US - Upravljanje Rizicima I Osiguranje PDF

UNIVERZITET SINGIDUNUM
Prof. dr Ratko Vujović
UPR AVLJANJE RIZICIM A

I
OSIGUR ANJE
Beograd, 2009.
UPRAVLJANJE RIZICIMA I OSIGURANJE
Autor:
Prof. dr Ratko Vujović
Recenzenti:
Prof. dr Miomir Stanković
Prof. dr Žarko Janković
Prof. dr Dragan Mrkšić
Izdavač:
UNIVERZITET SINGIDUNUM
Beograd, Danijelova 32
www.singidunum.ac.rs
Za izdavača:
Prof. dr Milovan Stanišić
Tehnička obrada:
Novak Njeguš
Dizajn korica:
Milan Nikolić
Godina izdanja:
2009.
Tiraž:
500 primeraka
Štampa:
ČUGURA print, Beograd
www.cugura.rs
ISBN: 978-86-7912-170-7
PREDGOVOR
Knjiga Upravljanje rizicima i osiguranje namenjena je pre svega studen-

tima Univerziteta Singidunum koji su se opredelili za studijski program na
menadžmentu osiguranja.
Sadržaj ove knjige prilagođen je nastavnom programu za predmet Upravljanje
rizicima i osiguranje.
Pored toga, knjiga Upravljanje rizicima i osiguranje može poslužiti svima koji
rade na poslovima osiguranja ili se pripremaju za te poslove, kao što su preuzima-
nje rizika u osiguranje, identifikacija, analiza, ocena, merenje, kontrola, praćenje
rizika u toku trajanja osiguranja, kao i onima koji rade na poslovima zastupanja,
posredovanja, obradi šteta, odnosno upravljanja odštenim zahtevima.
Knjiga takođe može poslužiti kao korisno štivo i onima koji se bave poslovima
osiguranja kod osiguranika, kao i stručnim kadrovima koji obavljaju poslove kon-
trole i nadzora u oblasti osiguranja.
Osnovna ideja ove knjige bazirana je na sveobuhvatnom izučavanju rizika,
kao i pojmovima usko povezanim sa rizikom i razumevanju njegovih parametara.
Knjiga se bavi analizom svih faktora uticajnih na proces upravljanja rizicima koji
su ključni za donošenje odluka za obezbeđenje kvalitetnog sistema procesa up-
ravljanja - raspodelom rizika, tj. donošenjem odluka o osiguranju, preuzimanju
rizika u osiguranju, saosiguranju i reosiguranju.
Realizacija plana i programa iz ovog predmeta omogućava studentima da ov-
ladaju osnovnim pojmovima o riziku, osnovnim principima upravljanja rizikom,
kao i metodama merenja, procene i modeliranja rizika, kao i da se osposobe za
praktičnu primenu metoda upravljanja rizicima preuzetim u osiguranje. Kroz
ovaj program treba da sagledaju multidisciplinarnost i kompleksnost poslova
preuzimanja rizika u osiguranje, kroz utvrđivanje samopridržaja i maksimalno
moguće štete, kao i da steknu posebna znanja o uticaju tehničke komponente na
istraživanje, merenje i procene rizika. Osposobljavanje studenata putem vežbi
za praktičan pristup merenja i procene rizika za razne delatnosti i različite vrste
osiguranja.
Knjiga Upravljanje rizicima i osiguranje nastala je kao plod višegodišnjeg rada
autora na kompleksnim pitanjima rizika, upravljanja rizicima i osiguranjem kao
jednom od veoma efikasnih metoda upravljanja rizicima.
Knjiga je rezultat dugogodišnjih teoretskih i praktičnih iskustava autora, pre
svega u privredi, kao i naučnoistraživačkim i stručnim institucijama u oblasti
upravljanja rizicima, kao i iskustava stečenih radom u vodećoj osiguravajućoj
kompaniji koja je preuzimala i osiguravala najraznovrsnije, najsloženije i najveće
rizike u našoj zemlji.
Predgovor III
Knjiga se temelji na najnovijim saznanjima i dostignućima nauke i struke, kao
i domaće i inostrane prakse u vodećim osiguravajućim i reosiguravajućim kom-
panijama.
S obzirom da je proces upravljanja rizicima i osiguranja složen, kompleksan i
interdisciplinaran i da u našoj praksi i na našem području osiguranja ne postoji
stručna literatura koja te procese obrađuje celovito, osim pojedinačnih izdanja,
gde se to čini samo uopšteno, na pojednostavljen i isuviše globalan način, ova
knjiga je pokušaj da se sveobuhvatno i sistemski obrade sva relevantna pitanja,
pre svega tehnička, koja imaju uticaj na savremeni proces upravljanja rizicima i
osiguranje.
Imajući u vidu ograničenja definisana nastavnim programima Univerziteta,
ova knjiga ne obrađuje veoma značajna pitanja sa aspekta rizika, kao što su mode-
rni aktuarski pristupi, teorija rizika, kao i savremeni pristupi u obradi tržišta.
Knjiga sadrži jedanaest poglavlja.
U prvom poglavlju istaknut je uticaj globalizacije i klimatskih promena na
stanje rizika, kao i razlozi za porast prirodnih katastrofa. Analizirane su takođe i
štete u odnosu na bruto nacionalni dohodak.
U drugom poglavlju obrađen je sam pojam rizika, njegovo značenje, kao i poj-
movi povezani sa rizikom. Definisana je osetljivost i veličina rizika i izvršena
detaljna klasifikacija i podela sa opisima i posebno obrađeni tipovi čistog rizika.
U trećem poglavlju dati su pojam i definicija upravljanja rizikom, istaknuti
ciljevi upravljanja rizikom, cena rizika. Posebno je obrađeno mesto funkcije up-
ravljanja rizikom u okviru organizacije preduzeća i odnos ove funkcije, prema
drugim funkcijama u preduzeću. Detaljno su analizirane pojedine faze procesa
upravljanja rizikom.
U narednom poglavlju obrađeni su rizici u poslovanju društava za osiguranje,
izvršena klasifikacija rizika sa pojedinačnom analizom. U okviru ovog poglavlja
istaknut je i način rešavanja pitanja upravljanja rizikom u Zakonu o osiguranju
Republike Srbije, kao i problematika vezana za solventnost II.
Poglavlje pet odnosi se na konkretne analize rizika i metode za procenu kod
požara, loma, ekoloških i katastrofalnih rizika, rizika opasnosti na radnom mestu
- profesionalni rizik i drugo.
Poglavlje šest se bavi modeliranjem pojedinih vrsta rizika.
Sedmo poglavlje u celini je posvećeno osiguranju kao efikasnom metodu up-
ravljanja rizicima. Obrađene su najčešće primenjivane vrste osiguranja, nove
vrste osiguranja koje se očekuju na našem tržištu, kao i osiguranja koja su na
određeni način bila zapostavljena.
IV Upravljanje rizicima i osiguranje

Poglavlje osam posvećeno je upravljanju rizicima putem raspodelje rizika.
Sistematski je obrađena raspodela rizika putem saosiguranja, reosiguranja, vrste
reosiguranja, obrađena je struktura portfelja, a značajan prostor posvećen je
samopridržaju i njegovom određivanju.
Posebno poglavlje posvećeno je obradi šteta i utvrđivanju potencijalnih šteta
u osiguranju. Obrađeni su termini i skraćenice za definisanje potencijalnih šteta
sa posebnim aspektom na termine koji se koriste u domaćoj praksi. Istaknuto je
izravnavanje rizika na bazi MMŠ-a sa prednostima i nedostacima. Obrađena je
MMŠ za rizike požara, loma, izgradnje i montaže, prekida proizvodnje i dr. Dat je
prikaz opšte metodologije pri izradi ekspertize rizika i MMŠ sa primerima.
Na kraju knjige pojedinačno su obrađene sve faze procesa upravljanja odštetnim
zahtevima sa posebnim isticanjem značaja blagovremenog i objektivnog pristupa
u proceni šteta i svih parametara od uticaja na štete, kao nezamenjivog faktora za
pozicioniranje i rejting osiguravajućih društava na tržištu osiguranja.
Sva navedena poglavlja, skoro uvek su propraćena i praktičnim primerima
radi lakšeg razumevanja tematike.
S obzirom na složenost tematike koja se obrađuje ovom knjigom, koja se sa
ovakvim sadržajem kod nas pojavljuje prvi put, autor ovom prilikom želi da se
natoplije zahvali svim kolegama sa katedre, a posebno koleginici Ljiljani Kapidžić
iz Aspen-a, koji su u toku rada na knjizi dali korisne inicijative i sugestije.
Autor
Predgovor V
SADRŽAJ
PREDGOVOR III
I - Deo
UTICAJ GLOBALIZACIJE I KLIMATSKIH
PROMENA NA STANJE RIZIKA 1
1. RIZICI I ŠTETE U USLOVIMA GLOBALIZACIJE

I KLIMATSKIH PROMENA 3
2. RAZLOZI ZA PORAST PRIRODNIH KATASTROFA 8
3. ŠTETE I BRUTO NACIONALNI DOHODAK 13
II - Deo
ZNAČENJE I PRISTUPI U DEFINISANJU RIZIKA 15
1. POJMOVI POVEZANI SA RIZIKOM 22

1.1 Neizvesnost 22
1.2 Opasnost 27
1.3 Hazard 28
1.4 Neposredan uzrok 30
1.5 Mogućnost ili verovatnoća da se šteta dogodi
(objektivna i subjektivna ocena) 31
1.6 Štetni događaj 32
1.6.1 Osnovni uticaji na pojavu štetnih događaja 34
1.7 Šteta 36
1.7.1. Totalne i delimične štete 38
1.7.2 Direktne i indirektne štete 39
2. OSIGURLJIVOST I VELIČINA RIZIKA 40
2.1 Osigurljivost rizika 40
2.2 Veličina rizika 43
2.2.1 Frekvencija i intezitet rizika 43
3. KLASIFIKACIJA RIZIKA 48
3.1 Čist i špekulativni rizik 48
3.2 Statički i dinamički rizik 50
3.3 Objektivni i subjektivni rizik 50
Sadržaj VII
3.4 Fundamentalni ili opšti i posebni ili pojedinačni rizici 53
3.5 Raspodeljivi i neraspodeljivi rizici 55
3.6 Merljivi i nemerljivi rizici 56
3.7 Osigurljivi i neosigurljivi rizici 56
3.8 Poslovni rizik 56
3.9 Rizici koji se tek pojavljuju (emerging rizici) 57
4. TIPOVI ČISTOG RIZIKA 58
4.1 Lični rizici 59
4.2 Imovinski rizici 61
4.3 Rizik od odgovornosti 62
4.4 Rizici nastali zbog propusta drugih osoba 65
5. ZNAČENJE RIZIKA ZA DRUŠTVO 66
III - Deo
UPRAVLJANJE RIZIKOM 71
1. POJAM I FUNKCIJA UPRAVLJANJA RIZIKOM 73

1.1 Istorijski razvoj funkcije upravljanja rizikom 73
1.2 Funkcija upravljanja rizikom danas 73
2. CILJEVI UPRAVLJANJA RIZIKOM 81
2.1 Cena rizika 81
2.2 Ciljevi upravljanja rizikom 83
3. MESTO FUNKCIJE UPRAVLJANJA RIZIKOM U OKVIRU
ORGANIZACIJE PREDUZEĆA 88
3.1 Odnos funkcije upravljanja rizikom prema
drugim funkcijama u preduzeću 90
3.1.1 Računovodstvena funkcija 91
3.1.2 Funkcija upravljanja finansijama 92
3.1.3 Marketinška funkcija 93
3.1.4 Personalna funkcija 93
3.1.5 Proizvodna funkcija 93
3.1.6 Pravna funkcija 94
3.2 Spoljašnje usluge i konsultanti 94
3.3 Odnos funkcije menadžmenta rizika i osiguranja 95
4. FAZE PROCESA UPRAVLJANJA RIZIKOM 96
4.1 Identifikacija rizika 99
4.1.1 Metode za identifikaciju rizika 103
VIII Upravljanje rizicima i osiguranje

4.2 Analiza rizika 114
4.3 Procena rizika 117
4.3.1 Tehnike kvalitativnog procenjivanja rizika 122
4.3.2 Tehnike kvantitativnog procenjivanja rizika 123
4.4 Metode za upravljanje rizikom 128
4.4.1 Metode fizičke kontrole 129
4.4.2 Metode finansijske kontrole 134
4.4.3 Metoda unutrašnjeg smanjenja rizika 144
4.4.4 Izbor metode ili načina za upravljanje rizikom 145
4.5 Kontrola programa za upravljanje rizikom 147
5. INTEGRALNO UPRAVLJANJE RIZIKOM 148
6. UPRAVLJANJE LIČNIM RIZIKOM 150
7. PREDNOSTI PROCESA UPRAVLJANJA RIZIKOM 152
IV - Deo
RIZICI U POSLOVANJU DRUŠTVA ZA OSIGURANJE 155
1. PRISTUP KLASIFIKACIJI RIZIKA DRUŠTAVA ZA OSIGURANJE 157

1.1 Rizici osiguranja 160
1.2 Tržišni rizik 167
1.3 Operativni rizici 169
1.4 Rizik ročne i strukturne neusklađenosti imovine sa obavezama 174
1.5 Rizik deponovanja i ulaganja sredstava 175
1.6 Pravni rizik 176
1.7 Reputacioni rizik 176
2. UPRAVLJANJE RIZICIMA U ZAKONU O OSIGURANJU
REPUBLIKE SRBIJE 178
3. SOLVENTNOST II 182
V - Deo
ANALIZA RIZIKA I METODE ZA NJIHOVU PROCENU 189
1. METODE ZA ANALIZU, IDENTIFIKACIJU I PROCENU RIZIKA 191

1.1 PHA - Preliminarna analiza opasnosti 192
1.2 Metoda brzog rangiranja rizika 193
1.3 HAZOP - Studija opasnosti od materijala i tehnološkog procesa 194
Sadržaj IX
1.4 Stablo otkaza i stablo događaja 196
1.4.1. Stablo otkaza 197
1.4.2. Stablo događaja 202
1.5 HAZAN - Analiza opasnosti 205
1.6 FMEA - Analiza grešaka/otkaza i njihovih uticaja 208
1.7 Metode upravljanja održavanjem na bazi rizika 214
1.7.1. RBI - Tehnički pregledi na bazi rizika 215
1.7.2. RBLM - Upravljanje vekom trajanja sistema na bazi rizika 220
1.7.3. R - Tech softversko rešenje za implementaciju RBMa
(Upravljanje zasnovano na riziku), RBIa (Tehnički
pregled zasnovan na riziku) i RCMa (Održavanje
prema pouzdanosti) 222
1.7.4. Evropski sistem RIMAP - Provedura za planiranje kontrole
i održavanja na bazi rizika 224
1.8 Metoda za analizu i procenu rizika i opasnosti APELL 233
1.9 Metoda procena rizika na radu 240
1.10 Statistička metoda „SeptrI” 243
1.11 Fazi logika 248
VI - Deo
PRISTUPI MODELIRANJu RIZIKA 255
1. RIZIK OD PRIRODNIH KATASTROFA 259

2. RIZIK OD POŽARA I EKSPLOZIJE 262
3. KREDITNI RIZIKA PORTFELJA 266
4. KAPITAL POTREBAN ZA LIKVIDNO POSLOVANJE 268
5. RIZIK OD ZAGAĐENJA ŽIVOTNE SREDINE 270
6. ZDRAVSTVENI RIZIK 272
7. POLITIČKI RIZIK I RIZIK OD TERORIZMA 274
8. PRIMENA MODELA RIZIKA 275
VII - Deo
ANALIZA NEKIH SPECIFIČNIH RIZIKA
I METODE ZA NJIHOVU PROCENU 277
1. POJAM RIZIKA INDUSTRIJSKIH SISTEMA 279
X Upravljanje rizicima i osiguranje

2. RIZIK OD POŽARA 282
2.1 Upravljanje rizikom od požara 283
2.2 Koncepcija sistemske analize rizika od požara 286
2.2.1. Odlučivanje o idealnim merama zaštite 287
2.2.2. Procena mogućih uzroka paljenja i razvoj
požara u početnoj fazi 288
2.2.3. Procena razvoja požara i njegovih produkata 290
2.2.4. Procena verovatnoće pojave i posledica požara 291
2.2.5. Ocena troškova mera Preventivnog inženjerstva 300
2.2.6. Komparativna analiza troškova i dobiti 301
2.3 Metode za procenu rizika od požara 303
2.3.1. MESERI metoda 303
3. RIZIK OD EKSPLOZIJE 317
3.1 Vrste eksplozije 318
3.1.1. Fizičke eksplozije 319
3.1.2. Hemijske eksplozije 320
3.2 Najrazorniji tipovi požara/eksplozije 323
4. RIZIK OD LOMA MAŠINA 325
4.1 Procena frekvencije rizika od loma mašina 329
5. EKOLOŠKI RIZIK 335
5.1 Rizik zagađivanja životne sredine 338
5.1.1. Zakonski propisi u EU i SAD 339
5.1.2. Metode za procenu rizika zagađivanja životne sredine 340
5.2. Rizik transporta opasnih materija 351
5.2.1. Smernice za procenu i analizu rizika
pri transportu opasnih materija 356
5.2.2. Definisanje optimalne rute za transport opasnih materija 357
6. RIZICI KATASTROFALNIH DOGAĐAJA 360
6.1 Tipovi katastrofalnih događaja 361
6.1.1 Rizici od prirodnih katastrofa 361
6.1.2 Rizik kritične infrastrukture 364
6.1.3 Rizik ljudskog faktora – rizik terorizma 365
6.1.4 Katastrofalni ekološki rizici 365
6.2 Upravljanje rizikom katastrofalnog događaja 368
6.2.1 Analiza rizika katastrofalnog događaja 368
6.2.2. Analiza rizika terorizma 370
6.2.3 Kontrola katastrofalnog rizika 373
7. RIZIK OPASNOSTI NA RADNOM MESTU – PROFESIONALNI RIZIK 375
Sadržaj XI
VIII - Deo
UPRAVLJANJE RIZICIMA PUTEM OSIGURANJA 381
1. OSIGURANJE KAO METOD UPRAVLJANJA RIZIKOM 383

1.1 Premija osiguranja kao funkcija osiguranog rizika 389
1.1.1. Premija kod životnog osiguranja
(osiguranje imovine i odgovornosti) 398
1.1.2. Premija kod životnog osiguranja 400
1.2 Suma osiguranja 402
1.2.1 Osiguranje na klasičnu sumu osiguranja 404
1.2.2 Osiguranje na ugovorenu vrednost 405
1.2.3 Osiguranje na novu vrednost 406
1.2.4 Osiguranje na prvi rizik 407
1.2.5 Osiguranje na taksirane vrednosti 408
1.3 Popusti i doplatci 408
1.4 Bonus i malus 409
1.5 Učešće u šteti – franšiza 410
1.5.1 Odbitna franšiza 410
1.5.2 Integralna franšiza 410
1.5.3 Agregatna franšiza 411
2. OSIGURANJE IMOVINE I IMOVINSKIH RIZIKA 412
2.1 Osiguranje od rizika požara i nekih drugih rizika 412
2.2 Osiguranje od rizika od loma mašina i nekih drugih rizika 417
2.2.1 Način procene stvarne gotovinske vrednosti (ACV) 422
2.2.2 Određivanja vrednosti popravke ili zamene 423
2.2.3 Upoređivanje metoda procene 424
2.2.4 Izračunavanje premije 426
2.2.5 Kontrola rizika 427
2.2.6 Klauzule u polisi koje omogućavaju proširenje pokrića 428
2.2.7 Određivanje premijskih stopa 430
2.2.8 Obrada odštetnih zahteva 430
2.3 Osiguranje objekata u izgradnji 435
2.4 Osiguranje objekata u montaži 437
2.5 Osiguranje imovine elektroprivrednih preduzeća 438
2.6 Osiguranje imovine rudnika sa podzemnom eksploatacijom 441
2.7 Ostala imovinska osiguranja 443
2.8 Osiguranje rizika transporta 444
2.8.1 Osiguranje rizika robe u transportu 444
2.8.2 Osiguranje rizika plovnih objekata i vazduhoplova 446
XII Upravljanje rizicima i osiguranje

3. OSIGURANJE RIZIKA UPOTREBE MOTORNIH VOZILA 447
4. OSIGURANJE LIČNIH NEIMOVINSKIH RIZIKA 450
4.1 Osiguranje rizika od posledica nesrećnog slučaja - nezgode 450
4.2 Osiguranje rizika života 454
5. OSIGURANJE RIZIKA U POLJOPRIVREDI 456
6. OSIGURANJE RIZIKA DELOVANJA U OKVIRU
PROFESIJE – PROFESIONALNI RIZIK 458
6.1 Osiguranje poslodavca od odgovornosti 458
6.2 Osiguranje od profesionalne odgovornosti 464
6.3 Osiguranje od odgovornosti direktora i odgovornih osoba 464
7. OSIGURANJE EKOLOŠKOG RIZIKA 465
7.1 Opšta razmatranja osigurljivosti ekološkog rizika 466
7.2 Postojeća i nova rešenja za osiguranje odgovornosti
od ekološkog rizika 468
7.3 Osiguranje od opasnosti izazvanih prevozom opasnih materija 474
8. OSIGURANJE KATASTROFALNIH RIZIKA 476
8.1 Osiguranje rizika od prirodnih katastrofa 476
8.2 Osiguranje rizika od terorizma 480
9. ALL RISKS OSIGURANJA 481
9.1 All risks polisa u imovinskom osiguranju 482
9.2 Rizik all risks osiguranja za osiguravača 483
9.3 Dvosmislenosti i nejasnoće povezane sa all risks polisom 484
9.4 Imovina i rizici (opasnosti) koji se osiguravaju all risks polisom 486
9.5 Problem proistekle posredne štete 489
9.6 Struktura all risks polise 490
9.7 All risks polisa za osiguranje izgradnje
građevinskih objekata i montaže 491
9.8 All risks osiguranje elektronske opreme (hardver i softver) 500
IX - Deo
UPRAVLJANJE RIZIKOM PUTEM
RASPOdelje RIZIKA 505
1. RASPODELA RIZIKA 507

2. RASPODELA RIZIKA PUTEM SAOSIGURANJA 509
3. RASPODELA RIZIKA PUTEM REOSIGURANJA 513
Sadržaj XIII
3.1 Uloga reosiguranja 513
3.2 Homogenost portfelja 516
3.3 Uticaj potencijalne štete na homogenizaciju portfelja 516
3.4 Fakultativno i obavezno reosiguranje 517
3.5 Proporcionalno i neproporcionalno reosiguranje 518
3.5.1 Kvotno reosiguranje 520
3.5.2 Ekscedentno reosiguranje 523
3.5.3 Reosiguranje viška štete (XL) 526
3.5.4 Reosiguranje viška gubitaka (SL) 531
4. SAMOPRIDRŽAJ 533
4.1 Kvantifikovanje maksimalnog samopridržaja 535
4.2 Verovatnoća da će doći do velikog odstupanja ukupnog iznosa štete 541
4.3 Smanjivanje varijanse putem reosiguranja 541
4.4 Određivanje maksimalnog samopridržaja kod
kvotnog reosiguranja 543
4.5 Određivanje maksimalnog samopridržaja
kod ekscedentnog reosiguranja 547
5. SMERNICE PRILIKOM IZBORA OPTIMALNOG OBLIKA
REOSIGURANJA I SAMOPRIDRŽAJA 552
X - Deo
PRISTUP OBRADI ŠTETA I UTVRĐIVANJU
POTENCIJALNIH ŠTETA U OSIGURANJU 557
1. OPŠTA RAZMATRANJA I PRISTUPI U OBRADI ŠTETA 559

2. TERMINI I SKRAĆENICE ZA DEFINISANJE POTENCIJALNIH ŠTETA 559
2.1 Najčešće korišćeni termini 561
2.2 Termini u našoj osiguravajućoj praksi 563
2.3 Opšti pristup procenama šteta 563
2.3.1 Osnovni principi definisanja jedinstvenog rizika 564
2.4 Izravnavanja rizika na bazi MMŠ - prednosti i nedostaci 571
2.5 Uticaj preventivnog inžinjerstva na redukciju rizika
i određivanje maksimalno moguće štete (MMŠ) 572
2.6 Uticajni faktori na procenu MMŠ kod požarnih rizika 575
2.6.1 Parametri koji se ne uzimaju u obzir pri procen
i MMŠ kod požarnih rizika 575
XIV Upravljanje rizicima i osiguranje

2.6.2 Parametri koji se uzimaju u obzir pri proceni
MMŠ kod požarnih rizika 576
2.6.3 Parametri koji se uzimaju kod procene MMŠ-a kod
rizika od eksplozije 577
2.7 Procena MMŠ kod osiguranja mašina od loma 587
2.7.1 Faktori koji bitno utiču na MMŠ 588
2.7.2 Faktori koji ne utiču na veličinu MMŠ 588
2.7.3 Utvrđivanje vrednosti mašina, uređaja i postrojenja 589
2.7.4 Pristup određivanja MMŠ-a sa primerom 590
2.8 Procena MMŠ kod osiguranja prekida rada (šomaž) 594
2.9 Procena MMŠ kod osiguranja objekata
u izgradnji / montaži (EAR/CAR) 596
2.10 Metodološki pristup pri izradi ekspertize rizika i MMŠ-a 597
2.10.1 Ekspertiza rizika i MMŠ-a 598
2.10.2 Ciljevi izrade ekspertize rizika i MMŠ-a 600
2.10.3 Sadržaj tehničko-ekspertskih izveštaja
požarnih rizika i procena MMŠ-a 601
2.10.4 Sadržaj tehničko-ekspertskih izveštaja
rizika loma mašina i procena MMŠ-a 610
XI - Deo
UPRAVLJANJE ODŠTETNIM ZAHTEVIMA 615
1. UTICAJ EFIKASNOG UPRAVLJANJA ODŠTETNIM

ZAHTEVIMA NA RAZVOJ OSIGURANJA 617
2. MARKETING U PROCESU UPRAVLJANJA ODŠTETNIM ZAHTEVIMA 620
O autoru 624
Sadržaj XV
I
O
E
D
UTICAJ GLOBALIZACIJE
I KLIMATSKIH PROMENA
NA STANJE RIZIKA
globalizacija ... 1
1. RIZICI I ŠTETE U USLOVIMA GLOBALIZACIJE
I KLIMATSKIH PROMENA
Istorija civilizacije u svim svojim razvojnim fazama, obeležena je sa dva globalna

cilja – stvoriti što više, kvalitetnije i efikasnije, kao i sačuvati vrednosti stvorenog uz
smanjivanje moguće štete na najmanju moguću meru.
Prva grupa ciljeva uvek je bila u žiži interesovanja društva i predmet je sveobuh-
vatnih naučnih istraživanja, a druga se u nekim segmentima razvijala u skladu sa
razvojem samog društva (na primer odbrana, posebni oblici socijalne ili zdravstvene
zaštite i dr.) i u skladu sa njegovim tehnološkim razvojem (zaštita od poplava, potre-
sa, vulkana, orkanskih vetrova, uragana i sl.) a u nekim je uglavnom zaostajala, ili je
sa znatnim vremenskim kašnjenjem shvaćena potreba razvoja oblasti zaštite (zaštite
od požara, eksplozije, havarije i dr.).
Danas, kao i tokom celog razvoja čovečanstva, rušilačke snage prirode i saniranje
posledica prirodnih katastrofa predstavljaju veliki izazov, jer su žrtve i materijalni
gubici u ovim slučajevima obično veoma veliki. Pored toga, vreme u kome živimo
karakteriše nagli razvoj svih vrsta proizvodnje. Procesi proizvodnje se modernizuju.
Sa razvojem nauke, tehnike i tehnologije, sve je veći broj materijala koje čovek ko-
risti u cilju zadovoljavanja svojih potreba. Prema objavljenim podacima nauka danas
poznaje preko četiri miliona hemijskih jedinjenja od kojih se, prema grubim proce-
nama, u svakodnevnoj upotrebi nalazi više od desetina hiljada, a među njima su i one
materije koje mogu izazvati različita štetna dejstva.
Ovaj nagli tehnološki razvoj, pored nesumnjivih prednosti i dobiti koju unosi u
život savremenog čoveka, ima nažalost i negativnu stranu. Ta negativna strana odno-
si se na prisustvo raznih rizika čije posledice mogu da izazovu štete čije se razmere
mogu kretati od beznačajnih do katastrofalnih. Stoga je očigledno da postoji uska
veza između ljudskih aktivnosti i rizika, jer se rizik od tehnološkog razvoja može
ostvariti samo kroz te aktivnosti.
Globalizacija ... 3
Naučno je dokazana i društveno je prihvaćena činjenica da, na primer, požarno
eksploziona problematika i rizici vezani sa istom predstavljaju jedan od globalnih
problema savremenog sveta sa velikim materijalnim i drugim (ekološkim, socijalnim
i ostalim) posledicama. Neka istraživanja vršena u Sjedinjenim američkim državama
pokazuju da se u proseku oko 40% malih firmi gasi nakon nastalih požara i eksplozija.
Razlozi za to su višestruki: nemogućnosti adekvatne naplate nastalih šteta, gubitak
kadrova i kupaca od strane konkurencije, uništavanje dokumentacije i dr. Zato se
danas na probleme požara i eksplozije gleda sve više, pre svega kao na ekonomsko
- tehnički problem. U svetu se stalno vrše istraživanja na polju iznalaženja maksi-
muma sigurnosti uz optimalna ekonomska ulaganja. Ova pitanja su veoma aktuelna
i kod nas, a posebno u vreme ekonomske krize.
Štete, bilo da su one posledica prirodnih katastrofa ili ljudskih aktivnosti, pred-
stavljaju ozbiljan problem u mnogim zemljama sveta, ugrožavaju život i zdravlje
ljudi, uništavaju imovinu, prouzrokuju gubitke, što znači da sve značajnije utiču na
život ljudi, poslovanje firmi, a time, i na ukupnu ekonomiju.
Po svojoj suštini osiguranje je uvek povezano sa štetom. Šteta je zapravo motiv
nastanka osiguravajućeg odnosa. Buduća, eventualna šteta ako je njen psihički priti-
sak dovoljan kao izraz rizika (mogućnost štete) izaziva potrebu zaštite od rizika. Ova
je potreba uvek prisutna i trajna.
Preuzimanje rizika takođe predstavlja rizik i za osiguravača. Zbog toga je potreb-
no da osiguravač što tačnije prikupi informacije o stvarnoj težini rizika kojeg preuz-
ima u osiguranje. Isto tako mora da ispita i kojim zakonitostima podležu rizici koje
želi da preuzme.
Štete koje se preuzimaju osiguranjem mogu da nastanu ili kao posledica prirod-
nih opasnosti ili čovekove delatnosti. Osiguravači preko svojih uslova osiguranja
definišu rizike koje prihvataju, kao i obim opasnosti koje pokrivaju u slučaju ost-
varenja štetnog događaja. Prirodne opasnosti su takvog karaktera da na njih čovek
ne može bitno da utiče, a teško ih je predvideti i po intenzitetu i po broju. Prirodna
katastrofa podrazumeva štetni događaj prouzrokovan prirodnim silama.
Štete nastale delovanjem ljudi (kao na primer, automobilske nesreće, zagađenje
čovekove sredine i sl.) lakše su za kontrolisanje i upravljanje, mada najnoviji događaji
terorizma govore o velikim problemima i u ovoj oblasti.
Na slici I -1, koja ilustruje kretanje šteta u posmatranom periodu od 35 godina,
očigledan je stalni rast šteta koje su posledica prirodnih katastrofa. Jedini izuzetak je
2001. godina, u kojoj su posledice terorističkog akta 11. septembra imale dominan-
tan uticaj na visinu šteta u svetu1.
1 Swiss Reinsurance Company Sigma 01/2008, www.swissre.com
4 Upravljanje rizicima i osiguranje

Slika I – 1.
Značajne prirodne katastrofe u Evropi u 2006-toj godini date su u tabeli I-1, prema2:
Tabela I-1.
Ukupna Osigurana
Mesec Oblast Štetni događaj Opis štete šteta u šteta u mil.
mil.US$ US$
Januar - Ispadi energana i štete
Evropa Snežne padavine na infrastrukturi 1.000 500
Februar
Zapadna i Poplave zbog
Mart - Rekordni nivoi reka Elbe i
Istočna topljena snega i Dunava i pucanje brana 500 50
April Evropa obimnih kiša
Nemačka, Poplave i oluja sa Štete na zgradama,
Juni vozilima i infrastrukturi 500 300
Austrija gradom
Otkazi na
Požari usled termoelektranama,
Juli Evropa oštećenja na prugana 800
toplotnog talasa i štete u poljoprivredi i
šumarstvu
Avgust Mađarska Oluja Oštećeno oko 3.500 kuća 10 15
i veliki broj vozila
Norveška, Rušenje brana, pad
Oktobar - Švedska, Zimska naftne platforme i prekidi 500 250
Novembar Finska, nepogoda dovoda energije
Nemačka
Engleska, Jaka oluja sa Oštećenja na obalama
Decembar posebno pljuskovima, i nasipima uz reke, 6 3
London Tornado oštećeno preko 150 kuća
2 Topics Geo, Natural catastrophes 2006, Analyses, Assessment, Position, Munich Re Group, 2007.,
www.munichre.com
Globalizacija ... 5
Sveukupna šteta u Evropi tokom zime 2005/2006. iznosila je cca 1 milijardu US $.
Tokom 2006. u Evropi je bila rekordno topla jesen, u USA rekordni šumski požari, a
arktički led se topi mnogo brže nego što je to predviđeno.
Prema statističkim praćenjima ovo je bila četvrta najtoplija, ikada zabeležena go-
dina na severnoj hemisferi, sa devijacijom od +0,56oC u poređenju sa prosekom za
normalni klimatski period 1961-1990. (14,6oC), a na globalnom svetskom nivou 6.
najtoplija godina.
Zato sektor osiguranja mora da svojom procenom rizika obuhvati i klimatske
promene i da na taj način adekvatno uskladi svoj proizvod, odnosno osiguranje. Ovaj
pristup se zasniva na proučavanju klimatskih promena koje je sprovela Federacija ev-
ropskog osiguranja i reosiguranja (Comite Europeen des Assurances) i koje je janu-
ara 2007. predstavljeno Evropskom parlamentu.
Broj štetnih događaja koji su posledica prirodnih šteta u 2006. bio je veći
nego u prethodnim godinama i iznosio je 850 u poređenju sa 700 iz prethodnog
desetogodišnjeg perioda. Prema statistici 91% šteta posledica je vremenskih nepo-
goda, a samo 9% je posledica zemljotresa i vulkanskih erupcija.
Broj štetnih događaja po godinama, koji su izazvani prirodnim katastrofama, a
prema tipu štetnog događaja dat je na slici br. I – 2, a apsolutne vrednosti i trend
ukupnih i osiguranih šteta dat je na slici br. I – 33:
Slika I – 2.
3 Swiss Reinsurance Company , Preliminary sigma estimates of catastrophe losses in 2006, www.swissre.com

Slika I – 3.
U izveštaju jednog od vodećih reosiguravača sveta „Munich-Re” u 2008. godini

štete koje su posledice katastrofalnih događaja su 50% veće od šteta u 2007. godi-
ni. Karakteristično je, da je broj štetnih događaja opao, ali je intenzitet šteta i broj
žrtava porastao. Prema proceni, ogromnim materijalnim i ljudskim žrtvama najviše
su doprineli tropski cikloni i zemljotres u kineskoj oblasti Sečuan, u kome je poginulo
70.000 ljudi. Gubici, čiji su uzrok bile vremenske neprilike, u 2008. godini je treći po
veličini. Rekordna je bila 2005. godina na koju su uticali uragani Katrina, Rita i Vilma
i 1995. godine kada je japanski grad Kobe, bio pogođen zemljotresom.
Povećanju broja ekstremnih vremenskih neprilika koje su uzrok prirodnih katastro-
fa, najverovatnije doprinose klimatske promene, čiji se dugoročni trend nastavlja.
UNEP (United Nations Environmental Program – Program Ujedinjenih nacija za
životnu sredinu) u svom izdanju o klimatskim promenama iz 2007.4 daje tabelu (ta-
bela I-2) koja pokazuje uticaj klimatskih promena na razne vrste osiguranja:
Tabela I-2.
EKSTREMNI KLIMATSKI USLOVI GRANA OSIGURANJA NA KOJU UTIČU

Zdravstveno osiguranje
Veliki broj vrelih dana i toplotni talasi Životno osiguranje
(ekstremne temperature) Osiguranje imovine i poljoprivrednih useva
Osiguranje prekida poslovanja
Osiguranje imovine, vozila i poljoprivrednih useva
Hladni talasi i mnogo obimnije i intenzivnije Osiguranje prekida poslovanja
padavine Zdravstveno osiguranje
Pomorsko osiguranje
Osiguranje imovine, vozila, aviona i poljoprivrednih
Povećani intenzitet oluja na umerenim useva
geografskim područijima Osiguranje prekida poslovanja
Životno osiguranje
4 UNEP, Climate Change 2001: Working group II: Impacts, Adaptation and Vunerability, Chapter 8:
Insurance and other Financial Services, Switzerland, 2007, www.ipcc.ch
Globalizacija ... 7
Na slici I – 4 su prikazane štete izazvane ekstremnim vremenskim nepogodama5
Slika I – 4.
Broj katastrofalnih događaja koji su posledica vremenskih nepogoda rastao je tri

puta brže od broja nesrećnih događaja koji nisu povezani sa vremenskim prilikama.
Ekonomske štete koje su posledica ovih događaja povećale su se za deset puta na
globalnom nivou (preračunato na sadašnju vrednost) u periodu 1950-1990, što je
mnogo više od nivoa inflacije. Udeo osiguranja u ovim štetama porastao je od zane-
marljivog do 23% u 1990-tim godinama.
2. RAZLOZI ZA PORAST PRIRODNIH KATASTROFA
Zajedno sa mnogim značajnim i konstantnim promenama na zemlji, na po-

rast prirodnih katastrofa koji je poprimio dramatične razmere poslednjih deceni-
ja, najznačajnije je uticao globalni rast broja stanovnika i ostali događaji u vezi sa
tim, kao što su urbanizacija, izgradnja u oblastima koje su visoko izložene riziku i
promene u životnoj sredini.
5 UNEP/GRID, Climate Change Graphics, Norway, Feb. 2005, www.grida.no

Porast broja stanovnika koji je bukvalno doživeo eksploziju u poslednjih 100
godina pokretač je koji stoji iza skoro svih opasnosti koje u budućnosti očekuju
čovečanstvo. Neki bitni resursi, naročito osnovna potreba za pitkom vodom, već
ponestaju u mnogim delovima sveta. Tako primera radi, fosilna goriva će se vrlo brzo
iscrpsti, a čovečanstvo nastavlja da raste skoro bez ograničenja, što će imati znatan i
trajan uticaj na stanje životne sredine.
Urbanizacija će biti jedan od centralnih problema budućnosti naročito u pogledu
katastrofalnih rizika. Najveće prirodne katastrofe javljaju se u gradovima i gusto
naseljenim područjima. Katastrofalne štete javljaju se na mestima izuzetno inten-
zivnog prirodnog štetnog događaja sa velikom koncentracijom ljudi ili materijalnih
dobara. Katastrofalni rizik je stoga u direktnoj vezi sa brojem gradova koji su izloženi
rizicima. A danas je sve više gradova sa preko milion stanovnika. Populaciju od preko
milion stanovnika imalo je 1950. godine 83 grada u svetu, a danas je taj broj narastao
na 360. Što se tiče megapolisa (gradova sa više od 10 miliona stanovnika) 1950. go-
dine postojao je samo jedan, a sada ih je petnaest. Kako broj stanovnika raste, širi se
i područje koje zahvataju gradovi, pri čemu se gradi i u oblastima visoko izraženog
rizika kao što su to plavne ravnice i zone šumskih požara.
Slika I – 5. Efekat staklene bašte
Ovako intenzivan razvoj u poslednjih 150 godina prouzrokovao je porast koncen-

tracije ugljen dioksida u atmosferi, zbog čega je došlo do pojačanog efekta staklene
bašte, većeg aerozagađenja i ubrzanijeg otopljavanja. Ovako pojačan efekat staklene
bašte uslovio je povećanje srednje globalne temperature za 0,3 do 0,6% u XX veku,
što bi u normalnim uslovima trajalo 1.200 do 1.500 godina.
Globalizacija ... 9
Povećana koncentracija gasova u atmosferi zemlje – GHG gasova (ugljen-dioksi-
da – CO2, metana – CH4, azotnog oksida – N2O, halogenizovanih gasova, ozona – O3
i vodene pare) dovodi do stvaranja dodatnog sloja u atmosferi koji sprečava, što ne bi
trebalo, da se dodatno infracrveno zračenje gubi u svemiru. Zbog toga se veliki deo
ove energije vraća na zemlju i uzrokuje dodatno zagrevanje površine naše planete. U
tabeli I-3 dati su podaci o izvorima GHG gasova i njihovom prisustvu u atmosferi.
Tabela I-3.
Gas Izvori Učešće (%)
Korišćenje energije, seča šuma, promena namene zemljišta,

CO2 65
proizvodnja cementa
Gubitak u distribuciji prirodnog agsa, fermentacija stajskog
CH4 đubriva, pirinčana polja, otpad, deponije, sagorevanje biomase, 20
kanalizacija iz domaćinstava
Halogena
Industrijska, rashladna tehnika, aerosoli, pene, rastvarači 10
jedinjenja
Đubreno zemljište, raščišćavanje zemljišta, proizvodnja kiselina,
N2O 5
sagorevanje biomase, sagorevanje fosilnih goriva
Sagorevanjem fosilnih goriva nastaje oko tri četvrtine emisije CO2, a uništavanjem
šuma ostatak. Prema procenama, svetska potrošnja energije će u narednih 20 godina
porasti za 60%. Prema U.S. Department of Energy u narednih 20 godina potrošnja
uglja će se povećati za 45%, nafte za 58% i prirodnog gasa za 93%. Čak i ako upotreba
uglja ostane na istom nivou kao danas, nivo emisije CO2 će biti preveliki. Tri glavna
industrijska sektora koja vrše emisiju CO2 su: proizvodnja električne energije koja u
emisiji učestvuje sa 42%, transport 24%, i preostala industrija 20%. U preostalih 14%
nalaze se domaćinstva, uslužne delatnosti, itd. Prema prognozama IPCC-a (Intergo-
vernmental Panel on Climate Change), koncentracija CO2 će do 2100. godine dostići
vrednost od 650-970 ppm, što je 3 puta više od vrednosti iz pred-industrijskog pe-
rioda. Kao posledica toga srednja temperatura na površini zemlje će se povećati za
1.4 do 5.8 ºC. Stabilizacija CO2 na 450 ppm zahteva da se u narednih nekoliko dekada
emisija CO2 spusti na vrednost iz 1990. godine, kao što je prikazano na slici I-6.6
Sadašnji rast od 0,2-0,3 stepeni po deceniji predstavlja značajno ubrzanje u
poređenju sa porastom od 0,7 stepeni na svakih 100 godina koji se ostvarivao u
prošlosti. Ubrzanje je takvo da, primera radi, mnoge šume neće biti u stanju da se
adaptiraju na nove klimatske uslove, dolazi do ubrzanog topljenja glečera, leda na
Arktiku i i na Grenlandu, što ilustruje slika I-77.
6 Mesečni Balkan Energy Solutions Team (BEST) e-mail bilten broj 5, maj 2004, iz oblasti elektroenergetskih
sistema, obnovljivih izvora energije, tržišta električne energije i ekologije –, www.balkanenergy.com
7 MET. Institut za proučavanje atmosfere i okeana, Graphic News, London, 2005. godine

Slika I – 6. Porast koncentacije CO2 u atmosferi zemlje
Očekuje se porast nivoa mora od oko 50 cm do 2010. godine, ali ako on bude veći
od predviđenog, a to znači oko 1 m, brojna ostrva kao što su Kiribati, Maršalska ostrva i
Maldivi, gusto naseljena obale (Bangladeš) i područja na deltama reka (Nil, Niger) bili bi
suočeni sa ozbiljnom ugroženošću svoje egzistencije.
Rezultati nedavnog istraživanja navode da na El Ninja i La Ninju takođe mogu uti-
cati klimatske promene. Globalno zagrevanje bi moglo da proizvede učestalije štetne
događaje koje izaziva El Ninjo ili bi moglo da ih intenzivira ili produži.
Sve ove promene i te kako utiču na industriju osiguranja. Ako se neki od ovih
događaja pogrešno protumači, budućnost nekih poslova osiguranja ili čak celokupnog
sektora osiguranja mogla bi biti dovedena u pitanje. Već je sigurno da na osnovu ret-
rospektivnog izračunavanja premije, koja se danas obično koristi u osiguranju, premi-
jski prihod će konstantno zaostajati za sve većim ostvarenim štetama. Stoga, da bi se
efikasno zaštitilo od posledica, osiguranje mora da uzme u obzir promenu klime kod
budućeg izračunavanja cena. To se upravo sada događa na svetskom tržištu, kada su
cene i ograničenja u pokrićima veća nego ikad, jer su tokom zadnjih godina štete u svim
delovima sveta enormno visoke i to u uslovima kada osiguravači finansijskim transakci-
jama ne mogu više da pokrivaju štete koje su veće od premije osiguranja.
Osiguranje ima na raspolaganju sredstva koja mogu da stvore podsticaj za sma-njenje
rizika, kao na primer uvođenje franšize za nižu cenu ili da osiguranik prihvati i sprovodi
preventivne mere i time izvrši minimizaciju štete, ali uz pretpostavku da pridobije svoje
klijente kao i zakonodavce da bi se shvatilo da su interesi opšti.
Posle svetskih iskustava, korisno je navesti i da su 2005. godine, delom i kao posledica
klimatskih promena, u našoj zemlji zabeležene štete od poplava i klizišta ukupne vred-
nosti od cca 11.000.000,00 € (procena Vlade RS). Važno je napomenuti da se naša zemlja
još uvek nalazi na periferiji štetnih događaja koji su posledica klimatskih promena.
Globalizacija ... 11
Slika I – 7. Topljenje leda na Arktiku i Grenlandu
Tokom 2005. i 2006.godine Ministarstvo poljoprivrede zajedno sa Pokrajnskim

sekretarijatom za poljoprivredu a u saradnji sa lokalnom samoupravom, isplatilo je
sredstva na namenske tekuće račune poljoprivrednih proizvođača koji su pretrpeli
štete od poplava na podučju južnog Banata u ukupnom iznosu od 194.556.149,50
dinara.
Prema podacima preduzeća „Srbijašume”, štete od požara koji su tokom 2007.
godine zahvatili oko 12.000ha iznose oko 500 miliona dinara. Ovde treba napomenu-
ti da u tri najveće osiguravajuće kuće u Srbiji nema osiguranih šuma, nacionalnih
parkova i sl. koji su u vlasništvu države, iako postoji mogućnost za osiguranje šuma
od požara.

3. ŠTETE I BRUTO NACIONALNI DOHODAK
Prosečni efekat nastalih šteta, posebno onih koje nastaju kao posledica požara
i eksplozija, direktno su srazmerni stepenu tehnološkog razvoja društva. Međutim
ovo je samo delimično tačno, jer kada se realizovane štete dovedu u vezu sa bruto
nacionalnim dohotkom, može se zaključiti da je relativni udeo posledica akcidenata
u BND mnogo veći kod manje razvijenih zemalja.
Raspoloživi zvanični podaci svetskog centra za statistiku požara, ekonomski
izražene, čine oko 1% BND razvijenih zemalja sveta, dok je to učešće kod nerazvijenih
zemalja oko 2%. Ova razlika, sigurno, nije slučajna, ona je rezultat dobro osmišljenih
i organizovanih aktivnosti na polju preventive.
Dakle u razvijenom svetu prisutna su stalna nastojanja, aktivnosti i borba sa po-
tencijalnim akcidentima.
Pitanja za proveru znanja:

1. Objasni uticaj globalizacije i klimatskih promena na rizike i štete u osigu-
ranju.
2. Navedite razloge za porast prirodnih katastrofa.
3. Štete i bruto nacionalni dohodak.
Izvori korišćeni u prvom poglavlju:

1. Swiss Reinsurance Company, Sigma 01/2008, www.swissre.com
2. Swiss Reinsurance Company , Preliminary sigma estimates of catastrophe
losses in 2006, www.swissre.com
3. UNEP, Climate Change 2001: Working group II: Impacts, Adaptation and
Vunerability, Chapter 8: Insurance and other Financial Services, Switzerland,
2007, www.ipcc.ch
4. UNEP/GRID, Climate Change Graphics, Norway, Feb. 2005, www.grida.no
5. Mesečni Balkan Energy Solutions Team (BEST) e-mail bilten broj 5, maj
2004, iz oblasti elektroenergetskih sistema, obnovljivih izvora energije, tržišta
električne energije i ekologije –, www.balkanenergy.com
6. MET. Institut za proučavanje atmosfere i okeana, Graphic News, London,
2005. godine
7. Topics Geo, Natural catastrophes 2006, Analyses, Assessment, Position, Mu-
nich Re Group, 2007www.munichre.com
Globalizacija ... 13
II
O
E
D
ZNAČENJE I PRISTUPI
U
DEFINISANJU RIZIKA
definisanje rizika ... 15

Rizik je mnogoznačan, višedimenzionalan i kompleksan pojam koji je svakod-
nevno prisutan u ljudskom životu.
Cilj je da se da što sveobuhvatna, a ipak koncizna definicija rizika, uzimajući u
obzir sva njegova značenja.
Međutim, da bi se ovaj fenomen u potpunosti shvatio, potrebno je sagledati sve fak-
tore koji ga uslovljavaju i određuju i objasniti njihovu korelaciju sa funkcijom rizika.
Sam izraz rizik je španskog porekla RISCO i označava opasnost koja preti bro-
dovima. U istoriji osiguranja rizici mora su veoma značajni, jer se osiguranje kao
delatnost razvijalo upravo počev od pomorskih rizika.
Rizik je sastavni deo ljudskog postojanja i ljudi su uvek bili suočeni sa rizikom,
bilo zbog promene okruženja, nepredviđenih okolnosti ili zbog prevare. Svuda gde
postoji ljudska aktivnost koja je vezana za objekte, tehnologije, mašine, proizvode,
kretanje ili investiranje prisutni su i rizici. Stoga mi živimo sa rizikom i strpljivo ga
podnosimo, svesni smo njegove prisutnosti ali nismo u mogućnosti da ga se oslobodi-
mo. Na same posledice rizika se, u manjoj ili većoj meri, može uticati preventivnim
aktivnostima ali uvek postoje i slučajevi u kojima se ne može ili je neracionalno delo-
vati preventivno. U najvećem broju slučajeva se bavimo samo posledicama rizika, jer
je nivo prethodnih informacija o riziku zanemarivo mali ili nikakav. Međutim, danas,
kada imamo na raspolaganju moderne informacione tehnologije, razvijenu teoriju
rizika i aktuarstvo, olakšano je pitanje merenja i kvantifikacije rizika.
Sam pojam rizika je oduvek privlačio pražnju velikog broja istraživača i naučnika,
ali uglavnom sa različitih aspekata, tako da ni do danas nemamo jedinstvenu defi-
niciju rizika. Nije problem samo u razlici pristupa već i u pojavnoj prirodi rizika,
što je postalo fenomen, pa rizik nije ni moguće jednozačno pojasniti. Pojam rizika je
vrlo relativizovan, ali svim rizicima je zajedničko to da moraju biti budući i neizvesni
događaji.
Naime, reč rizik je čest u svakodnevnoj komunikaciji, procenjivanju ili odlučivanju
pojedinaca, kolektiva i zajednica i to, uvek, prilikom analize izvesnosti ostvarivanja
sadašnjih opredeljenja pod uticajem budućih faktora delovanja. To znači, da reč
rizik obuhvata sumnju u budući ishod sadašnje odluke, odnosno nastupanje takvog
štetnog događaja koji za sobom povlači ekonomski ili neki drugi gubitak.
Ekonomisti, naučnici, teoretičari rizika, statističari i aktuari, svi oni imaju sopst-
veni koncept rizika. U najširem smislu rizik označava moguću promenjivost rezul-
tata oko neke očekivane vrednosti. Samu očekivanu vrednost treba posmatrati kao
ishod/rezultat koji se prosečno i događa u slučaju kada su neka osoba ili poslovanje
stalno izloženi istom tipu rizika.
Definisanje rizika ... 17

Kada se kaže da postoji rizik u određenoj situaciji, podrazumeva se neizvesnost
u pogledu ishoda i verovatnoće da ishod bude nepovoljan, odnosno takva situacija u
budućnosti kod koje postoji više alternativnih rešenja sa određenim verovatnoćama
realizacije. Znači da se rizik može definisati kao nesigurnost u odnosu na dešavanje
neke štete8.
Zbog njegove mnogoznačnosti, imaginarnosti, višedimenzionalnosti, pojavnog ob-
lika i sl. rizik s razlogom možemo prihvatiti i posmatrati kao misaoni pojam, odnosno
fenomen koji je stalno apstraktno prisutan, a realno je osetan samo povremeno. Sa
naučnog aspekta, rizik možemo vezati i za pojam entropije, pri čemu je verovatnije
događanje rizika u sistemima sa većom od sistema sa manjom entropijom.
U modernoj teoriji rizika postoje mnoge definicije rizika koje zavise od primene
ekonomskih, pravnih, organizacionih, tehničkih i drugih kriterijuma kao i oblasti
primene.
Danas tako postoje mnoge definicije rizika kao, na primer, rizik je mogućnost da
dođe do negativnog odstupanja od očekivanog (planiranog)9, rizik je budući neiz-
vestan događaj10, rizik je varijacija mogućih ishoda u datoj situaciji u budućnosti (ako
je moguć samo jedan ishod, onda je varijacija, pa prema tome i rizik jednak 0, a
ako je moguće više ishoda, rizik nije 0; što je veća varijacija veći je i rizik)11, rizik je
stanje u kojem postoji mogućnost negativnog odstupanja od poželjnog ishoda koji
očekujemo i kojem se nadamo12, rizik predstavlja neizvesnost u pogledu štete13, rizik
je objektivna sumnja u ishod date situacije, rizik je neizvesnost u dešavanju ekonom-
skog gubitka, rizik je verovatnoća pojave poremećaja u projektovanom tehničko-
organizacionom sistemu, a čije su posledice poslovno-ekonomski gubitak”14.
Jedna od često citiranih definicija u literaturi glasi: rizik je stanje u kojemu postoji
mogućnost negativnog odstupanja od poželjnog ishoda koji očekujemo ili kojemu se
nadamo15. Na primer, ista je verovatnoća da će neko izgubiti 1 dinar i 1000 dinara, ali
je veličina gubitka u drugom slučaju veća, jer je odstupanje od onoga čemu se poje-
dinac nadao, odnosno da se ne izguibi 1000 dinara veće nego kada se izgubi 1 dinar.
Ako pak postoji ista veličina mogućeg gubitka, odnosno ako dva čoveka imaju svako
po 1000 dinara, veći rizik je kod onog čoveka kod koga postoji veća verovatnoća da
će izugbiti ovaj novac.
8 George E. Rejda, Principles od Risk Management and Insurance, 10th Edition, Addisom Wesley,
Boston, 2008, str. 3
9 D. Stamenović, L. Vasić, M. Grbović, Risk Menadžment i osiguranje, Preventivno Inženjerstvo, Broj
2/2001, str. 5
10 Gordana Fusek, Upravljanje rizikom u osiguranju, Časopis Svijet Osiguranja, broj 4/2005, str 1
11 E. J. Vaughan i T. M. Vaughanm Osnovi osiguranja-upravljanje rizicima, prevod sa engleskog jezika,
Mate, Zagreb, 2000,
12 Ivo Andrijanić i Ksenija Klasić, Tehnika osiguranja i reosiguranja, Zagreb, 2002, str 4
13 T. Gustavson, Risk Management and Insurance, 10th Edition, South-Western College Publication,
International Thompson Publishing, USA, 1998, str. 3
14 Vujović R., A.S. Jovanović., J. Todorović, „Unapređenje metoda upravljanja rizikom u industrijskim
postrojenjima”, Tokovi osiguranja, br. 1-2, novembar 2003.
15 Ivo Andrijanić i Ksenija Klasić, Tehnika osiguranja i reosiguranja, Zagreb, 2002, str 4

Sve ove definicije upućuju na to da je pojam rizika svojevrstan fenomen pa čak i
važno filozofsko pitanje. Zbog svega toga može se reći da je rizik imaginacija sve do
momenta njegove egzekucije.
Iz svega napred iznetog može se zaključiti da se u osnovi pojam rizik po neki put
koristi u specifičnom smislu da opiše promenljivost oko očekivane vrednosti, a drugi
put da opiše očekivane štete, kako je to prikazano na slici II-1.16
Međutim, bez obzira na to koje se značenje rizika koristi veći rizik obično podra-
zumeva i veće troškove.
Slika II – 1. Dva značenja rizika
Onoga trenutka kada se na bilo koji način želi utvrditi mera opasnosti od štetnog
događaja u nekom sistemu, moraju se utvrditi granice tog sistema, a takođe se mora
ograničiti i vreme u kome se mera opasnosti utvrđuje. Ako se konstatuje da je meru
neke opasnosti najbolje utvrđivati preko verovatnoće nastanka štetnog događaja i
veličine njegovih posledica, onda se pojam rizik može shvatiti kao kompleksna
veličina koja obuhvata verovatnoću nastanka štetnog događaja i očekivanu veličinu
posledice tog događaja u nekom zaokruženom sistemu i tokom nekog vremen-
skog intervala ili određenog procesa, što se može predstaviti slikom II - 2. Iskazano
matematičkim jezikom glasi:
R(T) = P (T) x L (T)
gde je:
T – neželjeni rizični ili štetni događaj
R(T) – rizik od događaja T
P(T) – verovatnoća da će se događaj T i odigrati
L(T) – veličina štete koju bi izazvao događaj T
16 Harrington and G. Niehaus, Risk Management and Insurance, Second edition, The McGroe-Hill
Co. 2003

Slika II – 2. Šematski prikaz rizika
Ova matematička relacija rizika često izaziva, sa teoretskog i matematičkog as-

pekta, određena podozrenja i nerazumevanja. Glavni nesporazum leži u činjenici
da se rizik izražava kao proizvod dve komponente: jedna koja je realna (posledice) i
druga koja je imaginarna, odnosno koji je čovek definisao i nazvao verovatnoća17.
Delatnost osiguranja je povezana sa velikim brojem različitih vrsta rizika koji su
konstantno prisutni i koji se mogu realizovati sa različitim intenzitetima. Osnovna
delatnost osiguravajućih kompanija je pokriće takozvanog aktuarskog rizika, tj. ri-
zika ostvarenja određenog štetnog događaja na predmet osiguranja i za čije pokriće
osiguranik uplaćuje premiju osiguranja. Stoga se sa stanovišta osiguranja, rizik se
može definisati na sledeće načine:
Rizik je osnovni činilac, osnovna pretpostavka, bez čega osiguranje ne bi moglo
postojati18.
Rizik je opasnost od nastanka ekonomski ili društveno štetnog događaja koji
podrazumeva osiguračevu obavezu da nadoknadi štetu, odnosno isplati osiguranu
svotu u skladu sa uslovima osiguranja19.
Rizik je mogućnost događanja slučajnog štetnog delovanja osigurane opasnosti
na predmet osiguranja u nekom budućem razdoblju20.
Rizik je samo zamišljena opasnost od dešavanja štetnog događaja i kada se on
ostvari tada je već reč o određenom osiguranom slučaju21.
17 Haimes Y.,Risk modeling, assessment and management, John Wiley and Sons, New York, 1998.
18 Boris Marović, Osiguranje i Špedicija (drugo izmenjeno izdanje), Tehnički fakultet „Mihajlo Pupin”,
Zrenjanin, Novi Sad, 1999
19 Nebojša Žarković, Reosiguranje sa saosiguranjem, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2006
20 M. Bijelić, Osiguranja i reosiguranje, Tectus, Zagreb, 2002
21 Boris Marović, Nebojša Žarković, Leksikon osiguranja, DDOR Novi Sad, 2002

Kao pravni pojam rizik je u materiji osiguranja elemenat pravnog odnosa osigu-
ranja za koji su vezane obaveze osiguravača i osiguranika. Pravni pojam rizika pred-
stavlja mogućnost nastupanja neizvesnog događaja koji ne zavisi od isključive volje
zainteresovanih lica i čije je osiguranje dopušteno zakonom, javnim poretkom i mo-
ralom22.
Naš zakon o obligacionim odnosima daje pojam rizika kao „Događaj s obzirom
na koji se zaključuje osiguranje (osigurani slučaj) koji mora biti budući, neizvestan i
nezavisan od isključive volje ugovarača”.
Kada se razmatra mesto i uloga tehničkih nauka u upravljanju rizikom, po našem
mišljenju najprihvatljivija definicija pojama rizika glasi: rizik je verovatnoća pojave
poremećaja u projektovano-tehničko organizacionom sistemu ili njegovom pod-
sistemu, a čije su posledice poslovno-ekonomski gubitak.
Ako kao projektovano-tehnički organizacioni sistem pretpostavimo neko
postrojenje, odnosno osigurani objekat onda se ova definicija lepo može prikazati
slikom II-3 gde se vidi da verovatnoća pojave poremećaja predstavlja rizik koji može
da izazove poremećaje u poslovno-ekonomskom rezultatu datog objekta.
Neophodno je stalno istraživati mogućnosti za redukcije rizika. Rizik, koji se
definiše kao proizvod verovatnoće i posledice, uvek se posmatra za pretpostavljene
scenarije u konkretnim situacijama i okolnostima nastanka opasnosti i očekivanog
štetnog događaja.
Slika II – 3. Rizik za scenario Si
22 Predrag Šulejić, Pravo osiguranja, Dosije, Beograd, 2005

1. POJMOVI POVEZANI SA RIZIKOM
Pre nego što se pređe na dalje proučavane rizika, moraju se razjasniti neki osnovni
pojmovi koji su tesno povezani sa fenomenom rizika, pa se može reći i da su to ele-
menti rizika. To su:
 neizvesnost
 opasnost
 hazard
 neposredan uzrok
 šansa ili mogućnost da se šteta dogodi
 štetni događaj
 šteta,
1.1 Neizvesnost
Pošto se izraz neizvesnost često koristi u vezi sa rizikom, pa čak i dolazi do mešanja
ova dva pojma, to je potrebno objasniti vezu između ova dva pojma. Naime, pojmovi
„rizik i neizvesnost” imaju veoma kratku istoriju u ekonomiji. Frank H. Knight je
1921. godine u svojoj raspravi „Rizik, Neizvesnost i Profit” prvi put sugerisao ideju da
rizik i neizvesnost mogu biti relevantni za ekonomske analize. On je povezao profite,
partnerstvo u preduzetništvu i samu egzistenciju sistema slobodnog preduzetništva
sa risikom i neizvesnošću. Prema njegovoj interpretaciji „rizik” se odnosi na situacije
u kojima donosilac odluke može da koristi matematičke verovatnoće na slučajnosti
sa kojima se suočava. Na suprot tome, njegova definicija „neizvesnosti” odnosi se
na situacije u kojima se ova slučajnost ne može izraziti preko izraza određenih
matematičkih verovatnoća.
Posle njega ekonomisti su konačno ove pojmove počeli da uzimaju u obzir pa su
1944. pojmove rizik i neizvesnost u ekonomskoj teoriji koristili John von Neumann i
Oskar Morgenstern kada su objavili svoju teoriju igara u ekonomskom ponašanju23, a
Oskar Lange je iste godine pozvao u pomoć rizik i neizvesnost da bi objasnio pojmove
kao profit, odluke o investiranju, zahteve za obrtna sredstva, finansiranje, veličinu i
strukturu firmi, proizvodnu fleksibilnost, itd.
Veliku barijeru u većini ovih ranih radova činilo je to što nije postojalo tačno
definisano značenje neizvesnosti i rizika u smislu njihovog uticaja na ekonomske
odluke. Međutim, ni dan danas nije gotova rasprava o „riziku naspram neizvesnosti”
i verovatno će se još dugo o tome raspravljati u naučnim krigovima. Stoga ćemo mi
ovde prikazati neka gledišta i stavove koji se odnose na ove pojmove.
23 Choice under Risk and Uncertainty, The History of Economics Through website, http://cepa.newschool.
edu/het/home.htm

Kad se pomisli na neizvesnost obično se pod time podrazumeva neka sumnja koja
se zasniva na nedostatku znanja o tome šta će se dogoditi, ili šta se neće dogoditi u
budućnosti24, odnosno to je sumnja u našu mogućnost da predvidimo budući ishod
sadašnje akcije25. Ovaj pojam je suprotan pojmu izvesnost koji označava sigurnost u
pogledu ishoda određene situacije, odnosno da ne postoji nikakva sumnja. Kada neki
student kaže „Verujem da ću položiti ispit”, on izražava svoje uverenje o ishodu ispita.
Međutim, kada kaže „ Nisam siguran koju ću ocenu dobiti na ispitu” on iskazuje ne-
dostatak znanja o ishodu ispita. Neizvesnost je, prema tome, jednostavno psihološki
odraz nedostatka saznanja o budućnosti, odnosno ovaj termin opisuje stanje uma.
Neizvesnost nastaje kada neka osoba oseti da njegovo znanje o ishodu date situacije
nije sigurno.
Ponekad se pojam neizvesnost izjednačava sa pojmom rizika, iako je neizvesnost
samo jedan od činilaca rizika. Neizvestan je događaj za koji se ne zna da li će uopšte
nastati ili, recimo, u pogledu smrti, ako i znamo da će se desiti, ne znamo kada će to
biti26. To je nepostojanje znanja o budućnosti, odnosno stanje svesti koje je okarak-
terisano sumnjom zato što ne postoji saznanje o tome da li će se nešto u budućnosti
dogoditi ili se pak neće dogoditi. Neizvesnost i rizik se međusobno odnose propor-
cionalno, a izvesnost i rizik obrnuto proporcionalno. Što je stepen neizvesnosti ma-
nji, i rizik će biti manji i obrnuto.
Prema pravnom tumačenju27 ono što je mogućno nije samim tim i sigurno da će
se dogoditi. Stoga je i neizvesnost elemenat osiguranog rizika različit od mogućnosti
(iako se nužno nadovezuje na njega). Neizvesnost je takođe elemenat rizika utkan u
samu bit osiguranja: pokrivanje rizika koji će sigurno nastupiti u određeno vreme
značilo bi za osiguranika uklanjanje aleatornosti ugovora i vodilo bi zaključivanju
posla suprotnog javnom poretku i moralu. Stoga se u svim zakonodavstvima ugo-
voru o osiguranju smatra po pravilu ništavnim ako se u času njegovog zaključenja
već bio desio događaj koji predstavlja osigurani slučaj, ili ako je već tada bila prestala
mogućnost da se on dogodi.
Sam pojam neizvesnosti nije apsolutnog karaktera; neizvesnost može postojatu u
pogledu toga da li će se neki slučaj dogoditi, ili neće (na primer da li će doći do požara
ii neće), kao i u pogledu toga kada će se neki događaj odigrati (čovek je smrtan i si-
gurno će umreti, ali se ne zna kada).
Postojanje rizika – stanje ili splet okolnosti u kojima se može dogoditi neka šteta
ili gubitak – stvara neizvesnost kod pojedinca koji prepoznaju rizik.
24 Emmet Vaughan, Therese Vaughan, Essentials of Insurance: A Risk Management Perspective, John
Wiley and Sons, Inc., 1995
25 C. Arthur Williams, Jr., Michel L. Smith and Peter C. Young, Risk Management and Insurance,
Irwin/McGraw-Hill, International Editions 1998
26 Boris Marović, Nebojša Šarković, Leksikon osiguranja, DP „Budućnost”, Novi Sad, 2002
27 Predrag Šulejić, Pravo osiguranja, Dosije, Beograd, 2005

Ako se pod rizikom podrazumeva splet okolnosti pod kojim se može dogoditi
neka šteta onda je neizvesnost psihološki odraz neznanja o budućnosti koji se stvara
kod pojedinca koji prepoznaje rizik28.
Kada postoji rizik, ishodi se ne mogu predvideti sa sigurnošću, stoga rizik izaziva
neizvesnost. Međutim, za razliku od neizvesnosti koja je subjektivni koncept i koja se
ne može direktno meriti, rizik je objektivni koncept, što znači da se on može meriti
(slika II-4).
Slika II – 4. Razlika između rizika i neizvesnosti
Ako na primer, zamislimo neizvesnost kao maglu koja planinara sprečava da sa-
gleda opasne planinske puteve, on će verovatno zaključiti da je bolje sačekati da se
magla podigne nego da se uputi po magli putem koji ne poznaje. Kada se magla po-
digne on vidi da put nije lak i da postoje opasna mesta, ali sada, pošto ima jasnu sliku
puta, može da odluči da započne sa penjanjem na planinu. Ovde se znači osnovni
rizik (opasan put) nije smanjio, niti je pak smanjena odbojnost planinara prema rizi-
ku, ali je njegova odluka proporcionalna postojećem riziku29.
Razlika između rizika i neizvesnosti najbolje može da se sagleda preko verovatnoće
nastajanja nekog budućeg događaja. Naime, neki događaj može biti neostvariv,
odnosno nije moguć i neće se dogoditi (verovatnoća je 0) ili izvestan, odnosno sig-
urno će se dogoditi u budućnosti (verovatnoća je 1), što matematični izraženo glasi:
0 ≤ p ≤ 1.
Ovaj izraz znači da u slučaju kada postoji rizik verovatnoća njegovog događanja
leži između vrednosti 0 i 1. Međutim, kada verovatnoća događanja nekog događaja
nije uopšte poznata onda je da taj budući događaj neizvestan (tabela II-1).
28 I. Andrijanić i K. Klasić, Tehnika osiguranja i reosiguranja, Mikrorad, Zagreb, 2002, str. 4

29 G. Fusek, Upravljanje rizikom u osiguranju, Časopis svijet osiguranja, broj 4, Zagreb, 2005, str. 5

Tabela II-1.
Budući događaj Verovatnoća događanja (p)
Izvestan p=1
Rizičan 0<p<1
Nemoguć p=0
Neizvestan p= nepoznato
Najočigledniji troškovi rizika su troškovi same štete, odnosno troškovi nastali

zbog uništene imovine, povrede ljudi ili sudske parnice zbog odgovornosti. Međutim
postoje i drugi troškovi rizika koji nisu toliko očigledni, a to su troškovi povezani
sa neizvesnošću. Čak i kada se ne dogodi šteta, samo prisustvo rizika i neizvesnosti
mogu da nametnu troškove. Naime, osoba koja nikada nije izazvala automobilsku
nesreću zbog straha i brige da se to ne dogodi ima i troškove osiguranja koje mora da
plaća, čak i ako se šteta nikada ne dogodi u budućnosti.
Na organizacionom nivou, troškovi neizvesnosti se najbolje mogu sagledati u
domenu pogrešnog lociranja resursa. To znači da organizacija ne razmešta svoje
resurse na optimalni način, jer neizvesnost zamagljuje njene procene, ili zbog straha
od gubitaka data kompanije ne investira u određene aktivnosti.
Kod kompleksnih aktivnosti kao što je to na primer, neki poslovni poduhvat, neke
osobe su veoma obazrive, dok su druge mnogo agresivnije, u zavisnosti od toga kako
koji pojedinac sagledava rizik u datom poduhvatu. Ovo sagledavanje rizika zavisi od
informacija koje jedna osoba može da koristi da bi procenila mogućnost ishoda, kao
i od sposobnosti pojedinca da proceni date informacije. Samo jezičko tumačenje reči
neizvesnost ne pravi ove razlike, što u ovom slučaju može da bude od velike važnosti.
Drugim rečime postoje različiti nivoi neizvesnosti30, kako je to prikazano u tabeli II-2.
Nivo 1 predstavlja najniži nivo neizvesnosti, identifikovani su svi mogući ishodi
i poznata nam je verovatnoća događanja. Ovaj nivo se može opisati i kao objektivna
neizvesnost.
Kod nivoa 2 ne postoji sigurnost u pogledu verovatnoća, iako su identifikovani
mogući ishodi. Ovaj nivo se može opisati kao subjektivna neizvesnost i ova neiz-
vesnost je vezana za mnoge poslovne poduhvate, investicione projekte i osigurani
rizik. Kao primer možemo uzeti vlasnika motornog vozila koje može biti oštećeno
u saobraćajnoj nesreći. On može identifikovati moguće ishode; ili će doći do
saobraćajne nesreće ili neće. Ako dođe do nesreće, visina štete može da se kreće
od manjeg iznosa do totalne štete na vozilu. Međutim, većina vlasnika vozila neće
30 C. Arthur Williams, Jr., Michel L. Smith and Peter C. Young, Risk Management and Insurance, Ir-
win/McGraw-Hill, International Editions 1998

imati tačne procene o verovatnoći broja vozila učesnika u saobraćajnim nesećama,
već samo o mogućnostima različitih iznosa štete. Kod nivoa 3 ne postoji sigurnost u
pogledu prirode samog ishoda, jer on nije u potpunosti identifikovan. Primeri neiz-
vesnosti koji spadaju u ovaj nivo su prvi pokušaji svemirskih istraživanja i razvoj
mirnodopske upotrebe atomske energije.
Tabela II-2.
Nivo neizvesnosti Karakteristike Primeri
Nema neizvesnosti Ishod može da se pred- Fizički zakoni, prirodne

vidi veoma precizno nauke
Nivo 1 Ishodi se identifikuju a Igre na sreću, karte,

(objektivna neizvesnost) verovatnoće su poznate bacanje kockica
Nivo 2 Ishodi su identifikovani ali Požar, automobilska

(subjektivna neizvesnost) su verovatnoće nepoznate nesreća, mnoge inves-
ticije
Ishodi nisu sasvim identi- Svemirska istraživanja,

Nivo 3 fikovani a verovatnoće su genetska istraživanja
nepoznate
U ovim projektima, kao i kod mnogih naučnih istraživanja, priroda svih mogućih
ishoda često se ne može identifikovati pre nego što se krene sa izvođenjem projekta.
Nesumnjivo su ljudska želja za proširenjem granica znanja i potreba za ekonomskim
dobitkom, koji je rezultat eksploatacije novih tehnologija, podsticaji da se preduzmu
aktivnosti koje u sebi nose najveći nivo neizvesnosti.
Kako će se odgovoriti na neku neizvesnost delimično će zavisiti od nivoa same
neizvesnosti. Kockarnice mogu predvideti verovatnoću njihovih operacija, iako se
ne može predvideti ishod pojedinih kockara. Najvažniji rizici sa kojima se susreću
organizacije pripadaju nivoima neizvesnosti 2 i 3. Organizacija mora da se pouzda na
metode koje nisu naučne da bi procenila i kontrolisala rizike koji se nalaze na ovim
nivoima neizvesnost.
Nivo neizvesnosti određenog tipa rizika može da zavisi i od entiteta koji se
suočava sa rizikom. Na primer, osiguravaču ili vladi može izgledati da rizik od zem-
ljotresa ima nivo neizvesnosti 2, dok pojedincu taj rizik može da izgleda da pripada
nivou 3. Ova razlika u posmatranju rizika može da bude posledica mogućnosti da se
proceni verovatnoća različitih ishoda. Za razliku od pojedinaca, osiguravač i vlada
imaju resurse za proučavanje fenomena zemljotresa.

Takođe neki entitet koji je suočen sa rizikom može da preduzme akcije koje
mogu da pomere neizvesnost na niži nivo. Mnogi oblici osiguranja od odgovor-
nosti pripadaju nivou 3 neizvesnosti. Ishod izloženosti riziku od odgovornosti zavisi
od budućeg razvoja zakonskog okruženja, što obuhvata propise i zakonske akte za
određivanje da li je neki pojedinac ili entitet odgovoran, i ako je to tako, koliki iznos
pokriva tu odgovornost. Međutim, osiguravači limitiraju iznos koji isplaćuju u tim
slučajevima, što im omogućava da identifikuju bar dva ishoda (najmanji i najveći
iznos) čime postižu da neizvesnost pomere sa nivoa 3 na nivo 2. Drugi primer je ko-
rporativni oblik organizacije, čime se ograničava mogući gubitak inestitora u odnosu
na visinu investiranja.
Opšte uzevši, može se očekivati da osobe koje su nenaklonjene riziku više vole
niže nivoe neizvesnosti i u tom smislu da su spremne da plate informaciju ili pak
neke druge radnje koje spuštaju neizvesnost na niži nivo. Osiguravači su očigledan
primer ovog slučaja. Vozač koji smatra da automobilska nesreća pripada nivou 2, vo-
ljan je da plati premiju osiguranja koja je veća od očekivane vrednosti slučajne štete
da bi dobio polisu koja nadoknađuje štetu. Pošto osiguravač ume da proceni ovaj
rizik, on postavlja njegovu neizvesnost na nivo 1, dok je neizvesnost za pojedinog
vozača na nivou 2 ili 3.
Smanjenje neizvesnosti ima ekonomsku vrednost, jer informacija može da smanji
neizvesnost. Nivo neizvesnosti zavisi od količine i tipa informacija koje postoje da bi
se identifikovali mogući ishodi i procenila njihova verovatnoća.
1.2 Opasnost
Opasnost se razlikuje od pojma rizika i definiše se kao potencijalni uzrok nas-
tanka štete i gubitka31. Opasnost je nešto što može da izazove gubitak neke vrednosti,
kada je ta vrednost izložena uticaju date opasnosti. Opasnosti (kao npr. vatra, oluja,
srčani napad, kriminalna aktivnost i sl.) mogu da deluju samostalno ili kumulativno
sa drugom opasnosti. Ako neka kuća izgori zbog požara, opasnost ili uzrok štete je
vatra. Ako se neki auto ošteti u sudaru sa drugim automobilom, sudar je opasnost ili
uzrok štete. Neke uobičajene opasnosti koje izazivaju oštećenje imovine ili njen gubi-
tak obuhvataju vatru, požar, munje, oluje, grad, tornado, zemljotres, krađe i provale.
Osiguravajuće polise obezbeđuju finansijsku zaštitu od šteta koje su izazvane raznim
opasnostima, koje su obično navedene u polisi.
Opasnosti mogu da budu prirodne (ekstremni događaji u prirodi kao zemljotres,
poplava i sl.) biološke (zarazna bolest, genetska modifikacija) i industrijske prirode
(štetni materijali iz proizvodnog procesa).
31 Mark S. Dorfman, Risk Management and Insurance, 9th edition, Pearson, Prentice Hall, New, jer-
sey, 2007.

1.3 Hazard
Hazard je okolnost koja stvara ili povećava opasnost i rizik, odnosno verovatnoću
da dođe do štetnog događaja i gubitka32, odnosno to je okolnost koja povećava bilo
učestalost bilo ozbiljnost štete. Primer hazarda je čuvanje kanti sa benzinom u garaži,
loše ulično osvetljenje u kraju u kome se dešavaju krađe, pušenje je hazard koji
povećava rizik od karcinoma pluća i sl. Sama po sebi ni jedna od ovih okolnosti neće
izazvati štetu. Međutim, one će neku štetu koja bi se dogodila značajno povećati. Na
primer, požar izazvan u garaži biće mnogo ozbiljniji zbog prisustva kanti sa benzi-
nom, a krađe će biti mnogo učestalije ako je ulično osvetljenje slabo. Znači, u osnovi
hazard vodi ka opasnostima.
Prema američkom rečniku33 hazard označava nesrećan slučaj, šansu da se bude
povređen ili oštećen, opasnost, neočekovani slučajni događaj, izloženost neočekivanoj
šteti, gubitku ili povredi, mogućnost opasnosti ili štete.
Na prvi pogled može izgledati da ovaj termin označava isto što i „rizik”, ali glavna
razlika je u tome što je hazard osobina koja ne zavisi od frekvence ili posledice. Ona
ih može povećati, ali ne zavisi od njih, dok je rizik kvantitativni i kvalitativni izraz
mogućeg gubitka, izraz koji u sebi obuhvata i verovatnoću i posledice.
Kada identifikujemo hazard onda ne razmatramo mogućnost ili kredibilitet
nesrećnog slučaja, niti pak nijedan način njegove prevencije ili ublažavanja. Stoga
ovde postoje značajne razlike. Rizici se mogu kontrolisati, umanjiti ili minimizirati.
Hazard, odnosno indirektna opasnost ili postoji ili ne postoji, ona se ne može niti
kontrolisati niti minimizirati.
Recimo, jedan od veoma važnih zadataka svakog osiguravača je da pokuša da
spreči štetnu selekciju analizom hazarda koji okružuju neki rizik.
Postoje četri glavna tipa hazarda:
 fizički,
 moralni,
 psihološki (morale),
 hazard zakonske odgovornosti.
Fizički hazard je fizički uslov koji je posledica materijalnih karakteristika nekog
objekta, pri čemu te materijalne karakteristike povećavaju rizik, odnosno šansu da
se neki štetan događaj i dogodi. Primer fizičkog hazarda je klizavi put koji povećava
šansu da dođe do automobilske nesreće koja je posledica sudara koji u ovom slučaju
predstavlja opasnost. Zatim se kao dalji primeri mogu navesti loše instalacije u zgra-
dama koje povećavaju šansu za izbojanje vatre i požar, neispravne brave na vratima
koje povećavaju šanse za krađu, itd.
32 Risk in an Industrial Society - Theory and Practice, October 2002, www.bbc.co.uk
33 The American Heritage Distionary of the English Language, Fourth Edition, interner izdanje, www.answer.com

Moralni hazard je povećanje verovatnoće nastanka štete i gubitka zbog nepoštenih
i nemoralnih namera i postupka osiguranih osoba. Primeri moralnog hazarda
su krivotvorene nesreće da bi se dobilo osiguranje, podnošenje lažnih zahteva,
preuveličavanje sume oštetnog zahteva i namerno paljenje neprodate robe koja je
osigurana. Na primer, ako neko zapali zgradu da bi naplatio osiguranje, požar će
izazvati štetu, ali je moralni hazard odgovoran za povećanu frekvenciju štete.
Moralni hazard je prisutan u svim formama osiguranja i njega je teško kontorlisati.
Neiskrene individue često racionalizuju svoje akcije na osnovu toga da „osiguravajuća
kompanija ima izobilje novca”. Ovo gledište je netačno, jer osiguravajuća kompanija
može da isplati odštetne zahteve samo sakupljanjem premija od drugih osiguranika.
Stoga se visina premija povećava da bi mogle da se pokriju posledice ovog hazarda.
Osiguravajuće kompanije pokušavaju da kontorlišu moralni hazard raznim mera-
ma obezbeđenja, tj. pažljivim pretpostavljanjem odgovornosti podnosioca prijave
za osiguranje i putem različitih obezbeđivanja polise, kao što su to odbici, periodi
čekanja, izuzeci i dopune.
Psihološki hazard je nehat ili indiferentnost prema šteti zbog postojanja osigu-
ranja. Neki osiguranici su nepažljivi ili indiferentni prema šteti, jer imaju osiguranje.
Primeri ove vrste opasnosti obuhvataju ostavljanje ključeva od kola u upaljenim i
nezaključanim kolima i samim tim povećanje šansi lopovu, ostavljanje nezaključanih
vrata što olakšava ulaz povalniku, i iznenadnu promenu pravca na tesnim raskrsni-
cama autoputa bez davanja signala. Nepažljiva ponašanja kao što su ova povećavaju
šansu da se šteta dogodi.
Hazard zakonske odgovornosti obuhvata pravni sistem ili propise koji mogu da
povećaju frekvenciju ili intenzitet štete, kao što su to sudske presude koje su nega-
tivne u odnosu na počinioce, visoka obeštećenja šteta kod presuda za odgovornost
i sl34.
Moguće je da nešto bude i opasnost i hazard. Na primer, bolest je opasnost koja
uzrokuje lične štete, ali je istovremeno i hazard, jer povećava mogućnost povećanja
opasnosti prevremene smrti.
Na slici II-5 dat je šematski prikaz kako hazardi i opasnosti mogu uticati na sma-
njenje vrednosti nekog dobra, odnosno na gubitak.
34 George E. Rejda, Principles of Risk Management and Insurance, 9th Edition, Addison Wesly, New
York, 2005

Slika II – 5. Uticaj hazarda i opasnosti na gubitak
1.4 Neposredan uzrok

Neposredan uzrok štete je veoma važan koncept u osiguranju imovine. U termi-
nologiji osiguranja neposredan uzrok štete je prva opasnost u lancu događaja koja je
izazvala štetu35. To je korak bez koga se šteta ne bi dogodila. Na primer, ako munja
zapali neku kuću, pa se vatrogasno vozilo koje je pozvano da je ugasi sudari sa drugim
vozilom neko može da traži da munja koja je bila od vozila udanjena nekoliko kilo-
metara bude neposredan uzrok sudaru. Dalje, ako na primer sirena protivpožarnog
vozila bude uzrok srčanog napada nekog lica u susedstvu, munja može da bude
neposredan uzrok ovom srčanom napadu. Međutim, obično se ovaj lanac događaja
prekida na nekom mestu, mada su u nekim slučajevima i sudovi morali da odlučuju
gde je mesto prekida lanca događaja.
Opšte pravilo u osiguranju imovine je da osiguranik, da bi naplatio osiguranje usled
štete koja je posledica neke opasnosti, mora da bude osiguran od te određene opas-
nosti. Takođe, ako je neposredni uzrok izuzet iz polise, osiguravač ne nadoknađuje
datu štetu.
35 Mark S. Dorfman, Risk Management and Insurance, 6th edition, 1998, strana 6-7

1.5 Mogućnost ili verovatnoća da se šteta dogodi
(objektivna i subjektivna ocena)
Mogućnost da se neka šteta dogodi definiše se kao verovatnoća odigravanja štetnog
događaja i može se predstaviti na objektivan i subjektivan način. Ova verovatnoća
dešavanja štete stvara neophodnost potrebe za osiguranjem. Naime, da nema ove
mogućnosti ne bi ni postojala potreba za osiguranjem36.
Objektivna ocena verovatnoće odnosi se na relativno dugotrajnu učestalost jed-
nog događaja koji se zasniva na pretpostavci beskonačnog broja posmatranja i na
nepostojanju izmene u datim uslovima. Ove objektivne verovatnoće mogu se odred-
iti na dva načina. Prvo, one se mogu odrediti deduktivnim rezonovanjem, što znači
da se određuju na osnovu iskustava i one se nazivaju apriori verovatnoće. Na pri-
mer, verovatnoća da će se dobiti glava bacanjem u vazduh perfektno izbalansiranog
novčića je 1/2, jer ima dve strane, a samo jedna je glava. Na sličan način, verovatnoća
da će se dobiti šestica iz jednog bacanja kockice je 1/6, jer kockica ima 6 strana a
samo jedna strana ima šest tačkica.
Drugo, objektivne verovatnoće mogu se odrediti i induktivnim rezonovanjem. Na
primer, verovatnoća da će osoba koja ima 21 godinu umreti pre osobe koja ima 26
godina ne može se logički dedukovati. Međutim, pomoću pažljive analize postojećih
podataka koji se odnose na broj smrtnih slučajeva, osiguravač života može proceniti
verovatnoću smrtnog ishoda i prodati petogodišnju polisu životnog osiguranja osobi
koja ima 21 godinu.
Subjektivna ocena verovatnoće je lična procena individue o mogućnostima da se
neka šteta i dogodi. Subjektivna ocena mogućnosti ne mora da se podudara sa ob-
jektivnom. Na primer, ljudi koji kupuju lutrijski loz na svoj rođendan mogu verovati
da je to njihov srećan dan i da precene šanse za dobitak. Velika lepeza faktora može
uticati na subjektivnu ocenu, uključujući i godine date osobe, pol, inteligenciju, obra-
zovanje i upotrebu alkohola.
Pored ovoga, procena osobe o šteti može se razlikovati od objektivne ocene
mogućnosti, jer u načinu na koji se sagledava takva mogućnost može postojati neiz-
vesnost. Na primer, pretpostavimo da je za pobedu na slot-mašini u kockarnici potreb-
no da se dobiju tri iste slike na sva tri doboša. Osoba koja se kocka na ovoj mašini
može da smatra da je verovatnoća pobede veoma velika. Ali ako na svakom dobošu
ima deset simbola, a samo jedan od ovih predstavlja datu sliku, objektivna ocena
mogućnosti dobitka džek-pota sa tri iste slike je veoma mala. Pretpostavljajući da se
svaki doboš okreće nezavisno od drugih doboša, verovatnoća da će sva tri doboša is-
tovremeno pokazati datu sliku je proizvod njihovih pojedinačnih verovatnoća (1/10
x 1/10 x 1/10= 1/1000).
36 George E. Rejda, Principles od Risk Management and Insurance, Ninth Edition, Addisom Wesley,
Boston, 2005

Objektivna verovatnoća da se neka šteta dogodi razlikuje se od objektivnog ri-
zika. Objektivni rizik da se neka šteta dogodi ocenjuje se verovatnoćom da će se
odigrati neki slučajan događaj koji će izazvati štetu. Stvarna šteta se može razlikovati
od očekivane štete, jer se mera verovatnoće odnosi na prosečno ostvarivanje rizika,
tako da pojedini slučajevi variraju oko tog proseka. Pri tom objektivni rizik da se
šteta dogodi može da bude identičan za dve različite grupe kod kojih je verovatnoća
nastanka štetnog događaja ista, ali šteta koja nastaje sa ostvarivanjem rizika može da
bude različita.
1.6 Štetni događaj

Definicija pojma „štetni događaj” različita je u zavisnosti od polaznih osno-
va i ciljeva njegovog preciziranja. U ugovornom odnosu osiguranja pod štetnim
događajem, odnosno „osiguranim slučajem” podrazumeva se događaj koga je prouz-
rokovao osigurani rizik. Da bi rizik bio obuhvaćen osiguranjem on mora biti budući,
neizvestan i nezavisan od isključive volje ugovarača osiguranja ili osiguranika, a nje-
govo nastupanje predstavlja ostvarenje opasnosti koja je obuhvaćeno ugovorom o
osiguranju.
U najširem smislu pojam „štetni događaj” se može definisati kao svaki događaj,
stanje ili promena kojom se remeti stabilnost funkcije bilo kog sistema tako da njego-
va stabilizacija zahteva ulaganje finansijskih sredstva iz izvora koji nisu obuhvaćeni
zakonski propisanim planiranjem.
U industrijskim sistemima štetni događaj obično obuhvata oslobađanje štetnih ma-
terija (hemikalije, radioaktivnost) ili štetnog nivoa energije iz industrijskih objekata
ili opreme u žuvotnu sredinu. Ovo se obično dešava u obliku eksplozije, požara, pro-
sipanja, iscurivanja ili otpada. Do ovih štetnih događaja može da dođe kao posledica
faktora koji su unutrašnji u nekom industrijskom sistemu (tj. tehničkom greškom), ili
kao posledica spoljašnjih faktora (ekstremni događaji u prirodi). Oslobađanja mogu
da budu iznenadna i intenzivna, kao što je to eksplozija, postepena i opsežna, kao što
je to ispuštanje materijala u stratosferu koje uništavaju ozonski omotač, ili pak du-
gotrajno izlivanje toksičnih materija koje nisu uništene ili odložene na odgovarajući
način, kao na primer izlivanje otpadnih voda iz deponija u unutrašnjost zemlje, pri
čemu dolazi do zagađivanja podzemnih voda.
Uzroci nastanka štetnog događaja su slučajni tako da su i štetni događaji slučajne
pojave koje možemo modelirati i definisati zakonima verovatnoće.
Uzroke štetnih događaja možemo grupisati u dve grupe (slika II - 6):
 verovatno predvidive, koji se nalaze u propustima praktične primene, za-
konima i tehničkim standardima, propisanih mera preventivne zaštite i
 verovatno nepredvidive, čije pojavne oblike nije moguće predvideti u real-
nom vremenu.

Slika II – 6. Podela i uzroci štetnih događaja
Pošto su svi faktori koji izazivaju štetni događaj, najčešće slučajnog karaktera, to je i
štetni događaj u osnovi slučajna kategorija, koja se pokorava zakonima verovatnoće.
Drugim rečima, štetni događaji su neminovni i ne mogu se nikada potpuno
sprečiti, ali verovatnoća njihovog nastanka može biti manja ili veća. Otuda i veo-
ma dobar stav da su svi štetni događaji normalni, što znači da je mogućnost pojave
štetnih događaja ugrađena u samu strukturu složenih sistema, te da se štetni događaji
ne mogu potpuno sprečiti boljim konstrukcijama, kvalitetnijim informacijama ili pa-
metnijim, odnosno boljim rukovodiocima, projektantima, inženjerima, radnicima.
Štetni događaj je cena koja se mora platiti za veoma složene sisteme37.
Na slici II-6 navedena su dva skupa štetnih događaja. Međutim, savremeni rezul-
tati i iskustva nauke i istraživanja nisu visoko pouzdani u predviđanju verovatnoće,
oblika i posledica skupa nepredvidivih prirodnih štetnih događaja. Ovaj sistem kla-
sifikacije štetnih događaja omogućava uslove za hipotezu da štetni događaji prvog
skupa ne mogu biti uzrok štetnih događaja drugog, dok je suprotna tvrdnja velike
verovatnoće. Štetni događaji prirodnih pojava uvek su uzroci štetnih događaja prvog,
navedenog, skupa.
Da bi se sagledao uticaj štetnih događaja na privredu neke zemlje potrebno je na-
vesti da samo u štetnim događajima koji su posledica požara naša zemlja nepovratno
gubi oko 2% bruto materijalnog proizvoda. Ostali štetni događaji samo povećavaju
ovaj, nažalost poražavajući, rezultat.
Vrste i pojavni oblici štetnih događaja su brojni, raznorodni i, često, međusobno
uzročno-posledični, kako je to prikazano na slici II - 7.
37 Perrow, Normal Accidents, Basic, New York, 1984

Slika II – 7. Pojavni oblici štetnog događaja
1.6.1 Osnovni uticaji na pojavu štetnih događaja

Slučajni činioci koji utiču na pojavu štetnih događaja mogu da se analiziraju i
svrstavaju na različite načine, zavisno od prilaza ili bližeg cilja posmatranja. Za
plodotvorno preventivno delovanje, odnosno sa stanovišta metoda preventivnog
inženjerstva, dva nivoa analize imaju poseban značaj.
Prvi se odnosi na širi okvir posmatranja, koji obuhvata sve uticajne činioce, a
drugi na analizu uticaja koji su pretežno vezani za sam tehnički sistem. Razumljivo je
da između ova dva moguća prilaza klasifikaciji uticajnih činilaca postoje mnoge veze
i interakcije, što se može videti i iz šematskog prikaza datog na slici II-838.
Sa ove šeme se vidi da se u prvom, opštem slučaju, svi činioci koji utiču na pojavu
štetnog događaja mogu podeliti na tri grupe:
 Čovek,
 tehnički sistem i
 okolina
a u drugom slučaju, kada se posmatra sam tehnički sistem, na pet grupa:
 konstrukcija/projekat,
 proizvodnja,
 održavanje,
 korišćenje i
 logistička podrška
38 Zelenović D., Todorović J., Efektivnost sistema u mašinstvu, Naučna knjiga, Beograd, 1990.

Slika II – 8. Veza između uticaja na pojavu štetnog događaja
Faktor čovek obuhvata sve ljude koji na bilo koji način, direktno ili indirektno,
utiču na rad sistema, odnosno na pojavu štetnog događaja, počev od projektanta
ili konstruktora preko inženjera i radnika u proizvodnji, radnika na održavanju u
infrastrukturi do rukovaoca, kontrolnih i nadzornih organa, neovlašćeno ili slučajno
zatečenih lica (npr. pešaka i drugih učesnika u sobraćaju) itd.
Faktor tehnički sistem obuhvata ne samo mašinu ili objekat koji je predmet pos-
matranja, već i sve druge elemente tehničke infrastrukture i podrške, kao što su
sistemi snabdevanja električnom energijom, vodom, pogonskim i drugim potrošnim
materijalima, putevi, komunikacije i drugi infrastrukturni objekti, kao i sistemi au-
tomatskog ili drugog vida upravljanja radom posmatranog tehničkog sistema.
Faktor okolina pored klimatsko-meteoroloških činilaca, obuhvata i sve elemente
koji stvaraju ambijent u kome radi posmatrani tehnički sistem koji se odnose na
pravnu i drugu regulativu, dejstvo tržišta i konkurencije, finansijsko-materijalna
ograničenja, itd.
Faktor konstrukcija/projekat obuhvata ne samo konstrukcijsku, projektantsku ili
radioničku dokumentaciju, već i prateću dokumentaciju (propise i interne standarde
za termičku obrade, površinsku zaštitu, itd.) kao i uputstva za rukovanje i održavanje,
propise i postupke za otpis i reciklažu i slično.
Faktor proizvodnja obuhvata sve tehnološke elemente proizvodnog procesa,
uključujući sistem upravljanja kvalitetom, međufazna i završna ispitivanja i provere
kvaliteta, ulaznu kontrolu sirovina i polufabrikata, proizvodne i tehnološke stan-
darde itd.
Faktor održavanje obuhvata sve elemente sistema održavanja i to kako sa
stanovišta koncepcije (preventivno i korektivno održavanje), tehnologije (propisani
postupci) i organizacije (nivoi održavanja i nadležnosti), tako i sve elemente koji su
direktno ili indirektno vezani za proces održavanja (zahtevi informacionog sistema o
radu i održavanju), i elemente logističke podrške održavanju (posebno snabdevanje
rezervnim delovima), itd.

Faktor korišćenje pored načina rada, odnosno discipline u sprovođenju zahteva-
nih, odnosno preporučenih postupaka za korišćenje tehničkog sistema, obuhvata i
elemente infrastrukture (spremišta, garaže, sistem protivpožarne zaštite i zaštite na
radu, obezbeđenje i dr.).
Faktor logistička podrška obuhvata sve elemente integralnog tehničkog obe-
zbeđenja koji su nužni za rad i održavanje posmatranog sistema, kao što su sistemi
snabdevanja električnom energijom, vodom, pogonskim i drugim potrošnim materi-
jalima, putevi, komunikacije i drugi infrastrukturni objekti, informacioni sistemi i
dokumentacija, kao i sistemi organizacije i upravljanja radom posmatranog sistema.
1.7 Šteta
Šteta ili gubitak (na engleskom jeziku „loss”), u najopštijem smislu označava da
je neko bez nečega što je prethodno posedovao. U pravnoj teoriji šteta se obično
definiše kao prouzrokovana povreda nečijeg subjektivnog prava ili interesa štetnom
radnjom. Do povrede pravno priznatih interesa može doći kada se ošteti neka stvar,
ili kada se povredi neko lično dobro (npr. telesni integritet), ili se ne izvrši obaveza
koja se duguje, ili obaveza ne ispuni na vreme, pa davalac bude oštećen.
Međutim, kada se ovaj termin koristi u osiguranju on dobija značenje koje je u
nekim slučajevima šire, a u nekim mnogo uže od pravnog pojma štete. To se najbolje
može sagledati na primeru datom tabeli II - 3.
Šteta može biti imovinska ili neimovinska. Imovinska šteta može biti stvarna
šteta (umanjenje vrednosti postojeće imovine) i neostvarena dobit (tj. neostvareno
povećanje imovine koje bi se inače ostvarilo da su uslovi bili normalni). Neimovinska
šteta nastaje kao posledica povrede neke lične osobine neke ličnosti (zdravlje, fizički
izgled, itd.). Obe ove kategorije štete mogu, ali i ne moraju, biti prouzrokovane istom
radnjom ili događajem.
Tipična šteta koja se može osigurati je neželjeno, neplanirano smanjenje ekonom-
ske vrednosti koje može da nastane kao posledica šanse da se neki slučaj dogodi39.
Osigurljive štete mogu biti neposredne, direktne ili posredne, indirektne štete. Ovo
zavisi od toga da li je šteta nastala kao neposredna posledica neke opasnosti, štetne
radnje ili događaja, ili je pak posledica koja se ispoljava kasnije, odnosno to je šteta
koja se nadovezala odmah kao posledica prve, neposredne štete. Na primer, kada u
požaru izgori neka fabrika, direktna šteta je gubitak same fabrike, a gubitak prihoda,
koji je posledica toga što fabrika ne radi je indirektna šteta. Međutim, indirektna
šteta ne može da postoji ako nema i direktne štete.
39 Mark S. Dorfman, Risk Management and Insurance , Prentice Hall, 1998, str. 5

Tabela II -3. Razlike značenja termina „šteta”
P R AV N I T E R M I N TERMIN U OSIGURANJU
štete nastale povredom i štete koje su pravno irelevantne, npr.

pravno priznatih interesa  prirodni događaji (oluje, poplave, grad...)
i štete koje su nastale samom osiguraniku/

samo štete nastale drugima  korisniku osiguranja
štete koje su posledica štetne štete koje su posledica ostvarenja osigura-

radnje  nog slučaja
„rizične” štete, one koje ne zavise

„prouzrokovane” štete  od isključive volje osiguranika
pravno priznate štete  ugovorene štete ili one koje nisu isključene
Štete mogu da budu izazvane višom silom, nehatom ili namerno i o tome će biti
više reči u kasnijem tekstu. U osiguranju postoji više vrsta podelje šteta, zavisno od
izabranog kriterijuma (osnove) za razvrstavanje. Na slici II-9 prikazani su neki od
načina podelje šteta.
Slika II – 9. Podela šteta

Ako, u skladu sa definicijom rizika, štetu definišemo kao ostvarenje slučajnog
negativnog odstupanja od očekivanog, onda se rizik slučajnih odstupanja može ma-
nifestivati na dva načina:
 mogućnost nastanka velike štete na jednom riziku, i
 akumuliranje velikog broja malih i srednjih šteta, kao rezultat delovanja ele-
mentarnih sila.
Pod pojmom velike štete u osiguranju smatra se svaka ona šteta koja bi uz ostale
manje štete mogla ugroziti poslovanje osiguranika ili osiguravača. Inače, pojam ve-
like štete u osiguranju nije moguće precizno definisati i treba ga smatrati relativnim
pojmom, jer on u velikom zavisi od finansijskog kapaciteta osiguravača, kao i od
homogenosti portfelja.
Kod homogenih portfelja znatno je manja mogućnost neočekivanih odstupanja
velikih šteta i naplaćenih premija. Moguće je odstupanje nastankom velikog broja
malih ili srednjih šteta uzrokovanih elementarnim silama, kao na primer štete od
oluje, poplave, grada, koje kumulirano mogu znatno uticati na poslovne rezultate
osiguravača.
Broj, učestalost i intenzitet šteta koje nastaju kao rezultat prirodnih događaja-
elementarnih nepogoda stalno rastu i sve više ugrožavaju homogenost portfelja.
U praksi, kod pojedinih vrsta osiguranja, kao na primer kod osiguranja od loma
mašina i kućnih aparata, takođe dolazi i do oscilacija u frekvenciji i prosečnim
veličinama malih i srednjih šteta. Te oscilacije pođednako pogađaju kako homogene,
tako i nehomogene portfelje.
1.7.1 Totalne i delimične štete

Budući da se različiti predmeti osiguranja, kao i uzroci nastanka osiguranih opas-
nosti razlikuju, to su visina i obim oštećenja takođe različiti. To znači da u toku tra-
janja osiguranja na osiguranim rizicima mogu nastati različite štetne posledice.
Nastale posledice se ogledaju u gubitku osiguranog predmeta, njegovom pot-
punom ili delimičnom oštećenju, kao i raznim troškovima i obavezama osiguranika
prema trećim licima.
U osnovi postoje dve kategorije šteta i to:
 totalne i
 delimične.
Kod totalnih šteta imamo potpun gubitak na osiguranom predmetu, odnos-
no uništenje ili nestanak osiguranog predmeta. Šteta se obračunava prema vrednosti
osiguranog predmeta, tj. prema onoj vrednosti koja je definisana u uslovima osigu-
ranja i polisom ili ugovorom o osiguranju. Ova vrednost se umanjuje za vrednost
ostatka.

Totalni gubitak se ogleda na načine potpunog materijalnog gubitka osiguranog
predmeta, kao što su štete usled požara, transporta, pada letilice, potonuća broda
ili slično, ili su oštećenja takva da osigurani predmet više nije za upotrebu, kao npr.
kvar namirnica, nakvašena papirna ambalaža, odnosno došlo je do potpune promene
fizičko-hemijskih svojsatva osiguranog predmeta i sl. I na kraju osigurani predmet
nije pretrpio fizičko oštećenje i nije došlo do promene fizičko-hemijskog svojstva, ali
osiguranik nije više u mogućnosti da sa njim raspolaže, kao na primer otuđenje pred-
meta osiguranja, gubitak dragocenih vrednosti u slučaju transportnih havarija i sl.
Pod pojmom delimičnih šteta podrazumeva se, kada realizacijom osiguranog
rizika dođe do potpunog gubitka dela osiguranog predmeta, odnosno delimičnog
oštećenja osiguranog predmeta. Kod delimičnih šteta mogući pojavni oblici su,
nprimer, oštećenje ili gubitak neke od komponenti tehničkog sistema, gubitak,
oštećenje ili uništenje jednog ili više delova predmeta osiguranja – koleta ili komada
u transportu robe neovisno od njihove vrednosti, gubitak određenog dela količine
predmeta osiguranja – transport ili uskladištenje rasute robe sl.
U slučajevima kada su troškovi opravke jednaki ili veći od vrednosti osiguranog
predmeta, delimične štete se obračunavaju kao totalne štete.
1.7.2 Direktne i indirektne štete

Opšte uzevši postoje dve glvne vrste šteta koje su povezane sa uništenjem i
nestankom imovine i to su:
 Direktna šteta
 Indirektna šteta
Direktna šteta je kod neživotnih osiguranja ona šteta koja je nastala na samom
osiguranom predmetu. Na primer, grom može da udari u zgradu i da izazove požar
koji uništi konstrukciju zgrade, njen inventar i robu i opremu koja se u njoj nala-
zila. Takođe i imovina koja se nalazi ili se koristi van zgrade može biti podložna
šteti. Tipični primeri su kamioni, automobili i pokretna imovina. Sve ovo predstavlja
direktnu štetu, jer je finansijski gubitak posledica fizičkog oštećenja, uništavanja ili
krađe imovine.
Ako je šteta na imovini velika, vlasnik datog poslovanja može da bude prinuđen
da privremeno prekine svoje poslovanje, pri čemu pored troškova za popravku ili za-
menu oštećenog objekta dolazi i do gubitka profita. U nekim slučajevima u kojima je
došlo do ozbiljnih šteta na imovini, rukovodstvo firme može da odluči da privremeno
prekidanje poslovanja nije dobra opcija, jer može to može dovesti do gubitka klijen-
tele. U ovom slučaju firma će morati da podnese ekstra troškove koji su neophodni
da bi se produžio rad firme na nekoj drugoj lokaciji sve dok se oštećene prostorije ne
poprave. Svi ovi troškovi predstavljaju indirektnu ili posledičnu štetu.

Ove indirektne štete su veoma važne za radne organizacije, jer šteta na sredst-
vima za proizvodnju povlači sa sobom smanjenje ili eliminaciju normalne dobiti,
povećanje operativnih troškova, više cene fondova i odustajanje od investicija, kao i
moguće troškove bankrotstva.
2. OSIGURLJIVOST I VELIČINA RIZIKA
Sa stanovišta teorije osiguranja i teorije rizika, rizik koji se može osigurati je opas-
nost od neizvesnog, slučajnog, štetnog delovanja osigurane opasnosti na predmet
osiguranja u budućem vremenskom razdoblju.
2.1 Osigurljivost rizika

Da bi neki rizik mogao da se osigura on mora da zadovoljava sledeće kriterijume:
 Rizik, čijom realizacijom nastaje gubitak ili oštećenje osiguranog predmeta
mora da bude moguć i nezavistan od volje osiguranika ili drugog zaintereso-
vanog lica. Ovo znači da u momentu zaključenja ugovora o osiguranju osigu-
rana stvar mora da postoji, a osiguranik ni u kom slučaju ne sme da prouz-
rokuje nastajanje štete, da ima udela u njenom nastanku, makar i bez namere,
niti da izostavi osnovne mere opraznosti, koje inače jedan dobar domaćin pre-
duzima40.
 Ispoljavanje/realizacija osiguranog rizika mora da bude budući i neizvestan
događaj, sa izuzetkom kod tzv. putativnih rizika i to pod posebnim uslovima41.
To znači da rizik koji proizvodi ovu štetu nesme da bude nešto što će se si-
gurno dogoditi, jer se zakon velikih brojeva zasniva na slučajnom događanju
štetnog događaja. Rizik koji je ostvaren nije više i neizvestan. U slučaju sigur-
nog dešavanja pojava je evidentna i izlazi iz domena teorije rizika. Neizvesnost
nastanka rizika podrazumeva nemogućnost da se u normalnim okolnostima
unapred predvidi da li će rizik uopšte nastupiti ili kada će nastupiti. Kada bi
unapred znali ishod njegovog događanja onda to ne bi bio rizik. Ako se u tre-
nutku sklapanja ugovora rizik već ostvario, ili je njegovo nastupanje postalo iz-
vesno i to je bilo poznato ugovornim stranama, ugovor o osiguranju u odnosu
na taj rizik nije pravno valjan.
 Gubitak ili šteta koju prouzrokuje rizik mora biti potpuno određen, mora se
odrediti uzrok nastanka gubitka, njegova finansijska vrednost, vreme i mesto,
kada i gde je gubitak nastao. Drugim rečima mora se biti u mogućnosti da se
tačno utvrdi kada se dogodila šteta i da se odredi neka njena vrednost. Osnov-
40 J Kočović i O. Šulejić, Osiguranje, Čugura Print, Beograd, 2006, str. 89
41 Predrag Šulejić, Pravo osiguranja, Dosije, Beograd, 2005, str 84,

na svrha ovoga je da omogući osiguravaču da odredi da li polisa pokriva štetu
i ako je pokriva da je isplati. Na primer, ako je skup krzneni kaput obuhvaćen
polisom za osiguranje stana njegova vrednost će biti nadoknađena ako se on
ukrade iz kuće, ali neće ako se ukrade u nekom restoranu. Naime, u osiguranju
rizik je samo onaj događaj koji izaziva ekonomsku štetu bilo to na osiguranoj
imovini ili na samom osiguranom licu. Veličina gubitka se utvrđuje procenom
i predstavlja kvantitativnu karakteristiku rizika.
 Rizik mora da bude homogen. Prilikom preuzimanja rizika u osiguranje i
formiranja svog portfelja, osiguravača mora da obezbedi što više osiguranih
rizika sa istim ili sličnim karakteristikama (frekvencija i intenzitet), odnosno
približno istim elementima za tarifiranje. To znači da bi bilo idealno da postoji
velika grupa dosta sličnih, ali nije neophodno i identičnih, jedinica izloženih
rizicima čije su štete slične po svojim obeležijima i intenzitetu (veličini). Na
ovaj način se omogućava predviđanje štete na osnovu zakona velikih brojeva.
Troškovi šteta se tada mogu podeliti na sve jedinice koje se nalaze u datoj grupi.
Ako osiguravač preuzimanjem rizika u osiguranje formira nehomogen port-
felj, mora da pristupi njegovom smanjivanju i izravnavanju, ili putem transfera
rizika drugom osiguravaču ili prenosom rizika u reosiguranje.
 Rizik mora da bude raspoređen u vremenu i prostoru, što znači da broj ostva-
renih rizičnih događaja mora da bude mali u odnosu na sve osigurane rizike na
određenom prostoru i u određenom vremenu. Diversifikacija rizika predstav-
lja strategiju promene oblika rizika i omogućava osiguraniku da se uz određene
organizacione mere, izvrši optimalno izravnavanje pojedinih rizika u vremenu
i prostoru, što konačno doprinosi stabilnosti poslovanja osiguravača i optimal-
nom pristupu prenošenja viška rizika u reosiguranje. Iz ovog pravila se izuzi-
maju katastrofalni i kumulativni rizici kod kojih nije moguće primeniti metode
aktuarstva.
 Posledice ispoljavanja rizika moraju biti dostupne statističkoj evidenciji. Ako
strukturu portfelja osiguravača čini dovoljan, minimalan broj sličnih ili is-
tovrsnih rizika, koji se ispoljavaju sa određenom frekvencijom i intenziteom,
osiguravač ima uslove da ustroji statistiku važnu za efikasnost svog portfelja.
Ukoliko se rizici retko ispoljavaju nisu podobni za osiguranje, s obzirom da ne
postoje uslovi za kvalitetnu procenu i određivanje ekonomski prihvatljive pre-
mije osiguranja. Prikupljanje podataka mora biti sistematizovano u pogledu
definisanja vrste potrebnih podataka kao i vremena prikupljanja. Podaci se ug-
lavnom odnose na štete za određenu vrstu rizika, njihovu obradu, donošenje
određenih zaključaka u vezi sa njima, kao i određivanje verovatnoće realizacije
štetnog događaja.
 Rizični događaj mora biti dopušten po zakonu i moralu i opšte društvenom sh-
vatanju. Ekonomska i pravna sigurnost zahtevaju tačno određivanje opasnosti
koje moraju biti pokrivene osiguranjem. Potrebno je jasno razgraničiti rizike

koji mogu biti obuhvaćeni osiguranjem, koji su osigurljivi a koji ne. U teoriji i
praksi takstativno su navedena pitanja podobnosti odnosno prikladnosti nekog
događaja za osiguranje.
 Šteta koja je posledica rizika mora da bude tolika da može da ima ekonomske
posledice po osiguranika. Ako se osiguraju stavke čija vrednost nije visoka, a
naročito u slučajevima kada je frekvencija štete velika, premija može da bude
jednaka ili veća od moguće štete, što čini osiguranje nepotrebnim. Prema
pravilu poznatom kao „princip velike štete” osiguranje se kupuje samo onda
kada su štete velike i neizvesne42.
Na slici II-10 dat je šematski prikaz osnovnih obeležja osigurljivog rizika.
Slika II – 10. Obeležija osigurljivog rizika
Postoji više faktora koji ograničavaju osigurljivost rizika, od kojih su najvažniji

sledeći43:
 Visina dodatka na premiju koja je odraz administrativnih troškova i troškova
kapitala osiguravača. Opšte uzevši, što je veća visina dodatka to je manje
pokriće koje pruža dato osiguranje.
 Psihološki hazard ili nehat zbog postojanja osiguranja u smislu smanjenja na-
mera osiguranika da preduzme zaštitne mere.
 Negativna selekcija u slučaju kada su vlasnici polisa bolje informisani o
očekivanim visinama odštetnih zahteva od osiguravača. Ovo je posledica
činjanice da je veoma skupa detaljna klasifikacija osiguravača, pa se ovaj prob-
lem se obično rešava ograničenim pokrićem osiguranja i stalnim usaglašavanjem
premije sa visinom odštetnih zahteva iz prethodnog perioda.
42 M.S.Dorfman, Introduction to Risk Management and Insurance, Ninth Edition, Pearson, Prenitice
Hall, New, jersey, 2007
43 S. Harrington and G. Neihaus, Risk Management and Insurance, McGraw-Hill, International Edi-
tion, 2003

2.2 Veličina rizika
Pre preuzimanja rizika u osiguranje neophodno je utvrditi njegovu veličinu koja
čini osnov za obračun premije osiguranja. Postoje mnogi faktori koji utiču na iz-
vor opasnosti i sam rizik. U najširem smislu izvore rizika čini pre svega prirodno,
društveno-političko, zakonsko, kao i radno-privredno okruženje.
Faktori koji definišu rizik, a koji se moraju detaljno analizirati, pre svega su:
 predmet osiguranja sa svojim fizičko-tehničkim i drugim karakteristikama
(život, vrsta delatnosti, struktura gradnje, vrste tehnologije i instalacija i sl.),
 opasnost od koje se osigurava (kao npr. požar, lom, bolest, smrt i dr.),
 vrednost predmeta osiguranja (suma osiguranja, odnosno osigurana suma)
i način osiguravajuće zaštite tj. iznos i obim preuzete obaveze,
 pozicija, odnosno lokacija predmeta osiguranja,
 trajanje osiguranja,
 sistem preventivnih mera zaštite,
 frekvencija i intenzitet nastalih šteta i
 maksimalno moguća, odnosno verovatna šteta, kao i drugi faktori.
Navedeni faktori će se detaljno obrađivati u pojedinim delovima knjige, a ovde će
biti obrađeni samo frekvencija i intenzitet, kao značajni elementi obeležja rizika.
2.2.1 Frekvencija i intenzitet rizika

Polaznu osnovu za procenu verovatnoće realizacije rizika čini sveobuhvatna
analiza rizika, koja se zasniva na utvrđivanju početnih analitičkih okvira koji ga
bliže karakterišu. Kako rizik po svojoj suštini podrazumeva neizvesnost i gubitak,
dovođenje ove dve karakteristike rizika u analitičke okvire, omogućava polazne os-
nove za njegovu analizu.
Rizik je potencijalna opasnost gubitka nečega što ima vrednost, a procena rizika,
postupak prepoznavanja i analize opasnosti sa određivanjem posledica i verovatnoće
gubitka.
To znači da rizik sadrži kako verovatnoću događaja, tako i očekivanu posledicu
događaja i numerički je jednak njihovom proizvodu. U procenama, rizik predstavlja
meru povezanosti verovatnoće nastanka neželjenih događaja i intenziteta neželjenih
posledica takvih događaja.
Ako se neizvesnost rizika posmatra u svetlu verovatnoće realizacije rizičnog
događaja, sledi da verovatnoća realizacije neke pojave podrazumeva određivanje
frekvencije dešavanja te pojave tokom posmatranog/referentnog vremenskog pe-
rioda.

Pri analizi rizika, kao prvu bitnu komponentu, teorija rizika usvaja frekvenciju
rizika, jer ona upravo predstavlja učestalost neželjenih događaja - ispoljavanja riz-
ika, u posmatranom vremenskom periodu. Ukoliko se pojedini rizik često realizuje u
posmatranom vremenskom periodu, njegova frekvencija je velika i obrnuto.
Znači da učestalost, odnosno frekvencija rizika (fR) predstavlja broj ponavljanja
ostvarivanja istog rizika (broj šteta u posmatranom vremenu) u odnosu na ukupan
broj osiguranih objekata (broj osiguranja) i najčešće se iskazuje u procentima, tako
da je:
fR =
∑N š
× 100 [% ]
∑Z os
gde je:
Σ NŠ – ukupan broj oštećenih osiguranih objekata, odnosno ukupan broj šteta,
Σ ZOS – ukupan broj osiguranih objekata, odnosno broj osiguranja
U zavisnosti od frekvencije rizika imamo retke, malo verovatne, umereno vero-
vatne, vrlo verovatne i skoro sigurne rizike. U tabeli II – 4 date su vrste rizika prema
njihovoj učestalosti.
Tabela II – 4.
Vrste rizika Učestalost realizacije štetnog

događaja(%)
retki rizici 1–3
malo verovatan rizik 3 – 10
umereno verovatan rizik 10 – 20
vrlo verovatan rizik 20 – 66
skoro siguran rizik 66 - 100
Preventivnim merama države i osiguravajućih organizacija moguće je uticati na

smanjenje frekvencije šteta, kao i na njihov intenzitet. U tabeli II-5 prikazani su efekti
primnjene saobraćajno policijske prinude na delu puta E-75 od Horgoša do Beogra-
da, u periodu od 2000-2003. godine44.
44 Blagoje Milinić,Jovica Vasiljević, „Projektovanje saobraćajno-policijske prinude za smanjenje gubitaka u

saobraćaju na putevima u Republici Srbiji i uticaj na ponašanje učesnika u saobraćaju”, VIII simpozijum
sa međunarodnim učešćem „PREVENCIJA SAOBRAĆAJNIH NEZGODA NA PUTEVIMA 2006”, Novi
Sad, 26. i 27. oktobar 2006.

Tabela II – 5.
Pre uvođenja mera Posle uvođenja mera
Ukupna razlika
Nastradala lica Ukupno
2000 2001 (2+3) 2002 2003 5+6 7/4 (+,-) 7/ 4 (%)
1 2 3 4 5 6 7 8 9
Poginulo lica 34 58 92 24 14 38 -54 -58,70
Teško povređ. lica 85 93 178 50 56 106 -72 -40,45
Lako povređ. lica 138 192 330 87 104 191 -139 -42,12
Ukupno nastrad. lica 257 343 600 161 174 335 -265 -44,17
Posmatrano po periodima od po dve godine (kumulativno 2002. i 2003. godina

u odnosu na 2000. i 2001. godinu) uočava se značajno smanjenje broja saobraćajnih
nezgoda sa nastradalim licima kao i težine nastalih posledica.
Druga komponenta rizika – gubitak ili šteta, definisan je veličinom ekonomske
(finansijske) štete koja nastaje realizacijom rizika. U tom smislu u teoriji rizika us-
vojen je pojam intenzitet rizika. Intenzitet rizika je veći ukoliko je očekivana veličina
ekonomske štete prouzrokovana dešavanjem rizičnog događaja veća i obrnuto.
To znači da intenzitet štete Iš predstavlja procenat oštećenja osiguranog predmeta
i jednak je:
I=
∑I š
× 100 [% ]
∑S os
gde je:
I – intenzitet štete,
Σ IŠ – ukupan iznos šteta,
Σ SOS – ukupna suma osiguranja oštećenih objektata
Sa stanovišta osiguranja intenzitet rizika zavisi od vrste opasnosti, fizičko-

tehničkih karakteristika predmeta osiguranja, vrednosti predmeta osiguranja, visine
preuzete obaveze, trajanja osiguranja, mesta gde se nalazi predmet osiguranja i dr45.
Kako je rizik potencijalna opasnost gubitka nečega što ima vrednost, a procena
rizika postupak prepoznavanja i analize opasnosti koje su karakteristike različitih
događaja, kao i određivanje posledica i verovatnoće gubitka, to je definisanjem
frekvencije i intenziteta rizika u potpunosti definisan i sam rizik.
45 M. Bijelić, Osiguranja i reosiguranje, Tectus, Zagreb, 2002, str. 29

Dokaz ove tvrdnje je činjenica da pojam rizik sadrži kako verovatnoću događaja,
tako i očekivane posledice događaja, pa je procenom frekvencije i intenziteta poje-
dine vrste rizika u stvari procenjen taj rizik. Ovo je široko prihvaćeno stanovište u
gotovo svim stručnim krugovima, i upravo predstavlja osnovu procene rizika proiz-
vodnih sistema.
Veoma važno je da se naglasi, da pri definisanju rizika obe navedene komponente
imaju pođednaku važnost. Kao ilustracija poslužiće sledeći primeri:
Posmatrajmo sa jedne strane nuklearne elektrane, kod kojih je zbog same vrste
postrojenja i primenjenih tehničko-tehnoloških i sigurnosnih mera veoma mala
verovatnoća nastanka neželjenih događaja, ali su pogubne posledice. Do sada je
samo jedna nesreća klasifikovana kao velika nuklearna nesreća, a to je bio Černobil
1986. godine. Eksplozija koja je odnela u vazduh čitav 4. reaktor, ostavila je ogromne
pogubne i dugotrajne posledice (preko 30.000 mrtvih).
Sa druge strane, posmatrajmo modernu zgradu poslovno-prodajnog centra,
koja u svojoj arhitekturi ima dosta staklenih površina i gde je protok ljudi veliki. Ako
se u ovom slučaju posmatra rizik loma stakla, može se takođe zaključiti da je on
veliki. Tvrdnju da je rizik veliki u ovom slučaju potkrepljuje činjenica da je velika
verovatnoća loma stakla, odnosno velika je frekvencija realizacije rizika. Ekonomska
šteta prouzrokovana pojedinačnim lomom stakla sigurno nije tako velika da bi se na
osnovu nje rizik okarakterisao kao veliki.
Dugogodišnjim istraživanjem i iskustvom se došlo do zaključka da postoji iz-
vesna zavisnost između frekvencije i intenziteta rizika. U većini slučajeva analize
rizika, velika frekvencija podrazumeva mali intenzitet i obrnuto. Ako se posmatraju
npr. požari u stambenim objektima tipa privatnih kuća, dolazi se do zaključka da su
relativno česti požari malih razmera, koji se brzo lokalizuju ili intervencijom samih
ukućana ili efikasnom reakcijom vatrogasnih službi. Požari u kojima totalno izgori
cela kuća su relativno retki. Slična situacija je i sa industrijskim rizicima loma mašina,
koji su po frekvenciji relativno česti, ali su po intenzitetu relativno mali. Ova zavis-
nost prikazana je na sl. II-11.
Slika II – 11. Slika II – 12.

Međutim postoje slučajevi koji podrazumevaju veliku frekvenciju i veliki inten-
zitet, odnosno malu frekvenciju i mali intenzitet, kakav je slučaj npr. u avionskom
saobraćaju. Štete koje se ovde javljaju pri pojediničnim nesrećama (pad letelice)
su uglavnom totalne, kako sa ekonosmkog stanovišta, tako i sa stanovišta ljudskih
života. Ako se pri tome povećava frekvencija ovih šteta, sigurno je da se srazmerno
povećavaju ekonomski gubici odnosno intenzitet rizika, što je prikazano na sl. II-
12.
Na slici II - 13 prikazan je odnos frekvencije šteta i intenziteta šteta i njihovih
kretanja u toku radnog veka tehničkog sistema. Za osiguravača su mnogo više pri-
hvatljivi oni rizici koji se događaju vrlo često (velika frekvencija) ali kod kojih pro-
cenat oštećenja osiguranog predmeta (intenzitet) nije veliki. Sa druge strane, riz-
ici velikih frekvenci i intenziteta mogu da budu udar na likvidnost i solventnost
osiguravača, i za određivanje cena ovakvih rizika primenjuju se posebni proračuni.
Manja osiguravajuća društva ovakve rizike ne prihvataju u osiguranje bez kvalitetnih
reosiguranja.
Slika II – 13. Oblik zavisnosti frekvencija/intenziteta šteta u toku radnog veka
tehničkog sistema

3. KLASIFIKACIJA RIZIKA
Zbog specifičnosi rizika, podelje su moguće po raznim osnovama. Tri uobičajena

načina klasifikacije rizika46, prikazana su na slici II-14. Međutim, treba napomenuti
da se ove tri grupacije rizika ne isključuju uzajamno i da se rizici mogu istovremeno
kategorizirati prema svim ovim tipovima klasifikacije.
Pored ove klasifikacije moguće su još i neke klasifikacije rizika od kojih ćemo
napomenuti:
 Fundamentalni ili opšti i posebani ili pojedinačni,
 Raspodeljivi i neraspodeljivi,
 Merljivi i nemerljivi,
 Osigurljivi i neosigurljivi,
 Poslovni rizik.
Slika II – 14.
3.1 Čist i špekulativni rizik

Čist rizik se definiše kao situacija u kojoj postoje samo dve mogućnosti, odnos-
no da se šteta dogodi ili da uopšte nema štete. U ovom slučaju ne postoji ni jedna
mogućnost da rizik donese neku dobit već jedini mogući ishodi su nepovoljan ishod
(gubitak) i neutralan ishod (nema gubitka). Ovaj rizik je posledica slučaja ili stihije,
a ne svesnog delovanja pojedinca. Primeri čistog rizika obuhvataju štete na imovini
koje su posledica požara, poplave, udara munje ili zemljotresa, prevremenu smrt,
nesreće povezane sa poslom i previsoke medicinske troškove.
46 Trieschmann Gustavson, Risk Management and Insurance, 10th edition, South-Western College
Publishing, 1998

Nasuprot ovome, špekulativni rizik se definiše kao situacija u kojoj je moguće da
se postigne ili profit, ili pak da dođe do gubitka ili štete. Ako neko kupi 200 običnih
akcija on će postići dobitak ako se cena akcija povećava, ili će pretrpeti gubitak ako
cena akcija padne. Poslovni poduhvati, kockanje, klađenje na konjskim trkama, inve-
stiranje u nekretnine, i otvaranje sopstvenog posla su neki od primera špekulativnog
rizika. U ovim svim situacijama moguće je imati i gubitke i dobitke, pri čemu se
menja priroda prisutne neizvesnosti. Ovo je svestan rizik u koji ulazi pojedinac i
osiguranje se, za sada, ne bavi ovom vrstom rizika. Ovaj rizik nastaje kao posledica
subjektivne volje čoveka.
Veoma je važno napraviti razliku između čistog i špekulativnog rizika i to zbog
tri razloga.
 Prvi je taj, da osiguravajuće kompanije obično osiguravaju samo čist rizik.
Uz izvesne izuzetke, špekulativni rizici nisu oni koji se osiguravaju i moraju
se primeniti druge metode da bi se izašlo na kraj sa rizikom.
 Drugo, zakon velikih brojeva se može mnogo lakše primeniti na čiste
rizike nego na špekulativne rizike. Zakon velikih brojeva je važan, jer on
omogućava davaocu osiguranja da unapred predvidi gubitak. Nasuprot
tome, kod špekulativnih rizika mnogo je teže primeniti zakon velikih broje-
va koji se koristi za predviđanje buduće štete. Izuzetak je špekulativni rizik
kod kockanja gde operateri u kazinu mogu primeniti zakon velikih brojeva
na mnogo efikasniji način.
 Treće, je činjenica da društvena zajednica može da izvuče korist od
špekulativnog rizika, čak i ako dođe do štete, ali je oštećena ako je prisutan
čist rizik i šteta se dogodi. Na primer, neka firma može da razvije novu
tehnologiju za mnogo jeftiniju proizvodnju kompjutera. Iako će neke
konkurentske firme zbog toga biti prinuđene da bankrotiraju, korist same
društvene zajednice je ta što se proizvode kompjuteri po nižim cenama, što
se povećava obim proizvodnje, zaposlenost, prodaja na domaćem tržištu,
izvoz na inostrana tržišta, itd. Međutim, ako dođe do štete koja je posledica
realizacije čistog rizika, kao što su štete od poplave ili zemljotresa, društvo
nema koristi nego samo štete, jer mora ponovo da ulaže u obnavljanje
oštećenog ili uništenog područja.
Razlika između čistog i špekulativnog rizika je veoma važna, jer je uobičajeno da
se osiguravaju samo čisti rizici. Osiguranje se ne bavi zaštitom pojedinaca od gu-
bitaka koji su posledica špekulativnih rizika. Špekulativni rizik se prihvata dobro-
voljno zbog njegove dvodimenzionalne prirode koja uključuje mogućnost dobitka.
Međutim, treba imati na umu da se ne može osigurati ni od svih čistih rizika. Neosig-
urljivi rizici su uglavnom katastrofalni objektivni rizici, odnosno rizici na koje poje-
dinac ne može uticati niti ih pak može otkloniti svojom voljom (na primer, cunami).

3.2 Statički i dinamički rizik
Drugi način klasifikovanja rizika obuhvata stepen do kog se neka neizvesnost
menja tokom vremena. Statički rizik obuhvata one rizike koji će se dogoditi iako ne
postoje promene u nekom društvu. Ovaj rizik može biti čisti ili špekulativni i potiče
od nepromenljivosti društva koje se nalazi u stabilnoj ravnoteži47. Naime, iako se
nikakvi odnosi u društvu u pogledu obima proizvodenje, cena i ukusa proizvođača ne
menjaju, neke firme mogu da pretrpe gubitke zbog prirodne opasnosti ili nepoštenja
pojedinaca. Primeri čistog statičkog rizika obuhvataju neizvesnosti koje potiču od
takvih slučajnih događaja kao što su to munje, oluje i smrt. Poslovni poduhvati u
stabilnoj ekonomiji ilustriju koncept špekulativnog statičkog rizika. Zbog svoje pred-
vidljivosti statički rizici su pogodniji za osiguranje od dinamičkih rizika.
Nasuprot tome, dinamički rizici se stvaraju zbog promena u društvu. Ovi rizici
takođe mogu biti čisti ili špekulativni. Primeri izvora dinamičkog rizika obuhvataju
promene visina cena, ukusa potrošača, prihoda i obima proizvodnje, tehnologije čija
se kompleksnost sve više i više povećava i promene u stavovima zakonodavstva i
sudova po raznim pitanjima. Ovi rizici su obično prisutni u nekom društvu tokom
dužeg vremenskog perioda, jer su posledica prilagođavanja datim uslovima. Iako
ovi dinamički rizici mogu uticati na mnogobrojne pojedince, oni se smatraju manje
predvidivim od statičkih rizika, jer se ne javljaju sa tačno određenom dinamikom.
Statički i dinamički rizici nisu nezavisni; veći dinamički rizici mogu povećati
neke tipove statičkog rizika. Primer obuhvata neizvesnost koja je vezana sa štetama
povezanim sa vremenskim uslovima. Obično se smatra da su ovi rizici statični.
Međutim, nedavni dokazi ukazuju na to da zagađenje čovekove okoline koje je izaz-
vano povećanom industrijalizacijom može da utiče na globalne vremenske prilike i
stoga se ovaj izvor statičkog rizika povećava.
3.3 Objektivni i subjektivni rizik

Ako je rizik određen isključivo objektivnim okolnostima i ako postoji nezavisno
od ponašanja nekog lica, tada je to objektivni rizik. U osiguranju se danas ovaj rizik
koristi da se opiše opasnost koja je prisutna u ili oko nekog objekta, kao što su to
stambeni blokovi, industrijski, poslovni, komercijalni, poljoprivredni objekti, javne
zgrade i sl48.
Objekativni rizik je definisan kao relativno odstupanje (varijacija) stvarnog gu-
bitka od očekivanog. Primera radi, pretpostavimo da osiguravajuća kompanija koja
osigurava imovinu ima 10.000 stanova koji su dugoročno osigurani i da u proseku,
1%, ili 100 stanova izgori svake godine. Nekih godina može da izgori samo 90 stanova
Publishing, 1998
48 L. Vasić, Osiguranje i prevare u osiguranju, Časopis: Tokovi osiguranja, br. 1, 2002, str. 11

dok drugih godina može izgoreti 110 stanova. Tako, ovde postoji odstupanje od 10
stanova od očekivanog broja 100, ili odstupanje od 10%. Relativna varijacija stvarne
štete u odnosu na očekivanu poznata je kao objektivni rizik.
Ovaj rizik opada kako broj osiguranih slučajeva raste. Još specifičnije, objektivni
rizik se menja obrnuto sa kvadratnim korenom broja slučajeva koji se posmatra. U
našem prethodnom slučaju, 10.000 stanova je bilo osigurano a objektivni rizik je
10/100, ili 10%. Sada pretpostavimo da je osigurano milion stanova. Očekivani broj
stanova koji će izgoreti iznosi 10.000 ali varijacija stvarne štete od očekivane je samo
100. Objektivni rizik je sada 100/10.000, ili 1%. Stoga, kako se povećava kvadratni
koren broja stanova od 100 u provom slučaju na 1000 u drugom slučaju (deset puta)
objektivni rizik opada do jedne desetine svog prethodnog nivoa.
Objektivni rizik se može statistički izmeriti preko neke mere za disperziju, kao
što je to standrdna devijacija ili koeficijent varijacije. Zbog toga što se objektivni rizik
može izmeriti, to je izuzetno koristan koncept za osiguravajuću kompaniju, ili za
koorporativnog menadžera rizika. Kako se broj slučajeva izloženih nekoj opasnoti
povećava, osiguravajuća kompanija može mnogo tačnije predvideti odnos premijske
stope prema oštetnom zahtevu buduće štete, jer se može pouzdati na zakon velikih
brojeva. Zakon velikih brojeva tvrdi da kako se broj izloženih jedinica povećava to će
se odnos stvarne štete mnogo više približiti odnosu verovatne štete. Na primer, kako
se broj stanova koji se posmatraju povećava to je veći stepen tačnosti u predviđanju
udela stanova koji će izgoreti.
Subjektivni rizik je definisan kao neizvesnost koja se zasniva na mentalnom stan-
ju osobe koja je izložena sumnji ili brizi u odnosu na ishod datog događaja. Pored
toga što može da bude subjektivan, određeni rizik može takođe da bude čisti ili
špekulativni, statički ili dinamički. Subjektivni rizik je u osnovi psihička neizvesnost
koja nastaje u zavisnosti od mentalnog stava pojedinca ili njegovog stanja svesti. Ovaj
rizik je posebno važan, jer predstavlja način da se interpretira ponašanje pojedina-
ca suočenih sa naizgled indentičnim situacijama, a koji donose različite odluke. Na
primer, jedna osoba može da bude konzervativna i da uvek teži da ide „sigurnim
putem” čak i u slučajevima koji drugim osobama mogu izgledati da nisu uopšte
rizični. Objektivni rizik može da bude identičan u oba slučaja, ali oni koji procenjuju
ovaj rizika mogu da ga veoma različito sagledavaju iz njihove sopstvene perspektive.
Stoga, nije dovoljno znati samo stepen rizika, već je neophodno poznavati i stav neke
osobe prema riziku.
Na primer, jedna osoba koja je mnogo pila u baru može da sedne u kola i da vozi
kući, ne sagledavajući nikakavu neizvesnost od mogućnosti hapšenja zbog vožnje u
pijanom stanju. Druga osoba u istom stanju može pak da strahuje da će ga policija
uhapsiti zbog vožnje u pijanom stanju. Ova mentalna neizvesnost naziva se subjek-
tivni rizik.

Uticaj subjektivnog rizika varira u zavisnosti od osobe. Osoba u istoj situaciji
može da ima različiti rizik uočavanja i stoga se njeno ponašanje može u skladu sa
tim i izmeniti. Ako osoba iskusi veliku mentalnu neizvesnost u odnosu na događanje
štete, ponašanje ovakve osobe može biti promenjeno. Visok subjektivni rizik često
ima za rezultat konzervativno i oprezno ponašanje, dok nizak subjektivni rizik vodi
ka manje konzervativnom ponašanju. Može biti da je vozač bio prethodno uhapšen
zbog vožnje u pijanom stanju i da je svestan činjenice da je konzumirao previše al-
kohola. Vozač može tada kompenzirati svoju mentalnu neizvesnost tako što će naći
nekog drugog da ga vozi kući ili će pak uzeti taksi. Drugi vozač, u istoj situaciji, može
opasnost od toga da bude uhapšen shvatiti kao uvredu. Neki drugi vozač može pak
voziti na manje bezbrižan i nepromišljen način; niži subjektivni rizik ima za rezultat
manje konzervativno ponašanje u pijanom stanju.
Sa stanovišta osiguranja subjektivni rizik je onaj rizik kod koga stepen dejstva za-
visi u većoj ili manjoj meri od ponašanja čoveka, prvenstveno od njegovog ponašanja
u svim aktivnostima otklanjanja mogućnosti nastanka štete, u slučajevima kada se na
rizik može uticati voljom čoveka. Ovaj rizik obuhvata sve individualne faktore opas-
nosti koji zavise od duševnih i karakternih osobina osiguranih lica i lica koja dolaze u
kontakt sa osiguranim predmetima. Iako ovaj rizik u velikoj meri utiče na događanje
štete, mnogi stručnjaci iz oblasti osiguranja smatraju da nije ni moguće ni poželjno
da se prilikom utvrđivanja ekvivalentne premije uzme u obzir i ovaj rizik, jer to nije
u saglasnosti sa osnovnim elementima osiguranja, a to je solidarnost u okviru rizične
zajednice49.
Subjektivni rizik se može dalje podeliti, slično kao i hazard na etički rizik i rizik
samokontrole/samodiscipline.
Subjektivni etički rizik zaisi od karaktera, životne filozofije i poslovnog integriteta
neke osobe. On proističe iz psihološkog stanja neke osobe. Ovaj rizik obuhvata pre-
varu i nepoštenje ali i situaciju kada neka osoba ne brine o svojoj imovini na razu-
man način, ili se ponaša tako da ne vodi računa o svom zdravlju ili o mogućnostima
da se povredi. Naime, osoba može da bude indiferentna prema šteti bilo zato što
podsvesno želi da do nje i dođe, bilo zato što namerno ne čini ništa da spreči njeno
nastajanje ili da ublaži intenzitet štetnog događaja. Iskustvo je pokazalo da su ovakvi
rizici mnogo veći tokom stanja ekonomskih kriza nego kada se privreda neke zemlje
nalazi u normalnim ekonomskim tokovima. Čak se može desiti da neka osoba koja
nije sklona nepoštenju postane nepoštena zato što ima osiguranje, i u takvim okol-
nostima ona može da „izgubi” imovinu koja je osigurana50.
Rizik samokontrole/samodiscipline obuhvata rizike kao što je stanje svesti koje
karakteriše osobu sklonu nezgodama, odnosno rizike koje stvara nedostatak odgo-
vornosti pojedinca i koji su posledica njenog nehata, odnosno neopreznosti. Ovi riz-
ici nemaju konotaciju prevare.
49 L. Vasić, Osiguranje i prevare u osiguranju, Časopis: Tokovi osiguranja, br. 1, 2002, str. 12
50 L. Vasić, Osiguranje i prevare u osiguranju, Časopis: Tokovi osiguranja, br. 1, 2002, str. 13 i 14

Na slici II-15 dat je šematski prikaz primera svakog od gore navedenih rizika.
Slika II – 15.
3.4 Fundamentalni ili opšti i posebni ili pojedinačni rizici

Fundamentalni rizik je rizik koji ima uticaja na celokupnu ekonomiju ili veliki
broj osoba ili grupa u okviru date ekonomije. To su obično oni rizici koji su posledica
društvenih ili političkih fenomena, mada se mogu javiti i kao posledica fizičkih po-
java. Primeri obuhvataju visoku inflaciju, cikličnu nezaposlenost i rat, jer to utiče na
veliki broj individua.
Rizik od prirodne nesreće je drugi važan fundamentalni rizik. Orkani, tornada,
zemljotresi, poplave i požari u šumama mogu da kao posledicu imaju štete na imo-
vini koje iznose nekoliko milijardi dolara kao i gubitak velikog broja života. Tabela II-6
pokazuje najskuplje osigurane katastrofe u SAD.
U poslednje vreme se pojavljuje i jedna nova vrsta fundamentalnog rizika, a to je
rizik od terorističkog napada. Mnoge zemlje su već iskusile ovu vrstu rizika koji se
značajno povećava svakim danom, a čiji su rezultati enormne štete na imovini kao
i mnogobrojne ljudske žrtve. Teroristički napad koji je izveden u SAD u septem-
bru mesecu 2001. imao je za posledicu uništenje četri komercijalna aviona, potpuno
uništenje dva oblakodera Svetskog trgovinskog centra, delimično urušavanje zgrade
Pentagona i hiljade ljudskih žrtava. Procenjena šteta je oko 40 milijardi $.

Tabela II-6 Deset najskupljih osiguranih katastrofa51
Visina osiguranja
(milioni $)
Br. Mesec/godina Katastrofa
U momentu događanja
1 Septembar 2001. Svetski trgovčki centar u Njujorku, ter. napad 20.300

2 Avgust 1992. Orkan Andrew: vetar, poplave tornada 15.500
3 Januar 1994. Zemljotres, Northridge, Kalifornija 12.500
4 Septembar 1989. Orkan Hugo; vetar, poplave tornada 4.195
5 Septembar 1998. Orkan Georges 2.900
6 Juni 2001. Tropska oluja Alison 2.500
7 Oktobar 1995. Orkan Opal 2.100
8 Septembar 1999. Orkan Floyd 1.960
9 Mart 1993. Zimska oluja u 20 zemalja 1.750
10 Oktobar 1991. Požar u Oklandu, Kalifornija 1.700
Godišnje se u SAD desi više od 1000 tornada koji su uzrok značajnih imovinskih
šteta i u kojima dolazi do ljudskih žrtava. Pored ovoga, zemljotresi su uzrok ogrom-
nih oštećenja na imovini, naročito u Kaliforniji. Zemljotres u Northidge, Kalifornija
1994. godine imao je za posledicu štetu na imovini reda veličine nekoliko milijardi
dolara i gubitak velikog broja života. Jake poplave u 1993. godini, na srednjem za-
padu, rezultirale su štetom na imovini od više milijardi dolara i izazvale su značajne
finansijske gubitke. Većina šteta nastalih usled poplava nije bilo osigurano.
Nasuprot fundamentalnom riziku, posebni rizik je rizik koji utiče samo na poje-
dince, a ne na celokupnu zajednicu. On se javlja kao posledica pojedinačnih događaja.
Mogu biti statički i dinamički. Primeri su krađa automobila, pljačka banke i požari u
stanovima, jer ovo utiče samo na osobe koje su pretrpele štetu, a ne na celu ekonom-
iju društva.
Razlika između fundamentalnog i posebnog rizika je važna, jer su fundamentalni
rizici izazvani uzrocima koji su manje ili više izvan kontrole pojedinaca koji trpe nji-
hove posledice. Pošto se za ove rizike niko ne može posebno da okrivi smatra se da
odgovornost za njih treba da preuzme društvo, a ne pojedinac. Stoga je za osiguranje
određenih fundamentalnih rizika potrebno da postoje programi državnog osiguranja
kao i garancije i subvencije vlade. Na primer, rizik od nezaposlenosti ne osiguravaju
privatne kompanije, ali to može da se osigura preko vladinih programa za kompen-
zaciju nezaposlenima. Pored toga, poslovne firme i pojedinci koji žive u plavnim
područijima mogu da dobiju osiguranje protiv poplave koga subvencioniše vlada.
51 Izvor: Insurance Service Office, Inc. (ISO) and Insurance Information Institute.

Smatra se da su posebni rizici odgovornost svakog pojedinca i da se njima moraju
da bave pojedinci putem osiguranja, prevencije štete ili na neki drugi način.
3.5 Raspodeljivi i neraspodeljivi rizici

Kada manifestacija rizika ne utiče na organizacije ili pojedince na isti način i u
isto vreme, entiteti na koje može da utiče rizik mogu da ga smanje na taj način što
zaključuju sporazume o zajedništvu (stvaraju pulove) ili sporazume o učestvovanju.
Rizik je raspodeljiv ako se on može umanjiti kroz sporazume o zajedništvu
ili učestvovanju. Neraspodeljiv je onaj rizik kod koga sporazumi o zajedništvu
nisu efikasni za smanjenje rizika za članove ovog pula52. Na primer, sporazumi o
zajedništvu bi bili neefikasni za rizik svetske ekonomske krize, jer rizik utiče na sve
učesnike na isti način i u isto vreme.
Razlika između ova dva tipa rizika je važna za upravljanje rizikom, jer ona
utiče na mogućnost korišćenja ugovora o raspodeli rizika. Kao ilustracija može da
posluži sledeći primer. Neki vlasnik kuće je suočen sa mogućnošću štete od pos-
ledica poplave. Ovaj rizik se može umanjiti sklapanjem sporazuma o raspodeli rizika
sa drugim vlasnicima kuća u istom naselju, ali je efikasnost ovakvog ugovora sma-
njenja mogućnošću da poplava istovremeno ošteti veliki broj kuća u ovom pulu. U
ovom slučaju mnogo bi bio korisniji ugovor o raspodeli rizika sa vlasnicima kuća
koji se nalaze u nekim drugim mestima. Međutim, čak i da se ovaj pul proširi širom
sveta, učesnici pula bi se još uvek suočavali sa rizikom; rizik koji preostaje posle ovog
sporazuma je neraspodeljiv. Naime, ovaj neraspodeljivi rizik bio bi rizik povezan sa
činjenicom da ne može da se predvidi broj ozbiljnih poplava kao i posledične štete u
celom svetu u datoj godini.
Rizici koji su raspodeljivi u okviru određenog preduzeća su mnogo pristupačniji
za interni tretman nego drugi rizici. Na primer, organizacija može da teži tome da
direktno plaća sve troškove koji nastaju kao posledica povrede radnika dok se nal-
aze na poslu. Ovim rizikom se može interno upravljati, jer su povrede radnika u
najvećim broju slučajeva nezavisne jedna od druge. U ovom slučaju organizacija
može raspodeliti troškove rizika preko svih svojih radnika. Sa druge strane, samo-
finansiranje troškova nezaposlenosti za tu istu radnu snagu je mnogo veći problem,
jer ovaj rizik utiče na sve zaposlene skoro na isti način i nastaje kao posledica us-
lova koji su izvan date organizacije. Drugim rečima, sve dok se pojedinci koji rade
u zajedničkom okruženju suočavaju sa uobičajenim rizikom od povrede, zaposleni
su samo pojedinačno izloženi nesrećnom slučaju. Međutim, sa nezaposlenošću se
suočava veliki broj pojedinaca u istim okolnostima. Rizik od nezaposlenosti nije to-
liko raspodeljiv kao što je to rizik koji je povezan sa povredom na radu i zato vero-
vatno nije pogodan za interno zajedničko delovanje.

