno prisutni, sve to zbog našeg delimičnog, haotičnog i
prolaznog, sramnog i podlog opštenja s okolinom; a tek ljudi koji učestvuju u
društvenoj zabavi, recimo na izletu (kombinovao sam), nisu prisutni ni deset
procenata. A u našem slučaju nadirući talas predmeta i predmeta, vidika i
vidika, takvo prostranstvo posle nedavne, jedva jučerašnje, zatvorenosti u
okviru sitnih grudvica, čestica prašine, suvaraka, pukotina ets. ets. uzdignuća i
čaša, flaša, vunice, čepova ets. ets. i figura, koje nastaju iz njih ets. ets. bio je
jednostavno rastapajući, ogromna reka, zaliv, poplava, nepregledne vode.
Nestajao sam, pored mene je nestajala Lena. Tresenje. Kaskanje. Retki, sneni
razgovori s novim parom. Ništa posebno, samo to što se s Lenom udaljujem od
kuće, u kojoj je ostala Katasja, i da smo svakog časa dalje i da ćemo za trenutak

63
biti još dalje i da su tamo kuća, kapija, okrečena drvca, vezana za kočiće, i da je
tamo kuća, a mi se sve više udaljujemo.
Međutim, naša kola postajala su bodrija, novi par, on, Lola, ona, Lolica,
oživljavala su i ubrzo, posle uvodnog „oj, Lolo, čini mi se da sam zaboravila
termos“ i „Lolo, uzmi taj ranac, žulja me“, zalolaše se do daske!
Lolica, mlađa od Lene, debeljuškasta i rumena, s cakanim rupicama na
obrazima, s medenim prstiđima, s tašnicom, s maramicom, s kišobrančiđem, s
ružom, s upaljačiđem, vrtela se u svemu tome i kikotala bez prestanka hi-hi-hi,
to je onaj put za Košćelisku dolinu, truckala se, baš volim, odavno se nisam
truckala, a ti, Lolo, kada si se truckao, kakavtremčiđ, Lena, pogledaj, ja bih tu
sebi salončiđ, a Lola 6i tamo, gde je veliki prozor, kabinet, samo bih izbacila
patuljke, ne podnosim patuljke, Lena, voliš li patuljke? Da nisi zaboravio
filmove? A dvogled? Lolo, ajoj, kako mi se ova daska useca u guzu, aj, aj, šta
radiš, kakva je to planina? Lola je bio pljunuta Lolica, premda temeljan, s
debelim nožnim listovima… dežmekast, rastrojen, okruglastih bedara,
prćastog nosića, u dezeniranim čarapama, s tirolskim šeširićem, s
fotografskim aparatom, plavih okica, s neseserom, punačkih ručica, u
pumpericama. Očarani tim da predstavljaju par Lola – on, Lola, ona, Lolica –
prepuštali su se lolovanju i međusobnom laskanju, pa tako kad bi ona, Lolica,
ugledala lepu vilu, napomenula bi da je njena mama naviknuta na komfor, Lola
bi sa svoje strane napomenuo da njegova mama svake godine odlazi u
inostrane banje i dodao, da njegova mama ima kolekciju kineskih abažura, a
Lolica je rekla kako njena mama ima sedam slonova od slonovače. Na to
brbljanje nije se moglo ne odgovoriti smeškom, jer ih je taj smešak ponovo
navodio na brbljanje, tako da se brbljanje povezivalo s nebitnošću, koja je
monotono prelazila u kasanje konja, u udaljavajuće kretanje, koje je
raščlanjavalo pejzaž na koncentrične krugove koji su kružili čas brže, čas
sporije. Ludvik je izvukao sat.
– Pola deset.
Sunce. Žega. Međutim, vazduh je bio svež.
– Da gricnemo nešto.
Ja i Lena ipak smo se udaljavali – važno, neobično, značajno, kako dosad
nisam mogao da shvatim tu značajnost, uostalom sve je ostalo tamo u kući, ili
ispred kuće, koliko-toliko, od kreveta do drvceta, sve do poslednjeg
dodirivanja kašike… a ovde smo sada beskućnici… negde drugde… a kuća se
udaljuje s konstelacijama i figurama, s celokupnom onom istorijom i već, već
je „tamo“ „tamo“ je i vrabac, „tamo“ je, u žbunju, sa sunčevim mrljama na crnoj
zemlji, koje su takođe „tamo“… o, i veoma važne su, samo što se moja misao od
te važnosti takođe neprekidno udaljavala i u tom udaljavanju slabila… pod

64
nagomilavanjem pejzaža. (Istovremeno i s krajnjom trezvenošću, mada
krajičcima očiju, opažao sam činjenicu, dostojnu pažnje: vrabac se udaljavao,
mada njegovo postojanje nije slabilo, jedino je postalo udaljavajuće postojanje,
i to je sve).
Sendviči, gde ti je termos, daj taj papir, Lolice, opusti se, gde su šolje koje
nam je dala mama, pazi! Glupačo! Ha, ha, ha!
Ono tamo bilo je već neaktuellno, ali je bilo aktuelno, kao neaktuelno.
Lenino licašce bilo je sitno, jedva primetno, i Ludvikovo je takođe bilo, ali kao
da nije bio živ, izbrisano prostorom, koji se protezao iza ustave planinskog
venca, koji se protezao dalje, završivši se na samom kraju tog odstojanja
planinom nepoznatog imena.
Uopšte, nisam znao većinu naziva, tako da je bar polovina viđenih stvari
bila bezimena, planine, drveće, korov, povrće, oruđe, naselja.
Nalazili smo se na visoravni.
Šta li Katasja radi? U kuhinji? Sa svojom us… te bacih pogled na ustašca,
šta je s njima udaljenim od one insinuacije, kako su odvojena od… međutim
ništa, bila su to usta koja su se vozila kolima na izlet, pojeo sam parče ćuretine,
Kulka je spremala ukusnu hranu.
Polako, na kolima je počeo da nastaje novživot, kao na udaljenoj planeti,
da su se Lena i Ludvik prepustili Lolama, da ih uvuku u lolovanje i „šta ti
izvodiš, Ludviče!“ povika Lena, a on „smiri se, mala!“… posmatrao sam to tih
kao bubica, dakle, mogli su da budu i takvi? Odnosno, bili su takvi! Čudna
vožnja, neočekivana, počeli smo da se spuštamo s visoravni, razdaljina se
počela smanjivati, ispupčenja zemlje isprečavala su se s obe strane, Lena mu je
pretila prstićem, on je žmirkao… lakomislena, površna veselost, u svakom
slučaju bili su sposobni za nju… zanimljivo… ali, konačno, i udaljenost je imala
svoje zakone i na kraju, i ja sam uspeo da izvalim nekoliko šala, dođavola,
uostalom, bili smo na izletu!
Planine, koje su se odavno približavale, iznenada izbiše odasvud, ušli smo
u dolinu, ovde je bar blagoslovena hladovina dopirala čak do padina, sve do
vrha rascvetavalo se osunčano zelenilo – ne zna se otkud tišina, odasvud, i
hladovinica koja je tekla kao potok, prijatno! Krivine, strmine i vrhovi su se
izdizali, bili su to iznenadni otvori, zamorne osuline, zeleno-mirni zavijuci,
čuke, ili šiljci, raskomadana sedla, i strmo stropoštavajuće hridi, na kojima je
raslo žbunje, dalje na visinama stenje, livade koje su se odronjavale u tišini,
koja se izlegala, neshvatljiva, opšta, nepomična, šireća i tako silna, da su
kloparanje naših kola i njihovo blago koturanje postajali nešto posebno.
Panorame su se zadržavale neko vreme, nakon čega je nastupalo nešto novo,
pritiskajuće, golo, ili složeno, ili svetlucavo, povremeno junačko, bezdani,

65
otvrdline, brazgotine, varijacije visećeg kamenja, nakon čega su u uzlaznim,
silaznim ritmovima, nastalim od žbunja, drveća, rana, ozleda, odrona,
doplovljavale, na primer, idile, katkad slatke, katkad čipkaste. Različite stvari –
različite stvari – neobične udaljenosti, čudesni zaokreti, zarobljen i napet
prostor, nadirući ili povlačeći se, savijajući i uvrćući, udarajući u planinu ili u
dolinu. Ogromno nepokretno kretanje.
– Lolo, oj!
– Lolo, bojim se… Bojim se sama da spavam!
Nagomilanost, vrtlog, zbrka… previše, previše, gužva, kretanje, gomilanje,
prevrtanje, guranje, opšti haos, veliki mastodonti koji ispunjavaju sve, koji su
se za tren oka raspadali u hiljade elemenata, komada, avantura, u nezgrapnom
haosu, i odjednom svi ti elementi ponovo su se okupljali u moćan oblik! Baš
kao onda, u žbunju, ispred zida, naspram plafona, kao pred gomilom đubreta s
rudom, kao u Katasjinoj sobici, kao u odnosu na zidove, ormane, police,
zavese, gde su se takođe formirali oblici – samo što su tamo bile sitnice, a ovde
ričuća oluja materije. Ja sam već postao takav čitač mrtve prirode, da sam i
mimo volje istraživao, tragao i razmatrao, šta tu ima za dešifrovanje, zbog čega
sam posezao za novim kombinacijama, koje su naša mala kola izvlačila,
tandrčuđi, iz utrobe planina. Međutim ništa, međutim ništa. Pojavila se
nebeska ptica – najviša i nepomična – sup, jastreb, orao? Ne, to nije bio vrabac,
međutim, to što nije bio vrabac, samim tim što nije bio vrabac, ipak je bio ne-
vrabac, a budući ne-vrabac, malčice je bio vrabac…
Bože! Kako me je očarao prizor s tom jedinom pticom, vinutom iznad
svega, vrhovnom! Najviša tačka, vladarska tačka. Da li? Dakle, bio sam
strahovito umoran od one pometnje, tamo, u kući, od one smeše, haosa ustiju,
vešanja, mačak, čajnik, Ludvik, štapić, oluk, Leon, udaranje, dokusurivanje,
ruka, zabijanje, špenadla, Lena, ruda, Fuksov pogled itd. itd. ets. ets. ets. kao u
magli, kao u rogu obilja, pometnja… A ovde, u azuru, carujuća ptica – hosana15!
– kojim čudom je ta daleka tačkica zavladala, kao topovski hitac, te joj vrtlozi,
meteži padoše pred noge? Pogledah u Lenu. Bila je zagledana u pticu.
Koja u luku ode u stranu, ponovo nas ostavljajući s razbesnelom bukom
planina, iza kojih su se nalazile druge planine, svaka sastavljena od različitih
mesta, koja su obilovala kamenčićima – koliko kamenčića? – I ono što je bilo
„iza“ navaljivalo je na prve redove nadiruće armije, u neobičnoj tišini, koja se
donekle opravdavala nepokretnošću svekretanja, Lolo, oj, pogledaj onaj
kamen! Lolo, vidiš li, pljunuti nos! Lolo, pogledaj, tamo je dedica s lulom! Baci
pogled levo, videćeš kako udara nogom u čizmi! Koga udara, šta udara, u
15Hosana – spasi, poklič kojim su Jevreji pozdravljali Isusa prilikom ulaska u Jerusalim. – Prim.
prev.

66
komin! Nova zgušnjavajuća krivina, primičuća galerija, ponovo trougao – i
drvo, koje odmah prikiva, tamo negde obešeno – jedno od mnogih – koje se
prikovalo, ali se i raširilo, iščezlo. Sveštenik.
U mantiji. Sedeo je na putu, na kamenu. Sveštenik u mantiji, koji je sedeo
na kamenu, u planinama? Prisetio sam se čajnika, Jer Je taj sveštenik ličio na
čajnik, tamo. I ona mantija je bila ekstra.
– Oče, da Vas povezemo?
Punačak i mlad, s pačijim nosem, lice seljački okruglo izvirivalo je iz
svešteničkog okovratnika – spustio je pogled. – Bog vam platio – reče.
Međutim, nije se pomerio. Kosa mu je bila slepljena od znoja. Kada je Ludvik
upitao dokle treba da ga povezemo, kao da nije čuo, sede na kola i promrmlja
zahvalnost. Kasanje, kloparanje, vožnja.
– Išao sam po planinama… Malo sam skrenuo s puta.
– Oče, umorili ste se.
– Ada… Živim u Zakopanu.
Mantija mu je s donje strane bila zaprljana, cipele izlizane, oči nekako
crvene – da li je i noć proveo u planinama? Lagano je objašnjavao: krenuo je
na izlet, ali je pogrešio put… međutim, kako u manitji na izlet? Zalutati na
terenu presečenom dolinom? Kada je krenuo na izlet? Pa, juče popodne.
Popodne na izlet? Ne ispitujuđi ga previše, dali smo mu ponešto za jelo, jeo je
stidljivo, posle je samo bespomoćno sedeo, kola su ga tresla, sunce pržilo, više
nije bilo ni hladovine, bio je žedan, međutim nije nam se izvlačila flaša, samo
vožnja, vožnja. Senke vertikalnih hridi i stena spuštale su se okomito do
samog dna, s obe strane, oglasio se šum vodopada. Putovali smo. Do sada me
nije naročito zanimala činjenica, premda zanimljiva, da je već vekovima
određen procenat ljudi otuđen mantijom i dodeljen Božijoj službi – branša
specijalista za Božije stvari, nebeske funkcionere, duhovne činovnike. A ovde,
u planinama, taj crni lik, pridodat našoj vožnji, koji se nije uklapao u planinski
haos, s obzirom na to da je bio ekstra… razoran, prekobrojan… takoreći, kao
čajnik?
To me je ozlovoljilo. Zanimljivo je da sam oživeo onda kada je onaj orao,
ili jastreb, uzleteo iznad svega – po svoj prilici zbog toga (mislio sam) što je
kao ptica bio u vezi s vrapcem – ali i zbog toga, a možda i, pre svega, zbog toga,
što je uzvišen, u sebi povezivao vrapca s vešanjem i što je svojoj ideji dopuštao
vešanje obešenog mačka s obešenim vrapcem, da, da, (video sam to sve
jasnije), toj ideji vešanja davao je dominantno obeležje, nadvijeno nad svim,
kraljevsko… a ako uspem (mislio sam) da odgonetnem ideju, da otkrijem
osnovni motiv, da shvatim ili naslutim čemu to teži, makar na tom jednom
segmentu vrapca, štapića, mačka, biće mi lakše da izađem na kraj s ustima i sa

67
svim tim, što se vrti oko njih. Naime (pokušavao sam da odgonetnem rebus),
nema sumnje (bila je to teško rešiva zagonetka) da ako sam ja sam tajna
ustno-usnenog odnosa, on se dogodio u meni, ja, a ne neko drugi, uspostavio
sam tu vezu – ali (pažnja!), ja sam se beseći mačka uključio (po svoj prilici? U
izvesnoj meri?) u grupu vrapca i štapića, odnosno pripadao sam obema
grupama – zar iz toga ne proizilazi da se povezivanje Lene i Kataške s vrapcem
i štapićem može ostvariti samo preko mene? – i, zar ja stvarno, vešajući
mačka, nisam podigao most koji povezuje sve… u kom smislu? Oh, nije bilo baš
sasvim jasno, ali u svakom slučaju nešto je tu počinjalo da se formira, nastao je
embrion nekakve celine i, eto ti, ogromne ptice koja lebdi nada mnom viseći.
Dobro. Ali, dođavola, zbog čega se ovaj sveštenik uključio u paradu, sa
spoljašnje strane, iz druge priče, neočekivan, suvišan, idiotski?
Kao onaj čajnik, tamošnji! I moja razdraženost nije ništa manja, nego
ona… koja me je bacila na mačka… (da, ja uopšte nisam bio siguran, da li sam
se bacio na mačka zbog čajnika, ne mogavši da podnesem onu kap koja
prevršuje meru… i po svoj prilici, da bih bilo kojim činom primorao stvarnost
da se ukaže, kao što bilo šta bacamo u žbunje, u kome se nešto nejasno
mrda)… da, da, davljenje mačka bilo je moj razbesneli odgovor na provokaciju,
sadržanu u apsurdnosti čajnika? Ali, u tom slučaju, oprezno, popovski, jer
neko može da garantuje, da i tebe nečim neću gađati, i da s tobom neću
napraviti nešto… nešto… Sedeo je i ne sluteći moju srdžbu, vozili smo se,
planina za planinom, kasanje konja, žega… Opazio sam jedan detaljčiđ…
mrdao je prstima…
Nesvesno je širio krupne prste obeju ruku, i preplitao ih, taj peristaltički
rad prstiju, dole, između kolena, bio je uporan i odbojan.
Razgovor.
– Da li ste prvi put u Košćeliskoj dolini?
Na šta Lolica glasom postiđene gimnazijalke odgovori:
– Da, velečasni, mi smo na bračnom putovanju, uzeli smo se prošlog
meseca.
Lola odmah priskoči s ništa manje stidljivom, dražesnom grimasom:
– Od nedavno smo bračni parić!
Sveštenik zbunjeno kašljucnu. Dakle, Lolica se i dalje ponašala kao
pansionantkinja i kao da je koleginicu potkazivala razrednoj:
– Oni su – pokazala je prstićem na Lenu i Ludvika – oni su, velečasni,
takođe!
– Nedavno su dobili pismenu dozvolu za…! – uzviknuo je Lola.
Ludvik je rekao:

68
 – Hmmmmm! dubokim basom, Lenin smešak, sveštenikova ćutnja, ah,
Lole, kakav su samo tončić pronašli za tog svešteničića… koji je neprestano
nervozno petljao s prstima, bilo je to jadno, bespomoćno, seljačko, osim toga
činilo mi se da ima nešto na savesti, šta radi s onim prstima? I… i… ah… ah…
oni prsti se dole okreću… i moji prsti… i Lenini… na stolnjaku. Viljuška. Kašika.
Lolo, ostavi me na miru, šta će pomisliti otac kanonik! Lolice, šta ti je, otac
kanonik neće pomisliti ništa ružno! Lolo, oj, da samo znaš kako ti se trese
obraščić! I, iznenada… Skrenusmo u stranu. Presecamo dolinu, teškim i slabo
vidljivim putićem, ulazimo sa strane u planinu! Bili smo u klisuri koja se
stešnjavala, mada se iza nje otvarala bočna, sporedna, jaruga, te smo kasali
između novih vrhova i kosina, potpuno odsečeni… bilo je to potpuno
sporedno… i novo drveće, trava, stene, iste, a ipak potpuno drugačije, nove, i
neprestano žigosane sporednošću, onim našim skretanjem s glavnog puta. Da,
mislio sam da je mogao nešto da učini i da ima nešto na savesti.
Šta? Greh. Kakav greh? Davljenje mačka. Gluposti, zar je greh ucmekati
mačka… ali taj čoveku mantiji, iz ispovedaonice, iz crkve, iz molitve, izašao je
na put, popeo se u kola, i odjednom greh nečista savest ubistvo pokora tra la,
la, tra, la, la, nekakav ti-ri-ri… popeo se na kola i greh.
Greh, ili zapravo kolega, kolega sveštenik, radi prstima, imajući nešto na
savesti. Kao i ja! Drugarstvo i bratstvo, kako samo mota li mota one prste, ali
šta su ti prstići, možda su i ugušili? Slojevi sasvim novih naslaga uvis,
raspadanje, novog komešanja, čudesno zelenog, spokojnog, tamnoarišnog,
borovog, sneno azurnog, Lena preda mnom, s rukama i celokupan taj sistem
ruku – moje ruke, Lenine ruke, Ludvikove ruke – osetio je injekciju u vidu
sveštenikovih punačkih ruku, zbog čega se ne može posvećivati dovoljno
pažnje, jer vožnja, planine, sporednost, Bože sveti, Bože milosrdni, zbog čega
se ničemu ne može posvetiti pažnja, svet je sto miliona puta neiscrpniji i šta da
započnem sa svojom nepažnjom, hej, domaćine, igrate li hajdučko kolo, Lola,
ostavi ga na miru, Lolice, okani ga se, oj, utrnula mi je noga, vozimo se, vožnja,
dobro je, jasno je, ona ptica visila je previsoko, i dobro je, što sveštenik-kolega
dole nešto mulja, vozimo se, vozimo se, monotono kretanje, ogromna reka,
nadolazi, prolazi, kloparanje, kasanje, jara, stižemo.
Dva sata popodne. Prilično prostrano mesto, vrsta kotline, livada, borovi i
smreke, dosta kamenja koje se pomalja iz livade, kuća. Drvena s verandom. U
hladovini, iza kuće, kola, kojima su doputovali Vojtisovi i Fuks i onaj par
mladenaca. Pojaviše se na vratima, žagor, pozdravljanje, iskrcavanje, da li ste
dobro putovali, da li ste odavno stigli, i odmah, ova torba ovde, već se radi,
Leone, uzmi flaše…

69
 Međutim, bili su kao s druge planete. I mi takođe. Naš boravak ovde bio je
kao boravak „negde drugde“ – i ona kuća, jednostavno nije bila ona kuća… ona,
koja je bila tamo.

70
 VII

Sve se odvijalo na razdaljini. Ona kuća nije se udaljavala od nas, već smo
se mi udaljavali od nje… i ova nova kuća u mrtvoj i pogubnoj tišini, na koju su
uzalud kidisali naši povici, nije imala vlastito postojanje, postojala je utoliko,
što nije bila ona… To otkriće sručilo se na mene, samo što sam sišao s kola.
– Pustinjico ovdašnja, nigde žive duše, cela kućica bila je naša, živeti a ne
umirati, osnovno je jesti, hej, braćo sokoli, snagu mi dajte, zar nisam
govoruckao, da je pejzažić kao soko, kasnije ćete videti, najpre nešto da
gricnemo, da gricnemo, gricnemo, napred marš, napred marš, allons enfants de
la patrie16!
– Leone, daj kašikice iz ranca, Lena, daj salvete, molim vas, raskomotite
se, svako neka sedne gde mu je volja, velečasni neka izvoli ovde, moliću lepo.
Na šta se odgovaralo: već to činimo! Naredba, gospođo generalice! Pa,
sednimo! Još dve stoličice. Kakvo slavlje! Gospođo, Vi ovde… Dajte ovde te
salvete!
Posedali smo za veliki sto nad tremom, odakle je nekoliko vrata vodilo u
susedne sobe, a stepenice gore. Ta vrata su bila otvorena i pokazivala potpuno
gole sobice, samo s krevetima i stolicama, veoma mnogo stolica. Sto je bio
postavljen jelom, izvanredno raspoloženje – kome još vino? – međutim, to je
bila veselost kakva se stvara na zabavama, kada se svako veseli da drugima ne
bi pokvario raspoloženje, premda su takoreći svi pomalo odsutni, kao na
železničkoj stanici, kada se čeka voz – i to odsustvo bilo je povezano sa
ubogošću slučajne kuće, gole, bez zavesa, ormana, posteljine, gravira, polica,
jedino s prozorima, krevetima i stolicama. U toj pustoši nisu odzvanjale
glasnije samo reči već i ličnosti. Kulka i Leon bili su u toj pustoši posebno
uvećani, da su svojim ličnostima hučali, a to hučanje pratio je žagor gostiju koji
su se prežderavali, iz čega se izdvajalo kikotanje Lola i Fuksovo mangupiranje,
poprilična napitost, kako mi se čini, da bi zaboravio Drozdovskog i svoj jad i
jad u vezi s njim, to odbacivanje bilo je slično mom u vezi s mojim
roditeljima… on, baksuz, žrtva, činovnik koji nervira, primorava na zatvaranje

16Allons enfants de la patrie – franc. Hajdemo sinovi domovine – početne reči Marseljeze. – Prim.
prev.