3.6 Merljivi i nemerljivi rizici
Merljivi rizici su oni koji se mogu meriti na nivou dovoljno velikog i uravnoteženog
portfelja osiguranja. To znači da se ovi rizici mogu meriti u okviru neke zajednice, a
ne samo kod pojedinca.
Nemerljivi su oni rizici koji se ni na jednom nivou ne mogu izmeriti. To su obično
oni rizici koji su povezani sa kretanjima na tržištu, kao što su to cene strateškh siro-
vina i sl. Ovi rizici se ne mogu preneti na osiguravajuće društvo53.
3.7 Osigurljivi i neosigurljivi rizici

Iako je teoretski moguće da se osiguraju svi potencijalni rizici, ipak se neki od njih
ne mogu osigurati iz određenih zakonskih, komercijalnih i moralnih razloga, pa se
oni nazivaju neosigurljivi rizici. Jedan od takvih rizika je i rizik od nezaposlenosti,
jer stopa nezaposlenosti varira u odnosu na struku, životnu dob, pol, obrazovanje,
porodični status, grad, državu i zavisi od mnogih drugih faktora uključujući i vladine
programe i ekonomsku politku.
Obično se osiguravaju samo čisti rizici, ali ne može se osigurati ni svaki čist rizik.
Da bi neki rizik bio osigurljiv, on mora da ispuni zahteve koji su navedeni napred u
ovom poglavlju (tačka 3.1).
3.8 Poslovni rizik

Ovaj tip rizika je relatino novijeg datuma i on obuhvata sve glavne rizike sa kojim
se suočava neka poslovna firma. Ovaj rizik obuhvata (slika II – 16):
 čist rizik,
 špekulativni rizik,
 strategijski rizik,
 operativni rizik i
 finansijski rizik
Pojmovi „čist” i „špekulativni” rizik su već objašnjeni napred u ovoj knjizi (tačka 3.1).
Strategijski rizik se odnosi na sve neizvesnosti povezane sa finansijskim ciljevima
neke firme. Na primer, ako data firma reši da krene u neko novo područije poslovanja
može se desiti da ovo područije bude neprofitabilno.
Operativni rizik je rezultat poslovnih operacija date firme. Na primer, banka koja
nudi nov tip usluga, kao što su to usluge on-line uplata/isplata, može da pretrpi štetu
zbog provale hakera u njen kompjuterski sistem.
53 Nebojša Žarković, Reosiguranje sa osiguranjem, Univezitet Singidunum, Beograd, 2006, str. 43

Finansijski rizik se odnosi na neizvesnost u pogledu štete koja je posledica štetnih
promena cena roba, kamatnih stopa, vrednosti strane valute i vrednosti domaćeg
novca. Na primer, kompanija koja se bavi proizvodnjom prehrambenih proizvoda
može da ugovori da samousluzi isporučuje kaše ili mešavine od žitarica po fiksnoj ceni
u toku šest meseci i da pri tom pretrpi štetu ako dođe do povećanja cene žitarica.
Poslovni rizik postaje sve značajniji za upravljanje komercijalnim rizikom, odnos-
no načinom na koji neka organizacija identifikuje i na koji se odnosi prema glavnim i
manjim rizicima. Danas se sve više ide ka tome da upravljanje rizikom preduzetništva
bude jedan jedinstveni program za obradu svih glavnih rizika sa kojima se neka firma
suočava. Na ovaj način firma je u mogućnosti da sve rizike stavi u protivtežu jedne sa
drugima čime se postiže smanjenje ukupnog rizika. Budući da su sada svi rizici dove-
deni u korelativni odnos, njihova kombinacija smanjuje sveukupni rizik date firme.
Slika II – 16. Glavni tipovi poslovnog rizika
3.9 Rizici koji se tek pojavljuju (emerging rizici)

Za rizike koji se tek pojavljuju karateristično je to da oni u suštini već postoje, ali
se tradicionalnim metodama ne mogu ni predvideti niti proceniti. Jedino što se o nji-
ma zna to je da mogu da izazovu velike štete, odnosno mogu da budu katastrofalni.
Za ove rizike ne postoje statistički podaci i ne može se proceniti njihva verovatnoća,
jer su ovo akumulativni rizici. Jedan od ovakvih rizika u prošlosti bio je azbestni rizik
čije se posledice još uvek osećaju, iako je danas ovaj rizik isključen iz svih osiguranja
od odgovornosti. Stoga se danas postavlja pitanje koji su to rizici koji su se već po-
javili, a kojih ni sami osiguravači nisu svesni. Danas postoje pretpostavke o različitim
opasnostima koje mogu da imaju karakteristike ovih rizika i zato se već uveliko spro-
vode istraživanja o njihovom uticaju na ljude i okolinu. Neke opasnosti koje imaju
karakteristike rizika od azbesta su54:
54 D. Klobučar, Risk management i osiguranje, Kratis d.o.o., Sveta Nedelja, 2007

 Otrovne materije
 Elektromagnetske radijacije
 Povrede propisa za čuvanje podataka
 Povrede trgovačkih i ekonomskih sankcija
 Stres na radnom mestu„
 Nanotehnologija
 Genetički modifikovana hrana
 Terorizam
 Transplantanti
 Pasivno pušenje
 Globalno otopljavanje
 Krađe identiteta
 Vulkanske aktivnosti
 Uticaj medija
Osnovne karakteristike rizika koji se tek pojavljuju su da postoji opasnost koja
je nekom već poznata, ali ne i industriji osiguranja. Naime, da bi neki rizik konačno
postao razumljiv i prepoznat kao takav, mora da postoji dovoljno objekata koji su
izloženi nastupanju datog štetnog događaja gde se šteta ne može izbeći. Stoga je
potrebno da postoji zajednički rad između naučnika i stručnjaka iz industrije osigu-
ranja u cilju ispitivanja svih mogućnosti rešenja problema izloženosti ovakvim ri-
zicima.
4. TIPOVI ČISTOG RIZIKA
Ova knjiga će istraživanje usmeriti na grupu „čistih rizika”, jer je ovde najznačajnija
primena znanja tehničkih nauka kao sredstva njihovih eliminisanja ili smanjenja.
Glavni tipovi čistog rizika koji mogu da stvore veliku finansijsku neizvesnost
obuhvataju
 lične rizike,
 imovinske rizike,
 rizike od odgovornosti i
 rizici nastali zbog propusta drugih

4.1 Lični rizici
Lični rizici su rizici koji direktno utiču na pojedinca. To su rizici koji su direktno
povezani sa zdravljem i dobrobiti pojedinca što obuhvata mogućnost kompletnog
gubitka ili smanjenja zarađenog dohotka, ekstra troškove i iscrpljiivanje finansijske
aktive. Postoje četiri glavna lična rizika:
 rizik od prerane smrti,
 rizik nedovoljnih prihoda tokom perioda života u penziji,
 rizik lošeg zdravlja i invalidnosti,
 rizik od medicinskih troškova,
 rizik od nezaposlenosti.
Rizik od prerane smrti se definiše kao smrt hranioca ili glave porodice iza koga
su ostale finansijske obaveze. Ove obaveze mogu da obuhvate izdržavanje lica,
neisplaćeni zajam, decu koju treba školovati. Ako preživeli članovi porodice primaju
nedovoljnu visinu naknade, prihoda iz drugih izvora, ili nemaju dovoljne finansijske
izvore da zamene prihod koji je ostvarivala glava porodice njihovo finansijsko stanje
je neizvesno. Stoga se vrednost ljudskog života u ovom slučaju može definisati kao
sadašnja vrednost udela budućih prihoda preminulog hranioca porodice u ukupnim
prihodima porodice.
Prerana smrt može da bude uzrok finansijskim problemima samo ako je preminu-
la osoba imala izdržavana lica ili je umrla sa neizvršenim finansijskim obavezama.
Tako, smrt deteta od 10 godina nije „preuranjena” u ekonomskom smislu.
Ovaj rizik obuhvata najmanje četri grupe gubitaka, odnosno šteta i to:
 Ljudskog života koji je za porodicu trajan, zauvek izgubljen i nenadoknadiv.
Vrednost ljudskog života se definiše kao sadašnja vrednost porodičnog udela
u mogućim budućim zaradama preminulog hranioca porodice. Prvi korak u
određivanju činjenice da li postoji rizik gubitka prihoda je utvrđivanje da li
će neko biti oštećen zbog smrti. Kada nema izdržavanih lica i kada smrt date
osobe nije uzrok uskraćivanja nekome, onda ni ne postoji rizik od finansijskog
gubitka usled prerane smrti. Dejstvo gubitka prihoda usled prerane smrti
zavisi od okolnosti koje podrazumevaju koliko je važan prihod izdržavanim
licima i da li se on može nadoknaditi iz drugih izvora, ili su ova lica možda
sposobna za rad pa na taj način mogu nadoknaditi gubitak zarade. Ako se
prihod ne može nadoknaditi, onda je osnovna funkcija životnog osiguranja
zamena izgubljenog prihoda, jer ovaj gubitak može da bude veliki. Stvarna ili
potencijalna vrednost ljudskog života lica sa fakultetskom diplomom može
lako da pređe 500.000€.
 Dodatne troškove koji mogu da nastanu zbog troškova sahrane, visokih
medicinskih računa koji nisu pokriveni zdravstvenim osiguranjem, pokriva-
nja eventualnih dugova i hipoteka, službene potvrde testamenta, namirivanja
aktive i pasive kao i zbog poreza na imovinu i nasleđe kada su u pitanju veći
posedi.

 Smanjenje životnog standarda zbog umanjenih primanja porodice.
 Neekonomske troškove koji obuhvataju emocionalni bol, gubitak modela
glavne uloge u porodici kao i nepostojanje savetodavne i vodeće ličnosti za
decu.
Nedavna istraživanja pokazala su da se prosečni životni vek ljudi u 2001.
produžio i da iznosi 77,2 godine u odnosu na 77 godina u 2000. (79,8 za žene i 74,4
za muškarce)55. Međutim, i pored toga veliki broj ljudi umire zbog tri najmasovnija
oboljenja i to: srčana oboljenja, rak i moždani udar.
Glavni rizik povezan sa starijim životnim dobom je rizik nedovoljnih prihoda
tokom perioda života u penziji. Većina radnika u SAD, ali i u našoj zemlji, odlazi
u penziju pre 65. godine. Ako nemaju dovoljno finansijskih izvora ili pak nemaju
pristupa drugim izvorima penzionih prihoda, kao što su to socijalno osiugranje ili
privatna penzija, oni će biti izloženi finansijskoj neizvesnosti tokom perioda života u
penziji. Stoga su starija lica ekonomski različita grupa i njihovi prihodi se značajno
razlikuju od slučaja do slučaja
Rizik vezan za bolest i invalidnost, koji se obično manifestuje kroz onesposoblje-
nje za rad usled kraće ili duže bolesti, hroničnog oboljenja, dugotrajne nesposobnosti
za rad ili invalidnosti predstavljaju važan lični rizik. U slučaju ovog rizika osobi je
potreban prihod tokom perioda trajanja nesposobnosti za rad i to naročito onim os-
obama koje nemaju bračnog druga. Kada onesposobljena osoba ima bračnog druga,
partner koji je zdrav i radi može obezbediti nekakav prihod i može pružiti i kućnu
negu. Pojedinac koji nema zaštitu preko bračnog druga obično mora da plaća osobu
koja će se brinuti o njemu. To znači da deo prihoda samca koji se mora nadoknaditi u
slučaju invalidnosti može biti veći nego kod one osobe koja ima bračnog druga.
Verovatnoća gubitka radne sposobnosti u različitom životnom dobu je veća nego
što je to verovatnoća umiranja. U tabeli II-7 date su vrednosti za verovatnoću smrti i
onesposobljenost za radi za različite godine života56.
Tabela II-7
Starost Verovatnoća smrti pre navršenih Verovatnoća tromesečne onesposobljenosti

65 godina života (%) za rad pre navršenih 65 godina života (%)
25 24 54
30 23 52
35 22 50
40 21 48
45 20 44
50 18 39
55 15 32
60 9 9
55 National Center for Health Statistics, HHS News, USA, March 14, 2003
56 Izvor: CSO tabela smrtnosti iz 1980, tabela onesposobljenosti iz 1985. i McGill životno osiguranje,
Bryn Mawr, PA: The american College, SAD, 1994

Iz tabele se vidi da verovatnoća onesposobljenosti za rad u trajanju od najmanja
tri meseca je znatno veća tokom radno sposobnih godina starijih osoba, nego što je
to verovatnoća umiranja. Skoro polovina ljudi koji su napunili 35 godina biće one-
sposobljena najmanje tri meseca pre nego što napuni 65 godina, a prosečna dužina
trajanja onesposobljenosti je veća od 5 godina.
Ovo sa sobom povlači kako plaćanje velikih medicinskih računa tako i gubitke
zarade. Troškovi hirurških operacija su znatno porasli zadnjih godina. Na primer,
operacija na otvorenom srcu košta preko 250.000 €, transplatacija bubrega ili srca
može da košta i više od 300.000 €, a troškovi lečenja posle automobilske nesreće
koji zahtevaju nekoliko velikih operacija, plastičnu hirurgiju i rehabilitaciju mogu
da prevaziđu 400.000 €. Pored toga, dugotrajna nega u domovima za negu može da
košta 6.000 € ili više svake godine. Ukoliko ove osobe nemaju adekvatno zdravstveno
osiguranje, ličnu štednju, sopstvene finansijske izvore (od akcija i sl.) ili druge izvore
prihoda koji mogu da pokriju ove troškove, onda je kod njih finansijska neizvesnost
prisutna u velikoj meri.
Drugi glavni uzrok finansijske neizvesnosti u slučaju kada nastupi ozbiljno obo-
ljenje je gubitak zarade. U slučaju dugotrajnog invaliditeta gubitak prihoda je veliki,
medicinski računi se gomilaju, mogu da se izgube ili smanje beneficije za zaposlene,
štednja je često iscrpljena i neko mora da preuzeme brigu o onesposobljenom licu.
Čak i kada onesposobljeno lice ima osiguranje na prihod tokom bolesti, finansijske
posledice mogu da budu ozbiljne ako osiguravajuća kompanija odbije da isplati oštetni
zahtev.
Rizik od nezaposlenosti takođe može značajno da utiče na finansijsku sigurnost
pojedinca. Nezaposlenost može da bude rezulatat usporavanja poslovnog ciklusa,
tehnoloških i strukturnih promena u ekonomiji, sezonskih faktora i nesavršenosti na
tržištu rada.
Bez obzira na razlog, nezaposlenost može da bude uzrok finansijske neizvesnosti
na bar tri načina. Ukoliko ne postoji adekvatna zamena za prihod, ili neka prethodna
ušteđevina koja može da se koristi, nezaposleni radnik biće finansijski nesiguran.
Drugo, zbog ekonomskih uslova, radnik će možda biti u mogućnosti samo da radi
skraćeno radno vreme. Smanjeni dohodak može da bude nedovoljan u odnosu na
potrebe radnika. Na kraju, ako se trajanje nezaposlenosti produži kroz duži period,
celokupna ušteđevina može da se potroši i nezaposleno lice i njegova porodica mogu
da ostani bez ikakvih finansijskih sredstava.
4.2 Imovinski rizici

Sve firme i pojedinci koji imaju, iznajmljuju ili koriste neku imovinu izloženi su
riziku da njihova imovina pretrpi štetu ili pak da je izgube iz raznih razloga.

Da bi se u potpunosti analizirala izloženost imovine riziku, mora da se razmotre
kako tipovi imovine koji mogu da pretrpe štetu, tako i potencijalni izvori ovakvog
rizika. Izvori štete nisu samo požari i munje, već to mogu biti i krađe, poplava, oluja,
tornado, eksplozija, neredi, sudari, predmeti koja padnu, poplave, zemljotresi, niske
temperature, i sl.
Pored rizika koji postoji kod sopstvene imovine, neka firma je takođe izložena
i rizicima povezanim sa imovinom koju poseduje ili koristi neka druga firma. Na
primer, eksplozija u jednoj kompaniji može da izazove prekid u snabdevanju robom
neke druge kompanije. Stoga ta druga kompanije može da pretrpi štetu kao rezultat
štete u kompaniji isporučiocu.
Drugi primer uticaja štete nastale na jednoj imovini, na drugu imovinu, je šteta
koju može da pretrpi neka veća samousluga, ili robna kuća koja se nalazi u okviru
nekog šoping centra. Male firme, kao pekare, poslastičarnice i kafići pretrpeće gubi-
tak dohotka, jer ako veliki objekat koji privlači kupce ne radi, malo je verovatno da će
veliki broj mušterija svraćati u ove manje objakte.
4.3 Rizik od odgovornosti

Rizik od odgovornosti je treći važan tip čistog rizika sa kojim se većina osoba
suočava. Prema zakonodavnom sistemu u većini zemalja, pa i našoj, neka osoba
(pravno i fizičko lice) može da ima zakonsku odgovornost za štetu koja je nastala
iz njegove delatnosti, posedovanja stvari, iz pravnog odnosa ili određenog svojst-
va kao izvora opasnosti, i ima za posledicu povredu trećeg lica, ili štetu na imovini
koja pripada trećem licu. Sud može naložiti da se isplati znatna naknada za štetu
nanetu trećem licu koja predstavlja kompenzaciju oštećenoj strani. Pored toga sud
može i novčano kazniti lice koje je odgovorno u ovom slučaju. Čak i kada dođe do
oslobađanja od odgovornosti troškovi suđenja mogu da budu značajni. Stoga je neo-
phodno da firme i pojedinci pažljivo identifikuju sve izvore rizika od odgovornosti
koji mogu na njih da utiču i da načine pogodne aranžmane za obradu ovih rizika.
Odgovornost može biti posledica:
 Namernog prestupa
 Striktne ili apsolutne odgovornosti
 Nebrige
Nameran prestup predstavlja kršenje propisa i to je takozvana zakonska odgovor-
nost koja nastaje zbog namernog delovanja ili propusta čija posledica je šteta na tuđoj
imovini ili povreda druge osobe. Primeri ovakve odgovornosi obuhvataju neovlašćen
upad u posed, prevaru, povredu patentnog ili autorskog prava i sl.
Striktna ili apsolutna odgovornost odnosi se na slučajeva kada je potencijalna
opasnost po pojedince i društvo toliko velika da neka lica mogu biti odgovorna čak
i kada ne može da se dokaže njihov nemar. Neke uobičajene situacije u kojima važi
ovaj tip odgovornosti obuhvataju proizvodnju eksploziva, držanje divljih ili opasnih
životinja, povredu na radu i profesionalno oboljenje zaposlenih.
Što se tiče rizika po zaposlene postoje statističke tabele stope štetnih događaja
(FAR) u grupi od 1000 ljudi u toku radnog veka (108h). U tabeli II - 7 dati su po-
daci vrednosti FAR koji su za određene industrije objavljeni u Velikoj Britaniji za
period 1974-1978. Ovi podaci se odnose na uobičajene industrijske rizike (na pri-
mer, da neko padne niz stepenice ili da ga nešto pregazi) i na hemijske rizike (požar,
ispuštanje toksičnih materija ili prosipanje korozivnih tečnosti).
Tabela II – 7.
FAR Rizik po osobi/god.
Gas i nafta (ofšor) 82 165 x 10-5

Ribolov u dubokim morima 44 88 x 10-5
Rudarstvo 10 20 x 10-5
Građevinarstvo 7,5 17,5 x 10-5
Brodogradnja i pomorski inženjering 5,25 10,5 x 10-5
Hemijska i srodna industrija 4,25 8,5 x 10-5
Svi objekti obuhvaćeni fabričkim aktima 4 8 x 10-5
Sva proizvodna industrija 1,15 2,3 x 10-5
Proizvodnja vozila 0,75 1,5x 10-5
Konfekcija 0,25 0,5 x 10-5
Granična vrednost izlaganja riziku po osobi tokom godine iznosi 10-7. Ako je izla-
ganje riziku iznad te vrednosti taj rizik mora da se eliminiše.
Smatra se da je javnost izložena riziku, ako na primer, u gradu od 500.000 stanovni-
ka postoji neka hemijska fabrika i svi stanovnici su izloženi riziku od mogućih
nesrećnih slučajeva u toj fabrici.
Ako jedna osoba nastrada od dejstva nesrećnog slučaja u fabrici svake dvadesete
godine (prosečni rizik godišnje iznosi 10-7), smatra se da je to podnošljiv rizik,
s obzirom da jedna osoba nastrada od dejstva nesrećnog slučaja u fabrici svake
dvadesete godine. Dok nastrada neka druga osoba, ova prva će verovatno biti zabo-
ravljena.
Međutim, ako prosečni rizik iznosi 10-6 to znači da će neka osoba nastradati svake
druge godine, i to je već nepodnošljivi rizik.

Nebriga ili nemar se definiše kao omaška da se pruži standardna nega, odnosno
briga koja je propisana zakonom, a u cilju zaštite drugih lica od neopravdanog rizika
ili povrede. Lekarima, advokatima, računovođama, inženjerima i drugim profesio-
nalcima se takođe sudi zbog pozivanja na profesionalnu nebrigu i stalno se pojavljuju
novi tipovi sudskih sporova. Da bi se neki događaj klasifikovao kao nebriga on mora
da obuhvati sledeće elemente57:
 Postojanje zakonske obaveze za neku negu/brigu
 Omašku u izvršavanju te obaveze
 Štetu ili povredu podnosioca odštetnog zahteva
 Neposredan uzrok, odnosno vezu između nabrige i nanete štete
Zakonska odgovornost je, na primer, nepoštovanje propisanog zaustavljanja mo-
tornog vozila na crvenom svetlu, proizvodnja bezbednog proizvoda, pitanje o alergiji
koje lekar mora da uputi pacijentu pre davanja nekog leka i sl. Ako zakon ne pro-
pisuje neku obavezu, onda ne postoji ni odgovornost datog lica.
Omaška da se postupi u skladu sa zakonskom odgovornošću odnosi se na situ-
aciju kada neko propusti da se povinuje standardnom obliku brige koji obezbeđuje
zaštitu drugih lica od povrede, kao, na primer, povreda nekog lica usled propusta da
se poprave neispravne kočnice.
Da bi nebriga predstavljala odgovornost, povređena osoba mora da pokaže da
postoji šteta ili povreda koja je rezultat nečijeg delovanja ili nedelovanja.
Neposredan uzrok znači da mora da postoji neprekinuti lanac događaja između
akta nebrige i nanete štete, kao što je to slučaj kada, na primer, pijani vozač projuri
kroz crveno svatlo i ubije drugog vozača.
Da bi u slučaju nemara postojala nečija odgovornost moraju da budu ispunjeni
sledeći zahtevi:
 Da se štetni događaj normalno ne dešava u odsustvu nemara
 Da odgovorno lice ima isključivu kontrolu nad instrumentom koji je izaz-
vao štetan događaj
 Da povređeno lice nije ni na koji način doprinelo štetnom događaju
Pored navedenih tipova nebriga postoji i takozvana imputirana nebriga, što znači
da pod izvesnim uslovima nehat jedne osobe može biti pripisan drugoj osobi. Ovo
važi u odnosu poslodavac – radnik, kada radnik vrši neku radnju po nalogu poslo-
davca.
Danas, naročito u SAD, a sve više i u Evropskoj Uniji, postoji uvaženo gledište da
je suđenje način da se reši skoro bilo koji spor. Rezultat toga je da se zadnjih godina
broj sudskih sporova svih vrsta znatno povećao. Vozači motornih vozila smatraju
se legalno odgovornim za nepažljivo rukovanje svojim vozilima. Vozačima čamca
57 George E. Rejda, Principles od Risk Management and Insurance, 10th Edition, Addison Wesley,
Boston, 2008,

sudi se zbog telesnih povreda ljudi koji se voze u čamcu, plivača i skijaša na vodi.
Presuđena ošteta može biti znatna. Poslovnim firmama se takođe sudi zbog neis-
pravnih proizvoda koji nanose štetu ili povređuju kupce.
Rizici od odgovornosti su od velike važnosti iz više razloga. Prvo, ne postoji mak-
simalna gornja granica u odnosu na visinu gubitka kao što je to slučaj kod imovine.
Na primer, ako je stvarna vrednost nekog automobila 15.000 € maksimalna šteta
zbog fizičkog oštećenja je 15.000 €. Međutim, ako neki vozač izazove nesreću koja za
posledicu ima ozbiljne telesne povrede na drugom vozaču, povređena osoba može
podneti tužbu na bilo koju sumu: 15.000 €, 20.000 €, 100.000 €, ili više.
Drugo, da bi se sudska presuda sprovela u delo može se desiti da se stavi zabrana
na prihod i finansijsku aktivu lica čija je krivica dokazana sudskim putem. Na primer,
neko lice je odgovorno zbog povrede drugog lica i sud presudi da ono isplati znatnu
oštetu povređenoj strani. Ako ono nije u mogučnosti da to ispuni, onda se na njegov
prihod kao i na finansijsku aktivu stavlja sudska zabrana. Ako se pak u cilju izbega-
vanja plaćanja kazne objavi bankrotstvo, kreditna sposobnost se značajno smanjuje.
Proizvođači su takođe odgovorni i mogu biti tuženi zbog prodaje i distribucije
nekog proizvoda koji može da izazove štetu na stvarima trećih lica ili pak da ozledi
neku osobu koja ga koristi. Na primer, ako nekog kupca povredi neki predmet usled
njegove neispravnosti, ili isti bude povređen zbog neke radnje lica koje je zaposleno
u toj firmi, ova firma može da bude odgovorna i moraće da isplati veliku novčanu
oštetu. Slično, radnje koje dovode do zagađivanja čovekove okoline mogu takođe da
dovedu do velikih troškova sa stanovišta odgovornosti.
Na kraju, troškovi pravne odbrane, odnosno advokatski i drugi sudski troškovi
mogu biti izuzetno visoki.
4.4 Rizici nastali zbog propusta drugih osoba

Kada je neka osoba saglasna da obavlja usluge za neku drugu osobu, ona preuzima
obavezu koju treba i da ispuni. Međutim, ako bi neispunjenje te obaveze dovelo do
finansijske štete ove osobe to je rizik koji je posledica propusta drugih osoba. Primeri
rizika ove kategorije su neizvršenje građevinskog projekta prema planu, ili neispu-
njenje obaveze plaćanja prema ugovorenom terminu.

5. ZNAČENJE RIZIKA ZA DRUŠTVO
Najveća opasnost koja preti od rizika je da će se neke štete ili gubici stvarno i
dogoditi. 58 Kada cela kuća izgori u požaru, ili je ukraden novac, ili umre osoba koja
zarađuje dohodak, postoji finansijski gubitak. Ako je neko nemaran, i taj nemar iza-
zove štetu nekoj drugoj osobi ili štetu na imovini, ponovo se javlja finansijski gubitak.
Svi ovi gubici ili štete su opterećenje zbog rizika kako za pojedinca tako i za društvo
i samim tim su i primarni razlog zbog kojeg se teži da se rizik izbegne ili da se ublaže
njegove posledice.
Osim same štete, postoje i drugi štetni aspekti rizika. Pojedinac ili firma moraju
da se pripreme za eventualnu pojavu štete, iako je ova neizvesna. Ako se ne osiguraju
kod nekog osiguravajućeg društva, onda moraju da stvore neki rezervni fond koji
može da pokrije štete koje mogu da nastanu. Međutim, tu se javljaju dva problema.
Prvi je taj što može da dođe do pojave štete pre nego što se prikupi dovoljno sred-
stava, a drugi je taj, što se ova sredstva moraju držati u rezervi u veoma likvidnom
obliku da bi mogla da se koriste u vreme nastajanja gubitaka.
Sve ovo znači da prisustvo rizika ima za rezultat izvesne neželjene socijalne i
ekonomske efekte. Stoga je od ključne važnosti da se svaki rizik prepozna i da se pre-
duzmu sve moguće mere za njegovo sprečavanje ili ublažavanje, jer se opterećenja
koje rizik stvara za društvo iskazuje kroz sledeće faktore:
 potreba za stvaranjem fondova za slučajeve nesreće,
 nepostojanje izvesnih roba i usluga,
 prisustvo brige i straha.
Ako ne postoji osiguranje, pojedinci i poslovne firme bi trebalo da povećavaju
veličinu fonda za slučajeve nesreće, a da bi mogli da plate neočekivane troškove. Na
primer, pretpostavimo da neko kupi kuću od 200.000 € i da želi da obezbedi fond
za popravku kuće za slučaj da se ona ošteti u požaru, oluji, gradu ili usled dejstva
nekog drugog rizika. Ako nema osiguranje vlasnik kuće mora svake godine da uštedi
najmanje 20.000 €, a da bi obezbedio adekvatni fond za relativno kratak vremenski
period. Čak i tada, može doći do prerane štete i postojeći fond za slučajeve nesreće
može da bude nedovoljan za pokrivanje štete. Što je veća suma novca koja se mora
uštedeti, to se više moraju smanjiti tekući troškovi, što za rezultat ima niži životni
standard.
Drugi teret rizika je taj da se društvo lišava određenih roba i usluga. Na primer,
zbog rizika od sudskog procesa mnoge kompanije su prestale da proizvode određene
proizvode. Postoje mnogi primeri. Nekih 250 kompanija u svetu proizvodilo je dečje
vakcine; danas se samo mali broj firmi bavi ovom proizvodnjom, delom i zbog toga
58 Emmet Vaughan, Therese Vaughan, Essentials of Insurance: A Risk Management Perspective, John
Wiley and Sons, Inc., 1995

što postoji pretnja da dođe do sudskog procesa. Druge firme su smanjile proizvodnju
određenih proizvoda uključujući azbestne proizvode, ragbi kacige, silikonske impla-
tante za grudi i određene pronalaske za kontrolu rađanja.
Na kraju, neizvesnost vezana uz rizik izaziva brigu i strah, frustracije i duševni
nemir. To se naročito sagledava kod čistog rizika, dok je špekulativni rizik veoma
privlačan za veliki broj ljudi, jer sa sobom povlači i mogućnost dobitka. Kod čistog
rizika gde je, ako se ovaj rizik i ostvari, moguć samo gubitak ovaj rizik je veoma ne-
prijatan. Većina ljudi se nada da se nesreća neće dogoditi baš njima i da će se sadašnje
dobro stanje i dalje nastaviti. Međutim, i pored toga oni se u podsvesti brinu zbog
moguće nezgode. Ta briga izaziva osećanje nelagodnosti što je dodatni teret rizika.
Veliki broj primera ilustruje mentalni nemir i strah koga izaziva rizik. Roditelji
mogu da strahuju ako im sin ili ćerka u tinejdžerskim godinama odu na skijanje tokom
velikog snežnog nevremena, jer postoji rizik da nastradaju zbog klizavog puta. Neki
putnici na komercijalnom letu mogu da postanu ekstremno nervozni i uplašeni ako
nastupi turbulencija tokom leta. Studenti na fakultetu koji treba da polože još samo
jedan ispit da bi diplomirali, mogu ući u prostoriju gde se polaže ispit sa osećanjem
nelagodnosti i straha.

1. Objasnite pojam i definiciju rizika.
2. Šta je neizvesnost?
3. Objasnite razliku između pojma rizika i neizvesnosti.
4. Šta je opasnost?
5. Šta je hazard?
6. Navedite i objasnite tipove hazarda.
7. Objasnite pojam neposrednog uzroka štete.
8. Objektivna i subjektivna ocena rizika.
9. Šta je štetni događaj?
10. Objasnite pojam štete, totalne i delimične štete.
11. Objasnite šta se podrazumeva pod osigurljivosti rizika.
12. Objasnite frekvenciju i intenzitet rizika.
13. Objasnite veličinu rizika.
14. Klasifikacija rizika.
15. Objasnite razliku između čistih i špekulativnih rizika.
16. Statički i dinamički rizici.

17. Objektivni i subjektivni rizici.
18. Objasnite opšte i posebne rizike.
19. Raspodeljivi i neraspodeljivi rizici.
20. Objasnite merljive i nemerljive rizike.
21. Šta su osigurljivi, a šta neosigurljivi rizici?
22. Objasnite poslovne rizike.
23. Objasnite imovinske rizike, rizik odgovornosti i lične rizike.
24. Značaj rizika za društvo.
Izvori korišćeni u drugom poglavlju:

1. George E. Rejda, Principles od Risk Management and Insurance, 10th
Edition, Addisom Wesley, Boston, 2008.
2. Mark S. Dorfman, Risk Management and Insurance, 9th edition, Pear-
son, Prentice Hall, New, jersey, 2007.
3. D. Klobučar, Risk management i osiguranje, Kratis d.o.o., Sveta Nedelja,
2007.
4. J. Kočović i O. Šulejić, Osiguranje, Čuruga Print, Beograd, 2006.
5. Nebojša Žarković, Reosiguranje sa saosiguranjem, Univerzitet Singidu-
num, Beograd, 2006.
6. Predrag Šulejić, Pravo osiguranja, Dosije, Beograd, 2005.
7. S. Harrington and G. Neihaus, Risk Management and Insurance, Mc
Grow Hill, International Edition, 2003.
8. M. Bijelić, Osiguranja i reosiguranje, Tectus, Zagreb, 2002.
9. Ivo Andrijanić i Ksenija Klasić, Tehnika osiguranja i reosiguranja,
Zagreb, 2002.
10. Boris Marović, Nebojša Žarković, Leksikon osiguranja, DDOR Novi
Sad, 2002.
11. Emmet Vaughan, Therese Vaughan, Osnovi osiguranja-upravljanje riz-
icima, prevod sa engleskog jezika, Mate, Zagreb, 2000.
12. Boris Marović, Osiguranje i Špedicija (drugo izmenjeno izdanje),
Tehnički fakultet „Mihajlo Pupin”, Zrenjanin, Novi Sad, 1999.
13. T. Gustavson, Risk Management and Insurance, 10th Edition, South-
Western College Publication, International Thompson Publishing,
USA, 1998.
14. Haimes Y.,Risk modeling, assessment and management, John Wiley
and Sons, New York, 1998.

15. Emmet Vaughan, Therese Vaughan, Essentials of Insurance: A Risk
Management Perspective, John Wiley and Sons, Inc., 1995.
16. C. Arthur Williams, Jr., Michel L. Smith and Peter C. Young, Risk Ma-
nagement and Insurance, Irwin/McGraw-Hill, International Editions
1998.
17. Blagoje Milinić, Jovica Vasiljević, VIII simpozijum sa međunarodnim
učešćem „PREVENCIJA SAOBRAĆAJNIH NEZGODA NA PUTEVI-
MA 2006”, Novi Sad, oktobar 2006.
18. Gordana Fusek, Upravljanje rizikom u osiguranju, Časopis Svijet Osi-
guranja, broj 4/2005.
19. Vujović R., A.S. Jovanović., J. Todorović, „Unapređenje metoda upra-
vljanja rizikom u industrijskim postrojenjima”, Tokovi osiguranja, br.
1-2, novembar 2003.
20. National Center for Health Statistics, HHS News, USA, March 14,
2003.
21. Vasić, Osiguranje i prevare u osiguranju, Časopis tokovi osiguranja, br.
1, 2002.
22. D. Stamenović, L. Vasić, M. Grbović, Risk Menadžment i osiguranje,
Preventivno Inženjerstvo, Broj 2/2001.
23. Choice under Risk and Uncertainty, The History of Economics Through
website, http://cepa.newschool.edu/het/home.htm
24. Risk in an Industrial Society - Theory and Practice, October 2002.,
www.bbc.co.uk
25. The American Heritage Distionary of the English Language, Fourth
Edition, interner izdanje, www.answer.com
26. CSO tabela smrtnosti iz 1980, tabela onesposobljenosti iz 1985. i McGill
životno osiguranje, Bryn Mawr, PA: The american College, SAD, 1994.
27. Zelenović D., Todorović J., Efektivnost sistema u mašinstvu, Naučna
knjiga, Beograd, 1990.
28. Perrow, Normal Accidents, Basic, New York, 1984.
29. Insurance Service Office, Inc. (ISO) and Insurance Information Insti-
tute.

III
O
E
D
UPRAVLJANJE
RIZIKOM
UPravljanje rizikom 71
1. POJAM I FUNKCIJA UPRAVLJANJA RIZIKOM
1.1 Istorijski razvoj funkcije upravljanja rizikom

Upravljanje rizikom se neformalno praktikovalo još od davnih vremena. Još preis-
torijski ljudi su se sakupljali zajedno u plemena da bi sačuvali svoje resurse. Delili su
odgovornosti da bi obezbedili neku zaštitu od neizvesnosti koja je u to vreme pratila
sam život. Čak i danas skoro svaki čovek praktikuje neformalno upravljanje rizikom,
bilo da je ovo upravljanje nesvesno ili svesno. Na primer, stavljamo sigurnosne poja-
seve kada uđemo u kola da bismo smanjili mogućnost ozbiljne povrede, trudimo se
da jedemo odgovarajuću hranu da bismo održali dobro zdravstveno stanje. Međutim
ova knjiga se fokusira na formalnu praksu upravljanja rizikom koju preduzimaju
razne organizacije. Istorija ovog formalnog organizacionog upravljanja rizikom je
mnogo kraća i njen okvir je mnogo uži.
Postoje neke kontraverznosti u tome da li su naučnici ubrzali razvoj upravljanja
rizikom ili je pak poslovna praksa inspirisala naučnike, ali nema sumnje da je period
od 1955. do 1964. godine bio period rađanja modernog upravljanja rizikom, i to kako
sa akademske tako i sa profesionalne tačke gledišta59. Formalno upravljanje rizikom
je postojalo i pre ovog perioda, ali termin „risk management” nije bio zvanično us-
vojen sve do pomenutog perioda.
Naime, sve do 1929. godine sva pažnja bila je usmerena na problem upravljanja
čistim rizikom u nekom preduzeću. Te godine kupci osiguranja za preduzeća ne-
formalno su se susreli u Bostonu da bi razmotrili zajedničke probleme. Američko
udruženje menadžera je 1931. godine osnovalo odeljenje osiguranja, da bi menadžeri
mogli da između sebe razmenjuju informacije vezane za kupovanje osiguranja
preduzeća. Ustanovljeno je Udruženje kupaca osiguranja Njujorka 1932. godine koje
je kasnije postalo Institut za istraživanje rizika. Formirano je Nacionalno društvo
kupaca osiguranja 1950. godine, što kasnije prvo prerasta u Američko društvo za
upravljanje osiguranjem, a zatim u Društvo za upravljanje rizikom i osiguranjem.
Na samom početku razvoja risk menadžment je sa svojim teoretskim postavkama
da pored osiguranja postoje i druge metode za upravljanje rizicima, nailazio na velike
otpore u osiguravajućim krugovima. Naime, osnivanje udruženja kupaca osiguranja
dočekano je skeptično od strane osiguravajućih društava, jer je postojao strah da će
ova udruženja insistirati na nekoj novoj praksi, štetnoj za osiguravajuća društva. Čak
se jedno vreme ovo shvatalo kao pretnja i smetnja u poslovima tržišta i osiguranja,
da bi vremenom sve velike osiguravajuće kuće u svetu risk menadžmentu posvećivale
sve veći značaj, sagledavale njegove mogućnosti i prednosti i u svojim organizacionim
strukturama uvele posebna odeljenja risk menadžmenta.
59 C. Arthur Williams, jr., Michael L. Smith and Peter C. Young, Risk Management and Insurance,
Irwin McGraw-Hill, International Editions, 1988
Upravljanje rizikom 73
Kao i mnoge upravljačke funkcije i funkcija upravljanja rizikom imala je svoje
funkcije-preteče. Možda je jedna od najuticanijih preteča bila kupovina osiguranja.
Većina modernih pozicija upravljanja rizikom nastala je iz funkcije kupovine osigu-
ranja, i ovaj istorijski proizvod, čak i danas, baca veoma dugu senku na pojam uprav-
ljanja rizikom. Isto ovo se može reći i za akademsku oblast upravljanja rizikom i to se
najbolje vidi iz činjenice da je časopis za rizik i osiguranje sve do 1964. godine nosio
naziv časopisa za osiguranje.
Evolucioni proces koji je kupovinu osiguranja doveo do upravljanja rizikom nije
se odigravao ni uniformno ni fazno već je se praksa stalno menjala u skladu sa potre-
bama. Mnoge organizacije nemaju ni jedno lice odgovorno za upravljanje rizikom ili
za kupovinu osiguranja, neka imaju samo povremeno zaposlene kupce osiguranja,
dok druga imaju veoma sofisticirane programe za upravljanje rizikom. Međutim,
moguće je opisati smer ovog evolucionog procesa.
Odmah posle Drugog svetskog rata većina organizacija koje su praktikovale for-
malno upravljanje rizikom ili osiguranjem, imalo je povremeno ili stalno zaposlene
ljude koji su se bavili kupovinom osiguranja, čije dužnosti su u suštini bile da ustanov-
ljavaju i upravljaju portfeljom osiguranja i nekim aktivnostima koje su bile vezane sa
osiguranjem. U okviru velikog broja ovih organizacija ove aktivnosti su počele da se
proširuju paralelno sa povećanjem broja osiguranja i sa povećanjem kompleksnosti
pitanja povezanih sa kupovinom osiguranja. Ponekad je tržište osiguranja uticalo na
ovu ekspanziju, ponekad je to bila inicijativa ili sposobnost menadžera, a neki put
ova ekspanzija je bila posledica karakteristika rizika u datoj organizaciji. Međutim,
ekspanzija ove funkcije postala je uočljiva sredinom 1950-tih, i tada su naučnici i
praktičari započeli proces njenog definisanja, što je inače i uobičajeno u fazi razvoja
bilo koje discipline. Ovaj period ostaje do dan danas najplodonosniji period akadem-
skog istraživanja predmeta upravljanja rizikom.
Međutim, opisi osnovnih metoda obrade rizika mogu se naći i u mnogo stari-
jim publikacijama. Danas je to u svetu veoma aktuelna tema i predmet je mnogih
naučnih istraživanja. U svetu je održano mnogo naučnih skupova i izdato mnogo
literature na temu risk menadžmenta.
Pojam upravljanja rizikom se u praksi i literaturi u raznim delovima sveta po-
javio u različito vreme. U SAD se javlja ranih 60-tih godina XX veka. Tako se risk
menadžment javlja u literaturi „Risk management: A New Phase of Cast Control,
Harward Business Review, 1956.” i „Robert I. Mehru, Bob A. Hedges: Risk Manage-
ment u privrednom preduzeću, Homewood, Ilions 1963”. Posle SAD i u anglosak-
sonskim zemljama kao posledica prirodne težnje da se izbegne, ili na bilo koji način
stavi pod kontrolu sve veća lepeza rizika, došlo je do razvoja nove discipline - risk
menadžmenta - koja se na naučnoj osnovi bavi upravljanjem rizicima. Nemačka
teorija i praksa risk menadžment prihvata tek posle 1970. god.

Prva proučavanja rizika bila su odraz nekih tenzija koje su do tada uticale na
ovo područije. Iako je u početku izgledalo da upravljanje rizikom evoluira ka široj
funkciji upravljanja, organizacije su i dalje težile da upravljanje rizikom sagledavaju
kao podfunkciju finansija, a zbog finansijske prirode samog procesa kupovine osigu-
ranja. Na nivou prakse ova tenzija je bila najuočljivija prilikom ustanovljavanja mesta
menadžera rizika u okviru organizacije. Osobe zadužene za kupovinu osiguranja bile
su locirane u finansijskom ili nabavnom odeljenju, ili kasnije u kadrovskom odeljen-
ju. Međutim, krajem 1950-tih godina, brojni menadžeri rizika počeli su da izražavaju
stanovište da njihove dužnosti treba da se pomere izvan funkcija finansija ili nabavke.
Interesantno je da i pored toga većina menadžera rizika i danas ostaje i dalje locirana
u okviru finansijskog ili kadrovskog odeljenja.
Iako se i danas veoma mnogo koristi osiguranje, veće organizacije su redukovale
svoje oslanjanje na konvencionalnije aranžmane, jer su menadžeri rizika otkrili da
osiguranje ne ispunjava sve specifične potrebe date organizacije, ili pak da neke ak-
tivnosti unutar samog preduzeća mogu kontrolisati uticaj rizika i neizvesnosti na
organizaciju. Na primer, neke veoma velike organizacije uvidele su da mogu da pred-
vide neke tipove šteta isto tako dobro kao i osiguravač, što ih je navelo da se odluče
za samoosiguranje datog rizika. U drugim organizacijama videlo se da su aktivnosti
prevencije štete veoma efikasan odgovor na neke veoma izazovne probleme.
Mada je jasno da je kupovina osiguranja bila osnov za današnje upravljanje ri-
zikom, drugi uticaji su takođe bili veoma važni. Pravnici u radnim organizacijama
imali su glavni uticaj na upravljanje rizikom od odgovornosti. Eksperti za upravljanje
operacijama uticali su na to da se razviju strategije koje mogu da odgovore rizicima
koji su posledica aktivnosti neke organizacije. U zavisnosti od karakteristika rizika
kojima je neka organizacija izložena –marketing, istraživanje, planiranje, javna bez-
bednost – te druge oblasti su uticale na upravljanje rizikom u nekoj organizaciji.
Ironično, jedna od najuticajnijih oblasti, bezbedonosni inženjering, je tek danas
dobila puno priznanje i integrisana je u upravljanje rizikom. Menadžerima rizika je
već dugo poznato kakav je odnos između njihovih odgovornosti i bezbedonosnog
inženjeringa. Međutim, stapanje ove dve funkcije u jedinstvenu, kohezionu celinu,
nije se odigralo u velikoj meri. Deo objašnjenja za ovu pojavu leži u samoj organiza-
cionoj strukturi većine preduzeća, koja su dozvolila paralelni, ali ne povezani rast
ove dve funkcije. Drugi deo objašnjenja mora da je posledica toga što je bezbedonos-
no inženjerstvo dosta tehnički usmereno. Budući da je većina menadžera rizika u
početku nastala od „ljudi iz osiguranja”, to još uvek postoje neke teškoće u efikasnom
povezivanju ove funkcije sa inženjerstvom.
Međutim, ovo razdvajanje funkcija lagano nestaje. Bezbedonosni inženjering
stvorio je ili promovisao nekoliko koncepata koji su se infiltrirali u deo upravljanja
rizikom koji se odnosi na kupovinu osiguranja. Neki od tih koncepata su: integrisani
sistem rangiranja opasnosti, usmeravanje upravljanjem rizikom od strane rukovod-
stva preduzeća, uključivanje cele organizacije i slično.
1.2 Funkcija upravljanja rizikom danas
Termin risk menadžment je tipično američki, a kod nas ima najadekvatnije
značenje upravljanje rizikom. Sam proces upravljanja rizikom može se sagledati kao
skup metoda koje se koriste fleksibilno i zajedno. To je u osnovi multi-disciplinarni
proces u kome se u cilju rešavanja problema rizika zajedno koriste različita znanja
i discipline. Naime, to je sistemski proces za identifikaciju, analizu i procenjivanje
rizika, odnosno mogućnosti nastanka šteta sa kojima se suočava neka organizacija ili
pojedinac, kao i za odabiranje najboljeg načina za obradu, odnosno za tretman ovih
mogućih rizika, a u skladu sa ciljevima i težnjama date organizacije ili pojedinca60.
Kako smo ranije rekli rizici se umnožavaju i usložnjavaju sa razvojem tehnologije
i porastom opšteg društvenog standarda. Znači, sa rizikom se mora uporedo živeti i
zato pojedinci i društvo moraju iznaći način upravljanja sa njim.
Upravljanje rizikom se razlikuje od upravljanja osiguranjem. Upravljanje osigu-
ranjem podrazumeva upotrebu svih tehnika vezanih za osiguranje i ograničeno
je na područje onih rizika od kojih se možemo osigurati. To ne znači da danas
osiguranje ima manju ulogu u kontroli rizika nego ranije. Osiguranje sada zauzi-
ma neznatno drugačije mesto u ukupnom upravljanju rizikom i ono još uvek čini
značajan i vitalan deo procesa risk menadžmenta. Bez takvog pristupa osiguranju,
upravljanje rizicima bi bio težak posao uzimajući u obzir sve rizike sa kojima se svet
danas suočava. Osiguravači najzad počinju da shvataju važnost uloge koju moraju
da imaju u procesu risk menadžmenta, tako što sve više prepoznaju kompanije sa
dobrim risk menadžmentom i uz ponudu usluga osiguranja nude i sniženje pre-
mija. Sada osiguravajuće kompanije i brokeri osiguranja sve češće nude usluge risk
menadžmenta zajedno, ili odvojeno od funkcije osiguranja.
Pojam upravljanja rizikom je mnogo širi koncept od upravljanja osiguranjem, jer
se bavi rizicima od kojih se može osigurati i rizicima od kojih se ne može osigurati,
kao i izborom odgovarajućih tehnika za upravljanje rizikom.
Tradicionalno, upravljanje rizikom je bilo ograničeno samo na čiste rizike koji su
obuhvatali imovinske i lične rizike i rizike od odgovornosti. Međutim, tokom deve-
desetih godina došlo je do novog trenda, jer su mnoga preduzeća počela da proširuju
obim upravljanja rizikom tako što su obuhvatili i špekulativne finansijske rizike. Ne-
davno su neke firme otišle još dalje, tako što su u svoje programe za upravljanje ri-
zikom uključile sve rizike sa kojima se suočavaju.
Na slici III-1 prikazan je razvoj funkcije upravljanja rizikom u firmi61. Ovaj razvoj
programa upravljanja rizikom do potpune integracije i većeg uključivanja starijeg i
iskusnijeg menadžmenta omogućen je poboljšanjem u komunikacionim i informa-
60 C.A.Wiliams and R.M.Heins, Risk Management and Insurance, McGraw-Hill Book Company, New
York, 1976, str. 70
61 H.D. Skipper, W.J. Kwon, Risk Management and Insurance, Perspectives in Global Economy, Blavk-
well Publishing, Malden, Ma, USA, 2007, str. 289

cionim tehnologijama, razvojem finansijskih i tržišnih instrumenata i naprednih,
sofisticiranih i jeftinih sistema vođenja knjigovodstva kao i jačanjem međunarodne
infrastrukture.
Slika III – 1. Razvoj funkcije upravljanja rizikom
Parametri praktičnog programa upravljanja rizikom, u odnosu na okolnosti

određenog privrednog ili industrijskog preduzeća, zavise od specifično stvorenog
rizika, od resursa i od dostupnih unutrašnjih i/ili spoljašnjih sposobnosti koje
omogućavaju da se sa ovim rizicima upravlja na ekonomičan način.62
Upravljanje rizikom je važno za širok spektar industrije, od malih preduzimača
do velikih kompanija koje rade po celom svetu, od organizacija koje svoje aktivnosti
ograničavaju na svoje sopstvene prostorije do onih koje svoje aktivnosti obavljaju
na otvorenom prostoru (izgradnja tunela, mostova, itd.), od onih koji proizvode
bezopasne proizvode do onih koji proizvode veoma toksične ili eksplozivne proiz-
vode.
Fundamentalna priroda upravljanja rizikom danas je predmet debate. Naučnici i
praktičari se, opšte uzevši, slažu da se praksa upravljanja rizikom razvija, ali postoji
značajno neslaganje u tome gde ide ovo područije. Na jednom kraju spektra je ma-
njina, a to su oni koji veruju da će upravljanje rizikom potpuno nestati. Na drugom
kraju je veliki broj autora koji smatra da će se upravljanje rizikom kretati u sasvim no-
vom uzbudljivom pravcu aktivnosti i odgovornosti i da pred njim tek predstoji nova
era razvoja. I, naravno postoje i oni koji veruju da je evolucija u potpunosti slučajna i
nasumična i da ne mora da vodi ni u jednom određenom pravcu.
62 R. Roughley, R.E. Dayton, J.E. Loscombe, K.G. Souyave & C.T. Symes, Risk Management, Second
Edition, Jardine Insuerance Brokers, Ltd, Kogan Pae Ltd incorporated in Royal Charter, London
H. Felix Kolman, veoma poznati konsultant u oblasti upravljanja rizikom ima stav
da pošto se teži upravljanju samo „osigurljivih rizika” da se drugi rizici ignorišu. Nje-
govo sagledavanje upravljanja rizikom se u velikoj meri zasniva na ideji da menadžeri
rizika treba da upravljaju „holistički” sa svim rizicima u nekoj organizaciji. Kolman63
definiše upravljanje rizikom kao disciplinu koja treba da živi sa mogućnošću da
budući događaji mogu da budu uzrok šteti.
Yacov Y. Haimes, profesor inženjeringa i primenjene nauke na univerzitetu u
Virdžiniji je nedavno pisao o „totalnom upravljanju rizikom”, konceptu koji je veoma
sličan sa konceptom koji iznosi Kolman. On definiše ukupno upravljanje rizikom
kao „sistematični, na statistici zasnovan, holistički proces koji se gradi na formal-
noj proceni i upravljanju rizikom... i koji obrađuje... četiri izvora (sistema) otkazi-
vanja u okviru hijerarhijskog-višeciljnog okvira.” Njegova četiri izvora otkazivanja
su: (1) otkazivanje hardvera, (2) otkazivanje softvera, (3) otkazivanja organizacione
prirode i (4) ljudska greška. On isključuje spoljašnje izvore greške, uz obrazloženje
da one zavise od samog sistema. Ovo gledište je u skladu sa principima upravljanja
ukupnim kvalitetom i veoma mnogo se zasniva na jezičkim konceptima upravljanja
inženjeringom i operacijama64.
Treće gledište daje Neil Doherty, korporativni menadžer rizika. Ova interpretacija
se u mnogome zasniva na tome kako moderna finansijska teorija sagledava funkciju
upravljanja rizikom, odnosno, da su odluke u upravljanju rizikom finansijske odluke
i da treba da se procenjuju u odnosu na njihov uticaj na vrednost firme. Budući da se
finansijsko gledište oslanja na izvesne pretpostavke koje se odnose na tržište, njega
u velikoj meri zastupaju velike javne korporacije. Međutim ovaj koncept rizika nije
u potpunosti prihvaćen u velikim organizacijama koje pripadaju privatnom sektoru,
delimično zbog toga što mnogi menadžeri rizika nisu okrenuti modernoj finansi-
jskoj teoriji. Ipak, ovo gledište je dosta široko prihvaćeno u akademskim strukturama
i omogućava korisnu analitičku strukturu za pitanja istraživanja u upravljanju ri-
zikom.
Jedan interesantan trend je pojava „finansijskog upravljanja rizikom” što ne sme da
se brka sa finansijskim sagledavanjem upravljanja rizikom. Ovaj oblik upravljanja ri-
zikom je uglavnom nastao u bankarskim i investicionim krugovima, kao sistematski
pristup postupanja sa određenim finansijskim rizicima, kao što su to rizici krediti-
ranja, deviznih kurseva, transakcija i investiranja. Iako su banke suočene sa rizicima
jako dugo, nedostatak propisa i povećano izlaganje uticaju stranih valuta nateralo je
banke i druge međunarodne organizacije da se agresivno suoče sa ovim rizicima.
64 G. Fusek, Upravljanje rizikom u osiguranju, Časopis svijet osiguranja, Zagreb, 2005, str. 10

Finansijsko upravljanje rizikom odnosi se na identifikaciju, analize i način upra-
vljanja sa špekulativnim finansijskim rizicima. Ovi rizici obuhvataju sledeće:
 Rizik cene roba
 Rizik kamata
 Rizik deviznog kursa
Tradicionalno razdvajanje čistih i špekulativnih rizika značilo je da se rizicima
bave različita poslovna odeljenja, pri čemu su se špekulativnim rizicima bavila finan-
sijska odeljenja kroz ugovorne odredbe i instrumenta tržišta kapitala.
Tokom devedesetih godina neka preduzeća su počela da ceo problem čistih i
špekulativnih rizika posmatraju holitički , nadajući se da će uspeti da smanje troškove
i da nađu bolja rešenja za upravljanje rizicima, tako što kombinuju pokrića za obe
vrste rizika. Honeywell je prva kompanija koja je iz American International Group
1997. god. ušla u program integrisanog rizika. To je metoda koja u istom ugovoru
kombinuje pokriće za čiste u špekulativne rizike. Budući da Haneywell ima prihod u
zemljama širom sveta, koji iznosi preko jedne trećine od njegovog ukupnog prihoda
u SAD, on je ovim programom obezbedio kako tradicionalno imovinsko osiguranje i
osiguranje od odgovornosti, tako i pokriće za rizik deviznog kursa.
Ovim integrisanom programom rukovodi jedno lice čime se omogućuje jedno-
značno postupanje sa rizicima na ekonomičan način. Na primer, menadžer rizika
može da bude zabrinut zbog moguće šteta na samoosiguranoj imovini dok je finan-
sijski rukovodilac zabrinut zbog štete koja je posledica negativne promene deviznog
kursa. Ni jedna od ove dve štete, sama po sebi ne mora da izazove velike štete za
preduzeće, ali ako se obe odigraju istovremeno mogu da izazovu ozbiljne posledice.
Integrisani program za upravljanje rizikom može da bude tako sačinjen da uzme u
obzir obe ove moguće štete, tako što u sebi sadrži opciju „duplog okidača”. To je plan
koji obezbeđuje isplatu samo u slučaju ako se istovremeno dese ove dve određene
štete. Cena ovakvog pokrića je manja nego što bi to bio slučaj kada bi se svaki od ova
dva rizika posebno pokrivao.
Neke organizacije danas prelaze na upravljanje rizikom celokupnog preduzeća, što
znači da se pravi takav program upravljanja rizikom koji obuhvata čiste, špekulativne,
strateške i operativne rizike.
Na slici III-2 prikazani su mogući zadaci funkcije upravljanja rizikom.
Slika III – 2. Mogući zadaci funkcije upravljanja rizikom
Kao ni za sam rizik, tako ni za risk menadžment ne postoji jedna definicija, već su
danas u upotrebi više njijh, kao na primer:
 Rizik menadžment se definiše kao sistematski proces koji obuhvata identi-
fikaciju i evaluaciju rizika kojima su izloženi preduzeća i pojedinci, kao i izbor
i implementaciju najadekvatnijih metoda za upravljanje ovakvim rizicima.
 Risk management može se definisati kao proces, identifikacije, merenja
i ekonomske kontrole rizika koji ugrožavaju imovinu i dohodak u poslu ili
drugom poslovnom poduhvatu.
 Upravljanje rizikom je racionalno (svesno) rukovanje rizičnim situacijama.
 Upravljanje rizikom je svesno unošenje mogućih slučajeva ometanja u proces
manadžementa na osnovu sistemskog obuhvatanja i procene rizika.
 Upravljanje rizicima ili opasnostima je identifikacija, procena i ekonomska
kontrola rizika koji ugrožavaju imovinu, odnosno sposobnost orgaizacije za
sticanje profita.
 Upravljanje rizikom je upravljanje čistim ili nešpekulativnim rizikom kojem
su izloženi imovina, osoblje i dohodak od poslovanja.
 Upravljanje rizikom je opšta funkcija upravljanja koja teži da proceni i da
obradi uzroke i posledice neizvesnosti i rizika na neku organizaciju65.
Svi pokušaji da se definiše risk menadžment nalaze se između dve krajnosti :
1. Risk menadžment se podrazumeva kao prateća upravljačka funkcija gde se
sve preduzetnikove aktivnosti orijentišu ka mogućim rizicima i pri tome
se ispituju i kontrolišu u pogledu moguće potencijalne smetnje, da bi se
preduzeće osposobilo da rukuje takvim potencijalnim smetnjama i
Irwin/McGraw-Hill, International Editions 1998

2. Risk menadžment je novo ime za već poznatu i dugo praktikovanu preven-
tivu i smanjenje šteta.
Na osnovu napred iznetog može se zaključiti da se u osnovi razlikuju tri pojma
risk menadžmenta, iako svi podrazumevaju da je risk menadžment postupanje sa
rizikom radi pronalaženja i sprovođenja adekvatnih mera za njegovu obradu:
1. risk menadžment se bavi svim rizicima kojima se izlaže preduzeće,
2. risk menadžment se ograničava na statičke ili čiste rizike, a isključuje špe-
kulativne i dinamičke rizike, i
3. risk menadžment se ograničava na osigurljive rizike.
2. CILJEVI UPRAVLJANJA RIZIKOM
Da bi se postavili ciljevi upravljanja rizikom mora se prvo sagledati odnos cene

rizika, odnosno troškova koje neki rizik može da nanese datoj firmi i vrednosti te
firme na tržištu.
2.1 Cena rizika

U prvoj glavi ove knjige navedeno je dvoznačno tumačenje rizika, odnosno da je
to promenljivost oko očekivane vrednosti ili u drugom kontekstu, očekivana vred-
nost štete. Kada su sve druge okolnosti jednake onda oba konteksta rizika – promen-
ljivost i očekivana vrednost – imaju svoju cenu, odnosno smanjuju vrednost dobiti u
različitim aktivnostima. Stoga, u najširem smislu, cilj upravljanja rizikom je da ublaži
ovo smanjenje vrednosti i da na taj način poveća dobit.
Bez obzira na tip rizika troškovi, odnosno cena rizika obuhvata pet glavnih kom-
ponenti66:
1. očekivane štete
2. troškovi kontrole štete
3. troškovi finansiranja rizika
4. troškovi smanjenje unutrašnjeg rizika
5. troškovi preostale neizvesnosti koja je ostala posle primene programa za
upravljanje rizikom.
66 S. Harrington and G. Niehous, Rusk Management and Insurance, McGraw Hill International Edi-
tion, USA, 2003
Očekivane štete obuhvataju direktne i indirektne troškove.
Troškovi kontrole štete obuhvataju troškove povećanih mera predostrožnosti i
ograničavanja rizičnih aktivnosti u cilju smanjivanja frekvencije i intenziteta štetnih
događaja.
Troškovi finansiranja rizika odnose se na troškove samofinansiranja, premije
osiguranja i slično.
Tročkovi smanjenja unutrašnjeg rizika obuhvataju ugovorno prenošenje rizika
putem hedžinga, troškove transakcija vezanih za diverzifikaciju rizika i upravljanjem
diverzifikovanih aktivnosti, troškove analize i dobijanja podataka i drugih tipova in-
formacija da bi se dobila što tačnija predviđanja.
Troškovi preostale neizvesnosti su posledica činjenice da je neizvesnost skupa za
osobe koje nisu naklonjene riziku i za investitore (akcionare). Na primer, ova preo-
stala neizvesnost može da utiče na visinu kompenzacije koju zahtevaju investitori
(na primer, zadržavanje imovine neke firme) i da umanji cenu koju su kupci spremni
da plate za proizvod neke firme ili pak da utiče na to da zaposleni traže veće plate za
svoj rad.
Vrednost koju neka firma ima za njene akcionare u suštini zavisi od očekivanog
obima, taiminga i rizika (promenljivosti) povezanih sa budućim novčanim tokovima
(ulaz minus izlaz novca), kojima će akcionaru raspolagati u vidu prihoda od njihovog
ulaganja (akcija). Ulaz novca je uglavnom rezultat prodaje roba i usluga, a izlaz je
povezan sa njihovom proizvodnjom (nadnice, plate, troškovi sirovina, kamate na po-
zajmljena sredstva i štete zbog odgovornosti). Povećanje očekivanog obima novčanih
tokova povećava vrednost neke firme i obratno. Taiming novčanih tokova takođe
utiče na njenu vrednost, jer evro koji se danas dobija svakako da više vredi od onog
koji će se dobiti u budućnosti.
Budući da većina investitora ima averziju prema riziku, rizik novčanih tokova
smanjuje canu koju su oni spremni da plate za akcije neke firme, pa samim tim i
njenu vrednost na tržištu. Drugim rečima promene u novčanim tokovima vode do
toga da su investitori spremni da plate manje za svoja prava nad budućim novčanim
tokovima. Stoga je osnovni princip procene sadašnje vrednosti neke firme u tome da
rizik smanjuje njenu vrednost, a povećava očekivani prihod koga zahtevaju investito-
ri. Stvarni prihod akcionara u bilo kom periodu zavisiće od realizacije neto novčanih
tokova tokom datog perioda i novih informacija o očekivanom budućem riziku i o
očekivanim neto novčanim tokovima.
Ako neka firma definiše cenu rizika tako da ona obuhvata sve troškove povezane
sa rizikom sa stanovišta njenih akcionara, ova firma može da svoju vrednost za ak-
cionare maksimira tako što minimizira cenu rizika, odnosno:
Cena rizika = Vrednost bez rizika – Vrednost sa rizikom
Ili
Vrednost sa rizikom = Vrednost bez rizika – Cena rizika
Vrednost firme bez rizika je hipotetički i apstraktni koncept, jer se on odnosi na

svet u kom je neizvesnost vezana za novčane tokove potpuno eliminisana. Stoga ova
jednakost podrazumeva da ako neka firma teži da maksimira svoju vrednost ona to
može da uradi tako što minimizira cenu rizika.
2.2 Ciljevi upravljanja rizikom

Na osnovu svega napred iznetog može se zaključiti da ako neka firma teži da svoju
vrednost maksimalno poveća ona to može da izvede samo ako cenu rizika svede
na najmanju moguću vrednost. Znači, kada se troškovi neke firme definišu tako da
obuhvate sve uticaje rizika i upravljanja rizikom na njenu vrednost, minimiziranje
cene rizika istovremeno znači i maksimiranje njene vrednosti i to je prevashodni cilj
upravljanja rizikom.
U procesu upravljanja rizikom primarno je da se utvrde ciljevi programa za up-
ravljanje rizikom, odnosno da se precizno odluči šta neka firma očekuje od svog pro-
grama za upravljanje rizikom. To bi, pored napred rečenog, trebalo da bude očuvanje
poslovne funkcije preduzeća, odnosno da organizacija nije sprečena u postizanju
drugih ciljeva zbog gubitaka koji proizilaze iz određenih rizika. Zatim, tu je i hu-
manitarni cilj zaštite zaposlenih od nesreća koje bi mogle da izazovu povrede ili da
se završe smrtnim ishodom, efikasna upotreba resursa, društvena odgovornosti i
čuvanje dobrih odnosa sa javnošću (slika III-3).
Menadžer rizika treba da bude siguran da je program upravljanja rizikom takav
da firma može preživeti štete koje mogu da izazovu dati rizici. Čak šta više, ovaj pro-
gram treba da dozvoli da firma produži da raste posle štete kao da se ona nije ni dogo-
dila, odnosno da produži da se ponaša odgovorno u odnosu na okruženje, zaposlene,
isporučioce, kupce i zajednice u kojima radi. Zatim ovaj program mora da omogući
efikasan rad u rizičnom okruženju. Ovo zaheva od firme da odabere odgovarajuću
ravnotežu između prevencije štete, osiguranja i drugih načina za upravljanje rizikom.
Efikasnost znači da procedure upravljanja rizikom treba da teku glatko. Na primer,
menadžer rizika treba da bude siguran da se održavaju stvarne klase kontrole štete i
da su zaposleni motivisani da bezbedno izvršavaju svoje zadatke.
Slika III – 3. Osnovni ciljevi upravljanja rizikom
U mnogim firmama, menadžeri rizika imaju odgovornost da paze da firma bude u

saglasnosti sa zakonskim propisima koji se odnose na bezbednosti i životnu sredinu.
Danas neka shvatanja idu dotle da se smatra da ne treba upravljati samo štetama
već da treba upravljati rizikom i neizvesnošću, odnosno da se obuhvate i troškovi
neizvesnosti kao što su loša alokacija resursa, loše odlučivanje na nivou organizacije
i nepotrebno visoki kapitalni troškovi.
Jasno je da pojedinačni ciljevi funkcije upravljanja rizikom mogu varirati od orga-
nizacije do organizacije. Često će postojati veliki broj ciljeva i razumljivo je da neki
ciljevi mogu doći u suprotnost sa drugim ciljevima. Prilikom rešavanja tih suprot-
nosti mora se stalno imati na umu da je od svega najbitniji opstanak firme, odnosno
svođenje rizika koji izazivaju troškove za datu firmu na najmanju moguću meru.
Budući da je kupovina osiguranja istorijska osnova za upravljanje rizikom, ovo je
skoro uvek jedan od zadataka menadžera rizika. Pored ovoga, u zavisnosti od veličine
i shvatanja organizacije, ovi zadaci mogu obuhvatiti i sledeće:
 identifikaciju rizika u organizaciji,
 sprečavanje nastanka štete,
 uvođenje programa kontrole,
 sprovođenje obuke i treninga vezanih za bezbednost,
 planiranje i koordiniranje programa dobrobiti za zaposlene,
 odnose sa javnošću i pomoć zaposlenima,
 marketinške aktivnosti i sl.

Za efikasno upravljanje rizikom potrebno je uraditi plan upravljanja koji pre svega
sadrži ciljeve upravljanja. Ovi ciljevi mogu biti razni u zavisnosti od aspekta posma-
tranja, kao što su ekonomski, socijalni ili finansijski aspekat.
Ciljevi upravljanja rizikom klasifikuju se u dve kategorije:
a) ciljevi pre nastanka štete - gubitka:
 ekonomska spremnost firme za potencijalne štete
 smanjenje zabrinutosti od posledica štete
 ispunjenje obaveza spoljnjeg faktora
b) ciljevi posle nastanka štete - gubitka:
 opstanak firme i njene poslovne aktivnosti
 produžetak poslovne aktivnosti
 stabilnost zarade
 kontinualni rast firme
 socijalna odgovornost.
Pod ekonomskom spremnošću firme za potencijalne štete podrazumeva se da se
firma na najekonomičniji mogući način pripremi za potencijalne štete. To znači da se
risk menadžeri treba da se pozabave prvenstveno onim rizicima koji najviše prete eg-
zistenciji preduzeća. U tom smislu potrebno je preduzeti adekvatne mere zaštite uz
optimalne troškove, kao što su troškovi programa bezbednosti, premije osiguranja
i troškovi povezani sa različitim metodama za kontrolu rizika i minimizaciju šteta.
Tako npr. efikasni sistemi za dojavu i gašenje požara, sistemi pouzdane ventilacije,
detektori koncentracije opasnih materija i sl. mogu da spreče ili minimiziraju štete
od požara, eksplozija i havarija.
Pored obezbeđenja od rizika koji mogu trenutno da ugroze egzistenciju preduzeća,
potrebno je predvideti rizike koji bi mogli imati posledice u budućnosti i obezbediti
se od tih rizika. Tako npr. potrebno je sprečiti odliv poverljivih informacija i po-
dataka o razvojnoj koncepciji preduzeća zasnovanoj na osvajanju novih sopstvenih
tehnologija i proizvoda.
Risk menadžeri svojim planovima i programima rada moraju kod top menadžera
i akcionara preduzeća stvarati uslove za minimiziranje zabrinutosti i straha koji su
povezani sa mogućnosti rizika većih i katastrofalnih šteta koje prouzrokuju veća
materijalna razaranja ili veće finansijske gubitke. Tako, na primer, mogući budući
nepovoljan ishod sudske parnice, u vezi kvaliteta proizvoda, može da izazove kod
top menadžera veću zabrinutost i strah nego neke manje štete nasatale od požara ili
loma.
Menadžeri rizika moraju da prate obaveze firme koje su joj nametnute od spolja.
Tako npr. banke pri odobravanju hipotekarnih kredita mogu da zahtevaju da imo-
vina koja se zalaže kao hipoteka bude osigurana. Drugi primeri obaveza nametnutih
spolja su obaveze proistekle iz zakona ili tehničkih propisa, a koje mogu da zahtevaju
velika finansijska sredstva. To su slučajevi obavezne zaštite od povređivanja na rad-
nim mašinama, zaštita zagađenja radne sredine, zaštita od požara, ekološka zaštita
zagađenja vodotokova i vazuduha i sl.
Jedan od osnovnih ciljeva posle nastanka štete je stvaranje uslova za opstanak
firme, odnosno njenog oporavka. To podrazumeva da posle nastanka štete firma ob-
novi deo ili celu proizvodnju, u nekom optimalnom vremenu ako tim menadžera
donese takvu odluku.
Produžetak poslovne aktivnosti za određene firme koje vrše javni servis kao što su
gradski prevoz, komunalne usluge, banke i dr. je važan cilj. Naime, njihova obaveza je
da nastave sa radom i posle nastanka štete da bi mogli da pružaju usluge građanstvu
i da očuvaju svoje pozicije na tržištu od uticaja konkurencije.
Produžetak poslovne aktivnosti posle nastanka štete je važan i za ostvarenje cilja
stabilnosti zarada zaposlenih, koja se objektivno može održati jedino ako firma nas-
tavi sa radnim aktivnostima. Ostvarenje stabilnosti zarada zaposlenih u uskoj je vezi
sa velikim finansijskim ulaganjima kao što su rad na drugoj lokaciji i na drugoj opremi,
što može dovesti u pitanje ostvarenje ovog cilja, kako u pogledu nivoa zarada tako i u
pogledu dinamike njihovih isplata.
Takođe je veoma važno da se posle nastanka štetnog događaja obezbedi kon-
tinualni rast firme koji se može ostvariti razvojem novih tehnologija, proizvoda i
tržišta ili udruživanjem sa drugim firmama. Vrlo je važno da risk menadžeri i top
menadžment izuče kakav će uticaj nastala šteta imati na razvoj firme.
Posledice nastalih šteta pored direktne materijalne štete imaju često nesagledive
negativne uticaje na sve zaposlene, klijente, poslovne partnere i na širu društvenu
zajednicu. Zato je jedan od važnih ciljeva socijalna odgovornost koja ima zadatak da
minimizira uticaja štetnog događaja na pojedince i društvo. Ovo je posebno izraženo
u manjim sredinama kada zbog nastalih šteta dolazi do zatvaranja ili prestanka rada
pogona, a time i gubitka radnih mesta što ugrožava egzistenciju stanovništva i stvara
velike socijalne potrese.
Navedena je opšta klasifikacija ciljeva koji se mogu razlikovati od organizacije
do organizacije. Ciljevi upravljanja rizikom se međusobno ne isključuju već se često
međusobno preklapaju.
Ciljevi upravljanja rizikom često se uobličuju u dokument koji čini politiku up-
ravljanja rizikom, koji pored ciljeva sadrži i mere za njihovu realizaciju. Nakon što
menadžment utvrdi ciljeve poslovne politike upravljanja rizikom, izradiće se pro-
gram po kome će se rizik što potpunije identifikovati i proceniti.

Na kraju treba objasniti i ciljeve strateškog upravljanja rizikom koji teži da uzme u
obzir sve štete, odnosno one koje su posledica nesrećnih slučajeva i one koje su pos-
ledica nesrećnih odluka u poslovanju kao i da prigrabi sve mogućnosti za ostvariva-
nje dobitaka kroz inovacije i rast organizacije. Rezultat ovakvog upravljanja rizikom
omogućava organizaciji da bude „sve što ona može biti”67. Na ovaj način strateško
upravljanje rizikom uzima u obzir sve rizike sa negativnim trendom, čime smanju-
je mogućnost dešavanja (verovatnoću) i obim (veličinu) štete i predviđa nadoknadu
štete, kao i rizike sa pozitivnim trendom, tragajući za mogućnostima da se što pot-
punije, sigurnije i efikasnije postignu ciljevi date organizacije i razvijajući planove za
dejstvovanje kada se ovakve mogućnosti pojave u budućnosti. Realna očekivanja za
potencijalne buduće scenarije i detaljna priprema za postupanje sa celim opsegom
mogućnosti su od suštinske važnosti za osposobljavanje neke organizacija da postigne
sve što ona i može u ovom svetu koji nije sasvim predvidljiv.
Istraživanje koje je firma SAS (Business Intelligence Software and Services) izvršila
u SAD tokom 2006. u 330 finansijskih institucija, pokazalo je da banke i kompanije
koje se bave investiranjem i osiguranjem fokusiraju svoje programe za upravljanje ri-
zikom na poboljšanje karakteristika upravljanja, na određivanje cena proizvoda, izbor
klijentele, upravljanje štetama i na alokaciju privrednih resursa68. Očekuje se da će 72%
od ovih firmi uspeti da smanje privredni kapital koji je potreban za podršku kreditnog,
operativnog i tržišnog rizika. Nasuprot ovome 10% institucija ne očekuje promene u
svom privrednom kapitalu a 18% ne očekuje povećanje kapitala. Na slici III-4 data je
statistička ilustracija onoga što firme očekuju da će postići svojim programima za up-
ravljanje rizikom. One očekuju da će kolektivnim upravljanjem svim rizicima postići
poboljšanje novčanih tokova, odnosno smanjenje njihove promenljivosti.
Slika III – 4. Uticaj upravljanja rizikom na promenljivost novčanog toka
67 Melanie L. Herman and George L. Head, Strategic Risk Management: Looking at Both Sides Now,
Nonprofit Risk Management Center, 2005, http://www.nonprofitrisk.org/nwsltr/archive/strate-
gy09272002-w.htm
68 H.D. Skipper, W.J. Kwon, Risk Management and Insurance, Perspectives in Global Economy, Black-
well Publishing, Malden, Ma, USA, 2007, str. 292
3. MESTO FUNKCIJE UPRAVLJANJA RIZIKOM U OKVIRU
ORGANIZACIJE PREDUZEĆA
Današnji način poslovanja priznaje potrebu za fundamentalnim poznavanjem

problema koji se odnose na identifikaciju, procenu i postupanje sa rizicima na svim
nivoima. Sve se više i više priznaje da radnici, knjigovođe, finansijski službenici, ru-
kovodioci, kao i ljudi koji rade u marketingu moraju da budu svesni rizika koji su
posledica njihovih svakodnevnih aktivnosti i odgovornosti.
Danas se značaju funkcije upravljanja rizikom sve više i više pridaje važnost. Za-
konske odgovornosti koje zaposleni u nekoj firmi imaju prema akcionarima ili vlas-
nicima firme jasno se odnose i na odgovarajuće rukovođenje rizicima i brigom za
bezbednost sredstava i osoblja koje im je povereno. Naime, sudovi u svetu su kroz
svoje presude priznali da su direktori ili činovnici, koji su odgovorni za to što nisu
obezbedili odgovarajuće pokriće osiguranjem, isplatu premije na vreme, održavanje
ovih pokrića važećim ili nisu kontrolisali rizik na neki drugi način, odgovorni i da
mogu da budu utuženi i osuđen zbog lične odgovornost.
Rečeno je da upravljanje rizikom treba da omogući organizaciji da se kreće ka
svojim ciljevima na najdirektniji, najefikasniji i najdelotvorniji način. To znači da ova
funkcija mora da vodi računa o svim rizicima. U osnovi ovo je opšta upravljačka
funkcija za razliku od strogo specijalizovanih funkcija, kao što su to finansijska ili
neka druga upravljačka funkcija.
Ljudi koji se bave istraživanjem upravljanja uopšte predlažu razne načine za kon-
cipiranje strukture i raznih funkcija upravljanja u okviru organizacija, pri čemu sva-
ka od ovih ima određena prava i ograničenja. Međutim, najosnovnija podela ovih
funkcija obuhvata tri osnovne upravljačke funkcije:
 strateško upravljanje,
 operaciono upravljanje
 upravljanje rizikom.
Strateško upravljanje se odnosi na one aktivnosti koje treba da identifikuju misiju,
ciljeve i strategiju neke organizacije, kao i da definišu načina na koji će se meriti njen
napredak. Ova funkcija upravljanja mora da bude povezana sa svim aktivnostima
koje se odnose na smanjenje celokupnog rizika i neizvesnosti u nekoj organizaciji.
Operaciono upravljanje se odnosi na sam predmet rada organizacije, odnosno
na sam proces proizvodnje ili pružanja usluga, odnosno na to kako organizacija radi
ono što radi.
Upravljanje rizikom pak obuhvata sve one aktivnosti koje su u direktnoj vezi sa
rizikom i neizvesnošću čime se omogućava najdirektnije postizanje ciljeva orga-
nizacije.

Ove tri funkcije ne mogu egzistirati odvojeno jedna od druge već se one stalno
prepliću. Na primer, kompanija može da odluči da joj je cilj da njen proizvod ima
najbolji kvalitet. Ovaj nivo kvaliteta je pitanje strategije, ali operaciono upravljanje
treba da proceni stvarni nivo kvaliteta koji može da se dostigne kao i da postavi stan-
darde kvaliteta. Funkcija upravljanja rizikom treba da identifikuje potencijalne pos-
ledice ako se ne ispuni dati standard kvaliteta i šta sve može biti uzrok neostvarenju
datog cilja. Rizici koji se mogu javiti su čisti i špekulativni, ali funkcija upravljanja
rizikom treba da obuhvati sve rizike.
Način na koji se pristupa funkciji upravljanja rizikom zavisi od veličine firme. Na
primer, kod velikih firmi se ide na to da pojedinci ili cela odeljenja gde su zaposleni
pojedinci sa specijalizovanim tehničkim znanjima budu zaduženi za određene rizike.
Ovi menadžeri rizika su najčešće sami odgovorni za identifikaciju i procenu rizika sa
kojima se suočava neka firma, za izradu programa zaštite od rizika, za osiguranja, za
rad na oštetnim zahtevima i za administraciju planova samo-osiguranja. Do podelje
odgovornosti obično dolazi kod pitanja prevencija šteta i radova vezanih za bezbed-
nost, pri čemu se odgovornost obično deli sa inženjerima zaduženim za bezbednost.
Međutim, pitanja oko izrade i uvođenje planova osiguranja zaposlenih koji ne obuh-
vataju grupno osiguranje, obično se rešavaju zajedno sa direktorom personalnog
odeljenja, a o izboru načina zaštite od rizika i osiguranja odlučuje se obično zajedno
sa finansijskim direktorima i direktorima firme.
Prema jednoj anketi sprovedenoj u SAD menadžeri rizika se najviše bave definisa-
njem i procenom rizika, kao i odabirom osiguravača. Što se tiče odgovornosti, naj-
manje polovina ispitanika je imala puno ovlašćenje da odabere osiguravača, odobrava
obnavljanje ugovora o osiguranju, odlučuje kada se pregovara o tarifama, određuje
da li treba da se podnese oštetni zahtev za male osigurane štete i obnavlja ugo-
vore o osiguranju od odgovornosti koje predlaže osiguravač. Neke osnovne odluke
menadžera rizika koje se obično dele sa nekim finansijskim direktorom obuhvataju
odluku o zadržavanju rizika, o tome da li kupovati osiguranje i ako se osiguranje kupi
da li bi ono trebalo da obuhvati učešće osiguranika do određenog iznosa69.
Menadžeri rizika u velikim firmama vode različite evidencije. Najvažnije je da
imaju spisak svih ugovora o osiguranju sa datumima kada ovi prestaju da važe, evi-
denciju koja pokazuje vrednost i lokaciju sve imovine u kojoj firma ima finansijcki
interes, lične podatke o zaposlenima, sveobuhvatne analize različitih vrsta šteta sa
kojima se firma suočila i podatke o prošlim štetama. Podaci o štetama su korisni
za određivanje učestalosti i ozbiljnosti potencijalnih budućih šteta, za odabiranje
odgovarajućih alatki za upravljanje rizikom, za dobijanje najnižih mogućih cena od
osiguravača kao i za izradu programa za prevenciju štete.
69 C.A.Wiliams and R.M.Heins, Risk Management and Insurance, McGraw-Hill Book Company, New
York, 1976, str. 28
Najvažniji lični kvaliteti koji se traže u ovom poslu su:
 Ispravno prosuđivanje i mogućnost objektivnog razmišljanja
 Sposobnost dobrog sarađivanja sa drugim i postizanja aktivne saradnje i
pomoći
 Organizacione i planerske sposobnosti
 Inicijativa i liderstvo u razvoju i uvođenju novih ideja
 Spremnost da se traži i dobije savet od eksperata u, i izvan kompanije
 Takt, strpljenje i beskonačni kapacitet za tačno i efikasno postupanje sa de-
taljima.
Iako su principi upravljanja rizikom isti bez obzira na veličinu preduzeća i obim
poslovanja, ipak postoje mnoge važne razlike u primeni ovih principa na probleme
upravljanja rizikom kod poslovanja firmi različitih veličina. Tamo gde vlasnik vodi
firmu, obično su osiguranje i oblast rizika samo njegova odgovornost i on odlučuje
po svim ovim pitanjima u vezi sa tim. Savete obično dobija od savetnika ili eksper-
ata sa strane, a u pogledu upravljanja rizikom obično su mu glavni savetnici lokalni
osiguravajući agenti ili brokeri, bankari ili knjigovođe koji mu pomažu da identifikuje
čiste rizike sa kojima se suočava u poslovanju i preporučuju mu kako da upravlja
ovim rizicima. Pored ovoga, dobijaju i savete od advokata i to u pogledu rizika koji su
regulisani zakonskim propisima.
Kako se povećava veličina firme, to postoji i veća podela rada između poslova un-
utar firme, uključujući i funkciju upravljanja rizikom. Male i srednje firma najčešće
imaju menadžera rizika koji ne radi sa punim radnim vremenom.
3.1 Odnos funkcije upravljanja rizikom prema drugim

funkcijama u preduzeću
Funkcija upravljanja rizikom svakim danom sve više raste u pogledu njene važnosti
i kompleksnosti. Jedan od razloga za ovo leži i u činjenici da je rukovodstvo firme
sve više svesno činjenice da dobro upravljanje rizikom može mnogo da pomogne u
smanjenju troškova. Upravljanje rizikom takođe ima udela u protoku novca, finansi-
jskom planiranju kapitala, planovima za osiguranje zaposlenih, socijalnoj odgovor-
nosti i programima socijalne zaštite.
Odnos funkcije upravljanja rizikom prema ostalim funkcijama u preduzeću može
da se klasifikuje na dva načina. Prvi način je da se ovaj odnos klasifikuje u zavisnosti
od toga da li se vrši identifikacija i procena mogućih rizika ili se definiše kako će
se ovi rizici obrađivati. Drugi način je klasifikacija prema stepenu u kom su drugi
menadžeri direktno uključeni u upravljanje rizikom. Na primer, drugi menadžeri
mogu da menadžeru rizika samo daju informacije koje su mu potrebne da bi pri-
menio neki instrument za upravljanje rizikom, ili pak mogu sami da primene ove
instrumente.

Ako se funkcija rizika posmatra sa stanovišta kadrovskog rešenje onda ona deluje
unutar okvira u kom je bitan položaj osoblja, gde je stepen autoriteta visok, a obim
odgovornosti izuzetno širok. U tom slučaju menadžer upravljanja rizikom treba da
bude na nivou izvršnog direktora, pri čemu se politika upravljanja rizikom određuje
na izvršnom nivou date organizacije, jer je potrebno da se obuhvate svi rizici u okviru
jedne organizacije. Stoga ovaj menadžer funkcioniše kao koordinator i organizator
poslova vezanih za upravljanje rizikom, pri čemu kontroliše i koordinira rad svih
odgovornih osoba, čime se olakšava da se u praksu uvedu nove ideje70. Na slici III-5
prikazan je odnos između funkcije rizika i ostalih funkcija u nekoj firmi.
Slika III – 5. Odnos funkcije upravljanja rizikom sa drugim funkcijama u preduzeću
3.1.1 Računovodstvena funkcija

Odnos ove funkcije prema funkciji upravljanju rizikom ogleda se u sledećem:
 Procedure unutrašnje kontrole direktno uključuju knjigovodstvo u upravlja-
nje rizikom.
 Ove procedure su usmerene ka očuvanju sredstava kompanije tako što doka-
zuju i proveravaju ažurnost, tačnost i pouzdanost svih knjigovodstvenih
informacija. Na primer, upoređivanje ukupne prodaje ili priliva gotovine
sprečava bilo kakve prevare.
 Finansijska kontrola se ne sprovodi samo da bi se smanjili gubici u postojećim
sredstvima već takođe i da se kontrolišu buduća trošenja. Priprema i kori-
šćenje budžeta čini integralni deo ukupnog procesa finansijske kontrole.
70 G. Fusek, Upravljanje rizikom u osiguranju, Časopis svijet osiguranja, Zagreb, 2005, str. 15
Trebovanje narudžbenica i revizija svih naloga za isplatu su načini finansijske
kontrole. Prečišćavanje bilo kog sistema finansijskog planiranja u potpunosti
zavisi od ukupnog programa za upravljanje rizikom, jer bilo koja manja šteta
ili katastrofalni događaj mogu lako da poremete najbolje planove kontrole
troškova ili projektovanog budućeg dohodka.
 Menadžeru rizika su potrebni podaci o nabavnoj vrednosti sredstava, njiho-
voj lokaciji i upotrebi, kao i o svim poboljšanjima i modifikacijama, jer samo
tako on može da identifikuje i izmeri moguću štetu, kao i da ustanovi visinu
štete koju data kompanija može da sanira bez većih problema.
 Kontrola troškova i kontrola finansijskih izveštaja omogućava da se identi-
fikuju moguće slabosti u poslovanjima firme. Analize finansijskih izveštaja
su neophodne da bi se odredio stepen do kog data firma može da izdrži, na
primer, veliki požar u ključnoj proizvodnoj jedinici, ili rizik od odgovornosti
koje su posledica nemarnog upravljanja vozilima koja su vlasništvo firme.
Najvažnije pitanje koje treba da se reši je kolika je maksimalna šteta koju
firma može da pretrpi bez postojanja osiguranja. Na primer, upravni odbor
može da ustanovi da maksimalna šteta koju firma može da podnese u datoj
godini iznosi 5 procenata od trogodišnjeg prosečnog profita firme.
 Knjigovodstvo obično ima podatke koji se odnose na osiguravajuće polise.
Troškovi koji se odnose na osiguranje su odraz troškova profesionalne zaštite
tokom datog knjigovodstvenog perioda. Obično, knjigovodstvo ima registar
osiguranja u kom su navedeni tipovi postojećih osiguranja, osigurana sred-
stva, osiguravači i premije koje se odnose na svaku pojedinačnu polisu.
 Unutrašnja kontrola knjigovodstva može da smanji prevare i krađu go-
tovine.
3.1.2 Funkcija upravljanja finansijama

Menadžer rizika može direktno da bude odgovoran finansijskom direktoru koji
planira osnovnu strukturu kapitala firme. Međutim, nezavisno od toga jedna od
najvažnijih funkcija u upravljanju finansijama podrazumeva i osnovno planiranje
očekivanih šteta u nekim ili svim poslovnim aktivnostima, pa je stoga ovde potrebna
tesna saradnja sa službom za upravljanje rizikom. Adekvatni program osiguranja za-
jedno sa drugim tipovima upravljanja rizikom predstavlja prvu liniju odbrane od ovih
šteta. Jedno od uobičajenih rešenja je da se pored osiguranja ustanove i linije krediti-
ranja koje mogu da se koriste za kratkoročne zajmove za nadoknadu mogućih šteta.
Pored toga, svako izdavanje hipotekarno osiguranih obveznica zahteva postojanje
osiguranja na datoj imovini, a isto važi i za sve lizing aranžmane.
Finansije mogu da obezbede informacije koje pokazuju kako štete mogu da drastično
utiču na profit i novčane tokova i kakve efekte one mogu imati na finansijske izveštaje
firme.

3.1.3 Marketinška funkcija
Svaki kupac može da bude potencijalni podnosilac odštetnog zahteva zbog štete
nastale kao posledica neispravnih proizvoda ili nekvalitetno obavljenih usluga.
Odgovarajuće vođenje marketinške aktivnosti u cilju izbegavanja ovakvih zahteva ili
štete je važan deo sveukupnog programa upravljanja rizikom.
Praksa modernog poslovanja podrazumeva da svaki kupoprodajni ugovor sadrži
klauzulu o tome da prodavac nije odgovoran ni za kakvu štetu koja može da proistekne
iz upotrebe njegove robe. Ovo je još jedan vid prenošenja rizika na druge.
Reklamiranje nekog proizvoda može da izazove štetne posledice, ako se navede
neka osobina koju data roba ne ispunjava. Na primer, reklamiranje nekog antifriza
kao sredstva koje ne izaziva pojavu rđe u hladnjaku motora može da bude predmet
mnogih sudskih sporova, ako se slučajno pojavi ovakav defekt.
Odgovarajuća montaža i servisiranje svakog proizvoda je veoma važan proces i
za odeljenja marketinga i za odeljene za upravljanje rizikom. Štete koje mogu da
budu posledica neodgovarajuće montaže neke opreme mogu da budu veoma velike
i zato odeljenje marketinga mora stalno da obaveštava menadžera rizika o ovakvim
štetama, jer samo tako firma može da se pripremi ili zaštiti od ovakvih šteta.
Marketing odeljenje obično učestvuje u određivanju cene za svaki proizvod ili
uslugu. Prilikom donoševanja odluke o visini cene potrebno je razmotriti troškove
čistog rizika koje treba da obuhvati ovakva odluka. Na primer, može se desiti da sam
proces proizvodnje datog proizvoda zahteva da radnici koriste neku skupu zaštitnu
opremu u cilju sopstvene zaštite, ili pak da se javi potreba za osiguranjem od odgo-
vornosti, jer, na primer, ako je dati proizvod neispravan on može da povredi kupca,
što će značajno povećati njegovu cenu.
3.1.4 Personalna funkcija

Personalni direktor je između ostalog zadužen i za programe koji obuhvataju do-
brobit zaposlenih. Tu spadaju penzioni planovi i zdravstvena i životna osiguranja.
Takođe personalno odeljenje, u saradnji sa inženjerskim odeljenjem i odeljenjem
održavanja, ima odgovornost za uspostavljanje i uvođenje odgovarajućih propisa u
radu, koji obezbeđuju bezbednost zaposlenih, kao i da fizičko okruženje bude takvo
da se povrede na radu i profesionalna oboljenja svedu na najmanju moguću meru.
3.1.5 Proizvodna funkcija

Brzina na proizvodnoj liniji i zahtevi da se postigne određeni kapacitet proiz-
vodnje mogu da budu u tesnoj vezi sa brojem povrda na radu i oštećenjima opreme.
Određivanje vremena potrebnog da se izvede naka operacija na proizvodnoj liniji, kao
i brzina kretanja linije, moraju da se utvrde tako da se povrede radnika na toj liniji,
kao i uništavanje opreme i imovine firme, svedu na najmanju moguću meru. Venti-
lacija, osvetljenje, grejanja i lociranje opreme imaju veliki uticaj na nesrećne slučajeve
koji za posledicu imaju izgubljeno radno vreme. Čak i lociranje objekata za odmore i
za druge namene, kao što su to česme za vodu i bezbedne aleje, mogu u velikoj meri
uticati na brzinu i bezbednost sa kojim se izvodi neka operacija. Rukovanje materi-
jalima, održavanje opreme i sveukupno održavanje proizvodnog objekata može da ima
slične uticaje na bezbednost i moral radnika, kao i na frekvenciju i ozbiljnost nesrećnih
slučajeva. Standardi za kontrolu kvaliteta, kao i sama kontrola gotovog proizvoda
nameću dodatna ograničenja za radnike. Da bi proizvodne operacije bile bezbedne
treba ustanoviti radne standarde za bezbednost i odgovarajući nadzor. Proizvodno
odeljenje mora da ima stalni kontakt sa odeljenjem za bezbednost i održavanje pogona,
a u pogledu lokacije protivpožarnih aparata i druge medicinske opreme i opreme za
prvu pomoć koja je potrebna u slučaju povrede ili štete. Adekvatno postavljanje izlaza,
korišćenje sigurnosnih uređaja na vratima lifta i stepeništu, odgovarajuća sigurnosna
zaštita na mašinama i opremi i periodična kontrola postrojenja i procesa treba da bude
deo funkcije upravljanja rizikom.
Kontrola kvaliteta može da spreči iznošenje defektne robe na tržište i samim tim i
sudske sporove po tom pitanju.
3.1.6 Pravna funkcija

Ne samo da pravno odeljenje treba da bude stalno uključeno u sva pitanja koja
se odnose na osiguranja u firmi, već treba da bude veoma svesno svih rizika od štete
i odgovornosti koji mogu da budu rezultat aktivnosti date firme. Na primer, lizing
imovine može da dovede do odgovornosti za njeno održavanje i brigu o njoj. Svi ugo-
vori koji su u toku pregovaranja i zaključivanja treba da se prokontrolišu u odnosu na
osiguranje i na ugovorne odgovornosti. Pravno odeljenje treba takođe da vodi i rešava
sva neslaganja koja obuhvataju odgovornost osiguravača u odnosu na neku štetu i da
se pobrine da svi ugovori o narudžbini, iznajmljivanju, zakupu i odgovornosti koje
mogu da budu posledica rada date firme budu pokriveni osiguranjem na pravi način
ili pak nekim drugim načinom koji obezbeđuje zaštitu od rizika. Zato je potrebna
tesna saradnja menadžera rizika i pravnog savetnika naročito tokom određivanja
potrebne zaštite osiguranjem kod specifičnih rizika, kao i da bi se obezbedilo da
ugovori ispune minimum koji je potreban sa stanovišta zaštite prava osiguranika.
3.2 Spoljašnje usluge i konsultanti

Ako neka firma ne može da zaposli menadžera rizika čak ni sa skraćenim radnim
vremenom, onda veći deo administrativnih poslova vezanih sa upravljanjem rizikom
mora da obavi neko sa strane. Obično, u vezi sa svim pitanjima osiguranja, to završavaju
agenti ili brokeri osiguranja i potrebno je sa njima ostvariti tesnu saradnju da bi se
obezbedilo da se sve operacije i aktivnosti neke firme razmotre i uzmu u obzir.

Čak bi i firme koje zapošljavaju menadžere rizika trebalo da se konsultuju sa osigu-
ravajućim agentima ili brokerima da bi videle da li je sve što treba pokriveno osigu-
ranjem. Ako se pak osiguranje mora zaključiti sa više osigurača, može biti neophodan
kontakt sa više agenata ili brokera koji su specijalizovani za razne vrste rizika.
Obradu rizika i upravljanje njime rade risk menadžeri, specijalisti za rizike, ali ko-
rak dalje je učinjen stvaranjem specifičnih organizacija, sa stručnjacima svih potreb-
nih profila koji rade timski na obradi i upravljanju rizikom, a ne pojedinačno kao risk
menadžeri. Preduzeća obično angažuju ove eksperte za procenu celokupnog programa
za upravljanje rizikom ili za pojedine njegove delove. Pri tom u datom preduzeću može
i da postoji lice zaduženo za upravljanje rizikom, ali su analize ovih eksperata veoma
korisne u cilju dobijanja paralelnog mišljenja i eventualne kontrole sopstvenih odluka.
3.3 Odnos funkcije menadžmenta rizika i osiguranja

Rečeno je već da je menadžment rizika mnogo širi pojam od osiguranja i da se
u procesu upravljanja rizikom naglasak stavlja na identifikaciju i analizu izloženosti
obično čistim rizicima, ali se u poslednje vreme uključuje i sagledavanje svih rizika
kojima je neka organizacija izložena. Budući da ni svi čisti rizici nisu osigurljivi, rizik
menadžment koristi i druge metode upravljanja rizikom, a ne samo osiguranje.
Upravljanje rizikom ima mnogo veći uticaj na celu organizaciju nego samo osigu-
ranje. Uspešan program upravljanja rizikom zahteva saradnju velikog broja službi
i pojedinaca u okviru neke organizacije, dok osiguranja uključuje samo manji broj
pojedinaca.
Osiguranje je samo metod kojim se može najadekvatnije upravljati rizicima u
slučajevima kada se radi o riziku koji ima relativno malu frekvenciju, ali je veliki
po obimu. Jedan od zadataka menadžera rizika je i da izvrši ozbor osiguravajućeg
pokrića i osiguravača, da obrazloži ugovaranje uslova, da prosledi informacije o pos-
tojanju osiguravajućeg pokrića unutar firme i da periodično izveštava o rezultatima
osiguranja.
Prema jednom istraživanju koje je izvršeno u Velikoj Britaniji u toku 2001. godine
rizik vezan za reputaciju firme zamenio je rizik od prekida poslovanja kao prvi rizik
na listi deset najvećih rizika. U 1999. godini ovaj rizik je bio četvrti na listi rizika posle
odgovornosti iz proizvoda, rizika od fizičkih povreda i rizika od prekoda poslovanja.
Kao drugi rizik 2001. godine je identifikovan rizik od izostanka neophodnih promena
u preduzeću, a iza njega slede rizik od prekida poslovanja, odgovornost za proizvode
sa nedostatkom i rizik od kompjuterskog kriminala. Prema ovom istraživanju, čak
80% menadžera rizika u Velikoj Britaniji oćekuje da će se povećati visina samoosigu-
ranja i zadržavanja rizika u sadašnjim uslovima kada premije osiguranja rastu uz
neadekvatnu ponudu pokrića71.
71 S. Popov-Karan, D. Perić, Osiguranje kao metod rizika – svetski trendovi, Časopis preventivno
inženjerstvo, broj 2, Beograd, 2001, str. 13
Prioritet za menadžere rizika današnjice postali su rizici koji izlaze iz okvira osig-
uranja, a to se naročito odnosi na nove „neopipljive” rizike koji se teško mogu vred-
novati i na čuje se smanjenje jako teško može uticati.
Međutim, budući da je osnovni cilj menadžera rizika da uveća vrednost date
organizacije on treba da u tom cilju koristi sve raspoložive metode i tehnike, a to
neizostavno uključuje osiguranje. Stoga se upravljanje rizikom može posmatrati i kao
faktor tržišne borbe protiv rasta premije osiguranja, pri čemi je i dalje njegov glav-
ni instrument osiguranje. Ni najveća pojedinačna šteta u istoriji, vezana za Svetski
trgovinski centar nije ugrozila opstanak osiguravajućih kuća. Smatra se da će visina
kapitala koja je nadmašivala realno potreban nivo za čak 30%, usled ovog događaja,
biti smanjenja na 10% iznad realnog nivoa72.
4. FAZE PROCESA UPRAVLJANJA RIZIKOM
Risk menadžment je u razvijenim zemljama sveta postao sastavni deo teorije i

prakse menadžmenta. Međutim, kod nas i u našem okruženju još uvek je u početnoj
fazi razvoja. Osnovni koncept upravljanja rizikom je u težnji da se rizik prevede iz
domena neizvesnosti i nepoznanice u domen spoznaje ili verovatnosnih okvira, tj.
da se različitim metodama kontrolišu rizici i da se njima upravlja. Drugim rečima,
to je sistemski proces za identifikaciju i procenjivanje mogućnosti nastanka štete, sa
kojom se suočava pojedinac ili organizacija, i za primenu odabrane tehnike za njenu
prevenciju/umanjenje i postupak u slučaju njenog nastanka.
Upravljanje rizikom se može dafinisati kao disciplina koja sistematično identi-
fikuje i analizira različite scenarije nastanka štete sa kojom se suočava pojedinac ili
organizacija i u skladu sa njihovim ciljevima koristi najbolje metode za sprečavanje
i/ili tretiranje mogućih rizika.
Zbog značaja koji risk menadžment ima u ukupnom menadžmentu, on se
široko primenjuje u poslovnim sistemima, pa zato postoji i više različitih pristupa u
definisanju njegovih faza realizacije. U suštini ne postoje bitne razlike u ovim faza-
ma realizacije već se razlike odnose samo na određene detalje. Osnovna struktura
podelje faza je identična i proizilazi iz same definicije upravljanja rizikom.
Pravilno razumevanje metoda upravljanja rizikom ima svoju osnovu u odgovoru
na pitanje: „Kako eliminisati ili racionalizovati verovatnoću posledica definisanog
rizika?”
Polazeći od iznetog, upravljanje rizikom se istražuje respektujući kriterijume faze
„obrade rizika”, jer se time uspostavlja korelacija između uticajnih pondera posledica
rizika i verovatnoće njihovih pojavnih oblika.
72 From Feast to Femine, Reactions, novembar 2001, str. 48

Jedna grupa autora73 smatraju da postoje sledeće faze upravljanja rizikom:
 Identifikacija misije, odnosno usklađivanje ciljeva upravljanja rizikom sa
misijom organizacije, čime se identifikuje odnos između menadžera rizika
i misije same organizacije.
 Procena rizika i neizvesnosti što obuhvata tri povezane aktivnosti:
- identifikaciju rizika i neizvesnosti, pri čemu se mora identifikovati ha-
zard i izloženost riziku
- analizu rizika, koja obuhvata saznanja o prirodi hazarda, faktora rizika,
izloženosti dejstvu opasnosti, kako oni nastaju i kako međusobom dejst-
vuju da bi nastla šteta,
- merenje rizika koje podrazumeva procenu verovatnoće štete, njenu
frekvenciju i ozbiljnost.
 Kontrola rizika, što obuhvata aktivnosti koje se fokusiraju na izbegavanje,
smanjivanje ili na neki drugi način kontrolisanje rizika i neizvesnosti.
 Finansiranje rizika, čime se obezbeđuju sredstva za nadoknadu šteta koje se
dešavaju kao i za finansiranje programa za smanjenje neizvesnosti i rizika.
 Administracija programa, koja obezbeđuje procedure koje treba slediti u
svakodnevnim operacijama funkcije upravljanja rizikom. Na primer, pro-
cedure za kupovinu osiguranja ili za struktuiranje praćenja programa i pro-
cene procesa.
Druga grupa autora74 smatra da se postupak za upravljanje rizikom sastoji iz šest
koraka i to:
 Utvrđivanje ciljeva programa za upravljanje rizikom.
 Identifikacija rizika
 Procena rizika
 Razmatranje alternativa i odabiranje instrumenata za upravljanje rizikom
 Primena odluke
 Procena i ponovno ispitivanje
Treća grupa autora75 deli proces upravljanja rizikom na sledeće faze:
 Identifikacija i merenje izloženosti, gde se identifikuju i procenjuju vrste
štete (direktna imovinska šteta, gubitak dohotka i ekstra troškovi koji prate
imovinsku štetu, štete koje su posledica suđenja zbog štete od odgovor-
nosti i štete kao posledica smrti, invalidnosti ili neplaniranog penzionisanja
ključnih ljudi)
74 Emmet Vaughan and Terese Vaughan, Essentials of Insurance: A risk Management Perspective,
John Wiley & Sons, Inc., 1995
75 Mark S. Dorfman, Risk Management and Insurance, 6th edition, 1998
 Kontrola štete i finansiranje rizika
 Stalno praćenje i ažuriranje programa za upravljanje rizikom
Međutim, većina autora uglavnom razlikuje sledeće faze u sistematskom procesu
upravljanja rizikom:
1. Identifikaciju rizika
2. Analizu rizika
3. Procenu rizika
4. Izbor metode i instrumenata za upravljanje rizikom
5. Primena izabrane metode i njena procena i ponovno ispitivanje
Sve ove aktivnosti slede jedna drugu u nekom logičkom redu i zao se mogu shva-
titi kao jedan niz faza u procesu upravljanja rizikom. Sistemske faze, njihovi ciljevi i
subjekti realizacije, prikazani su na slici III-6.
Slika III – 6. Sistemske faze metode upravljanja rizikom

4.1 Identifikacija rizika
Pre bilo kog ozbiljnijeg posla u vezi rizika, mora se biti svestan svih rizika koji
mogu da ugroze poslovanje preduzeća. Dakle, preduzeće je izloženo najrazličitijim
opasnostima koje, svaka na svoj način, mogu prouzrokovati štete različitog inten-
ziteta.
Risk menadžer, mora otkriti rizike kojima je izloženo poslovanje preduzeća. Neki
rizici su očigledni, ali postoje i rizici koji su teže uočljivi, zbog čega se često i previde.
Rizici se dakle posmatraju u najširem smislu, a ne samo sa jednog stanovišta, recimo
osiguranja. Zbog toga je i uloga identifikacije, odnosno prepoznavanja rizika veoma
složena naročito u složenim sistemima kao što su npr. aerodromi, petrohemijski i
kompleksi za preradu nafte, pa čak i velike robne kuće, itd.
Otkrivanje rizika obuhvata dobijanje informacija o izvorima rizika, hazardima,
opasnostima i mestima gde može da dođe do štete.
Izvori rizika, ako se posmatraju svi tipovi rizika mogu da budu76:
 Fizičko okruženje (zemljotresi, suše, poplave)
 Socijalno okruženje (promena kulturnih vrednosti, ljudsko ponašanje, so-
cijalne strukture)
 Političko okruženje (promena politike u zemlji, smanjenje određenih do-
prinosa, fondova)
 Zakonodavno okruženje (zakonski propisi, akti)
 Privredno okruženje (inflacija, recesija, depresija)
 Spoznajno okruženje (razlika između percepcije i stvarnosti)
Identifikacija izvora i prirode rizika i neizvesnosti koja je povezana sa aktivnošću
ili fenomenima koji se razmatraju, često se smatraju prvim i glavnim korakom u pro-
cesu procene rizika. Ovaj korak zahteva kompletan opis područja aktivnosti događaja
zasnovanih na riziku, koji mogu da se dogode, kao i pokušaj da se odgovori na pi-
tanje, šta može da krene pogrešno?
Data opasnost ili hazard mogu da nastanu u bilo kom od nekoliko okruženja,
Požar, na primer, može da se pojavi iz fizičkog okruženja (udar groma) ili iz socijal-
nog okruženja (neredi). Izvori rizika nisu od suštinske važnosti za neku organizaciju,
osim ako ona nije izložena ili je ranjiva na opasnosti koje nastaju iz tog okruženja.
Stoga, jedan važan aspekt identifikacije rizika je sagledavanje izloženosti rizicima,
odnosno potencijalnim štetama koje su povezane sa određenim tipom rizika, kod
sledećih kategorija77: fizička sredstava, finansijska sredstava, ljudski resurs i odgovo-
rnost.
76 C.A. Williams, M.L. Smith and P.C. Young, Risk Management and Insurance, Eight edition, Irwin/
McGraw-Hill, International edition, 1998, str. 67
77 C.A. Williams, M.L. Smith and P.C. Young, Risk Management and Insurance, Eight edition, Irwin/
McGraw-Hill, International edition, 1998, str. 69
Fizička imovina može da bude oštećena, uništena, izgubljena ili se njena vrednost
može umanjiti na mnogo načina. Često se previdi nemogućnost da se neka imovina
koristi neki određeni vremenski period, što može da bude uzrok značajne štete.
Posedovanje hartija od vrednosti, kao što su to menice i hipoteke, stvara
mogućnost da ova finansijska sredstva budu izložena riziku. Ova finansijska sredstva
nose sa sobom razna prava, kao što je to pravo naplate dividende, ili pravo kupovine
po posebnoj ceni. Nasuprot fizičkim sredstvima, šteta na finansijskim sredstvima
može da se dogodi bez ikakve fizičke promene samih finansijskih sredstava.
Deo bogatstva neke organizacije nastaje i zbog investiranja u ljudske resurse.
Mogućnost povrede, ili smrti menadžera, zaposlenih ili nekih drugih ljudi koji su
važni za tu firmu, može da izazove štete u datoj organizaciji. Međutim, gubitak ljud-
skog resursa ne mora uvek da znači povredu ili smrt. Ekonomska neizvesnost je
uobičajeni tip štete, a primeri za ovo su nezaposlenosti i penzionisanje.
Zakonodavni sistem nameće razne vrste odgovornosti i zato je veoma važno
razmotriti i rizike koje sa sobom nose ove odgovornosti. Međutim ovde je obično
potrebna pomoć pravnog savetnika.
Identifikacija rizika je početna faza upravljanja rizikom u kojoj se, pored pre-
ciziranja rizika u opštem klasifikacionom sistemu i definisanja subjekata, utvrđuju
i uzročno-posledične veze pojedinih rizika. Naime, mora se razmotriti i utvrditi
verovatnoća uticaja pojave primarnih rizika na sekundarne rizike. Zbog toga je važno
ponderisati uticaj, na primer, eksplozije na pojavu požara ili zemljotresa, na rušenje
građevinskih objekata i dr. Ova faza upravljanja rizikom je manje teorijski analizirana
u opštem teorijskom smislu, a više je praktično propisana normativnim aktima orga-
nizacija osiguranja.
Identifikacija rizika se bavi percepcijom rizika. Percepcija se odnosi na sposob-
nost da se uoči potencijalna situacija u kojoj nastaje šteta, tj. da se zapaze rizici koji
mogu biti aktivni uzrok štete, kao i da se uoče opasnosti koje mogu pojačati delo-
vanje tih rizika.
Ne postoji jedna, jedinstvena metoda za identifikaciju rizika, jer svaka od njih ima
neke slabosti. Strategija upravljanja rizikom mora da bude takva da se koristi ona me-
toda, ili kombinacija metoda koje najbolje odgovaraju datoj situaciji. Izbor metode
zavisi od prirode posla kojim se neka firma bavi, od obima poslovanja i od eksperata
koje ta firma zapošljava da se bave ovim poslom. Na primer, manje firme možda
moraju da koriste već postojeće ček liste, jer u svom personalu nemaju eksperte za
ovu oblast, dok veće firme, koje imaju mnogo sofisticiranija odeljenja za upravljanje
rizikom mogu da pokažu mnogo više originalnosti u procesu identifikacije rizika.
Međutim, nijedna pojedinačna metoda, niti njihove kombinacije ne mogu same od
sebe da reše problem, ukoliko menadžer rizika ne pribavi sveobuhvatne informacije
i ne prati stalne promene u poslovanju firme.

Prema G. Rejdu78 ova faza obuhvata mukotrpnu analizu svih potencijalnih pos-
ledica rizika (šteta) od kojih su najvažnije sledeće (slika III-7):
Slika III – 7. Potencijalne posledice rizika u firmi
1. Imovinske štete
 Zgrade, postrojenja, druge konstrukcije
 Nameštaj, oprema, obrtna sredstva
 Kompjuteri, programi i podaci
 Inventar
 Efektivne naplate, hartije od vrednosti i dosijea
 Vozila, avioni, čamci, pokretna oprema
2. Štete od odgovornosti
 Neispravni proizvodi
 Zagađenje životne sredine (zemljište, voda, vazduh, buka)
 Seksualno uznemiravanje zaposlenih, diskriminaciono ponašanje prema
zaposlenima, nepravično otpuštanje
 Opšta odgovornost i odgovornost vezana za poslovni prostor
 Zloupotreba interneta i elektronske pošte, slanje pornografskog materi-
jala
 Odgovornost direktora i izvršnih službenika
3. Štete na dobiti od poslovanja
 Pokrivanje nastale štete
 Produženi troškovi posle nastanka štete
78 G. Rejda, Principles of Risk Management and Insurance, 10th Edition, Addison Wesley, Boston,
SAD, 2008, str. 44

 Ekstra troškovi
 Nepredviđene poslovne štete
4. Štete na ljudskim resursima
 Smrt ili invalidnost ključnih ljudi
 Penzionisanje ili nezaposlenost
 Povrede ili oboljenja vezana za posao
5. Štete od kriminalnih radnji
 Krađe, provale, napadi
 Nečasnost i krađe zaposlenih
 Prevare i pronevere
 Internet i kompjuterski kriminal
 Krađa intelektualnog prava
6. Štete vezane za beneficije zaposlenog osoblja
 Neusklađenost sa zakonskom regulativom
 Nepoštovanje poverljivosti
 Grupno životno i zdravstveno osiguranje i penzioni plan
 Neispunjavanje obećanih beneficija
7. Štete vezane za ulaganja u inostranstvu
 Terorizam
 Kursevi stranih valuta
 Kidnapovanje ključnog osoblja
 Politički rizik
8. Propusti vezani za usklađenost sa zakonskim propisima
9. Štete koje se odnose na reputaciju i imidž kompanije
Zadaci koji su od suštinske važnosti da bi se identifikovali rizici su:
 uočavanje rizika putem posete, intervjua, spiskova pitanja i korišćenja
raznih šematskih prikaza i utvrđivanje njihove prirode (imovinski, odgo-
vornost),
 prikupljanje podataka o do sada realizovanim štetama,
 obuhvatanje svih do sada realizovanih mera za kontrolu rizika kao i pro-
cenjivanje njihove delotvornosti i
 obuhvatanje postojeće osiguravajuće zaštite kao i ostalih mera finansira-
nja rizika.

4.1.1 Metode za identifikaciju rizika
Kao što je to napred napomenuto ne postoji opšte prihvaćena i preporučena me-
toda za identifikaciju rizika, najviše zbog pomenute složenosti samog postupka, kao
i specifičnosti analiziranog poslovnog sistema. U teoriji i praksi ima dosta razvijenih
tehnika i metoda za identifikaciju rizika, od kojih će ovde biti navedene neke koje se
najčešće koriste (slika III-8).
Slika III – 8. Metode za identifikaciju rizika
Ček liste
Izbor oblasti rizika odnosno klasifikacija rizika specifična je za svako preduzeće
i zavisi od njegove organizacije i položaja. Ovo je proces pomoću koga organizacija
treba da sagleda u kojim oblastima je ona izložena riziku, da identifikuje te rizike i
da ih klasifikuje.
Jedna od alatki za formiranje oblasti rizika može da bude i upitnik o izloženosti
šteti – ček lista, koja navodi različite potencijalne izvore šteta koje mogu biti pos-
ledica fizičkog razaranja i zakonske odgovornosti. Za svaku stavku u spisku posta-
vlja se pitanje „Da li je ovo potencijalni izvor štete za datu firmu?” Na ovaj način,
sistematsko korišćenje spiska svih mogućih izloženosti šteti smanjuje verovatnoću
da se previdi neki važan izvor rizika.
U praksi postoji više tipova ovih ček lista. Jedan tip predstavljaju one ček liste
koje su posebno načinjene za određene industrije, veleprodaju, obrazovne institucije
i sl. Ove liste u svetu, a naročito u Americi, često objavljuju individualni osiguravači,

kuće koje se bave poslovima iz domena osiguranja ili udruženja menadžera rizika.
Međutim, one su često načinjene tako da podsete menadžera rizika o mogućim ri-
zicima i štetama, da sakupe informacije koje će opisati na koji način i u kojoj meri je
određena firma izložena potencijalnoj šteti i da sumiraju postojeći program osigu-
ranja uključujući i isplaćene premije i štete koje su se dogodile. Ove liste obično
najveću pažnju poklanjaju troškovima zamene oštećene imovine, gubitku prihoda
koji može da prati uništavanje osnovnih sredstava i verovatne izvore zakonske odgo-
vornosti.
Drugi tip lista fokusira se na moguće izvore rizika ili na određenu kategoriju riz-
ika, kao recimo na rizik od štete i odgovornosti kod motornih vozila, na određenoj
imovini i sl.
Treći tip je da se identifikuju hazardi, opasnost i faktori rizika i moguće izloženosti
riziku. Ovaj pristup sagledava rizik kao posledicu niza okolnosti: koji su hazardi/
faktori rizika, koje opasnosti mogu da nastanu kao posledica ovih hazarda i kakve
su izloženosti riziku. U poređenju sa drugim pristupima, ova metoda se mnogo više
fokusira na samu organizaciju nego na karakteristike njenog okruženja.
Kao podloga jednog od tipova ček listi može da posluži spisak rizika po funkci-
jama industrijskih sistema dat u tabeli III-1, zatim spiskovi objekata koji mogu biti
ugroženi određenim vrstama rizika, odnosno spiskovi tih rizika.
Tabela III-1: Pregled rizika industrijskih sistema (IS)
Funkcionalne
Čisti rizici Špekulativni rizici
oblasti IS
1. Rukovođenje a) Politički rizici: a) Odluke o kadrovima
industrijskim • ograničenje uvoza – izvoza b) Novi proizvodi
sistemom • ograničenje transfera kapitala c) Nova postrojenja i
• eksproprijacija, revolucija, rat tehnologije
b) Istupanje (stupanje) lica sa ključnim d) Sve ostale investicije
položajima u preduzeću
2. Nabavka a) Nabavka proizvoda i sirovina sa greškom a) Cena

b) Gubitak ključnih dobavljača, npr. zbog b) Količina
požara, štrajka, konkursa, itd. c) Raspoloživost sirovina
c) Pouzdanost isporuke na tržištu

Funkcionalne
oblasti IS
3. Proizvodnja a) Kvar /otkaz/ mašina i uređaja koje čine a) Razvoj uređaja i
usko grlo postupka
• smetnje u sistemu snabdevanja b) Opterećenje postojećih
(energija, voda, materijal) uređaja
• lom mašina zbog grešaka pogrešnog c) Rentabilnost
korišćenja, preopterećenja, grešaka u proizvodnje
materijalu, habanja, itd. d) Rentabilnost sistema
• ostali spoljni uticaji unutrašnjeg transporta
b) Greške u porizvodnji
• greške u opsluživanju
• greške u materijalu koji se donosi
• greške u montaži
• sabotaža
c) Transport unutar preduzeća
• otkaz uređaja za transport, štete na
poluprizvodima i gotovim proizvodima
u unutrašnjem transportu
4. Snabdevanje a) El. energija: a) Neekonomično

energijom i • prekid dovoda do preduzeća korišćenje energije
vodom • prekid dovoda zbog smetnji u
unutrašnjem snabdevanju preduzeća
b) Gas:
• prekid dovoda
• smetnje u raspodeli gasa unutar
preduzeća
c) Tečna goriva:
• prekid isporuke
• pukotine na rezervoarima i u sistemu
dovodnih cevi
• oštećenja na gorionicima i kotlovima
d) Voda:
• prekid dovoda
• prekid u raspodeli /distribuciji/
• prekid u procesu pripreme i distribucije
pare
5. Prodaja, a) Rizici od odgovornosti zbog proizvoda sa a) Cena
savetovanje greškom i pogrešnih saveta klijentima b) Količina
klijenta, b) Rizici garancijskih usluga c) Ponašanje konkurencije
projektovanje i c) Pogrešno projektovanje uređaja d) Ponašanje potražnje
montaža d) Greške pri montaži uređaja e) Učinak prodaje

Funkcionalne
oblasti IS
6. Menadžment a) Odstupanje od ugovorenih standarda a) Ponašanje potražnje
kvaliteta kvaliteta b) Kalkulacija
(1) Ulazna b) Oštećenja pri transportu
kontrola c) Oštećenja tokom proizvodnje
(sirovine, delovi d) Dalja obrada delova sa greškom
i gotova roba e) Isporuka proizvoda sa greškom sa
dobavljača) mogućim negativnim posledicama (npr.
(2) Međukontrola reklamacije u garantnom roku, štete od
odgovornosti, opoziv prizvoda)
f) Greške prilikom projektovanja
g) Greške pri montaži
7. Zaštita od a) Razaranje zgrada, tehničkih uređaja, a) Gubitak pozicije na

požara zaliha, zapisa, akata, planova i tehničke tržištu
dokumentacije zbog vatre, eksplozije ili b) Gubitak know - how
groma firme
b) Sa ovim povezani prekidi rada
8. Zaštita prirodne a) Štete iz odgovornosti

okoline b) Zakonski obavezni izdaci (npr. izgradnja
(1) Oslobađanje uređaja za zaštitu okoline, zaustavljanje
zagađenog proizvodnje)
vazduha, vode i c) Gubitak imidža
otpada
9. Zaštita radnika a) Povreda ili smrt radnika zbog nezgode u a) Odlazak kvalifikovanih
toku rada radnika
b) Profesionalna oboljenja
c) Rizik na putu na / sa posla
10. Istraživanje i a) Razvojne greške kod proizvoda, promene a) Razvoj proizvoda koji
razvoj postupaka ili novi postupci - tehnologije „ne idu” na tržištu
b) odliv informacija preko radnika ili putem b) Rad na razvoju
industrijske špijunaže bez rezultata
c) Nesreće pri laboratorijskom radu ili odgovarajućih
razvojnom procesu vrednosti

Funkcionalne
oblasti IS
11. Transport, a) Oštećenja ili uništenja pri transportu a) Neekonomični
motorna vozila b) Oštećenja vozila transportni putevi i
(1) transport pri c) Povrede lica sredstva
nabavci b) Neekonomična
(2) transport pri kombinacija sopstvenih
otpremi vozila i usluge
(3) saobraćajne prevoznika
nezg.
12. Elektronska a) Ispadanje ili uništenje uređaja zbog a) Neekonomična

obrada tehničkih grešaka, vatre, vode, gasova, konfiguracija hardvera
podataka sabotaže, itd. b) Neekonomičan tok
b) Kompjuterski kriminal, npr. manipulacija obrade podataka
softverom, krađa opreme, podataka, (priprema rada,
sabotaža opsluživanje mašina,
c) Prekršaji u vezi sa zakonom o zaštiti popis podataka i
podataka, neovlašćeno posezanje za priprema podataka)
fondom podataka i programima u
elektronskoj obradi podataka
d) Slabe tačke u obezbeđenju podataka i
klasifikacija rizika fondova podataka
e) Slaba mesta u sistemskom planiranju,
realizaciji i uvozu
13. Osiguranje a) Praznine u osiguravajućoj zaštiti a) Program za

finansiranje rizika
koje nosi samo
preduzeće, program
samoosiguranja
14. Upravljanje a) Provalna krađa i pljačka a) Gubitak položaja na
finansijama i b) Vandalizam, sabotaža tržištu
zaštita imovine c) Krađa b) Rizici zbog promene
d) Pronevera poverenja od strane radnika kursa
e) Zloupotreba kompjutera c) Promena kreditnih
f) Odliv informacija uslova od strane
g) Oštećenja na zgradama i opremi banaka
h) Otpadanje potraživanja (gubitak prava na
potraživanja)
g) Odgovornost

Šema toka operacija u preduzeću
Ova šema je veoma pogodna, jer omogućava identifikaciju izvora rizika u proiz-
vodnom procesu nekog preduzeća79. Šema koja je prikazana na slici III-9 ilustruje
kako se može odrediti tačan položaj potencijalnih šteta. Tu se može postaviti pita-
nje „Koji događaj može da poremeti normalni proizvodni proces?”. Na ovo pitanje
se može odgovoriti tako što treba da se razmotri gde se, na primer, čuvaju boje i
rastvarači za sprovođenje aktivnosti u fazi 3, kako se ta sama aktivnosti sprovodi i
sl.? Da li su preduzete sve odgovarajuće mere za čuvanje ovog materijala od požara?
Da li je čišćenje takvo da obezbeđuje da su podovi stalno čisti i da na njima nema
nikakvog ulja na kome neko može da se oklizne? Da li skladištu gotovih proiz-
voda preti neka određena opasnost koja može da zahteva neku posebnu zaštitu?
Ako su gotovi proizvodi lomljivi, da li su tokom utovara i istovara preduzete neke
odgovarajuće zaštitne mere?
Slika III – 9. Šema protoka operacija u jednom proizvodnom procesu
Celokupni pregled izloženosti rizicima može da se dobije samo ako se izvrši

pažljivo ispitivanje celokupnog proizvodnog procesa. Međutim, kod nekih fir-
mi čak i ovo ne mora da bude dovoljno. Na primer, može biti važno da se ova
šema protoka operacija proširi tako da obuhvati isporučioce delova i materijala,
naročito ako proizvodni proces date firme zavisi samo od malog broja isporučioca.
Stoga, ako postoji samo jedan isporučilac delova od bitne važnosti za proizvodnju,
kompletna analiza rizika treba da obuhvati i identifikaciju mogućih rizika kod tog
isporučioca. Slična situacija je i u onim slučajevima kada neka firma proizvodi
delove koje kupuje samo par kupaca. U ovom slučaju proširena šema protoka ope-
racija koja obuhvata i kupce, pomoći će za identifikaciju rizika koji bi se mogli
dogoditi.
Publishing, 1998, str. 21

Ovakva, samo uža šema protoka proizvodnje posebo je korisna kod preduzeća
gde sistem prerade i proizvodnje koristi materijale „koji teku” kroz proces. Slika III-
10 ilustrativno pokazuje tok materijala tokom prerade, od ulaska sirovina „A”, „B” i
„E” do izlaska glavnog proizvoda „X”. Sirovina „A”, u količini 100 jedinica, doprema se
drumom na preradu u postrojenje 1, a sirovina „B” u količini 200 jedinica doprema
se železnicom na preradu postrojenje 2. U postrojenju 2 od sirovine „B” nastaje 150
jedinica poluproizvoda „C” i 50 jedinica nusproizvoda „D”. Prerađena sirovina „A” i
poluproizvod „C” spajaju se i prerađuju u postojenju 3, odakle izlazi poluproizvod
„AC”. Dalje se poluproizvod „AC” uvodi u postrojenje 4 zajedno sa 150 jedinica nove
sirovine „E” koja je dovežena drumom. Iz postrojenja 4 izlazi 300 jedinica poluproiz-
voda „ACE” i 100 jedinica nusproizvoda „F”. I konačno, po 150 jedinica poluproiz-
voda „ACE” ide na finalizaciju u dva tipa proizvoda „X” na postrojenjima 5a i 5b.
Pomoću ovakvog dijagrama toka operacija mogu se lakše uočiti potencijalni prob-
lemi koji bi nastali u vezi nepredviđenog događaja. Na primer, ako bi postrojenje
3 bilo stavljeno van rada, recimo zbog požara ili eksplozije, tada bi risk menadžer
morao da razmatra posledice ovog događaja na rad date firme. U tom slučaju bi se
morala razmotriti neka pitanja koja bi se neminovno i sama po sebi nametnula. Ko-
liko će firma koja proizvodi „A” biti pogođena? Može li se porudžbina za „B” otka-
zati? Da li će biti povreda ugovora o prodaji nusproizvoda „D”? Kakav će biti efekat
na firmu koja koristi nusproizvod „F”? Ova i druga pitanja nastaju prosto iz gledanja
u dijagram i podstaći će risk menadžera da traži odgovore80.
Slika III – 10. Tok sirovina i poluproizvoda u proizvodnji
80 Dobrosav Ogrizović, Risk menadžment (upravljanje rizicima) i Jugoslovenska preduzeća, str. 32

Na slici III-11 data je hipotetička šema tokova distribucije neke robe koja se
proizvodi u nekom proizvodnom procesu. Ovakva šema prikazuje odnos date firme
sa isporučiocima i kupcima, kao i način transporta robe. Menadžer rizika treba da
analizira ovakvu šemu da bi uočio uska grla u proizvodnji, postojanje samo jednog
isporučioca ili mesta gde se nalazi vredna imovina. Na ovaj način je takođe moguće
otkriti i posledični uticaj šteta. Na primer, šteta na sirovini koja se nalazi u skladištu
sirovina može da dovede do zaustavljanja celog proizvodnog procesa ako njena zame-
na predstavlja neku objektivnu teškoću. Međutim, šteta na rampi za istovar se može
lako prevazići sa nekim privremenim merama. Štete na nečemu što nije u vlasništvu
datog proizvođača, kao na primer šteta kod jednog jedinog postojećeg isporučioca
robe, na mostu ili tunelu na putu od fabrike do potrošača i sl., mogu takođe da imaju
značajni uticaj na proizvodnju.
Slika III – 11. Hipotetička šema tokova distribucije robe
Poseta preduzeću
Kvalitetno prepoznavanje rizika moguće je samo kada se raspolaže sa potpunim in-
formacijama, koje se u većini slučaja mogu dobiti jedino posetom preduzeću, tj. nepo-
srednim uvidom na licu mesta i uz dodatnu pomoć i informacije zaposlenog osoblja.
Risk menadžer se upoznaje sa stanjem objekata, tehnološke opreme i mašina, tokovi-
ma materijala i informacija, te preduzetim merama u oblasti kontrole rizika kao što su:
protivpožarne mere, mere zaštite na radu i zaštite okoline, mere snabdevanja energi-
jom, itd. Pri tome je značajno obratiti pažnju na prateću dokumentaciju i odgovoriti na
niz važnih pitanja kao što su:
 Koje štete su zamislive?
 Kakav značaj imaju te štete za poslovanje preduzeća?
 Koji su potencijalni uzroci koji mogu da izazivu štete?
 Koji objekti mogu biti pogođeni štetama?
 Da li su primenjene mere za kontrolu rizika, zakonska reglativa i prepo-
ruke države?
 Kako se ocenjuje efikasnost sprovedenih mera kontrole rizika?, itd.
Korišćenje podataka iz eksternih informacija
Tamo gde je to moguće treba koristiti statističke podatke o štetama koje su se
već dogodile u sličnim preduzećima, jer to pomaže da se identifikuju rizici koji
prete datom preduzeću. Ovi podaci mogu da se dobijaju iz raznih izvora kao što su
osiguravajuća društva, tok sudske prakse, konkurenti iz branše, literatura, itd.
Statistički podaci omogućavaju menadžeru rizika da proceni trendove šteta u da-
tom tipu organizacije i da ih uporedi sa postojećim iskustvom o štetama koje su se već
dogodile u toj firmi. Pored toga, ovi podaci omogućavaju menadžeru rizika da analiz-
ira pitanja kao što su uzrok, vreme i lokacija nesrećnog slučaja i sve hazarde/opasnosti
ili druge posebne faktore koji utiču na prirodu nesrećnog slučaja. Uobičajena šema
niza okolnosti koja se često ponavlja ukazuje na činjenice na koje je potrebno obratiti
posebnu pažnju. Na primer, ako se iz statističkih podataka zaključi da su stepenice za
pristup nekoj opremi česti uzrok nesreće, onda menadžer rizika mora da ispita stanje
sličnih stepenica u svojoj firmi, kao i način njihovog korišćenja i da možda ustanovi
program obuke u cilju izbegavanja ovakvih nesreća.
Tamo gde postoji značajan broj informacija o prethodnim štetama, menadžer
rizika može da ove informacije iskoristi za predviđanje troškova eventualnih šteta.
Organizacija koja koristi sopstvene fondove za isplatu troškova povreda na radu ili
za program zdravstvene zaštite sopstvenih radnika je veoma zainteresovana da ima
procenu mogućih troškova.
Korišćenje podataka iz internih informacija

Ovo su informacije koje se dobijaju u samom preduzeću. Tu se akcenat stavlja na
planove proizvodnje, nabavke i prodaje, kao i na računovodstvenu dokumentaciju
koja se odnosi na inventarne vrednosti objekata, opreme i zaliha, promet i stanje
prihoda preduzeća, elemente finansijskog poslovanja i sl.
Kroz planove nabavke i prodaje sagledava se veza preduzeća sa nabavnim i proda-
jnim tržištima, odnosno zavisnost od isporučilaca i kupaca. Iz planova proizvodnje
na osnovu opisa i skica objekata, razmeštaja opreme, prikaza tokova materijala, šema
sistema snabdevanja energijom (strujom, gasom, vazduhom pod pritiskom, parom,
vrelim uljem, i sl.) šema instalacija za odvod otpadnih materija itd. treba proceniti
„ključna mesta” za proizvodnju robe i pružanje usluga, čijim bi otkazivanjem nastale
teže posledice i ekonomska šteta.
Mnogi rizici mogu biti rezultat ugovorenih obaveza sa drugim osobama ili orga-
nizacijama. Proučavanje ovih ugovora može otkriti oblasti u kojima je firma izložena
riziku koje nisu tako vidljive iz šeme tokova proizvodnje ili aktivnosti koje neka firma
obavlja. U nekim slučajevima, ugovorima se može prebaciti odgovornost na neko
drugo lice ili stranu.

Računovodstveni podaci su veoma važni za procenu potencijalne štete na imo-
vini, odnosno u cilju sagledavanja troškova zamene oštećene imovine. Budući da
troškovi zamene često nisu povezani sa knjigovodstvenom vrednošću menadžer
rizika mora da ima takođe i aktuelne tržišne cene date imovine. Izračunavanje
troškova zamene može da bude veliki problem kod one opreme koja mora da se
pravi po narudžbini, a i troškovi ugovaranja mogu veoma brzo da se menjaju.
U inflatornoj ekonomiji, cena zamene fizičke opreme će verovatno biti veća od
njene nabavne cene i menadžer rizika mora da pokuša da zaštiti ovu veću vrednost.
Tokom brze inflacije neka obrtna sredstva takođe mogu da imaju značajno veću
cenu nego što je to bilo u momentu nabavke. Mnoge osiguravajuće kompanije će
osiguratu vrednost koja odgovara zameni objekta i/ili opreme, ali će isplatiti samo
umanjenu vrednost sve dok se oprema stvarno ne zameni. Osiguravači nameću
ove striktne uslove da bi sprečili da firma dobije novac u gotovini, pa da onda ne
zameni svoju imovinu drugom, odgovarajućom.
Pored toga veoma je važno izvršiti pregled i analizu ranijih šteta koje su se
dogodile u datoj firmi, mada se retko vode adekvatne statistike šteta, ili se vode
površno pa su ostali podaci, osim visine i uzroka štete, vrlo nepouzdani. Pri analizi
šteta naročito je važno obratiti pažnju na uzroke koji se ponavljaju, kao i uzroke
koji se mogu izbeći ili ublažiti merama za smanjenje rizika. Korisno je imati infor-
macije i o visinama ostvarenih šteta.
Pored ovih informacija veoma korisno mogu da posluže i izveštaji o nesrećnim
slučajevima, ili pak o nesrećnom slučaju koji je izbegnut, a koji je mogao da se
završi povredom ili je pak mogao da izazove neku štetu. Često, srećna slučajnost
omogući pojedincu da izbegne povredu zbog nesrećnog slučaja koji je predstavljao
ozbiljnu pretnju. Informacije o ovakvim događajima su korisne, jer omogućavaju
da se spreči povreda ili šteta ako se ove okolnosti ponove, ali samo onda kada je
menadžer rizika svestan potencijalnog problema.
Sistem izveštavanja o nesrećama obično obuhvata neki formular gde se beleže
važne informacije. Pored datuma, vremena, lokacije i identiteta učesnika u nesreći,
u formularu bi trebalo da bude predviđeno da se unesu informacije koje bi se kas-
nije mogle pokazati korisnim za sprečavanje sličnih događanja ili za ublažavanje
povrede ili štete, ako se ista ponovo dogodi. Prilikom uspostavljanja ovakvog for-
mulara, menadžer rizika mora da zna da može proći mnogo vremena između mo-
menta unošenja informacija i njihovu ugradnju u program za zaštitu od povreda.
Na primer, neke oblasti koje su u svetu regulisane zakonom zahtevaju od poslo-
davca da čuva podatke o izloženosti zaposlenih uticaju opasnih materijala u toku
određenog vremenskog perioda.

Intervju - lista pitanja
Intervju se uglavnom vodi sa rukovodiocima funkcionalnih oblasti preduzeća,
a njegov kvalitet zavisi od kvaliteta pitanja koja se formiraju na osnovu saznaja o
stanju rizika iz prehodnih koraka i svaki intervju zavisi od tipa, oblasti delatnosti
i načina rada same firme. Ne postoji univerzalna lista pitanja, ali je uvek korisno i
preporučljivo na kraju intervjua zamoliti sagovornika za ocenu stanja rizika iz njemu
nadležne oblasti.
Kontakti sa svim odeljenjima u nekoj firmi može da obezbedi dobar izvor in-
formacija o riziku. Ovaj kontakt može da se ostvari usmenim putem ili putem pis-
menih izveštaja koga šalju različita odeljenja, kao odgovor na sistem izveštavanja
koga u firmi uspostavlja menadžer rizika. Ne traba podceniti važnost ovakve ko-
munikacione mreže. Svako odeljenje u firmi konstantno stvara ili postaje svesno o
svim izloženostima rizika, od kojih neke mogu da izmaknu pažnji menadžera rizika.
Svakako, da uspeh u identifikaciji rizika u velikoj meri zavisi od saradnje sa svim
odeljenjima u nekoj firmi.
Iz svega što je napred izneto vidi se da je kod identifikacije rizika dosta elementa
specifičnog karaktera, tj. zavisi od konkretne firme, ali postoje i elemeti koji mogu
biti zajednički za sve firme. U tom smislu u najopštijem slučaju, tehnike za identi-
fikaciju potencijalnih šteta i njihovih uzroka mogu se sumirati pod četiri celine:
1. Izrada organizacione šeme preduzeća.
2. Izrada šeme koja logistički opisuje protoke snabdevanja, proizvodnje i mar-
ketinga.
3. Proučavanje publikovanih izveštaja i ispitivanje sopstvenih finansijskih
sredstava pogonskog knjigovodstva i kontrole strukture.
4. Fizička inspekcija različitih proizvodnih i skladišnih objekata.
Kod identifikacije rizika može se koristiti kombinovani pristup identifikacije koji
uzima u obzir sve raspoložive instrumente - tehnike za rešavanje problema (upitnici
za analizu rizika, kontrolne - čeking liste, popisi određenih procedura i dr.).
Kroz proces identifikacije rizika može se doći do zaključka da određeni rizik nije
prihvatljiv za osiguranje, i onda se ovakvi rizici moraju da tretiraju na neki drugi
način. To su pre svega rizici koji su izvesni ili su delimično ili potpuno već ostva-
reni.

4.2 Analiza rizika
Druga faza metode upravljanja rizikom je najkompleksnija, jer njeni izlazni
parametri integrišu zaključke sledećih razmatranja:
 utvrđivanje realnog stanja rizika analizom urbanističko-arhitektonskih
komponenti,
 karakteristike i kapacitete infrastrukturnih, spoljašnih i unutrašnjih
sistema,
 karakteristike elektrotehničkih sistema,
 karakteristike mašinskih sistema,
 kvalitet organizacionih zaštitnih sistema,
 kvalitet ugrađenih tehničkih sistema zaštite,
 pouzdanosti metodologije edukacije.
 primene mera preventivnog inženjerstva u cilju promene utvrđenog stanja
u svim fazama
 stanja rizika, i
 preciziranja finansijske konstrukcije preventivne zaštite.
Opšti model analize rizika prikazan je na slici III-12.
Slika III – 12. Model analize rizika

Analiza rizika podrazumeva analizu svih mogućih uzroka rizika i njihovih uti-
caja na ostvarenje datog slučaja. To podrazumeva razlaganje rizika na faktore rizika
i utvrđivanje značajnosti i međusobnih uticaja tih faktora.
Sveobuhvatna i objektivna analiza je dobra osnova za klasifikaciju rizika.
Tokom analize sam rizik se posmatra kao niz događaja počevši od inicijalnog
događaja, a zatim kao niz međudogađaja zavisnih od uticajnih faktora, pa do mogućeg
ostvarenja štete.
Ovaj pristup ka identifikaciji rizika obuhvata proučavanje okolnosti koje mogu
dovesti do štete, iako se nesrećni slučaj nije još dogodio. Obično je ovaj pristup
analitički i fokusira se na opasne aktivnosti neke osobe ili na analizu mogućeg otka-
zivanje neke opreme ili objekta. Ovakva analiza hazarda se često zasniva na iskustvu
drugih organizacija, osiguravača ili upustva koja daju vladine agencije. Na primer,
analiza opasnosti/hazarda se često izvodi kao deo protivpožarne kontrole ili prilikom
procene neke mašine pre njenog osiguranja preko polise osiguranja.
Takođe, menadžer rizika može da sazna o novim opasnostima preko rezultata
objavljenih eksperimentalnih istraživanja čak i u sličaju kada se neka nesreća nije
ni dogodila. Hazard kod novih proizvoda, kao što je to slučaj kod lekova, otkriva se
putem ovakvog tipa kontrolisanih eksperimenata.
Analizu hazarda je obično moguće izvesti uz pomoć eksperata za datu oblast,
bilo da su to inženjerska pitanja ili pitanja vezana za ljudsko ponašanje koje vodi ka
povredi. Jedna od metoda koja se pokazala korisnom za analizu slučajeva nesreća je
analiza stabla greške. Ova metoda omogućava da se identifikuju prethodni uslovi koji
vode do nesreće, pri čemu može da se sagleda da li su za događanje nesreće potrebni
svi ili samo jedan od ovih uslova. Analiza stabla greške često sugeriše načine na koje
može da se spreči da se neka nesreća dogodi.
Druga metoda, koja se često naziva lanac rizika, analizira odnose između ha-
zarda i šteta. Ovaj pristup razmatra proces koji vodi ka šteti kao lanac događaja:
hazard, okruženje, međusobno dejstvo između hazarda i okruženja, ishod ovog
međusobnog dejstva i posledice. Na primer, niz događaja koji je doveo do toga da
radnik udahe štetne pare organskog rastvarača može da se analizira kao opasne
okolnosti (neodgovarajuća ventilacija prostora u kome se ovaj rastvarač koristi), kao
radno okruženje (radnik se nalazi preblizu radnog mesta bez zaštitne opreme), kao
međusobno dejstvo između hazarda i radnog okruženja (iznenadni kvar na opremi
uslovljava da se radnik nalazi na mestu koje nema dobru ventilaciju), kao ishod (udi-
sanje pare vodi ka respiratornom problemu), kao dugotrajne posledice (zahtev rad-
nika za oštetu zbog povrede, kršenje zakonskih propisa i troškovi potrebni da se ovo
radno mesto dovede u željeno stanje).

Primer mogućeg pada fabričkog dimnjaka na najbolji način ilustrije analizu niza
događaja tokom kojih se mogu identifikovati relevantni uzroci i posledice.
Na slici III-13 dat je šematski prikaz objekata na koje može da utiče pad dimnjaka.
Rizik predstavlja mogući pad dimnjaka koji je rezultat nekog od sledećih štetnih
događaja:
 sleganje ili klizanje terena
 eksplozija u susednom kotlu
 zemljotres
 tornado
 sabotaža
 zamor materijala
 konstrukcija dimnjaka pogrešno izvedena
Slika III – 13. Šematski prikaz objekata na koje može da utiče pad dimnjaka
Ako dimnjak padne na zapadnu stranu moguće posledice su da vozovi koji baš u
tom momentu prolaze ili stoje u stanici budu oštećeni, što za posledicu pored materi-
jalne štete može da ima i ljudske žrtve, kao i da se ošteti deo železničke stanice. Ako
pak padne na istočnu stranu, pored materijalne štete nanete samoj fabrici, takođe
može da dođe i do povređivanja, pa i do usmrćivanja radnika, zaustavljanja procesa
proizvodnje i gubitka prihoda date fabrike.
Zato bi trebalo proučiti arhitektonsko-urbanističke uslove, građevinski projekat,
starost dimnjaka, kvalitet gradnje i sl., a da bi se sagledala realnost ovakvog rizika,
zatim treba sagledati njegove posledice sa finansijske strane, kao i šta bi se moglo
preduzeti da se ovo spreči, ako je ovaj rizik realan.

4.3 Procena rizika
Pošto se rizici identifikuju i analiziraju, potrebno ih je i izmeriti, odnosno pro-
ceniti njihovu frekvenciju i intenzitet. Merenje rizika procenjuje važnost koji rizik
ima za neku organizaciju ili pojedinca. Ova operacija ima kritičnu ulogu u sveukup-
nom procesu merenja rizika, jer je to osnova za dalju procenu i odabiranje načina za
kontrolu rizika.
U praksi se obično ne pravi velika razlika između identifikacije i merenja rizika,
jer da bi neki rizik privukao pažnju menadžera rizika, on mora da pređe neki mini-
malni prag važnosti. Međutim, čak i kada su svi identifikovani rizici nevažni, ipak se,
pre izrade plana delovanja isti moraju rangirati prema nivoima važnosti. Formalne
metode za merenje rizika su veoma korisne, čak i kada samo pomažu da se uspostave
smernice za alokaciju resursa.
Merenje rizika zahteva od menadžera rizika da razvije aršin-meru za merenje
važnosti rizika za organizaciju i da ove mere primeni na rizike koji su identifikovani.
Međutim, ne postoji jedna jedinstvena metoda koja može da se koristi za sve oblasti
gde postoji rizik. Umesto toga, metode merenja zavise od date oblasti gde se one
primenjuju.
Prema nekim autorima procena rizika je sistematski proces opisivanja i kvanti-
fikovanja rizika povezanih sa opasnim događajima, procesima, delovanjem ili sup-
stancama81.
Cilj objektivne procene rizika je da se magloviti utisci zamene činjeničnim
tvrđenjama i numerički podacima. Mogućnost postizanja ovog cilja ograničena je
stepenom kvaliteta informacija koje stoje na raspolaganju za pripremu date procene.
Skoro nikada se na raspolaganju nema dovoljno informacija na osnovu kojih može
da se donese zaključak tipa „ sledeće godine će se dogoditi tačno tri štete u visini od
ukupno 50.000€ „. U stvari, čak se može tvrditi da uslovi koji vode ka ovako tačnim
predviđanjima ne spadaju u domen upravljanja rizikom. Umesto toga, čak i kada
postoji dovoljno kvalitetnih i pouzdanih podataka moguće je dati samo predviđanje
tipa „sa sigurnošću od 95%, direktni troškovi povreda na radu u toku sledeće godine
iznosiće ispod 10.000€”. Donošenju čak i ovakve odluke, odnosno prevođenje sirovih
podataka u ovakvo predviđanje prethodio je dugotrajni analitički i misaoni proces82.
Sofisticirane statističke metode ne mogu da prevaziđu mali broj ili nedostatak
podataka. Kao i u svakoj oblasti upravljanja, dobre raspoložive informacije su bitne
da bi mogla da se obezbede realna predviđanja i efikasno alociranje resursa.
81 V. Covello, M. Merkhoffer, Risk Assessment Methods, Plenum Press, New York, -sad, 1993, str. 3
82 C.A. Williams, M.L.Smith and P.C.Young, Risk Management and Insurance, Eight edition, Irwin/
McGraw-Hill, International edition, 1998, str.214

Danas postoji više metoda procene rizika, pri čemu su one najčešće namenjene za
pojedine posebne vrste tehničkih sistema ili pojedine posebne vrste štetnih događaja
(npr. požari i sl.). Na osnovu podataka potrebnih za sprovođenje neke metode, one se
mogu podeliti na kvalitativne i kvantitativne.
Kvalitativne metode se primenjuju u slučajevima kada se za procenu rizika raspolaže
samo nenumeričkim podacima. Kod ovih metoda procena se vrši opisno u verbalnim
kvalifikacijama („veliki rizik”, „umereni rizik” i sl.). Za njih obično nisu potrebni poda-
ci iz prethodnog radnog veka, za koje nema podataka o ranijim štetnim događajima,
njihovim uzrocima i posledicama. One se formiraju na bazi teorije fazi skupova i fazi
logike, koja danas predstavlja nezamenjivu tehniku u operisanju sa neizvesnostima.
Kvantitativne metode se zasnivaju na podacima iz prethodnog „života” posmatra-
nog sistema, odnosno na statistički obrađenim podacima o radu posmatranog objek-
ta/tehničkog sistema i o svim događajima koji su bili relevantni za pojavu određenih
štetnih događaja. Uz to se postavlja i uslov potpunog poznavanja dinamike nastanka
štetnog događaja, odnosno mogućnost razvoja adekvatnog modela ovog procesa. Na
primer, za rizike od požara ovim prilazom treba obuhvatiti modelje požarne dinamike
objekta, model produkcije i kretanja dima i toksičnih gasova i model ponašanja ljudi.
Međutim, primena kvantitativnih metoda zahteva pouzdane podatke, što najčešće
nije moguće obezbediti. U mnogim slučajevima raspoloživi statistički podaci o pre-
thodnim štetnim događajima su nepotpuni ili nisu dovoljno značajni sa statističkog
gledišta. Ako je i bilo više približno istih štetnih događaja na posmatranim ili na drugim
istim ili sličnim sistemima, svaki štetni događaj je, bar po nekim svojstvima, specifičan,
jer se razlikuju radna opterećenja, uslovi okoline, vreme rada, način korišćenja i drugo.
Zato je skup ovih podataka najčešće statistički nehomogen, pa su i rezultati statističke
analize, a samim tim i procenjeni rizici nedovoljno tačni i pouzdani.
Adekvatna procena rizika zahteva primenu ekspertskog znanja iz oblasti relevant-
nih za sagledavanja podataka i primenu kvalitativnih i kvantitativnih metoda koje
karakterišu posmatranje rizika. Na osnovu heurističkog znanja ekspert može, između
ostalog da:
 prepozna na koji će način najbrže doći do rešenja,
 odluči kada je pristup rešavanju nekog problema ispravan, kada pogrešan, a
kada samo verovatno dobar,
 snalazi se u situacijama kada su podaci kojima raspolaže nekompletni ili
nedovoljno tačni.
Definisanje cilja i zadatka ekspertskog ocenjivanja predstavlja osnovu i polaznu
etapu, jer od cilja i zadatka zavisi pouzdanost dobijenih rezultata i njihova praktična
vrednost. Kod definisanja cilja i zadatka ekspertskog ocenjivanja moraju se uzeti u
obzir sledeća ograničenja:

 pouzdanost i sadržaj postojećih polaznih informacija,
 potreban oblik prezentiranja rezultata (kvalitativan ili kvantitativan),
 moguće oblasti primene dobijenih informacija,
 rokovi prezentiranja rezultata,
 stanje resursa (kadrova), mogućnosti učestvovanja eksperata odgovarajućih
specijalnosti.
Šematski prikaz etapa ekspertskog ocenjivanja dat je na slici III-14.
Slika III – 14. Šematski prikaz prikaz etapa ekspertskog ocenjivanja
Ekspertske ocene se češće koriste za kvalitativnu nego za kvantitativnu ocenu ri-

zika. Poznato je da su ekspertske ocene podložne predrasudama, predubeđenjima,
pristrasnosti, interesima i položaju eksperta. Neki eksperti su skloni da precenjuju a
drugi da potcenjuju rizik. Isti ekspert, dalje, može neku vrstu rizika da precenjuje, a
drugu da potcenjuje. Zato ekspertske ocene nisu prihvaćene kao pouzdan, već kao
nužan pristup u kvantifikovanju, odnosno proceni rizika.
Veliki broj problema u oblasti procene rizika se svodi na analizu parcijalnih
i globalnih rizika. Imajući u vidu da se ovi rizici i njihove interpretacije opisuju
različitim kvalitativnim i kvantitativnim podacima, i da je često potrebno posmatrati
dinamiku rizika sistema u celini, može se zaključiti da je sistemska analiza najbolji
metod za procenu rizika.
Naime, sistemska analiza se razlikuje od jednostavnih uzročno-posledičnih me-
toda istraživanja i njen osnovni akcenat je na analizi sveobuhvatnih intergrativnih
svojstava objekata, pojava i procesa. Sistemski pristup se zasniva na pretpostavci da
je celina više nego prost zbir njenih delova. Na ovaj način se omogućava sjedinjavanje
tradicionalno odvojenih predmeta istraživanja iz različitih naučnih oblasti.