71
očiju, ili gledanje na drugu stranu. Kulka, sjajna deliteljica salata i
suhomesnatih proizvoda, koja je ugošćavala, pozivala, ali, molim vas, samo
probajte, ima još, niko neće ostati gladan, garantujem itd. itd. – trudila se da
sve bude tip-top, elegantno, originalan izlet i društvena zabava, da niko ne
kaže da je ostao gladan ili žedan. Takođe, Leonovo udvajanje i utrajanje,
amfitriona, vođe, inicijatora, hej, hej, svi zajedno, voda donela, voda odnela,
lezi lebe da te jedem, allons, allons! Pa ipak rasipanje i uskličnici, žamor gozbe,
ništa nije bilo potpuno prisutno, već nekako polovično, rahitično, bledo i
bogaljasto potkresano, koje je oslabilo… da sam na trenutke imao utisak da
sebe i druge vidim kroz dogled, iz daljine. Sve kao na Mesecu… Taj izlet-beg
nije doveo ni do čega „, ono“ je bilo sve snažnije što smo se više trudili da se
otrgnemo… dosta, pusti to, i pored svega nešto se događalo, počinjao sam da
razlikujem ovo i ono, opažao sam i posebnu ekstazu, koja je obuzimala Lole,
kad su na medenom mesecu videli par No3, koji je stigao sa Vojtisima.
Novopečenog mladoženju zvali su Tolo, ili konjički kapetan, konjički
kapetančić. U stvari, bio je kompletni kavalerista, visok, plećat, rumene,
takoreći naivne boje kože, svetlih brčića, konjanik bez mane i straha! Leon mu
je pevao „konjaniče, tanka stasa, duga sablja oko pasa“ tu je prekinuo i to s
pravom, jer je nastavak glasio „a devojka, k'o malina, nosi tebi korpu ruža“ –
dok je novopečena ženica, Jađuha, Jadečka, spadala u rezigniran tip žena, koje
nisu želele da se dopadaju, jer su znale da to nije za njih. Bog bi ga znao zbog
čega. Nije bila ružna, premda joj je telo bilo malčice dosadno, kako da kažem,
jednolično, i pored svega toga imala je sve „na svom mestu“, kako mi je rekao
Fuks, gurkajuđi me laktom, ali od kakve bi koristi bila i sama pomisao da je
pomiluješ po vratiđu, do te mere nije bila za to. Da li je u pitanju neki telesni
egoizam? Fizički egocentrizam? Osećalo se da su njene ruke, noge, nos, uši
samo za nju, to su bili samo njeni organi i ništa više, potpuno joj je nedostajala
darežljivost, koja ume ženi da šapne, da Je njena ručica privlačna i uzbudljiva.
Moralna strogoća? Nije, nije, pre je neobična telesna usamljenost… međutim,
to je učinilo da je Lolica, previjajući se od prigušenog kikotanja šapnula Loli
„ne škodi joj da samu sebe njuška“, 'da, u tome se sastojala njena ogavnost,
bila je odbojna, kao oni mirisi tela, koji su podnošljivi samo onom ko ih stvara.
Međutim, ni Lola ni Lolica ne bi doživeli takav gušeći i uvrnut šok kikiki, da
mužić kavalerista nije bio momak i po, stvoren za poljupce, koji su mu se
gnezdili ispod svetlog brka, na crvenim usnama – i svakom se nametalo
pitanje, šta ga je navelo da se oženi baš tom ženom – pitanje se pretvaralo u
zlobu, kada je bivalo jasno (o čemu me je obavestila Lolica) da je Jadečka ćerka
bogatog industrijalca. Kikiki! Međutim, skandal se ipak nije završio time, jer,
što je najgore, oni (što se videlo na prvi pogled) nisu imali iluzije u pogledu

72
efekta, koji su ostavljali, već su ljudskoj zlobi suprotstavljali jedino čistotu
svojih intencija i osnovanost svog prava. Zar nemam pravo? – učinilo se kao da
ona to kaže. – Imam pravo! Znam da je on lep, a ne ja… Ali, zar ne smem da
volim? Slobodno! Nećete mi to zabraniti! Svako ima pravo! Prema tome, volim!
Volim i moja ljubav je čista i lepa, vidite, imam pravo da se ne stidim nje – i ne
stidim se! Postrance, ne učestvujući u zabavi, brižljivo je bdila nad tim svojim
osećanjem, kao nad blagom, usredsređena, tiha, očiju zagledanih u muža, ili,
gledajući kroz prozor upijala je bujno zelenilo livada dok su se njene grudi s
vremena na vreme nadimale od, takoreći, molitvenog uzdaha. I, kako je imala
pravo, tiho je izgovarala nešto kao „Tolek“ ustima koja su bila jedino njen
organ. Kikiki!
Lolice, joj, pući ću! Leon s ćurećim batakom na viljuški i s binoklom na
glavi vikao je, da ne beži od ćurana, patataj, patataj, sveštenik je sedeo u ćošku.
Fuks je nešto tražio, Kulka je unela višnje „izvolite, izvolite, da se zasladimo
nečim voćnim“ međutim, buka nije zaglušavala potpunu, osobenu, bezljudnu,
udaljenu tišinu. Pio sam crno vino.
Tolo, konjički kapetančić, takođe je pio. Uzdignuta čela. Sve je uopšte
radio uzdignuta čela, dajući do znanja da niko nema prava da sumnja u
njegovu ljubav, dovraga, kao da on nema prava da se zaljubi baš u tu, a ne u
neku drugu, kao da ta ljubav nije podjednako dobra, kao svaka druga! i
obasipao je svoju Jadusju nežnostima: zlatašce, kako si, da li si umorna?
trudeći se da bude na visini te ekstaze, odgovarajući ljubavlju na ljubav.
Međutim, u tome je bilo i nečeg mučeničkog i… „Lolo, drži me, pući ću!“ Lole, s
nevinim izrazima lica, vrebale su svaku njihovu nežnost, kao par krvoločnih
tigrova, kad im je na kolima popa priređivao razna uživanja, a šta đe tek ovaj
par, mladi bračni par, kao i oni, kao specijalno naručeni da bi imali s kim do
mile volje da se nalolaju!
Kulka s torticom, izvolite, izvolite probajte, topi se u ustima, izvolite – ali
mačak, mačak, oh, mačak sahranjen ispod drveta, najpre obešen, ha, ha, sve
ovo je namenjeno mačku, sav ovaj prijem, da bi obmanuli mačka, zbog toga su
tako društveni, ona i Leon! S obzirom na to da je mačak bio sadržan u tome.
Shvatio sam: ideja o vožnji je bila fatalna, nisu mogli da izmisle ništa gore,
razdaljina ne samo da ništa nije zataškavala, već naprotiv, nekako je
zamrzavala i utvrđivala, da smo, činilo se, čitave godine proveli s vrapcem, s
mačkom, da smo posle više godina tu doputovali, oh, oh, jeo sam torticu.
Zapravo, trebalo je sesti na kola i vratiti se, to se jedino moglo uraditi… Jer,
ako ostanemo ovde s obzirom na ono…
Jeo sam torticu. Razgovarao sam s Ludvikom i Tolom. Bio sam rasejan,
kako je mučno to obilje, koje neprestano izbacuje nove osobe, događaje, stvari,

73
da se makar jednom prekine ta bujica, Lena za stolom, po svoj prilici, takođe je
umorna od blago nasmejanih ustiju i očiju usmerenih ka Lolici (obe sveže
udate), ta Lena koja je ovde veran odraz one Lene, Lena koja „se odnosila“
prema Leni (to „odnošenje“ bujalo je u meni kao nekad, kao ono lupanje u
vrata), Fuks koji se davio u alkoholu Drozdovskog, bio je žuto-crven od
nabrekle buljavosti, Ludvik pored Lene društveno prijatan, spokojan,
sveštenik u ćošku… Lenina ruka na stolu, pored viljuške, ista, kao i tamo, onda
bih mogao staviti na sto i svoju ruku… ali mi se nije htelo. Pa ipak, pored
svega, počinjali su da se formiraju novi tokovi, nezavisno od onog tamošnjeg,
narastala je nova dinamika, lokalna… samo, nekako bolesna, oslabljena…
Funkcionisanje tri mlada bračna para – novopečena – pridavala su svešteniku
važnost i značenje, mantija je pridavala bračnim parovima karakter i to je
posebno ostavljalo snažan pritisak na brak, imao se utisak, da je prijem u
celini svadbeni prijem, da je zavladalo venčanje. I sveštenik. Sveštenik koji je
nešto petljao s prstekanjama (držao je ruke ispod stola, jedino ih je dizao dok
je jeo), u svakom slučaju bio je sveštenik, koji je kao sveštenik morao da
predstavlja prirodni oslonac Tolovih nasuprot neozbiljnosti Lolovih; takođe
treba dodati da je mantija delovala i na gospođu Kulku, koja je ispoljavala
(posle mačka) izrazitu sklonost prema pristojnosti – Kulka je bacala sve
srdačnije poglede prema Lolama, oglašavajući se kašljucanjem, koje je bivalo
sve izrazitije, kako se pojačavalo Leonovo smejuckanje, podržano pripitim
Fuksovim smehovima (zbog Drozdovskog) i drugim našim glupiranjima u
pustoši, u praznini, na obodima udaljenosti, u smrtnoj tišini utrobe planina,
gde se nešto ponovo počelo nadovezivati, povezivati, stvarati, mada još uvek
nije bilo poznato, za šta se uhvatiti – i hvatao sam se čas za ovo, čas za ono,
išao sam po liniji/koja mi se nametala, ostavljajući po strani ogroman,
nezajažljiv ostatak – dok je tamo, kod kuće, bilo ono nepomično.
I, odjednom, otvorila se scena, koja me je povezala s mačkom… preko
sveštenika…
I, kao prva munja tamnih noćnih oblaka, pokazala nas je, krajnje jasno, u
odnosu na ono. Nastanku te scene prethodilo je nekoliko Kulkinih opaski tipa
(upućenih Tolu, veoma ljubazno) „Gospodine Tolo, molim Vas, stresite s
Jadečkine bluzice mrvicu šećera“ (i Leonu, da svi čuju), „Vidiš li, Leone, put
nije tako loš, mogli smo hrabro krenuti autom, govorila sam ti već da zamoliš
Tadeka za automobil, sigurno te ne bi odbio, toliko puta ti je predlagao, da
nam ga daje na raspolaganje…“ (a Lolo reče, kiselkasto) „Oj, smejuckanje,
kikotanje, a Lolica neće da jede torticu“. U međuvremenu Fuks je skupljao
tanjire – nije bio siguran, da nam to ne ide na nerve (kao Drozdovskom), hteo

74
je da nas odobrovolji skupljanjem tanjira – međutim, u jednom trenutku je
stao, zevnuvši iskrivio je svoje riblje, pripito lice i rekao: – Okupao bih se.
Kupanje je bilo jedna od omiljenih Lolinih tema, a još više Loličinih –
takoreći, kao „mama“ – još na kolima smo saznali, „bez tuša ne bih mogla da
živim“ i „ne znam kako se može izdržati u gradu, a da se ne kupaš dvaput
dnevno“ i „moja mama se kupala u vodi s limunovim sokom“ i „a moja mama je
svake godine odlazila u Karlsbad“. Kada je Fuks pomenuo kupanje, da bi se
rado okupao, Lolica je odmah počela da loluje, da bi se u Sahari umila
poslednjom čašom vode jer je voda za umivanje važnija od vode za piće, a ti,
Lolo, da li bi se umio?“ itd… ali što je dalje cvrkutala, to je jasnije opažala, a i ja
sam opazio, da na reč „kupanje“ počinje neprijatno, krišom da zirka u
određenom pravcu, u pravcu Jadečke, ali ne zbog toga što je ona neuredna, već
što je imala posebno svojstvo neke telesne samoživosti, što me je podsećalo na
Fuksovu izreku izrečenu u drugoj prilici „ko će kome ako ne svoj svome“.
Odnosila se prema svome telu kao da je samo njoj, vlasnici, podnošljivo (kao
neki mirisi) zbog čega je ostavljala utisak osobe nezainteresovane za kupanje.
Lolica, udahnuvši nosićem i opazivši da je nešto s one strane zasmrdelo,
nastavila je da tera svoje, ja se bez kupanja osećam bolesna itd, dok je Lola
dodao svoje, i Leon, i Fuks, Ludvik, Lena, kao što to u takvim slučajevima biva,
kako bi se izbegla sumnja u ravnodušnost prema vodi. Međutim, Jadečka i
Tolek su đutali.
Pod uticajem govora jednih i đutnja drugih nastalo je nešto poput
mogućnosti da se Jadečka ne kupa… Zbog čega, ko đe kome ako ne svoj
svome…
Tada je nešto jače doprlo s one strane – nikakav miris veđ nešto lično
nesimpatično, kao vlastiti sos – i Lolica, kao pas ptičar na tragu, s najnevinijim
izrazom lica, lale mile, lale mile – i Lola joj je sekundirao, mile lale, mile lale.
Stvarno, Jadečka se ponašala kao i uvek, ćuteći, ne uzimajuđi učešđa – samo
što je sada njena zatvorenost u sebe poprimala karakteristike nekupanja –
međutim, gore od njenog ćutanja ispostavilo se Tolovo ćutanje, jer je Tolo bio
s vodom, kako se videlo, kao brat s bratom, a sigurno i sjajan plivač, zbog čega
onda nije progovorio ni reč? Da li da bi je prepustio ćutnji?
– Jer, to s tim…
Sveštenik se vrpoljio kao da mu je neugodno, vratio se prethodnom tihom
sedenju na stoličici – međutim, taj istup, koji niko nije očekivao, imao je
neverovatan efekat, probio se kroz lolovanje Lola, te su ga svi pogledali! Mada,
ne znam da li su svi stekli isti utisak – one tamo prstekanje, koža na vratu
crvena od okovratnik a telesna neotesanost, one njegove nevolje, zaderotine,
žvale, sve, zaključno s krastom u korenu nosa, povezuje ga s Jadečkom.

75
Jadečka i sveštenik. Crnilo njegove mantije, motanje prstiju, njene zagledane
oči, njeno samopouzdanje, njeno pravo na ljubav, njegova trapavost, njena
patnja, njegov bol, njeno pravo, njegovo očajanje, sve, sve se izmešalo ujasno
zajedništvo, ili u nejasno, vidljivo ili nevidljivo, u vlastitom zajedničkom sosu
„ko će kome ako ne svoj svome“.
Jeo sam torticu Prestao sam da jedem, grlo mi se steglo, punih ustiju zurio
sam u… ono… ono… kako da ga nazovem? Zaokret ka unutra, vlastiti užas,
vlastita prljavština, vlastiti zločini, zatvaranje u sebe, osuđivanje na sebe, oh,
na osobnost! Svoju! I munjevito: to mora dovesti do mačka, mačak samo što
nije tu, tu… i odjednom pojavio mi se mačak, osetio sam mačka. Osetio sam
sahranjenog mačka, udavljenog mačka – obešenog između vrapca i štapića,
koji su se nalazili tamo nepomični i u svom bivstvu narastali, na mestu na
kome su ostavljeni, napušteni, svojim nekretanjem jačali. Đavolje jogunstvo!
Što dalje, to bliže! Što beznačajnije, nerazumnije, to nametljivije, jače! Kakva
klopka, kakav paklen, zloban uređaj! Kakva zamka!
Mačak, zadavljeni mačak – obešeni!

76
 VIII

Ludvik apatično reče Leni, da bi trebalo malo odremati. S pravom.

Zasluživali smo da malo dremnemo, s obzirom na to da smo putovali od rane
zore. Ustajali smo, tražili ćebad.
– Ti-ri-ri!
Leonova melodijica. Međutim, glasnija nego obično i izazovnija. Kulka je
začuđeno upitala:
– Leone, šta ti je?
Sedeo je sam za stolom, natrpanom posuđem i ostacima banketa, ćela i
binokl su mu se sjajili, a na čelu kapi znoja.
– Berg17!
– Šta?
– Berg!
– Kakav berg?
– Berg!
Ni traga dobrodušnosti. Faun, Cezar, Bahus, Helioga-bal, Atila. Nakon čega
se Leon iza binokla dobrodušno nasmejao.
– Ničego, stari moj, tako su razgovarala dvojica Jevreja… to ti je bio štos…
Ispričaću ti ga nekom drugom prilikom….
Završavalo se, raspadalo… Napušten, haotičan sto, prenošenje stolica,
ćebadi, kreveti u praznim sobicama, inertnost, vino, itd.
Oko pet sati, posle dremke, izašao sam ispred kuće.
Većina našeg društva još uvek je spavala – nigde nikoga. Livada
prošarana omorikama, smrekama, kamenjem, sunčana, vrela, iza mene kuća
nabrekla od spavanja, muva, ispred mene livada, a dalje planine, naokolo
planine, tako brdske i obrasle šumama, u onoj pustoši neverovatno šumovite.
Mesto nije moje, šta će mi ono, ako sam bio ovde, mogao sam da budem i
negde drugde, svejedno, znao sam da su iza planinskog zida druge, nepoznata
okolina, mada mi nisu bile stranije, između mene i pejzaža ustalila se ona vrsta
ravnodušnosti, koja se može pretvoriti u surovost, pa čak i u nešto gore. U šta?

17Berg, nem. planina, brdo, a i naziv varšavske ulice, koja se danas naziva Ulica Romualda Trauguta.
– Prim. prev.

77
U posebnoj usnulosti tih livada, šuma, koje su se uzdizale u dubini, nepoznatih
i nepobuđujućih interesovanja, posebnih, postojala je mogućnost iznenadnog
hvatanja, skretanja, davljenja i, ha, ha, vešanja – s tim što je ta mogućnost bila
„iza“, „iza toga“. Stajao sam u hladovini, ispred same kuće, među drvećem.
Čačkao sam zube korenom trave. Vrelina, iako je vazduh bio svež.
Osvrnuo sam se. Pet koraka od mene nalazila se Lena.
Stajala je. Kada sam je iznenada ugledao, pre svega učinila mi se mala –
detinjasta – za oko mi je zapala njena zelenkasta bluzica, bez rukava. Ali, to je
bilo samo na časak. Okrenuo sam glavu, pogledao u drugu stranu.
– Lepo. Zar ne?
Rekla je, jer je morala nešto da kaže, s obzirom na to da se nalazila na pet
koraka od mene. I dalje nisam gledao u nju, negledanje me je ubijalo, da li mi je
prišla – meni – želi li nešto da započne sa mnom – to meje užasavalo, nisam
gledao i pojma nisam imao, šta da započnem, ništa se nije moglo uraditi, stajao
sam, nisam gledao.
– Što ste tako zanemeli? Od ushićenja?
Oh, malčice lolast tončić, koji je naučila od njih…
– Gde je ta panorama gospodina Leona?
Rekoh, da bih nešto rekao… Njen tih, delikatan smeh:
– Otkud mogu da znam! – Ponovo ćutanje, ali ne odviše upadljivo, s
obzirom na činjenicu da se sve događalo au ralenti18, jara, spuštalo se veče,
kamičak, bubica, muva, zemlja. Kada mi je vreme za odgovor već isticalo rekao
sam „uskoro ćemo saznati“.
Ona je odmah odgovorila:
– Da, tata će nas vratiti posle večere.
Ponovo ništa nisam govorio, gledao sam u zemlju ispred sebe. Ja i zemlja
– a ona sa strane. Bilo mi je neugodno, čak dosadno, više sam voleo da ode…
Ponovo je trebalo nešto da kažem, ali pre nego što sam rekao, bacio sam
kratak, kratak pogled ka njoj, i u tom pogledu jedva, jedva sam video, da ni ona
ne gleda u mene, da gleda negde drugde, kao i ja – i to međusobno negledanje,
moje i njeno, ispoljilo se u vidu neugodne slabosti, koja je proisticala iz
udaljenosti, nismo bili ovde potpuno, ja i ona, ona i ja, već kao da smo bili
odnekud projektovani, odande, odande, bolesni, nedovoljno postojeći, kao dve
negledajuće prikaze, povezane s nečim drugim. Da li su njena usta još uvek
bila s onim ustima „, s obzirom“ na odvratno kliženje usne, koja je bila tamo, u
kuhinji, ili u sobici? Što treba proveriti.

18 Au ralenti, franc. usporeno. – Prim. prev.

78
 Pogledao sam ali nisam dobro video usta, međutim smesta sam video, da
su, da su u samoj stvari, usta s onim ustima, kao dva grada na mapi, dve
zvezde u sazvežđu; sada na još većem rastojanju.
– U koliko sati ćemo krenuti?
– Valjda oko pola dvanaest. Ne znam. Zbog čega sam joj to uradio?
Tako naružiti sebe… Šta mi je bilo onda, prve noći, u hodniku… da
započinjem… (The, naši postupci su od početka bili loši i kapriciozni, nalik na
skakavce, tek polagano, što im se više vraćamo, poprimaju svojstvo
grčevitosti, koje hvata kao kleštima, ne popuštajući – i šta čovek može da zna?
– tamo, onda, noću, u hodniku, kada su mi se njena usta prvi put sjedinila s
Katasjinim, oh, kapric, fantazija, sitnica, prolazna asocijacija! Danas? Šta se
može uraditi danas, veliki Bože? Sada, kada sam je imao oštećenu, i to prilično,
kada joj treba prići, ščepati je, pljunuti joj u usta – zbog čega sam je tako
unakazio? To je bilo gore nego silovati devojčicu, ali to silovanje je bilo meni
predodređeno, ja sam je „sebi“ silovao, ta reč mi se pojavila u vezi sa
sveštenikom, zamirisala na greh, shvatio sam da sam prožet crkvenim
smrtnim grehom, to me je podsetilo na mačka i mačak se pojavio).
Zemlja… grudvice… dve grudvice na razdaljini od nekoliko santimetara…
koliko?… dva, tri… Trebalo bi malo prošetati… Treba priznati da vazduh…
Druga grudvica… koliko santimetara?
– Posle ručka sam odremala.
Rekla je ustima, za koja sam znao (odnosno, nisam mogao da ne znam) da
su unakažena onim ustima, da je imala ona usta…
– I ja sam dremnuo.
To nije bila ona. Ona je bila tamo, kod kuće, u bašti s malim okrečenim
voćkama, vezanim za kočeve. Ni ja nisam bio tamo. Ali smo upravo zbog toga
ovde bili sto puta značajniji. Kao da smo bili vlastiti simboli. Zemlja…
grudvice… trava… znao sam da, usled udaljenosti, treba prošetati, zbog čega ja
tu stojim, usled udaljenosti, važnost ovog današnjeg ovde postaje ogromna. I
odlučujuća. I ta njena ogromnost, ta njena moć, oh, ostavimo to na miru,
hajdemo već jednom! Ogromnost, kakva je to ptičica, ogromnost, Sunce zalazi,
šetnjica… Ako sam zadavio mačka – obesio ga, treba li i nju zadaviti – obesiti…
Sebe radi.
U žbunju pokraj puta, on, vrabac, visi, a visi i štapić u udubljenju zida,
vise, međutim, nepomičnost u toj nepomičnosti prekoračuje sve granice
nepomičnosti, jednu granicu, drugu granicu, treću granicu, prekoračuje
četvrtu, petu, šesti kamenčić, sedmi kamenčić, travčice… već je hladnije…
Osvrnuo sam se, više je nije bilo, otišla je sa svojim raspusnim ustima i bila je
tamo negde s tim ustima. Otišao sam, tj. otišao sam s mesta, na kome sam se

79
nalazio, i išao sam livadom, po suncu, već manje dosadnom – u tišini planinske
utrobe. Moju pažnju privlačili su sitni nedostaci terena, uglavnom kamenje u
travi, koje je otežavalo hodanje, kakva šteta, što mi ona ne pruža otpor, a s
druge strane, kako može pružati otpor neko nekome s obzirom na to da
govorenje služi samo kao pretekst glasu, ha, ha, ha, kako je ona to „otkrivala“
onda, nakon ubistva mačka, pa, ako ne pruža otpor, otpora neće ni biti. Kako je
bio neprijatan onaj naš susret, bez gledanja, takoreći slep – u travi je sve više
cveća, plavog i žutog, grupe smreka, jela, teren se spuštao, te sam bio prilično
daleko, neshvatljiva supstanca drugosti i dalekosti, u tišini leteli su leptiri,
vetrić je ćarlijao, zemlja i trava, šume koje su se pretvarale u vrhove, a ispod
drveta ćela, binokl – Leon. Sedeo je na panju i pušio cigaretu.
– Šta radite tu?
– Ništa, ništa, ništa, ništa, ništa, ništa – odgovorio je i blago se nasmejao.
– Šta vas toliko raduje?
– Šta? Ništa! Baš to: ništa! Hm, kalambur, moliću lepo, hm… Raduje me
„ništa“ smatraju li dobrotvorka, milostivi gospodin i pajtos i fijaker, jer „ništa“
je zapravo ono nešto, što se radi celog života. Čova kupuje, prodaje, ženi se, ne
ženi se – i ništa. Čovek sedandum na panjandum – i ništa. Soda-voda.
Cedio je polako reči kroz zube, nonšalantno, blagonaklono. Rekao sam:
– Govorite kao da nikada niste radili.
– Raditi? Pa da! Svakako! Naravno! Bankarčić! Bankica! Bankica prazna
praznijata! Kit.Hm.Tridesetdve godine! Pa, šta? Ništa!
Zamislio se i dunuo u ruke.
– Bilo pa prošlo!
– Šta je bilo pa prošlo? Odgovorao je kroz nos, monotono:
– Godine se cepaju na mesece, meseci na dane, dani na sate, minuti na
sekunde, a sekunde protiču. Ne možete ih uhvatiti. Protiču. Beže. Ko sam ja? Ja
sam određena količina sekundi – koje su protekle. Rezultat: ništa. Ništa.
Ražestio se i uzviknuo:
– Lopovluk! – Skinuo je binokl i počeo da se trese, starkeljast, nalik na
razjarenu stariju gospodu, koja povremeno protestuju na uličnim ćoškovima,
u tramvaju, ispred bioskopa. Da li mu se obratiti? Obratiti? Ali, u vezi sa čim?
Ja sam neprestano lutao ne znajući, da li desno, da li levo, toliko, toliko
pravaca, spletova, insinuacija, kada bih hteo sve da nabrojim od samog
početka, čepovi, tanjirići, drhtanje ruku, dimnjak, izgubio bih se, gomile stvari i
neiskristalisanih pitanja, koji se nisu držali zajedno, čas se ovaj čas se onaj
element sjedinjavao s drugim, povezivao, međutim, ubrzo su se pojavljivale
druge veze, drugi pravci – eto, sa čim sam živeo, kao da nisam živeo, haos,
gomila đubreta, zdruzgotine – zavlačio sam ruku u vreću punu smeća, izvlačio