Drugi model procesa upravljanja rizikom je procena rizika, odnosno procena nje-
govog uticaja. Zadatak procene rizika sastoji se u obezbeđivanju potrebnih i pouz-
danih podataka za model kontrole rizika. Procena rizika se vrši u pravcu određivanja
visine štete (intenziteta) i verovatnoće nastupanja (frekvencije).U slučaju da se radi
o poznatim rizicima, gde su eventualno dostupni podaci iz statistike šteta, radi se
o kvantitativnoj proceni rizika. Ako se radi o do sada nepoznatoj vrsti rizika kod
događaja koji se retko raelizuju ili nikad do sad nisu nastupili, radi se o kvalitativnoj
proceni rizika, kod koga je od velikog značaja iskustvo procenjivača.
Praktično merenje rizika ili procena budućih finansijskih troškova koji su posledi-
ca rizika je veoma teško zbog nedostatka praktičnog upustva koje pokriva pojedine
rizične situacije. To je kompleksan proces koji zahteva stalnu proveru sopstvenih
predviđanja u odnosu na stvarne rezultate. Zbog toga je najbolje da menadžer rizika
uvek ima na umu da treba da:
 čuva tačne beleške o tome kako su prikupljani podaci, kopije svih procena i
podatke o svim pretpostavkama,
 upoređuje koliko je stvarni ishod štete veći od projekovanog ili predvi-
đenog,
 proučava razlike između očekivanja i rezultata i da pronađe uzroke ovih
razlika, i
 odluči da li su potrebne bilo kakve promene u metodi koja je korišćena za
procenu rizika.
Zadatak merenja rizika je da se nađe najverovatnija i moguća frekvencija događanja
i intenzitet datog rizika izražen i kao direktna šteta na osnovnim i obrtnim sredstvina
i kao indirektna šteta, odnosno kao gubitak zarade i svega onoga na šta taj rizik utiče.
Intenzitet štete može da bude moguć i verovatan. Frekventnost štete je, kao što je to
već napred rečeno, mera koja pokazuje koliko se prosečno često neka šteta događa.
Na primer, frekvencija štete od 0,5 godišnje ukazuje na to da se šteta prosečno događa
jednom u svake dve godine. Intenzitet štete je merilo ozbiljnosti gubitaka kada dođe
do štete. Na primer, prosečna vrednost šteta koje se dogode može iznositi 40.000€.
Proizvod frekvencije i intenziteta je očekivana šteta, koja u ovom pomenutom slučaju
iznosi (0,5) x (40.000€) = 20.000€83.
Čak i tamo gde postoje podaci o frekvenciji i intenzitetu procene su samo
prosečne. Pažljiva procena rizika razmatra moguće odstupanje (devijaciju) od ovih
proseka. U gornjem primeru, frekvencija štete od 0,5 godišnje i prosečni inten-
zitet štete od 40.000€, samo sumiraju proces koji vodi ka ishodima. Stvarni obrasci
dešavanja štetnih događaja koji vode do ovih proseka mogu da budu veoma različiti.
Na primer, obrazac po kome se šteta stalno događa svake druge godine sasvim je
različit od onog gde se u proseku pet šteta događa svakih 10 godina. Ipak, u oba ova
slučaja frekvencija štete je 0,5. Isti problem se javlja i kod pitanja intenziteta. Prosek
od 40.000€ može da bude rezultat svake nesreće koja se dogodi i čija vrednost iznosi
win/McGraw-Hill, International Editions 1998, str. 78

40.000€, nasuprot 95 posto nesreća čije vrednosti iznose 20.000€, pri čemu vrednost
preostalih 5 posto nesreća iznosi 420.000€. U oba slučaja prosečni intenzitet štete je
40.000€, ali rukovodstvo svakako mnogo više brine ako su varijacije veće.
Još pre 20 godina Alan Fredlander je predložio metodu za procenu mogućeg in-
tenziteta štete od požara, tako što se razmatra verovatno uticaj sistema za gašenje
požara. Tako on predlaže četri mere za intenzitet koji se može proceniti84:
 Normalna očekivana šteta je šteta izražena u novčanim jedinicama koja se
može očekivati kada su u funkciji oba sistema za zaštitu od požara, i javni i
onaj koji postoji u datoj firmi (šprinkler sistem i protivpožarna brigada).
 Verovatna očekivana šteta je šteta izražena u novčanim jedinicama koja se
može očekivati kada nije u funkciji kritični deo protivpožarne zaštite u da-
tom preduzeću, odnosno kada šprinkler sistem ne radi.
 Maksimalna predvidiva šteta je šteta izražena u novčanim jedinicama koja
se može očekivati kada ni jedan od protivpožarnih sistema u firmi ne radi.
Tada će požar trajati sve dok ne dođe gradska protivpožarna brigada.
 Maksimalna moguća šteta je šteta izražena u novčanim jedinicama koja se
može očekivati kada ni jedan sistem, ni javni, ni onaj koji postoji u fabrici
ne funkcioniše.
Ova pomenuta metodologija može da se primeni i prilikom razmatranja drugih
štetnih događaja.
Sledećih pet principa može da ponudi smernice za određivanje važnosti rizika85:
1. Važnost rizika obično zavisi mnogo više od potencijalnog intenziteta štete
nego od frekvencije štete. Međutim, šteta velikog intenziteta može da bude
posledica velikog broja šteta ili pak jedne jedine velike štete. Ovde se posta-
vlja pitanje da li ishod može da naruši kretanje organizacije prema svojim
ciljevima.
2. Prilikom određivanja mogućeg intenziteta neke štete mora se uzeti u obzir
finansijski uticaj svih šteta koje mogu da se dogode kao rezultat nekog in-
cidenta. Na primer, požar u kancelarijama važne regionalne firme može da
uništi nekretnine, da bude uzrok povredama zaposlenih, gubljenju mnogih
važnih podataka i da od drugih regionalnih kancelarija zahteva da ulože
značajne resurse da bi se održao čak i minimalni nivo usluga.
3. Jedan jedini događaj može da izazove povrede kod više lica, štetu na objektu
ili na opremi. Oluja ili poplava mogu da oštete dve administrativne zgrade
koje su jedna od druge locirane na udaljenju od nekoliko blokova. Kod or-
ganizacije čiji su proizvodni objekti integrisani, zastoj u jednom proizvod-
nom objektu može da izazove takav efekat da i ostali objekti moraju da se
zatvore.
win/McGraw-Hill, International Editions 1998, str.. 79

4. Krajnji finansijski uticaj nekog incidenta može da bude veći od sume direk-
tnih i indirektnih šteta koje su bile vidljive i pre nego što je došlo do in-
cidenta. Na primer, finansijski poremećaj i pad finansijskog ugleda neke
firme mogu da budu posledica velike štete na objektu koji je prekinuo sa
radom nekoliko meseci. Dodatni troškovi novog finansiranja pridodaju se
šteti nastaloj kao posledica oštećenja objekta i gubitka poslova.
Procena intenziteta štete uzima u obzir vremensko događanje štete kao i njenu
visinu. Finansiranje štete od dva miliona evra je jednostavnije ako se ovi troškovi
rasporede na nekoliko godina, u poređenju sa istom štetom koja mora de se finansira
samo u toku jednog kvartala.
4.3.1 Tehnike kvalitativnog procenjivanja rizika

Ove tehnike se obično koriste za rizike koji se retko dešavaju ili se nisu
nikad dogodili kao što si to rizici novih tehnologija ili novih proizvoda, indus-
trijske špijunaže, kompjuterskog sajber-kriminala, itd. Za ovo područje koriste
se mnoge metode, a krajnji rezultati u svakom slučaju zavise i od subjektivnog
pristupa ocenjivača rizika. Analiza posledica prestanka rada nekog sistema ispituje
ponašanje sistema prilikom ispadanja njegovih pojedinačnih elemenata. Analizira
se koje greške mogu da nastupe kod svake komponente i sa kojom verovatnoćom
se očekuje njihovo dešavanje, odnosno njihova refleksija na ceo sistem. Analiza
stabla grešaka istražuje uzroke ometajućih događaja u sistemu. Rezultati analize
omogućavaju ocenu sistema u pogledu pouzdanosti, raspoloživosti i sigurnosti,
a sama metoda pretpostavlja unapred zadat neželjeni događaj. Kod analize toka
smetnji ispituju se svi neželjeni događaji koji imaju zajednički ometajući uzrok.
U ovom slučaju uzimaju se u obzir uzročno posledične veze između događaja na
pojedinačnim elementima i sistemu uopšte. Potrebno je istaći da je pri proceni rizi-
ka tehničkih sistema od samog početka uočen veliki značaj pouzdanosti tehničkih
sistema i njen uticaj na procenu rizika, o čemu će biti mnogo više reči kasnije.
Međutim, retko se događaju slučajevi izlaganja riziku za koji uopšte ne postoje
nikakvi podaci. Obično je problem u tome kako prevesti postojeće podatke u oblik
koji se može koristiti za merenje rizika. Pored toga većina rizika je mnogo komplek-
snija nego što je to jedna jedina opasnost i jedna jedina izloženost riziku. Na pri-
mer, neka zgrada može da bude oštećena zbog oluje, zemljotresa, poplave ili požara.
Pored toga, samo jedna opasnost, kao na primer požar može da ošteti nakoliko kon-
strukcija. Tačnost procene šteta-frekvencija i šteta-intenzitet može da zavisi i od toga
da li su razmatrani odnosi između opasnosti i predmeta koji su izloženi riziku. Ova
razmatranja nas vraćaju na pitanja vezana za količinu informacija vezanih za prirodu
rizika, a koje menadžer rizika ima na raspolaganju. Većina odluka o upravljanju ri-
zikom doneta je na osnovu onoga što menadžer rizika smatra razumnim podnizom
pune informacije. Skoro svaka odluka može da se poboljša dodatnim informacijama

koje omogućavaju mnogo preciznije procene mogućeg ishoda i njihovu verovatnoću.
Procena menadžera rizika mora da integriše sve raspoložive informacije i da ih ko-
risti prilikom postavljanja procene.
Što se tiče frekventnosti rizika, Richard Prouty, menadžer za rizike u velikim fir-
mama, je još pre 30 godina predložio da se umesto numeričkih procena verovatnoće
klasifikuju kao86:
 „skoro jednake nuli”, što znači da se prema mišljenju menadžera rizika ovaj
događaj neće ni desiti,
 „neznatne”, što znači da se jedan događaj iako je moguć, nije dogodio ni do
današnjeg dana i da je malo verovatno da će se on dogoditi i u budućnosti,
 „umerene”, što znači da se dešavaju povremeno i da može da se očekuje da
će se dogoditi nekada u budućnosti, i
 „definitivne”, što znači da se stalno događaju i da se njihovo događanje može
stalno očekivati i u budućnosti.
Ova metoda ima prednost, jer ne zahteva postojanje puno informacija o riziku.
Kako je to već pomenuto, prilikom procene mogućeg intenziteta, uloga funkcije
date imovine ili osobe koja je izložena riziku može biti ključno pitanje. Na primer,
šteta na objektu koji predstavlja izuzetno važnu kariku u transportnom i organiza-
cionom sistemu neke firme, može da ima posledice koje premašuju direktnu štetu
na samom objektu. Procena intenziteta u ovom slučaju zahteva da menadžer rizi-
ka razmotri i činjenicu da li ishod može da zaustavi napredak organizacije i njeno
ispunjavanje svog osnovnog zadatka.
Danas je razvijeno više kvalitativnih metoda za analizu rizika koje su prikazane u
ovoj knjizi, u posebnom poglavlju.
4.3.2 Tehnike kvantitativnog procenjivanja rizika

Kvantitativne metode su potrebne za predviđanje visine troškova, naročito za
one programe gde sama organizacija pokriva date troškove, što se u praksi naziva
samopridržaj, o čemu će biti reči kasnije. Takođe su ovakve procene neophodne za
prikazivanje dugoročnog uticaja tekućih odluka. Naime, u firmama se često donose
odluke da se oštetni zahtevi direktno isplate zaposlenima umesto da se kupi osigu-
ranje, uz obrazloženje da se tako smanjuju troškovi firme. Međutim u slučaju ozbiljne
povrede neki radnik može da ima pravo da u toku sledećih 20 godina naplaćuje ovu
kompenzaciju od svoje firme. U ovakvim slučajevima je poželjno da postoji procena
dugoročnih mogućih posledica ovakve odluke.

Najčešće primenjivani metod u ovom slučaju je procena rizika na osnovu statis-
tike o štetama. Korišćenje ove metode daje dobre rezultate ako su ispunjeni sledeći
uslovi:
 mora da postoji veliki broj posmatranja
 između sadržaja obuhvaćenih statistikom i sadržaja rizika koji se proce-
njuje moraju postojati, u njamanju ruku, slični odnosi,
 uz rezultate šteta koji se mogu koristiti moraju se sačiniti i iskazi (pret-
postavke) o verovatnoj maksimalnoj šteti (o kojoj će biti više reči kasnije).
Na osnovu ovih statističkih podataka moguće je odrediti empirijsku raspodelu
verovatnoće rizika. Naime, najpre se izračunava empirijska raspodela učestalosti
koja se koristi za približavanje (aproksimaciju) empirijski nepoznatoj funkciji
verovatnoće slučajnih promenljivih visine štete. Zatim se odgovarajućim hipotezama
i testovima hipoteza usvaja odgovarajuća teorijska raspodela verovatnoće. Osnovni
cilj raspodelje verovatnoće je da se zna sa kojom verovatnoćom će visina neke štete
prekoračiti neku određenu vrednost. Usled nedostatka sopstvenih validnih podataka
preduzeća, mogu se koristiti podaci osiguravajućeg društva koje prati poslovanje tog
preduzeća, a u slučaju nedostatka podataka ove vrste, procena se usmerava ka pravcu
kvalitativne analize.
Kada se koriste statistički podaci važno je shvatiti sledeće:
 da je potrebno da se poznaju osnovne statističke metode, njihova upotreba
i ograničenja
 da mora da se razume glavni problem rizika koji se procenjuje i da treba da
se razvije jednostavni konceptualni model
 da se ovaj konceptualni model koristi kao osnova za sakupljanje
odgovarajućih podataka i za procenu troškova budućih mogućih i verovat-
nih rizičnih događaja
 da se stalno ima na umu da je ovaj konceptualni model apstrakcija i simpli-
fikacija stvarnog stanja
 da se bude svestan promenjivih faktora u svetu koji mogu da utiču na to da
i model i statistički proračun budu netačni.
Međutim, ne treba se ni premnogo oslanjati na statistiku, niti je pak previše pot-
cenjivati. Ako se statistički podaci ne pripreme na odgovarajući način, ako se pažljivo
ne razmotri njihova relevantnost i ako se ne obrati pažnja na sve uticajne faktore,
onda statistika može da dovede do pogrešnih zaključaka. Ako se pak, zato što se
ponekad dobiju pogrešni rezultati, ne koristi statistika, onda se ne koriste ni pred-
nosti jedne veoma dobre alatke za procenu rizika.
Kada se koristi statistika bitno je da se počne tako što se razmatra problem koji
zahteva njenu upotrebu. To može da bude pitanje pokušaja da se smanje štete, u kom
slučaju treba uraditi sledeće87:
87 Jim Bannister, How to Manage Risk, Second edition, LLP, London, 1997, str. 9

 Postaviti sebi pitanja: Šta se zna o tim štetama? Kako one nastaju? Šta su
uzroci? Šta se može preduzeti u vezi toga? Ako se ovo ne uradi postoji
mogućnost da ispitivanja statistike bude nekompletno, što može kasnije da
zahteva dodatni rad.
 Razmotriti koje informacije mogu lako da se nabave, kako su one priprem-
ljene, koliko su relevantne, koliko su tačne i iznad svega ko ih je pripremio
i zašto.
 Doneti odluku o tome šta je potrebno da se zna i da se razmotri, ko će
izvući i sumirati te podatke
Veoma je važno da sav taj rad obavi onaj ko i procenjuje rizik, a ne neko drugi.
Tokom izvlačenja potrebnih podataka, na primer, iz izveštaja o štetama u kojima
postoji niz dodatih informacija, ove informacije mogu da omoguće menadžeru rizika
da dobije mnogo širi uvid u ono što se dešava i on može da, na osnovu toga, otkrije
neke faktore koji prethodno nisu bili uzimani u obzir. Čak i kada se proučavaju po-
daci sa kompjutera, može biti važno da se izvuče, pregleda i pročita veliki broj fajlova
o štetama.
Neki od faktora koji mogu biti relevantni za analizu uzroka štete mogu biti ti-
povi štete, okolnosti u kojima se šteta dogodila, mesto i vreme štete, priroda radne
mogućnosti date opreme, itd. Prilikom analize pojedinačne štete, obično se vidi da
postoji više uzroka i da su ti uzroci imali dva efekta; neki su faktori koji su povezani
sa samim događanjem štete dok su drugi oni koji utiču na njen intenzitet.
Razlike u okolnistima između male i veoma velike štete su često marginalne –
kod požara to može da bude prisustvo dobre opreme za gašenje požara i osoblja
ili prisustvo ili odsustvo zapaljivih materija. Veoma velika šteta (ili njeno odsustvo)
može da stvori neobično visoki (ili neobično nizak) prosek. Stoga bi ovaj problem
trebalo rešavati tako što se velike štete analiziraju i onda se predstavljaju odvojeno ili
se na neki drugi način podvlači da su to velike štete.
Neki od problema koji se javljaju prilikom upotrebe statističkih podataka su88:
 sakupljanje relevantnih podataka može da bude teško, ili nemoguće,
 statistički podaci koji postoje na raspolaganju nisu relevantni,
 osnove za pripremu statističkih podataka nisu poznate i iste mogu da budu
menjane tokom vremenskog perioda za koji postoje,
 između faktora prikazanih u statističkim podacima ne mora da postoji
uzročna veza (tj. odnos može da bude potpuno slučajan),
 projekcija prethodnog trenda (naročito u obliku prave linije) nije mnogo
verovatna,
 proseci mogu da sakriju veliku desperziju,
88 Isto kao pod 71, str. 10

 procenti mogu da sugerišu trendove u pojedinim delovima koji nisu posto-
jeći,
 detalji mogu da ukazuju na tačnost koja ne postoji,
 paralelna upotreba podataka koji su pripremljeni na sasvim različitim os-
novama.
Kada se iz statističkih podataka uzimaju neke cifre važno je imati otvoreni pristup,
a ne tražiti potvrdu postojećeg gledišta. Klasičan slučaj je da se traži informacija da
bi se potvrdio, ili poništio nečiji predosećaj, odnosno da je osnovna koncepcija ona
koja vodi ka selektivnom sakupljanju podataka, što je često beskorisno, a po neki put
i opasno. Pritom se stalno mora imati na umu da vidljivi odnos nekih faktora može
biti sasvim slučajan, a ne uzročan.
Jednostavna ilustracija ovog slučaja je, na primer, kada neka velika kompanija
odluči da jednu marku automobila (na primer Reno) zameni drugom (na primer
Opel). Međutim, pojavi se sumnja da je Opel mnogo podložniji nesrećama. Da li je
Reno bezbedniji? Površne procene mogu da pokažu da postoji veliki broj oštetnih
zahteva i da su vozači Opela ti koji su podneli veći broj ovih zahteva. Ako se ovde
zaustavimo, ispostaviće se da je sumnja ispravna. Međutim, ako se nastavi dalje sa
istraživanjem videće se možda da Reno voze stariji službenici čija deca su odrasla i
ne uzimaju vozilo od roditelja, dok Opel voze mlađi službenici čija deca povremeno
koriste ova kola za vožnju. Znači, postoji mnogo činjenica koje treba razmotriti da bi
se uvidelo pravo stanje stvari.
Može se zaključiti da je prilikom korišćenja statističkih podataka potrebno da se
obrati pažnja na sledeće89:
1. Prilikom pregleda raspoloživih statističkih podataka treba sagledati:
 ko je pripremio podatke,
 za koju namenu su ovi podaci pripremljeni,
 kada su podaci pripremljeni,
 kako su prikupljeni,
 da li je bila neka promena baze na osnovu koje su pripremljeni podaci,
 da li postoje neka vidljiva ostupanja u prikazivanju podataka, i
 da li postoji neka motivacija za odstupanja?
2. Prilikom pripreme statističkih podataka treba:
 odrediti šta je to što je potrebno,
 pregledati koji podaci postoje,
 izgraditi jednostavan matematički model odnosa,
 izbegavati podatke koji nisu relevantni.
89 Jim Bannister, Practical Guides How to Manage Risk, Second Edition, LLP, London, Hong Kong
1997, str. 11.

3. Prilikom analize statističkih podataka treba:
 pribeležiti svaki evidentni trend,
 pokušati naći realno objašnjenje trenda,
 razmotriti sve aktuelne trendova koji još uvek nisu vidljivi,
 ne zanemariti ni jednu nekozistentnost,
4. Prilikom prezentiranja statistike treba:
 izbegavati nepotrebne detalje,
 ograničiti broj značajnih decimala na 3 ili 4,
 biti siguran da su okolnosti prezentacije jasno navedeni,
 obezbediti da donosioci odluka razumeju sve elemente koji su obuhvaćeni
u datoj prezentaciji, i
 navesti da je došlo do promene uslova, ako se to dogodilo u periodu
pripreme datih statističkih podataka.
Važnost vremenske komponente se često ne uzima dovoljno u obzir. Novije cifre
su obično mnogo relevantnije od starijih cifara. Po neki put se ovaj problem rešava
tako što se cifre ponderišu pre uzimanja proseka tako da se veća važnost da novijim
podacima.
Poželjno je da se na raspolaganju ima dovoljno duga vremenska baza tako da
mogu da se dobiju podaci koji nisu besmisleni, jer što je manja količina podataka to
je veća verovatnoća da će se pojaviti odstupanja.
Što se tiče finansijskih metoda, procena rizika zasnovana na očekivanoj vrednosti
(prosečna vrednost koja se očekuje ako se slučajni eksperiment ponovi veliki broj
puta) je osnovna metoda koju osiguravači koriste za određivanje cene opasnosti i
rizika. Pored ove metode postoje i druge koje su se pokazale vrlo korisnim, a to su
analiza neto sadašnje vrednosti - NPV (neto vrednost tokova novca prikazana u
savremenoj vrednosti efektivne valute), analiza interne stope povraćaja (posebna
vrsta NPV-a, gde stopa povraćaja koja se izračunava predstavlja kamatnu stopu koja
odgovara neto sadašnjoj vrednosti nula), metoda formiranja cene osnovnog kapitala
i vrednost pri riziku90.
Metoda formiranja cena osnovnog kapitala daje odnos između rizika i očekivanog
prihoda prilikom formiranja cene rizičnog projekta i može se predstaviti izrazom:
ra = rf + βa (rm - rf )
gde je:
ra – cena projekta, odnosno ono što firma očekuje da dobije od prihvatanja datog
projekta
rf – cena bez rizika – odnosno vremenska vrednost novca
βa – relativna mera projekta – težina promenljivosti rizika određenog projekta
rm – očekivani tržišni prihod
90 H. D. Skipper and W.J. Kwon, Risk Management and Insurance, Perspectives in a Global Economy,
Blackwell Publishing, Malden, MA, USA, 2007.

Vrednost pri riziku je je široko prihvaćena metodologija kvantifikacije tržišniih
rizika. To je alatka za merenje verovatnoće da će šteta nekog portfelja sredstava ili
odgovornosti preći neku osnovnu vrednost koja se zasniva na tržišnim uslovima,
odnosno to je statistička procena vrednosti, sa datom određenom verovatnoćom,
koju bi neka firma mogla da izgubi na svojim pozicijama u određenom periodu zbog
promena na finansijskim tržištima. Ovo merenje je statičko, jer se verovatnoća bazira
na fiksnom vremenskom periodu (tj. jedan dan) sa nivoom pouzdanosi koji se bazira
na izboru analitičara (tj. 99%). Razlika između očekivane i stvarne štete u određenom
vremenskom periodu predstavlja promenljivost portfelja, odnosno vrednost pri rizi-
ku. Na primer, neka firma ima portfelj sredstava koji je izložen mogućem smanjenju
vrednosti od milion evra, ili manje, sa stepenom pouzdanosti od 99% u jednom danu.
Stoga je vrednost pri riziku za dati portfelj takva da firma može da očekuje smanjenje
njegove vrednosti za milion evra, ili manje, u 99 od 100 dana. Drugim rečima, postoji
1% verovatnoće da će šteta biti veća od milion evra u jednom danu.
4.4 Metode za upravljanje rizikom

Nakon dobro obavljene identifikacije, analize i procene rizika, što podrazumeva
određivanje tipa, frekvencije i intenziteta rizika, vrši se izbor odgovarajuće metode
za upravljanje rizikom, koja u velikoj meri zavisi od gore navedenih karakteristika
rizika, a kao tradicionalna metoda za upravljanje rizikom izdvaja se osiguranje.
Obrada rizika obuhvata metode, alatke, instrumente, strategije i procese koji
omogućavaju izbegavanje, prevenciju, smanjenje ili na neki drugi način regulisanje
frekvencije i/ili intenzitet (veličinu) štete i drugih neželjenih efekata rizika.
Primena metoda za upravljanje rizikom u nekoj organizaciji može da se zasniva
na kriterijumima koji se opšte uzevši primenjuju u skoro svim upravljačkim aktivnos-
tima, a to je balansiranje između dobiti, odnosno koristi koju data metoda donosi i
troškova koje ona stvara. U nekim slučajevima spoljašnji uticaji, kao što su to državni
propisi mogu da uslovljavaju metode za obradu rizika, ili da na neki drugi način
podstiču upravljanje rizikom. Međutim, čak i kada ne postoje ovakve inicijative mora
se koristiti neka tehnika za upravljanje rizicima zbog sledećeg:
 troškovi finansiranja nastalog rizika obično su uvek veći od troškova nje-
gove prevencije i/ili smanjenja njegovih posledica,
 štete obično stvaraju indirektne ili sakrivene troškove koji se često otkrivaju
tek mnogo kasnije i
 štete mogu da imaju uticaj i na spoljašnje okruženje date firme91.

Mada metode za upravljanje rizicima mogu da se razlikuju od jedne do druge
organizacije, zato što je neki menadžer rizika kreativniji i više sklon inovacijama od
drugog, ipak postoje neke tipične tehnike i metode za tretman rizika. Ove tehnike i
metode obuhvataju (slika III-15):
 metode fizičke kontrole (izbegavanje, preventivu i smanjenje rizika),
 metode finansijsle kontrole (preuzimanje-samopridržaj i prenos rizika) i
 metoda internog smanjenja rizika (diverzifikacija i investiranje u informacije)
Slika III – 15. Metode za upravljanje rizikom
Koja će se od ovih metoda primeniti isključivo zavisi od veličine potencijalnog

gubitka, njegove vrednosti i sredstava koje su nekoj organizaciji na raspolaganju
za pokrivanje šteta kada one nastanu. Konačna odluka ipak zavisi od politike date
firme.
4.4.1 Metode fizičke kontrole

Metode fizičke kontrole obuhvataju postupke kojima se izbagava ili smanjuje
izloženost rizicima.
4.4.1.1 Izbegavanje rizika

Nekada je najbolja metoda za prevazilaženje rizika to da se on izbegne. Izbega-
vanje rizika, u stvari znači da se mogućnost nastanka štetnog događaja eliminiše
tako što se nepreduzimaju neke aktivnosti koje bi mogle biti rizične. U praksi, to
može da znači neuvođenje novog proizvoda u proizvodnju, prestanak proizvodnje

nekog artikla zato što se potrošači žale i podnose tužbe da taj artikal utiče na zdrav-
lje, ili povređivanje ljudi, ili pak prelazak na drugu lokaciju na kojoj ne postoji neka
određena opasnost. Na primer, velike firme obično izbegavaju ulaganje u zemljama
sa nesigurnom političkom situacijom zbog mogućnosti konfiskovanja imovine ili
uzimanje zaposlenih za taoce. Neka firma može da izbegne štetu od poplave tako
što neće da izgradi postrojenje na plavnom zemljištu, i sl. Zatim pojedinci samim iz-
borom svog zanimanja izbegavaju određene rizike kao što je to povećana mogućnost
povređivanja ili mogućnost gubitka na berzi.
Izbegavanje je efikazan pristup u obradi rizika, mada i posle povlačenja nekog
proizvoda sa tržišta još uvek ostaje rizik od proizvoda koji su već prodati. Orga-
nizacija koja izbegava rizik zna da neće pretrpeti neke moguće štete ili neizvesnosti
koje može da stvori neki rizik.
Ovaj način upravljanja rizicima ima i nedostatke. Prvo, neka firma nije u
mogućnosti da izbegne sve rizike, kao na primer, ne može da izbegne preranu smrt
ključnog menadžera ili direktora. Drugo, ona takođe gubi i profit koji može da se
ostvari ako preuzme taj rizik. Stoga, izbegavanje nije uvek najbolja opcija. Određena
aktivnosti, kao proizvodnja nekog proizvoda ili obezbeđivanje neke usluge, može da
obezbedi takav profit čija visina značajno prevazilazi cenu potencijalne štete.
Ponekad izbegavanje jednog rizika može da dovede do stvaranja drugog rizika.
Kao primer može se uzeti slučaj kada je u jednom gradu doneta odluka da se jedan,
od postojeća dva mosta ne koristi, jer je oštećen. Ovo je izazvalo preusmeravanje
saobraćaja na drugi most što je pak izazvalo njegovo preopterećenje i rušenje92.
Zato je osnovno pravilo da je najbolje izbeći onaj rizik kod koga postoji velika
mogućnost da se dogodi neka šteta visokog intenziteta, a po neki put ovo je i jedina
moguća praktična alternativa.
Na kraju, treba navesti i da rizik može da bude toliko fundamentalan za posto-
janje neke organizacije, da se izbegavanje ne može nikada uzeti u obzir. Primer su
podzemni kopovi, jer koliko god neko želeo da izbegne rušenje podzemnih tunela,
bez njih nema ni podzemnog vađenja rude.
4.4.1.2 Smanjenje rizika

Najefikasniji način smanjenja rizika jeste primenom savremenih metoda preven-
tive i preventivnog inženjerstva. Smanjenje rizika se obezbeđuje smanjivanjem broja
šteta (frekvencija) ili pak smanjenjem visine šteta (intenziteta).
Preventiva predstavlja skup aktivnosti koje su usmerene ka sprečavanju nastanka
štetnog događaja tj. smanjenju mogućnosti da do njega dođe i da, ako do njega dođe,

posledice budu što manje. U okviru preventive javlja se i preventivno inženjerstvo,
kao sredstvo za realizaciju ciljeva preventive. Ovo obuhvata skup postupaka i metoda
kojima se, na bazi multidisciplinarnog pristupa meri rizik prisutan u nekom sistemu,
utvrđuju mere preventivne zaštite i njihov uticaj na rizik, i kontroliše realizacija
utvrđenih zaštitnih mera i postupaka. Tako da preventivno inženjerstvo predstavlja
najbolji način za suzbijanje i smanjenje opasnosti po sistem, čiji su nerazdvojiv deo.
Preventivno inženjerstvo je posebna naučna oblast, koja se razvila kao rezultat
naučno-istraživačkih dostignuća, praktičnih i stručnih iskustava.
Za svaku državu je veoma odgovoran i složen zadatak da stvori uslove i orga-
nizacije, da osposobi društvene strukture, uspostavi odgovornost institucija i poje-
dinaca, izvrši izbor modaliteta koji motivišu pojedince da se ponašaju po određenim
pravilima i da uspešno postavi preventivu u svim društvenim sistemima. To su glavne
odlike i zadaci preventive i preventivnog inženjerstva i jedini način da se preventiva
sprovodi korisno i da obezbeđuje bezbednost ljudi i imovine.
Teškoće u realizaciji takvih zadataka kod nas su što preduzeća uglavnom ne
funkcionišu kao zaokružen sistem u koji bi bila uključena komponenta bezbednosti,
pa efekti preventive u svim oblastima, pa i u osiguranju, nemaju značaj i „težinu” koja
je neophodna za ostvarivanje postavljenih ciljeva.
Kao posledica takvog stanja javljaju se štetni događaji, koji mogu da nastanu zbog
kvara („otkaza”) tehničkog sistema, zbog greške čoveka, ili pod uticajem drugih
činilaca iz okoline koji mogu uticati na funkcionisanje posmatranog tehničkog
sistema.
Zbog toga, preventiva u osiguranju predstavlja jednu od bitnih „poluga” za
sprečavanje ili ublažavanje negativnih efekata štetnih događaja.
U najvećem broju država u svetu, preovladava mišljenje da preventiva i represija
imaju značajnu ulogu u osiguranju.
Budući da je suština osiguranja u osiguravajućoj zaštiti rizika i u ekonomskoj na-
doknadi šteta po nastanku štetnog događaja, sledi da je obaveza i interes osiguravača
da preduzme širok spektar preventivnih, kao i represivnih mera zaštite.
Fundamentalni cilj smanjenja rizika putem preventivnih mera sastoji se u:
 predupređenju štetnog događaja, odnosno
 onemogućavanju njegovog ostvarenja,
 smanjenju posledica štetnog događaja, odnosno
 minimizaciji ekonomskih posledica
Ispravnost postavljanja pomenutih ciljeva smatra se da leži u etičkim, tehničkim,
ekonomskim, sociološkim i ekološkim razlozima.

Prevencija rizika teži da smanji broj šteta ili da ih potpuno eliminiše i prevashod-
no zavisi od specifičnog rizika sa kojim se neka organizacija susreće. Uzroci šteta, a
posebno šteta od požara, eksplozija i havarija, spadaju u kategorije šteta koje nauka
i struka može predvideti i koji se mogu preduprediti, odnosno sa kojima se može
upravljati.
Preventivno inženjerstvo se bavi izuzetno složenim zadacima koji se ne mogu
uspešno obaviti bez pune koordinacije i saradnje sa državom i državnim organima,
vlasnicima imovine i osiguravajućim društvima. Interes države je svakako da predu-
zima široke aktivnosti na povećanju opšte bezbednosti i kvaliteta življenja građana,
kao i povećanju bruto nacionalnog dohotka između ostalog i na bazi smanjenja ma-
terijalnih izdataka za sanacije šteta.
Vlasnici imovine imaju prvorazredan značaj u kvalitetnoj zaštiti imovine, izbega-
vanju prekida u radu i kvalitetnom osiguranju imovine. Osiguravajuće organizacije
imaju interes za smanjenje odliva sredstava iz fondova za sanaciju šteta, za tačnu
procenu stvarnog rizika u cilju utvrđivanja adekvatnog iznosa premije prilikom osi-
guravanja, kao i namensko ulaganje u cilju smanjenja budućih šteta.
Aktivnosti smanjenja intenziteta rizika su i mere koje se primenjuju paralelno sa
nastankom štetnog događaja. Iako se ove mere mogu planirati pre nastanka bilo kakve
štete, njihova funkcija ili svrha je da eliminišu uticaj šteta u toku njihovog događanja.
Naime, ovde se prećutno podrazumeva da će se neke štete dogoditi, uprkos najvećim
naporima date organizacije i zato je potrebno preduzeti neke korake da bi se njihov
intenzitet sveo na najmanju moguću meru. Ovaj način za upravljanje rizikom pred-
stavlja u stvari intervenisanje kada dođe do međusobnog dejstva hazarda i njegovog
okruženja, pri čemu se utiče na ishod i posledice ovog međusobnog dejstva. Ovo
se najbolje objašnjava na primeru automatskog stabilnog sistema za gašenje požara
- sistema šprinklera. Međusobno dejstvo hazarda i njegovog okruženja dovodi do
paljenja zapaljivog materijala i nastaje štetni događaj, požar. U tom momentu se
uključuje automatski sistem za rasprskavanje i smanjuju se posledice požara.
Razdvajanje rizika je takođe jedan od načina za smanjenje intenziteta štete. Na
ovaj način se izloženost tehničkog sistema dejstvu rizika požara, eksplozije, poplave,
oluje i sl., smanjuje tako što se objekti i zalihe u datom tehničkom sistemu odvajaju
jedni od drugih, na primer izgradnjom protivpožarnog zida ili razdvajanjem nekog
prostora na više manjih, izgradnjom požarnih sektora, dislokacijom pojedinih pogo-
na, prostornim razdvajanjem i sl. Na ovaj način se štetni događaj i ako se i dogodi,
zadržava na jednom mestu, čime se značajno smanjuje obim štete. Isto tako, neki
put je bolje da se umesto jedne fabrike većeg kapaciteta izgrade dve fabrike manjeg
kapaciteta, na dovoljnom rastojanju jedne od druge, jer se na taj način sprečava da
štetni događaj koji je nastao u jednoj fabrici ugrozi proizvodnju u drugoj. Suština je
u tome da se tokom planiranja veličina neke operativne jedinice razmotri i pitanje
rizika, zajedno sa inženjerskim i marketinškim pitanjima.

Jedna od mera koja se veoma mnogo koristi je „spašavanje imovine”. Naime, veo-
ma retko će neka šteta biti totalna. Obično se automobil koji je pretrpeo sudar može
prodati u staro gvožđe ili se oštećena oprema koja se može popraviti, prodaje na
tržištu polovne robe. Osiguravajuće kompanije mnogo koriste ovu meru da bi sma-
njile visinu štete koju treba da isplate, pa su i menadžeri rizika prihvatili ovu tehniku
smanjivanja posledica šteta93.
Regres ili subrogacija je jedan od vidova smanjenja štete koji koriste osiguravači
u imovinskim osiguranjima. Kada osiguravač isplati naknadu štete osiguraniku na
njega prelaze sve osiguranikove potražnje prema licu odgovornom za štetu i to u
punoj visini naknade. U našoj zemlji je ovo pitanje regulisano zakonskim propisima i
zakonodavstvo i praksa postavljaju posebne zahteve koji treba da budu ispunjeni da
bi moglo doći do prelaza prava subrogacijom94.
Smanjenje frekventnosti štete obuhvata aktivnosti koje se preduzimaju pre nas-
tanka štetnog događaja, za razliku od recimo delovanja automatskog sistema za
gašenje požara koji se aktivira i deluje u momentu nastanka štetnog događaja, ili
prodaje oštećenih delova, što se obavlja posle nastanka štetnog događaja. Ovo obuh-
vata pravljenje planova za ponašanje u kriznim situacijama, što zahteva da se iden-
tifikuju ovakve situacije i da se naprave planovi za svaku od njih. Ovi planovi obično
zahtevaju posebnu obuku zaposlenih, obezbeđivanje kopije važnih podataka koje se
čuvaju na nekom drugom mestu, stalnu kontrolu i održavanje sistema za gašenje
požara i sl.
Pored aktivnosti na smanjenju šteta, ulaganjem u preventivu ostvaruju se i drugi
pozitivni efekti. Stvara se mogućnost za smanjenje iznosa premija i povećanje obuh-
vata osiguranja, što za posledicu ima poboljšanje tehničkih rezultata osiguravača
(slika III-16).
Slika III – 16. Osnov za stimulaciju ulaganja u preventivu od strane osiguravajućih društava
94 Boris Marović, Nebojša Živković, Leksikon osiguranja, DDOR Novi Sad, 2002, str. 391

Povećanjem sredstva uloženih u preventivu dolazi do smanjenja sredstava na-
menjenih nadoknadi šteta, tako da se može ramišljati i o optimizaciji koja bi kao
izlazni rezultat dala odnos između ove dve grupe sredstava. Prilikom optimizacije bi
kao osnovni cilj svakako bilo prihvaćeno minimiziranje premija osiguranja za željeni
stepen sigurnosti u poslovanju osiguranika.
Bez obzira na koji način će se analizirati faktori rizika i utvrđivati troškovi inter-
vencija, uz poznata raspoloživa sredstva, optimizacija ulaganja u preventivu može se
sprovoditi na način kako je prikazano na blok dijagramu na slici III-17.
Slika III – 17. Optimizacija ulaganja u preventivu
Mogućnosti preventivnog delovanja na osiguranim rizicima su velike.

Moguće je obezbediti optimalni nivo preventivnih ulaganja u odnosu: finansijska
ulaganja/efekti. Međutim, preventivnim merama, pa ni onim najsavremenijim,
mi ne možemo onemogućiti nastajanje šteta. Mi u stvari možemo samo sman-
jiti verovatnoću nastajanja štetnih događaja, pa se potpuna zaštita obezbeđuje
skladnim odnosom preventivnog delovanja i osiguranja. Drugim rečima, za
obezbeđenje potpune zaštite neophodno je osiguranje koje sa preventivom kao
njen organski deo čini celovit sistem zaštite.
4.4.2 Metode finansijske kontrole

Organizacije mogu da finansiraju svije finansijske gubitke ili nastale štete
korišćenjem internih i eksternih resursa. Interno finansiranje se obično naziva
zadržavanje rizika, a eksterno obuhvata prenos rizika preko osiguranja, finansijskih
instrumenata ili raznih ugovora.

4.4.2.1 Zadržavanje rizika
Preuzimanje ili zadržavanje rizika znači da firma zadržava deo ili celokupni rizik,
odnosno štetu koja može da bude posledica nekog štetnog događaja. Drugim rečima
sama firma je ta koja pokriva nastalu štetu. Da bi ovaj način postupanja sa rizikom
bio efikasan moraju da budu zadovoljena bar prva dva od tri navedena uslova:
1. Da maksimalna moguća šteta nije ozbiljna. Na primer, štete na automo-
bilima u voznom parku neke velike firma neće izazvati bankrotstvo firme,
ako se automobili nalaze na velikim rastojanjima i ako nije verovatno da će
se svi istovremeno oštetiti.
2. Da štete mogu u velikoj meri da se predvide. Zadržavanje može da se efikas-
no koristi kod rizika od povrede radnika na radnom mestu, od fizičkog
oštećenja vozila, od krađe u radnjama i sl. Na osnovu prethodnog iskustva
menadžer rizika može da proceni frekvenciju i intenzitet rizika koga pre-
duzima data firma.
3. Da ne postoji ni jedan drugi metod za postupanje sa datim rizikom, odnos-
no da se dati rizik ne može eliminisati, smanjiti, niti preneti.
Treći uslov ne mora uvek da bude zadovoljen, jer firme često zadržavaju rizike
čiji je potencijalni gubitak mali, ili je sam rizik beznačajan, ili veruju da je njegovo
prihvatanje jevtinije i da preduzeće može samo da ga snosi95.
Ako se koristi metoda preuzimanja rizika, treba odrediti nivo zadržavanja, odnos-
no visinu šteta izraženu u novčanim jedinicama koju će firma da zadrži. Određivanje
nivoa zadržavanja može da se vrši na razne načine ali su najuobičajenije sledeće dve
metode:
 Preduzeće može da odredi maksimalnu neosiguranu štetu koju može da
apsorbuje bez štetnih posledica na njegovu zaradu. Grubo pravilo je da se
maksimalni nivo zadržavanja može ustanoviti na 5% od godišnjeg prihoda,
pre oporezivanja tekućih operacija.
 Preduzeće može da odredi maksimalni nivo zadržavanja kao procenat neto
obrtnih sredstava (razlika između tekuće aktiva i pasive), na primer između
1 i 5 %96.
Štete koje nastaju kao posledica zadržanog rizika mogu da se nadoknade iz tekuće
zarade, odnosno iz trenutno raspoloživih sredstava, pri čemu se ovi troškovi treti-
raju kao troškovi za tu godinu. Ovaj način upravljanja rizikom predstavlja planirano
zadržavanje dela ili celokupnog rizika i ovo je vid samoosiguranja, odnosno samo-
finansiranja, što znači da sama firma isplaćuje i finansira štete. Ovakvo upravljanje
rizikom se mnogo koristi za obezbeđivanje kompenzacije radnicima kao i za grupno
zdravstveno, stomatološko i oftalmološko osiguranje i za pokrivanje troškova za lek-
95 Dobrosav Ogrizović, Risk Management (upravljanje rizicima) i Jugoslovenska Preduzeća, str. 34
96 G. Rejda, Principles of Risk Management and Insurance, Pearson International Edition, Addison
Westley, 2008

ove koji se izdaju na recept. Na ovaj način firme mogu da uštede novac i da kontrolišu
zdravstvene troškove. Ovi planovi samoosiguranja se obično štite nekim osiguranjem
od viška štete, koje limitira troškove poslodavca onda kada troškovi pređu određenu
granicu.
Međutim, ako je potencijalna šteta velika u odnosu na neto dohodak firme, onda
se moraju primeniti druge metode za finansiranje ovih troškova koje obuhvataju:
 Osnivanje posebnih fondova (samoosiguranje)
 Pozajmljivanje novčanih sredstava po ostvarenju rizika
Osnivanje i akumulacija posebnog fonda može da se ostvari pre nastanka štete,
redovnim izdvajanjem doprinosa, kao što je to slučaj kod fondova predviđenih za
nadoknadu radnicima zbog povreda na radu i ovo su takozvani predviđeni fondovi,
jer akumulacija predviđa buduće štete. Kada se pak isplata šteta raspodeli na naredni
vremenski period, koji sledi posle štetnog događaja ovaj način finansiranja rizika je
retroaktivan, jer isplate odražavaju prethodne štete97.
Pozajmljivanje novčanih sredstava po ostvarenju rizika je pogodno, jer se nikakva
sredstva ne angažuju unapred, ali je nedostatak ovakvog načina finansiranja u tome
što u datom trenutku kamate mogu da budu previsoke. Stoga se obično vrši ugovara-
nje kreditne linije unapred, a sama linija se pokreće neposredno po nastanku štetnog
događaja. Međutim, i ovaj način obezbeđivanja sredstava može da bude skup.
Zadržavanje rizika može da bude
 Planirano (aktivno) i
 Neplanirano (pasivno).
Planirano je ono zadržavanje rizika kada menadžer rizika razmotri sve druge me-
tode za postupanje sa rizikom i kada svesno odluči da ne želi da prenese potencijalne
rizike.
Neplanirano zadržavanje je onda kada menadžer rizika nije svestan postojanja
nekog rizika i stoga svesno ne predvidi planove za obradu ovog rizika. Međutim, ret-
ko koja organizacija uspe da identifikuje sve svoje rizika, tako da je često neizbežno
da se neki rizik neplanirano zadrži.
Može da se dogodi da neplanirano zadržavanje bude najpogodniji način za postu-
panje sa nekim rizikom, ali nikada ne sme da se svesno ne planira način za uprav-
ljanje nekim identifikovanim rizikom.
Pored navedenih načina za finansiranje zadržanih rizika postoji još i mogućnost
osnivanja sopstvenih društva za osiguranje koja obično osnivaju velika, pogotovu
američka i engleska, preduzeća čije aktivnosti pokrivaju veći broj zemalja. Ova
preduzeća se osnivaju zbog smanjenja troškova, obezbeđenja pokrića rizika koje ne
Irwin/McGraw-Hill, International Editions 1998, str. 269

nude drugi osiguravači, kao što je to poslovni rizik, drugačije oporezivanje premije
osiguranja plaćene sopstvenom društvu i slično. Ovakva društva celo svoje poslo-
vanje vezuju za poslove osiguravanja svojih osnivača, mada neka od njih mogu da
rade i za druge, slične kompanije98.
Glavne prednosti upravljanja rizikom putem zadržavanja su99:
 Ušteda novca. Firma može da uštedi novac u toku dužeg perioda, ako su
njene stvarne štete manje od komponente štete u premiji osiguranja.
 Niži troškovi. Usluge koje obično pruža osiguranje može pružiti i sama
firma, ali uz manje troškove. Neki troškovi se mogu smanjiti uključujući
troškove za regulisanje štete, opšte administrativne troškove, komisione i
brokerske troškove, troškove kontrole štete, poreze i profit osuguravajuće
firme.
 Povećana zainteresovanost za uvođenje preventivnih mera. Zbog toga što
je rizik zadržan postoji veći podstrek za prevenciju štete.
 Povećanje novčanih tokova, jer firma može da koristi fondove koji bi inače
morali da se isplate osiguravaču na početku perioda osiguranja.
Ova metoda ima i nekoliko nedostataka kao:
 Moguće je da u kratkom vremenu štete budu veće od sume novca koja bi se
plaćala za premiju. Takođe je moguće da promenljivost štete u datoj firmi
bude veća od predviđene.
 Troškovi mogu da budu povećani zbog angažovanja spoljne saradnje za
procenu moguće štete. Moguće je da osiguravači mogu da obezbede kon-
trolu štete i usluge podnošenja zahteva za oštetu uz manje troškove nego
što bi to bili troškovi same firme, ako bi ona vodila ove poslove.
 Porezi na dobit mogu da budu veći, jer se premija koja se plaća osiguravaču
odbija od poreza. Naime, kada se koristi zadržavanje onda se odbija samo
ona suma koja je isplaćena za pokrivanje štete, a ne i fond koji je rezervisan
za ovu namenu.
4.4.2.2 Prenos rizika

Prenos rizika znači da se finansijske posledice rizika prenesu na neko drugo lice ili
organizaciju putem legalnog ugovora i/ili osiguranja. Onaj na koga je rizika prenesen
prihvata rizik koga prenosilac želi da izbegne. Postoje četri oblika prenošenja rizika
i to su100:
98 Boris Marović, Nebojša Živković, Leksikon osiguranja, DDOR Novi Sad, 2002, str. 425
99 G. Rejda, Principles of Risk Management and Insurance, Ninthe Edition, Addison Wesley, Boston,
SAD, 1005, str. 51
100 T. Gustavson, Risk Management and Insurance, 10th edition, International Thompson Publishing,
1998, str.115

1. Ugovori o preuzimanju odgovornosti - „hold-harmless” ugovori,
2. Inkorporacija,
3. Hedžing,
4. Osiguranje
Ugovori o preuzimanju odgovornosti su uobičajeni u poslovnim transakcijama
i oni se razlikuju u pogledu stepena do kog se rizik prenosi. Primeri ovih ugovora
su „hold - harmless” (ugovor o smatranju nekoga neodgovornim za nešto) koji se
zaključuju pre nastanka štete i kod kojih se jedna strana slaže da na sebe preuzme
odgovornost druge strane ukoliko se šteta dogodi.
Ovaj način prenosa rizika se obično koristi u sledećim slučajevima:
 U ugovorima o iznajmljivanju stanova u kom se od stanara zahteva da
stanovdavca smatra neodgovornim za sve telesne povrede ili štete na imo-
vini koju pretrpe treća lica kada se nalaze u iznajmljenim prostorijama.
 Kod ugovora u kojima se lica zadužena za zdravstvene usluge ili lekari pod
ugovorom obavezuju da neće druge osobe ili ustanove smatrati odgovornim
za nekakvu nepravilnost ili nesavestan postupak
 Kod kupoprodajnih ugovora gde proizvođač može klauzulom da na kupca
prebaci odgovornost za štete nastale tokom transporta i isporuke robe.
 Kod ugovora za izgradnju industrijskih koloseka železnica može da zahteva
od firme u kojoj se gradi kolosek da na sebe preuzme sve odgovornosti za
nesreće na tom koloseku.
 Kod potpisivanja ugovora sa podizvođačima, rizik koji može da bude pos-
ledica loše izvršenih radiva podizvođača se sa glavnog nosioca ugovora o
izgradnji prenosi na samog podizvođača.
 Kod ugovora kada se preuzimač rizika obaveže da će isplatiti sve štete za
koje su zajednički odgovorni i prenosilac i preuzimač rizika. Na primer, pre
nego što započne sa radovima firma B traži da se potpiše ugovor sa firmom
A, prema kome je firma A preuzimač, a firma B prenosilac rizika. U ovom
slučaju firma A odgovara samo za one rizike za koje se proceni da su obe
firme, i A i B, krive, ali pri tom se firma B nije potpuno oslobodila odgovo-
rnosi u odnosu na treću stranu. Firma C, koja je na primer vlasnik kom-
pleksa koga gradi firma A, može od firme B da traži da nadoknadi štetu, ako
firma A nije u mogućnosti da finansijski podnese dati rizik.
Ovi ugovori obezbeđuju da neki nepredviđeni troškovi ili štete koji su nastali
u vezi sa nekim ugovornim poslom i koje pretrpi jedna strana u transakciji budu
nadoknađeni od druge strane. U svim ovim situacijama se rizikom upravlja tako što
se finansijske posledice štete prenose na druge. Firme (i pojedinci) koji prihvataju
ovakve ugovore treba da budu svesni svih uslova i da povedu računa o tome kako će
oni postupati sa rizikom koji im je prenet.

Inkorporacija je način da lična sredstva vlasnika inkorporiranih firmi ne budu
upotrebljena za nadoknadu šteta nastalih zbog neuspešnog poslovanja, kao što je to
slučaj kod pojedinačnog vlasništva nad firmom ili kod partnerstva. Kroz dokumenat
o inkorporaciji firma prenosi na svoje poverioce rizik od nemogućnosti isplate šteta
i drugih gubitaka.
Hedžing se odnosi na prenos špekulativnog rizika. To je poslovna transakcija
prema kojoj se rizik od fluktuacija cena prenosi na treću stranu (špekulator), koja
preuzima cenu rizika nadajući se da može da postigne dobit iz celokupne transakcije.
Na ovaj način špekulator preuzima rizik, a prenosilac rizika je obično firma koja želi
da rizik cene prenese na nekog drugog koji ima više mogućnosti i snage da podnese
ovaj rizik.
Hedžing se obično vrši putem kupovine derivata. To su izvedene hartije od vred-
nosti koje se kreiraju na neku drugu osnovnu aktivu, kao na primer, na robu, druge
hartije od vrednosti, devize, kamatne stope, tržišne indekse pa čak i na obim osigu-
ranih šteta. Kretanje cena osnovne aktive vrši direktan uticaj na visinu cena derivata.
Kao i sa drugim finansijskim sredstvima i derivatima se trguje na finansijskim
tržištima, organizovanim berzama i između pojedinačnih kupaca i prodavaca.
Najvažniji derivati su fjučersi, forvardi, opcije i svop ugovori101.
Fjučers predstavlja obavezu da se kupi ili proda određena roba ili finansijska ak-
tiva određenog dana, po unapred određenoj ceni. Fjučers ugovor predstavlja spora-
zum između dve strane o kupovini ili prodaji aktive na određen dan, po utvrđenoj
ceni koju će kupac platiti na dan isporuke. Kod fjučersa obično nije specificiran tačan
datum isporuke. U ugovoru se poziva na mesec isporuke, a dotična berza utvrđuje
period unutar meseca kada se mora izvršiti isporuka. Vreme isporuke za berzan-
ske proizvode je često ceo mesec. Kod fjučers ugovora postoje dve pozicije. „Kratka
pozicija” je pozicija prodavca koja ga obavezuje da o dospeću isporuči osnovni instru-
ment iz ugovora. „Duga pozicija” je pozicija kupca fjučers ugovora, koja ga obavezuje
da preuzme (kupi) osnovnu aktivu o dospeću. Držalac kratke pozicije ima pravo da
izabere vreme tokom trajanja perioda isporuke kada će izvršiti isporuku. Obično
ugovor ima nekoliko različitih meseci isporuke sa kojima se trguje u isto vreme.
Shodno vrsti proizvoda kojim se trguje, fjučersi se dele na robne i finansijske.
U osnovi finansijskih fjučersa nalazi se neki finansijski instrument (kratkoročni i
dugoročni), kretanje nivoa berzanskih indeksa i devizni kursevi. Cene fjučers ugo-
vora se utvrđuju na berzi, mada još uvek nisu identifikona čvrste veze između funda-
mentalnih ekonomskih kretanja i cena valutnih i indeksnih fjučersa. Trenutna cena
fjučers ugovora je cena ugovora istog (datog) dana na berzi fjučersa. Ona je uslov-
ljena cenom bazne active uz izvesnu neizvesnost predviđanja buduće cene, pri čemu
je ona minimalno jednaka tekućoj ceni bazne active plus novčani iznos kamate koji
korespondira sa preostalim periodom do isporuke ili izvršenja fjučersa.
101 G. Niehaus and S. Harrington, Risk Management and Insurance, Second edition, McGraw Hill,
International Edition, 2003

Na primer, profit proizvođača koji kao sirovimu koristi naftu u velikoj meri zavisi
od cene nafte na tržištu. On svoj rizik od promene cene nafte može da smanji kupovi-
nom fjučersa. U slučaju kada je cena nafte veća od unapred definisane, firma kupac
fjučersa biva isplaćena za razliku u ceni, a ako je cena nafte ispod, firma isplaćuje
novac prodavcu ugovora. To znači da je linija profita linearna, jer je isplata kod ovog
ugovora simetrična oko cene nafte.
Forvard ili terminski ugovor je prosta izvedena hartija od vrednosti, odnosno
ugovor o kupoprodaji određene finansijske aktive po unapred definisanoj ceni, gde
će se isporuka aktive i konačno plaćanje izvršiti određenog dana u budućnosti. Ovi
ugovori uglavnom nisu standardizovani, tj. uslovi realizacije transakcije se individu-
alno ugovaraju između kupca i prodavca, bez posrednika, što ih razlikuje od fjučersa.
Ugovor se uglavnom sklapa između dve finansijske institucije ili između finansijske
institucije i jednog od njenih klijenata – firme. Ovim ugovorom obično se ne trguje
na berzi, a saldiranje se vrši po dospeću.
Jedna od ugovornih strana u terminskom ugovoru prihvata „dugu poziciju” i sa-
glasna je da kupi predmetnu aktivu na poznat i budući datum za poznatu i speci-
ficiranu buduću cenu. Druga strana prihvata „kratku poziciju” i saglasna je da proda
aktivu istog dana po istoj ceni. Cena u terminskom ugovoru se naziva cena isporuke.
Cena isporuke u vreme sklapanja ugovora je izabrana tako da je vrednost terminskog
ugovora za obe strane jednaka nuli. To znači da nema troškova za stupanje u dugi
ili kratku poziciju. Kasnije ta vrednost postaje pozitivna ili negativna u zavisnosti od
kretanja cene osnovne aktive. Na primer, ako cena aktive naglo poraste nakon skla-
panja ugovora, vrednost duge pozicije u terminskom ugovoru postaje pozitivna dok
vrednost kratke pozicije postaje negativna. Držalac kratke pozicije u vreme dospe-
losti ugovora isporučuje aktivu držaocu duge pozicije u zamenu za novčani iznos
ekvivalentan ceni isporuke. Ključna varijabla koja određuje vrednost terminskog
ugovora jednaka je nuli u momentu njegovog sklapanja. Terminska cena predstavlja
cenu isporuke, koja čini da ugovor ima nultu vrednost. Tokom vremena, terminska
cena se menja, dok cena isporuke ostaje ista. Generalno posmatrano, terminska cena
varira sa dospelošću posmatranog ugovora.
Tako, na primer, preuzimanjem duge pozicije u terminskom ugovoru firma se
slaže da će u sledećih šest meseci (do momenta isticanja ugovora) kupiti naftu po
nekoj određenoj, terminskoj ceni. Nasuprot ovome, prodajom (preuzimanjem kratke
pozicije) firma prodavac se slaže da će za sledećih šest meseci prodati naftu po toj,
unapred dogovorenoj ceni. Ako se stvarna cena nafte po isteku ugovora razlikuje od
terminske (unapred dogovorene) onda je jedna strana na dobitku, a druga na gu-
bitku.
Opcija podrazumeva pravo, ali ne i obavezu, da se kupi odnosno proda određena
aktiva, po unapred ugovorenoj ceni u okviru određenog vremenskog prerioda. Ova
specifičnost opcije, koja kupcu ostavlja mogućnost ne realizovanja opcionog ugo-
vora, svrstava je u kategoriju koja se označava pojmom „uslovna prava”. Cena opcije,
koja se plaća da bi se ovo pravo steklo, naziva se premija.
Odnosi prilikom emisije opcija se regulišu specifičnim sporazumom (opcionim
sporazumom), u kome se kupcu opcije daje pravo da zahteva od prodavca (emiten-
ta) opcije, da na utvrđeni datum, proda ili kupi predmet opcije po ugovorenoj ceni
opcije. Takođe, u zavisnosti od tržišne situacije, kupac ima pravo da na utvrđeni
datum traži isplatu razlike između tržišne cene predmeta opcije i ugovorene cene
opcije.
Treba napomenuti da je ugovorna cena opcije ugovorena cena aktive, odnosno
cena po kojoj kupac kupuje ili prodaje određenu aktivu (HoV, robu...) i ne tre-
ba je mešati sa cenom opcije koja se naziva premija. Cena obveznice predstavlja
određenu premiju prodavca opcije za preuzeti rizik i isplaćuje se bez obzira da li će
kupac realizovati pravo iz opcije. Rizik, koji u ovom slučaju snosi prodavac opcije,
odnosno emitent, vezan je za bezuslovnu obavezu da uradi ono što kupac od njega
traži, bez obzira na nepovoljnu tržišnu situaciju u tom momentu.
Kupac kupovne opcije (kol opcija) ima pravo da kupi, određenu količinu aktive
po fiksnoj ceni u toku određenog preioda vremena. Da li će on to pravo izvršiti ili
ne, zavisi od razlike između tržišne ceni i ugovorene cene aktive, odnosno HoV, na
koju se opcioni ugovor i odnosi. Ako pretpostavi da će cena HoV navedene u opciji
padati, on može da proda opciju pre roka dospeća ili ako je cena navedene HoV
na tržištu niža od ugovorene cene, odustati od kupovine od emitenta i kupovinu
izvršiti na tržištu, ali u tom slučaju plaća dogovorenu premiju. U slučaju da je
tržišna cena, navedene HoV, viša od ugovorene, kupac će se odlučiti da realizuje
opciju, odnosno da HoV kupi od emitenta opcije, a ne na tržištu. U ovoj situaciji,
kupac opcije ostvaruje dobit u razlici između tržišne i ugovorene cene HoV. Naime,
gore pomenuti proizvođač koji zavisi od cene nafte će u ovom slučaju primiti raz-
liku u ceni samo ako je cena nafte veća od utvrđene cene.
Kupac prodajne opcije (put opcija) isto će, rukovođen inertesima uvećanja do-
bit, reagovati u slučajevima razlikovanja tržišne cene od ugovorene i prodati ako
je ugovorena cena viša odnosno odustati od prodaje ugovorene količine HoV ako
je ugovorena cena niža, odnosno ako prodajom na tržištu može da dobije više.
Takođe, opciju, može u svakom trenutku prodati na sekundarnom tržištu i time
preneti prava iz opcije. U ovom slučaju će kupac ovog ugovora primati razliku u
ceni samo kada je vrednost navedene HoV ispod ugovorene cene.
Oba ova tipa opcionih ugovora mogu da se koriste u cilju zaštite vrednosti firme
od promena cena koje bi uticale na smanjene njene vrednosti. Za firmu čija se
vrednost smanjuje kada se tržišna cena navedene HoV povećava kol opcija može
da zaštiti njenu vrednost , a kod firme čija se vrednost smanjuje sa smanjenjem
navedene Hov, put opcija je pravo rešenje. Stoga opcioni ugovori imaju sličnosti
sa ugovorima o osiguranju, jer se oba ova ugovora mogu koristiti za generisanje
gotovine kada se desi neki događaj koji dovodi do gubitka vrednosti. Isto kao što
firma plaća premiju da osiguranje, tako ona plaća premiju i za opcioni ugovor.

Pored kupovne i prodajne opcije postoje i drugi kriterijumi za njihovo razliko-
vanje. Tako imamo opcije različite po načinu njihovog iskorišćenja, odnosno evrop-
ski, američki i egzotični tip. Evropski podrazumeva da vlasnik opcije, pravo iz opcije,
može iskoristiti samo na dan dospeća, američki predstavlja opciju, čije se pravo, može
iskoristiti bilo kada od momenta kupovine pa do roka dospeća, a egzotični predstavlja
grupu opcija koje su novijeg datuma i koje su po svojoj strukturi kompleksnije i od
evropskih i američkih, i kupovnih i prodajnih. Najčešća je podela opcija na osnovu tipa
aktive na koje se odnose, odnosno na finansijske, robne i realne.
Rizik koji sa sobom nosi hedžing posao naziva se bazni rizik, pri čemu je baza razlika
između vrednosti koja je osnova hedžing posla i vrednosti samog hedžing instrumen-
ta. Tako je baza kod proizvođača čiji dohodak zavisi od cene nafte razlika između cene
nafte i isplate koju dobija iz kol opcije. Ako je povećanje cene nafte uvek kompenzirano
jednakim povećanjam isplate iz kol opcije tada je hedžing odličan i nema baznog riz-
ika. Međutim, ako promene cene nafte nisu uvek kompenzirane ovim isplatama, onda
postoji bazni rizik. Na primer, firma koristi samo naftu sa određenim sadržajem sum-
pora, a derivatni ugovor se bazira na drugoj gradaciji. Firma može da kupuje naftu pos-
lednjeg dana u svakom mesecu, a derivatni ugovor može da dospeva sredinom svaka
tri meseca. Firma može da uzima isporuku nafte u jednom gradu, a derivatni ugovor
može da se bazira na ceni nafte isporučenoj u drugom gradu i slično.
Svop (swap) je finansijski ugovor koji obavezuje jednu stranu da zameni (svopuje)
skup isplata koje poseduje za drugi skup isplata koje poseduje druga strana. Svopovi se
često koriste kod hedžinga, kako bi se umanjio određeni rizik, na primer, kamatni rizik,
a koriste se i u špekulativnim radnjama. Većinom svopova trguje se na vanberzan-
skom tržištu, mada se određeni tipovi svopova mogu naći i na trgovanju na tržištima
fjučersa. Postoje dve osnovne vrste svopova: valutni i kamatni svopovi. Valutni svop se
svodi na zamenu skupa isplata u jednoj valuti za skup isplata u drugoj valiti, a kamatni
svopovi podrazumevaju zamenu jednog skupa kamatnih isplata za drugi skup kamat-
nih isplata.
Kupovinom svop ugovora firma kupac ugovora dobija fond koji mu je potreban
za isplatu neizvesne cene nafte, a firma prodavac ugovara određenu sumu novca.
Razmenom neizvesne za sigurnu isplatu firma smanjuje svoj rizik.
Svopovi mogu da smanje trošak upravljanja rizikom s obzirom na to da su jeftiniji
od preuređenja portfolio strukture. Sa druge strane, svopovi, kao ugovori, mogu trajati
dugo vremena, na primer 10 i više godina, što im daje izrazitu prednost u odnosu na
kamatni hedžing sa drugim derivativnim hartijama od vrednosti.
Na osnovu svega napred iznetog ugovor o osiguranju se može sagledati kao derivat-
ni ugovor u kome je bazno sredstvo vrednost štete koju pretrpi osiguranik. Međutim,
između ova dva ugovora postoji i važna razlika, jer tip rizika koji se obrađuje hedžingom
ima različite osobine od rizika koji se tretira ugovorom o osiguranju. Zbog ovoga, ova
dva tipa ugovora se uglavnom razlikuju u odnosu na cene transakcije, osnovni rizik i
likvidnost.

Osiguranje je najčešći oblik prenosa rizika, jer osiguranje ne samo što obuhvata
jednostavno prenošenje rizika već takođe i njegovo smanjenje kroz povećanu sposob-
nost predviđanja koja se obezbeđuje preko zakona o velikim brojevima102. Međutim,
da bi se koristilo osiguranje menadžer rizika mora da:
 Odabere ono što je potrebno pokriti osiguranjem
 Vodi pregovore sa osiguravačima
 Izvrši izbor najpovoljnijeg osiguravača
 Obavesti sve zainteresovane u firmi o uslovima osiguranja
 Periodično dostavlja izveštaje o rezultatima osiguranja i vrši proveru pro-
grama osiguranja
Budući da nijedna firma nema dovoljno novca da osigura sve rizike, potrebno ih je
klasifikovati na neophodna (ona koja zahteva zakon ili neki ugovor), poželjna (rizici
koji mogu da izazovu finansijske tečkoće, ali ne i bankrotstvo firme) i raspoloživa
(pokrića za neznatne gubitke koji jedva da predstavljaju neugodnost za firmu)103.
Prilikom izbora osiguravajuće firme menadžer rizika mora da vodi računa o fi-
nansijskoj moći osiguravajuće firme, uslugama koje ona obezbeđuje za upravljanje
rizikom i troškovima i uslovima zaštite koju pruža dato osiguranje.
Prednosti osiguranja su:
 šteta se nadoknađuje pošto se desi,
 firma može da produži sa radom i može doći do malog, ili skoro nikakvog
uticaja na dohodak firme,
 neizvesnost je smanjena, čime se poboljšava produktivnost rukovodećeg
kadra i firma može da produži sa planiranjem daljih ciljeva,
 pružanje usluga u upravljanju rizikom, kontroli štete, analizi mogućih iz-
vora štete i sl. i
 premija osiguranja je poslovni trošak koji umanjuje oporezivanu dobit
Nedostaci osiguranja su104:
 premija osiguranja je trošak, jer se plaća unapred, a ova sedstva bi se mogla
investirati i oploditi sve dok se neka šteta stvarno i ne dogodi,
 posao ugovaranja osiguranja zahteva određeno vreme i angažovanje, i
 smanjenje motivacije za preduzimanje preventivnih mera što može da do-
vede do porasta broja šteta na neosiguranim rizicima.
102 M.S. Dorfman, Risk Management and Insurance, Sixth edition, Parentice Hall, New, jersey, 1998,
str. 59.
103 George Rejda, Principles of Risk Management and Insurance, 6th Edition, 1997, str. 86.
104 S. Popov-Karan, D. Perić, Osiguranje kao metod rizik menadžmenta, Časopis Preventivno
inženjerstvo, Broj 2, 2001, str. 12.

4.4.3 Metoda unutrašnjeg smanjenja rizika
Pored metoda za finansiranje štete koje firmama i pojedincima omogućavaju da
smanje rizik njegovim prenosom na druge entitete, rizik se može smanjiti i internim
putem i to pomoću:
 diverzifikacije i
 investiranjem u informacije
4.4.3.1 Diverzifikacija rizika

Firme mogu da smanje rizik tako što svoje aktivnosti diverzifikuju (slikovito
rečeno što ne stavljaju sva jaja u jednu korpu), a pojedinci tako što svoj novac inve-
stiraju u različite vrste akcija i hartija od vrednosti. Mogućnost smanjenje rizika kroz
diverzifikaciju portfelja je važan faktor koji utiče na odluke vezane za osiguranje i
hedžing.
Naime, diverzifikacija može da bude jednostavnim udruživanjem sredstava
dvojice ljudi, pa sve do diverzifikacije između hiljade ljudi ili firmi kroz finansijsko
tržište i tržište osiguranja. Kako se broj učesnika povećava, raspodela verovatnoće
za troškove svakog pojedinca (prosečna šteta) dobija sve pravilniji i pravilniji oblik
zvona, odnosno, zakrivljenja su manja. Ovo znači da udruživanje sredstava smanjuje
obim slučajne štete za koju svaka osoba mora da plati, odnosno čini štetni događaj
predvidljivijim, jer udruživanje sredstava smanjuje standardnu devijaciju prosečne
štete za sve učesnike i samim tim i standardnu devijaciju isplate svakog učesnika.
Kada broj ljudi sa udruženim sredstvima postane izuzetno veliki, standardna
devijacija svakog učesnika se približava nuli i rizik postaje zanemarljivo mali za sva-
kog od njih.
Kada su štete pozitivno povezane onda je stepen smanjenje rizika manji nego u
sučaju kada su štete nezavisne, odnosno nisu povezane. Naime, kad su štete pozi-
tivno povezane onda više učesnika može da pretrpi slične štete nego kada su štete
nezavisne jedna od druge.
Pored udruživanja sredstava koje se obično vrši kroz ugovore o osiguranju, tržište
akcija obezbeđuje mehanizam za podelu rizika vezanog za nove poslovne poduhvate
sa drugim ljudima.
4.4.3.2 Investiranje u informacije

Ova metoda obuhvata investiranje u informacije, odnosno dobijanje najtačnijih
mogućih predviđanja o očekivanim štetama. Ovo može da dovede do mnogo tačnijih
procena budućih novčanih tokova čime se smanjuje njihova promenljivost oko
predviđene vrednosti. Ove informacije se mogu odnositi na procene frekventnosti i
intenziteta šteta koje su posledica čistog rizika, istraživanje tržišta u pogledu poten-

cijalne potražnje za različitim proizvodima, što može da smanji rizik izlazne cene i
procene buduće cene robe ili kamatnih stopa. Jedan od načina na koji osiguravajuće
kompanije smanjuju rizik je njihova specijalizacija u analizi podataka u cilju dobi-
janja tačnih predviđanja šteta. Zato danas postoje mnoge specijalizovane firme koje
se isključivo bave prodajom informacija i predviđanjima za druge firma i lica.
4.4.4 Izbor metode ili načina za upravljanje rizikom

Mehr i Hedges105 su predložili osnovna pravila za uprravljanje rizikom i ona glase:
 Ne reskirati više nego što može da se dopusti da se izgubi.
 Uvek uzeti u obzir i slučajnost.
 Ne reskirati puno za malo.
Maksimalna moguća šteta koja može da bude posledica nekog rizika je presudan
faktor koji određuje na koje se rizike treba usmeriti. Neke štete mogu biti takve da
izazovu finansijsku propast neke firme. Rizike koji mogu da izazovu takve štete treba
smanjiti na nivo da se njima može upravljati ili ih treba preneti. Intenzitet rizika,
odnosno iznos štete koju neka firma može da dopusti da izgubi zavisi od same firme
ili od osobe. Pri tome ovo nije stalna veličina već se menja sa vremenom, a u zavis-
nosti od izvora kojima se raspolaže u momentu nastanka štete.
Saznanje o tome da li je verovatnoća štete mala, umerena ili sigurna može pomoći
pri odlučivanju o primeni instrumenta za upravljanje rizikom. Velika verovatnoća
nastanka štete pokazuje da osiguranje najverovatnije nije opravdan način za uprav-
ljanje rizikom, jer što je veća verovatnoća to je i premija koja se plaća za osiguranje
veća. Obično je najpovoljnije kupiti osiguranje tamo gde je verovatnoća nastanka
štete mala, a mogućnost gubitka velika, a najnepovoljnije tamo gde je veličina moguće
štete mala, a verovatnoća njenog nastanka velika.
Tamo gde se vrši prenos rizika uvek treba da postoji razumna veza između
troškova prenosa i vrednosti koja se prenosi. Ovo znači da ne bi trebalo zadržavati
rizik kada je šteta koja može da bude njegova posledica velika u odnosu na premiju
koja se uštedi zadržavanjem rizika. Sa druge strane, postoje brojni slučajevi kod kojih
je premija nesrazmerno visoka u odnosu na preneseni rizik.
Dok pravilo „Ne reskirati više nego što može da se dopusti da se izgubi” nameće
maksimalni nivo zadržavanja, pravilo „Ne reskirati puno za malo” preporučuje da
neke rizike koji uključuju štete ispod tog maksimalnog nivoa zadržavanja takođe
treba preneti. To znači da iako bi nivo zadržavanja trebao da bude isti za sve rizike,
stvarni nivo zadržavanja bi za neke slučajeve mogao biti manji od maksimalnog. Zato
je najbolje odrediti stvarni nivo zadržavanja za svaki pojedinačni rizik, a na odnosu
troškova i koristi koji proizilaze iz pravila „Ne reskirati puno za malo”.
105 Emmet Vaughan and Terese Vaughan, Osnove osiguranja – upravljanje rizicima, MATW d.o.o.,
Zagreb, 200o, str. 34-35

Prilikom donošenja odluke o tome koja metoda, ili koje metode su najbolje za
upravljanje rizikom, može da se koristi matrica rizika, gde su ovi klasifikovani prema
frekvenciji i intenzitetu štete106. Ova matrica je prikazana u tabeli br III-2 i na slici
br. III-18.
Tabela III-2
TIP FREKVENCIJA INTENZITET

METODA
RIZIKA RIZIKA RIZIKA
1 Niska Nizak Zadržavanje
2 Visoka Nizak Zadržavanje, preventiva, smanjenje
3 Niska Visok Prenošenje / Osiguranje
Izbegavanje, preventiva
4 Visoka Visok
(ako je moguća) i/ili smanjenje
Slika III – 18. Metode koje se koriste za upravljanje rizikom
Iz tabele III -2 i sa slike III-18 se vidi da su i frekvencija i učestanost prvog rizika

niski i da je najbolja opcija da se ovaj rizik zadrži, jer kada bi se on i dogodio njegova
finansijska cena nije visoka.
106 George Rejda, Principles of Risk Management and Insurance, Pearson International Edition, 10th
edition, Addison Wesley, USA, 2008

Drugi rizik je ozbljniji. Ovde se štete često dešavaju, ali je visina štete relativno
mala. Primeri ovog tipa rizika su rizik od oštećenja automobila, od zahteva za na-
doknadom radnika usled povrede, od krađe u radnjama i sl. Frekvenciju ovog rizika
treba smanjiti, a pošto se događa često on se može i predvideti pa se ovde može ko-
ristiti tehnika zadržavanja. Međutim, ako visina šteta koje su posledice ovog rizika
dostignu neki određeni nivo, koji je značajan za datu firmu, onda je korisno osigurati
se od viška štete.
Treći tip rizika je pogodan za kupovinu osiguiranja, jer mu je frekvencija niska, a
intenzitet visok. Ovo ukazije da cena ove štete može da bude visoka, ali mala frekven-
cija ukazuje na to da je kupovina osiguranja ekonomski izvodljiva. Primeri ovakvog
tipa rizika su rizik od požara, eksplozije, prirodne katastrofe i od odgovornosti. Pored
osiguranja ovde se može koristiti i kombinacija osiguranja i samopridržaja.
Četvrti tip rizika je najozbiljniji i njega karakteriše velika frekvencija i veliki inten-
zitet. Sa ovim tipom rizika se najbolje izlazi na kraj tako što se izbegava. Primer bi bio
vožnja u pijanjom stanju, što je najbolje da se izbegava.
4.5 Kontrola programa za upravljanje rizikom

Pošto su svi potencijalni izvori štete identifikovani i pošto su načinjeni i spro-
vedeni svi planovi za njihovu obradu, menadžer rizika mora da stalno preispituje
odabrana rešenja da bi bio siguran da su sve tekuće potrebe uvek pokrivene. Naime,
uslovi u poslovanju svake firme menjaju se tokom vremena. Kupuju se nova sredstva,
stara sredstva gube svoju vrednost, inventar se povećava ili smanjuje, koriste se novi
proizvodni procesi, zapošljavaju se novi ljudi, a i zakonski okviri se menjaju. Svaka
promena u uslovima poslovanja može da predstavlja novi rizik ili može da promeni
postojeće izvore rizika. Menadžer rizika mora takođe da bude svestan svih značajnih
promena u zakonskom i spoljašnjem okruženju firme i mora da bude u mogućnosti
da tačno proceni njihov uticaj na program za upravljanje rizikom.
Uvek je korisno izvršiti pregled postojećeg plana za upravljanje rizikom. Stvarni
rezultati planova moraju da se mere u odnosu na početne ciljeve. Ovo preispitivanje
može da se vrši davanjem odgovora na neko od sledećih pitanja:
 Da li je osiguravajuća kompanija obezbedila sve usluge koje su se od ne i
očekivale?
 Da li su osigurane štete odmah isplaćene?
 Da li je program za prevenciju rizika stvarno smanjio broj šteta?
 Da li su rizici za koje se očekivalo da će prizvesti štete stvarno proizveli oče-
kivane štete?

Odgovore na ova pitanja često mogu da daju statistički podaci o štetama. Zato je
veoma važno da se stalno prate i ažuriraju podaci o štetama. Pored toga od izuzetne
je važnosti da menadžer rizika upozna zaposlene sa sa njihovom ulogom u planu
zaštite od rizika, jer samo tako ovaj plan može da se adekvatno sprovede u život.
Neka preduzeća, iako imaju svoje menadžere rizika, angažuju i nezavisne konsul-
tante za upravljenje rizikom da periodično pregledaju njihove programe za zaštitu
od rizika, jer se na taj način smanjuje mogućnost previđanja nekog važnog izvora
rizika.
5. INTEGRALNO UPRAVLJANJE RIZIKOM
Integralno upravljanje rizikom je kontinualan, proaktivni i sistemski proces za ra-

zumevanje, upravljanje i komunikaciju rizika iz perspektive celokupne organizacije.
To je donošenje strateških odluka koje doprinose postizanju sveukupnih korpora-
tivnih ciljeva neke organizacije. Da bi se ovo sprovelo potrebna je stalna procena po-
tencijalnih rizika u organizaciji na svakom nivou i zatim da se ti rezultati sakupljaju na
korporativnom nivou da bi se olakšalo postavljanje prioriteta i poboljšano donošenje
odluka. Integrlno upravljanje rizikom treba da bude ugrađeno u korporativnu strate-
giju organizacije i da oblikuje kulturu upravljanja rizikom u toj organizaciji. Identi-
fikacija, procena i upravljanje rizikom u celoj organizaciji pomaže da se otkrije značaj
celokupnog rizika, odnosno sume svih rizika i međuzavisnosti njihovih delova.
Upravljanje integralnim rizikom znači upravljanje celokupnim rizikom neke
kompanije, bez obzira da li se sa stanovišta osiguranja dati rizik može osigurati
ili ne i nezavisno od toga koji instrument se koristi za ostvarivanje politike rizika.
Firma Munich Re, jedan od vodećih osiguravajućih i reosiguravajućih konzorciju-
ma u Namačkoj predviđa da će u skoroj budućnosti ovakve usluge biti tražene i od
osiguravajućih kompanija i da će im u tom pogledu reosiguravajuća društva morati
da pružaju usluge107.
Ovakvo predviđanje se zasniva na kriterijumu efikasnosti, jer kompenzacija
različitih rizika različitim sredstvima povećava sveukupnu situaciju rizika i ovi efekti
„preosiguranja” mogu da dovedu do nefikasnog ili preskupog upravljanja rizikom.
Holistički pristup olakšava i omogućava mnogo efikasnije upravljanje rizicima kako
sa stanovišta cene rizika, tako i sa stanovišta sveukupnog pristupa.
Proces integralnog upravljanja rizika, koga predlaže ovaj konzorcijum, obuhvata
nekoliko faza koje su ilustrovane na slici III-19.
107 Integrated Risk Management, Minich Re ART Solution, Munich Re, Internet publikacija 2006,
www.munichre.com

Slika III – 19. Faze integralnog upravljanja rizikom
U prvoj fazi, raščlanjavanja rizika, vrši se razlaganje sveukupne situacije rizika –

na osnovu početnog položaja cene rizika – da bi se dobio detaljni pregled situacija
rizika. Kvantifikacija pojedinih rizika čini sledeću fazu rasčlanjavanja rizika i ovo
je na slici prikazano kao rasparčavanje na delove slagalice. U sledečim fazama ovi
rasčlanjeni oblici predstavljaju osnovu za ponovno grupisanje odabranih rizika, čime
se postiže osnova za veće rasprostiranje rizika unutar kompanije.
Tokom druge faze analiziraju se zavisnosti između različitih kategorija rizika,
odnosno pravi se korelaciona analiza. Holistički opis situacije rizika u nekoj orga-
nizaciji može da se postigne samo ako se izvrši detaljna analiza odnosa između svih
rizika, čime se omogućava da se odredi način na koji se ovi rizici ponašaju jedan u
odnosu na drugi, odnosno da li između njih postoji efekat pojačavanja ili unošenja
raznolikosti. Ovo znači da nije samo važna analiza zavisnosti već i analiza ne-zavis-
nosti između rizika. Ovakva mapa, profil ili spektar rizika predstavlja osnovu za dalje
struktuiranje sveobuhvatnog rešenja za upravljanje integrisanom rizikom.
Na osnovu svoje cene rizici se grupišu u pakete rizika, i to je najbolje da se uradi
za one rizike koji nisu zavisni između sebe, i onda se vrši hedžing ovih paketa – u
svetlu već postojećih efekata diverzifikacije unutar portferlja – u celovitosti koristeći
odgovarajuća sredstva (hedžing rizika). Iako se istovremeno razmatranje različitih
kategorija rizika i pakovanje određenih rizika u pakete rizika može pogrešno
rastumačiti kao nediferentan pristup, to je ideja, koja je sama po sebi trivijalna, da
najrazličitiji rizici jedne organizacije u krajnjoj analizi imaju iste implikacije i da na
jedan ili drugi način utiču na finansijsku situaciju kompanije koja pruža način integ-
risanog pristupa. Mere politike rizika koje treba da se primene u fazi hedžinga rizika,
u poređenu sa početnim položajem cene rizika vode do pomeranja raspodelje cene
rizika u levo i komprimuju je. Međutim, individualne raspodelje unutar slagalice os-
taju nepromenjene. U poslovnim terminima, ovakav scenario znači sasvim jednos-
tavno smanjenje i stabilizovanje cene rizika (premija) - nešto što bi trebalo da bude
od velikog interesa za osiguravajuću industriju. Tačan uticaj integrisanog upravljanja
rizikom može da se analizira i kvantifikuje putem kontrole cene rizika.
6. UPRAVLJANJE LIČNIM RIZIKOM
Proces upravljanja ličnim rizicima se unekoliko razlikuje od upravljanja rizikom fir-

mama, iako obuhvata skoro sve faze upravljanja rizikom u firmama. Faze upravljanja
ličnim rizikom su:
 Identifikovanje rizika
 Analiza rizika
 Izbor odgovarajuće metode za upravljanje rizicima
 Primena i periodični pregled i kontrola programa
Identifikovanje rizika obuhvata identifikaciju onih rizika koji mogu da donesu oz-
biljne finansijske probleme pojedincu, a to su:
 Rizici vezani za samu ličnost: gubitak prihoda zbog prerane smrti hranioca
porodice, nedovoljni prihodi posle penzionisanja, gubitak prihoda i veliki
medicinski troškovi tokom perioda produžene bolesti ili invalidnosti, gubitak
prihoda usled nezaposlenosti i krađa identiteta.
 Rizici vezani za imovinu: (1) direktna fizička šteta u stanu ili na kući i na ličnoj
imovini usled požara, groma, vetra, poplave, zemljotresa ili nekog drugog
uzroka, (2) indirektna šteta koja je rezultat ove direktne fizičke štete usled
gubitka stanarine, ako se u kući nalaze stanovi za iznajmljivanje, ili šteta koja
je posledica nemogućnosti korišćenja zgrade ili imovine i (3) rizici od krađe
vredne imovine uključujući novac i vrednosne papire, nakit, krzna, umetničke
slike ili predmete, kamere, kompjutere, razne kolekcije i antikvitete kao i ri-
zici od direktne štete na sopstvenom motornom vozilu zbog krađe istog, ili
zbog nekog sudara.
 Rizici od odgovornosti: telesna povreda drugih ili šteta na imovini drugih
kao posledica ličnih aktivnosti, tužba zbog klevete, izlaganje nekoga poruzi,
nemarno rukovanje motornim vozilom, štete nanete drugim licima kao pos-
ledica profesionalnih aktivnosti, sudski i advokatski troškovi i drugi troškovi
odbrane zbog nekih zakonskih prekršaja.
Analiza rizika obuhvata procenu učestalosti i intenziteta rizika. Na primer, šansa
da stan ili kuća budu potpuno uništeni usled požara, oluje, zemljotresa, poplave i sl.
je relativno mala, ali posledice ovakve štete mogu biti izuzetno velike. Sa druge strane
štete velike frekvencije i malog intenziteta, kao na primer manje štete na kolima, ne
predstavljaju veliku pretnju u odnosu na lično finansijsko stanje.
Izbor odgovarajućih metoda za upravljanje ličnim rizicima obuhvata sledeće
mogućnosti:
 Izbegavanje. Primeri za ovo su izbegavanje skoro sigurne automobilske
nesreće ako se u pijanom stanju ne upravlja motornim vozilom, izbegavanje
kupovine rizične nepokretnosti, jer papiri nisu u redu i sl.
 Kontrolu rizika. Ovo obuhvata smanjenje frekvence i intenziteta rizika. Fre-
kvencija rizika se smanjuje tako što se smanjuje šansa da se, na primer, do-
godi automobilska nesreća, ako se vozi propisanom brzinom i ako se način
vožnje prilagodi uslovima puta; da se desi krađa vozila, ako se isto zaključava
i ako se u njega ugradi alarmni sistem; da dođe do ozbiljne povrede glave,
ako se prilikom vožnje motorciklom nosi zaštitna kaciga; da dođe do ozbiljne
povrede u automobilskoj nesreći, ako se vezuje pojas i sl.
 Zadržavanje. Ovo znači da se zadrži ceo ili deo rizika. Aktivno zadržavanje
rizika znači da je lice svesno rizika i da planira da ga zadrži kao, na primer,
zadržavanje manjih šteta na automobilu ili stanu, kupovinom kasko osigu-
ranja sa učešćem, odnosno kupovinim osiguranja za stan sa nekim pricentom
učešća u štetama. Pasivno zadržavanje rizika je u slučaju kada lice nije svesno
rizika, kada je prema njemu indiferentno ili je lenjo da nešto preduzme. Ovo
može da predstavlja opasnost ako šteta zadržanog rizika može da bude veli-
ka. Na primer, mnogi radnici se ne osiguravaju od dugotrajne nesposobnosti
za rad, čak iako su štetne finansijske posledice ovog rizika mnogo veće od
finansijskih posledica štete od prerane smrti. Na taj način ovi radnici koriste
metodu zadržavanja rizika na opasan i neodgovarajući način.
 Prenos bez kupovine osiguranja. Na ovaj način se čist rizik prenosi na neko
drugo lice koje nije osiguravač. Na primer, rizik od štete na imovini koja se
daje u zakup može da se prenese na zakupca tako što se od njega zahteva
depozit za slučaj štete i što se u ugovor o zakupu unosi klauzula da je kupac
odgovoran za štete. Na sličan način se i rizik od nekog neispravnog aparata
može preneti na prodavca kupovinom ugovora o produženoj garanciji prema
kome je prodavac odgovoran za sve popravke koje uslede po isteku garant-
nog perioda.
 Osiguranje. Prilikom upravljanja ličnim rizicima većina ljudi to upravljanje
uglavnom zasniva na osiguranju kao na glavnom instrumentu za upravljanje
rizikom.

Primena i periodična kontrola programa za upravljanje rizicima je poslednja
faza procesa upravljanja ličnim rizicima. To znači da bi svakih par godina pojedinac
trebao da proveri svoj program upravljanja rizicima i da proveri da li su svi njegovi
rizici pokriveni na odgovarajući način. Takođe treba prokontrolisati ovaj program i
kada dođe do nekog preokretu u životu, kao što je to venčanje, rođenje deteta, raz-
vod, promena posla i sl., jer tada može biti potrebno da se program promeni zbog
pojave novih rizika.
7. PREDNOSTI PROCESA UPRAVLJANJA RIZIKOM
Uprkos tome što je upravljanje rizikom veoma obiman i kompleksan zadatak,

efikasan program za upravljanje rizikom može da bude od veoma velike koristi za
firmu, jer značajno utiče na finansijski uspeh poslovnih firmi. Glavne prednosti
ovakvog načina upravljanja su108:
 Mnogo lakše se dostižu ciljevi upravljanja rizikom i to kako pre, tako i posle
dešavanja štetnog događaja.
 Troškovi rizika se smanjuju, što može da poveća profit firme. Trošak ri-
zika je alatka procesa upravljanja rizikom koja meri određene troškove. Ovi
troškovi obuhvataju isplaćene premije, zadržane štete, usluge menadžera
rizika angažovanih spolja, finansijske garancije, interne administrativne
troškove i takse, poreze i neke druge troškove koji su specifični za svaku
firmu.
 Zbog smanjenja štetnog finansijskog uticaja, koji bi mogli da budu posledi-
ca čistih šteta kada ne bi postojao plan za upravljanje rizicima, firma može
da donese program za upravljanje celokupnim rizikom koji obuhvata i čiste
i špekulativne rizike.
 Društvo takođe ima koristi, jer se smanjuju indirektne i direktne štete.
108 G. Rejda, Principles of Risk Management and Insurance, Ninthe Edition, Addison Wesley, Boston,
SAD, 1005, str. 55

1. Objasnite pojam i funkciju upravljanja rizikom.
2. Koji su osnovni ciljevi upravljanja rizikom?
3. Šta se podrazumeva pod cenom rizika?
4. Mesto i funkcija upravljanja rizikom u okviru organizacije preduzeća.
5. Odnos funkcije upravljanja rizikom prema drugim funkcijama u
preduzeću.
6. Odnos funkcije menadžmenta rizika i osiguranja.
7. Navedite faze procesa upravljanja rizikom.
8. Objasnite metode identifikacije rizika.
9. Šta podrazumeva analiza rizika?
10. Objasnite tehnike kvantitativnih metoda procene rizika.
11. Objasnite tehnike kvalitativnih metoda procene rizika.
12. Objasnite metode za upravljanje rizicima.
13. Metode fizičke kontrole rizika.
14. Metoda smenjenja rizika.
15. Objasnite metode finansijske kontrole rizika.
16. Zadržavanje rizika.
17. Prenos rizika.
18. Izbor metode i načina za upravljanje rizikom.
19. Kontrola programa za upravljanje rizikom.
20. Šta se podrazumeva pod pojmom integralnog upravljanja rizikom?
21. Upravljanje ličnim rizikom.
22. Koje su prednosti procesa upravljanja rizikom?
Izvori korišćeni u trećem poglavlju:

1. G. Rejda, Principles of Risk Management and Insurance, 10th Edition, Ad-
dison Wesley, Boston, SAD, 2008,
2. H.D. Skipper, W.J. Kwon, Risk Management and Insurance, Perspectives in
Global Economy, Blackwell Publishing, Malden, Ma, USA, 2007,
3. G. Fusek, Upravljanje rizikom u osiguranju, Časopis svijet osiguranja, Za-
greb, 2005,
4. G. Niehaus and S. Harrington, Risk Management and Insurance, Second edi-
tion, McGraw Hill, International Edition, 2003

5. Boris Marović, Nebojša Živković, Leksikon osiguranja, DDOR Novi Sad,
2002.
6. R. Roughley, R.E. Dayton, J.E. Loscombe, K.G. Souyave & C.T. Symes, Risk
Management, Second Edition, Jardine Insurance Brokers, Ltd, Kogan Pae Ltd
incorporated in Royal Charter, London.
7. Mark S. Dorfman, Risk Management and Insurance, 6th edition, 1998.
8. C. Arthur Williams, Jr., Michel L. Smith and Peter C. Young, Risk Manage-
ment and Insurance, Irwin/McGraw-Hill, International Editions 1998.
9. Trieschmann Gustavson, Risk Management and Insurance, 10th edition,
South-Western College Publishing, 1998.
10. C.A.Wiliams and R.M.Heins, Risk Management and Insurance, McGraw-
Hill Book Company, New York, 1976.
11. Jim Bannister, How to Manage Risk, Second edition, LLP, London, 1977.
12. S. Popov-Karan, D. Perić, Osiguranje kao metod rizik menadžmenta, Časopis
Preventivno inženjerstvo, Broj 2, 2001.
13. Melanie L. Herman and George L. Head, Strategic Risk Management: Look-
ing at Both Sides Now, Nonprofit Risk Management Center, 2005, http://
www.nonprofitrisk.org/nwsltr/archive/strategy09272002-w.htm
14. S. Popov-Karan, D. Perić, Osiguranje kao metod rizika – svetski trendovi,
Časopis preventivno inženjerstvo, broj 2, Beograd, 2001.
15. From Feast to Femine, Reactions, novembar 2001.
16. Dobrosav Ogrizović, Risk menadžment (upravljanje rizicima) i Jugosloven-
ska preduzeća.
17. V. Covello, M. Merkhoffer, Risk Assessment Methods, Plenum Press, New
York, -sad, 1993.
18. Integrated Risk Management, Minich Re ART Solution, Munich Re, Internet
publikacija 2006., www.munichre.com

IV
O
E
D
RIZICI U POSLOVANJU DRUŠTVA
ZA OSIGURANJE
rizici U PoslovanjU drUštva za osigUranje 155

1. PRISTUP KLASIFIKACIJI RIZIKA DRUŠTAVA ZA
OSIGURANJE
U vršenju poslova osiguranja društvo za osiguranje je obavezno da identifikuje,

procenjuje i meri rizike kojima je izloženo u svom poslovanju. Takođe je obavezno i
da upravlja tim rizicima, na način, kojim će se obezbediti trajno održavanje stepena
izloženosti rizicima na nivou koji neće ugroziti imovinu i poslovanje društva.
Društvo za osiguranje će na taj način obezbediti potpunu zaštitu interesa osi-
guranika, odnosno korisnika osiguranja, trećih ovlašćenih lica i drugih poverilaca
društva.
Proces upravljanja rizicima, društvo treba da organizuje u skladu sa zakonom,
propisima donešenim na osnovu zakona, kao i vlastitim aktima kojima se ta pitanja
uređuju, dobrim poslovnim običajima i poslovnom etikom.
Pod rizicima kojima je društvo izloženo u svom poslovanju podrazumeva se
verovatnoća nastanka negativnih efekata na poslovni i finansijski rezultat i opšti
položaj društva.
Pri analizi rizika u poslovanju društva za osiguranje potrebno je istaći i speci-
fičnosti, odnosno karakteristike usluga osiguranja u odnosu na sve ostale vrste us-
luga.
Te razlike ispoljavaju se pre svega u karakteru same usluge.
Bez obzira da li je namenjena fizičkim ili pravnim licima zasniva se, pre svega, na
poverenju. Usluga osiguranja predstavlja u trenutku prodaje prodato obećanje na
papiru – ugovor osiguranja ili polisa, najčešće za ugovoreni period od godine dana,
a može se kupiti i za duži period trajanja – višegodišnja osiguranja, pa i obaveza
plaćanja postaje dugoročna.
Suštinska potvrda ukazanog poverenja je izvršenje obaveze osiguravača po nas-
tanku štetnog događaja, tj. obeštećenje osiguranika, odnosno isplata sume osigura-
nja, odnosno osigurane sume.
U trenutku zaključenja ugovora o osiguranju ili izdavanja polise osiguranja, štete
su buduće, neizvesne i neočekivane, a osiguravač raspolaže samo sa pretpostavljenom
verovatnoćom i intenzitetom budućih šteta.
Prihvatanjem ponude za osiguranje, potpisanim ugovorom o osiguranju i izda-
vanjem polise osiguranja, osiguravajuće društvo preuzima na sebe obavezu da na-
doknadi sve buduće štete.
Usluge osiguranja su radno intenzivne, sastoje se od aktivnosti pre zaključenja
ugovora, u toku trajanja ugovora i aktivnosti nakon isteka ugovora, pri čemu ni kapi-
talna intenzivnost nije zanemariva.
Neke od usluga osiguranja, u skladu sa zakonskim propisima su obavezne, dok je
većina usluga na dobrovoljnoj bazi.
Rizici u poslovanju društva za osiguranje 157

Jedna od specifičnosti ove vrste usluge je i fleksibilnost prodajnih kapaciteta, pri
čemu se jednostavno i brzo mogu povećavati usluge u zavisnosti od iskazanih potre-
ba u određenoj vrsti osiguravajuće zaštite.
U literaturi i praksi postoje različiti pristupi i podelje rizika kojima je društvo za
osiguranje izloženo u svom poslovanju.
Svako društvo za osiguranje je dužno da svojim aktima propiše procedure, in-
strukcije, postupke i aktivnosti za upravljanje rizicima, koje će omogućiti sveobuh-
vatno i preventivno identifikovanje rizika, kao i njihovo merenje i procenu.
Još uvek ne postoji jedinstvena klasifikacija rizika kojima su izložena osiguravajuća
društva. Tako npr. prema autorima109, Međunarodno udruženje supervizora u osigu-
ranju IAIS (International Association of Insurance Supervisors) sve rizike kojima
je izloženo društvo za osiguranja razvrstava u tri grupe i to tehničke, investicione i
netehničke rizike110.
Pod tehničkim rizikom podrazumevaju se rizici koji su neposredno ili posred-
no povezani sa tehničkim, odnosno aktuarskim obračunima premija osiguranja i
tehničkih rezervisanja, odnosno sa rizicima koji su povezani sa prebrzim, nekon-
trolisanim porastom operativnih troškova.
Investicioni rizici su rizici koji su neposredno ili posredno povezani sa upravlja-
njem imovinom, a netehnički rizici su svi oni drugi rizici koji se ne mogu razvrstati
u navedene grupe.
Pitanjem klasifikacije rizika se bavi i Međunarodno aktuarsko društvo IAA (Inter-
national Actuarial Association) i mnoga druga strukovna udruženja i asocijacije.
U svim pristupima postoje zajedničke dodirne tačke u klasifikacijama rizika, ali
postoje i značajne razlike.
Društva za osiguranje u svom poslovanju su prema111 izložena sledećim rizicima:
 rizik osiguranja (underwriting risks),
 tržišni rizik (market risks),
 operativni rizik (operational risks),
 rizik ročne i strukturne neusklađenosti imovine sa obavezama,
 rizik deponovanja i ulaganja sredstava društva,
 pravni rizik,
 reputacioni rizik,
 drugi rizici koji zavise od prirode, obima i složenosti poslovanja društva.
Kao što je prikazano na slici IV-1.
109 Janez Komelj, Jošt Dolničar, „Izazovi i mogućnosti u osiguranju sa naglaskom na Solventnost II” ,
18. Susret osiguravača i reosiguravača, SoRS Sarajevo, juni, 2007
110 On Solvency, Solvency Assessments and Actuarial Issuses, 2000., str. 9
111 „Odluka o sistemu internih kontrola i upravljanju rizicima u poslovanju društava za osiguranje” -
„Sl.glasnik RS” br.12/2007

Slika IV – 1.

U poređenju sa drugim privrednim sektorima, delatnost osiguranja se nalazi u
specifičnoj poziciji. Ona predstavlja i najvažniji oblik zaštite od rizika svih onih, koji
su izloženi istoj vrsti opasnosti i koji se preko osiguranja udružuju u tzv. zajednice
rizika. Kao naknadu za obezbeđenje osiguravajuće zaštite, plaćaju osiguravaču pre-
miju osiguranja.
Međutim rizik preuzet od osiguranika ne predstavlja i jedini rizik, odnosno uku-
pni rizik sa kojim se suočava društvo za osiguranje u svom poslovanju.
Na slici IV-1 prikazane su različite vrste rizika koji utiču, odnosno sa kojima se
suočavaju društva za osiguranje i reosiguranje u svom poslovanju, a koji potiču i iz
unutrašnjeg i iz vanjskog okruženja.
U praksi poslovanja osiguravajućih društava pažnja se često fokusira samo na
rizike preuzete od osiguranika, dok se pažnja manje posvećuje ostalim prisutnim
rizicima i međusobnoj zavisnosti svih rizika kojima je izloženo jedno osiguravajuće
društvo.
Danas, osiguravajuća društva sve više uočavaju potrebu da se moraju na odgo-
voran, sistematičan i sveobuhvatan način suočavati sa svim rizicima sa kojima se
susreću u svom poslovanju. To se obezbeđuje celovitim kvalitetnim sistemom uprav-
ljanja rizicima, odnosno integralnim upravljanjem rizicima. U upravljanju ukupnim
rizikom sve date pojedinačne rizike treba posmatrati kao delove ukupnog portfelja
rizika društva i utvrditi međusobne odnose i veze između njih.
Upravljanje rizicima treba da obezbedi trajno održavanje stepena izloženosti rizi-
cima na nivou koji neće ugroziti imovinu osiguravača i poslovanje i koji će obez-
bediti zaštitu interesa samog osiguravača, osiguranika, korisnika osiguranja, trećih
oštećenih lica i drugih poverilaca društva.
1.1 Rizici osiguranja

Rizici osiguranja (underwriting risks) su rizici koji proističu iz ugovora o osigu-
ranju. Oni su povezani sa opasnostima koje kriju ugovori o osiguranju, kao i pratećim
postupcima.
Rizik osiguranja proističe iz nemogućnosti društva da apsorbuje preuzete rizike
svojstvene delatnosti osiguranja. To je dakle rizik od nastanka finasijskog gubitka kao
rezultata ostvarenja neželjenog događaja nad osiguranom imovinom ili licima.
Ovaj rizik, prema112 naročito obuhvata:
a. rizik neadekvatno utvrđene premije osiguranja – cene osiguranja,
b. rizik neadekvatne procene rizika koji se preuzima u osiguranje,

c. rizik neadekvatnog određivanja nivoa samopridržaja društva ili preuzima-
nje rizika u osiguranje koji su veći od samopridržaja, odnosno ne prenošenje
viška rizika iznad samopridržaja u saosiguranje, odnosno reosiguranje,
d. rizik neusklađene, neprilagođene i ekonomski štetne tarifne politike društva
u vezi sa disperzijom (u vremenu i prostoru) rizika koji se preuzimaju u
osiguranje, odnosno neadekvatnim određivanjem strukture premije osigu-
ranja,
e. rizik neodgovarajućeg utvrđivanja opštih, posebnih, dopunskih ili poje-
dinačnih uslova osiguranja,
f. rizik neadekvatnog obezbeđenja svih tehničkih rezervi društva,
g. ostali rizici osiguranja (profesionalni i tehnički) koji zavise od prirode, obi-
ma i složenosti poslovanja društva.
Preuzimanje rizika u osiguranje je jedna od najvažnijih funkcija društva za osigu-
ranje. Od njene efikasnosti u najvećoj meri zavisi i efekasnost svih ostalih funkcija.
a. Premija osiguranja - cena usluge osiguranja je iznos obaveze koju prema ugovoru
o osiguranju izvršava ugovarač osiguranja ili osiguranik, odnosno bilo koje lice
koje ima pravni interes za zaključivanje ugovora o osiguranju.
Preduslov za izvršenje obaveze iz ugovora o osiguranju je plaćanje cene ili pre-
mije osiguranja i veoma je bitno koliko iznosi ta obaveza i da li se izvršava u
ugovorenim rokovima.
Određivanje visine premije, pored aktuarskih osnova, treba da uvažava i tržišne
faktore. Ne retko se osiguranici odlučuju za osiguravača prema kriterijumu
najniže cene.
Predajom rizika u osiguranje osiguranik kupuje sigurnost plaćanjem premi-
je osiguranja i prenosi deo svojih rizika na osiguravača. Osiguravač preuzima
rizike osiguranika i formira premijski prihod iz naplaćenih premija osiguranja,
koji treba da obezbedi dovoljno sredstava za isplatu šteta, tehničke rezerve, deo
troškova poslovanja i ostvarenje odgovarajućeg nivoa dobiti.
U principu mogu nastati dve nepovoljne situacije:
1. Zbog konkurentnosti na tržištu, cene osiguranja su neprimerene rizicima
preuzetim u osiguranje, odnosno niže su od stvarne cene, i
2. Cene osiguranja su previsoke, odnosno značajno premašuju cene na tržištu
osiguranja.
3. Niža cena usluge osiguranaj može biti jedan od načina da se ostvari povo-
ljnija tržišna pozicija i veće učešće na tržištu osiguranja.
Međutim, takođe može značiti i prekomerno izlaganje rizicima. Iznos likvidi-
ranih šteta u pojedinim vrstama osiguranja može biti veći od naplaćene premije
osiguranja što će rezultovati negativnim merodavnim tehničkim rezultatom. Os-
tvareni premijski prihod neće moći da obezbede dovoljno sredstava i za tehničke

rezerve. Osiguravač neće biti u mogućnosti da blagovremeno i u potpunosti
ispunjava obaveze iz osiguranja, niti da obezbedi kvalitetno reosiguranje. Biće
prinuđen da vrši korekciju cena, izravnavanje rizika unutar sopstvenog portfelja
ako za to postoje uslovi ili da odustane od te vrste osiguranja.
Zbog precenjenih rizika i previsokih cena, osiguravač dolazi u situaciju da izlaže
osiguranika neopravdano većim troškovima, pa osiguranik, u najvećem broju
slučajeva, sam napušta preskupog osiguravača. Osiguravač smanjuje tržišno
učešće u toj vrsti osiguranja, narušava se stečena reputacija i ugrožava homo-
genost sopstvenog portfelja osiguranja.
Da bi predupredio ovakve situacije, osiguravač identifikuje uzroke i oblike štetnih
ispoljavanja, njihove posledice i utvrđuje korektivne mere, jednom rečju upravlja
rizikom neadekvatno određene premije osiguranja na način da113:
 premiju osiguranja određuje proverenim aktuarskim metodama uz uvažavanje
i tržišnih faktora i uz naglašenu odgovornost ovlašćenog aktuara,
 vrši promenu visine premije osiguranja samo na osnovu rezultata argumen-
tovane sistemske analize,
 vrši preuzimanje rizika u osiguranje sa premijom osiguranja koja je prime-
rena riziku i procenjenim opasnostima,
 preuzima u osiguranje nove rizike sa velikom pažnjom i oprezom, uz
angažovanje stručnih radnika koji raspolažu potrebnim znanjima i iskust-
vom,
 primenom aktuarsko-statističkih metoda obezbeđuje konkuretnu ponudu na
tržištu, i cenom osiguranja koja je optimalna i prihvatljiva obezbeđuje nove
osiguranike i povećava sopstveni portfelj,
 redovno proverava podobnost dobavljača svojih usluga – saradnika (agenata)
u cilju eliminisanja efekata negativne selekcije,
 za pojedine vrste osiguranja ili osiguranike uvodi obevezne franšize,
 ostvaruje kvalitetnu i permanentnu saradnju sa reosiguravačima,
Razvoj tržišta osiguranja i poslovanje po tržišnim principima sigurno će uticati
i na promenu svesti potrošača – osiguranika, pa se očekuje i da će uticaj visine
cene osiguranja biti od manjeg značaja, jer će se osiguranici prvenstveno prido-
bijati kvalitetom usluge.
b. Za funkcionisanje celog sistema osiguranja, od izuzetnog značaja je kvalitetna
procena rizika iz osiguranja. Neadekvatne procene rizika koji se preuzimaju u
osiguranje su jedan od ključnih rizika u osiguranju. Procenom rizika stvara se, s
jedne strane osnov za objektivno utvrđivanje premije osiguranja, tj. dovodi se u
sklad stvarni rizik sa izdvajanjima za premiju osiguranja. S druge strane, procena
rizika obezbeđuje osnov za dalji proces upravljanja rizikom kroz raspodelu rizi-
ka.
113 Marijana Ćurak, Drago Jakovčević, „Osiguranje i rizici”, RRIF plus, Zagreb, 2007.

Posledice neadekvatne procene rizika mogu biti višestruke. Iz tih razloga je
potrebno odgovorno postupati u svim fazama procesa upravljanja rizicima. Iden-
tifikacijom, kao prvom fazom procesa upravljanja rizicima, potrebno je identifik-
ovati sve prisutne rizike koji se preuzimaju u osiguranje – vrste opasnosti, pred-
mete osiguranja, namenu i karakteristike predmeta osiguranja, optimalne obime
pokrića, preventivne i represivne mere zaštite, sume osiguranja itd.
Takođe je potrebno analizom, kao sledećom fazom upravljanja rizicima, utvrdi-
ti stanje rizika. Fazom procene, odnosno merenja rizika, potrebno je rizike ob-
jektivno kvantifikovati kvantitativnim metodama, ukoliko se radi o rizicima sa
postojećom statistikom - istorijom šteta, ili, ukoliko se radi o nepoznatim rizi-
cima, kvalitativnim metodama. Pri analizi i proceni rizika neophodno je sagledati
frekvenciju i intenzitet rizika, kao elemente koji u potpunosti definišu i sam rizik.
Samo objektivnim merenjem rizika moguće je da se za iste obračuna i naplati
adekvatna premija osiguranja, utvrdi optimalan nivo samopridržaja osiguravača
za pojedine vrste osiguranja i rizike preuzete u osiguranje i obezbedi adekvatna
raspodela rizika.
c. Rizik neadekvatnog utvrđivanja nivoa samopridržaja društva ili preuzimanje
rizika većih od iznosa samopridržaja, odnosno ne prenošenje viškova rizika u
saosiguranje ili reosiguranje, predstavlja jedno od najznačajnijih pitanja za sta-
bilno poslovanje osiguravajućih društava.
Samopridržaj je jedan od osnovnih činilaca pri opredeljenju raspodelje rizika
putem saosiguranja, odnosno reosiguranja. Samopridržaj u stvari predstavlja
onaj deo rizika koji osiguravač sam može da pokrije iz sopstvenih sredstava u
slučaju velike delimične ili totalne štete, a da pri tom ne dovede u pitanje svoje
poslovanje. Njegova visina zavisi od niza parametara, kao što su: tehnička pre-
mija, rezerve sigurnosti, visina i struktura preuzetih obaveza u osiguranje (sume
osiguranja, osigurane sume itd.), izbalansiranost portfelja, tj. da li se u portfelju
osiguravača nalaze homogeni ili heterogeni rizici.
Posebne poteškoće kod utvrđivanja visine samopridržaja srećemo kod malih
ili tek nastajućih osiguravajućih društava, koja u principu imaju manje finansi-
jske kapacitete i rezerve, pa su kao takva, primorana da izlažu riziku srazmerno
mnogo veći deo kapitala, nego što to čine veća, razvijenija društva za osiguranje,
sa izbalansiranim portfeljom.
Ukoliko je samopridržaj definisan prenisko, osiguravajuće društvo je izloženo
riziku da odliva velika i nepotrebna sredstva u vidu premije saosiguranja, odnos-
no reosiguranja.
Ukoliko je pak, samopridržaj definisan previsoko, osiguravač je suočen sa izla-
ganjem riziku iznad svojih kapaciteta. Tada nastaje pretnja koja može da ugrozi
njegovo normalno poslovanje, odnosno da ga onemogući u izvršavanju ugo-
vorenih obaveza u slučaju realizacije takvog rizika. I u najtežem slučaju, može da
dovede osiguravajuće društvo do propasti.

Za objektivno utvrđivanje nivoa samopridržaja i svih faktora koji na njega utiču,
neophodne su prethodne stručne analize, a posebno analize koje su rezultat
primene savremenog aktuarstva.
d. U prodaji osiguranja, jedan od veoma bitnih elemenata je premija osiguranja,
jer ona, za ugovarača osiguranja predstavlja trošak poslovanja. To je iznos koji
ugovarač osiguranja plaća na ime sklopljenog ugovora o osiguranju i zbog
toga, posebno u tržišnoj privredi, ona može pozitivno i negativno da utiče na
obim prodaje određenih vrsta osiguranja ili prodaje određenih vrsta osiguranja
određenog osiguravača.
Za osiguravača pak, premija osiguranja predstavlja izvor prihoda i direktno utiče
na likvidnost, finansijski kapacitet i na visinu ostvarenog profita. Visina i struk-
tura premije osiguranja definisani su aktima poslovne politike društava za osigu-
ranje.
Premija osiguranja, kao cena rizika, je zavisna funkcija od visine i intenziteta
rizika. Zato, treba da bude srazmerna dužini vremenskog perioda za koji je
određen rizik pokriven i da odražava visinu i intenzitet samog rizika. Svojom
visinom treba da obezbedi, ne samo pokriće šteta i pokriće troškova sprovođenja
osiguranja, već i odgovarajući nivo dobiti.
Visina premije osiguranja mora se utvrditi u dovoljnom iznosu da bi se u godi-
nama s povoljnim odnosom premija i šteta izdvajalo dovoljno sredstava za na-
knade u godinama kada je taj odnos nepovoljan, odnosno potrebno je da prihod
od premije osiguranja obezbedi dobar tehnički rezultat i dovoljan nivo rezervi za
stabilno poslovanje osiguravača u dužem vremenskom periodu.
Pored osiguravajuće zaštite kojom se obezbeđuje ekonomska i socijalna sigur-
nost osiguranika, osiguranje treba da kroz premijski prihod obezbedi i akumu-
laciju kapitala. Zato je pitanje tehničkih rezervi društva za osiguranje, iako je
na prvi pogled samo indirektno u vezi sa pitanjem visine premije, od izuzetnog
značaja.
Ostvarena dobit neposredno je u funkciji dostizanja potrebnog nivoa rezervi
osiguravača, obezbeđivanja dividendi i drugih naknada akcionarima, pokrića
gubitaka iz prethodne godine i ostvarivanje prava zaposlenih da učestvuju u
neto dobiti.
Očigledno je da su akti poslovne politike društva za osiguranje, kojima se utvrđuje
tarifna politika društva osnov za uspešno i stabilno poslovanje društva.
Iz neadekvatno utvrđene strukture premije osiguranja, proizilazi rizik neadekvat-
nog upravljanja izvorima i troškovima osiguranja, nemogućnosti naplate premije
uključujući i rizike u vezi sa načinima naplate i strukturom naplaćene premije,
nemogućnosti direktne raspodelje troškova osiguranja po tarifama, odnosno
vrstama osiguranja, rizika u vezi sa klasama opasnosti i učestalošću njihovog
ispoljavanja, određivanjem franšiza i samopridržaja, neusklađenosti strukture
premije osiguranja i reosiguranja za ugovore koji imaju reosiguravajuće pokriće.
Funkcionalna premija, koju čini tehnička premija i doprinos za preventivu, je
osnovni deo premije koja uvek treba da obezbedi dovoljno sredstava za pokriće
obaveza po zaključenim ugovorima o osiguranju – naknadu šteta i obrazovanje
rezervi.
Režijskim dodatkom, osiguravač obezbeđuje sredstva neophodna za pokriće
troškova sprovođenja osiguranja – zarade zaposlenih, provizije, poreze i do-
prinose, amortizaciju, materijalne troškove, troškove marketinga i sl.
U zavisnosti od vrste osiguranja, troškovi osiguranja mogu da budu veoma
različiti.
Tako npr. troškovi sprovođenja obaveznog osiguranja odgovornosti zbog upo-
trebe motornog vozila – autoodgovornosti su znatno veći od troškova sprovo-
đenja drugih imovinskih osiguranja zbog specifičnosti samog osiguranja – ve-
likog broja osiguranika, velikog broja angažovanih radnika na zaključenju polisa
osiguranja, zastupnika i brokera, realizacije rizika na praktično neograničenom
prostoru, procene, likvidacije i isplate šteta, međunarodnih obaveza po osnovu
zelene karte i sl.
Kod ove vrste osiguranja, premiju osiguranja propisuje zakonodavac i osiguravač
nema mogućnosti direktnog odlučivanja o njenoj visini. Međutim, plaćanje pre-
mije je obavezno odmah po zaključenju polise osiguranja, za ceo period osigu-
ranja, zbog čega je još uvek ta vrsta osiguranja kod nas i najzastupljenija, jer
obezbeđuje brz priliv likvidnih sredstava.
Zato je tu najviše prisutna i nelojalna konkurencija, koja se naročito ogleda kroz
razne vidove plaćanja provizije iznad propisane visine, odobravanje komerci-
jalnih popusta i sl. čime se znatno povećavaju troškovi sprovođenja osiguranja.
Kompenzacija prekomernih troškova osiguranja, ne retko se vrši na teret pre-
mijskog prihoda iz drugih vrsta osiguranja ili u najtežim slučajevima, na račun
tehničke premije, što je nedozvoljeno.
Svakako da osiguravači imaju interes da stuimulišu osiguranike da što masovnije
zaključe osiguranje. Ali to realizuju kroz odgovarajuće popuste u premiji osigu-
ranja, koji se definišu u aktima poslovne politike i koji se odobravaju osiguranici-
ma u skladu sa važećim tarifama i poslovnom politikom, a na osnovu rezultata
sistemskih aktuarskih analiza.
e. Sastavni deo ugovora o osiguranju su uslovi osiguranja i njima se uređuju prava
i obaveze između osiguranika i osiguravača.
Rizik neodgovarajućeg utvrđivanja opštih, posebnih, dopunskih ili pojedinačnih
uslova proističe iz nejasno napisanih određenih odredbi u uslovima, ili ako us-
lovi nisu usaglašeni sa tarifama osiguravača, zakonskim i podzakonskim aktima,
ako ne definišu precizno predmet osiguranja, osigurane rizike i sl., jer se njima
utvrđuje obaveza osiguravača u smislu naknade štete ili isplate ugovorene osigu-
rane sume.

Ovaj rizik može posebno da bude izražen kod osiguranja kojima se predviđaju
isključenja iz osiguranja i ograničavaju obaveze osiguravača – npr. All risks osig-
uranja, dopunska zdravstvena osiguranja i sl.
f. Osiguravajuća društva finansiraju svoje poslovanje i formiraju neophodne
rezerve iz uplata premija osiguranja i iz prihoda od plasmana sredstava. U pri-
hode osiguravajućeg društva ulaze i prihodi po osnovu reosiguranja, prihodi
iz ostvarenih regresnih zahteva prema licima koja su odgovorna za nastupanje
osiguranog slučaja i prihodi od kamata na sredstva osiguranja.
Tehničke rezerve društva služe za podmirenje budućih obaveza osiguravača za
nastale osigurane slučajeve.
U cilju ostvarivanja prihoda i obezbeđenja likvidnih novčanih sredstava
osiguravači plasiraju višak slobodnih sredstava tehničkih i garantnih rezervi i
ostalih izvora.
Osiguranje treba da pruži sigurnost da će osigurana uništena dobra biti
nadoknađena. To se realizuje akumulacijom sredstava osiguravača iz procesa
reprodukcije u normalnim uslovima, koja se vraćaju u vanrednim uslovima.
Kako verovatnoća gubitka, odnosno odliva sredstava po osnovu isplate naknade
iz osiguranja, posebno za slučaj da se dogodi elementarna nepogoda ili katastro-
falna šteta kod neživotnih osiguranja nije zanemariva, uvek je prisutan rizik us-
lovljen neadekvatnim obezbeđenjem sredstava tehničkih rezervi.
Tehničke rezerve društva za osiguranje su podložne proceni i predstavljaju vred-
nost obaveza osiguravača. Struktura tehničkih rezervi prikazana je na slici IV-2.
Slika IV – 2.
Nedovoljne tehničke rezerve znače da su tuđi izvori (sredstva osiguranika –

plaćene premije osiguranja) podcenjeni, a precenjena vlastita sredstva – kapi-
tal i imovina. Nedovoljne tehničke rezerve ugrožavaju likvidnost osiguravača,
s obzirom da podcenjene obaveze ne obuhvataju stvarne, nego smanjene
obaveze.
S toga je veoma značajno upravljanje ovim rizikom koje podrazumeva:
 izbor ovlašćenih aktuara prema stručnim i moralnim kvalitetima,
 primenu proverenih aktuarskih metoda u proceni tehničkih rezervi,
 obezbeđenje iznosa tehničkih rezervi prema rezultatima sistemske aktuar-
ske analize,
 trenutnu promenu cene osiguranja za vrste u kojima je dokazano da ne
obezbeđuju dovoljne tehničke rezerve,
 praćenje tablica smrtnosti kod životnih osiguranja sa ciljem blagovremenog
ažuriranja aktuarskih metoda,
 kontinuirano praćenje prihoda od kamate na plasirana sredstva i prinosa na
tržištu kapitala,
 modeliranje uticaja valutnih kurseva na visinu matematičke rezerve.
1.2 Tržišni rizik

Tržišni rizik proističe iz nepovoljnih promena na tržištu, i to pre svega na tržištu
osiguranja i finansijskom tržištu. Ovaj rizik naročito obuhvata114:
 rizik konkurencije;
 rizik neadekvatnog prilagođavanja zahtevima korisnika usluga osiguranja;
 rizik promene kamatnih stopa;
 rizik promene cena hartija od vrednosti;
 rizik promene cena nepokretnosti;
 devizni rizik;
 ostale tržišne rizike koji zavise od prirode, obima i
 složenosti poslovanja društva.
U skladu sa Odlukom o sistemu internih kontrola i upravljanju rizicima u poslo-
vanju društva za osiguranje („Službeni glasnik RS”, br. 12/07), a u saglasnosti sa os-
novnim principima supervizije osiguranja za koje se zalaže Međunarodna asocijacija
supervizora osiguranja (International Association of Insurance Supervisors – IAIS),
Narodna banka Srbije je kao organ supervizije donela Smernicu br. 3 koja se odnosi
na kontrolu tržišnog rizika i konkurenciju na tržištu osiguranja, sa ciljem da
društva za osiguranje posluju na tržišnim principima.
Rastom konkurencije na tržištu osiguranja, zakoni tržišta su ključni zahtevi koje
društva za osiguranje treba da ispune ukoliko žele uspešno da posluju. U razvijenim
ekonomijama, tržište je najznačajniji faktor koji odlučuje o poslovnom uspehu društava
za osiguranje.

Ispunjavanje zakonskih normi i zahteva organa supervizije i drugih nadležnih or-
gana nužan je, ali ne i dovoljan uslov da jedno društvo za osiguranje opstane i bude
uspešno. Ključ tog uspeha je prilagođavanje potrošačima i njihovim potrebama i
zahtevima, kao i sticanje prednosti nad konkurencijom u očima potrošača i javnosti.
Takvim pristupom stvara se zdravo konkurentsko tržište na kome opstaju i pobeđuju
najbolji, a potrošači, privreda i društvo su uvek na dobitku115.
Narodna banka Srbije je ovu smernicu izdala sa ciljem zaštite interesa osiguranika
i drugih korisnika osiguranja, odnosno poboljšanja kvaliteta usluga koje im pružaju
društva za osiguranje i drugi subjekti.
Da bi društva za osiguranje mogla da ispune navedene uslove i prilagode se novim
okolnostima, potrebna je zasnovanost njihove organizacije i aktivnosti, odnosno ce-
lokupnog poslovnog koncepta na tržišnim principima.
Savremena poslovna koncepcija koju tržišni sistem privređivanja nameće
društvima za osiguranje bazira se na:
 analizi okruženja, istraživanju tržišta, odnosno prikupljanju svih relevant-
nih informacija za poslovanje, tj. donošenje odluka i identifikaciju svih
potencijalnih eksternih izvora rizika (makro faktori i trendovi, regulativa,
preferencije potrošača, akcije konkurencije i dr.),
 kreiranju strategije tržišnog nastupa na osnovu prikupljenih informacija i
izvršenih analiza,
 prilagođavanju organizacione strukture, kulture, korporativnog uprav-
ljanja, finansijskog upravljanja, upravljanja ljudskim resursima i svih drugih
aktivnosti postavljenim ciljevima i obrascima poslovanja, uz razvoj sistema
internih kontrola koji će osigurati usklađenost poslovanja sa postavljenim
obrascima i ostvarivanje ciljeva, a preduprediti prekomernu izloženost ri-
zicima različitog porekla,
 razvoju informacionih sistema koji će omogućiti bržu, pouzdaniju i obu-
hvatniju dvosmernu komunikaciju unutar društva za osiguranje, kao i
sa eksternim subjektima s ciljem širenja korporativne kulture i podrške
odlučivanju, ali i potpuno i objektivno izveštavanje organa supervizije,
potrošača i svih drugih zainteresovanih subjekata javnosti o svim aspek-
tima poslovanja, prvenstveno finansijskim, poštovanju etičkih standarda i
principa u poslovanju, odnosno odgovornosti prema društvu za sve radnje
koje se preduzimaju.
115 „Smernica br.3” - NBS Nadzor nad obavljanjem delatnosti osiguranja

Kako tržišni rizik predstavlja verovatnoću nastanka negativnih efekata na vred-
nost imovine osiguravajućeg društva, uzrokovanih promenama na tržištu, kao što
su promene kamatnih stopa, rizik promena cena hartija od vrednosti, rizik promena
cena nepokretnosti i valutni rizik, osiguravač mora da obezbedi sve uslove za uprav-
ljanje ovim rizikom kroz identifikaciju svih oblasti i faktora koji mogu imati negati-
van uticaj na društvo i njegove performanse.
Istraživanje i prateća analiza treba da se fokusiraju na dva tržišta na kojima
društva za osiguranje nastupaju kao tržišni učesnici, tj. na tržište osiguranja i finan-
sijsko tržište116.
Od tržišnog rizika društva za osiguranje se najčešće štite diverzifikacijom,
odnosno selektivnim i ograničenim ulaganjem u pojedine hartije od vrednosti koje
se razlikuju po vrsti i izdavaocima. Međutim, kako su oscilacije na tržištu kapitala
očekivane, prisutan je i rizik cenovnih fluktuacija. Adekvatnom diverzifikacijom i
drugim alatima za upravljanje, tržišni rizik se može svesti na minimum, ali kako će
cenovne fluktuacije uvek postojati i sam rizik mora da postoji.
1.3. Operativni rizici

Operativni rizik osiguravača predstavlja u najkraćem rizik gubitka zbog pogrešnih
internih procesa, ljudskih i sistemskih grešaka, eksternih događaja i sl. Pomenuti uz-
roci, izuzev poslednjeg, čine uglavnom interne procese. Uz rizik neprimerene pre-
mije, rizik nedovoljnih tehničkih rezervi i matematičke rezerve, operativni rizici
predstavljaju jednu od najvećih pretnji za poslovanje osiguravajućih društava.
Prema definiciji, operativni rizik je mogućnost nastanka negativnih efeka-
ta na poslovni i finansijski položaj društva, usled propusta u radu zaposlenih,
neodgovarajućih unutrašnjih procedura i procesa, neadekvatnog upravljanja infor-
macionim i drugim sistemima, kao i usled nepredvidivih eksternih događaja, odnos-
no može se i reći da operativni rizik nastaje kao posledica neispravnog funkcioni-
sanja poslovnog sistema.
Definicija uključuje pravni, ali isključuje strateški i rizik reputacije.
Izvori operativnog rizika mogu se i šematski prikazati, kao što je dato (sl.IV-3 i IV-4):
116 Ibidem

Slika IV – 3.
Slika IV – 4.
Ovaj rizik naročito obuhvata117:

1. rizik pogrešnog i neodgovarajućeg izbora članova upravnog odbora i direk-
tora, članova nadzornog odbora i drugih organa društva koji vrše kontrolu
poslovanja društva, kao i lica kojima je povereno rukovođenje pojedinim
poslovima društva;

2. rizik pogrešnog i neadekvatnog izbora, rasporeda i postavljanja zaposlenih u
društvu (kvalifikaciono i brojno);
3. rizik neadekvatne organizacije poslovanja društva;
4. rizik pogrešnog i ekonomski štetnog ugovaranja poslova;
5. rizik od prevara, zloupotreba i drugih nezakonitih aktivnosti lica i organa iz
odredbe pod 1 ovog stava i zaposlenih u društvu;
6. rizik ugovaranja, organizovanja i obavljanja poslova osiguranja suprotno pravi-
lima struke osiguranja;
7. strateški rizik i rizik nesposobnosti društva da primeni strategije i poslovne
planove i da donosi odluke o preraspodeli sredstava;
8. ostale operativne rizike koji zavise od prirode, obima i složenosti poslovanja
društva.
Društvo je dužno da uspostavi adekvatne informacione sisteme koji će obezbedi-
ti blagovremene, relevantne i pouzdane podatke za donošenje poslovnih odluka, kao i
adekvatnu zaštitu tih sistema.
U najvećoj meri, glavni pokretač operativnih rizika je ljudski faktor.
Posledice rizika ljudskog faktora su najčešće:
 greške rukovođenja, kao posledice neprilagođenosti ili neadekvatnosti procesa
ključnih poslovnih ciklusa,
 greške zbog neuvažavanja pravila struke i propisanih pravila, kao posledica ne-
doslednosti i padova u sistemu rada i kontrole, zbog lošeg menadžmenta i sl.
 krađe, prevare, pronevere i sl.
 loša prodaja,
 problemi sa informacionim sistemima i sl.
Uspešno upravljanje ovim rizikom podrazumeva pored merenja i analize rizika i:
 savremeno upravljanje ljudskim resursima,
 postavljanje internih pravila, uspostavljanje jasnih i potpunih internih proce-
dura i kontrola,
 razvoj svesti o postojanju rizika u svakodnevnim poslovima,
 permanentnu edukaciju,
 usvajanje etičkih kodeksa,
Ne mali i zanemariv rizik sa kojim se suočavaju osiguravajuća društva u svom poslo-
vanju je i rizik moralnog hazarda zaposlenih i osiguranika, koji najčešće nazivamo rizi-
kom prevare u osiguranju. Moguće su interne prevare u koje je uključen neko od za-
poslenih, prevare vezane za štete koje izvrše osiguranici i prevare od strane fizičkih ili
pravnih lica koja se bave poslovima koji su neposredno povezani sa osiguranjem (zastup-
nici, posrednici, utvrđivanje i procena rizika, i sl.).

Radi boljeg razumevanja i efikasnije primene Odluke o sistemu internih kontrola
i upravljanju rizicima u poslovanju društava za osiguranje („Sl.glasnik RS” br.12/07.),
Narodna banka Srbije je donela Smernicu br. 6 o sprečavanju, otkrivanju i uklanjanju
uzroka prevare u poslovima osiguranja.
Pod prevarom u osiguranju podrazumeva se činjenje ili nečinjenje s namerom
sticanja nepoštene ili protivzakonite koristi za učesnika u prevari ili treće lice.118
Osiguranik se može služiti neosnovanim odštetnim zahtevima, ili tražiti naknadu
štete čak i onda kada se nesrećni slučaj nije ni dogodio.
Samo prevare u 2004. godini su SAD u osiguranju imovine i nezgode, koštale oko
30 milijardi dolara, što je nateralo osiguravače da osnuju posebne sektore za borbu
protiv korupcije u osiguranju.
Prema proceni Evropske komisije osiguranja (CEA), minimalna cena prevara u
osiguranju u 25 zemalja EU 2005. godine je iznosila oko 8 milijardi evra, ili blizu
2% godišnje premije osiguranja, ali sudeći po godišnjim izveštajima nacionalnih
udruženja osiguravača, taj procenat je mnogo veći.
U okviru sprečavanja finansijskog kriminala, EU je dobila i posebno odeljenje za
bobu protiv prevara u ovoj oblasti.
Jedan od značajnijih instrumenata upravljanja osiguravajućim društvom je zato
i sprečavanje prevara, tim pre što ove i sve rizike operativnog kataktera osiguravač
snosi sam i u obavezi je da ih sam nadoknadi.
Zbog toga je, ne mali broj osiguravača u svojim organizacionim strukturama
osnovao i sektore za sprečavanje korupcije i prevara u osiguranju i oni predstavljaju
značajan instrument u upravljanju osiguravajućim društvom.
Bilo kakva aktivnost savremenog poslovanja, pa tako i osiguravača, je danas neza-
misliva bez upotrebe informacionih sistema.
Operativni rizik može nastati iz potencijalnog gubitka usled nedostataka u pouz-
danosti i integritetu informacionog sistema, kao i zbog neadekvatnog dizajniranog ili
implementiranog informacionog sistema ili zloupotrebe od strane klijenata.
Mogući su sledeći oblici operativnog rizika:
 rizici sigurnosti (pouzdanosti i integriteta sistema),
 rizici dizajniranja, implementacije i održavanja sistema,
 rizici zloupotrebe usluga od strane osiguranika.
Uzroci i posledice ovih rizika mogu da budu:
 tehničke greške koje uzrokuju nepravilnosti u radu sistema,
„Sl.glasnik RS” br.12/2007, Opšte odredbe – prvi stav.

 povreda tajnosti, celovitosti i dostupnosti podataka, programa i sistema,
 gubljenje podataka,
 nedovoljna obučenost korisnika sistema,
 razni oblici prevara i drugi oblici tzv. cyber kriminala.
S obzirom na značaj informacionih tehnologija i uticaj na:
 tehničku produktivnost,
 efkasnost kanala distribucije i prodaje,
 povećanje konkurentske sposobnosti osiguravača,
 tačnost, celovitost i transparentnost izveštavanja,
 donošenje ispravnih i pravovremenih poslovnih odluka,
 ovaj rizik se danas može razvrstati kao dominantan operativni rizik u
osiguravajućim društvima.
Upravljanje rizikom informacionih sistema nužno je da obezbedi:
 poverljivost informacija - mora se osigurati da su informacije dostupne
samo ovlašćenim osobama,
 integritet – mora se osigurati tačnost i kompletnost informacija i načina
njihove obrade i
 raspoloživost – mora se osigurati da je informacija raspoloživa kada je to
potrebno.
A podrazumeva:
 pristup implementaciji sistema za zaštitu koji odgovara organizacionoj kul-
turi,
 podrška uprave,
 efikasno prezentovanje prisutnih rizika upravi i zaposlenima,
 zaštitu od zaposlenih / pouzdanost osoblja,
 fizičku zaštitu i sigurnost okruženja,
 kontrolu pristupa,
 distribucija svih relevantnih dokumenata,
 sprovođenje odgovarajuće, kontinuirane obuke,
 razvoj i održavanje sistema i sl.

1.4 Rizik ročne i strukturne neusklađenosti imovine sa
obavezama
Ročna i strukturna neusklađenost imovine sa obavezama je direktna pretnja izla-
ganja osiguravača riziku likvidnosti.
Osiguravajuća društva sredstva prikupljena u fondove koriste na raznim finansi-
jskim tržištima. Samim tim izloženi su: kreditnom i tržišnom riziku.
Svoj portfolio hartija od vrednosti osiguravajuća društva formiraju na tržištu akci-
ja, obveznica i hipoteka. U cilju obezbeđenja tekuće likvidnosti ne retko na tržištu
novca, kupuju kratkoročne hartije od vrednosti – blagajničke (državne) i komerci-
jalne zapise.
Osiguravači koji se bave životnim i zdravstvenim osiguranjem mnogo više inve-
stiraju u obveznice preduzeća (korporacija) i hipoteke (većinom na komercijalnoj
imovini), nego što to čine osiguravači imovine i odgovornosti, a zbog dugoročne
prirode mnogih životnih osiguranja i obezbeđivanja rente.
Društva koja se bave imovinskim osiguranjem i osiguranjem od odgovornosti
mnogo više investiraju u opštinske obveznice koje su oslobođene poreza, zbog sma-
njenja poreza na dobit od investiranja, jer su u pitanju veći iznosi kapitala koji su
povezani sa nepokretnostima i odgovornošću. Relativno veće ulaganje u obične ak-
cije je takođe povezano sa porezima (jer su dividende na ove akcije u velikoj meri
izuzete iz poreza)119.
Izbor aktive takođe utiče na osetljivost osiguravača u odnosu na kamatni rizik, jer
se vrednost aktive smanjuje kada se kamate povećavaju. Naime, osiguravači mnogo
ulažu u dugoročne hartije od vrednosti sa utvrđenim prihodom čija vrednost opada
kada rastu kamate.
Ekonomska vrednost pasive osiguravača takođe opada sa rastom kamata, jer
sadašnja vrednost protoka novca za prodate ugovore opada i kada su drugi faktori
nepromenjeni. Međutim, pad vrednosti pasive za većinu osiguravača ne kompenzuje
u potpunosti pad vrednosti aktive, tako da vrednost ukupnog kapitala opada sa ras-
tom kamate.
Osiguravači mogu da smanje svoju izloženost riziku kamatne stope ulaganjem u
kratkoročne hartije od vrednosti sa utvrđenim prihodom, koji su manje osetljivi na
promene vrednosti kamata. Ova strategija može da omogući da se dati nivo rizika od
nesolventnosti održi i sa manjim kapitalom. Međutim, ovo u proseku smanjuje dobit
od investiranja, jer dugoročne hartije od vrednosti sa fiksnim prihodom daju veću
dobit od kratkoročnih investicija. Veliki broj osiguravača smanjije svoj rizik kamata
putem hedžinga sa različitim finansijskim derivatima čija se vrednost povećava sa
rastom kamata. Međutim, osiguravači ne premošćuju ovaj problem uvek u celosti sa
hedžingom, jer ova operacija uključuje i troškove transakcija koji mogu da smanje
očekivanu dobit.
119 S. Harrington and G. Neihaus, Risk Management and Insurance, Second Edition. Mc Graw Hill,
International edition, 2003

Dakle, sve navedene rizike kojima je izloženo osiguravajuće društvo u svom poslo-
vanju treba posmatrati pojedinačno u okviru celovitog portfelja rizika. Takođe je po-
trebno analizirati i međusobne uticaje i korelacije prisutnih rizika u osiguravajućem
društvu. Pored toga, zahteva se i sagledavanje načina i mogućnosti njihovog neutrali-
sanja, kao i mogućnosti njihove međusobne kompenzacije. Pri tim pristupima ne tre-
ba razmatrati ukupnu izloženost društva kroz jednostavno zbrajanje tih pojedinačnih
rizika. Jedan od najefikasnijih načina za kontrolu ovih rizika, bez obzira na njihovo
poreklo, je razvoj integrisanog sistema upravljanja rizikom, kojim se može značajno
smanjiti ukupan nivo rizika kojim se suočava osiguravajuće društvo.
Integralnim upravljanjem rizikom kao poslovnim modelom, osiguravajuća društva
obezbeđuju: blagovremenu identifikaciju rizika na svim nivoima i u svim segmenti-
ma svog poslovanja, celovitu analizu stvarnog stanja, identifikaciju propusta i infor-
macije koje bi omogućile rukovodstvu firme da donosi odluke o svojim aktivnostima.
Međutim, treba uvek imati u vidu da se nijednim pristupom, pa ni integralnim upra-
vljanjem rizikom, ne mogu u potpunosti eliminisati sve opasnosti koje su prisutne,
a posebno ljudski faktor, kako u samoj proceni i analizi svih rizika, tako i kao izvor
rizika, zatim katastrofalne štete kao posledice prirodnih dešavanja, terorizam i sl.
1.5 Rizik deponovanja i ulaganja sredstava

Funkcija ulaganja je od ekstremne važnosti u svim operacijama osiguravajućih
kompanija. Pošto se premije plaćaju unapred, one se mogu investirati sve do mo-
menta kada je potrebno izvršiti isplatu odštetnog zahteva i troškova.
U toku 2004. god. sve polise životnog osiguranja prodatih u SAD iznosile su 4,3
triliona dolara. Fondovi koji stoje na raspolaganju za ulagače su primarno izvedeni iz
dohotka od premije, zarada od investicija i dospelih investicija koje se mogu reinve-
stirati. Osiguravači života svoja sredstva dele na dva konta. Sredstva na opštem kontu
služe za ugovorne obaveze za isplate garantovanih suma osiguranja kao što su to
nadoknade u slučaju smrti. Odvojeni konto služi za pokriće obaveza za promenljiva
životna osiguranja, promenljive anuitete i nadoknade za privatne penzije.
Zakonski propisi obično određuju visinu sredstava na opštem kontu. Zbog
dugoročne prirode životnog osiguranja, većina sredstata se investira u obveznice,
hipoteke i nekretnine, a samo mali deo u akcije. Nasuprot tome, zakonodavstvo je
manje restriktivno u pogledu ulaganja sredstava koja se nalaze na odvojenom kontu
pa se veći deo osvh sredstava (u SAD u toku 2004, 80%) investira u akcije.
Investiranje sredstava od premija životnog osiguranja ima važan ekonomski i
socijalni uticaj na naciju iz više razloga. Prvo, osiguranja su dugoročna i obaveze
osiguravača pokrivaju duge vremenske periode, od 50 do 60 godina. Zato je ovde pri-
marna bezbednost sredstava, i zato se veći deo investira u obliku obveznica. Drugo,
prihod od ulaganja je izuzetno važan u cilju smanjenja troškova osiguranja za vlas-
nike polise, jer se premije ulažu i zarađuju kamatu. Na kraju, ova sredstva su takođe

važan izvor osnovnog kapitala koji se ulaže u privredu zemlje, jer se ovi fondovi in-
vestiraju u izgradnju trgovačkih i poslovnih centara i u stambenu izgradnju, bolnice,
nova postrojenja i druge privrede poduhvate od opšte važnosti za društvo.
U toku 2004. godine osiguravači imovine i odgovornosti su sredstva prikupljena
od premija, koja su iznosila 1,06 triliona dolara, većinom ulagali u hartije od vrednosti
koje mogu brzo da se prodaju u cilju isplate odštete ukoliko dođe do velike katastrofe.
Ovo su uglavnom visoko kvalitetne akcije i obveznice, a ovde se uglavnom izbegava
ulaganje u nekretnine.
Nasuprot životnom osiguranju, imovinska osiguranja su, opšte uzevši, kratko-
ročna. Period važenja polise je godinu dana, ili manje i obično se odštetni zahtevi
ovde brzo poravnjavaju. Takođe, nasuprot životnom osiguranju gde je uglavnom
fiksna suma osiguranja, isplate za odštete kod imovinskog osiguranja variraju u za-
visnosti od toga da li su štete katastrofalne ili ne, zatim od inflacije, medicinskih
troškova, cene konstrukcija, troškova za popravku vozila, ekonomskih uslova i pro-
cena samog društva.
Pored toga, prihod od investicija je veoma važan u cilju nadoknade nepovoljno
sklopljenih ugovora o osiguranju. Investicije kapitala i viškova sredstava zajedno sa
fondovima odvojenim za rezerve za štete i nezarađene premije, stvaraju zarade od in-
vestiranja koje obično omogućavaju osiguravaču da nastavi sa osiguravanjima uprkos
mogućem deficitu.
1.6 Pravni rizik

Pravni rizik je mogućnost nastanka negativnih efekata na finansijski rezultat ili
kapital usled kazni i sankcija proisteklih iz sudskih sporova po osnovu neispunjavanja
ugovornih i zakonskih obaveza kao i usled kazni i sankcija izrečenih od strane regu-
latornog tela, odnosno nepoštovanja ili nepridržavanja pravila poslovanja (regulativa,
interna pravila i procedure, etički kodeks i sl.).
1.7 Reputacioni rizik

Reputacioni rizik je mogućnosti nastanka negativnih efekata na finansijski rezultat
i kapital osiguravajućeg društva usled stvaranja negativnih mišljenja javnosti koje utiču
na tržišno pozicioniranje društva.
U cilju očuvanja integriteta i profesionalne reputacije koju osiguravajuće društvo
ima u svom okruženju, organi društva i svi zaposleni treba da:
1. poštuju zakone, propise, procedure i standarde na tržištu na kojem posluju
2. prihvate i poštuju zahteve poslovne politike društva.
Reputaciona šteta može da košta daleko više nego što je (direktan) finansijski gubi-
tak, jer povlači gubitak neostvarivanja novog ili budućeg posla ili proizvoda, u smislu
poverenja postojećih klijenata u integritet društva.

Mogući su sledeći rizici:
 Rizik da društvo ne ostvaruje ili prekoračuje propisane uslove, odnosno
postoji mogućnost da ih neće ostvariti ili će ih prekoračiti.
 Rizik da društvo u skladu s propisima i svojim internim aktima, ne klasi-
fikuje bilansnu aktivu i vanbilansne stavke i/ili ne formira rezerve za pro-
cenjene gubitke koji mogu nastati po osnovu bilansne aktive i vanbilansnih
stavki.
 Rizici u smislu poštovanja Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu.
 Rizici u smislu poštovanja poreske regulative.
 Rizik da društvo rezerve za procenjene gubitke nije obračunala u skladu sa
regulatornim kriterijumima i internim aktima društva.
 Rizik da struktura pasive društva nije zadovoljavajuća.
 Rizici u smislu ročne i strukturne usklađenosti imovine sa obavezama.
 Rizik da obaveze društva imaju tendenciju rasta zbog novih zaduživanja ili
ugovorene promenljive kamatne stope, zbog ugovorene valutne klauzule ili
nepovoljnih međuvalutnih odnosa, ili iz drugih razloga.
 Rizik da kamatni i drugi rashodi društva imaju tendenciju rasta.
 Rizik da ugovori društva zaključeni s osiguranicima sadrže pravne ne-
dostatke ili nejasnoće.
 Rizik da instrumenti obezbeđenja društva za odobrene i potencijalne plas-
mane nisu konstituisani na propisan način i sl.
Očigledno je da na reputacioni rizik imaju uticaj svi napred pomenuti rizici, što
je i prikazano na slici IV-5:
Slika IV – 5.

Za minimiziranje nastanka reputacionog rizika veliku obavezu i odgovornost ima
menadžment društva koji je obavezan da obezbedi potpunu usklađenost poslovanja,
kroz efikasnu organizaciju rada, strateško planiranje, obezbeđenje svih resursa –
materijalnih i ljudskih, obezbeđenje tehnološkog procesa kroz izradu odgovarajućih
procedura, uputstava i kontrole poslovanja u svim fazama rada.
2. UPRAVLJANJE RIZICIMA U ZAKONU O OSIGURANJU

REPUBLIKE SRBIJE
Svaka država, pa i naša, zakonskim rešenjima definiše minimalne uslove na polju

upravljanja rizicima, tako da je u članu 125. Zakona o osiguranju RS („Sl.glasnik RS”
br. 55/2004, 70/2004. i ispravke 61/2005.) navedeno:
Društvo za osiguranje postupa u skladu sa pravilima o upravljanju rizikom ako u
svom poslovanju obezbeđuje:
1. saosiguranje i reosiguranje viškova rizika iznad maksimalnog samopri-
držaja, u skladu sa članom 15. Zakona, koji obavezuje društvo za osigu-
ranje da prema iznosu ugovorom preuzetih rizika pravilno utvrdi mak-
simalni samopridržaj, zadrži deo rizika koji je ispod samopridržaja u
sopstvenom pokriću, a da obaveze iz ugovora iznad samopridržaja reo-
sigura kod društva za reosiguranje;
2. plaćanje šteta, ugovorenih suma osiguranja i izvršavanje drugih obaveza iz
osnova osiguranja, u skladu sa čl. 21. i 22. Zakona, koji obavezuje društvo
za osiguranje i druga lica koja su neposredno povezana sa poslovima osigu-
ranja da u svom radu primenjuju i druge zakone, kao i pravila struke osigu-
ranja, dobrih poslovnih običaja, i poslovne etike;
3. osnovni kapital najmanje u visini propisanoj članom 28. Zakona, koji za
pojedine vrste osiguranja iznosi:
Osnovni kapital (u evrima)
1) životna osiguranja
(1) životna osiguranja, osim dobrovoljnog penzijskog osiguranja 2.000.000
(2) dobrovoljno penzijsko osiguranje 3.000.000
(3) sve vrste životnih osiguranja 4.000.000
2) neživotna osiguranja:
(1) osiguranje od nezgode i dobrovoljno zdravstveno osiguranje 1.000.000
(2) osiguranje motornih vozila-kasko, šinskih vozila-kasko i obavezno
osiguranje od odgovornosti u saobraćaju
2.500.000
(3) ostala osiguranja imovine, ostala osiguranja od odgovornosti i
druge vrste neživotnih osiguranja
2.000.000
(4) sve vrste neživotnih osiguranja 4.500.000
3) reosiguranje 4.500.000

Pored toga utvrđena je i obaveza da je društvo za osiguranje dužno da u
svom poslovanju obezbedi da osnovni kapital društva uvek bude u visini
koja nije manja od navedenih iznosa.
4. tehničke rezerve, u skladu sa članom 107. Zakona, koji propisuje da je
društvo za osiguranje dužno da na kraju obračunskog perioda utvrdi
tehničke rezerve za pokriće obaveza i obavljanja poslova osiguranja. Društvo
koje se bavi životnim osiguranjima utvrđuje rezerve za: prenosne premije,
rezervisane štete, učešće u dobiti i matematičku rezervu, Društvo koje se
bavi neživotnim osiguranjima utvrđuje tehničke rezerve za: prenosne pre-
mije, rezervisane štete i izravnavanje rizika. Ove tehničke rezerve obrazuju
se korišćenjem načela aktuarske matematike, odgovarajućih statističkih po-
dataka, pravila struke osiguranja, kao i kriterijuma i načina obračunavanja
koje propisuje Narodna banka Srbije.
5. likvidnost društva, u skladu sa članom 113. Zakona, koji obavezuje društvo
za osiguranje da obezbedi likvidnost uz blagovremenu isplatu šteta i drugih
obaveza društva, kao i da obezbedi sigurnost ulaganja i deponovanja slo-
bodnih sredstava.
6. deponovanje i ulaganje sredstava tehničkih rezervi, u skladu sa čl. 114. i 115.
Zakona, kojima se reguliše oblik ulaganja i plasmana, a odlukom Narodne
banke Srbije i procentualni iznosi za pojedine oblike ulaganja i plasmana.
7. garantnu rezervu, u skladu sa članom 116. Zakona, koji reguliše da garant-
nu rezervu društva za osiguranje čini: osnovni kapital; rezerve iz dobiti i
rezerve utvrđene aktima društva; neraspoređena dobit iz ranijih godina
do 50%; deo neraspoređene dobiti tekuće godine do 50%, pod uslovom da
utvrđeni iznos ne prelazi prosečnu vrednost neto dobiti ostvarene u pos-
lednje tri godine i da ne prelazi 25% od garantne rezerve, kao i revalori-
zacione rezerve. Ostavljena je mogućnost da Narodna banka Srbije može
propisivati i druge oblike sredstava koja čine garantnu rezervu, kao i iznos
učešća tih sredstava u garantnoj rezervi. Rezerve iz dobiti, rezerve utvrđene
aktima društva i revalorizacione rezerve ne mogu činitii više od 20% ga-
rantne rezerve. Takođe je propisano da se garantne rezerve umanjuju za
otkupljene sopstvene akcije, gubitak iz ranijih godina i gubitak iz tekuće
godine. Ukupan iznos garantne rezerve ne može biti manji od iznosa os-
novnog kapitala.
8. deponovanje i ulaganje sredstava garantne rezerve, u skladu sa članom 118.
Zakona, kojima se reguliše oblik ulaganja i plasmana, a odlukom Narodne
banke Srbije i procentualni iznosi za pojedine oblike ulaganja i plasmana.
9. marginu solventnosti, u skladu sa čl. 120. i 122. ovog Zakona, koja kod
društava za osiguranje odgovara ukupnoj aktivi umanjenoj za nematerijalna
ulaganja, aktivna vremenska razgraničenja, gubitak, obeveze (uključujući
matematičku rezervu osiguranja života) i za prenosne pozicije (prenosne

premije i rezervisane štete). Margina solventnosti se izračunava odvojeno
za životna i odvojeno za neživotna osiguranja, što je regulisano posebnom
odlukom Narodne banke Srbije. Za prvu godinu osiguranja, marginu sol-
ventnosti društvo izračunava primenom premijske stope.
10. druge aktivnosti radi ispunjenja obaveza iz tač. 1) - 9) ovog člana, kao i
drugih obaveza propisanih ovim zakonom koje se odnose na upravljanje
rizikom.
U poglavlju „XII – Kaznene odredbe” Zakona o osiguranju predviđene su sankcije
za ne pridržavanje zakonom propisanih obaveza na polju upravljanja rizicima.
Tako npr. članom 223. ovlašćeni aktuar ili ovlašćeni revizor, koji protivno odred-
bama ovog Zakona, sačini lažno mišljenje, odnosno izveštaj, kazniće se za krivično
delo kaznom zatvora od jedne do tri godine, a članom 224, odgovorno lice u društvu
za osiguranje, društvu za posredovanje u osiguranju, društvu za zastupanje u osigu-
ranju, agenciji za pružanje drugih usluga u osiguranju, preduzeću ili drugom pravnom
licu koje ima posebno organizovan deo za pružanje drugih usluga u osiguranju, kao
i kod zastupnika u osiguranju koje prilikom utvrđivanja i procene rizika i šteta sačini
lažne procene i izjave, kazniće se za krivično delo novčanom kaznom ili kaznom
zatvora do tri godine.
Kako je u društvima u tranziciji prisutna nestabilnost i neizvesnost kretanja i
događanja na finansijskom tržištu, Zakon o osiguranju je propisao, a državno nad-
zorno telo redovno kontroliše primenu propisanih obaveza i pravila koja se odnose
na plasman sredstava i ulaganja. Članom 114. i 115. Zakona regulisano je ograničenje
pojedinih deponovanja i ulaganja sredstva tehničkih rezervi i to na sledeći način:
Sredstva tehničkih rezervi mogu se deponovati i ulagati u:
1. hartije od vrednosti izdate od strane države, centralne banke, međunarodnih
finansijskih organizacija, odnosno u hartije od vrednosti za koje garantuje
neki od navedenih subjekata;
2. obveznice, odnosno druge dužničke hartije od vrednosti kojima se trguje
na organizovanom tržištu hartija od vrednosti u zemlji;
3. obveznice, odnosno druge dužničke hartije od vrednosti kojima se ne trguje
na organizovanom tržištu hartija od vrednosti, čiji je izdavalac pravno lice
sa sedištem u zemlji;
4. akcije kojima se trguje na organizovanom tržištu hartija od vrednosti u
zemlji;
5. akcije kojima se ne trguje na organizovanom tržištu hartija od vrednosti,
ako je njihov izdavalac domaće pravno lice i ako su izdate kao hartije od
vrednosti u skladu sa zakonom kojim se uređuje tržište hartija od vred-
nosti;
6. deponovanja i ulaganja kod banaka sa sedištem u zemlji;

7. nepokretnosti i druga stvarna prava na nepokretnostima, ako su upisane
u zemljišne, odnosno druge javne knjige, ako donose prinos, odnosno ako
je u vezi sa njima moguće očekivati prinos i ako je njihova kupovna cena
određena na osnovu procene ovlašćenog procenjivača.
Sredstva tehničkih rezervi mogu se držati u gotovini u blagajni i na računima
kod banke. Izuzetno od st. 1. i 2. ovog člana, Narodna banka Srbije može propisati i
druge vrste deponovanja i ulaganja koja su, s obzirom na sigurnost, prinos i utrživost,
odgovarajuća za deponovanje i ulaganje.
Član 116. Zakona obavezuje društva za osiguranja da imaju trajno obezbeđenu
garantnu rezervu, koju čine:
1. osnovni kapital;
2. rezerve iz dobiti i rezerve utvrđene aktima društva;
3. neraspoređena dobit iz ranijih godina, do 50%;
4. deo neraspoređene dobiti tekuće godine, do 50%, pod uslovom da utvrđeni
iznos ne prelazi prosečnu vrednost neto dobiti ostvarene u poslednje tri
godine i da ne prelazi 25% od garantne rezerve;
5. revalorizacione rezerve.
Narodna banka Srbije može propisati i druge oblike sredstava koja čine garantnu
rezervu, kao i iznos učešća tih sredstava u garantnoj rezervi.
Rezerve iz dobiti i rezerve utvrđene aktima društva, kao i revalorizacione rezerve
ne mogu činiti više od 20% garantne rezerve.
Garantna rezerva umanjuje se za otkupljene sopstvene akcije, gubitak iz ranijih
godina i gubitak iz tekuće godine.
Ukupan iznos garantne rezerve ne može biti manji od iznosa propisanog u članu
28. ovog zakona.
Zakon je predvidio da se sredstva društva za osiguranje deponuju i ulažu u Re-
publici, a u inostranstvu u visini do 20% iznosa osnovnog kapitala, uz prethodnu
saglasnost Narodne banke Srbije.
Članom 122. Zakona propisano je da je Društvo za osiguranje dužno je da u svom
poslovanju obezbedi da margina solventnosti uvek bude u visini utvrđenoj na način
koji propiše Narodna banka Srbije, a član 123. Zakona utvrđuje da visina garantne
rezerve Društva za osiguranje uvek mora biti veća od izračunate margine solvent-
nosti.
Garantna rezerva društva za osiguranje uvek mora biti veća od izračunate mar-
gine solventnosti.
Ako garantna rezerva društva za osiguranje ne dostiže izračunatu marginu sol-
ventnosti, društvo je dužno da u roku od 30 dana od dana utvrđivanja neusklađenosti
garantne rezerve i margine solventnosti donese program mera za usklađivanje ga-
rantne rezerve i margine solventnosti i dostavi ga Narodnoj banci Srbije.

Društvo za osiguranje izračunava marginu solventnosti odvojeno za životna,
odvojeno za neživotna osiguranja.
Margina solventnosti se definiše kao minimalan iznos kapitala kojim osiguravajuće
društvo trajno raspolaže i koji obezbeđuje da bi bilo sposobno da ispuni svoje obaveze
po zaključenim ugovorima o osiguranju u bilo koje vreme i pod objektivnim okol-
nostima.
3. SOLVENTNOST II
Da bi Društva za osiguranje trajno obezbedila uslove da sve štete, bez obzira na

njihov broj i iznos nadoknade osiguranicima, izvršavaju sve finansijske obaveze pre-
ma državi i pokriju sve troškove i obaveze iz poslovanja, regulatorni organi EU se
bave pitanjima harmonizacije nadzora solventnosti društava za osiguranje i reosigu-
ranje kroz novi okvir regulacije solventnosti, tzv. solventnosti II društava.
Prethodnim direktavama EU kojima je propisana obaveza da osiguravajuća
društva trajno održavaju marginu solventnosti kao minimalni iznos kapitala za
pokrivanje nastupanja nepredviđenih događaja nije se polazilo od specifičnosti
samih osiguravača.
Danas se u EU intenzivno radi na donošenju nove regulative solventnosti koja
bi polazila i od specifičnosti svakog osiguravača, a sa ciljem da se postigne bolja
povezanost između zahtevanog kapitala i tržišne pozicije osiguravajuće kompanije,
efikasnija zaštita osiguranika i akcionara osiguravajuće kompanije, kao i veći stepen
harmonizacije u okviru jedinstvenog tržišta osiguranja.
Imajući u vidu karakteristike delatnosti osiguranja i aktuelne propise EU kojima
se vrši regulacija u ovoj oblasti, solventnost osiguravajućih društava je uslovljena:
 tehničkim rezervama koje moraju biti formirane metodom realne procene
– tzv „najbolja procena” tako da njihov iznos bude dovoljan za pokriće
obaveza osiguravača;
 minimalnim garantnim fondom koji predstavlja granicu ispod koga kapital
osiguravača ne sme da padne;
 marginom solventnosti, kao minimalnim obimom kapitala za slučaj
neočekivano visokih obaveza za štete.
Osnovni preduslov da Društva za osiguranje obezbede solventnost je da moraju
adekvatno da upravljaju svojim kapitalom i rizicima.
EU direktive su usvojene 2002. godine i postavljeni temelji za solventnost I, sa
obavezom računovodstvene primene od 2004. godine. U našem Zakonu obezbeđenje
solventnosti I je iskazano kroz izračunavanje margine solventnosti i obaveze da vi-
sina garantne rezerve uvek bude veća od margine solventnosti.

Izračunavanje margine solventnosti je realativno jednostavno i obezbeđuje kom-
paraciju među Društvima za osiguranje.
Međutim, kako margina solventnosti društva za osiguranje odgovara ukupnoj ak-
tivi umanjenoj za nematerijalna ulaganja, aktivna vremenska razgraničenja, gubitak,
obaveze (uključujući matematičku rezervu osiguranja života) i za prenosne pozicije
(prenosne premije i rezervisane štete), očigledno je da ona nije, ili je u maloj meri ba-
zirana na riziku.
U poslednjim godinama je nauka o upravljanju rizicima značajno uznapredovala
i na tržištu osiguranja, pa je sve veći broj društava koji se bave na sofisticiran način
integralnim sistemima upravljanja rizikom koji im omogućava ne samo adekvatno
definisanje potrebnog kapitala, već i postavljanje adekvatne organizacije i upravljačkih
struktura koje su sposobne da identifikuju rizike, mere ih i njima uspešno upravljaju.
Kako je u EU industrija osiguranja druga po značaju u finansijskoj uslužnoj indus-
triji, negativne promene u industriji osiguranja imaju značajan uticaj na ukupnu finan-
sijsku stabilnost.
Zbog toga se i došlo do potrebe za novim okvirima regulacije solventnosti - Sol-
ventnosti II koja je bazirana na sveobuhvatnom okviru za upravljanje rizicima kroz
identifikaciju i ocenjivanje rizika, merenje rizika i upravljanje sa rizicima, tržišnom
vrednovanju sredstava i obaveza, korporativnom upravljanju u vlastitim i zavisnim
društvima, dokumentovanju procesa i tržišnoj disciplini kroz izveštavanje i saopštenja
– obelodanjivanje i razotkrivanje netržišnog ponašanja. Integrisanom pristupu za
rezerve osiguranja i zahteva u pogledu veličine kapitala, kapitalnih zahteva definisanih
totalnim upravljanjem kvalitetom kroz standardizaciju i razvoje internih modela za
priznavanje i nagrađivanje diverzifikacije i umanjivanja rizika.
Ciljevi za utvrđivanje novih okvira regulacije solventnosti su da se na prvom mestu
zaštite osiguranici od rizika bankrotstva bilo kog osiguravajućeg društva i drugo, da se
ustanovi i uvede podesniji sistem solventnosti u odnosu na stvarne rizike osiguravajućeg
društva.
Obezebeđenje Solventnosti II predstavlja potpuno drugačiji pristup od onoga koji je
važio kod Solventnosti I. Vodeći princip Solventnosti II je da zahtevi u pogledu kapitala
trebaju biti bazirani na procenama rizika koji su inherentni poslovanju osiguravajućih
i reosiguravajućih društava, približavajući industriju osiguranja metodama koje su već
primenjene u bankarstvu.120
Kako nesolventnost osiguravajućih društava uzrokuju: akumulacija velikih gu-
bitaka (šteta), potcenjivanje rizika (niske i neodgovarajuće premije), neažurnost u
likvidaciji i isplati šteta, neadekvatne procene rizika i programi reosiguranja, nekom-
petentan menadžment, prevare i krađe i sl., osnovne principe solventnosti II činiće
karakteristična struktura koja se bazira na tri stuba (slika IV – 6), slično kao kod Besel
II, okvira za regulaciju solventnosti kod banaka. 121
120 Mr. sc. Vladimir Njegomir, Novi režim supervizije solventnosti u EU – Solvency II, Časopis „Osigu-
ranje”, br.3, Zagreb, 2007
121 Solvency II, Ernst & Young, New York, 2006, str.5

Slika IV – 6. Struktura tri stuba Solventnosti II
Stub I obuhvata četiri elementa.

Objašnjava kako treba da se izračuna tehnička rezerva. Postoje dve mogućnosti za
ovo i to je ili procena jedne po jedne polise, a ne celog portfelja i izračunavanje margine
rizika za svaku poslovnu liniju.
Daje minimalni potrebni kapital (MCR), kao onaj kapital koji reflektuje nivo kapi-
tala ispod koga operacije garantovanja osiguranja predstavljaju neprihvatljivi rizik za
vlasnike polise. Kada raspoloživi kapital za garantovanje osiguranja padne ispod MCR
to predstavlja signal za aktivnost nadzornog organa.
Treći elemenat ovog stuba je kapital potreban za održavanje solventnosti (SCR) i
ovaj kapital treba da bude dovoljan da obezbedi osiguravaču da absorbuje nepredviđene
štete, a vlasnicima polisa da obezbedi željeni nivo zaštite. Osiguravači imaju opciju da
izračunaju SCR koji mora da uzme u obzir sve materijalne rizike i one koji se mogu
kvantifikovati korišćenjem standardne formule ili internog modela (delimično ili u ce-
lini). Korišćenjem internih modela osiguravajuće kompanije mogu da po svojoj meri
utvrđuju potrebni kapital u odnosu na specifični profil njihovih rizika.
Četvrti elemenat stuba I odnosi se na propise za upravljanje investiranjem. Ovo se
fokusira na podobnost sredstava i na visok nivo upravljanja aktivom i pasivom (Asset
and Liability Management – ALM), granicu investiranja i koncentraciju i ravnotežu
između ovih stavki kao i na finansijske resurse izračunate za tehničke rezerve, SCR i
MCR.

Slika IV – 7. Osnovni princip Solventnosti122
Stub II se odnosi na korporativno rukovođenje, pravila za upravljanje investici-

jama i upravljanje aktivom i pasivom, kao i na proces kontrolnog nadzora (Supervi-
sory review process – SRP).
Korporativno rukovođenje u okviru Solventnosti II fokusira se na procese uprav-
ljanja rizikom i na interne kontrolne funkcije.
Drugi zahtevi odnose se na „podesno i odgovarajuće” osoblje, strategije rizika,
izveštavanje o riziku, odgovornosti, nezavisnost funkcija i politike i procedure up-
ravljanja rizikom.
Jedna od važnih karakteristika Stuba II je moć supervizora da zahteva dodatni
kapital, što je rezultat takozvanog podešavanja kapitala potrebnog za održavanje sol-
ventnosti, kao i preduzimanje mera za smanjenje rizika.
Stub III kompletira sistem sa nizom potrebnih izveštaja/obelodanjivanja. Su-
protno od Bazela II, koji samo zahteva tržišne izveštaje, Solventnost II ustanovlja-
va propise kako za izveštavanje nadzornih organa tako i za javno izveštavanje. Od
osiguravajućih kompanija će se zahtevati da u svojim godišnjim izveštajima obuhvate
izveštavanje o riziku i o njegovom upravljanju. Za investitore i agencije za rangiranje
ove informacije su korisne za određivanje kreditne sposobnosti, pa će cene akcija i
122 Lidija Jauković, Vladimir Kašćelan: Nova regulativa solventnosti osiguravajućih kompanija u EU –
Projekat SOLVENTNOST II – MONTENEGRIN JOURNAL OF ECONOMICS NO 5, 2007

kreditna sposobnost osiguravajućih kompanija da u mnogo većoj meri nego ikada
pre zavisi od profila rizika i stoga će u najboljem interesu osiguravajućih kompani-
ja biti da jasno prikažu svoje načine upravljanja rizikom. Na slici IV-7 prikazani su
grafički osnovni principi solventnosti.

1. Navedite osnovne rizike u poslovanju društava za osiguranje.
2. Šta je rizik osiguranja?
3. Objasnite tržišni rizik društava za osiguranje.
4. Operativni rizici društava za osiguranje.
5. Rizik ročne i strukturne neusklađenosti imovine sa obavezama.
6. Rizik deponovanja i ulaganja sredstava.
7. Objasnite pravni i reputacioni rizik društava za osiguranje.
8. Komentarišite rešenja upravljanja rizikom u Zakonu o osiguranju Repub-
like Srbije.
9. Šta predstavlja solventnost II?
Izvori korišćeni u četvrtom poglavlju:

1. Zakon o osiguranju RS („Sl.glasnik RS” br. 55/2004, 70/2004. i ispravke
61/2005.)
2. Marijana Ćurak, Drago Jakovčević, „Osiguranje i rizici” , RRIF plus, Zagreb,
2007.
3. „Odluka o sistemu internih kontrola i upravljanju rizicima u poslovanju
društava za osiguranje” - „Sl.glasnik RS” br.12/2007
4. „Smernica br.3” - NBS Nadzor nad obavljanjem delatnosti osiguranja
5. Janez Komelj, Jošt Dolničar, „Izazovi i mogućnosti u osiguranju sa na-
glaskom na Solventnost II” , 18. Susret osiguravača i reosiguravača, SoRS
Sarajevo, juni, 2007
6. Mr. sc. Vladimir Njegomir, Novi režim supervizije solventnosti u EU – Sol-
vency II, Časopis „Osiguranje”, br.3, Zagreb, 2007

7. Lidija Jauković, Vladimir Kašćelan: Nova regulativa solventnosti osigu-
ravajućih kompanija u EU – Projekat SOLVENTNOST II – MONTENE-
GRIN JOURNAL OF ECONOMICS NO 5, 2007
8. Solvency II, Ernst & Young, New York, 2006, str.5
9. S. Harrington and G. Neihaus, Risk Management and Insurance, Second
Edition. Mc Graw Hill, International edition, 2003
10. On Solvency, Solvency Assessments and Actuarial Issuses, 2000.

V
O
E
D
ANALIZA RIZIKA I METODE
ZA NJIHOVU PROCENU
analiza rizika i metode za njihovU ProcenU 189

Da bi moglo da se efikasno upravlja nekim rizikom potrebno je da se prvo izvrši
njegova analiza, identifikacija i procena. Do danas su u tom cilju razvijene brojne
metode koje se svakim danom sve više i više usavršavaju.
Savremena industrija osiguranja pokriva veliki opseg rizika, čiji se broj i razno-
likost povećava iz dana u dan. Da bi se svi ovi rizici kvantificirali i da bi se mogao
sagledati agregatni obim rizika kojem je neko osiguravajuće društvo izloženo, pristu-
pilo se modeliranju različitih tipova rizika, što je posebno omogućeno razvojem
savremene informacione tehnologije i potrebom da se rizici koji se osiguravaju pro-
cenjuju naučnim metodama.
1. METODE ZA ANALIZU, IDENTIFIKACIJU I PROCENU

RIZIKA
Kako je to već napred navedeno postoje mnogobrojne metoda za identifikaciju

i procenu rizika. Ovde ćemo navesti one metode koje su se pokazale najbolje i koje
mogu imati široku primenu i to:
 PHA – Preliminarna analiza opasnosti
 Metoda brzog rangiranja rizika
 HAZOP – Studija opasnosti od materijala i tehnološkog procesa
 Stablo otkaza i stablo događaja
 HAZAN – Analiza opasnosti
 FMEA - Analiza grešaka/otkaza i njihovih uticaja
 Metode upravljanja održavanjem na bazi rizika
 Metoda za analizu i procenu rizika i opasnosti koji mogu izazvati neželjene
događaje u nekoj zajednici
 Metoda procene rizika na radu
 Fazi logika
Analiza rizika i metode za njihovu procenu 191

1.1 PHA – Preliminarna analiza opasnosti
Preliminarna analiza opasnosti je metoda koja se mnogo koristi u SAD, a njen

cilj je identifikacija mogućih nesrećnih slučajeva u datoj instalaciji – postrojenju123.
Suština ove metode je da se vrši stručna analiza redosleda događaja koji mogu da po-
tencijalnu opasnost pretvore u nesrećni slučaj, zatim se ovi nesrećni slučajevi vezuju
za date klase opasnosti i na kraju se razmatraju mere koje se mogu preduzeti da bi se
eliminisale date opasnosti. Klase opasnosti koje se koriste u ovoj analizi su:
- Katastrofalne posledice: jedan ili više smtrnih slučajeva i

Klasa opasnosti I
totalna šteta na postrojenju
- Kritične posledice: ozbiljne povrede, šteta na postrojenju i

Klasa opasnosti II
totalni prekid proizvodnje.
- Marginalne posledice – manje povrede i štete na

Klasa opasnosti III
postrojenju uz umerenu smanjenost proizvodnje.
- Zanemarljive posledice: nema povrede niti štete na

Klasa opasnosti IV
ostrojenju.
Preliminarna analiza opasnosti se obično prikazuje u obliku tabela i jedan primer

takve tabele dat je na slici V-1.
Slika V – 1. Tabelarni prikaz preliminarne analize opasnosti
123 J.D. Andrews and T R Moss, Pouzdanost i ocena rizika, Professional Engineering Publishing Limited,
London and Bury St Edmunds, UK

1.2 Metoda brzog rangiranja rizika
Ova metoda se koristi za identifikaciju i rangiranje opasnosti na postojećem hemi-

jskom postrojenju, a da bi se brzo otkrila mesta na kojima postoji značajan rizik.
Metoda brzog rangiranja rizika obuhvata sledeće korake:
 Kategorizaciju neočekivanih događaja po intenzitetu posledica, počevši od
malih posledica pa sve do nejvećih (smrtni slučajevi, prekid rada postrojenje
i sl.), uz datu predviđenu frekvenciju.
 Utvrđivanje verovatnog uzroka neočekivanog događaja i procenjivanje nje-
gove moguće frekvencije.
 Upoređivanje procenjene sa predviđenom frekvencijom.
 Kategorizacija neočekivanih događaja vrši se na sledeći način:
 Odredi se predviđena frekvencija (postavi se recimo 1/1 godina, 1/10
godina, 1/100 godina, 1/1000 godina) i svakoj predviđenoj frekvenciji se
dodeljuje neka kategorija (recimo od I do IV).
 Kategorija I ima najmanje posledice i događa se svake godina, kategorija II
malo veće posledice i događa se svake 10 godina, itd.
 Posledice svake kategorije se opišu rečima, kao na primer, za kategoriju III
koja se dešava svakih 100 godina dolazi do štete na delu postrojenja, poslo-
vanje trpi kraći zastoj, moguće su povrede radnika i po neki smrtni slučaj.
Takođe se novčano proceni i moguća visina štete
Kada se izvrši procena moguće frekvencije ona se onda upoređuje sa predvi-
đenom i to na sledeći način:
 Ako je procenjena frekvencija veća od predviđene, tada se smatra da taj
događaj mora detaljnije da se prouči, daje mu se najveći prioritet (A) i mora
da se izradi posebna studija za taj događaj.
 Ako je procenjena frekvencija u okviru predviđene, onda se tom događaju
daje niži prioritet (B ili C). Naime, i za taj događaj mora da se uradi posebna
studija, ali posle svih studija koje imaju prioritet A.
 U slučaju kada frekvencija ne može da se proceni, jer sam mehanizan doga-
đaja nije najjasniji, predlaže se izrada posebne studije, a njen prioritet za-
visi od kategorije datog događaja i od neizvesnosti načina na koji bi se taj
događaj mogao ostvariti.

1.3 HAZOP – Studija opasnosti od materijala i
tehnološkog procesa
Hazop pristup je tehnika identifikacije opasnosti, odnosno problema i ovaj pristup

je prvi put bio primenjen u hemijskoj industriji, a zatim se njegova primena proširila
na naftnu i petrohemijsku industriju. Međutim, primena ove studije može se proširiti
i na mehaničke probleme.
Cilj ove metode je da identifikuje sva moguća odstupanja od projektovanih param-
etara, kao i sve opasnosti i hazarde koji su povezani sa ovim odstupanjima. Ova me-
toda zahteva kritičko i sistematsko ispitivanje procesa i opreme. Ovo je neophodno
da bi se moglo proceniti kakvu opasnost oni predstavljaju u odnosu na radnike i
na celo postrojenje, kada se poremeti dati proces rada i operacije koje se odvijaju u
toku ovog procesa, kao i kada dođe do otkazivanja pojedinih delova opreme. Ova
metoda je veoma fleksibilna, jer je tu od bitne važnosti da inženjeri koji vode pro-
ces i inženjeri projektanti opreme, kao i sami radnici koji rade na opremi pokušaju
da identifikuju sve moguće uzroke opasnosti. To znači da treba izvršiti sistematsku
analizu celog sistema da bi se sagledalo koje sve posledice mogu da nastanu kao re-
zultat međusobnog dejstva elemenata i podsistema unutar nekog industrijskog pro-
cesa.
Ova metoda se obično primenjuje na novim projektima, kao i za identifikaciju
velikih rizika u nekom procesnom postrojenju, ali isto tako omogućava da se sagleda
i rad sistema u normalnim radnim uslovima, a i u uslovima otkazivanja sistema.
Tim inženjera koji radi ovu studiju prvo mora da identifikuje sve opasnosti i
probleme koji bi mogli da onemoguće efikasan rad nekog postrojenja. Da bi se ovo
postiglo mora da se pusti mašti da se raspline i da se razmišlja o svim mogućim
okolnostima u kojima može da dođe do opasnosti i u kojima može da se jave prob-
lemi u toku rada. To se radi tako što se sistematski razmatra svaki elemenat opreme
i cevovoda i što se sagledava svaka moguća opasnost, pa se onda rečima opisuju sva
moguća odstupanja koja mogu da se pojave u odnosu na projektovane i usvojene
radne uslove. Metodologija studije obuhvata sledeće korake:
 Definisanje načina na koji se očekuje da neki deo opreme ili proces
funkcioniše.
 Definisanje mogućih odstupanja od očekivanog načina funkcionisanja up-
otrebom sledećih ključnih reči:

NEMA Označava da nije postignut očekivani rezultat, ali da
se ništa drugo nije dogodilo (na primer, nije postignut
određeni protok, pritisak, temperatura, itd).
VIŠE Označava da su neke relevantne fizičke karakteris-
tike veće od projektovanih (protok, viskozitet, pritisak,
temperatura).
MANJE Označava da su neke relevantne fizičke karakteristike
manje od projektovanih (protok, viskozitet, pritisak,
temperatura).
ISTO KAO Odigrava se još neka aktivnost pored one koja je na-
meravana ili se u sistemu nalazi više komponenti nego
što bi trebalo da bude (na primer, da su prisutne neke
nečistoće, da prisutan materijal isparava pa je prisut-
na para, vazduh postoji u sistemu gde ne bi trebalo, u
sistemu su prisutni produkti korozije i sl.
DEO Postignut je samo deo projektnih parametara ili ak-
tivnosti (promenjen odnos nekih komponenti u sistemu,
kao na primer, samo jedan deo tečnosti se prerađuje,
samo jedna kolona u seriji kolona radi, itd.).
DRUGAČIJE Nije dostignut ni jedan deo nameravanih rezultata
NEGO (kao što je to protok pogrešnog materijala).
OBRNUTO Dešava se suprotno od onoga što bi trebalo da se
desi (na primer, suprotan protok materijala).
 Navođenje svih razloga zbog kojih je došlo do odstupanja.

 Navođenje svih posledica datih odstupanja.
 Analizu posledica uz neke uprošćenje pretpostavke u cilju procene, na
primer, količine ispuštene tečnosti, brzine oslobađanja gasa i sl., a da bi se
mogao proceniti intenzitet rizika.
 Procenu kako umanjiti ili sprečiti dati rizik, ako se proceni da su njegove
posledice velike, odnosno da je njegov intenzitet značajan.
Na slici V- 2 dat je jedan primer unosa podataka u HAZOP analizu:
HAZOP studiju moraju da rade multidisciplinarni timovi čiji članovi moraju da
poseduju sledeća znanja:
 poznavanje rada datog postrojenja i samog tehnološkog procesa,
 opšte znanje iz procesnog inženjerstva (poznavanje funkcionisanja pro-
cesne opreme: kolona, reaktora, pumpi, i sl.),
 opšte poznavanje fizike i hemije, i
 na osnovu zdravog razuma.

Slika V – 2. Primer tabelarnog unosa podatka u HAZOP analizu
Vreme izrade ove studije obično zavisi od broja stavki u postrojenji i obično iznosi
1,5 do 3h za svaku stavku (posude, peći, reaktori, grejači itd). Ako je data stavka,
odnosno jedinično postrojenje slično nekom drugom koje je već obrađeno, onda je
obično potrebno manje vremena124.
Ova metoda je veoma pogodna za kontinualne procese u velikim postrojenjima,
kao i tokom modifikacije opreme. Međutim, ona nije preporučljiva za procese koji
se odvijaju diskontinualno, u šaržama, jer u ovim procesima nema situacija kada je
stanje stabilno, pa je teško opisati i analizirati kompleksne šaržne sisteme.
1.4 Stablo otkaza i stablo događaja
Stablo otkaza i stablo događaja su logički modeli kojima se predstavljaju svi mogući
uzročni otkazi ili događaji koji dovode do nekog specifičnog otkaza ili događaja u
datom sistemu. Razlika između ova dva stabla je u načinu prikazivanja datih otkaza,
odnosno događaja.
Za identifikaciju i pojednostavljivanje scenarija događaja bolje je koristiti stablo
otkaza, a kada se obrađuju događaji koji se odigravaju po nekom redosledu, odnos-
no kada je hronologija događanja stabilna, a događaji su nezavisni jedan od drugog,
bolje je primeniti stablo događaja.
124 Trevor Keltz, HAZOP and HAZAN Identifying and Assessing Process Industry Hazards, NIS-
RNP

1.4.1 Stablo otkaza
Stablo otkaza predstavlja metodu za analizu opasnosti/hazarda, a ne i za nji-
hovo identifikovanje. Ova metoda vrši analizu odozgo nadole i zasniva se na modelu
konvergirajućih lanaca otkaza. U suštini ovo stablo predstavlja kombinaciju iden-
tifikovanih osnovnih otkaza koji su dovoljni da izazovu neželjeni specifični kvar/
otkaz.
Specifični otkaz je osnovni (vršni, glavni) kvar (otkaz, neželjeni događaj) u nekom
sistemu. Jednom kada se ovaj glavni otkaz ustanovi onda se svi mogući uzroci koji
su doveli do ovog otkaza analiziraju preko stabla događaja. Naime budući da je otkaz
nekog dela u sistemu obično posledica otkaza drugih delova u tom sistemu, to se sve
uzročno-posledične veze ovih delova mogu prikazati preko stabla otkaza.
Analiza stabla otkaza ili skraćeno FTA (Fault Tree Analysis) započinje od vrha,
tj. od jednog od mogućih vršnih otkaza u posmatranom sistemu i onda se ceo lanac
događaja rasčlanjava da bi se identifikovale sve kombinacije i međuzavisnosti svih
otkaza, sve do poslednjih otkaza u nizu, koji su doveli do glavnog otkaza u sistemu.
Postoje dva načina međuzavisnosti otkaza i to:
 „I“ međuzavisnost koja označava da posledični otkaz može nastupiti samo
istovremenim ostvarenjem svih navedenih otkaza, i
 „ILI“ međuzavisnot koja označava da svaki od pojedinačnih otkaza može
dovesti do istog posledičnog otkaza.
FTA dijagram prikazuje otkaze u hijerarhijskom poretku, a „I“ i „ILI“ među-
zavisnosti se nazivaju prolazi jer izlazni događaj/otkaz može da se desi samo ako su
ulazni događaji ispunili određene uslove.
Treći tip međuzavisnosti ili prolaza naziva se inhibitorni prolaz i označava istu
logičku operaciju kao „I „ prolaz samo što su ovde prisutni i neki dodatni uslovi za
koje se pretpostavlja da postoje u toku celog veka trajanja sistema.
Kod stabla otkaza postoje dva glavna tipa simbola u kojima se upisuju događaji/
otkazi i to su kombinovani događaji koji su rezultat drugih događaja/otkaza i osnovni
događaji koji ne zahtevaju dalje rasčlanjavanje. Ovi osnovni događaji mogu biti os-
novni uzroci, ili se samo ne raščlanjavaju dalje na ovom stablu, već se prikazuju u
nekom drugom stablu. Ovi, kao i još neki drugi simboli koji se mogu upotrebiti u
stablu otkaza dati su na slici V-3.
Analiza stabla otkaza vrši se tako što se prvo identifikuje događaj/otkaz koji treba
da se analizira. Obično on treba da bude kompleksan i da može da se rasčlani na
kombinacije raznih događaja koji su ga izazvali. Naziv ovog događaja upisuje se na
sam vrh stabla. Ako postoji više mogućih oblika otkaza nekog sistema, za svaki od
ovih se konstruiše posebno stablo. Na slici IV-4 prikazan je način na koji se pravi
stablo otkaza/događaja.

Prilikom identifikacije načina na koji neka stavka u sistemu može da otkaže
potrebno je problem sagledavati iz svih uglova. Pri tom treba voditi računa da se
otkazi grupišu u odnosu na svaki posledični otkaz. Na primer, svi otkazi koji su iden-
tifikovani u grani 3 moraju da se dese zajedno da bi došlo do otkaza u grani 2. Na slici
V-5 prikazan je način grupisanja otkaza.
Stablo otkaza je potpuno kada su svi otkazi razrađeni do nivoa elementarnih ot-
kaza. Elementarni otkaz je prost događaj koji ne zahteva dalje rasčlanjavanje pošto
intenzitet njegove pojave može da se odredi na neki odgovarajući način.
Slika V – 3. Glavni simboli koji se koriste kod stabla otkaza
Slika V – 4. Način izrade stabla otkaza

Za svaki podsistem pravi se zasebno stablo otkaza, ali se na kraju sva stabla
združuju za svaki početni događaj.
Kada se završi razrada stabla treba proveriti njegovu logičnost, tako što se utvrdi
da nema nekih međusobno isključivih ili zavisnih događaja. Takođe treba odrediti
minimalne skupove preseka (najkraće puteve otkaza), a ponekad i minimalne sku-
pove staza (prolaza). Pored toga, ova analiza obuhvata određivanje i kvantitativnih
važnosti pojedinih komponenata datog podsistema, jer ako kvalitativna obrada nije
dobro urađena onda dalja kvantitativna obrada stabla neće dati dobre procene.
Skup preseka je bilo koja grupa inicijalnih otkaza koji, ako se svi dogode, izaziva-
ju dešavanje glavnog otkaza. Minimalni skup preseka je najmanja grupa inicijalnih
otkaza, koji, ako se svi dogode izazivaju dešavanje glavnog otkaza125. Konačni zbir
svih minimalnih skupova preseka predstavlja sve posebne načine koji su dovoljni da
izazovu dešavanje vršnog događaja ili glavnog otkaza. Ovo se obično izvodi preko
kompjuterskih programa kao što je npr. program pod nazivom Relex ® Fault Tree
Analysis.
Skup staza je skup stanja uspeha koji su zajednički i dovoljni da obezbede pravilno
funkcionisanje posmatranog sistema, odnosno slučaj kada ne dolazi do glavnog ot-
kaza126. Ako su svi članovi ovog skupa ne samo dovoljni, već i minimalno neophodni
da obezbede funkcionisanje sistema, onda se takav skup naziva minimalni skup sta-
za. Ako se zna minimalni skup preseka ili minimalni skup staza može da se izračuna
verovatnoća glavnog otkaza.
Tako imamo da je verovatnoća izlaznog događaj iz prolaza „i“ jednak preseku
skupova ulaznih događaja, a verovatnoća izlaznog događaj iz prolaza „ili“ jednaka je
uniji skupova ulaznih događaja.
125 P.L. Clemens, Fault Tree Analysis, 4th Edition,George Washington Unuversity, February 2002, Inter-
net izdanje
126 I. Bučevac, Verovatnosna procena rizika u tehničkim sistemima, Preventivni inšenjering, Dunav
Grupa, Dunav Preving, Beograd 2002

Slika V – 5. Način grupisanja otkaza
Iako analiza stabla otkaza nije kvantitativna metoda, verovatnoća nastanka

glavnog otkaza može da se izračuna ako su poznate verovatnoće pojave osnovnih
otkaza, kvantitativna važnost komponenata i najkraći putevi otkaza. Međutim kvan-
titativna procena može da pokaže rezultate koji su obmanjujući. Tako, na primer, kod
Američkog svemirskog programa intenzivno je korišćena ova metoda, ali oko 35%
stvarnih otkaza nije bilo identifikovano ovom metodom ili otkazi nisu identifikovani
kao verovatni127.
Na slici V-6 prikazano je stablo otkaza urađeno na primeru eksplozije kritične
smeše gasa i vazduha u nekoj prostoriji.
127 N.Leveson, System Hazard Analysis, Massachusetts Institute of Technology, USA, 2003, http://
ocw.mit.edu/NR/rdonlyres/Aeronautics-and-Astronautics/16-358JSystem-SafetySpring2003/
EF573AED-18AD-4103-B3B0-47FED8E991EA/0/week4.pdf.

Slika V – 6. Analiza rizika od eksplozije gasa pri snabdevanju prirodnim gasom-
stablo otkaza
1) otkaz regulatora pritiska sa direktnim protokom gasa, 2) otkaz sigurnosnog

prek. ventila, 3) otkaz sigurnosnog odušnog ventila, 4) oštećenje instalacije niskog
pritiska, 5) spoljne nezaptivenosti gasnih instalacija, 6) prodor gasa kroz podnu
kanalizaciju, 7) ustrujavanje gasa u prostoriju, 8) otkaz ventilacije, 9) ustrujavanje
gasa u prostoriju bez ventilacije, 10) porast koncentracije gasa u prostoriji, 11) otkaz
uređaja za detekciju gasa, 12) otkaz sonde za detekciju gasa, 13) otkaz elektromag-
netnog ventila na instalaciji, 14) otkaz automatske zaštite od porasta koncentracije
gasa u prostoriji, 15) otkaz subjektivnog faktora, 16) otkaz zaštite od porasta koncen-
tracije gasa u prostoriji, 17) nastajanje eksplozivne smeše u prostoriji, 18) prisustvo
izvora paljenja i 19) paljenje smeše gasa i vazduha u prostoriji – eksplozija.

1.4.2 Stablo događaja
Neželjeni događaj može da dovede do mnogih različitih posledica. Potencijalne
posledice mogu da se prikažu kao spektar posledica, slika V-7.
Neželjeni ili opasan događaj može da bude posledica
 otkaza sistema ili opreme,
 ljudske greške, i
 poremećaja u odvijanju procesa.
Slika V – 7. Potencijalne posledice neželjenog događaja
Analiza stabla događaja je vizualno predstavljanje svih događaja koji mogu da se

dese u jednom sistemu. Drugim rečima to je induktivna procedura koja pokazuje
sve moguće ishode koji mogu da nastanu kao posledica nekod opasnog, inicijalnog
događaja. Prilikom izrade stabla događaja treba uzeti u obzir postojeće sigurnosne
sisteme i sve dodatne događaje i faktore.
Proučavanjem svih relevantnih opasnih događaja koji su identifikovani u pre-
thodnoj analizi opasnosti, ili u HAZOP analizi, analiza stabla događaja se koristi da
bi se identifikovali svi scenariji i uzastopni događaji u kompleksnom sistemu. Na taj
način se mogu identifikovati sve projektne i proceduralne slabosti i mogu se odred-
iti verovatnoće različitih ishoda datog neželjenog događaja. Izrada stabla događaja
obuhvata sledeće korake:
 identifikaciju i definisanje relevantnog inicijalnog događaja koji može da iza-
zove neželjene posledice,
 identifikaciju sigurnosnih sistema koji su predviđeni da deluju kada se desi
opasan događaj,
 izradu samog stabla događaja,
 opisivanje potencijalnih posledičnih uzastopnih slučajnih događaja i
 izračunavanje verovatnoća/frekvencija za identifikovane posledice (ishode).

Kada se definiše nesrećni događaj treba odgovoriti na sledeća pitanja:
 Koji je to tip događaja (tj. iscurivanje, požar)?
 Gde se događaj odigrava (tj. u kontrolnoj sobi, u pogonu)?
 Kada se događaj odigrao (tj. tokom normalne operacije, tokom održavanja)?
Prilikom praktične primene obično je uvek pitanje šta treba uzeti kao nasrećan
događaj (tj. da li to treba da bude iscurivanje gasa ili požar/eksplozija koji su rezultat
curenja gasa). Kad god je to moguće treba početi sa prvim značajnim odstupanjem
koje može da vodi do neželjenih posledica.
Cilj stabla događaja je da odredi verovatnoću i/ili frekvencu opasnog događaja
na osnovu ishoda svakog događaja u hronolološkom nizu događaja koji su doveli
do opasnog događaja. Analizom svih mogućih ishoda može da se odredi procenat
ishoda što vodi do željenog rezultata.
Stablo događaja prikazano na slici V-8, načinjeno je u cilju analize mogućeg isho-
da eksplozije u nekom sistemu. U sistemu se nalaze dva sigurnosna sistema: sistem
raspršivača i automatski poziv vatrogasnoj brigadi. Ako se ne obavesti vatrogasna
brigada, požar će biti uglavnom zaustavljen zahvaljujući raspršivačima. Ako pak
otkažu i raspršivači ceo sistem će biti uništen.
Slika V – 8. Analiza mogućeg ishoda eksplozije u nekom sistemu

Dodatni događaji i/ili faktori treba da budu navedeni zajedno sa zaštitnim sistemi-
ma i to po redosledu po kom se mogu odigrati (slika V-9).
Slika V – 9. Prikaz unošenja dodatnih događaja u zaglavlje stabla događaja
Svaki zaštitni sistem treba da se opiše sa negativnim tvrđenjem (zaštitni sistem

X ne funkcioniše), što znači da dati zaštitni sistem ne može da obavi svoju funkciju
kada se u datom kontekstu dogodi navedeni nesrećni slučaj. Isto tako se i dodatni
događaji i faktori treba da opišu kao najgori slučaj, tj. gas se zapalio, vetar duva prema
zoni sa kućama za stanovanje i sl.
U većini slučajeva razmatraju se samo dve alternative (istina i nije istina). Međutim,
moguće je imati više alternativa kao što je to pokazano na primeru na slici V-10.
Tačan redosled događaja u zaglavlju nije presudan za analitičke rezultate, ali može
da bude vrlo važan za efikasnost i sažetost analize. Međutim, od izuzetne važnosti
je da se prilikom izrade stabla događaja uzme u obzir vremenska osa događaja, jer se
u nekim slučajevima kriterijum i logika događaja koji izaziva otkazivanje menjaju u
zavisnosti od vremena u kojem se događaj odigrava.
U praksi mnoga stabla događaja završavaju se pre nego što dođe do „finalne“ pos-
ledice, jer uključivanje svih posledica može dati veoma veliko stablo koje je nepre-
gledno. Ovaj problem se rešava tako što se za svaki krajnji događaj ustanovi raspode-
la posledica, a verovatnoća svake posledice određuje se za svaki krajnji događaj. U
stvari ovo je proširenje stabla događaja, ali to daje mnogo elegantnije i jednostavnije
predstavljanje i takođe olakšava rekapitulaciju krajnjih rezultata.
Slika V – 10. Primer većeg broja alternativa koje se razmatraju u stablu događaja

Nedostaci ove metode su u tome što ne postoji standardizovano grafičko pred-
stavljanje stabla događaja, što se u svakoj analizi može proučavati samo jedan početni
događaj, što se lako mogu prevideti jedva primetne zavisnosti sistema, i što ne poka-
zuje izostavljena delovanja.
Jedan od kompjuterskih programa koji se koristi za analizu stabla događaja je
Solomon - A Windows Based Tool for Event Tree Evaluation.
Stablo događaja se izuzetno dobro koristi u sistemima u kojima postoje zaštitni
uređaji. Međutim, nekad ovo stablo može da postane jako kompleksno i tada se
zahteva njegovo pojednostavljivanje. Teškoća kod ovog modela je u tome što ne
mogu da se predstave međudejstva između događaja i što je teško da se razmatraju
efekti višestruko iniciranih događaja.
1.5 HAZAN – Analiza opasnosti
Ovo je veoma sofisticirana metoda za procenu opasnosti koja se obično koristi u

petrohemijskim i hemijskim postrojenjima128.
Sama metoda sastoji se iz tri faze i to:
 Procena frekvencije događaja.
 Procena posledica događaja na zaposlene, javnost i okruženje i na imovinu
(sredstva) i dohodak fabrike.
 Poređenje posledica i učestalosti da bi se donela odluka o tome da li se
data opasnost može ignorisati ili je potrebno preduzeti mere za smanjenje
verovatnoće dešavanja opasnog događaja, odnosno za minimiziranje nje-
govih posledica.
Procene koje se daju u fazi 1 i 2 treba da se zasnivaju na iskustvu. Ako pak ne pos-
toje nikakvi iskustveni podaci, onda treba koristiti sintetičke metode. Naime, kom-
binacijom verovatnoće da će se neki događaj i dogoditi i veličine posledica, može da
se vrši upoređivanje nesrećnih slučajeva koji nisu tako česti, ali imaju ozbiljne pos-
ledice, sa više frekventnim događajima čije su posledice slabijeg intenziteta.
Metode na kojima se zasniva procena faze 2 su delimično probabilističke, a
delimično determinističke. Na primer, ako curi neki gas koji je zapaljiv verovatnoća
da će se on zapaliti može da se proceni. Međutim, ako se taj gas zapali može se samo
proceniti zračenje toplote u odnosu na udaljenost od izvora zračenja i na taj način da
se odrede posledice, što je u stvari deterministički način. U ovom slučaju neizvesna je
količina gasa koja će iscureti, mada i za to postoje određene pretpostavke i procene.
128 Trevor Kletz, HAZOP and HAZAN Identifying and Assessing Process Industry Hazards, NIS-RNP

Što se tiče rizika po zaposlene postoje statističke tabele stope kobnih događaja
(FAR) u grupi od 1000 ljudi u toku radnog veka (108h). U tabeli V-1 dati su podaci
koji su za određene industrije objavljeni u Velikoj Britaniji i ovi podaci se odnose
na uobičajene industrijske rizike ( na primer, da neko padne niz stepenica ili da ga
nešto pregazi) i na hemijske rizike (požar, ispuštanje toksičnih materija ili prosipanje
korozivnih tečnosti).
Tabela V-1. Vrednosti FAR za neke tipove industrije u UK za period 1974-1978.
Vrsta proizvodnje FAR Rizik po osobi/god
Gas i nafta (ofšor) 82 165 x 10-5
Ribolov u dubokim morima 44 88 x 10-5
Rudarstvo 10 20 x 10-5
Građevinarstvo 7,5 17,5 x 10-5
Brodogradnja i pomorski inžinjering 5,25 10,5 x 10-5
Hemijska i srodna industrija 4,25 8,5 x 10-5
Svi objekti obuhvaćeni fabričkim aktima 4 8 x 10-5
Sva proizvodna industrija 1,15 2,3 x 10-5
Proizvodnja vozila 0,75 1,5x 10-5
Konfekcija 0,25 0,5 x 10-5
Što se tiče uticaja rizika na javnost obično se smatra da je izlaganje riziku od

10 po osobi tokom godine neka granična vrednost rizika iznad koje rizik mora da
-7
se eliminiše. Na primer, u gradu od 500.000 stanovnika postoji neka hemijska fab-

rika i svi stanovnici su izloženi riziku od mogućih nesrećnih slučajeva u toj fabrici.
Ako je prosečni rizik 10-7 godišnje, to znači da će jedna osoba nastradati od dejstva
nesrećnog slučaja u fabrici svake dvadesete godine. Dok nastrada neka druga osoba,
ova prva će verovatno biti zaboravljena i to je neki podnošljivi rizik. Međutim, ako
prosečni rizik iznosi 10-6 to znači da će neka osoba nastradati svake druge godine, i
to je već nepodnošljiv rizik.
Analiza opasnosti takođe treba da navede i spisak predpostavki na kojima se zas-
niva, kao na primer:
 koliko često se uređaji za blokadu, sigurnosni ventili i druga zaštitna sred-
stva proveravaju,
 koliko često se isprobava rezervna oprema, itd.
Greške u ovoj analizi mogu da nastanu i zato što postojeći podaci nisu adekvatni
ili se pogrešno tumače. Na primer, podaci koji postoje o pumpama ne moraju da budu
isti za sve vrste tečnosti koje se transportuju, niti pak za sve pritiske i temperature.
Kada pumpe transportuju korozivne tečnosti mnogo je veća frekvencija kvarova na
spojevima sa prirubnicama, nego kada je u pitanju transport čiste nafte.
Učestalost kvara na nekoj opremi je prihvatljiv za jedan slučaj, ali za drugi nije,
već u zavisnosti od vremena angažovanja date opreme.
Takođe je veoma važno proveriti ažurnost postojećih podataka. Na primer, neko
postrojenje ima opremu za automatsko ponovno puštanje u rad u slučajevima kada
nestane struje. U tom slučaju rad na postrojenju se uspostavlja u roku od 0,1 sec.
Međutim, ako se desi da neko promeni ovo vreme bez izmene predhodno datih po-
dataka, uzimanje pogrešnog podatka može da previdi eksploziju.
Analiza opasnosti ne sme da zanemari ni mogućnost ljudske greške. Stoga je
potrebno proceniti i koliko često će radnik na nekoj opremi da zatvori pravi ventil i
datom momentu kada se uključi alarm. Takođe treba uzeti u obzir i moguće greške
ljudi koji rade na ispitivanju i održavanju opreme.
Interesantan je primer analize procene verovatnoće da će autocisterna biti pove-
zana sa pogrešnom cevi prilikom punjenja rezervoara. Za ovo punjenje korišćena su
dva tipa rezervoara i svaki je imao svoje priključke u skladu sa dimenzijama cevi, pa
je izgledalo da je šansa da dođe do greške (da se cisterna priključi na neki treći rezer-
voar) mala. Međutim, radnici koji su vršili pretakanje tečnosti imali su veliki broj
raznih adaptera što im je omogućavalo da svaku cev povežu sa svakim rezervoarom.
U procesnim industrijama je čest slučaj da se predvidi da je frekvencija nekog
rizika mala, pa kada se desi dati nesrećni slučaj onda se ustanovi da je izgledalo da
je to malo verovatni događaj, ali da je u međuvremenu prestala da bude tačna pred-
postavka na kojoj se taj rizik zasnivao (na primer, zaptivenost opreme nije ispitana
na vreme).
U analizi opasnosti može da dođe do grešaka i zato što se ne predvide svi uzroci
opasnosti, odnosno što se ne predvide sve opasnosti koje mogu da se pojave. Zato
uvek prvo treba raditi studiju o identifikaciji opasnosti, HAZOP, jer je mala korist od
kvantifikovanja nekih opasnosti ako su veće opasnosti previđene.
HAZAN tehnika je često ograničena podacima koji stoje na raspolaganju. Obično
postoje dobri podaci za instrumente, ali ne i za mehaničku opremu. Učestalost
kvarova zavisi od sredine, od politike održavanja i načina na koji se postupa sa opre-
mom. Zato je važno da se koriste interni podaci, a ne podaci dobijeni od proizvođača
opreme.
Analiza opasnosti nije egzaktna nauka. Mnoga predviđanja verovatnoće nesrećnih
slučajeva mogu imati faktor odstupanja 3 ili 4, pa čak i 10. Pretpostavimo da anali-
za opasnosti pokaže da će se neki događaj u proseku desiti jednom u 100 godina.
Ako se taj događaj desi ove ili sledeće godine, to ne dokazuje da je predviđanje bilo
pogrešno. Ako se taj događaj dešava nasumice, onda je podjednako verovatno da
će on nastupiti u bilo kojoj godini u toku sledećih 100 godina. Međutim, u praksi je
češći slučaj da su pretpostavke na kojima se zasnivala analiza bile pogrešne, kao na
primer, da neko ispitivanje opreme nije urađeno dovoljno detaljno ili da greške koje
su ustanovljene prilikom ispitivanja nisu odmah uklonjene.

1.6 FMEA - Analiza grešaka/otkaza i njihovih uticaja
Analiza grešaka/otkaza i njihovih uticaja (FMEA – Failure Mode and Effect Anal-
ysis) je metodologija za analizu potencijalnih problema i grešaka/otkaza koji se jav-
ljaju u nekom sistemu ili kod nekog proizvoda. To je analiza rezonovanjem koja je
najbolje prilagođena za mehaničke i elektro sisteme i koja se mnogo primenjuje u
automobilskoj, aero i svemirskoj industriji. U novije vreme FMEA se vrlo uspešno
primenjuje i u drugim, kako proizvodnim, tako i neproizvodnim delatnostima129.
Sama metoda razmatra načine otkaza svake komponente sistema koja može da
utiče na njegov rad i obezbeđuje da se preduzmu odgovarajuće mere zaštite od ovih
otkaza. Ova metoda predstavlja alatku koja može da pomogne da se obezbede pouz-
dani i bezbedni proizvodi i procesi.
Osnovne karakteristike ove metode su130:
 Da je to sistematska, visoko struktuirana procena koja se zasniva na oceni
načina otkaza komponente i na iskustvu tima stručnjaka da prikaže sveu-
kupni pregled stanja datog sistema i da obezbedi da se postave odgovarajući
zaštitni sistemi koji sprečavaju da se dati problemi pojave u toku rada
sistema.
 Da se koristi kao metoda za procenu rizika na nivou komponente i na nivou
sistema.
 Da daje kvalitativne opise mogućih problema tokom rada sistema/kompo-
nente (načini otkaza, uzroci, efekti i mere zaštite) kao i preporuke za sman-
jivanje rizika.
 Da može da obezbedi kvanititativnu procenu frekvencije otkaza ili posledi-
ca.
 Postoji nekoliko tipova ove metode i to su:
- FMEA sistema – fokusira se na globalne funkcije sistema
- FMEA projekta – fokusira se na komponente i podsisteme
- FMEA procesa – fokusira se na procese proizvodnje i montaže
- FMEA usluga – fokusira se na uslužne funkcije i
- FMEA softvera – fokusira se na funkcije softvera
129 Prof. Dr. V. Stoiljković, V. Erić, B. Veljković, D. Jevremović, Analiza rizika u procesu procene
štete primenom FMEA metode , Preventivni Inženjering i osiguranje u energetici, Savetovanje sa
međunarodnim učešćem, 12 i 13. novembar 1998., Vrnjačka Banja
130 Risk-based Decision-making Guidelines , Volume 3, Risk Assessment Tools Reference, United States
Coast Guard, internet izdanje, http://www.uscg.mil/hq/gm/risk/e-guidelines/rbdm/html/vol3/00/
v3-00.htm

Ova metoda se obično koristi za:
 Pregled mehaničkih i električnih sistema kao što su sistemi za suzbijanje
požara i sistemi za upravljanje i propulziju vazduhoplova.
 Definisanje i optimizaciju planiranog održavanja opreme, jer se metoda
sistematski fokusira direktno na pojedinačne načine otkaza opreme.
 Sakupljanje informacija potrebnih za lociranje i uklanjanje problema u
sistemu.
Ograničenja ove metode su u sledećem:
 Ograničeno je ispitivanje ljudske greške. Tradiciona FMEA koristi poten-
cijalne otkaze opreme kao osnovu za analizu. Sva pitanja se fokusiraju na
to kako je došlo do funkcionalnog otkaza opreme. Metoda obično uzima u
obzir ljudsku grešku samo do one mere do koje ljudska greška dovodi do ot-
kaza opreme koja se ispituje. Ova metoda često ne uzima u obzir pogrešno
rukovanje koje ne dovodi do otkaza opreme
 Fokusira se na inicijatorima jednog događaja u datom problemu. Obično
pokušava da predvidi potencijalne efekte određenih otkaza date opreme.
Ovi otkazi se obično analiziraju jedan po jedan, što znači da mogu da se
izostave značajne kombinacije otkaza.
 Ograničeno je ispitivanje spoljašnjih uticaja. Tipična FMEA obrađuje po-
tencijalne spoljašnje uticaje (uslovi u okruženju, kontaminacija sistema,
spoljašnji uticaji, itd.) samo u onoj meri u kojoj ovi događaji dovode do
otkaza date opreme. Spoljašnji uticaji koji utiču na bezbednost često se
previđaju, ukoliko oni direktno ne utiču na otkazivanje opreme.
 Rezultati zavise od načina rada. Efekti određenih načina otkazivanja opreme
često veoma variraju, u zavisnosti od načina na koji radi dati sistem. Na
primer, upravljački sistem plovila je malo važan dok je plovilo ukotvljeno i
dok se teret istovaruje. Jedna FMEA obično vodi računa o mogućim efek-
tima otkaza opreme samo u toku jednog načina rada ili nekoliko veoma
povezanih operacija. Stoga je potrebno uraditi više ovih analiza za sistem
koji ima više mogućih načina rada.
Procedura za izvođenje ove analize sastoji se iz sledećih faza:
1. Definisati sistem koji se analizira i njegove funkcije. Specificirati i jasno
definisati granice sistema za koji su potrebne informacije povezane sa rizi-
kom. Pošto su za procene rizika obično važni načini na koji sistem može
da otkaže da izvrši nameravanu funkciju, veoma je važna jasna definicija
nameravanih funkcija za sistem. Većina sistema je povezana ili ima neku
interakciju sa drugim sistemima. Jasnim definisanjem granica sistema,
naročito kod onih sistema koji su, da bi mogli da funkcionišu, povezani
sa drugim sistemima, kao što je to na primer električna instalacija ili vod
za komprimovani vazduh, analitičar izbegava da ne obuhvati elemente

sistema kao recimo prirubnice na mestu spajanja sa drugim sistemom. Di-
jagram ili šema sistema mogu da pomognu prilikom identifikacije granica.
Na primer kod sistema za komprimovani vazduh nameravana funkcija bi
bila da kompresor treba da obezbedi komprimovani vazduh na 100 psi, a
granice analize cevovodi za vazduh su cevovodi na pneumatskoj opremi
(unutar radnog okvira) i veze cevovoda za vazduh sa pneumatskom opr-
emom (izvan radnog okvira)
2. Definisati problem koji želi da se analizira. Specificirati probleme koje ana-
liza treba da obradi. Ovo može da obuhvati pitanja vezana za bezbednost,
otkaze u sistemima, uticaj na spoljašnje okruženje, uticaj na samo poslo-
vanje sistema (ekonomski problemi), i sl.
3. Odabrati tip FMEA pristupa za proučavanje. Mogući su sledeći pristupi:
 Hardverski pristup, odozdo na gore, koji se obično koristi za hardver,
onda kada se neki elemenat hardvera može jedinstveno identifikovati
sa šematskih crteža ili druge projektne dokumentacije. Ovaj pristup se
obično fokusira na potencijalne otkaze osnovnh komponenti sistema i
predstavlja najniži nivo detaljisanja koji može da obezbedi informacije
potrebne za donošenje odluke. Ovo je dobar izbor kada svaka kompo-
nenta sistema mora da se pregleda, odnosno kada moraju da se donesu
odluke u pogledu projekta ili održavanja. Međutim, ovaj pristup nije
pogodan za analizu kompleksnih sistema ili za sisteme koji nisu dobro
definisani u pogledu mesta gde treba da se izvrši analiza.
 Funkcionalni sistem, odozgo na dole koji se obično koristi tamo gde se
elementi hardvera ne mogu jedinstveno definisati ili kada kompleksnost
sistema zahteva progresivne analize, pri čemu se svaki uspešni nivo ana-
lize fokusira na više detalja samo za najvažnije elemente sistema.
 Hibridni pristup može da započne sa pristupom odozgo na dole tako što
se prvo identifikuju važni funkcionalni otkazi u sistemu i što se zatim
identifikuju specifični načini otkazivanja (pristup odozdo na gore) koji
su uzrok ovom funkcionalnom otkazu sistema.
1. Podeliti sistem na elemente za analizu. Ovi elementi mogu biti kompo-
nente opreme za hardverski pristup ili nameravane funkcije za funkcio-
nalni pristup. Najbolje je načiniti blok dijagram proizvoda/procesa. Ovaj
dijagram pokazuje glavne komponente faza procesa kao i njihove veze. On
pokazuje logičke odnose komponenata i definiše strukturu oko koje može
da se izvede FMEA analiza. Najbolje je ustanoviti sistem kodiranja da bi se
identifikovao svaki od elemenata u sistemu.
2. Popuniti standardni obrazac za FMEA analize (slika V-11). Koristiti gornji
dijagram da bi se započelo sa popisom elemenata ili funkcija. Ako su ele-
menti komponente, navesti ih logičkim redom, a u skladu sa blok dijagra-
mom.

Slika V-11. Prikaz zaglavlja standardnog obrazca za FMEA analizu
Elemenat
Rezultati
Potencijalni način otkaza preduzetih mera
Postojeći mehanizmi za
mehanizma otkaza
Potencijalni uzroci
posledice otkaza
Odgovorno lice i
detekciju otkaza
korektivna mera
Preduzeta mera
datum izvršenja
Preporučena
Verovatnoća
Verovatnoća
Potencijalne
Detekcija
Detekcija
Intenzitet
Intenzitet
PRN
PRN
Funkcija
3. Identifikovati potencijalne načine orkaza za elemente sistema. Način ot-

kaza je način na koji komponenta, podsistem, sistem, proces, itd. mogu po-
tencijalno da ne ispune projektovanu funkciju, odnosno način na koji svaki
elemenat sistema može da otkaže da izvrši svoju osnovnu funkciju, bilo sa
stanovišta opreme, bilo sa stanovišta njene funkcionalnosti. Odrediti koji
otkazi mogu da dovedu do nesrećnog slučaja koji je od interesa za analizu.
Primeri mogućeg načina otkaza su:
 Korozija
 Vodonična krtost
 Zamor usled torzionog momenta
 Deformacija
 Pucanje
Način otkaza jedne komponente može da posluži kao uzrok otkaza druge
komponente. Svaki otkaz treba da bude naveden u tehničkim terminima.
Treba navesti način otkaza za funkciju svake komponente ili etape procesa.
Ovde treba identifikovati da li postoji verovatnoća da se nesreća dogodi.
Preporučuje se da se pogledaju otkazi koji su se dogodili na sličnim pro-
cesima ili proizvodima.
4. Opisati posledice ovih otkaza, odnosno odrediti koji je njihov krajnji efekat.
Posledica, odnosno efekat otkaza definiše se kao rezultat otkaza na funkci-
ju proizvoda/procesa kako to vidi korisnik tok proizvoda/procesa. Primeri
posledica su:
 Povreda korisnika
 Nemogućnost rada proizvoda ili procesa
 Neodgovarajući izgled proizvoda ili procesa
 Neprimetni mirisi
 Smanjena funkcija datog proizvoda/procesa
 Buka

5. Ustanoviti numeričko rangiranje intenziteta posledice. Uobičajena stan-
dardna industrijska skala koristi brojeve 1 -10 i to:
1. nema posledica
2. veoma slabe posledice
3. slabije posledice
4. veoma male posledice
5. male posledice
6. umerene posledice
7. veće posledice
8. veoma velike posledice
9. intenzivne posledice sa upozorenjem
10. veoma intenzivne posledice, bez upozorenja.
Cilj ovog rangiranja je da se odredi da li će posledice otkaza biti male ili
katastrofalne. Na ovaj način se uočavaju veoma ozbiljne posledice kojima
onda treba posvetiti posebnu pažnju.
6. Identifikovati uzroke za svaki način otkaza. Uzrok otkaza se definiše kao
projektna slabost koja može da bude uzrok otkazu. Treba identifikovati i
dokumentovati sve potencijalne uzroke za svaki način otkaza. Uzroci treba
da se navedu u tehničkim izrazima a ne kao simptomi. Primeri potencijal-
nih uzroka su:
 Primenjena neodgovarajuća sila
 Neodgovarajući radni uslovi
 Kontaminacija
 Pogrešni algoritmi
 Neodgovarajuće poravnanje
 Preveliko opterećenje
 Preveliki napon struje
7. Uneti faktor za verovatnoću dešavanja štete. Svakom uzroku treba pripisati
numeričku vrednost koja označava koliko je verovatno da se neki uzrok
dogodi. Uobičajena skala je od 1 do 10 i to:
1 – nije verovatno da će doći do otkaza
2i3 – mala verovatnoća, samo nekoliko otkaza
4 do 6 – umerena verovatnoća, povremeni otkazi
7 i 8 – velika verovatnoća, otkaz je skoro neizbežan
9 i 10 – veoma velika verovatnoća, što označava da je otkaz neizbežan.

8. Identifikovati postojeće mehanizme za sprečavanje uzroka otkaza ili one
koji detektuju otkaz. Sada treba proučiti metode koje su bile korišćene za
identifikaciju otkaza kod sličnih proizvoda/procesa. Svaka od ovih metoda
treba da se proceni i da se odredi koliko je ona pogodna za otkrivanje datog
otkaza.
9. Odrediti verovatnoću detekcije (otkrivanja). Detekcija je procena
verovatnoće da će preduzeta kontrolna mera otkriti uzrok otkaza ili pak
sam otkaz. Rangira se brojevima 1 do 10 i to:
1 – skoro sigurna detekcija
2 – veoma velika verovatnoća detekcije
3 – velika verovatnoća detekcije
4 – umereno visoka verovatnoća detekcije
5 – umerena verovatnoća detekcije
6 – mala verovatnoća detekcije
7 – veoma mala verovatnoća detekcije
8 – neznatna verovatnoća detekcije
9 – sasvim neznatna verovatnoća detekcije
10 – apsolutno nemoguća detekcija
10. Broj prioriteta rizika (RPN) je matematički proizvod brojčanih vrednosti
intenziteta,verovatnoće događanja i detekcije:
PRN = (intenzitet) x (verovatnoća događanja) x (detekcija)
Ovaj broj služi da bi se napravio prioritet stavki kojima je potrebno pos-
vetiti posebnu pažnju. Obično se smatra da je stanje kritično ako je R ≥ 200,
opasno ako je R ≥ 50, a ako je R < 50 smatra se da je stanje dobro.
11. Odrediti šta se preporučuje da se uradi da bi se savladali potencijalni ot-
kazi koji imaju visoku vrednost za RPN. Ovo može da obuhvati određeni
tehnički pregled, proveru kvaliteta ili novu proceduru za ispitivanje i sl.
12. Navesti datum završetka date akcije kao i naziv izvršioca.
13. Naznačiti preduzetu akciju. Pošto je ova akcija preduzeta, ponovo izvršiti
proveru intenziteta, verovatnoće i detekcije i videti koliko iznosi revidirani
RPN. Ukoliko je i dalje potrebno preduzeti neke akcije, to i uraditi.
14. Uvek kad dolazi do promene projekta ili procesa potrebno je ponovo izvršiti
ovu analizu.

1.7 Metode upravljanja održavanjem na bazi rizika
Koncept rizika se koristi niz godina za planiranje kontrole i održavanja, najčešće

bez jasnih definicija različitih termina. U poslednjoj dekadi, razvijene su sistematske
metode kod kojih se analiziraju i posledice i verovatnoća otkaza, kao i odluke za
smanjenje otkaza (kontrola, održavanje), a u cilju izvođenja optimalnog plana kon-
trole.
Motivacija za razvijanje metode i njenu primenu je da se snizi cena kontrole i da
se onome ko reguliše i upravljačkoj strukturi dokumentuje da je prikazana strategija
kontrole dovoljna da ispuni kriterijume bezbednosti. Slika V-12. prikazuje razvoj u
ovoj oblasti. Stari režim inspekcije je bio definisan preko nacionalnog zakonodavstva
tako što je definisano koliko često treba izvršiti kontrolu bezbednosti kritičnog dela.
U većini država inspekciju su morali da vrše inspektori zaposleni u državnoj službi.
Ovakav režim je ne samo skup već ne može da ostvari veću bezbednost, jer osnovni
fundamentalni razlog za kontrolu nije definisan.
Danas je široko prihvaćeno gledište da korektivno (kada se pokvari) i planirano
održavanje mogu da budu pravi izbor samo za neke komponente koje su jednos-
tavne, koje se lako zamenjuju i lako popravljaju. Za kompleksne komponente rešenje
leži u novim konceptima koji se zasnivaju na održavanju na bazi rizika. Ovi koncepti
definišu takve postupke i kriterijume optimizacije koji će omogućiti najpovoljnije
odnose između pouzdanosti postrojenja koja se održavaju i troškova održavanja.
Upravljanje održavanjem na bazi rizika usmerava se na preventivno održavanje pre-
ma stvarnom stanju, tako što se obavljaju tehnički pregledi konkretnih sredstava i na
osnovu toga se donose odluka šta, gde, kada i kako treba održavati. Zato se metoda
održavanja na bazi rizika često naziva i metoda tehničkog pregleda na bazi rizika.
Slika V – 12. Razvoj donošenja odluka za tehnički pregled i održavanje

Danas postoji više metoda za upravljanje na bazi rizika od kojih ćemo pomenuti
one najznačajnije a to su:
 RBI – Tehnički pregled na bazi rizika (Risk Based Inspection), i
 RBLM – Upravljanje vekom trajanja sistema na bazi rizika (Risk Based Life
Management).
 RIMAP - Postupci tehničkih pregleda i održavanja na bazi rizika (Risk-Based
Inspection and Maintenance Procedures)
Dve od ovih metoda (RBI i RBLM) su već široko prihvaćene, a razvoj jedne (RIMAP)
je u toku u okviru Evropske zajednice, sa ciljem utvrđivanja smernica za donošenje od-
luka na bazi rizika za tehničke preglede i održavanje, koje trebe da obezbede tehničke
osnove za Evropski standard u ovoj oblasti.
Preteče ovih metoda su RCM metoda – Metoda održavanja prema pouzdanosti
(Reliability Centered Maintenance) i TPM – Metoda totalnog produktivnog održavanja
(Total Productive Mainentenance). RCM metoda može da se koristi samo ako pos-
toji jaka informatička osnova i baze podataka o pouzdanosti, raspoloživosti i o ranijim
postupcima održavanja, a TPM metoda je mnogo jednostavnija i zasniva se na iskustvu
radnika koji rade sa datom opremom. Ova metoda se koristi za složene heterogene
sisteme koji su najčešće zastupljeni u industrijskim i metaloprerađivačkim pogonima.
Kod obe ove metode održavanja osnovna pažnja je usmerena na obezbeđivanje
zahtevane pouzdanosti i raspoloživosti, pa tek onda i na posledice ovih neželjenih
događaja. Međutim, pokazalo se da je mnogo bolje ako se svi ovi elementi posmatraju
istovremeno i zato su razvijene nove metode (RBI i RBLM). Suština ovih novih me-
toda, odnosno tehničkih pregleda na bazi rizika zasniva se na sledećem131:
Ako se na osnovu izučavanja pouzdanosti nekog tehničkog sredstva ustanovi da
neki elemenat ima malu pouzdanost, za njega se onda definiše tehnički pregled i/
ili preventivna zamena u određenom intervalu, a na bazi metode održavanja prema
pouzdanosti (RCM). Međutim, ako su posledice otkaza tog elementa male, a elemenat
može brzo, lako i jeftino da se zameni, odnosno ako je rizik pojave tog događaja mali,
ovaj elemenat će se zanemariti u programu tehničkih pregleda na bazi rizika i ovakvi
otkazi će se rešavati korektivnim konceptom.
1.7.1 RBI – Tehnički pregled na bazi rizika

Razvoj metode RBI započeo je u periodu 1993/94 i danas se ova metodologija
bazira na dva važna dokumenta Američkog instuta za naftu: API 581 (osnovni do-
kument) i API 580 (praksa koja se preporučuje za rafinerije i procesna postrojenja).
Publikacija API 580 odnosi se na sudove pod pritiskom, cevovode, rezervoare, pum-
pe i kućišta kompresora, kotlove i grejače i razmenjivače toplote.
131 Ž. Janković i D. Jaćimović, Upravljanje procesima održavanja na bazi rizika i otkaza ener-
getskih postrojenja, Upravljanje rizicima, preventiva i osiguranje u energetici, 12. Savetovanje sa
međunarodnim učešćem i temom, 11-12. novembar 2004., Beograd

RBI metoda nije zamena za napred pomenute metode PHA i HAZOP, već se ona
nadovezuje na njih i usmerava pažnju na integritet mašinskih komponenata, odnos-
no na mehanizme degradacije (opadanje kvaliteta materijala) i mogućnost da se rizik
ograniči sprovođenjem odgovarajućih tehničkih pregleda132.
Tehnički pregled na bazi rizika je metoda koja koristi rizik kao osnovu za
utvrđivanje prioriteta i za upravljanje poslovima iz okvira programa tehničkih pre-
gleda. U jednom postrojenju koje radi, obično je samo za mali procenat uređaja koji
se nalaze u tom postrojenju vezan relativno veliki procenat rizika. Stoga se ova me-
toda zasniva na tome da se najveći deo pregleda i održavanja usmeri na uređaje sa
visokim rizikom, a manji na uređaje sa manjim rizikom. Prednost ove metode je u
tome što se povećavaju aktivno vreme rada i dužina ciklusa rada postrojenja, a rizici
koji se pri tom zadržavaju ostaju isti ili se čak i smanjuju133.
U suštini RBI metoda treba da obuhvati sledeće:
 Analizu kritičnosti svih uređaja postrojenja sa ciljem utvrđivanja velikih
rizika
 Utvrđivanje nivoa rizika pri radu svakog uređaja postrojenja u rafineriji ili
procesnom postrojenju, na osnovu jedne konzistentne metodologije
 Utvrđivanje prioriteta u okviru postrojenja na bazi izmerenih rizika
 Izrada programa tehničkih pregleda na osnovu utvrđenih prioriteta
 Sistematsko upravljanje rizikom od moguće pojave otkaza u postrojenju.
Metoda RBI definiše rizik postrojenja u procesu rada kao kombinaciju dve pose-
bne veličine:
1. posledica otkaza, i
2. verovatnoća pojave otkaza,
Rizik je jednak proizvodu verovatnoće i posledice. Međutim, svaki otkaz postrojen-
ja ne izaziva neke ozbiljne posledice po bezbednost ili ekonomiju. Naime, neki otkazi
mogu da imaju ozbiljne posledice, ali ako je verovatnoća njihove pojave mala, tada
ovaj rizik ne zahteva momentalnu akciju. Međutim ako je kombinacija verovatnoće i
posledice dovoljno velika, to znači da je i rizik veliki pa moraju da se preduzmu akcije
koje će sprečiti ili umanjiti ovaj rizik.
Pre nego što se pristupi proceni rizika mora da se definiše sistem koji treba da se
analizira. Ovaj proces je sličan procesima opisanim kod tradicionalnih metoda za
analizu rizika i obuhvata sledeće komponente:
132 Tehnički pregledi na bazi rizika, API preporučena procedura 580, Publikacija Američkog Instituta
za naftu, 2000
133 Tehnički pregled na bazi rizika, Osnovni izvorni dokumenti, Publikacija API 581, Maj 1996.

Fizička ograničenja 1. da li je u pitanju pojedinačna procesna jedinica, neki uređaj
ili glavni deo veće jedinice
Ograničenja procesa 2. da li je postrojenje u normalnom radu, procesu startovanja,
isključivanja, podešavanja i sl.
Granice analize 3. da li će se koristiti kvalitativni ili kvantitativni pristup, ili
pak oba
Korisni indikatori 4. posledice prema kojima se upoređuju rizici treba da budu
rizika slične.
Veoma je važno da se na samom početku RBI analize odredi vrsta posledica koje
će da se razmatraju u procesu rangiranja rizika. Ovo u velikoj meri zavisi od prirode
postojećih opasnosti. Ispuštanje toksičnih materija verovatno neće izazvati štete na
susednim uređajima. Sa druge strane, ako su ovo materije koje mogu da se zapale, va-
tra ne mora da zahvati veliko područje, ali može da izazove velike štete na uređajima
u neposrednoj blizini mesta ispuštanja.
Budući da je verovatnoća pojave otkaza bezdimenzionalna veličina, to znači da će
rizik imati iste dimenzije kao i posledica otkaza. Ovo znači da se rizik može meriti
preko bilo kog izraza, odnosno preko troškova, preko količine oslobođenih proiz-
voda, preko zagađenja okruženja i sl.
Analiza verovatnoće pojave rizika zasniva se na bazi podataka koji su sakupljeni
za otkaze na pojedinim postrojenjima i uređajima. Danas, određene procesne in-
dustrije zajednički razvijaju ovakve baze podataka. Međutim, da bi ovi podaci mogli
da se primene na realne uređaje/postrojenja koji se analiziraju, potrebno ih je ko-
rigovati tako da se obuhvate specifični uslovi rada datog postrojenja (faktor modi-
fikacije postrojenja) kao i postupci za upravljanje postrojenjem koji imaju uticaj na
mehanički integritet datog postrojenja (faktor modifikacije upravljanja).
RBI metoda nije čista analiza rizika. U svojoj suštini ona predstavlja jednu hibrid-
nu tehniku koja povezuje discipline analize rizika i mehaničkog integriteta. Stoga,
da bi se ocenio uticaj posebnih mehanizama nastanka otkaza na verovatnoću pojave
otkaza mora da se izvrše i sledeće analize:
 Analiza postrojenja sa ciljem da se identifikuju postojeći mehanizmi raz-
voja oštećenja.
 Određivanje brzine nastajanja oštećenja u datim radnim uslovima.
 Kvantifikacija efikasnosti programa tehničkih pregleda, jer nisu svi tehnički
pregledi podjednako efikasni u otkrivanju procesa nastajanja oštećenja na
opremi.

Najveći broj podataka i informacija potrebnih za pomenute analize nalazi se u
izveštajima o tehničkom pregledu, a korisno mogu poslužiti i crteži cevovoda i instru-
menata, dijagrami tokova procesa, specifikacije opreme i cevovoda, podaci o materi-
jalima od kojih je načinjena oprema i o njihovoj proizvodnji, izveštaji o održavanju i
kontroli, podaci o uslovima rada i o nivou tečnosti, izveštaji o prethodnim udesima, i sl.
Sama RBI analiza može da se radi kao kvalitativna, kao kvantitativna i kao polu-
kvantitativna analiza.
Kvalitativan pristup je manje praktičan od kvantitativnog, ali on zahteva manje
rada i zasniva se na odgovorima koji se daju na pitanja koja su razrađena i koja pos-
toje u odgovarajućem priručniku. Veoma je važno da svi odgovori budu dosledni. Na
bazi ovih odgovora vrši se procena rizika određenih područija/uređaja i ove procene
se zatim postavljaju u jednu matricu „pet puta pet“ (slika V-13) koja pravi razliku
između ovih uređaja/područja sa stanovišta rizika, odnosno vrši rangiranje rizika.
Tamo gde je rizik zanemarljiv i mali nema potrebe da se vrši tehnički pregled, već
treba samo pratiti razvoj događaja. Tamo gde je rizik srednji ili visok, tehnički pre-
gled treba da se vrši prema planu. Kod ekstremnog rizika treba da se uradi detaljna
analiza, a kod rizika koji se ne može tolerisati treba izvršiti odgovarajuće ispravke.
Kod ove analize koriste se neke prosečne vrednosti koje u velikoj meri zavise od
ekspertske procene i mišljenja i ovo je u stvari brza indikacija rizika, a ne i njegova st-
varna procena. Zato je ova kvalitativna analiza pogodnija za preliminarno planiranje
tehničkog pregleda, ili za određivanje prioriteta za onaj broj uređaja ili opreme za
koji treba da se obave detaljne studije.
Slika V – 13. Matrica rizika
Glavni nedostatak ove metode je u tome što ona ne može da odredi izolovane zone
visokog rizika. Takođe, ova metoda neće uvek obuhvatiti i analizu najgoreg slučaja.
Kvantitativna RBI metoda je alat za procenu rizika na nivou postrojenja. Ona
se zasniva na obavljanju niza proračuna kojima se ocenjuju verovatnoća i posledice
otkaza. Proizvod vrednosti verovatnoće i posledice daje meru rizika koja se odnosi
na taj deo postrojenja. Sa ovako proračunatim rizicima formira se rang-lista rizika,
koja se koristi za usmeravanje programa tehničkih pregleda na oblasti najvećih riz-
ika. Ovaj postupak počinje prikupljanjem podataka koji određuju svaki pojedinačni
uređaj i njegove radne uslove. Ovi podaci obuhvataju i rezultate koji su dobijeni
drugim analizama za identifikaciju rizika (HAZOP), kao i detaljne informacije o pro-
cesu i mašinama.
Verovatnoća treba da se određuje za svaku pojedinačnu stavku ili grupu stavki, na
osnovu statističkih podataka i/ili modeliranjem faktora koji utiču na otkaz, kao što su
to korozija, zamor materijala, ekstremna opterećenja, itd. Posledice treba da se ana-
liziraju uzimajući u obzir zapaljive/eksplozivne događaje, oslobađanje otrovnih ma-
terija, rizike po čovekovu okolinu, prekid poslovanja i gubitak sveukupnih isplata.
Ova analiza se oslanja ne samo na izveštaje o kontroli i održavanju i na podatke o
projektovanju opreme, već i na brojna pitanja upravljanja bezbednošću i na sva druga
značajna pitanja koja mogu da utiču na sveukupni mehanički integritet i bezbednost
procesne jedinice, kao na primer, procedure i obuka za održavanje, upravljanje pro-
cedurama i praksom promena, operativne procedure, i sl.
Polu-kvantitativna RBI metoda zadržava sve vitalne aspekte analize rizika koja
se vrši u kvantitativnoj metodi, ali uz značajne pretpostavke koje pojednostavljuju
proračune, čime se u velikoj meri smanjuje vreme i napor potreban za prikupljanje
podataka i izradu same analize.
Verovatnoća otkaza isključivo se bazira na proceni potencijalnih mehanizama
koji izazivaju oštećenja i na efikasnosti programa tehničkog pregleda da nađe i iden-
tifikuje ove mehanizme. Svi drugi aspekti iz kvantitativne metode koji se odnose na
programe mehaničkog integriteta i na upravljanje bezbednošću procesa izostavljaju
se u ovoj analizi. Analiza posledica je u velikoj meri ista kao i kod kvantitativne RBI
analize. Međutim, značajno je pojednostavljeno samo sakupljanje podataka, kao i
izračunavanje mogućih posledica tako što se oprema klasifikuje na kategorije u
odnosu na veličinu, čime se izbegavaju proračuni zapremina opreme, cevi i količine
materijala koja se u njima nalazi.
Krajnji izveštaj kvantitavne analize određene procesne jedinice, daje prioritetno
rangiranje svakog dela opreme, a za tri različita nivoa tehničkog pregleda:
 minimalni plan tehničkog pregleda,
 tekući stvarni nivo tehničkog pregleda i
 optimizirani nivo tehničkog pregleda.

1.7.2 RBLM – Upravljanje vekom trajanja sistema na bazi rizika
Glavni ciljevi RBLM metode su u velikoj meri slični ciljevima RBI metode, ali
glavna razlika između ove dve metode je u njihovom praktičnom dostignuću.
MPA (Staatliche Materialprufungsanstalt) iz Štutgarta razvio je ovu metodu za
primenu u konzistentnim, odnosno složenim uhodanim sistemima u kome dono-
sioci odluka u svakom trenutku tokom procesa odlučivanja imaju punu kontrolu nad
svim elementima upravljanja rizikom134. Ovakav koncept pomaže da sve odluke koje
su zasnovane na riziku obuhvate sve relevantne faktore, ne samo tehničke prirode,
već i one koje se odnose na ekonomiju (troškovi), bezbednost, čovekovu okolinu, itd.
Ovaj koncept se zasniva na sledeća tri osnovna elementa koja se povezuju u jednu
celinu:
1. Δ model (delta model) upravljanja preostalim vekom trajanja na bazi riz-
ika,
2. ALIAS sistem (Poboljšani modularni inteligentni sistem – baza podataka -
za procenu veka trajanja) i
3. niz praktičnih primena RBLM metode u energetskim, nuklearnim i pro-
cesnim postrojenjima.
Δ model kombinuje tri elementa upravljanja vekom trajanja komponenti i
postrojenja i to:
 podatke o postrojenju (konstruktivni, proizvodni i operativni podaci),
 analize (CLA – procena/analiza preostalog veka trajanja komponente,
CLM – upravljanje vekom trajanja komponente, šteta, itd.)
 odlučivanje (uključujući i RBI planiranja).
Ovaj model obezbeđuje neophodan konzistentni radni okvir za veoma veliki broj
stavki koje su uključene u upravljanje preostalim vekom trajanja i omogućava analizu
postojećeg stanja i preostalog veka trajanja koja se zasniva na inženjerskim anali-
zama (kvalitet materijala, monitoring, analiza opterećenja, analiza oštećenja koja je
posledica puzanja, zamora, korozije, itd.).
ALIAS je grupa baze podataka koja je organizovana kao skladište podataka, koja
može da radi u veoma distribuiranom okruženju, sa stalno promenljivim struktura-
ma baze podataka koje ažurira administrator baze podataka. Ona može da koristi
uobičajene alatke koje su zajedničke za sve baze podataka, omogućava integraciju
i povezivanje sa starijim bazama podataka, može da radi u raznim operativnim
sistemima, ima LAN, iternet i itranet vezu, može da obrađuje nekompletne/nesig-
urne podatke, moguće je „iskopavati“ podatke, i pomaže proceni rizika povezanog
sa upotrebom podataka. Ova grupa baze podataka obuhvata oko 15 baza podataka i
oko 35 softverskih modula.
134 A. S. Jovanović, Extending the concept of Risk-based Inspection (RBI) to Risk-based Life Manage-
ment (RBLM), Unuversitat Stuttgart, 2000

Delta model se u praksi primenjuje tako što se integriše u ALIAS sistem koji po
sistemu LEGO kocki integriše isečke različitih modula, koji se mogu podeliti na tri
osnovne grupe:
 baze podataka (podaci o materijalima, komponentama i sistemima, slučajevi
iz prakse, rezultati tehničkih pregleda, itd.),
 dokumentacione baze (propisi, norme, direktive, upustva, itd.), i
 aplikacioni programi (analiza naprezanja, procena/analiza preostalog veka
trajanja, statistička analiza, iskopavanje podataka – automatsko izvlačenje
skrivenih informacija koje mogu da ukažu na neku problematiku).
Na primer, upravljanje preostalim vekom trajanja na bazi informacije o rizicima
zasniva se na proceni ukupnog rizika, pri čemi ova procena obuhvata sledeće:
 apriori procenu konstruktivnih rizika (na bazi osobina materijala, podataka
za zamor, puzanja i koroziju materijala, praćenja opterećenja, geometrije, i
nedestruktivnog ispitivanja),
 aposteriori procenjene konstruktivne rizike (na bazi postojećih podataka o
praćenju otkaza u datom postrojenju, statističkih analiza i sl.)
 apriori i aposteriori procenjene konstruktivne rizike (iskustvo i slučajevi iz
prakse, tzv. iskopavanje podataka, i sl.) i
 ostale rizike, tj. finansijske, za čovekovu okoline, itd.
Modularna arhitektura sistema dozvoljava lako krojenje oblika i funkcionalnosti
sistema, a za različite uslove u kojime se primenjuje.
RBLM metoda omogućava donošenje odluka na bazi višestrukih kriterijuma, što
je analitički hijerarhijski proces. Srž ovog načina donošenja odluka je u sledećem:
 svaka oduka se svodi na izbor najbolje od mogućih alternativa (tj. koja je
komponenta u datom sistemu najkritičnija),
 izbor se zasniva na nizu kriterijuma koji se mogu u bilo kom momentu
proširiti kako u smislu samog kriterijuma, tako i u smislu dodavanja novog
kriterijuma.
 važnost kriterijuma određuje se upoređivanjem parova (tj. kriterijum X je n
puta važniji od kriterijuma Y), i
 sve veličine (fizički i lingvistički parametri) mogu da budu samo krisp
brojevi).
Primena RBLM metode obično započinje tako što se postrojenje modelira kao hi-
jerarhijsko stablo ALIAS „objekta“ (sistem, komponentem lokacija, itd). Za svaki čvor
(objekat) se zatim unose najvažniji podaci (dimenzije, materijal, istorijat rada) i sa ovim
se povezuju analize koje su izvršene za ovaj objekat. ALIAS tada vrši procene eleme-
nata rizika (štete) ali se ovaj program može povezati i sa drugim postojećim analizama/
izračunavanjima i podacima dobijenim iz neinvazivnih metoda ispitivanja.

Dobijeni rezultati su ulazni podaci za dalje RBLM analize, kao što su rangiranje
rizika sistema, predlaganja optimizirane strategije tehničkog pregleda, a na osno-
vu postavljanja rizika kao funkcije različitih kriterijuma (šteta u proizvodnji, neto
sadašnja vrednost, bezbednost, čovekova okolina, itd.). Opcije strategije održavanja
mogu zatim da se razmatraju preko dijagrama uticaja i da se konačna odluka opti-
mizira kao:
 preostali vek trajanja
 tehnički pregled
 mere održavanja (tj. popravka/zamena)
Pored toga što RBLM metoda omogućava donošenje odluka na sveobuhvatnijim
osnovama nego što to je to slučaj kod RBI metode, i što obuhvata naprednije načine
analize rizika, ona takođe uzima u obzir i preporuke iz standarda ISO 61508.
1.7.3 R-Tech softversko rešenje za implementaciju RBMa

(Upravljanje zasnovano na riziku), RBIa (Tehnički pregled zasnovan
na riziku) i RCMa (Održavanje prema pouzdanosti)
R-Tech softversko rešenje zasniva se na135:

 inoviranim, ali priznatim metodologijama koje koriste velike kompanije,
 korišćenju inteligentnih i drugih aktuelnih metoda i softverskih alatki,
 pouzdanim i prilagodljivim oblicima prikaza rezultata na lokaciji korisnika.
Ovo rešenje daje podršku korisniku da razume glavne stavke koje su potrebne da
bi se shvatili pristupi metoda RBM, RBI i RCM, kao:
 Upoznavanje sa RBM, RBI i RCM pristupima, uključujući priznate pristupe
kao šti je API, EU i slični.
 Principi ovih pristupa
 Procena štete uključujući mehanizme stanjivanja (smanjenja debljine), st-
varanja pukotina, spoljašnjeg oštećenja i druge tipove štete
 Procena i provera valjanosti podataka
 Procena i verovatnoća otkaza
 Procena posledice otkaza
 Procena i određivanje rizika
 Planiranje tehničkog pregleda
 Izvođenje RBM, RBI i RCM projekta i studija.
135 A. Sauter, D. Baloš, M. Peruničić, A. Jovanović, The State-of-art, Web-based, Software Solutions
for Risk Assessment in Power and Process Plants, Upravljanje rizicima, preventiva i osiguranje, 12.
savetovanje sa međunarodnim učešćem, Beograd, 11-12. novembar 2004.

U većini hemijskih postrojenja i postrojenja za preradu nafte, veliki udeo ukup-
nog rizika koncentrisan je na relativno mali procenat opreme. Ove komponente kod
kojih je rizik relativno visok zahtevaju više pažnje od drugih, tako da je od suštinske
važnosti znati kom delu u datom postrojenju dati prioritet. R-Tech rešenje se zaniva
na dokumentu API-581, i ovo rešenje omogućava sledeće:
 Procenu sistema upravljanja
 Klasifikaciju operativnih jedinica u datom postrojenju da bi se identifiko-
vale zone visokog rizika
 Procenu vrednosti rizika povezanog sa operacijom svake stavke opreme u
rafineriji ili hemijskom postrojenju, na osnovu konzistentne metodologije
 Određivanje prioritetne opreme sa stanovišta izmerenog rizika
 Izradu odgovarajućeg programa tehničkog pregleda
 Sistematsko upravljanje rizicima povezano sa otkazima opreme.
 R-Tech softersko rešenje omogućava sledeće:
 Analizu sistema upravljanja postrojenjem
 Analizu posuda pod pritiskom, rezervoara, cevovoda i sigurnosnih ventila
 Tri nivoa analize od kvalitativne, preko polu-kvalitativne do kvantitativne
 Automatsko planiranje tehničkog pregleda
 Vrednosti posledica izražene kao rizik po jedinici površine, rizik po jedi-
nici površine po godini, finansijski rizik i obezbeđuje opcije za faktor pov-
rede, oštećenje opreme, troškove isključivanja opreme iz rada i posledice po
čovekovu okolinu usled izlivanja toksičnih materija, eksplozije i požara
 Modele posledica za različite fluide i gasove koji se obično nalaze u naftnoj,
petrohemijskoj i hemijskoj industriji
 Odvojene vrednosti rizika za svaki komad opreme
 Kvalitativno rangiranje preko matrice rizika
 Opcije izračunavanja finansijskog rizika
 Mogućnost prenosa podataka da bi se ubrzao njihov unos
 Ekspertski sistemski modul za izračunavanje štete koje izazivaju različiti
korozivni mehanizami (lokalozovani i generalizovani), različiti mehanizmi
koji izazivaju pucanje, uticaj zamora, puzanja, visoke temperature i vodoni-
ka, različiti mehanizmi koji izazivaju krtost materijala, itd. Ovi moduli ba-
ziraju se na priznatoj i opšte prihvaćenoj dobroj inženjerskoj praksi
 Izvodi „Šta ako“ analize da bi se razmotrile promene i nova oprema/jedi-
nice
 Daje izveštaje za sve scenarije rizika, matrice rizika, posledice i osnovne
izveštaje i planove tehničkog pregleda.

Sistem se sastoji iz različitih modula koji mogu da izvršavaju različite nivoe de-
taljnih analiza podataka.
Podaci se čuvaju na jednom mestu i njih može da koristi svako ko ima ovlašćenje,
ali preko Interneta. Prezentacija i prikupljanje podataka se takođe vrši preko Interne-
ta, što omogućava rad sa podacima bez bilo kog drugog programa, osim standardnog
Internet pretraživača. Na ovaj način se smanjuju troškovi održavanja softvera, kao i
potreba za komplikovanim sistemima kod korisnika.
Postoji softver za prikupljanje podataka kada nije uspostavljena vaza sa Internetom.
1.7.4 Evropski sistem RIMAP- Procedura za planiranje kontrole i

održavanja na bazi rizika
Tokom 2001. Evropska zajednica je započela projekat pod nazivom RIMAP da bi se:
 ustanovio Evropski sistem za planiranje kontrole i održavanje zasnovan na
riziku i
 formirala osnova za buduću evropsku standardizaciju u ovoj oblasti.
RIMAP projekat treba da:
 obezbedi razvitak homogenog pristupa,
 da definiše sadržaj analize, kvalifikacije lica koje ovu analizu vrše i da
definiše alatke koje će se u tu svrhu koristiti i
 da razmatra bezbedonosne, zdravstvene, ekološke i poslovne rizike kao kri-
terijume za strategije i kontrole.
Kada se upoređuje situacija u SAD sa situacijom u Evropi, u pogledu postojećih
propisa koji se odnose na procedure za tehnički pregled zasnovan na riziku, dolazi se
do sledećih zaključaka:
 Pojedini evropski dokumenti se mogu uporediti sa dokumentima u SAD,
ali konzistencija između pojedinih evropskih dokumenata je, uopšte uzevši,
niža nego što je to slučaj sa dokumentima u SAD.
 Uopšte uzevši, dokumentacija u SAD bolje pokriva RBI metodu, dok se u
dokumentaciji Evropske unije javljaju značajni prazni hodovi i neka pitanja
skoro uopšte nisu ni obrađena, a ne postoji ni centralni dokumenat koji
bi povezivao postojeće delove i koji bi stvorio konzistetan i sveobuhvatini
sistem –RBI, kao što je to slučaj u dokumentu API 581.
 Većina pitanja koja se odnose na RBI problematiku je u SAD rešena tako što
je profit glavni pokretač za sve radnje, dok je u Evropskoj uniji i dalje glavni
pokretač zakonska regulativa.

Pošto se sadašnja praksa tehničkog pregleda i održavanja, u većini industrija u
Evropskoj uniji, zasniva na tradicionalnim i unapred datim propisima i ne predstav-
lja neki optimizovani proces u kome je integrisano merenje rizika koje se bazira na
bezbednosti i ekonomičnosti, glavni cilj ovog RIMAP projekta je da specificira sveo-
buhvatni koncept za RBI/RBLM i da postojeće metode, alatke, propise, standarde,
itd. ugradi u nove dodatne metode, alatke, dokumentaciju itd., tamo gde je to, i ako
je to, potrebno. Stoga se ovaj projekat sastoji od tri podprojekta:
 istraživanje i razvoj upustva za RBI/RBLM primenu (RTD),
 demonstracija primene upustva u svakom od četiri industrijskih sektora (ter-
moelektrane, hemijska i petrohemijska postrojenja i čeličane) (DEMO), i
 tematska mreža (TM), odnosno prenošenje informacija i rezultata projekta
na širu zajednicu.
RIMAP – RTD projekat je podeljena na 5 glavnih radnih paketa koji su, u cilju
efikasnog rada na projektu, struktuirani tako da su im međuveze jasno definisane i ti
projekti su:
 pregled tekuće prakse u okviru datih industrija,
 razvoj RBMI (tehnički pregled i održavanje zasnovani na riziku) metode,
zasnovane na višekriterijumskom procesu donošenja odluka,
 razvoj detaljne metode za procenu rizika, modela šteta za date industrijske
sektore i korišćenje podataka tehničkog pregleda
 razvoj RIMAP upustva za svaki industrijski sektor: smernice za izradu pla-
na tehničkog pregleda i održavanja zasnovanog na riziku i
 provera valjanosti RIMAP metodologije.
RIMAP-DEMO projekat obuhvata 4 demonstracije na praktičnim primerima,
po jednu za svaki industrijski sektor, a RIMAP-TN projekat prati celokupni razvoj
projekta putem prenošenja informacija i rezultata RTD i DEMO projekata na širu
zajednicu i kompanije, a da bi se videlo dokle se došlo i da bi se postiglo sveukupno
prihvatanje ove metodologije136. Sadašnji status ovog projekta nalazi se u ovoj pos-
lednjoj fazi.
Da bi se ideja održavanja zasnovanog na riziku sprovela u praksi, neophodno je
da se definišu odgovarajuće procedure i alatke. Zato se glavni radni okvir RIMAP
projekta sastoji od definisanja radnog procesa (pitanja povezana sa održavanjem i
osobljem koje treba da izvršava održavanje) i procedura (tehnička pitanja). Budući da
je planiranje tehničkog pregleda i održavanja zasnovanih na riziku multidisciplinarni
zadatak, on mora da se sprovodi timski, i dati tim mora da obuhvati stručnjake i ek-
sperte iz različitih područja.
136 R. Kauer, A. Jovanovic, Sture Angelsen , Gjermund Vage, Plant Asset Management, Rimap (Risk-
Based Inspection And Maintenance For European Industries),The European Approach, RIMAP
Consortium, ASME PVP-Vol. 488, Risk and Reliability and Evaluation of Components and Machin-
ery, July 25-29, 2004, San Diego, California, US, internet izdanje,

Sama RIMAP procedura je nezavisna od vrste postrojenja u kome se primen-
juje i može da se primeni na opremu različitog tipa (na aktivnu, statičku opremu i
opremu koja je kritična sa stanovišta bezbednosti). Faze procedure su iste za različite
industrijske sektore čak i ako se metode, odnosno alatke koje se koriste za procenu
verovatnoće ili posledice otkaza razlikuju od jedne do druge primene. Na slici V-14
dat je šematski prikaz RIMAP procedure.
Kako se to vidi sa slike srž procedure – analiza rizika na više nivoa – obuhvata
procese „prosejavanja“ (klasifikacije) i detaljne analize, koji se stalno međusobno
isprepliću. Faze analize obuhvataju sledeće elemente137:
 Hijerarhija postrojenja
 Način otkaza
 Razvoj scenarija
 Verovatnoća otkaza
 Posledice otkaza
 Procena rizika
 Aktivnosti za ublažavanje i smanjenje rizika
Slika V – 14. Osnovni prikaz sadašnjeg nacrta RIMAP procedure
137 A. Jovanović, P. Auerkari, Praktično određivanje verovatnoće otkaza (PoF) i odgovarajući rizici u
RIMAP projektu, Sistemska analiza šteta u privredi, osiguranju i preventivno inženjerstvo, 10. Jubi-
larno savetovanje sa međunarodnim učešćem i temom, 11-12 novembar 2002, Beograd

Hijerarhija postrojenja
Hijerarhija postrojenja je uslov za efikasnu procenu rizika, planiranje tehničkog
pregleda i sam proces održavanja, jer je i samo postrojenje podeljeno na parcijalne
sektore.
Način otkaza
Pripisivanje funkcija i podfunkcija fizičkim stavkama tokom planiranja, pojed-
nostavljuje identifikaciju načina otkaza koji se zatim koriste da bi se identifikovali
uzroci i koren otkaza, kao i drugi štetni mehanizmi.
Razvoj scenarija
Da bi se postavili prioriteti za tehnički pregled i održavanja RIMAP koristi rizik,
odnosno kombinaciju verovatnoće i posledice otkaza. Naime, potrebno je povezati
procenu verovatnoće i posledice otkaza što nije ni malo lak zadatak. Ovo povezivanje
nije pravolinijski proces pošto funkcije (pod funkcije), načini i uzroci otkaza, simp-
tomi, štete i posledice, uopšte uzevši, nisu jasno definisane i nezavisne kategorije.
Svi ovi elementi prirodno teže da se preklapaju i međusobno deluju ne samo zbog
lingvističke nepreciznosti već i zbog razlika u praksama koje se sprovode u različitim
zemljama/kompanijama. Stoga se u RIMAP projektu koristi takozvani model „čvora
na mašni“, slika V-15. Ovaj model obezbeđuje kontinualni prelaz preko više nivoa,
kako u pogledu obuhvaćenih detalja, tako i u pogledu hijerarhije postrojenja, a sce-
nario je mehanizam štete koji vodi do potencijalnog događaja sa posledicama (po
bezbednost, zdravlje, čovekovu okolinu i/ili poslovanje).
Na slici V-16 pokazan je primer modela „Čvora na mašni“ koji je razvijen u
korišćen u RIMAP projektu
Slika V – 15. Pojednostavljen model „čvora na mašni“ gde se sa jedne strane nalazi
PoF, a sa druge CoF

Verovatnoća otkaza (PoF)
Za procenu verovatnoće mogu da se koriste različite metode kao što su:
 statistički modeli koji se zasnivaju na prikupljenim podacima
 atributski modeli
 modeli konstruktivne pouzdanosti
 modeli preostalog veka trajanja
 ekspertske procene
Procena može često da obuhvati i više metoda. Za RIMAP je prihvatljiva svaka od
metoda, kao i njihova kombinacija, uz uslov da je metoda kvalitetna i transparentna.
Takođe je važno da je nivo detaljisanja prilagođen datom slučaju i riziku. Ovo znači
da se u nekim slučajevima ekspertska procena može smatrati isto tako dobrom kao i
najbolje izračunate procene.
Statistički modeli se zasnivaju na sakupljanju podataka iz postojećih postrojenja,
a za određenu grupu komponenata. Ovaj tip podataka se obično naziva „generički“
(sakupljeni) ili „svetski“. Danas postoji određeni broj takvih baza podataka kao što su
to: OREDA, IEEE, RAC i T-Book. Prikupljanje ovakvih podataka vrši se u skladu sa
standardom ISO 14 224, „Industrije nafte i prirodnog gasa – sakupljanje i razmena
podataka o pouzdanosti i održavanju opreme“ (Petroleum and natural gas industries
– Collecting and exchange of reliability and maintenance data for equipment).
Većina generičkih baza podataka zasniva se na pretpostavci da je brzina otkaza
oblikovana kao „kada u kupatilu“ preko veka trajanja komponenata i podeljena je
na tri faze: izgaranje, korisni vek trajanja i ishabanost. Brzina otkaza je konstantna
tokom faze korisnog veka trajanja. Ako je brzina otkaza konstantna, vreme otkaza je
eksponencijalno raspodeljeno. Brzina otkaza se obično nalazi u generičkim bazama
podataka i obično se izražava kao λ= nf /t, gde je nf broj otkaza, a t je ukupno opera-
tivno (ili kalendarsko) vreme. Srednje vreme otkaza MTTF dato je kao 1/λ.
Jedan od problema koji se javlja kod sakupljanja podataka je kvalitet ovakve
generičke baze podataka – ili nedostatak informacija koje se odnose na kontrolu i
održavanje, kao i uslove u kojima date komponente rade. Zato ovakve podatke treba
pažljivo koristiti i treba ih proveravati prilikom svake upotrebe.

Slika V-16. Primer modela „čvora na mašni“ koji je razvijen i primenjen u RIMAP
projektu
Pored ovih pomenutih metoda, RIMAP predlaže specifičnu metodu za PoF analizu
sa više nivoa, odnosno analizu koja može da obuhvati različite nivoe sa stanovišta:
 kompleksnosti analize (tj. od jednostavne do detaljne klasifikacije) i
 hijerarhijskog nivoa postrojenja
RIMAP metodologija predlaže da se vrši stalni prelaz preko više nivoa kako u
pogledu obuhvaćenih detalja, tako i u pogledu hijerarhije postrojenja. Takođe
predviđa da se PoF izražava preko brojeva i/ili lingvističkih izraza i da se izbegava
upotreba rezultata.
Princip ove metodologije prikazan je na slici V-17 gde je naznačena upotreba
sledećih glavnih elemenata:
H - odnosi se na pristup zasnovan na analizi prethodnih „istorijskih“ podataka
(o komponentama, njihovom ponašanju, otkazima i sl.).
F - odnosi se na pristup zasnovan na predviđanju odnosno na primeni
analitičkih metoda za predviđanje budućnosti (ponašanje komponente pri-
likom otkaza).
E - odnosi se na pristup zasnovan na ljudskom ekspertskom mišljenju koje
može da bude subjektivno ali da bude potvrđeno nekom analizom.
M - odnosi se na statistički model, modele nastanka štete, modele ponašanja
materijala, modele konstruktivnog otkaza, itd.

Model kombinuje gornje elemente (slika V-18) tako da se izvuče najveća moguća
korist i postigne sinergija i fleksibilnost sveukupnog modela, što je potrebno za PoF
određivanje za više nivoa i za datu analizu rizika. Praktično rečeno, određivanje PoF
obuhvata sledeće korake:
1. Određivanje osnovnog PoF pomoću:
 klasifikacione analize (analiza generičkih frekvenci ),
 posredne analize (zasnovane na mišljenju eksperata) i
 detaljne analize (zasnovane na analizama verovatnoće)
2. Ispravka PoF pomoću nekog kontrolnog faktora (CF) merenjem:
 glavne mogućnosti za kontrolu PoF, odnosno preko poznavanja fenomena
oštećenja i/ili na osnovu raspoloživih podataka i
 stvarne mogućnosti za kontrolu PoF, odnosno preko akcija koje se preduzim-
aju umesto stvarne kontrole, odnosno „da li je kontrola stvarno preduzeta“.
3. Određivanjem konačnog PoF (PoF korigovan za faktor CF).
Predloženi pristup omogućava sledeće:
1. konzistentno kombinovanje različitih metoda (ekspertske procene i
probabilističke analize),
2. upotrebu nekoliko metoda i/ili njihovu kombinaciju na jednom nivou ana-
lize, odnosno i ekspertsku procenu i analizu statističkih podataka na odabra-
nom nivou, i
3. kombinovanje rezultata procene PoF koji su dobijeni analizom različitog
nivoa, odnosno rezultati za jednu komponentu dobijeni metodom klasifikaci-
je sa rezultatima za drugu komponentu dobijenim detaljnom analizom.
Slika V-17. Elementi za određivanje PoF u RIMAP konceptu

Prikazani pristup zasniva se na dve rudimentne pretpostavke, odnosno na to da se
svaki put kada se izvrši PoF procena na bilo kom nivou ona može dalje prečisćavati
putem ekspertske korekcije i mnogo detaljnijom analizom i „kvalitativno/lingvističkom“
analizom LoF (mogućeg otkaza), kako je to prikazano na slici V-18.
PoF procena na različiti način analizira statičku opremu, opremu koja je kritična sa
stanovišta bezbednosti i rotirajuću opremu:
 Kod statičke opreme se za određivanje granice PoF prihvatljivi rizik kombinu-
je sa posledicama otkaza da bi se obuhvatili i mehanizmi razgradnje. Ova
granica se zatim kombinuje sa brzinom nastajanja štete, a da bi se dobilo
maksimalno vreme za tehnički pregled.
 Kod opreme kritične sa stanovišta bezbednosti, na osnovu procene rizika
određuju se zahtevi koje ona mora da ispuni da bi mogla da se koristi i za-
tim se određuju strategije održavanja koje moraju da ispune ove zahteve, pri
čemu se one u većini slučajeva zasnivaju na ispitivanju da bi se našle skrivene
mane.
 Kod rotirajuće opreme procena PoF, uz dati određeni program održavanja,
kombinuje se sa CoF procenom da bi se dobio rizik za dati program
održavanja. Tada se odabira nivo održavanja takav da budu zadovoljeni svi
propisi i direktive i da bude optimalan sa stanovišta troškova.
Ako se za statičku i za kritičnu opremu nađe da su, sa stanovišta troškova, mnogo
efikasniji češći tehnički pregled i češće održavanje, onda se može predložiti i ovakvo
rešenje.
Slika V-18. Kombinovanje kvalitativnih/numeričkih i kvantitativnih/lingvističkih
analiza

Posledica otkaza(CoF)
Posledice otkaza podeljene su u četiri kategorije:
 bezbednost, odnosno momentalne posledice po ljude u i izvan samog postro-
jenja
 zdravstvene posledice, odnosno dugotrajni uticaj na ljude u i izvan samog
postrojenja,
 posledice na čovekovu okolinu i
 finansijske posledice na poslovanje datog postrojenja,
Uslovi koje RIMAP projekat postavlja za odabir metode za procenu posledica ot-
kaza su:
1. Svaka metoda za izračunavanje posledica mora da se vrednuje u odnosu na
opšte priznatu (ustanovljenu) metodologiju koja je opšte prihvaćena u litera-
turi.
2. Najmanji broj aspekata koji mora da se obuhvati su bezbednost, zdravlje i
čovekova okolina.
3. Rangiranje posledica mora da bude takvo da najveće rangiranje za jednu od
četiri navedene kategorije mora da kontroliše krajnji rezultat da bi se sprečilo
uprosečivanje rangiranja za različite aspekte. Ovim se obezbeđuju garancije
da rangiranje posledica po poslovanje ili po čovekovu okolinu neće dovesti
do smanjenja rangiranja za posledice po zdravlje ili bezbednost.
4. Obavezno je korišćenje opisne procene i numeričke analize. Prihvatljiva
je upotreba opisnih termina koji su rangirani od veoma visokih do veoma
malih, uz uslov da je dato objašnjenje ovih termina. Uticaj na bezbednost
(akutne posledice) i zdravlje (dugoročne posledice kratkoročnog izlaganja
uticaju dejstva neke materije) mora da se iskaže preko broja povreda i smrt-
nih slučajeva. Posledice po čovekovu okolinu moraju da obuhvate zagađenje
tla, vazduha, površinskih i podzemnih voda.
5. Metode koje postoje za procenu CoF moraju da se razlikuju u odnosu na
detalje koji se koriste za procenu. Metoda koja je uzorak, odnosno manje
detaljna mora da daje veće procene uticaja od metoda koje su mnogo de-
taljnije.
6. Metode ne smeju samo da uzmu u obzir izvorne aspekte, tj. karakteristike
fluida već i ciljne aspekte, odnosno gustinu populacije u okruženju.
Sama procena posledica zasniva se na određenom scenariju i RIMAP pravi razliku
između dva tipa scenarija:
 Scenario najgoreg slučaja, koji kombinuje mehanizam izvornog uzroka/štete
sa posledicom najvećeg intenziteta do koje taj mehanizam može da dovede,
odnosno gubitak celokupne količine fluida unutar datog segmenta, njegovo
paljenje i sl.

 Očekivani scenario, koji kombinuje mehanizam izvornog uzroka/štete sa
očekivanom tipičnom posledicom do koje dati izvorni mehanizam može da
dovede.
Rimap preporučuje da se u analizama koristi očekivani scenario. Veoma je važno da
se izbor pristupa načini pre nego što se počne sa analizom i da se u toku cele analize
koristi ista metoda. Ako se pak ne koristi konzistentan scenario, to može da utiče na
izbor načina za ublažavanje rizika, što može da dovede do toga da se predloži plan
tehničkog pregleda i održavanja koji je optimalan.
1.8 Metoda za analizu i procenu rizika i opasnosti APELL
Program Ujedinjenih nacija za životnu sredinu (UNEP) razvio je metodologiju i

program APELL (Awarness and Preparedness for Emergencies at the Local Level –
Saznanje i pripravnost na neželjene događaje na lokalnom nivou) koji služi za razmenu
informacija o rizicima industrijskih sistema kao i o preventivnim merama, a u cilju
sprečavanja potencijalnih nesreća. U okviru ove metodologije razvijena je metoda za
analizu i procenu rizika i opasnosti nekog objekta na lokalnom nivou.138 Cilj analize
postojećih opasnosti je da se dobije saznanje o sledećem:
 Mestu pojave ozbiljnih štetnih događaja (rizični objekti)
 Tipovima mogućih opasnosti
 Vrsti mogućih štetnih događaja
 Ugroženim licima i imovini (ugroženi objekti)
 Tipu i obimu moguće štete
 Verovatnoći štetnog događaja
Metoda obuhvata sledeće faze:
Korak 1. Izrada šematskog prikaza postojećih objekata, takozvana „karta
analize“. Ova karta obuhvata posmatrano područje u koje treba uključiti
sve objekte koji su bitni sa gledišta analize rizika. To mogu biti objekti u in-
dustriji, na terminalima, skladištima, javni objekti, itd. Primer jedne ovakve
karte prikazan je na slici br. V-19.
Korak 2. Izrada tabele sa popisom svih objekata koji će biti uključeni u
analizu. Ova tabela je prikazana na slici V-20 i ona obuhvata trinaest kolona
i to:
138 United Nation Environment Programme, Industry and Environment, Technical Report No 12,
Hazard Identification and Evaluation in a Local Community, www-uneptie.org

Kolona 1 U ovoj koloni upisuju se delovi rizičnog objekta koji mogu da izazovu neki štetni
događaj.
Kolona 2 Ovde se upisuju operacije koja se obavljaju u tom delu postrojenja (proizvodnja
robe, mešanje, pakovanje, skladištenje, utovar, proizvodnja energije, održavanje
i sl.).
Kolona 3 Ovde se unose materije ili vidovi energije koji mogu izazvati rizik od iznena-
dnog događaja i količine opasnih materija, kao i druge bitne informacije kao što
je na primer nivo toksičnosti, koja utiče na moguće razmere štetnog događaja.
Kolona 4 Daje opis rizika koji mogu da izazovu opasnosti opisane u koloni 3. To mogu
biti odroni, rušenje zgrada, poplave, ispuštanje opasnih hemikalija, požari, ek-
splozije i slično. Takođe treba navesti i moguće kombinovane štetne događaje.
Kolona 5 Sadrži objekte (ljudi i/ili imovina) koji su ugroženi mogućim dejstvom štetnog
događaja
Kolona 6 Daje opis posledica, odnosno na koji način objekti navedeni u koloni 5 mogu biti
pogođeni. U mnogim slučajevima dovoljno je proceniti obim posledica. Važno
je videti da li je pojava pojedine posledice verovatna. Detaljna procena nije uvek
nužna. U obzir treba uzeti rizične zone na licu mesta i izvan mesta događanja.
Slika V-19. Primer karte analize

Slika V-20. Prikaz zaglavlja tabele za popis rizilčnih objekta i procenu mogućih
posledica
Naziv objekta:
Ozbiljnost
Pogon/ Opasnost Vrsta Ugroženi
Operacija Posledice V P Prim.
postrojenje (količina) rizika Objekt
Ž O I B
(1) (2) (3) (4) (5) (6) (7) (8) (9) (10) (11) (12) (13)
Kolone 7-10. Ove kolone se odnose na procenu ozbiljnosti posledica (štete) i to:
7 (Ž) =Život. Ovde se daje procena o tome koliko teško mogu biti pogođeni
ljudi na licu mesta ili izvan mesta događanja. Procena se vrši brojevima od
1 do 5 i to:
Oznaka Značenje
1 Privremena neznatna nelagodnost
2 Nekoliko povreda, dugotrajna nelagodnost
3 Nekoliko teških povreda, ozbiljna nelagodnost
Preko 5 smrtnih slučajeva, preko 20 teških povreda i do 500
4 evakuisanih lica
Preko 20 smrtnih slučajeva, stotine teških povreda i više od 500
5 evakuisanih lica
8 (O) = Okolina. Opisuje se tip uticaja na okolinu. Procene se vrše broje-

vima od 1 do 5 i to:
Oznaka Značenje
1 Nema kontaminacije, lokalizovani uticaji
2 Jednostavna kontaminacija, lokalizovani uticaji
3 Jednostavna kontaminacija, raspršeni uticaji
4 Teška kontaminacija, lokalozovani uticaji
5 Vrlo teška kontaminacija, raspršeni uticaji
9 (I) = Imovina. Prikazuju se mogući troškovi štetnog događaja u smislu

naknade zbog smrtnih slučajeva i hospitalizacije povređenih, čišćenja oko-
line, gubitka i oštećenja imovine. Procene se vrše brojevima od 1 do 5 i to:

Oznaka Značenje
1 Nevažne posledice manje od 0,5 miliona dolara
2 Ograničene posledice od 0,5 do 1 milion dolara
3 Ozbiljne posledice od 1 do 5 milion dolara
4 Vrlo ozbiljne posledice od 5 do 20 milion dolara
5 Katastrofalne posledice preko 20 miliona dolara
10 (B) = Brzina. Prikazuje moguću brzinu razvijanja štetnog događaja i

dužinu njegovog trajanja. Procene se vrše brojevima od 1 do 5 i to:
Oznaka Značenje
1 Rano i jasno upozorenje. Lokalizovani uticaji/nema štete
2
3 Srednje upozorenje. Neznatno širenje/mala štete
4
Nema upozorenja. Skriveno širenje sve dok se uticaj u pot-
5
punosti razvije/neposredni uticaj (eksplozija)
Kolona 11 (V) - Verovatnoća. Prikazuje koliko često dolazi do štetnih

događaja, a na osnovu prethodnih iskustava. Procene se vrše brojevima od
1 do 5 i to:
Oznaka Značenje
1 Neverovatno. Manje od jednom u 1000 godina
2 Jednom u 100 do 1000 godina
3 Prilično verovatno. Jednom u 10 do 100 godina
4 Jednom u 1 do 10 godina
5 Češće od jednom godišnje
Kolona 12 (P) Prioritet. Prikazuje koliko ozbiljne bi mogle biti posledice

po ljude/okolinu/imovinu. Ova vrednost se dobija preko matrice rizika i to
tako što se na ordinatu nanesu vrednosti verovatnoće, a na apcisu vrednosti
za posledice (slika V-21), a oznake su slovne i to:

Oznaka Značenje
E Rizični objekti i operacije u kojima bi posledice štetnog
događaja mogle biti katastrofalne za život, okolinu ili imov-
inu. Ovo su situacije u kojima bi spašavanje bilo preteško ili
preopširno i moralo bi se obavljati uz pomoć izvan date loka-
lne zajednice. Ovde treba smanjiti rizik, preduzeti preven-
tivne mere, isplanirati ličnu zaštitu i imati posebno obučeno
osoblje u zdravstvenim službama i policiji.
D Rizični objekti i operacije u kojima bi posledice mogle biti
vrlo ozbiljne. Spašavanje bi bilo teško ali moguće uz lokalnu
spasilačku/vatrogasnu ekipi i osoblje/sredstva iz dotične
industrije. Preventivne mere kao pod „E“.
C Rizični objekti i operacije u kojima bi moguće posledice po
život, imovinu ili životnu sredinu bile ozbiljne. Ovde treba
preduzeti preventivne mere i planirati intervenciju.
B Rizični objekti i operacije u kojima bi moguće posledice po
život, imovinu ili životnu sredinu bile ograničene. Preven-
tivne mere kao pod „C“.
A Rizični objekti i operacije u kojima bi štetni događaj imao
manje-više nevažne posledice.
Slika V-21. Matrica rizika

Kolona 13 - Primedba.
Primer popunjavanja tabele dat je na slici V-22, a rangiranja rizičnih ob-
jekta se prikazuje na sledeći način:
Oznaka Posledice
5A Velika verovatnoća, ali manje-više nevažne posledice.
Primer – skladište ulja iz kojeg kaplje tečnost zbog neis-
pravnog ventila
4B Ograničene posledice, ali se štetni događaj dešava svake tri
godine.
Primer – Neka industrija u kojoj postoji mogućnost pojave
požara.
3C Ozbiljne posledice koje su vrlo verovatne.
Primer - Fabrika u kojoj postoji mogućnost pojave eksplozije
2D Ne tako česte, ali vrlo ozbiljne posledice. Primer – nesreća u

fabrici u Italiji kada je oslobođeni dioksin prekrio površinu
od oko 5 km2, 250 ljudi je povređeno a 600 lica je evakuisano.
Za dijagnozu, obradu povreda i za hemijsku analizu i detok-
sikaciju bila je potrebna međunarodna pomoć.
1E Vrlo mala verovatnoća, ali katastrofalne posledice.
Primer – Bopal, Indija kada se oslobodio otrovni gas.

Naziv objekta: Skladište nafte i naftinih proizvoda
Opasnost Vrsta Ugroženi Ozbiljnost

Pogon/ Operacija Posledice V P Prim.
(količina) rizika Objekt Ž O I B (11) (12) (13)
postrojenje (1) (2) (6)
(3) (4) (5) (7) (8) (9) (10)
Područije
rezervoara Ljudi Smrtni
-UNP Rafinisanje UNP Eksplo- Osoblje slučajevi 4
-benzin 10.000m3 zija -radnici Ozlede 5 5 2 D
Skladištenje (prima- -vozači Ozlede 4 5 2 D
Slika V – 22. Primer popunjavanja tabele
-sirova nafta Utovar i rna) -posade Ozlede 4 5 2 D

-lož ulja istovar Vatrogasci Ozlede 3 5 2 D
Prevoz Javnost Ozlede 2 5 2 C
Životna sred.
-vazduh Zagađenje i 3-4 5 3 D Razmotriti
-zemlja uništavanje
-voda
Imovina
-Rezervoari Uništenje 3 5 2 D
-vozila Uništenje 4 5 2 C
Razmotriti
-zgrade Urušavanje 4 5 2 D „najgori
-naftni Uništenje 5 5 2 D slučaj“
proizvodi

1.9 Metoda procene rizika na radu
Evropska agencija za bezbednost i zdravlje na radu izdala je priručnik za procenu

rizika (Risk Assessment Tool)139, čiji je osnovni cilj zaštita bezbednosti i zdravlja za-
poslenih. Rizik na radu se odnosi na mogućnost i na težinu povreda ili oboljenja
nastalog kao rezultat izlaganja opasnostima.
Procena rizika na radnom mestu vrši se u pet jednostavnih koraka, kako je to
prikazano na slici V-23. Ovi koraci obuhvataju sledeće:
Korak 1. Ovde je potrebno pribaviti informacije o lokaciji radnog mesta, licu/
licima koji tu rade, opremi, materijalu i procesu rada koji se tu obavlja.
Zatim o vrsti posla koji se obavlja (na koji način i koliko dugo vremena),
koje opasnosti su već bile ustanovljene i koji su bili njihovi izvori, koje
su potencijalne posledice postojećih opasnosti, koje mere zaštite se ko-
riste, o kojim povredama na radu, profesionalnim bolestima i drugim
slučajevima ugrožavanja zdravlja postoje podaci i koje se pravne i druge
regulative odnose na to radno mesto.
Korak 2. Za identifikovanje opasnosti koristi se opšta ček lista u koji se beleže
odgovori „da“ i „ne“. Kada se ne zna da li data opasnost postoji onda treba
pogledati specifične ček liste za date opasnosti koje se nalaze u navedenoj
brošuri na internet adresi http://hwi.oshi.europa.eu. Opšta ček lista data
je u tabeli br. V-2
Korak 3. Za svaku identifikovanu opasnost treba odlučiti da li je rizik mali, srednji
ili visok, uzimajući u obzir verovatnoću i težinu posledice koja može biti
izazvana opasnošću. Za donošenje ove odluke koristi se tabela data na
slici V-24. Na osnovu ovoga donosi se odluka da li je rizik neprihvatljiv ili
prihvatljiv.
Korak 4. U zavisnosti od veličine rizika preduzimaju se preventivne i zaštitne mere
i to po sledećem redosledu prioriteta: (1) eliminisanje opasnosti/rizika,
(2) minimiziranje opasnosti/rizika, kroz organizacione mere, (3) mini-
miziranje opasnosti/rizika kroz mere kolektivne zaštite i (4) smanjenje
rizika kroz odgovarajuća sredstva i opremu za ličnu zaštitu na radu.
Korak 5. Procena rizika se dokumentuje koristeći formular o proceni rizika (slika
V-25)
139 European Agency for Safety and Health at Work, Risk Assessment Tool, 2007, http://hwi.osh.eu-
ropa.eu

Slika V-23. Koraci u proceni rizika na radu
Slika V-24. Izgled tabele za procenu rizika

Tabela V-2. Opšta ček lista
Broj Opasnost Da Ne Ne znam
Neravnine ili klizave površine (što može izazvati klizanje,

1 saplitanje, padanje, itd)*
2 Kretanje vozila i mašina*
3 Pokretni delovi mašina*
4 Predmeti i delovi opasnih površina (oštre, hrapave, itd.)
5 Tople ili hladne površine, materijali, itd.
Radna mesta na visini i tačke za penjanje (što može
6 izazvati pad sa visine)
7 Ručni alat
8 Visoki pritisak
9 Električne instalacije i oprema*
10 Vatra*
11 Eksplozija*
12 Hemijske supstance (uključujući prašinu)u vazduhu*
13 Buka*
14 Vibracija ruku i ramena*
15 Vibracija celog tela*
16 Osvetljenje
17 UV, IC, laserska i mikrotalasna zračenja
18 Elektromagnetna polja
19 Topla ili hladna klima
20 Dizanje i spuštanje tereta
21 Nepravilno držanje tela tokom rada
22 Biološke opasnosti (virusi, paraziti, gljivice, bakterije)
23 Stres, nasilje, zlostavljanje
24 Ostalo. Treba navesti i obeležiti sa »da«
*Kada ne postoji sigurno saznanje o ovim opasnostima treba pogledati detaljne ček liste
Slika V – 25. Formular o proceni rizika

1.10 Statistička metoda „SEPTRI“
SEPTRI (Risk Assessment and Proposed Risk Treatment System - Sistem za pro-
cenu rizika i predlaganje načina upravljanja rizikom) omogućava kvantitativnu pro-
cenu rizika i davanje opštih smernica za upravljanje rizikom i bezbednošću140.
Ova metoda se može univerzalno primeniti na sve vrste rizika i za sve poslovne
aktivnosti (kao što je i hazard mogućeg izlivanja agresivnih supstanci), što omogućava
kvantitativno upoređivanje i hijerarhijsku postavku različitih tipova hazarda u nekoj
kompaniji uz predlaganje opštih smernica za upravljanje rizikom. U skladu sa krajn-
jom vrednošću koja se dobija ovom metodom, razmatra se jedna ili više mogućnosti
upravljanja rizikom, kao što su:
 eliminacija rizika
 smanjenje i kotrola rizika: poboljšanje bezbednosti
 zadržavanje rizika sa stanovišta finansijskih mogućnosti
 transfer rizika
Izračunavanje vrednosti rizika

Kod SEPTRI metode napred navedena opšta jednakost za rizik modifikuje se
sa trećim faktorom koji se dodaje imeniocu i koji odgovara nivou bezbednosti koji
postoji u datoj kompaniji, a verovatnoća je svedena na novi termin koji se naziva
„izloženost riziku“. Nova jednakost za rizik sada glasi:
P ×E×I
R=
S
Gde je:
- R = vrednost rizika
- P = koeficijent verovatnoće, - E = koeficijent izloženosti
- I = koeficijent posledice, - S= koeficijent nivoa bezbednosti
140 Mapfre-re, Industrial Risk Inspection and Assessment Handbook, Risk Management Seminar, Bel-
grade, October 2008

„P“ Koeficijent verovatnoće
Vrednost za verovatnoću koja se koristi u ovoj jednačini odgovara ili vrednosti
koju data firma ima iz sopstvenih izvora iz neposredne prošlosti ili pak vrednosti
koja se dobija iz nacionalnih statističkih podataka ili iz statistike za datu oblast, a ako
nema ovih vrednosti onda se uzimaju međunarodne, postojeće vrednosti.
Tabela V-3. Koeficijent verovatnoće P
Rekurentni period
Koeficijent P
(štetni događaj u periodu od)
Manjem od 1 dan 10
Manjem od nedelju dana 9
Manjem od mesec dana 8
Manjem od godinu dana 7
Manjem od 5 godina 6
Manjem od 1000 godina 0,5
Većem od 1000 godina 0,1
Koeficijent izloženosti „E“

Vrednost koeficijenta izloženosti predstavlja frekvenciju izvođenja opasne ak-
tivnosti ili operacije.
Tabela V-4. Koeficijent izloženosti
Frekventnost operacije (jednom u toku) Koeficijent E
stalno 10
1 sata 9
1 dana 8
1 nedelje 7
1 meseca 6
6 meseci 5
1 godine 4
10 godina 3
50 godina 2
100 godina 1
Perioda dužeg od 100 godina 0,5

Da bi se sagledala razlika između verovatnoće i izloženosti uzmimo za primer
analizu rizika od prosipanja materijala tokom punjenja rezervoara. Ako su se u toku
poslednje tri godine dogodila tri takva slučaja, vrednost P biće jednaka 6. Sa druge
strane ako se rezervoar puni svake nedelje koeficijent izloženosti je 7.
Izvođenje jedne aktivnosti zahteva različite operacije ili funkcije kod kojih postoji
mogućnost da dođe do štetnog događaja. Kada se kvalifikuje koeficijent izloženosti,
razmatra se ona operacija koja najčešće generiše rizik. Na primer, rizik da se ras-
topljeni čelik prospe tokom pražnjenja visoke peći, operacija koja se vrši na svaka tri
dana, odgovara koeficijentu za tri dana, to će reći za 1 dan iz tabele i zato njegova
vrednost iznosi 8. Za rizik od požara, koga najverovatnije mogu da generišu oper-
acije kao što su zavarivanje, zatim elektricitet, i slično, definisanje izloženosti zavisi
od najfrekventnije operacije (u ovom slučaju to je elektricitet) koji se stalno koristi,
čak i onda kada postoje kratki prekidi u aktivnostima (na primer promena smene) što
odgovara koeficijentu 10.
Koeficijent posledice „I“

Da bi se dobila vrednost za ovaj parametar korišćena su dva koncepta koja su čisto
vezana za osiguranje:
 MFL: Maksimalna predvidiva šteta
To je maksimalna vrednost u datoj firmi koja je izložena nekoj opasnosti
pod najnepovoljnijim uslovima i faktorima okruženja sa najnegativnijim
uticajem, što znači da zaštitne mere ne funkcionišu, vatrogasne ekipe ne
mogu da stignu na vreme, klimatski uslovi su krajnje nepovoljni, itd.
 PML: Maksimalna verovatna šteta
Smatra se da je to maksimalna vrednost u datoj firmi koja je izložena
razaranju od strane nekog određenog hazarda u uslovima kada se sopst-
vena i spoljašna zaštitna sredstva nalaze u normalnim radnim uslovima. To
znači da, ako kompanija ima takve zaštitne mere koje obuhvataju i aktivne
fizičke sisteme i ljudske resurse, pretpostavlja se da će oni ublažiti posledice
štete.
Vrednost za „I“ je aritmetička sredina vrednosti za „Ir“ i „Ip“ koji se dobijaju iz
sledeće tabele:

Tabela V-5. Vrednosti koeficijenta uticaja za MFL(Ir)
Maksimalna Koeficijent
MFL u evrima
moguća šteta (%) Ir
Manje od 100 0,05 1
101 do 1000 0,1 2
1001 do 10.000 1 3
10.000 do 100.000 5 4
100.001 do 1.000.000 10 5
1.000.001 do 10.000.000 40 6
10.000.001 do 100.000.000 60 7
100.000.001 do 200.000.000 80 8
200.000.001 do 500.000.000 90 9
Preko neto vrednosti kompanije 100 10
Tabela V-6. Vrednosti koeficijenta uticaja za PFL(Ip)

Maksimalna
PFL u evrima Koeficijent Ip
verovatna šteta (%)
Manje od 50 0,01 1
50 do 100 0,05 2
101 do 1000 0,1 3
1001 do 10.000 1 4
10.000 do 100.000 5 5
100.000 do 500.000 7 6
100.001 do 1.000.000 10 7
1.000.001 do 10.000.000 30 8
10.000.001 do 50.000.000 35 9
Više od 50.000.000 Preko 40 10
Iz ove dve moguće vrednosti (novčane jedinice i procenat štete) bira se onaj koe-
ficijent koji ima veću vrednost.
Koeficijent bezbednosti „S“

Ovaj koeficijent se dobija ponderisanjem mnogih faktora koji određuju nivo bez-
bednosti kompanije u odnosi na svaki tip rizika.

Tabela V-7. Koeficijent bezbednosti
Faktor Koeficijent S
Bezbednosna politika 0 do 1
Bezbednosni sistem:
- Odgovornosti, struktura i funkcije: menadžer za bezbednost, pred- 0 do 0,6
stavnici za prevenciju, odeljenje za bezbednost, itd
- Program prevencije 0 do 0,6
- Ispunjavanje normativa i propisa: obaveznih i dobrovoljnih 0 do 0,4
- Tehnička sredstva: aktivna i pasivna 0 do 0,6
- Ljudski resursi: profesionalni i volonterski 0 do 0,4
- Procena, nadzor i kontrola: plan inspekcije, revizije i održavanja, 0 do 0,4
interni pregledi
- Planovi obuka i komunikacije 0 do 0,4
- Planovi za slučaj nesreće i nepredviđenih slučajeva 0 do 0,4
- Istraživanje, analize i evidencija nesreća 0 do 0,2
Program za upravljanje rizikom 0 do 1
Integracija i prevencija koja je već predviđena u projektu i/ili obezbeđena 0 do 1
raznim metodama, mašinama i procesima
Program kontrole kvaliteta 0 do 1
Periodične spoljašnje revizije 0 do 1
Spoljašnje službe za pružanje pomoći: vatrogasci, policija, sanitet, druge 0 do 1
kompanije
Ovaj parametar omogućava da se uzmu srednje vrednosti.

Na primer, ako postoji spoljašnja kontrola ali je njena frekvencija nedovoljna,
onda treba staviti vrednost 0,5 umesto 1.
Zbir svih prethodnih parcijalnih faktora daje vrednost od 0 do 10, mada se uvek
mora razmotriti i minimalna vrednost od 1.
Veoma je važno da se u obzir uzmu sledeće činjenice:
 U ovoj metodi faktor bezbednosti smatra da težina aktivnih i pasivnih sred-
stva bezbednosti predstavlja 6% od ukupne vrednosti. Preostalih 94% se
odnosi na ljudski faktor, obuku, kvalitet politiku, kontrolu itd.
 Faktor bezbednosti je zajednički za sve rizike i, pošto se nalazi u imeniocu
povećanje njegove vrednosti ima veliki uticaj na konačnu vrednost rizika.

Upravljanje rizikom
Kada se dobiju vrednosti za rizik R, one se klasifikuju u sledeće grupe i za svaku
od njih se preporučuje odgovarajući tretman:
Nepodnošljivi rizici: vrednosti R veća od 300.
 Neophodno je da se eliminiše rizik ili da se zabrani operacija koja ga st-
vara.
Ekstremni rizici: vrednosti između 200 i 300.
 Neophodno je da se izvrše poboljšanja intenzivnim merama da bi se rizik
eliminisao ili ublažio, kao i da se ustanovi način finansiranja datog rizika.
Ozbiljni rizici: vrednost R između 100 i 200.
 Potrebne su suštinske mere da bi se rizik ublažio. Može da se ustanovi mini-
malno delimično finansijsko zadržavanje.
Srednji rizik: vrednosti R između 30 i 100.
 Neophodna su poboljšanja putem uobičajenih mera za redukciju rizika.
Preporučuje se kombinacija zadržavanja i finansijskog transfera rizika.
Manji rizici: Vrednosti R između 0 i 30
 Nema potrebe za dodatnim merama smanjivanja rizika. Preporučuje se
potpuno zadržavanje. Nije potreban finansijski transfer rizika.
Upravljanje rizikom koje se predlaže putem ove metode ima samo savetodavnu
ulogu i ono treba da se proceni uzimajući u obzir i druge faktore koji predlažu različiti
tretman rizika kao što su: zakonski propisi, finansijski uslovi, tehnička ili organiza-
ciona pitanja, ekonomska dimenzija ili članstvo u javnim ili strateškim sektorima.
1.11 Fazi logika
Fazi logika ima za cilj da postavi matematički okvir za obradu nepreciznosti

i neodređenosti koje su svojstvene čovekovom načinu razmišljanja i da istakne
značajnost nekog događaja. Razlika između značajnosti i preciznosti prilikom sa-
gledavanja događaja i problema nastaje kao posledica kompleksnosti sistema, jer
kako je to istakao tvorac fazi pristupa Lotfi Zadeh (1965), kako kompleksnost nekog
sistema raste to naša sposobnost da donesemo precizne i značajne zaključke opa-
da, sve dok se ne dođe do momenta kada ove dve karakteristike počnu da isključuju
jedna drugu.

Prvi ko je primenio fazi logiku za procenu rizika u oblasti osiguranja bio je De Witt,
1982 god. Danas se ova logika koristi za klasifikaciju, izvodljivost projekata, buduću i
sadašnju vrednost, alokaciju sredstava i za investicije.
Fazi logika (FL) u svom najširem smislu ima četri glavna aspekta. Prvi, logički as-
pekt FL/L predstavlja logiku u svom najužem smislu, to je logički sistem koji obrazuje
osnovu aproksimativnog rezonovanja i zaključivanja iz neprecizno definisanih pre-
misa. Drugi, teoretski aspekt niza FL/S koji je fokusiran na teoriju nizova koji nemaju
oštre granice (fazi nizovi i fazi matematika). Treći, relacioni akpekt FL/R koji se ug-
lavnom bavi predstavljanjem i analizom nepreciznih zavisnosti, gde je centralni značaj
posvećen konceptima lingvističke promenljive i pravilima za izračunavanje fazi „If-
then“ (ako-tada) petlje. Većina primene fazi logike u procesima upravljanja i analizama
sistema povezana je sa ovim aspektom. Četvrti aspekt obuhvata proširivanje znanja o
fazi logici FL/E i fokusira se na znanje, značenje i neprecizne informacije141.
Lingvističke promenljive su građevinski blokovi fazi teorije. Njih je definisao Zadeh,
osnivač fazi logike, kao promenljive čije vrednosti se izražavaju kao reči ili rečenice.
Na primer, intenzitet rizika se može sagledati kao numerička vrednost koja se nalazi
u intervalu od 0 do 100% i kao lingvistička promenljiva koja može da ima vrednosti
izražene rečima kao „visok, veoma visok“, itd. Svaka od ovih lingvističkih vrednosti se
može interpretirati kao oznaka fazi podskupa sveukupnog govora X = [0,100%], čija je
osnovna promenljiva x, generička numerička vrednost veličine rizika. Primer ovakvog
skupa prikazan je na slici V-26 i on je opisan funkcijom pripadnosti (MF), ovde kao
μvisok(x), koja svakom objektu pripisuje stepen pripadnosti u skali od 0 do 1.
Slika V-26. Fazi skup klijenata sa velikim rizikom
141 A. F. Shapiro, Insurance Applications of Fuzzy Logic, The Institute of Actuaries of Australia’s Biennal
Convention 2005, Internet izdanje, www.actuaries.asn.au

U ovom slučaju, koji predstavlja skup klijenata sa velikim rizikom, pojedincima
čiji rizik iznosi 50% ili manje, pripisan je stepen pripadnosi 0 a onima čiji je rizik
veći od 80% pripisan je stepen pripadnosti 1, Između ove dve vrednosti rizika (50%,
80%) stepen pripadnosti je fazi.
Ako MF ima oblik kao ovaj dat na slici 1, ova funkcija je S-oblika. Na slici V-27
prikazani su primeri četiri druga uobičajena oblika ove funkcije: trouglasti, trap-
ezoidalan, Gausov i zvonast.
Veoma koristan koncept funkcije pripadnosti je α-isečak, koji je prikazan na
slici V-28.
Suština ovog α-otsečka je u tome da on ograničava domen koji se posmatra, na
skup elemenata sa stepenom pripadnosti koji je bar jednak alfa. Tako, dok je nosač
fazi funkcije A cela njena osnova (osnova trougla u ovom slučaju), njen α-otsečak
je od x(α)levo do x(α)desno. Smatra se da vrednosti izvan ovog intervala imaju nivo pri-
padnosti koji je previše beznačajan da bi bio relevantan i zato se izuzima iz razma-
tranja.
Fazi skupovi se primenjuju proširivanjem mnogih osnovnih identiteta koji važe
za obične skupove. Tako, na primer, unija fazi skupova A i B često se definiše kao
najmanji fazi skup koji sadrži i A i B, a presek A i B se često definiše kao najveći fazi
skup koji sadrži oba skupa, i A i B.
Boissonnade je 1984. prvi upotrebio fazi logiku za procenu stopa premija osigu-
ranja i strategija osiguranja u slučaju zemljotresa. Uticaji na osobine konstrukcije
zgrade obuhvataju faktore koji se mogu kvantifikovati, koji se mogu predstaviti
probabilističkim modelima i nekvantifikacionim faktorima, kao što su kvalitet kon-
strukcije zgrade i arhitektonski detalji, koji se najbolje mogu formulisati korišćenjem
modela fazi skupova. Na primer, on je definisao procenat zgrade koja je oštećena
u zemljotresu fazi terminima kao „srednje, ozbiljno, i potpuno“ i predstavio je
funkcije pripadnosti ovih termina na način prikazan na slici V-29.