80
sam ono na šta sam naletao, razgledao sam da li mi to odgovara za gradnju…
moje kućice… koja je, jadnica, poprimala fantastične oblike… i tako bez kraja i
konca… Ali, taj Leon? Odavno sam opazio kao da kruži u mojoj blizini, čak mi
sekundira, postojala je neka sličnost, makar ta da se gubio u sekundama, kao
ja u sitnicama, oho, oho, bilo je i drugih tragova, koji su navodili na
razmišljanje, one loptice od hleba za vreme večere i druge sitnice, ono ti-ri-ri,
a u poslednje vreme opet, nisam znao zbog čega, ukazalo mi se, da ono
odbojno „sopstvo“ ( „ko će kome ako ne svoj svome“), koje mi se prikradalo od
strane Tolovih i sveštenika, a u stvari kao i da je bilo usmereno ka njemu. Šta
mi je smetalo da se sada očešem o vrapca i o sva ona čudaštva u kući? Da to
prislonim na njega i vidim, da li ću nešto videti, uostalom bio sam kao vračara
zagledana u staklenu kuglu, u dim.
– Razdraženi ste, što nije ništa čudno… Posle svega što se dogodilo
poslednjih dana. S mačkom i… Tobož u pitanju su sitnice, međutim to su
rebusi, te je teško da ih se otresete, kao kad nas napadne gamad…
– Mačkandum? Detalj, zbog koga bi se potresao zbog mačkoumorstva
mačkomjaukanja! Pogledaj, brale, kakav stršljen i kako samo trubi, nitkov
jedan! Mačkostrv još juče mi je golicao sistem inervacije svrdlajućim
golicanjem – ali danas? Danas u mojoj neboderskoj zagledanosti u planine –
kćeri moje, hej, hej, hej, jedine?! Složiću se, u nervima mi je nekakva napetost,
ali nekakva praznična tamptara, ramptara, praznična, svečarsko svečarska,
svečano svečana, hej-ha, praznik, praznik! Zar moj mili miljenikandum ništa
ne opažandum?
– Šta?
Pokazao mi je cvetić u rupici od revera.
– Molio bih vas da prinesete svoj ljubazni nosić i pomirišete.
Da ga pomirišem? To me je uznemirilo više nego što treba…
– Zbog čega? – upitao sam.
– Diskretno sam naparfimisan.
– Naparfimisali ste se zbog gostiju?
Seo sam na panj, malo dalje. Njegova ćela je s binoklom činila staklasto-
kupolastu celinu. Upitao sam ga da li zna nazive planina, ne, nije znao, upitao
sam, kako se naziva dolina, osorno je odgovorio da je znao, ali da je zaboravio.
– Šta hoćete s tim planinama? S njihovim nazivima. Ne radi se o nazivima.
Već sam hteo da upitam „o čemu je reč?“, ali sam se uzdržao. Bolje je da
kaže sam. Ovde, u ovoj udaljenosti „iza gora, iza šuma, plesala je Malgožatica s
gorštacima!“ Ah, ah, a kada sam onda s Fuksom došao do zida, gde smo otkrili
štapić, čovek se takođe osećao kao na kraju sveta – mirisi, po svoj prilici
pišaćka, jara, zid – a sada, ovde, zbog čega pitati, bolje je da otpočne samo…

81
jer, nesumnjivo je, obuzima me neka nova kombinacija, nešto će ovde početi
da se snuje, povezuje… Ali, budi miran. Sedeo sam, kao da me nema.
– Ti-ri-ri.
A ja ništa. Samo sedim. – Ti-ri-ri.
Ponovo ćutnja, livada, azur, Sunce već nisko, senke se šire.
– Ti-ri-ri.
Ali, ovog puta potpuno, jasno kao signal za napad. I odjednom pade:
– Berg!
Jasno, glasno… nisam mogao da ne upitam šta to znači.
– Šta?
– Berg!
– Šta, berg?
– Berg!
– Pa, rekli ste da se radi o dva Jevrejina… Jevrejski vic.
– Kakav je to vic!? Berg! Bergovanje bergomuberg smatrate li –
bemberganje bembergom… Ti-ri-ri – dodao je lukavo.
Zamahnuo je rukama, čak i nogama – kao da je u sebi zaigrao –
trijumfalno. Mahinalno i potmulo ponovio je negde ujedva opažljivoj dubini:
berg… berg. Umirio se. Čekao.
– Pa, dobro. Malo ću da prošetam…
– Ta sedite, kud ćete šetati po suncu. U hladovini je prijatnije. Prijatno.
Takva mala zadovoljstva su – najbolja. Primamljiva su. Prijaju.
– Opazio sam da volite sitna zadovoljstva.
– Kako? Šta? Oprostite?
Zagrgoljio je nekakvim unutrašnjim smehom:
– Časna reč, tako je, mislite na one moje zabavundum za
stolnjakundumom, na oči lepše polovine? Diskretno, kako treba, da ne dođe do
skandala? Samo što ona ne zna…
– Šta?
– Da je to berg. Moje bergovanje mojim bembergom, sa svom
bembergovatošću mog bemberga!
– Pa, dobro… odmorite se a ja ću da prošetam…
– Kuda to toliko žurite? Ostanite još trenutkić, možda ću reći…
– Šta?
– Ono što Vas interesuje. Šta Vas interesuje…
– Vi ste svinja. Murdara.
Tišina. Drveće. Senka. Poljanica. Tišina. Rekao sam tiše – jer mi je pretio?
U najgorem slučaju uvrediće se i otkazaće mi kuću. Pa šta, prekinuće se,
preseći će se, preseliću se u drugi pansion ili ću se vratiti u Varšavu, da

82
nerviram oca ili dovodim majku do očajanja svojom nepodnošljivom
ličnošću… Hm, neće se uvrediti…
– Vi ste štrokava svinja – dodao sam. Poljanica. Tišina. Meni je bilo stalo
samo do jednog: da mi ne poludi. Jer se pojavila bojazan, da je on manijak,
mente captus19, u tom slučaju jednostavno bi izgubio značenje, on i svi njegovi
eventualni postupci i svi iskazi, tada se i moja priča mogla ispostaviti
utemeljenom na prostačkim ludilima sirotog idiota – tričava. Ali, gurajući ga u
gadost… oh, tamo sam mogao da ga iskoristim, tamo je mogao da mi se nekako
poveže s Jadečkom, sa sveštenikom, s mojim mačkom, s Katasjom… tamo je
mogao da mi bude od koristi, kao ciglica više moje kuće, koju sam marljivo
gradio na samom kraju.
– Zbog čega nasrćete? – upita uzgred.
– Ja ne nasrćem. Mirnoća prirode…
Uostalom, ako sam ga uvredio, ta uvreda je bila negde daleko… poput
gledanog kroz teleskop.
– Želeo bih da upitam: s kojim pravom?
– Vi ste razvratnik.
– Dosta! Dosta! Dopustite, ali ne dopuštam, moliću lepo, moliću visoki
sud, ja, Leon Vojtis, primeran otac porodice, sudski nekažnjavan, ja koji sam
celog života rintao, zarađivao, svakoga dančića osim nedelje, iz kućice u
bankicu, iz bankice u kućicu, sada u penziji, ali ništa manje uzoran, ustajem u
šest i petnaest, u pola dvanaest odlazim na spavanje (osim kad idem na bridž,
uz dopuštenje bolje polovine), gospodine moj, svoju bolju polovinu za trideset
sedam godina bračnog života nijednom, ni sa jednom drugom osim onom
tamo… hm, hm… nisam izneverio. Nijednom. Trideset sedam. Nijednom!
Moliću lepo! Dobar sam muž, nežan, uviđavan, ljubazan, blag, najbolji otac, koji
nežno voli, prijatan s ljudima, usrdan, blagonaklon, uslužan, moliću lepo,
recite mi, šta Vas u mom životu ovlašćuje na nešto tamo, da ja nešto tamo,
postrance, ili kako, olako, potpuno ilegalno, pijanstvo, kabare, orgija, razvrat,
podlost i bestidnost s fuksama, a možda bahanalije s odaliskama pod
lampionima, međutim i sami vidite, kako mirno sedim, ćaskam i, – trijumfalno
mi je viknuo u samo lice – ja sam correct i tutti-frutti! Tutti-frutti! A ispada da
sam hulja!
– Vi ste onanista.
– Moliću lepo? Dopustite? Kako to da shvatim?
– Ko će kome ako ne svoj svome!
– Šta to znači?

19 Mente captus, lat. slabouman. – Prim. prev.

83
 Primakao sam lice njegovom licu i rekao:
– Berg!
Uspelo je. Najpre se začuđen zakikotao, što mu je ta reč došla spolja.
Začudio se, pogledavši me čak ljutito, obrecnuo se:
– Šta Vi to znate?
Međutim, odmah se zagrcnuo od unutrašnjeg smeha, činilo se da se
naduo od tog smeha:
– Ha, ha, ha, u pravu je, dvostruko i trostruko bergovanje bergom,
specificiranim sistemom istinaberg i diskretumberg u svako doba dana i noći,
a najradije za porodičnim trpezarijskim stolom, podbemborgovanje sebi uz
poglede ženica i ćerkica! Berg! Berg! Milostivi gospodin ima oko! Poštovanog
gospodina i ja molim…
Uozbiljio se, zamislio se, pri tom kao da se nečeg setio, gurnuo je ruku u
džep i pokazao mi na šaci: kocku šećera umotanu u papirić – dve ili tri
bombonice – slomljeni zubac od viljuške – dve nepristojne fotografije –
upaljač.
Sitnice! Sitnice poput onih grudvica, strelica, štapića, vrabaca! Za tren
postao sam siguran da je to on!
– Šta je to?
– Ovo? Slatkišoberzi i kažnjivoberzi u instanci Najvišeg Suda.
Kažnjivoberzi Okružno-kaznenog odeljenja i slatkišoberzi Delikatesno-
Maznog odeljenja. Kazna i nagrada.
– Koga tako kažnjavate i nagrađujete?
– Koga?
Sedeo je ukočeno, s ispruženom rukom i posmatrao „svoju“ ruku – kao
sveštenik, koji je motao „svoje prste“, kao Jadečka, koja je „sebe“ volela… i… i…
i kao ja, koji sam sam „sebi“ presuđivao… Nestao je strah da će se ispostaviti
da je ludak, sada mi se pre činilo da obojica nad nečim radimo – i to teško. Da,
težak rad, rad na distanci, obrisao sam „sebi“ uostalom, suvo čelo.
Jara, ali ne nepodnošljiva…
Pljunuo je prst i njime počeo marljivo da razmazuje po ruci, a zatim se
duboko zagledao u nokat.
– Vi sebe dražite – primetih.
Obradovao se glasno i nekako na sve strane, tako reći, zaigrao sedeći:
– Aj, tako je, aj tako je, časna reč, ja sam sebi prkosim!
– Vi ste obesili onog vrapca?
– Šta? Koga? Vrapca? Ne. Otkud?
– Pa koje?
– Otkud znam?

84
 Razgovor se prekinuo, nisam znao da li da ga podstaknem, ovde, u
statičnom pejzažu. Počeo sam s pantalona da stružem osušenu zemlju. Sedeli
smo na onom panju kao dvojica gradskih većnika, mada se nije znalo o čemu
treba da većamo. Ponovo sam mu rekao: Berg… ali tiše, mirnije, i predosećanje
me nije prevarilo, pogledao me je s poštovanjem, stresao se i promrmljao:
– Bergum, bergum, Vi ste, vidim, bembergovac! Upitao me je konkretno:
– Da li Vi bembergujete?
I, nasmejao se:
– Dragi moj gospodičiću! Dragi moj, znate li zbog čega sam Vas usmerio
ka bembergu? O čemu Vi, dragi moj, glavicom svojom razmišljate? Da je Leoš
Vojtisovi toliko glup da bilo koga pusti u bergum-berg-bergum? Vi se to šalite!
Vama samukazao poverenje, jer…
– Jer, šta?
– Ala ste znatiželjni! Pa, naravno, reći ću Vam. – Blago me je ščepao za uvo
i – dunuo mi u uvo. – Pa, reći ću! Zašto da ne kažem? Jer Vi kćer moju,
Vojtisuvnu, od Vojtisa rođenu, Helenu-Lenu berg berg bembergujete u berg!
Bergom. Tiho. Mislite li da ne vidim? Mangupe jedan!
– Šta?
– Mangupe!
– Šta hoćete?
– Potuljenko jedan! Gospodičić bi moju ćeru berg! Skrivendumbergom,
umiljandumbergom, prohtelo Vam se, gospodičiću dragi, da joj se
ubembergujete ispod venčaničice kao kavalirumberg broj jedan! Ti-ri-ri! Ti-ri-
ri!
Kora na drvetu, čvorovi, žilice, dakle znao je, u svakom slučaju domišljao
se… moja tajna, dakle, više nije bila tajna… ali šta je znao? Kako razgovarati s
njim? Normalno, ili možda… privatno?
– Berg – rekao sam.
Pogledao me je s poštovanjem. Roj belih leptirića, neka vrsta kovitlajuće
kugle, preleteo je iznad livade, iščezao iza potočnih smreka (tamo se nalazio
potok).
– Zabergali ste? Hm, niste sisali vesla! I ja bergujem. Zajedno ćemo
bembergovati! Uz garanciju, ha, da ćete, građanine, staviti lokot na usta, nikom
da niste pisnuli, ako bi gospodičić prozborio, na primer, ženici mojoj voljenoj,
živoj flori mojoj, onda marš, marš iz kuće, naglavačke, zbog pretenzija na
bračni krevet kćeri moje voljene! Razumete li? Zbogtoga, smatrajući
gospodina čovekom od poverenja, odlučuje se Dekretom b… b… broj 12. 137
pristup današnjem, mom najtajnijem bergbemberovskom slavlju, mom

85
bergslavlju s cvetom i s parfemom. Drugim rečima: da li milostivi gospodin
smatra da sam Vas ovamo dovukao radi divljenja pejzažima?
– Zbog čega?
– Radi svetkovanja.
– Čega?
– Godišnjice.
– Čega?
Pogledao me je i rekao mi pobožno, s nekom neobičnom brižnošću:
– Čega? Zbog najveće radosti života mog. Od pre dvadeset sedam godina.
Ponovo me je pogledao i bio je to mističan pogled sveca, ili čak mučenika.
I, dodao:
– S kuvaricom.
– S kakvom kuvaricom?
– S onom koja je onda bila ovde. Gospodine! Jednom mi je u životu pošlo
za rukom, onako kako treba! Ja tu radost kao najsvetiji sakrament u sebi
nosim. Jedinu u životu!
Smirio se, dok sam ja posmatrao okolne planine, planine i planine, stene i
stene, šumu i šumu, drveće i drveće. Pljuvačkom je ovlažio prst, premazao
njim ruku, zagledao se. Poče polako, obično, prilježno:
– Pa, trebalo bi to da znate, da sam imao sledeću mladost. Živeli smo u
malom gradiću, u Sokolovu, moj otac je bio upravnik zadruge, znate, treba
oprezno, ljudi o svemu brzo saznaju, znate, u malom gradiću se živi kao iza
staklenog prozora, svaki korak, pokret, svaki pogled, sve je kao na tapetu,
Bože sveti, i ja sam na takvom vidiku odrastao, osim toga, priznajem, nikada se
nisam odlikovao velikom hrabrošću, hm, pa, stidljiv sam, tih… šta znam…
nešto sam tamo, naravno, i čupnuo, kada se pojavila prilika, čovek se snalazio
kako je znao i umeo, ali o tome neću da pričam. Nekakva sitnica. Bio sam
neprestano na vidiku. Kasnije, znate, pa, samo što sam se zaposlio u banci,
oženio sam se, šta da kažem, malčice sam i tamo, naravno, opet ne previše, tek
toliko, i mi smo uglavnom živeli u gradićima, kao iza prozorskog stakla, sve se
videlo, čak, rekao bih, da je bilo čak više gledanja, jer u braku, znate, jedno
posmatra drugo, od jutra do večeri, od večeri do jutra, možete samo da
zamislite kako mi je bilo pod prodornim pogledom moje žene, a kasnije i mog
deteta, hm, šta tu, i u banci te merkaju, te sam za vreme posla smislio sitno
zadovoljstvo, noktom sam na pisaćem stolu produbljivao jednu crtu, međutim,
priđe mi šef odeljenja i reče, šta to radite s noktom, teška stvar, u svakom
slučaju, ostao sam sebi dosledan, razumete li, i dalje sam pribegavao sitnim
zadovoljstvima, onim postrance, gotovo nevidljivim, jednom, gospodine, živeli
smo u Drohobiču, došla je da gostuje jedna glumica, luksuzna preko svake

86
mere, takoreći lavica, slučajno sam u tramvaju dotakao njenu ručicu, i,
gospodine moj, nastupilo je ludilo, sumanutost, ludačka pomama, da još
jednom, mada mi je nešto govorilo ne, ne možeš, dok sam se na kraju, u onoj
svojoj ogorčenosti, urazumio, pomislio sam, šta tražiš tuđu ruku, kad sam imaš
dve, i nećete poverovati, uz određen trening čovek se može tako usavršiti da
jedna ruka dodiruje drugu ruku, ispod stola, na primer, da to niko ne vidi, a i
ako vidi, šta onda, ne moraš se dodirivati samo rukama, već i udovima, na
primer, ili prstom u uvetu, jer, kako se ispostavlja, znate, uživanje je stvar
intencije, jer ako se uzjogunite, možete se nauživati i vlastitim telom, neću reći
ništa posebno, ali bolji je vrabac u ruci nego golub na grani, razume se radije
bih neku odalisku-huriju… ali ako je nema… Ustao je, poklonio se i zapevao:

Kad se nema, šta se voli

To se voli, šta se ima.

Poklonio se i seo. – Prema tome, ne mogu da se žalim, nešto sam iz života

izvukao, a ako su drugi više, pa šta, uostalom, ko to zna, svako izmišlja, hvali
se, te je s tom, te je s onom, a u stvari jad i beda, vraća se kući, seda, skida
cipele, leže u krevet sam sa sobom, čemu onda onolike priče, ja bar, znate, ako
se čovek usredsredi na sebe i počne sebi da priređuje mala, neznatna
zadovoljstva, uostalom ne samo erotska, jer, na primer, možete se zabaviti kao
paša lopticama od hleba, brisanjem binokla, dve godine sam se time bavio,
ovde mi pune glavu porodičnim, kancelarijskim problemima, politikom, a ja
fino naočare… eto, rekoh, šta ono htedoh, aha, nemate pojma kako se od takvih
sitnica raste, neverovatno, čovek se razrasta, svrbi vas peta a čini vam se kao
da ste negde daleko, na Volinju20, u krajinama21, uostalom i svrab pete može
da pričini malo zadovoljstvo, sve zavisi od pristupa, od tumačenja intencije,
gospodine, ako kurje oko može da boli, zbog čega ne bi moglo da priušti i
zadovoljstvo? A guranje jezika u škrbrtine zuba? Šta ono htedoh da kažem?
Epikurejstvo ili sladostrašće može biti dvojako, primum vepar, bivo, lav,
secundum buvica, mušica, ergo velikih i malih razmera, ali, ako malih,
potrebna je sposobnost mikroskopiranja, doziranja i adekvatnog deljenja ili
raščlanjavanja, jer jedenje karamele, gospodine, možete podeliti na etape
primum mirisanje, secundum lizanje, tertium stavljanje u usta, quartum igranje
jezikom, s pljuvačkom, quintum ispljuvavanje na ruku, zagledanje, sextum
20 Volinj – deo nekadašnje Poljske naseljen Poljacima, Ukrajincima i Jevrejima, danas deo Ukrajine. –
Prim. prev.
21 Misli se na nekadašnji istočni deo Poljske, koji je izgubila posle Drugog svetskog rata. – Prim.
prev.

87
drobljenje zubima, zaustaviću se na ovih nekoliko etapa, i kao što vidite, čovek
se može snaći i bez dansinga, šampanjca, večera, kavijara, dekoltea, lepršanja,
čarapica, gaćica, korseta, protezanja, golicanja hi, hi, hi, o-joj, šta to Vi, kako
smete, hihihi, hahaha, ohoohoho, iiha, s vratićem. Za vreme večere sedim s
porodicom, sa stanarima, i ćaskam, pa ipak mogu sebi da priuštim malčice
pariskog kabarea. Pa neka me uhvate! He, he, he neće me uhvatiti! Čitava stvar
zasniva se na nekoj vrsti unutrašnjeg hlađenja sebe slasnim i prijatnim
lepezama, s perjanicama, tipa sultana Selima Veličanstvenog. Važne su
artiljerijske salve. Kao i zvonjava zvona.
Ustao je, poklonio se i zapevao:

Kad se nema, šta se voli

To se voli, šta se ima!

Poklonio se. Seo.

– Sigurno smatrate da mi sve koze nisu na broju?
– Donekle.
– Naravno, nabeđujte me, to olakšava stvar. Ja donekle pravim od sebe
budalu, da bih sebi olakšavao. Jer, ako ne bih sebi olakšavao, bilo bi mi veoma
teško. Volite li užitke?
– Volim.
– Pa, gospodičiću, nekako smo se razumeli. Jednostavna stvar. Čovek…
voli… pa šta? Voli. Volandum. Volandum-berg.
– Berg.
– Šta?
– Berg!
– Kako?
– Berg.
– Dosta! Dosta! Ne…
– Berg!
– Ha, ha, ha, ha, Vi ste me baš izbembergovali; Vi ste baš mirno čeljade! Ko
bi pomislio! Da ste bergbergovac. Begumberg! Vožnja! Do daske! Teraj!
Terajdumberg!
Buljio sam u zemlju – ponovo buljenje u zemlju, s travčicama… s
grudvicama… Koliko milijardi!
– Polizati!
– Šta?
– Polizati, kažem, polizandumberg… ili se ispljuvati?

88
 – Šta Vam je?! Šta Vam je?! – povikah.
– Ispljuvati sebe bembergom u bergum!
Livada. Drveće. Panj. Skup okolnosti. Slučaj. Ne paničiti! Slučajno, da on o
onom „pljuvanju sebe“… ali ne u usta… Tišina! Nije reč omeni!
– Noćas je praznik.
– Koji?
– Noćas je hodočašće.
– Vi ste pobožni – primetih, a on me pogleda s onom neobičnom
brižnošću, kao i ranije i strastveno i skromno reče:
– Kako da nisam pobožan, pobožnost se ap-so-lut-no i ne-u-mo-lji-vo
zahteva, čak i najmanje zadovoljstvo ne ide bez pobožnosti, oj, šta to ja, ni sam
ne znam, katkad se gubim kao u velikom manastiru, pa ipak shvatite, da je reč
o monaškom redu i misi mog sv. uživanja, amin, amin, amin.
Ustao je. Poklonio se. Intonirao.
Ita missa est!
Poklonio se. Seo.
– Sav štos je u tome – objasnio je konkretno – da je Leoš Vojtisovjec u
svom sivom životu osetio samo jedno zadovoljstvo, rekao bih, apsolutno… i to
je bilo pre dvadeset sedam godina s onom kuvaricom, u onom planinarskom
domu: Pre dvadeset sedam godina. Godišnjica. Pa, nepotpuna godišnjica,
nedostaju mesec i tri dana. Dakle – naže se prema meni – oni misle da sam ih
doveo ovde zbogdivljenja pejzažima. Aja sam ih doveo na hodočašće na mesto
gde sam onu kuvaricu… pre dvadeset sedam godina, bez jednog meseca i tri
dana… Na hodočašće. Žena, dete, zet, sveštenik, Lole, Tole, svi na hodočašću
mog uživanja, na berg bergum avanturandumberg, gde ću ih u ponoć
ubembergovati ispod samog kamena, gde sam s njom onda berg berg bergum
berg i u berg! Neka učestvuju! Hodočastumberg uživandumberg, ha, ha, oni to
ne znaju! Vi znate. Nasmejao se.
– Vi bembergujete? I ja bembergujem. Zajedno ćemo bembergovati!
Nasmejao se.
– Idite, idite, želim da budem sam, da se pripremim za svoju misu kroz
pobožnu usredsređenost, svečano podsećanje i oživljavanje, praznik, praznik,
hej, najznačajniji praznik, ostavitemeda se kroz post, molitvu očistim i
pripremim za službu Božiju mog zadovoljstva, svetog uživanja života mog
ovog slavnog dana… Idite! A rivederci!
Livada, drveće, planine, nebo sa zalazećim Suncem.
– I, ne mislite da sam ćaknut… Pravim se lud samo olakšanja radi… A
zapravo sam monah i biskup. Koliko je sati?
– Nešto posle šest.