Slika V-27. Razni oblici funkcije pripadnosti
Slika V-28. Alfa otsečak
Slika V-29. Funkcije pripadnosti oštećenja zgrade

1. Nabrojite metode za identifikaciju i procenu rizika.
2. Objasnite PHA-preliminarnu analizu opasnosti.
3. Šta se podrazumeva pod metodom brzog rangiranja rizika.
4. Šta je HAZOP?
5. Objasnite stablo otkaza i stablo događaja.
6. Objasnite HAZAN metodu – analiza opasnosti.
7. Objasnite FMEA metodu.
8. Objasnite metode upravljanja održavanjem na bazi rizika (RBI, RBLM,
RIMAP).
9. Objasnite APELL metodu.
10. Metoda procene rizika na radu.
11. Objasnite statističku metodu SEPTRI.
Izvori korišćeni u petom poglavlju:

1. F. Shapiro, Insurance Applications of Fuzzy Logic, The Institute of Actuaries of
Australia’s Biennal Convention 2005, Internet izdanje, www.actuaries.asn.au,
2. Mapfre-re, Industrial Risk Inspection and Assessment Handbook, Risk Man-
agement Seminar, Belgrade, October 2008,
3. European Agency for Safety and Health at Work, Risk Assessment Tool, 2007,
http://hwi.osh.europa.eu,
4. United Nation Environment Programme, Industry and Environment, Tech-
nical Report No 12, Hazard Identification and Evaluation in a Local Com-
munity, www-uneptie.org,
5. A.S.Jovanović, P. Auerkari, Sistemska analiza šteta u privredi, osiguranju i pre-
ventivno inženjerstvo, 10. Jubilarno savetovanje sa međunarodnim učešćem i
temom, 11-12. novembar 2002., Beograd,
6. R. Kauer, A. Jovanovic, Sture Angelsen , Gjermund Vage, Plant Asset Man-
agement, Rimap (Risk-Based Inspection And Maintenance For European
Industries),The European Approach, RIMAP Consortium, ASME PVP-Vol.
488, Risk and Reliability and Evaluation of Components and Machinery, July
25-29, 2004, San Diego, California, US, internet izdanje,

7. Sauter, D. Balos, M. Perunicic, A. Jovanovic, The State-of-art, Web-based,
Software Solutions for Risk Assessment in Power and Process Plants,
8. Upravljanje rizicima, preventiva i osiguranje, 12. savetovanje sa međuna-
rodnim učešćem, Beograd, 11-12. novembar 2004,
9. A.S. Jovanović, Extending the concept of Risk-based Inspection (RBI) to
Risk-based Life Management (RBLM), Unuversitat Stuttgart, 2000,
10. Tehnički pregledi na bazi rizika, API preporučena procedura 580, Publikacija
Američkog Instituta za naftu, 2000,
11. Tehnički pregled na bazi rizika, Osnovni izvorni dokumenti, Publikacija API
581, Maj 1996,
12. Ž. Janković i D. Jaćimović, Upravljanje procesima održavanja na bazi rizika i
otkaza energetskih postrojenja, Upravljanje rizicima, preventiva i osiguranje
u energetici, 12. Savetovanje sa međunarodnim učešćem i temom, 11-12. no-
vembar 2004., Beograd,
13. Prof. Dr. V. Stoiljković, V. Erić, B. Veljković, D. Jevremović, Analiza rizika u
procesu procene štete primenom FMEA metode , Preventivni Inženjering
i osiguranje u energetici, Savetovanje sa međunarodnim učešćem, 12 i 13.
noivembar 1998., Vrnjačka Banja,
14. Risk-based Decision-making Guidelines , Volume 3, Risk Assessment Tools
Reference, United States Coast Guard, internet izdanje, http://www.uscg.
mil/hq/gm/risk/e-guidelines/rbdm/html/vol3/00/v3-00.htm,
15. N.Leveson, System Hazard Analysis, Massachusetts Insistute of Tech-
nology, USA, 2003, http://ocw.mit.edu/NR/rdonlyres/Aeronautics-and-
Astronautics/16-358JSystem-SafetySpring2003/EF573AED-18AD-4103-
B3B0-47FED8E991EA/0/week4.pdf.
16. P.L. Clemens, Fault Tree Analysis, 4th Edition,George Washington Unuver-
sity, February 2002, Internet izdanje,
17. Bučevac, Verovatnosna procena rizika u tehničkim sistemima, Preventivni
inženjering, Dunav Grupa, Dunav Preving, Beograd 2002.,
18. Trevor Keltz, HAZOP and HAZAN Identifying and Assessing Process In-
dustry Hazards, NIS-RNP,
19. J.D. Andrews and T R Moss, Pouzdanost i ocena rizika, Professional Engi-
neering Publishing Limited, London and Bury St Edmunds, UK

VI
O
E
D
PRISTUPI MODELIRANJU
RIZIKA
PristUPi modeliranjU rizika 255

Osiguravači teže da adekvatno kvantifikuju rizike i odrede premije osiguranja na
osnovu aktuarskih podataka i analiza. Međutim, neophodno je da se tačno simulira
ponašanje svih faktora rizika koji se nalaze u celokupnom portfelju rizika i sa kojima
se suočavaju osiguravajuće i reosiguravajuće kompanije. Pored toga, da bi se odredila
visina kapitala potrebnog za pokrivanje ukupnih rizika nekog osiguravajućeg društva
potrebno je pravilno procenjivanje rizika i sve ovo zahteva mnogo više od zdravora-
zumske logike. Stoga je veoma važno da se izvrši modeliranje rizika koje se može
podržati postojećom informacionom tehnologijom, jer se na taj način omogućava
pravilnije određivanje cene osiguranja koje se sada temelji na rezultatu modela, pa je
samim tim povezano i sa rizikom koji se osigurava.
Neka modeliranja se vrše na bazi scenarija koja mogu da budu povezana sa
događajima koji su postojali u prošlosti, što osiguravaču omogućava da donosi od-
luke na osnovu prethodnih iskustava (zemljotres, oluje). Međutim postoje i scenariji
čije se negativne posledice ne mogu uočiti danas, već će one postati vidljive tek u
budućnosti. Ovo se naziva „fantomski rizik”, kao što je to, na primer, rizik od azbesta
koji nije mogao biti uočen u periodu između šezdesetih i sedamdesetih godina.
Kod scenarija koji su uočeni u prošlosti, mogu se načiniti analize na osnovu nji-
hovih posledičnih šteta koje je pretrpelo celokupno tržište osiguranja. Ovo naročito
važi za scenarija imovinskih šteta koje su povezane sa prirodnim opasnostima kao što
su zemljotresi, poplave, oluje, kao i za požare i/ili eksplozije. Međutim, kada se vrši
procena odgovornosti od trećih lica obično se osiguravači ne mogu osloniti na dobro
utvrđene modelje kao što je slučaj sa prirodnim opasnostima. U ovim slučajevima
procene se često zasnivaju na predviđanjima i intuiciji. Promene u stavovima ljudi
i zakonodavstvu takođe mogu da imaju značajni uticaj na buduću vrednost datog
portfelja i takođe predstavljaju faktore rizika. Primeri koji se odnose na odgovornost
treće strane su zagađenje čovekove okoline, odgovornost za neki proizvod (farma-
ceutski proizvodi, implantanti) ili u odnosu na azbest.
Čak i linije poslovanja koje na prvi pogled izgledaju da su sasvim malo izložene
riziku, kao što je to osiguranje vozila zahtevaju detaljnije proučavanje, jer događaji
kao što je to grad mogu da izazovu značajne štete u portfelju osiguranja motornih
vozila. Pomorsko osiguranje je pored prirodnih nepogoda izloženo i događajima koje
može da izazove čovek (požar ili eksplozija u skladištu).
Scenarija koja prete životnom i zdravstvenom osiguranju obuhvataju infektivne
bolesti kao što su pandemija gripa 1918, AIDS ili danas ptičiji grip. Dalji primeri koji
teže da imaju veći lokalni uticaj uključuju rat ili velike terorističke napade, nuklearno
zagađenje ili zagađenje opasnim materijama. Što se tiče scenarija koji obuhvataju
prirodne katastrofe ovi imaju veći uticaj na neživotno nego na životno osiguranje.
Pristupi modeliranju rizika 257

Takođe veliku pretnju poslovima vezanim za zdravstveno i životno osiguranje
predstavljaju promene u dugoročnom trendu trajanja bolesti i mortalitetu, pravnom
mišljenju, propisima i socijalnom ponašanju. Na primer, dugoročni odštetni zahtevi
za negu bolesnika mogu da imaju značajan uticaj na osiguranje usled promene stava
javnosti prema staračkim domovima. Ove potencijalne pretnje će najverovatnije ima-
ti mnogo dugoročniji uticaj i stoga su mnogo značajnije za dugoročna poslovanja.
Pored navedenih faktora postoje i faktori rizika koji se odnose na datu mikroeko-
nomiju kao, na primer, smanjenje kupovanja osiguranja u oslabljenoj ekonomiji, ili
povećanje frekvencije odštetnih zahteva koji se odnose na invalidnost u periodu re-
cesije.
Za osiguravajuće kompanije sa dugoročnim poslovanjem osiguranja od odgo-
vornosti, kao što je odgovornost od trećeg lica ili životno osiguranje, od krucijalne
važnosti je da pažljivo upravljaju stepenom uticaja kamatne stope na njihove por-
tfelje. Dalje, globalni multinacionalni igrači na tržištu osiguranja izloženi su riziku
fluktuacije devizne stope, tako da se i ona mora modelirati kao makroekonomski
faktor rizika.
Rizik investiranja i kreditni rizik takođe predstavljaju značajne faktore koje treba
uključiti u modelje rizika.
Sam proces modeliranja obuhvata razvoj statističkog modela budućeg ponašanja,
odnosno predviđanja verovatnoće, trendova i međuzavisnosti. Ovo znači da se ko-
riste kompjuterski podržana izračunavanja u cilju procene šteta koje mogu da nas-
tanu u okviru jednog portfelja rizika osiguravača. Razvoj sofisticiranih modela ri-
zika je kompleksni proces koji se zasniva na stručnim znanjima iz različitih oblasti,
od tehničkih do finansijskih. Ovi modeli su proizvod kombinacije aktuarske nauke,
inžinjeringa, statistike i poznavanja specifičnih oblasti kao što su medicina, meteoro-
logija, seizmologija i sl., već u zavisnosti od tipa rizika koji se modelira.

1. RIZIK OD PRIRODNIH
KATASTROFA
Modeliranje katastrofalnih događaja počinje da se intenzivno razvija naročito pos-

le uragana Andrew, kada su osiguravajuća društva postala svesna sve veće izloženosti
delovanju potencijalnih katastrofalnih događaja koji mogu da izazovu velike šteta
kako na imovini, tako i u pogledu ranjavanja ljudi i uništavljanja ljudskih života.
Danas postoji veliki broj modela za različite tipove opasnosti koje mogu da imaju
katastrofalne posledice, kao što su orkan, tornado, zemljotres, oluje prouzrokovane
vetrom, poplave, divlji požari i grad. Geografske oblasti koje ovi modeli pokrivaju
se svakim danom proširuju, ali postoji težnja da se oni izrađuju za oblasti u koji-
ma postoji značajno tržište osiguranja i obično su ovi modeli u nečijem privatnom
vlasništvu. Zato se danas ulaže veliki napor da se razvije takav model katastrofalnog
rizika koji je potpuno ili delimično otvoren za širu upotrebu. Teškoća koja se javlja
ovom prilikom je pristup podacima o osiguranim štetama. Međutim, otvoreni mode-
li bi imali veliku prednost i za korisnike izvan tržišta kapitala i osiguranja.
Da bi se planirale posledice tornada, zemljotresa i drugih prirodnih opasnosti,
javni i privatni sektori koriste razne vrste modela rizika. Izlazni podaci su podešeni u
skladu sa određenim korisnicima i obuhvataju veliki broj parametara kao što su: šteta
na konstrukcijama, pretrpljene štete i procene potrebnog skloništa za ljude koji su
pogođeni nekom od ovih katastrofa. Učinjeni su veliki napori da se modeli rizika po-
dese prema prošlim događajima. Međutim „predviđanje” štete koje daju ovi modeli
se retko verifikuju upoređivanjem sa novim događajima. Svakako se novi događaji,
opšte uzevši, koriste za buduće podešavanje nove verzije modela. Pored toga, nema
pokušaja u javnosti da se odredi koji je model najbolji sa stanovišta predviđanja,
delimično i zbog toga, jer ne postoji slaganje u pogledu referentnog predviđanja, a
delimično i zbog toga, jer je većina ovih modela rizika u nečijem privatnom vlasništvu
(AIR, EQE, RMS, HAZUS).
Najednostavniji model katastrofalnog rizika kombinuje verovatnoću prekoračenja
brzine vetra koja je izračunata na osnovu postojećih prethodnih podataka o brzina-
ma vetra i niza normalnih osiguranih šteta koje su bile rezultat orkana. Osigurane
štete se ispravljaju za iznos inflacije, povećanje populacije, bogatstva stanovništva i
drugih faktora.
Šema jednog ovakvog modela data je na slici VI-1.
Modeliranje uticaja rizika na na osiguravajuće društvo obično se vrši u četri faze i to:
 Identifikacija različith faktora rizika kojima je izloženo osiguravajuće društvo
 Izbor stohastičkog modela za izabrane faktore rizika
 Utvrđivanje međuzavisnosti različitih faktora rizika
 Utvrđivanje uticaja realizacije faktora rizika na uspeh osiguravajućeg društva

Ovi modeli obično obuhvataju i finansijske podatke osiguravača/reosiguravača
(vrednosti osigurane imovine, odbitne franšize i limiti određeni polisama osigu-
ranja), a u cilju izrade profila verovatnoće nastanka štetnog događaja iz različitih
scenarija koji prelaze određeni limit. Na ovaj način osiguravači mogu proceniti veze
i odnose između očekivanih šteta od jednog katastrofalnog događaja, ili kombinacije
događaja koji mogu ugroziti više od jednog geografskog položaja.
Slika VI – 1. Šema modela katastrofalnog rizika
Zatim je moguće modeliranje međuzavisnosti između različitih faktora rizika,

uzimajući u obzir da jedan faktor rizika može istovremeno da utiče na više grana
osiguranja što može da ima višestruki uticaj na poslovanje osiguravajućeg društva.
Na kraju se obično izračunava raspodela verovatnoće različitih ishoda poslovnog
rezultata osiguravajućeg društva, određivanjem verovatnoće da će profit ili gubitak
biti u okviru određenih granica.
Prvi model za modeliranje rizika od poplava, sa hidrostatičkom bazom podataka,
koji je načinjen za identifikaciju akumuliranih šteta od poplava razvio je Munich Re142
1997. god., pod nazivom MR Flood. Međutim ovo je kvazi deterministički model koji
u budućnosti mora da se zameni sa stohastičkim modelom u kom se maksimalna
moguća šteta mora određivati simulacijom pojedinačnih ekstremnih šteta. Tada se
pojedinačni rezultati mogu sumirati u cilju dobijanja verovatnoće raspodelje šteta.
Optimizacija alokacije kapitala i diverzifikacije portfelja koji se odnose na
prirodne katastrofe se u Swiss Re radi na bazi modeliranja događaja. Budući da ova
osiguravajuća kompanija posluje širom sveta, ona je razvila model koji može da
142 Risk Factor of Water, Special Feature Issue, 3/2005, Munich Re Group, www.munichre.com

meri njihovu ukupnu izloženost riziku od prirodnih katastrofa na najtačniji mogući
način. Njihov pristup koristi katalog simuliranih opasnosti koji oponaša potencijalne
prirodne opasnosti kao što su zemljotres, tropski ciklon, zimska oluja (ekstra tropski
cikloni) i poplave, a u cilju procene potencijalnih šteta koje može da pretrpi osigu-
ranje. To im daje prednost u realnom vremenu da razumeju kako će svako tekuće
i potencijalno prihvatanje nekog reosiguranja uticati na njihove procene odštetnih
zahteva koji se odnose na prirodne katastrofe, kao i na kapital koji im je potreban da
bi se ovaj vid osiguranja pokrio.
Swiss Re koristi ZURIS sistem za određivanje plavnih zona u Nemačkoj kao i
zona u kojima su moguće valike padavine i pojava bujica143. Ovaj model omogućava
osiguravačima da detaljno identifikuju rizik od poplava za pojedine lokacije i da
značajno poboljšaju izradu polisa koje pokrivaju rizik od poplava. Pre pojave ovog
modela veliku nesigurnost je predstavljalo procenjivanje akumulisanog rizika za ce-
lokupni portfelj. Nisu postojali podaci koji su ukazivali na to, koje lokacije će najvero-
vatnije istovremeno pogoditi poplava.
Da bi poboljšali ovu situaciju vodeći reosiguravači su udružili snage da bi izračunali
takozvane probabilističke događaje poplava. Ovo je urađeno tako što su se događaji
koji su imali iste statističke karakteristike modelirali kao katalog prethodnih plavnih
događaja, a onda su se oni projektivali na period od više godina. Ovo uključuje di-
rektnu vezu između ZURIS zona i probabilističkih događaja.
Baza podataka o ovim događajima je sada integrisana u sopstvenu platformu Mul-
tiSNAP-Swiss Re koja omogućava pristup izloženosti rizicima od dejstava prirodnih
opasnosti. Ulazni podaci mogu biti petocifreni poštanski broj za datu oblast i mogu
se povezati sa tačno definisanim geografskim koordinatama. Ulazni podaci u obliku
poštanskog broja koriste se za modeliranje velike mreže maloprodajnih poslovanja, a
oni u obliku preciznih geografskih koordinata za industriju i manje portfelje.
Ovaj novi model za poplave je glavni korak ka probabilističkoj alatki koja sadrži
podatke o više od 10.000 događaja i ne pripada konvencionalnim pristupima koji
se zasnivaju na scenariju. Sada je moguće da se proceni stepen frekventnosti šteta
koje su posledica poplava u okviru Nemačke. Ovo olakšava identifikaciju pogodnih
konstrukcija reosiguranja rizika od poplava, kao i mnogo pouzdanije izračunavanje
srazmerne premije za taj rizik.
Softveri za modeliranje rizika od orkana koji su postojali do 2005. ukazivali su
na to da je godišnji očekivani rizik od orkana u SAD iznosio oko 6-8 miliona dolara,
što je mnogo manje od stvarne štete koja je bila posledica orkana koji su se dogodili
u toku 2004. i 2005. godine i koja jeiznosila oko 50 miliona dolara, pri čemu nisu
obuhvaćene štete pokrivene nacionalnim programom osiguranja od poplave koje su
samo u Meksičkom zalivu uznosile 12 miliona dolara.
143 New flood risk model for Germany, Swiss Re uses ZÜRS zones to model flood risk in Germany, Just
in time for the 2006/07 renewals, www. Swissre.com

Budući da industrija osiguranja mora da što pravilnije proceni sve rizike od or-
kana, ona mora da savlada mnoge izazove da bi obezbedila pokriće za akumulira-
ne štete koje su posledica ovih prirodnih katastrova. Zato Minich Re144 od januara
meseca 2006 godine koristi prošireni pristup modeliranja ovog rizika koji obuhvata
nove i dodatne opasnosti (krađe, pljačke, namerno izazvane požare, kontaminaci-
je) kao i faktore koji utiču na povećanje štete (inflacija odštetnih zahteva, inflacija
troškova zbog kašnjenja popravki, pokriće erozije i sl.).
2. RIZIK OD POŽARA I EKSPLOZIJE
Svaki pojavni oblik požara izazvan je pristupom energetskog izvora sredini u ko-
joj se koncentracije materijala i kiseonika nalaze iznad granice paljenja.
Veliki broj požara se ugasi sam, jer nije bilo uslova da se on i proširi, odnosno
oslobođena toplotna energija ili goriva materija nije dovoljna za dalje prenošenje
požara ili nema dovoljno kiseonika za nastavak procesa gorenja. Takođe je čest
slučaj da je brzina širenja požara bila relativno mala pa je intervencija bila blagov-
remena i uspešna. Međutim, pravu opasnost predstavljaju situacije gde su se stekli
uslovi da se požar javi, ali i da se održi i proširi kako na objekte u prostoriji tako i
na ceo građevinski objekat. Stoga je važno i određivanje otpornosti na požar raznih
elemenata građevinskih konstrukcija, što se vrši prema uslovima definisanim in-
ternacionalnim standardima. Za određivanje otpornosti na požar mogu se koristiti
razni numerički programi čime se broj opitnih testova može znatno smanjiti, što je
ekonomski opravdano, imajući u vidu troškove testova145.
Dalji razvoj i širenje požara zavisi od karakteristika objekta obuhvaćenih požarom
kao i objekata u njegovom okruženju, karakteristika upotrebljenih građevinskih ma-
terijala i sistema izgradnje objekata, materijala koji su u objektu, infrastrukture ob-
jekta, sistema snabdevanja energijom, klimatskih uslova, a pre svega jačine i pravca
vetrova, pouzdanosti reagovanja ugrađenih sistema tehničke zaštite, obučenosti
i efikasnosti reagovanja internih subjektivnih snaga zaštite, efikasnosti sistema
evakuacije ljudi i materijalnih dobara ugroženih požarom i efikasnosti reagovanja
sistema eksterne zaštite.
Tokom požara nastaju produkti sagorevanja koji ugrožavaju životnu sredinu i
koji se ispoljavaju prostornim razvojem požara, porastom emitovane količine toplote
kao i povećanom emisijom toksičnih dimova, gasova i sadržaja koji ugrožavaju vodo-
tokove, vazduh i zemljište prirodne sredine.
144 Knowledge Series, Hurricanes – More intense, More frequent, More Extensive, Insurance in a time
od changing risks, Munich Re Group, 2006, www.munichre.com
145 R. Vujović, E. Hadžiselimović, S. Sulejmanović, TASEF proračun otpornosti na požar određenih
građevinskih struktura, Preventivno inženjerstvo, Godina XI, Broj 1/2003, str.7

Univerzalni model požara i njegovih parametara prikazan je na slici VI-2. Ovim
modelom obuhvaćeni su svi pojavni oblici ovog štetnog događaja bez obzira da li se
ispoljavaju u industriji ili u drugim tehnološko-namenskim objektima, da li su mali,
početni, veliki ili katastrofalni.
Slika VI – 2. Univerzalni model požara
Nacionalni insitut za standarde i tehnologiju iz SAD razvio je program pod na-

zivom FIRST (Fire Simulation Technique - metoda simulacije požara) koji predviđa
brzinu razvoja požara razmatranjem promene koncentracije kiseonika i dima u pros-
toriji u kojoj se pojavio požar. On takođe može da predvidi zagrevanje i zapaljenje do
tri uneta ciljna elemeta. Ulazni podaci obuhvataju geometriju prostorije, postojeće
otvore i termofizičke osobine plafona, zidova, goriva i ciljnih elemenata. Izlazni po-
daci obuhvataju temperaturu i debljinu vrućeg gornjeg i hladnijeg donjeg sloja u sva-
kom odeljenju kao i temperature površine zidova, brzine prenosa toplote i mase.

U Belgiji je razvijen program „FRAME” (Fire Risk Assesment Method for Engi-
neering – metoda za procenu rizika od požara za inženjenjerstvo) koji omogućava da
se odredi dovoljna i ekonomična zaštita od požara u zgradama. Ovaj program ima za
cilj procenu rizika od požara u postojećoj situaciji i iznalaženje mogućnosti da datu
zgradu, njen sadržaj i aktivnosti koje se u njoj odvijaju zaštiti od požara.
BREEZE Fire/Explosion (Požar/eksplozija) je program za modeliranje slučajnog
ispuštanja zapaljivih i eksplozivnih hemijskih materija. Programski paket obuhvata
po četri modela za požar i eksploziju koji se mogu koristiti za ispitivanje opasnosti od
zračenja/nadpritiska prilikom različitih scenarija požara/eksplozije. Modeli požara
koje obuhvata ovaj program su:
 požar oblaka pare,
 požar u vidu bljeska,
 požar nad barom tečnosti,
 požar mlaza i
 vatrenu loptu koja je rezultat eksplozije para proključale tečnosti.
Ovi modeli požara mogu da se koriste za:
 Izračunavanje vrednosti toplotnog zračenja na različitim rastojanjima od
mesta požara
 Izračunavanje prečnika rastojanja pri alternativnim scenarijima osloba-
đanja zapaljivih supstanci
 Izračunavanja dinamičkog porasta temperature kod susednih konstrukci-
ja koje su izložene toplotnom zračenju od rezervoara koji je zahvaćen
požarom, ili slične posude.
 Određivanje vrednosti nadpritiska na rastojanju niz vetar prema zahtevu
korisnika, kao na primer za vrednost od 1 psi, što prema Američkoj agen-
ciji za zaštitu životne sredine predstavlja najgori scenario za zapaljive sup-
stance.
Za modeliranje eksplozije koja je rezultat eksplozije oblaka pare postoje dve me-
todologije:
 Metoda TNT ekvivalenta
 Metoda zasnovana na udarnom talasu smeše gorivo-vazduh
Za procenu posledica požara i eksplozije napravljeno je nekoliko računskih programa.
Među osnovne spadaju:

TNO Effects (TNO uticaji)
TNO Effects je programski paket namenjen za analizu procesne bezbednosti i
upravljanja sa opasnim materijama. Program je neposredno namenjen identifikaci-
ji opasnosti, izradi analiza bezbednosti kao i kriznom menadžmentu. U program
je ugrađeno više podprograma, između kojih npr. EFFECTS 2.1 koji se bazira na
zahtevima direktive Seveso II. Program omogućava izračunavanje fizičkog uticaja
ispuštenih opasnih materija kao i analiziranje većih scenarija u slučaju nesreće.
RiskSpectrum (Spektar rizika)
Računski program RiskSpectrum omogućava kombinaciju upotrebe dva osnovna
modela za ocenu rizika: stablo otkaza i stablo odluke. U osnovi program je namen-
jen za analizu verovatnoće bezbednosti. Program radi preko relaciske baze podataka
što omogućava preglednost podataka i dobru upotrebu već napravljenih baza poda-
taka.
CFAST – Consolidated Fire and Smoke Transport Model (Model kon-
solidovanog transporta požara i dima)
CFAST je tipičan primer modela. Služi za prognozu parametara u prostoru, na
primer kod objekta sa više odeljenja. Prognoze obrađuju razvoj požara i širenje dima.
Program omogućava izračunavanje vremena do preskoka požara. Korisnik pro-
grama mora uneti podatke o tlocrtu površina i otvorima za provetravanje. Program
omogućava proračun ocene širenja dima u objektu sa do 18 prostorija, 18 okana
za provetravanje i 5 ventilatora. Program omogućava istovremenu upotrebu više iz-
vora požara. Radi pomoći korisniku, programu su dodate neke termofizičke osobine
građevinskih elemenata i završnih elementima u građevinarstvu. Korisnik može da
bira temperaturu, pritisak i brzinu strujanja vazduha u prostoru.
Ulazni podaci programa su: geometrija prostora, termofizičke osobine plafona,
zidova i poda, karakteristični gubitak mase kod gorenja početnog požara i količina
produkata sagorevanja u jedinici vremena.
Program izračunava temperaturu u gornjoj i donjoj ravni, visinu vruće (gornja)
ravni, količinu toplote koja se oslobađa u požaru, toplotu isijavanja koju gornja ra-
van odaje podu, količinu toksičnih i korozivnih proizvoda sagorevanja i mogućnost
upaljenja ciljnog (u scenariju požara izabranog) predmeta.

3. KREDITNI
RIZIK PORTFELJA
Modeliranje kreditnog rizika je postalo izuzetno interesantno kako za bankare

tako i za ostale menadžere rizika negde od sredine 1990. godina. Ovaj kreditni rizik
predstavlja mogućnost nastanka štete zbog finansijske nemogućnosti da se ispune
dužničke obaveze.
Kreditini rizik je mnogo teže modelirati nego tržišni i to zbog više razloga. Prvo,
nedostatak likvidnih tržišta onemogućava određivanje cene kreditnog rizika za
određene dužnike i zajmodavce, a drugo ne mogu se uočiti prave pretpostavljene
verovatnoće. Korisnici moraju da odrede ove verovatnoće bilo tako što izvode pret-
postavljene stope na osnovu prethodnog iskustva o objavljenim kreditnim stopama,
koristeći model Credit Monitor, ili određujući pretpostavljene stope preko procesa
subjektivnog odobravanja kredita. Treće, teško je uočiti ili izmeriti pretpostavljene
korelacije što otežava agregaciju kreditnog rizika.
Tokom poslednjih deset godina veliki broj najvećih svetskih banaka razvio je
sofisticirane sisteme u pokušaju da modelira kreditni rizik koji nastaje iz važnih as-
pekta njihovih poslovnih linija. Ovi modeli pomažu bankama da kvantifikuju, da
izvrše agregaciju i da upravljaju rizikom kako u svim linijama poslovanja tako i na
celokupnom geografskom prostoru na kom obavljaju ta poslovanja. Izlazni podaci
ovih modela takođe imaju važnu ulogu u upravljanju rizikom u bankama i u pro-
cesima merenja performansi poslovanja uključujući performanse koje se zasnivaju
na kompenzaciji, analizu profitabilnosti klijenta, određivanje cene na osnovu rizika,
pa sve do manjeg (ali rastućeg) stepena upravljanja aktivnim portfeljom i odluka koje
se odnose na strukturu kapitala. Ovakvo modeliranje kreditnog rizika može da pruži
bolje upravljanje unutrašnjim rizikom i može da ima potencijal da se koristi za kon-
trolu organizacije bankarskog poslovanja. Međutim, pre nego što se pristup mode-
liranja portfelja može koristiti u formalnom procesu za određivanje nivoa potrebnog
kapitala koji može da pokrije kreditni rizik, državna tela koja donose zakonske pro-
pise moraju da budu sigurni u to da ne samo da se modeli koriste za aktivno uprav-
ljanje rizikom već da je i njihov koncept jasan, empirijski proveren u da daje potrebnu
visinu kapitala koja se može upoređivati između raznih institucija.
Portfolio Manager146 koristi povratnu informaciju merenja vrednosti pri rizi-
ku da bi optimizirao portfelj kreditnih sredstava i izračunao oštre odnose između
pojedinačnih sredstava. On omogućava određivanje optimalnih nivoa kupi/prodaj/
zadrži za trgovačke ili stvarlačke mogućnosti kao i izračunavanje optimalnih port-
felja preraspodelom pondera postojećih pozicija. Model takođe daje cene za kreditna
146 Ken Phelan and Colin Alexander, Credit models, Different strokes, http://www.financewise.com/
public/edit/riskm/credit/cre-models.htm

sredstva i ukazuje na doprinose visine kapitala i marginalnog rizika. Korišćenjem
analitičke aproksimacije ili Monte Carlo simulacije, model takođe izračunava
raspodelu štete kreditnog portfelja za dati datumski horizont i ukazuje na iznos
ekonomskog kapitala potrebnog za podršku različitim nivoima rizika.
Credit Metrics koristi Monte Carlo simulaciju za izradu raspodelje štete port-
felja za dati datumski horizont. Svakom dužniku pripisuje se pretpostavljeni kred-
itni rang, a za određivanje verovatnoće da će pretpostavljeni kreditni rang ostati isti,
povećati se ili smanjiti koristi se tranziciona matrica. Ovaj program izračunava vred-
nost portfelja tako što nasumično simulira kreditni kvalitet svakog dužnika. Posle
svakog simuliranog ishoda ponovo se određuje cena svakog kreditnog instrumenta,
a vrednost portfelja je prosta agregacija ovih cena. Radni okvir modela uključuje do-
biti od diverzifikacije, što smanjuje agregatni rizik u odnosu na rizik pojedinačnih
transakcija. Korelaciona kreditna kretanja dužnika (kao, na primer, nekoliko istovre-
menih pada u rangu) se obrađuju, pri čemu svaki zajmoprimac, industrija ili geograf-
ska koncentracija u portfelju utiče na to da se kapital potreban za održavanje likvid-
nosti poveća.
Credit Risk metodologija zasniva se na matematičkim modelima koji se koriste
u industriji osiguranja. Umesto apsolutnog nivoa kreditnog rizika kao, na primer,
0,25% za emitenta koji je rangiran sa tri B, ovaj model pretpostavlja stope kao kon-
tunualne slučajne promenljive. Posmatrane pretpostavljene stope za rangiranje
kredita variraju tokom vremena, a njihova nesigurnost se hvata pretpostavljenom
procenom brzine isparljivosti (standardne devijacije). Pretpostavljana korelacija je,
opšte uzevši, posledica spoljašnjih faktora kao što su to jačina regionalne ekonomije
ili slabost industrije. Izloženosti se mogu alocirati na industrijske ili geografske sek-
tore i mogu se ugraditi i različiti vremenski horizonti. Minimum potrebnih podataka
čini ovaj model lakim za upotrebu, a analitičko izračunavanje raspodelje štete port-
felja je veoma brzo.
Credit Porfolio View je kreditni model portfelja koji uzima u obzir tekuće mak-
roekonomsko okruženje i koristi pretpostavljene uslovne verovatnoće o tekućem
stanju u ekonomiji. Stoga će dužnik koji je rangiran sa tri B imati veću pretpostav-
ljenu verovatnoću tokom recesije nego tokom ekonosmkog rasta. Raspodela šteta
portfelja prikazuje se tabelarno i uslovljena je tekućim stanjem u ekonomiji za svaku
zemlju i za svaki sektor industrije.
Uprkos različitih metodologija svi modeli kreditnog rizika daju raspode-
lu mogućih vrednosti kreditnog portfelja u nekoj tački u budućnosti. Povezane
promene u kreditnom kvalitetu dužnika dovode do promene u vrednostima koje se
dobijaju za izloženost riziku. Zatim se vrši agregacija ovih vrednosti da bi se dobila
raspodela šteta portfelja što ukazuje na verovatnoću da će se u nekom vremenskom
horizontu dostići određena vrednost datog portfelja.

Ulazni podaci koji su neophodni za izračunavanje očekivanih šteta su: obim
izloženosti riziku, verovatnoća očekivane pretpostavljene frekvencije i visina štete.
Neočekivana šteta je tada funkcija isparljivosti oko očekivane štete. Pretpostavljeni/
očekivani proces dužnika se može modelirati kao binomni događaj a neočekivana
šteta je tada jednaka kvadratnom korenu verovatnoće, pomnožene sa vrednošću
1-verovatnoća. Samostalna mera rizika se tada množi sa vrednošću koja odgovara
izloženosti riziku i visini štete da bi se odredila neočekivana šteta dužnika. Za ra-
zliku od očekivane štete, neočekivana štete se ne sabira u portfelju. Rizik portfelja
je rezultat rizika svakog sredstva, njegovog pondera u portfelju i korelaciji uzmeđu
sredstava.
Konvencionalna metoda za izradu modela kreditnog rizika je da se odredi
verovatnoća događanja kreditnih događaja koji mogu da dovedu do propasti datog
poslovanja. Na nesreću, većina kvantitativnih prustupa modeliranju kreditnog rizika
koji se mogu naći u literaturi ne daju tačnu sliku date situacije, jer ulazni podaci u
model sadrže značajan stepen subjektivnosti ili su netačni odnosi između ulaznih po-
dataka. U praksi podaci su često oskudni, nepuzdani ili nepostojeći i odnosi između
promenljivih u datom modelu se često zasnivaju na ekspertskoj proceni. To znači da
modeli kreditnog rizika često zavise od značajne subjektivne ekspertize.
4. KAPITAL POTREBAN
ZA LIKVIDNO POSLOVANJE
Da bi neko osiguravajuće društvo moglo da pravilno odredi visinu kapitala

potrebnog za podržavanje ukupnih rizika sa kojima se ono suočava, prevashodno je
potrebno pravilno proceniti same rizike sa kojima se to društvo suočava. Pored toga
važno je i da se ukupni kapacitet za preuzimanje rizika raspodeli na određene grupe
poslova osiguranja čime se postiže optimizacija poslovanja, odnosno maksimira se
prinos na kapital u okviru prihvatljivog obima rizika.
Ricasso147 je jedan od najbržih simulacionih modela koji danas postoje na tržištu,
a za određivanje kapitala potrebnog za pokrivanje rizika, odnosno za likvidno poslo-
vanje. Ovaj softver je vlasništvo Swiss Re i on daje odgovore na sledeće pitanja:
 Koliki je rizik i profil prihoda po pojedinačnim linijama poslovanja
 Kako svaka linija poslovanja doprinosi ukupnom riziku u prihodu u datoj
kompaniji
147 Ricasso, Risk Capital Simulation Software, Swiss Reinsurance Company, www.swissre.com

 Da li je postojeći program reosiguranja efikasan
 Kako strategija investiranja utiče na rizik date kompanije
 Koliki je kapital za pokrivanje rizika potreban za datu kompaniju
 Kako se može zadovoljiti sadašnja i buduća solventnost ili elementi potreb-
ni za dobro rangiranje kompanije sa jasnom osnovom kapitala
 Da li sredstva koja ima data kompanija odgovaraju njenim obavezama.
Ovaj program analizira portfelj u tri jednostavne faze:
 faza I – definisanje ciljeva i priprema podataka
 faza II – modeliranje tekuće i alternativne strukture
 faza III – interpretacija rezultata i utvrđivanje osnove za odluke koje se od-
nose na strategiju upravljanja
Naime, ovaj proces pomaže datoj kompaniji da postigne svoje strateške ciljeve
kao što su to procena poslovnog mešanja portfelja, međusobni uticaj polisa i investi-
cija i efekte strategija koje se koriste za ublažavanje rizika.
Ovaj program takođe karakteriše predefinisane metode – naročito za modeliranje
štete, buduće propuste i rezervne rizike. Pomaže da se uporedi finansijska situaci-
ja i kapital potreban za pokrivanje rizika pre i posle reosiguranja. Takođe može da
analizira efekte i bezbednost različitih programa reosiguranja obezbeđujući dobru
osnovu za donošenje odluka.
Postoji opcija koja može da uključi investicije u datu analizu, a da bi se dobilo kako
se to odražava na završni račun. Ricasso može da obuhvati tržišne vrednosti akcija i
hartija od vrednosti kao i tržište novca i tržište investiranja u nekretnine. Pored toga
on omogućava da se integriše i proceni alokacija strateških sredstava i data strategija
investiranja.
Preko Monte Carlo simulacije ovaj program određuje visinu kapitala potrebnu
za upravljanje određenom linijom poslovanja ili za ukupno poslovanje. On takođe
analizira uticaj različitih strategija za ublaživanje i smanjivanje rizika koji se odnosi
na kapital potreban za održavanje likvidnosti kompanije. Ispravna alokacija resursa i
potrebnog kapitala na različite nosioce rizika je od suštinske važnosti za takvo upra-
vljanje kompanijom koje se zasniva na postojećem riziku. Program određuje profi-
tabilnost usklađenu sa postojećim rizikom za svaki segment u kojem postoji rizik,
uključujući svaku liniju poslovanja.

5. RIZIK OD ZAGAĐENJA
ŽIVOTNE SREDINE
RISK148 je program za modeliranje izloženosti polutantima koji se nalaze u

vazduhu u zatvorenom prostoru. Kvalitet vazduha se određuje interakcijom izvora,
upijača i kretanja vazduha između prostorija zgrade i između zgrada i otvorenog
prostora. Izvori mogu biti locirani u prostorijama, u sistemima za grejanje, u sistemu
za ventilaciju i kondicioniranje vazduha ili na otvorenom prostoru. Na istim lokaci-
jama mogu da se nalaze upijači, odnosno materijali koji absorbuju polutante. Ovi
upijači takođe mogu da deluju kao sekundarni izvori polutanata tako što reemituju
polutante koje su upili. Pojedinačna izloženost polutantima iz unutrašnjih izvora
određuje se kombinacijom koncentracije polutanata u zatvorenom prostoru i šeme
aktivnosti pojedinaca.
Prvi model koji je bio razvijen (INDOOR) izračunavao je koncentraciju polutanata
u zatvorenom prostoru koji posledica unutrašnjih izvora. Drugi model (EXPOSURE)
proširio je prvi model tako što je omogućio procenu pojedinačne izloženosti. Treći
model (RISK) danas omogućava analizu pojedinačnog rizika u odnosu na izvore po-
lutanata u zatvorenom prostoru. Ovaj model uključuje i nove empirijske modelje
izvora koji se baziraju na masenoj ravnoteži i koji su naročito korisni za situacije u
kojima postoji ograničeni prenos gasne faze. Pri tom se uzimaju u obzir zapremina
prostorije, koncentracija polutanta u prostoriji, koncentracija koja ulazi u prostoriju,
protok vazduha u prostoriji, koncentracija koja izlazi iz prostorije, protok vazduha na
izlazu iz prostorije, trajanje izvora i trajanje uklanjanja.
Pored toga ovaj model uključuje veliki opseg karakteristika emisija, a da bi se
omogućila simulacija velikog broja izvora polutanata koji mogu da se nađu u za-
tvorenom prostoru. U svakoj prostoriji dozvoljeno je postojanje nekoliko izvora.
Ovaj model takođe obuhvata bazu podataka o brzinama emisija iz raznih izvora
koji se zasnivaju na raznim istraživanjima vršenim u istraživačkim laboratorijama u
SAD. Ovi izvori se u osnovi mogu podeliti na sledeće kategorije:
 Dugotrajni stabilni izvori, kao što su to, na primer, kuglice naftalina
 Izvori koji se uključuju i isključuju, kao što su to grejna tela
 Dugotrajni spori izvori, kao što su to proizvodi od presovanog drveta.
148 Leslie E. Sparks, U. S. EPA, National Risk Management Research Laboratory, Air Pollution Preven-
tion and Control Division, Research Triangle Park, NC 27711, RISK—An IAQ Model for Windows
presented at the EPA/AWMA Meeting Engineering Solutions to IAQ Problems, July 21-23, 1997,
Research Triangle Park, NC.

Vrste izloženosti koje ovaj model razmatra su momentalne i kumulativne, što za-
visi od prirode i dejstva polutanta. Individualna izloženost se određuje na osnovu
vremena koje se provede pod dejstvom date koncentracije nekog polutanta. Različite
šeme aktivnosti kao, na primer, ulazak i izlazak iz prostorije u različitom vremenu
ili kretanje iz jedne prostorije u drugu daje različite izloženosti dejstvu istog polu-
tanta.
Procena rizika za svakog pojedinca izračunava se na osnovu identifikacije opas-
nog agensa, procene izloženosti, procene odgovora pojedinca na datu dozu i karak-
terizacije rizika. Osnovne jednačine za ovo izračunavanje su:
Izloženost = koncentracija x trajanje
Doza = izloženost x dozimetrijski faktori (na primer brzina udisanja)
Pojedinačni rizik = doza x odnos između doze i njenog delovanja na pojedinca
Rizik za populaciju = pojedinačni rizik x izložena populacija
Ovaj program daje informacije o vremenu koje je korisnik proveo izložen dejstvu
koncentracije koja prevazilazi njegov prag iritacije što predstavlja hronični rizik.
Univerzitet iz Tenesija, SAD (University of Tennessee, Knoxville/Oak Ridge
National Laboratory) razvio je besplatni program za prostornu analizu i pomoć u
donošenju odluka (Spatial Analysis and Decision Assistance -SADA), koji u procenu
problema koji mogu da nastanu po neku životnu sredinu ugrađuje alatke iz različitih
područija nauke. Ove alatke obuhvataju integrisane module za vizuelno prikazivanje,
geoprostornu analizu, statističku analizu, procenu rizika po ljudsko zdravlje, anali-
zu trošak/dobit, dizajniranje metoda uzimanja uzorka i analizu odluke. Ovi moduli
mogu da se koriste nezavisno jedna od drugoga ili zajedno, a u cilju određivanja kara-
kteristika kontaminirane lokacije i kada treba da se iznađe rešenje za akciju u cilju
dekontaminacije. SADA je dizajniran tako da pojednostavi i dovede na zajednički
imenitelj nekoliko procesa koji karakterišu datu životnu sredinu i da zatim integriše
sve informacije, a u cilju lakšeg donošenja odluke o tome koji je najbrži i najeftini
način za tretman date lokacije.
Američka agencija za zaštitu životne sredine, kancelarija za prevenciju toksičnosti
i zagađivanja (U.S. Environmental Protection Agency, Office of Pollution Prevention
and Toxics) razvila je nakoliko modela za predviđanje i procenu moguće izloženosti,
sa velikim bazama podataka, a u cilju pomoći naučnicima i inženjerima koji se bave
procenama o tome šta se dešava sa hemijskim agensima kada se isti koriste i oslo-
bode u životnoj sredini i kako radnici, javnost, potrošači i vodeni ekosistemi mogu da
budu izloženi uticaju tih hemijskih materija.
Sanexen Environmental Services Inc. razvio je program pod nazivom TerraSys
koji kombinuje sve alatke potrebne za procenu ekotoksikološkog rizika na kontami-
niranoj lokaciji. Ovaj program je primarno razvijen za sve slučajeve gde dolazi do
kontaminacije tla, ali on ima sve funkcije koje su neophodne za procenu različitih
situacija koje obuhvataju toksične supstance u životnoj sredin, i bilo da su u pitanju
vodena ili zemljana eko-staništa i vrste. U program su ugrađene brojne baze poda-
taka, što mu daje mogućnost za procenu rizika kod kombinacije receptora i kontami-
nanata za koje danas i ne postoje referentne vrednosti. Funkcije koje obuhvata ovaj
program obuhvataju geostatistički tretman podataka koji karakterišu neku lokaciju,
funkcije za izračunavanje odnosa doza/reakcija i raspodelje osetljivosti koja je integ-
risana u bazi podataka o ekotoksičnosti.
6. ZDRAVSTVENI RIZIK
Bilo koji događaj, trend ili razvoj koji ima uticaj na povećanje smrtnosti populacije
je, prema definiciji, od velikog interesa za industriju osiguranja. Jedan od najnesi-
gurnijih rizika je nova pandemija gripa, koji je potencijalno i najveći rizik, jer može
da utiče na mortalitet u kratkom do srednjem vremenskom periodu. Svrha ovog
modela je da poboljša razumevanje ovog rizika kako sa stanovišta verovatnoće po-
jave pandemijskog događaja, tako i sa stanovišta njegovog obima i veličine.
Model koji nudi Swiss Re149 ima određeni niz prioriteta i dizajniran je tako da je
odgovor na određena pitanja koja se odnose na životno osiguranje, ali koji se istovre-
meno može koristiti i za vladina planiranja i generisanje boljeg razumevanja ovog
rizika u javnosti. Ovaj model ima sledeće ključne elemente:
 U svim izračunavanjima on obuhvata određene starosne demografske
grupe (grupe od pet do 30 godina, zatim od 30 do 34, itd.)
 Uzima u obzir širok opseg faktora koji su bili prisutni u tri poslednje pan-
demije u prošlom veku (na primer, različitosti u mortalitetu i podložnosti
infekciji u odnosu na godine starosti)
 Obuhvata mnoge na široko prihvaćene intervencije koje mogu da uspore ili
ublaže posledice pandemije
 Teži da imitira kapacitete društva i institucija da se odupre pandemiji i da
održi ovakvo stanje
 Model je dizajniran tako da generiše dva glavna ishoda:
149 K. Woolnough i B. Ivanovic, Pandemic Influenza, A 21st century model for mortality shocks, Swiss
Reinsurance Company 2007

 Da pre svega stvori veliki niz slučajno generisanih, sintetskih pandemija
korišćenjem informacija o virusima koji su prouzrokovali prošle pandemije
– naročito njihovu mogućnost da izazovu bolest i smrt kao i da se šire na
druga područija. Ishodi ovih hipotetičkih pandemija, modelirani su tako
da simuliraju posledice velikog broja modernih intervencija, obezbeđuju
razumevanje opsega i verovatnoće mogućih pandemskih događaja zasno-
vanih na istorijskim primerima.
 Takođe je interesantno da se sazna uricaj modernog konteksta i modernih in-
tervencija na bilo koju moguću pandemsku zarazu. Razlike između današnje
životne sredine i nekadašnje, kada su se ova zarazna oboljenja događala,
obuhvataju demografske faktore (starosnu strukturu, šemu putovanja,
gustinu naseljenosti), institucionalna razmatranja (medije i informacije, ka-
pacitete vlada i zdravstva), tehnološke prednosti (medicinske alatke kao što
su to antibiotici, antivirali), medicinska saznanja o gripu (virus, komunika-
cione infrastrukture) i psiho-socijalne promene (averzija prema riziku, fatali-
zam)
Mnogi parametri su ugrađeni u ovaj model. Svaka simulacija koju ovaj model iz-
vede zahteva dve promenljive iz kojih se zatim generiše veliki broj drugih faktora
relevantnih za eventualni ishod. Ove dve promenljive, koje se slučajno generišu iz
raspodela zasnovanih na istorijskih podacima, svaki put kada model radi, su
 Mogućnost pandemije da izazove smrt (njena smrtnost) i
 Mogućnost pandemije da se proširi (izrašena kao reprodukciona vrednost
u nultom vremenu)
Model izračunava rasprostiranje u diskretnim vremenskim intervalima, od kojih
svaki traje 24h. Započinje se sa danom 1 i sa brojem ljudi koji su inficirani u bilo kojoj
izabranoj zemlji i u bilo kojoj odabranoj starosnoj grupi. Broj lica koja su zaražena
drugog dana je matematička funkcija koja se zasniva na ishodišnoj zaraznosti onih
koji su već inficirani prvog dana i broju kontakta koji su oni imali sa ljudima osetlji-
vim prema ovom oboljenju. Posle određenog broja dana pul osetljivih ljudi se dovolj-
no smanjuje, pri čemu je pul ljudi koji su se oporavili dovoljno veliki i tada broj novo
zaraženih počinje da se smanjuje umesto da se pojačava. U ovom momentu pan-
demija dostiže svoj maksimum i broj novozaraženih osoba počinje brzo da opada.
Smrtnost ovde obuhvata broj smrtnih slučajeva po infekciji, a mortalitet se odnosi
na brzinu umiranja u celoj populaciji uključujući i inficirane i neinficirane osobe. Na
primer, ako se uzme populacija od 1000 ljudi, 600 će biti inficirano novim virusom.
Od ovih 600, 300 (što predstavlja 30% u odnosu na 1000) će se razboleti. Na kraju
umre tri osobe. U tom slučaju stopa mortaliteta je 3/1000 = 0,3%, smrtnost je 3/600=
0,5%, a smrt po slučaju je 3/300=1%.

NORMARISK Health150 je ekspertski programski sistem za procenu individualnih
zdravstvenih rizika za osiguranje. Pored toga što daje pregled određenih medicinskih
uslova za najvažnije tipove proizvoda osiguranja i što omogućava donošenje odluka
u pogledu ovog tipa osiguranja, ovaj program omogućava pristup svim mogućim
saznanjima o voj vrsti osiguranja. Iskustvo od preko 40 godina pokazalo je da je stab-
lo odluke veoma efikasna alatka za modeliranje, analiziranja i procenu velike količine
podataka. Stoga ovaj program može da obradi preko 2000 različitih medicinskih
stanja i on sadrži nekoliko hiljada sinonima za sva ova stanja, koji su zatim povezani
sa pravilnim medicinskim izrazima i internim stablom odluke koje omogućava tačnu
procenu.
Tokom procesa procene, ovaj program vrši nekoliko verodostojnih provera tipa
primljenog tretmana i proverava tip tretmana i kada on nije saglasan sa standardnom
medicinskom praksom. Tokom unosa podataka sistem takođe ukazuje i na to da li
postoje neke nekonzistentnosti (npr. rođenje 1899, težina 700 kg i sl.). Pored toga
program može lako da se modifikuje, ažurira i proširi.
7. POLITIČKI RIZIK I RIZIK OD TERORIZMA
Virtual Research Associates, Inc se bavi potrebom za praćenjem globalne situ-

acije političkog rizika i rizika od terorizma. Stoga je ova firma lansirala softversku
alatku koja se bazira na Internetu i koja podržava interaktivnu analizu u intuitivni
prikaz globalnih novinskih izveštaja. To je softverski sitem za interaktivnu analizu
u razvoj, u realnom vremenu, koji je dizajniran tako da prerađuje veliki broj tekstu-
alnih izveštaja. Sistem može da osvetli osetljivost neke zamlje na političku nestabil-
nost, socijalne prevrate u nasilje tako što automatski prati izveštaje globalne novin-
ske servisne mreže, procenjuje ih i prikazuje obaveštenja iz minuta u minut u vidu
grafikona, mapa i tabela. Na taj način omogućava uočavanje oblasti gde će najvero-
vatnije doći do nestabilnosti i nasilja i daje pravovremena upozorenja o mogućim
„vrućim tačkama”
150 Normrisk Health, An Expert System for Risk Assessment in Individual Health Insurance, Divisional
Unit Health, 2005, www.munichre.com

8. PRIMENA MODELA RIZIKA
Modeli za procenu rizika predstavljaju najbolje procene koje stoje na raspola-

ganju nekom osiguravaču. Iako svaki model procene rizika ima svoja ograničenja,
oni ipak predstavljaju moćno sredstvo za upravljanje rizicima osiguravajućih i
reosiguravajućih društava. Međutim, rezultati modela se moraju stalno kombinova-
ti sa mišljenjem stručnjaka iz datih oblasti, odnosno potrebno je osigurati ravnotežu
između procene stručnjaka i naučnog pristupa kvantificiranog u nekom modelu.
Budući da postoje odstupanja u rezultatima kod različitih modela, to je najbolje
da se sistematski koristi nekoliko različitih modela za određivanje cene nekog rizika
koji se prihvata u osiguranje, pri čemu treba da se na osnovu dobijenih rezultata
odredi prosečna vrednost datog rizika.
Što se tiče izbora prvog modela koji će se koristiti, ova odluka treba da se zas-
niva na tome da model treba da odgovora organizacionoj i poslovnoj strukturi
osiguravača, da bude jednostavan za upotrebu i sl. Kod izbora svakog sledećeg
modela treba voditi računa o tehnologiji na kojoj se dati model zasniva, odnosno
da li ona odgovara onoj koja već postoji u datoj organizaciji. Pored toga, upotreba
većeg broja modela istovremeno smanjuje promenljivost u rezultatima poslovanja
osiguravača, jer se minimalizuje preovlađujući uticaj bilo kog pojedinačnog mod-
ela na poslovanje, uz istovremenu bolju diverzifikaciju rizika, koja je osiguravačima
potrebna u cilju efikasnog upravljanja izloženošću uticaja rizika.
Na kraju, treba imati na umu da kompanije koje se bave modeliranjem rizika stalno
ažuriraju i usavršavaju svoje modelje, već u skladu sa promenama faktora koji utiču
na ostvarenje rizika. Na taj način se omogućava unapređenje tačnosti datog modela i
povećanje spektra različitih scenarija katastrofalnih događaja. Svaka promena modela
utiče na visinu premije osiguranja. To se najbolje vidi na primeru modela rizika od
uragana čije su promene dovele do promena premija od blagog pada do rasta više od
200 procenata.

1. Objasnite osnovne principe modeliranja i primenu modela.
2. Modeliranje rizika od požara i eksplozije.
3. Modeliranje rizika od prirodnih katastrofa.
4. Modeliranje rizika od zagađivanja životne sredine.
5. Modeliranje političkog rizika i rizika od terorizma.

Izvori korišćeni u šestom poglavlju:
1. K. Woolnough i B. Ivanovic, Pandemic Influenza, A 21st century model for

mortality shocks, Swiss Reinsurance Company 2007
2. Normrisk Health, An Expert System for Risk Assessment in Individual Health
Insurance, Divisional Unit Health, 2005, www.munichre.com
3. Leslie E. Sparks, U. S. EPA, National Risk Management Research Laboratory,
Air Pollution Prevention and Control Division, Research Triangle Park, NC
27711, RISK—An IAQ Model for Windows, presented at the EPA/AWMA
Meeting Engineering Solutions to IAQ Problems, July 21-23, 1997, Research
Triangle Park, NC.
4. R. Vujović, E. Hadžiselimović, S. Sulejmanović, TASEF proračun otpornosti
na požar određenih građevinskih struktura, Preventivno inženjerstvo, Go-
dina XI, Broj 1/2003,
5. M.Kadić, D.Sekulović, Zbirka propisa: Zaštita od požara i eksplozija - Zaštita
od požara stabilnim instalacijama za gašenje IV grupa, Nova prosveta,
Beograd
6. Risk Factor of Water, Special Feature Issue, 3/2005, Munich Re Group, www.
munichre.com
7. Knowledge Series, Hurricanes – More intense, More frequent, More Exten-
sive, Insurance in a time od changing risks, Munich Re Group, 2006, www.
munichre.com
8. Ken Phelan and Colin Alexander, Credit models, Different strokes, http://
www.financewise.com/public/edit/riskm/credit/cre-models.htm
9. Ricasso, Risk Capital Simulation Software, Swiss Reinsurance Company,
www.swissre.com
10. New flood risk model for Germany, Swiss Re uses ZÜRS zones to model flood
risk in Germany, Just in time for the 2006/07 renewals, www. Swissre.com

VII
O
E
D
ANALIZA NEKIH SPECIFIČNIH
RIZIKA I METODE
ZA NJIHOVU PROCENU
analiza nekih sPecifičnih rizika... 277

1. POJAM RIZIKA INDUSTRIJSKIH SISTEMA
Ozbiljno izučavanje i najprostijeg problema ili organizavanje nekog posla zahteva

sistematski pristup tom poslu. Prema tome, različite vrste sistema postojale su još
od najranijeg doba. Tako danas postoji mnogo sistema čak i unutar neke uže oblasti
života i rada. Društvo, samo po sebi, čini sistem, a za normalan život i rad su u opštem
smislu važni i njegovi drugi sistemi (obrazovanje, zdravstvo, industrija, poljoprivreda i
mnogi drugi). Ove sisteme - oblasti opet sačinjavaju njihovi sistemi i tako u nedogled.
Tako na primer, velike firme u industriji čine industrijske – poslovne sisteme. Sa poj-
mom sistema se ide tako daleko da mnogo toga predstavlja sistem, recimo: energetski
sistem, sistem navodnjavanja, sistem naoružanja, kočioni sistem, itd.
Sistemi različitih vrsta su rezultat procesa projektovanja, dok je vrednovanje
sistema rezultat sistem - analize. U industriji su važni sistemi vezani za kvalitetnu
i bezbednu proizvodnju i oni obuhvataju oblasti kao što su: tehnologija, mašinstvo,
energetika, zaštita i sl. Često se ovi sistemi isprepliću i jedni druge uključuju kao
podsisteme.
Pod industrijom, u najširem smislu, podrazumeva se proizvodnja roba i usluga u
okviru privrede. Termin industrija se takođe odnosi i na određeni tip preduzetništva,
odnosno poslovnih sistema, koji se bave proizvodnjom određenih roba i usluga. Sto-
ga se industrijski sistemi mogu definisati kao poslovni sistemi koji se bave proizvod-
nim aktivnostima koje se zasnivaju na industrijskoj proizvodnji. Širi pojam od in-
dustrijskog sistema je poslovni sistem koji predstavlja zaokruženu celinu poslovanja,
bez obzira da li su u pitanju proizvodne ili neproizvodne delatnosti i koji na tržištu
nastupa kao jedinstveni subjekat.
Postoji veliki broj ovih sistema, ali sa stanovišta predmeta koji se obrađuje u ovoj
knjizi, ovde treba pomenuti sledeće sisteme: tehnološki sistemi, proizvodni sistemi i
poslovni sistemi.
Tehnološki sistem je sistem koji obuhvata izvođenje postupaka progresivne
promene stanja odnosno pretvaranja ulaznih veličina u izlazne veličine u potreb-
nom obliku i kvalitetu151. Tako, na primer, u tehnološke sisteme spadaju skladišni,
obradni i montažni sistemi, sistemi za rukovanje materijalom, merni i upra-vljački
sistemi.
Proizvodni sistem predstavlja skup osnovnih tehnoloških sistema i ostalih
tehničkih određenih informacija i energetskih struktura tako da obezbeđuju vršenje
postavljene funkcije cilja i ostvarenja projektovanih efekata. Ovi sistemi služe da
preko veza, koje imaju određeni stepen jačine, pravac i smer, povezuju tehnološke
sisteme sa energetskim i informacionim strukturama i sve njih zajedno sa učesnicima
u procesima rada.
151 D. Zelenović, Projektovanje proizvodnih sistema, Naučna knjiga, Beograd 1987.
Analiza nekih specifičnih rizika... 279

Poslovni sistemi predstavljaju skup proizvodnih sistema i ostalih poslovno orijenti-
sanih podsistema kao što su: upravljanje radnim sistemima i rukovođenje, marketing,
razvoj, upravljanje novčanim tokovima, integralna sistemska podrška i opšti poslovi.
Na slici VII-1 prikazana je struktura jednog poslovnog, industrijskog sistem.
Slika VII – 1. Struktura poslovnog industrijskog sistema
Shodno svemu napred iznetom, rizik industrijskog sistema se može posmatrati

kao skup svih faktora koji dolaze od spolja ili iz samog sistema koji ugrožavaju neki
segment industrijskog sistema i koji mogu dovesti do prekida proizvodnje kao i do
stvaranja štetnih posledica, naročito u ekonomskom pogledu. Osnovni cilj svih in-
dustrijskih sistema je neka porizvodnja, odnosno pretvaranje ulaznih veličina (ma-
terijal, energija, informacija) u izlazne veličine (gotov proizvod, nus proizvod, škart,
transformisana energija i izlazne informacije različitog oblika - sl. VII-2.). Stoga se
pojam rizika vezuje za sve faktore koji ometaju ovaj nesmetan proces proizvodnje, a
upravljanje rizikom je u stvari upravljanje ovim faktorima da bi se isti neutralisali ili
da bi se smanjile njihove posledice152.
Slika VII – 2. Ometajući faktori industrijskih sistema
152 S.J. Bogičević, Razvoj metode za identifikaciju i procenu rizika proizvodnih sistema primenom
teorije Fuzzy skupova i logike, Magistarski rad, Novi Sad, 1998, str. 20

Začeci analize ove vrste rizika javljaju se u periodu izgradnje pravih složenijih
tehničkih sistema, odnosno čim se se pojavili prvi štetni događaji. Naime, industri-
jalizacijom, početkom XIX veka u Velikoj Britaniji je funkcionisalo oko 500 James
Watt-ovih parnih mašina, koje su sa današnjeg stanovišta bile izuzetno malog ste-
pena iskorišćenja. U to vreme su se na njima javljale relativno česte eksplozije, koje su
u dosta slučajeva odnosile i ljudske živote. Ove nesreće bile su posledica, pre svega,
tehničke nesavršenosti mašina, ali su u velikoj meri bile i posledica neobučenosti
ljudi. Već tada su proizvođači i potrošači uočili neke značajne faktore rizika, kao na
primer vrstu rizika (rizik od eksplozije parne mašine) i faktore koji utiču na njegovu
realizaciju (tehničko - tehnološki nedostaci i ljudski faktor). Da bi se ovi nedostaci
prevazišli, preduzete su razne mere i u tom cilju je 1854. osnovano društvo inženjera
u cilju zaštite od havarija na parnim mašinama, a pod nazivom „ Manchester Steam
Users association” (Mančestersko udruženje korisnika parnih mašina). Osnovni in-
strument zaštite od ovih rizika havarije bila je inspekcija parnih mašina. Ova ins-
pekcija ubrzo dobija zakonsko obeležje uvođenjem 1882. godine Zakona o eksploziji
kotlova (Boiler Explosion Act), koga izdaje tadašnja vlada Velike Britanije.
Današnja zakonska regulativa se u mnogim zemljama, pa i našoj, zasniva na
sličnim osnovama i propisuje redovnu inspekciju parnih kotlova visokog pritiska
koju vrše nadležne institucije. Dalji razvoj industrijskih postrojenja tokom XIX veka
bio je usmeren na razvoj parnih turbina i električnih generatora i motora, što je za
sobom povlačilo uvek nove i nove rizike, od kojih su možda najznačajniji: lomovi
vratila turbina, razletanja lopatica rotorskog kola, pregorevanja namotaja generatora
i elektromotora itd153.
Posle drugog svetskog rata industrijski razvoj se kreće u pravcu brzog rasta i
povećanja složenosti postojeće opreme i instalacija. Sve ovo je uticalo na povećanje
broja različitih stepena havarija, ali i na istovremeni razvoj nauke o održavanju i
pouzdanosti tehničkih sistema, jer ovo predstavlja najefikasniji način zaštite od
rizičnih situacija. Pojavom i razvojem elektronske opreme, računara i novih kom-
pleksnih tehnolgija javlja se i novi način borbe protiv neželjenih događaja, čiji broj i
raznovrsnost raste proporcionalno tehničko - tehnološkom napretku.
Međutim, sa razvojem industrije rastao je i broj preduzaća koji je trpeo finansi-
jske gubitke koje su bili posledica ne samo direktne štete na mašinama i uređajima,
već i posledica prestanka date proizvodnje i gubitka imidža u poslovnim krugovima.
Zato se tokom 60-tih godina u SAD i pojavio koncept upravljanja rizikom koji se od
tada brzo širi i razvija u menadžerskim krugovima razvijenih zemalja.
153 S.J. Bogičević, Razvoj metode za identifikaciju i procenu rizika proizvodnih sistema primenom
teorije Fuzzy skupova i logike, Magistarski rad, Novi Sad, 1998, str. 21

Slika VII – 3. Važnost praćenja stanja osiguranog objekta
Sa gledišta svetske prakse ostaje još uvek jedno otvoreno pitanje, a to je kolike
su mogućnosti i/ili potrebe da premija osiguranja „prati” stanje osiguranog objek-
ta. Odgovor na to pitanje je još uvek generalno otvoren. Odgovor na pitanje „da li
osiguravač treba da zna/prati stanje objekta i može da proceni vezu između stanja ob-
jekta i rizika havarije, loma, požara i slično” se međutim sam nameće i jednoznačno je
pozitivan. U slučaju da se rizik ne prati postoji realna opasnost da premija definisana
na bazi osnovne generalne statistike više ne pokriva stvarni rizik (slika VII-3) i time
direktno dovede do gubitka u osiguranju154.
2. RIZIK OD POŽARA
Požar je proces koji sačinjava kontinuirani niz uzastopno-posledičnih događaja,

u direktnom vremenu u kome različite količine toplotne energije prouzrokuju
štetne ishode na ljude, materijalna dobra i životnu sredinu. To je složeni rizik koga
karakterišu sledeći atributi:
 uzrok kao skup određenih ili slučajnih parametara nastanka, širenja i vre-
menskog trajanja,
 posledice koje čini suma ljudskih i materijalnih gubitaka i
 odgovornost koju određuju slučajni faktori ponašanja i delovanja ljudskog
faktora, u direktnom vremenu, pre i u toku požara.
154 R. Vujović, A. S. Jovanović, J. Todorović, Unapređenje metoda upravljanja rizikom u industrijskim
postrojenjima, Tokovi osiguranja, Časopis za teoriju i praksu osiguranja, broj 1-2, Novembar 2003, str. 8

Uzrok i posledice požara, nezavisno od stanja i promena u okruženju, posledice
su fizičkih i hemijskih procesa uslovljenih karakteristikama tehnoloških procesa,
ugrađenih građevinskih materijala, koncentracije zapaljivih materijala, pouzdanošću
ugrađenih tehničkih sistema zaštite i dr.
Posledice požara su brojne i izražavaju se u gubicima ili povredama ljudi, nep-
osrednim izgubljenim materijalnim vrednostima, posrednim materijalnim gubicima
kao što su zastoji u proizvodnji i sve ovo utiče na utvrđivanje odgovornosti za nastali
požar i prava i obaveza koja proističu iz utvrđenog Ugovora o osiguranju ljudi i ma-
terijalnih dobara od rizika od požara i nekih drugih opasnosti.
2.1 Upravljanje rizikom od požara

Upravljanja rizikom od požara koja se sastoji od sledećih faza (slika VII-4), koje su
inače karakteristične za opšte upravljanje rizikom:
1. Identifikacija rizika,
2. Analiza rizika,
3. Procena rizika i
4. Obrada rizika
5. Kontrola odabrane metode
Sistemska analiza rizika od požara predstavlja najkreativniju fazu u primeni me-
tode upravljanja posmatranim rizikom. Od njenih izlaznih zaključaka zavisi efikas-
nost narednih faza pa i efikasnost primene metode upravljanja rizikom od požara
kao celine. Sitemska analiza svakog, pa i rizika od požara, predstavlja baznu fazu
pouzdanosti metode upravljanja rizikom.
Ova analiza omogućava da se uspostavi korelacija između realnih karakteristika
požara i stanja kojim se postiže najviši stepen verovatnoće pouzdane zaštite. Naime,
u ovoj fazi primene metode upravljanja rizikom utvrđuju se sledeća svojstva posma-
tranog rizika od požara:
 Tehnološke karakteristike i verovatni uzroci požara,
 Karakteristike urbanističko-arhtektonskog rešenja i verovatnoće širenja
požara,
 Pouzdanost primenjenih građevinskih materijala i sistema gradnje objekata,
 Stanje ugrađenih sistema energetskog, a posebno snabdevanja električnom
energijom,
 Kvalitet ugrađenih mašinskih sistema za snabdevanje vodom, ventilacionih
sistema i sistema za grejanje, hlađenje i klimatizaciju,
 Karakteristike unutrašnje organizacije i edukacija zaposlenih za efikasno de-
lovanja u slučaju pojave požara i
 Pravne i ekonomske karakteristike rizika od požara.

Opšte uzevši, sistemska analiza rizika od požara predstavlja sveobuhvatnu metodu za:
 definisanje sistema klasifikacije uzroka požara koje obuhvata „stablo opas-
nosti”,
 modeliranje nastanka i razvoja požara,
 utvrđivanje posledica i odgovornosti za nastale požare,
 primenu preventivnog inženjerstva u proceni opasnosti od požara i načini
neutralisanja ili eliminisanja ovih opasnosti i
 organizovanje informacionog sistema u finkciji analize rizika od požara.
Cilj sistemske analize rizika od požara je:
 utvrđivanje opasnosti od požara koje mogu da prouzrokuju proizvodne teh-
nologije, sistemi transporta, skladištenja, okupljanje velikog broja ljudi u
poslovnim ili javnim objektima kao i u stambenim četvrtima,
 primena savremenih naučno-istraživačkih metoda i stručnih znanja i iskusta-
va iz fundamentalnih, tehnoloških, tehničkih, statističkih, organizacionih,
edukativnih, pravnih i ekonomskih oblasti u zaštiti ljudi i materijalnih vred-
nosti od požara,
 utvrđivanje kriterijuma verifikacije uzroka, posledica i odgovornosti za nas-
tale požare i formiranje principa pouzdanog osiguranja ljudi i materijalnih
dobara od požara.
Da bi se precizirali univerzalni kriterijumi analize rizika od požara potrebno je pri-
meniti modularne principe razmatranja subjekata različite namene kao što su to:
 objekti svih vidova privrede, proizvodnje i usluga,
 transport, skladištenje i manipulacije interne ili javne namene,
 objekti javne namene u kojima su smeštena vredna, a često nenadoknadiva,
materijalna dobra ili se u njima okuplja veliki broj ljudi i
 objekti poslovne, poslovno-stambene ili čisto stambene namene.
Moduli sistemske analize rizika od požara obuhvataju:
1. Modul tehnoloških karakteristika,
2. Modul arhitektonskih karakteristika,
3. Modul građevinskih karakteristika,
4. Modul elektrotehničkih karakteristika,
5. Modul karakteristika mašinstva,
6. Modul organizacionih karakteristika,
7. Modul karakteristika preventivnih tehničkih sistema zaštite,
8. Modul obučenosti zaposlenih za reagovanje u slučaju požara,
9. Modul sistema eksterne zaštite,
10. Modul sistema osiguranja ljudi i materijalnih dobara od požara,
11. Modul uticaja okruženja u kome se analizirani rizik nalazi i
12. Modul verovatnih slučajnih faktora kao mogući uzroci požara.

Kvalitetna i pouzdana analiza rizika od požara zasniva se na utvrđivanju kako
parcijalnih uticaja pojedinih modula tako i njihovog interaktivnog međusobnog uti-
caja. To znači, na primer, da se mora analizirati skup uticaja na moguće požare koji
proizilaze iz elektrotehničkih karakteristika, ali i kakav je uticaj otkaza u oblasti elek-
tro snabdevanja na tehnološke karakteristike rizika i moguće uzroke požara. Drugi
primer je često registrovana pojava da se početni požari razvijaju u katastrofalne
zbog nestručnog reagovanja internih ili eksternih zaštitnih tehničkih ili društvenih
sistema.
Da bi analiza rizika od požara bila kvalitetna potrebno je da postoji informacio-
ni sistem čiji su bazni podaci kreirani saglasno modularnim kriterijumima i koji se
sistemski dopunjuju podacima realnih požara. Osim toga, sistemska analiza konk-
retno razmatranog rizika ostvaruje najbolje rezultate primenom selektivne metode
računa verovatnoće pojave budućih događaja.
Slika VII – 4. Upravljanje rizikom od požara

Procena rizika od požara počiva na dve komponente:
1. Pokazatelji posledica požara na sličnim ili istim namenskim objektima koji
se utvrđuju na osnovu analize statističkih pokazatelja o:
 broju smrtnih slučajeva,
 broju povređenih ljudi,
 površini objekta koja je zahvaćena požarom,
 materijalnoj šteti nastaloj na uništenim ili oštećenim materijalnim do-
brima,
broju dana i šteti nastaloj zbog zastoja u radnim aktivnostima i dr.
2. Proračun verovatnoće nastanka požara u analiziranoj sredini, primenom
verifikovane matematičke metode koja se zasniva na prikupljenim podaci-
ma statistike istih ili sličnih požara.
Komponenta pokazatelja posledica požara analizira se uspostavljanjem merne
skale pondera, odnosno granica ozbiljnosti pojedinih posledica u humanim ili vred-
nosnim pokazateljima, kao i sistemom mera za izračunavanje verovatnih posledica
specifičnih za analizirani model.
Sama procena rizika treba da obuhvati procene i analize delovanja preventivnih
mera zaštite, kao i neizvesnosti budućeg stanja rizika od požara i ocene rizika koja
se sastoji u utvrđivanju ekonomsko-pravnih pokazatelja posledica realnog požara na
analiziranom riziku.
2.2 Koncepcija sistemske analize rizika od požara

Koncepcija sistemske analize rizika od požara sastoji se uglavnom u razmatranju
sledećih elemenata:
 Donošenje odluke o idealnim merama zaštite analiziranog objekta primenom
metoda Preventivnog inženjerstva,
 Procena mogućih uzroka paljenja i razvoja požara u njegovoj početnoj fazi,
 Procena razvoja požara i njegovih produkata,
 Procena verovatnoće pojave i posledica požara,
 Procena materijalnih troškova kao suma vrednosnih pokazatelja gubitaka
koji bi nastali u procenjenom požaru i
 Procena nadoknade procenjenih gubitaka primenom metode osiguranja.
Dijagram sistemske analize rizika od požara prikazan je na slici VII-5.

Slika VII – 5. Dijagram sistemske analize rizika od požara
2.2.1 Odlučivanje o idealnim merama zaštite

Da bi se definisale idealne mere zaštite potrebno je pre svega izvršiti analizu
postojećeg stanja i verovatnoću nastanka požara u datim uslovima, u odnosu na
verovatnoću nastanka požara kada se primene mere Preventivnog inženjerstva.
Drugim rečima, upoređuje se verovatnoća nastanka požara u postojećim uslovima
sa verovatnoćom nastanka požara u sledećim situacijama:
 kada se ugrade tehnički sistemi dojave,
 kada se ugrade sistemi za automatsko gašenja požara,
 kada se ugrade sistemi za evakuaciju ljudi i materijalnih vrednosti,
 kada se obavlja kvalitetno servisiranje, remontovanje ili održavanje tehnološke
opreme i infrastrukturnih sistema kakvo je, pre svega, snabdevanje energijom,
 kada se izvrši edukacija zaposlenih za reagovanje u slučaju pojave požara i
 kada se primene sve druge mere Preventivnog inženjerstva

Praktična ugradnja navedenih i drugih mera Peventivnog inženjerstva zavisi od
raspoloživih finansijskih sredstava, tako da je ovde presudna ekonomska kompo-
nenta. Pri tom, veoma je značajno integrisanje kvaliteta sistema osiguranja ljudi i
imovine od požara i drugih opasnosti.
Sigurno je da osnovu za opredeljenje mera zaštite predstavlja i sistem zajedničkog
delovanja subjekta odlučivanja i najpouzdanije organizacije osiguranja koja je u stanju
da realizuje najsavremenija znanja i iskustva nauke i struke, kao i tehničke kompo-
nente u poslovima osiguranja ljudi i materijalnih vrednosti.
2.2.2 Procena mogućih uzroka paljenja i razvoja požara u početnoj

fazi
Paljenje i razvoj požara u početnoj fazi, po samoj svojoj definiciji, mora da se ana-
lizira na osnovu svoja dva modula:
1. Modula paljenja i
2. Modula razvoja požara u početnoj fazi
Paljenje je vremenski trenutak u kome, zbog priliva dodatne nekontrolisane ene-
rgije, nastaje sagorevanje prisutnih materijala čije su posledice ugrožavanje ljudi i
materijalnih vrednosti.
Modul paljenja je od velikog značaja za sistemsku analizu rizika od požara, jer
se kontinuiranim praćenjem baze podataka o uzrocima požara ostvaruje mogućnost
realnog delovanja mera Preventivnog inženjerstva, a time i suzbijanje mogućih poja-
va požara. Statističko praćenje i organizovanje pratećih baza podataka sistematizuje
se u sledeće grupe:
 nastanak paljenja zbog neželjenog razvoja tehnološkog procesa,
 paljenje koje je posledica neplaniranih otkaza ugrađenih tehničkih sistema
regulisanja i upravljanja,
 požari koji su sekundarna pojava primarne eksplozije,
 požari koji su sekundarna pojava primarne havarije tehničko-tehnoloških
sistema,
 uzroci paljenja koji su posledica otkaza u energetskom infrastrukturnom
sistemu snabdevanja,
 uticaj nesavesnog delovanja ljudskog faktora,
 namerne paljevine,
 požari čiji su uzroci posledica događaja u okruženju i
 požari čiji su uzroci posledica prirodnih pojava.

Navedeno sistemsko praćenje i dopunjavanje baze podataka o realnim uzrocima
modula paljenja omogućava izračunavanje verovatnoće realizacije ovih uzroka u
konkretno analiziranoj sredini. Naime, verovatnoća pojave požara zbog navedenih
uzroka može se izračunati na osnovu relacije:
F
qi =
N i ri
(1)
gde je:
Ni - ukupan broj požara izazvanih pojedinim navedenim grupama uzroka,
ri - udeo pojedinih uzroka grupa požara u ukupno registrovanim požarima u
toku analizirane godine,
qi - verovatnoća nastanka požara zbog uticaja uzroka grupe i
F - broj požara nastalih u toku godine po pojedinim grupama uzroka
Početna faza razvoja požara definiše se kao vreme koje protekne od tre-
nutka paljenja pa do trenutka organizovanog delovanja na njegovom neutralisanju,
bilo da je u pitanju ljudski faktor ili ugrađeni tehnički sistem zaštite.
Vreme početne faze razvoja požara može se podeliti na dve komponente:
 vreme koje protekne od trenutka paljenja do trenutka uočavanja požara, od
strane ljudskog faktora ili ugrađenih tehničkih sistema dojave i
 vreme koje protekne od trenutka uočavanja pojave požara do trenutka or-
ganizovanog delovanja na njegovom neutralisanju.
Druga komponenta Modula razvoja požara u početnoj fazi, odnosno vreme raz-
voja požara od trenutka njegovog uočavanja do trenutka organizovanog delovanja
na njegovom neutralisnju, može se realno statistički pratiti i analizirati, a time i klas-
ifikovati prema različitim društvenim sredinama i građevinskim objektima. Dužina
vremenskog perioda zavisi od:
 organizacije sistema unutrašnje zaštite od požara,
 obučenosti ljudskog faktora za reagovanje u slučaju pojave požara,
 obučenosti, opremljenosti i mobilnosti unutrašnjih snaga zaštite od požara,
 komunikacionog sistema veza sa spoljašnjim jedinicama zaštite od požara,
 obučenosti, opremljenosti i mobilnosti spoljašnjih jedinica zaštite od požara,
 kvaliteta ugrađenih tehničkih sistema automatskog gašenja požara i
 kvaliteta sistema servisiranja, remontovanja i održavanja tehničkih sistema
automatskog gašenja požara.

Prva komponenta početne faze razvoja požara, osim u izuzetnim slučajevima
kada je čovek na mestu paljenja, ne može se statistički pratiti neposrednim meto-
dama. Razlog je u prostornoj i vremenskoj disperziji paljenja, odnosno nastanka
požara. Posredne metode mogu odrediti interval vremena u kome je nastao požar ek-
spertskom analizom i veštačenjem uzoraka koji su prikupljeni posle gašenja požara.
Razvoj požara u početnoj fazi zavisi od:
 mesta nastanka paljenja,
 požarnog opterećenja okruženja mesta paljenja,
 geometrijskog položaja mesta paljenja i
 organizacionih, kadrovskih i tehničkih karakteristika zaštite od požara
ugrožene sredine.
2.2.3 Procena razvoja požara i njegovih produkata

Model razvoja požara i njegovih produkata statistički se prati kao vremenska
funkcija u intervalu od početnog trenutka organizovanog delovanja na njegovom
neutralisanju, pa do trenutka njegovog potpunog eliminisanja.
Vremenska funkcija razvoja požara i njegovih produkata može se prikazati u tri
faze:
I. Faza superiornosti razvoja požara i njegovih produkata u odnosu na nji-
hovo organizovano neutralisanje,
II. Faza ravnoteže intenziteta požara i delovanja na njegovoj neutralizaciji.
U ovoj fazi požar i njegovi produkti dostižu svoje maksimalne vrednosne
pokazatelje i
III. Faza uspostavljanja potpune kontrole razvoja požara i njegovih produkata
do vremenskog trenutka njihovog potpunog neutralisanja.
Dijagram vremenske funkcije razvoja požara i njegovih produkata prikazan je na
slici VII-6.
Razvoj požara i njegovih produkata u definisanom vremenu karakteriše:
 kinetičko kretanje jezgra požara u sve tri dimenzije objekta zahvaćenog
požarom,
 požarno opterećenje ugroženog objekta,
 klimatske karakteristike na mestu požara, a posebno snaga i pravac vetra,
 ugrađene preventivne mere tehničke zaštite objekta,
 obučenost i reagovanje unutrašnjih snaga zaštite,
 brzina i vreme reagovanja spoljašnjih snaga zaštite i
 efikasnost plana evakuacije ljudi i materijalnih dobara iz ugroženih objekata.

Slika VII – 6. Vremenska funkcija razvoja požara i njegovih produkata
Stablo događaja razvoja požara i njegovih produkata prikazano je na slici VII-7.
2.2.4 Procena verovatnoće pojave i posledica požara

Procena verovatnoće pojave i posledica požara sastoji se iz dve komponente, pro-
cene verovatnoće pojave i procene posledica požara.
Verovatnoća pojave požara uslovljena je prirodom i brojem izvora zapaljenja
koji se nalaze u građevinskom objektu. Ova verovatnoća se izračunava na osnovu
analize statističkih podataka za grupu zgrada sa istim ili sličnim rizikom od požara i
izražava se sledećom relacijom155:
P(A) = Kα (2)
gde je:
A – ukupna površina poda u građevinskom objektu u m2
K i α – konstante koje su karakteristične za anliziranu grupu zgrada (kategorija
rizika).
Verovatnoća P(A) izražava se za kalendarsku godinu. Prema statističkim podaci-
ma u literaturi Velike Britanije konstante K i α, za proizvodne kapacitete, iznose: K=
0,0017 a α=0,53.
Istraživanja koja su obavili statističari u zemljama Evropske Unije potvrdila su
da je za industrijske zgrade vrednost konstante α =0,5. Jednačina (2) omogućava
izračunavanje verovatnoće pojave požara bilo kog uzroka i to je suma verovatnoća
pojave požara u različitim delovima analiziranog građevinskog objekta. Naime,
teško je direktno proceniti verovatnoću pojave požara koji je rezultat određenog uz-
roka i koji nastaje u određenom delu građevinskog objekta. Ukoliko je neophodno
155 R. Vujović, M. Mandić, Procena rizika od požara na bazi statističkih podataka i verovatnoće, Pre-
ventivno Inženjerstvo, godina XI, Broj 2/2003, Beograd, 2003, str. 6

proračunati ovakvu verovatnoću, može se izvršiti indirektna procena množenjem
verovatnoće date relacijom (2) i uslovnom verovatnoćom da se požar pojavio kao
rezultat određenog uzroka u istraživanom delu građevinskog objekta.
Slika VII-7. Stablo događaja razvoja pozara i njegovih produkata
Uslovna verovatnoća se proračunava na osnovu statističkih podataka koji se pri-

kupljaju i obrađuju na nacionalnom nivou.
Kao primer, u tabeli VII-1 prikazani su statistički podaci o izvorima paljenja i de-
lovima građevinskog objekta, u kojima je požar nastao, prikupljenim na nivou Velike
Britanije.

Statististički podaci prikazani u tabeli 1 omogućavaju da se, na primer, izračuna
uslovna verovatnoća pojave požara u skladištu čiji je izrok pušenje, na sledeći način:
PUS=15/1162=0,0129.
Za tekstilnu fabriku ukupne površine poda A=2500 m2, kod koje su konstante
K=0,0075 i α=0,35, korišćenjem relacije (2) dobija se vrednost verovatnoće pojave
požara za fabriku kao celinu, P(A)=0,0075∙25000,35=0,116.
Na osnovu ove vrednosti i statističkih podataka i izračunavanja vrednosti uslovne
verovatnoće, datih u tabeli VII-1, može se proceniti da verovatnoća pojave požara u
skladištu tekstilne fabrike koji je prouzrokovan pušenjem, i to u toku jedne godine,
iznosi:
P1 = P(A)PUS (3)
P1 = 0,116  0,0129 = 0,0015
Ovako izračunata verovatnoća koriguje se obimom i kvalitetom mera preven-
tivnog inženjerstva, koje su praktično primenjene u analiziranom riziku. U opštem
proračunu, za bilo koji građevinski objekat, uslovna verovatnoća pojave požara u
j-tom njegovom delu prouzrokovanog i-tim uzrokom prikazuje se sledećom relaci-
jom156:
Pij = PUS  Iij (4)
gde je:
PUS- uslovna verovatnoća izračunata na osnovu statističkih podataka datih u
tabeli 1, a
Iij - parametar čija se vrednost utvrđuje na osnovu procene stepena mogućnosti
pojave požara prouzrokovanog i-tim uzrokom u j-tom delu istraživanog
dela objekta.
Tako je Iij = 0 ako se u j-tom delu objekta, koji se istražuje, ne može uopšte pojaviti
i-ti uzrok požara.
Ovaj parametar ima pozitivnu vrednost u zavisnosti od procene pondera uticaja
uzroka požara na njegovu pojavu u istraživanom delu objekta.
Vrednost parametra Iij može biti veća od 1. Ovaj parametar se određuje na os-
novu relacije sledećih procena:
Iij = sij / Sij (5)
gde je:
sij- procenjeni skup godišnjih pojavnih oblika određenog uzroka požara u
istraživanom delu objekta
Sij- kvantitativni pokazatelj pojave određenog uzroka požara na površini
razmatranog objekta u vremenu jednog dana.

Tabela VII-1 - Izvori paljenja i mesta nastajanja požara u proizvodnim pogonima
predionica i tkačnica u Velikoj Britaniji
Sklaišne zone
OBJEKTI
neciklonskog
i održavanje
Proizvodnja
pakovanja
ekstraktora
Skladište
Montaža
površine
površine
površine
U kupno
Ostale
Druge
Druge
IZVORI
PALJENJA
A. Industrijska oprema
- Ekstraktor prašine- 14 3 - - - - - 17
električni
- Ekstraktor prašine- 12 - - - - - - 12
drugi pogon
- Drugi aparati- 6 111 - - - - - 117
električni
- Drugi aparati – - 22 - 1 - - 2 25
drugi pogon
B. Oprema za - 10 - 6 - - 7 23
zavarivanje i sečenje
C. Motor -nije deo - 7 - - - - - 7
drugih aparata
D. Žice i kablovi 1 12 - - - - 2 15
E. Mehanički izvor
toplote ili varnice
- električne 27 194 - - - - - 221
- druge 52 387 - 2 - - - 441
F. Zlonamerno paljenje
- namerno paljenje - 9 - 3 - 3 15
- sumnja se (u - 13 - 7 - - - 20
namerno paljenje)
G.Pribor za pušenje 2 29 1 15 1 - 7 55
H.Deca sa šibicima 3 4 - 12 2 4 5 30
J. Ostali 4 29 2 3 2 - 12 52
K. Nepoznat 11 78 - 14 - - 9 112
Ukupno 132 908 3 63 5 4 47 1162
Ukoliko se, na primer, analizira pušenje kao mogući uzrok požara u skladišnom
prostoru određene zgrade, skup sij je ukupan broj cigara i cigareta popušenih u tom
prostoru, a Sij je ukupan broj popušenih cigareta koje popuše svi pušači za jedan dan
na ukupnoj površini istraživanog objekta. Pri tome, procenu parametra Sij treba ko-
rigovati uzimajući u obzir površine prostorija u kojima je dozvoljeno pušenje, kao i
mere edukacije stanovništva o opasnosti izazivanja požara pušenjem.
Procena parametra Iij zavisi od pouzdanosti informacija koje se koriste za njegovo
izračunavanje. Razlog navedenog leži u tome što je neophodno da se svaki mogući
uzrok pojave požara u svakom delu istraživanog građevinskog objekta identifikuje i
da se pouzdano oceni njegova vrednost koja utiče na ovaj parametar.
Analiza verovatnoće pojave požara složenih struktura, koje čine različiti namenski
građevinski objekti različitih struktura, a koji se nalaze na istoj građevinskoj lokaci-
ji, moguća je proračunom tzv. „zbirne verovatnoće“. Zbirna verovatnoća pokazuje
verovatnoću pojave požara u bilo kom od j-tog pogona, na jedinstvenoj lokaciji, a
koji je prouzrokovan bilo kojim i-tim uzrokom.
Zbirna verovatnoća se proračunava sledećom relacijom:
( )
n m
PZB = P ( A ) ⋅ ∑∑ Iij ⋅ (PUS )ij
i =1 j =1
(6)
pri čemu je vrednost verovatnoće P(A) izračunata na osnovu relacije (2).
Vrednost zbirne verovatnoće, proračunate na osnovu relacije (6), ali ako se izuzme
verovatnoća P(A), može biti manja ili veća od 1. Ona će biti jednaka 1 samo ako je
objekat u kome se analizira opasnost od pojave uzroka požara identična statističkim
populacijama uzroka i parametrima građevinskih objekata.
Zbirna verovatnoća PZB može biti veća ili manja od verovatnoće P(A). Proračun
zbirne verovatnoće PZB uvek se vrši prilikom analize i obrade rizika od požara u
nuklearnim postrojenjima.
Posledice požara su mnogobrojne i kvalitativno različite u zavisnosti od kara-
kteristika objekta u kome se požar pojavio. Nisu iste posledice požara u proizvodnim
pogonima i kulturnim objektima, iako se odražavaju i na ljudima i na materijalnim
dobrima.
U osnovi se procena posledica požara sastoji od sledećih nezavisnih modula:
1. Modul ljudskih gubitaka i
2. Modul materijalnih gubitaka.
Modul ljudskih gubitaka izazvanih požarom sačinjavaju sledeće komponente:
 Statistički pokazatelji i verovatnoća smrtnih posledica požara u istim ili
sličnim objektima,
 Statistički pokazatelji i verovatnoće povreda ljudi usled požara, čije su pos-
ledice smrtni slučajevi,
 Statistički pokazatelji i verovatnoća povreda ljudi u požaru čije su posredne
ili neposredne posledice izražene trajnim invaliditetom i
 Statistički pokazatelji i verovatnoća povreda ljudi usled požara, koje ne os-
tavljaju trajne posredne ili neposredne posledice.

Modul materijalnih gubitaka izazvanih požarom sačinjavaju sledeće kompo-
nente:
 Statistički pokazatelji i verovatnoća trajnih nenadoknadivih nacionalnih,
istorijskih ili kulturnih materijalnih gubitaka,
 Statistički pokazatelji i verovatnoća trajnih materijalnih gubitaka usled:
- uništavanja građevinskih objekata,
- uništavanja infrastrukturnog sistema za snabdevanje građevinskih ob-
jekata i tehnoloških sistema,
- uništavanja ili trajnog oštećenja tehnoloških sistema ili opreme za proiz-
vodnju, transport i skladištenje,
- uništavanja ili trajnog oštećenja sirovina, poluproizvoda ili gotovih
proizvoda bilo iz prozivodnog sistema, bilo iz domena usluga,
- uništavanja ili trajnog oštećenja razvojno-konstrukcione, tehnološke
ili poslovne dokumentacije, kao i baza informaciono-računarskog
upravljačkog sistema,
- uništavanja ili oštećenja energetskih rezervi i pomoćnih materijala i
- uništavanja ili trajnog oštećenja ostale pomoćne ili prateće opreme ili
sistema ugrađenih u građevinski objekat.
 Statistički podaci i verovatnoća materijalnih gubitaka usled:
- zastoja u proizvodnji,
- neizvršavanja ugovorenih obaveza,
- neostvarivanja planiranog prihoda,
- neostvarene, a planirane dobiti i
- pada berzanske vrednosti analiziranog sistema.
Verovatna površina objekta na kojoj bi došlo do štete, koja se naziva „površina
štete“, usled požara prikazuje se sledećom relacijom157:
D(A) = CAβ (7)
gde je:
A – ukupna površina poda objekta zahvaćenog požarom, u m2,
C i β- konstante verovatnoće materijalne štete koje se proračunavaju na osno-
vu pouzdane baze statističkih podataka o požarima i materijalnim štetama
na istim ili sličnim objektima.
Veća je verovatnoća da će požar u velikom objektu biti detektovan i ugašen pre
nego što zahvati ceo objekat, nego što je to slučaj u malim objektima. Zbog toga
se očekuje da će deo u kome je nastala šteta biti manji u velikim objektima nego
u malim. Ova analiza pokazuje da će se stopa materijalne štete, koja predstavlja
količnik D(A)/A smanjivati sa porastom površine poda (A) objakta koji je zahvaćen
požarom.

Istraživanja u nekim evropskim zemljama i Velikoj Britaniji pokazuju da, kod
proizvodnih kapaciteta kod kojih se ukupna površina poda objekta izražava u m2,
konstante verovatnoće materijalne štete imaju vrednosti C=2,23 i β=0,45. Ove vred-
nosti konstanti proračunate su za objekte u kojima postoje samo minimalne tehničke
mere preventivne zaštite. Ukoliko je objekat opremljen tehničkim sistemima au-
tomatske zaštite, biće smanjena stopa štete a, time i konstanta β. Tako se, na primer,
verovatna šteta usled požara u objektu koje je opremljen automatskim sistemom za
gašenje požara, može proceniti izračunavanjem verovatnoće i prosečne površine
štete za svaku od sledećih mogućih situacija:
 sistem se nije aktivirao,
 sistem se aktivirao, ali je neefikasno dejstvovao,
 sistem je efikasno dejstvovao i
 požar je, i pored svega, izmakao kontroli.
Primenjujući iznetu metodologiju Rutstein158 je izračunao da je, kod objekta uku-
pne površine 1500 m2, koji su opremljeni sistemima za automatsko gašenje požara,
materijalna šteta zahvatila samo 16 m2 tog objekta. Osim toga utvrdio je da, kada su
D(A)=16 m2, konstanta C=2,25, a površina objekta zahvaćenog požarom A=1500 m2,
proračunata konstanta iznosi β=0,27 za sve industrijske objekte koji su opremljeni
automatskim sistemom za gašenje požara.
Procena štete od svih požara u toku jedne godine, a za objekat date površine A
dobija se iz proizvoda vrednosti dobijenih iz jednačina (2) i (7), odnosno verovatnoća
štete od svih požara u toku jedne godine u objektu površine A iznosi:
PUK = P(A)  P(B) (8)
Za određenu zgradu ova vrednost se može izračunati preko jednačine (6), odnos-
no proračunom zbirne, godišnje verovatnoće. Pri tome, konstanta β treba da obuh-
vati kvalitet ugrađenih mera tehničke zaštite.
Verovatna, očekivana šteta za godinu dana može se izračunati tako što će se u
jednačini (7) koristiti specifična šteta po jednom kvadratnom metru površine A, koja
se izračunava na osnovu statističkih podataka za požare u istim ili sličnim objektima.
Tako, na primer, na osnovu statističkih podataka na nacionalnom nivou, u Velikoj
Britaniji je izračunato da za sve proizvodne industrije specifični gubitak u 1978 go-
dini iznosi 140 funti/m2 površine objekta.
Verovatna površina na kojoj će nastati šteta od požara može se proceniti analizom
različitih modela širenja požara. Nacionalna baza podataka za praćenje statistike
požara u Velikoj Britaniji razvila je sledeće kategorizacije širenja požara:
158 Rutstein, R.W., Časopis za protivpožarnu zaštitu, sveska 9, 1985, str. 233-259

 Požar se ograničava samo na predmet koji se prvi zapalio,
 Požar se proširio sa prvozapaljenog predmeta, ali je ograničen samo na
prostoriju u kojoj je požar započeo. Širenje požara u toj prostoriji može
biti:
- samo na predmet u prostoriji, ili
- požar je zahvatio i konstrukcije zgrade.
 Požar se proširio izvan prostorije u kojoj je nastao, ali je zahvatio samo pod
susednih prostorija,
 Požar se proširio izvan prostorije u kojoj je nastao i zahvatio je i druge pros-
torije, ali se ograničio samo na građevinski objekat u kome se nalazi prosto-
rija u kojoj je požar nastao, i
 Požar se proširio izvan građevinskog objekta u kome je nastao.
Do širenja požara na viši sprat može da dođe i u slučaju kada nije obuhvaćena ce-
lokupna površina poda prostorije u kojoj je požar nastao. Međutim, veoma je teško
proceniti broj ovakvih slučajeva.
U tabeli VII-1 prikazani su statistički podaci stepena širenja i prosečna površina
štete za tekstilnu industriju u Velikoj Britaniji. Podaci su dati za gore navedene kat-
egorije požara, pri čemu nisu obuhvaćeni požari koji su se proširili izvan zgrade nas-
tanka požara.
Rasprskivači smanjuju površinu štete u drugim kategorijama širenja požara,
odnosno kada se požar širi izvan prostorije porekla. Kada je cela zgrada opremlje-
na sa rasprskivačima (mlaznicama) maksimalna površina štete je oko 1000m2 ako
rasprskivači rade, a 4000 m2 ako nema rasprskivanja. Ovi pomenuti rezultati mogu
se primeniti za „prosečnu” ili „tipičnu” zgradu tekstilne industrije u kojoj prosečna
površina prostorije iznosi 800m2.
Kako je to prikazano u tabeli VII-2, rad rasprskivača povećava verovatnoću da se
požar ograniči na prvozapaljeni predmet. Ova verovatnoća obuhvata male požare
koji su ugašeni rasprskivačima i u kojima nisu učestvovale vatrogasne brigade i ovak-
vi slučajevi čine oko jednu trećinu svih požara u zgradama u kojima su rasprskivači
radili. Rasprskivači smanjuju verovatnoću širenja požara izvan prostorije porekla.
Međutim, uvek postoji verovatnoća (0,6) da rasprskivači ne rade i to uglavnom
zbog činjenica da je generisana toplota nedovoljna za aktiviranje glava rasprskivača.
Rasprskivači takođe mogu da ne rade iako je došlo do požara, a ako je sistem isključen
ili ako u sistemu postoji neki mehanički nedostatak.

Tabela VII-2. Tekstilna industrija, U.K., stepen širenja i prosečna površina štete.
Rasprskivači* Bez rasprskivača

Stepen Prosečno Prosečno
širenja Procenat Procenat
oštećena oštećena
požara požara požara
površina površina
(%) (%)
(m2) (m2)
Ograničen na prvi zapaljeni
4,43 72 4,43 49
predmet
Širenje izvan prvozapaljenog

predmeta ali ograničeno na
prostoriju porekla požara
11,82 19 15,04 23
(I) samo sadržaj prostorije
75,07 7 197,41 21
(II) obuhvaćena konstrukcija
Širenje izvan prostorije 1.000 2 2.000 7
Prosečno 30,69 100 187,08 100
*sistem je radio
Rasprskivači ne rade: verovatnoća – 0,6; prosečna šteta – 9m2; Sveukupna prosečna

šteta u zgradama u kojima su rasprskivači radili (9 x 0,6) + (30,69 x 0,4) = 17,68m2.
Ocena prosečne štete data u tabeli VII-2 može se primeniti na zgrade gde ukupna
prosečna površina poda iznosi 8000m2. Sa početnom štetom od 4,43m2 za parametar
C, prosečna šteta od 187m2 u prosečnoj zgradi bez rasprskivača obezbeđuje približnu
vrednost od 0,42 za β u jednačini (7). Sa prosečnom štetom od 31m2 i C = 4,43, β je
oko 0,22 za zgrade koje imaju sistem za rasprskavanje (npr. šprinkler sistem) i kod
kojih je proizvedena toplota dovoljna da aktivira sistem. Za tekstilnu industriju Rut-
stein je ocenio da za zgrade gde nema rasprskivača vrednost β iznosi 0,39. Njegova
ocena za C je 2,6m2, što jasno ukazuje na činjenicu da uključuje i veoma male požare.
Ocena za očekivanu štetu data jednačinom (7) je veoma osetljiva u odnosu na vred-
nost koja se koristi za parametar C159.
159 R . Vujović, M. Mandić, Procena rizika od požara na bazi statističkih podataka i verovatnoće, Pre-

2.2.5 Ocena troškova mera Preventivnog inženjerstva
Preventivno inženjerstvo je posebna multidisciplinarna naučna oblast koja
integriše savremena naučna, istraživačka i stručna saznanja i iskustva fundamen-
talnih, tehničkih, organizacionih, ekonomskih i pravnih nauka usmerenih na elim-
inaciju ili smanjenje stanja čije su posledice eksplozija ili požari i to u konkretno
analiziranim sredinama. Prema tome, ugradnja mera Preventivnog inženjerstva se
projektuje na osnovu analize stanja u datoj sredini i to u svim sagledanim oblastima
analizirane sredine i na osnovu toga se predlaže njihova ugradnja.
Realizacija ovog modela obuhvata dve faze:
1. Projektovanje i ugradnja mera Preventivnog inženjerstva koje proističu iz
sagledavanja načina sprečavanja pojave požara i
2. Izrada Elaborata investiranja i konstrukcije finansiranja ugradnje projekto-
vanih mera Preventivnog inženjerstva.
Mere Preventivnog inženjerstva usmerene su na smanjenje verovatnoće po-
jave požara, odnosno rizika od požara u analiziranom tehničkom sistemu. Njihova
praktična ugradnja zavisi od raspoloživih finansijskih stredstava koja se grupišu na
sledeći način:
1. Ulaganja u izmene tehničko-tehnološkog stanja koje obuhvataju:
 Izradu tehničke dokumentacije i obezbeđivanje propisanih saglasnosti i
dozvola,
 Izmene infrastrukturnih sistema kao što su to: saobraćajnice u objektu
i oko njega, snabdevanje energijom i skladištenje energetskih sirovina,
snabdevanje vodom i njen unutrašnji razvod, priručna skladišta za-
paljivih, eksplozivnih ili otrovnih materija i druge, neophodne izmene
postojećih infrastrukturnih sistema,
 Izmene postojećih tehnoloških sistema i njihova modernizacija u cilju
veće funkcionalne pouzdanosti,
 Izmene postojećih sistema spoljašnjeg i unutrašnjeg transporta,
 Ugradnju novih ili izmene i dopune postojećih upravljačkih tehničko-
tehnoloških sistema i
 Opremanje i obučavanje tehničkih i kadrovskih sistema remontovanja,
servisiranja i održavanja tehničko-tehnološke opreme.
2. Ulaganja u tehničke sisteme zaštite od požara integrišu sledeće:
 Ugradnju sistema obeležavanja evakuacionih puteva,
 Ugradnju internog sistema automatske dojave požara,
 Automatsko povezivanje internog sistema dojave požara sa eksternim
snagama intervencije,
 Ugradnju automatskog sistema gašenja požara,

 Ugradnju sistema automatskog praćenja parametara koji su pouzdani
pokazatelji pojave požara (temperature, koncentracije eksplozivnih
smeša, prašina ili gasova, radni pritisci i drugi parametri) i
 Ugradnju mobilnih i stacionarnih sistema gašenja požara.
3. Ulaganja u organizacione mere zaštite obuhvataju sledeće:
 Izradu planova zaštite od požara,
 Edukaciju zaposlenih za efikasno otklanjanje uzroka požara ili njegovo
efikasno neutralisanje u početnoj fazi,
 Izgradnju sistema pouzdanog servisiranja, remontovanja i održavanja
objekata, tehničko-tehnološke i zaštitne opreme u njegovoj kadrovskoj i
tehničkoj komponenti i
 Pribavljanje standarda kvaliteta JUS ISO 9000.
4. Ekonomsko-finansijski troškovi obuhvataju:
 Finansijska sredstava osiguranja ljudstva i materijalnih vrednosti,
 Troškove kamata na kredite uloženih sredstava Preventivnog inže-
njeringa,
 Gubitke zbog neostvarene proizvodnje na osnovu ugovora o prodaji i
 Troškove radne snage u vremenu revitalizacije proizvodnje.
2.2.6 Komparativna analiza troškova i dobiti

Komparativna analiza troškova preventivne zaštite i dobiti, odnosno izbegavan-
ja gubitaka koji su posledica neželjenih, a štetnih događaja, sastoji se u utvrđivanju
efekata uloženih finanasijskih sredstava u realizaciju mera preventivne zaštite i sman-
jenja ljudskih i materijalnih gubitaka.
Definicija cilja komparativne analize troškova i dobiti preventivne zaštite jasno
pakazuje složenost ove etape upravljanja rizikom jer se upoređuju realno utvrđene
projektovane vrednosti investicionih ulaganja sa procenjenim, verovatnim vredno-
stima dobiti postignute ovim ulaganjima. Zbog toga su pouzdane baze podataka
nezamenljivi oslonac ovoj etapi analize.
Kriva odnosa efekata i ulaganja u preventivnu zaštitu prikazana je na dijagramu
na slici VII-8. Analiza krive modela odnosa ulaganja i efekata preventivne zaštite
pokazuje da:
 u realnim uslovima nije moguće preventivno eliminisanje svih slučajeva uz-
roka štetnih događaja,
 se ulaganjem u preventivu do tačke A postižu visoki efekti zaštite,
 ulaganja posle tačke A imaju niske efekte zaštite, odnosno da njihov finan-
sijski obim nema opravdanja u planiranim zaštitnim rezultatima i
 realizacija preventivnih mera zaštite nije zavisna od njenih izvora finansi-
jskih sredstava.

Slika VII-8. Kriva odnosa ulaganja i efekata preventivne zaštite
Na kraju treba napomenuti da mere Preventivnog inženjerstva omogućavaju re-

alizovanje preventivne zaštite primenom:
 Ugrađenih tehničkih sistema dojave gašenja požara,
 Ugradnjom sistema puteva efikasne evakuacije ljudi i materijalnih dobara,
 Permanentne edukacije zaposlenih za reagovanje u slučaju pojave požara,
 Pouzdanog sistema servisiranja, održavanja i remontovanja tehničkih sistema,
uređaja i opreme i
 Kvalitetnog osiguranja ljudi i materijalnih dobara od požara i nekih drugih
opasnosti.
Blok dijagram procene verovatnoće požara na analiziranom riziku prikazan je na
slici VII-9.
Slika VII-9. Metodologija procene verovatnoće požara na analiziranom riziku

2.3 Metode za procenu rizika od požara
Na tržištu postoji puno metoda za procenu rizika od požara. Međutim, nisu
sve jednostavne za primenu, jer neke od njih obuhvataju takve faktore koje nemaju
nikakav značaj sa stanovišta osiguranja. Stoga se ovde detaljnije obrađuju samo dve
od njih i to MESERI i „Intrinsic Risk Value“ (Suštinska vrednost rizika), a ostale se
samo ukratko opisuju.
Gretener metoda je nastala 1965 godine u Švajsarskoj i ona je postala referenca
za mnoge druge metode. Ona se može primeniti na svim tipovima aktivnosti. Ova
metoda daje vrednost na osnovu koje se može odrediti da li je rizik u datim objek-
tima prihvatljiv ili se pak moraju usvojiti dodatne zaštitne mere. Zatim se svaka od
predloženih mera ponovo ukalkuliše u model, i to se ponavlja sve dok se ne dobije
željena vrednost. Nepogodnost ove metode leži u tome što svi ovi proračuni zahteva-
ju mnogo vremena.
Purt metoda je nastala 1971 u Nemačkoj i ona predstavlja pojednostavljenu
Gretener metodu. Ona nudi mogućnost brze orijentacione procene zgrade i njenog
sadržaja. Kada se izračunaju vrednosti ova dva rizika moguće je, korišćenjem
odgovarajuće tabele, dobiti predstavu o tome kakve bi zaštitne mere bile najpogod-
nije za dati slučaj.
ERIC metodu su razvili Sarrat i Cluzel u Francuskoj tokom 1977 godine. Ovo je
bila prva metoda koja se fokusirala na požar sa stanovišta njegovog uticaja na ljude i
njihovu imovinu, uključujući i faktore koji se odnose na evakuaciju, vidljivost, dim,
toksičnost itd. To je empirijska metoda koja zgrade klasifikuje na tri tipa: stambene,
kancelarijske i industrijske objekte. Na kraju, ova metoda daje orijentacione podatke
o potrebnim merama bazbednosti, kao i zaštitnoj opremi koju treba instalirati.
FRAME metoda je inženjerska metoda procene požarnog rizika i to je veoma
kompletna metoda koja se zasniva na ERIC i Gretener metodama. Ona daje procenu
rizika u odnosu na ljude, aktivnosti i imovinu. Ona koristi veliki broj faktora i može
da bude predugačka za računanje bez prikladnog softverskog paketa.
„Intrinsic Risk Value“ (Suštinska vrednost rizika) je metoda španskog ministar-
stva za industriju i energiju (1981) i to je pojednostavljena Gretener metoda i ona
se u Španiji mora obavezno koristiti za određivanje protivpožarnih mera koje treba
primeniti u industrijskim pogonima.
2.3.1 MESERI metoda

MESERI metodu primenjuje osiguravajuće društvo MAPFRE u Španiji od 1978.
Iako u sebi inkorporira veliki broj faktora, relativno se lako primenjuje. Metoda je
prilagođena sektoru osiguranja i uglavnom se primenjuje kod malih i srednjih in-
dustrijskih preduzeća čije aktivnosti nisu suštinski opasne. Pored toga ona mora da

se koristi na zgradama ili individualnim objektima homogene konstrukcije. Pošto je
u praksi teško naći ovakve objekte, svakom faktoru se pripisuje najreprezentativnija
vrednost, što u većini slučajeva obuhvata prosečnu vrednost160.
Ova metoda se, sa jedne strane, zasniva na individualnoj proceni različitih faktora
koji generišu ili povećavaju rizik od požara, a sa druge strane na načinima za preven-
ciju i ublažavanje rizika. Kada se ovi elementi procene putem pripisivanja određenih
vrednosti, oni se unose u sledeću formulu:
R = X/Y ili R = X±Y
Gde su:
X - globalna pripisana vrednost faktora koji generišu i povećavaju rizik
Y - globalna pripirsna vrednost faktora koji sprečavaju i smanjuju rizik
R - je vrednost požarnog rizika koja je dobijena preko različitih operacija.
U MESERI metodi konačna vrednost se dobija kao zbir niza pripisanih vrednosti,
a u skladu sa sledećom formulom:
R = 5/129X + 5/32Y
Ova metoda procenjuje rizik tako što uzima u obzir sledeće aspekte:
 Mogućnost započinjanja požara: na primer, zapaljivost materijala sprem-
nog za proizvodni proces ili prisustvo izvora paljenja
 Favorizovanje ili ometanje širenja i intenziteta požara: na primer, otpornost
konstruktivnih elemenata na požar ili termičko opterećenje prostorija
 Povećanje ili smanjenje ekonomske vrednosti šteta: na primer, uništavanje
sirovina i gotovih proizvoda
 Spremnost za otkrivanje, kontrolu i gašenje požara: na primer, prenosni
protiv-požarni aparati ili vatrogasne brigade.
Zbog svega ovoga ova metoda omogućava globalnu procenu požarnog rizi-
ka. Njena jednostavnost leži u činjenici da ona samo razmatra one faktore koji su
reprezentativni za stvarno stanje date aktivnosti, a ne sve one koji su odgovorni za
započinjane, razvoj i gašenje požara.
Ovo je pojednostavljena metoda i procenitelj na osnovu svog posmatranja jed-
nostavno pripisuje neku vrednost bez ikakvih daljih komplikovanih proračuna. Ovo
znači da procenitelj mora da ima osnovno znanje iz sledeći oblasti:
 Priroda požara
 Sistemi za prevenciju i zaštitu od požara
 Organizovanje bezbednosti kompanije
 Industrijski i konstrukcioni procesi
160 Mapfre-Re, Industrial Risk Inspection and Assessment Handbook, Risk Manager Seminar, Bel-
grade, October 2008.

Svi podaci koji omogućavaju određivanje vrednosti različitih faktora uključenih u
ovoj metodi biće dati u daljem tekstu.
Svi faktori koji se odnose na pojačavanje i ublažavanje požara imaju istu težinu
(svaki dobija najviše 5). Stoga konačna vrednost se uvek nalazi izmeđi 0 i 10, što znači
između najgore i najbolje procene rizike od požara.
Zgrade koje se boduju ispod vrednosti 5 treba detaljnije ispitati da bi se videlo gde
postoji najveći problem. Prvo treba ispitati faktore bodovane sa 0, a da bi se odre-
dile pogodne mere za njihovo poboljšanje, uz uslov da su iste tehnički i ekonomski
izvodljive. U svakom slučaju ne treba podrazumevati da vrednost veća od 5 ukazuje
na to da je dati rizik u potpunosti pod kontrolom.
Faktori koji utiču na stvaranje i povećanje

požara (X faktor)
Faktori koji zavise od konstrukcije objekta

Što je neka zgrada viša to će se požar lakše širiti i biće mnogo teže da se on
kontroliše i ugasi. Visina zgrade se posmatra od najnižeg izgrađenog uzvišenja
(i podzemne prostorije se uzimaju o obzir) do najvišeg dela na krovu. Ako se u
skladu sa brojem spratova ili visine dobiju različite bodovne vrednosti, usvaja se
najniža vrednost.
Tabela VII-3. Bodovanje spratnosti i visine zgrade
Broj spratova Visina (m) Broj bodova

1 ili 2 Manja od 6 3
3 do 5 Između 6 i 15 2
6 do 9 Između 16 i 28 1
10 ili više Preko 28 0
Površina najvećeg požarnog sektora

Podrazumeva se da elementi koji požarni sektor dele na odeljke moraju da budu
bodovani sa vrednošću za vatrootpornost od FR-240 ili preko toga (specijalno treba
obratiti pažnju na činjenicu da vrata između sektora imaju vrednost FR-120 ili veću,
kao i plafonski cevovodi i kablovske kanalice koje prolaze kroz razdelne elemente).
Smatra se da sve vrednosti ispod ove ukazuju na ponašanje kao da ne postoje razdelni
elementu. Inače vrednosti za vatrootpornost (FR) dati su u dodatku 1, pod nazivom
“Resistance to fire of constructive elements“ – otpornost konstruktuvnih eleme-
nata na požar, NBE-CPI/96 propisa. Na kraju treba napomenuti da što je površina
požarnog sektora veća, to je veća mogućnost za širenje požara.

Tabela VII-4. Bodovanje različitih površina požarnog sektora
Površina najvećeg požarnog sektora (m2) Broj bodova

Manja od 500 5
Od 501 do 1.500 4
0d 1.501 do 2.500 3
Od 2.501 do 3.500 2
Od 3.501 do 4.500 1
Preko 4.500 0
Otpornost konstruktivnih elemenata

Pod konstruktivnim elementima ovde se podrazumevaju noseće konstrukcije
zgrade; mehanička otpornost na požar je karakteristika koja se u osnovi meri.
Ova metoda smatra da je otpornost betona i sličnih elemenata „visoka“ dok goli
metalni elementi, kao čelik, pokazuju nisku otpornost. U slučaju kada postoji neki
oblik zaštite (kao boje koje bubre, izolacija ili zastori) smatra se da je elemenat inte-
gralno zaštićen.
Proučiti vrednosti date u gore pomenutom dodatku i propise za ispitivanje va-
trootpornosti kod različitih konstrukcija i konstruktivnih elemenata (UNE 23-093,
UNE 23-801 i UNE 23-802).
Tabela VII-5. Bodovanje vatrootpornosti
Vatrootpornost Broj bodova

Visoka 10
Srednja 5
Niska 0
Spušteni plafoni
U mnogim slučajevima spušteni plafoni ili dupli podovi sprečavaju rano otkrivan-
je požara, pravilnu raspodelu agensa za gašenja i omogućavaju kretanje dima. Stoga,
ova metoda daje negativne poene u slučajevima kada postoje ovi elementi bez obzira
na njihov sastav, oblik i završnu obradu
Spušteni plafoni se smatraju „nezapaljivim“ ako su načinjeni od cementa, kamena,
gipsa i metala, odnosno ako su rangirani kao Euro klasa A. Sa druge strane „zapaljivi
spušteni plafoni“ načinjeni su od netretiranog drveta, PVC-a, poliamida, ABS ko-
polimera i, uglavnom, oni rangirani kao Euro klasa B ili niže od nje.

Tabela VII-6. Bodovanje spuštenih plafona/duplih podova
Spušteni plafoni/podignuti podovi Broj bodova

Nema 5
Nezapaljivi (MO) 3
Zapaljivi (M4 ili gore) 0
Faktori koji zavise od lokacije
Ovaj faktor procenjuje rastojanje od najbliže vatrogasne stanice kao i vreme

potrebno da vatrogasna brigada stigne do datog objekta. U obzir se mogu uzeti samo
one vatrogasne stanice koje imaju dovoljno vozila i osoblja i koje rade 24h. Ako se
vreme i rastojanje različito boduju, onda se u obzir uzima najniža vrednost.
Tabela VII-7. Bodovanje rastojanja od vatrogasne stanice
Rastojanje (km) Vreme dolaska (min) Broj bodova

Manje od 5 Manje od 5 10
Između 5 i 10 Između 5 i 10 8
Preko 20 Preko 25 0
Pristup zgradama
Pristup zgradama podrazumeva mogućnost gašanja požara sa spoljašne strane i
pomoći u evakuaciji ljudi iz zgrade.
Da bi se pristup objektu vrednovao kao dobar, pored zahteva regulasanih poseb-
nim propisima, elementarni uslovi koje mora da ispunjava neki pristupni put su:
5m najmanja slobodna širina, 4m maksimalna slobodna visina i preko 2.000 kg/cm2
nosivost puta. U okruženju zgrade ne smeju da postoje nikakve prirodne ili veštačke
prepreke, na rastojanju manjem od 6m, a slobodna visina zgrade mora da dozvoljava
maksimalno rastojanje od 10 m. Međutim, zbog kompleksnosti uslovi evakuacije iz
unutrašnjosti zgrade se ne uzima u obzir.

Tabela VII-8. Bodovanje mogućnosti pristupa zgradi
Pristupnost zgradi Broj bodova

Dobra 5
Pristojna 3
Loša 1
Veoma loša 0
Faktori koji zavise od namene objekta i potencijalnih opasnosti

Potencijalna opasnost
Ovaj faktor obuhvata postojanje izvora paljenja koji se obično koriste u proiz-
vodnom procesu, a koji mogu da dovedu do početka požara. Na primer, to mogu
biti procesi koji se vode na visokim temperaturama (peći, reaktori, topljenje i livenje
metala), pritiscima ili egzotermne reakcije i svi oni imaju „visoku“ aktivacionu opas-
nost.
Takođe se moraju analizirati i komplementarni aspekti kao što su to: zabrana
pušenja u prostorijama, zaštita od pražnjenja prirodnog elektriciteta ili postojanje
radova sa „otvorenim plamenom“.
Tabela VII-9. Bodovanje potencijalnih opasnosti
Potencijalna opasnost Broj bodova

Neznatna 10
Srednja 5
Visoka 0
Požarno opterećenje
Požarno opterećenje odnosi se na procene količine toplote po jedinici površine,
koja bi mogla da se oslobodi sagorevanjem celokupnog postojećeg sagorljivog ma-
terijala na nekoj površini ili u prostorijama. U zgradi, mora da se uzme u obzir i njen
sadržaj.
Ova vrednost se može izračunati primenom formule koja povezuje zapaljivu
masu, toplotu sagorevanja i površinu, ali u cilju pojednostavljenja ona se takođe
može, sa dovoljnom tačnošću, proceniti pomoću tabela za klasifikaciju rizika koje
daje NFPA propis 13 automatski sprinkler sistemi, tabela koje daje Gretener metoda
ili tabela iz RSCIE.

Tabela VII-10. Bodovanje termičkog opterećenja
Požarno opterećenje(MJ/m2) Broj bodova

Nisko (ispod 1.000) 10
Srednje (između 1000 i 2000) 5
Visoko (između 2.000 i 5.000) 2
Veoma visoko (preko 5.000) 0
Zapaljivost gorivog materijala

Ovaj faktor procenjuje hazard postojećeg gorivog materijala i to u odnosu na
mogućnost njegovog paljenja. Fizičke konstante koje određuju lakoću paljenja go-
rivog materijala su:
 Granice zapaljivosti: što su šire to je situacija lošija
 Tačka paljenja: što je niža to je situacija lošija
 Temperatura samopaljenja: što je niža to je situacija lošija
Gasovi i tečnosti koji su zapaljivi na temperaturi okruženja spadaju u visoko za-
paljive materije, dok se nezapaljive čvrste materije pod normalnim uslovima (koje
se ne raspadaju kao prah i sl.), kao kamen, i metali (gvožđe, čelik) smatraju slabo
zapaljivim.
Tabela VII-11. Bodovanje zapaljivosti materijala
Zapaljivost Broj bodova

Mala 5
Srednja 3
Visoka 0
Red, čistoća i održavanje

Ovaj faktor procenjuje red i čistoću u proizvodnim objektima kao i postojanje
određenog osoblja i periodičnih planova održavanja instalacija (električne, razvod
vode, gasa, itd.) kao i instalacija za zaštitu od požara.
Tabela VII-12. Bodovanje reda, čistoće i održavanja
Red, čistoća i održavanje Broj bodova

Odlično 10
Srednje 5
Loše 0

Visina skladišta
Ukoliko se u objektu nalaze skladišta čija je visina veća od 2m povećava se požarni
rizik zbog povećanja termičkog opterećenja, lakšeg širenja požara i otežanih uslova
gašenja požara. Priroda uskladištenog materijala se ne uzima u obzir.
Tabela VII-13. Bodovanje skladišta koje se prostire u vis
Skladište u visini Broj bodova

Ispod 2 m 3
Između 2 i 6 m 2
Iznad 6 m 0
Faktori koji obuhvataju ekonomsku vrednost imovine

Koncentracija vrednosti
Obim direktne štete koja je posledica požara zavisi od vrednosti zgrade i sadržaja
u njoj – proizvodna sredstva (uglavnom mašine), sirovine, poluproizvodi, gotovi
proizvodi i instalacije. Uopšte uzevši, posledične štete i štete po profit je mnogo teže
kvantifikovari (kao što je komplikovano proceniti različite moguće scenarije posle
požara) i stoga ova metoda ne obuhvata ove činioce.
Tabela VII-14. Bodovanje koncentracije vrednosti
Koncentracija vrednosti (euro/m2) Broj bodova

Ispod 500 3
Između 500 i 1.500 2
Iznad 1.500 0
Faktori koji utiču na uništavanje

Mogućnost uništavanja proizvodnih elemenata, sirovina, poluproizvoda i gotovih
proizvoda u požaru direktno je povezana sa ovim faktorima. Oni obuhvataju:
 Uništavanje pod dejstvom toplote. Prvo se odredi posledica toplote koju
stvara požar na gore pomenutim stavkama. Na primer, toplota može da u
velikoj meri utiče na industriju plastike, elektronsku industrija ili rashladna
skladišta. Sa druge strane, toplota ima manjeg uticaja u industriji prerade
metala ili drveta.

Tabela VII-15. Bodovanje mogućnosti uništavanja pod dejstvom toplote
Mogućnost razaranja pod dejstvom Broj bodova
toplote
Mala 10
Srednja 5
Velika 0
 Uništavanje usled dejstva korizije, a zbog prirode gasova koji se oslobađaju
tokom reakcije sagorevanja kao što su to HCl ili H2S. Na primer, ovi gasovi
mogu znatno da oštete elektronske komponente.
Tabela VII-16. Bodovanje mogućnosti razaranja pod dejstvom dima
Mogućnost razaranja pod dejstvom Broj bodova
dima
Mala 10
Srednja 5
Velika 0
Tabela VII-17. Bodovanje mogućnosti uništavanja usled dejstva korozije

Mogućnost razaranja usled dejstva Broj bodova
korozije
Mala 10
Srednja 5
Velika 0
 Na kraju, treba razmotriti i štete koje mogu da budu posledica upotrebe

vode za gašenje požara. Na primer, ova vrsta štete će, opšte uzevši, biti man-
ja u tekstilnoj nego u papirnoj ili kartonskoj industriji, ili pak u skladištima
sa materijalima u rasutom stanju.
Tabela VII-18. Bodovanje mogućnosti uništavanja vodom za gašenje požara
Mogućnost razaranja pod dejstvom vode Broj bodova
za gašenje požara
Mala 10
Srednja 5
Velika 0

Faktori koji utiču na proširenje požara
Mogućnost proširenja požara procenjuje se tako što se razmatra prostorni
razmeštaj – vertikalni ili horizontalni – potencijalnih gorivih materija. Ovde se ne
uzima u obzir brzina širenja niti brzina sagorevanja materijala.
Vertikalno širenje
Na primer, postojanje skladišta koje ide u visinu ili pak takvih konstrukcija, mašina
ili instalacija koje mogu da omogući širenje požara na gornje spratove ukazuje na
veoma visoku mogućnost vertikalnog širenja požara.
Tabela VII-19. Bodovanje mogućnosti vertikalnog širenja požara
Mogućnost vertikalnog širenja požara Broj bodova

Mala 5
Srednja 3
Velika 0
Horizontalno širenje
Na primer, ako u procesu postoje linijski proizvodni lanci u kojima neki zajednički
elementi omogućavaju rasprostiranje plamena, takav proces ima visoku mogućnost
širenja požara. Na suprot tome, postojanje nezavisnih radnih delova sa praznim
prostorima u kojima se ne nalaze gorivi materijali ili pak postojanje širokih puteva za
cirkulaciju, znači malu mogućnost širenja požara.
Takođe se mora uzeti u obzir i širenje požara posredstvom zapaljivih tečnosti
koje se ne nalaze u ograničenom prostoru, kao i svih prisutnih gorivih materija koje
stvaraju požare tipa „B“.
Tabela VII-20. Bodovanje mogućnosti horizontalnog širenja požara
Mogućnost horizontalnog širenja požara Broj bodova

Mala 5
Srednja 3
Velika 0

Zaštitni faktori i faktori koji umanjuju
štetu (Y faktor))
Ovi faktori obuhvataju sve one faktore koji doprinose sprečavanju razvoja požara
ili ograničavanju njegovog obima i posledica. U ovom slučaju bodovi se pripisuju
samo ako postoji odgovarajući faktor, ako je isti isprojektovan na odgovarajući način
i ako se može garantovati njegov rad u slučaju potrebe. Drugim rečima, aktiviranje se
fizički proverava ili se verifikuje odgovarajuće održavanje instalacija. Što se tiče orga-
nizacionih mera koje obuhvataju ljudstvo (vatrogasne brigade, planovi za slučajeve
nesreća) neophpdno je verifikovati postojanje opšte evidencije, uputstava, procedu-
ra, itd, koje garantuju trening osoblja, prakse i požarne vežbe i sl.
Takođe je važno ukazati da bodovi koji se daju zbog postojanja različitih koncepata
su veći tamo gde postoji prisustvo ljudi, što ukazuje na stalnu aktivnost (uključujući
vikende i praznike) ili pak na čuvara koji će proveriti da li je u pitanju lažni alarm ili
je požar stvaran, pa je potrebno momentalno delovanje.
Objekti za zaštitu od požara

Automatska detekcija
Treba razmotriti da li automatska detekcija požara postoji u celoj zgradi. Sma-
tra se da su površine koje su pokrivene automatskim sprinklerima takođe pokrivene
ovom zaštitnom merom.
Tabela VII-21. Bodovanje načina automatske detekcije požara
Broj bodova
Bez čuvarske službe Sa čuvarskom službom
Koncept
Ne postoji veza Postoji veza Ne postoji veza Postoji veza
sa alarmnim sa alarmnim sa alarmnim sa alarmnim
centrom centrom centrom centrom
Automatska 0 2 3 4
detekcija
Čuvarska služba znači da postoji stalna kontrola svih površina koju i posle radnog
vremena vrši kvalifikovani čuvar, bilo putem fizičkog prisustva, bilo preko elektron-
skog nadzornog sistema. U svakom slučaju to pretpostavlja mogućnost momental-
nog pristupa zonama požara ili upravljanje sistemima za slučajeve nesreće.
Ako pak ne postoji čuvarska služba, ali postoji veza sa alarmnim centrom, može
se očekivati da će odziv biti manje pouzdan nego u slučaju postojanja ovakve službe,
a zbog mogućeg kašnjenja odgovarajuće akcije.

Automatski sprinkleri
Uvek treba razmotriti da li u svim zgradama i objektima nekog pogona postoje
automatski sprinkler sistemi.
Tabela VII-22. Bodovanje automatskih sprinklera
Broj bodova
Koncept
Ne postoji veza Postoji veza Ne postoji veza Postoji veza
sa alarmnim sa alarmnim sa alarmnim sa alarmnim
centrom centrom centrom centrom
Automatski 5 6 7 8
sprinkleri
Mobilni uređaji za gašenje požara

Uvek treba razmotriti da li postoji dovoljan broj mobilnih uređaja za gašenje
požara i da li oni pokrivaju celokupne površine zgrada i objekata. Treba sagledati
da li su ovi aparati odgovarajući za predeviđeni tip požara i da li su jasno naznačeni.
Takođe treba proveriti da li postoji dovoljan broj rezervnih aparata (otprilike 1 na
svakih 20 koji su postavljeni).
Opšte uzevši, ovi aparati moraju biti locirani tako da je rastojanje od bilo koje
tačke u pogonu do najbližeg aparata manje od 15m. Kada treba pokriti određene
hazarde, ovo rastojanje može biti i manje.
Tabela VII-23. Bodovanje mobilnih uređaja za gašenje požara
Broj bodova
Koncept
Ručni aparati za gašenje
1 2
požara
Unutrašnji hidranti
Treba razmotriti da li postoji dovoljno hidrantskih mesta tako da su sve
građevinske površine i objekti adekvatno pokriveni. Smatra se da crevo od 25 ili
45mm štiti prostorije ako je zadovoljen uslov da vodeni mlaz može da se usmeri na
svaku tačku u datom prostoru. Stoga treba proveriti da li postoji dovoljan pritisak
vode i da li hidrantska mesta imaju sve potrebne elemente (kalem za crevo, ventil,
crevo i mlaznicu).
Kao opšte pravilo hidrant mora da pokriva površinu koja odgovara dužini creva
plus 5m koliko može da dosegne vodeni mlaz.

Tabela VII-24. Bodovanje unutrašnjih hidranta
Broj bodova
Koncept
Unutrašnji
2 4
hidranti
Spoljašni hidranti
Spoljašni hidranti moraju da omoguće gašenje spoljašnih zidova i krovova. Uvek
treba proveriti da li je pritisak i protok u ovim hidrantima dovoljan. U kabinetima
koji su locirani izvan zgrada treba da se nalaze svi delovi koji su potrebni za rad
spoljašnih hidranta, kao što su to osnovni ključ za otvaranje hidranta, cevni konektor
za brzo priključivanje creva, creva i mlaznice. Opšte uzevši maksimalno rastojanje
između hidranta treba da bude bar jednako dužini creva (do tri creva od 20m se
može pričvrstiti) plus 5 metara vodenog mlaza.
Tabela VII-25. Bodovanje spoljašnjih hidranta
Broj bodova
Koncept
Spoljašni hidranti 4 2
Organizacija vatrogasne službe
Tim za intervenciju u slučaju požara

Ovde se procenjuje postojanje prvog i drugog interventnog tima, pri čemu moraju
biti ispunjeni sledeći uslovi:
1. Osoblje za ove interventne timove mora da bude tačno određeno i mora da
ima povremenu teoretsku i praktičnu obuku.
2. Postojanje ovakvih timova je obavezno u svakoj smeni i odeljenju.
3. Mora da postoji sva odgovarajuća oprema i materijal potreban za gašenje
požara koji stalno moraju biti održavani u ispravnom stanju.
Kao opšte pravilo, broj članova u ovim timovima mora da bude:
 Prvi interventni tim: 1 član na svakih 250m2 ili 5 do 8 članova na svakih 100
zaposlenih radnika.
 Drugi interventni tim: 1 član na svakih 1000m2 ili 3 člana na svakih 300
zaposlenih radnika

Tabela VII-26. Bodovanje interventnih timova
Koncept Broj bodova

Prvi interventni tim 2
Drugi interventni tim 4
Planovi samozaštite i interni planovi delovanja u slučaju nesreće

Ako ovakvi planovi postoje i ako se primenjuju, isti moraju da se pregledaju i
vrednuju.
Tabela VII-27. Bodovanje planova samozaštite i delovanja u slučaju nesreće
Broj bodova
Koncept
Planovi za slučaj nesreće 2 4
Nakon izvršenog pregleda rizika i procena, utvrđenih vrednosti za parametre X

i Y, utvrđuje se vrednost rizika po obrascu: R = 5/129X + 5/32Y i kvalifikacija rizika
po tabeli br. VII-28:
Tabela VII-28.
VREDNOST RIZIKA KVALIFIKACIJA RIZIKA

MANJE OD 3 VEOMA VELIKI
3 DO 5 VELIKI
5 DO 8 DOBAR
VIŠE OD 8 VEOMA DOBAR
Navedenu metodu određivanja rizika od požara treba prihvatiti kao jedan od

pristupa rangiranju rizika za dati objekat.
Pored metode koja se nalazi kao preporuka u našim standardima161, kojom se
utvrđuje opravdanost uvođenja stabilnih instalacija za dojavu i gašenje požara na
osnovu veličine požarnog rizika za konstrukciju objekta i požarnog rizika za sadržaj
objekta, ova metoda može biti primenjiva i u našim uslovima, s tim što treba uzeti u
obzir da su naši standardi sa manjim zahtevima u pogledu potrebnih vatrootpornosti
(F) konstruktivnih elemenata na granicama požarnih sektora, u zavisnosti od vrste i
namene objekta.
161 M.Kadić, D.Sekulović, Zbirka propisa Zaštita od požara i eksplozija - Zaštita od požara stabilnim
instalacijama za gašenje IV grupa, Nova prosveta, Beograd

Navedena metoda, kao i mnoge druge koje se danas koriste u razvijenom svetu,
dosta objektivnije variraju stanje rizika u odnosu na naš postojeći tarifni sistem.
3. RIZIK OD EKSPLOZIJE
Eksploziju definišemo kao događaj koji vodi brzom povećanju pritiska. Ovo
povećanje pritiska može da bude izazvano: nuklearnom reakcijom, popuštanjem
konstrukcije posuda pod pritiskom, eksplozivima, reakcijama termičkog probo-
ja, sagorevanjem prašine, magle ili gasa (uključujući pare) u vazduhu ili u nekom
drugom oksidacionom sredstvu.
Eksplozija nastaje usled vrlo brzog oslobađanja energije. Oslobađanje energije
mora da bude dovoljno naglo da bi izazvalo lokalnu akumulaciju energije na mestu
eksplozije. Ova energija se tada rasipa različitim načinima kao što je to stvaranje
talasa pritiska, letenje predmeta koji su izbačeni eksplozijom, toplotno zračenje,
akustična energija ili fizičko pomeranje opreme. Oštećenje usled eksplozije je izaz-
vano rasutom energijom.
Ako eksplozija nastane u gasu, energija je uzrok naglom širenju gasa koji potiskuje
okolni gas i inicira talas pritiska koji se brzo kreće od izvora eksplozije. Talas pritis-
ka sadrži energiju koja izaziva oštećenje okoline. Za hemijska postrojenja, najviše
oštećenja od eksplozije nastaje usled ovog talasa pritiska.
Osnovni uzroci nesreća u hemijskoj industriji su požari i/ili eksplozije. Razlika
između ova dva događaja leži u vremenskom okviru u kome se odigrava ovaj događaj.
Požari su tipično mnogo sporiji događaji koji obuhvataju sagorevanje materijala. Ek-
splozije su posledice iznenadnog oslobađanja energije u toku veoma kratkog perioda
vremena i mogu, ali ne moraju, da obuhvate sagorevanje ili druge hemijske reakci-
je. Moguće je da požar vodi do eksplozije i da eksplozija može da vodi do požara i
sekundarnih eksplozija ako su obuhvaćeni sagorljivi gasovi ili tečnosti.
Eksplozije se mogu dogoditi kako na objektu koji se nalazi na samoj lokaciji tako
i tokom transporta. One se mogu dogoditi i u drugim industrijama koje nisu petro-
hemijske kao što su to na primer prerada hrane, pulpe i hartije i farmaceutska indus-
trija.
Deflagracija je proces brzog sagorevanja, to je toplotni proces koji se radi-
jalno širi od izvora paljenja u svim pravcima, a kroz raspoloživu gorivu sup-
stancu. Kako se zapremina reakcione zone širi, to je veća površina u kontaktu
sa gorivom supstancom i reakcija koja je započela kao mala, vremenom ima sve
više i više energije.

Detonacija se može definisati kao proces „momentalnog sagorevanja” mada pos-
toji kratak vremenski interval sagorevanja. Detonacije stvaraju veće pritiske i obično
su mnogo razornije od deflagracije. One se mogu dogoditi u visoko eksplozivnim
supstancama, u reaktivnim smešama gasova/para, u izvesnim prašinama i aerosoli-
ma. Opšte uzevši detonacija je najsnažniji oblik eksplozije gasa pošto je prostiranje
eksplozivnog talasa trenutno, a prostiranje detonacionog talasa zavisi od količine
gorive supstance.
Razlika između detonacije i deflagracije u smeši gasova/para zavisi od toga da li
se front plamena u neproreagovanom medijumu kreće brzinom većom ili manjom
od brzine zvuka.
3.1 Vrste eksplozije

Postoji više načina klasifikovanja eksplozija. U osnovi one se dele na fizičke i hemi-
jske, mada se često u jednom nesrećnom slučaju mogu istovremeno odigrati oba tipa
eksplozija. Na slici VII-10 prikazana je osnovna klasifikacija eksplozija.
Slika VII-10 Osnovna podela eksplozija

3.1.1 Fizičke eksplozije
Ove eksplozije mogu da nastanu kao posledica pucanja suda, para nastalih iz
ključale tečnosti (BLEVE), ili kao posledica brzog prelaza iz jedne u drugu fazu. Čiste
fizičke eksplozije su rezultat rasipanja postojeće potencijalne energije bez ikakvog
uticaja neke hemijske reakcije, kao što je to pucanje kotla sa toplom vodom, jer kotao
puca ali iza toga ne sledi eksplozija vode. Međutim, u praksi su češće fizičko-hemijske
eksplozije nego čiste fizičke eksplozije. Ako je sadržaj suda zapaljiv, može da dođe do
požara ili eksplozije oblaka pare, što spada u hemijske eksplozije.
Posuda pod pritiskom sadrži uskladištenu energiju koja je posledica ovog
unutrašnjeg nadpritiska i predstavlja opasnost od eksplozije. Ako nadpritisak u po-
sudi stvara opterećenje veće od njene mehaničke čvrstoće ili ako usled nekog drugog
uzroka posuda oslabi, energija se naglo oslobađa usled pucanja suda i tada mogu da
nastanu značajna oštećenja. Oštećenja izaziva talas pritiska usled naglog oslobađanja
gasa koji se brzo kreće napuštajući posudu. Ovaj talas pritiska može da bude i udarni
talas, zavisno od prirode otkazivanja suda. Elementi zida suda ili delovi konstrukcije
koji lete naokolo takođe mogu da izazovu oštećenja.
Iako postoji mogućnost da u normalnim radnim uslovima posuda eksplodira zbog
čisto fizičkih ili mehaničkih razloga (tj. prepunjavanje, pregrevanje, korozija, krtost
ili udar), mnogo veća šteta će biti izazvana ako se hemijska eksplozija odigra unutar
mehanički čvrste posude koja se zatim rasprskava pod pritiskom koji je nekoliko
puta veći od normalnog radnog pritiska.
Eksplozija usled brze promene faze se događa onda kada tečnost ili čvrsta ma-
terija prođu kroz veoma brze promene faza agregatnog stanja. Ako dođe do promene
iz tečne u čvrstu fazu ili iz čvrste u gasovitu (sublimacija), zapremina materije će se
povećati stotinama ili hiljadama puta, što često izaziva eksploziju. Ovo je proces koji
dovodi do toga da kukuruz pređe u kokice kada vlaga koja se nalazi u jezgru promeni
fazu i brzo se proširi.
Najuobičajenije ekplozije usled brze promene faza nastaju kada se materija iznenad-
no izloži dejstvu druge materije koja se nalazi na dovoljno visokoj temperaturi koja
može da izazove brzu promenu faze. Ključni faktori kod eksplozije usled brze promene
faza obuhvataju velike temperaturne razlike, materijale koji menjaju fazu, a čija je tačka
ključanja mnogo ispod temperature toplotnog izvora, veliku razliku u toplotnom ka-
pacitetu i veliku površinu kontakta između materijala i toplotnog izvora.
Eksplozija para koje se šire iz ključale tečnosti (BLEVE) dešava se onda kada
katastrofalno otkaže posuda u kojoj se nalazi tečnost na temperaturi koja je iznad
njene normalne tačke ključanja. Posledica brzog smanjenja pritiska tokom otka-
zivanja posude je iznenadno brzo isparavanje dela tečnosti. Uzrok štete je delom
i talas pritiska koji je posledica brzog isparavanja tečnosti i širenja pare. Takođe je

moguće da dođe do štete izazvane delovima posude koji se ponašaju kao projektili i
do štete usled udara izazvanog izbacivanjem tečnosti i čvrstih materija. Otkazivanje
posude može da bude posledica unutrašnjeg požara, mehaničkog udara, prevelikog
unutrašnjeg pritiska ili otkazivanja u domenu zamora materijala.
3.1.2 Hemijske eksplozije

Hemijske eksplozije obuhvataju uniformne reakcije koje se manje ili više odi-
gravaju uniformno kroz celu masu reaktanata i reakcije rasprostiranja koje započinju
u jednoj tački i šire se kao front kroz celu masu reaktanata.
Uniformne reakcije su obično rezultat egzotermnih reakcija u zatvorenom pros-
toru sa nejednakim rasipanjem toplote i one se obično nazivaju i reakcije toplotnog
proboja. Reakcije rasprostiranja obuhvataju deflagracije i detonacije.
Opšte uzevši hemijske eksplozije su rezultat hemijske reakcije koju stvara gas
pod visokim pritiskom, odnosno kada se čvrsta materija, tečnost ili gas iznenada
transformišu u gas mnogo veće zapremine od početne. Ova promena zapremine do-
vodi do brzog širenja gasa koje može da dostigne brzine od 200 do 300 km/h.
Da bi se stvorio oblak zapaljive smeše gasova skoro uvek je potrebno da se os-
lobodi materijal koji se u tečnom stanju nalazi pod pritiskom, odnosno da dođe do
izbacivanja ili isticanja zapaljivog gasa, lako zapaljive tečnosti ili zapaljive prašine iz
tehnološke opreme. Do ovog izbacivanja može doći usled neispravnosti armature,
gubitka čvrstoće cevovoda ili posuda u kojima se nalaze ove materije, nepoštovanja
propisanog tehnološkog postupka i mnogih drugih razloga. Deo ovakve prosute ma-
terije odmah proključa (trenutno ispari) vukući sa sobom veliku zapreminu vazduha
i formirajući zapaljivi oblak pare. Oslobađanje pare takođe povlači za sobom masu
tečnosti u vidu fino raspršenih kapljica koja je otprilike jednaka isparenoj masi, tako
da masa oblaka ne samo da nabubri već se takođe povećava i njegova gustina i smeša
postaje mnogo više opterećena gorivom.
Ovaj oblak može da se zapali bilo iz spoljašnjeg izvora bilo usled dostizanja tem-
perature samozapaljenja, i da zatim eksplodira. Eksploziju gasa i/ili pare definišemo
kao proces u kome sagorevanje prethodno izmešanog oblaka gasa, tj. goriva sup-
stanca-vazduh ili goriva supstanca-oksidaciono sredstvo izaziva brzo povećanje
pritiska. Ove eksplozije se mogu desiti unutar procesne opreme ili cevovoda, u
zgradama, na naftnim platformama, na otvorenim procesnim površinama ili u
neograničenim zonama.
Posledice eksplozije gasa zavisiće od okoline u kojoj se nalazi oblak gasa ili koju
gas obavija. Stoga je uobičajeno da se ekplozija gasa klasifikuje i u zavisnosti od oko-
line u kojoj se odigrava eksplozija, i to:

 Eksplozije gasa/pare u ograničenom prostoru koje se odigravaju unutar
rezervoara, procesne opreme, cevovoda, u odvodnim kanalima, sistemima
za odvod otpadnih materija, zatvorenim sobama i u podzemnim instalaci-
jama. Eksplozije u ograničenom prostoru se takođe nazivaju i unutrašnje
eksplozije.
 Eksplozije gasa/pare u delimično ograničenom prostoru dešavaju se kada
se gorivo slučajno oslobodi unutar prostorije koja je delimično otvorena.
Tipični slučajevi su kompresorske stanice i platforme za vađenje nafte.
Zgrada će ograničiti eksploziju, a pritisak eksplozije se može osloboditi
samo kroz odušne otvore, tj. otvore na zidovima ili lake odušne zidove koji
se brzo otvaraju pri malim nadpritiscima. Glavni problem kod delimično
zatvorenog prostora je u tome što plamen može da se ubrza do nekoliko
stotina metara u sekundi i da pri tom sabija neproreagovani medijum is-
pred fronta reakcije, povećavajući njegovu temperaturu iznad njegove tem-
perature samozapaljenja. Ovo sabijanje nastaje veoma brzo i izaziva naglu
promenu pritiska ili udar ispred fronta reakcije što se klasifikuje kao deton-
acija, jer se front reakcije i osnovni udarni talas prostiru u neproreagovanoj
smeši brzinom koja je jednaka ili veća od brzine zvuka.
 Eksplozije gasa/pare u neograničenom prostoru u procesnim postrojenji-
ma i drugim neograničenim zonama su eksplozije gasova koje se dešavaju
na otvorenim prostorima kao što su to procesna postrojenja. Oblak gasa
koji je stvarno neograničen i koji nema nikakve prepreke i koji je zapaljen
slabim izvorom paljenja daje male nadpritiske tokom gorenja (plamen kao
munja). Međutim treba pažljivo koristiti termin neograničenog prostora.
U praksi, u procesnom postrojenju postoje lokalne zone koje su delimično
ograničene i u kojima se nalaze razne prepreke. U slučajevima deflagracije
u ovim zonama se stvaraju visoki eksplozivni pritisci i ako oblak detonira
kao rezultat velikog ubrzanja plamena, detonacija će moći da se prostre
kroz oblak bez ikakvih ograničenja.
Prašine većine čvrstih gorivih materijala, kada se disperguju u vazduhu i upale,
mogu da gore brzo stvarajući potencijal za pojavu eksplozije prašine. Drvo, alumini-
jum, ugalj, brašno, mleko u prahu, boje i farmaceutski proizvodi su primeri materi-
jala koji su izazvali eksplozije.
Prašina žitarica je sagorljiva i odgovorna je za eksplozije u liftovima za žitarice
u silosima. Mnoge hemikalije koje se koriste i proizvode u hemijskoj industriji su u
obliku prašine. Eksplozivno ponašanje ovih materijala treba da bude na adekvatan
način okarakterisano pre dalje prerade, rukovanja, otpreme i korišćenja.
Čak i prašina na procesnoj opremi može da izazove požar ili eksplozije. Slojevi
prašine koji se sakupljaju na vrelim površinama procesne opreme mogu se zagre-
jati, tinjati i zapaliti se. Sloj prašine stvara i termičku izolaciju na opremi što izaziva

porast temperature na njenoj površini i povećava verovatnoću da dođe do paljenja.
Drugo, čestice prašine mogu da se pomešaju sa vazduhom i da stvore zapaljivi oblak
prašine.
Požari nad barom zapaljive tečnosti (rasuta zapaljiva tečnost) su rezultat
površinskog sagorevanja zapaljive ili sagorljive tečnosti. Ovi požari mogu biti efikas-
no lokalizovani, ali isto tako mogu da izazovu i domino efekat i da budu veoma
razarajući.
Tipičan požar nad barom započinje sa oslobađanjem zapaljivog ili sagorljivog ma-
terijala iz procesne opreme. Ako je materijal tečan, uskladišten na temperaturi ispod
svoje normalne tačke ključanja, tečnost će se sakupiti u baru. Geometrija bare je
diktirana okolinom, na primer, nasipom oko rezervoara, ali je takođe moguća i po-
java neograničenih bara na otvorenoj ravnoj površini. Neograničena bara je takođe
moguća ako je prosuta količina tečnosti nedovoljna da napuni prostor unutar na-
sipa koji se nalazi, recimo, oko rezervoara ili pak ako se prelije preko nasipa. Ako
se tečnost čuva pod pritiskom iznad svoje normalne tačke ključanja, tada će deo
tečnosti trenutno preći u paru, dok će ostatak tečnosti da formira i baru u blizini
mesta curenja.
Eskalacija požara nad barom može da bude u brojnim oblicima kao što je to dalje
izlivanje kao posledica pregrevanja, oštećenje protivpožarne opreme i sprečavanje
pristupa opremi za ručno isključivanje. Najozbiljniji mogući oblik eskalacije požara
nad barom zapaljive tečnosti obuhvata eksploziju pare koja se širi iz ključale tečnosti
i preključavanje rezervoara, odnosno stvaranje vatrenog stuba ili lopte.
Vatrena lopta nastaje usled sagorevanja oblaka goriva supstanca-vazduh. Unu-
trašnje jezgro oblaka se skoro u celini sastoji samo od gorive supstance, dok je spoljni
sloj (gde prvo dolazi do paljenja) sastavljen od zapaljive smeše goriva supstanca-
vazduh. Kako se sila potiska toplih zapaljivih gasova povećava, upaljeni oblak teži
da se penje, širi i uzme sferični oblik. U većini slučajeva eksplozije pare koja se širi
iz ključale tečnosti koje obuhvataju zapaljive ili sagorljive tečnosti javljaju se vatrene
lopte pošto tečnost momentalno prvo prelazi u paru a tada se, usled mešanja goriva
sa vazduhom na spoljnoj površini, zapali. Vatrene lopte su, obično kratkotrajne, ali sa
veoma visokim fluksom toplotnog zračenja. Vatrena lopta nastala od BLEVE može da
bude nekoliko desetina metara u prečniku.
Potencijalnu eskalaciju požara je moguće značajno smanjiti uvođenjem pasivnih
i aktivnih mera za zaštitu od požara. Protivpožarna zaštita je komplesno uzajamno
dejstvo brojnih faktora. Prilikom procene adekvatnosti rastojanja između rezervoara
u skladištu sa rezervoarima, na primer, treba razmotriti prisustvo zaštite od plav-
ljenja usled prskanja, termičku izolaciju i svojstva sadržanog materijala.

3.2 Najrazorniji tipovi požara/eksplozije
Tamo gde se na osnovu fundamentalnih znanja ne mogu postaviti pravila, ek-
splozija oblaka zapaljive smeše gasova (VCE) na otvorenom prostoru svakako ima
ishod sa najvećom štetom, koja je praćena gubitkom svog sadržaja zapaljivog materi-
jala. Za ovo postoji nekoliko razloga:
 Oblak pare može da sakupi veliku količinu materijala i stoga može oslo-
boditi enormnu količinu hemijske energije posle paljenja.
 Udar nije prigušen zidovima zgrade (kao što je to u slučaju zatvorenih ek-
splozija) niti sudovima pod pritiskom (kao što je to slučaj kod unutrašnje
eksplozije).
 Prekid rada pomoćnih službi (kao što je to služba protivpožarne zaštite)
dovodi do toga da je mnogo teže kontrolisati sekundarne požare, koji veo-
ma često slede početnu eksploziju, nego slične požare kojima ne predhodi
eksplozija. U praksi je često slučaj da šteta koja je izazvana sekundarnim
požarima prevazilazi štetu nastalu usled eksplozije.
Razorna moć VCE je dugo vremena bila veoma malo razumljiva, uprkos znatnim
istraživačkim naporima. Bilo je teško naći mehanizan po kome oblak pare koji gori
može da generiše udar.
Proces eksplozije zapaljivog oblaka se može podeliti u nekoliko faza. U prvoj, veo-
ma kratkotrajnoj fazi, plamen se širi sferno dok ne dostigne gornju granicu oblaka.
Oblak se povećava u visinu za oko dva puta. Dalje dolazi do horizontalnog širenja
fronta plamena. Kod spljoštenog oblaka uspostavlja se zona pritiska u obliku torusa
koji se stalno širi sa plamenim frontom. Uzima se da je maksimalni nadpritisak kod
eksplozije oblaka para oko 0,1 bar, a kod detonacije do 20 bara. Detonacije su u sva-
kom slučaju ređe i najčešće se dešavaju u delimično ili u potpuno zatvorenom pros-
toru.
Kada pukne neka cev u cevovodu ili kada dođe do oštećenja rezervoara pod
pritiskom obično se javlja turbulentni mlaz gasa koji naglo izlazi i koji se sastoji od
nadzvučnog jezgra i podzvučnog turbulentnog dela. Zahvatanjem okolnog vazduha
nastaje zapaljiva smesa, a linija koncentracije donje granice zapaljivosti ima izduženi
oblik u pravcu normalnom na glavni mlaz162.
Efekat eksplozije na strukture sastoji se od dejstva udarnog talasa, vetra i
termičkog efekta. Različite vrste eksplozije generišu različite udarne talase. Tipičan
fenomen koji se može desiti kod udarnih talasa, nastalih od eksplozije, jeste fokusir-
anje talasa usled različitih osobina vazduha. Kao rezultat nehomogenosti vazduha
mogu se u određenim pravcima pojaviti veći pritisci i to na udaljenostima većim od
očekivanih.
162 E. Hadžiselimović, R. Vujović, Pojave i dejstva prostornih eksplozija, Elementarne nepogode i

katastrofe, Jugoslovensko savetovanje, Budva 1986

Međutim, određivanje međudelovanja udarnih talasa i objekata je dosta složeno
jer zavisi od više faktora, a procena moguće štete na objektima je otežana činjenicom
da pojedini elementi konstrukcije dožive različita oštećenja pod delovanjem raznih
opterećenja.
Eksplozija stvara, u okolnom vazduhu, pozitivnu fazu nadpritiska (pritisak iznad
normalnog atmosferskog) koja se kreće van u svim pravcima. Iza ovoga odmah sledi
period negativnog pritiska (ispod vrednosti normalnog atmosferskog pritiska) pre
nego što se pritisak vazduha vrati na normalu. Svaka od ovih faza pritiska ili oba
zajedno, mogu da budu odgovorni za štetu koja nastaje tokom vazdušnih eksplozija.
Nadpritisak je izazvan naglim stvaranjem gasovitih i parnih proizvoda eksplozije
i okolni vazduh nema vremena da se skloni sa putanje proizvoda sagorevanja koji se
šire. Kako plamen koji se širi nailazi na prepreke (tj. zgrade, cevovode, posude, noseće
konstrukcije) on se uvija, savija i kida zbog čega se u znatnoj meri povećava oblast
plamena i samom tim i količina toplote koja se stvara po jedinici zapremine. Kao
rezultat ovoga dolazi do ubrzavanja sagorevanja što vodi do pojačane turbulencije
kod sledećih prepreka što, za uzvrat, još više ubrzava plamen. Proučavanje eksplozija
oblaka pare pokazuje da je u mnogim slučajevima prisutan neki oblik delimičnog
ograničavanja, ali postoje i izuzeci koji su dobro dokumentovani. Daleko od centra
eksplozije, posledice štete udarnog talasa VCE veoma podsećaju na one koje su pos-
ledica eksplozija kondenzovane faze, kao što je to trinitrotoluol.
Iako to nije sasvim objašnjeno sa teorijske tačke gledišta, događa se da je u praksi,
prilikom oslobađanja 1 tone ugljovodonika, maksimalna moguća šteta kod požara
nad barom zapaljive tečnosti mnogo veća od vrednost maksimalno moguće štete za
VCE.
Tečnost koja ključa šireći eksplozije pare (BLEVE) ne predstavlja veću opasnost
od eksplozije oblaka pare zapaljive tečnosti (VCE) jer iskustvo pokazuje da se šteta
od BLEVE nalazi unutar profila štete koja je posledica VCE i prevashodno je izaz-
vana radijacijom i udarom fragmenta, a ne usled udara nadpritiska.
Od svih različitih oblika požara tečnosti i njihovih isparenja kao što su to, na
primer, požar mlaza, trenutni požar i sl., kategorija požara nad barom zapaljive
tečnosti je odabrana kao ona koja izaziva najveću potencijalnu materijalnu štetu.
Trenutni požari ubijaju jer oni često nastaju bez ikakvog upozorenja i prestižu ljude
koji pokušavaju da pobegnu. Međutim, njihovo kratko trajanje rezultira manjom ma-
terijalnom štetom od požara nad barom zapaljive tečnosti, pri čemu su ovi drugi
manje opasni sa stanovišta ljudskih života, ali zbog dužeg trajanja izazivaju veća kon-
struktivna oštećenja.
Procena rizika od požara i eksplozije vrši se metodom procene maksimalne
moguće štete MMŠ, što je objašnjeno u daljem tekstu u glavi pod naslovom „Pristup
obradi šteta i utvrđivanju potencijalnih šteta u osiguranju“.

4. RIZIK OD LOMA MAŠINA
Nepredviđene nezgode u pogonu mogu da budu uzrok oštećenja ili uništenja

mašina, aparata ili uređaja, a zbog nemogućnosti izvršavanja proizvodne funkcije i
njihovog isključenja iz procesa proizvodnje.
Uzroci ovih događaja mogu biti:
 greška u materijalu,
 konstrukciona greška,
 nespretnost ili nehat rukovaoca,
 posledica negativnog uticaja električne energije – prenapon, kratak spoj,
nedozvoljeni pad napona i sl.,
 upad stranog tela,
 raspad usled dejstva centrifugalne sile,
 zla namera radnika ili trećeg lica i sl.
Svakodnevna nova tehnička i tehnološka dostignuća uslovljavaju na tržištu veo-
ma brzu promenu i pojavu potpuno novih, specijalnih i složenih visokoproduk-
tivnih mašina sa sofisticiranim načinima upravljanja i automatskog rada. Sve češće
se susreću potpuno automatizovane i robotizovane mašine, obradni centri i proiz-
vodne transfer linije, koje objedinjavaju veliki broj tehnoloških oparacija i zamenjuju
mnoštvo standardnih mašina. Zbog toga je, sve više prisutna izuzetno velika vred-
nost locirana na jedinstvenom prostoru.
Sa povećanjem stepena automatizacije i upravljanja, numeričke, merno-regula-
cione i upravljačke jedinice imaju sve veću vrednost i čine značajan deo u ukupnoj
vrednosti mašine.
Da bi se obezbedili svi neophodni uslovi za pravilnu i dugotrajnu eksploataciju
ovakvih sredstava, postavljaju se posebni zahtevi i za građevinske objekte i infrastruk-
turu počev od posebnih mikroklimatskih uslova, kvalitetnog i stabilnog snabdevanja
električnom energijom, do centralnih razvoda fluida – tehničkog vazduha, ulja za
podmazivanje, ulja za hidrualičke sisteme i rashladnih sredstava, itd.
Prilikom eksploatacije, smanjuje se broj rukovaoca na mašinama, ali se zato
povećavaju zahtevi za angažovanje visokoobrazovanih ljudi u pripremi proizvodnje
i za održavanje.
To je u mnogome promenilo i ulogu ljudskog faktora, koji sa povećanjem složenosti
mašina raste kao uzrok nastanka štete.
Takođe sa povećanjem složenosti mašina, i uzroci čija posledica može biti lom,
postaju sve raznovrsniji i kompleksniji.
Istovremeno, intenzivan razvoj i brze promene u ovoj oblasti, onemogućavaju
praćenje i formiranje kvalitetnih i potpunih statistika šteta, što otežava posao osigu-
ranja i utvrđivanje adekvatnih premija osiguranja.

Zbog toga je upravljanje ovim rizicima posebno značajno i između ostalog, treba
da obezbedi potpune informacije o prisutnim rizicima kroz celovite i kompleksne
analize:
 strukture postrojenja i opreme,
 vrednosti pojedinačnih mašina, njihovog uticaja na proces rada i proizvodnje,
 troškove održavanja i
 veka trajanja, (koji je veoma različit - od 5 pa do 40 godina).
Veoma je značajno i da se identifikuju i ispravno procene ključne mašine čiji kvar
ili nezgoda mogu da izazovu prekid proizvodnje. U tom slučaju, materijalna šteta
izazvana prekidom proizvodnje može da višestruko premaši same troškove opravke,
pa i mašine u celosti.
Na osnovu rezultata i analize stotina šteta koje su se dogodile u hemijskoj industriji
definisano je devet grupa opasnosti, kao faktora od uticaja na rizik loma mašina.163
Neki od faktora su karakteristični samo za hemijsku industriju i proizvodnju aro-
matskih ugljikovodonika i goriva, ali veliki broj karakterističan je i za ostale indus-
trije i postrojenja.
Iako se mnogi od pomenutih faktora odnose i na rizik požara i eksplozije, u pojed-
inim tehnologijama, te dve vrste osiguranja su veoma povezane i ne retko, ne može se
egzaktno utvrditi da li uzrok štete pripada požarnom osiguranju ili osiguranju loma
mašina.
Prema Publikaciji164 Swiss Re-a faktori opasnosti u procesnoj industriji su:
- Lokacija instalisanih postrojenja
 izloženost prirodnim rizicima (poplava, potres, oluja...),
 nedovoljno snabdevanje vodom,
 nepouzdana vatrogasna zaštita,
 klimatski problemi (vlažnost, velike temperaturne oscilacije...),
 izloženost rizicima od susednih postrojenja,
 prevelika blizina saobraćajnica.
- Raspored postrojenja u prostoru,
 prenatrpanost procesa i skladištenja,
 nedostatak međuprostora između opasnijih i manje opasnih procesa,
 velika koncentracija vrednosti,
 nedovoljne zaštitne mere za teško zamenjiva postrojenja,
 izvori zapaljenja u blizini postrojenja u radu sa lakozapaljivim materi-
jalima,
163 Drago Klobučar, Risk management i osiguranje, TECTUS, Zgreb 2007. godina, str. 147-159
164 Drago Klobučar, Risk management i osiguranje, TECTUS, Zgreb 2007. godina, str. 147-159,
Mashinery break down – Swiss Re Co. Publication 1987.,str.32

- Infrastruktura neusklađena sa upotrebom postrojenja
 nepostojanje vrata i zidova otpornih na požar,
 neadekvatne električne instalacije,
 nezaštićeni uređaji za kontrolu i signalizaciju,
 neodgovarajući temelji postrojenja,
- Neadekvatna procena materijala koji se koristi u proizvodnom procesu
 katalitički efekti kod spontanog raspadanja s materijalima upotreblje-
nim u postrojenju,
 krajnje granice eksplozivnosti (gasovi, pare, prašina) neadekvatno su
utvrđene u uslovima odvijanja procesa (temperatura, vlažnost, geometrija
reaktora),
 netačne informacije o ponašanju materijala i proizvoda u ekstremnim
proizvodnim uslovima (greške u radu, propuštanje rada uređaja za kon-
trolu),
- Procesni problemi
 nedostatak kinetičkih podataka (temperatura, pritisak, koncentracija
materijala kao parametara za selekciju i vreme reakcije),
 događaji koji su za posledicu mogli da uzrokuju nezgodu,
 utvrđivanje potencijala eksplozije na osnovu razmatranja termo-
dinamičkih parametara,
 potrebe za dodatnom kontrolom ekstremnih procesnih uslova (npr. pre-
velike temperature i pritisak, greške u doziranju reaktanasa i sl.),
- Problemi transfera
 neadekvatna kontrola kretanja materijala za vreme jednog procesa
(sušenje, destilacija, apsorpcija, itd.),
 netačno doziranje i identifikacija proizvoda,
 problemi s eksplozijom prašine u sistemima pneumatskog transporta,
 onečišćenje vode, vazduha i problemi odlaganja otpada,
 punjenje i pražnjenje uređaja,
- Ljudske greške
 nekompletna uputstva za upravljanje i održavanje,
 nedostatak kontrole i nadzora,
 neadekvatni programi za pokretanje i zaustavljanje,
 neodgovarajuća koordinacija između radnog osoblja i osoblja za
održavanje,
- Propusti na opremi
 korozija i erozija opreme zbog pogrešne selekcije materijala,
 rad u opasnim uslovima, odnosno nedostatak sigurnosnih instrumenata,
npr. visoke peći sa V-sigurnosnim otvaračem koji se ne kontroliše,

 zamor materijala,
 nedovoljne ili amaterske kontrole opasnih materija ili materijala,
 nedostatak preventivnog održavanja, nedostatak preventivne kontrole
postrojenja (u mnogim slučajevima zbog neprilagođenosti postrojenja
potrebama kontrole u cilju održavanja postrojenje se mora zaustaviti i
staviti izvan funkcije),
- Postrojenja prelaze dizajnirane limite (problem se obično javlja kod
neadekvatnog vremena boravka u reaktorima, zbog izloženosti opreme
dejstvu visokih temperatura, pritisaka, vibracijama; zatim kod kontinualne
upotrebe u dužem periodu i prilikom pokretanja i zaustavljanja procesa)
 neregularno ispitivanje, remont (problemi u radu i neefektivna preven-
tiva),
 nedostatak stalnog praćenja i registrovanja temperatura, pritisaka, cik-
lusa starta i gašenja, fluktuacija pritiska u kotlovima i rezervoarima.
- Nefikasan program preventive
 nedostatak podrške top-menadžmenta,
 nepostojanje definisane odgovornosti,
 loša veža između operativnih pogona i sektora za održavanje,
 nedostatak programa preventive,
 nedostatak programa za krizne situacije,
 nepostojanje periodičnih sigurnosnih kontrola koje vrši menadžment
preduzeća i operativni menadžeri,
 nedostatak stalnih preventivnih programa za trening i obuku opera-
tivnog osoblja, inženjera, predstavnika rukovodstva preduzeća, radnika
i ostalog operativnog osoblja,
 nedostatak redovnog i obaveznog izveštavanja o svakom incidentu
koji se mogao dogoditi u toku 24 sata; neizvršavanje obavezne istrage
i nedostavljanje informacija od strane odgovornih inženjera i osoblja
uključenog u nezgodu.
Najveće pojedinačne štete od loma dešavaju se u postrojenjima za proizvodnju
i distribuciju električne energije, metalurgiji, hemijskoj industriji, i pogonima za
proizvodnju nameštaja.
U ovim proizvodnjama karakteristične su štete sa malom frekvencijom, ali veli-
kim intenzitetom.
U ostalim industrijskim granama najčešće se susrećemo sa štetama čija je frekven-
cija velika, a intenzitet mali, odnosno registruje se veliki broj šteta sa pojedinačno
malim finansijskim iznosom štete.

Na primer, u metaloprerađivačkoj industriji, proizvodnji metalnih delova, tekstil-
noj industriji i sl. mašine za obradu metala, ili mašine za tkanje, obično nisu između
sebe povezane mehaničkim vezama i zato lom na jednoj mašini neće uticati na to
da dođe do loma na drugim mašinama, pa ovde svaka mašina za sebe predstavlja
jedinstveni rizik. Takođe je kod ovakvih mašina i mala verovatnoća nastanka štetnog
događaja koji bi imao za posledicu potpuno uništenje cele mašine. Štete se najčešće
dešavaju na pojedinim delovima mašine – lom zupčanika reduktora, pregorevanje el.
motora, lom vratila i sl.
Sama izvedba i namena takvih mašina, na određen način je obezbedila uslove za
diversifikaciju rizika od loma mašina, dok je u odnosu na rizik požara situacija pot-
puno drugačija i najčešće sve mašine u pojedinom pogonu predstavljaju jedinstven
proizvodni rizik.
Međutim, u termoelektranama, procesnim industrijama i u metalurgiji može
doći do velikih lomova i havarija na celokupnim tehničkim sistemima, pa je zato vrlo
značajno određivanje jedinstvenog rizika.
Primer jedinstvenog rizika koji obuhvata više mašina su turbogeneratori u ter-
moelektrani, jer, u zavisnosti od rasporeda turbogeneratora, lom na jednom od njih,
koji je izazvan mehaničkim raspadanjem rotacionih delova usled dejstva centrifu-
galne sile, može da izazove lom na drugim turbogeneratorima, naročito ako su ovi
postavljeni blizu jedni drugih i ako su im ose rotacije paralelne.
Definisanje jedinstvenog rizika omogućava identifikaciju rizika, jer se na taj način
identifikuju osnovni rizici, kao i predmeti koji bi mogli biti oštećeni usled njihovog
dejstva.
Da bi se izvršila procena jedinstvenog rizika, koji je na ovaj način identifikovan,
potrebno je, na osnovu definicije rizika izvršiti procenu njegove frekvencije i inten-
ziteta.
4.1 Procena frekvencije rizika od loma mašina

Na verovatnoću dešavanja štetnog događaja loma mašina utiču sledeći faktori:
 održavanje mašina,
 pouzdanost rada mašina i
 ljudski faktor.
Procena kvaliteta održavanja mašina vrši se tako što moraju da se sagledaju dva
osnovna činioca i to:
 način održavanja mašina i
 način podmazivanja mašina (tribološke karakteristike mašina).

Procena načina održavanja vrši se na osnovu ocene o stanju planiranog/projekto-
vanog održavanja konkretne mašine, ili skupa mašina i to ocenom od 0 do 10, kako
je to prikazano u tabeli VII-29165.
Tabela VII-29.
Semantički
Održavanje Opis Rang opis
Ne postoji nadzor nad jedinstvenim rizikom 0

Nije
planirano/ Nadzor vrši rukovodilac, ali ne učestvuje u održavanju 1 Loše
projektovano Rukovodilac učestvuje u održavanju po sopstvenoj intuiciji 2
Planirano- Ne postoji specijalna služba održavanja 3
korektivno Postoji specijalistička služba održavanja 4
Srednje
Pretežno korektivno 5
Planirano-
Pretežno korektivno-preventivno 6
kombinovano
Pretežno preventivno 7
Dobro
Planirano
Po stanju-pregledom 8
preventivno/ Po stanju-tehničkom dijagnostikom 9
po stanju Odlično
Zamena delova bez obzira na stanje 10
Ocena triboloških karakteristika mašina/proizvodnog sistema u jedinstvenom

riziku - način podmazivanja se procenuje na osnovu tabele VII-30.
Tabela VII-30.
Planirana kon- Mogućnost Mogućnost Semantički

trola i zamena nabavke datog održavanja ulja i Rang opis
ulja/maziva maziva maziva
NE 1
NE Loše
DA 2
NE
NE 3
DA
DA 4
NE 5 Srednje
NE
DA 6
DA
NE 7
DA Dobro
DA 8, 9, 10
165 S.J. Bogičević, Razvoj modela za identifikaciju i procenu rizika proizvodnih sistema primenom
teorije fazi skupova i fazi logike, Magistarski rad, Univerzitet u Novom Sadu, 1998, str. 78

Pod pouzdanošću se podrazumeva prognoziranje eksploatacionih karakteris-
tika elemenata opreme, računajući verovatnoću njihovog otkaza u datom trenut-
ku. S obzirom da svi parametri pouzdanosti, naročito kod energetskih postrojenja
– sudova pod pritiskom, imaju statistički i stohastički karakter, od pomoći su in-
formacije o pouzdanosti analognih postrojenja koja su u dugotrajnoj eksploataciji.
Zbog toga je od velike važnosti da se centralizovano prate promene svih relevantnih
faktora pouzdanosti tokom eksploatacije, da bi se mogli statistički obrađivati, jer
su statističke raspodelje svih faktora koji se menjaju tokom eksploatacije, osnovne
pretpostavke na kojima se bazira procena pouzdanosti166.
Procena pouzdanosti vrši se na osnovu:
 projektovane pouzdanosti mašina,
 renomea proizvođača,
 stanja mašina i
 režima rada mašina
Određivanje projektovane pouzdanosti vrši se na osnovu projektovanog veka
trajanja, odnosno broja godina eksploatacije date mašine/proizvodnog sistema, i na
osnovu remontnog ciklusa, odnosno vremena koje protekne između dve generalne
popravke, ili od početka eksploatacije mašine do prve popravke. Ove dve veličine
obično definiše sam proizvođač opreme. Renome proizvođača rangira se prema ta-
beli (tabela VII-31) koju je dao Swiss Re, i to ocenom od 0 – 10.
Tabela VII-31.
Proizvođač Rang Opis
Nepoznat 0 ili 1
Loš
Poznat, ali više ne postoji 2
Poznat, ali slabo renomiran 3 ili 4
Grupa proizvođača 5 ii 6 Srednji
Poznat i srednje renomiran 7 ili 8
Poznat i visoko renomiran 9 ili 10 Dobar
166 V. Šijački-Žeravčić, R. Vujović, D. Milanović, G. Bakić, Neophodnost preventivnog inženjeringa

kod sudova pod pritiskom izloženih oštrim eksploatacionim uslovima, Procesna tehnika, Jugoslov-
enski naučno-stručni časopis, Broj 3, godina 15, oktobar 1999, str. 269

Da bi se procenilo stanje mašina/proizvodnih sistema, potrebno je proceniti sta-
rost mašina, projektni vek trajanja, investiciona ulaganja u cilju popravljanja stanja i
nivoa radnih sposobnosti date mašine i mogućnost nabavke rezervnih delova. Pro-
cena stanja mašina može da se izvrši preko sledeće formule167:
 S IU 
RANG stanja = 10 ⋅ 1 − − 
 PV NV 
gde je:
S = starost mašine
PV = projektni vek mašine (planirani/projektovani vek trajanja koga daje proizvođač)
IU = investiciona ulaganja
NV = novonabavna vrednost date mašine ili proizvodnog sistema
Procena stanja mašine/proizvodnog sistema u zavisnosti od ranga data je u ta-

beli VII-32.
Tabela VII-32.
Rangstanja Stanje
0 do 2,5 Loše
2,5 do 7,5 Srednje
7,5 do 10 Dobro
S IU
Međutim, treba imati na umu da ako je izraz − >1, onda je rizik sasvim
PV NV
izvestan.
Režim rada mašine zavisi od stepena iskorišćenja η i od broja smena n, u kojima
radi data mašina, odnosno proizvodni sistem, pa se rang režima rada date mašine/
sistema može proceniti na osnovu sledećeg izraza:
 n η 
Rang režima rada = 10 ⋅ 1 − ⋅ 
 3 100 
Način procena režima rada mašine/proizvodnog sistema na osnovu izračunatog
ranga prikazan je u tabeli VII-33.
167 S.J. Bogičević, Razvoj modela za identifikaciju i procenu rizika proizvodnih sistema primenom
teorije fazi skupova i fazi logike, Magistarski rad, Univerzitet u Novom Sadu, 1998, str. 92

Tabela VII-33.
Rangrežima rada Opterećenje

0 do 2,5 Veliko
2,5 do 7,5 Srednje
7,5 do 10 Malo
Treba napomenuti da kod procene pouzdanosti posuda pod pritiskom najveću

teškoću predstavlja prognoziranje karakteristika materijala kao što su:
 trajna čvrstoća,
 otpornost na puzanje,
 otpornost na zamor materijala, itd.
Razlog tome je nedostatak modela za proračun navedenih karakteristika materijala
koje opadaju tokom eksploatacije, nemogućnost izvođenja dugotrajnih istraživanja i
merenja u vrlo složenim uslovima (visoka temperatura i naprezanje).
Da bi se definisale ove karakteristika, neophodno je izvršiti ispitivanja koja
zahtevaju razaranje materijala tokom eksploatacije komponenata koje se inače ne
smeju seći itd168.
U industriji cementa, kod duže upotrebe rotacionih peći za pečenje klinkera,
mogu se pojaviti dva značajna nedostatka na pećima i to: smanjenje debljine ozida
usled ispadanja opeka iz svog mesta i stvaranje nalepa na ozidu peći od materijala
za proizvodnju klinkera. Stvaranjem nalepa smanjuje se efikasnost peći, a smanje-
njem debljine ozida ugrožava se njena stabilnost, jer dolazi do porasta temperature
spoljnog plašta, a time i do smanjenja njegove čvrstoće. Znatnija oštećenja ozida
mogu da dovedu do istovremeno više šteta sa ozbiljnim posledicama kao što su:
 opadanje ozida peći i manje oštećenje plašta peći,
 totalni prelom peći,
 duži neplanirani zastoj u proizvodnji i
 ljudske žrtve ukoliko se trenutno nađu u opasnom prostoru oko peći.
Stoga je potrebno vršiti povremenu kontrolu stanja plašta peći, a najpogodniji
metod za to je termovizija koja daje potpunu i objektivnu sliku stanja, jer omogućava
da se nađe temperatura svake tačke na peći. Termovizijskim pregledom moguće je
168 V. Šijački-Žeravčić, R. Vujović, D. Milanović, G. Bakić, Neophodnost preventivnog inženjeringa
kod sudova pod pritiskom izloženih oštrim eksploatacionim uslovima, Procesna tehnika, Jugoslov-
enski naučno-stručni časopis, Broj 3, godina 15, oktobar 1999, str. 269

brzo i tačno odrediti mesta nalepa („hladna mesta”) i mesta otpadanja ozida („topla
mesta”). U zavisnosti od veličine nedostataka ovih mesta i stepena pretnje po bez-
bedan i ekonomičan rad peći, vrši se hitna ili planirana intervencija na otklanjanju
nedostataka koji su uzrok pojave tih mesta169.
Ljudski faktor koji utiče na lom mašine obuhvata iskustvo radnika koji radi na
datoj mašini (tabela VII-34), njegove lične karakteristike (tabela VII-35) i tehničke
karakteristike radnog mesta (tabela VII-36).
Tabela VII-34. Uticaj iskustva radnika na lom mašine
Broj godina radnog
nema do 2 godine do 5 godina iznad 5 godina
iskustva
Koeficijenat 1,2 1,0 0,95 0,9
Tabela VII-35. Lične karakteristike radnika na radnom mestu
Stručna sprema Iskustvo Disciplina/motiv Rang Opis
NE 0 ili 1
Nema
DA 2
NEMA Loše
NE 3
Ima
DA 4
NE 5
Nema Srednje
DA 6
IMA
NE 7
Ima
DA 8, 9 ili 10 Dobro
Ukoliko u nekom proizvodnom pogonu postoji veći broj sličnih ili istih mašina/
proizvodnih sistema izloženih skupu jedinstvenih rizika istih ili sličnih karakteris-
tika, onda nije potrebno vršiti posebne procene za svaku mašinu/proizvodni sistem,
već ih treba grupisati prema bitnim parametrima jedinstvenog rizika i prema vrsti
opreme. Zatim treba izvršiti procene samo za predstavnike svake grupacije, i dobi-
jene rezultate pomnožiti sa brojem mašina/proizvodnih sistema iz date grupe.
169 R. Vujović, M. Mandić, B. Prekić, Termovizija u funkciji predupređenja havarija na rotacionim

pećima, Tehnički sistemi i sredstva zaštite od požara, eksplozija, havarija i provala, Međunarodna
konferencija, Beograd

Tabela VII-36. Tehničke karakteristike radnog mesta
Način izvođenja Obim i složenost

Rang Opis
postupka rada poslova
Velika 0 ili 1
Ručno Srednja 2 Loše
Mala 3
Velika 4
Ručno-mehanizovano Srednja 5
Srednje
Mala 6
Velika 7
Automatizovano Srednja 8
Dobre
Mala 9 ili 10
5. EKOLOŠKI RIZIK
Ekološke nesreće koje je u toku zadnjih godina izazvalo prosipanje nafte u moru
(decembra 1999. zagađenje u prostoru od 400km duž Francuske Atlanske obale ili
2002. duž obale Galicije u Španiji) dovele su do toga da je uginulo na hiljade ptica kao
i da je zagađeno stotine kilometara obale Atlanskog okeana u Španiji i Fransuskoj.
Iako su manje spektakularne, i nesreće u industrijskim postrojenjima takođe mogu
da izazovu ozbiljna zagađenja životne sredine zbog neispravnih instalacija i opasnih
supstanci koje se tu koriste. Naročito upadljiv primer je nesreća koja se dogodila u
Los Frailes rudnicima u Španiji, aprila meseca 1998, kada se srušila brana koja je
držala bazen sa otpadnim vodama. Tom prilikom se rasulo više od 5 miliona kubika
kiselog mulja zagađenog teškim metalima koji se ulio u nekoliko reka. Zagađen je
prostor na rastojanju od oko 40 km i tom prilikom je pomrlo mnogo riba. Tokom
procesa čišćenja uklonjeno je oko 12 miliona tona zagađenog mulja, a cela operacija
je koštala preko 180 miliona EUR-a.
Kratko posle ove nesreće dogodila se još jedna kada se prosulo 30 tona insekticida
kao rezultat nesreće u jednoj hemijskoj fabrici u Mađarskoj. U ovoj nesreći je u Du-
navu uginulo oko 200.000 riba i uništen je i ostali vodeni svet, uključujući mikroor-
ganizme, i to u dužini rečnog korita od oko 400 km.
Pored gore navedenih uzroka ekološke katastrofe mogu da se dogode i tokom
transporta i skladištenja supstanci koje su štetne po životnu sredinu.

Inače pod pojmom ekološke katastrofe podrazumeva se šteta koja je pričinjena
životnoj sredini koja može biti nepovratna, ili se pak može ispraviti, ali tokom dužeg
vremenskog perioda. Zato ovaj tip štete uvek obuhvata štetno dejstvo na jedan ili
više prirodnih resursa vode, vazduha, zemljišta, flore i faune. Pravna razlika između
štete po životnu sredinu i štete na imovini je u tome da ovo prvo uvek obuhvata
slobodne prirodne resurse, tj. vrste životinjskog sveta u divljini ili u javnim vodenim
resursima.
Ovaj vid štete se, prema građanskom pravu, teško može svrstati u odgovornost.
Naime, građansko pravo zahteva da postoji odnos između dve strane – pojedinaca
ili pravnih entiteta – i fokusira se na obezbeđivanju određenih prava. Negativan uti-
caj na životnu sredinu može da ima konkretan i pravno relevantan uticaj na ljudsko
zdravlje, privatnu imovinu i dobit. Sekundarni uticaj tradicionalno obuhvata pov-
redu pojedinaca, štetu na imovini i finansijsku štetu koja je rezultat pogoršanja stanja
životne sredine (primarne ekološke štete). Kada je zagađeni prirodni resurs nečije
privatno vlasništvo (na primer privatni izvor ili zemljište) ovo pogoršanje predstavlja
štetu na imovini i kao takvo podleže građanskom zakonodavstvu.
Pošto je ekologija nauka koja se bavi kako međusobnim odnosom živih orga-
nizama tako i njihovim odnosom sa okruženjem u kojim žive, odnosno životnom
sredinom to je ekološki rizik mera verovatnoće nastanka gubitka života, zdravstvene
i imovinske štete ili štete u životnoj sredini koje su posledica izlaganja nekog eko-
sistema dejstvu određene ekološke opasnosti. Ovo izlaganje koje predstavlja osnovu
procene ekološkog rizika direktno je povezano sa izvorom ekološke opasnosti kako
je to prikazano na slici VII-11.
Slika VII – 11. Šematski rizik ekološkog rizika
Ekološki, opasnost predstavljaju otrovne/štetne emisije koje su posledice ljudske

delatnosti (hemikalije koje se u toksičnim količinama izbacuju u vodu, vazduh ili na
zemlju) ili prirodnih nepogoda (vulkanska lava, poplave i sl.). Sa stanovišta održivog
razvoja bitne su ekološke opasnosti koje su posledica ljudskih delatnosti i stoga se
danas ova oblast reguliše međunarodnim standardima i zakonskim propisima.
Šematski prikaz mogućih ekoloških rizika dat je na slici VII-12.
Poslednjih godina težište procene rizika usmereno je ka razmatranju mno-
gostrukih maksimalnih doza, izvora, puteva, izloženosti, javnog odlučivanja i flek-
sibilnosti u donošenju odluka koje se odnose na sve medije životne sredine. Ova
kompleksna procena uključuje kumulativnu procenu rizika koji se određuje za svaki
pojedinačni slučaj ponaosob, na osnovu toga ko je i šta ugroženo štetnim delovanjem
izvora i agensa (bilo koji fizički, hemijski ili biološki entitet koji može biti štetan) koji
se mogu definisati pomoću nekoliko puteva izloženosti u toku različitih vremenskih
perioda.
Slika VII – 12. Mogući ekološki rizici
Na samom početku planiranja procene rizika u skladu sa svrhom, obimom i

tehničkim pristupom (tj. konceptualnim modelom), stručnjaci treba da procene pravi
obim uticaja na ljudsko zdravlje i ekološke dimenzije rizika, odnosno stresore, izvore,
posledice, izložene populacije, puteve izloženosti i vremenski okvir rizika. Oni treba
da posvete posebnu pažnju kumulativnom riziku, odnosno potencijalnom riziku koji
se javlja zbog prisustva mnogostrukih stresora koji daju iste posledice. Stoga, u toku
faze planiranja i određivanja obima rizika u ovom poslu treba da stručnjaci za pro-
cenu rizika rade zajedno sa ekolozima, toksikolozima, ekonomistima, inženjerima i
menadžerima rizika170
170 R. Vujović, M. Stanković, Sistemska analiza kumulativnog rizika i osiguranje, Upravljanje kalitetom
i pouzdanošću, 6.međunarodna konferencija, Zbornik radova, Beograd, 2003, str.114

5.1 Rizik zagađivanja životne sredine
Komplet međunarodnih standarda ISO 14000 koji se odnosi na upravljanje
životnom sredinom171 daje opšte smernice, principe, sisteme i metode, odnosno
definiše šta neka organizacija treba da radi da bi:
 minimizirala štetne efekte po životnu sredinu koje su posledica njihovih
aktivnosti i
 postigla stalno poboljšanje svoga uticaja na životnu sredinu
Ova serija standarda obuhvata sledeće:
 Sisteme za upravljanje životnom sredinom (EMS)
 Reviziju i odnosna ispitivanja životne sredine (EA)
 Obeležavanje životne sredine (EL)
 Procenu životnog ciklusa (LCA)
 Termine i definicije
Standard je opšti, jer može da se primeni na svaku organizaciju, bez obzira na
njenu veličinu, proizvodnju, aktivnost i vrstu poslovanja.
Prema ISO 14000 životna sredina se definiše kao okruženje u kome neka or-
ganizacija odvija svoje aktivnosti, pri čemu to okruženje obuhvata vazduh, vodu,
zemlju, prirodne resurse, floru, faunu, ljude i njihove međusobne uticaje. Sistem za
upravljanje životnom sredinom (EMS) je deo sveukupnog sistema upravljanja koji
obuhvata organizacionu strukturu, planiranje aktivnosti, odgovornosti, politike, pro-
cedure, procese i resurse za razvoj, primenu, praćenje, i sprovođenje politike zaštite
životne sredine. Pri tom se pod uticajem na životnu sredinu podrazumeva svaka
promena životne sredine, korisna ili štetna, koja je u celosti ili delimično posledica
delovanja neke organizacije, njenih proizvoda ili usluga.
Rukovodstvo svake organizacije bi trebalo prvo da odredi i definiše politiku koju
će koristiti za primenu i poboljšanje svog načina upravljanja životnom sredinom. U
tom cilju svaka organizacija treba da:
identifikuje kako njene aktivnosti utiču na životnu sredinu i da specificiraju one
aktivnosti koje imaju značajan uticaj;
 identifikuje zakonske i druge propise koji se odnose na tu organizaciju;
 utvrdi ciljeve i zadatke onih svojih aktivnosti koje utiču na životnu sredinu i
 ustanovi programe zaštite životne sredine, da bi ispunila postavljene
ciljeve.
Da bi ovo planiranje bilo adekvatno, organizacija treba da donese i kontroliše do-
kumentaciju koja se odnosi na EMS, da kontroliše operacije i aktivnosti EMS-a i da
identifikuje potencijalne akcidentne situacije, da bi mogla preventivno da deluje ili
pak da umanji posledice ovih situacija na životnu sredinu.
171 International Organization in Standardization, www.iso.org

5.1.1 Zakonski propisi u EU i SAD
Danas je na nivou cele Evropske Unije usvojena „Direktiva Evropskog Parlamenta
i Saveta o ekološkoj odgovornosti koja se odnosi na prevenciju i ispravljanje štete
nanete životnoj sredini”. Direktiva je stupila na snagu 21. aprila 2004. i ona se zasniva
na principu „zagađivač plaća”, odnosno na ideji da onaj ko je izazvao štetu treba da
bude i finansijski odgovoran. Ovaj princip je naširoko prihvaćen u zakonu o zaštiti
životne sredine i njega podržava i industrija osiguranja.
Direktiva predviđa odgovornost za štetu nanešenu prirodnim resursima. Princip
da zagađivač plaća, obavezuje onoga ko je izazvao ekološku štetu da preduzme mere
za njeno ispravljanje kao i da podnese sve troškove koji iz toga proizađu. Međutim,
donosioci direktive su svestni da je teško kvantifikovati štetu koja je načinjena prirod-
nim resursima i stoga se njihov pristup više zasniva na merama ispravljanja ove štete
nego na finansijskoj kompenzaciji. Cilj je da se ponovo dobiju sve koristi koju pruža
čista životna sredina. Ne zahteva se da mere ispravljanja ponovo restauriraju oštećeni
resurs u svim klasama, već da se stvore alternative ekvivalentinih vrednosti.
Na slici VII-13 prikazana je šema odgovornosti koje su predviđene prema ovoj
direktivi Evropske Unije.
Slika VII – 13. Odgovornost za ekološki rizik prema EU Direktivi
Veliki broj uslova koje postavlja ova Direktiva mora da se detaljno reguliše i da
se primeni u zakonima. Činjenica je da se očekuje da prevođenje Direktive vodi do
različitih nacionalnih propisa, što može osiguravačima da oteža da razviju proizvode
usklađene sa zakonima svih pojedinačnih zemalja članica.
Naročiti izazov u ovoj oblasti predstavlja slučaj kada zagađenje pređe naciona-
lne granice i kada zahvati nekoliko zemalja. Tada se postavlja pitanje o tome koje
su vlasti nadležne, kako će se zajednički raditi na problemu, ko će doneti konačnu
odluku o merama za raščišćavanje i sl. Međutim, danas već postoje neki propisi koji
su predviđeni za zaštitu reke Rajne i oni su se pokazali dobrim kada se radi o štetnim
događajima.

Odgovornost vezana za pogoršanje kvaliteta životne sredine je u SAD regulisana
preko nekoliko posebnih zakona koji štetu po životnu sredinu priznaju kao „štetu na
nacionalnom resursu” i ova definicija je veoma široka i obuhvata zemljište, vazduh,
vodu, podzemne vode, ribe, faunu, floru i druge resurse. Međutim, ovi resursi su
zaštićeni samo ako su oni vlasništvo ili ako njime upravlja vlada SAD, država, Indi-
jansko pleme ili opština. Obično su predviđene sledeće mere kompenzacije ili isprav-
ljanja:
 Restauracija na osnovno stanja
 Kod oštećenog resursa mora da se izvrši kompenzacija štete koja narušava
predviđenu upotrebu datog resursa
 Nadoknada troškova načinjenih prilikom ispitivanja štete
Za razliku od Evropske Direktive koja se usmerava samo na akte pogoršanja
životne sredine koji su nastali posle 30. aprila 2007., federalni zakon SAD se fokusira
na čišćenje zagađenja koja su se desila i u prošlosti.
Cilj SAD Agencije za zaštitu životne sredine je da otkrije opasne lokacije, odnosno
one koje moraju da se očiste i da odredi ko je potencijalno odgovoran za zagađivanje.
U većini slučajeva odgovorni su vlasnici ili radnici u fabrikama, transportnim or-
ganizacijama, skladištima i oni koji se bave odlaganjem i tretmanom otpadaka.
Zagađivači imaju neograničenu odgovornost za zagađivanje životne sredine. Ova
odgovornost je retroaktivna, a ukoliko postoji zajednička odgovornost više njih, sva-
ko je odgovoran za celokupni iznos.
Supstance koje predstavljaju opasnost po životnu sredinu, toksični otpad i
zagađeni industrijski mulj ne moraju uvek da dospeju do rečnih tokova. Prema no-
vom režimu odgovornosti Evropska Unija može da zahteva od zagađivača da isplati
sve troškove čišćenja bilo kakvog zagađenja vode ili drugih prirodnih resursa.
5.1.2 Metode za procenu rizika zagađivanja životne sredine

Prema zakonskoj regulativi EU koja se odnosi na praćenje industrijskih aktivnos-
ti kod kojih postoji visok potencijal zagađivanja životne sredine, zemlje članice su
obavezne da Birou za velike opasne štetne događaje (Major Accident Hazards Bureau
– MAHB) prijavljuju sve ozbiljne nesreće koje se dešavaju na njihovim teritorijama.
Svi ovi podaci o prijavljenim štetama se čuvaju u MAHB bazi podataka. Ovu obavezu
imaju nekih 8.000 kompanije koje se nalaze u EU.
Prema informacijama ove baze podataka oko 17% registrovanih nesreća prouz-
rokovalo je ekološki štetu izvan svoje radne lokacije. Mnoge od ovih nesreća su uzrok
ozbiljnom narušavanju ekosistema i uzrok su pomoru riba ili uništavanju vegetacije.
Tabela VII–36 prikazuje raspodelu štetnih događaja relevantnih za životnu sred-
inu, po određenim industrijskim sektorima, a prema MAHB bazi podataka.
Pored MARS baze podataka postoje i drugi izvori informacija, kao što je to ZEMA
baza podataka u Nemačkoj. Od 321 zabeleženog događaja štetnog po životnu sred-
inu, koji su se odigrali u periodu od 1993. do 2002. godine, 20 se dogodilo unutar
fabrike, a 29 izvan. Ovi podaci omogućavaju procenu očekivanih frekvencija. Ove ci-
fre takođe ukazuju na to da veći ekološki rizik preti od prenošenja polutanata putem
vazduha (46%) i vode (42%), nego putem zemljišta (12%).
Postojeće metode za procenu rizika zasnivaju se na iskustvu stečenom iz pret-
hodnih događaja i mogućim scenarijama šteta koje su se dogodile. Međutim veliki
broj novih kategorija šteta koje su obuhvaćene EU Direktivom nije se osiguravao u
prošlosti. Ovo važi za rečne tokove i zemljište/tlo kao i za zaštićene vrste i prirodna
staništa. Stoga se industrija osiguranja suočava sa novim izazovima kada treba da se
proceni ekološki rizik.
Tabela VII – 37. Raspodela štetnih događaja
Hemijska industrija 33%
Naftna industrija 11%
Proizvodnja plastičnih masa i gume 6%
Sektor trgovine, skladištenja i transporta 16%
Poljoprivreda i prehrambena industrija 8%
Keramika i prerada metala 6%
Proizvodnja i prerada hartije 5%
Rukovanje otpadom 6%
Proizvodnja energije 2%
Drugo 7%
Da bi se procenili ovi novi rizici potrebni su specifični modeli za određene lokaci-

je. Ovi modeli treba da koriste mogućnosti koje daju gaografski informacioni sistemi
(GIS). Ali pre nego što se rizik analizira na ovaj način treba tačno znati kada ima
smisla vršiti detaljnu procenu rizika.
Rizik se procenjuje množenjem intenziteta i frekvencije štete. Pošto su u oblasti
ekologije oba ova faktora nepoznata, to znači da se procena rizika ne može izvršiti
na ovaj način. Alternativa je uopštavanje scenarija štete na osnovu analize procesa i
modela. Ovaj pristup je poznat kao procena izloženosti datoj opasnosti i obuhvata
sledeće faze:
 Opis procesa
 Definisanje opasnosti datog procesa

 Identifikacija opasnih supstanci
 Izrada scenarija štetnog događaja
 Opis posledica nesreće
 Kvantifikacija posledičnih troškova
Specijalna osobina ekološkog rizika je da lokacija nesreće i događanje same štete
mogu da budu prostorno i vremenski odvojeni događaji. Stoga su za proces procene
rizika od ključnog značaja gaografske informacije i šeme rasprostiranja štetnih sup-
stanci.
Stručnjaci Swiss Re predlažu dve metode za procenu ekološkog rizika. Jedna od
njih172 zasniva se na pretpostavci da ovi rizici mogu da se obrade pojednostavljenom
procedurom za procenu rizika, pri čemu se fokusira na situaciju u nekom objekatu u
odnosu na zaštićene zone i vode. Kao pravilo, aktivnosti kompanija u ovoj kategoriji
ne zahtevaju detaljnu analizu zbog svog malog mogućeg rizika.
Sasvim je druga slika kada su u pitanju objekti u kojima se odvijaju opasne ili po-
tencijalno opasne aktivnosti. Može se očekivati da ova kategorija ima veći broj pro-
cesa i supstanci koji mogu da izazovu štetni događaj, kao i da su količine supstanci i
rizici koji su sa njima povezani mnogo veći. Za osigravača je važno da zna da je broj
objekata u ovaj grupi mnogo manji i da oni zahtevaju detaljnu analizu koja pokriva
sledeće aspekte:
 Položaj operacija u odnosu na zaštićene zone (tj. voda, zaštićena prirodna
staništa)
 Tipovi aktivnosti – rizici procesa
 Supstance koje se koriste – rizici supstanci
Osnovni model se odnosi na ključne tačke procene opasnosti i na razmatranja
položaja objekta u odnosu na zaštićene zone. Da bi se izvršila analiza rizika ovi kri-
terijumi se moraju uneti u model. U prvom koraku ovaj model identifikuje dva fak-
tora koji određuju obim štete: potencijalnu opasnost i izloženost dejstvu polutanta.
Osnovna struktura ovog modela prikazana je na slici VII-14.
Obim moguće opasnosti i izloženosti dejstvu poluitanata zavisi od definisanih
ključnih faktora. Ovi ključni faktori su povezani preko mogućih transportnih procesa
(procesa prenosa polutanata) u životnoj sredini. Svi podaci u ovom modelu moraju
da budu tako kvantifikovani da imaju neku vrednost. Kada su ove vrednosti poznate
mogu da se odrede moguće izloženosti dejstvu polutanata korišćenjem datog algo-
ritma. Pri tom se dobijaju različite numeričke vrednosti na osnovu kojih se može
uporediti teorijska mogućnost štete na različitim lokacijama.
172 J. Busenhart, P. Baumann, M. Orth, Ch. Schauer, B. Wilke, Insuring environmental damage in the
European Union, Swiss Reinsurance Company, 2007

Ova metodologija se zasniva na napred navedenim podacima o emisijama kon-
taminanata u vazduh, vodu i zemljištu. Intenzitet štete za „zemljište” se stoga sastoji
od moguće opasnosti od kontaminanata kao i od moguće izloženosti dejstvu kon-
taminanata za „zemlju”. Isto važi i za vazduh i vodu. Ukupna moguća šteta se tako
dobija iz tri moguće štete za „zemljište”, „vodu” i „vazduh”.
Za određivanje moguće izloženosti dejstvu kontaminanata ključni faktor su pros-
torni podaci. Oni obuhvataju brojne relevantne zaštićene zone i njihovo rastojanje
od lokacije datog objekta, kao i gustinu vodenih tokova u okolini date lokacije.
Slika VII – 14. Struktura jednog modela za procenu ekološkog rizika
U kontestu EU Direktive interesantna su ona zaštićena prirodna staništa koja su

navedena u Natura 2000 mreži. Ova staništa obuhvataju oko 15% od ukupne površine
Evropske Unije. EU sakuplja registrar ovih lokacija u kome se pored veličine ovih
površina nalazi i njihov kvalitet zajedno sa ekološkim indikatorima, kao što je to na
primer broj zaštićenih ili posebno zaštićenih vrsta. Mnoge od ovih zona locirane su
duž rečnih tokova, isto kao i mnoga industrijska postrojenja što predstavlja značajni
rizik.
Za određivanje moguće opasnosti relevantni ključni faktori su procesi prenosa
kontaminanata kao i tip štetne supstance i količine koje se nalaze na datoj lokaciji.
Procesi prenosa obuhvataju širenje, razlaganja i konverziju štetnih supstanci. Tip i
količine štetne supstance određuju se prema njihovom toksičnom dejstvu u mak-
simalnoj količini za neku lokaciju. Ovi faktori se procenjuju i kombinuju putem
matematičkih metoda. Rezultat se zatim koristi kao osnova za rangiranje rizika.

Zaštićeni objekti u okolini date lokacije mogu se kvantifikovati pomoću geograf-
skog informacionog sistema – GIS. Ako su poznate koordinate lokacije i odgovarajuće
mape zaštićenih zona moguće je odrediti površinu, broj i rastojanje ovih zaštićenih
objekata koji mogu da budu ugroženi. Zaštićene površine koje su stvarno pod riz-
ikom u slučaju neželjenog događaja na određenoj lokaciji zavise od sledećih faktora:
 Vrste štetnog događaja (eksplozija, požar, curenje iz cevovoda)
 Načina prenosa i rasprostiranja kontaminanata (zemlja, voda, vazduh)
Na osnovu procene stvarnih štetnih događaja i scenarija rasprostiranja štetnih
supstanci ovaj model definiše sledeće radijuse:
 Zona u okviru prečnika od 3 km (A). U ovoj zoni postoji rizik od iscurelih
tečnosti i/ili čvrstih materija koje se prenose eksplozijom, a uglavnom su
ugroženi zaštićeni biotipovi.
 Zona u okviru prečnika od 30 km (B). U ovoj zoni postoji rizik od iscurelih
gasova ili fine prašine koja se prenosi putem vetra. Kao i u zoni A i ovde su
ugroženi uglavnom zaštićeni biotipovi.
 Zona u prečniku od 3 km (C1) koja uzima u obzir samo rasprostiranje
putem vode i ona je ograničena na vodene površine i plovne vode kao i na
zaštićene vodene zone. U ovim zonama kišni odvodi, male reke i kanaliza-
cioni sistemi mogu da zagade neposredno okruženje.
 Dodatna zona (C2) se identifikuje kada se lokacija nalazi na velikoj reci.
Procena poznatih štetnih događaja ukazuje na to da se šteta uglavnom
može dogoditi na rastojanju od 500 km nizvodno od date lokacije i ova
zona pokriva traku u dužini od 500 km i u širini od 0,5 km nizvodno (slika
VII-15).
Slika VII – 15. Vizuelni prikaz moguće izloženosti dejstvu kontaminanata

GIS postavlja tampon zone oko lokacije i zatim izračunava zaštićene površine kao
udeo ukupne površine tampon zone. Ova vrednost se zatim koristi za procenu rizika
kao izmerena promenljiva.
Swiss Re je kompletirao spisak svih relevantnih hemijskih i štetnih supstanci u
najvažnijim sektorima industrije i ima model štete koji procenjuje scenarija štete na
osnovu osobina supstanci i procesa prenosa kontaminanata. Na ovaj način se dobija
rezultat za industrijske aktivnosti, koji iskazuje moguću prisutnu štetu za zemljište,
vodu i vazduh, a zatim se sve ove vrednosti ugrađuju u sveukupnu procenu.
Izračunavanje sveukupnog rezultata je izazov, jer svaku lokaciju karakteriše jed-
instvena kombinacija faktora kao što su to tip i broj aktivnosti, scenario štete i sama
lokacija. Tradicionalni sistemi za procenu rizika su se obično zasnivali na modelima
koji opisuju odnose između pojedinačnih faktora na najprecizniji mogući način.
Ovaj pristup nije realan, jer su troškovi kompilacije pojedinačnih modela previsoki i
zahtevaju mnogo vremena.
Sistemi se mogu proceniti matematički, bez potrebe za preciznim opisivanjem
odnosa između pojedinih parametara sistema. Jedna ovakva metoda koja je poznata
je fazi logika i ona se koristi za kombinovanje pojedinih parametara u modelu.
Model daje sledeće rezultate:
 Sveukupni faktor rizika koji omogućava upoređivanje jedne lokacije sa
drugom
 Kvalitativnu procenu koja pokazuje posledice štetnog događaja po zemlju,
vodu ili vazduh
 Mapu koja prikazuje ugrožene zone
Rezultat se može ugraditi u rangiranje lokacija na sledeći način:
Očekivana šteta = moguća šteta x očekivana frekvencija x troškovi po jedinici
U ovom slučaju moguća šteta je bezdimenzioni ponderisani faktor koji smanjuje

teret očekivane štete za lokacije sa malom mogućnošću i povećava ga za lokacije
sa većim potencijalom. Očekivana frekvencija se dobija iz analognih događaja iz
prošlosti i za ovu namenu postoji i baza podataka o proceni štetnih događaja.
Druga metoda koju predlaže kompanija Swiss Re173 definiše sledeće faze upravlja-
nja ekološkim rizikom (slika VII-16):
 Identifikacija rizika – sistemska identifikacija ekoloških rizika i opasnosti
koje mogu da budu rezultat rada neke kompanije ili veka trajanja njenog
proizvoda.
173 E. Karrer-Ruedi, PhD, B. Zadeh PhD, Environmental Management Systems and Standards, Swiss
Re America, New York, 1998

 Rangiranje identifikovanih rizika.
 Procena rizika – procena očekivanih učestalosti akcidenta koji je uzrok
ekološke opasnosti i intenziteta štete koja je posledica ovog rizika.
 Procena prihvatljivosti – procena rizika u cilju određivanja mogućnosti
ili voljnosti date organizacije da toleriše posledice u odnosu na očekivanu
ekonomsku korist.
 Identifikacija kontrolne opcije – identifikacija i projektovanje različitih
pristupa za ublažavanje ili smanjenje rizika koji se smatraju neprihvatlji-
vim.
 Izbor i sprovođenje kontrolne opcije – izbor i sprovođenje najboljeg pristu-
pa za smanjenje ili ublažavanje neprihvatljivih rizika.
Slika VII – 16. Faze procene i identifikacije rizika prema preporukama Swiss Re
Englesko ministarstvo za životnu sredinu, hranu i poljoprivredu definiše faze za

identifikaciju i procenu rizika koji može da dovede do degradacije životne sredine
(slika VII-17).174
174 Guidelines for Environmental Risk Assessment and Management, UK Department for Environ-
ment, Food and Rural Affairs, September 2002, www.defra.gov.uk

Slika VII – 17. Faze identifikacija i procene ekološkog rizika prema preporukama
engleskog ministarstva
Faze identifikacije i procene rizika mogu se podeliti na one faze koje su prevashod-
no analitičke prirode i koje zahtevaju tehnička znanja, kao što su to identifikacija i
procena rizika i identifikacija kontrolnih opcija i one faze koje koriste heurističke
metode, kao što su to rangiranje/sortiranje rizika.
Tokom faze identifikacije posledica veoma je važno razmotriti sva moguće pos-
ledice svojstvene datom riziku. Na primer, dok moguće posledice od ispuštanja
toksičnih materija u vodene tokove mogu same po sebi da budu očigledne, poplava
može da ima dodatne posledice koje nisu tako očigledne, kao što su to zagađenje koje
je posledica izlivanja fekalnih voda iz kanalizacije, ili gubitak prebivališta za određene
vrste, a zbog ispiranja vodom od poplave.

Posledice određene opasnosti mogu biti stvarna ili potencijalna šteta po ljudsko
zdravlje, imovinu ili ekosistem. Intenzitet ovakvih posledica može da se odredi na
različite načine u zavisnosti od toga da li se razmatraju kao deo procesa rangiranja
rizika ili kao deo mnogo detaljnijeg procesa kvantifikacije rizika. U svim fazama pro-
cene rizika potrebno je razmotriti prostornu i vremensku proporciju posledica kao i
brzinu uočavanja štetnih posledica.
Procena verovatnoće da dođe do štetnog događaja obuhvata verovatnoću da će
se opasnost i dogoditi (može se dobiti praćenjem statističkih podataka ili na osnovu
procene scenarija najgoreg slučaja), verovatnoću da će receptor biti izložen opas-
nosti i verovatnoću da će se šteta desiti zbog izloženosti datoj opasnosti. Tokom ove
procene koriste se statistički podaci, stablo otkaza i stablo događaja.
Procena značaja rizika obuhvata određivanje šireg uticaja problema rizika, kako
na socijalnom i političkom, tako i na ekonomskom nivou. Jednom kada se donese
odluka o prihvatljivosti rizika, treba doneti odluku o tome kako smanjiti ili kako up-
ravljati rizikom. Kod većine aktivnosti će najverovatnije biti identifikovano više od
jednog rizika, pa za svaki od njih, kombinovanjem verovatnoće i intenziteta pos-
ledica treba proceniti rizik preko matrice rizika. Pošto se proceni intenzitet i značaj
rizika, treba identifikovati i proceniti opcije za upravljanje rizikom.
Odluka o tome koju opciju, ili kombinaciju opcija treba prihvatiti kao optimal-
nu, zavisi od odnosa troškova za smanjenje ili prevenciju rizika i od koristi koje ovo
smanjenje pruža, kao i od socijalnih težnji društva.
Smernice za procenu ekološkog rizika koje daje američka agencija za zaštitu
životne sredine date su na slici VII-17175.
Procena ekološkog rizika započinje formulacijom problema. Aktivnosti u ovoj
fazi definišu prirodu problema, postavljanje preliminarnih pretpostavki kako i zašto
su se dogodile uočene posledice ili se pak potencijalno mogu dogoditi u budućnosti i
sakupljanje i organizaciju svih raspoloživih podataka o identifikovanim polutantima,
izvorima i njihovim uticajima na ekosistem. Formulacija problema treba da sakupi
sledeće podatke:
 izvor – tip i osobine izvora ekološke opasnosti
 polutanti – tip polutanta (hemijski, biološki ili fizički). U slučaju hemijskog,
odrediti doze ili koncentracije kao i načine delovanja
 izlaganje – vreme, dužina, intenzitet i raspodela. Za hemijske polutante
ovo znači podatke o vremenu poluraspada, bioakumulaciji, sudbini (da li se
razlažu ili ne), transportnim putevima i sl.
 ekosistem izložen riziku – lokacija, struktura, karakteristike i osetljivost u
odnosu na dejstvo datog polutanta
 moguće ekološke posledice – sakupljanje podataka laboratorijskih ispiti-
vanja i drugih odnosnih informacija.
175 Ecological Risk Assessment, U.S. Environmental Protection Agency, 2006, http://www.epa.gov/
region5superfund/ecology/html/whatisera.html

Rezultat ove faze je identifikovanje svih neizvesnosti povezanih sa ekološkim en-
titetima koji predstavljaju životnu sredinu koja se procenjuje i izrada konceptualnog
modela i plana izvođenja procene.
Greške koje se obično prave u ovoj fazi su većinom vezane za nejasnu definiciju
problema i odnosnih rizika. Stoga formulaciju problema treba da daju profesionalci
koji su stručnjaci za datu oblast.
Slika VII – 18. Faze identifikacije i procene rizika prema preporukama američke
agencije za zaštitu životne sredine
Suština procene rizika bazira se na karakterizaciji (opisu) izlaganja uticaju polu-

tanta, posledica ovog izlaganja i njihovog međusobnog odnosa. Tokom faze analize
vrši se integracija svih podataka sakupljenih u fazu formulacije problema i pro-
cenjuje se verovatnoća izlaganja dejstvu polutanata, kao i verovatnoća dešavanja
štetnih posledica.
U zavisnosti od vrste polutanata ova procena može da bude kvalitativna i/ili kvan-
titativna. Kod hemijskih polutanta procena izlaganja dejstvu polutanta normalno
obuhvata karakterizaciju i kvantifikaciju doza i koncentracija kojima su izložene
osetljive vrste. Opis posledica normalno zahteva ekstrapolaciju opitnih laboratori-
jskih istraživanja ili objavljenih istraživanja sa terena. Važan deo ove faze je procena
neizvesnosti, jer treba opisati i kvantifikovati različite izvore neizvesnosti u odnosu
na podatke o izloženosti dejstvu polutanata i posledicama ovog izlaganja, pri čemu
se ova neizvesnost može izraziti kao greška uzorkovanja ili varijansa. Ostali izvori
neizvesnosti obuhvataju podatke koji nedostaju, nejasne putanje prenosa polutanta,
promenljivost i greške u opisivanju.

Karakterizacija izlaganja dejstvu utucaja polutanta vrši se sa ciljem da se opiše
kada, kako i gde se desio ili se može desiti kontakt sa polutantom. To je u stvari
prikaz profila izlaganja koji opisuje izvore izlaganja (putanje) kao i njihov intenzitet i
geografsku distribuciju u odnosu na receptor. Krajnji rezultat je procena verovatnoće
izlaganja.
Da bi se dobila opšta slika o samom štetnom ekološkom događaju (izlaganju) tre-
ba proučiti sledeće faktore:
 izvor – vazduh, voda, zemlja;
 distribucija – glavni mehanizmi prenosa polutanta koji određuju distribu-
ciju izlaganja njegovom dejstvu;
 transport – medijum kojim se polutant prenosti i njegova sudbina i
ponašanje u životnoj sredini;
 sekundarni polutanti – često se neka jedinjenja u životnoj sredini prevode
u metabolite veće toksičnosti (neorganska živa se putem metabolizma pre-
vodi u mnogo toksičniji organski oblik); i
 krajnja procena izlaganja dejstvu polutanta – stvarne mogućnosti polutanta
da dođe u kontakt sa ciljnim organizmima, odnosno receptorima.
Karakterizacija posledica obuhvata definisanje svih mogućih posledica dejstva po-
lutanta kao i tipova izlaganja receptora. Ovde je potrebno proceniti kako promene u
koncentraciji polutanta utiču na ishod toksičnih uticaja. Ovi rezultati se daju kao od-
nos između doze polutanta i rekacije receptora. Na kraju se utvrđuje odnos između
uzroka i posledice koji povezuje polutant sa već uočenom posledicom.
Karakterizacija rizika obuhvata procenu frekvencije rizika (verovatnoća dešavanja
štetne posledice) pomoću podataka o izlaganju i o odnosu primljene doze i reakcije
receptora. Konačni izveštaj sadrži procenu rizika, opis nesigurnosti, ograničenja i
pretpostavki načinjenih tokom procene, dokaze koji potvrđuju rezultate, kao i jasan
opis mogućih štetnih posledica na ekosistem.
Završna etapa procene rizika je upravljanje rizikom. Neki put ovo upravljanje
je jednostavno i obuhvata samo nabavku opreme za tretman hemijskih supstanci
ili utvrđivanje perioda kada se obradivo zemljište može ponovo koristiti. U drugim
slučajevima rešenja su mnogo kompleksnija i zahtevaju donošenje određenih zakon-
skih propisa u cilju zaštite životne sredine.
Iz svega napred izloženog vidi se da su sve metode za procenu rizika slične, da
uglavnom obuhvataju iste faze i da se tokom faza procene rizika mogu koristiti razne
metode za identifikaciju i procenu rizika, koje su ranije navedene u ovoj knjizi.

5.2 Rizik transporta opasnih materija
Opasna materija je svaka tečnost, čvrsta materija ili gas koji ima takve osobine da
može, usled nestručnog i neodgovornog rada, ili bilo kakve nezgode u toku proiz-
vodnje, transporta, skladištenja ili rukovanja da izazove posledice štetne po žive or-
ganizme ili po životnu sredinu. To mogu biti radioaktivne, zapaljive, eksplozivne,
otrovne, korozivne, biološki opasne materije ili materije koja mogu da imaju neke
druge osobine koje ih mogu načiniti opasnim u određenim okolnostima.
Opasne materije koje se nalaze u toku transportnog procesa u odgovarajućoj
ambalaži i/ili prevoznom sredstvu predstavljaju „opasnu robu“ koja je potencijalno
opasna po ljudsko zdravlje i okruženje i kriterijumi koji definišu uslove za obavljanje
transporta ovakve robe dati su u Preporukama Ujedinjenih Nacija za prevoz opasne
robe različitim vidovima transporta (United Nations Recommendations on Trans-
port of Dangerous Goods). Na osnovu ovih preporuka načinjeni su posebni spora-
zumi za svaki vid transporta (drumski, železnički, rečni, vazdušni i pomorski) i to:
 Za drumski transport to je ADR (European agreement concerning the in-
ternational carriage of dangerous goods by road), Evropski sporazum o
međunarodnom drumskom prevozu opasne robe.
 Za železnički transport to je RID (Regulations Concerning the Interna-
tional Carriage of Dangerous Goods by rail), propisi o međunarodnom
železničkom prevozu opasne robe.
 Za vazdušni transport to je ICAO-TI (International Civil Aviation Or-
ganisation – Technical Instructiona), međunarodna organizacija za civilni
vazdušni transport – tehnička upustva.
 Za pomorski transport – IMDG-Code ( International Maritime Dangerous
Goods – Code), međunarodni pomorski prevoz opasne robe – zakon
 Za transport na unutrašnjim plovnim putevima – ADN (European Agree-
ment Concerning the International Carriage of Dangerous Goods by In-
land Waterways), Evropski sporazum o međunarodnom prevozu opasne
robe na unutrašnjim plovnim putevima.
Države potpisnice ovih sporazuma, među kojima je i naša zemlja, prilagodile su
svoje nacionalne propise ovim sporazumima i osnovnu pravnu regulativu kod nas
čine:
 Zakon o prevozu opasnih materija (Sl. List br. 27/90).
 Pravilnik o prevozu opasnih materija u drumskom saobraćaju (Sl. List br.
82/90).
 Uredba o prevozu opasnih materija u drumskom i železničkom saobraćaju
(Sl. glasnik br. 53/02).

U zavisnosti od hemijskih osobina, agregatnog stanja i stepena opasnosti sve
opasne robe se, u skladu za UN preporukama, svrstavaju u sledeće klase opasne
robe:
1. Eksplozivi
 Eksplozivi kod kojih postoji opasnost od snažne eksplozije (nitroglic-
erin/dinamit)
 Eksplozivi kod kojih postoji opasnost od izazivanja udarnog talasa i/ili
rasejavanja šrapnela
 Eksplozivi sa malom opasnošću od izazivanja udarnog talasa (raketna
goriva)
 Eksplozivi kod kojih postoji opasnost od velikih požara (municija)
 Eksplozivi koji prilikom normalnog sagorevanja usled požara mogu da
pređu u detonativno sagorevanje.
2. Gasovi (napon pare pri 50oC veći od 3 bara ili se materija na 20oC i stan-
dardnom pritisku nalazi u gasovitom stanju)
 Komprimovani gasovi
 Tečni gasovi
 Rashladni tečni gasovi
 Gasovi rastvoreni pod pritiskom
 Gasni patroni i uređaji za raspršavanje aerosola
 Ostali artikli koji sadrže gas pod pritiskom
 Uzorci gasova
3. Zapaljive tečnosti
 F - Zapaljive tečne materije bez dodatne opasnosti
 F1- Zapaljive tečne materije sa tačkom paljenja do najviše 61oC
 F2 - Zapaljive tečne materije sa tačkom paljenja preko 61oC, koje se
predaju na prevoz ili se prevoze zagrejane na, ili iznad njihove tačke
paljenja
 FT - Zapaljive i otrovne tečne materije
 FT1 - Zapaljive i otrovne tečne materije
 FT2 - Pesticidi
 FC - Zapaljive, korozivne tečne materije
 FTC - Zapaljive, otrovne i korozivne tečne materije
 D - Tečni eksplozivi umanjene osetljivosti
4. Zapaljive čvrste materije
 Zapaljive čvrste materije, samoreagujuće materije i čvrsti eksplozivi
smanjene osetljivosti (magnezijumov prah, crveni fosfor, itd.)

 Materije sklone samozapaljenju (beli fosfor)
 Materije koje u dodiru sa vodom emituju zapaljive gasove (natrijum, ka-
lijum)
5. Oksidirajuće materije
 Oksidirajuće materije (amonijum nitrat, vodonik peroksid)
 Organski peroksidi (benzoil peroksid)
6. Toksične materije
 Otrovne materije
 Toksične materije
 Infektivne materije
7. Radioaktivne materije (uranijum, plutonijum, radioaktivni otpad)
8. Korozivne materije (kiseline i baze)
9. Ostale opasne materije i predmeti (materije i predmeti koji za vreme
prevoza predstavljaju neku opasnost koja nije obuhvaćena pojmovima
drugih klasa)
Prilikom transporta opasne robe javljaju se sledeći rizici:
 Rizik od uništenja opasne robe, koja, kao svaka roba ima svoju vrednost.
 Rizik od ugrožavanja zdravlja i života ljudi u zoni izlaganja dejstvu opasne
materije.
 Rizik od zagađenja životne sredine, ekološki rizik.
Rizici koji proizilaze iz tansporta opasnih materija su slični kao i rizici koji se
javljaju prilikom proizvodnje ovih materija u fiksnim postrojenjima, samo što je ovde
situacija mnogo složenija iz sledećih razloga176:
 Transportne maršrute imaju širok geografski opseg (udesna situacija se
može dogoditi bilo gde duž maršrute). Naime, kako incident sa opasnim
materijama ima za posledicu prostorno dejstvo u određenom radijusu oko
mesta njegovog nastanka, tokom transporta se „krug opasnosti“ pomera
duž puta kojim se kreće transportno sredstvo (slika VI-19)177.
 Maršrute prolaze kroz gusto naseljene oblasti, duž rečnih dolina, obala
jezera i sl.
 Prepoznavanje opasnosti je mnogo kompleksnije jer mnogi opasni materi-
jali se transportuju kao proizvodi, pa planiranje mora da pokrije širi dijapa-
zon opasnih materija nego što je to slučaj kod fiksnih postrojenja.
176 N. Živković, M. Stanković, B. Krstić, Elementi za ocenu ekološkog rizika u osiguranju transporta
opasnih materija, Opasne materije – proizvodnja, skladištenje, transport i upotreba – bezbednost i
osiguranje, Seminar, Preving a.d., Beograd, 2003, str. 176
177 M. Miljuš, M.Vidović, Rizik u transportu opasnih materija, Elementi za ocenu ekološkog rizika u
osiguranju transporta opasnih materija, Opasne materije – proizvodnja, skladištenje, transport i
upotreba – bezbednost i osiguranje, Seminar, Preving a.d., Beograd, 2003, str. 57

 Broj nosilaca interesa je kod transporta mnogo veći nego kod stalnih
postrojenja.
 Udesi mogu da se dogode u nekoj oblasti gde ne postoje interventne službe
za saniranje posledica ovakvih udesa.
 Broj ugroženih ljudi je mnogo širi jer obuhvata stanovnike koji žive u bliz-
ini, ljude u privatnim automobilima, putnike u zaustavljenim vozovima, i
sl.
Slika VII – 19. Kretanje „kruga opasnosti”
Slika VII-19. Budući da je rizik, po definiciji, proizvod frekvence i intenziteta, u

slučaju transporta opasnih materija on se može definisati kao prozivod verovatnoće
ugrožavanja ljudi i životne sredine i obima štetnih posledica nekog udesa, usled
delovanja materijalnog i energetskog potencijala koji se oslobađa prilikom štetnog
događaja, do kog je došlo u toku prevoza opasne robe. Oslobođena energija i opasne
materije koje se u obliku gasova, tečnosti ili u čvrstom stanju emituju na lokalitetu
udesa, ugrožavaju ljude koji se tu nalaze i zagađuju ekosistem, što dovodi do promene
kvaliteta date životne sredine. Budući da se kod transporta opasnih materija rizik
„kreće“ duž puta, to se rizik TR na putu (P), sa segmentima puta (i), za opasnu ma-
teriju (j) definiše kao suma parcijalnih rizika po segmentima puta:
TR (P )= ∑ piCij ,(i ∈ P)

Odavde se vidi da se rizik na trasi može predstaviti kao zbir rizika na pojedinim
segmentima što omogućava utvrđivanje verovatnoće udesa duž cele trase, ocenu
očekivanih posledica i ocenu samog rizika.
Ako se rizici koji su prisutni tokom prevoza opasne materije od tačke A do tačke
B obeleže sa RP1, RP2 i RP3, pri čemu indeksi P1, P2 i P3, označavaju alternativne puteve
(rute) između tačaka A i B, tada je očigledno da će ukupni rizik R transportnog proc-
esa biti najmanji za slučaj izbora prevoznog puta i, na kom je rizik najmanji, odnosno
da je:

RP i= min { RP1, RP2, RP3}
Odavde se vidi da minimalni ukupni rizik transportnog procesa zavisi od izbora
optimalnog puta, odnosno onog puta na kom je rizik najmanji. Na osnovu ovoga je
jasno zašto se izbor putanja kojima se transportuju opasne materije posmatra kao
jedan od oblika preventivnog delovanja.
Prema nekim autorima (Erkut i Verter, 1998) za poluprečnik „kruga opasnosti“
preporučuje opseg od 0-15 km, što zavisi od vrste opasne materije, pri čemu se za
verovatnoću akcidenta preporučuje vrednost od 0,1-0,8, na 1.500.000 km puta vozi-
la, a za većinu požara izazvanih opasnim materijama preporučuje se početni radijus
evakuacije od 0,8 do 1,6 km.178
Za merenje rizika mogu se, u zavisnosti od incidenta i opasnih materija, koristiti
i sledeći modeli:
 Verovatnoća pojave incidenta - IP(P). Ovde se gustina populacije posma-
tra kao konstantna vrednost unutar „kruga opasnosti” ili se smatra se da
su posledice (verovatnoće incidenta pi) ravnomerno raspoređene u „krugu
opasnosti” na putu (P) sa segmentima puta (i):
IP (P ) = ∑ pi (i ∈ P )

 Ovaj model može biti pogodan ako su karakteristike opasnih materija koje
se prevoze takve da stvaraju mali radijus kruga opasnosti, pa se prema tome
verovatnoća incidenta može svesti na rizik po vozače (i eventualne putnike)
na putu i troškove koji nastaju usled incidenta.
 Rizik od izlaganja populacije – PE(P). Ovde se pretpostavlja da je incident
izvestan, a da se posledice računaju samo na bazi ugrožene populacije Ti:
PE (P ) = ∑ Ti (i ∈ P )

 Ovaj model obuhvata ukupan broj ljudi koji se izlaže riziku tokom transport-
nog procesa na putanji P i može se primeniti za opasne materije sa visokim
potencijalnim štetnim posledicama i relativno malim verovatnoćama inci-
denta (na primer u slučaju transporta nuklearnog otpada). Negativan stav
javnog mnjenja po pitanju ovog rizika očigledno je proporcionalan veličini
populacije koja se izlaže riziku, pa će se izborom ruta koje minimiziraju
rizik od izlaganja populacije minimizirati i negativan stav javnog mnjenja.
 Opažajni rizik - PR(P). Ovde se uvodi parametar preference rizika q>1, sa
kojim se stepenuju očekivane posledice za populaciju Ci na segmentu puta
i:
178 M. Miljuš, M.Vidović, Rizik u transportu opasnih materija, Elementi za ocenu ekološkog rizika u
osiguranju transporta opasnih materija, Opasne materije – proizvodnja, skladištenje, transport i
upotreba – bezbednost i osiguranje, Seminar, Preving a.d., Beograd, 2003, str. 57

∑ i i
PR (P ) = p (C )q
 Povećavanjem vrednosti parametra preference rizika, deonice saobraćajnica

sa većom gustinom populacije postaju manje atraktivne, zbog veće ugrožene
populacije i većeg negodovanja javnog mnjenja.
 Uslovni rizik - CR(P). Ovde se prekida sa daljim korišćenjem puta ukoliko
se na njemu dogodi incident.
CR (P ) =
∑p C i i
, (i ∈ P )
∑p i
 Ovaj model može da se koristi za minimizaciju očekivanih posledica za

vreme prvog incidenta. Za razliku od prethodih modela koji su jednokri-
terijumski, ovo je višekriterijumski model, gde je prvi kriterijum tradicio-
nalni rizik, a drugi verovatnoća incidenta.
Razvijeno je mnogo modela za optimizaciju puta pri transportu opasnih materija
i sve one se u suštini svode na izbor mreže puteva sa najmanjim rizikom ili na Pa-
reto optimalnu putanju, uz korišćenje različitih metoda i kriterijema. Ovi kriterijumi
mogu biti: ukupni rizik, maksimalni rizik po osobi, transportni troškovi i sl. Pored
ovih modela za definisanje različitih kriterijuma za kvantifikaciju rizika, postoje i
različiti namenski softverski paketi za izbor optimalne putanje.
5.2.1 Smernice za procenu i analizu rizika pri transportu opasnih

materija
Da bi se prilikom transporta opasnih materija moglo da upravlja rizikom, potreb-
no je odrediti verovatnoću neželjenog događaja, proceniti veličinu ugrožene zone,
proceniti moguće posledice oslobađanja opasne materije i sprovesti preventivne
mere koje mogu da utiču na značajnije smanjenje rizika. Američko ministarstvo
transporta dalo je smerinice za procenu i analizu rizika179, koje obuhvataju sledeće:
 Identifikaciju opasnih materija/rizika/transportnih aktivnosti
 Identifikaciju postojećih radnih operacija/količina/programa
 Analizu rizika
 Identifikaciju mogućih kontrolnih tačaka rizika
 Definisanje strategije
 Sprovođenje svih predviđenih mera
 Proveru primene svih predviđenih mera
 Procenu efikasnosti primenjene strategije
179 Risk Management Evaluation Framework, internet izdanje na adresi http://hazmat.dot.gov, 2005.

U fazi identifikacije opasnih materija, pored izrade spiska opasnih materija potreb-
no je identifikovati faktore rizika, načine rukovanja i osnovne procedure koje se pri tom
koriste. Zatim treba identifikovati interakcije između učesnika u procesu transporta
kao i rizike koji predhode i koji slede posle ovih interakcija. Transport opasnog materi-
jala obično obuhvata nekoliko različitih aktera i veoma je važno da se ovom problemu
pristupi holistički. U suštini u ovoj fazi se uspostavljaju prioriteti za upravljanje rizikom
koji se zasnivaju na predhodnim saznanjima i iskustvu i na podacima o ranijim udesi-
ma, na bazi čega treba da se donese odluka o rizicima koji će se dalje razmatrati.
Zatim sledi faza kvantifikovanja opasnog materijala koji se transportuje i definisan-
je procesa za rukovanje ovim materijalom. U ovoj fazi je potrebno napraviti dijagrame
tokova, pri čemu treba obuhvatiti sve operacije koje su deo procesa transporta opasnih
materija, kao što su to pakovanje, utovar/istovar, transport i skladištenje.
Analiza rizika obuhvata analizu verovatnoće udesa, definisanje scenarija udesa,
analizu svih rizičnih objekata, analizu transportnih puteva i procenu moguće štete. U
ovoj fazi mogu da se koriste mnoge metoda za procenu rizika koje su navedene u ovoj
knjizi, kao što su to analiza stabla greške/otkaza, matrica rizika i sl.
Identifikacija mogućih kontrolnih tačaka je veoma važna faza jer obuhvata definisan-
je onih mesta na kojima mogu da se preduzmu neke mere u cilju prevencije, elimi-
nacije ili smanjenja rizika. Veoma je važno identifikovati i ona mesta na kojima dolazi
do koordinacije između aktera u procesu transporta i distribucije jer ta mesta često
predstavljaju tačke na kojima se može smanjiti rizik (na primer odgovarajući način
pakovanja, obeležavanja, odgovarajući izbor transportnog puta i sl.).
Osnovni cilj strategije je da se smanje rizici i to tako da to bude isplativo kako sa
stanovišta troškova tako i sa stanovišta zaštite. Naime, po pravilu se uvek raspolaže
ograničenim sredstvima, pa znači da rešenje treba tražiti preko Pareto optimuma koji
kombinuje minimalni rizik, sa jedne strane i minimum troškova, sa druge strane. Pri
tom treba uzeti u obzir one rizike koji su identifikovani kao najvažniji i za iste treba
definisati preventivne i kontrolne aktivnosti, ali tako da iste budu konzistentne sa rad-
nim operacijama.
Sprovođenje, provera sprovođenja i procena efikasnosti date strategije su u suštini
kontrola koja obezbeđuje adekvatnu primenu i kontrolu svih napred donetih mera, a
samim tim i takav transport opasnih materija koji rizike svodi na najmanju moguću
meru.
5.2.2 Definisanje optimalne rute za transport opasnih materija

Napred je navedeno da postoji mngogo metoda za određivanje optimalne rute za
transport opasnih materija. Međutim, ovde ćemo opisati jednu od njih koji je 1996
god. izdalo Američko ministarstvo tranporta180. Šematski prikaz faza ovog procesa dat
je na slici br. VII-20., a algoritam za analizu kriterijuma prolaznosti rute dat je na slici
br. VII-21.
180 Guidelines for Applying Criteria, Highway Routing of Hazardous Materials, U.S. Department of
Transportation, Publication No. FHWA-HI-97-003, 1996

Metoda započinje sa definisanjem ciljeva koji obuhvataju fokusiranje na nekoliko
razumnih ruta, uz eliminaciju opcija koje imaju male šanse da ispune date ciljeve
(npr. postojanje dugačkih tunela sa slabom ventilacijom, prolaz kroz centar gusto
naseljenog mesta i sl.). Takođe je potrebno upoznati se i sa odgovornostima i obimom
delovanja pojedinih službi u odabranim regionima (vatrogasne i policijske službe).
Pošto nijedan put nije uniforman po celoj svojoj dužini, to je potrebno izvršiti
njegovu podelu na segmente, i za svaki segment puta izračunati rizik. Ukupni rizik
na nekom putu jednak je sumi svih rizika na svim segmentima puta.
Verovatnoća (frekvencija) rizika se izračunava kao proizvod stope akcidenta (broj
akcidenta po kilometru puta-vozila) i dužine segmenta puta, a posledice akcidenta
(intenzitet) se izkazuju preko gustine naseljenosti, čime se pretpostavlja da su st-
varne posledice akcidenta proporcionalne populaciji koja je izložena uticaju glavnog
oslobađanja opasnog materijala. Stopa akcidenta se dobija na osnovu statističkih po-
dataka o nesreća i obima saobraćaja, pri čemu se mora voditi računa o konzistent-
nosti podataka (ako se za jednan put uzmu podaci koji u sebi obuhvataju i automo-
bilske i kamionske udese, isti takvi podaci moraju se uzeti i za drugi put sa kojim se
vrši upoređivanje).
Slika VII-20. Faze definisanje optimalne rute za transport opasnih materija

Primarni cilj ove analize je da se odabere put sa najmanjim rizikom, a to ne mora
uvek da bude put sa najmanjom gustinom naseljenosti, već to može da bude i put sa
najnižom stopom udesa.
Vrednosti rizika koje se na ovaj način izračunavaju nisu apsolutne vrednosti, već
predstavljaju razlike između rizika na različitim rutama. Ovde međutim trebe uzeti
u obzir i troškove za obeležavanje, obaveštavanje vozača, sprovođenje transporta,
prihvatanje transporta od strane lokalne zajednice i sl.
Konačna ruta (put) definiše se na osnovu upoređivanja alternativnih ruta u
pogledu dužine, vremena transporta, potencijalnog rizika za populaciju i sl., pri
čemu treba birati one puteve kod kojih je vrednosti relativnog rizika mnogo manja, a
koji ispunjavaju kriterijum prolaznosti.
Slika VII-21. Algoritam za analizu kriterijuma prolaznosti

6. RIZICI KATASTROFALNIH
DOGAĐAJA
Ne postoji univerzalna definicija katastrofalnog događaja. Institut osiguranja u

SAD definiše da je katastrofalan svaki digađaj čija je osigurana šteta veća od 25 mili-
ona dolara181. Swiss Re razmatra da li je neki događaj katastrofalan tako što uzima
u obzir tri elemenata: osigurane štete, ukupnu štetu i ljudske žrtve. Tako je za 2006
godinu katastrofalan svaki događaj koji dostigne ili bude veći od neke vrednosti koja
je prikazana u tabeli VII-39.
Tabela VII-39. Katastrofalni događaji prema definiciji Swiss Re
Iznos
Osiguranje štete Transport 15,6 miliona US$
Vazduhoplov 31,2 miliona US$
Druge štete 38,7 miliona US$
ili totalna šteta 77,5 miliona US$
ili ljudske žrtve Poginuli ili nestali 20
Povređeni 50
Ostali bez kuće 2.000
Munich Re klasifikuje kao katastrofalne sve prirodne događaje kod kojih je broj
ljudskih žrtava veći od 20, a šteta veća od 50 miliona dolara.
Uopšte uzevši, katastrofalan je svaki događaj koji za posledicu ima velike štete na
jednom područiju u kratkom vremenskom periodu. On može biti posledica prirod-
nih događaja (poplava, oluja, zemljotres) ili ljudskih aktivnosti (terorizam, tehnološki
rizici). Na primer, zemljotres se može klasifikovati kao katastrofalan događaj ako je
određene jačine prema Rihterovoj skali, ili oluja, ako vetar dostigne određenu brzinu.
Međutim, da bi neki događaj imao karakteristike tehnološke katastrofe to obično
mora da konstatuje državni organ koji utvrđuje područija koja su izložena ovoj opas-
nosti, a slična je situacija i sa rizikom terorizma, jer jedna teroristička akcija može da
dovede do masovnog uništenja materijalnih dobara i gubitaka ljudskih života.
181 H. Skipper and W. Kwon, Risk Management and Insurance, Perspectives in a Global Economy,
Blackwell Publishing, USA, 2007

6.1 Tipovi katastrofalnih događaja
Rizici katastrofalnih događaja obuhvataju (slika V-13):
 Rizike od prirodnih katastrofa (zemljotres, olujni vetrovi, poplava, vulkan-
ske erupcije
 Rizik kritične infrastrukture
 Rizik ljudskog faktora – terorizam
 Katastrofalne ekološke rizike (klimatske promene, genetski inženjering,
nuklearne centrale)
6.1.1 Rizici od prirodnih katastrofa

 Rizici prirodnih katastrofa obuhvataju sledeće:
 Rizik zemljotresa
 Rizik olujnog vetra
 Rizik poplave
 Rizik vulkanske erupcije
Za sada je nemoguće predvideti frekventnost zemljotresa i pored veoma inten-
zivnih istraživanja koja se vrše u toj oblasti. Obim razaranja koje je posledica zem-
ljotresa zavisi od mnogo više faktora nego što je to samo njegov intenzitet. Ovi faktori
obuhvataju kvalitet izgrađenih objekata, prirodu tla, blizinu značajne koncentracije
ljudi i imovine i sl.
Posledica zemljotresa mogu da budu i veliki okeanski talasi – cunami, koji se kreću
velikim brzinama (do 1000 km/h na otvorenom moru) i koji su izazvani pomeranjem
morskog dna. Veličina cunamija zavisi od jačine zemljotresa, visine vodenog stuba
iznad epicentra i brzine i smera kretanja talasa. Cunami koji je bio posledica zem-
ljotresa iz 2004 sastojao se od tri do četri visoka talasa približne dužine od po 200
km, pri čemu je visina svakog od njih iznosila oko jedan metar na otvorenom moru.
Međutim, ovaj talas je mnogo duži od običnog talasa, prostire se duž celog vodenog
stuba i putuje veoma brzo bez velikih gubitaka energije. U plićim vodama ovaj talas
usporava, a visina mu se povećava tako da vodeni zid pri obali dostiže visinu od 5
do 10 metara. Posledice cunamija iz 2004. godine obuhvatile su 255.000 izgubljenih
ljudskih života.

Slika VII – 22. Tipovi katastrofalnih događaja
Statistika koja prati frekventnost zemljotresa u poslednjih 100 godina pokazala je

da, iako postoji izvesna fluktuacija u odnosu na broj zemljotresa koji se u toku godinu
dana dogode u svetu, ovaj broj je stabilan i ne menja se u odnosu na vremenski hori-
zont koji je relevantan za osiguranje (tabela VII-40).
Tabela VII-40 Učestalost zemljotresa u svetu
Jačina zemljotresa Prosečan broj u godini dana

8 i jači 1
7 i jači 18
6 i jači 152
Međutim, izloženost društava zemljotresima i prirodnim katastrofama se brzo

povećava, pri čemu su glavni faktori koji utiču na ovaj trend povezani sa ljudskim
aktivnostima (lociranje zgrada na trustnim i/ili plavnim područijima, povećanje gus-
tine naseljenosti i industrijskih kompleksa).
Iako nauka danas ne može da predvidi tačno kada će se dogoditi neki veliki zem-
ljotres kao, na primer, onaj koji se 1906. godine dogodio u San Francisku, ipak se
na osnovu modela koji se zasnivaju na teoriji pomeranja ploča mogu izračunati
verovatnoće događanja ovakvih zemljotresa i one ukazuju da između ovakve dve po-
jave može proći 200 i više godina.
Rizik olujnog vetra obuhvata niz potencijalno katastrofalnih događaja kao što su
rušenja kuća, obaranje drveća, uništavanje infrastrukture i sl. Naučnici definišu oluju
u zavisnosti od brzine vetra.

Opšti termin za sisteme niskog pritiska koji se obično formiraju u tropskim kraje-
vima naziva se tropski ciklon. Ovi cikloni su praćeni snažnim olujama. Kada ovaj cik-
lon dostigne brzinu vetra od najmanje 8 bofora on postaje tropska oluja, a kada pređe
brzinu od 11 bofora on se naziva orkan i to ako mu je izvor u Severnom Atlanskom
okeanu, Severoistočnom Pacifičkom okeanu ili u Severnom Pacifičkom okeanu.
Tokom orkanske sezone u 2004. godini osigurane štete u SAD iznosile su preko 30
milijardi dolara, a preko 80 milijardi dolara u 2005. godini. Tokom poslednjih deset
godina frekventnost i intenzitet orkana u Severnom Atlantiku se značajno povećala
u poređenju sa periodom 1900-2005. Klimatolozi smatraju da je ovo jednim delom
posledica prirodnog klimatskog ciklusa koji se u ovoj oblasti događa svakih 60-80 go-
dina, a drugim delom posledica globalnog zagrevanja. Veruje se da je poslednji topli
deo ovog ciklusa započeo 1995. godine i da će trajati nekih 30 godina.
Istovremeno se povećao i intenzitet orkana, tako da kategorija orkana jačine 4 i 5
iznosi 21%, odnosno 10%, u poređenju sa 14%, odnosno 6%, koliko je učešće orkana
ove jačine iznosilo do 1900. godine.
Poplave se odnose na delimično ili potpuno plavljenje normalno suve oblasti posle
velikih kiša ili zbog izlivanja reka ili jezera. Sama poplava može da bude rezultat jed-
nog jedinog događaja, kao što je to orkan ili olujni vetar, ali se poplave dešavaju i kao
posledica dugotrajnih kiša. Imanja i kuće u blizini vodenih površina su najpodložniji
poplavama, ali locirani i na bilo kom drugom mestu nisu imuni na ove događaje. U
oblasti upravljanja rizikom i osiguranja, verovatnoća poplave u nekoj oblasti se pro-
cenjuje na osnovu toga koliko često je ta oblast izložena plavljenju. Na primer, 100
godišnja poplava znači da se očekuje da ta oblast bude u proseku plavljena svakih 100
godina, što znači da je verovatnoća poplave 1% u toku jedne godine.
Poslednjih godina je naročito učestala pojava velikih poplava, zemljotresa i drugih
prirodnih nepogoda. Prema procenama iz 2002. godine, najozbiljnije ekonomske
štete koje su posledice poplava bile su u Nemačkoj (10 mil. Evra), Austriji (preko
3 mil. Evra) i u Čehoslovačkoj republici (preko 2 mil. Evra)182. Zbog male kupovine
osiguranja od poplava i striktnih ograničenja u pokriću od poplava na nekim lokaci-
jama, industrija osiguranja pokrila je samo 10 do 20% od ukupnih ekonomskih šteta,
dok je najveći deo šteta pokriven donacijama i iz vladine pomoći, što je značajno
uticalo na poresku politiku.
Rizik vulkanske erupcije je jedan od najdramatičnijih prirodnih štetnih događaja
koji izaziva i najveće promene. Naime, snažne eksplozije i erupcije drastično menjuju
zemljište i vodu na desetinama kilometara oko vulkana, a male čestice sumporne
kiseline bivaju izbačene u stratosferu i mogu primetno da utiču na promenu klime
na zemlji. Erupcije često primoravaju ljude koji žive u predelima oko vulkana da
ponekad, zauvek napuste svoju zemlju, kuće, gradove, industrijska postrojenja, pa
čak i izgrađenu infrastrukturu.
Procenjuje se da danas oko 500 miliona ljudi živi i radi u oblastima koje su izložene
riziku od vulkanskih erupcija.
182 I. Menzinger and Ch. Brauner, Floods are Insurable, Swiss Reinsurance Company, Zurich, 2002

6.1.2 Rizik kritične infrastrukture
Kritične infrastrukture su sistemi čije bi onesposobljavanje ili razaranje dovelo di
slabljenja ekonomske sigurnosti neke nacije. Ove infrastrukture obuhvataju komu-
nikacione sisteme, sisteme za snabdevanje vodom, električnom energijom, naftom i
gasom, bankarske i finansijske sisteme, vladine službe i službe za pružanje pomoći
u hitnim slučajevima. Zbog važnosti koji ovi sistemi i službe imaju za društvo neo-
phodno je obezbediti njihovo kontinualno funkcionisanje.
Ovi sistemi su izloženi kako dejstvu prirodnih opasnosti (zemljotres, olujni ve-
trovi, sneg, led, klizišta, divlji požari), tako i mogućem dejstvu terorista. Zato se stal-
no ulažu napori za ublažavanje moguće štete na kritičnim infrastrukturama, što je
veoma kompleksan proces zbog prirode ovih sistema.
Naime, međuzavisni efekti se dešavaju u slučajevima kada se razaranje proširi
sa jednog na ostale sisteme. Ovaj problem međuzavisnosti se dalje komplikuje
povećanjem zavisnosti fizičke infrastrukture od sistema informacione tehnologije.
Komunikacione i informacione tehnologije imaju značajni uticaj na dizajin, kon-
strukciju, rad i kontrolu infrastrukturnih sistema i neizbežne su stalne promene. Iako
spajanje fizičke infrastrukture sa informacionom tehnologijom obećava povećanje
pouzdanosti i efikasnosti uz smanjenje troškova, veoma malo se zna o ponašanju
ovih spojenih sistema, kao i o njihovom potencijalu u odnosu na katastrofalne ot-
kaze. Programi za upravljanje ovim sistemima su po svojoj prirodi osetljivi i iskustvo
je pokazalo da je ovo obično najslabija tačka u nekom integrisanom sistemu. Posebno
opasna osobina ovih tesno povezanih kompleksnih sistema je u tome da će svakako
doći do predviđenog otkaza, ali na nepredviđeni način.
Kompleksnost je povezana sa konceptom samo organizovanja koji podrazumeva
da se sistemi ne nalaze pod direktnom kontrolom, već se u njemu realizuju nekor-
dinirani rezultati koji su veći od zbira pojedinačnih delova. Kompleksni, samo orga-
nizovani sistemi teže da balansiraju sve do momenta kada mala dodatna promena
može gurnuti ceo sistem ka novoj ravnoteži ili ka totalnom kolapsu. Pri stabilnom
stanju stvari se uvek ne odvijaju glatko već su mogući povremeni, iznenadni katastro-
falni događaji koji dovedu sistem do toga da ponovo uspostavi novu ravnotežu ili, u
najgorem slučaju, da se potpuno uruši.
Samo organizovana kritičnost se danas koristi za objašnjenje ponašanja
saobraćajnih gužvi, vulkana, zemljotresa, lavina, šumskih požara, ekonomskog
tržišta, širenja epidemije i načina na koji funkcioniše čovekov mozak. To je mnogo
složenija alatka od modela verovatnoće za proučavanje kaskadnih otkaza infrastruk-
ture i to zbog toga što se rep raspodelje frekvencija kod mnogih ekstremnih događaja
ponaša prema takozvanom „zakonu snage”, koji povezuje broj događaja različitog

obima sa konstantnom proporcijom, a ne prema uobičajenoj normalnoj raspodeli
ili raspodeli u obliku zvona. Stoga se otkazi katastrofalnih sistema ne mogu odbaciti
kao statističke anomalije – jedinstveni preseci veoma retkih i slučajnih događaja –
već kao očekivano ponašanje kompleksnih samo-uređenih i tesno povezanih sistema.
Ovo znači da iako nije moguće predvideti preciznu prirodu sledećeg Černobila ili
Bopala, mora da se očekuje kaskadni otkaz sa sličnim posledicama, ukoliko ljudski
rod nastavi sa pouzdanjem u sisteme tipa kritičnog stanja koji su izgleda koren uz-
roka nesreća velikih obima.
Sistemi sa centralnom upravom, kao što su to recimo veliki vladini monopoli,
su manje efikasni ali pouzdaniji od izuzetno efikasnih, ali manje pouzdanih samo-
organizovanih sistema. Stepen do koga neki sistem radi u okviru svojih kapaciteta je
faktor koji određuje njegovu pouzdanost. Ako sistem ima rezervni kapacitet, kao što
je to, na primer, pet puta jači most od njegovog opterećenja, ili ekstra novac za poslo-
vanje ili društvo, to znači da sistem može lakše da apsorbuje neočekivane udare.
Međutim, sa ekonomske tačke gledišta ovo znači smanjenje efikasnosti.
6.1.3 Rizik ljudskog faktora – rizik terorizma

Terorizam se razlikuje od drugih rizika po tome što se iskustveni podaci o teror-
izmu ne mogu ekstrapolirati linearnom promenom. Učestalost i intenzitet budućih
napada može naglo da se promeni. Međutim, terorizam nije nasumična pojava. Ter-
oristi planiraju svoje napade i deluju saglasno sa svojom ciljem, a to je da izazovu šok
u celokupnom društvu i da stvore nesigurnost, nadajući se da će na taj način izaz-
vati promene u važećem društvenom poretku. Stoga je mogućnost procene relativne
verovatnoće različitih scenarija terorizma izuzetno težak proces, kao na primer da se
definiše koji su ljudi, grupe ljudi ili institucije najviše izloženi riziku.
Rizik terorizma neće moći da se izbegne u bliskoj budućnosti, a možda i nikada.
Prvo koreni koji su uzrok terorizma su daleko od toga da se u dovoljnoj meri suzbiju,
a drugo terorizam je jeftin za one koji ga izazivaju, a skup je samo za one koji se brane
od njega.
6.1.4 Katastrofalni ekološki rizici

Katastrofalni rizici koji spadaju u domen ekoloških rizika obuhvataju:
 klimatske promene
 genetski inženjering
 atomske centrale za proizvodnju električne energije

Nacionalni savet za istraživanje (NRC – National Research Council) iz SAD,
doneo je zaključak da su poslednje dekade 20. veka bile najtoplije u poslednjih
100 godina i da se trend povećanja globalnih temperatura produžava i u 21. veku.
Opšti je zaključak da će globalno otopljavanje skoro sigurno dovesti do porasta
nivoa mora, odnosno da će do 2050. godine porasti za 5 do 32 cm. Stoga je jedan
od ciljeva da se povećanje temerature ograniči na 20C do 30C iznad sadašnjeg
temeperaturnog nivoa, što pre svega zahteva da se koncentracija CO2 u vazduhu
ograniči na 500-550ppm tokom sledećeg veka. Cena ovog cilja, zasnovana na
postojećoj tehnologiji, je veoma visoka, ali se stalno radi na istraživanju novih i
jeftinijih mogućnosti183.
Swiss Federal Institute od Technology (Švajcarski federalni institu za teh-
nologiju) došao je do zaključka da će klimatske promene izazivati sve intenzivni-
je vremenske nepogode u toku zimskog perioda u Evropi, što će dovesti do stal-
nog, dugoročnog povećavanja šteta koje su posledice zimskih oluja184. Modeli za
procenu ove vrste šteta ukazuju na to da će ovo povećanje u periodu 1975-2085.
godine iznositi 15%-68%, što znači da će klimatske promene uticati na indus-
triju osiguranja i da će stvoriti socijalni izazov za upravljanje povećanim rizikom.
Budući da se već 30 godina nalazimo između dva klimatska referentna perioda,
mora se pretpostaviti da su se već dogodile neke klimatske promene, što mora
da se uzme u obzir kada se model za procenu rizika od oluje kalibrira na osnovu
postojećih statističkih podataka o frekvenciji i intenzitetu oluja.
Genetska revolucija će za 21 vek predstavljati isto ono što je informaciona
revolucija predstavljala za 20 vek. Genetski inženjering je već uticao na mnoge
segmente tržišta kao što su to lekovi, vakcine, medicinski proizvodi, novi preh-
ramveni prozivodi, enzimi za proizvodnju hrane, biotehnologija životne sredine
i usluge u oblasti analiza.
Debata oko genetski modifikovane hrane razlikuje se od drugih debata ba-
ziranih na ekonomiji u tome što je tradicionalna percepcija rizika usmerena u
dva pravca. Prvo, ova debata se fokusira na hipotetičke ili špekulativne rizika.
Glavna pitanja koja se ovde postavljaju odnose se na dilemu oko postojanja bilo
kakvih rizika, odnosno na to da li prihvatiti pretpostavljeni rizik za koji još uvek
nije dokazano da postoji. Sva ispitivanja i iskustvo koje do danas postoji nije
pokazalo postojanje štete koja je posledica genetskog inženjeringa. Međutim,
skeptici tvrde da ovo nije dokaz o nepostojanju rizika, već samo činjenice da do
danas nije uočen ni jedan rizik ove vrste.
184 P. Heck, D. Bresch and S. Trober, The Effects of Climate Change: Storm Damage in Europe on the
Rise, Swiss Reinsurance Company, 2006

Drugo, debata nije usmerena samo na rizike koji su posledica genetskog
inženjeringa već je postavila i socijalne, etičke, kulturne, političke i ekonomske
argumente protiv upotrebe ove tehnologije. Naime, ovde je došlo do kombino-
vanja straha od nepoznatog zdravstvenog hazarda i rizika po životnu sredinu,
strepnje zbog mogućnosti manipulacija i mogućeg gubitka bidiverziteta kao i
političkog otpora preteranom uticaju multinacionalnih kompanija.
Što se tiče atomskih centrala, danas u svetu radi oko 441 komercijalne nuklearne
postrojenje u 31 zemlji od kojih su oko jedna četrvrtina locirane u SAD. Veliki
strah koji danas postoji u odnosu na ova postrojenja je u tome da može doći do
nesreće zbog topljenja jezgra, odnosno dela goriva koji se nalazi u jezgru reakto-
ra. Do ove nesreće može doći ako se nuklearno gorivo (uranijumske šipke) izloži
dejstvu vazduha zbog prestanka primarnog hlađenja i hlađenja predviđenog za
sučajeve opasnosti. Do sada se to dogodilo u Černobilu (1986) i došlo je do neko-
liko delimičnih topljenja jezgra u drugim delovima sveta, a kod nekoliko ruskih
i američkih nuklearnih podmornica došlo je do katastrofalnih topljenja nuklear-
nog goriva. Može se reći da je objekat nuklearne centrale klasični primer rizika
kritične infrastrukture izložene samoorganizovanoj krizičnosti.
Niko danas sa sigurnošću ne može reći šta se dešava sa istopljenim nuklearnim
gorivom. Momentalno isključivanje nuklearnog reaktora brzim ubacivanjem
kontrolnih šipki može dati pozitivne rezultate, ali to ne mora uvek da bude slučaj.
Naime, toplota koja se razvija prilikom topljenja goriva može istopiti čelični
reaktorski sud, probiti betonsku oblogu i temelje zgrade, a scenario najgoreg
slučaja znači da će istopljena masa na temperaturi od 12000C do 25000C dospeti
do podzemnih voda, izazvati hemijsku eksploziju koja će radioaktivni materijal
razneti po velikoj površini zemlje.
Drugi veliki problem odnosi se na nuklearni otpad koji je još uvek visoko radio-
aktivan i izuzetno topao i kao takav zahteva poseban način rukovanja i odlaganja.
Čak i posle 10 godina po uklanjanju iz reaktora, uobičajeno utrošeno gorivo još
uvek proizvodi preko 10.000 rem/h i ukoliko ono dospe do podzemnih voda ili
reka može ući u lanac ishrane što stvara mogućnost katastrofe širokoh razmera.
Danas na svetu ne postoje objekti za skladištenje ovog otpada, a SAD i Francuska
su jedine zemlje u kojima je njihova izgradnja u toku. Započinjanje skladištenja u
ovim objektima može se očekivati tokom 2010. god, a kapacitet će biti popunjen
do 2034. Procenjuje se da je danas samo u SAD privremeno uskladišteno oko
40.00 metarskih tona utrošenog goriva i oko 100 miliona litara i 2.500 metarskih
tona visoko radioaktivnog otpada od nuklearnog naoružanja.
Budućnost nuklearnih centrala zavisiće od bezbednosti, ekonomije i politike.

6.2 Upravljanje rizikom katastrofalnog događaja
Proces upravljanja rizikom katastrofalnog događaja uglavnom obuhvata sve
etape upravljanja drugim rizicima, ali sa obzirom na specifičnost ovih rizika (njihov
obim i intenzitet) ovde su posebno objašnjene neke pojedinosti koje se razlikuju od
opšteg načina upravljanja rizikom
6.2.1 Analiza rizika katastrofalnog događaja

Proces analize događaja koji imaju potencijal katastrofe je u velikoj meri identičan
uobičajenom procesu analize rizika, uz tri izuzetka.
Prvo, menadžeri rizika čije su firme izložene prirodnim katastrofama i onim
koje su posledica delovanja ljudi, moraju da posvete mnogo više vremena i napora
istraživanju osetljivosti fizičke strukture firme u pogledu mogućnosti da dođe do
njenog oštećenja. Drugo, ovakve firme se obično mnogo više oslanjaju na modeliranje
da bi procenile moguće posledice katastrofa na njihovo poslovanje. Treće, planiranje
scenarija može da ima značajnu ulogu u pomoći da se proširi i produbi razmišljanje
o mogućim štetnim posledicama.
Osetljivost na oštećenje fizičke imovine firme određuje stepen do kog će neka
firma pretrpeti oštećenje. Za određene opasnosti karakteristike kvaliteta i oblika
konstrukcija mogu da budu odlučujući faktor. Takođe i starost objekta utiče na ste-
pen štete, pri čemu starije konstrukcije mogu da pretrpe mnogo veća oštećenja. Na
kraju, infrastruktura u datoj zajednici može da bude važan faktor u određivanju obi-
ma moguće štete.
Ključ za efikasno upravljanje rizikom fizičkog okruženja je procena rizika na
osnovu koje se određuje odgovarajuća kontrola i način finansiranja rizika. Mode-
liranje katastrofa (CAT) obuhvata korišćenje matematičkih modela koji se obrađuju
kompjuterskim putem, u cilju procene moguće štete vezane za katastrofalne događaje,
pri čemu se procenjuje posebno svaka lokacija, specifične osobine imovine i objeka-
ta. Modeli se prevashodno koriste za prirodne katastrofe (orkani, zemljotresi, oluje,
poplave i šumski požari). Razvijeni su i neki modeli za terorizam, mada kritičari tvrde
da su ovakve namerne nesreće, koje izazivaju ljudi, nepodesne za modeliranje.
Osiguravajuće i reosiguravajuće kompanije koriste ove modelje u velikoj meri,
a za procenu izloženosti riziku njihovih osiguranika u gradovima i oblastima. Ovi
modeli su često izuzetno kompleksni i zasnivaju se na kombinaciji meterologije, seiz-
mologije i inženjerstva, kao i na aktuarskim metodama.
AIR Worldwide Corporation (SAD) razvila je model prirodnih katastrofa (slika
V-15) koji se odvija u tri faze185.

1. Faza I. Ova faza obuhvata procenu opasnosti i odvija se u dva koraka.
Prvi korak se odnosi na generisanje događaja, što znači da se prema geograf-
skoj lokaciji određuju frekventnosti, intenzitet i druge osobine potencijalno
katastrofalnog događaja. Ovde je potrebno analizirati istorijske podatke i
razumeti posebne karakteristike date oblasti – seizmološke, geološke,
topografske i atmosferske, koje mogu da utiču na verovatnoću katastrofal-
nog događaja u budućnosti. Pored toga potrebno je koristiti parametrijski
ili dinamički pristup da bi se izvela raspodela verovatnoće kao i da se pro-
veri podesnost i robusnost fizičkog modela.
Drugi korak je procena lokalnog intenziteta koja zavisi od magnitude
događaja, rastojanja od izvora događaja i niza lokalnih uslova
2. Faza II. Ovo je faza inženjeringa, jer se ovde kombinovanjem intenziteta
svakog simuliranog događaja u bazi podataka osobina, vrši pokušaj procene
štete na datom lokalitetu. Naime, u ovoj fazi model koristi odnose između
ponašanja konstrukcije, odnosno podložnosti objekata i/ili konstrukcija (tj.
konstruktivnih i nekonstruktivnih komponenata) oštećenjima i intenziteta
dejstva.
3. Faza III. Izračunavanje štete je poslednja faza u kojoj se izračunavaju osigu-
rane štete tako što se specifični uslovi polise osiguranja (kao ograničenja
na pokrića, limiti, uzroci štete, opasnosti, odbitna franšiza, koosiguranje,
endorsment,..) sagledavaju u odnosu na ukupno procenjene štete.
Slika VII – 23. Modeliranje prirodne katastrofe
Modeliranje počiva na ekstrapolaciji prošlih trendova na buduće događaje

korišćenjem postojećih i najnovijih podataka, informacija i metoda, da bi se procenile
najverovatnije posledice. Ova tehnika je korisna i pouzdana za kratkoročna planiran-
ja i za relativno stabilna okruženja, kao i za događaje koji su se u prošlosti događali
sa relativno razumnom frekvencijom. Ovo obično važi za prirodne katastrofe, dok
se za katastrofe koje su posledica ljudskog delovanja ovaj način modeliranja ne može
primeniti.
Za upravljanje retkim događajima, kao i za njihovu procenu i kontrolu mnogo
je bolji pristup preko planiranja scenarija. To je metoda strateškog planiranja u ko-
joj analitičari generišu „simulacione igre” koje menadžment koristi za razmatranje i
izradu planova delovanja prilikom alternativnih budućih događaja. Ove igre se raz-
vijaju kombinovanjem relevantnih činjenica koje moraju da se razumno oblikuju u
odnosu na buduće relevantne socijalne trendove, u cilju dobijanja mogućih kontura
nepoznate budućnosti. Kombinacija činjenica i mogućih socijalnih trendova naziva
se scenario. Scenario obično obuhvata razumne ali neočekivane situacije ili probleme
koji i danas postoje u nekom obliku. Ovaj pristup je veoma koristan za testiranje riz-
ika koji ne mogu da se uoče ni na koji drugi način.
Dobra strategija upravljanja rizikom je ona koja daje dobre rezultate pri svim sce-
narijima i koja se može podesiti za ekstremne slučajeve. Ovo obuhvata niz indikatora
koji pomažu da se identifikuje najverovatniji scenario. Idealno, ova scenarija služe
kao osnova za zatvorenu petlju strateškog upravljanja rizikom, kako je to ilustrovano
na slici VII-24. Scenarija pomaži da se sagledaju alternativna buduća okruženja. Ona
ne uključuju predviđanje budućnosti, već samo sugerišu mogući glavni oblik poten-
cijalnih budućih događaja.
Slika VII – 24. Zatvorena petlja strateškog upravljanja rizikom
6.2.2 Analiza rizika terorizma

Procena rizika od terorizma, prema uputstvima Federalne agencije za upravljanje
u slučaju opasnosti iz SAD (US Federal Emergency Management Agency) započinje
identifikacijom poslovnih sredstava i vrednosti koje treba da se zaštite. Sredstva
obuhvataju kritične komponente (ljude, funkcije, objekte), kritične informacione
sisteme i podatke, sisteme za bezbednost ljudi, podataka i bezbednosne sisteme. Ta
sredstva treba klasifikovati na ona sa visokim, srednjim i niskom prioritetom.

Zatim treba identifikovati, definisati i kvantifikovati pretnju ili opasnost. Pret-
nja može da dolazi od jedne osobe ili grupe osoba koje su izrazile nameru napada i
koje su u mogućnosti da preduzmu neprijateljska dejstva. To je kontinualni proces
koji obuhvata definiciju pretnje, identifikaciju verovatnog profila i taktike pretećeg
događaja i rangiranje pretnje
Swiss Re186 je razvio model procene rizika terorizma koji se bazira na tri osnovna
faktora: namera terorista, potencijal terorista i ranjivost napadnutog društva.
Namere terorista mogu da budu definisane na osnovu njihovih motiva. Iako
neki njihovi motivi mogu da budu „dobri”, čak i sa gledišta žrtava, njihove namere
su nepromenljivo „loše”, jer oni svoje motive „objavljuju” putem nasilja, šireći nesi-
gurnost i destabilizirajući političku situaciju, pri čemu im je namera da oslabe, a u
ekstremnim slučajevima i da unište dato društvo.
Potencijal terorista zavisi od onih faktora koji obuhvataju njihov tehnički, orga-
nizacioni i finansijski potencijal i resurse, a naročito njihovu mentalnu strukturu i
odlučnost.
Ranjivost društva koje je napadnuto zavisi od njegove tehničke, socijalne i političke
stabilnosti, drugim rečima, od konsekvenci koje dati napad ima na to društvo, kao i
od načina na koje ono reaguje u toj situaciji.
Maksimalna moguća šteta koju teroristi mogu da nanesu nekom društvu u pogledu
ljudskih žrtava i materijalne štete može da se sagleda kombinovanjem faktora poten-
cijala terorista i ranjivosti društva. Kombinovanjem faktora namere i ranjivosti može
da se sagleda obim mogućeg rizika, odnosno veličina moguće šete za koju teroristi
smatraju da je adekvatna političkim ciljevima koje oni žele da postignu. Po logici te-
rorista što je društvo slabije to mora da bude više bolnih povreda po to društvo.
Namere terorista i njihov potencijal određuje moguću učestalost napada. Napadi
terorista će biti učestali sve dok oni ne postignu svoje ciljeve, ali ova učestalost ipak
zavisi od njihove sposobnosti, odnosno potencijala.
Prvi praktičan zaključak koji može da se izvede o ovom modelu je da za procenu ri-
zika od terorizma nije dovoljno da se samo analizira potencijal terorista, odnosno da li
je određena teroristička grupa sposobna da upotrebi oružije za masovno uništavanje,
već da ključno pitanje predstavljaju namere terorista. Prema tome, za procenu ovog
rizika potrebno je detaljno proučiti istoriju i pozadinu svake terorističke grupe da bi
se steklo jasno saznanje o njihovoj logici, ma kako ona bila skrivena.
Na osnovu poznatih faktora i na osnovu procena eksperata više se ne postavlja pi-
tanje da li će biti novih terorističkih napada nego gde i kada. Prateći logiku tero-riz-
ma jasno je da će obim šteta koje su posledica ovih napada da se stalno povećava. U
suštini, ciljevi koje teroristi biraju za svoje napade određuju tri faktora: atraktivnost
mete, napor koji je potrebno uložiti i tipični metod koji dati teroristi primenjuju.
186 Ch. Brauner and G. Galey, Terrorism risks in property insurance and their insurability after 11
September 2001, Swiss Reinsurance Company, 2003

Model faktora rizika koji je ovde pomenut ne omogućava procenu rizika več
pomaže da se sagleda da li su postojeće zaštitne mere dovoljne da dato društvo
zaštiti, ili je pak potrebno primeniti mnogo individualnije mere zaštite, čak i one koje
zadiru u slobodu kretanja.
Neki događaj se smatra slučajanim ako je nepredvidivo bar vreme i obim štete ili
i dešavanje samog ovakvog događaja, kao što je to slučaj kod terorizma. Naravno da
je slučajnost kod rizika izazvanog čovekovim delovanjem drugačije prirode nego kod
onog izazvanog prirodnim katastrofama. Na primer, posle terorističkog napada ma-
log ili srednjeg obima verovatnoća drugog napada na istom geografskom područiju
se pre povećava nego što se smanjuje, jer rastu političke tenzije, želja za osvetom i sl.
Na suprot tome, može se pretpostaviti da se veliki međunarodni teroristički napadi
planiraju godinama, što znači da je mala verovatnoća da će ista teroristička grupa
odmah nepripremljena ponoviti napad. Pored toga, činjenica je da će se kod katastrofe
izazvane ljudskim delovanjem veoma brzo mobilisati tehnološke mere preventive što
nije slučaj kod prirodnih katastrofa kao što su to poplava ili zemljotres. „Sličajnost”
rizika od terorizma je u stvari posledica nemogućnosti osiguravača da utiče na ove
događaje, odnosno ovo je slučaj moralne opasnosti.
Sve do napada na Svetski trgovački centar podaci o riziku od terorizma su u stvari
bili zanemarivani kao takvi, jer je i do tada postojao veliki broj odštetnih zahteva
zbog šteta od eksplozija i požara, koji su u stvari bili posledica terorističkih napada.
Međutim, čak i da su statistički podaci iz prethodnih godina bili ekstrapolirani nije
bilo moguće predvideti događaj sa takvim posledicama kao što je bio napad od 11
septembra. Naime, obim štete je bio takav da je prevazišao granice osigurljivosti.
Međutim, u budućnosti ovaj rizik će biti moguće proceniti, ali samo ako industrija
osiguranja razvije postojeće, dovoljno neiskorišćene metode, što obuhvata ubrzani
razvoj modela za izračunavanje premija i rad sa scenarijima.
Indikacije o odgovarajućoj premiji za ovaj rizik mogu se dobiti upoređivanjem
štete od 11 septembra sa ukupnim obimom premije za neživotno osiguranje, što
iznosi oko 10% od ove poslednje. Takođe je korisno upoređivanje sa potencijalom
šteta koje su posledica prirodnih katastrofa.
Da bi se kod imovinskog osiguranja procenila relativna verovatnoća događanja
brojnih scenarija šteta za slučaj terorističkih napada, potrebno je uzeti u obzir i
sledeće kriterijume:
 Tip imovinsklog osiguranja (lično, komercijalno i industrijsko osiguranje)
 Tip poseda u okviru industijskih postrojenja (najam, vlasništvo...)
 Geografska lokacija (zemlja, gradska ili seoska lokacija)
 Ključni brendovi, reperi i simbolizam zgrada i objekata
U proseku, dovoljno je dodati nekoliko procenata na premiju za osiguranje imo-
vine. Međutim, u specijalnim slučajevima premiju je potrebno uvećati i za 100%, pa
čak i za više, što zavisi od broja osiguranika i korišćenih kriterijuma.
Iako ovaj pristup izgleda veoma grub, treba imati na umu da se prilikom rangiranja
novih rizika uvek polazi od neke pravične vrednosti koja se tokom vremena usaglašava
sa stvarnim stanjem. U toku je razvoj kompjuterskih alatki koje će omogućiti indus-
triji osiguranja da proceni stepen izloženosti terorizmu kod pojedinačnih rizika ili
celokupnih portfelja rizika, a na osnovu gore pomenutih kriterijuma. Međutim, pro-
cena očekivane štete zahteva gradaciju relativne verovatnoće dešavanja, što ova alat-
ka neće biti u mogućnosti da obezbedi. Stoga će se procena frekvencije terorističkog
napada i dalje zasnivati na pretpostavkama.
Mada je dokazano da su scenariji za identifikaciju i obradu određenih tipova
izloženosti dobra alatka, oni još uvek nisu detaljno provereni sa stanovišta pokrića
šteta od terorizma kod imovinskog osiguranja i osiguranja od prekida poslovanja.
Ipak oni mogu da daju ključne zaključke o pogodnosi ili neophodnosti specijalnih
rešenja osiguranja. Pojedinačne komponente scenarija su:
 Identifikacija scenarija (u odnosu na pretpostavljenu verovatnoću doga-
đanja i obim štete)
 Identifikacija rizika i izloženih oblasti
 Prečnici štete i stepen razaranja
 Kvantifikacija potencijala štete (totalna šteta, osigurane štete i udeo osigu-
ranja)
 Primena – polisa osiguranja
Najteži korak u ovom procesu je kvantifikovanje potencijala štete, jer u momentu
zaključenja ugovora o osiguranju ne postoje sve informacije, pa se ovaj rizik često
modelira na osnovu pretpostavki i proseka. Situaciju pogoršava i mogućnost aku-
mulacije štete preko različitih linija poslovanja, kao na primer, kada osiguranje od
prekida poslovanja povuče za sobom dodatne odštetne zahteve zbog drugih poslova
koji zavise od osiguranog poslovanja.
6.2.3 Kontrola katastrofalnog rizika

Kontrola rizika obuhvata njegovu prevenciju i smanjenje. Aktivnosti koje se
odnose na prevenciju štete obuhvataju sledeće:
 Restrikciju korišćenja zemljišta čime se ograničava velika koncentracija lju-
di i imovine u oblastima izloženim dejstvu opasnosti. Obično je ovo najteže
primeniti, jer to provocira enormne političke pritiske.
 Građevinske propise koji se odnose na oblik i konstrukciju zgrade. Usva-
janje i primena rigoroznoh građevinskih propisa može da smanji ljudske
žrtve i štete u oblastima u kojima su mogući katastrofalni događaji. Evrop-
ska Unija je uvela evropski standard, skup od 58 standarda i 10 propisa koji
sadrže metode za procenu mehaničke otpornosti građevinskih konstrukcija

i njenih delova. Ovi standardi se takođe koriste i za proveru usklađenosti
građevinskih radova sa propisima navedenim u Direktivi za građevinski
proizvod (Construction Product Directive).
 Planiranje nesreće, što je ključ za smanjenje štete, obuhvata zajednički
poduhvat javnog i privatnog sektora, pri čemu vladini organi utvrđuju
opšte smernice. Javni sektor mora da obezbedi vodeću ulogu u upravljanju
nepredviđenim događajem u komunikacijama i transportu, jer su otkazi u
ovim sistemima i najuobičajniji.
 Privatni sektor takođe mora da izvrši svoj deo planiranja, a osiguravači i
reosiguravači često mogu da daju ekspertske savete u ovoj oblasti. Da bi se
minimizirale povrede ljudi, ljudske žrtve, štete na imovini i prekidi u radu,
neophodna je pravovremena akcija. Planiranje nesreće počinje sa naporima
za zaštitu da bi se ublažilo oštećenje imovine. Promptno otkrivanje štete
je kritično za njeno minimiziranje. Takođe mora da postoje smernice i za
prevazilaženje (ispravku) nastale štete. U nekim slučajevima gubitak up-
otrebne vrednosti može buti mnogo veći od direktne štete na samoj imovini.
Planovi moraju da uzmu u obzir vremensku komponentu kako u pogledu
verovatnoće dužine trajanja štetnog događaja, tako i u pogledu dužine tra-
janja pomoći zbog nastale nesreće. Tu treba integrisati i rehabilitacioni plan
i duguročni razvoj.
Pošto se svi štetni događaji ne mogu sprečiti treba preduzeti mere i za smanjivanje
buduće štete. Tipična katastrofalna situacija, međutim, zahteva dublji i širi pristup
umanjenju štete, što se često naziva upravljanje krizom. Ovaj proces obuhvata iden-
tifikovanje situacija koje su elementi krize, organizovanja reakcije na krizu i način za
razrešenje krize.
Pristup koji se preporučuje za upravljanje krizom obuhvata:
 Angažovanje odgovarajućih ljudi za razmatranje obima mogućih kriza koji-
ma firma može da bude izložena.
 Razradu adekvatne reakcije na svaku identifikovanu krizu uključujući mas-
ter plan koji je jasan i poznat svim relevantnim zaposlenim licima.
 Jasno određivanje zaduženja svih zaposlenih u slučaju da je potrebno izvršiti
obnovu delova ili cele firme.
 Otvoreno iznošenje prirode svih teškoća i mera koje organizacija preduzi-
ma za njihovo prevazilaženje.

7. RIZIK OPASNOSTI NA RADNOM MESTU –
PROFESIONALNI RIZIK
Rizik na radu se odnosi na mogućnost i na težinu povrede ili obolevanja nastalog

kao rezultat izlaganja opasnostima. 187
Za iskazivanje rizika po zaposlene koriste se statističke tabele stopa kobnih
događaja (FAR) date u II poglavlju knjige.
Evropska agencija za bezbednost i zdravlje na radu osnovana je 1996. godine.
Članice EU su u svojim nacionalnim zakonodavstvima uvele serije direktiva koje
utvrđuju minimalne standarde u pogledu zaštite zdravlja i bezbednosti na radu. Ove
direktive (oko njih dvadesetak) obuhvataju zahteve da poslodavci moraju da izvrše
procenu rizika na radnom mestu i da postave preventivne mere koje započinju sa
eliminacijom opasnosti, a završavaju se sa ličnom zaštitnom opremom.
Slika VII – 25. Opasost na radnom mestu
Opasnost, u funkciji profesionalnog rizika, podrazumeva okolnost ili stanje koje

može da izazove povredu ili da ugrozi zdravlje, drugim rečima da izazove štetu po
zdravlje radnika, ukoliko se ne kontroliše. Sama šteta podrazumeva direktno ili in-
direktno oštećenje, privremeno ili stalno, fizičke, mentalne ili socijalne dobrobiti
radnika. Ishod ove opasnosti je povreda ili oštećenje zdravlja što je u stvari rezultat
nekontrolisane opasnosti. Najčešća klasifikacija opasnosti na radnom mestu prika-
zana je na slici VII-25.
Fizičke opasnosti mogu biti klizanje ili pogrešan korak, pad sa visine, transport
teškog tereta, opasne mašine i elektricitet.
Fizički agensi obuhvataju buku, vibracije i jonizujuća zračenja, a hemijski agensi
rastvarače, kiseline, baze, teške metale i sl.
Psihološki faktori su stres na radnom mestu, prekovremeni i preobiman rad,
nasilje i siledžijstvo što obuhvata emocionalno, verbalno ili seksualno uznemirava-
nje (tzv. mobing). Treba napomenuti da je u našem tranzicionom društvu naročito
naglašen stres kao faktor koji u velikoj meri utiče na zdravlje. Međutim, prema po-
dacima iz Velike Britanije oko pola miliona ljudi je obolelo usled posledica stresa na
187 1996-2006 Evropska Agencija za bezbednost i zdravlje na radu, Priručnik za procenu rizika

poslu što je dovelo do proseka od 29 izgubljenih radnih dana po čoveku, što ukupno
iznosi 13,4 miliona radnih dana tokom 2001 godine i što je Britansko društvo koštalo
oko 4 miliona funti.
Pored toga postoje još i drugi faktori kao što su opasnosti u odnosu na reproduk-
tivnu moć, nepovoljni uslovi na radnom mestu (temperatura, vlaga, osvetljenje),
genetički modifikovani organizmi, nanotehnologija i elektronski otpad.
Sam rizik je proizvod verovatnoće da će se određeni ishod dogoditi i ozbiljnosti
date štete (povrede ili zdravstvenog oštećenja). On se može izraziti numerički tj. 0,5
ili 50/50 verovatnoće da će se dati ishod dogoditi u jednoj godini ili kvantitativno kao
visok/srednji/nizak ili pak preko mnogo kompleksnijih šema klasifikacije.
Procena rizika obično obuhvata:
 Identifikaciju opasnosti
 Identifikaciju svih na koje data opasnost može da utiče, kao i način njenog
uticaja
 Ocenu rizika
 Identifikaciju i postavljanje prioriteta potrebnih delovanja
Kreiranje zdravog radnog mesta i radne snage je najbolji način za poboljšanje
produktivnosti i zato uvek treba postavljati sledeća pitanja:
 Da li smo upoznati sa situacijom koja se odnosi na odsustvovanje usled
bolesti ili povrede u radnoj organizaciji?
 Da li znamo koliki su troškovi odsustvovanja usled bolesti ili povrede u
radnoj organizaciji?
 Da li u radnoj organizaciji postoji pozitivna promocija dobrog upravljanje
profesionalnim rizikom?
 Da li se može učiniti još više u pogledu poboljšanja produktivnosti boljim
upravljanjem profesionalnim rizikom?
 Da li smo upoznati sa raspoloživim izvorima pomoći?
Sistem za upravljanje profesionalnim zdravljem i bezbednošću, OHSMS (Occu-
pational Health and Safety Management System) promoviše bezbednu i zdravu rad-
nu sredinu tako što daje smernice koje omogućavaju da se u radnoj organizaciji dos-
ledno identifikuju i kontrolišu svi rizici koji su povezani sa radnim mestom kao i da
se smanji mogućnost da dođe do nesreće i do oštećenja zdravlja čime se poboljšava
sveukupni učinak na radnom mestu.
OHSAS 18001:1999 je međunarodno priznata britanska specifikacija za procenu
sistema za upravljanje profesionalnim zdravljem i bezbednošću. Ovaj sistem je pre-
rastao u standard OHSAS 18001:2007 (slika VII-26) koji je kompatibilan sa ISO 9001 i
ISO 14001 i koji daje dobar pristup kroz procenu rizika, dozvoljava merenje postojeće
situacije putem istraživanja i drugih metoda, čime se omogućava donošenje odluke o
praktičnim poboljšanjima koja se mogu izvesti u nekoj radnoj organizaciji.
Dalja primena standarda, odnosno programa upravljanja rizikom sastoji se u:
 Definisanju uloga, odgovornosti i autoriteta
 Upravljanju i alokaciji resursa
 Identifikaciji potrebnih vidova obuke i određivanju nadležnosti
 Konsultacijama i komunikacijama sa zainteresovanim stranama
 Identifikaciji operacija povezanih sa identifikovanim rizikom
 Izradi dokumentacije i primeni procedura uprvljanja rizikom
 Izradi rešenja za delovanje u slučaju opasnosti
Slika VII – 26. Osnovni elementi standarda OHSAS 18001:2007
Da bi ovaj standard bio sproveden na način koji najviše odgovara datim radnim
uslovima potrebno je stalno vršiti proveru svih donešenih mera i po potrebi vršiti
njihovu ispravku. Ovo korektivno delovanje obuhvata praćenje i merenje procedura,
procenu njihove usklađenosti sa važećim zakonskim propisima, istraživanje uzroka
nesreće ako se ista i dogodi, postupanje u slučaju neodgovornosti, vođenje eviden-
cije i primenu korektivnog i poboljšanog preventivnog delovanja. Na kraju treba
izvršiti reviziju procesa upravljanja, procenu ulaznih podataka i ponovno definisanje
izlaznih podataka i dokuentacije.
Pored ovog standarda postoji i OHSAS 18002 koji daje smernice za primenu
OHSAS 18001, odnosno objašnjava sve zahteve postavljene u ovom standardu kao i
način kako treba raditi da bi se ovaj standard sproveo i da bi se izvršila odgovarajuća
registracija.

Primena ovog standarda pruža vušestruke koristi kao što su to:
 Smanjenje rizika (preko poboljšanog upravljanja profesionalnim rizikom)
 Konkurentske prednosti (demonstracijom privrženosti zdravlju i bezbed-
nosti zaposlenih)
 Poboljšani učinak (preko poboljšane operativne efikasnosti zbog smanjenja
vremena provedenog van posla)
 Smanjenje troškova (preko smanjenja premija za osiguranje u kompenzaci-
ja/kazni zbog nepoštovanja propisa)
Evropska Agencija za bezbednost i zdravlje izradila je smernice i priručnik za pro-
cenu rizika Evropske unije sa ciljem da se pomogne državama, članicama upravama i
radnim telima da ispune obavezu procene rizika koja je sadržana u Direktivi 89/391/
EEC.
Uprava za bezbednost i zdravlje na radu nadležnog Ministarstva za rad i socijalnu
politiku Vlade Republike Srbije je uvela ove smernice i priručnik za procenu rizika
kao preporuke.
1. Objasnite rizik od požara.

2. Upravljanje rizicima od požara.
3. Metode za procenu rizika od požara.
4. MESERI metoda.
5. Rizik od eksplozije.
6. Fizičke eksplozije.
7. Hemijske eksplozije.
8. Objasnite rizik od loma mašina.
9. Procena frekvencije rizika loma mašina.
10. Šta predstavlja ekološki rizik?
11. Smernice za procenu rizika zagađivanja životne sredine.
12. Definisanje optimalnih ruta za transport opasnih materija.
13. Rizici katastrofalnih događaja.
14. Tipovi katastrofalnih događaja.
15. Rizici kritične infrastrukture.
16. Rizici ljudskog faktora.
17. Rizik terorizma.

18. Katastrofalni ekološki rizici.
19. Upravljanje rizikom katastrofalnog događaja.
20. Objasnite rizik opasnosti na radnom mestu, odnosno profesionalni rizik.
Izvori korišćeni u sedmom poglavlju:
1. Mapfre-Re, Industrial Risk Inspection and Assessment Handbook, Risk Man-

ager Seminar, Belgrade, October 2008,
2. H. Skipper and W. Kwon, Risk Management and Insurance, Perspectives in a
Global Economy, Blackwell Publishing, USA, 2007,
3. Drago Klobučar, Risk management i osiguranje, TECTUS, Zagreb 2007,
4. P. Heck, D. Bresch and S. Trober, The Effects of Climate Change: Storm Dam-
age in Europe on the Rise, Swiss Reinsurance Company, 2006,
5. 1996-2006. Evropska Agencija za bezbednost i zdravlje na radu, Priručnik za
procenu rizika,
6. International Organization in Standardization, www.iso.org,
7. J. Busenhart, P. Baumann, M. Orth, Ch. Schauer, B. Wilke, Insuring environ-
mental damage in the European Union, Swiss Reinsurance Company, 2007,
8. R. Vujović, A. S. Jovanović, J. Todorović, Unapređenje metoda upravljanja riz-
ikom u industrijskim postrojenjima, Tokovi osiguranja, Časopis za teoriju i
praksu osiguranja, broj 1-2, Novembar 2003,
9. R. Vujović, M. Stanković, Sistemska analiza kumulativnog rizika i osiguranje,
Upravljanje kvalitetom i pouzdanošću, 6.međunarodna konferencija, Zbornik
radova, Beograd, 2003,
10. Menzinger I. and Ch. Brauner, Floods are Insurable, Swiss Reinsurance Com-
pany, Zurich, 2002,
11. Ch. Brauner and G. Galey, Terrorism risks in property insurance and their in-
surability after 11 September 2001, Swiss Reinsurance Company, 2003,
12. V. Šijački-Žeravčić, R. Vujović, D. Milanović, G. Bakić, Neophodnost preven-
tivnog inženjeringa kod sudova pod pritiskom izloženih oštrim eksploata-
cionim uslovima, Procesna tehnika, Jugoslovenski naučno-stručni časopis,
Broj 3, godina 15, oktobar 1999,
13. S.J. Bogičević, Razvoj metode za identifikaciju i procenu rizika proizvodnih
sistema primenom teorije Fuzzy skupova i logike, Magistarski rad, Novi Sad,
1998,
14. E. Karrer-Ruedi, PhD, B. Zadeh PhD, Environmental Management Systems
and Standards, Swiss Re America, New Zork, 1998,

15. D. Zelenović, Projektovanje proizvodnih sistema, Naučna knjiga, Beograd,
1987,
16. Mashinery break down – Swiss Re Co. Publication 1987,
17. Ecological Risk Assessment, U.S. Environmental Protection Agency, 2006,
http://www.epa.gov/region5superfund/ecology/html/whatisera.html,
18. Guidelines for Environmental Risk Assessment and Management, UK Depart-
ment for Environment, Food and Rural Affairs, September 2002, www.defra.
gov.uk,
19. R. Vujović, M. Mandić, Procena rizika od požara na bazi statističkih podata-
ka i verovatnoće, Preventivno Inženjerstvo, godina XI, Broj 2/2003, Beograd,
2003,
20. Rutstein, R.W., Časopis za protivpožarnu zaštitu, sveska 9, 1985,
21. E. Hadžiselimović, R. Vujović, Pojave i dejstva prostornih eksplozija, Elemen-
tarne nepogode i katastrofe, Jugoslovensko savetovanje, Budva 1986,
22. R. Vujović, M. Mandić, B. Prekić, Termovizija u funkciji predupređenja havarija
na rotacionim pećima, Tehnički sistemi i sredstva zaštite od požara, eksplozija,
havarija i provala, Međunarodna konferencija, Beograd,
23. N. Živković, M. Stanković, B. Krstić, Elementi za ocenu ekološkog rizika u
osiguranju transporta opasnih materija, Opasne materije – proizvodnja,
skladištenje, transport i upotreba – bezbednost i osiguranje, Seminar, Preving
a.d., Beograd, 2003,
24. M. Miljuš, M.Vidović, Rizik u transportu opasnih materija, Elementi za ocenu
ekološkog rizika u osiguranju transporta opasnih materija, Opasne materije
– proizvodnja, skladištenje, transport i upotreba – bezbednost i osiguranje,
Seminar, Preving a.d., Beograd,
25. Risk Management Evaluation Framework, internet izdanje na adresi http://
hazmat.dot.gov, 2005.
26. Guidelines for Applying Criteria, Highway Routing of Hazardous Materials,
U.S. Department of Transportation, Publication No. FHWA-HI-97-003, 1996.
27. 1996-2006 Evropska Agencija za bezbednost i zdravlje na radu, Priručnik za
procenu rizika.

VIII
O
E
D
UPRAVLJANJE RIZICIMA
PUTEM OSIGURANJA
UPravljanje rizicima PUtem osigUranja 381

1. OSIGURANJE KAO METOD UPRAVLJANJA
RIZIKOM
Metoda koja je danas najrasprostranjenija za upravljanje rizikom je putem osigu-

ranja. Sa ekonomske tačke gledišta to je najsvrsishodniji način, jer se rizik prebacije na
organizaciju koja je specijalizovana za zaštitu čoveka i njegove imovine od posledica
mnogih rizika, uz upotrebu najsavremenijih statističko-matematičkih metoda.
Postoje mnoge definicije osiguranja, ali se u suštini sve svode na isto, a to je, da
je osiguranje delatnost pružanja pravno-ekonomske zaštite od određenih opasnosti
koje ugrožavaju imovinu i lica188.
Zadatak osiguranja je da rizike kojima su izloženi pojedinci ili firme – osigurani-
ci – preraspodeli na sve osiguranike i da onom osiguraniku koji pretrpi štetu koja
je posledica nekog osiguranog rizika isplati odgovarajuću naknadu za tu štetu, a u
skladu sa zaključenim ugovorom o osiguranju. Na ovaj način se rizik, koji je moguć,
ali nije siguran, i koji samim tim može da izazove promenljive troškove prevodi u
fiksne troškove, odnosno premiju osiguranja koja se plaća u određenim vremenskim
razdobljima. Njegove posledice se prenose na osiguravača. Na ovaj način osiguranik
stvara sigurnost bilo za sebe lično, bilo u svom poslovanju, jer unapred zna koliki su
mu troškovi nekog rizika.
Postoji veliki broj kriterijuma prema kojima se vrši podela osiguranja. Jedna od
podela je prikazana na slici VIII-1.
Slika VIII – 1. Načini podelje osiguranja
188 M. Bijelić, Osiguranje i reosiguranje, Zagreb:Tectus, 2002, str. 25
Upravljanje rizicima putem osiguranja 383

U suštini, osiguranje obuhvata tri osnovne kategorije189:
 Životno osiguranje
 Osiguranje imovine u širem smislu i
 Osiguranje od odgovornosti
Životno osiguranje pravno se reguliše polisom koja predstavlja ugovor između
osiguranika i osiguravajuće kompanije. Ono predstavlja, u prvom redu, zaštitu
porodice, a zatim, to je istovremeno i jedan vid dugoročne štednje. Zaključenjem
životnog osiguranja zadovoljavaju se dva osnovna nivoa ljudskih potreba – zaštita od
rizika (smrt, bolest) i štednja. Životno osiguranje se u pravilu zaključuje na duži rok.
Ono predstavlja rešenje da se uz minimalne troškove spreči finansijska katastrofa i
zbrine porodica (naročito deca) u slučaju smrti nekog njenog člana.
Za razliku od neživotnih osiguranja, kod životnog osiguranja veoma često je pri-
marna štednja, pa je, ne retko, samo osiguranje u drugom planu. Pored toga, polisa
osiguranja života je hartija od vrednosti koja se može zalagati više puta u toku trajanja
osiguranja. Sredstva koja su uložena u životno osiguranje maksimalno su zaštićena
zakonskim instrumentima.
Osiguranje od posledica nesrećnog slučaja i dopunska zdravstvena osiguranja
su osiguranja od štete zbog bolesti ili slučajne telesne povrede, i ona su najčešće
kratkoročna – jednogodišnja. Pripadaju grupi neživotnih osiguranja.
Osiguranje imovine u širem smislu i osiguranje od odgovornosti, sastoji se od
onih oblika osiguranja koji su ustanovljeni u cilju zaštite od troškova koji su pos-
ledica štete ili gubitka imovine kao i štete koja je posledica zakonskih odgovornosti.
Prema evropskim standardima izvršena je podela osiguranja prema vrstama osi-
guranja.
Rizici su raspodeljeni prema grupama i vrstama osiguranja kako je to prikazano
na slici br. VIII-2a, 2b i 2c.
189 E. Vaughan i T. Vaughan, Osnovi osiguranja-upravljanje rizicima, prevod sa engleskog jezika, Mate,
Zagreb, 2000, str. 49

Slika VIII – 2a. Podela rizika prema grupama i vrstama osiguranja

Slika VIII – 2b. Podela rizika prema grupama i vrstama osiguranja

Slika VIII – 2c. Podela rizika prema grupama i vrstama osiguranja

Da bi osiguravač mogao na sebe da preuzme neki rizik, on mora da zna ne samo
njegov prosečan intenzitet (statistički podaci) nego i njegovu frekvenciju koja se
određuje prema zakonima verovatnoće.
Zato svaki osiguravač određuje svoj cenovnik osiguranja, odnosno tarifu premije
(premijsku tarifu) koja služi za određivanje visine premije polazeći od merila koja
su jedinstvena za sva osiguranija u istoj vrsti osiguranja. Ovaj cenovnik se određuje
na osnovu aktuarske matematike, ne formira se slobodno, na tržištu, već zavisi od
različitih aktuarskih metoda, osiguravačevih posebnosti i vrste osiguranja. Tarife
premija se stalno proveravaju i dograđuju, a na osnovu raspoloživih statističkih po-
dataka, jer bez toga sistem tarifiranja rizika može vremenom postati takav da ne
odražava stvarno stanje rizika.
Budući da opasnost predstavlja uzrok nastupanja osiguranog slučaja, odnosno
uzrok rizika koji na sebe preuzima osiguravač na osnovu premije osiguranja, kod
većine ugovora o osiguranju obično se navode osigurane opasnosti koje su pokrivene
datim osiguranjem, a ne rizici. S druge strane, opasnost je mnogo bliži pojam od
rizika koji je u suštini imaginarni pojam, zamišljena opasnost od dešavanja štetnog
događaja. Kada se rizik ostvari tada je već u pitanju osigurani slučaj. Ne manje bi-
tan razlog je i nedovoljna definisanost pojmova, odnosno činjenica da se rizik kao
naučna disciplina počeo da proučava mnogo posle nastanka same kategorije osig-
uranja. Naime, obično sa kaže „opasnost od požara”, ali prema definiciji opasnosti
požar nije opasnost već rizik, a opasnost je mogućnost upaljenja materijala, pri čemi
vatra predstavlja hazard.
Da bi se odredila premija za neko osiguranje potrebno je izvršiti kvalitetnu pro-
cenu, odnosno vrednovanje rizika. Na ovaj način se stvarni rizik dovodi u sklad sa
izdvajanjima za premiju i time ona dobija ekonomsku i tržišnu dimenziju. Osiguravači
razvrstavaju rizike u tarifne grupe koje im služe za određivanje premijske stope i za-
tim premije osiguranja, uvažavajući temeljno načelo da većem riziku odgovara i veća
premija. Tarifne grupe zavise i od vrste osiguranja u kojoj se primenjuju.
U ranijem periodu su sve tarife bile jedinstvene, ali sada, pošto svaka osiguravajuća
kuća primenjuje vlastite tarife premija, dolazi do njihovih neznatnih razlika. Recimo
kod iskazivanja premijskih stopa za razna osiguranja one se razlikuju u apsolutnom
iznosu za nekoliko stotinki promila, a u relativnom iznosu za nekoliko procenata.
Premijske stope, doplaci i popusti iz tarifa određeni su za trajanje osiguranja od
godinu dana, a za osiguranje sa trajanjem kraćim od godinu dana postoje tablice za
izračunavanje premije.
Primena standarda serije JUS ISO 9000 u osiguranju, kod nas, je u duhu pre-
poruka standarda JUS ISO 9004-2 pisanih za usluge, a po modelu standarda JUS
ISO 9001 koji obezbeđuje kvalitet u projektovanju uslova i tarifa, prodaji osiguranja,
održavanju i inovaciji uslova tarifa i organizaciji i tehnologiji rada.