89
 Naravno, ono „ispljuvao sam se“ je skup okolnosti, o Leninim ustima u
meni nije mogao da zna, nije znao, mada je zanimljivo da se skupovi okolnosti
češće događaju nego što pretpostavljamo, lepljivost, kako se jedno s drugim
slepljuje, događaji, pojave, su kao one namagnetisane loptice, traže jedne
druge, a kada se nađu blizu, paf… sjedinjuju se… bilo kako, najčešće… ali da je
otkrio moja zalaženja u Lenu, pa, ništa neobično, mora da je bio majstor haosa,
da li je onda on obesio vrapca, da li je on umešan u stvar sa strelicom, sa
štapićem, možda i s rudom? možda jeste… da, on je… ali zanimljivo je,
neobično zanimljivo to, što on, ili ne on, svejedno je, to više ništa ne menja
stvar, bilo kako bilo vrabac, štapić su tamo… podjednako moćni, nimalo
oslabljeni. Bože, zar nam više nema spasa? Ipak je zanimljivo, neobično
zanimljivo, ona nekakva podudarnost među nama, ono čudno uklapanje,
povremeno tako jasno kao, na primer, da i on… poštuje sitnice, njegove
stvarčice kao da su doticale moje, kao da među nama ima nešto zajedničko –
ali šta? – da li me nekako prati, gura, čak odvodi… Na trenutke, stvarno sam
imao utisak da sa njim saraćujem, kao pri teškom porođaju – kao da obojica
nešto treba da porodimo – časak, časak, ali, s druge strane, (s treće strane?
Koliko je tih strana?) ne zaboravimo ni ono „sopstvo“, ili „ko će kome ako ne
svoj svome“, kao da je u tome ključ tajne, ključ onog što ovde mesi, sortira, oh,
to „svoj svome“ to je kao nadolazeći talas s njegove strane, sveštenikove i
Tolovih – I, ima u tome nečeg užasno mučnog – i, to nešto približava mi se kao
šuma, oh, šuma, kažemo „šuma“ ali šta to znači, od koliko se detaljčića, sitnica,
čestica, sastoji jedan listić jednog drveta, kad izgovaramo „šuma“ međutim, ta
reč se sastoji od neizvesnog, nepoznatog, neobuhvatljivog. Zemlja. Grudvice.
Kamenčići. Odmaraš se usred bela dana, među običnim, svakodnevnim
stvarima, koje poznaješ od detinjstva, trava, žbunje, pas (ili mačka), stolica, ali
samo dok ne shvatiš da je svaki predmet džinovska armija, neiscrpno
mnoštvo. Sedeo sam na onom panju kao na koferu, čekao sam voz.
– Noćas je hodočašće ka mestu mog najvišeg i jedinog blaženstva, od pre
dvadeset sedam godina, bez jednog meseca i tri dana. – Ustao sam. Mada,
videlo se, da nije hteo da me pusti bez tačne informacije, žurio se. – Noćas se
tajno praznuje bembergum! Vidici! Ta kakvi tamo vidici! Svi ste ovde zbog
toga da biste praznovali moj Praznk Velike Radosti s onom kuvaricom, kako
sam rekao, iz planinarskog doma… on je vikao, ja sam se udaljavao, livada,
drveće, planine, senke nalik na supove…
Išao sam, mirišljava trava, požutela, pocrvenela od cvetića, miris, miris,
koji je bio i nije bio kao ovaj miris, tamo onda bašta, zid, Fuks i ja koji smo išli
duž crte, one crte obeležavane drškom četke, išli smo, kraj udaljavanja posle
prelaženja predela s okrečenim voćkama pričvršćenim za kočiće i predela

90
nepooranih ugara sa korovom i kršem… i miris mokraće ili nečeg drugog, u
vrelini mokraće i štapić koji nas je već čekao u tom otužnom i isijavajućem
mirisu, da bi se kasnije povezao, ne odmah, već kasnije, s rudom, s rudom,
usred ropotarije u onoj uzavreloj šupi s kaiščićima, s đubretom, odškrinutim
vratancima, i ona ruda koja nas je gurnula ka Katasjinoj sobici, kuhinja, ključ,
prozor, bršljan gde su ona raznorodna udaranja dovela do Kulkinog udaranja
u panj, Leninog udaranja u sto i što je mene gurnulo prema smreki, granje,
ubadanje, krošnje drveća, ja se iskobeljavam, a tamo čajnik, čajnik, čajnik i taj
čajnik meje bacio na mačka… mačak, mačak! Ja mačka, ja smačkom, onda,
tamo brrr, gadost, otarasiću se… razmišljao sam o tome blago i pospano,
livada je uspavljivala, išao sam slobodno, gledao ispred nogu, video sam one
cvetiće, dok ne upadoh u klopku na ravnom putu.
Ta zaseda bila je nikakva, glupa… Preda mnom pojavila su se dva nevelika
kamena, jedan s desne, drugi s leve strane, a malo dalje ulevo izranjala je
smeđa mrlja zemlje koju su uzdigli mravi, još dalje s leve strane nalazio se
veliki, crn, truo koren – sve u jednoj liniji, pritajeno na suncu, skriveno u
blesku, ututkano u svetlosti – već je trebalo da prođem između kamenja, ali u
poslednjem trenutku malčice sam skrenuo da bih prošao između kamenja i
uzdignute zemlje, bilo je to minimalno skretanje, jedva, jedva, moglo se i tako i
onako… pa ipak to skretanje je bilo neopravdano i to me je, čini mi se,
zbunilo… prema tome, mahinalno sam ponovo malčice skrenuo da bih prošao,
kao što sam na početku želeo, između kamenja, ali sam tada osetio izvesnu
poteškoću, oh, minimalnu, koja je potekla od toga, što je posle dvokratnog
skretanja moja namera da prođem između kamenja već poprimila obeležje
odluke, naravno sitne, ali u svakom slučaju odluke. Što nije bilo opravdano, jer
savršena ravnodušnost tih stvari u travi nije ovlašćivala za odluku, jer kakva
mi je to razlika preći ovuda ili onuda, jer je dolina, uspavana šumama,
obamrla, bila kao crknuta riba ili zujanje muve, omamljena, balzamovana. Mir.
Poplava, zagledanost, zaslušanost. S obzirom na to, odlučio sam da prođem
između kamenja… međutim, odluka nakon onih nekoliko sekundi, koji su
protekli, postala je više odluka, a kako se odlučiti, svejedno je… tako sam se
ponovo uzdržao. I, razljućen, ponovo sam pružio nogu da pređem, kako sam
već hteo, između kamenja i zemlje, međutim vidim, da ako pređem između
kamenja i zemlje nakon trostrukog starta, to više neće biti običan prelaz, nego
nešto ozbiljnije… stoga sam izabrao put između korenja i zemlje… međutim,
opazio sam da bi to bilo kao da sam se uplašio, prema tome, hoću ponovo da
prođem između kamenja i zemlje, ali, dođavola, šta se događa, šta je to, ta neću
da stojim ovde na ravnom putu, čemu to, da li se borim s utvarama, za ime
Božje! Šta je to? Šta je to? Sladak sunčano vreo san obavio je biljke, cveće,

91
planine, nijedna vlat nije zadrhtala. Ja se nisam micao. Stajao sam. Međutim,
moje stajanje je bivalo sve neuračunljivije, čak sumanuto, nisam imao prava da
stojim, to je NEMOGUĆE, MORAM DA IDEM… međutim, stajao sam. I tada, u toj
nepokretnosti, moja nepokretnost se poistovećivala s nepokretnošću onog
vrapca u žbunju, s tamošnjom nepokretnošću poretka, koji je činio
nepokretnim vrapca – štapić – mačka, s ovim mrtvim neprestanim
rasporedom, gde se nepokretnost propinjala, kao što sam se ja ovde propinjao,
na livadi, u mojoj rastućoj nepokretnosti, ne mogavši da se pokrenem… A onda
sam se pokrenuo. Odjednom sam u sebi izgubio sve, svu nemogućnost, i glatko
sam prešao, čak ne znajući kuda, jer je to bilo beznačajno, i razmišljajući o
nečem drugom, recimo, da ovde Sunce rano zalazi, zbog planina. Odnosno,
Sunce je već bilo nisko. Išao sam livadom kući, zviždao sam, zapalio sam
cigaretu, ali nešto neobavljeno, bledo sećanje na tu ludoriju, ostade poput
taloga. Već je tu kuća. Nema nikoga. Prozori, širom otvorena vrata, pusto,
legao sam, odmarao sam se, kada sam opet sišao dole Kulka se vrzmala po
tremu.
– Gde su ostali?
– U šetnji. Hoćete li bolu?
Sipala mi je i nastupila je ćutnja – tužna, ili umorna, ili rezignirana – oboje
nismo krili da ne želimo ili ne možemoda govorimo. Pio sam bolu laganim
gutljajima, ona se oslonila o ragastov, gledala je kroz prozor, izgledalo je kao
da je neko nakon dugog marša posustao.
– Gospodine Vitole – rekla je ne izgovorivši „d“, što joj se događalo kada je
bila uzrujana – jeste li videli nekad nešto nalik na tu fuksu? Da, ta fuksa ne da
mira čak ni sveštenom licu! Šta oni misle, da sam ja bordelmama?! – dreknula
je sva besna. – Ja se ograđujem od toga! Ja ću ih naučiti kako da se ponašaju u
poseti! A onaj fićfirić u pumpericama je još gori, opšti užas, gospodine Vitole,
kad bi samo ona koketirala, ali oni zajedno koketiraju, da li je neko negde
video da muž i žena koketiraju s drugim muškarcem, prosto neverovatno, on
je jednostavno uvaljuje njemu, skandal, da muž vlastitu ženu uvaljuje nekom
drugom i to još u vreme medenog meseca, nije mi bilo ni na kraj pameti da
moja ćerka ima takve koleginice, bez morala i obrazovanja, sve u inat Jadečki,
okomili su se da joj pokvare medeni mesec, gospodine Vitole, mnogo sam
videla, ali tako nešto nisam videla, neću da tolerišem kurvarluk.
Onda upita:
– Da li ste videli Leona?
– Jesam, nedavno sam ga sreo, sedeo je na panju… Lagano sam pio bolu i
hteo još nešto da kažem, ali ona nije želela, a ni ja, nesposobnost, čemu

92
govoriti, i onako smo bili… predaleko… za gorama, za šumama… bili smo… bili
smo negde drugde…
Ali, i to osećanje je bilo pogođeno odsustvom, kao da ga nismo osetili…
Ostavio sam čašu, još nešto sam rekao i otišao.
Ponovo sam se smucao po livadi, ali ovoga puta na suprotnoj strani –
tražio sam ih. S rukama u džepovima, oklembešene glave, razmišljajući
najdublje, ali bez jedne jedine misli – kao da mi ih je neko oduzeo. Dolina-
kotlina s perjanicama drveća, sa plaštevima šuma, s grbama planina, dopirala
je do mene, ali pre otpozadi, kao huka, kao šum udaljenog vodopada, kao
događaj iz Starog zaveta, ili sjaj zvezde. Preda mnom more trave. Podigao sam
glavu – lolasto podrugivanje odbilo se o moje uši – društvo je pokuljalo iza
drveća, Lolo, šablon, Lolice pusti jer ću te zviznuti, bluzice, šalčići, maramice,
pumperice, svi su nehajno išli, a kada su me ugledali, počeli su da mašu, i ja
sam im mahao.
„Gde ste se izgubili? Gde ste nestali? Mi smo stigli čak tamo, do brega…“
Priključio sam im se i išao sa njima pravo ka Suncu, koga ipak više nije bilo –
ostavilo je za sobom samo veliko sunčano ništa. Neku vrstu sunčane pustoši,
koja se odlikovala jačinom sjaja koji je dopirao iza planine, kao iz tajnog izvora
– rasplamsavajući ljubičasto nebo, iznutra blistavo, koje više nije opštilo sa
zemljom. Osvrnuo sam se, sve se ovde dole promenilo, mada je još uvek bilo
svetlo – međutim, pojavio se početak ravnodušnosti, zgusnutosti i
napuštenosti, nešto poput okretanja ključa u bravi, planine, brežuljci, drveće,
kamenje, postojali su, ali u znaku svršetka. I veselost naše grupice bila je
kakofonična… zvuk, kao nakon razbijenog prozorskog okna, niko nije išao ni
sa kim, već svako posebno, Lole sa strane, ona, prva, on iza nje, dobro
raspoloženi, mada je iz tog raspoloženja izvirivala žaoka… U centru su bili
Lena, Ludvik i Fuks, malo dalje Tolo i Jadečka, iza njih sveštenik – rasuti.
Pomislio sam da ih je previše. Šta započeti, pomislio sam uplašen, sa svima
njima?
…čudio me je Fuks koji je poskakivao, radostan, razgalamljen:
– Gospođa Lenkice, molim Vas, branite me! A Lolica:
– Lena, ne pomaži mu, nije u medenom mesecu, meni je uvek medeni
mesec! Lolo:
– Šta taj opet sa svrjom menstruacijom, neprijatno je to slušati!
Lena, donekle nasmejana…
Oh, med… lepljivi med medenog meseca tri para… koji se na Jadečkinoj
strani pretvarao u „lagodan“ ili „svrjevrstan“ kao neki mirisi, jer „kad sebe
miriše, to joj ne smeta“ i uopšte se ne kupa, jer čemu, a ako bi se i kupala, onda
ozbiljno, sebe radi, higijene radi, a ne zbog nekog drugog. Lole su napadale

93
Fuksa, ali se očigledno radilo o Jadečki, on je bio samo ivica bilijarskog stola…
što je znao, ushićen, to što ga neko bombarduje šalama, takoreći je plesao u
preteranom zanosu, on, žrtva Drozdovskog, koketirajući sada u toj jadnoj
radosti. Dok je on plesao sa strane, od strane Tolovih dopirala je posebna i
odbojna ćutnja. Kraj mojih nogu trava – i trava – koja se sastojala od stabljika,
vlati, čije pojedinačne situacije – čije upredanje, povijanje, prelamanje,
osamljivanje, mrvljenje, sušenje trave u celini koja se neprestano prostire do
planina, mada je već zaključana, sumorna, osuđena na samu sebe…
Išli smo lagano. Fuksovo smejanje bilo je gluplje od kikotanja Lola! Čudio
me je njegov kretenizam, neočekivani crescendo22 njegovog kretenizma, a još
više med. Med se povećavao. To je počelo od „medenog meseca“. Međutim
sada „med“ je (zahvaljujući Jadečki) bivao sve „posebniji“… sve odbojniji…
Čemu je doprinosio i sveštenik… svojim petljanjem…
Taj ljubavni, mada odbojan med, koji je malčice bio povezan i sa mnom.Ta
povezivanja. Prestati s povezivanjem – asociranjem.
Naši ne žureći i gacajući koraci, doveli su nas do idiličnog potočića. Fuks
je potrčao, otkrio najpovoljnije mesto za prelaz i povikao „ovde“. Odsustvo
svetlosti sve više je prodiralo u svetlost na planinskim obroncima uokvirenim
šumama. Lolica je uzviknula:
– Lolo, smiluj se na moje cipelice, uzmi me na leđa i prenesi! O-joj!
Lola na to drsko:
– Gospodine Tolo, prenesite je! Kada je Tolo odgovorio kašljucanjem, Lola
se iskrivio u bedrima i sa najnevinijom ozbiljnošću gimnazijalke dodao:
– Budite ljubazni i učinite mi to, izgubio sam moć, na cedilu sam!
Stvar se razvijala na sledeći način: Lolica je doviknula Loli: „podlače!“
Pritrčala je Toli i, tako reći, zaplesala „gospodine Tolo, ja sam obična
nesrećnica, muž me je odbacio, smilujte se nad mojim cipelicama!“ I, pružala je
nožicu. Lola: – Časna reč, gospodine Tolo, jedan, dva, tri, bilo kako bilo! Lolice:
– jedan, dva, tri! I molila ga da je uzme na leđa. Lola: – hajde, bilo kako bilo.
Jedan, dva, tri!
Nisam suviše pažljivo posmatrao, jer sam pre bio zaokupljen okolinom,
onim što nas je okruživalo i obavijalo, recimo pritiskom planina, koje su
izdaleka obuhvatale i obujmljivale, već sa nekom sklonošću ka strogosti,
uozbiljujući se šumama koje su posrtale, propadale (mada je iznad nas visoko
bio blesak – ali istrgnut iz celine). I pored toga dobro sam video da Lole plešu
ratni ples, a konjički kapetan ništa, Fuks na sedmom nebu, Ludvik ništa,
sveštenik je stajao, Lena… zbog čega li sam je naruživao, onda, prve noći, u

22 Crescendo, lat. pojačavanje. – Prim. prev.

94
hodniku, Katasjinom usnom, i zbog čega umesto sutradan da zaboravim,
vratio sam se tome, utvrđivao sam ga?… Zbog jedne stvari bio sam znatiželjan,
jedno me je zanimalo, da li je, naime, ta asocijacija bila kapric s moje strane, ili
je stvarno postojala neka veza između njenih ustiju i one usne, koju sam
podsvesno osećao – ali kakva? Kakva?
Da li gospodski kapric? Čin hirovite proizvoljnosti? Ne. Nisam se osećao
krivim. To mi se dogodilo, međutim, nisam ja… Otkud bih je ja, gde bihja,
namerno činio odurnom, jer bez nje moj život već nije mogao biti zvonak, svež,
živ, nego samo crknut, truo, izopačen, gadan, bez nje, koja tu stoji, privlačna, u
šta se radije ne bih udubljivao. Više sam voleo da gledam u travu da ne mislim
ni na šta. Ne, nije u pitanju to da nisam mogao da je volim zbog one ružne
asocijacije s Katasjom, stvar nije u tome, još je gore, da nisam hteo da je volim,
nisam imao želju, a nisam imao želju zbog toga što, recimo, imam osip po telu,
čak kad bih s tim osipom ugledao najčudesniju Veneru, takođe ne bih imao
želju. I ne bih se u nju zagledao. Osećao sam se rđavo, prema tome nije mi se
htelo… Odmah… odmah… prema tome, da li sam ja bio ogavan, a ne ona? Ja
sam, dakle, bio odbojan, krivica je bila moja. Neću je shvatiti. Neću dovesti
misao do kraja… Samo časak, časak, „prenesite je“, Loličini nožni listovi u
dezeniranim čarapama, „prenesite je, gospodine Tolo, drugarski, i vi ste u
medenom mesecu!“…
I Jadečkin dubok glas, iz punih grudiju, siguran, plemenit:
– Tolo, molim te, prenesi gospođu!
Pogledao sam. Tolo je već polagao Lolicu na travu s druge strane potočića,
cirkus je završen, ponovo idemo, idemo lagano travom, med, zbog čega med,
med sa sveštenikovim prstima, kao u noći išao sam kroz šumu gde su šumovi i
senke i razbežavajući, nedokučivi, a teško razlivajući oblici, nadiru, okružujući
ih na samoj granici skoka i napada… a Leon, šta Leon sa svojim bembergom u
berg? Koliko dugo će ono vrebati i opkoljavati? Odakle će iskočiti zver? Na
livadi, opkoljenoj planinama, koje se useljavaju u napuštenost i ostavljenost,
ukrcavajući velike naslage neviđenja, gnezda nepostojanja, tvrđave slepila i
nemosti, na toj livadi iza drveća pojavila se kuća, koja nije bila kuća već je
postojala samo zato što je nije bilo… što nije bila ona tamo, tamo, mada je u
sebi sadržala strukturu-sistem obešenog vrapca – visećeg štapića –
udavljenog-obešenog-sahranjenog mačka, sve pod nadzorom i brigom
Katasjinih „stilizovanih“ ustašca, koja su možda prebivala u kujni, možda u
bašti, možda na tremu.
Prosecanje one kuće ovom kućom bilo je nametljivo – takođe je bilo
bolesno, potpuno i užasno bolesno – i ne samo bolesno već i zavojevačko – te
sam razmišljao, šta se tu može, tako je kako je da konstelacija da figura daj

95
raspored i sistem ne mogu se više prelomiti, niti se to može odvojiti, iz toga
izvući, jer je toga previše. Ja sam išao ovde po livadi, kada me je Ludvik upitao
da li mu mogu pozajmiti žilet – naravno, vrlo rado! – i (razmišljao sam), jer to
je neprevazilazivo, s obzirom na to da svaka odbrana od toga, ili bekstvo, pre
upetljava, potpuno, kao kad se upada u jednu od onih zamki, gde te svaki
pokret još više upetljava… i, ko bi ga znao, možda me je to napalo samo zbog
toga, što sam se branio, da, ko 6i ga znao, možda sam se odviše uplašio, kada
mi se Katasjina usna prvi put zaplela s Leninom, što je izazvalo grč, onaj prvi
grč, koji te ščepa, od koga je sve počelo… Kao da je moja odbrana prethodila
napadu? međutim, nisam bio siguran… U svakom slučaju sada je već bilo
kasno, polip se formirao negde na granici sa mnom i među nama je nastala
ona nakaradnost, koja je postajala veća, što sam ga više uništavao.
Kuća pred nama delovala je prilično načeta sumrakom, u samoj svojoj,
oštećenoj materiji… i kotlina je podsećala na lažnu čašicu, otrovan buket,
ispunjena iznemoglošću, nebo je iščezavalo, navlačile su se i razvlačile zavese,
povećavao se otpor, stvari nisu želele da opšte, već su se uvlačile u jazbine,
iščezavanje, raspad, kraj – iako je još uvek bilo prilično vidno – međutim,
ispoljavala se pakosna opuštenost same vidljivosti. Nasmejao sam se, jer sam
pomislio da pomrčina biva povoljna, u tami joj se možeš približiti, prići joj,
dotaći je, uhvatiti, obujmiti i voleti do ludila, ali nisam želeo, ništa nisam želeo,
imao sam ekcem, bio sam bolestan, ništa, ništa, samo pljunuti, pljunuti joj u
usta i ništa.
Nije mi se htelo.
– Pogledaj! – čuo sam kako ona svinja reče svom Voljenom i Jedinom, tiho,
ali strasno (i premda ih nisam gledao, bio sam siguran, da se to odnosi na
ljubičastu boju horizonta). – Pogledaj – rekla je iskreno i patetično, svojim
usnim organom i odmah posle toga čuo sam „vidim“, duboko baritonski,
iskreno. Ali šta je sa sveštenikom? Šta sveštenik radi s onim svojim
ručerdama?! Šta se događa na onoj strani?
Ispred same kuće Fuks i Lola su priredili trku, ko će prvi da stigne do
vrata.
Ulazimo. Kulka je bila u kuhinji. Leon je izleteo iz susedne sobe, s
peškirom.
Spremandum za jededandum, za tandara mandara broć, glanc mu udari
hej jedandum dandum dandum, ali ne piškandum, već u stomakandum, hej,
ha, hej braćo, brđanina mi dajte, rogonju mi dajte, guc, guc, guc, u se i u svoje
kljuse i hvala Bogu, matora drtino!
Ludvik je još jednom zamolio za žilet – odmah posle toga Leon me je
munuo, da mu pozajmim sat, jer u svoj nije siguran. Dao sam mu i upitao ga da

96
li mu je doista stalo do preciznosti, šapnuo mi je da se radi o minutu! Za časak
Ludvik se vratio i zamolio me da mu dam parče kanapčeta, ali ga nisam imao.
Pomislio sam: sat, žilet, kanap, jedan moli, drugi moli, šta je to, da li sa te
strane počinje? Koliko se stvari moglo formirati istovremeno s mojim, koliko
smislova će sazrevati nezavisno od mojih – upravo začetih, larvastih, ili
deformisanih, ili zamaskiranih? I šta je, na primer, s onim sveštenikom?
Sto je bio delimično postavljen, iz kuće je izlazio gušći mrak, na stepeništu
je bila noć, dok su u sobici na spratu, gde se Fuks češljao pred džepnim
ogledalcetom oslonjenim o prozor, ostali samo delići svetlosti – međutim,
crnilo šuma na obroncima, na razdaljini od neka dva kilometra, ulazilo je kroz
prozor, razbojnički. Drveće pokraj kuće je zašumelo, počeo je da duva vetrić.
– Cirkus brate! – u međuvremenu Fuks je pripovedao. – Zaintačili su se,
nema šta, sam si video, međutim nemaš pojma šta se događalo u šetnji,
urnebes, da pukneš od smeha, kad na nekog bace oko, ne dao ti Bog, ali istina
je istina, treba priznati, ne čudim se… najgore je što je ona onakva –
zanesena… budi ljubazan i pridrži mi ogledalce… uostalom ne čudim se Lolici,
konačnodakvog momka kupiti za očev novac to je donekle iritirajuće, a uz to
birati i drugog… Za Lenu to je pomalo zbunjujuće, ipak su to njeni gosti, i jedna
i druga prijateljica, osim toga ona ne ume da izađe na kraj sa tim, odviše je
tiha, a Ludvik je najobičnija nula, čudan lik, tipičan, rekao bih, za obavljanje
posla, pristojno odeven funkcioner, otud mu takva Lena, što je takođe čudno,
međutim ljudi se biraju slučajno, đavo ih odneo, tri para na medenom mesecu,
okanite se toga, teško je da to prođe bez mangupiranja, s druge strane, pak,
treba priznati, ako je nečeg previše, to nije zdravo, ne čudim se Loli što je
poželela da se osveti… Ona ju je, znaš, uhvatila s Lolom…
– Kako to, uhvatila?
– Vlastitim očima sam video. To se dogodilo za vreme doručka. Sagnuo
sam se da podignem šibicu i video sam. Njegova ruka se nalazila ispod stola,
na kolenu, a Jadušina ruka odmah pored, udaljena samo santimetar, ne baš u
prirodnom položaju. Na osnovu toga možeš sam da zaključiš.
– Pričinilo ti se.
– Činjenica je! Umem da nanjušim takve stvari. Mora da je i Lola to
nanjušila… opazio sam to po izrazu lica… Tako da su sada ona i Lola besni na
nju…
Nisam hteo da se sporim, osetio sam da je to suvišno, da li je to moglo da
se dogodi, zbog čega ne bi, da li je Jadečka mogla da bude takva, zbog čega
Jadečka ne bi mogla da bude takva, oh, u slučaju potrebe našlo bi se hiljadu
razloga koji je opravdavaju što je takva… ali zbog čega Fuks ne bi mogao da se
prevari, priviđalo mu se… a možda je izmišljao nešto što ja nisam znao… bio

97
sam bolestan, bio sam bolestan, bio sam bolestan. A i strah, da su se ruke
odazvale i da počinju da nasrću, strah koji me je naveo da stegnem svoju ruku.
Kolike opasnosti! Međutim, on je pričao, menjao košulju, podizao riđu glavu,
riđe pričao, nebo je prodrlo u ništa, odozdo Leon „ženče tatundum za
tatumdun dun dun!“ Ljutito sam ga upitao.
– A Drozdovski? Rastužio se.
– Dođavola! Podsećaš me na njega, ništarijo! Kada se setim da ću kroz
nekoliko dana imati onog nesrećnog Drozda pred sobom, osam sati, osam sati
s onim smetenjakom, povraća mi se od tog čoveka, ne shvatam kakav je to
talenat koji me nervira… samo da vidiš kako pruža noge… Povraća mi se! Ali,
manimo se toga, carpe diem23, udri brigu na veselje, kako je govorio
Leonandum, toliko toga imam da kažem, da se zabavim, imam li na to pravo ili
ne?
Odozdo se začuo Kulkin glas „izvolite za sto, da nešto prezalogajimo“ –
drven, čak kamen glas. Zid pored prozora, preda mnom, kao i svi drugi zidovi
bio je ispunjen raznoraznim sitnicama… šarice, okrugla crvenatačka, dve
ogrebotine, oderotina, končići micelije koji su se gubili, toga nije bilo mnogo,
ali je ipak bilo, nakupilo se i iz prethodnih godina, i udubljujući se u tu mrežu
raspitao sam se za Katasju, šta je s Katasjom, da se nije dogodilo nešto novo,
šta misliš? Na časak sam se udubio u svoje pitanje…
– Šta se moglo dogoditi? Hoćeš da znaš? Po mom mišljenju, da nismo
onoliko umirali od dosade kod Vojtisovih u letnjikovcu, ništa se ne bi dogodilo.
Dosada, brate, ima veće oči od straha! Kada se dosaćuješ, sam Bog zna šta sve
zamišljaš! Hajdemo!
Dole je bilo crnkasto, a pre svega tesno, trem je bio neugodan, osim toga
sto je morao da bude smešten u sam ćošak s obzirom na dve klupe ugrađene u
zidove, na koje se već smestio deo društva – naravno uz smeškanje, to „što je
mračno i tesno, bilo je potaman za parove na medenom mesecu“, utom je
Kulka unela dve petrolejke, koje su proizvodile neku vrstu slabe svetlosti.
Malo kasnije, kada su jednu stavili na policu, a drugu na orman, razgorele su se
i tada su kosi zraci doveli do uvećanja naše telesnosti za stolom, do
fantastizacije, tako da su podrhtavajući oblaci ogromnih senki pajali zid, sjaj je
burno isticao sektore lica i torza, ostalo se gubilo, gužva i gomila su se od toga
povećavale, bio je to čestar, gust i sve gušći, u rasprostranjivanju i ojačavanju
ruku, rukava, vratova, posezalo se za mesom, sipana je votka i nazirala se
mogućnost fantazmagorije s nilskim konjima. S mastodontima. Lampe su
napolju takođe izazivale zgušnjavanje i podivljalost pomrčine. Seo sam pored

23 Carpe diem, lat. Uživaj što se da! (iz jedne Horacijeve ode). – Prim. prev.

98
Lole, Lena je sedela između Jađule i Fuksa, prilično daleko, s druge strane, u
fantastičnosti, glave su se povezivale, na zidu su se sjedinjavala grananja ruku,
ispruženih prema činijama. Nije manjkao apetit, ređane su porcije šunke,
teletine, rostbifa, kružio je senf. I ja sam imao apetit, međutim pljuvati u usta,
pljuvanje mi se uvlačilo u jelo. I med. Bio sam otrovan zajedno s mojim
apetitom. Jadečka je ekstatično dopuštala da joj Tola stavlja salatu, a ja sam
lupao glavu zbog toga da li je i kako moguće da ona ne bude samo onakva,
kako sam mislio, već i onakva, kako je govorio Fuks, što uopšte nije bilo
moguće, ona je mogla da bude takva sa svojim usnim organom i sa svojom
ekstazom, jer je sve uvek moguće, i u milijardama eventualnih uzroka uvek će
se naći motivacija za svaku kombinaciju, ali sveštenik, šta zapravo hoće taj
sveštenik, koji ništa ne govori, koji je nešto tamo jeo, kao da jede testeninu ili
kašu, jeo je apatično i celo to njegovo jedenje bilo je seljačko, preživajuće i
nekako gnjecavo, nešto poput crva (međutim nisam znao, ništa solidno nisam
znao, te sam gledao u plafon), šta taj sveštenik, da li s one strane nešto
razvrstava? Prilično mi se jelo, ali mi je bilo mrsko, po svoj prilici ja sam bio
mrzak, a ne teletina, kakva šteta, što sam upropašćavanjem drugih
upropašćavao i sebe, što sam totalno upropastio sebe… međutim to me
previše nije uznemiravalo, jer šta me je konačno moglo uznemiravati na
razdaljini? I Leon je jeo na razdaljini. Sedeo je u samom ćošku, tamo gde su se
dodirivale klupe, binokl mu se, presijavajući, reljefno isticao, kao kapi, ispod
kupole lobanje, lice mu se nadvijalo iznad tanjira, sekao je hleb sa šunkom na
sitne komadiće i započinjala je procedura, naticanje na viljušku, prinošenje
ustima, ubacivanje, probanje, žvakanje, gutanje, koje je trajalo dugo sve dok
nije izašao na kraj sa zalogajem. Čudna stvar, ćutao je, i po svoj prilici zbog
toga se malo ko za stolom odazivao, jelo se. Jedući zadovoljavao se. Jedući
onanisao je, što je bilo dosta zamorno, utoliko pre što je Jadečkino zasićavanje
pored konjičkog kapetana, iako nije bilo slično, ipak bilo slično ( „ko će kome
ako ne svoj svome“), a iza njenog jedenja bilo je i sveštenikovo jedenje,
seljačko i preživajuće, nečim zaprljano. I „jedenje“ se povezivalo s „ustima“ i
pored svega „usta“ su ponovo počinjala, da pljuju u usta, da pljujuu usta… Jeo
sam, čak i bez apetita, taj apetit je bio prilično užasno svedočanstvo, da sam se
odomaćio u svom pljuvanju, međutim zaprepašćenje me nije zaprepašćivalo,
jer je bilo udaljeno.
Jeo sam hladnu teletinu i salatu. Votka.
– Jedanaestog.
– Jedanaesti pada u utorak.
– … donji okovi su od alpaka srebra, može se izdržati…
– …u Crveni krst, mada rekoše…

99
 Ćaskanje. Raznovrsne reči, ovde, tamo, „ili lešnici, oni slankasti“ „kako da
ne, poslužite se i tačka“, „vozi, desno, ne popušta“, „čiji?“ „juče uveče“… čestar
je narastao i razmišljao sam, da se čestar neprestano oblikuje, bio sam u
gomili koja se kotrljala, gde je neprestano nešto drugo bilo na vrhu, ko bi to
upamtio, shvatio, toliko toga, toliko toga, od samog početka, gvozdeni krevet,
onaj krevet, na kome je ležala s nogama, kao da se zaturio, usput izgubio, dalje,
na primer, čep, komadić čepa u trpezariji, i taj čep je nekako nestao, a dalje
udaranje, ili npr. grofica, pile, koje je pominjao Ludvik, pepeljara sa žičanom
mrežom, ili, recimo, stepenice, da, stepenice, prozorčić, dimnjak i oluk, Bože
moj, starudije ispod i pored rude, veliki Bože, viljuška, nož s rukom, s rukama,
njena ruka, moja ruka, ili ti-ri-ri, veliki Bože, Fuks, sve to s Fuksom, na primer
sunce kroz rupicu u roletni, ili na primer naše kretanje linijom motke ili
kočića, ili kretanje putem po žezi, onda, Bože, Bože, umor, mirisi, dopijanje
čaja… i kako je Kulka govorila „moja ćerka“ Bože, uranjanje iza onog korena,
otkud znam, sapun u Katasjinrj sobici, parče sapuna, ili čajnik, oni njeni
uzmičući, preosetljivi pogledi, kapija, detalji kapije sa bravom, katancem,
veliki Bože, milosrdni Bože, sve ono na prozoru, u bršljanu, ili na primer
gašenje svetla onda u njenoj sobi, granje, moje silaženje, ili sveštenik na putu i
one imaginarne linije, oni produžeci, Bože, Bože, viseća ptica, Fuksovo
skidanje cipela i sveukupno ono njegovo saslušavanje nas u trpezariji, glupo,
glupo, i odlazak, kuća s Katasjom, na primer trem i vrata prvi put, žega, i to da
Ludvik odlazi u biro, ili položaj kuhinje u odnosu na kuću, jedan žućkasti
kamenčić i ključ od sobice, ili žaba, šta s tom žabom, gde se dela, delić
oštećenog plafona i oni tamošnji mravići, pokraj drugog drveta, na putu, i
ćošak iza koga smo bili, Bože, Bože, Kirie Elejson, Hriste Elejson, tamo, drvo,
na onom vršku, i ono mesto iza ormana, a otac, moje neprilike s ocem, žice
usijane ograde, Kirie Elejson…
Leon je na prstu prineo ustima zrnce soli, stavio ga najezik, uvukao
gajezikom…
„…na silu su odgrtali sve do njih“… „Bistrička okolina“… „drugi sprat,
moliću lepo“… Guštar reči, kao na prljavoj tapeti, na plafonu…
Završioje sjelom i sedeo lica pričvršćenog za kupolastu lobanju… to lice
kao da je visilo s lobanje… Puno su pričali, po svoj prilici zbog toga što je on
ćutao. Njegovo ćutanje stvaralo je prazninu.
Pritisnuo je prstom zrnce soli, da bi se zalepilo i podigao prst – bio je
zagledan – ispružio je jezik – jezikom je dotakao prst – zatvorio je usta –
uživao je.
Jadečka je nabadala na viljušku kriščice krastavca. Ništa nije govorila.
Sveštenik, nagnut, s rukama ispod stola. Mantija.

100
 Lena. Sedi mirno, za to vreme obuzima je faza sitnih aktivnosti, popravlja
salvetu, pomerila je čašu, nešto je otresla, Fuksu je primakla čašu i nasmešila
se.
Lola je poskočio: – Tup bup!
Kulka je ušla, na časak postajala, onako zdepasta, osmotrila je sto, vratila
se u kuhinju.
Beležim činjenice. Ove, i one druge. Zbog čega ove? Gledam u zid. Tačkice,
lišajevi. Nešto izranja poput figure. Ne, ne, figura nestaje, nestala je, haos i
strahovita prljavština, šta onaj sveštenik, šta je s Fuksom, med i Jadečka, gde je
Ludvik (jer, Ludvika nije bilo, nije došao na večeru, mislio sam da se brijao,
trebalo je da upitam Lenu, ali je nisam upitao), a šta je s gorštacima, koji su nas
dovezli? Zbrka. Šta možemo da znamo? Odjednom bum udari u mene ono
tamošnje, spoljašnje, izvana, teren sa svim varijantama sve do planina i dalje,
iza planina, drum koji je vijugao u noći, bolan, slab, zbog čega sam zadavio
mačka? Zbog čega sam zadavio mačka?
Leon je podigao očne kapke, pogledao me zamišljeno, ali veoma pažljivo,
čak prilježno – i posegnuo je za čašom vina, koju je prineo ustima.
To njegovo delanje, ona njegova pažnja, prešli su i na mene. Prineo sam
čašu ustima. I, ispio je.
Obrve su mu zadrhtale.
I ja sam spustio očne kapke.
– Za naše momačko!
– Ništarijo, kako smeš, kakvo momačko u vreme medenog meseca!
– Onda, za naše bivše momačko!
– Pustite ga, neka utoli tugu!
– Lolo, šta ti je!
– Lolo, šta ti je!
Leon je u sjaju binokla ispod lobanje pružio prst, prilepio zrnce soli,
gurnuo ga u usta – imao ga je u ustima.
Jadečka je prinela čašu ustima.
Sveštenik je ispustio prilično neobičan, grgoćući zvuk. Pomerio se.
Prozorče… s kukicom.
Napio sam se.
Obrve su mi zadrhtale.
Oborio sam pogled.
– Gospodine Leone, zbog čega ste tako zamišljeni?
– Gospodine Leone, o čemu mislite? Lole. Tada Kulka upita:
– Leone, o čemu razmišljaš?

101
 Upitala je užasnuta, stojeći na kuhinjskim vratima opuštenih ruku, nije
htela da skriva užas, upitala je kao da nam je špricom ubrizgala užasnutost, i ja
sam mislio, mislio, najdublje, najsnažnije moguće, ali bez ikakve misli.
Leon je to prokomentarisao nekako postrance:
– Ona pita, o čemu ja mislim. Med.
Vršak jezika pojavio se u žlebiću njegovih tankih usana, rumen, taj jezik je
ostao između usana, jezik starijeg gospodina s binoklom, jezik, da pljuneš u
usta, dok su gromovit bezdan i vrtlog Leninih i Katasjinih ustiju izbili na
površinu, samo za tren, ugledao sam ih na samom vrhu, kao što se vide
komadići papira u kiptećem kotlu vodopada… prošlo je.
Uhvatio sam se rukom za nogu stolice, da me svojom silovitošću ne bi
odnelo. Zakasneli gest. Uostalom, i retorički. Obmana.
Sveštenik.
Kulka ništa. Leon. Lolica je donekle plačno upitala, gospodine Leone, šta
znači taj izlet? Čemu to? Noću, po pomrčini? Kakav to pejzaž treba da vidimo?
– Po pomrčini malo se vidi – dobacio je nestrpljivo i ne baš učtivo Fuks.
– Moja žena – rekao je (on je to izgovorio, a tamo su štapić i ptica!) moja
žena – dodaoje (Isuse, Marija), moja žena (uhvatio sam se jednom rukom za
drugu!)…
– Molim vas, nemojte se nervirandi! – uzviknuo je žovijalno. – Nemate
razloga za živcirandi! Sverandum en orde, bitte24, sedimo lepo, onako kako
nam je Bog naložio, svako na svojoj guzi, grickajmo darove Božije, gric, gric,
gric, gric uz rakijandum i vinandum, a za satić marširandum pod mojim
vođstvom ka jedinstvenoj delektaciji tamo gde se otvara sjajandum
panoramandum zbog, kako rekoh, čuda razigranog Meseca, oj dana dana
usred brežuljaka, planinica, planina, prostranstava, dolina, hej-ha, Bog
bogova… koje sam pre dvadeset sedam godina, manje mesec i četiri danka, tu
video, moliđu lepo damice i gospodičiđe moje, kada sam slučajno, upravo u
one nođne sate zalutao u ovo jedinstveno mesto i ugledao…
– Upijati – dodao je i pobledeo. Ponestao mu je dah.
– Nadolaze oblaci – rekao je Lola oštro, mrgodno – ništa se neće videti,
oblaci, noć će biti tamna, ništa nećemo videti.
– Oblaci – promrmljao je – oblaci… To je i dobro. Onda je takođe… bilo
malo oblaka. Sećam se. Opazio sam ih vraćajući se. Sećam se! – uzviknuo je
nestrpljivo, kao da žuri, i odjednom se zamislio… Što se mene tiče, takođe sam
razmišljao… neprekidno, iz sve snage. Kulka (koja je pretoga otišla u kuhinju)
ponovo je stala na vrata.

24 En orde, franc. u red; bitte, nem. molim. – Prim. prev.

102
 – Oprezno, rukav!
Odskočio sam na te njegove reči, prestrašen – rukav, rukav! – međutim on
je to rekao Fuksu, čiji rukav je doticao sosijeru s majonezom. Ništa važno. Mir.
Zbog čega nema Ludvika, gde se deo, zbog čega je ona bez Ludvika?
Vrabac.
Štapić.
Mačak.
– Moja žena nema u mene poverenja.
Razmotrio je zaredom tri prsta desne ruke, počev od kažiprsta.
– Dame i gospodo, molim vas, moja žena bi htela da zna, šta mislim.
U vazduhu je promrdao ona tri prsta, dok sam ja čvrsto ispreplitao prste
obe ruke.
– Molim vas, možda me nešto, hm, boli, zbog čega se moja žena posle
trideset sedam godina čednog bračnog života, tako nervozno raspituje za moje
misli.
Sveštenik se javio „moliću sir“ pogledali su u njega, ponovio je „moliću
sir“ Lola mu je pružio sir, ali umesto da odseče sebi parče, on reče „možemo li
malčice da odmaknemo sto, tesno je“.
– Sto se može odmaći – rekao je Leon. – Šta sam ono, o čemu sam ono
govorio? Aha, rekao sam da posle toliko godina čednog besprekornog uzornog
savesnog lojalnog… života nisam zaslužio.
Jer, mnogo je to godina! Godina, meseci, nedelja, dana, sati, minuta,
sekundi… Znate, gospodo, ja sam s olovkom u ruci izračunao koliko imam
sekundi bračnog života, uključivši i prestupne godine, što iznosi sto četrnaest
miliona, devetsto dvanaest hiljada, devetsto osamdeset četiri, ni manje ni više,
večeras do pola osam. A sada se, posle osam sati, nakupilo još nekoliko hiljada.
Ustao je i zapevao:

Kad se nema šta se voli

To se voli šta se ima!

Seo je. Zamislio se.

– Ako želite da odmaknete sto… Šta ono htedoh? O čemu ono htedoh?
Aha. Toliko sekundi pod nadzorom žene i ćerke, pa ipak, nažalost, ko bi
pomislio
ko bi pomislio
ko bi pomislio
ko bi pomislio

103
 moja žena čini se da ne veruje mojim mislima!
Ponovo se zamislio i ućutao. Te zamišljenosti nisu. padale u pravo vreme,
počela je da se oseća strahovita pometnja, ili haos, ili nešto slično, ali možda
ne u njegovom nastupu, već u svemu, u celosti… ponovo… ponovo… jer on je
svetkovao. Vrabac. Štapić. Mačak. Ne radi se o tome. Već se radi o onome. Ne
radi se o tome. Već se radi o onome. Svetkovao je, izvodio je nekakvu litaniju,
službu Božiju, poput „gledajte s kojom pažnjom se prepuštam nepažnji“…
– Žena ne veruje mojim mislima, moliću lepo, moliću lepo, da li sam to
zaslužio? Po svoj prilici nisam, priznajmo, samo što, istina (odmaknite sto, i
mene pritiska, uopšte sedim na tvrdom, nema drugog izlaza), samo što, istina,
treba priznati, u takvim slučajevima ništa nije poznato, jer ko može da zna
kakve misli neko ima u glavi… Uzmimo, na primer. Na primer, ja, uzoran
suprug i otac, uzimam u ruku, recimo, ovu ljusku od jajeta… I, uze ljusku u
ruku.
– Eto, tako ću je imati u rukama… i tako ću je okretati… lagano… pred
očima… Nešto nevino
bezopasno
ni za koga štetno.
Malim slovima, passe-temps25. Hm, ali postavlja se pitanje: kako je
okrećem? Jer ja, konačno, mislite li, mogu da je okrećem nevino, pošteno… ako
bi mi se dopalo, takođe bih mogao… šta? Ako bih poželeo, mogao bih da je
okrećem više… hm… Pa šta? Malčice tako. Kažem to, prirodno, primera radi,
da pokažem kako je i najčestitiji suprug eventualno mogao pod nadzorom
bolje polovine tu ljusku da okreće na način…
Pocrveneo je. Neverovatno: postao je purpuran! Neverovatno! Znao je to,
čak je zatvorio oči, međutim nije krio, naravno, svečano, javno je pokazivao
svoju sramotu. Kao monstrancu.
Sačekao je da ga prođe crvenilo. Neprestano je okretao ljusku. Na kraju je
otvorio oči i odahnuo. Rekavši:
– Tako to biva.
Nastupilo je opuštanje… iako je zbijenost u onom našem ćošku, s
petrolejkama još uvek bila snebivljiva… i nekako inertna… Posmatrali su ga,
po svoj prilici misleći, da je malo šiznuo… U svakom slučaju niko nije rekao ni
reč.
Napolju, negde iza kuće, nešto je lupnulo, kao da je nešto palo… šta? Bio je
to poseban, prekobrojan zvuk, koji me je apsorbovao, nad kojim sam dugo i
duboko razmišljao – međutim nisam znao šta da mislim, kako da mislim.

25 Passe-temps, franc. prođe vreme. – Prim. prev.

104
 – Berg.
Rekao je to mirno i veoma ljubazno, brižno. Te sam i ja rekao ništa manje
ljubazno i jasno.
– Berg. .
Pogledao me je kratko i spustio pogled. Obojica smo sedeli tiho
osluškujući reč „berg“… kao da je to bio nekakav podzemni gmizavac, jedan od
onih koji nikada ne izlaze na svetlost dana… a sada se nalazio ovde, pred
svima. Posmatrali su ga, pretpostavljam… Iznenada mi se učinilo, da je sve
krenulo napred, kao poplava, lavina, marš sa zastavama, da je pao odlučujući
udarac, udarac koji je odrećivao pravac! Paf! Marš! Napred! Pokret! Da je
rekao samo „berg“, ne bi bilo ništa. Ali, i ja sam rekao „berg“. I moj berg,
povezujući se s njegovim bergom (poverljivim, privatnim) iz diskrecije iznosio
je na svetlost dana svoj berg. To više nije bila privatna rečca čudaka. To je već
bilo nešto stvarno… toje bilo nešto postojeće! Pred nama, ovde. I smesta se
snažno uznosilo, probijalo, podvrgavalo sebi…
Na časak ugledao sam vrapca, štapić, mačka, zajedno sa ustima… kao
smeće u uzavrelom kotlu vodopada – koje nestaje. Očekivao sam da će sve u
smislu berga krenuti napred. Bio sam oficir generalštaba. Ministrant koji
pomaže prilikom održavanja mise. Ponizan i disciplinski akolit i izvršitelj.
Napred! Pokret! Marš!
Međutim, Lola je uzviknula:
– Bravo, gospodine Leone!
Mene je ignorisala. Međutim, bio sam siguran da je uzviknula jednostavno
iz straha, jer nije mogla da podnese saradnju sa njim. Odjednom sve se
razletelo, postalo apatično, nastalo je smeškanje, ćaskanje i Leon se bučno
nasmejao hohohohooo, gde je ona flašica majčica, dudu dadi daj, da konjačić
cugnemo, da burence ispraznimo! Kako je neprijatno i odbojno, kada je posle
onako uzvišenog trenutka, kada se tok događaja spremao za skok, usledio
raspad, opuštanje, vratilo zujanje roja, roja, votku mi dajte, gospođa ne pije,
kapljicu konjačića, sveštenik, Jadusja, Tolo, Lola, Lolica, Fuks i Lena s lepo
skrojenim, svežim ustašcima, grupica izletnika. Sve se smirilo. Ništa. Sve je
ponovo kao prljav zid. Pometnja.
Vrabac.
Štapić.
Mačak.
Setio sam se njih, jer sam počeo da ih zaboravljam. Vratili su mi se, s
obzirom na to, da su se udaljili. Nestajali su. Tako da sam morao u sebi da
tražim vrapca i štapić i mačka, koji su iščezavali, da ih u sebi tražim i

105
podržavam! Morao sam da se napregnem, da ponovo mišlju zavirim tamo, u
čestar, iza puta, pokraj zida.
Sveštenik je počeo da se iskobeljava s klupe, mrmljajući izvinjenja,
promakao je duž stola, mantija je izašla u sobu. Otvorio je vrata. Izašao je na
trem.
Ja sam se osećao glupo bez berga. Nisam znao šta… Pomislio sam: takoće
ću izaći. Da udahnem malo svežeg vazduha.
Ustao sam. Napravio sam nekoliko koraka ka vratima. Izašao sam.
Na tremu – svežina. Mesečina. Gomilajući, presijavajući, svetlucavo
stenoviti oblaci, niže znatno tamnija fontana od erupcije okamenjenih planina.
A naokolo feerija, livade, ćilimi, gazoni koji su kipteli od buketa drveća, svite,
svečanosti, nalik na parkovske procesije, marševi, zabave, sve potuljeno, na
samom dnu mesečeve svetlosti.
Pokraj samih stepenica, naslonjen o ogradu, stajao je sveštenik.
Stajao je i izvodio nešto čudno s ustima.