Za osiguranje svake od delatnosti (industrija, poljoprivreda, obrazovanje itd.) ili
objekta, uređaja, mašina, vozila, lica itd., od određenih rizika u osiguranju postoje
utvrđeni kriterijumi, odnosno uslovi i tarife osiguranja koji treba da se primenjuju
u skladu sa nivoom primenjenih tehničko-tehnoloških i organizacionih dostignuća
u okruženju, odnosno okruženju koje osigurava osiguranje. Jedan uprošćeni model
interakcije osiguranja i okruženja prikazan je na slici VIII-3190.
Slika VIII – 3. Uprošćenja šema delovanja primene standarda na osiguranje
nekog objekata
1.1 Premija osiguranja kao funkcija osiguranog rizika

U stručnoj literaturi iz osiguranja, autori na različite načine definišu premiju
osiguranja. U svim definicijama pominju se reči: cena osiguranja, cena rizika, izvor
sredstava fonda za osiguranje i dr. Svaka od datih definicija u sebi sadrži elemente
prihvatljive za definisanje suštine premije osiguranja. Definisanje premije kao cene
rizika takođe ima smislu, s obzirom da se premija osiguranja određuje za zajednice
rizika na osnovu procenjene verovatnoće štetnog događaja i očekivanog intenziteta
mogućih šteta. Prema Međunarodnoj organizaciji za standardizaciju (ISOIEC Guide
73/2002) rizik upravo i predstavlja kombinaciju verovatnoće događaja i njegovih
posledica.
Osiguravajuća društva svoje poslovanje zasnivaju na principima:
 Dovoljnosti tehničke premije (zbir tehničkih premija treba da je veći ili jed-
nak od zbira svih realizovanih šteta).
 Individualizacije tj. korelativnosti premije i rizika (većem riziku treba da
odgovara i veća premija).
 Stimulacije i destimulacije osiguranika na željeno ponašanje (stimulišu se
osiguranici koji se ponašaju u skladu sa interesima i željama osiguravača, a
destimulišu oni koji se ponašaju suprotno od toga).
190 T. Simonović, B. Paripović, R. Vujović, Sistem kvaliteta u osiguranju uslovljen savremenim raz-
vojem preventivnog inženjeringa i dostignuća iz domena tehničke zaštite, Tehnički sistemi i sred-
stva zaštite od požara, eksplozija, havarija i provala, Međunarodna konferencija, Beograd

 Korektne nadoknade štete osiguraniku (osiguranik treba u potpunosti da
bude obeštećen, a da pri tome ne sme ni u kom slučaju da zaradi na šteti)
 Premija osiguranja je uvek veća kada je rizik veći, kada je vrednost sume
osiguranja veća i kada je duži period trajanja osiguranja.
S druge strane, na visinu premije osiguranja bitno utiče i obezbeđenje solvent-
nosti društva, odnosno adekvatno upravljanje kapitalom i rizicima, strateški ciljevi
osiguravajućeg društva, konkurentnost na tržištu osiguranja i sl. pa je npr. premija
osiguranja manja, ako je kamata na plasirana sredstva iz osiguravajućih fondova
veća.
Osiguravajuća društva koja korišćenjem sofisticiranih aktuarskih tehnika modeli-
ranja formiraju stabilan kapital društva iz prihoda od premije osiguranja i prinosa na
plasirana sredstva, ostvaruju i svoj osnovni cilj osiguranje veće zaštite osiguranika,
povoljniju tržišnu poziciju i reputaciju, a time i veće poverenje osiguranika, kao jed-
nog od osnovnih principa delatnosti osiguranja.
Izraz „premija” po nekim autorima potiče od latinske reči premium (nagrada),
a po drugim autorima od reči primium, što bi bilo prihvatljivije, jer znači prvi, a u
osiguranju je upravo ugovarač osiguranja obavezan da prvi ispuni obavezu uplate
premije da bi osiguravač mogao da prihvati obavezu iz sklopljenog ugovora.
Premija osiguranja je novčani iznos koji ugovarač osiguranja ili osiguranik plaća
osiguravaču na osnovu sklopljenog ugovora o osiguranju, kao naknadu za obezbeđenje
osiguravajuće zaštite. Za ugovarača osiguranja osiguranika premija osiguranja pred-
stavlja trošak, pa je sa te strane, veoma bitan elemenat u prodaji osiguranja, posebno
u tržišnoj privredi. Zbog toga, visina premije osiguranja može pozitivno i negativno
da utiče na obim prodaje određenih vrsta osiguranja ili prodaje određenih vrsta osig-
uranja određenog osiguravača.
Međutim, za osiguravača je premija osiguranja prihod i izvor sredstava iz kojih
formira potrebne fondove i jača svoj finansijski kapacitet, uz trajno visoki stepen
likvidnosti, kako bi obezbedio potpuno i blagovremeno obeštećenje osiguranika u
toku trajanje osiguranja. Iz tih izvora obezbeđuje i sredstva za pokriće sopstvenih
troškova i ostvarivanje profita. Zbog toga, osiguravač svojim poslovnim aktima
utvrđuje premiju osiguranja tako, da njena visina bude primerena osiguranim rizi-
cima i ugovorenim obavezama iz osiguranja.
Na primer, u postojećem tarifnom sistemu obaveznog osiguranja vlasnika, odnos-
no korisnika motornih i priključnih vozila od odgovornosti za štete pričinjene trećim
licima, pristup utvrđivanja visine premije nije uvek u skladu sa veličinom rizika. Pre-
miju osiguranja, na našem tržištu, propisuje Udruženje osiguravajućih društava i ona
je ista kod svih osiguravača. Premija je ista za sve osiguranike sa vozilima istih kara-

kteristika, bez obzira kakvo je bilo njihovo ponašanje u prethodnom periodu osigu-
ranja, i kako su procenjeni rizici regiona – zone rizika, gde se vozilo pretežno koristi.
U stvari, premija danas, kod ove vrste osiguranja zavisi isključivo i samo od fiksnih
karakteristika vozila i to: od snage motora vozila (premija putničkih i vučnih vozila
- motokultivatora, traktora, guseničara itd.), od radne zapremine motora (premija
motocikala, mopeda i skutera), od namene (gradski, prigradski, međugradski, koji
nije namenjen za javni saobraćaj), broja registrovanih mesta (premija za autobuse),
od nosivosti (premija teretnih i priključnih vozila itd.).
Pored navedenog, nije rešena mogućnost uticaja premije osiguranja njenom
individualizacijom na stanje bezbednosti saobraćaja. Naime, pored obezbeđenja
jednog od osnovnih principa osiguranja od odgovornosti da se osiguraniku pruži
odgovarajuća osiguravajuća zaštita, moguće je koncepcijom premije deo tereta lošeg
ponašanja u saobraćaju prebaciti na samog osiguranika - na onog ko prouzrokuje
štetu.
Za izgradnju ovakvog premijskog sistema osiguranja od odgovornosti neophod-
no je prethodno rešiti jedinstvenu bazu podataka o vozačima i vozilima, obezbediti
savremeni aktuarsko-naučni pristup formiranja premije, adekvatnu kontrolu primene
propisanih metoda, određivanje trošenja premije osiguranja, kao i proširenje re-
gresnog prava organizacije za osiguranje prema osiguraniku. To znači da variranje
premije osiguranja autoodgovornosti mora zavisiti od više faktora koji utiču na bez-
bedno učešće u saobraćaju kao što su: faktor dužine vozačkog staža, faktor učešća u
saobraćajnim nezgodama, faktor godišnje pređene kilometraže i sl. Na osnovu ovih
faktora moguće je izračunati koeficijente kojima se množi osnovna premija, koja je
do sada uglavnom zavisila od karakteristika vozila, i dobiti stvarna premija koju osig-
uranik treba da plaća. Korišćenjem usvojenih koeficijenata možemo odrediti stvarnu
premiju koja varira od vozača do vozača, u zavisnosti od ponašanja u prethodnom
periodu i dužine vozačkog staža. U određivanju se mogu koristiti i drugi parametri
koji bi istu korigovali u zavisnosti od njihovog uticaja, kao što je parametar „zone riz-
ika”. Da bi se odredio parametar za zonu rizika neophodno je poznavati broj vozila u
zonama, kao i broj nezgoda koje su se desile u njima. Rizik od nastajanja saobraćajnih
nezgoda po regionima nije isti. Kako premija osiguranja u značajnom delu zavisi
od rizika, to se nameće zaključak da premija ne može biti ista za sve, već mora biti
prilagođena riziku.
Indeksi rizika su različiti na nivou gradova i regiona. Tako npr. prema korišćenim
podacima jedinstvenog informacionog sistema MUP-a Srbije za 2003. godinu in-
deks rizika za grad Beograd je 5,8 i veći je u odnosu na većinu ostalih gradova.
Južnobanatski okrug ima indeks 5,4 u okviru koga dominira Novi Sad. Nasuprot
ovim podacima, postoje regioni sa znatno manjim indeksom rizika, ispod 2,0 kao što

su Borski, Toplički i Jablanički okrug. Prihvatanje ovog pristupa podrazumeva pre-
thodnu podelu po zonama u odnosu na ostvarene indekse rizika. To praktično znači,
da tarifni sistem osiguranja, pored postojećih elemenata - karakteristike vozila, tre-
ba korigovati ponašanjem vozača u prethodnom periodu, pređenom kilometražom
i vozačkim stažom, kao i zonom rizika, što bi davalo realniju premiju i uticalo na
poboljšanje bezbednosti u saobraćaju.
Pored navedenog, i za određene specifične, složene rizike, a tipične u smislu arhi-
tekture, tehnologije i tehničkih rešenja, potrebno je imati individualistički pristup u
definisanju premija osiguranja.
Za ugovarača osiguranja/osiguranika, iznos koji on plaća je jedinstven i predstav-
lja premiju osiguranja.
Za osiguravača, taj iznos predstavlja ukupnu (bruto) premiju koja se sastoji iz više
delova.
Najveći deo premije služi za izvršavanje ugovornih obaveza osiguravača – pokriće
štata i drugih troškova osiguranja – reosiguranje, troškovi procene šteta, tehničke
rezerve i sl. i naziva se funkcionalnom premijom. Prava raspolaganja i upravljanja
tim delom sredstava su strogo ograničena i propisana zakonom i podležu veoma
rigoroznoj kontroli.
Drugi, mnogo manji deo ukupne premije, koji se najčešće naziva režijskim dodat-
kom, namenjen je za finansiranje troškova poslovanja osiguravača – troškove obuhva-
ta osiguranja, zastupničke i posredničke provizije, administrativne troškove, troškove
zarada, materijalne troškovi osiguravača, troškove marketinga, profit osiguravača,
doplatak za sigurnost i sl. Iznos visine režijskog dodatka zavisi od poslovnih ciljeva
osiguravača, očekivanog profita, uslova i konkurencije na tržištu, i najčešće se iska-
zuje jednim delom u određenom procentu u odnosu na očekivanu ukupnu premiju
osiguranja i drugim delom u fiksnom iznosu.
Iz funkcionalne premije formira se tehnička premija i u nekim vrstama osigu-
ranja, doprinos za preventivu. Formiranje fonda za preventivu iz sredstava doprinosa
za preventivu po Zakonu o osiguranju nije obavezno. Međutim Zakon je predvideo
veoma rigorozno, obavezu osiguravača da upravlja osiguranim rizicima.
Struktura premije osiguranja prikazana je na sl. br. VIII-4.

Slika VIII – 4. Struktura premije osiguranja
Kod neživotnih osiguranja tehnička premija se naziva i riziko premija i služi za

pokrivanje svih obaveza - šteta i ugovorenih suma koje nastanu u posmatranom pe-
riodu po osnovu ugovorenih osiguranja, za plaćanje premija za transfer rizika i za
formiranje tehničkih rezervi. Sam naziv riziko premija je u primeni i zbog toga što
ta premija treba da odgovara riziku za određeni period osiguranja i služi, između
ostalog i za prostorno i vremensko izravnavanje rizika. Ona odgovara upravo onom
iznosu koji mora osiguravač da naplati od svakog ugovarača osiguranja da bi imao
dovoljno sredstava za pokriće očekivanih obaveza po zaključenim ugovorima o osig-
uranju – odštetnih zahteva.
Kod životnih osiguranja, koja su u pravilu dugoročnog karaktera i najčešće sadrže
i štednu komponentu, riziko premija je samo deo tehničke premije koji služi za
pokriće razlike između osigurane sume i matematičke rezerve u slučaju realizacije
osiguranog slučaja – smrti u tekućem periodu osiguranja. Za razliku od neživotnog
osiguranja, kod životnog osiguranja osiguravač raspolaže sa potpunim informacijama
o svojim ugovorenim obavezama u pogledu osigurane sume. Zbog toga tehničku pre-
miju kod životnih osiguranja čini još i štedna premija, koja služi za naknadu budućih
šteta i formira se iz viška preko stvarno potrebne riziko premije191, odnosno štedna
premija služi za vremensko izravnavanje rizika u ovoj grupi osiguranja.
191 Prof. dr Jelena Kočević, Osiguranje,

Kako je premija osiguranja funkcija datog rizika, ona je i funkcija svih elemenata
koji utiču na veličinu nekog rizika, a to su:
 suma osiguranja, osigurana suma,
 dužina trajanja osiguranja
 frekvencija rizika
 intenzitet rizika, odnosno štete
Suma osiguranja je novčani iznos na koji se osigurava neka imovina, lice ili odgo-
vornost i ona je srazmerna riziku. To znači da veća suma osiguranja pokriva i veći
rizik, što prirodno, utiče i na povećanje cene tog rizika.
Sa povećanjem dužine trajanja osiguranja, odnosno dužine vremenskog perioda
u kome važi osiguranje, povećava se i verovatnoća da će se osigurani rizik i dogoditi,
što takođe povećava njegovu cenu.
Frekvencija i intenzitet rizika takođe proporcionalno utiču na njegovu cenu,
odnosno premiju, jer što su intenzitet i učestalost rizika veći to je i cena njegovog
osiguranja veća.
Ukupna suma koju osiguranik plaća osiguravaču naziva se ukupna ili bruto pre-
mija i ona se može predstaviti sledećom formulom:
P = Ck + Cu + R
gde je:
P – premija
Ck - cena koštanja
Cu- cena usluga
R – rezerva sigurnosti
Kako je to prikazano na slici VIII-5 strukturu premije osiguranja ili bruto premije
sačinjavaju dva osnovna elementa:
Funkcionalna ili neto premija i
Dodatak na premiju osiguranja ili režijski dodatak
Stoga se premija osiguranja matematički može izraziti i na sledeći način:
UP = TP + D1(UP) + D2
odnosno
TP D2
UP = +
1− D1 1− D2

gde je:
UP – ukupna ili bruto premija
TP – tehnička premija
D1- postotak dodataka na bruto premiju
D2 – dodatak u fiksnom iznosi
Slika VIII – 5. Struktura premije osiguranja
Sam iznos premije osiguranja određuje se na osnovu statističkih podataka, os-

tvarenih rezultata i ciljeva date osiguravajuće kompanije, a na osnovu aktuarske
matematike. Stoga se njeno formiranje zasniva na zakonu velikih brojeva i računu
verovatnoće.
Tehnička ili čista premija služi za pokriće obaveza po osnovu osiguranja (štete i
ugovoreni iznosi) i za obrazovanje rezervi (slika VIII-6). To je suma koju osiguravač
mora da naplati od svakog osiguranika kako bi imao dovoljno sredstava za pokriće
sadašnje vrednosti očekivanih odštetnih zahteva. Ovi očekivani odštetni zahtevi su
prosečne nadoknade koje osiguravač svake godine isplaćuje osiguranicima i čija vred-
nost mora uvek da se svede na sadašnju vrednost. Premija osiguranja bi po pravilu
trebalo da se uplaćuje na početku trajanja osiguranja, da bi se obezbedio određeni
vremenski razmak između trenutka plaćanja premije i isplate naknada iz osiguranja,
i stvorili uslovi za plasiranje dela sredstava na tržištu investicija i jačanja kapitala
osiguravača.

Kako se u otežanim uslovima privređivanja kod nas u poslednjem periodu taj uslov
teško ostvarivao, prisutna je praksa plaćanja premije osiguranja u mesečnim ratama,
ili kvartalno, što predstavlja značajno usporavanje priliva sredstava kod osiguravača,
a samim tim i smanjenje mogućnosti za povećanje prihoda na tržištu kapitala. Zbog
toga osiguravači odobravaju stimulativne komercijalne popuste za plaćanje premije
ođednom, u punom iznosu.
Slika VIII – 6. Struktura tehničke premije
Pojam „tehnička premija” se najčešće koristi u neživotnom osiguranju, jer ona

služi za tehničko izravnjavanje rizika. U životnom osiguranju se koristi pojam „neto
premija”, jer je to onaj deo bruto premije koji predstavlja čistu cenu osiguranja.
Doprinos za preventivu predstavlja sredstva koja se izdvajaju u cilju sprečavanja
ili smanjivanja mogućnosti ostvarivanja rizika i ovaj deo funkcionalne premije je
obično fakultativni
Dodatak na premiju osiguranja ili režijski dodatak služi za pokriće svih troškova
koji su vezani sa obavljanjem poslova osiguranja, za zaradu osiguravača i za pokriće
razlike između stvarnih i očekivanih šteta. Struktura troškova vezanih za obavljanje
poslova osiguranja prikazana je na slici VIII-7.
Slika VIII – 7. Struktura troškova vezanih za obavljanje poslova osiguranja

Zarada osiguravača se određuje u oblasti neživotnog osiguranja na bazi tržišnih
uslova, ciklusa preuzimanja rizika (ciklično kretanje profitabilnosti, premijska stopa
i kapacitet), poslovnih ciljeva osiguravača i očekivanja njegovih deoničara.
Rezerva sigurnosti uglavnom postoji kod neživotnih osiguranja, a veoma retko
i kod životnih osiguranja. Ova rezerva služi za pokriće mogućih većih odstupanja
šteta u odnosu na prosečne štete.
Da bi se izračunala visina tehničke premije potrebno je prethodno definisati dva
osnovna elementa:
 premijsku stopu i
 određenu ugovorenu osnovicu za obračun premije
Premijska ili tarifna stopa jeste cena po jedinici pokrića (po jedinici zaštite),
odnosno cena po jedinici osiguranja, dok je premija ili tarifa ukupna cena pokrića
koja se utvrđuje na osnovu premijske stope i to kao proizvod premijske stope i uku-
pnih jedinica zaštite, odnosno ugovorene osnovice (određena suma osiguranja broj
osoba, broj zgrada, broj zaposlenih..). Premijska stopa se najčešće iskazuje u prom-
ilima, tj. u obliku premije za 1000 jedinica ugovorene ili osigurane sume.
Svaki osiguravač sastavlja svoj cenovnik premija osiguranja, odnosno tarifu pre-
mija. Ovaj cenovnik služi za određivanje visine premije, pri čemu su merila u jednoj
istoj vrsti osiguranja jedinstvena za sve osiguranike. Tarifa premija obično obuhvata
sledeće:
 Premijske stope (u procentima ili promilima)
 Premije u novčanom iznosu za jedinicu osiguranog predmeta
 Vreme za koje se računa premija
 Postupak ili način utvrđivanja stope ili iznosa premije (opšti i po premijs-
kim grupama)
 Uslove za obračunavanje popusta ili doplatka na premiju
 Najniže stope premije do kojih se može iči u slučaju primene bonusa
 Najviše stope u slučaju nepovoljnog tehničkog rezultata, itd.
Utvrđivanje tarifa, odnosno premija, mora da bude u skladu sa nekim unapred
postavljenim ciljevima i ovi ciljevi se mogu podeliti u dve osnovne grupe:
 Nadzorni (kontrolni) ciljevi
- adekvatnost tarifa,
- tarife ne smiju biti previsoke,
- tarife moraju biti pravične, odnosno nediskriminatorne
 Poslovni ciljevi
- jednostavnost tarifnog sistema
- stabilnost tarifnog sistema
- prilagodljivost tarifnog sisitema
- podsticanje primene preventivnih mera

1.1.1 Premija kod neživotnog osiguranja (osiguranje imovine i
odgovornosti)
U neživotnom osiguranju neto premija treba da da onaj iznos koji će biti dovo-
ljan za pokriće šteta nastalih dejstvom nesrećnih slučajeva i prirodnih sila (tehnička
premija) i treba da omogući smanjivanje i sprečavanje rizika koji na bilo koji način
mogu ugroziti imovinu (dodatak za preventivu). Drugim rečima, neto premija kod
neživotnog osiguranja jednaka je zbiru tehničke premije i dodatka za preventivu.
Struktura bruto premije kod neživotnog osiguranja, kao zbir neto premije i režijskog
dodatka, može se prikazati na sledeći način:
bruto premija = neto premija+ režijski dodatak
neto premija = tehnička premija + doprinos za preventivu
Osnovne metode koje se koriste za određivanje premijskih stopa su:
 Individualne metode za utvrđivanje tarifa
 Utvrđivanje tarifa po osnovu klasa:
 Metoda čiste (neto) premije
 Metoda kvote šteta
 Metoda modificiranog (meritornog) utvrđivanja
Individualno utvrđivanje premijskih stopa naziva se još i utvrđivanje procenom,
što znači da se stopa formira na bazi individualnog procenjivanja onoga ko ugo-
vara osiguranje. Individualnim procenjivanjem polazi se od premija koje su uplatili
„slični” osiguranici i vrše se dopune zahvaljujući dostupnim statističkim podacima.
Ova metoda se mnogo koristi u pomorskom osiguranju, u osiguranju radnika i u
nekim vrstama rečnog i jezerskog transporta.
Metoda utvrđivanja tarifa po osnovu klasa je najčešća metoda koja se koristi u
osiguranju motornih vozila, požara, stanova i sl. Da bi se tarife utvrdile po osnovu
klasa, neophodno je formirati klase, odnosno izvršiti klasifikaciju osiguranika pre-
ma određenim karakteristikama. Metoda je još poznata pod nazivom „utvrđivanje
po osnovu priručnika”, jer se različite stope publikuju u priručniku, tj. uputstvu za
formiranje tarifa.
Metodom čiste premije formira se stopa koja treba da da premiju po jedinici
izloženosti riziku, tako što se zbir novčanog iznosa šteta nastalih u određenom vre-
menskon periodu i troškova procene štete, podeli sa brojem jedinica izloženosti ili
rizika.
Nastale štete + troškovi procene
Čista premija =
broj jedinica izloženosti
Na kraju se dodaju troškovi osiguravača, dobit i ostali nepredviđeni troškovi.

Metoda kvote šteta pokazuje odnos odštetnih zahteva u odnosu na premiju za
određenu grupu osiguranja. Ova metoda nije metoda tarifiranja u pravom smislu,
već ona služi za korekciju premijske stope. Naime, premijska stopa se oblikuje na os-
novu upoređivanja stvarne i očekivane kvote štete. Stvarna kvota štete je ona koju je
osiguravač ostvario u određenom periodu i ona se dobija kada se nastale štete i nas-
tali troškovi procene štete podelje sa zaračunatom premijom osiguranja. Očekivana
kvota šteta je onaj odnos šteta i premija koji je potrebno ostvariti da bi osiguravač
poslovao profitabilno. Ako je stvarna kvota štete veća od one koja se očekivala pri
utvrđivanju stare stope, nova premijska stopa će biti veća i obrnuto.
Promena premijske stope određuje se prema sledećem obrascu:
A-O
Promena premijske stope =
O
gde je:
A- stvarna kvota štete
O - očekivana kvota štete
Metoda meritornog, ili modificiranog utvrđivanja premijskih stopa koristi se kod
većih rizika privrednih linija. Kod ove metode pravi se razlika kod istih klasa. Meri-
torno utvrđivanje premije podrazumeva formiranje plana, po kojem se premijske
stope koje su utvrđene po osnovu klasa podešavaju na gore ili na dole u zavisnosti
od individualnog iskustva vezanog za nastanak štete. Utvrđivanje premijskih stopa
može da se vrši na neki od sledećih načina:
 Rasporednim utvrđivanjem – Za svaki rizik se utvrđuje osnovna stopa koja
se zatim modificira sa željenim i neželjenim fizičkom faktorima. Ova meto-
da se koristi kod osiguranja velikih industrijskih postrojenja i tu se za svaku
zgradu i pogon posebno utvrđuje premijska stopa na osnovu konstrukcije,
održavanja, postojećih preventivnih mera, delatnosti i izloženosti.
 Iskustvenim utvrđivanjem koje se zasniva na odštetnim zahtevima i podra-
zumeva podešavanje (povećanje ili smanjenje) stopa iz priručnika na os-
novu iskustva vezanog za štete iz prošlosti. Obično se koristi iskustvo iz
prethodne tri godine za utvrđivanje premije za sledeću godinu.
 Preko plana premijskih popusta - Premijski popusti koriste se kod onih
osiguranika koji su dužni da plate velike premije i koji će imati povoljnije
izdatke, jer su veliki osiguranici. Po ovoj metodi polazi se od pretpostavke
da troškovi ne rastu proporcijalno visini premije.
 Retrospektivnim utvrđivanjem - utvrđivanje premijskih stopa takođe se zas-
niva na odštetnim zahtevima i koristi se kod velikih organizacija. U okviru
retrospektivnog plana, osigurane štete tokom tekućeg perioda osiguranja
determinišu stvarnu premiju koja će se platiti u tom periodu. Formira se

minimalna i maksimalna premija za pojedinu vrstu osiguranja. Ako su st-
varne štete tokom tekućeg perioda osiguranja minimalne, naplatiće se min-
imalna premija u tom periodu i obrnuto. Stvarno plaćena premija obično se
kreće između minimalne i maksimalne premije i zavisi od iskustva vezanog
za osigurane štete u toku tekućeg perioda osiguranja.
1.1.2 Premija kod životnog osiguranja

Utvrđivanje cene proizvoda životnog osiguranja zasniva se na zakonu verovatnoće
života u prošlosti, a njegova vrednost će se znati u budućnosti. To znači da se ovde
utvrđuje cena za očekivane buduće obaveze osiguravača i zato se ona određuje pri-
menom modela i aktuarskom matematikom.
Neto premija u osiguranju života predstavlja sadašnju vrednost budućih obaveza.
Ona se sastoji od:
 riziko premije i
 štedne premije.
Riziko premija se određuje u visini kojom se osigurava podmirivanje prispelih
tekućih obaveza osiguravača prema osiguranicima. Štednu premiju sačinjavaju fi-
nansijska sredstva koja se rezervišu za pokrivanje budućih očekivanih rizika. Zato
se i naziva matematička rezerva i kvalitet poslovanja nekog osiguravajućeg društva
zavisi od upravljanja tim sredstvima, odnosno od načina njihovog ulaganja. Svrha
matematičke rezerve je rezervisanje sredstava tekućih premija, kako bi osiguravač
mogao da odgovori svojim budućim obavezama. Matematička rezerva se prenosi iz
godine u godinu i zajedno sa kamatom daje iznos koji pokriva kasnije uvečani rizik i
služi za isplatu osiguranih suma.
Neto premija životnog osiguranja određena je:
 verovatnoćom života ljudi i
 kamatnom stopom koja se koristi u aktuarskim tablicama
Verovatnoća života ljudi, odnosno smrtnost osiguranih osoba je rizik životnog
osiguranja. Zato postoje tablice smrtnosti ili tablice mortaliteta u kojima je prikazan
broj osoba koji umire u određenoj godini života, broj osoba koji doživi određenu
starost, zatim verovatnoća umiranja unutar jedne godine, odnosno za svaku godinu
staristi čoveka, tj. stope smrtnosti i verovatnoća doživljenja.
Kamatna stopa je računski elemenat neto premije. Njena visina se procenjuje na
osnovu mogućnosti zarade od ulaganja privremeno slobodnih finansijskih sredstava
društava za osiguranje. Veća uračunata kamatna stopa daje manju neto premiju za
istu osiguranu svotu, za iste vrednosti tablica mortaliteta i model osiguranja. To znači
da očekivani privredni napredak utiče na neto premiju, a time i na cenu životnog
osiguranja.
Sadašnja vrednost sume X koja dospeva za t razdoblje je suma novca koju treba
danas uložiti uz odgovarajuću kamatnu stopu, a da bi taj ulog posle nekog vremena
t bio jednak sumi X. Stoga je sadašnja vrednost X, uz kamatnu stopu po jedinici i
jednaka:
X
Xsad =
(1+ i)t
X
Izraz (1 + i) predstavlja takozvani kamatni faktor i on se označava sa v, pa je
sadašnja vrednost sume X jednaka: Xsad.= Xvt
Neto premija osiguranja po jedinici osigurane svote za jednogodišnje razdoblje
osiguranja, za slučaj smrti s određenim trajanjem, predstavlja proizvod verovatnoće
smrti u tom periodu i sadašnje vrednosti jedne novčane jedinice za period raspola-
ganja sredstvima, uz odgovarajuću kamatnu stopu.
dx 1
P= x
lx (1+ i)
gde je:
P – neto premija po jedinici osigurane svote
dx- broj smrtnih slučajeva muških osoba starih x godina
lx- broj živih muških osoba starih x godina
i – kamatna stopa
Ako se dobijena vrednost za jedinicu osigurane svote pomnoži sa brojem novčanih

jedinica koje predstavljaju osiguranu sumu dobija se iznos neto jednokratne pre-
mije. Međutim, pošto se osiguranje za slučaj smrti ugovara sa rokom trajanja dužim
od jedne godine, onda je potrebno da se za svaku godinu trajanja osiguranja utvrdi
trošak osiguranja koji se zatim sabira, da bi se dobila jednokratna premija osiguranja
za slučaj smrti za dati period osiguranja.
Pri utvrđivanju neto jednokratne premije za doživotno osiguranje primenjuje se
isti postupak kao i za utvrđivanje iste premije za osiguranje s određenim trajanjem,
pri čemu se izračunavanje vrši do kraja tablica smrtnosti, odnosno do 100 godine.
Neto jednokratna premija za osiguranje doživljenja po jedinici osigurane svote
jednaka je umnošku verovatnoće doživljenja ugovorene godine i sadašnje vrednosti
novčane jedinice za period raspolaganja sredstvima uz određenu kamatnu stopu.
Kod osiguranja života za slučaj smrti i doživljenja premija se izračunava tako što
se sabere premija za slučaj smrti i premija za osiguranje doživljenja.

Kod rentnog osiguranja isplata renti se obavlja na kraju svake godine i zato se za
svaku godinu mora pojedinačno utvrditi trošak i onda se svi ovi troškovi moraju sa-
brati za ceo period trajanja rentnog osiguranja. Ako se pak rentno osiguranje ugovara
za ceo život ovaj postupak se nastavlja do kraja tablica smrtnosti.
Struktura bruto premije kod osiguranja života, takođe se dobija kao zbir neto
premije i dodatka za pokriće ostalih troškova koji obuhvataju akvizicijske troškove,
inkaso troškove (naplata premije i ovi troškovi se obračunavaju srazmerno sa pro-
centom od bruto premije) i troškove poslovanja osiguravača.
Iz strukture bruto premije životnog osiguranja proizilazi problem utvrđivanja
njene visine. Naime, negativno odstupanje od očekivanih vrednosti uračunatih u
cenu životnog osiguranja može dovesti do nerentabilnosti poslovanja, a naknadno
povećanje cena i izmena tarifa mogu ugroziti konkurentnost osiguravača.
1.2 Suma osiguranja

Suma osiguranja (SO) je suma o kojoj se zajednički dogovaraju osiguravač i osigu-
ranik i služi kao osnova za određivanje određenih obaveza koje su detaljno navedene
u polisi osiguranja.
Suma osiguranja je parametar polise koji se koristi da bi se ustanovila suma koja
se može nadoknaditi u slučaju štete i da bi se mogla izračunati premija za osigurani
rizik.
U odnosu na pokrića materijalne štete, kao što je npr. osiguranje od požara i osi-
guranje mašina od loma, uobičajeno je da se suma osiguranja veže za ukupnu vred-
nost osigurane imovine.
Sume osiguranja za različite linije poslovanja mogu da se klasifikuju na sledeći
način:
Linija poslovanja Suma osiguranja
Imovina (materijalna šteta) Nova vrednost zamene (NRV)
Prekid poslovanja Bruto profit/dodatni troškovi
Specijalna pokrića Iznos na prvu štetu
Nova vrednost zamene (NRV): troškovi zamene osigurane mašine i postrojenja sa

novim mašinama istog tipa i karektiristika. NRV takođe obuhvata i sve transportne
troškove do date lokacije, troškove montaže, carine i ostale takse i dažbine.

Za neke polise (naročito u SAD ili na tržištima na kojima dominira SAD), suma
osiguranja se često zamenjuje limitom nadoknade po štetnom događaju.
U oblasti neživotnih osiguranja suma osiguranja je iznos na koji je osiguran neki
predmet osiguranja – imovina ili imovinski interes. To su npr. ljudi, građevinski ob-
jekti, oprema, roba, novac, motorna vozila, brodovi, avioni, poljoprivredne kulture,
životinje i sl.
Predmet osiguranja kao jedan od bitnih elemenata za nastanak i opstanak svakog
ugovora o osiguranju, u samom ugovoru mora biti nedvosmisleno određen.
Predmet osiguranja takođe predstavlja jedno od važnih merila za podelu celokup-
ne osiguravajuće delatnosti na dve osnovne grupe - životna i neživotna osiguranja.
U oblasti životnih osiguranja pojavljuje se pojam osigurane sume, koja se
izjednačava sa naknadom iz osiguranja koja se isplaćuje kada nastupi osigurani
slučaj.
Suma osiguranja predstavlja važan deo ugovora o osiguranju, i služi kao osnovi-
ca za obračun premije osiguranja i istovremeno predstavlja maksimalnu obavezu
osiguravača kod nastanka štetnog događaja. Zbog toga je veoma važno i za ugovarača
osiguranja i osiguravača da se ona što realnije odredi.
Ugovorena suma osiguranja samo u nekim slučajevima može biti prekoračena i
to zbog:
 troškova prouzrokovanih razumnim pokušajem uklanjanja neposredne
opasnosti osiguranog događaja ili pokušaja da se ograniče štetne pos-
ledice;
 troškova nastalih povodom otklanjanja i smanjivanja štete preduzetih po
osiguravačevom nalogu. U polisu osiguranja se unosi ili se ugovorom o os-
guranju, odnosno zakonom predviđa način njenog utvrđivanja kada događaj
nastupi.
 isplate naknade za više uzastopnih osiguranih slučejeva u istom osigura-
nom periodu. Naknada se isplaćuje za svaki osigurani slučaj u potpunosti.
U postojećoj praksi osiguranja suma osiguranja se može odrediti na više načina.
Osiguranja se mogu zaključiti na:
 klasičnu sumu osiguranja,
 ugovorenu vrednost,
 novu vrednost,
 sumu osiguranja na „prvi rizik”,
 taksiranu (subjektivnu) vrednost

1.2.1 Osiguranje na klasičnu sumu osiguranja
Kod osiguranja na klasičnu sumu osiguranja ugovarač osiguranja, odnosno osigu-
ranik sam određuje sumu osiguranja i snosi ekonomske posledice eventualno niže
ugovorene sume osiguranja u odnosu na stvarnu ili novu vrednost.
Ugovorena suma osiguranja ima neposredan uticaj na obračun štete i ona bi
trebala biti jednaka realnoj-stvarnoj vrednosti imovine. Ugovarač osiguranja nema
pravo da podnese prigovor osiguravaču zbog posledica koje proizađu iz ugovorene
sume.
Ukoliko je suma osiguranja manja od stvarne vrednosti osiguranog predmeta,
postoji podosiguranje. S obzirom da je plaćena i niža premija od one koja odgo-
vara stvarnoj vrednosti osiguranog predmeta, osiguraniku se po pravilu proporcije
isplaćuje samo deo štete koji odgovara srazmeri između sume osiguranja i stvarne
vrednosti. Primena načela proporcije, u slučaju postojanja podosiguranja data je na
sledećem primeru:
Stvarna vrednost objekta: 10.000.000 dinara
Vrednost na koju je osiguran objekat – ugovorena suma osiguranja 7.000.000 dinara
Starost objekta 15 godina
 Pretpostavimo da je u samom objektu nastao požar koji je prouzrok-

ovao štetu na objektu u iznosu od 4.000.000,00 dinara, utvrđenoj prema
troškovima opravke.
 Procenjena je vrednost ostatka na 100.000,00 dinara.
 Troškovi na spasavanju i raščišćavanju iznose 150.000,00 dinara.
 Prema uslovima osiguravača vrednost opravke odnosno štete se umanjuje
za procenjenu amorizaciju sa godišnjom stopom od 2% u ukupnom iznosu
od 30% (15x2), odnosno za 1.200.000,00.
 Vlasnik imovine u ovom slučaju očekuje naknadu u visini troškova opravke
umanjenih za procenjenu amortizaciju i vrednost ostatka, i priznavanje
troškova nastalih prilikom spasavanja i raščišćavanja, odnosno iznos od
2.850.000,00 dinara. Međutim, kako je stvarna vrednost veća od vrednosti
na koju je vlasnik osigurao objekat, osiguranje je zaključeno sa podosigu-
ranjem i osiguravač će u obračunu naknade primeniti načelo proporcije pa
je:
Naknada = osigurana vrednost x šteta / stvarna vrednost
Naknada = 7.000.000 x 2.850.000 /10.000.000 = 1.995.000,00

 Prema tome, vlasnik zgrade dobija naknadu u iznosu od od 1.995.000 di-
nara što predstavlja 70% iznosa stvarne štete.
 Ako je suma osiguranja veća od vrednosti osiguranog predmeta, postoji
nadosiguranje. Kako iznos naknade ne može biti veći od štete koju je osigu-
ranik pretrpeo nastupanjem osiguranog slučaja, ako su obe strane postupile
savesno, ugovor o osiguranju ostaje na snazi, suma osiguranja se snižava do
iznosa stvarne vrednosti osigurane stvari, i srazmerno tome premija osigu-
ranja, i isplaćuje se naknada za štetu koja odgovora stvarnom iznosu štete.
Osiguravač ima pravo zadržavanje naplaćene premije i na nesmanjenu pre-
miju za tekući period.
1.2.2 Osiguranje na ugovorenu vrednost

Ovaj način osiguranja mogu zaključiti samo pravna lica koja uredno vode pro-
pisano knjigovodstvo o materijalnoj imovini – knjigovodstvene nabavne vrednosti.
Smatra se da knjigovodstvene nabavne vrednosti odgovaraju stvarnim vrednostima,
a u slučajevima kada se utvrdi da je knjigovodstvena vrednost manja od stvarne vred-
nosti mogu se vrednosti korigovati – povećati uz neproporcionalno povećanje pre-
mije osiguranja.
Ovaj način zaključenja osiguranja primenjuje se uglavnom kod ugovaranja osigu-
ranja od opasnosti požara i nekih drugih opasnosti i kod osiguranja mašina od loma
i nekih drugih opasnosti. Kao preduslov ovoga osiguranja moraju biti obuhvaćene
sve stvari osiguranika koje prema Uslovima za osiguranje mogu biti predmet osigu-
ranja.
Ne primenjuje se načelo proporcije kao posljedica podosiguranja, jer ovaj oblik
osiguranja podrazumeva da se suma osiguranja automatski povećava tokom trajanja
osiguranja uz odgovarajući obračun premije i osigurana vrednost uvek odgovara st-
varnoj.
Kod ovo osiguranja, šteta se nadoknađuje u stvarnoj vrednosti, ali najviše do
sume osiguranja. Ovim načinom osiguranja se izbegavaju štetne posledice inflacije
ili greške pri određivanju sume osiguranja.
Primer:
Ugovorena suma osiguranja svih objekata 75.000.000 dinara
Knjigovodstvena nabavna vrednost objekta na kome je bila šteta 7.000.000 dinara
Stvarna vrednost objekta na kome je bila šteta 10.000.000 dinara

 Pretpostavimo da je u samom objektu nastao požar koji je prouzro-
kovao štetu na objektu u iznosu od 4.000.000,00 dinara, utvrđenoj prema
 Prema uslovima osiguravača vrednost opravke odnosno štete se umanjuje
za procenjenu amorizaciju sa godišnjom stopom od 2% u ukupnom iznosu
od 30% (15x2), odnosno za 1.200.000,00 odnosno iznos od 2.850.000,00 di-
nara.
 Vlasnik imovine će dobiti naknadu u iznosu troškova opravke umanjenih
za vrednost ostatka i procenjenu amortizaciju i priznate troškove spasa-
vanja i raščišćavanja u iznosu od 2.850.000,00 dinara.
 U ovom slučaju se ne primenjuje načelo proporcije, iako je osigurana vred-
nost objekta niža od stvarne vrednosti.
1.2.3 Osiguranje na novu vrednost

Ova vrsta osiguranja je kod nas do sada bila retka u primeni, ali se u zadnje vreme
sve više koristi. Po ovom načinu osiguranja mogu se osigurati građevinski objekti
(zgrade, poslovne prostorije, stanovi i sl.) i oprema od opasnosti koje su obuhvaćene
Uslovima za osiguranje od požara i nekih drugih opasnosti.
Osigurana suma jednaka je vrednosti osigurane stvari u trenutku nabavke, iz-
rade ili izgradnje bez odbitka amortizacije, tj. umanjena za istrošenost sredstava.
Utvrđivanje nove vrednosti razlikuje se kod pojedinih osiguranih predmeta, npr.
sirovine, poluproizvoda, gotovih proizvoda, opreme, građevinskih objekata i kod
pojedinih vrsta osiguranja (industrijsko osiguranje, civilna osiguranja, osiguranje
automobila, osiguranje kućnih aparata i dr.). Osiguranja zaključena na novu vred-
nost imaju klauzulu zaštitne vrednosti. Zaključuju se radi potpune nadoknade svih
troškova obnove oštećene ili uništene stvari po njihovim novim vrednostima na
dan nastanka osiguranog slučaja. U tome mogu biti sadržana povećanja nove vred-
nosti dotične stvari nastala zbog inflacije, a ne odbija se knjigovodstvena ili stvar-
na istrošenost tih stvari. U našoj i međunarodnoj praksi ima dosta razlike i u širini
primene i u načinu provođenja osiguranja nove vrednosti.
Predmeti osiguranja se mogu osigurati na novu vrednost ako njihova stvarna
vrednost nije manja od 40% nove vrednosti u vreme sklapanja ugovora o osiguranju.
Kada je predmetima osiguranja stvarna vrednost manja od 40% nove vrednosti, osi-
guravaju se na „redukovanu novu vrednost”.
Kod ove vrste osiguranja takođe je važno odrediti realnu novu vrednost, jer ovu
vrstu osiguranja možemo shvatiti kao oblik osiguranja na sumu osiguranja kod koja
se primenjuju odredbe o podosiguranju.
Primer:
Osigurana vrednost objekta na kome je bila šteta 7.000.000,00 dinara
Stvarna vrednost objekta na kome je bila šteta 10.000.000,00 dinara
 Pretpostavimo da je u samom objektu nastao požar koji je prouzro-

kovao štetu na objektu u iznosu od 4.000.000,00 dinara, utvrđenoj prema
 Prema uslovima osiguravača vrednost opravke odnosno štete se ne uma-
njuje za procenjenu amorizaciju.
 Vlasnik imovine će dobiti naknadu u iznosu troškova opravke umanjenih
za vrednost ostatka i priznate troškove spasavanja i raščišćavanja u iznosu
od 4.050.000,00 dinara.
 U ovom slučaju se ne primenjuje načelo proporcije, iako je osigurana vred-
nost objekta niža od stvarne vrednosti.
1.2.4 Osiguranje na prvi rizik

Kod nekih opasnosti zaključuje se osiguranje sa sumom osiguranja na „prvi rizik”.
Primenjuje se kod osiguranja stvari kada se suma osiguranja u pravilu utvrđuje ispod
vrednosti osigurane stvari, a osiguravač prihvata da plati naknadu u visini nastale
štete, ali najviše do visine ugovorene sume na „prvi rizik”, i to bez primene načela
podosiguranja, pa i u slučajevima ako je osigurana suma ispod vrednosti osigurane
stvari.
Suma osiguranja na „prvi rizik” se procenjuje do pretpostavljenog iznosa štete i
veoma je važno što tačnije proceniti maksimalnu štetu. Primenjuje se u slučajevima
kada osigurana opasnost ne može da ugrozi celokupnu imovinu i u pravilu je predlaže
i utvrđuje osiguravač. Zbog toga je suma osiguranja na „prvi rizik” znatno manja od
ukupne vrednosti imovine - sume osiguranja, a premijska stopa je nekoliko puta veća
od premijske stope na punu vrednost. Kod tog osiguranja, osiguravač je u obevezi da
nadoknađuje stvarnu štetu po štetnom događaju, ali najviše do sume osiguranja na
„prvi rizik”. Eventualni višak štete iznad ugovorene sume osiguranja na „prvi rizik”
snosi sam osiguranik.

Primer 1:
Stvarna vrednost objekta 10.000.000,00 dinara
Ugovorena suma osigurnja na „prvi rizik” 100.000,00 dinara
Visina štete ustanovljena po nastanku štetnog događaja 100.000,00 dinara
Isplaćena naknada – osiguravač 100.000,00 dinara
Primer 2:
Stvarna vrednost objekta 10.000.000,00 dinara
Ugovorena suma osigurnja na „prvi rizik” 100.000,00 dinara
Visina štete ustanovljena po nastanku štetnog događaja 150.000,00 dinara
Isplaćena naknada – osiguravač 100.000,00 dinara
Osiguranik 50.000,00 dinara
1.2.5 Osiguranje na taksirane vrednosti

U nekim vrstama osiguranja za neke predmete osiguranja ili neke opasnosti pos-
toji mogućnost osiguranja na sporazumno utvrđenu sumu osiguranja tzv. Taksiranu
(subjektivnu) vrednost. Kako se osiguranje na taksiranu vrednost najčešće zaključuje
kod osiguranja umetničkih predmeta, sakralnih objekata, zlata, nakita itd. Za njeno
utvrđivanje najčešće se koriste procene eksperata i specijalizovanih organizacija. U
slučaju nastanka štete osiguravač je u obavezi da je likvidira sa tako utvrđenom su-
mom osiguranja, odnosno iznos naknade iz osiguranja je jednak utvrđenoj taksiranoj
vrednosti.
1.3 Popusti i doplaci

Za pojedine vrste osiguranja, u cilju stimulacije osiguranika za uvođenje i pri-
menu preventivnih mera i primereno upravljanje rizicima na imovini, osiguravači
uvode dodatne stimulacije u vidu popusta na premiju osiguranja. Tako na primer
kod osiguranja od opasnosti požara i nekih drugih opasnosti za primenjene i funk-
cionalne sisteme za detekciju, dojavu i gašenje požara odobravaju se popusti do 25%
na premiju za osnovne rizike za imovinu koja se štiti, za organizovanje čuvarske

službe do 10%. Prilikom odobravanja popusta potrebno je prethodno utvrditi stanje
adekvatnosti, ispravnosti i funkcionalnosti ugrađenih sistema, kao i pokrivenost svih
potrebnih prostora. Koliki popust treba odobriti zavisi od stanja i vrste sistema i
pokrivenosti pojedinih prostora u osiguranim rizicima.
Popusti se takođe odobravaju i kod kasko osiguranja motornih vozila za ugrađene
sisteme zaštite (alarmni sistemi, multi-look, GPS i sl.), kod provalne krađe i
razbojništva itd.
Kod osiguranja od opasnosti požara i nekih drugih opasnosti ukoliko na osigura-
nom riziku postoje okolnosti koje ga znatno uvećavaju, kao npr. nedostatak u nadzo-
ru, nepovoljni rezultati poslovanja, loše održavanje sredstava, stare zgrade, zastarela
oprema, manje ili nedovoljno uređaja i sredstava za gašenje požara, ponovljene štete
od osiguranih rizika koje su u uzročnoj vezi sa nedostacima u organizaciji osigu-
ranika, a čiji su uzroci ostali nepoznati, osiguravač predviđa mogućnost utvrđivanja
doplatka na premiju osiguranja.
Doplaci na premiju osiguranja se utvrđuju i kod zaključenja osiguranja sa većim
obimom pokrića kao npr.: osiguranje amortizovane vrednosti kod delimičnih šteta,
osiguranje za vreme rada izvan redovnog radnog vremena, pokriće troškova za
uobičajeno iznalaženje grešaka na podzemnim instalacijama i troškova zemljanih
radova uključujući i asfaltiranje i sl.
1.4 Bonus i malus

Osiguravač stimuliše osiguranika i da predupredi nastanak štetnog događaja i
svede štete na najmanju moguću meru ugovaranjem učešća u tehničkom rezultatu –
odnosu tehničke premije i ukupnih šteta za određene periode osiguranja. Ukoliko je
u prethodnom periodu osiguranja tehnički rezultat bio pozitivan – ukupne štete su
bile manje od tehničke premije, osiguravač u pojedinim vrstama osiguranja (npr. lom
mašina, transport robe, kasko vozila, provalna krađa i razbojništvo) za budući period
umanjuje premiju osiguranja za ostvareni procenat – bonus i do 30%.
Međutim, osiguravač je prinuđen da isto tako uvede i kaznene mere – doplatke na
premiju osiguranja kako bi stimulisao osiguranika na poboljšanje postojećeg stanja,
smanjenje rizika i energičnije preduzimanje zakonskih, organizacionih i preven-
tivnih mera.
Ako je iznos šteta premašio tehničku premiju pa je tehnički rezultat negativan,
osiguravač uvećava premiju za budući period za ostvareni procenat – malus i do 30%.

1.5 Učešće u šteti – franšiza
Ukoliko osiguranik ne otkupi učešće u šteti - franšizu, za pojedine vrste imovinskih
osiguranja obavezna odbitna franšiza iznosi 10%, a kod provalne krađe i razbojništva
i do 20%. Međutim osiguranik može, u zavisnosti od sopstvenih finansijskih kapa-
citeta, zaključiti osiguranje i sa većim sopstvenim učešćem u šteti – franšizom od
obavezne, čime ostvaruje dodatne popuste i umanjuje premiju osiguranja.
Ugovorena vrednost franšize je u stvari samopridržaj osiguranika.
Osiguranje je moguće zaključiti sa: odbitnom, integralnom i agregatnom franši-
zom
1.5.1 Odbitna franšiza

Odbitna franšiza se može ugovoriti kao relativna – u procentima i u ugovorenim
iznosima sa limitiranjem donje i gornje granice. Tako na primer, ako je ugovorena
odbitna franšiza od 10% osiguravač svaku štetu umanjuje za taj ugovoreni procenat.
Ako se ugovori uz procenat i ugovoreni iznos franšize onda osiguravač plaća samo
one štete koje su iznad donje ugovorene vrednosti, i iznos naknade umanjuje za ugo-
voreni procenat učešća u šteti. Kod velikih šteta, ukoliko je iznos franšize veći od
gornje ugovorene vrednosti, osiguranik učestvuje u šteti samo do te vrednosti.
Primeri:
Ugovoreno učešće u šteti – franšiza iznosi 10%, a u apsolutnim iznosima naj-
manje 1.000,00 dinara i najviše 100.000,00 dinara.
1. Ako šteta iznosi 900,00 dinara, osiguravač nema obavezu naknade,
2. Ako šteta iznosi 1.200,00 dinara, osiguravač štetu umanjuje za iznos ugov-
orenog učešća u šteti, ali ne manje od 1000,00 dinara i ima obavezu da izvrši
naknadu za štetu u iznosu od 200,00 dinara,
3. Ako je šteta iznosila 100.000,00 dinara, osiguravač štetu umanjuje za iznos
ugovorenog učešća u šteti od 10%, odnosno za 10.000,00 dinara i ima obavezu
da izvrši naknadu za štetu u iznosu od 90.000,00 dinara,
4. Ako je šteta iznosila 1.200.000,00 dinara, osiguravač štetu umanjuje za iz-
nos ugovorenog učešća u šteti od 10%, ali ne više od 100.000,00 dinara, i
ima obavezu da izvrši naknadu za štetu u iznosu od 1.100.000,00 dinara.
1.5.2. Integralna franšiza

Integralna franšoza se najčešće primenjuje u transportnim osiguranjima i takođe
se može ugovoriti u procentima i u ugovorenim iznosima. U ovom obliku franšize
osiguranikovo učešće u šteti u celini pada na njegov teret u slučajevima kada je niža

od ugovorenog iznosa ili procenta, a na teret osiguravača ukoliko je viša. Tako na
primer, ako je ugovorena odbitna franšiza od 100.000,00 dinara, a iznos nastale štete
je 90.000,00 dinara, štetu snosi sam osiguranik i to u celosti. Međutim, ako je nastala
šteta u iznosu od 110.000,00 dinara. Štetu u celosti nosi osiguravač.
1.5.3 Agregatna franšiza

Agregatna franšiza je ona odbitna franšiza kod koje se ugovara ukupni iznos ili
procenat učešća u šteti za određeni period osiguranja. Primenjuje se sve dok se ne
ispuni – dostigne ugovoreni iznosa franšize za taj period – najčešće godinu dana.
Primer:
Ugovorena godišnja franšiza iznosi 100.000,00 dinara
Ako u toku trajanja osiguranja nastupi:
 I šteta u iznosu od 15.000,00 dinara. Osiguravač nema obavezu.
 II šteta u iznosu od 25.000,00 dinara. Osiguravač nema obevezu.
 III šteta u iznosu od 45.000,00 dinara. Osiguravač nema obevezu.Osiguravač
plaća štetu u iznosu od 90.000,00 dinara, a 60.000,00 dinara snosi osiguranik
sam.
 IV šteta u iznosu od 25.000,00 dinara. Osiguravač plaća štetu u iznosu od
10.000,00 dinara, a 15.000,00 dinara snosi osiguranik sam.
 V i sve naredne štete osiguravač plaća u celosti, s obzirom da je iscrpljena
suma ugovorene franšize u prethodna četiri događaja.
Slika VIII – 8. Agregatna franšiza u odnosu na štete

2. OSIGURANJE IMOVINE I IMOVINSKIH RIZIKA
Imovina u ovom slučaju može da obuhvati objekat, opremu i zalihe. Objekat obuh-
vata ono što je obuhvaćeno pri izgradnji, dogradnji i rekonstrukciji građevinskom i
upotrebnom dozvolom, odnosno izvedene građevinske, zanatske i instalaterske ra-
dove. Oprema se odnosi na sve što je obuhvaćeno projektom pri ugradnji, pri čemu
svako investiciono održavanje treba da je knjiženo u osnovnim srdstvima, jer ono
povećava vrednost osnovnog sredstva. Zalihe obuhvataju materijal (sirovina, os-
novni pomoćni alat, inventar), poluproizvode, delove, gotove proizvode, skladišta,
prodavnice i drugo. Pored toga pod imovinom može da se podrazumevaju i razni
dokumenti i hartije od vrednosti.
Prilikom osiguravanja imovine obično se vrši podela imovine na rizike što je od ko-
risti i za osiguranika (premija je manja) i za osiguravača (smanjuje se reosiguravajuće
pokriće koje odnosi deo premije).
Imovina svakog pravnog lica, odnosno preduzeća predstavlja svojevrsni specifičan
rizik u zavisnosti od delatnosti, veličine, tehnologije i mesta na kom se nalazi dato
preduzeće. Industrijski, odnosno proizvodni pogoni izloženi su raznim rizicima kao
što su to na primer:
 Požar i eksplozija
 Iscurivanje tečnosti i gasa
 Elementarne nepogode (oluje, poplave, bujice,visoke vode)
 Samozapaljenje zaliha
 Provalna krađa
 Lom mašina
2.1 Osiguranje od rizika požara i nekih drugih rizika

Današnji tarifni sistem koji se primenjuje u domaćim osiguravajućim kompani-
jama za osiguranje imovine od opasnosti od požara i nekih drugih opasnosti izdvaja
dve grupe osiguranja imovine prema područjima primene i to na:
 osiguranje civila (Tarifa premije I) i
 osiguranje industrije (Tarifa premije II).
Kod osiguranja civila za procenu ukupnog rizika, utvrđen je kao prvi osnov
rizik koji proizilazi iz građevinske kategorije objekta i klase opasnosti za robu,
dok je kod osiguranja industrije prvi osnov rizik koji proizilazi iz karakteristika
samog tehnološkog procesa, vrste materijala koji su predmet obrade i primenjenih
tehnoloških postupaka, postrojenja, mašina i opreme.

Kod obe vrste osiguranja, kao drugi osnov za procenu rizika su utvrđuju se zaštitne
mere, koje utiču na povećanje ili smanjenje rizika.
Kod osiguranja civila na klasifikaciju zaštitnih mera utiče u najvećoj meri stanje
represivnih mera zaštite i raspoloživost vodom za gašenje požara, dok kod osigu-
ranja industrije na zaštitne mere, pored represivnih mera, utiče način gradnje ob-
jekata, vrste materijala koji su primenjeni u objektima, organizacione i tehnološke
mere, infrastruktura, okruženje i instalacije. Time se procenjuje koliko zaštitne mere
koje je osiguranik preduzeo tehničkim ili organizacionim merama u cilju zaštite od
opasnosti, koje nameće data tehnologija, utiču na nivo rizika.
U oba postojeća tarifna sistema drugi osnov za utvrđivanje rizika iskazuje se u
vidu tri klase zaštitnih mera.
Kao treći osnov u oba tarifna sistema utvrđuje se i obim osiguravajućeg pokrića
– svi rizici pokriveni zaključenim osiguranjem, sume osiguranja i drugi faktori koji
proširuju ili sužavaju osiguranikova prava – npr. samopridržaj osiguranika i sl.
Time se, ukupan rizik, u oba tarifna sistema utvrđuje kombinacijom ova tri rizika
i iskazuje se u vidu premije osiguranja, što je šematski prikazano na slici VIII-9192.
Slika VIII – 9. Postojeći pristup određivanju premija
Sve, industrijske, zanatske i uslužne organizacije tarifiraju se prema tarifi premije

II dok se sve ostalo (poljoprivredna gazdinstva, stambeni, poslovni i javni objekti,
roba, muzeji, izložbe pozorišta i sl.) tarifira prema tarifi premije I. Struktura tarife I
prikazana je na slici VIII-10.
192 R. Vujović, A. Jovanović, J. Todorović, Unapređenje metoda upravljanja rizikom u industrijskim

postrojenjima, Sistemska analiza šteta u privredi, osiguranje i preventivno inženjerstvo, 10 Jubi-
larno savetovanje sa međunarodnim učešćem, Beograd, 2002, str. 11-12.

Slika VIII – 10. Struktura tarife I
Premijske stope koje se određuju na osnovu ove tarife zavise od područija primene
i prikazane su u tabeli VIII-1.
Tabela VIII-1
Osnove za određivanje
Područije primene premijske stope
građevinska kategorija
Poljoprivredna gazdinstva
klasa zaštitnih mera
Zgrade, nameštaj i ostale nepokretnosti osim poljo- građevinska kategorija i

privrednih gazdinstva, zanatskih i indusrijskih preduzeća klasa zaštitnih mera
Roba u trgovinskim radnjama, ugostiteljskim objaktima građevinska kategorija,

i skladištima izuzev robe u zanatskim i industrijskim klasa zaštitnih mera i
preduzećime (u istom riziku) klasa opasnosti robe
Zalihe drva i uglja na slobodnom prostoru izvan šumskog klasa zaštitnih mera i predmet
područja i izvan industrijskog rizika osiguranja
Šume, oborena stabla i obrađeno drvo na šumskom

starost šume i vrsta drveta
području u šumskim manipulacijama
Niske i slične gradnje: brane, pruge, mostovi, kejovi,
trotoari i propusti koji nisu u jedninstvenim rizikom sa predmet osiguranja
industrijskim preduzećima
Muzeji i zložbe; pozorišta, bioskopi, cirkusi i slično; predmet osiguranja i
sajmovi obim pokrića

U okviru tarife premija I, uz osnovno osiguranje od požara, moguća su i osigura-
nja od dopunskih rizika kao što su to poplave, bujice, visoke vode, (klase opasnosti za
ova dopunska osiguranja zavise od učestalosti plavljenja), klizanja tla i odronjavanja
zemljišta, sleganja tla, snežne lavine, iscurenja tečnosti – zavise od mesta iscurenja,
izlivanja vode iz instalacija, samozapaljenja zaliha i udara nepoznatog motornog
vozila.
Posebnim ugovorom o osiguranju moguće je obezbediti proširenje pokrića na
crteže, akta, planove, poslovne knjige, kartoteke, modelje, kalupe, mustre, šablone,
gotov novac, hartije od vrednosti i druga dokumenta, pri čemu se premijske stope
određuju u zavisnosti od mesta čuvanja i načina osiguranja.
Popusti su mogući ukoliko postoje priznati automatski stabilni uređaji za gašenje
požara pomoću vode (šprinkler), halona, CO2 suvog praha i sl. i to samo od premije
za osnovne rizike za osiguranje zgrada, odnosno postrojenja i pokretnosti u kojima
se nalaze i koje ovi uređaji zaštićuju.
Struktura tarife osiguranja II, koja važi za industrijske, zanatske i uslužne orga-
nizacije prikazana je na slici VIII-11.
Slika VIII-11. Struktura tarife II
Klase opasnosti se, za sredstva koja se osiguravaju, određuju prema osetljivosti i

izloženosti sirovina, poluproizvoda i gotovih proizvoda pojedinim rizicima od kojih
se osiguravaju, kao i prema izvorima rizika koji proističu iz tehnološkog procesa
glavne proizvodnje. Ove klase opasnosti razvrstane su prema sektorima i šiframa
delatnosti. Pored toga, posebno su određene klase opasnosti za čvrste i tečne materije
koje se koriste u proizvodnji hemikalija, hemijskih veštačkih i sintetičkih materijala,
kao i rizici od eksplozije materijala, predmeta i gasova i rizici od gorljivih gasova.

Klase zaštitnih mera određuju se u zavisnosti od načina izgradnje zgrada, vrste
upotrebljenog građevinskog materijala i sprovedenih preventivnih mera.
Ako postoje okolnosti koje značajno povećavaju rizik, tada se mora odrediti do-
platak koji zavisi od težine rizika. Ako pak postoje priznati automatski stabilni uređaji
za gašenje požara, atestirani u akreditovanoj laboratoriji, kao što su to halon, CO2 i
suvi prah, mobilni uređaji za gašenje požara, priznati i atestirani stabilni sistemi za
dojavu požara, i obazbeđeno je neprekidno čuvanje fabrike, onda se odobravaju razni
popusti.
Premijske stope za osiguranje osnovnih rizika unutar proizvodnog (jedinstvenog)
rizika određuju se na osnovu klase opasnosti za glavnu proizvodnju i klase zaštitnih
mera, primenom tarifa premije II. Međutim, tarifiranje osnovnih rizika izvan ovog
jedinstvenog rizika, a u okviru delatnosti zavisi od građevinske kategorije, klase
opasnosti za robu u skladištima i klase zaštitnih mera, na identičan način kao što je
propisano tarifom premije I za osiguranje civila i prikazano je na slici VIII-12.
Osnovni rizici izvan jedinstvenih rizika mogu obuhvatiti zalihe u skladištima,
skladišta, upravne i pomoćne zgrade, materijale i opremu, pri čemu svi ovi moraju
da se nalaze izvan proizvodnog (jedinstvenog) rizika.
Dopunski rizici obuhvataju poplavu, bujicu i visoku vodu, klizanje tla i odronja-
vanje, sleganje tla, snežnu lavinu, iscurenje (lekaža), radnog fluida ili zalihe iz sudova
i instalacija, izlivanje vode iz instalacija, samozapaljenje zaliha, izlivanje užarene
tečne rastopljene mase, udar nepoznatog motornog vozila u građevinski objekat i
zemljotres.
Slika VIII – 12. Struktura tarifa osiguranja osnovnih rizika od požara izvan
jedinstvenog rizika

2.2 Osiguranje od rizika od loma mašina i nekih drugih
rizika
Rizik loma mašina zavisi od mnogih faktora kao što su:
 planirano projektovanje, održavanje mašina (zavisi od toga da li se održavanje
mašina vrši prema unapred načinjenom planu zasnovanom na pregledu –
stanju mašina, ili se vrši samo korektivno održavanje, po potrebi),
 tribološke karakteristike (zavise od toga da li je podmazivanje-zamena ulja
planirana, od mogućnosti regeneracije/nabavke ulja i sl.),
 projektovana pouzdanost mašina (zavisi od dužine remontnog ciklusa),
 iskustvo proizvođača date mašine (zavisi od renomiranosti proizvođača),
 stanje mašine (zavisi od starosti mašine, projektnog veka trajanja, investi-
cionog ulaganja u remont mašina i mogućnosti nabavke rezervnih delova),
 režim rada (zavisi od stepena iskorišćenja date mašine) i
 ljudski faktor (zavisi od stručne spreme, iskustva, motivacije i discipline op-
eratera na datoj mašini).
Osiguranje rizika loma mašina može da obuhvata sve mašine, radne uređaje i in-
stalacije, u sklopu ili izvan građevinskog objekta, zajedno sa postoljem, ležištem i
temeljem i vrši se po tarifi premija za osiguranje mašina od loma i nekih drugih
opasnosti (tarifa premija III).
Premija osiguranja određuje se na osnovu sledećih faktora:
 Delatnosti osiguranika - težine rizika,
 Obima pokrića,
 Predmeta osiguranja,
 Sume osiguranja,
 Trajanje osiguranja,
 Načina ugovaranja visine pokrića
Kako statistika šteta kod osiguranja loma mašina ukazuje da se frekvencija i vi-
sina šteta različite u zavisnosti od industrijske grane i radnog okruženja, u tarifama
za osiguranje mašina od loma većine domaćih osiguravača, izvršena je podela u tri
tarifne grupe.
Struktura tarife premija III za osiguranje mašina od loma data je na slici VIII-13.
U tarifnoj grupi 1 izvršeno je razvrstavanje prema sektorima proizvodnje, i jedin-
stvenim šiframa delatnosti prema Zakonu o klasifikaciji delatnosti i Registru jedinica
razvrstavanja („Službeni list SRJ”, br. 31/96, 34/96 i 12/98).
Za svaku šifru delatnosti propisana je premijska stopa, koja se prilikom obračuna
premije osiguranja primenjuje na sve mašine, aparate i uređaje, odnosno na ukupnu
vrednost osiguranih sredstava.

Prema statističkim podacima frekvencija i intenzitet šteta su veoma različiti u
odnosu na industrijsku granu, s obzirom da su i opasnosti i relevantno okruženje
veoma različiti.
Npr. pumpni agregat, istog tipa, istog kapaciteta, za transport istog fluida, izložen
je mnogo manjim štetnim uticajima kad je montiran u postrojenju u unutrašnjosti
objekta, od agregata koji je montiran na spoljnom postrojenju.
Slika VIII – 13. Struktura tarife III
Međutim kako su u istoj industrijskoj grani, štete za određene vrste mašina rela-
tivno konstantne u nekom periodu, premijske stope su ustanovljene prema indus-
trijskim granama, i ista premijska stopa se primenjuje na veoma različite mašine i
opremu.
Po ovoj tarifnoj grupi osigurava se i mehanička oprema i instalacije u sklopu
građevinskog objekta, koje se knjigovodstveno, kao osnovna sredstava ne iskazuju
izdvojeno.
Kako ova tarifna grupa podrazumeva osiguranje svih mašina, uređaja i aparata
koje osiguranik poseduje, zbog velikog broja osiguranih mašina i manjeg faktora
izloženosti, projektuju se, na osnovu iskustava koji se u praksi potvrđuju, manja kvo-
ta šteta i manji administrativni troškovi, pa je i premijska stopa najniža.
Grupe mašina, aparata i uređaja ili pojedinačne mašine, aparati i uređaji tarifiraju
se po Tarifnoj grupi 2. Vrši se razvrstavanje po kategorijama i grupama objekata/
mašina/opreme. Za svaku grupu utvrđene su premijske stope, koje se primenjuju
prilikom obračuna premije osiguranja.
Po ovoj tarifnoj grupi osiguravaju se mašine na osnovu izvršene selekcije, (osigu-
ranik opredeljuje samo pojedine grupe mašina ili pojedine mašine za osiguranje), pa
se primenjuje i veća premijska stopa od premijske stope u tarifnoj grupi 1.
Ako se osiguranik opredeli za osiguranje samo najsloženijih i najskupljih mašina,
onda je neophodno da se:

 svaka mašina proceni,
 veoma selektivno se mogu odobravati popusti – najčešće se i ne odobravaju,
 s obzirom na posebnu izloženost, osnovna premijska stopa mora biti povećana
za povećani rizik,
Tarifna grupa 3, obuhvata:
 postrojenja i uređaje slabe struje,
 elektronske i medicinske aparate i uređaje i
 personalne računare
Za sve nove mašine, mašine izrađene od neatestiranih materijala ili kod uvođenja
novih tehnologija, zbog veoma izvesnih problema sa iznenadnim otkazom, zbog
povećanja rizika nastanka štete, premijske stope se utvrđuju pojedinačno od strane
stručnih službi osiguravača i one su u pravilu veće od premijskih stopa standardnih
mašina i mašina poznatih i renomiranih proizvođača.
Premija osiguranja obračunata po premijskim stopama koje su date u tarifnim
grupama, može se povisiti ili sniziti doplacima, odnosno popustima, prema težini
opasnosti, a na osnovu prethodne procene.
Najčešće se obračunavaju sledeći doplaci:
 za proširenje osiguravajućeg pokrića na troškove za prekovremene sate, ne-
deljni, praznični i noćni rad;
 za proširenje osiguravajućeg pokrića za troškove ekspresnog, avio kao i pre-
voza van granica zemlje;
 za otkup amortizovane vrednosti kod delimičnih šteta. Doplaci se različito
utvrđuju u zavisnosti od toga po kojoj tarifnoj grupi se vrši osiguranje. Na
visinu doplatka takođe utiče i prosečna starost i opšte stanje celokupne
opreme, odnosno pojedine mašine koja je predmet osiguranja.
 za otkup odbitne franšize:
 za osiguranje mašina od istražnih erupcija prema geološkoj i geografskoj
situaciji;
 za osiguranje uobičajenih troškova zemljanih radova uključujući i asfaltira-
nje, na premiju za osiguranje kablova i cevovoda u zemlji;
 za osiguranje uobičajenih troškova iznalaženja greške, odnosno mesta
oštećenja, na premiju za osiguranje dalekovoda, kablova i cevovoda u zemlji;
Za ugovaranje učešća u šteti koje je veće od obaveznog učešća i koje iznosi 10%,
za mirovanje pogona, mašina, postrojenja i opreme koje se koriste kao rezerva ili su
izvan pogona a samo se povremeno stavljaju u pogon radi održavanja i proveravanja
ispravnosti i za pogone koji su u radu samo određen deo godine (sezonska proizvod-
nja), odobravaju se popusti na premiju osiguranja.

Sve veći broj osiguravača, s obzirom na smanjenje rizika, odobrava i posebne po-
puste koji uvažavaju znanje i iskustvo osiguranika i preventivu šteta.
Doplatke i popuste propisuju osiguravači i oni su sastavni deo tarifa premije osi-
guranja.
Fiksni iznosi u tarifi, koji inače zavise od predmeta osiguranja, utvrđeni su za pe-
riod trajanja osiguranja od godinu dana.
Tarifom premija za osiguranje mašina od loma predviđaju se i bonus u obliku
sniženja ili malus u obliku doplatka na premiju, kao dopunsku meru stimulisanja
osiguranika za što kvalitetniju eksploartaciju sredstava za rad. Utvrđuju se na osnovu
trogodišnjeg tehničkog rezultata osiguranika i obračunavaju se unapred, za naredni
period osiguranja. Ovaj tehnički rezultat utvrđuje se kao odnos između likvidiranih
šteta i tehničke premije preko izraza:
K1 + K 2 + K 3
K=
3
gde je
K1 – tehnički rezultat prve posmatrane godine,
K2 – tehnički rezultat druge posmatrane godine,
K3 – tehnički rezultat treće posmatrane godine.
Ako se posebno ugovori, predmet osiguranja mogu biti i dalekovodi, kablovi vi-
sokog i niskog napona, cevovodi, naftovodi, gasovodi i toplovodi, vodovodna i kana-
lizaciona mreža, instalacije centralnog grejanja i klimatizacije, video zaštitni sistemi,
telekomunikacioni vodovi i vodovi za prenos podataka, liftovi, antenski stubovi, per-
sonalni računari i sl.
Oprema je osigurana za vreme normalne eksploatacije kod vlasnika, kada je data
u najam i radi u redovnim eksploatacionim uslovima, tokom demontiranja i monti-
ranja radi popravke, kao i za vreme same popravke.
Osiguranje pokriva i popravku i zamenu delova, čije je oštećenje otkriveno tokom
remonta (pod uslovom da se ne radi o postepenim mehaničkim i hemijskim utica-
jima).
Mašine definišu proizvodne linije i one zavise od radnh uslova, od habanja i
trošenja kao i od zastarelosti koja je rezultat stalnog tehnološkog napredka. Stoga,
vlasnici mašina moraju da ustanove sistem godišnjih amortizacija i da alociraju
odgovarajuće rezerve za zamenu mašina i opreme za onaj momenat kada istekne vek
trajanja njihovih proizvodnih linija.
Pokriće osiguranja mašina načinjeno je tako da obezbedi da u svakom momentu
tokom radnog veka mašina osiguranik ima na raspolaganju kapital kojima se mogu
nabaviti nove mašine, u slučaju totalne štete, ili pak za popravku u slučaju delimične
štete (Slika VIII-14).

Često je teško ustanoviti pravilnu sumu osiguranja i ona zavisi od linije poslovanja
koja se osigurava.
U nekim zemljama, formule za određivanje sadašnje vrednosti cena integrisane
su u polisu, jer se cene za kupovinu relevantnih mašina često veoma teško mogu
dobiti od samih proizvođača. Ove formule se zasnivaju na vladinim indeksima ili
indeksima njihovih agencija za materijale i nadnice i usaglašene su sa standardnom
kaluzulom za reviziju cene u ugovorima za isporuku.
Slika VIII – 14. Osnovni principi osiguranja mašina
 R W 
SO =  a + b +c  SOr
 R0 W0 
gde je:
SO – Suma osiguranja za narednu godinu - period osiguranja
SOr – Suma osiguranja za prethodnu godinu - period osiguranja
R – Indeks cena sirovina na kraju osiguranog perioda
Ro- Indeks cene sirovina na kraju prethodne kalendarske godine
W – Nadnice na kraju osiguranog perioda
Wo – Nadnice na kraju prethodne kalendarske godine
a – Faktor u procentima za udeo fiksnih troškova
b – procenat materijala
c – procenat nadnica

Navedeni procenti ponekad variraju od jednog do drugog isporučioca kao i od
jedne do druge zemlje. Na osnovu izračunate vrednosti imovine određuje se gornja
granica nadoknade na osnovu stvarne gotovinske vrednosti oštećene mašine; u su-
protnom, osiguravač bi se obogatio od osiguranja.
Limit odgovornosti osiguravača za štetu na imovini osiguranika ne sme da pređe
stvarnu vrednost sredstva u momentu nastanka štetnog događaja.
2.2.1 Način procene stvarne gotovinske vrednosti (ACV)

Radni vek mašina i opreme mora uvek da se ustanovi i definiše. Neprikladno je da
mašine rade sve do momenta njihovog konačnog otkaza ili totalnog loma. Radni vek
mašine se obično definiše kao period tokom kog mašine obezbeđuju normalni rad i
efikasnost i stvaraju proizvode takvog kvaliteta koji je komercijalno prihvatljiv.
Mogućnost korišćenja mašine je ključni faktor za određivanje njenog stepena
ekonomske efikasnosti. Iz ovog razloga, remonti se vrše u određenim, unapred
definisanim terminima, a u cilju zamene kritičnih komponenti i efikasnog sprečavanja
neplaniranog vremena zastoja u radu. Korisni radni vek mašine bazira se na sledećim
kriterijumima: iskustvo na sličnim mašinama, radna istorija, nedestruktivni testovi
na delovima i komponentama, teoretski izračunat radni vek i dugoročmo ponašanje
materijala od kojih je načinjena data mašina.
Ishod ovih proučavanja se sumira i ovo predstavlja osnovu za preporuke koje
proizvođač daje u vezi sa zamenom rezervnih delova u određenim vremenskim in-
tervalima, tokom datog radnog veka.
Sa osiguravačem treba da se dogovori o tome kako da se definišu iznosi za amor-
tizaciju ili stvarna gotovinska vrednost, jer radni vek svih mašina, delova i kompo-
nenti varira u zavisnosti od različitih parametara i faktora eksploatacije mašine. Kao
opšta osnova može da se koristi sledeća formula:
 A 
ACV = NRV  1− 
 SL 
gde je
ACV – Stvarna gotovinska vrednost (na dan nastanka štete i stoga to
predstavlja limit nadoknade)
NRV – Vrednost zamene za novo
A – Starost mašine na dan nastanka štete
SL - Predviđeni radni vek mašina izražen u godinama rada pod normalnim
radnim uslovima

Brojčani primer:
NRV: 1.000.000 $
Starost mašine na dan nastanka štete: 15 godina
Predviđeni radni vek: 30 god.
 A   15 
ACV = NRV  1−  = 1.000.000  1 −  = 500.000$
 SL   30 
U zavisnosti od inflacione stope i korisnog veka rada mašine, stvarna vrednost
osigurane stavke može da bude veća od početne nabavne cene.
 10 
ACV posle 10 godina = 163  1 −  = 108,6%
 30 
Primer:
Nabavna vrednost: 100%
NRV posle 10 godine sa godišnjom inflacijom od 5%: 163%
Stvarna gotovinska vrednost se još uvek koristi i veoma je opravdana za određivanje
limita nadoknade.
2.2.2 Određivanja vrednosti popravke ili zamene

Tokom niza godina osiguravači u SAD nudili su osiguranja u kojima se kao op-
cija stvarnoj gotovinskoj vrednosti, uz dodatnu premiju, nudilo i pokriće troškova
popravke ili zamene. Na SAD tržištu je to danas poznato kao standardno pokriće i
ono se često naziva i kao novo za staro. Osiguravač ugovara da se pod materijalnom
štetom osiguranika, kako je to navedeno u polisi, podrazumeva suma koju osiguravač
stvarno plati za popravku ili zamenu osigurane imovine, pri čemu moraju da budu
ispunjeni neki preduslovi.
Naime, pokriće popravke ili zamene moguće je prevashodno zbog postojanja
tržišta polovnih mašina u SAD koje nudi širok spektar polovnih mašina i opreme.
Budući da se većina odštetnih zahteva odnosi na delimične štete, zamena može da se
izvede sa troškovima koji su niži od stvarne gotovinske vrednosti.
Trend da se osiguranje mašina od loma uključi u „all risks” pokrića imovine re-
zultiralo je u tome da se na međunarodnom tržištu pojavi i mogućnost osiguranja
baziranog na popravci ili zameni.
Budući da u suštini izvan SAD ne postoji tržište polovnih mašina, ovakav vid
pokrića može da dovede do toga da osiguravač mora da plati novu mašinu ili opremu.
Ovo pak vodi do izraza „novo za staro” što u stvari nije namera pokrića ovoga tipa.

Oštećena imovina će se popraviti ili zameniti u roku od 12 meseci od momenta
nastanka štetnog događaja, izuzev kada je ovaj period produžen uz pismenu saglas-
nost osiguravača.
Odgovornost osiguravača za popravku ili zamenu ograničena je na one troškove,
koji su manji: (1) troškovi, u momentu nastanka štetnog događaja, za popravku
pomenute imovine, ili (2) troškovi, u momentu nastanka štetnog događaja, zamene
date imovine na istoj lokaciji sa istom vrstom imovine, istim kapacitetom, veličinom
i kvalitetom; uz uslov da ako je zamena u obliku imovine poboljšanog kvaliteta ili
većeg kapaciteta ili dimenzija, odgovornost osiguravača ne prelazi iznos koji bi bio
plaćen da je imovina zamenjena istom vrstom imovine kao što je bila oštećena imo-
vina, istog kapaciteta, dimenzija i kvaliteta.
Osiguravač neće biti odgovoran za (1) bilo kakvo povećanje troškova popravke
ili zamene koji su posledica uredbe ili zakonske regulative ili ograničene popravke,
konstrukcije ili instalacije, (2) štetu ili oštećenje imovine koje je posledica njene
istrošenosti, ili (3) troškove popravke ili zamene bilo kog dela ili delova mašine, koji
su veći od troškova popravka ili zamene celokupne mašine.
Ako neko oštećenje imovine nije popravljeno ili zamenjeno, osiguravačeva odgo-
vornost u odnosu na tu imovinu ograničava se na njenu stvarnu gotovinsku vred-
nost.
2.2.3 Upoređivanje metoda procene

Primarna razlika između stvarne gotovinske vrednosti i vrednosti popravke ili
zamene može da se sumira na sledeći način:
Što se tiče delimičnih šteta kod kojih su troškovi popravke ispod stvarne gotovin-
ske vrednosti, ne postoji razlika između ove dve metode.
U slučaju takozvane konstruktivne totalne štete (šteta kod koje bi troškovi po-
pravke bili veći od stvarne gotovinske vrednosti), nadoknada ispod stvarne gotovin-
ske vrednosti bila bi ograničena na stvarnu gotovinsku vrednost osigurane mašine
u momentu nastanka štetnog događaja. U tom slučaju se ne smatra da je popravka
ekonomski opravdana. Osiguranik bi bio u pozicili da nabavi novu mašinu sa alo-
ciranim rezervama (amortizacija) i nadoknadom osiguranja – slika VIII-15. Procena
na bazi popravke ili zamene predviđa da osiguravač isplati sve troškove popravke
izuzev kada na tržištu polovnih mašina postoji mašina istog tipa, u kom slučaju bi
osiguranik morao da prihvati zamenu (Slika VIII-16).

Slika VIII – 15. Računato na osnovu stvarne gotovinske vrednosti
Slika VIII – 16. Računato na osnovu vrednosti zamene

2.2.4 Izračunavanje premije
Riziko premija za predmet osiguranja (Rp) je funkcija učestalosti štete (q) u datom
(jedna godina) periodu, iznos odštetnih zahteva (c), plus doplata (z) za kompenziran-
je određenih opasnosti i administrativnih troškova.
Rp = q x (c + z)
Iskustvo pokazuje da je učestalost šteta za određene predmete osiguranja rela-
tivno konstantna u nekom periodu, ali se iznos odštetnih zahteva povećava kontinu-
alno u skladu sa inflacijom i povećanjem cena rezervnih delova zbog smanjivanja
nivoa zaliha, što zahteva povećanje riziko premije (slika VIII-17.).
Iz praktičnih razloga osiguravači mašina su ustanovili premijsku stopu (PR) za
veliki broj različitih mašina i opreme koja se bazira na odnosu između riziko premije
i drugog karakterističnog faktora, odnosno sume osiguranja.
Rp
PR = x100 = premijska stopa u %
SO
PR x SO
Rp = = q( c + z )
100
Pretpostavljajući da je frekvencija odštetnih zahteva (q) konstantna za datu osigu-
ranu mašinu i da odštetni zahtev (c + z) varira u skladu sa inflacijom, suma osigu-
ranja (SI) mora takođe da varira u skladu sa inflacijom da bi se obezbedilo da premi-
jska stopa (PR) bude konstantna. Stoga, ako se kao SO koristi HRV, onda je u većini
slučajeva određena potrebna stvarna premija.
Slika VIII – 17. Koristan radni vek mašine

2.2.5 Kontrola rizika
Iako danas u mnogim industrijskim zemljama postoji trend da se odbace zahtevi
za obaveznu kontrolu određenih operacija u nekom postrojenju, inženjerska kon-
trola i dalje ostaje ključni faktor u osiguranju mašina. Kontrole se prevashodno vrše
da bi se zaštitili ljudski životi i da bi se sprečila pojava nesrećnih slučajeva, koji su
mogli ili biti ublaženi ili sprečeni primenom inženjerskog iskustva i ekspertiza. Za-
tim, federalni i lokalni propisi u mnogim zemljama uslovljavaju izdavanje dozvole
za rad za određene mašine i opremu inspekcijom, kao što su to kotlovi i posude pod
pritiskom.
Obavezne kontrole vrše ili vladine agencije ili inspektori iz osiguravajućih kom-
panija koji su ovlašćeno za izdavanje određenih dozvola.
Pored toga što redovna kontrola kotlova i posuda pod pritiskom obezbeđuje
sigurnost osiguravaču, on takođe koristi i podatke redovnih vladinih kontrola svih
mašina i sve opreme, kao ključni izvor informacija za procenu i određivanje cene
datom riziku.
Osiguravačima su naročito važne detaljne informacije o sledećem:
 Fizičko stanje mašina i opreme: najbolje je da se kontrola fizičkog stanja
mašina vrši tokom njene demontaže u toku remonta. Razvijeno je nekoliko
nedestruktivnih dijagnostičkih ispitivana koja dozvoljavaju i ispitivanje funk-
cionalnog integriteta tokom rada mašine.
 Problemi povezani sa mogućim štetama na starijim mašinama. U ovom
slučaju osiguravač treba da pre garantovanja bilo kakvog pokrića proveri da
li se još uvek proizvodi dati tip mašine kao i svi potrebni rezervni delovi.
 Neuobičajene osobine. Današnja investiranja u nove i nekonvencionalne
proizvode dovela su do korišćenja mašina sa neuobičajenim osobinama. Ri-
zik koji nastaje tokom rada ovakve opreme opravdava opreznu procenu.
 Konfiguracija postrojenja. Sve tehničke mašine i oprema u datom objektu
moraju da se remontuju prema unapred utvrđenom redosledu održavanja.
Tokom remonta dolazi do određenih tipova oštećenja, čak i kada se pre-
duzmu sve mere predostrožnosti. Kadgod je to moguće treba da se vrši kon-
trola kritičnih komponenti na mašinama i opremi bez da se izvrši potpuna
demontaža. Ukoliko se ne prate ovi aspekti osiguravač mora da poveća pre-
miju u skladu sa faktorima koji utiču na povećanje rizika.
 Istorijat štete. Osiguravač mora da dobije kopiju istorijata šteta na mašinama
i opremi koju treba da osigura. Detaljni spisak mora da sadrži sva veća
oštećenja, popravke i modifikacije tokom puštanja u rad, testiranja i rada
mašina. Ovi faktori moraju da se ugrade u visinu premije i čak mogu da
dovedu so toga da se postavi pitanje o osnovnoj mogućnosti osiguranja datih
mašina.

 Održavanje. Za prevenciju oštećenja i kvara na mašinama od vitalne je važnosti
njihovo stalno održavanje na odgovarajući način. Troškovi održavanja mogu
da se smanje primenom preventivnog plana održavanja koga daje proizvođač
mašina, jer se tada delovi normalno zamenjuju pre nego što dođe do kvara na
mašini. Ovo podrazumeva planiranje zaliha rezervnih delova, koje se zasniva
na najčešćem kvaru koji se dešava na datoj mašini.
Da bi se dobila pravovremena upozorenja o potrebnim popravkama vrše se
odgovarajuća dijagnostička ispitivanja. Ona mogu da se vrše tokom normalnog rada
mašina i opreme ili tokom kratkih prekida u njihovom radu.
Mnoge dijagnostičke metode ispitivanja mogu da se vrše preko stalno postavljenih
kontrolnih instrumenata. Tako, na primer, lokalne vruće tačke u transformatorima ili
pećima mogu da se odrede preko infracrvenih snimanja, analiza prisutva metalnih
čestica u ulju moguća je preko uljne spektrofotografije, kvalitet varova može da se
odredi pomoću x-zraka, pukotine i naprsline u osovinama i kućištima mogu da se
odrede ultrazvukom, vibracije praćenjem itd.
2.2.6 Klauzule u polisi koje omogućavaju proširenje pokrića

Često može da bude neophodno da se standardna polisa dopuni uslovima koji su
specifični za neki rizik date mašine ili opreme. Neke od najčešćih klauzula ove vrste su:
 Eksplozija postrojenje pod pritiskom. Pored toga što se nadoknađuje šteta
na samom postrojenju pod pritiskom, koja je posledica njegove sopstvene
eksplozije, pokriće se može proširiti tako da se nadoknađuje i šteta na
susednoj imovini koja je u vlasništvu ili pod nadzorom osiguranika, a koja
je direktan rezultat eksplozije. U ovom kontekstu eksplozija se definiše kao
iznenadno, žestoko pucanje posude pod pritiskom (kotao i sl.) usled dejstva
interne pare ili drugog fluida pod pritiskom (ne i od zapaljenih dimnih gas-
ova), što uzrokuje fizičko razaranje bilo kog dela koji je u vezi sa nasilnim
izbacivanjem sadržaja date posude pod pritiskom. Ovo dodatno pokriće
ima svoj limit i za njega se povećava premija.
 Ograničeni vek upotrebe. Nadoknada koja se obezbeđuje za komponen-
te koje su podložne brzom i intenzivnom habanju i koje imaju ograničen
vek upotrebe ograničava se na vrednost ovih komponenti u momentu na-
doknade, pri čemu se mora uzeti u obzir i dužina njihovog veka upotrebe.
 Susedna imovina. Susedna imovine se normalno ne osigurava polisom za
osiguranje mašina od loma. Međutim, sa dodatnom premijom može da se
dobije limitirano pokriće za posledičnu štetu koja je posledica osiguranog
slučaja.

 Uklanjanje krhotina i ostataka. Troškovi uklanjanja krhotina i ostataka po-
kriveni su sa polisom osiguranja mašina od loma i uključeni su u troškove
ukupne popravke u slučaju odštetnog zahteva koji se može nadoknaditi.
Ako iskustvo pokaže da su ovi troškovi veoma visoki za određenu mašinu
ili opremu, specijalnim endorsmentom treba odrediti limit nadoknade.
 Troškovi u cilju ubrzanja radova. Ovi troškovi obuhvataju sve ekstra
troškove za prekovremeni rad, noćni rad, rad praznikom i ekspresnu ispo-
ruku (izuzimajući avionsku isporuku) i oni se uz dodatnu premiju posebno
ugovaraju.
 Avionski transport. Troškovi avionskog transporta mogu se nadoknaditi ako
je neophodno da se ubrza popravka osigurane stavke. Premija se izračunava
na osnovu agregatnog limita nadoknade, pri čemu mora takođe da se uzme
u obzir i tip i lokacija postrojenja i njegovo rastojanje od isporučioca.
 Razlićite lokacije poslovanja. Rizik je povećan ako se mašine i oprema ko-
riste na različitim premisama i lokacijama. Stoga se premija mora povećati
i moraju da se primene posebne klauzule, a da bu se zadovoljili zahtevi za
ovim vidom pokrića.
 Šteta usled dejstva vode. Pokriće može da se proširi tako da obuhvati i štete
prouzrokovane dejstvom vode samo ako je ona posledica loma osigurane
stavke (na primer, polomljeni ventil, kućište turbine i sl.). Međutim, ova
kategorija štete izuzima štetu koja je posledica dejstva vode ili bilo koju
drugu štetu koja je rezultat prirodnih opasnosti (izuzev olujnog vetra). Ovo
pokriće zahteva dodatnu premiju.
 Temelje mašina. Temelje mašina i drugi građevinski radovi kao i strukturni
elemeni zgrade koji predstavljaju integralni deo osigurane mašine mogu da
budu obuhvaćeni polisom preko endorsmenta, a u cilju pokrivanja troškova
njihovog oštećenja, kao i dodatnih troškova koji se načine tokom prilaza da-
toj mašini u cilju njene popravke. Sve ove stavke i njihova vrednost zamene
za novo moraju da se navede odvojeno u endorsmentu. Naravno da ovo
podleže dodatnoj premiji.
 Mašine i oprema koji se koriste ispod zemlje. Savetuje se da se uključi i klau-
zula koja odbacije odgovornost osiguravača za osigurane mašine i opremu
koja se koristi u podzemnoj eksploataciji, kod koje šteta ili kvar mogu da
budu posledica eksplozije gasa, potapanja vodom, tečnog peska i gline ili
kolapsa tunela, okna i/ili njihovih nosećih konstrukcija.

2.2.7 Određivanje premijskih stopa
Statistički podaci ukazuju na to da se štete veoma mnogo razlikuju u pogledu
učestalosti i intenziteta od jedne industrijske grane do druge, jer se opasnosti u ve-
likoj meri određuju prema tipu industrije i prema relevantnom radnom okruženju.
Na primer, parna turbina istog tipa i kapaciteta izložena je mnogo manje štetnim
uslovima kada je montirana unutar objekta energane za javno snabdevanje, nego
kada je locirana na otvorenom u rafineriji nafte. Priroda ovih različitih parametara
ima za posledicu različite kategorije rizika za brojne tipove industrija i zato postoje i
različite premijske stope. Industrijske grupe su zatim podeljene na kategorije glavnih
mašina prema tipovima i kapacitetima.
Kada su u pitanju veće mašine i instalacije opreme sa različitim mašinama i opr-
emom potrebno je izvršiti podelu vrednosti po stavkama. Što su detaljnije vrednosti po
stavkama koje može da pruži vlasnik polise, to su i tačnije i procene i premijske stope.
Postojeće premijske stope i odbitne franšize obično važe samo onda kada mašine
i oprema rade u umerenim uslovima što može da se opiše na sledeći način:
 Rukovodstvo i tehnički kadar treba da budu iskusni i da budu potpuno
kvalifikovani za rad na tim mašinama i opremi;
 Mere bezbednosti, održavanje i prevencija šteta treba da odgovoara mo-
dernim standardima;
 Mašine i oprema moraju da daju pozitivne rezultate posle provere pouz-
danosti na sličnim instalacijama, odnosno ne smeju da budu prototipovi;
 Postrojenje mora da bude savremeno a ne zastarelo;
 Političko, socijalno i ekonomsko okruženje mora da bude stabilno.
Strukture premijske stope treba da se dosledno podese onda kada svi gore nave-
deni faktori nisu ispunjeni. U najgorem slučaju potrebno je proglasiti da su mašine i
oprema neosigurljivi.
2.2.8 Obrada odštetnih zahteva

Svaki štetni događaj podrazumeva nadoknadu za osiguranika. Osiguranje mašina
načinjeno je tako da oslobađa vlasnika polise tereta koji za njega predstavljaju
ekonomski problemi ako dođe do loma na mašinama. Ali osiguranje ipak ne pokriva
svaku štetu. Stoga su za obe ugovorne strane od vitalnog značaja, kako procedura
koja postoji za blagovremeno dokazivanje odgovornosti osiguravača, tako i kompe-
tentna i profesionalna obrada zahteva.
Obaveze vlasnika polise
 Vlasnik polise mora da u slučaju štetnog događaja postupi na sledeći način:
 Osiguravač mora da se obavesti čim je to praktično moguće.
 Osiguravač mora pismeno da se obavesti o mogućem uzroku i procenjenom
iznosu štete itd. Ključni elementi treba da budu obuhvaćeni u prvom izveštaju
o nastanku štete.
 Odmah, u toku trajanja, kao i posle štetnog događaja moraju da se učine svi
napori da bi se osigurana imovina zaštitila od daljeg oštećenja. Svaka i sve
instrukcije koje se dobiju od osiguravača moraju da se poštuju
 Do dolaska predstavnika osiguravača na mesto osiguranog slučaja, potrebno
je da osiguranik ne promeni stanje oštećenih odnosno uništenih stvari, osim
ako je promena u javnom interesu ili interesu smanjenja, odnosno u cilju
nastavljanja normalne proizvodnje. Ako se promena izvrši sa ciljem da se
normalna proizvodnja nastavi osiguranik je dužan da o tome odmah obavesti
osiguravača: telefonom, teleksom ili na neki drugi način.
 Kad primi prijavu o nastalom osiguranom slučaju, osiguravač je dužan da
odmah, a najkasnije u roku od tri dana pristupi utvrđivanju i proceni štete;
ukoliko to ne učini, osiguranik može početi s otklanjanjem štete uz uslov da
se prethodno komisijski utvrdi uzrok nastanka osiguranog slučaja i obim
oštećenja.
 Osiguranik može i pre isteka roka od tri dana da počne da otklanja štetu, ako
je to potrebno radi nastavljanja normalne proizvodnje.
 Popravka štete mora odmah da započne ako je ovo od vitalne važnosti za rad
postrojenja i uz uslov da neće imati štetni uticaj na utvrđivanje štete.
 Osiguravač nije odgovoran za štetu ili oštećenje ako mu obaveštenje nije
dostavljeno u roku koji je unapred dogovoren u polisi.
Procena štete
Nakon prijema prijave štete, predstavnici osiguranika i osiguravača vrše na licu
mesta neposredni uviđaj i procenu štete. Osiguranik mora da dokaže iznos na-
doknade. Takođe je u obavezi i da po ček listi dokaže:
 Da se oštećeni predmet nalazi u popisu osiguranih predmeta, i da svojom
vrednošću ulazi u ukupnu sumu osiguranja, ili se nalazi na listi osiguranih
predmeta sa pojedinačno iskazanom sumom osiguranja.
 Da se šteta dogodila u toku važenja polise osiguranja.
 Da oštećenje nije posledica defekata koji su postojali tokom započinjanja
ugovorenog perioda osiguranja. Osiguravač nije u obavezi da nadoknadi
one štete koje su posledica nedostataka koji su bili poznati osiguraniku, ali
koje on nije prijavio osiguravaču. Teret dokazivanja je u ustanovljavanju da
su ovi nedostaci postojali pre započinjanja važenja polise i da su oni pri-
marni uzrok oštećenja.
 Da je zahtev podnesen osiguravaču u okviru navedenog vremenskog roka,
odmah po saznanju za štetu.
 Kako se dogodila šteta. Šta je njen uzrok?
 Šta je stvarno oštećeno?

Izračunavanje nadoknade i izravnavanje štete
Osim u slučajevima kada je to drugačije dogovoreno, maksimalni iznos na-
doknade je ili stvarna gotovinska vrednost oštećene stvari ili limitiran iznos po
štetnom događaju, odnosno utvrđuje se, da li se radi o delimičnoj (PL) ili o totalnoj
ili konstruktivnoj totalnoj šteti (CTL)
Delimične štete su najčešći tip oštećenja. Delimična šteta je onda kada su troškovi
popravke (RC) za oštećen predmet manji od stvarne gotovinske vrednosti (ACV).
Troškovi popravke su manji od stvarne gotovinske štete (delimična šteta). Slika
VIII-18.
 Suma za nadoknadu ovih šteta je ista, bez obzira na kojoj osnovi se
izračunava pokriće, odnosno na osnovu stvarne gotovinske vrednosti ili na
osnovu vrednosti popravke ili zamene.
 Nadoknadivi troškovi popravke su oni koji su potrebni za dovođenje
mašina i opreme u stanje u kakvom su oni nalazili neposredno pre štetnog
događaja. Takođe se pokrivaju troškovi za demontažu, ponovnu montažu,
rezervne delove, transport i carinske dažbine.
Troškovi popravka su jednaki ili veći od stvarne gotovinske vrednosti (konstruk-
tivna totalna šteta). SlikaVIII-19.
 Totalna šteta nastaje ako je osigurana stavka toliko oštećena da se ne može
više popraviti. Konstruktivna totalna šteta nastaje kada su troškovi po-
pravke jednaki ili veći od stvarne gotovinske vrednosti oštećene stavke.
 Maksimalni nadoknadivi iznos određen za totalnu ili konstruktivnu total-
nu štetu je jedan od sledećih, već u zavisnosti od toga na kojoj osnovi je
zaključen ugovor o osiguranju:
- stvarna gotovinska vrednost oštećene stavke (tržišna vrednost nove st-
vari, umanjena za procenjenu amortizaciju i vrednost ostatka), ili
- troškovi zamene sa mašinom sličnog tipa, kapaciteta, veličine, maksi-
malno do sume osiguranja.
Bez obzira na kojoj osnovi je zaključena polisa osiguranik nije de facto ovlašćen da
dobije novu mašinu u slučaju konstruktivne totalne štete. Odgovornost osiguravača
je ograničena ili na troškove potpune popravke, troškove zamene polovnom mašinom
(ako ista postoji na tržištu) ili novom zamenom, u zavisnosti od toga, koji su od ovih
troškova manji.
Podosiguranje (stvarna gotovinska vrednost)
Termin podosiguranje koristi se onda ako je suma osiguranja date stavke manja
od ugovorene sume osiguranja. Ako se tokom izravnjavanja štete uoči postojanje
podosiguranja neće se isplatiti celokupna nadoknada. Naknada za štetu se umanjuje
srazmerno procenjenom podoosiguranju.

Slika VIII – 18. Delimična šteta
Slika VIII – 19. Totalna ili konstruktivna totalna štete

Na osnovu izračunate vrednosti imovine određuje se gornja granica nadoknade
na osnovu stvarne cene koštanja oštećene mašine; u suprotnom, osiguravač bi se
obogatio od osiguranja.
Limit odgovornosti osiguravača za štetu na imovini osiguranika ne sme da pređe
stvarnu cenu koštanja osigurane stvari u momentu nastanka štetnog događaja.
Ako, u odnosu na oštećenu imovinu osiguranika, popravka ili zamena bilo kog
dela ili delova neke stavke nije obuhvaćena, osiguravač nije u obavezi da nadokna-
di troškove ovakve popravke ili zamene preko stvarne vrednosti datog dela ili cene
koštanja delova, bez obzira na vrednost.
Stvarna cena koštanja u svim slučajevima biće tačno određena uz odgovarajuće
odbitke za amortizaciju, ukoliko nije, plaćanjem doplatka na premiju osiguranja am-
ortizovana vrednost kod delimičnih šteta osigurana. Kod totalne štete ne može se
osigurati amortizovana vrednost.
Na sledećim dijagramima193 prikazano je kretanje sadašnje vrednosti mašina u
toku trajanja veka eksploatacije.
Slika VIII – 20. Stvarna vrednost mašina kroz godine eksploatacije
Slika VIII – 21. Naknada u slučaju delimične štete
193 Drago Klobučar, „Risk management i osiguranje”, Tektus, Zagreb, 2006. godine, str. 154-155

Slika VIII – 22. Naknada u slučaju totalne štete
2.3 Osiguranje objekata u izgradnji

Svako gradilište, bilo da je to izgradnja, adaptacija, nadogradanja ili zanatski rado-
vi, predstavlja vrlo razuđen i veliki rizik zbog niza okolnosti koje utiču na kvalitetno i
blagovremeno završavanje započetog posla. Raznovrsnost materijala koji se ugrađuju,
različita tehnička opremljenost izvođača radova, specifični zahtevi investitora, sve su
to činioci koji značajno utiču na verovatnoću da se desi nešto nepredviđeno - prirod-
na nepogoda ili građevinska nezgoda što u potpunosti može da ugrozi realizaciju
planova i rokove za ispunjenje ugovora i da nanese nepredviđene troškove.
Ovo osiguranje se odnosi na:
 različite građevinski objekte u izgradnji (novogradnje, rekonstrukcije - po-
pravke, dogradnje, nadogradnje i sl.)
 opremu koja je namenjena za ugradnju u osigurani građevinski objekat
 pomoćne objekte koji se koriste za izgradnju građevinskog objekta
(pomoćne zgrade, skladišta, skele i sl.)
 montažne radove i oprema za montažu u sklopu izgradnje
Pored ovoga, moguće je dodatno proširiti pokriće i na sledeće:
 već postojeće objekte na kojima se obavljaju rekonstrukcije
 deo objekta u izgradnji, tj. pojedine građevinske i zanatske radove
 pomoćni građevinski materijal i alat
 građevinsku opremu i pomoćne objekte koji nisu obuhvaćeni predračunskom
vrednošću radova
 stacionarna plovna vozila i sl. za vreme gradnje na vodi
 stvari radnika
 nesamohodnu mehanizaciju
 troškove za prekovremeni rad

Ovo osiguranje obuhvata osnovne rizike kao požar i udar groma, eksploziju, olu-
ju, grad, manifestacije i demonstracije, pad letelice, izlivanje vode, klizanje tla, odro-
njavanje, sleganje tla, mraz, kretanje leda, snežnu lavinu, nepredviđene atmosferske
padavine, udar motornog vozila, prikolice ili radne mašine, pad osigurane stvari,
udar ili pad nekog predmeta na osiguranu stvar, nepredviđenu građevinsku nezgodu,
nespretnost, nehat ili zlu namera radnika ili drugog lica i provalnu i običnu krađu
Uz posebno ugovaranje, osiguravajuće pokriće se pruža i za štete nastale usled
zemljotresa, poplave, bujice, visoke i podzemne vode. Posebnim ugovaranjem
omogućava se i osiguravajuće pokriće za odgovornost izvođača radova za štete
prouzrokovane trećim licima, kao i osiguravajuće pokriće za ugovornu odgovornost
izvođača radova u garantnom roku.
Ova vrsta osiguranja se može zaključiti na dva načina. Ako se ugovori osiguranje
na stvarnu vrednost, suma osiguranja je predračunska vrednost radova koja služi i
kao osnovica za izračunavanje akontacije premije i ona se koriguje nakon završetka
radova u skladu sa stvarnim stanjem. Ako se ugovori osiguranje sa fiksnom sumom
osiguranja, ona se kao takva koristi i za obračun premije.
Premijska stopa za ovo osiguranje izračunava se na osnovu tarife premija VII, čija
je struktura prikazana na slici VIII-23.
Slika VIII – 23. Struktura tarife VII
Vrsta objekta, način građenja i uslovi gradnje dobijaju se pregledom investiciono-

tehničke dokumentacije i pregledom terena gde će se objekat graditi. Premijske stope
se obično daju za osiguranje od godinu dana, a ako je ovaj period kraći ili duži, onda
se ove stope koriguju množenjem sa odgovarajućim koeficijentima.
Za svaku od dopunskih opasnosti obračunava se posebna premija, i to prema iz-
boru izvođača radova – osiguranika, odnosno prema opasnosti kojoj je izložen ob-
jekat u gradnji.

2.4 Osiguranje objekata u montaži
Ovo osiguranje pokriva širok dijapazon rizika koji mogu da nastupe prilikom
izvođenja radova kao što su nepredviđena nezgoda pri izvođenju radova, prirodna
katastrofa, požar i neke druge opasnosti, lom mašina i sl. Ovo osiguranje može da se
koristi kod montaže postrojenja, razne opreme, pojedinih mašina ili konstrukcija.
Predmet osiguranje mogu biti:
 metalne konstrukcije sa ili bez mašinskei elektroopreme,
 mašine,
 mašinska i elektrooprema,
 montažna oprema i pomoćni objekti koji se koriste za montažu (skele, ba-
rake i sl.),
 instalacijei aparati,
 građevinski radovi i oprema za izgradnju u sklopu montaže.
Ako se posebno ugovori, osiguravajuće pokriće se proširuje i na:
 već postojeće objekte na kojima se obavlja montaža,
 pomoćni materijal i alat za izvođenje montaže,
 montažnu opremu i pomoćne objekte koji nisu obuhvaćeni predračunskom
vrednošću radova,
 stacionarna plovna vozila i sl. za vreme montaže na vodi ili obali,
 stvari radnika.
Osnovni rizici koje pokriva ovo osiguranje obuhvataju požar i udar groma, ek-
sploziju, oluju, grad, manifestacije i demonstracije, pad letelice, izlivanje vode, kli-
zanje tla, odronjavanje, sleganje tla, mraz, kretanje leda, snežnu lavinu, nepredviđene
atmosferske padavine, zatim udar motornog vozila, prikolice ili radne mašine, pad
osigurane stvari, udar ili pad nekog predmeta na osiguranu stvar, nepredviđena
montažna nezgoda, nespretnost, nehat ili zla namera radnika ili drugog lica i, na kra-
ju, provalna i obična krađa.Uz posebno ugovaranje, osiguravajuće pokriće se pruža
i za štete nastale usled zemljotresa, poplave i bujice, visoke vode i podzemne vode.
Posebnim ugovaranjem omogućava se i osiguravajuće pokriće za probni pogon u
trajanju dužem od mesec dana, odgovornost izvođača radova za štete prouzroko-
vane trećim licima, kao i osiguravajuće pokriće za ugovorenu odgovornost izvođača
radova u garantnom roku.

Slika VIII – 24. Struktura tafife VIII
Premijska stopa za ovo osiguranje izračunava se prema tarifi premija VIII.

Ako su ugovoreni radovi montaže objekata odnosno opreme po ovoj Tarifi, može
se osigurati i nesamohodna mehanizacija (kranovi, dizalice i slično) sa kojom se iz-
vode radovi, a koja se ne osigurava po Posebnim uslovima za kombinovano osigu-
ranje motornih vozila. Ovo osiguranje onda pokriva štete nastale od opasnosti koje
su obuhvaćene datim ugovorom osim od rizika prilikom montaže i demontaže ove
mehanizacuje, koji se posebno ugovaraju.
Za vreme trajanje probnog pogona ili probnog opterećenja do 1 meseca, tarifira-
nje se vrši po premijskim stopama za osnovne opasnosti.
Postoje dve mogućnosti ugovaranja sume osiguranja na koju se zaključuje ova
vrsta osiguranja. Ako se ugovori osiguranje na stvarnu vrednost, suma osiguranja je
predračunska vrednost radova koja služi i kao osnovica za izračunavanje akontacije
premije i ona se koriguje nakon završetka radova u skladu sa stvarnim stanjem. Ako
se ugovori osiguranje sa fiksnom sumom osiguranja, ona se kao takva koristi i za
obračun premije.
2.5 Osiguranje imovine elektroprivrednih preduzeća

Proces proizvodnje, prenosa i distribucije električne energije ima niz osobenos-
ti koje ga razlikuju od drugih tehnološkoh procesa. Polazeći od karakteristike
samog procesa proizvodnje, tehnološke povezanosti određenih procesa, položaja i
izloženosti objekata i opreme opasnostima, korišćenje i skladištenje eksplozivnih i
zapaljivih prašina, tečnosti i gasova, predstavljaju stalne izvore opasnosti i mogućih
štetnih događaja.
Pored toga, oprema je izložena različitim rizicima od loma i nekih drugih opas-
nosti, što se najbolje vidi po velikim štetama na objektima i opremi elektroprivrednih
preduzeća.

Najčešći uzroci šteta i havarija su194:
 greške u konstrukciji,
 greške u manipulaciji,
 otkaz sistema zaštite,
 udar ili upad stranog tela,
 kratak spoj, prenaponi,
 proboj izolacije,
 prekomerne vibracije,
 mraz, pritisak leda i snega,
 nedostatak i gubitak vode u kotlovima,
 nehat i zla namera, i sl.
Navedene opasnosti izazivaju pored navedenih i ogromne višestruko veće materi-
jalne štete, zastoje i smanjenje proizvodnje električne energije i zastoje u proizvodnji
kod potrošača električne energije i niz drugih posledica.
Otklanjanje šteta kod ovih proizvodnih sistema, odnosno vraćanje u prvobitno
stanje je, po pravilu, izuzetno skupo i izuzetno dugo, sa nesgledivim posledicama.
Uzroci nastanka lomova i otkaza raznih elektro i mašinskih komponenata, te vrsta
i obim oštećenja utvrđuju se po tehničkoj analizi za svaki nastali slučaj, a podaci iz
tehničke analize su osnova za obradu ekonomske i statističke analize. Informacijama
i podacima tehničkih analiza lomova i otkaza obično raspolažu preduzeća koja su
vlasnici mašina kod kojih je došlo do lomova.
Strukturni otkazi su jedan od glavnih uzroka šteta u energetskim postrojenjima.
Mnogi otkazi se ponavljaju, tj. dolazi do otkaza usled istog mehanizma otkaza zato
što se:
 ne postupa prema postojećoj praksi,
 nije izvršena adekvatna analiza ranijeg otkaza,
 ne prijavljuju i ne prate otkazi, i
 nije sprovedena odgovarajuća korektivna akcija195.
Da bi se identifikovali načini mehanizma otkaza i utvrdio njegov osnovni uz-
rok prikupljaju se dosijei sa pravim podacima o raznim strukturnim otkazima koji
obuhvataju sve faktore kao što su granice sigurnosti, fluktuacije u radu, nesavesna
eksploatacija itd. Za efikasan rad važno je da se izvuku neke opšte i korisne karakter-
istike iz postojećih dosijea i da se uvrste u sistem baze znanja.
194 R. Vujović, T. Simović, Osiguranje kao faktor energetske stabilnosti, Mogućnosti razvoja energetike
na pragu XXI veka u svetlu društveno-ekonomskog razvoja Jugoslavije, Savetovanje, Kopaonik, 1997
195 T. Simović, R. Vujović, M. Mandić, M. Bulatovič, Osiguranje i preventivna zaštita energetskih objekata,
Stručni rad

U našoj praksi pojavljuje se zajednička osobina da se osiguravaju od požara kako
osnovna sredstva, tako i zalihe, u čemu je prisutno i osiguranje od loma mašina,
iscurenje, kao i osiguranje od odgovornosti.
Imovina elektroprivrednih preduzeća može da se osigura od sledećih rizika:
 požara i nekih drugih rizika (eksplozija, oluja, grad, izlivanje vode, udar
sopstvenog motornog vozila i pokretne radne mašine, pad letilice, mani-
festacije i demonstracije, klizanja, sleganja i odronjavanja tla, snežne lavine,
podlokavanje sa spoljne strane na hidrograđevinskim objektima, priti-
sak vode prouzrokovan poplavom na kanalima, tunelima i cevovodima,
iscurenje tečnosti; rizik zemljotresa obuhvaćen je na područijima gde je za-
konom propisano obavezno osiguranje od tog rizika; samozapaljenje zaliha
obuhvaćeno je samo ako su zalihe uskladištene prema propisu)
 loma mašina (greške u konstrukciji, materijalu, izradi, usled neposrednog
delovanja električne struje, centrifugalne sile, mlaza, leda, snega, nad-
pritiska i podpritiska, nespretnosti, nehata ili zle namere radnika ili nekog
drugog lica, pada, ispitivanja montiranih mašina).
Najveće havarije kod parnih turbogeneratora događaju se zbog rizika od meha-
ničkog raspadanja rotacionih delova, usled dejstva centrifugalne sile. Dosadašnja
iskustva na ovim štetama pokazala su da raspadnuti delovi opreme, vrlo velike težine,
mogu da odlete na rastojanja koja su veća od uobičajenih rastojanja između turbo-
generatora. Ako ovi turbogeneratori nisu postavljeni u jednoj osi duž mašinske sale,
već su okrenuti jedan prema drugom, ovakva vrsta havarije kada se dogodi na jed-
nom turbogeneratoru može izazvati štete i na ostalim turbogeneratorima, naročito
ako su svi u pogonu. Najdrastičniji slučaj bi tada bio kod većih mašina ove vrste, gde
se rotori generatora hlade sa vodonikom, koji u ovakvim okolnostima može izazvati
eksploziju, znači i požar.196
Osiguranje od rizika od požara obično ne obuhvata zemljište, brane, odbrambene
nasipe, obale, kejove, lukobrane koji nisu izgrađeni od kamena, betona i metala; za-
tim motorna i kopnena vozila, samohodne mašine (osim onih koje se kreću u krugu
organizacije), roba u prevozu i stvari izložene na sajmovima.
Od loma mašina osigurane su sve mašine, mašinski uređaji, električni uređaji,
samohodne i nesamohodne mašine, dalekovodi, kablovski vodovi visokog napona,
mreža i razvodi niskog napona, cevovodi, plinovodi, naftovodi, toplovodi i sl., ali su
izuzeti alati koji služe za obradu materijala, delovi mašina koji služe za lomljenje i sit-
njenje i slični potrošni radni elementi, kao i delovi mašina koji su izloženi direktnom
termičkom uticaju.
196 B. Prekić, Određivanje maksimalno moguće štete u osiguranju od loma mašina i nekih drugih opas-
nosti, Osiguranje u teoriji i praksi, Dunav osiguranje, Beograd, 1997, str.57

Kod osiguranja mašina od loma mogući su sledeći doplaci:
 Za osiguranje troškova noćnog i produženog rada
 Za osiguranje amortizovane vrednosti kod delimičnih šteta osim kod
prenosnih traka, lanaca i užadi transportnih uređaja
 Za ukidanje franšize
 Za osiguranje zemljanih radova za kablova i toplovode u zemlji i za osigu-
ranje uobičajenih troškova iznalaženja greške, odnosno mesta šteta na na-
dzemnim vodovima, kablovima i toplovodima, u zavisnosti da li su u pi-
tanju prenos i toplane ili distribucija.
2.6. Osiguranje imovine rudnika sa podzemnom

eksploatacijom
Ova Tarifa se primenjuje za osiguranje imovine u podzemnim rudarskim prosto-
rijama (jamskim prostorijama) od sledećih rizika:
 požara i endogenog požara (zavisi od sklonosti mineralne sirovine samo-
zapaljenju, od zapaljivih svojstva ugljene prašine i od moćnosti (debljine)
slojeva)
 eksplozije (zavisi od gasonosnosti ležišta izražena preko metanobilansa
ležišta uglja, od eksplozivnog svojstva ugljene prašine i od dubine zaleganja
sloja)
 zarušavanja (zavisi od pada (nagiba) slojeva, dubine zaleganja slojeva i tek-
tonske poremećenosti u ležištu)
 gorskog udara (zavisi od sklonosti stenskog masiva gorskim udarima)
 prodora vode i tečnog mulja (zavisi od vodonosnost ležišta i dubina zale-
ganja slojeva)
 od udara sopstvenog vozila,
 zle namere, manifestacije i demonstracije,
 zemljotresa.
Tarifiranje se vrši prema potencijalnim rizicima u rudnicima sa podzemnom ek-
sploatacijom. Potencijalni rizici zavise od prirodnih opasnosti i od opasnosti prouz-
rokovanih tehnološkim procesom i u zavisnosti od njih rudnici su podeljeni u četiri
jamske kategorije i to:
Jamska kategorija I, obuhvata ležišta sa povoljnim uslovima eksploatacije, odnos-
no ležišta čije prirodne karakteristike ne izazivaju naročite teškoće u pogledu sigu-
rnog izvođenja eksploatacionih radova.
Jamska kategorija II, obuhvata ležišta sa srednje teškim uslovima eksploatacije,
odnosno ležišta čije prirodne karakteristike vrše uticaj na sigurno izvođenje ek-
sploatacionih radova.

Jamska kategorija III, obuhvata ležišta sa teškim uslovima eksploatacije, odnosno
ležišta čije prirodne karakteristike vrše bitan uticaj na sigurno izvođenje eksploata-
cionih radova.
Jamska kategorija IV, obuhvata ležišta sa vrlo teškim uslovima eksploatacije,
odnosno ležišta čije prirodne karakteristike zahtevaju posebne mere obezbeđenja
pri izvođenju eksploatacionih radova.
Bliže definicije pojedinih jamskih kategorija određuju se preko rudarsko-geoloških
faktora koji utiču na intenzitet rizika. Prema svakom rudarsko-geološkom faktoru
vrši se razvrstavanje jame rudnika uglja i drugih rudnika sa podzemnom eksploataci-
jom u četiri kategorije, kako je to prikazano na slici VIII-25. Za određeni rizik jama se
razvrstava prema onom rudarsko-geološkom faktoru koji opredeljuje najveću jam-
sku kategoriju.
Slika VIII – 25. Struktura tarifiranja jamskih rudnika

2.7 Ostala imovinska osiguranja
Sva ostala osiguranja koja se odnose na osiguranje rizika u proizvodnim predu-
zećima, industriji i zanatstvu data su u tabeli VIII-2.
Tabela VIII-2.
O S IGU RANI RIZIK
Osiguranje rizika od provalne krađe i razbojništva
· provalne krađe
· razbojništva
· pokušaj izvršenja vandalizma u toku izvršenja provalne krađe
Osiguranja rizika od loma stakla
· Bilo koja opasnost kojoj je osigurana stvar izložena
• Ako se posebno ugovori, osigurane su i štete na slikama, natpisima i ukrasima ako su prouzrokovane
istim štetnim događajem kao i šteta na samoj osiguranoj stvari, kao i štete na stvarima smeštenim u
izlogu koje su oštećene ili uništene od direktnog udara osiguranih stvari.
Kombinovano osiguranje računara
· požara, udara groma, eksplozije, oluje, grada, delovanja vode i pare, pada letelice, manifestacije i demon-
stracije, klizanja tla, odronjavanja zemljišta, snežne lavine, loma mašina i provalne krađe i razbojništva,
· gubitak podataka usled lomljenja (uništenja) ili gubitka nosača podataka za vreme prenosa ili usled bri-
sanja zbog delovanja magnetnog polja ili sl.
· troškovi zakupa drugog računara
Kombinovano osiguranje prenosivih uređaja, aparata, instrumenata i računarske tehnike
· bilo koje opasnosti na kopnu, vodi i vazduhu, tokom prevoza i prenosa opreme, požara i drugih opas-
nosti (udara groma, eksplozije, oluje, grada, poplave i bujice, izlivanja vode iz instalacija, itd.), loma
mašina i nekih drugih opasnosti, provalne krađe i razbojništva, a za vreme upotrebe i uskladištenja
Osiguranje od opasnosti prekida rada usled požara i nekih drugih opasnosti
· šteta nastala usled prekida rada ili smanjenja privredne aktivnosti zbog uništenja, oštećenja ili nestanka
osiguranih stvari do kojih dolazi prilikom ostvarenja neke od osnovnih opasnosti, kao što su: požar i udar
groma, eksplozija, oluja, grad, udar sopstvenog motornog vozila, sopstvene pokretne radne mašine u
osigurani građevinski objekat, pad letelice i manifestacije i demonstracije, poplava i bujica, izlivanje vode
iz vodovodnih i kanalizacionih cevi, klizanje tla i odronjavanje, snežna lavina, iscurenje (lekaža), samoza-
paljenje zaliha, izlivanje užarene tečne rastopljene mase
Osiguranje filmskih preduzeća
· štete nastale usled ostvarenja raznih opasnosti, kao što su npr. požar, oluja, eksplozija, provalna krađa i
razbojništvo, zla namera i nahat trećih lica i brojni drugi iznenadni događaji u vezi sa osiguranom stvari.
Osiguranje zaliha u hladnjačama
· štete prouzrokovane uništenjem, oštećenjem ili odnošenjem osiguranih zaliha usled: požara, udara groma,
eksplozije, provalne krađe, zatim nepredviđenog i iznenadnog oštećenja uređaja za hlađenje koji uzroku-
je promenu ili prekid režima hlađenja, kao i usled onemogućavanja održavanja ugovorene temperature i
vlažnosti vazduha i kontrolisane atmosfere u hladnjači i još nekih opasnosti koje se mogu ugovoriti
Osiguranje zaliha u procesu proizvodnje od opasnosti loma mašina i drugih opasnosti
· mehaničkog, biološkog, hemijskog i sličnog oštećenja zaliha u procesu proizvodnje, nastalog kao
posledica oštećenja ili uništenja proizvodne opreme usled nezgode u pogonu.
Osiguranje juvelira od svih rizika
· uništenje, nestanak i oštećenja osiguranih stvari od bilo kog uzroka (provalna krađa, razbojništvo,
prevara ili utaja za vreme čuvanja imovine u banci).
Osiguranje izlagača na sajmovima
· uništenja ili oštećenja osiguranih stvari usled ostvarenja bilo koje opasnosti kojoj su izložene osigurane
stvari, uključujući i opasnosti provalne krađe i krađe za sve vreme održavanja sajma, odgovornost prema
trećim licima za štete koje uzrokuju smrt, povredu tela ili zdravlja ili uništenje i oštećenje stvari trećih lica
Osiguranje sportskih, umetničkih i sličnih priredbi od atmosferskih padavina
· kiša, sneg, grad ili sugradica
Garancijsko osiguranje (osiguranje za greške na stvarima)
· uništenje ili oštećenje stvari usled greške u konstrukciji, greške u livenju ili u materijalu itd.

2.8 Osiguranje rizika transporta
Osiguranje transporta je pružanje obezbeđenja osiguranicima koji su izloženi
raznim rizicima koji se mogu realizovati u toku transporta. Predmet osiguranja u
ovom slučaju je svaki predmet koji je za vreme transporta (plovidbe, kretanja, leta,
itd) izložen transportnim rizicima (pomorskim, kopnenim, vazdušnim, itd.). Ovo
osiguranje obuhvata osiguranje prevoznih sredstava (izuzev drumskih i šinskih) i to
osiguranje se naziva kasko osiguranje, osiguranje robe u transportu koje se naziva
kargo osiguranje i osiguranje odgovornosti vozara.197
2.8.1 Osiguranje rizika robe u transportu

Bez obzira na vrstu prevoznog sredstva, relaciju prevoza ili vrstu, roba je u toku
transporta izložena čitavom nizu najrazličitijih rizika koji mogu prouzrokovati njeno
oštećenje (umanjenje vrednosti), a u najgorem slučaju, i potpuni gubitak.
Osiguranje robe u transportu je imovinsko osiguranje robe koja se prevozi,
robe u skladištu koja čeka dalju otpremu i prevoznih sredstava u koja ne spadaju
kopnena sredstva prevoza. Osiguranje pokriva sve štete nastale usled fizičkog gu-
bitka i oštećenja robe u međunarodnom ili domaćem transportu. Ovo osiguranje
omogućava da se, osim robe, ugovore i nadoknada troškova otpreme, pakovanja
i prevoza do odredišta, troškovi premija osiguranja i očekivane dobiti kao i ostali
troškovi pošiljke (carine, porezi i drugo).
Visina pokrića zavisi od potreba osiguranika koji se mogu odlučiti na pokriće samo
određenih imenovanih rizika (osnovni rizici) ili na sveobuhvatno pokriće „svi rizici”.
Osiguranje je moguće sklopiti za svaki pojedinačni prevoz posebno (osiguranje u
drumskom, železničkom, rečnom ili vazdušnom prevozu robe) ili, ukoliko osigurani-
kovo poslovanje uključuje različite vidove transporta u toku godine, može se sklopiti
godišnji ugovor o osiguranju (generalna polisa). U ovo osiguranje spada i osiguranje
od odgovornosti špeditera Ova vrsta osiguranja namenjena je pravnim i fizičkim
licima (preduzetnicima) čija je delatnost obavljanje javnog drumskog prevoza u
unutrašnjem i međunarodnom prometu. Osiguranje pokriva štete koje bi prevoznik
mogao pretrpeti usled potpunog ili delimičnog fizičkog gubitka ili oštećenja tereta
tokom prevoza, kao i za zakašnjenje u isporuci.
Osnovni transportni rizici su:
 saobraćajne nezgode prevoznog sredstva (sudar prevoznih sredstava, udar
u neki nepokretni predmet, prevrnuće, iskliznuće, pad u provaliju, rušenje
mostova, tunela kao i drugih saobraćajnih objekata, zatim nasukanje i
potonuće rečnih, jezerskih i pomorskih objekata, pad vazduhoplova i sl.),
197 V. Gajović, Upravljanje rizikom u transportnom osiguranju, magistarska teza, Beograd 2000, str.23

 elementarne nepogode (grom, oluja, provala oblaka, grad, bujice, podzemne
vode, poplava, sniežna mećava, odronjavanje brega i zemlje i sl.),
 požar i eksploziju (svaka vatra koja je nastala usled udara groma, nesrećnog
slučaja, nepažnje, samozapaljenja ili eksplozije i tome sl., izuzev samoza-
paljenja i eksplozije osiguranih predmeta nastalih bez uticaja vanrednih
spoljnih uzroka),
 neisporuku, razbojništvo, razbojničke krađe ili provalne krađe kao i drugog
oblika krađe ako je posledica događaja iz prethodne tri stavke,
 otimačina ili krađa prevoznog sredstva s robom.
Dopunski rizici su uglavnom manipulativni rizici kojima je roba izložena prilikom
utovara, istovara, pretovara i sl. To su lom i oštećenje predmeta u raznoj transportnoj
ambalaži i predmeta koji ne traže pakovanje, cepanje, lom i perforacije ambalaže sa
curenjem i rasipanjem; ulubljenja, ljuštenja, savijanja i deformacije; curenja i rasi-
panja robe u rinfuznom stanju usled vanrednih spoljnih uzroka; pokisnuća, rđe, ok-
sidacije, korozije usled vanrednih spoljnih uzroka; kvar ili smrzavanje do koga dođe
usled vanrednih spoljnih događaja; krađe robe, i drugih vanrednih spoljnih uzroka.
Specijalni rizici (štete koje nastaju usled prirodnih mana i osobina robe). U
ovu grupu rizika spadaju sledeći rizici: oštećenje etiketa, naduvavanje konzervi
(bombaža), kvar mesa, voća i povrća, samozapaljenje, smrzavanje, razmrzavanje, os-
vetljavanje filmova, uginuće, rasipanje, manjak, osiguranje pošiljaka koje se prevoze
sopstvenim točkovima (per-ax), itd.
Struktura tarife za osiguranje robe u transportu data je na slici VIII-26.
Slika VIII – 26. Struktura tarife za osiguranja robe u transportu

2.8.2 Osiguranje rizika plovnih objekata i vazduhoplova
Plovila, koja mogu biti sa ili bez sopstvenog pogona, izložena su raznim opas-
nostima koja im prete u toku plovidbe kao i za vreme stajanja (usidrenja). Štete na
plovnim objektima mogu da nastanu kao posledica sledećih rizika:
 plovidbena nezgoda (sudar, udar, nasedanje i sl.),
 požar, eksplozija na brodu, drugom brodu ili obali,
 nevreme, oluja i sl. vanredni događaji,
 dodir ili struganje dna na obeleženom plovnom putu,
 gubitak sidra, sidrenog lanca i propelera, kao i lom osovine propelera i dr.
Osiguranje može da obuhvati
 plovne objekte (brodove, jahte, glisere, čamce, skutere i dr.),
 redovne zalihe goriva i maziva, zalihe hrane i pića potrebnih za posadu bro-
da,
 dodatnu ili specijalnu oprema, mreže i drugi ribarski pribor,
 troškove vađenja potonulih plovnih objekata.
Istom polisom može se pokriti i odgovornost za štete pričinjene trećim licima
nanete sudarom ili udarom sopstvenom krivicom drugom plovnom objektu, ili
pričvršćenom objektu na vodi ili obali, kao i za smrt i telesne povrede trećih lica.
Rizici koji se mogu osigurati kod vazduhoplova obuhvataju:
 vanredne spoljne događaje za vreme letenja, rulanja, stajanja na zemlji ili
usidrenja,
 nemarnost zapovednika, pilota i ostalih članova posade
 opravdane troškove učinjene u cilju spasavanja ili izbegavanja/smanjenja
štete na vazduhoplovu,
 troškove prenosa oštećenog vazduhoplova od mesta oštećenja do mesta
popravke.
Kod vazduhoplova se osigurava trup, motori, standardni instrumenti i oprema.
Sa aspekta vrste i namene vazduhoplova mogu se osigurati avioni, hidroavioni, jedri-
lice, ultra laki avioni, zmajevi, baloni, paraglajderi i helikopteri.

3. OSIGURANJE RIZIKA UPOTREBE
MOTORNIH VOZILA
Kao i u drugim vidovima osiguranja i u osiguranju koje se primenjuje u drum-

skom saobraćaju, pod pojmom „štetni događaj” podrazumeva se događaj koji se desi
pri radu (primeni) tehničkog sistema koji direktno, ili indirektno izazove štetu, ili
štetne posledice, bilo za sam tehnički sistem, bilo za rukovaoce i druge osobe koje
su vezane za njegov rad, ili se nalaze u njegovoj okolini, kao i za okolinu posmatra-
nog tehničkog sistema u celini. Štetni događaj može da nastane kao rezultat otkaza
tehničkog sistema (vozila) ili pod uticajem drugih činilaca koji dolaze iz okoline.
Prema tome osiguranje se nalazi u saobraćajnom sistemu i sastavni je deo kompo-
nente „okolina” kako je to prikazano na slici VIII-27198.
Slika VIII – 27. Šematski prikaz funkcionicanja sistema u saobraćaju
Imajući u vidu ergonomske (ljudski faktor) ili kibernetske aspekte problema nas-
tajanja štetnih događaja u saobraćaju, osnovni uzroci njihovog nastanka nalaze se u
interakcijskom odnosu u sistemu vozač-vozilo-put-okolina. Iako najvažniji, vozač je
ipak samo deo sistema pa se istraživanja u toj oblasti uglavnom vrše tako što se sagle-
dava jedinstveni rizik navedenog kibernetskog sistema, kod koga se uspostavljaju
adekvatne međuzavisnosti i interakcije pojedinih podsistema199.
198 J. Todorović, R. Vujović, D. Šotra, I. Cakić, Preventiva i štetni događaji kao bitan faktor osiguranja
motornih vozila u drumskom saobraćaju, Preventivno Inženjerstvo, Godina IX, Broj 1/2001, str.30,
Beograd
199 J. Todorović, R. Vujović, D. Šotra, I. Cakić, Preventiva i štetni događaji kao bitan faktor osiguranja
motornih vozila u drumskom saobraćaju, Preventivno Inženjerstvo, XVIIII Međunarodni naučno-
stručni skup sa izložbom, Nauka i motorna vozila, Beograd 2001.

Znači da rizik od saobraćajne nesreće zavisi od četiri navedena faktora i to: čovek,
vozilo, put i okruženje.
Na osnovu mnogih istraživanja može da se sa sigurnošću tvrdi da je skoro u svim
udesima jedan od uzročnika bio čovek, sam ili u sadejstvu sa drugim faktorima. Na
primer, istraživanja sprovedena u Velikioj Britaniji 1975. godine, a zatim u SAD 1990.
godine pokazuju da je čovek, sam ili zajedno sa drugim faktorima bio uzročnik udesa
u 95, odnosno 94% slučajeva.200
Rizik učešća čoveka u saobračajnim nezgodama (broj nezgoda na milion pređenih
kilometara) zavisi od mnogo faktora kao što su:
 starost učesnika u saobraćaju (povećan rizik je kod mladih do 25 godina i
kod starih preko 65 godina),
 sposobnost, izvršna mogućnost da se neposredno izvedu telesne i men-
talne aktivnosti (operacije) sa valjanim ishodom (iskustvo pomaže bolje
korišćenje perifernog vida i omogućava sistematičnije pretraživanje u vid-
nom polju),
 znanje – obuka (nedostatak minimuma znanja povećava rizik učešća u
saobraćajnim nezgodama kod svih kategorija učesnika),
 stavovi (o veličini rizika u saobraćaju, o mogućnostima upravljanja
bezbednošću saobraćaja, o značaju poštovanja propisa, o opasnostima
pojedinih radnji u saobraćaju i o ličnoj i društvenoj odgovornosti)
 iskustvo (vozački staž; uočeno je da oko 42% vozača koji su učestvovali u
saobraćajnim nezgodama čine vozači sa do 5 godina vozačkog staža)
 ponašanje (poštovanje propisa - brzina vozila u saobraćaju, prolazak na
crveno svetlo, preticanje na mestima zabrana i u opasnim situacijama,
nepoštovanje prvenstva prolaza, nedržanje bezbednog odstojanja između
vozila)
 vožnja pod uticajem (alkohol pogoršava fiziološke sposobnosti, slabo pažnju
i povećava sklonost ka rizicima)
 umor (slabi fiziološku i psihološku funkciju čoveka)
 nekorišćenje sistema zaštite (sigurnosni pojasevi, kacige za motorcikliste i
bicikliste, postavljanje dece na prednje sedište)
Oštećenje samog motornog vozila može da bude posledica nekog od sledećih rizika:
 saobraćajne nezgode (sudar, udar, prevrnuće, iskliznuće, itd.) - bez obzira
na krivicu osiguranika,
 pada ili udara nekog predmeta,
200 Prof dr. Jovan Todorović, Mašinski fakultet, Beograd

 požara,
 eksplozije,
 iznenadnog termičkoa ili hemijskoa delovanja spolja,
 usled oluje, grada, snežne lavine i udara groma,
 pada vazdušne letelice,
 manifestacije i demonstracije i obesti trećih lica.
Auto-kasko osiguranje je osiguranje od širokog spektra rizika kojim se pruža
osiguravajuća zaštita za sve vrste motornih vozila. Postoje razne varijante kasko osi-
guranja vozila kao što je to širina pokrića, (osnovni rizici, dopunski rizici, kombinaci-
je delimičnih osiguranja, itd.),zatim mogućnost izbora kasko osiguranja sa učešćem u
šteti ili bez, kao i vrstom učešća (apsolutno ili relativno). Takođe postoji i mogućnost
izbora načina plaćanja premije osiguranja.
Osiguranje vozila od loma je dodatno osiguranje potpunom kasko osiguranju
vozila i odnosi se pre svega na razne varijante radnih vozila. Ovim osiguranjem se
pruža zaštita navedenih vozila u dva osnovna oblika: osiguranje vozila od rizika loma
u celini ili osiguranje samo radnih uređaja vozila od rizika loma. Ovim osiguranjem
je pokriven spektar rizika vezanih za funkcionisanje vozila kao radne mašine i to:
greške u konstrukciji, materijalu i izradi, neposrednog delovanja električne energije,
kratkog spoja, atmosferskog i drugog prenapona, električnog luka, i sl., prskanja ili
raspadanja usled dejstva centrifugalne ili centripetalne sile, otkazivanja uređaja za
zaštitu ili regulaciju kao i elemenata za automatsko upravljanje kojima je mašina
opremljena, itd.
Osiguranje od auto-odgovornosti obezbeđuje vlasnika, odnosno korisnika motor-
nog i priključnog vozila od odgovornosti za štete pričinjene trećim licima prilikom
upotrebe motornog vozila. Ovo praktično znači da štetu koju prouzrokuje vozač
motornog vozila trećem licu, a koje je osigurano od auto-odgovornosti, u momentu
nastanka štete neće platiti on već osiguravajuća kuća koja je izdala polisu. Dejstvo
osiguranja auto-odgovornosti se vezuje za vozilo, a ne za lice koje njime upravlja.
Ovaj vid osiguranja je obično zakonski propisan i obavezan.
Osiguranje od auto nezgode obezbeđuje osiguranje svih lica koja imaju svojstvo
vozača ili putnika u vozilu od rizika smrti nastale u vozilu usled nesrećnog slučaja i
od rizika od trajnog invaliditeta kao posledice povrede u vozilu.

4. OSIGURANJE LIČNIH NEIMOVINSKIH
RIZIKA
U savremenim uslovima života čovek je izložen različitim rizicima koji proizilaze

iz uslova radnog mesta, uže i šire čovekove okoline i šireg poslovnog okruženja. Lični
rizici koji su predmet osiguranja uključuju opasnosti i oštećenja zdravlja, gubitaka
zarade kao posledice povrede, nastanak zavisnosti od pomoći drugih lica, te preranu
smrt osiguranika. Rizik obuhvaćen ovim osiguranjem ostvaruje se na samoj ličnosti
osiguranika i ne može se izraziti kroz materijalnu vrednost. Znači da to osiguranje,
nije osiguranje nadoknade materijalne vrednosti, jer je nemoguće materijalno iska-
zati vrednost ljudskog života. To znači da ljudski život nema vrednost koja se može
tržišno meriti ili proceniti, pa se ostvareni osigurani slučajevi-rizici kod osiguranih
lica ne mogu realno nadoknaditi, ali se mogu ublažiti posledice nastupanja rizika ma-
terijalnom nadoknadom, odnosno isplatom osigurane sume. Ovim osiguranjem spro-
vodi se zaštita zdravlja čoveka, njegove radne sposobnosti i života. Zaključivanje ovog
osiguranja nema za cilj naknadu štete koja je nastala realizacijom osiguranog slučaja,
nego isplata ugovorene osigurane sume, odnosno njenog proporcionalnog dela.
Osnovna podela osiguranja lica, može se izvršiti na:
 osiguranje od posledica nesrećnog slučaja-nezgode
 osiguranje života,
kao što je dato na slici br. VIII-28:
Slika VIII – 28.
4.1 Osiguranje rizika od posledica nesrećnog slučaja -

nezgode
Savremeni čovek je svakodnevno izložen različitim opasnostima koje neprekidno
prete da ugroze njegov integritet, bilo da se nalazi na radnom mestu, kod kuće, u
prevozu ili bilo gde drugde. U njegovom životu i radu prisutni su raznovrsni uz-
roci nastanka štetnog događaja koje su osiguravači kroz svoje uslove i tarifne sisteme
standardizovali kao rizik nezgode. Ovim rizikom, u stvari, osiguravajuće organizaci-

je pokrivaju opasnosti od posledica nesrećnog slučaja - smrt, potpuni ili delimični
invaliditet, prolaznu nesposobnost za rad ili narušenje zdravlja koje zahteva lekarsku
pomoć.
Osiguranje pod pojmom invaliditeta podrazumeva trajni gubitak radne sposob-
nosti, a koji može biti potpun (100%) ili delimičan (1-99%).
Pod pojmom prolazne nesposobnosti osiguranje podrazumeva nesposobnost u
obavljanju redovnih aktivnosti, a narušeno zdravlje podrazumeva samo one povrede
i obolenja koje su posledice nesrećnog slučaja.
Prema201 rizici koji se mogu osigurati (osigurani slučajevi) su:
 za slučaj smrti usled nezgode,
 za slučaj smrti usled bolesti,
 za slučaj trajnog (doživotnog) gubitka opšte radne sposobnosti – invaliditet
 za slučaj prolazne nesposobnosti za rad (dnevna naknada),
 za slučaj narušenja zdravlja koje zahteva lekarsku pomoć (troškovi lečenja),
 za slučaj odgovornosti ugovarača osiguranja prema licima osiguranim od
posledica nesrećnog slučaja i njihovim stvarima,
 gubitak zarade (samo kod obaveznog osiguranja),
 za troškove spasavanja kod osiguranja članova planinarskog saveza.
Događaji koji se po prirodi stvari smatraju osigurljivim rizikom od nezgode su:
gušenje, sudar, udar nekim predmetom ili o neki predmet, udar električne struje ili
groma, pad, okliznuće, survavanje, ranjavanje oružjem, raznim drugim predmetima
ili eksplozivnim materijama, ubod nekim predmetom, udar ili ujed životinje i ubod
insekta, izuzev ako je takvim ubodom prouzrokovana neka infektivna bolest.
Kao nesrećni slučaj smatra se i: trovanje hemijskim agensima, osim profesional-
nih oboljenja; infekcija povrede prouzrokovane nesrećnim slučajem; trovanje usled
udisanja gasova ili otrovnih para, osim profesionalnih oboljenja; opekotine vatrom
ili elektricitetom, vrućim predmetom, tečnostima ili parom, kiselinama, bazama i sl.;
davljenje i utopljenje; gušenje ili ugušenje usled zatrpavanja zemljom, peskom i sl.,
kao i usled udisanja para i gasova, izuzev profesionalnih oboljenja; prsnuće mišića,
iščašenje, prsnuće zglobnih veza, prelom zdravih kostiju koji nastanu usled naglih
telesnih pokreta ili iznenadnih naprezanja izazvanih nepredviđenim spoljašnjim
događajem, a ukoliko je to neposredno nakon povrede utvrđeno u bolnici ili drugoj
zdravstvenoj ustanovi; delovanje svetlosti, sunčevih zraka, temperature ili lošeg
vremena, ako je osiguranik bio izložen neposredno usled jednog, pre toga nastalog
nesrećnog slučaja, ili se našao u takvim nepredviđenim okolnostima koje nije mogao
sprečiti, ili im je bio izložen usled spasavanja ljudskog života; delovanje rendgenskih
i radijumskih zraka ako nastupe naglo iznenada, izuzev profesionalnih oboljenja.
201 B.Marović V. Avdalović: „Osiguranje i upravljanje rizikom”, Birografika AD, Subotica, 2004

Pod nesrećnim slučajem ne smatraju se: sve zarazne, profesionalne i ostale bolesti,
kao i posledice psihičkih uticaja; trbušne kile, kile na pupku, vodene i ostale kile, osim
onih koje nastanu usled direktnog oštećenja trbušnog zida pod neposrednim delo-
vanjem spoljašnje mehaničke sile na trbušni zid, ukoliko je nakon povrede utvrđena
traumatska hernija kod koje je bolnički, pored hernije, utvrđena povreda mekih de-
lova trbušnog zida u tom području; infekcije i oboljenja koja nastanu usled raznih
oblika alergija, rezanja ili kidanja žuljeva i drugih izraslina tvrde kože; anafilaktički
šok, osim ako nastupi pri lečenju zbog nastalog nesrećnog slučaja; hernija disci in-
tervertebralis, sve vrste lumbalgija, diskopatija, spondiloza, spondilolisteza, spon-
diloliza, sakralgija, miofascitisa, kokcigodinija, išijalgija, fibrozitisa, fascitisa i sve
patoanatomske promene slabinsko–krstačne regije označene analognim terminima;
odlepljenje mrežnjače (ablatio retinae), ukoliko nije nastala kao direktna povreda pre-
thodno zdravog oka, bolnički dijagnostifikovana; posledice koje nastanu kod osigu-
ranika usled delirijum tremensa i delovanja droga; posledice medicinskih, naročito
operativnih zahvata koji se preduzimaju radi lečenja ili preventive radi sprečavanja
bolesti, osim ako je do tih posledica došlo usled dokazane greške medicinskog oso-
blja (vitium artis); patološke promene kostiju i patološke epifiziolize; sistemske neuro
muskularne bolesti i endokrine bolesti.
Za pravilno razumevanje nezgode, odnosno rizika koje pokriva osiguranje potreb-
no je ispunjenje određenih uslova.
Oštećenja treba da deluju na telo osiguranika iznenada i naglo, da dolaze spolja
u odnosu na telo osiguranika, da su nezavisni od volje osiguranika, kao i da postoji
uzročna veza između spoljne radnje i posledica na telo osiguranika. Ova oštećenja
mogu biti usled mehaničkih udaraca, ali i bez direktnog dodira tela sa spoljnim pred-
metom ili licem, kao što su trovanja, radijacija i slično. Nastali događaj koji je ost-
vario posledice treba da je iznenadan, odnosno da se nije mogao očekivati ili izbeći,
i da je takav događaj naglo dejstvovao. Iznenadnost podrazumeva nastanak samog
događaja, a ne i posledice koje su time prouzrokovane.
Osiguranje će pokriti rizike nastale gušenjem u zatvorenom prostoru, zatrpava-
njem, zamrzavanja, bez obzira na dužinu trajanja, jer je to neizvestan događaj, dok
neće pokriti rizike nastale dugotrajnom ekspozicijom, jer su to, sigurno, u najvećem
broju slučajeva izvesni događaji (npr. profesionalna oboljenja).
Pokriveni rizici podrazumevaju da je povreda prouzrokovana spoljnim događajem,
dakle van tela osiguranika, dok se bolesti ne smatraju nesrećnim slučajem u smislu
uslova i tarifa osiguranja, jer je uzrok bolesti sadržan u unutrašnjosti organizma.
U principu, kao i kod svakog rizika, zahteva se nezavisnost nastanka štetnog
događaja od volje osiguranika.
Ovi rizici takođe podrazumevaju uzročnu vezu između događaja i posledice i u
koliko deluju iznenada, spolja, direktno na telo osiguranika, oni su uglavnom i jedini
uzročnici povreda, dok se posledice vezano za patološke pojave - bolesna stanja osi-

guranika i posledice prouzrokovane ovim stanjima ne smatraju se nezgodom (pre-
lomi uzrokovani padom zbog infarkta).
U pogledu zahteva koje lice mora da ispuni za osiguranje od nezgode, potrebno je
ispunjenje određenih uslova, kao što su: godine života, radna sposobnost i poslovna
sposobnost.
Po pravilu mogu se osigurati lica od 14, pa do navršenih 75 godina života. Mlađa i
starija lica od navedenih takođe mogu biti osigurana, ukoliko je to posebnim, odnos-
no dopunskim uslovima predviđeno.
Lica koja imaju umanjenu radnu sposobnost preko 50% (anormalni rizici), mogu
se osigurati po posebnim uslovima za osiguranje uvećanih rizika, uz plaćanje do-
datne premije u skladu sa stepenom anormalnog rizika.
Lica koja nemaju poslovnu sposobnost ne mogu se osigurati.
Osiguranje lica od posledica nesrećnog slučaja može se ugovarati na pojedinačnoj
i kolektivnoj osnovi. Neke od ovih vrsta osiguranja prikazane su na slici br VIII-29.
Slika VIII – 29.
U okviru svake navedene vrste osiguranja u uslovima i tarifama precizirane su

tarifne grupe na osnovu kojih se određuje i premija osiguranja.
Tarifa za osiguranje lica od posledica nesrećnog slučaja u motornim vozilima i pri
obavljanju posebnih delatnosti, kod motornih vozila zavisi od od toga da li su lica u
svojstvu vozača, putnika ili radnika, kao i od vrste vozila, a pri obavljanju posebne
delatnosti od vrste delatnosti, načina na koji lice učestvuje u toj delatnosti i sl.