106
 IX

Biće teško da ispričam nastavak ove moje priče. Uopšte ne znam da li je to

priča. Veoma je teško nazvati pričom to neprestano – okupljanje i
raspadanje… elemenata…
Kada sam izašao na verandu, ugledao sam sveštenika koji je s ustima
izvodio nešto neobično, od čega sam se ukočio! Šta? Šta? Više sam se ukočio
nego da se raspukla zemljina kora i podzemne aveti izašle na površinu. Bez
šale! Samo sam ja znao tajnu ustiju. Niko osim mene nije bio upućen u tajnu
avanturu Leninih ustiju. On nije imao prava to da zna! To je bilo moje! S kojim
pravom je u tu tajnu trpao svoja usta?!
Međutim ubrzo se pokazalo da povraća. Povraćao je. Njegovo gadno,
jadno povraćanje bilo je opravdano. Napio se.
Hm! Ništa naročito!
Ugledao me je i postiđeno se nasmejao. Hteo sam da mu kažem da legne i
odspava, kad je još neko izašao na verandu.
Jadečka. Prošla je pored mene, napravila po livadi nekoliko koraka,
zastala, podigla ruku prema ustima i Mesecu, ugledao sam njena usta koja
povraćaju, koja su povraćala.
Povraćala je. Njena usta, koja sam video, opravdano su povraćala – zbog
toga sam ih posmatrao – jer, ako sveštenik povraća, zbog čega ne bi povraćala
i ona? Zar ne? Moliću lepo. Dobro je. Ali. Ali, ali, ali, ako je sveštenik povraćao,
ona nije dužna da povraća! I ona njena usta, koja su krepila sveštenikova
usta… Kao što je bešenje štapića krepilo bešenje vrapca… kao što je bešenje
mačka krepilo vešanje štapića – kao što je zakucavanje dovelo do razvaljivanja
– kao što sam berga podržavao svojim bergom.
Zbog čega me opsedaju njihova povraćajuća usta? Šta su ta usta znala o
ustima koja sam skrivao u sebi? Otkud onaj usni gmizavac koji izmiljuje?
Možda bi najbolje bilo – otići. I, otišao sam. Ne kući, već sam se udaljio idući
livadom, dosta je svega toga, noć je bila zatrovana Mesecom, koji je plovio kroz
nju, mrtav, vrhovi drveća bili su ovenčani slavom, kao i mnoge okolne skupine,
povorke, društva, šapati, savetovanja, zabave – istinski čudesna noć. Ne
vraćati se, ne vraćati se, najradije se uopšte ne bih vratio, već da sednem na

107
kola, da ošinem konje, da zauvek otputujem… Pa ipak, ne… Čudesna noć. I
pored svega lepo sam se zabavljao. Sjajna noć. Međutim, dalje odugovlačenje
toga nije bilo moguće, ja sam stvarno bio bolestan. Čudesna noć. Bolestan,
bolestan, ali ne odviše. Kuća je iščezla iza brežuljka, išao sam rudinom, koja je
ovde, u blizini potoka, bila mekana, ali šta je s ovim drvetom, kakvo je to drvo,
šta je s tim drvetom…
Zastao sam. Tamo se nalazila skupina drveća, a u njoj jedno drugačije
drvo, ne kao ostala, to jest, bilo je isto, međutim, mora daje postojao neki
razlog zbog čega je privuklo moju pažnju. To drvo se nije dobro videlo, unutar
guštara bilo je zaklonjeno drugim, premda je privuklo moju pažnju, šta, šta je
to, gustina, ili težina, opterećenje, mimoilazio sam ga s osećanjem, da
mimoilazim „preteško“, užasno „teško“ drvo… Zastao sam i vratio se.
I ušao sam u skupinu drveća, već siguran, da tamo ima nečeg. Ta skupina
je započinjala sa nekoliko razbacanih breza, a odmah iza nje nalazila se gušća i
mračnija skupina borova. Nije me napuštalo osećanje da idem ka nekom
preteškom „bremenu“.
Osvrnuo sam se.
Cipela.
Sa bora je visila noga. Pomislio sam „noga“ ali nisam bio siguran… Druga
noga. Bio je to čovek… obešen… zagledao sam se ispitivački, čovek… noge,
cipele, gore se razaznavala glava, nakrivljena, ostalo se sjedinjavalo sa
stablom, sa crnilom granja…
Osvrtao sam se naokolo, ništa, tišina, mir, ponovo sam se osvrnuo. Čovek
visi. Ona žuta cipela bila mi je poznata, podsećala me je na Ludvikove cipele.
Razgrnuo sam granje, ugledao sam Ludvikovu jaknu i njegovo lice. Ludvik.
Ludvik.
Ludvik, koji je visio o kaišu. O vlastitom, izvučenom iz pantalona.
Ludvik? Ludvik. Visio je. Neko vreme sam se navikavao… Visio je. Još sam
se navikavao… Visio je… Još sam se navikavao – visio je. Ako je visio, to je
nekako moralo da se dogodi, te sam počeo lagano da tražim, kalkulišem,
obešen je, ko ga je obesio, da li se sam, kada, video sam ga uoči same večere,
molio je za žilet, bio je spokojan, u šetnji se ponašao obično… pa ipak je visio…
pa ipak to se dogodilo tokom tog jednog sata i nešto više… visio je… to se
nekako moralo dogoditi, mora da su postojali za to neki razlozi, samo što ja ne
mogu da ih otkrijem, ništa, ništa, pa ipak moralo je doći do nekog vrtloga u
reci, iz koga sve protiče, o kome ništa nisam znao, očigledno je došlo do nekog
zastoja, morale su da nastanu nekakve veze, ozupčenja… Ludvik! Otkud
Ludvik? Pre bi Leon, sveštenik, Jadečka, čak Lena – pa ipak, ta ČINjENICA je
visila, viseća činjenica, ludvikovasta viseća činjenica, koja udara u lobanju,

108
velika, teška, viseća, neka vrsta bika koji se malčice zapleo, ogromna činjenica
na boru i u cipelama…
Jednom je zubar trebalo da mi izvadi zub, ali nije mogao da ga zahvati
kleštima, ne znam zbog čega su se klizale… s ovom teško visećom činjenicom
isto je, nisam mogao da je uhvatim, isklizavala je, bio sam bespomoćan, nisam
imao pristup, po svoj prilici to se nekako dogodilo, ako se dogodilo… Osvrtao
sam se veoma pažljivo na sve strane. Smirio sam se. Verovatno zbog toga što
sam shvatio…
Ludvik.
Vrabac.
Pa posmatrao sam ovog obešenika isto kao što sam u onom žbunju
posmatrao vrapca.
I bam, bam, bam, bam! Jedan, dva, tri, četiri! Obešen vrabac, viseći štapić,
zadavljen-obešen mačak, obešen Ludvik. Veoma vešto! Kakva doslednost!
Idiotski leš postajao je logičan leš – samo što je logika bila teška… i odviše
moja… lična… onako… lična… privatna.
Ništa nije ostajalo osim mišljenja. Mislio sam. Trudio sam se da, bez
obzira na sve, od toga sastavim čitljivu priču i – pomislio sam – zar nije on
obesio vrapca? On je crtao strelice, besio štapić, prepuštao se tim gadostima…
nekakva manija, manija vešanja, koja ga je ovde dovela, da i sebe obesi…
manijak! Setio sam se šta mi je Leon rekao, kada smo sedeli na panju, valjda
iskreno: da on, Leon, s tim nema ništa zajedničko. Prema tome, Ludvik?
Manija, opsesija, ludilo…
Ili druga mogućnost, takođe linijom normalne logike – da je možda
posgao žrtva ucene, da ga je neko progonio, okruživao onim znacima,
podmetao mu misao o bešenju… ali, ko je to mogao da bude? Da li neko iz
kuće? Kulka? Leon? Lena? Katasja?
Postoji i druga mogućnost, takođe „normalna“: možda se on nije obesio?
Možda je ubijen? Možda je ugušen, a posle obešen? Onaj ko se zabavljao
vešanjem sitnica, manijak, ludak, na kraju je poželeo da obesi nešto teže od
štapića… Ko je to mogao? Leon? Katasja? Ali, Katasja je ostala tamo… Šta s tim?
Mogla je ovde kradom da dođe, iz hiljadu razloga, na hiljadu načina, zbog čega
ne bi, moglo se to dogoditi, zbog mogućnosti asocijacija, postojao je
neograničen broj kombinacija… A Fuks? Zar se Fuks nije mogao zaraziti
vešanjem, prihvatiti ga… i… i…
Mogao je. Ali, sve vreme je bio sa nama. I šta onda? Neka se samo
ispostavi, da je on – tada bi se već našla praznina u vremenu, jer sve se može
naći u bezdanom kotlu nastajućih događaja! A šta je sa sveštenikom? Milioni
miliona niti mogle bi da povežu njegove prstekanje s ovim obešenikom…

109
 Mogle bi… A šta je s gorštacima? Gde su gorštaci, koji su nas dovezli?
Nasmejao sam se na mesečini pri pomisli na nemoć uma u odnosu na
stvarnost koja nadmašuje, gubi, povija… Ne postrji nemoguća kombinacija…
Svaka kombinacija je moguća.
Da..; Samo što su niti odnosa bile tanušne… tanušne… a ovde je obešenik
visio, poput brutalnog leša! I njegova viseća brutalnost, bam, bam, vrabac –
štapić – mačak, to je bilo kao a, b, c, d, kao jedan, dva, tri, četiri! Kakav sklad!
Kakva revnost logike, ali podzemne! Očiglednost, koja bode oči, mada
podzemna.
Međutim, ta podzemna logika koja je padala u oči, pam, pam, pam, pam,
koja se rastapala u ništavnosti, kao u magli (mislio sam) kada bi hteo da je
nateraš da se povinuje običnoj logici. Koliko puta sam diskutovao o tome s
Fuksom! Da li se može govoriti o nekoj logičnoj vezi između vrapca i štapića,
povezanim onom jedva vidljivom strelicom na plafonu u našoj sobi – toliko
nejasnom, da smo je samo slučajno opazili – toliko nejasnom, da smo je u
mašti morali dopuniti, docrtati? Otkriti onu strelicu, doći do štapića – to je bilo
kao naći iglu u stogu sena! Ko bi – Ludvik ili neko drugi – mogao svesno da
fabrikuje mrežu tako sitnih znakova?
A kakva je bila veza između vrapca i štapića s mačkom, ako sam mačka
lično ja obesio? Pam, pam, pam, vrabac, štapić, mačak tri vešanja? Tačno, tri, s
tim što je ono treće poticalo od mene, tu treću rimu ja sam ustanovio.
Himera. Maštarija. Da! – ali, obešenik je visio pam, pam, pam, pam, a, b, c,
d, jedan, dva, tri, četiri! Hteo sam da se približim, a možda i da ga dotaknem,
ali sam se malčice povukao unazad. Taj majušni pokret me je prepao, kao da je
kretanje u prisustvu leša bilo nešto neuputno i nepoželjno. Užas moje situacije
– jer je istinski bila užasna – sastojao se u tome, što sam, ovde, u odnosu na
njega, bio isto, kao u odnosu na vrapca. Grmlje i grmlje. Obešenik i obešenik.
Osvrnuo sam se… Spektakl! Planine koje se beživotno prebacuju na nebesku
ploču, poprilično ispunjenu kentaurima, labudovima, brodovima, lavovima sa
presijavajućim grivama, a dole Šeherezada livada i buketa, koje je uhvatila u
zamku drhtava belina, oh, mrtva zemljina lopta, obasjana pozajmljenom
svetlošću – i to uzgredno, oslabljeno, noćno osvetljenje, izopačivalo je i trovalo
kao bolest. I konstelacije zvezda, nestvarne, izmišljene, nametnute, opsesija
bleštavim nebesima!
Međutim, Mesec nije bio centralni leš, već Ludvik – leš na drvetu, kao
mačija crkotina na zidu! Pa, pam, pam, pam, pam… (pojačano udaljenim
pulsiranjem one noći, kada je zabadanje igala prelazilo u udaranje čekićem).
Pomerio sam se kao da ću otići – ali to nije išlo lako! – još uvek za to nije bilo
vreme…

110
 Šta da se radi? Najpametnije… praviti se da ništa nisi video, prepustiti
stvar njenom toku… zbog čega bih se mešao? O tome sam razmišljao, kad mi
se nametnuše usta. Nametnula su mi se nejasno, mljackajuća Leonova usta,
povraćajuća usta, Katasja, Lena, sva ona usta, ne previše, već malkice. Mada su
me spopadala. Mrdao sam usnama.
Mrdao sam usnama, kao da utoljavam glad. Ali, srdito pomislih nešto
nejasno, nešto poput „ne mrdaj usnama… ovde…“ Stvarno, šta je trebalo da
mrdam usnama kraj ovog leša, mrdanje kraj leša nije obično mrdanje. Uplašen,
pomislio sam da odem.
Kada sam pomislio da odem, dogodilo se ono čega sam se bojao već čitav
minut: pomislio sam da želim lešu da zavirim u usta. Možda se nisam bojao
baš te pomisli, već sam se otprilike domišljao nečeg… da moja želja, da se
udaljim od leša mora izazvati želju, da se približim lešu.
Uplašio sam se toga, ali, tada me je to jače pritislo… naravno…
Samo što to ne bi bilo tako lako – razmaći granje, okrenuti mu lice prema
Mesecu, zaviriti mu… Pa čak i pitanje, da li bih mogao da mu zavirim bez
penjanja na drvo. Složeno. Bolje je ne dodirivati ga.
Pa ipak, dodirnuo sam ga, okrenuo sam mu glavu, zavirio mu.
Usne su mu bile pocrnele, gornja usna bila mu je jako podignuta, već duže
vremena zavirivao sam u tu misao, u tu hipotezu, da ću eventualno morati da
obesim… ili sebe, ili nju. Vešanje me je gledalo s mnogo strana, postojale su i
druge kombinacije u vezi s tim… često nespretne… Uostalom, već sam obesio
mačka. Ali, mačak je mačak. Dok sam ovde prvi put zavirivao ljudskoj smrti u
usta. U ljudsku usnu jamu. U ljudsku usnujamu – obešenika. Hm. Otići. Ostaviti.
Otići. Ostaviti ovo ovde, onako kako jeste. Nije moja stvar šta s tim imam
zajedničko: uopšte nisam u obavezi da znam, kako se to dogodilo, čovek uzme
malčice peska na dlan i već se sasvim gubi u neobuhvatljivoj, neobujmljivoj,
neizmerljivoj, neizbrojivoj gomili… otkud mogu otkriti sve veze npr. možda se
obesio zbog toga što Lena spava s Leonom… Šta može da se zna, ništa ne može
da se zna, ništa se ne zna… otići ću i ostaviti. Međutim, nisam se micao, čak
sam pomislio otprilike „kakva šteta, što sam mu zavirio u usta, sada neću moći
da odem“.
U svetloj noći ta misao me je začudila… mada je bila prilično motivisana:
da sam se poneo obično prema lešu, mogao bih da odem; ali posle onoga što
sam učinio sa svojim ustima i sa njegovim ustima… više ne mogu da odem. To
jest, mogao sam da odem, ali više nisam mogao da kažem da nisam umešan u
to… lično…

111
 Pitao sam se i veoma duboko razmišljao, bez predaha, ali bez ijedne misli,
i sada sam već počeo da se bojim, veoma da se bojim ja sa tim lešom, leš i ja, ja
i leš, nisam mogao da se ispetljam, stvarno, posle onog zavirivanja u usta…
Ispružio sam ruku. Zavukao sam mu prst u usta.
To nije išlo lako, čeljusti su se već bile ukočile – međutim razmakle su se –
zavukao sam prst, naišao na stran, neobičan jezik, i na nepce, koje mi se činilo
nisko kao tavanica niske, hladne sobe, izvadio sam prst…
Obrisao sam prst maramicom.
Osvrnuo sam se. Da neko nije video? Nije. Okrenuo sam obešenika u
prethodni položaj, zaslonio ga, koliko se moglo, granjem, kamuflirao sam svoje
tragove na travi, brže, sve brže, strah, nervi, strah, pobeći, probio sam se kroz
čestar i videvši da nema ničeg osim upornog treperenja Meseca, počeo sam da
se udaljujem, sve brže, brže, brže! Mada, nisam trčao. Išao sam prema kući.
Usporio sam. Šta da im kažem? Kako da im kažem? Sada je to bivalo teško. Ja
ga nisam obesio. Nisam ga obesio, ali posle prsta u ustima onaj obešenik je bio
i moj…
A, pritom, duboko zadovoljstvo što su se na kraju „usta“ povezala sa
„vešanjem“. Ja sam ih povezao. Konačno. Kao da sam ispunio svoju obavezu.
A sada bi trebalo obesiti Lenu.
Zaprepašćenje nije odstupalo ni za korak, bio sam iskreno zaprepašćen,
jer ta misao, da obesim, dotle je u meni bila teoretski, neobavezna, i, zapravo
posle prsta u ustima nije promenila svoj karakter, bila je i dalje ekscentrična…
ili čak fraza… Pa ipak ona sila, s kojom je onaj ogromni obešenik ušao u mene i
s kojom sam ja ušao u obešenika, sve je lomila. Vrabac je visio. Štapić je visio.
Mačak je visio (dok nije zakopan). Ludvik je visio. Besiti. Ja sam bio vešanje.
Zastao sam čak, da razmislim kako, svako želi da bude ono što jeste, ko, na
primer, voli sifilis, naravno da niko ne voli sifilis, međutim i sifilisičar želi da
bude ono što je, sifilisičar, lako je reći „želim da ozdravim“, pa ipak to zvuči
strano, kao kad kažeš „ne želim da budem onaj koji sam“.
Vrabac.
Štapić.
Mačak.
Ludvik.
A sada bi trebalo obesiti Lenu.
Lenina usta.
Katasjina usta. (Sveštenikova i Jadečkina povraćajuća usta).
Ludvikova usta.
A sada bi trebalo obesiti Lenu.

112
 Čudna stvar. S jedne strane, sve to je bilo nevažno, ništavno, čak
nestvarno, ovde, na rastojanju, iza planina, iza šuma, pri svetlosti mesečine. A
s druge strane, intenzitet vešanja i intenzitet ustiju je bio… Šta se može.
Potrebno je.
Išao sam s rukama u džepovima.
Nalazio sam se na uzvišici koja se spuštala ka kući. Glasovi, pevanje…
Otprilike na kilometar udaljenosti, na suprotnom brežuljku, ugledao sam sjaj
svetiljki… to su oni. Išli su predvođeni Leonom, hrabreći se pevanjem i šalama.
Tamo se nalazila i Lena.
Odavde, s brežuljka, pejzaž se prostirao preda mnom i podrhtavao, kao da
je uspavan hloroformom. Lenino neočekivano prisustvo tamo bilo je kao kad
bih, izašavši u polje s lovačkom puškom, iz daljine ugledao zeca. Tako da sam
se nasmejao. Krenuo sam prema njima prečicom. Vrabac je visio, a ja idem.
Štapić visi, a ja idem. Mačka sam obesio i idem. Ludvik visi a ja idem.
Priključio sam im se, kada su počeli da silaze s jedva vidljivog putića u
čestar. Bilo je tu mnogo žbunja i oštrih kamenčića. Išli su oprezno, Leon na
čelu s fenjerom. Vikali su, peckali jedan drugog, „Vođo, vodi nas!“ „Dole,
umesto gore?“ „Zar su panorame dole?“ „Sedam, dalje ne idem“.
Mirandum, strpljivandum talaj talaj, šta je to tamo, nedalekandum, hej
hoj! Odma', odmaaa'… a, ovuda… za mnom ratni drugovi, moliću lepo, već se
približavaju! Moje poštovanje!
Išao sam za njima, a oni me nisu primećivali. Ona je išla malčice postrance
i nije bilo teško približiti joj se. Približio bih joj se, naravno, kao davitelj i
vešatelj. Ne bi bilo teško odvesti je u stranu (jer smo već bili jedno u drugo
zaljubljeni, i ona je mene volela, ko je mogao da sumnja, ako sam hteo da je
ubijem, morala me je voleti), tada bih mogao da je ubijem i obesim. Počinjao
sam da shvatam šta znači kad je čovek ubica. Ubija se, kad ubijanje postane
lako, kada nema ništa bolje da se uradi. Okončavaju se, jednostavno, druge
mogućnosti. Vrabac visi, štapić visi, Ludvik visi, ja je vešam, kao što sam
obesio mačka. Mogao bih, naravno, i da ne vešam, ali… čime da se bavim? Da
mrsim nečije račune? Posle toliko napora, kombinacija, vešanje se ispoljilo u
svoj svojoj veličini i ja sam ga povezao s ustima – zar sada da omanem i ne
vešam?
Isključeno. Išao sam za njima. Igrali su se lampama. U bioskopu katkad
gledamo u komičnoj predstavi lovca koji se oprezno kreće s oružjem
spremnim za pucanje, a za njim korača užasna zver, ogroman medved ili
džinovska gorila. Bio je to sveštenik. Išao je odmah iza mene, malčice sa
strane, očigledno se vukao na samom kraju, ne znajući zbog čega i radi čega,
možda se bojao da ostane sam u kući – u početku ga nisam opazio, prilepio se

113
za mene – sa svojim seljačkim, vrtećim prstekanjama. U mantiji. Nebo i pakao.
Greh, Sveta Katolička Crkva, naša majka. Hladnoća ispovedaonice. Greh. In
saecula saeculorum26. Crkva. Hladnoća ispovedaonice. Crkva i papa. Greh.
Anatema. Mantija. Nebo i pakao. Ite, missa est27. Greh. Vrlina. Greh. Hladnoća
ispovedaonice. Sequentia sancti28… Crkva. Pakao. Mantija. Greh… Hladnoća
ispovedaonice.
Snažno sam ga gurnuo da se zateturao.
U istom trenutku kadasam ga gurnuo, prestrašio sam se – šta ja to
radim?! Izgred, ispad! Dići će viku!
Međutim, nisu. Moja ruka je naišla na tako nesrećnu pasivnost, da sam se
smesta umirio. Zastao je, ne pogledavši me. Stajali smo. Video sam dobro
njegovo lice. I usta. Podigao sam ruku, hteo sam da mu zavučem prst u usta.
Međutim, vilice su mu bile stegnute. Levom rukom uzeo sam ga za podbradak,
otvorio sam mu usta i zavukao prst.
Izvukao sam prst i obrisao ga maramicom.
Sada je trebalo da požurim, da bih sustigao povorku. Guranje prsta u
sveštenikova usta prijalomi je jer jedno je (mislio sam) gurnuti prst lešu, a
drugo nekom živom, jer to je bilo kao da sam svoje utvare uveo u realni svet.
Osetio sam se prijatnije. Setio sam se, da sam zahvaljujući svemu ovome,
trenutno zaboravio na vrapca ets. te sam se ponovo setio onoga tamo, na
udaljenosti 30 km, da postoji vrabac – da postoji štapić – i mačak. Takođe
Katasja.
Molio bih lepo, poštovane šetačandume, damandume i gospodindume, da
se ovde odmorandimo! Odmorandimo! Trenutno predahnendimo.
Stajao je ispod ogromne stene, koja je strčala iznad gusto obraslog klanca.
Ispred stene nalazila se omanja poljana, to mesto mora da je posećivano, činilo
mi se, da sam opazio nekakvu kolotečinu… Malčice suvih grančica, trava. „Lolo,
neću tuda, baš je našao mesto!“ „Gospodine pukovniče, čak nema na šta da se
sedne“ „, Gospodine predsedniče, zar na golu zemlju?“
– Dobro, dobro – Leonov glas je bio plačan – samo što je tatica izgubio
dugme. Dugme mi je, pasju mu mater… Dugme. Neka dođe ovde neko sa
lampicom.
Vrabac.
Štapić.
Mačak.
Ludvik.

26 In saecula saeculorum, lat. Za vijek vjekova. – Prim. prev.

27 Ite, missa est, lat. Idite, poslana je (završne reči jutarnje mise kod katolika). – Prim. prev.
28 Sequentia sancti … lat. Dakle, reč je o nastavku Svetog Jevađelja. – Prim. prev.

114
 Sveštenik.
Leon, sagnut, tražio je dugme, Lola mu je osvetljavao lampom, setio sam
se Katasjine sobice i naše, i Fuksovo osvetljavanje lampom. Kako je to bilo
davno. Sobica je tamo i dalje postojala. S Katasjom. On je tražio dugme, na
kraju je uzeo od Lole lampu, međutim trenutak kasnije opazio sam da svetlo
umesto da osvetljava zemlju, kradom osvetljava stenu i drugo kamenje,
potpuno isto kao što smo Fuks i ja osvetljavali zidove sobice. Da li jeuopšte
tražio dugme? Možda uopšte nije tražio dugme, već je to bilo mesto na koje
nas je doveo, mesto od pre dvadeset sedam godina? Međutim, nije bio siguran.
Nije mogao tačno da ga prepozna. Od tog vremena izraslo je novo drveće,
zemlja se strovalila, stena je mogla da se pokrene, sve grozničavije je
istraživao to svojom lampom, potpuno isto kao mi, onda, videći ga takvog,
nesigurnog, izgubljenog, takoreći davljenika, s vodom već u visini ustiju,
morao sam da pomislim, kako smo se mi, Fuks i ja, gubili po plafonima,
zidovima, lejama. Davna vremena! Svi su čekali. Niko se nije javljao, valjda iz
znatiželje, da na kraju sazna, u kom grmu leži zec. Video sam Lenu. Bila je
prefinjena, čipkasta s ustima štapić vrabac mačak, Katasja, Ludvik i sveštenik.
Nije se snalazio. Izgubio se. Sada je pretraživao samo podnožje kamena.
Vladala je tišina. Uspravio se.
– To je tu.
Lolica je zacvrkutala „šta je ovde, gospodine Leone, šta je ovde?“
Predusretljivo.
Stajao je skromno, mirno. – Kakav skup okolnosti… Slučaj, moliću lepo,
jedinstven slučaj! Tražim dugme, a vidim, da ovaj kamen… Ovde sam već bio…
Pa ja sam ovde bio pre dvadeset sedam godina… Ovde!
Iznenada se zamislio, kao po porudžbini, i to se produžavalo. Lampa se
ugasila. Produžavalo se i produžavalo. Niko ga nije prekidao i tek posle
nekoliko minuta Lolica se meko i brižno oglasila „šta Vam se dogodilo,
gospodine Leone?“. Odgoviorio je „ništa“.
Primetio sam da Kulke nije bilo. Da li je ostala kod kuće? A da nije ona
obesila Ludvika? Gluposti. Sam se obesio. Zbog čega? Još niko to ne zna. Šta će
biti kad saznaju?
Vrabac.
Štapić.
Mačak.
Ludvik.
Bilo je veoma teško, naporno, shvatiti da se ovo ovde, sada, događa s
obzirom na ono onda tamo, udaljeno 30 km. Bio sam ljut na Leona, koji je

115
svirao prvu violinu, a da smo svi mi (zaključno sa mnom) njegovi… gledaoci…
odnosno, bili smo ovde da bismo bili posmatrači.
Nejasno je promrmljao.
– Ovde. S jednom…
Ponovo nekoliko nemih, tihih minuta, i ti dugi minuti bili su ispunjeni
podlošću, priznanjem, jer to što niko nije govorio, značilo je, da smo tu samo
zato da bi se on pred nama olakšao… od onog svog… sopstva… ko će kome,
ako ne svoj svome… Čekali smo da završi. Vreme je proticalo.
Iznenada je lašom osvetlio vlastito lice. Binokl, ćela, usta, sve. Zatvorene
oči. Razvratnik. Mučenik. Rekao je:
– Drugih vidika nema.
Stišao se. Iznenadila me je pomrčina, postalo je mračnije nego što smo
pretpostavljali, jer su se po svoj prilici iznad nas nalazili oblaci. I on je u
podnožju kamena bio skoro nevidljiv. Šta je radio? Mora da je tamo izvodio
nekakve svoje gadosti, dražio sebe, oživljavao u sećanju svoju, jedinu
devojčuru, naprezao se, radio, slavio svoju odurnost. Ali… ako nije bio siguran
da je to tu? Onda je slavio nasumice? Začudilo me je što niko ne odlazi, već su
morali da zaključe zbog čega ih je tu doveo, da asistiraju, da gledaju, da ga
uzbuđuju posmatranjem. Bilo je tako lako otići. Međutim, niko nije odlazio.
Npr. Lena je mogla da ode, ali nije otišla. Nije se čak ni pomerila. Počeo je da
dahće. Dahtao je ritmično. Niko nije video, šta to on, kako to on. Međutim, nisu
odlazili. Zaječao je. Jauk je bio sladostrastan, odnosno naporan, da bi
razbuktao sladostrašće. Jauknuo je i zacvilio. Cviljenje, prigušeno, grleno,
poslužilo je za razbuktavanje pohote, onako kako je on to radio, kako se
naprezao, kako se ponašao kao svinja, kako je slavio i svetkovao… Radio je.
Naprezao se. Dahtao je. Cvilio je. Naprezao se. Radio. Čekali smo. Najzad reče:
– Berg.
Odgovorio sam:
– Berg.
– Bembergovanje bembergom u berg! – uzviknuo je, i ja sam uzviknuo:
– Bembergovanje bembergom u berg!
Potpuno se utišao, ništa se nije čulo, ja sam mislio
vrabac Lena štapić Lena mačak u usta med usna izvinuti se zid grudvica crtica
prst Ludvik žbunje visi usta vise Lena čajnik tamo sam štapić plot put Ludvik
sveštenik zid mačak štapić vrabac mačak Ludvik visi štapić visi vrabac visi
Ludvik obešen mačak – – – Pljusnulo je. Sitne, guste kapi, dižemo glave,
pljusak, voda je počela da dobuje, podigla se oluja, panika, svako trči pod
najbliže drvo, ali granje propušta, cedi se, kaplje, voda, voda, voda, mokra
kosa, leđa, udovi, a ispred nas na dohvat ruke u crnoj pomrčini, prekidanoj

116
samo svetlom očajnih svetiljki, okomit zid vode koja pada i tada, u svetlosti tih
lampi, videlo se kako lije, pada, potoci, vodopadi, jezera, curi, prska, pljušti,
jezera, mora, mlazevi grgoćuće vode i slamka, štapić, list, nošeni vodom,
iščezavajući, ulivanje potoka, nastajanje reka, ostrvca, prepreke, brane i cik-
cak linije, a gore s planine u planini potop, lije, leti, a dole jureći list, nestajući
komadić kore, od svega toga jeza, kijavica, temperatura, Lena je dobila anginu,
trebalo joj je pozvati taksi iz Zakopana, bolest, lekari, nešto sasvim drugo,
vratio sam se u Varšavu, roditelji, ponovo rat s ocem, i druge slične stvari,
problemi, komplikacije, teškoće. Danas za ručak piletina.

117
 KOSMOS29

Vitold Gombrovič: – Azijski grip 1957. okončao je moju postbankovsku30

euforiju. Od tada počela je da me guši astma, mada još uvek slabo, a i godine su
počele da se oglašavaju. Moja dela lagano su krčila sebi putu Evropi. Koliko još
dugo ću ostati u Argentini?
Šest godina. Još šest godinica, pre nego što sam obrastao perjem i mogao
da poletim. April 1963. Fordova fondacija pozvala me je na jednogodišnji
boravak u Berlinu, zajedno sa još nekolicinom drugih pisaca, iz različitih
zemalja. Hiljadu pet stotina dolara mesečno, nikakvih obaveza. To mi je
rešavalo finansijski problem. Odlazim! Zbogom, Argentino!
Kada sam stupao na palubu broda „Federico“ u Buenos Ajresu, za sobom
sam imao 23 godine i 226 dana Argentine (izračunao sam), a sa sobom, u
koferu imao sam nezavršen rukopis romana Kosmos, četvrtog posle
Ferdidurke, Trans-Atlantika i Pornografije.

Dominik de Ru. – On će Vam doneti Međunarodnu književnu nagradu,

najveću posle Nobelove.

Vitold Gombrovič: – O tome pojma nisam imao plešući s njom nad vodama
Atlantika. Dotle su me nagrade brižljivo mimoilazile, bližio sam se šezdesetoj,
a nikada nisam osetio njihov ukus, navikao sam se na misao, da me nagrade
neće.
Kosmos? Već je počelo da mi pomalo bude dosadno lenčarenje mojih dela,
a po svoj prilici i vama. Zato završimo s tim. Kosmos je za mene bio crn, pre
svega crn, poput crnog, razlivenog vodenog toka punog virova, inhibicija,
poplavljenih terena, poput crne vode koja je nosila hiljade otpadaka, a u nju je
zagledan čovek – zagledan u nju, a ona ga je ščepala – dok je pokušavao da je

29 Dominique de Roux, Rozmowy z Gombrowiczem. – Paryz, Instutut Literacki, 1969; 123-130 str. –
Prim. prev.
30 Postbankovski – misli se na period kad je Gombrovič prestao da radi kao sekretar u Poljskoj banci
u Buenos Ajresu (1947-1955). – Prim. prev.

118
odgonetne, shvati, poveže u nekakvu celinu… Crnilo, užas i noć. Noć ispunjena
neobuzdanom strašću, iskvarenom ljubavlju. Bog bi ga znao sve čim…
smatram da će užas Kosmosa biti odgonetnut, ali ne brzo.

Dominik de Ru: – Kosmos je sirov, škrt, u njemu je mnogo manje zabave

nego u drugim Vašim delima.

Vitold Gombrovič: – Ne samo zbog toga. Nekada, znate, Tolstoj, ili Balzak,
mogli su manje-više da pišu za sve, međutim savremenom piscu to je takoreći
nemoguće, jer više ne postoji zajednički svet, postoji deset pojedinačnih
svetova, između kojih ih naši čitaoci biraju za sebe. Kako naći jezik, koji bi
istovremeno bio jezik konzervativca-katolika, neverujućeg egzistencijaliste,
normalnog „realiste“, nekog, čija je svest preorana Huserlom, ili Frojdom,
nekog koji je svoju senzibilnost oformio na nadrealizmu? Različite stvarnosti,
drugačija viđenja, drugačije shvatanje… I u tim najrazličitijim panoramama
ispoljava se celokupna različitost naših temperamenata. Jer, prošlo je vreme
običnog čitanja.
Što se mene tiče, Kosmos je u stanju da me uznemiri, čak užasne – zbog
čega? Kada sam tokom svog života odnegovao u sebi posebnu osećajnost
prema Formi, zbog čega se istinski bojim činjenice, što na ruci imam pet
prstiju. Zbog čega baš pet? Zašto ne bih imao 328584598208854? A zbog čega
ne bih imao sve zajedno? Zbog čega uopšte prst? Za mene nije ništa
fantastičnije od toga da sam ovde i sada, onakav kakav sam, određen,
konkretan, onakav kakav sam, a ne drugačiji. Zbog toga se bojim Forme kao
divlje zveri! Da li i drugi proživljavaju moje nemire? Koliko? Ako neko ne
oseća Formu, kao ja, njenu autonomiju, njenu svojevoljnost, njenu stvaralačku
furioznost, kaprice, perverzije, njeno okupljanje i rasturanje, silovitost i
beskonačnost, neprestano zaplitanje i rasplitanje, šta mu Kosmos može reći? U
budućnosti, ako takvo osećanje forme postane raširenije, samo može u nama
da izaziva jezu.
Trebalo bi uopšte reći da uspeh moje književnosti zavisi od izvesne
evolucije osećajnosti… koja će nastupiti, ili neće.

Dominik de Ru: – Poslednjem ratu imate mnogo šta da zahvalite, posle

njega počeli su da Vas čitaju potpuno drugačije. Međutim, da li ste sigurni u
novu evoluciju koja bi Kosmos približila čitaocu?

119
 Vitold Gombrovič: – Da li sam siguran? Gotovo da jesam. Svi znaci na nebu
i na zemlji svedoče o tome, kriza ideologije, sve veće interesovanje za formu,
najnovije tendencije u umetnosti. Samo, što to meni nije dovoljno. Ako taj
povećavajući formalizam ne bude uravnotežen humanizmom, odnosno
čovekom, tačnije ljudskim bolom, poezijom, pasijom, u toj novoj Sahari
propašću, ja i moja dela. Naravno, ne samo ja.

Dominik de Ru: – Bojite se…

Vitold Gombrovič: – Dopuštam sebi tu mogućnost, s obzirom na rastuću

mehanizaciju kulture… ili, na primer, na fabrikovanje ogromnog.broja
profesora, doktora nauka, specijalista za umetnost na univerzitetima… s tim
što ne pretpostavljam da to može duže potrajati.

Dominik de Ru. – Da li napadate slikare? Po meni, treba da priznate da je

Vaš tretman forme veoma blizak onom čime se danas bavi slikarstvo.

Vitold Gombrovič: – Današnji slikar naučio je da viđen svet rastavlja na

elemente, boje i oblike i da od njih sastavlja novu, arbitrarnu kompoziciju. Ja
manje-više činim isto to, mada se kod mene svet nikada sasvim ne raspada.
Dodajmo još, slikareva četkica tu se ne zaustavlja, slikar nije u stanju čoveku
da povrati tako razbijen svet, nalaže mu da uživa u „čistoj“ igri te forme i
tačka. Međutim, reč je neuporedivo bogatije, moćnije sredstvo, nego četkica,
zbog nekoliko različitih načina delovanja, tako da neograničena upotreba reči
ponovo omogućuje personifikaciju forme. Postoji tvrdnja da je slikarstvo za
sto godina prethodilo književnosti. Teško književnosti ako bi krenula putem
slikarstva. Osiromašenje najnovije francuske književnosti treba pripisati
upravo tome, slikarstvo je piscu rđav učitelj.
Književnost, koja, na sreću, nije čista umetnost, već je, na sreću, nešto više
od umetnosti, može postići isto što i slikarstvo, čak i nešto važnije, sasvim
suprotno. Može se biti ljudskiji, ukoliko si neljudskiji, konkretniji, ukoliko si
apstraktniji. Oprečnost, znate, prkos, neophodni su duhu! Život još jednom
mora da se suprotstavi umetnosti. I, formi.
U Kosmosu ne samo što mogu – pomoću reči – da prikažem raspad sveta
na elemente forme. Takođe mogu da rekonstruišem reakciju čoveka,
najobičnijeg, na takav destruktivan proces, na njegov strah, očajanje i da na taj
način čovek, a ne forma, ponovo postane moje središte. Kod mene forma može

120
biti i pakao, ili raj, dok kod slikara mora biti „forma kao takva“. Ako bi slika
istovremeno mogla da da „formu kao takvu“, takođe i dosadu čoveku, koji se
ne udubljuje u nju, ne bih imao povoda za ograđivanje od nje.
Od te ponovne humanizacije neljudskosti zavisi, po mom mišljenju, da li
će književnost budućnosti cincilirati u prazno, ludirati se, ili će stati na noge.
Ako samu pravu, pobediću, a ako ne… možda ću pobediti, ali ću biti drugačije
čitan.
Oslobodili smo bestiju Forme, sada bi je trebalo uhvatiti za rogove.

Dominik de Ru: – Da li se iz Vašeg dvojakog odnosa prema formi – koju

istovremeno oslobađate i predajete čoveku – izvode suprotna mišljenja o
Kosmosu! Ima onih za koje je tok događaja u Kosmosu neprirodan, neskladan,
izveštačen. A neki drugi se žale obrnuto, da je roman odviše u realističnom
tonu, koji podseća na klasična dela.

Vitold Gombrovič: – Neskladnost? Izveštačenost? To govore oni koji nisu

opazili da Kosmos nije običan roman, koji priča neku priču – recimo – o
tragičnoj ljubavi. Taj roman je o samom stvaranju priče, o stvaranju stvarnosti,
o tome kako se ona nespretno, loše rađa iz naših asocijacija… kako takvo
formiranje nije trebalo da izazove nesuglasice, otpore, neistine, s obzirom na
to da nespretna konstrukcija svakog časa uleće u haos. Kosmos je roman, koji
se samostvara, tokom pisanja.
Realizam? Klasicizam? To su zamerke onih koji nisu opazili da je Kosmos
najobičniji izveštaj običnog studenta, koji pripoveda svoje dogodovštine.
Student se smestio u pansionu, upoznao dve žene, jednu s usnama
unakaženim u saobraćajnoj nesreći, drugu s lepim usnama, te usne izazivaju u
njemu asocijacije, postaju njegova opsesija, osim toga ugledao je vrapca
obešenog na žici i štapić koji je visio o kanapu… i sve to, donekle iz dosade,
donekle iz znatiželje, počinje da ga uvlači u određenu radnju… kojoj se ne
prepušta bez skepticizma. Šta je u tome neobično? Da se to može dogoditi
svakome. Zbog čega, da bi se to ispripovedalo, treba bežati u nešto više od
običnog pripovedanja?
Kosmos nas na običan način uvodi u neobičan svet, kao iza kulisa sveta.

Dominik de Ru: – Tu se još jednom pokazuje da ste konzervativan

avangardista i avangardan konzervativac. Ponovo prkos, ponovo neslaganje.
Treba priznati da ste se zauvek pripremili da budete „između“.

121
 Vitold Gombrovič: – Moja književnost temelji se na klasičnim uzorima.
Ferdidurke je donekle parodija filozofske pripovesti u volterovekom stilu.
Trans-Atlantik je parodija starinske gawęde31. Pornografija se nadovezuje na
dobrodušan poljski „idilčni roman“. Kosmos je donekle kriminalističkiljubavni
roman. Moje pozorište parodira Šekspira, dok je poslednji moj komad u vidu
operete32.
Koristim klasične forme, jer su najsavršenije, a i čitalac se navikao na njih.
Ali, molio bih Vas, da ne zaboravite – jer je važno – da je forma kod mene uvek
parodija forme. Služim se njom, mada sebe smeštam izvan nje.
Dakle, sve više tražim veze s onim davnim, čitljivim, književnim vrstama i,
koliko je to moguće, s najsvežijim, najnovijim doživljajem sveta. Prevoženje
najaktuelnije švercovane robe kočijama, kao što je to u Trans-Atlantiku, ili u
Pornografiji, koje mi odgovara!

Dominik de Ru: – Zar ne mislite da su sadržaj i forma isto?

Vitold Gombrovič: – O, ne. Nikako. U ograničenijem smislu možda da, ali

ne u najdubljem smislu, a ni tamo gde se čovek suprotstavlja formi.

Dominik de Ru. – Šta mislite o savremenom romanu, ali ne samo o

noueveau roman francais, već o svim onim pokušajima stvaranja nove
romaneskne forme? Želeo bih da izvršite za nas, ako je to moguće, malu
kritičku analizu.

Vitold Gombrovič: – Ne mogu. Nisam kritičar i ni za šta na svetu ne bih

želeo to da budem. Moj „kritički“ pristup novom romanu izražava se u odlučnoj
i definitivnoj činjenici, kao svakoj drugoj činjenici, da to ne mogu da čitam.
Zbog čega? Jer mi je dosadno. Užasno mi je dosadno. To je faktičko stanje, u
kome mi niko ne može pomoći.
Dosadno mi je i tačka. U najboljem slučaju mogao bih da razmislim, otkud
mi to osećanje dosade i da li ima neku objektivniju motivaciju. Jer, takva
analiza, složićete se, Dominiče, ne može biti temeljna, s obzirom na to da je
teško oceniti ono što nisi pročitao.

31 Gawęda – specifičan poljski epski žanr pisan u prozi i u stihu, koji ima karakter slobodnog
pripovedanja, čvrsto je bila povezana s plemićkom kulturom, dostigla Je vrhunac u vreme
romantizma, bliska je ruskom skazu. – Prim. prev.
32 Odnosi se na Gombrovičevu dramu Operetica (Operetka). – Prim. prev.

122
 Dopuštam sebi mogućnost, da se u tome krije tajna otpornosti tih dela u
odnosu na kritiku. Tako su dosadna, da su nečitljiva, prema tome ne možemo
ih kritikovati.

Dominik de Ru: – Pa, tu je u pitanju pakost.

Vitold Gombrovič: – Sačuvaj me Bože! Tako jednostavne tvrdnje, kao što

su moje, mogu se iskoristiti samo kada su iskrene i ozbiljne. Kao pakosti one
ništa ne vrede. I meni je prilično neprijatno, što moram na neceremonijalan
način tako da tretiram izveštačene pisce, mada s mnogimsjajnim osobinama…
Ali, činjenica je činjenica, zbog toga je to teško i uzaludno, s obzirom na to da
gajim veliko poštovanje prema činjenicama.

Dominik de Ru: – Prihvatam da ne verujete vlastitom mišljenju jer te

knjige niste pročitali. I pored toga, recite mi, šta Vam se u njima ne dopada.

Vitold Gombrovič: – Pa evo. Moja obrazloženja motivišu dosadu. Ne znam,

da li će odgovarati i vašim obrazloženjima.
Primo. Teorijski. Intelektualno. Koncipirano. Inspirisano naukom.
Apstraktno. Umetnost na kolenima pred naukom, koja je može vući za nos.
Secundo. Ograničeno. Jedan piše umesto drugog, jedan hvali drugog.
Twertio. Ubogo. Njihove težnje biće uvek uzdržanost, čistota, esencija,
„umetnost radi umetnosti“, „književnost radi književnosti“ „reči radi reči“.
Quarto. Naivno. Verovanje u „umetnost“. Verovanje u mit „ja sam
stvaralac“, „ja sam umetnik“.
Quinto. Monotono. Svi postupaju manje-više isto.
Sexto. Mesec. Odvajanje od zemlje. Upornost. Solipsizam. Onanizam.
Nelojalnost prema stvarnosti.
To mi se nameće veoma grosso modo33… Zamislite inteligentnog studenta
s velikim poštovanjem prema nauci, s glavom punom koncepcija, teorija,
pojedinačnih pojmova koji opšti s misliocima, kao što je on sam,
koncentrisanog, vrednog, poštenog, čestitog, o, upravo čestitog… koji je osetio
volju Božiju za umetničkim stvaranjem. Pristupio je fabrikovanju novih
modela umetnosti, kao što inžinjer pristupa fabrikovanju automobila.
Bezbedan je u svOjoj laboratoriji, čega će se plašiti? Života. Opstanka. Zabave.
Uživanja. Slobode. Njegovo delo biće mu smrtno dosadno, međutim, ništa,
33 Grosso modo, lat. u glavnim crtama. – Prim. prev.

123
pišimo, teorija bolje zna od prakse, šta je dobro! Njegovo delo biće smrtno
dosadno drugima, ali to je ništa, pišimo, s obzirom na teoriju čitalac se mora
prilagoditi delu, a ne delo čitaocu. Zar uvek nije bilo tako, da umetnost, danas
nečitljiva, postane sutra čitljiva?Tako je bilo i tako će biti! Pišimo! Iz te askeze,
nesposobne za opstanak, koja ne ume da se zabavlja, koja ne traga za vlastitim
uživanjem, a ni tuđim, koja ne brine o ličnoj koristi, iz te poštene revnosti.uvek
spremne posvećivanju nastaju one mučeničke i mučne knjige.
Imate ono što ste zaslužili. Dok ste se mučili ono nesrećno „ja“, dok niste
dočekali književnost, bezličnu, odnosno neživotnu, kukavičku, mudrijašku,
zamornu, praznu, lišenu snage, zamaha, svežine, originalnosti i žestine,
dosadnu. Ah, davna, dobra vremena, kad je Rable pisao da je kao dete vršio
nuždu u žbunju, da bi se olakšao! Davna vremena, kada je književnost disala
punim plućima, stvarana na slobodi, među ljudima, za ljude!

Dominik de Ru: – Čekajte! Oprostite. Postajete oštri! Njihove knjige imaju

veće tiraže od Vaših.

Vitold Gombrovič: – Tiraži? Tiraži dokazuju samo to da izveštačenom

stvaraocu odgovara izveštačen primalac. To se kupuje, ali se ne čita.

Dominik de Ru: – Postoji veća sličnost između Vas i njih, nego razlika. Zar
Vi niste teški? Zar ne pišete za budućnost? S teorijama? S koncepcijama? Zar i
to nije eksperimentalna književnost?

Vitold Gobrovič: – Ja sam humorista, pajac, igrač na žici, provokator, moja

dela dube na glavi, samo da bi se dopala, ja sam cirkus, lirizam, poezija, užas,
borba, zabava – šta još želite? Težak sam, istina je, tamo gdese ne može
drugačije, jer ako neko piše u smrtnom strahu da će biti dosadan, onda sam to
ja! Zaprepašćuju me ove konferencije, na kojima pisci čitaju glasno plodove
svoga rada. Ne bih bio u stanju da pročitam jednu kucanu stranicu, jer se
strahovito bojim zevanja! Danas, u birokratskoj atmosferi, francuski aforizam
tous les genres sont bons, suf les genres ennuyeux34 prestao je da zastrašuje.
Šteta!
Čini mi se da bi bilo bolje da mirujem! Zbog čega da ratujem sa njima? Sa
njima sam u bliskom srodstvu, među njima nalazim najbolje prijatelje i

34tous les genres sont bons, suf les genres ennuyeux, franc. svi žanrovi su dobri, osim dosadnih. –
Prim. prev.

124
primaoce… i, verovatno, to će mi naneti štetu, pre svega u Parizu, jer su
ovladali pariskom kritikom… a tako bi bilo prijatno reći sebi, pa šta, velika
stvar, za svakog ima mesta, različitost je poželjna i uopšte „neka svako deluje u
svom krugiću, onako kako duh Božiji nalaže, celina će se sama složiti“… takve
evanđeoske maksime ipak su dobre za probavu?
Međutim, u kafani Reks, u koju sam odlazio na šah, u Buenos Ajresu, viđao
sam jednog mladog Brazilca, veoma mršavog, bolesno stidljivog, koji je
govorio toliko tiho, da niko nije znao šta on govori. Delikatnosti radi
odgovarali su mu bilo šta i tako se nekako vodio dijalog sa njim. Jednom sam
mu prišao i rekao: – Znate li, da nikada ni sa kim u svom životu niste
razgovarali? Vas svi obmanjuju? Začudio se… i promrmljao nešto što nisam
čuo.
Otud je umetnik, znate, biće koje je sistematski obmanjivano, od prve reči,
koju je napisao. Čak sam ja sebi dopustio okrutnost i nisam rekao osobi koja
mi je dala delo krvavim znojem dugotrajnog napora obliveno, koje je sadržalo
najdragocenije nade, da ga nisam pročitao, odnosno da nisam mogao da ga
pročitam. Otprilike uvek se kaže: „da, da, mestimično je veoma zanimljivo, u
mnogo čemu čak veoma… mada, možda“… itd. Šta da se radi? Čovek zna da
laže, da laže, i zna, da i drugi lažu, i da će onaj jadničak upropastiti život
hraneći se sitnim lažima, koje će ga vremenom sve više obuzimati, da će ga na
kraju dovesti do neke prividne realizacije u umetničkom svetu, koje će ponovo
izazivati sve novije laži ets. ets. ets.
Čak i najbolji među nama neprekidno su obmanjivani. Laž nas bez
prestanka muči. Kritičar, prijatelj, stranac, izdavač, stručnjak, poštovalac…
lažu, lažu, lažu… Makar malo osloboditi se laži, danas je to najviši postulat
umetnosti.

125
 KOJA REČ O AUTORU KOSMOSA

Vitold Gombrovič (1904-1969) potiče iz plemićke porodice, s očeve

strane litvanskog porekla, iz klase srednjeg plemstva, a sa majčine strane
poljskog porekla, iz klase višeg plemstva. Očeva porodica izgubila je svoja
imanja u Litvaniji, zbog učešća u ustanku protiv carske Rusije 1863. godine i
preselila se u centralnu Poljsku, kupivši imanja u blizini Radomska (Malošice,
Vsola, Potoček). S obzirom na to Vitold je rođen na porodičnom imanju
Malošice, u tadašnjoj Radomskoj guberniji, gde se sada na nekadašnjem
imanju u Vsoli nalazi njegov muzej. Otac, Jan Onufri bio je naprednih shvatanja
i na svojim imanjima pored poljoprivredne proizvodnje bavio se i
industrijskom, koju su nastavila Vitoldova braća, Januš i Ježi. Imao je i sestru
Irenu, Renu, s kojom je u porodici bio najbliži. Bila je veoma pobožna, nije se
udavala, celog života bavila se društvenim radom. Pobožna je bila i majka
Marcelina Antonjina od koje je nasledio smisao za umetnost, mada ih je
razdvajala njena strahovita posesivnost. 1911. godine porodica se preselila u
Varšavu. U njoj je Vitold završio Gimnaziju sv. Stanjislava Kostke, koju su
pohađala deca najpoznatijih aristokratskih porodica, zbog čega je u njoj
vladala krajnje snobovska atmosfera, koja je ostavila trajan pečat na njemu.
Bio je osrednji učenik, zbog čega se opredelio za studije prava. Nakon
završetka studija boravio je godinu dana u Parizu, gde je studirao ekonomiju i
filozofiju na Institutu za visoke međunarodne studije. Po povratku u Varšavu
pokušao je da radi kao pravnik, ali je ubrzo odustao od toga. U elitnoj četvrti
Varšave, u Hoćimskoj ulici br. 35, od 1933. u Krulevskoj, roditelji su kupili
kuću u kojoj je stanovao i živeo od rentiranja nekoliko stanova. Krajem 20-ih
godina počeo je da se bavi pisanjem, najpre pripovedaka, objavivši ih pod
naslovom Uspomene iz puberteta (1933). Latio se i pisanja romana, objavivši
1938. jedan od najoriginalnijih avangardnih romana Ferdidurke. Romana, u
kome je prema teoretičaru Vlođimježu Boleckom primenio „džakastu formu“,
koju su primenjivali i drugi avangardno orijentisani pisci (Mićinjski, Ižikovski,
Javorski, Vitkjevič…), posebno Stanjislav Ignaci Vitkjevič u svojim romanima,
kojima je prethodila njegova Teorija čiste forme. Iste godine ogledao se i u
pisanju drama, napisavši „Ivonu, kneginju od Burgunda“ (1938). Posle

126
avangardnog romana odlučio je da se ogleda i u krimi romanu i napisao je
roman Sumanuti, počevši da ga 1939. objavljuje u nastavcima, u Jutarnjem
ekspresu, pod pseudonimom 3. Objavljivanje tog romana prekinuo je Drugi
svetski rat. Poljsku je 1. septembra 1939. okupirala Nemačka, a 17. septembra
SSSR. Malo pre toga Gombrovič je kao novinski izveštač pozvan da učestvuje u
promociji prvog poljskog prekookeanskog broda Boleslav Hrobri, na relaciji
Poljska-Južna Amerika. Objava rata ga je zatekla u Buenos Ajresu. Kako
zdravstveno i psihički nije bio za rat, odlučio je da se ne vrati u Poljsku. Nije se
vratio ni nakon završetka rata zbog uvođenja komunizma, tako da je u
Argentini ostao do 1963. godine, živeći povremeno u krajnjoj bedi. Pokušavao
je da piše feljtone za argentinske novine i da se tako uklopi u tamošnje
književno društvo. To mu nije pošlo za rukom. Pre se uklapao preko šaha, koji
je igrao u brojnim lokalima, posebno u Reksu. Tu je upoznao mlade
argentinske pisce i umetnike i došao na ideju da uz njihovu pomoć prevede
Ferdidurke na španski. Objavljivanje Ferdidurke, a nešto kasnije i drame
„Venčanje“ na španskom bili su od prelomnog značaja za njegov život i
književnu karijeru. Uspeo je i da se zaposli kao sekretar u Poljskoj banci, u
kojoj je radio od 1947. do 1955. Još važnija od toga je bila njegova saradnja sa
najznačajnijom poljskom emigrantskom izdavačkom kućom Književni
institutu Parizu, koji je pored knjiga izdavao i veoma značajan časopis Kultura.
Već 1951. počeo je da se dopisuje s glavnim urednikom Ježijem Gjedroicem i
da objavljuje tekstove u Kulturi. U Institutu je najpre objavio roman
Ferdidurke, a od 1953. počinje da štampa u nastavcima svoj Dnevnik (1953-
1969). Objavio je i svoj prvi roman napisan u Argentini, Trans-Atlantik i dramu
„Venčanje“ (1953). 1961. dobio je Nagradu Kulture za roman Pornografija. S
obzirom na to da je bio krajnji individualista, ni levičar ni desničar, nije bio
uključen u brojnu poljsku emigraciju, tako da su posle jugovine“ (1956) počeli
da ga objavljuju i u Poljskoj.
Jer, to je bilo vreme „druge avangarde“, u koju se savršeno uklapao.
Međutim, zbog političkih promena, to je kratko potrajalo. O čemu, između
ostalog, svedoči činjenica da se nije vratio u Poljsku već je ostao u emigraciji.
Istovremeno, za kratko vreme van Poljske je stekao svetsku slavu. Zahvaljujući
prevodima svojih dela na tridesetak jezika. Pored romana postale su veoma
tražene i izvođene njegove drame, u celoj Evropi. 1963. vratio se u Evropu,
zahvaljujući jednogodišnjoj stipendiji Fordove fondacije, koju je koristio u
Zapadnom Berlinu. Od 1964. nastanio se u Francuskoj. Zbog astme, od koje je
bolovao od detinjstva, sa svojom sekretaricom, Kanađankom, Ritom Labros
preselio se na Azurnu obalu, u gradić Vans, blizu Nice, gde je živeo do kraja
života (Villa Alexandrine, place du Grand Jardin, Vence, Alpes Martimes), u

127
kojoj se od nedavno nalazi Gombrovičev muzej. 1966. dobio je značajnu
poljsku Nagradu Fondacije Alfred Južikovski, a 1967. za roman Kosmos
Međunarodnu nagradu izdavača Prix Formentor, najznačajniju posle
Nobelove. 1968. oženio se Ritom Labros, ovlastivši je testamentom da brine o
njegovim autorskim pravima i izdanjima u Poljskoj i u svetu. 1969. godine
našao se u najužem izboru za Nobelovu nagradu, pored Beketa i Joneska.
Nažalost, nepuna dva meseca pre njenog objavljivanja iznenada je umro, te je
dodeljena Beketu. Sahranjen je u Vansu. Posle ukidanja komunizma sva
njegova dela su objavljena u Poljskoj, u 15 tomova. Izvode se neprestano
njegove tri drame. Dramatizuju se i izvode i njegovi romani. Postoji i književna
nagrada Vitold Gombrovič.
Iako je znao francuski, nemački i španski pisao je sve vreme isključivo na
poljskom. Zbog čega? Jer je „formu“, odnosno neprestano traganje za novom
formom, njegovim osnovnim polazištem i postupkom, mogao da izrazi samo
na njemu. I pored popularnosti veoma je težak za prevođenje na bilo koji jezik.
Prvenstveno zbog eksperimentisanja na planu forme i jezika. U pisanju se
nadovezivao na nešto stariju generaciju poljskih avangardno-orijentisanih
pisaca, pre svega na Stanjislava Ignacija Vitkjeviča. Zbog „forme“ i
interesovanja za filozofiju u poznatom autointervjuu „Bio sam prvi
strukturalista“ držao je u Argentini na španskom, a u Vansu na francuskom,
predavanja o filozofima koje je smatrao za sebe značajnim (Kant,
Šopenahauer, Fihte, Šeling, Hegel, Niče), koja su posle njegove smrti objavljena
pod naslovom Vodič kroz filozofiju izloženu tokom šest časova i četvrt sata.
S obzirom na poreklo, obrazovanje, ulogu u književnom životu, koju je
sebi zacrtao u mladosti, imao je sto u nekoliko kafana u centru Varšave,
posebno u Veleposedničkoj i Zodijaku, gde je vodio razgovore u vidu
polemika, „dvoboja“ za koji su se mlađi pisci retko usuđivali da sednu. Sedam
godina mlađi Jan Kot, kasnije veoma cenjen šekspirolog, jedno jedino sedanje
za „Gombrovim“ stolom opisao je kao dvoboj iz koga je izašao sav izranjavljen,
odlučivši da više nikada ne dopusti sebi to zadovoljstvo.
Gombrovičevo stvaralaštvo od samog početka kritičari su povezivali s
egzistencijalizmom, znatno pre susreta u Parizu sa Sartrom i Kamijem. Tako
da nije neobično što sa njima nije uspostavio dublju vezu. Po svoj prilici i zbog
svog teškog karaktera i preterane potrebe za polemisanjem. Njegova bliskost s
egzistencijalizmom ogledala se u koncepciji „ja“ koju najizrazitije nalazimo u
njegovom Dnevniku, ali i u svim ostalim njegovim delima. Kako je 60-ih godina
strkturalizam bio popularan kao književna teorija i on mu je bio blizak, pre
svega zbog čovekove determinisanosti jezikom kojim se izražavao kao ličnost i
pisac. Premda je bio strukturalista i egzistencijalista, a pre postmodernizma i

128
postmodernista, s obzirom na svoje plemićko poreklo bio je povezan i sa
poljskom plemićkom kulturnom tradicijom, posebno s književnošću (Pasek,
Paprocki, Zimorovič, Šnjadecki, Ževuski, Soplica, Kraševski, Mickjevič, Norvid,
Sjenkjevič, Bžozovski, Vitkjevič…), osobito sa književnim žanrom gawęda,
bliskim ruskom skazu, nastalom u XVIII veku, koji se održao do XX veka.
Gawęda znači „slobodno pripovedanje“ nastalo od govorne forme izražavanja.
S tim što juje Gombrovič koristio pre svega kao parodiju. Što srećemo u svim
njegovim romanima i dramama. Tako da je krajnje pogrešno izjednačavati je s
jezikom naših pisaca s preloma XIX i XX veka, što čini prevoditeljka Milica
Markić, izmislivši tako zvano „generacijsko prevođenje“ već prevedenih
Gombrovičevih romana, Pornografije i Trans-Atlantika, koje se u biti zasniva
na „lektorisanju“ već postojećih prevoda prevodilaca nešto starije generacije, s
obzirom na to da nismo imali plemstvo kao nosioca kulture od primanja
hrišćanstva do XX veka, kakvo je imala Poljska. Jer, Poljska, iako kraljevina,
zapravo je bila plemićka republika sa kulturom koja od renesanse nije
zaostajala za zapadnoevropskom. Počevši veoma rano da sistemski
kanonizuje svoj jezik, koji se po izražajnim mogućnostima može smatrati
svetskim.
Interesovanje za filozofiju, tipično za poljske pisce koji su studirali na
Jagelonskom univerzitetu i nizu evropskih, od mladih dana povezuje
Gombroviča i pre dolaska u Francusku sa predstavnicima „novog romana“
mada to u intervjuu sa Dominikom de Ruom negira, iako su ga francuski
književni kritičari, teoretičari umetnosti i filozofi smatrali predstavnikom
„novog romana“ teatra apsurda i sl. Posebnu pažnju obraćali su na njegov jezik
i pripovedanje čas u prvom, čas u trećem licu, na njegove neologizme, „ključne
reči“ ironičnu formu, osobito u korišćenju simboličnih značenja pojedinih reči,
recimo za usta = „njuška“ „guza“ kao karakteristika ličnosti, „nožni list“ kao
oznaka erotičnosti određene ličnosti, od romana Ferdidurke do Trans-
Atlantika i Kosmosa, posebno u Pornografiji. Po svoj prilici preuzevši neka od
tih značenja od Vitkjeviča, koja često nalazimo u njegovom romanu Nezasitost.
Ne zabave radi već krajnje ozbiljno, jer je kao avangardista, mada je izjavljivao
da ni to nije, prihvatio formalističko-strukturalistički pristup književnosti, ne
deleći je na nisku i visoku. Na šta ga je posebno usmerio život u Argentini,
često na ivici egzistencije, na mešanje s najnižim društvenim slojevima, koja
mu je čak priređivala gladovanje, njemu koji je u mladosti bio dendi, a u
Argentini noseći polovna odela, koja je dobijao od imućnijih poljskih
emigranata. Igrajući šah za novac. Koristeći taj novac i za provode sa
polusvetom u sumnjivom parku Retiro. Upražnjavajući seks sa oba pola.
Navukavši sifilis od koga se godinama lečio, s obzirom na to da nisu postojali

129
antibiotici. Još se obesnije na seksualnom planu ponašao u Nemačkoj, gde je u
Zapadnom Berlinu koristio Fordovu stipendiju, koja mu je omogućavala
mnogo šta što sebi iz materijalnih razloga nije mogao da dopusti u Argentini.
Istovremeno se nalazio u društvu pisaca, kritičara, umetnika i intelektualaca
visokog ranga (Ingeborg Bahman, Ginter Gras, Nikolas Nabokov, Hans Majer,
Helmut Jerih, Valter Helerer i dr.), sa kojima se sastajao u elitnim kafanama,
posebno u Cuncu, u kojima su vodili veoma ozbiljne razgovore o umetnosti i
filozofiji. Posle Berlina nije se vratio u Argentinu već se odlučio za život u
Parizu. Međutim, u njemu se nije dobro osećao. Jer, to nije bio Pariz iz
međuratnog perioda, u kome se ponašao krajnje slobodno i ravnopravno.
Tako da se sa svojom sekretaricom, Kanađankom, Ritom Lambroz, preselio u
Vans na Azurnoj obali. Ne bogat, ali pristojan život u njemu omogućila mu je
Međunarodna nagrada izdavača Prix Formentor (1967), a i počeli su da ga
prevode i na druge osim svetskih jezika, čak u Kini i Japanu, da izvode njegove
drame, koje su režirali najveći režiseri, između ostalih Ingmar Bergman,
Horhe Laveli, Alf Sjeberg i dr. Među poljskim režiserima posebno se isticao
Ježi Jarocki, koji je „Venčanje“ režirao i u Srpskom narodnom pozorištu u
Novom Sadu.
U bivšoj Jugoslaviji Gombroviča je prvi otkrio Zdravko Malić, profesor
polonistike u Zagrebu. O njemu je napisao i odbranio doktorsku disertaciju
naslovljenu sa Književno delo Vitolda Gombroviča. Od romana preveo je
Ferdidurke i Kosmos, dok ga je prerana smrt omela u dovršavanju Trans-
Atlantika, preveo je i dramu „Venčanje“ dok je sve Gombrovičeve drame
preveo i objavio Dalibor Blažina, profesor polonistike u Zagrebu (Witold
Gombrowicz, Drame, Zagreb, 2005), Pornografiju je prevela Slobodanka
Poštić, Bakakaj Tanja Miletić-Oručević, Bestijarij Mladen Martić, Posmrtnu
biografiju Mladen Martić. U Srbiji je Uglješa Radnović preveo Ferdidurke,
Pripovetke Nevena Janać, Petar Vujičić trotomn i Dnevnik i Pornografiju i
drame „Ivona, burgundska kneginja“ i „Venčanje“ Biserka Rajčić Trans-
Atlantik i Kosmos i niz njegovih novinskih tekstova koje je pisao u Argentini,
dok je Zoran Đerić priredio i preveo knjigu Poslednje i prve stranice. Prozna i
eseistička zaostavština.
Tokom Gombrovičevog života o njemu se pisalo u Poljskoj i u
inostranstvu. Ništa manje posle smrti, posebno povodom stogodišnjice
rođenja 2004. godine, koja se našla na Uneskovoj Listi godišnjica. Među
poljskim autorima svojim studijama posebno se ističu istoričari i teoretičari
književnosti: Sandauer, Bolecki, Jažembski, Lapinjski, Falkjevič, Blonjski,
Glovinjski, Markovski, Lukaš Tišner, Bjelecki, dok su se dramama i pozorišnim
predstavama u Poljskoj i u svetu veoma sistematično bavili Konstanti Puzina,

130
Jadviga Sobčak, Agnješka Keher-Hensel, Mažena Kuraš i niz mlađih autora.
Takođe su o njemu pisali i brojni strani autori.
Iza njega je ostala i veoma brojna prepiska koja se u okviru njegovih
arhiva čuva u Muzeju književnosti Adam Mickjevič, u Rukopisnom odeljenju
Narodne biblioteke, u Specijalnom fondu biblioteke Instituta za književnost
Poljske akademije nauka, u nizu drugih gradova. Bogatu zbirku dokumenata
otkupio je Jelski univerzitet, koji je otkupio i arhiv Česlava Miloša i još
nekolicine poljskih pisaca. U njemu se čuva i jedan od 5 primeraka rukopisa
Kosmosa. Arhiv je dostupan korisnicima preko klasičnih kataloga i interneta.
Tri Gombrovičeva romana su i ekranizovana, Pornografija, Ferdidurke i
Kosmos, a adaptirana su i za pozorišne predstave koje se izvode širom Poljske
i širom sveta.
Kosmos je poslednji Gombrovičev roman, koji je počeo da piše u
Argentini, a završio ga u Berlinu, kao stipendista Fordove fondacije. Kao i sva
njegova dela 1965. objavio ga je Književni institut u Parizu. U Poljskoj je
objavljen u krakovskoj Književnoj izdavačkoj kući, najpre u okviru
Desetotomnih sabranih dela (1986-1988), a kasnije i u okviru
Petnaestotomnih sabranih dela (1986-1997).
Radnja romana odvija se u međuratnom periodu u vreme godišnjih
odmora u Zakopanu, jednom od najznačajnijih poljskih turističkih centara već
dva veka. Glavni junak i narator je student Vitold. U Zakopane je došao da se
odmori od porodice i pripremi ispite. Tragajući za pansionom u kome će
stanovati sreo je školskog druga Fuksa, koji je imao adresu nekog pansiona na
periferiji Zakopana. Krenuli su u potragu za njim, ali ih je omela nepodnošljiva
žega. Skrenuli su s glavnog puta i odseli u pansionu gospođe Vojtisove. U
blizini pansiona naišli su u žbunju na obešenog vrapca. Taj prizor naveo ih je
da se pozabave vrapcem. Ispostavilo se da nije obešen samo vrabac već je u
blizini na žici visio i obešeni štapić. Domišljali su se da li je u to umešana
ljudska ruka, što ih je pretvorilo u detektive. Jer, bešenja su se nastavila.
Zadavljen je i obešen i mačak.
Pažnju Vitolda i Fuksa u pansionu privlači Katasja, sestričina vlasnice
pansiona, s usnom ozleđenom u saobraćajnoj nesreći. Osim Katasje upoznali
su Lenu, ćerku vlasnice pansiona. U nju se zaljubljuje Vitold, glavni junak. U
pansionu umesto da se odmaraju, neprestano se bave bave s istragom
„bešenja“. Svi ukućani su im sumnjivi. Umesto mira u njemu vlada potpuni
haos na svim planovima. Da bi se opustili kreću s vlasnicima pansiona na izlet,
koji organizuje i predvodi domaćin kuće, Leon. Pridružuju im se usput dva
para u medenom mesecu, Lenini prijatelji. I ona se nedavno udala i u
medenom je mesecu. Na pola puta pridružuje im se i sveštenik. Iznenada

131
skreću s glavnog puta u sasvim pust prostor. Ispostavlja se da je u njemu Leon
pre dvadeset sedam godina u planinarskom domu, s izvesnom kuvaricom,
doživeo ljubav svog života. Da bi to prikrio pred ženom i ćerkom izmišlja igru,
tokom koje izgovara reč „berg“ koja na nemačkom i jidišu znači planina, brdo.
Na osnovu nje izmišlja niz imenica, prideva, glagola, čija upotreba deluje
krajnje tajanstveno. Sve to da se ne 6i otkrilo da se radi o proslavi najveće
ljubavi u životu dotičnog. Leon najpre počinje da se zabavlja kovanicama od
reči bergs glavnim junakom romana. Na svoj način zabavljaju se i mladi parovi,
Lenini prijatelji. Zabavljajući se ne primećujući da među njima nema Leninog
muža Ludvika. Napustivši na kratko društvo, glavni junak, prilikom šetnje, na
drvetu u guštaru pronalazi Ludvika, obešenog. Razmišlja ko bi mogao da ga
obesi. Zbog čega? Međutim, o svom otkriću ne obaveštava ostale. Zaljubljen je
u Lenu, međutim, ne daje joj do znanja da je zaljubljen u nju, a ni ona u njega.
U Kosmosu, kao i svim ostalim njegovim delima, erotika ostaje zagonetka.
Izražena je i ovog puta ambivalentno. Što potvrđuje pesma koju u više mahova
peva domaćin kuće i slavljenik ljubavi svog života Leon:

Kad se nema šta se voli

To se voli, šta se ima.

I u ovom Gombrovičevom romanu stvarnost je haotična, neuhvatljiva,

neodgonetljiva. U neprestanom je nastajanju i neočekivanom menjanju. Na
primer, ime glavnog junaka romana pomenuto je samo dvaput. Pomenula ga je
vlasnica pansiona, ali umesto „gospodine Vitolde“ obratila mu se sa
„gospodine Vitole“. Što ukazuje na to da pisac univerzum kosmosa kreira od
sitnica, delića koji se sklapaju u celinu. I ponašanje junaka se svodi na sitnice,
deliće nečega, npr. Katasjina unakažena usna kao erotična, a normalna Lenina
kao neerotična. Samo se naslućuje, zahvaljujući ulozi detektiva, da glavni
junak i njegov školski drug nisu zdravi, već da pate od paranoidne šizofrenije.
Svaki iz drugog razloga i na svoj način. S jedne strane zainteresovani su za
telesnost, a s druge bave se krajnje netelesnim, mrtvim bićima i stvarima:
obešen vrabac, obešen štapić, obešen mačak. Jedino ih ne zanima obešen
čovek, Ludvik. Autor će hladno za sebe reći: „Ja sam bio vešanje“, mirno
napustiti pansion i vratiti se u Varšavu roditeljima, bez ikakve griže savesti, s
osećanjem da je u Zakopanu bio središte kosmosa.
I u ovom romanu Gombrovič se bavi Formom, tačnije bori se sa njom. Jer,
i u njemu su zrelost-nezrelost osnovne egzistencijalne kategorije, koje ostaju
nesaznatljive. Na prvi pogled roman deluje kao krimi roman. Deluje od prve

132
do poslednje strane, a u biti je parodija tog žanra. U razgovoru sa kritičarem
Dominikom de Ruom, na samom početku razgovora, koji je vrsta pogovora,
izjavljuje kako je roman mračan, crn, iako se radnja odvija usred žarkog leta.
Jer, glavna tema romana je percepcija sveta, odnosa pojedinca prema
stvarnosti, prema čovekovom i beskrajnom kosmosu. Neverovatna je scena
pri kraju romana kada glavni junak stavlja prst u usta obešenika, vadi ga i
briše maramicom. Isto tako svešteniku. Odnosno, mrtvom i živom. Zbog čega
to čini? Po svoj prilici da bi povezao čin vešanja sa usnama, dva pojma koja su
se pojavljivala tokom celog romana. Posebno, neprestanim pominjanjem
povezanosti Katasjinih unakaženih usana s Leninim normalnim, koja se nisu
mogla povezati sa vešanjem. Mada, ako je neko, konkretno narator i glavni
junak, sposoban da zadavi i obesi Leninog voljenog mačka, sposoban je da
zadavi i obesi i nju, zbog neostvarene ljubavi sa njom. Zbog neostvarljivosti
ljubavi uopšte. I, bilo kog drugog važnijeg međuljudskog odnosa. Taj problem
je povezan i sa jezikom dela. Veoma složenog za čitanje, a još više za
prevođenje. Jezikom koji se istovremeno sastoji od rečenica od jedne reči i
rečenica koje se prostiru na pola stranice, čas sa zapetama, čas bez zapeta, sa
rečima u prvom padežu i sa rečima u ostalim padežima, što je teško povezivo
u jedinstvenu rečenicu. Takođe je teško odrediti na koga se radnja odnosi, jer
se odvija čas u prvom, čas u trećem licu I ono najteže, da li je reč o realnosti ili
o fantastici, o konkretnom ili apstraktnom, a i česta upotreba deminutiva, koji
su u romanima Gombrovičevog ranga kod nas veoma retki i imaju potpuno
drugačije značenje. Osim toga, te se konvencije neprestano mešaju. Tako da su
ih neki kritičari tretirali kao neozbiljne, čak vulgarne, a neki su im pridavali
filozofsko značenje. Posebne diskusije su se vodile i još uvek se vode oko reči
„njuška“, „guza“, „nožni list“, „gomila govana“, „pljuvati“ „pljuvati u usta“,
„nemogućnost“, odnosno „impotencija“, „ogledalo“, „narcizam“ odnosno
„homoseksualnost“ i sl. Ti izrazi, iako se ponekad čine apsurdni, ipak se
uklapaju u koherentnu celinu, koju neki kritičari nazivaju „harmonijom
besmisla“, koja kao takva postoji i kao celina. Što je prihvatljivo s obzirom na
to da njegovi romani izražavaju unutrašnje „kretanje“ smislova u tekstu. O toj
temi sam Gombrovič piše u tekstu Velika i mala egzotika (1937): „Nezavisno
od izbora teme prava književnost se piše zbog toga da bi se autor ispovedio“.
To „ispovedanje“ je u suprotnosti s opisivanjem. Otud u njegovim delima
nalazimo „degradaciju“ „, parodiju“ opisa. Opisivani elementi su
konvencionalni znaci tog sveta. Tako da je i Kosmos, Gombrovičev poslednji
roman, „nestvarnosna proza“. Jer, i u njemu sve se svodi na „viđenje“ kao čin
percepcije, a ne na emotivni doživljaj viđenog. Zbog toga je opis u njegovim
delima u opoziciji prema pripovedanju tradicionalnom prikazivanju čoveka i

133
sveta. Zbog toga su možda njegovi romani, a i njegova biografija veoma
pogodni za pozorišno izvođenje i ekranizaciju. Jer, s obzirom na svoju
strukturu, jezik, način pripovedanja to dopuštaju. I to, kako na poljskom, tako i
na svim jezicima na koje su prevedeni. Kako vreme prolazi to se odvija sve
slobodnije. Što je Gombrovič i slutio, iznevši svoje slutnje u razgovoru s
kritičarem Dominikom de Ruom, koji prethodi mom tekstu.

U Beogradu, februar 2017.

Biserka Rajčić

134