Jedan od novih proizvoda u osiguravajućoj industriji su putna osiguranja koja
imaju karakter zdravstvenog osiguranja i osiguranja nezgode. Rizici pokriveni ovim
osiguranjem odnose se na: dobrovoljno zdravstveno osiguranje za vreme puta i bo-
ravka u inostranstvu, sa uključenjem troškova lečenja i troškova prevoza, osiguranje
putnika od nezgode, osiguranje prtljaga i osiguranje otkaza putovanja.
Kao obavezno, ugovara se dobrovoljno zdravstveno osiguranje, a ostala (osigu-
ranje putnika od nezgode, osiguranje prtljaga i osiguranje otkaza putovanja), kao
dopunska osiguranja se ugovaraju po izboru osiguranika.
Rizici koji su isključeni iz putnih osiguranja su: bolesti ili posledice bolesti koje
su postojale pre početka osiguranja, bez obzira da li su lečene, troškovi koji su veći
od uobičajenih troškova, za troškove nastale za lečenje raka, osim ako se odnosi na
mere neposrednog spašavanja života ili hitne mere za otklanjanje akutne bolesti, za
bolesti i nezgode koji su posledica rata ili ratu sličnih događaja, ili zbog učešća u
izgredima, za bolesti i nezgode izazvane namernim ranjavanjem, samoubistvima ili
pokušajima samoubistva, za sportske rizike, za bolesti ili nezgode koje je osiguranik
izazvao namerno ili izvršavanje zločinačkih dela, ili kao rezultat uticaja pijanstva i
opojnih droga, za uklanjanje fizičkih mana i anomalija.
4.2 Osiguranje rizika života

Život, kao najdragocenije što imamo, neophodno je blagovremeno i kvalitetno
zaštititi, radi obezbeđenja sigurnosti svojoj porodici, svoje sigurnosti i sigurnije
budućnosti i stoga je osiguranje života uvek bilo u žiži interesovanja osiguravajućih
društava i pojedinaca.
Rezultat toga su brojni i raznovrsni programi osiguranja, čijim izborom osigu-
ranik može da planira svoju budućnost, ulaže u svoju sigurnost, u sigurnost svoje
porodice i istovremeno akumulira uložena sredstva.
Kako je prihod od premija stabilan, omogućava dugoročnije finansijske plas-
mane najčešće preko tržišta kapitala, koji obezbeđuju značajan izvor prihoda
osiguravajućem društvu, ovo osiguranje je i svojevrsni oblik štednje. Te osnovne
funkcije kvantifikuju se uz primenu finansijske matematike, teorije verovatnoće i za-
kona velikih brojeva.
Primarna funkcija osiguravača je, da sa jedne strane, prikupe premiju koja je do-
voljna za pokriće svih osiguranih rizika, a sa druge strane, da investiraju prikupljeni
novac u razne oblike finansijske i realne imovine, koji će doneti profit i omogućiti
učešće osiguranika u dobiti.
U tome su osiguravajuća društva praktično posrednici koji prikupljaju premiju
unapred za buduće isplate u vidu isplate šteta ili osiguranih suma i učešća u dobiti.

Osiguranik sam vrši izbor osigurane sume, odlučuje o trajanju ugovora o osigu-
ranju i ugovara dinamiku plaćanja premije osiguranja.
Životno osiguranje pruža zaštitu i finansijsku sigurnost pojedincu, njegovoj po-
rodici i njegovom poslovanju, jer uključuje osiguranje od sledećih rizika202:
 od smrti,
 nemogućnosti školovanje dece,
 zaštita partnerstva - u slučaju smrti jednog poslovnog partnera osiguranu
sumu može da dobije drugi, koji je pretrpio gubitak. Često npr. partner
osigura drugog partnera na visinu njegovog udela, tako da u slučaju njegove
smrti može otkupiti te udele,
 zaštita poslovanja – ako preduzeće ima osigurljiv interes na život i zdravlje
„ključnih” lica za svoje poslovanje, može ugovoriti osiguranje od posledica
nesrećnog slučaja, zdravstveno i životno osiguranje na ta lica, s tim da na-
knada iz polise osiguranja bude tolika, koliki bi mogao biti izgubljeni profit
zbog gubitka ključnih lica ili školovanja novog radnika. U tom slučaju se
polisa osiguranja izdaje na vreme (npr. do penzionisanja ključnih ljudi),
Osnovne krakteristike životnog osiguranja su:
 osnovni rizik koji se pokriva životnim osiguranjem je smrt osiguranika,
 ugovori o osiguranju života su u pravilu dugoročni (pet, deset pa do
četrdeset godina),
 premija osiguranja je za celo vreme trajanja osiguranja jednaka,
 štednja,
 polisa osiguranja služi kao jemstvo za dobijanje kredita,
Na tržištu osiguranja najčešće srećemo sledeće vrste životnog osiguranja:
 Osiguranje za slučaj smrti sa određenim trajanjem,
 Doživotno osiguranje za slučaj smrti,
 Osiguranje za slučaj doživljenja,
 Mešovito osiguranje i
 Osiguranje rente
Uz osiguranje života često se uključuju rizici invalidnosti, bolesti i nezgode.
Po isteku osiguranja – doživljenja, polisa životnog osiguranja garantuje isplatu
ugovorene osigurane sume (uloženih sredstava) uvećanu za očekivanu dobit, a u
slučaju smrti, isplaćuje se osigurana suma uvećana za do tada pripisanu dobit.
Najčešći programi životnog osiguranja kod nas su: individualno osiguranje života;
kolektivno osiguranje života; riziko osiguranje; rentno osiguranje; stipendijska renta
- osiguranje dece; dopunsko osiguranje lica od posledica nesrećnog slučaja; dopun-
sko osiguranje teško bolesnih stanja.
202 STRUČNA TRIBINA – Andrijašević, Upravljanje portfeljom životnih osiguranja, IZVORNI ZNA-
NSTVENI RAD, UDK 368.911

Osiguranje života mogu zaključiti samo zdrava lica, sa ili bez lekarskog pregleda,
od navršenih 14 do 65 (kod nekih osiguravača i do 75) godina života: za slučaj smrti
(riziko osiguranje), za slučaj smrti i doživljenja (mešovito osiguranje).
Lica koja nisu potpuno zdrava, kao i lica preko 75 godina života mogu zaključiti
osiguranje ali uz posebne uslove. Lica mlađa od 14 godine i lica potpuno lišena
poslovne sposobnosti ne mogu biti osigurana.
U slučaju zaključivanja kolektivnog osiguranja života ugovor o osiguranju se može
zaključiti i bez obzira na zdravstveno stanje osiguranika.
Riziko osiguranja života obezbeđuje isplatu osigurane sume za slučaj smrti u
toku trajanja osiguranja. Polisa riziko osiguranja života može se koristiti i kao mera
obezbeđenja kredita. Ovo osiguranje mogu da zaključe lica starosti od 14 do 75 go-
dine.
Program rentnog osiguranja sadrži čitav niz mogućnosti izbora osiguranja
lične rente-penzije, koje se mogu svesti na dva osnovna oblika rentnog osiguranja:
doživotnu ličnu rentu-penziju kao investiciju u buduću socijalnu sigurnost, čime
osiguranici sebi obezbeđuju dodatnu penziju; ograničene vremenske rente name-
njene licima koja žele da osiguraju stalan prihod u određenom periodu (školovanje,
specijalizacija...).
5. OSIGURANJE RIZIKA U POLJOPRIVREDI
Pošto se biljna proizvodnja odvija na otvorenom prostoru ona je u stalnom dodiru

i pod uticajem niza prirodnih sila koje je teško kontrolisati. Stoga, u poljoprivrednoj
proizvodnji postoji veliki broj rizika koji mogu da utiču na prinos useva i plodova.
Predmet osiguranja u poljoprivrednoj proizvodnji su sve poljoprivredne kulture:
jednogodišnje, višegodišnje, glavni usevi, podusevi, postrni usevi.
Rizici koje pokriva osiguranje mogu biti:
 osnovni paket rizika, tj. grad, požar i udara groma,
 dopunski rizici - oluje, prolećni mraz, jesenji mraz, poplave, gubitak se-
menskog kvaliteta, paket rizika posle izvršene žetve odnosno berbe.
Osiguranjem je pokriven gubitak roda - prinosa kao posledica oštećenja – uništenja
kulture od osiguranog rizika. Osiguran je deo biljke koji određuje svrhu gajenja; zrno
(seme), koren, krtola, plod, kalemovi, reznice, sadnice, krmna masa i dr. Kod žitarica
pored zrna (semena) može se posebno osigurati i stablo (slama – kukuruzovina), a
kod voća i grožđa stablo i čokot.

Postoje posebna osiguranja za:
 osiguranje useva i plodova u staklenicima i plastenicima,
 osiguranje stabala voćaka i čokota vinove loze do stupanja u rod i u rodu,
 osiguranje plodova voća od gubitka količine i kvaliteta,
 osiguranje stonog grožda od gubitka količine i kvaliteta
Tarifiranje se vrši prema klasama osetljivosti kultura i zonama rizika – klasama
opasnosti područija od rizika obuhvaćenih osiguranjem.
Osiguranja se utvrđuje na osnovu očekivanog prinosa po jednom hektaru i
cene po jednom kg. Suma osiguranja po jedinici površine pomnožena sa ukupnom
površinom predstavlja sumu osiguranja na koju se primenjuje premijska stopa.
Osiguranje useva i plodova može se zaključiti bez mogućnosti promene cene i uz
mogućnost promene cene u vreme žetve - berbe (korekcija po tržišnim cenama), a
premija za osiguranje useva i plodova se plaća odloženo, po završenoj žetvi - berbi.
Domaće živodinje izložene su riziku od oboljenja i nesrećnih slučajeva tako da
osiguranje životinja kao ekonomska zaštita vlasnika postaje nužnost.
Životinje se mogu osigurati od:
 osnovnog rizika - uginuća, prinudnog klanja ili ubijanja zbog bolesti ili ne-
srećnog slučaja,
 dopunskih rizika koji se mogu zaključiti uz osnovni rizik - osiguranje
muških priplodnih grla od gubitka priplodne sposobnosti, osiguranje gu-
bitka teleta ili ždrebeta pri porođaju, osiguranje rizika gubitka priplodne
sposobnosti junica ili krava.
Pored navedenih osiguranja od osnovnog i dopunskih rizika postoji mogućnost i
zaključenja dopunskih osiguranja:
 osiguranje od opasnosti kastracije i ovariotomije,
 osiguranje životinja na izložbama i druga.
Predmet osiguranja su:
 životinje u celini, a ne njeni proizvodi,
 sve vrste gajenih životinja (kopitari, goveda, ovce, koze, svinje, pčele, psi, pas-
trmke, fazani, nerčevi, ćurke, morke, paunovi i perad)
 neke vrste divljih životinja (divlje i egzotične životinje u zoološkim vrto-
vima i van njih).
Uslov za prijem u osiguranje životinja je da su životinje zdrave i sposobne za
određenu namenu i da imaju obeležje radi identifikacije.
Predviđen je veliki broj tarifnih grupa za određivanje premijskih stopa, a u zavis-
nosti od vrste životinja i od vrste rizika kojem su one izložene.
6. OSIGURANJE RIZIKA DELOVANJA U OKVIRU
PROFESIJE – PROFESIONALNI RIZIK
Ova vrsta osiguranja obični spada u grupu osiguranja od odgovornosti i tretira

se kao neživotno osiguranje, iako se prilično dugo vodila rasprava o tome da bi ovo
trebala da bude potpuno posebna grupa osiguranja. Sam pojam odgovornosti može
se definisati kao spremnost određenog učesnika (pravno ili fizičko lice) u određenom
društvenom odnosu da prihvati posledice svog postupanja ili nepostupanja u tom
odnosu203. Budući da je posledica pogrešnog ponašanja ili neponašanja tog učesnika
u tom odnosu štetni događaj koga uzročnik štete prihvata, to se može govoriti o nje-
govoj odgovornosti. Osiguranjem od odgovornosti osigurava se rizik naknade štete
trećoj osobi, koga umesto osiguranika nadoknađuje osiguravač.
Odgovornost kao rizik je pravni pojam, budući da to nije fizička pojava kao požar,
lom, krađa ili nezgoda, ali se ostvarenjem rizika odgovornosti na imovini trećih lica
ili povredom na telu ili narušavanjem zdravlja trećih lica, a zbog krivice osiguranika
za vreme obavljanja njegove delatnosti ostvaruje rizik od odgovornosti.
Danas u svetu postoji tri oblika osiguranja od rizika delovanja u okviru profesio-
nalnih delatnosti i to su:
 Osiguranje poslodavca od odgovornosti
 Osiguranje od profesionalne odgovornosti
 Osiguranje od odgovornosti direktora i odgovornih osoba
Slika VIII – 30. Osiguranje od rizika delovanja u okviru profesije
6.1 Osiguranje poslodavca od odgovornosti

U Velikoj Britaniji je ovo osiguranje (Employer’s Liability Compulsory Insurance
- ELCI) obavezno i ono od lica koji su vlasnici firmi u ovoj zemlji zahteva da kupe
osiguranje od odgovornosti za slučaj telesne povrede zaposlenih ili oboljenja nasta-
log tokom njihovog zaposlenja u UK204. Ovo osiguranje pruža kako veću sigurnost
203 D. Klobučar, Risk Management i Osiguranje, Kratis d.o.o., Sveta Nedelja, Zagreb, 2007
204 Employer’s Liability (Compulsory Insurance) Act 1969, Health and Safety Executive, HSE Books,
Sudbury, 2006, www.hse.gov.uk

firmama u odnosu na troškove koji bi mogli da ih dovedu do finansijskih teškoća,
tako i samim poslodavcima kojima omogućava izvore za kompenzaciju radnicima
čak i u slučajevima nelikvidnosti firme.
ELCI omogućava firmama i poslodavcima da isplate sve troškove kompenzacije
i zakonskih nadoknada zaposlenima koji su se povredili ili razboleli na radu zbog
greške poslodavca. Od 29 januara 2007 se pored kompenzacije moraju nadoknaditi i
troškovi bolničkog lečenja.
Prema zakonu poslodavac mora biti osiguran na najmanje pet miliona funti, a
mnogi osiguravači automatski obezbeđuju pokriće od najmanje deset miliona funti.
ELCI mora da pokrije sve zaposlene u Engleskoj, Škotskoj, Velsu u Sevenoj Irskoj.
Međutim ako neka firma nije registrovana kao akcionarsko preduzeće sa
ograničenim jemstvom, ili ako je vlasnik firme istovremeno i poslodavac i jedini rad-
nik, ili pak ako zapošljava samo članove najuže porodice, on ne mora da ima ELCI.
Ovo isto važi i za akcionarska društva sa samo jednim zaposlenim kada je on vlasnik
50% ili više, od svih izdatih akcija.
Za sprovođenje i kontrolu ovog zakona zaduženo je posebno telo Health and Safe-
ty Executive – HSE (Izvršna vlast za zdravlje i bezbednost). Kazna za nepridržavanje
zakonskih propisa može da iznosi i do 2.500 funti za svaki dan za koji nije postojalo
odgovarajuće osiguranje. Prema ovom zakonu neko lice se definiše kao zaposleni
radnik ako:
 se od plate koja mu se isplaćuje oduzima doprinos za nacionalno osiguranje
i porez na dohodak,
 poslodavac kontroliše kada, gde i kako to lice radi, i
 se zamena ne može zaposliti u periodu dok je to lice u nemogućnosti da
radi.
HSE je grubom procenom izračunala da je u proseku trošak neosiguranih šteta
deset puta veći od premija osiguranja plaćenih za isto vreme. Norwich Union Risk
Service (Servis za rizik Norwich saveza) procenio je da neosigurane štete od nesreća
u manjim firmama idu do 315 funti po jednom zaposlenom za godinu dana205.
U Sjedinjenim Američkim Državama svaka država ima svoj zakon koji se odno-
si na bezbednost na radu i profesionalna oboljenja, a postoji i federalni zakon.
Osiguravajuća društva nude razne vrste polisa koje se odnose na osiguranje poslo-
davca od odgovornosti kao što su to206:
 Osiguranja od odgovornosti vezanih za praksu u službi (Employment-Re-
lated Practices Liability Insurance)
205 Reduce Risk- Cut Costs, The Real Costs of Accidents and Ill Health at Work, Health and Safety
Executive, HSE Books, Sudbury, 2002, www.hse.gov.uk
206 G. E. Rejda, Principles of Risk Menagement and Insurance, 10th Edition, Addisom Wesley, Boston, 2008

 Osiguranje za radničku kompenzaciju (Workers Compensation Insurance)
 Osiguranje od odgovornosti - polisa vlasnika firme (Liability Insurance,
Businessowners Policy)
Osiguranje od odgovornosti vezanih za praksu u službi odnosi se na procese
koje zaposleni ili potencijalni zaposleni vode protiv poslodavaca zbog neosnovanog
otpuštanja, diskriminacije, seksualnog zlostavljanja, neomogućavanja napredovanja
na poslu, nezapošljavanja i drugih praksi vezanih za službu. Tokom poslednjih go-
dina broj ovakvih sudskih procesa se značajno povećao kao i visina nadoknade šteta.
Polise osiguranja od opšte odgovornosti obično isključuju, ili pak nude ograničenu
zaštitu od odgovornosti vezanih za praksu u službi.
Kancelarija za usluge osiguranju –ISO (Insurance Services Office) između ostalog
daje i opšti oblik osnovne polise koja se odnosi na osiguranje od odgovornosti koje je
povezano sa praksom u službi i zapošljavanju207. Prema ovoj polisi osiguravač se obav-
ezuje da isplati deo štete i zakonske odbrane do neke maksimalne granice. Na primer,
ako je osiguravač u obavezi da isplati 20% od sudskih troškova, a maksimalna šteta
je limitirana na 25.000$, on će u slučaju da stvarni sudski troškovi iznose 100.000$
isplatiti 20.000$, a ako stvarna šteta iznosi 200.000$ on će isplatiti 25.000$.
Isplata sudskih troškova je uključena u limit polise i ona smanjuje sumu osigu-
ranja koja je na raspolaganju za isplatu štete. Otštetni zahtev se ne može namiriti bez
saglasnosti osiguravača, a u cilju čuvanja imidža i reputacije poslodavca. Međutim,
ako osiguravač sa podnosiocem otštetnog zahteva postigne dogovor o poravnanju,
svako konačno poravnanje iznad dogovorenog pada na odgovornost poslodavca.
Ovaj oblik polise sadrži niz izuzeća koja se odnose na odgovornosti koje su pos-
ledica sledećeg:
 Kriminalnog delovanja, prevare ili malicioznosti
 Ugovorne odgovornosti
 Radničke kompenzacije i sličnih zakona
 Štrajkova ili zatvaranja radnih mesta
 Odgovornosti direktnog nadređenog za seksualno uiznemiravanja svog
podređenog (na primer, pokriven je poslodavac a ne direktni nadređeni ako
ovaj poslednji seksualno uznemirava nekog zaposlenog)
 Povrede nekih zakona koji se odnose na zaposlene
 Otpuštanje, relokacija posla i prebacivanje na drugo radno mesto kao pos-
ledica poslovne odluke
 Namerna diskriminacija ili nasilje
 Osveta
207 Insurance Service Office, www.iso.com obezbeđuje statističke podatke, aktuarske analize, tipove poli-
sa i tehničke informacije učesnicima na tržištu imovinskog osiguranja i osiguranja od odgovornosti.

Osiguranje za radničku kompenzaciju obezbeđuje medicinsku negu, isplatu u
novcu, nadoknadu za naslednike i rehabilitaciju radnicima koji su povređeni ili su um-
rli usled posledica nesreće ili profesionalnog oboljenja povezanog sa datim poslom.
Isplaćena nadoknada zasniva se na principu „odgovornost bez krivice”. Poslodavac se
smatra apsolutno odgovornim za sve nesreće i posledice vezane sa obavljanjem datog
posla, bez obzira na krivicu. Radnik prima nadoknadu koja je u skladu sa zakonskim
propisima i nema potrebe da vodi sudsku parnicu sa poslodavcem da bi primio ovu
nadoknadu.
Polisa koja pokriva radničku kompenzaciju i odgovornost poslodavca obezbeđuje
sledeća pokrića:
 Pokriće troškova radničke kompenzacije
 Pokriće za poslodavca od odgovornosti
 Osiguranje za druge države
Pokriće troškova radničke kompenzacije obavezuje osiguravača da isplati sve
nadoknade za radničku kompenzaciju i druge nadoknade koje poslodavac mora da
obezbedi u skladu sa važećim zakonskim propisima, a u slučaju povrede na radu
ili profesionalnog oboljenja. Za ovaj deo polise nema limita i osiguravać isplaćuje
sve nadoknade koje su u skladu sa zakonom o radničkim kompenzacijama u svim
državama navedenim u deklaraciji.
Pod izvesnim uslovima poslodavac je odgovoran za isplate koje je izvršio osigu-
ravač, a koje premašuju normalnu nadoknadu radničke kompenzacije. Ovo obično
obuhvata globe ili kazne povezane sa međunarodnim lošim ponašanjem poslodavca,
a koje su posledica sledećeg:
 Teško i namerno loše ponašanje poslodavca
 Upošljavanje ljudi protivno zakonskim propisima
 Neispunjavanja propisa o zdravlju i bezbednosti
 Diskriminacije radnika prema zakonu o radničkoj kompenzaciji
Osiguranje poslodavca od odgovornosti obezbeđuje poslodavcu pokriće za
troškove parnica koje protiv njih vode zaposleni koji su povređeni u toku rada, ali čije
se povrede (ili bolesti) ne mogu kompenzvati prema postojećem zakonu. Ovaj deo
polise sličan je sa drugim polisama za osiguranje od odgovornosti, pri čemu se prvo
mora utvrditi da je postojao nemar poslodavca pa tek onda je osiguravač zakonski
obavezan da isplati oštetu.
Ovo osiguranje je neophodno iz sledećih razloga:
 Nekoliko država u SAD ne zahteva osiguranje za radničku kompenzaciju za
manje firme koje zapošljavaju troje ili par radnika.
 Može se smatrati da neka povreda ili bolest nisu povezani sa radnim mes-
tom, pa samim tim nisu ni predviđeni postojećim zakonom. Međutim rad-
nik može da bude ubeđen da je ipak i u tom slučaju poslodavac odgovoran
i da povede sudsku parnicu.
 Neki zakoni o radničkim kompenzacijama dozvoljavaju da supružnici ili
naslednici mogu da povedu parnicu u slučaju gubitka sadruga ili hrani-
oca.
 Povređeni radnik može da tuži treću strani zbog nemara, koja onda tuži
poslodavca zbog njegovog doprinosa nemaru. Na primer, mašina je de-
fektna i radnik se povredi pa pored nadoknade radničke kompenzacije
država može da mu dozvoli da tuži proizvođača neispravne mašine. Ovaj
zatim može da tuži poslodavca zato što nije obezbedio odgovarajuća rad-
na upustva ili pak što nije sproveo odgovarajuću zaštitu na radu.
Ovaj deo polise takođe predviđa neka isključenja, odnosno pokriće polise ne
važi u sledećim slučajevima:
 Pretpostavlja se da postoji ugovorna odgovornost
 Šteta je posledica kažnjavanja
 Telesna povreda zaposlenog koji nije zaposlen u skladu za zakonom
 Nadoknada štete je obaveza poslodavca prema važećem zakonu o radni-
čkoj kompenzaciji, profesionalnom oboljenju, kompenzaciji zbog neza-
poslenosti ili nadoknadu usled invaliditeta
 Namerna povreda radnika od strane poslodavca
 Telesna povreda je nastala izvan SAD i Kanade
 Šteta je posledica nasilja, degradacije, loše ocene radnika, premeštaja na
drugo radno mesto, uznemiravanja, diskriminacije ili prekida zaposlenja.
 Telesna povreda je predviđena važećim zakonskim propisima
 Telesne povrede kod komandanta ili člana posade bilo kog prevoznog
sredstva
 Globa ili kazna su posledica kršenja zakonskih propisa
Osiguranje u drugim državama odnosi se na otštetni zahtev za radničku
kompenzaciju u skladu sa zakonom neke druge države. Naime, pokriće za radničku
kompenzaciju važi za države navedene u informativnoj (deklarativnoj) strani po-
lise. Međutim, ako radnik bude povređen u toku poslovnog puta u državi koja nije
navedena, ako je zakon date države širi tako da je radnik u toj državi pokriven
zakonom za pretrpljenu povredu, ili ako poslodavac proširi rad na neku drugu
državu, pri čemu radnik podleže zakonu o radničkoj kompenzaciji u toj državi,
ovaj deo osiguranja je neophodan.
Pored ovih vidova pokrića moguće je obezbediti i dobrovoljno osiguranje
kompenzacije, pri čemu se endorsment o dobrovoljnoj kompenzaciji dodaje ovoj
polisi, čime se osiguravač obavezuje da isplati nadoknadu za radničku kompen-
zaciju i onim radnicima koji nisu obuhvaćeni važećim zakonskim propisima.
Opšte uzevši, ovo osiguranje obezbeđuje nedeljnu isplatu nadoknade u goto-
vom novcu, a u toku perioda radne nesposobnosti. Troškovi za medicinsku negu
su neograničeni, a na raspolaganju postoje i rehabilitacione usluge i nadoknada

naslednicima. Pored ovoga, program radničke kompenzacije promoviše bezbed-
nost na radu i zaštitu zdravlja na poslu zbog toga što se od poslodavaca traži da
obezbede programe za sprečavanje šteta i što se vrši njihovo rangiranje.
Osiguranje od odgovornosti - polisa vlasnika firme obezbeđuje opšte osigu-
ranje za poslovna firme. Data odgovornost se pokriva kada se dogodi i, uz izvesne
izuzetke, ovo osiguranje je slično opštem osiguranju od odgovornosti.
U osnovu ovo osiguranje pokriva poslovnu odgovornost i medicinske troškove.
Poslovna odgovornost obuhvata pokriće za telesne povrede, štetu na imovini i
ličnu i propagandnu povredu. Takođe je obezbeđeno i pokriće da medicinske
troškove, Tako, na primer, ako kupac u prodavnici obuće padne i polomi ruku, nje-
govi medicinski troškovi će biti isplaćeni do nekog limita, bez obzira na zakonsku
odgovornost.
Minimalna suma osiguranja koja se obezbeđuje za osiguranje od odgovornosti
i medicinske troškove je 300.000$ po jednom događaju, što se može povećati do 2
mi-liona dolara što predstavlja gornji maksimum. Limit medicinskih troškova je
5000$ po osobi, a postoji i posebni limit od 50.000$ za štetu na imovini koja je pos-
ledica požara ili eksplozije u iznajmljenim prostorijama ili prostorijama u kojima
privremeno boravi naimenovani osiguranik uz dozvolu vlasnika. Veće sume osigu-
ranja su moguće uz endorsment.
Osiguravač plaća zakonske troškove odbrane osiguranika, ali samo u onim
slučajevima koji su pokriveni polisom. Ovi troškovi se dodaju sumi koji je osiguravač
zakonski obavezan da isplati zbog nemara osiguranika. U ovom slučaju pod osig-
ura-nikom se podrazumevaju i njegovi zaposleni ako deluju u okviru svojih ak-
tivnosti.
Kod ove polise izuzeća obuhvataju očekivanu ili namernu povredu, ugovornu
odgovornost, odgovornost usled pijanog stanja, radničku kompenzaciju i slične za-
konom propisane nadoknade, zagađenja životne sredine, avion, automobil ili vode-
no prevozno sredstvo, profesionalne usluge, štetu na proizvodima rada naimeno-
vanog osiguranika, štetu na oštećenoj imovini i opoziv proizvoda.
Iako pokriće od odgovornosti izuzima profesionalne usluge, moguće je priključiti
endorsment o profesionalnoj odgovonosti apotekara. Izuzeće od auto odgovornos-
ti ne odnosi se na parkiranje automobila na ili pored prostorija koje su vlasništvo,
ili koje je rentirao naimenovani osiguranik. Ovo izuzeće je posebno važno ako fir-
ma ima zaposleno lice zaduženo za parkiranje automobila klijenata. Međutim, ne
postoji pokriće za štetu na kolima klijenata koja vozi to zaposleno lice. Na kraju
izuzeće za slučaj pijanstva važi samo ako se naimenovani osiguranik bavi poslo-
vima proizvodnje, distribucije, prodaje, usluge ili isporučivanja alkoholnih pića.
Pokriće važi u slučajevima da se alkohol služi kod funkcija koje su uzgredne poslo-
vima osiguranika. Tako, na primer ako se u kompaniji slavi Božić i zaposleno lice u
alkoholisanom stanju povredi nekoga, firma je pokrivena.

6.2 Osiguranje od profesionalne odgovornosti
Ovo osiguranje obezbeđuje zaštitu protiv sudskih procesa zbog nesavesnog
postupka i onih postupaka čiji je rezultat stvarna pogreška ili omaška.
U okviru ovih osiguranja predviđeno je osiguranje lekara, hirurga i zubara od
odgovornosti koje pokriva nesavesno lečenje ili omašku koja za posledicu ima
povredu ili štetu po pacijentovo zdravlje. Ova polisa obezbeđuje široko pokriće
koje podrazumeva da će osiguravač isplatiti sve iznose koje su obaveza osigu-
ranika prema važećim zakonskim propisima. U ovom slučaju odgovornost nije
ograničena samo na slučajni čin već i na namerno delovanje koje je izvršeno u
cilju najbolje namere da se pacijentu pomogne, pri čemu je došlo do neke pov-
rede. Pored toga polisa obezbeđuje pokriće i za odgovornost lekara koja je pos-
ledica nemara njegovog zaposlenog, ali obično sestre nisu ovim obuhvaćene, jer
one moraju imati sopstvenu polisu za profesionalnu odgovornost.
Za svaki medicinski incident predviđena je maksimalna suma, a za svako
pokriće postoji agregatni limit.
Ovaj vid osiguranja nije zamena za ostale neophodne oblike osiguranja, a ova
polisa dozvoljava osiguravaču da izvrši poravnanje otštetnog zahteva bez sa-
glasnosti lekara. Cena jedne ovakve polise može da dostigne i sumu od 75.000$
godišnje, pa lekari često praktikuju defanzivnu medicinu i izbegavaju visoko-
rizične specijalnosti kao što su to neurohirurgija ili porođaji, ili pak zahtevaju
zakonsko ograničavanje nadoknade u slučajevima lekarske greške.
Osiguranje za pogreške i omaške obezbeđuje zaštitu od štete koju je osigu-
ranik izazvao svojim nemarnim delovanjem, greškom ili omaškom. Ovo osigu-
ranje je potrebno agentima i brokerima osiguravajućih društava, zastupnicima
putničkih agencija, agentima za nekretnine, berzanskim brokerima, advokatima,
konsultantima, inženjerima, arhitektama i drugim licima koja daju savete klijen-
tima. Ove polise se obično izdaju na bazi pokrića podnesenih otštetnih zahteva,
pri čemu se pokrivaju samo oni zahtevi koji su posledica greške nastale tokom
vremena važenja polise (i posle retroaktivnog datuma).
6.3 Osiguranje od odgovornosti direktora i odgovornih

osoba
Ovo osiguranje pokriva sudske procese koje protiv njih vode akcionari, za-
posleni, konkurentske firme, vladine agencije i druge strane zbog navodnog
pogrešnog rukovođenja. Ova polisa obezbeđuje finansijsku zaštitu za direktore
i službenike korporacija ako im se sudi za pogrešno rukovođenje kompanijskih
poslova. Ove polise nisu jednoznačne, ali imaju neke glavne karakteristike koje
obuhvataju:

 Ličnu odgovornost direktora i službenika zbog njihovog pogrešnog delova-
nja, pri čemu se definicija pogrešnog delovanja razlikuje od osiguravača do
osiguravača
 Pokriće korporativne nadoknade koje pokriva štetu nanetu korporaciji koja
je rezultat obaveze kompanije da direktorima ili činovnicima obezbedi za-
konom predviđenu nadoknadu za sporove za navodno pogrešno delovanje.
 Sistem osiguranja od profesionalnog rizika je veoma značajan za sistem
bezbednosti i zdavlja na radu, jer obezbeđuje sve posledice povređivanja i
deluje stimulativno na podizanje standarda zaštite na radu i odgovornosti u
sprovođenju propisanih mera.
Iako je naš Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu utvrdio obavezno osiguranje
zaposlenih od povreda na radu, profesionalnih oboljenja i oboljenja u vezi sa radom,
sistem osiguranja kod nas nije razrešen.
Jednim delom, zakon ne obuhvata rizike profesionalnih oboljenja i oboljenja u
vezi sa radom ali je obuhvaćen kroz neživotna i delom kroz životna premijska osigu-
ranja, ali to osiguranje nije još uvek obavezno.
7. OSIGURANJE EKOLOŠKOG RIZIKA
Kod ovog tipa osiguranja, osiguravač je suočen sa situacijom gde rizik nije iznena-
dan i slučajan već se razvija postepeno tokom dužeg vremenskog perioda i gde se
često ne može jasno identifikovati događaj koji je započeo proces kontaminacije. Ovo
je na primer slučaj kod polutanata koji tek tokom dugotrajne emisije izazivaju vidljive
štetne posledice, kao što je to, naprimer, efekat staklene bašte. Procena ekološkog
rizika je otežana i činjenicom da se često veoma malo zna o mogućim uticajima koji
pojedini materijali i supstance mogu da imaju na životnu sredinu208.
Stoga osiguranje ekološkog rizika mora da se bazira na analizi i proceni rizika
koja definiše koji tip kontaminirajuće materije (polutanta) ima osobine koje utiču na
važne funkcionalne i strukturne komponente ekosistema. Takođe je veoma važno
proceniti skalu, intenzitet i vrstu uticaja zajedno sa mogućnišću potencijalnog is-
pravljanja štete prouzrokovane datim polutantom, koji ne mora biti samo neka hemi-
jska supstanca već i biološki i fizički entiteti. Svaka procena rizika mora da uzime u
obzir datu lokaciju i njeno okruženje, nastanjenost u okruženju i mnoge druge kara-
kteristike oblasti koja je potencijalno izložena ekološkim opasnostima.
208 J. Spuhler, RC, Environmental Insurance for Enterprises. Swiss Reinsurance Company, Zurich,
1999

7.1 Opšta razmatranja osigurljivosti ekološkog rizika
Obavezan preduslov za osiguranje ekološke odgovornosti je postojanje jasno
definisanog kriterijuma koji dozvoljava da se rizik osiguranja pouzdano kvantifikuje.
Ovo se naročito odnosi na ozbiljnost štete, njen tip (telesna povreda ili imovinska
šteta) i uzrok (osiguranje pokriva samo slučajne štetne događaje, a za postepene
ne nudi pokriće ili pak nudi samo ograničeno pokriće). U većini slučajeva pokriće
osiguranjem neće se podudarati sa zakonskom odgovornošću. Što se bude sticalo
veće iskustvo sa ovim oblikom osiguranja, to će dolaziti i do sve veće usklađenosti
između odgovornosti i pokrića osiguranjem. Ali uvek će između ova dva elemen-
ta postojati neko neslaganje. Na primer, pokriće se ne daje za namerno ili zlona-
merno zagađivanje, i postoje limiti osiguranja u odnosu na osigurane tipove štete i
sume osiguranja. Međutim, izuzetno je teško da se u oblasti ekologije proceni rizik
tehničkih, naučnih i ekonomskih promena. Danas se zna samo malo, ili se uopšte ne
zna uticaj koje mnoge supstance mogu da imaju na našu životnu sredinu. Stoga su
kriterijumi osigurljivosti sledeći:
 Mogućnost procene
 Slučajnost
 Višestrukost
 Ekonomska celishodnost
Mogućnost procene
Da bi se procenila verovatnoća i ozbiljnost nekog događaja mora da postoji neko
iskustvo i statistički podaci. Verovatnoća iznenadne i slučajne ekološke štete se
obično može odrediti korišćenjem statističkih podataka (o eksploziji ili požaru, na
primer). Na osnovu saznanja o zakonskoj odgovornosti, zakonskim propisima u vezi
sa projektom i radom industijskih postrojenja i hemijskim, fizičkim i biološkim oso-
binama poznatih supstanci, osiguravač može da dobije relativno jasnu sliku o riziku
koji preuzima. Međutim, čak i ovde postoji rizik od promene koja ne bi smela da se
potceni, kao što su, na primer, nova saznanja o uticaju određenih materija na ljudsko
zdravlje. Normalno, ova nesigurnost se obračunava tako što se premija poveća za
neki iznos, ali izračunavanje verovatnoće događanja prethodno nepoznatih šteta ili
čak novih kategorija šteta je veoma teško. Ovakvi rizici se do sada nisu ni osiguravali
i stoga osiguravači nemaju potrebnu statistiku štete da bi izračunali premiju koja je
adekvatan odraz ovog rizika.
Događaji koji nisu rezultat iznenadnog ili slučajnog događaja su emisije koje se
postepeno akumuliraju tokom normalnih, neprekidnih i odobrenih operacija u in-
dustrijskom postrojenju. Prvo, „događaj” koji je uzrok štete nije prepoznat kao takav i
zato se ne može podvesti pod određeni vremenski momenat. Normalno, samo lagana
akumulacija toksičnih materija u medijumu koji se širi, kao što su to podzemne vode,
mogu da predstavljaju opasnost po ljudsko zdravlje. Neki primeri koji ukazuju na
raznolikost štetnih događaja koji izazivaju zagađenje životne sredine, dati su u tabeli
VIII-3.
Pored toga nije poznat ni uticaj koji mnoge supstance mogu da imaju na životnu
sredinu, što značajno otežava procenu ekološkog rizika. Na primer, ko će biti odgo-
voran ako se dokaže da postoji uzročna veza između upotrebe kontraceptivnih sred-
stava i hormonske nestabilnosti kod riba? Da li su to postrošači, farmaceutske kom-
panije koje proizvode lekove ili društvo koje bi bilo odgovorno za ekološku štetu kao
što je to pad riblje populacije ili pak odumiranje pojedinih vrsta? A šta bi se desilo
ako bi se dokazalo da je to izvan svake sumnje uticalo i na ljudsku reprodukciju?
Tabela VIII-3
Uzrok Dejstvo Primeri
Eksplozija koja oslobađa oblak toksičnog gasa; okolno

Iznenadan Iznenadno
stanovništvo otrovano, potrebna evakuacija date oblasti
Eksplozija koja izazove curenje cevovoda; toksične
Iznenadan Postepeno
supstance zagade pitku vodu, stanovnici zatrovani
Korodirane cevi za transport gasa i gas procuri napolje;
Postepen Iznenadno
eksplozija gasa ima fatalne posledice
Otpadne vode postepeno zagađuju pitku vodu,
Postepen Postepeno
stanovništvo otrovano
Pitanje procene intenziteta štete je još mnogo kompleksnije pitanje. Još uvek pos-
toje velike nesigurnosti u proceni sume koja bi trebala da se da za buduće odštetne
zahteve koji se odnose na povrede (na primer, zbog trenda troškova u sektoru
medicinske nege), kao i za troškove čišćenja zagađenih lokacija (tj. zbog promena u
metodama čišćenja, povećanja troškova). I virtualno je nemoguće da se sa sigurnošću
spozna ekološki rizik u odnosu na zaštićene vrste i prirodna staništa.
Ekonomska opravdanost
Dok dva sledeća uslova osigurljivosti, slučajnost i višestrukost, ne bi trebalo da
predstavljaju problem, ekološki rizik postavlja pitanje u pogledu ekonomske oprav-
danosti. Pored dugoročne profitabilnosti, važnu ulogu u izračunavanju premije
imaju i razni propisi kao npr. potrebna solventnost osiguravača. Zakon zahteva od
osiguravača da naplati premije koje su, u svetlu svih postojećih saznanja o osigu-
ranju, adekvatne za pokrivanje datog rizika. Kod ekološkog rizika ovo ne može da
se postigne korišćenjem tradicionalnih metoda procena u osiguranju i stoga je ovde
najbolje postaviti gornji limit na osigurani rizik. Međutim, osiguravači bi trebali da
izbegnu da stvaraju utisak da su ovakvi limiti indentični sa sumama osiguranja koje
oni obezbeđuju (kao u slučaju zakona o odgovornosti od proizvoda i zakona o odgo-
vornosti za životnu sredinu). Osiguravači moraju da budu u stanju da stvarno obez-
bede te iznose (tj. kapacitet u tržištima finansija, osiguranja i reosiguranja).
Osiguravajuća industrija mora da sagleda kako će osmisliti osiguranje koje nudi,
imajući na umu novi režim koji propisuje Direktiva Evropske Unije, kao i u kom
obimu će nuditi pokriće. Ovo obuhvata, na primer, štetu načinjenu bioraznolikosti
prirodnog staništa ili kompenzaciju za privremene štete načinjene prirodnim resur-
sima i ekološkim funkcijama.
Izazov započinje sa identifikovanjem i procenom štete, uključujući njen intenzitet
i obim. Početna tačka za određivanje štete je procena stanja u kakvom je zaštićeni
resurs bio pre nastanka štetnog događaja. Ovo obuhvata tip i kvalitet resursa, kao i
njegovu moguću ekološku funkciju. Često je ovo stanje samo delimično poznato, ili
pak nije uopšte poznato. Međutim, procena intenziteta štete je osnovni preduslov
za utvrđivanje odgovornosti za štetu koja je načinjena nekom prirodnom resursu.
Na primer, smatra se da je šteta koja je načinjena zaštićenim vrstama i prirodnim
staništima značajna ako su narušeni uslovi za održavanje biodiverziteta, ili ako ona
ima uticaj na ekološki integritet zaštićene lokacije.
Prilikom određivanja intenziteta štete treba koristiti sledeće kriterijume:
 Stepen, dužina trajanja i obim uticaja
 Osetljivost i raritet resursa
 Kvalitativne i kvantitativne standarde životne sredine kao i saznanje o pri-
hvatljivim limitima
7.2 Postojeća i nova rešenja za osiguranje odgovornosti

od ekološkog rizika
Postoji više vrsta osiguranja rizika zagađivanja životne sredine, ali se oni u prin-
cipu mogu podeliti u dve grupe209:
Osiguranje od odgovornosti za pogoršavanje stanja životne sredine koje pokriva
odgovornost preduzeća za štete pričinjene trećoj strani.
Osiguranje saniranja zagađenja koje pokriva troškove saniranja zagađenja na sop-
stvenoj lokaciji osiguranika.
209 J. Spuhler, RC, Environmental Insurance for Enterprises. Swiss Reinsurance Company, Zurich,
1999

Iako su ove dve grupe osiguranja u osnovi potpuno različite, tržište osiguranja
takođe nudi kombinovane polise koje obezbeđuju pokriće kako za rizik od odgovor-
nosti prema trećem licu tako i za pokriće troškova sanacije na sopstvenoj lokaciji.
Pristup osiguranja dozvoljava ne samo da se pokriju neočekivani, iznenadni i
slučajni događaji već takođe i oni koji se odigravaju postepeno tokom dužeg vremen-
skog perioda. Osiguranje obezbeđuje pokriće tokom perioda trajanja polise i to za
telesne povrede, štetu na imovini i za specifične štete koje su rezultat pogoršavanja
stanja životne sredine. Šta više, ono obuhvata troškove prevencije koje su preduzete
u cilju sprečavanja bliske opasnosti od nastanka osiguranog događaja, koji bi sigurno
doveo do ostvarivanja štete.
U suštini se podrazumeva da je pogoršanje životne sredine dugotrajni proces
promene prirodnih uslova zemljišta, vazduha ili vode (uključujući podzemne vode)
koje je posledica emisije, oslobađanja ili disperzije čvrste, tečne ili gasovite materi-
je, koje su povezane sa operacijama koje osigurano predizeće izvodi na osiguranoj
lokaciji.
Ugovorna suma osiguranja je agregatni limit za svaki period polise i ako je limit
u potpunosti iscrpljen pre isteka polise, garantuje se jedno obnavljanje. Očekuje se i
finansijsko učešće vlasnika polise kao način demonstracije njegovog interesa za pre-
venciju pogoršanja stanja životne sredine. Stoga je postavljen uslov za njegovo rela-
tivno visoko učešće u slučaju štetnog događaja.
Tabela VIII-4. Opcije strukture polisa koje povezuju polise osiguranja pogoršanja
stanja životne sredine i polisu osiguranja od opšte odgovornosti
Tipovi rizika Moguća struktura polise
Postepeno pogoršanje Swiss Re koncept,

opcija 2
Pogoršanje Swiss Re koncept,
stanja životne opcija 1
sredine Neočekivano,
iznenadno, slučajno
pogoršanje
Osiguranje od opšte
odgovornosti
Drugo neočekivano, Osiguranje
iznenadno, slučajno od opšte
pogoršanje odgovornosti
Druge štete ili
gubici Pokriće pod
Drugo postepeno polisom Pokriće pod polisom
pogoršanje osiguranja osiguranja od opšte
od opšte odgovornosti
odgovornosti

Specifični faktori koji određuju nivo rizika su:
 Faktor A: uslovi na lokaciji kao izvoru emisije:
- tip i količina materijala, supstance i robe koje se prerađuju, kojima se
rukuje i trguje i koja je uskladištena;
- tip procesa i rukovanje operativnim procedurama;
- tip i tehnički status datog postrojenja i opreme;
- tip merne i monitoring opreme, bezbednost objekata; i
- programi za upravljanje u slučaju akcidenta i nepredviđene situacije
 Faktor B: tip i veličina potencijalne šteta u neposrednoj blizini i širem
okruženju date lokacije, tj. izloženi prostor:
- veličina i gustina stanovništva
- tip zgrada, objekata i instalacija (infrastruktura); i
- akumulacija vrednosti.
 Faktor C: Uslovi povezani sa prenosnicima emisije, tj. vazduhom, tlom i
vodom:
- situacija u vezi sa prenosiocima povezanim sa izvorom (faktor A) i
izloženom površinom (faktor B), kako je to određeno geološkim, hidro-
geološkim i atmosferskim uslovima.
 Faktor D: Opšta situacija:
- zakonski i politički aspekti, kao i subjektivni aspekti povezani sa rizi-
kom, naročito oni koji se odnose na samog vlasnika polise i njegov stav
u odnosu na rizik životne sredine.
Premija koja se naplaćuje od vlasnika polise treba da bude odraz svih gore na-
vedenih faktora kao i iskustva na osnovu stvarnih šteta koje su se dogodile u pre-
thodnom periodu. Zato se uključuje i sistem bonusa i malusa kojim se premija fazno
smanjuje u trogodišnjim intervalima sve dok se ne dostigne određeni minimalni iz-
nos. Ako se pak dogodi osigurani štetni događaj, premija se autimatski povećava već
kod sledećeg obnavljanja polise i to za naredni trogodišnji period. Sve ovo podra-
zumeva da je uslov osiguranja dugoročna saradnja sa osiguravačem.
Situacija rizika, a samim tim i potrebnog osiguranja, varira u velikoj meri u zavis-
nosti od slučaja do slučaja, naime od toga da li:
 već postoji dokaz o specifičnom zagađenju na datoj lokaciji;
 već je izdat sudski nalog za saniranje specifičnog, identifikovanog zagađenja;
ili
 zagađenje je konstatovano tek posle datuma početka važenja polise i da li
je pripisano prethodnim ili budućim aktivnostima koje treba da se pokriju
osiguranjem.

Stoga, svako pojedinačno osiguranje treba da se, u odnosu na obim pokrića, visinu
sume osiguranja, visinu frenšize i perioda trajanja polise reši na različiti način. Jedino
uz precizno razjašnjavanje situacije rizika osiguranje može da se optimalno koristi
kao sredstvo za prenos rizika.
Opšte uzevši, tržište osiguranja nudi sledeće pristupe:
 Komercijalna polisa odgovornosti prema trećim licima (Third Party Li-
ability) TRC i polisa odgovronosti za proizvde sa eksplicitnim izuzećem
ekološkog rizika
 Komercijalna TRC polisa i polisa odgovronosti za proizvode sa dodatom
klauzulom o ekološkom riziku
 Komercijalna TPL polisa i polisa odgovornosti za proizvode sa odvojenom
posebnom polisom za osiguranje odgovornosti od ekološkog rizika
 Polise za osiguranje troškova dekontaminacije
Prva tri osiguranja obezbeđuju pokriće u skladu sa odgovornostima koje građansko
pravo predviđa za telesne povrede, imovinsku štetu i u nekoj meri i za financijske gu-
bitke. Na suprot tome Direktiva EU se oslanja na javno pravo i daje ovlašćenja kom-
petentnim organima da zahtevaju od rukovodilaca da spreče ili isprave štetu nanetu
životnoj sredini, što zahteva od osiguravača da sada razviju proizvod osiguranja koji
se bazira na novom režimu javnog prava.
Polise za pokrivanje troškova dekontaminacije ili „troškove čišćenja prvog lica”
pokrivaju troškove koje vlasnik polise načini tokom čišćenja nepoznate prošle ili
buduće kontaminacije zemljišta koje mu pripada. Ovo pokriće se obično nudi kao
dodatak osiguranju od požara, tj. za pokrivanje troškova dekontaminacije koja je
rezultat požara. Međutim, postoje i rešenja za odgovornost koja, pored pokrivanja
troškova koji su posledica iznenadne i slučajne kontaminacije, pokrivaju i troškove
koji su posledica i postepene kontaminacije date lokacije.
Pored ovoga postoji još i Polisa za osiguranje odgovornosti od pogoršanja ekoloških
uslova (Environmental Impairment Liability pollicy - EIL) koja obezbeđuje tradicio-
nalno osiguranje odgovornosti prema trećim licima za telesne povrede ili imovinsku
štetu, kao i za finansijske gubitke koji su iz toga proizašli i, u nekim slučajevima, i
čiste finansijske gubitke koji su navedeni u samoj polisi. U zavisnosti od dizajna i
opisa, ove polise mogu da osiguraju i iznenadne i slučajne događaje i/ili štete koje
su se desili postepeno tokom nekog vremenskog perioda. Komercijalno pokriće od
odgovornosti često izuzima odštetne zahteve za ekološku štetu, pri čemu se ovaj tip
štete osigurava preko odvijene polise za osiguranje od pogoršanja ekoloških uslova.
Polise za povećane troškove dekontaminacije poznatih zagađivača osiguravaju
dodatne troškove koji su posledica neočekivane i neotkrivene kontaminacije, pro-
mena u zakonskim propisima i prirodnim događajima, pri čemu svi ovi navedeni
faktori vode do prekoračenja predviđenog budžeta. Predustlov za ovaj vid pokrića je
postojanje odobrenog plana dekontaminacije sa tačno predviđenim budžetom.

Na nekim tržištima standardna TPL polisa je proširena endorsmentom koji pokri-
va odgovornost nastalu primenom EU Direktive o ekološkoj odgovornosti. Ovaj
vid rešenja se u zadnje vreme pojavio u velikom broju zemalja Evropske Unije. Neki
američki osiguravači su takođe ponudili dodatak postojećim polisama za osiguranje
od ekološke odgovornosti, koje oni nude u Evropi, koji pokriva odgovornost koja proi-
zilazi iz pomenite Direktiva.
Realna korist od proširenja postojećih rešenja sa ovakvim endorsmentom je jasna,
jer na ovaj način osiguravači izbegavaju potencijalnu akumulaciju problema, jer, kao
pravilo, kod ovakvog proširenog pokrića nude se samo limiti koji su ispod nivoa uku-
pnog pokrića. Čak šta više, troškovi izrade i administriranja ovakve polise su znatno
niži od samostalnih polisa sa osiguranje ekoloških rizika. Međutim, ovde mora da se
vodi računa o razdvajanju premija i alokaciji šteta koje su relevantne za ova proširena
pokrića.
Neke Evropske zemlje imaju nacionalne pulove za osiguranje ekološkog rizika koji
nude sopstvena rešenja polisa za ovu vrstu problema (Francuska – Assurpol, Španija
– Pool Espanol de Riesgos Medicambientales i Italija – Pool Inquinamento). Elementi
EU Direktive se mogu integrisati u postojeće pulove i to bilo kao posebno rešenje ili
u obliku endorsmenta. Kada se EU Direktiva prevodi u domaće zakonodavstvo bilo bi
dobro da neke zemlje formiraju novi pul koji bi pokrivao oštetne zahteve u skladu i sa
građanskim i sa javnim pravom. Ovo, naravno, podrazumeva da su u pulu zaposleni
stručnjaci za zaštitu životne sredine koji mogu da vrše analizu rizika, određuju cene
i način izdavanja polise kao i strušnjake za upravljanje odštetnim zahtevima. Druga
prednost ovakvih pulova je mogućnost raspodelje rizika na veliki broj saosiguravača i
reosiguravača.
Neke polise za pokrivanje odgovornosti od ekološkog rizika, koje danas pos-
toje, nude osiguranje za mere za sprečavanje štete koje, u slučaju štetnog događaja,
omogućavaju sprečavanje inače neizbežnih šteta. Direktiva EU zašteva ispravljanje
štete nanete zemljištu tako da ono više ne predstavlja značajni rizik za pogoršanje ljud-
skog zdravlja. Ovo znači da se moraju identifikovati i izbeći neka moguća preklapanja
i problemi razgraničavanja između postojećih pokrića ekološkog rizika i novih konce-
pata koji se baziraju na EU Direktivi.
Što se tiče troškova prevencije štete kod novih koncepata osiguranja, važno je da
se u pokriće uključe i troškovi tehničkih mera za sprečavanje daljeg širenja opasnih
supstanci na lokaciji osiguranika. Prema EU Direktivi ovakve mere treba da zahtevaju
odgovarajući vladini organi i to u slučaju kada ne usvajanje mera za dekontaminaciju
može da dovede do dalje kontaminacije.
Od velike važnosti je da u polisi bude jasno naznačen okidač za pokriće, tako da se
određena šteta može jasno povezati sa definitivnim periodom osiguranja (privremeni

obim pokrića). Ovo može da se postigne tako što se okidači događaja predvide kao
„manifestacija” koja je povezana da iznanadnim i slučajnim događajem, jer se često
vreme emisije štetnih supstanci može povezati sa posledičnom štetom. Kada ovo nije
moguće, treba navesti preciznu definiciju „događanja” da bi datum okidača pokrića
odgovarao datumu početka manifestacije štete. Da bi se umanjila nesigurnost poveza-
na sa ekološki štetnim događajem koji je već nastao, ali još uvek nije otkriven, potrebno
je da osiguravač uvede limitirano pokriće štete koja se dešava tokom perioda važenja
polise.
Osiguravač takođe treba da odredi koji stepen pokrića će se obezbediti za osigurane
štete koje su se desile u vremenu važenja polise, ali nusu bile poznate, nisu se mani-
festovale ili za njih zahtevi nisu podneti do datuma njenog isteka. Za ograničavanje
perioda podnošenja ovakvih zahteva koristi se posebna klauzula koja vremenski lim-
itira ovaj produženi period, obično do 24 meseci i kojom se izuzima svako ponovno
utvrđivanje ili povećanje limita nadoknade za ovaj period. U ovim klauzulama limit
za produženi period odgovara neiskorišćenom delu limitirane nadoknade tokom pos-
lednje godine važenja polise. Čak šta više, pokriće osiguranjem za produženi period
podnošenja zahteva treba da odgovara obimu pokrića koji je važio tokom posledenje
godine važenja polise.
Zbog nepostojanja podataka o ovakvoj vrsti šteta, korisno je da se smanje na-
doknade koje se garantuju u ovim novim oblicima osiguranja. Ovi limiti treba kas-
nije da se usklade tako da budu odraz novog iskustva stečenog sa ovom vrstom osigu-
ranja. U svakom slučaju, limiti za primarne i komplemetarne mere dekontaminacije
ne smeju da budu veći od limita nadoknade kod postojećih osiguranja odgovornosti
od ekološkog rizika. Zato treba ugovoriti podlimit za slučaj kada se pokrije obavezno
raščišćavanje.
Kod izrade novog koncepta osiguranja prema EU direktivi važno je da se razmotri
do kog stepena treba da se garantuje pokriće za štetu koja pređe granice neke zemlje
(domaći štetni događaj ili emisija dovede do ekološke štete u inostranstvu), kao i za
štetu koja je posledica štetnog događaja koji se desio u stranoj zemlji, a koja može da se
desi na sledeće načine:
 Ogranak/kancelarija/predstavništvo neke kompanije je osigurano u domicil-
noj zemlji, ali tokom rada na stranom tlu izazove ekološku štetu.
 Radnik koji se nalazi na poslovnom putu u inostranstvu izazove ekološku
štetu.
 Ekološka štete se desila tokom obezbeđivanja usluga ili aktivnosti u inostra-
nstvu.
 Ekološku štetu je izazvao izvezeni proizvod.

Proširenje pokrića na strane zemlje se obično garantuje posle detaljne procene loka-
lne rizične situacija i analize EU Direktive u odnosu na nacionalno zakonodavstvo, pri
čemu okvir pokrića ne bi trebao da bude širi od onoga što nudi odgovarajuće lokalno
tržište osiguranja, što je naročito važno sa stanovišta međunarodnih programa osigu-
ranja.
Ključni faktor prilikom izrade ovih novih polisa je definisanje odgovarajućih
izuzeća, kao na primer:
 Upotreba motornih vozila za koje je moguće obezbediti polisu od odgovor-
nosti trećih lica i za koje često važi obavezno zakonsko osiguranje
 Veliki rizici (mine, lokacije za odlaganje otpada)
 Normalni radni rizici
 Šteta na zemlji/premisama koje su vlasništvo kompanije, osim ako to nije
eksplicitno pokriveno osiguranjem,
 Proizvodnja i korišćenje proizvoda koji se zasnivaju na genetski modifiko-
vanim organizmima.
EU Direktiva takođe predviđa odgovornost za ekološku štetu koju neki radnik
proizrokuje u odnosu na vodene resurse i zemljište na svom sopstvenom imanju.
Pokriće za ove troškove već postoji u modernoj polisi za imovinsko osiguranje. Ono
obuhvata osiguranje troškova čišćenja prvog lica i klauzulu o troškovima dekontami-
nacije, što obezbeđuje osiguranje za mere raščišćavanja koje su neophodne na lokaciji
osiguranika, pošto se materijalizuje osigurani rizik. Pri tome treba voditi računa o
lokalnim propisima i zakonima koji se odnose na zaštitu životne sredine.
Takođe treba proučiti do kog stepena postojeće osiguranje autoodgovornosti
obezbeđuje pokriće za odštetne zahteve koji nastaju kao posledica EU Direktive.
Saobraćajna nesreća može da dovede do velikog prosipanja goriva što može da
pogorša stanje životne sredine. Direktiva važi i za transport opasne robe samo u
onim slučajevima koje ne pokriva „Konvencija o građanskoj odgovornosi za štetu
prouzrokovanu tokom putnog transporta opasne robe”.
7.3 Osiguranje od opasnosti izazvanih prevozom opasnih

materija
U našoj zemlji je zakonodavac Zakonom o prevozu opasnih materija (Sl. List SFRJ
27/90) i Uredbom o prevozu opasnih materija u drumskom i železničkom saobraćaju
(Sl. Glasnik Republike Srbije, 53/2002) obavezao vlasnike ili nosioce prava korišćenja
opasnih materija na teritoriji Republike Srbije da posebno osiguraju opasnu materiju
za slučaj štete pričinjene trećim licima usled smrti, povrede tela ili zdravlja, oštećenja
ili uništenja stvari i imovine ili zagađenja životne sredine u toku prevoza.

Izuzev propisane obaveze za osiguranje, Zakonom i uredbom nisu precizirane
Polise za osiguranje od opasnosti izazvanih opasnim materijama, koje daju domaći
osiguravači, obuhvataju osiguranje rizika koje opasna materija kao tovar tokom
transporta može da pričini trećim licima, odnosno osigurava se odgovornost vlas-
nika ili nosioca prava korišćenja na robi koja ima svojstvo opasne materije za štete
koje mogu da nastanu trećim licima u toku prevoza opasnih materija, a koje za pos-
ledicu imaju smrt, povredu tela ili zdravlja, oštećenja stvari i imovine ili zagađenje
životne sredine.
Osiguravajuća zaštita se pruža od štetnih posledica eksplozije, naglog širenja
štetnih gasova, iscurenja opasne materije, oštećenja prouzrokovanih termičkim
ili hemijskim dejstvom spolja na prevoznom sredstvu i ostalih nekontrolisanih i
neočekivanih događaja koji dovode do zagađenja.
Kod nekih osiguravača osnovica za obračun premije je suma osiguranja i ona
ujedno predstavlja i obavezu osiguravača prema oštećenim licima za štete koje im
opasna materija načini u toku prevoza. Kod drugih, premija osiguranja se utvrđuje
prema tipu, vrsti i kapicetetu vozila, opasnoj materiji koja se prevozi i maksimalnoj
obavezi – limitu osiguravača po jednom štetnom događaju.
Kod ove vrste osiguranja od odgovornosti, s obzirom da se radi o prevozu opas-
nih materija pri obračunu ukupnog obima štete treba uzeti očekivane štete (OŠ) i
očekivane ekscesne štete (OŠexc), pa se ukupni obim štete može iskazati kao210:
UŠ = OŠ + OŠexc
S obzirom da je ovo takvo osiguranje gde suma osiguranja nije poznata, kao osnov
za izračunavanje premije uzima se očekivani (godišnji ili višegodišnji) iznos šteta,
broj objekata (interesa) i statički merodavni tehnički rezultati. Matematički obim
očekivane štete (riziko premije) bi se mogao iskazati na sledeći način:
OŠ = fi x μi,
gde je:
fi – frekvencija šteta (količnik između broja merodavnih šteta rizika i i ukup-
nog broja osiguranih rizika i)
μi – očekivani iznos prosečne štete (količnik između iznosa merodavnih šteta
po riziku i, i broja merodavnih šteta po riziku i.
Zbog prirode materijala koji se prevozi ovde se mogu očekivati velike, katastro-
falne štete (na primer, da je iscurelo 40 tona vinil hlorida iz cisterni ispod železničkog
mosta u Beogradu, stradao bi sav živi svet u krugu od 8 km). Stoga se ovi rizici ne
mogu izravnavati zakonom velikih brojeva, već se stalno moraju akumulirati sred-
stva u vidu rezervi za masovne i katastrofalne štete, a deo rizika iznad samopridržaja
osiguravača se mora reosigurati.
210 Ž. Ristić, J. Doganić, Rizici pri prevozu opasnih materijala i potreba za osiguranjem, Opasne ma-
terije – proizvodnja, skladištenje, transport i upotreba – bezbednost i osiguranje, Seminar, Preving
a.d., Beograd, 2003, str. 199

8. OSIGURANJE KATASTROFALNIH RIZIKA
8.1 Osiguranje rizika od prirodnih katastrofa

Problem kod osiguravanja katastrofalnih rizika predstavlja i nemogućnost da se
ustanovi homogena zajednica rizika sa dovoljnim brojem osiguranika na širokom
prostoru. Budući da je osiguranje dobrovoljno, osiguranje zaključuju samo oni koji
žive na ugroženim područijima čime se ugrožava ravnoteža portfelja osiguravača već
na samom početku. Pored toga teško je utvrditi i prosečnu cenu štete, jer se ona
utvrđuje na osnovu statističkih podataka koji obično ne postoje zbog male frekvent-
nosti događanja, a tokom katastrofalnog događaja dolazi i do kumulacije štetnih
događaja, što dovodi do velikog broja oštetnih zahteva u kratkom vremenu, čime
finansijska stabilnost osiguravača značajno slabi.
U Belgiji se obeštećenje šteta izazvanih prirodnim katastrofama ostvaruje preko
posebnog fonda i osiguranja stvari neindustrijskih rizika. Prirodne nepogode koje
država ne kvalifikuje kao katastrofalne obuhvaćene su redovnim osiguranjem imo-
vine. Premije za rizike od prirodnih katastrofa koji se ne mogu osigurati na tržištu
osiguranja određuje poseban biro, a ako naknada iz osiguranja nije dovoljna, onda
interveniše nacionalni fond do iznosa do kojeg su limitirane obaveze osiguravača211.
U SAD, na primer, pojedinci i mala preduzeća mogu da se osiguraju od posledica
poplave kod nacionalnog organa za osiguranje, a na osnovu utvrđenog nacionalnog
programa.
U Francuskoj postoji dosta propisa koji se odnose na katastrofalne rizike. Štete
koje su posledica prirodnih nepogoda (grad, sneg, led) nadoknađuju se iz privatnog
osiguranja, a režim prirodnih katastrofa obuhvata one direktne materijalne štete koje
se ne mogu osigurati, a čiji je uzrok nenormalno dejstvo prirodnih pojava. Ovde
država vodi računa o prevenciji ovakvih katastrofalnih događaja, odnosno posebno
telo koje se nalazi u okviru ministarstva za zaštitu životne sedine i ona određuje
sadržaj osiguravajućeg pokrića. Država izrađuje plan prevencije i definiše rizične
zone vodeći računa o prirodi i intenzitetu rizika i tipovima opasnosti. Plan takođe
predviđa da oni objekti koji su izgrađeni u zoni gde je to zabranjeno, budu isključeni
iz osiguranja.
Da bi osiguravač izvršio obeštećenje potrebno je da štetni događaj ima karakteris-
tike prirodne katastrofe čije posledice definiše zakon, da se nalazi na područiju koje je
zvanično priznato kao izloženo prirodnim katastrofama i da imovina koja je oštećena
ili uništena bude osigurana. Naknada se ne isplaćuje licima koja nisu zaključila ugo-
vor o osiguranju, a štete se regulišu uz odbitak amortizacije. Ovi katastrofalni rizici
pokriveni su osiguranjem pokretnih i nepokretnih stvari koje se koriste za svakod-
nevne potrebe i stvari za obavljanje profesije, kao i osiguranjem motornih vozila.
211 J. Pak, Osiguranje katastrofalnih rizika

Pored ovoga, Francuska je osnovala posebno telo koje reosigurava rizike prirodnih
katastrofa, čime se osiguravači obezbeđuju preko državne kase. Ova centralna kasa
za reosiguranje omogućava osiguravaču da pruži neograničeno pokriće, jer na ovaj
način država nudi osiguravačima sigurnost u slučaju izuzetnih prirodnih katastrofa.
Francuska je inače i prva zemlja koja je uvela obavezno osiguranje od tehnoloških
katastrofa, tako što je ovaj rizik obavezno uključen u osiguranje stvari, koje inače nije
obavezno. Državni organ je taj koji i u ovom slučaju konstatuje da li neki događaj ima
karakteristike tehnološke katastrofe i utvrđuje područja koja su izložena datoj opas-
nosti. Naknada iz osiguranja pokriva celokupnu štetu na nepokretnim i pokretnim
stvarima do vrednosti koja je ugovorena u osnovnom ugovoru. Lica koja su žrtve
tehnološke katastrofe, a nisu zaključila ugovor o osiguranju stvari, mogu da budu
obeštećena preko garantnog fonda koji pokriva štete po osnovu obaveznih osigu-
ranja, ali do određenih limita i to samo za štete na stambenim zgradama.
U zemljama koje nisu uvele obavezno osiguranje tehnoloških katastrofa ove štete
se nadoknađuju iz redovnog osiguranja. Međutim, pošto ovakva osiguranja uglavnom
ne pokrivaju sve događaja i sve štete, države nastoje da pomognu osiguravačima da
prihvate što potpunije pokriće uz komercijalne uslove, tako što se uz podršku države
osnivaju pulovi reosiguranja, a država nadoknađuje iznose šteta koji ne mogu da se
pokriju sredstvima pula.
U svetskim razmerama je u proseku oko 25% šteta koje su posledica prirodnih
katastrofa pokriveno osiguranjem. Što se tiče novih tržišta osiguranja, odnosno ze-
malja u razvoju pokrivenost ovih vrsta šteta osiguranjem iznosi samo 7%212.
U poslednjih deset godine na 10 najvećih tržišta osiguranja (USA, Japan, Evropa,
Australija, Kanada, Italija, Meksiko, Kolumbija, Izrael i Portugalija) obim premija
za osiguranje od katastrofalnih rizika koji je obezbeđen reosiguranjem je u stalnom
porastu i iznosi 8 do 10% godišnje. Naime, treba napomenuti da reosiguranje igra
glavnu ulogu u upravljanju ovim katastrofalnim rizicima.
Takođe treba napomenuti da je u poslednjih 10 godina komercijalno tržište osigu-
ranja od zemljotresa u značajnom porastu. Ovo znači da će se štete raspodeliti na
veliki broj osiguravača i na globalnu industriju reosiguranja. Ovaj nivo diverzifikacije
i raspodelje rizika će značajno smanjiti efekte ovih katastrofalnih događaja na tržištu
i stabilizovaće industriju osiguranja uprkos velikim štetama.
Danas mnoge osiguravajuće kompanije koriste modelje za procenu katastrofalnih
rizika koji daju krivu frekvencije štete i analiziraju očekivane štete, što osiguravačima
omogućava da kontrolišu različite ključne aspekte kod preduzeća koja su izložena
ovoj vrsti rizika.
212 M. Guatteri, M. Bertogg and A. Castaldi, A Shake in Indurance History, The 1906 San Francisko
Erthquake, Swiss Teinsurance Company, 2005

Pre 1990. godine uobičajeni pristup u određivanju cene za ovaj vid osiguranja, kao
i za projekciju štete, bili su podaci iz prethodnih sličnih štetnih događaja i trendovi
šteta koji su služili za predviđanje budućih šteta. Međutim, danas se vrši kombinacija
statističkih podataka i probabilističkih modela da bi se bolje procenila verovatnoća
budućih događaja.
Zbog toga što većina ljudi koji su izloženi riziku od poplave podcenjuju ovu vrstu
opasnosti, u mnogim zemljama se uglavnom kupuju ona osiguranja kod kojih je
frekvencija štete očigledno visoka. Zato je i premija za osiguranje rizika od poplave
visoka i neatraktivna za većinu potencijalih osiguranika.
Međutim, najbolje je da se problem rizika od poplave rešava na bazi tradicional-
nog osiguranja u skladu sa principom solidarnosti. Na ovaj način se raspodela tereta
šteta vrši unapred, a ne tek pošto se šteta dogodi, kao što je to slučaj sa vladinom
pomoći. Sa stanovišta osiguravača nema razloga da na tržištu ne postoji sveobuh-
vatno pokriće za štete od poplava, uz uslov primene osnovnih principa osigurljivosti.
Ovo pretpostavlja blisko partnerstvo između industrije osiguranja, vlasnika polise i
vlade. Prednost ovog pristupa je u sledećem:
 Žrtve poplave ne moraju u potpunosti da zavise od dobre volje drugih, jer
uplatom u fond solidarnosti oni stiču pravo na isplatu prethodno ugovorene
nadoknade.
 Pošto je obim pokrića unapred definisan isplate mogu da budu brze što u
značajnoj meri ubrzava rekonstrukciju.
 Praktično sve štete nastale na privatnoj imovini, pa čak i one vezane za
prekid poslovanja mogu da se pokriju osiguranjem. U tom slučaju vlada
može da se usmeri na popravku infrastrukture, čiji troškovi predstavljaju
značajni udeo u sveukupnim troškovima potrebnim za otklanjanje posledi-
ca poplave.
 Članovi društvene zajednice koji nisu pretrpeli poplavu neće snositi teret
poplave, kao što je to slučaj kada se koristi vladina pomoć pojedincima, jer
je sada cela šteta pojedinaca pokrivena osiguranjem.
Da bi zaživeo ovaj sveobuhvatni vid osiguranja od poplava i da bi zajednica rizi-
ka bila što veća potrebno je određenim merama ubediti ljude koji su izloženi tom
riziku da kupe osiguranje. Pored toga mora da postoji gradacija u premijama u zavis-
nosti od učestalosti rizika u pojedinim oblastima, od sprovedenih preventivnih mera
i od njihovog održavanja, a i relokacija pojedinih objekata može da bude jeftinija od
troškova potrebnih za otklanjanje štete od poplave. Sve ovo može da dovede i do
značajnog dugoročnog smanjenja rizika od poplava i do homogenizacije zajednice
rizika.
Međutim, često je uzrok poplave veoma udeljen od mesta nastanka štete tako da
vlasnici kuća ne mogu da utiču preventivno ni na koji način, a isto tako i održavanje
brana od poplava spada u nadležnost društvene zajednice. Stoga nije dovoljno da se
samo osiguravači angažuju oko rešenja ovog problema već je potrebna i bliska sarad-
nja sa vladinim organima koji donose građevinske propise i to ne samo za izgradnju
kuća, već i za izgradnju i održavanje brana za zaštitu od poplava.
Za izračunavanje srednje vrednosti štete za dugoročni period, kao i za procenu
moguće kumulativne štete po jednom događaju danas postoje moderne aktuarske
metode, a industrija osiguranja je nedavno preduzela inicijativu za sistematko doku-
mentovanje i koordinaciju projekta za analizu ovog vida rizika.
Sa stanovišta osiguranja danas ne postoji nijedan razlog da se ne obezbedi sveo-
buhvatno pokriće rizika od poplava, odnosno da se optimiziraju postojeći oblici
osiguranja. Čak i bez podrške zakonskih propisa moguće je ostvariti veliku zajednicu
rizika, a upotreba modernih aktuarskih metoda omogućava procenu ovog rizika.
Jednostavna računica koja je načinjena jula meseca 2004. pokazuje da široko, au-
tomatsko uključivanje rizika od poplave u svaku polisu za zaštitu od požara, koja se
izdaje za domaćinstva i komercijalne rizike omogućava da se nacionalnoj zajednici
osiguranja preporuče stope za premiju osiguranja od poplava za domaćinstva koje su
date u tabeli VIII-5.
Tabela VIII-5 Preporučene premijske stope za osiguranje od poplave
Raspodela osig. Pretpostav-

Zona Franšiza u % od Riziko premija
vrednosti pret- ljeni popust za
opasnosti sume osiguranja ‰
postavka % franžizu %
Zgrada Sadržaj Zgrada Sadržaj Zgrada Sadržaj
< 10 god. O,5 Izuzeto iz pokrića

10-50 god. 2,5 2,0 2,0 45 30 O,33 O,45
50-200 god. 5,5 1,5 1,5 35 25 0,28 0,39
200-500 god. 1,0 1,0 1,0 30 20 0,17 0,26
500-1000 god. 0,5 0,5 0,75 25 15 0.12 0,20
>1000 god. 90 0,2 0,5 25 15 0,034 0,077
Ako se na riziko premiju doda 75% za sve ostale troškove, vlasnik kuće koja vredi
250.000 € za osiguranje bi platio godišnju premiju od 145€ u zoni najvećeg rizika,
ili 15 € u zoni najmanjeg rizika (u kojoj je locirano 90% od sve osigurljive imovine).
Stanar čiji sadržaj u kući vredi 60.000€ platio bi 48€, odnosno 8 € godišnje.
U našoj zemlji su poslednjih godina poplave nanele velike štete. Većina privat-
nih domaćinstava koja su pretrpela poplavu nisu imala osiguranje imovine i zato je
država morala da učestvuje u otklanjanju posledica ovih poplava. Naši osiguravači
rizik od oluje uključuju u okviru osiguranja požara i nekih drugih imovinskih osigu-
ranja, pri čemu rizik od poplave i zemljotresa spadaju u dopunski rizik, što zahteva
plaćanje dodatne premije.

8.2 Osiguranje rizika od terorizma
U Austriji postoji pul za nadoknadu šteta od terorizma koji pruža automatsku
zaštitu za sve komercijalne rizike do visine od 5 miliona evra. Rizici između 5 i 25
miliona evra mogu da se ustupe ovom pulu uz uplatu dodatne premije, dok se rizici
koji su veći od 25 miliona evra osiguravaju na fakultativnoj osnovi. Rizici od biološkog
i hemijskog zagađenja se isključuju iz ovoga vida osiguranja. Samopridržaj pula je 50
miliona evra na godišnjem nivou, što je raspoređeno između austrijskih osiguravača,
a u skladu sa njihovim udelom na tržištu. Reosiguranje u visini od 150 miliona evra
plasira se na međunarodnom tržištu, a još uvek je otvoreno pitanje šta će austrijska
vlada preduzeti za rizike veće od 200 miliona evra.
Francuska je od 1. januara 2002. god. osnovala fond koji kontroliše država, koji
osigurava i saosigurava rizike čija je vrednost osiguranja veća od 6 miliona evra i koji
pokriva materijalnu štetu i gubitak profita kod osiguranja od požara i inženjerskog
osiguranja. Tranzitni rizici se ne ustupaju pulu. Pul funkcioniše na osnovu godišnje
agregatne štete. Samopridržaj industrije osiguranja je 400€, a drugi (1,1 mil. € preko
samopridržaja) i treći (250 mil. € preko 1,5 mil. €) nivo plasira se na međunarodnom
tržištu reosiguranja. Četvrti nivo je neograničena garancija preko štete od 1,75 mil.
€ što garantuje francuska država preko svoje institucije koja reosigurava francuska
osiguravajuća društva.
U Nemačkoj je sklopljen sporazum između Nemačke industrije osiguranja i poseb-
nog osiguravača federalne vlade koji pokriva sve štete na zgradama i na njihovom
sadržaju kao i štete zbog prekida poslovanja koje su posledica terorističkih delovanja
u Nemačkoj. Osigurani su industrijski i komercijalni rizici locirani u Nemačkoj sa
sumom osiguranja većom od 25 miliona € po osiguranju/polisi, a rizici koji se nalaze
ispod ovog praga moraju da se osiguraju preko privatnih osiguravajućih kompanija.
Osiguranici mogu da traže godišnji agregatni limit koji je srazmeran njihovom po-
tencijalnom riziku od terorizma. Maksimalni godišnji agregatni limit za jednog osi-
guranika (kompaniju/grupu) je 1,5 miliona evra. Ovo osiguranje pokriva imovinsku
štetu i štetu zbog prekida poslovanja, a obuhvaćene su sledeće opasnosti: požar, ek-
splozija, namerna oštećenja, pad aviona, sudari aviona ili vozila izazvani terorističkim
aktom. Izuzeća obuhvataju rat, građanske nerede i demonstracije, nuklearni rizik,
radioaktivne supstance, biološko i hemijsko zagađenje i prekid poslovanja koji je pos-
ledica ovih rizika. Štete do 1,5 miliona evra se isključivo plasiraju kod osiguravača i
reosiguravača koji posluju na tržištu Nemačke. Drugi nivo, odnosno 1,5 miliona evra
preko 1,5 miliona evra se plasira na međunarodnom tržištu reosiguranja, a za štete
preko 3 miliona evra federalna vlada obezbeđuje 10 miliona evra po jednom osigura-
nom događaju na bazi godišnjeg agregata, u odnosu na udeo premije.
Swiss Re se u osnovi slaže da su imovinske štete i prekidi poslovanja koji su pos-
ledica terorizma osigurljivi uz uslov da su ispunjeni sledeći kriterijumi:

 Premija za dodatne opasnosti koje su uključene u osiguranje mora da bude
srazmerna očekivanoj visini oštetnih zahteva
 Odgovornost za štete koje su posledica terorizma mora da se ograniči na
normalne polise za imovinsko osiguranje i osiguranje od prekida poslovanja
 Zajednica rizika mora da se proširi kada je broj rizika od iste opasnosti pre-
mali da bi se postigla razumna visina premije.
Veoma efikasna, a jednostvana mera je novi tip prakse cediranja osiguranja pri
čemu se reosiguranje od ovog vida rizika preuzima u proporcionalno reosiguranje
sa ciljem da se spreči da šteta od terorizma značajno pređe predviđeni i obezbeđeni
kapacitet. Ovo može da se postigne na dva različita načina:
 Bilo tako što će se odgovornost osiguravača u slučaju terorizma ograničiti
na tradicionalnu procenu štete, tj. na maksimalnu predviđenu štetu.
 Ili što će se kapacitet osiguravača vezivati za stvarnu odgovornost za štete
od terorizma.
Da bi se omogućilo efikasno osiguranje za slučaj terorističkog napada potrebna
je značajna saradnja države i osiguranja tako što država mora da osniva fondove na-
menjene za obeštećenje u ovakvim slučajevima i da omogućava formiranje pulova
osiguranja. Pomoć države se ogleda u tome što finansira štete koje ne mogu da se
pokriju sredstvima osiguranja i reodiguranja. Pulovi prihvataju u reosiguranje rizik
terorizma koji je uključen u osiguranje od požara i šomažno osiguranje. Međutim iz
ovih polisa osiguranja isključeni su ratni rizici.
9. All RISKS OSIGURANJA
All risks osiguranje (osiguranje svih rizika) se može definisati kao osiguranje kod
koga se zaključuje jedna polisa za ugovoreni broj rizika, i omogućava proširenje stan-
dardnih oblika pokrića od svih, neimenovanih opasnosti, a sa ciljem da se pruži što
potpunija zaštita za imovinu i poslovanje preduzeća.
Ovaj tip osiguranja se obično koristi kod imovinskog osiguranja, osiguranja izgrad-
nje i montaže, za osiguranje elektronske opreme i kod komercijalnih kombinovanih
polisa i u njima se detaljno navode svi rizici koji nisu pokriveni datom polisom.
Međutim, iako se naziva „all risks” ova polisa ne obezbeđuje pokriće od svih
postojećih rizika, jer uključuje brojna izuzeća, uslove, ili ograničenja u pogledu osi-
gurane imovine, osobe ili zaštićenih interesa, a neke polise mogu da izuzmu i neke
uzroke štete. Međutim, ovaj tip polise postavlja mnogo širi okvir pokrića od stan-
dardnih polisa osiguranja.

Kod ovako ugovorenog osiguranja, sve što polisom i uslovima osiguranja nije
isključeno, smatra se da je automatski pokriveno.
Na primer, ako polisa osiguranja posebno ne isključi štete koje su posledica vetra
ili meteora koji je pao na kuću osiguranika, osiguranje pokriva ovakve štete.
Na tržištu osiguranja već dugi niz godina nude se osiguravajuće polisa tipa „all
risks”. Koreni ovog tipa polise dosežu do starog pomorskog osiguranja gde su se pod
„opasnostima na moru” podrazumevale vremenske nepogode i opasnost od požara
koji mogu da unište brod i robu na njemu. Prva all risks polisa za izgradnju i montažu
pojavila se 1929 godine u cilju osiguranja konstrukcije mosta (Lambeth Bridge) preko
Temze u Londonu, a ovaj koncept se kod normalnog imovinskog osiguranja počeo
naveliko da upotrebljava pre 25 godina, kada su brokeri ovaj koncept preuzeli od
osiguravača iz UK i SAD.213
Budući da je poslovanje sa osiguranjem od požara raslo iz godine u godinu
osiguravači su imali mogućnost da biraju da smanje premije ili da prošire pokriće,
pri čemu su izabrali ovo drugo rešenje.
All risks pokrića zahtevaju od osiguravača da se bavi pitanjima koja su vezana
za upravljanje osiguranjem kao što su to kontrola ili „veština” upravljanja ciklusom
osiguranja, a da bi se postigla zadovoljavajuća dugotrajna ravnoteža između premija
i šteta. Pored toga ovde se zadire i u neke principe osiguranja kao što su određivanje
sume osiguranja, vrednost zamene, subrogacija ili odustajanje od subrogacije, ugo-
vorne obaveze i posebni uslovi, kao na primer, isključenje određenih opasnosti ili
određene imovine iz osiguranja.
Svako rešenje all risks osiguranja mora da bude u okviru konteksta principa osi-
gurljivosti. To znači da mora da bude jasno šta je to što je osiguravač obavezan da
isplati i za šta sve osiguranik ima prava na naknadu. Pored toga ovo osiguranje mora
da bude u skladu sa teorijom rizika, odnosno mora biti moguće, mada ne uvek i
jednostavno, da se izračuna stvarna premija, odredi akumulacija koja nastaje iz
katastrofalnih događaja (bilo prirodnih uzroka, bilo onih izazvanih ljudskom rukom)
i pokriće mora da zadovolji stvarne potrebe klijenta. Pri tom se mora imati na umu
da pokrivanje frekventnih i manjih rizika nije efikasno ni za osiguravača ni za osigu-
ranika, kao i da šteta ne može da bude namerna, niti postepena.
9.1 All risks polisa u imovinskom osiguranju

„All risks” pokriće se opšte uzevši nudi na svim konvencionalnim tržištima imo-
vinskog osiguranja, ali niko, ni osiguravači, ni reosigurivači nisu spokojni u pogledu
ove vrste osiguranja. Sam naziv obećava mnogo više od onoga što ovaj proizvod nudi,
što često izaziva razočarenje kod klijenata kada dođe do realizacije samog osiguranja.
213 P. Butikofer, G. Galey. „All risks in property insurance - an attempt to remove ambiguties, Technical
Communications Chief Underwriting Office, Swiss Re, Zurich, 2005

Isto tako i sami osiguravači su često iznenađeni nastalim štetama iako im je tokom
rada na izradi polise sve bilo savršeno jasno.
Jedan od izazova kod ove vrste osiguranja je izračunavanje premija. Ovde se
postavlja pitanje kako odrediti „pravu” premiju za osiguranje pokretne i nepokret-
ne imovine ako čak ni sve osigurane opasnosti nisu u suštini poznate. Statistika o
štetama ovde pomaže samo utoliko da ukaže na najniži iznos premije koji može
da bude potreban. Na sreću osiguravači nisu sasvim u gubitku kada se suočavaju
sa preostalim rizikom. Svakako da razvoj sistematskog projekta i sistematsko
izračunavanje premije pomaže da se izvrši taiming svih „zveri rizika” i omogućava
da svi elementi pokrića budu pruženi po odgovarajućoj ceni.
9.2 Rizik all risks osiguranja za osiguravača

Ovaj vid osiguranja je mnogo rizičniji od drugih vidova imovinskog osiguranja
i stoga mora pažljivo da se optimizira da bi mogla da se izvrši kompenzacija nekih
karakterističnih slabosti kao što su to rizik greške, rizik od promene i interni rizik.
Rizik greške se odnosi na prethodni vremenski period i dešava onda, kada za
ovaj period ne postoje podaci iz poslovnih knjiga, ili se pak isti ne mogu sagledati
sa dovoljno tačnosti. All risks osiguranje je mnogo osetljivije na ovakvu vrstu greške
nego polise u kojima su navedene sve opasnosti koje pokriva data polisa, jer je često
mnogo teže svrsishodno kategorisati štete. Tako, na primer, može biti teško odrediti
razloge fluktuacija prethodnih šteta.
Rizik promene odnosi se na budući vremenski period i to je rizik da će doći do
negativnog odstupanja stvarnih, od projektovanih šteta zbog nepredvidivog razvoja
društva, pravnih normi ili tehničkog napredka. Može se uočiti da je danas ekonomi-
ja podložna brzim promenama što je posledica globalizacije proizvodnje, procesa i
resursa. Budući da all risks osiguranje navodi samo izuzeća, pri čemu su sve ne nave-
dene opasnosti pokrivene, jasno je da je ovaj tip osiguranja mnogo više izložen ovoj
vrsti rizika nego drugi oblici imovinskog osiguranja.
Interni ili operativni rizik odnosi se na greške koje je moguće načiniti prilikom
izrade polise. U slučaju štete ovo uvek dovodi do neprijatnih raspravljanja pa i do
sudskih sporova protiv autora polise ili opštih uslova osiguranja. Stoga je potrebno
da se prilikom izrade ove polise posebno povede računa o sledećim elementima:
 Nedostatak u samom nazivu polise „all risks” (svi rizici).
 Tekstovi koji mogu da dovedu osiguranika u zabludu: reklamne brošure,
polise, uslovi.
 Nepokretna i druga imovina koja je osigurana i izuzeta.
 Povećani rizik od ne naimenovanih opasnosti.

 Problem proistekle štete.
 Pitanje formiranja cene.
 Reosiguranje.
Budući da sam naziv „all risks” ovog osiguranja nije sasvim tačan, to je u Fran-
cuskoj dogovoreno (tokom 1982) da se ovaj proizvod ne koristi godinu dana, a za-
tim je uveden naziv „all risks osim” koji nagoveštava da izvesni rizici mogu da budu
izuzeti.
U Australiji je zabranjen ovakav naziv i ovaj tip polise se naziva „industrijski
posebni rizici”. U SAD polise imovinskog osiguranja nose različite nazive kao „speci-
jalni oblik”. Međutim izraz „all risks” se još uvek na široko koristi.
Opšte uzevši profesionalci u osiguranju su svesni da je i sama reč „rizik” ne-
određena. Kod imovinskog osiguranja ona može da znači osiguranu lokaciju ili osig-
urani objekat ili osiguranu opasnost. Kod reosiguranja ovo se tumači kao poslovanje
cedirano ugovorom ili fakultativni rizik. Specijalisti stalno teže da ovaj termin ko-
riste u jasnom kontekstu i kod njih obično nema nesporazuma u pogledu njegovog
značenja niti je reč „rizik” problem kada se nalazi u nazivu polise, jer se ova reč sas-
vim korektno razume sa stanovišta prava u osiguranju.
Problem predstavlja upotreba reči „all” (sve), jer je jasno da polisa imovinskog
osiguranja nigde u svetu ne može pokriti sve rizike. Međutim, pravnici ne dozvol-
javaju ovakvu omašku i nekoliko sudova u SAD je stalo na stanovište da su ovakve
omaške u all risks pokriću nedopustive i donete su presude na štetu osiguravača.
Stoga treba uvek imati na umu da bi trebalo izbegavati ovakav naziv polise i koris-
titi mnogo prikladnije nazive kao što su to „industrijski specijalni rizici” ili „višestruki
rizik”.
9.3 Dvosmislenosti i nejasnoće povezane sa all risks

polisom
Svaki nejasan i netačan tekst u reklamnim brošurama ili čak i u samim polisama koji
klijentima daju pogrešnu ideju predstavlja profesionalnu odgovornost osiguravača.
Još veću opasnost predstavljaju greške ili omaške u samim polisama ili u opštim us-
lovima osiguranja kao što je to na primer tvrđenje da će osiguravač nadoknaditi svu
uništenu, oštećenu ili izgubljenu imovinu.
Jedna od karakteristika ove vrste pokrića je da teret dokazivanja leži u velikoj meri
na osiguravaču. Samo u slučaju naimenovanih izuzeća vlasnik polise mora da dokaže
da šteta nije posledica izuzete opasnosti. Međutim formulacija u polisi tipa „štete
koje su posledica rata ili sličnih neprijateljstava, civilnog rata, revolucije, pobune,
ili delovanja vlasti nisu osigurane, a tamo gde se ne može tačno odrediti da li se ova

izuzeća mogu primeniti, odluka treba da se donese na osnovu najveće verovatnoće”
još više prebacuje teret dokazivanja na osiguravača i veliko je pitanje da li dato izuzeće
može da bude punovažno.
Klauzula ugovora o osiguranju koja formalno obavezuje osiguravača da isplati
odštetu (osigurljiva klauzula) mora da bude napisana sa izuzetnom pažnjom. Greške
koje se ovde načine mogu da imaju dalekosežne posledice na celokupnu polisu i stoga
je logično da se tokom izrade modela „višestruke opasnosti” započne sa osigurljivom
klauzulom kao kamenom temeljcem. Ova klauzula mora da ima sledeće karakteristike:
 Osigurana imovina mora da pretrpi fizičku štetu, odnosno neki stvarni
objekat mora da bude oštećen ili uništen, što znači da krađa može, a i ne
mora, da se izuzme iz ove polise. Štete koje su proistekle direktno iz osigu-
ranog događaja koji nije eksplicitno izuzet su takođe osigurane ako postoji
adekvatna uzročna veza. Primer za ovo je šteta koju je prouzrokovala vode
upotrebljena za gašenje požara.
 Novčane štete proistekle iz šteta na imovini se rigorozno ne isključuju iz
all risks osiguranja, ali se one moraju eksplicitno identifikovati kao takve i
moraju se navesti u posebnom odeljku polise. Jedini izuzetak su stavke koje
se odnose na troškove i dobit koje su tradicionalni deo paketa normalnog
imovinskog osiguranja kao što su: novo za staro, uklanjanje ruševina i osta-
taka i gubitak rente.
 Konfiskacija ne spada u štetu na imovini. Kada je nešto nestalo iz neobjašnjivih
razloga, kada se nešto jednostavno izgubi ili zameni nepažnjom to ne spada
u štetu na imovini, kao što odgovornost i lična povreda nikako ne mogu da
budu šteta na imovini.
 Osigurana imovina mora da se u vreme štete nalazi u osiguranim premisa-
ma. Tranzitni rizici, uključujući utovar, istovar, privremeno skladištenje u
premisama trećeg lica se normalno pokrivaju posebnim polisama.
 Šteta na imovini mora da bude slučajna i nepredvidiva. Sastavljači polisa
pokušavaju da izuzmu štete koje su namerne ili su posledica velikog nemara
kao što je to slabo održavanje ili nedovoljne zaštitne mere. Stoga u ovim
polisama uvek treba razjasniti oba koncepta, odnosno da ne samo da je
isključena namerna šteta već i svaka šteta koja je predvidiva.
 Šteta na imovini mora da bude iznenadna, odnosno ne može da bude poste-
pena ili da se dešava tokom nekog vremena. Postoje događaji koji se sporo
manifestuju i oni ne vode dalje do predvidive šteta na osiguranoj imovini.
Ipak, kada se pojavi ovakav slučaj kao, na primer, mala pukotina u zidu koja
još uvek ne utiče na njegovu nosivu funkciju, vlasnik polise je obavezan da
preduzme mere za umanjivanje štete, odnosno da sam podnese troškove
vezane za inspekciju i popravku zida. Ako ovo ne uradi onda nije moguće
da se kasnije rušenje zida okarakteriše kao iznenadni događaj čak i kada
šteta nije mogla da se predvidi od samog početka.

- Međutim ne sme se ni preuveličati iznenadnost nastajanja šteta. Na
primer, meterološke službe najave orkan i u tom slučaju vlasnik polise
mora da preduzme razumne mere za umanjivanje štete, a svaka šteta
koja se nije mogla sprečiti razumnim merama uprkos ovom ranom upo-
zorenju je svakako pokrivena.
- Na suprot ovome postepena šteta je neosigurljiva. Kada je ona rezultat
nedovoljnog održavanja, obeštećenje se može odbiti, ali čak i kada to
nije slučaj dobro je da koncept „iznenadnost” bude dobro objašnjena i
naglašena u klauzuli osiguranja.
Ovde mora da bude jasno da je apsolutno pogrešno osigurati rizik koji se ne
može izračunati. Ovakav rizik je neosigurljiv. Pored toga ne sme se pružiti pokriće za
događaje koji se mogu sprečiti primenom minimalne dužne pažnje. Na kraju interni
(operativni) rizik treba da se svede na najmanju moguću meru i treba se obezbediti
da se nepažnjom ne pruži pokriće za opasnosti koje osiguravač nije predvideo i za
koje nije izračunao premiju.
9.4 Imovina i rizici (opasnosti) koji se osiguravaju all

risks polisom
Sve all risks polise za osiguranje imovine udovoljavaju potrebama klijenta tako što
daju veoma široku definiciju opasnosti koje mogu da budu pokrivene. Naime, polisa
osiguranja pokriva sve rizike koji prete fizičkom uništenju ili oštećenju imovine na-
vedene u polisi osiguranja. Tipična imovina koja se osigurava je stvarna imovina kao
što su zgrade, skladišta i njihov sadržaj, zalihe i lična imovina, ali bi osigurana imovi-
na normalno trebala da bude navedena u polisi, kao što je obično slučaj u normalnim
polisama sa navedenim opasnostima. Mašine i oprema se obično osiguravaju osigu-
ranjem rizika od loma mašina, mada postoje i all risks uslovi za osiguranje imovine
koji uključuju i rizike obuhvaćene u osiguranju od mašina loma.
Međutim, ako je u izuzetnim slučajevima all risks pokriće prošireno u pravcu
celokupne stvarne i lične imovine, onda se mora načiniti sveobuhvatna lista izuzete
imovine. Osiguravač dobro zna da plaćanjem odgovarajuće riziko premije osiguranik
može da kupi pokriće i za ova izuzeća, ali i u tom slučaju treba izuzeti onu imovinu
koju je vlasnik polise osigurao na drugi način.
Najjednostavnije je da se tipovi imovine koji se normalno izuzimaju podelje na
sledeće grupe:
 Imovina koja je već isključena pod klauzulom o osiguranju kao što je npr.
imovina koja se ne nalazi na osiguranim premisama.
 Fauna i flora, uključujući i žitarice.
 Vozila, uključujući i ona registrovana za javni prevoz, lokomotive, vagone,
uspinjače, brodove, čamce i avione.

 Zgrade u izgradnji, odnosno svu imovinu koja se nalazi u toku proizvodnje
i prerade, u izgradnji ili demontaži, u toku instaliranja i uklanjanja, ispiti-
vanja, popravke ili modifikacije, čišćenja, renoviranja ili rekonstrukcije.
 Imovina koja se nalazi na otvorenom ili koja zahteva posebne uslove
skladištenja kao, na primer, hladnjače i imovina koja je locirana u podzem-
nim prostorima ili ispod nivoa vode.
 Nepokretnost, zemljište, voda, vazduh.
 Priobalne instalacije i instalacije u inostranstvu.
 Vrednosti (čekovi, vrednosni papiri, nakit, marke, dokumenta, umetnički
predmeti i sl.).
 Posebne konstrukcije i objekti kao što su šatori, privremene konstrukci-
je, temelji, putevi, tuneli, mostovi, brane, kanali, instalacije u lukama,
pristaništa, sletne staze, bunari, cevovodi.
 Nuklearna postrojenja.
Ukoliko all risks polisa ne obuhvata lom mašina onda se ovo izuzeće mora ekspli-
citno naglasiti tako što se, na primer, navede da se izuzimaju svi elektronski i mehanički
kvarovi na posudama pod pritiskom, proizvodnoj opremi i mašinama uključujući
i mašine za hlađenje, greška operatera, eksplozija i pucanje koji su posledica dejstva
centrifugalne sile i sve posledice kratkog spoja, strujnog udara ili preopterećenja na
električnoj oprami.
Gore navedene kategorije ne obuhvataju podatke, programe, softvere i intelektu-
alnu svojinu, jer ovi ne spadaju u imovinu u užem smislu, kako se to podrazumeva u
osiguranju i ne bi smeli da se klasifikuju kao imovina koja potpada pod all risks im-
ovinsko osiguranje. Šteta, uništavanje ili neovlašćeni pristup i korišćenje podataka,
programa, softvera i intelektualne svojine ne pripada normalnom pokriću all risks
osiguranja bez obzira na to kakve su sve opasnosti moguće. Čak i kada su obuhvaćeni
normalni troškovi obnavljanja koji proističu iz normalne štete na imovini, kao što su
npr. požar i sl., ovo treba da se predvidi specijalnim uslovima, isto kao npr. za štete
na novcu. Sa druge strane mora se razumeti da sva proistekla šteta nije eksplicitno
izuzeta iz pokrića kao na primer, programska greška koja može da izazove štetu od
požara na osiguranoj imovini.
Nasuprot konvencionalnim osiguranjima imovine u kojima se pokriveni rizici
normalno navode u polisi, all risks polise ih eksplicitno ne pominju. Stoga osiguravač
mora da vodi računa o tome da izuzme svaki rizik koji ne namerava da pokrije, jer
rizik koji nije izuzet je automatski pokriven. Jedno od rešenja je da se daje mnogo
kompletnija klauzula o osiguranju, odnosno da se za svaki navedeni pojam da kratko
objašnjenje. Naime mnogo precizniji opis osiguranih opasnosti smanjuje broj ne-
potrebnih eksplicitnih izuzeća zajedno sa prisutnim nejasnoćama.

Tako, na primer, može da se navede sledeće:
 Da „razaranje” ili „permanentna šteta” znači stalno fizičko pogoršanje osi-
guranog dela imovine, pri čemu se izuzimaju konfiskacija, nacionalizacija
i slični potezi vlasti, neobjašnjene štete i nedostatak inventara, štete zbog
nelojalnosti i garancije, direktne novčane štete kao što su npr. prekidi poslo-
vanja, odgovornost trećeg lica i povezane proistekle štete.
 Da „slučajno” znači štetu na imovini koja je nastala nezavisno od želje vlas-
nika polise i njegovih zastupnika. Izuzeća su: namerna šteta kao podmetanje
požara od strane vlasnika, štete zbog velikog nemara i nehata kojima vlas-
nik polise ili njegov zastupnik pasivno dozvoljavaju da se dogodi sama šteta
i povezane proistekle štete.
 Da „iznenada” i „nepredvidivo” znači da se izuzimaju svaki i svi normalni
procesi koji utiču na osiguranu imovinu, kao i svaka šteta na osiguranoj
imovini koja se može sprečiti pažljivim održavanjem, normalnim rukova-
njem i korišćenjem pogodnog načina skladištenja, kao na primer habanje
i kidanje, korozija, rđa i oksidacija, postepeni uticaji temperature ili svetla,
defekti proizvodnje ili dizajna, defekti materijala, skrivene greške i kvarovi
i povezane proistekle štete.
Međutim, postoje tri kategorije opasnosti koje se apsolutno izuzimaju iz svake
polise imovinskog osiguranja, i na čije izuzeće treba obratiti pažnju i prilikom sas-
tavljanja all risks polise. To su:
 Rat (izuzeće mora da bude tako formulisano da porekne pokriće za sve
štetne događaje i zavisne štete koje su direktno ili indirektno povezane sa
ratom).
 Štete vezane za nuklearni rizik odnosno promene u nuklearnoj strukturi
atoma, mada to nije moguće uvek izbeći, jer se u pojedinim državama
moraju pokriti požari koji mogu da budu posledica ovakve nesreće.
 Zemljotres, poplave, terorizam, klizanje zemljišta i zagađivanje čovekove
sredine.
Opasnosti koje se izuzimaju iz „standardne” all risks polise zavise od lokalnih
uslova i zakonskih propisa koji važe na različitim tržištima. Što se tiče prirodnih
katastrofa i rizika od terorizma to zavisi od datog tržišta i njegove povezanosti sa
državnim ili nadzornim organima, što mora da se uzme u obzir prilikom izrade
date polise, a frekvencija i intenzitet štete moraju da budu obuhvaćeni prilikom
izračunavanja premije.
Pitanja koja se odnose na osiguranje iznenadnih sleganja površine, klizišta, kolapsa
konstrukcija ili nepredvidivih pucanja u nosećim konstrukcijama moraju posebno da se
obrade. Na nekim tržištima ove opasnosti se mogu osigurati pod posebnim pokrićem,
a u zavisnosti od lokaliteta i stanja zemljišta ove štete se mogu i predvideti.

Ako neka opasnost ne predstavlja rizik za vlasnika polise na određenom loka-
litetu, ona se treba izuzeti da se ne bi nepotrebno povećavala cena osiguranja.
9.5 Problem proistekle posredne štete

Problem proistekle štete je veoma kompleksan i ovde se moraju stalno imati na
umu tri osnovne aksiome:
 Pokrivene su sve imovinske štete koje su direktno proistekle iz neizuzetih
opasnosti i koje iz njih slede u kontinualnom lancu događaja.
 Novčane štete kao što su npr. prekid poslovanja ili odštetni zahtevi koji se
odnose na odgovornost nikada ne proističu direktno iz imovinske štete, kao
ni jedna vrsta povrede ljudi.
 Sve štete, direktne ili indirektne, koje su povezane sa apsolutnim izuzećima
se isključuju, jer se ti štetni događaji i posledične štete smatraju neosigurlji-
vim i u normalnim imovinskim osiguranjima.
Često se dešava da se podnese odštetni zahtev za štete koje su proistekle iz izuzetih
opasnosti. Primer za ovo je eksplozija koja je posledica postepene štete ili šteta od
požara izazvanog kontaminacijom. Međutim, ako je izuzeta šteta neposredan uzrok
događaja, proistekla šteta nije osigurana all risks polisom, osim ako se nekim poseb-
nim izrazima data opasnost nije ponovo uključila u polisu.
Nasuprot ovome, izuzeta opasnost se često pojavljuje kao rezultat osigurane opas-
nosti. Na primer, rđa koja je rezultat agresivnog agensa za gašenje požara. Ovakva
proistekla šteta, ukoliko nije posebno izuzeta, obično je pokrivena običnom imovin-
skom polisom sa navedenim osiguranim opasnostima, ali se može izuzeti iz all risks
pokrića.
Da bi se izbegli problemi vezani za proistekle štete najbolje je da se all risks polisa
podeli na dve sekcije, jednu koja se odnosi na navedene opasnosti i drugu koja se
odnosi na opasnosti koje nisu navedene u polisi. Na ovaj način se postiže da sekcija
koja se odnosi na naimenovane opasnosti bude u stvari normalna polisa imovinskog
osiguranja sa proširenim pokrićem, pri čemu su sve štete proistekle iz navedenih
opasnosti automatski pokrivene. Što se tiče ne navedenih opasnosti, klauzula o osi-
guranju i opis termina, kako je to napred navedeno, jasno ukazuje na to da su štete
koje su posledice izuzetih opasnosti izuzete iz ove sekcije. Na ovaj način se postiže
da all risks polisa, ili kako se to danas sve više naziva polisa sa višestrukim opasnos-
tima (multiperil), bude veoma jasno i precizno definisana da skoro uopšte ne ostaje
nikakvih mogućnosti za dokazivanje i vođenje parnica. Pored toga omogućava se
osiguravaču, pa i reosiguravači da preko raspoloživih statističkih podataka naplate
realnu premiju koja će im omogućiti pokriće njihove štete i u slučaju najgoreg sce-
narija kao što je to, na primer, prirodna katastrofa.

9.6 Struktura all risks polise
Na osnovu dosadašnjih iskustava može se zaključiti da se sve all risks polise
sastoje iz nekoliko zajedničkih elemenata, a to su:214
 Popis koji sadrži sve bitne elemente polise uključujući i predmet osigu-
ranja, rizik ili opasnosti koje se osiguravaju, odbitne franšize, sume osigu-
ranja, premije, itd.
 Prvi deo koji obrađuje all risks osiguranje imovine, znači materijalne štete
i može, ali ne mora, uključivati štete od loma mašina i od zemljotresa.
U ovoj sekciji se nalazi osiguravajuća klauzula, isključenja iz osiguranja,
odredbe o naknadi štete, dodatne klauzule (72-časovna klauzula, klauzula
o neoštećenim temeljima, klauzula o mehaničkom/ električnom lomu
mašina i klauzula o automatskom povećanju/ smanjenju premije osigu-
ranja) i objašnjenja pojedinih izraza.
 Drugi deo koji obrađuje osiguranje od javne odgovornosti i/ili odgovor-
nost za proizvode sa nedostatkom. U ovom delu nalazi se osiguravajuća
klauzula, isključenja iz osiguranja i klauzule o međusobnoj odgovornosti,
o isticanju, zagađivanju i kontaminaciji i o dodatnom pokriću.
 Treći deo koji obrađuje osiguranje zbog prekida rada ili poslovanja koji
su posledica ostvarenih rizika iz prvog dela. U ovom delu se nalaze
osiguravajuće klauzule, isključenja iz osiguranja, osnova za utvrđivanje
štete i utvrđivanje sume osiguranja, objašnjenja pojedinih izraza i dodat-
ne klauzule.
 Opšti uslovi osiguranja.
 Opšta isključenja iz osiguranja koja se primenjuju na sve sekcije osigu-
ranja.
 Mesto za potpis ugovornih strana iz ugovora o osiguranju.
 Dodaci polisi kao tumačenje pojedinih izraza i klauzula.
 Međutim, eksperti za osiguranje i reosiguranje iz kompanije Swiss Re
predlažu da struktura polise bude podeljena na dva dela i to:
 Navedene opasnosti. Ovaj deo sadrži sva pokrića koja klijent zahteva i
koja su osigurljiva i uobičajena u polisi za prošireno pokriće koja se nalazi
na datom tržištu. Ovaj deo ima karakteristike polise za prošireno pokriće
u odnosi na rate premija, odbitne franšize i limite, čime može da ponudi
legalnu sigurnost.
 Nenavedene opasnosti. Ovaj deo daje odvojenu klauzulu o osigurljivosti
koja je praćena objašnjenjima upotrebljenih termina. Ona daje veće od-
214 D. Klobučar, Risk Management i Osiguranje, Tectus d.o.o, Zagreb, 2007

bitne franšize i niže limite. Ovo je opravdano činjenicom da je ovo po-
kriće veoma nedefinisano, po svojoj samoj prirodi, i okarakterisano je
povećanim rizikom od greške i promene i u nekom slučajevima i nepozna-
tim akumuliranim rizikom. Takođe se ovde navode i izuzeća specifična za
tehničko osiguranje.
 Ostala pokrića kao što su prekid poslovanja, lom mašina i posebna pokrića
za informacionu tehniku daju se u odvojenoj sekciji po posebnim uslo-
vima.
Za svaku od ovih sekcija se odvojeno određuje premija. Premija za navedene
opasnosti i dodatna pokrića se izračunava normalnim procedurama, a za sekci-
ju koja se odnosi na nenavedne opasnosti definiše se osnovni limit i cena. Svako
povećanje osnovnog limita praćeno je povećanjem cene u skladu sa projektovanom
šemom štete, a prema odgovarajućoj krivoj izloženosti šteti.
9.7 All risks polisa za osiguranje izgradnje

građevinskih objekata i montaže
Dugo vremena se smatralo da poslovi izgradnje i montaže spadaju pod imovin-
sko osiguranja, pa čak i dan danas neke kompanije rade na ovaj način.215 Međutim,
uprkos mnogim sličnostima postoje i značajne razlike između ove dve vrste osigu-
ranja, jer kod osiguranja izgradnje i montaže postoji veliki broj rizika na jednom
mestu i u dužem vremenskom periodu.
Takođe postoji razlika u izloženosti riziku između gotovog projekta (izgrad-
nje) i onog u izgradnji. Otvoreni kanal za postavljanje cevovoda, iskopavanja na
gradilištu za temelje zgrada ili put u izgradnji su, na primer, mnogo više izloženi
uticaju kiše nego završeni projekat. U stvari šteta na gotovom projektu se može
očekivati samo u slučaju katastrofe.
Pored toga osiguravač se kod izgradnje i montaže konfrontira i sa ekonomskim
faktorom. Izvođači se ne samo takmiče u odnosu na cenu već i u odnosu na vreme
izgradnje. Kvalitet materijala i radne snage, kao i metode izgradnje na početku ra-
dova mogu odrediti finansijski uspeh ili propast izvođača što takođe može da ima
uticaj na izloženost osiguravača riziku. Da bi mogao da upravlja rizikom osiguravač
mora da poznaje sve faze izvođenja projekta i da sagleda svoju ulogu u njima. Ova
uloga osiguravača u velikim projektima prikazana je na slici VIII- 31.
215 L. Wassmer, Contractor’s All Risks Insurance, Swiss Reinsurance Company, Zurich, 2000

Slika VIII – 31. Uloga osiguravača u velikim projektima
Standardna polisa osiguranja građevinskih objekata u izgradnji, kako je to već

napred rečeno u ovoj poglavlju, može da obuhvati sledeća osiguranja:216
 Materijalne štete na izvršenim radovima izgradnje ili montaže
 Materijalne štete na već postojećem objektu koji se nalazi u toku procesa
rekonstrukcije, adaptacije ili saniranja
 Opreme za izgradnju ili montažu izvođača radova
 Odgovornost izvođača građevinskih radova prema trećim licima ili sopst-
venim radnicima
 Radne i specijalne mašine koje su angažovane na pojedinačnoj investiciji
 Ugovornu odgovornost izvođača radova u garantnom roku.
Rizici koji se pokrivaju standardnim polisama osiguranja objekata u toku monta-
že i izgradnje obuhvataju požar i neke druge opasnosti kao što su oluja, eksplozija,
manifestacije, demonstracije, pad vazduhoplova, provalne krađe i nepredviđene
građevinske nezgode. Osiguranje može da obuhvati i opremu izvođača rado-
va (mašine, aparati i mehanizacija) ako su isti navedeni kao predmet osiguranja.
Pokrivene su i pogreške u materijalu, konstrukciji i proračunima. Materijalne
štete koje su posledica zemljotresa, poplave ili klizanja tla se posebno ugovaraju,
kao i osiguranje nematerijalnih i materijalnih šteta koje su posledica odgovornosti
izvođača radova.
216 D. Klobučar, Risk Management i Osiguranje, Tectus d.o.o, Zagreb, 2007

Kada je u pitanju osiguranje montažnih radova ono obuhvata osiguranje metal-
nih konstrukcija, različitih mašina vanserijskih dimenzija, dalekovoda uključujući
deo građevinskih radova kao što su temelji i sl. Osigurani rizici su isti kao i kod
osiguranja građevinskih objekata, samo su vremenski kraći ali su najizraženiji u fazi
ispitivanja i puštanja u probni rad.
Budući da za izvođaće radova postoji veliki broj mogućih osiguranja, svi oni su
tabelarno prikazani u tabeli VIII-6.
Tabela VIII-6. Tipovi osiguranja predviđeni za izvođače radova
Strane na koje utiče rizik All risk

Izloženost pokrića za Druga osiguranja ili
riziku Principal Izvođač
Inženjer/
izvođača kompenzacije
arhitekta
Fizičko oštećenje
Imovina
Prevoz kopnom da da ne ne
morem ne da ne da
(endorsman) transportno osiguranje
pomorsko osiguranje
Skladište izvan da da ne da osiguranje imovine (izvan lokacije)
lokacije
na lokaciji ne da ne da
Radovi
stalni da,ne da da da
privremeni ne da ne da
da
posledica lošeg ne da, ne da (endorsman, Profesionalna odgovornost
projekta isklj. neispravni inženjera
elementi)
Treća lica
oko i/ili na lokaciji da da da da (pomoćno Na i van lokacije:
imovina pokriće) osiguranje izvođača od opšte
odgovornosti, osiguranje
da (pomoćno zaposlenih od odgovornosti,
lica da da da pokriće) profesionalna odgovornost
inženjera
Postojeća imovina
(ili delovi preuzetih da da da da(endorsman) Godišnje osiguranje imovine
radova)
Postrojenje i oprema izvođača
postrojenje i ne da ne da(endorsman)
oprema na lokaciji
Osiguranje od auto odgovornosti
samohodne mašine ne da ne ne
na javnim putevima
Radnici i zaposleni na lokaciji
(bolest, nesrećni Osiguranje radničke

slučaj) da, ne da ne ne kompenzacije i osigiranje
odgovornosti zaposlenih

Strane na koje utiče rizik All risk
Izloženost pokrića za Druga osiguranja ili
riziku Principal Izvođač
Inženjer/
izvođača kompenzacije
arhitekta
Finansijski/trgovački rizici
Nezavršavanje projekta
tehničke prepreke da da da ne Profesionalna odgovornost
inženjera, bankovne garancije
finansijski krah principala, obveznice za
izvođača ne da ne ne izvođenje
Kašnjenje radova zbog
osigurane štete da da, ne da, ne da
(endorsman)
velike opasnosti ALOP Akontaciono osiguranje
(nematerijalne da ne ne ne gubitka profita,
štete) Penali (ugovori za radove)
loše planiranje,
nedostatak da, ne da da ne
materijala
Nedostatci u izvođenju
Profesionalno osiguranje
Završnih radova ne da da ne inženjera ili penali (ugovori o
radovima)
All risks osiguranje radova i montaže, takozvano CAR/EAR osiguranje (Contrac-

tors all risks/Erection all risks) obično obuhvata sledeće elemente:
Materijalne štete
 Ovaj deo se odnosi na osiguranje za:
 Dobavljače radova i građevinske aktivnosti
 Izvođače radova, investitore, podizvođače
 Objekte u izgradnji i montaži
 Mašine i ostalu opremu koja se nalazi na gradilištu, ako su isti uključeni u
vrednost radova
 Čelične konstrukcije
Ovo osiguranje pokriva sve štete i uzroke osim onih rizika koji su navadeni u delu
koji se odnosi na opšta i posebna isključenja iz osiguranja.
Osigurava se vrednost investicije iz ugovora o izgradnji, pri čemu se može do-
datno ugovoriti visina sume osiguranja za pokrivanje troškova raščišćavanja i odvoza
materijala posle nastale štete. Ovi troškovi mogu da budu visoki, naročito kada su u
pitanju tuneli i slični objekti.
Pored napred navedenog predmeta osiguranja posebnim klauzulama se ovo osi-
guranje može proširiti i na:

 Opremu izvođača radova i iznajmljenu opramu
 Pomoćne mašine, dizalice, kranove, vozila (osim ličnih)
 Montažne objekte na gradilištu
 Imovinu radnika zaposlenih kod osiguranika
 Imovinu i opremu koja postoji na gradilištu (rizik od loma mašine se ne
obuhvata ovim osiguranjem)
Osiguranje od dgovornosti
Ovaj deo se odnosi na osiguranje od odgovornosti prema trećim licima, pri čemu
se ne može dobiti pokriće za sopstvene radnike. Suma osiguranja od odgovornosti se
obično određuje kao procenat od sume osiguranih radova, čime se ovaj iznos limi-
tira.
Međusobne odgovornosti podizvođača, odgovornosti izvođača radova u toku
održavanja i njihove ugovorne odgovornosti mogu se posebno ugovoriti (posebna
klauzula). Naime, budući da nijedna izgradnja/montaža ne može da se završi bez ve-
likog broja podizvođača, ova klauzula podrazumeva da osiguranje od odgovornosti
prema trećim licima, pored glavnog izvođača radova, obuhvata i sve podizvođače
koji su uključeni u projekat koji je naveden u ovoj polisi. Na ovaj način se izbegava da
se pojedinačno izdvoje odgovornosti za svakog podizvođača, a ukoliko neki od njih
ima već zaključen svoj ugovor o osiguranju od odgovornosti, uslovi i sume osiguranja
se moraju tako uskladiti da budu jednaki za sve učesnike. Ova međusobna odgov-
ornost se ne odnosi na štete koje izvođači radova učine jedan u odnosu na drugog
tokom izvođena radova i one se nadoknađuju samo u skladu sa delom koji se odnosi
na materijalne štete, ako su navedene kao predmeti osiguranja.
Isključenja iz osiguranja
Ovde se može isključiti veliki broj rizika koji je obično obuhvaćen u standard-
noj polisi osiguranja građevinskih radova, i sva isključena se posebno ugovaraju, pri
čemu se mora stalno voditi računa o izračunavanju premije.
Isključenja mogu biti opšta (rat i sve vrste neprijateljstava, nuklearne reakcije,
namerno i nemarno delovanje, prestanak rada i sl.) kao i posebna koja se navode uz
odgovarajući deo osiguranja.
Isključenja koja se odnose na materijalne štete, obično obuhvataju:
 Posledične štete kao što su to kazne, štete zbog kašnjenja, nedostataka u
radu, gubitka rada
 Štete koje su posledica lošeg projekta
 Troškove zamene, popravke, korekcije loših radova i/ili materijala
 Trošenje, koroziju, oksidaciju, propadanje zbog neupotrebe i nedostatka
normalnih atmosferskih uslova

 Štetu zbog kvara na električnim instalacijama ili loma mašina ukoliko ova
šteta nije uzrok šteti na okolnim predmetima
 Štetu na svim vrstama prevoznih sredstava sa dozvolom za opštu putničku
upotrebu
 Štetu na crtežima, pisanom materijalu, izveštajima, računima, novcu, ispra-
vama, beleškama, hartijama od vrednosti, čekovima i sl.
 Štetu koja je otkrivena tek u toku inventarisanja
 Franšizu koja je navedena u prilogu, a koju osiguranik snosi u bilo kom
štetnom događaju
 Isključenja koja se odnose na osiguranje od odgovornosti, obuhvataju:
 Troškove nastale tokom rekonstrukcije, ispravljanja, popravki ili zamene
bilo koje stvari koja se može pokriti u skladu sa prvim delom polise
 Štetu na zemljištu ili zgradi koja je posledica vibracija, otklanjanja ili sla-
bljenja potpore, povrede osobe ili oštećenje na imovini koji su posledica
takvog oštećenja (osim ako to nije posebno ugovoreno)
 Odgovornost vezanu uz telesnu povredu ili bolest zaposlenog u bilo kojoj
firmi direktno povezanoj sa osiguranim projektom ili nekim njegovim de-
lom, ili članova njihovih porodica
 Odgovornost vezanu uz štetu na imovini koja je vlasništvo ili o kojoj brine
naručitelj radova ili bilo koja druga firma povezana sa osiguranim projek-
tom, ili njihovih radnika
 Odgovornost vezanu uz nesreću prouzrokovanu bilo kojim prevoznim
sredstvom
 Odgovornost vezana uz bilo koji sporazum osiguranika da isplati neku svo-
tu kao odštetu ili u neku drugu svrhu, ako takva obaveza ne bi postojala i u
slučaju da takav sporazum ne postoji
 Franšizu navedenu u prilogu koju osiguranik sam snosi po bilo kom štetnom
događaju
Dodaci
 Dodaci se odnose na neka pokrića koja se posebno ugovaraju i oni mogu
obuhvatiti:
 Pokriće za štetu ili oštećenje zbog štrajka, pobune i civilnih nemira
 Pokriće za uzajamnu odgovornost
 Pokriće održavanja
 Prošireno pokriće održavanja radova
 Posebne uslove vezane za vremenski plan izgradnje i/ili montaže
 Pokriće dodatnih troškova prekovremenog i noćnog rada tokom praznika i
ekspresnog transporta

 Pokriće dodatnih troškova vazdušnog prevoza
 Jemstvo za građevine u zonama zemljotresa
 Isključenje štete, oštećenja ili odgovornosti zbog zemljotresa
 Isključenje štete, oštećenja ili odgovornosti zbog poplave ili zatrpavanja
 Isključenje štete, oštećenja ili odgovornosti zbog oluje praćene vetrom ili
oštećenja vodom zbog delovanja vetra
 Imovinu uskladištenu izvan gradilišta
 Pokriće za ispitivanje mašina i instalacija
 Posebne uslovi vezane za izgradnju tunela, galerija, privremenih ili trajnih
građevina ili instalacija iznad površine zemlje
 Posebne uslove za podzemne kablova, cevi i ostalu infrastrukturu
 Isključenje štete na usevima, šumama i kulturama
 Posebne uslove za građenje brana i vodozahvata
 Garanciju za pojedinačne građevinske deonice
 Jemstvo za radničke barake i skladišta
 Jemstvo za fabriku/pogon u izgradnju, opremu i mašine
 Jemstvo za građevinski materijal
 Posebne uslove vezane uz sigurnosne mere zbog padavina, poplava i za-
trpavanja plavnim materijalom
 Posebne uslove vezane uz uklanjanje ostataka zbog klizanja tla
 Posebne uslove vezane uz aparate za gašenje požara i sigurnosne mere
protivpožarne zaštite na gradilištima
 Prevoz unutar zemlje
 Serijske štete
 Pokriće za rizik projektanta
 Pokriće za osigurane ugovorene radove koji su preuzeti ili predati na upo-
trebu
 Posebne uslove za postavljanje vodovodnih i kanalizacionih cevi
 Bušenje za potrebe vađenja vode
 Postojeću imovinu ili imovinu koja pripada ili je predata na brigu, čuvanje
ili nadzor osiguraniku
 Vibracije, uklanjanje ili slabljenje pregrade
 Posebne uslove za temeljne stubove i potporne zidove
Dodatne odredbe
Ove dodatne odredbe se mogu pridodati i deli I i delu II i one se mogu odnositi na
sume osiguranja, osnovu za likvidaciju štete, proširenje pokrića i slično.

Period osiguranja
Trajanje osiguranja mora da odgovara dužini trajanja izvođačkih radova. Izloženost
projekta mogućem riziku od požara, poplave, oluje, itd. može se promeniti nekoliko
puta tokom perioda trajanja ugovora o osiguranju. Na slici VIII-32 dat je grafički
prikaz poklapanja perioda trajanja projekta i odgovarajućeg osiguranja.
Slika VIII – 32.
* Period može da ne bide jasno definisan, jer ispitivanje utiče samo na određene projekte ili
njihove delove.
** Proširivanje CAR polise specijalnim endorsmanom za ograničeno pokriće štete i oštećenja
vezano sa obavezama izvođača u pogledu održavanja i aktivnosti.
Tokom perioda trajanja osiguranja dolazi do promene vrednosti radova izvođača

(vrednost pri riziku) kako je to prikazano na slici VIII-33.
Slika VIII – 33. Promena vrednosti pri riziku tokom perioda osiguranja

Proširenje obima pokrića
Za većinu većih projekata standardno pokriće koje predviđa osnovna CAR poli-
sa mora da se prilagodi određenim proširenjima i/ili ograničenjima, a u cilju zado-
voljenja potreba i osiguranika i osiguravača. Postoje standardni endorsmani ali oni
ne mogu da odgovaraju potrebama veoma velikih projekta pa se u tim slučajevima
prave endorsmani po meri projekta. Jezik koji se koristi u tim posebnim endors-
manima, za specifične uslove ili situacije, mora da bude jednostavan, nedvosmislen i
do te mere jasan da postoji samo jedna moguća interpretacija. Ovo proširenje pokrića
može da obuhvati:
Postojeća imovina
Ovu imovinu mogu da čine zgrade, instalacije, imovina koja se nalazi pod
starateljstvom jedne od strana pod ugovorom za izvođenje radova i koja je locira-
na na ili odmah pored gradilišta. U svakom ovakvom slučaju kada je imovina, koja
se ne može smatrati vlasništvom trećeg lica, izložena riziki da bude oštećena zbog
operacija koje se izvode na gradilištu, ona se mora posebno osigurati u delu polise
koji se odnosi na materijalnu štetu, pri čemu se za ovo osiguranje u polisu unosi
dodatna suma. Dodatna premije se ne može izračunati jednostavnim dodavanjem
premijske stope za radove koji se izvode, već se ovo osiguranje u većini slučajeva daje
na bazi prve štete. Budući da je suma osiguranja disproporcionalno mala u odnosu
na imovinu koja je izložena riziku, osiguravać mora da izračuna premiju u odnosu
na vrednosti koje su izložene riziku. Pokriće se obično ograničava na štetu koja je
posledica izvođenja radova i ovde mogu da se izuzmu štete koje su posledica prirod-
nih nepogoda. Međutim ako se želi pokriće i za ove posebne uslove onda je moguće
da odiguranik proširi svoju godišnju polisu za imovinsko osiguranje ili da od CAR
osiguravača traži da izbriše izuzeće od prirodnih nepogoda iz postojećih pokrića
predviđenih za imovinu.
Postrojenja i oprema izvođača radova
Ova oprema je izložena raznim rizicima kao što su to rizik od prevrtanja, su-
dara, klizanja zemljišta, odrona kamena, plavljenja i požara. Osiguranje postrojenja i
opreme predviđa adekvatnu premiju koja je određena na osnovu prethodnog iskust-
va osiguravača. Međutim, u slučaju velikog broja ovakve opreme (mobilne mašine i
stacionarna postrojenja) izvođač treba da ažurira spisak ovih postrojenja i opreme
na gradilištu tako da se suma osiguranja menja na polugodišnjem ili godišnjem nivou
tokom perioda trajanja izgradnje.
Pogreške u projektovanju
Kod tradicionalnih projekata tržište osiguranja je spremmno da poznatim
izvođačima radova ponudi, po specijalnim ulovima, neko pokriće za nenamernu štetu
koja je posledica pogreške u projektovanju, ali u tom slučaju obično žele da zadrže
pravo za traženje oštete od odgovrnog konsalting inženjere/projektanta. Stoga je
važno da polisa osiguranja ne obuhvati ova lica, već ona treba da se osiguraju poseb-
nim osiguranjem od profesionalne odgovornosti. Kod neuobičajenih projekata, koji
nisu tradicionalni po svojoj prirodi, osiguravač mora da dobije sve potrebne infor-
macije o projektantima da bi mogao da formira ovaj tip osiguranja u skladu sa svojim
i osiguravačevim potrebama. Pri tom ovo pokriće uvek mora da bude ograničeno
uvođenjem limitirane nadoknade i/ili visokih franšiza.
Troškovi eksperata
Popravljanje velike štete, naročito kada je u pitanju stabilnost, može da zahteva
profesionalni savet. Troškovi ovih ekspertskih saveta obično nisu uključeni u osnov-
ni ugovor, već principal sa njima zaključuje posebne ugovore, već u skladu sa potre-
bama. Izvođač radova je obavezan da između ostalog obezbedi i sredstva za pokriće
ovakvih troškova, koji se obićno osiguravaju preko odvojene stavke na prvu štetu, u
delu CAR polise koji se odnosi na materijalnu štetu.
Druga značajna proširenja pokrića
U skladu sa zahtevima mogu da se, uz dodatnu premiju, osiguraju i troškovi za
prekovremeni rad i rad preko praznika, avionski transport za bitne elemente, pobune
i štrajkovi.
Osiguranje tokom perioda održavanja
Ovaj period, prema CAR polisi obuhvata vreme tokom kojeg je izvođač radova
odgovoran da ukloni sve defekte, ukoliko se isti pojave. Ovo je obično definisano u
ugovoru o izvođenju radova, ali je veoma važno da se u svakom slučaju od osiguravača
traži odgovarajući obim pokrića.
9.8 All risks osiguranje elektronske opreme (hardver i

softver)
Predmet odiguranja all risks polise za osiguranje elektronske opreme je elektron-
ska oprema, njeni delovi, prenos informacija, merenja i istraživanja, kontrole i moni-
toring (ali ne čisto mehaničke operacije), profesionalna upotreba u komercijalne
svrhe (ali ne i u privatne svrhe) i operativni softverski paketi.
All risks polise za osiguranje elektronske opreme nude razna pokrića koja se
obično obrađuju u različitim sekcijama polise i to su:
 Sekcija 1 - pokriće za materijalne štete. Ovim se pokriva tehnološki rizik
(požar, eksplozija, voda, previsoki napon, vlaga, korozija), elementarni rizik

(indirektan udar groma, oluja, grad, smrzavanje) i ljudski faktor (vanda-
lizam, namerna šteta, provala, razbojništvo, nepažnja, pogreška u radu)
 Sekcija 2 - pokriće za podatke. Ovim se pokrivaju podaci iz datoteka i baza
podataka, programi i nosioci podataka, pri čemu je gubitak podataka pos-
ledica materijalnih šteta na izmenljivim nosiocima podataka usled iznenad-
nog i nezavisnog događaja ili provale i razbojništva
 Sekcija 3 - pokriće za povećane troškove rada. Ovim se pokrivaju troškovi
koji nastaju usled zamene kompjuterskog sistema i usled nastanka materi-
jalne štete na kompjuterima
 Sekcija 4 - pokriće za softver. Ovim se pokrivaju štete koje su posledica
pogreške u rukovanju, namerne izmene programa ili podataka od strane
trećih lica, prevelikog ili premalog napona i gubitka struje, elektrostatičkog
opterećenja, elektromagnetskog uticaja, više sile i nefunkcionisanja hard-
vera ili njegovog oštećenja
 Sekcija 5 - pokriće za prekid rada/gubitak dobiti. Ovim se osigurava bruto
dobit koja se gubi kao posledica prekida rada na kompjuterima čiji je uzrok
neki od rizika koji su navadeni u sekciji 1.
Ovo osiguranje, kao i sva all risks osiguranja, pokriva sve štete osim onih koje
su posebno navedene kao nepokrivene. Pri tom uzrok pokrivenih šteta može biti
nepažnja, neadekvatana upotreba, nedostatak znanja, greška korisnika, zlonamerni
rad, provale i razbojništva, požari i eksplozije, udar groma, upotreba protivpožarnih
aparata i sistema, demoliranje, voda, poplava, led, sneg i sl, kao i pogrešan dizajn,
pogreška u materijalu i/ili proizvodnji, preveliki napon, indukcija i ostalo.
Isključenja iz osiguranja koja važe za sve sekcije polise obuhvataju političke ri-
zike, rat, terorizam, nuklearne rizike, nedostatke i pogreške na elektronici, garancije
proizvođača, zemljotres, vulkanske erupcije, cunami, uragan, tajfun, ciklon, tornado,
običnu krađa i upotrebu osigurane elektronike izvan osigurane lokacije.
Mesto osiguranja može biti ono gde je oprema fiksno instalirana, a može se osigu-
rati i prenosiva oprema izvan osigurane lokacije (uz korišćenje odbitne franšize od
najmanje 25%).

1. Funkcija osiguranja kao jedne od metoda za upravljanje rizicima.
2. Objasnite premiju osiguranja kao funkciju osiguranog rizika.
3. Šta je suma osiguranja?
4. Osiguranje na klasičnu sumu osiguranja.
5. Osiguranje na ugovorenu vrednost.
6. Osiguranje na novu vrednost.
7. Osiguranje na prvi rizik.
8. Osiguranje na taksiranu vrednost.
9. Objasnite popuste i doplatke, kao i bonuse i maluse.
10. Objasnite vrste franžiza.
11. Osiguranje od rizika požara i nekih drugih rizika.
12. Osiguranje od rizika loma mašina i nekih drugih rizika.
13. Osiguranje objekata u izgradnji i montaži.
14. Osiguranje imovine elektroprivrednih preduzeća.
15. Osiguranje imovine rudnika sa podzemnom eksploatacijom.
16. Osiguranje rizika transporta.
17. Osiguranje upotrebe motornih vozila.
18. Objasnite osiguranje ličnih neimovinskih rizika.
19. Osiguranje rizika od posledica nesrećnog slučaja – nezgode.
20. Osiguranje rizika života
21. Osiguranje rizika u poljoprivredi.
22. Objasnite osiguranje rizika delovanja u okviru profesije.
23. Osiguranje poslodavca od odgovornosti.
24. Osiguranje profesionalne odgovornosti.
25. Osiguranje direktora i odgovornih osoba.
26. Objasnite osiguranje ekoloških rizika.
27. Pristup osiguranju katastrofalnih rizika.
28. Osiguranje od rizika terorizma.
29. Šta se podrazumeva pod All risks polisom u imovinskim osiguranjima.
30. Struktura All risks polise.
31. All risks polisa u osiguranju izgradnje i montaže.
32. Koje su dvosmislenosti i nejasnoće povezane sa All risks polisom.

Izvori korišćeni u osmom poglavlju:
1. George E. Rejda, Principles od Risk Management and Insurance, 10th Edition,
Addisom Wesley, Boston, 2008,
2. Drago Klobučar, „Riskamagement i osiguranje”, Tektus, Zagreb, 2007. godine,
3. B.Marovi,. V. Avdalović: „Osiguranje i upravljanje rizikom”, Birografika AD,
Subotica, 2004,
4. M. Bijelić, Osiguranje i reosiguranje, Zagreb:Tectus, 2002,
5. E. Vaughan i T. Vaughan, Osnovi osiguranja-upravljanje rizicima, prevod sa
engledkog jezika, Mate, Zagreb, 2000,
6. T. Simonović, B. Paripović, R. Vujović, Sistem kvaliteta u osiguranju uslov-
ljen savremenim razvojem preventivnog inženjeringa i dostignuća iz domena
tehničke zaštite, Tehnički sistemi i sredstva zaštite od požara, eksplozija, ha-
varija i provala, Međunarodna konferencija, Beograd,
7. Prof. dr Jelena Kočević, Osiguranje,
8. R. Vujović, A. Jovanović, J. Todorović, Unapređenje metoda upravljanja rizi-
kom u industrijskim postrojenjima, Sistemska analiza šteta u privredi, osigu-
ranje i preventivno inženjerstvo, 10 Jubilarno savetovanje sa međunarodnim
učešćem, Beograd, 2002,
9. J. Todorović, R. Vujović, D. Šotra, I. Cakić, Preventiva i štetni događaji kao bi-
tan faktor osiguranja motornih vozila u drumskom saobraćaju, Preventivno
Inženjerstvo, XVIIII Međunarodni naučno-stručni skup sa izložbom, Nauka i
motorna vozila, Beograd 2001,
10. V. Gajović, Upravljanje rizikom u transportnom osiguranju, magistarska teza,
Beograd 2000,
11. R. Vujović, T. Simović, Osiguranje kao faktor energetske stabilnosti, Mogućnosti
razvoja energetike na pragu XXI veka u svetlu društveno-ekonomskog razvoja
Jugoslavije, Savetovanje, Kopaonik, 1997,
12. T. Simović, R. Vujović, M. Mandić, M. Bulatović, Osiguranje i preventivna
zaštita energetskih objekata, Stručni rad,
13. B. Prekić, Određivanje maksimalno moguće štete u osiguranju od loma mašina
i nekih drugih opasnosti, Osiguranje u teoriji i praksi, Dunav osiguranje,
Beograd, 1997,
14. Andrijašević, Upravljanje portfeljom životnih osiguranja, izvorni znanstveni
rad, udk 368.911,
15. Employer’s Liability (Compulsory Insurance) Act 1969, Health and Safety Ex-
ecutive, HSE Books, Sudbury, 2006, www.hse.gov.uk,
16. Reduce Risk- Cut Costs, The Real Costs of Accidents and Ill Health at Work,
Health and Safety Executive, HSE Books, Sudbury, 2002, www.hse.gov.uk,

17. Insurance Service Office, www.iso.com obezbeđuje statističke podatke, aktua-
rske analize, tipove polisa i tehničke informacije učesnicima na tržištu imovi-
nskog osiguranja i osiguranja od odgovornosti,
18. J. Spuhler, RC, Environmental Insurance foe Enterprises. Swiss Reinsurance
Company, Zurich, 1999,
19. Ž. Ristić, J. Doganić, Rizici pri prevozu opasnih materijala i potreba za osigu-
ranjem, Opasne materije – proizvodnja, skladištenje, transport i upotreba –
bezbednost i osiguranje, Seminar, Preving a.d., Beograd, 2003,
20. J. Pak, Osiguranje katastrofalnih rizika,
21. M. Guatteri, M. Bertogg and A. Castaldi, A Shake in Indurance History, The
1906 San Francisko Erthquake, Swiss Teinsurance Company, 2005,
22. P. Butikofer, G. Galey. „All risks in property insurance-an attempt to remove
ambiguties, Technical Communications Chief Underwriting Office, Swiss Re,
Zurich, 2005,
23 L. Wassmer, Contractor’s All Risks Insurance, Swiss Reinsurance Company,
Zurich, 2000,

IX
O
E
D
UPRAVLJANJE RIZIKOM
PUTEM RASPODELE RIZIKA
UPravljanje rizikom PUtem rasPodele rizika 505

1. RASPODELA RIZIKA
U neživotnim osiguranjima, osiguranje rizika može se realizovati obezbeđenjem

osiguravajuće zaštite sa jednim ili sa više osiguravača. To znači, ako rizik preuzima
u osiguranje više osiguravača radi se o višestrukom osiguranju, saosiguranju ili re-
osiguranju. Razlika između saosiguranja i višestrukog osiguranja je u tome što se
u saosiguranju zaključuje jedan ugovor osiguranja, a kod višestrukog osiguranja se
zaključuje više ugovora o osiguranju, pri čemu osiguravači ne moraju znati i najčešće
ne znaju, jedan za drugoga.
Ovakve raspodelje rizika karakteristične su samo za neživotna osiguranja, jer
u osiguranju lica, kako u osiguranju lica od posledica nesrećnog slučaja, tako i u
osiguranju života, više zaključenih ugovora o osiguranju, ne mogu imati karakter
višestrukog osiguranja ili saosiguranja, zbog nepostojanja obeštećujućeg karaktera.
Osiguravač je često u prilici da preuzima u osiguranje rizike koji su po veličini
značajno veći od maksimalnog samopridržaja i njegovog kapaciteta. Takođe preu-
zima u osiguranje i rizike kod kojih postoji mogućnost nastajanja masovnih šteta,
kumula šteta i katastrofalnih šteta, koje nije u mogućnosti da samostalno nosi. U tim
slučajevima, obavezan je, da zaključivanjem ugovora o saosiguranju ili reosiguranju i
prenošenjem viška rizika, praktično povećava vlastite kapacitete.
Tada ukupni kapacitet osiguravača čini njegov vlastiti kapacitet, kapacitet saosigu-
ravača i/ili kapacitet reosiguravača. Samo izborom optimalnih rešenja u raspodeli
rizika osiguravač štiti vlastitu sigurnost, a time i sigurnost svojih osiguranika.
I pored kvalitetno zaključenih ugovora o osiguranju, adekvatno primerene pre-
mije riziku, osiguravač uvek nosi određen rizik koji prema dr Klaus Gerathewohlu217
proizilazi iz:
Mogućnosti da dođe do slučajnih odstupanja visine stvarnih šteta od (na osnovu
statističkih proseka) očekivanih šteta (tzv. rizik slučajnih odstupanja od prosečnih
vrednosti). Do tog odstupanja može doći usled nastanka većeg broja velikih šteta u
toku godine, ali i zbog delovanja elementarnih sila, te akumulacije velikog broja ma-
lih šteta izazvanih poplavom, gradom, olujom i drugo.
Promena i oscilacija u osnovnoj verovatnoći nastanka određenih šteta do kojih
dolazi zbog promena unutar osiguranog portfelja (tzv. rizik promena u svojstvima
osiguranog portfelja).
Grešaka i zabuna u obračunu potrebne visine premije (tzv. greške u obračunu)
do kojih dolazi npr. usled primene pogrešnih statističkih podataka, izostavljanja
217 dr Klaus Gerathewohlu Rückversicherung Grundlagen und Praxix, Band 1, str.61
Upravljanje rizikom putem raspodele rizika 507

rezervisanih šteta i dr. rizik slučajnih odstupanja može se manifestovati kroz dva
vida: mogućnošću nastanka velike štete na jednom riziku i delovanjem elementarnih
sila, te akumulacijom velikog broja malih i srednjih šteta.
Najčešće se ova tri vida komponenti rizika u različitim intenzitetima pojavljuju
istovremeno, veoma retko odvojeno, pa zato reosiguranje ovih rizika predstavlja
veoma složen zadatak koji se rešava pojedinačnim razmatranjem karakteristika port-
felja, i nakon toga odlučivanjem.
Osnovna raspodela rizika vrši se na sledeći način:
1. Primarna raspodela u koju spada raspodela rizika u sopstvenom portfelju i
saosiguranje i
2. Sekundarnu u koju spada reosiguranje.
Raspodela rizika na primarnu i sekundarnu, prikazana je na slici IX-1.
Slika IX – 1. Principijelna šema raspodelje rizika

2. RASPODELA RIZIKA PUTEM
SAOSIGURANJA
U novije vreme, delatnost osiguranja doživela je velike promene. Promene nastale

globalizacijom odražavaju se na sve sfere društva, a posebno na finansijski sektor, kao
i na osiguranje, kao njegov deo.
Razvojem novih tehnologija, nastalih klimatskih promena, nastaju novi rizi-
ci, kao i novi zahtevi za kvalitetnijom osiguravajućom zaštitom. Rizici postaju sve
kompleksniji sa izraženom međuzavisnosti, povećanom učestalosti i intenzitetom
potencijalnih šteta. Nastale promene, najdirektnije se manifestuju na poslovne rizi-
ke u poslovanju osiguravajućih drušrtava, kao što su npr. ravnoteža poslovnih re-
zultata, bilansnih pozicija, stanja likividnosti i drugo. Te promene takođe zahtevaju
posvećivanje veće pažnje samom riziku, prirodi samog rizika, njegovoj identifikaciji,
analizi, oceni, obradi, kontroli i konačno njegovoj disperziji. Dakle, sve više se sagle-
davaju mogući načini za efikasnije upravljanje preuzetim rizicima.
Saosiguranje je svakako jedan od efikasnih, a danas nedovoljno iskorišćenih in-
strumenata upravljanja preuzetim rizicima od strane osiguravajućih organizacija.
Predstavlja tzv. horizontalnu disperziju rizika na veći broj nosilaca, koji u pokriću
nastalih šteta, učestvuje srazmerno preuzetom delu rizika. Saosiguranje, kao i
višestruko osiguranja, svojstvena su neživotnim vrstama osiguranja.
Saosiguranje predstavlja učešće dva ili više osiguravača neposredno u zaključivanju
ugovora o osiguranju, tako da svaki saosiguravač preuzima pokriće određenog dela
rizika. Pri utvrđivanju kvote, neophodno je da svaki saosiguravač raspolaže sa svim
podacima o riziku, kao npr. suma osiguranja ili stvarna vrednost, visina maksimalno
moguće štete, kao i drugi relevantni podaci koji karakterišu rizik.
Saosiguranje, kao oblik osiguravajuće zaštite, posebno je zastupljeno u slučajevima
kada postoji bliska veza većeg broja osiguravača sa istim rizikom koji nijedna od njih
nije sposobna da u potpunosti pokrije.
Saosiguranje je naročito zastupljeno u slučajevima kada se preuzimaju veliki rizi-
ci u osiguranje i kada pojedinačno osiguravači nisu u mogućnosti vlastitim kapaci-
tetom da ga samostalno nose, pa se u preuzimanju i nošenju rizika uključuje više
osiguravača. To se najčešće odnosi na osiguranje velikih industrijskih kompleksa ili
nekih drugih npr. javnih objekata, objekata od kulturno-istorijskog značaja, objekta
sa specijalne namene i sadržaja.
Znači, kada u preuzimanju i nošenju rizika učestvuju dva ili više osiguravača direk-
tnim sklapanjem ugovora o osiguranju, tako da svaki osiguravač preuzima pokriće
određenog dela rizika, mi u stvari raspodelu rizika vršimo saosiguranjem.

Ovaj vid raspodelje rizika primenjuje se kod velikih rizika, kod kojih suma osigu-
ranja ili MMŠ premašuje vlastite samopridržaje osiguravača i kada su se osiguravači
o tome dogovorili, kao i kod svih rizika kod kojih ugovarač osiguranja ili osigura-
nik zahtevaju da taj rizik preuzmu zajednički, dva ili više osiguravača bez obzira na
veličinu rizika.
Međusobni odnosi osiguravača se regulišu ugovorom o saosiguranju, a na osnovu
Zakona o obligacijama, svaki osiguravač bez obzira na visinu svog udela u nošenju
rizika, odgovara osiguraniku za potpunu naknadu eventualno nastale štete.
Osiguravač koji je izvršio isplatu štete, u skladu sa ugovorom o saosiguranju,
obezbeđuje naplatu štete srazmerno udelima u nošenju rizika od ostalih osiguravača.
Time se obezbeđuje puna osiguravajuća zaštita osiguraniku.
S druge strane, raspodelom rizika na više osiguravača, smanjuje se i višak rizika
koji se prenosi u reosiguranje, što značajno doprinosi jačanju i očuvanju nacionalne
ekonomije.
Za rizike, kod kojih vlastiti kapaciteti saosiguravača ne mogu da obezbede 100%
pokriće rizika, višak rizika se izravnava preko reosiguranja. Tada se rizik delimično
izravnava saosiguranjem, a delimično reosiguranjem – slika IX-2.
Slika IX – 2.
Poslovi saosiguranja mogu se realizovati na više načina, u zavisnosti od načina

ugovaranja, načina obavljanja poslova saosiguranja i vrste poslova saosiguranja, i
prema načinu raspodelje rizika.
Poslovi saosiguranja mogu da budu aktivni i pasivni. Poslovi su aktivni u slučaju
preuzimanja rizika eksterno ili u slučaju kada se preuzima udeo u riziku od direkt-
nog osiguravača. U tom slučaju premija saosiguranja na osnovu udela u riziku čini
prihod, dok učešće u štetama čini rashod. Kod pasivnog saosiguranja – pri čemu se
udeli u riziku prenose na druge osiguravače-interni osiguravači, ta premija predstav-
lja rashod poslovanja, dok učešće u štetama internih osiguravača, predstavlja prihod
u poslovanju direktnog osiguravača, kao što je prikazano na slici IX-3.
Slika IX – 3.
Pod pojmom automatskog ili okvirnog, podrazumeva se saosiguranje u kome

osiguravači na bazi reciprociteta automatski učestvuju u određenim delovima u
nošenju rizika. To praktično znači da oni delom svojih vlastitih kapaciteta učestvuju u
riziku. Pri preuzimanju rizika reguliše se odnos po kome se vrši raspodela rizika, kao
i do kog maksimalnog iznosa je osiguravač spreman da učestvuje u rizicima drugog
osiguravača. To učešće se određuje nakon prethodne ocene rizika i utvrđivanja mak-
simalno moguće štete. Sve aktivnosti na poslovima kod ovog oblika osiguranja, u
principu se vode po sistemu lidera. To u stvari znači da je svaki osiguravač lider za
one rizike koje on sam preuzima u svoj portfelj.
Kod fakultativnog saosiguranja i raspodela rizika se vrši na pojedinačnoj osnovi.
Na toj osnovi se vrši i ugovaranje osiguranja. Kod ovog oblika osiguranja, rizik je
moguće preuzimati u osiguranje na način da ga zajednički preuzimaju dva ili više
osiguravača ili da osiguravač kome je ponuđen taj rizik ponudi drugim osiguravačima
odgovarajuće učešće u nošenju rizika.

Sprovođenje saosiguranja u praksi može se realizovati putem tzv. lidera ili
zajednički, što znači putem svih osiguravača. U prvom slučaju, sve poslove saosigu-
ranja, odnosno osiguranja – ponude, polise, ugovori, likvidacija i obračun šteta i sl.
Obavlja jedan osiguravač - lider.
Zajedničkim sprovođenjem saosiguranja, tj. preko svih osiguravača obavljaju se sve
aktivnosti koje prethode zaključivanju ugovora o osiguranju, uključujući i raspodelu
rizika na osiguravače. Aktivnosti koje slede u toku trajanja osiguranja-saosiguranja,
tj. realizacija ugovora o osiguranju-saosiguranju prepuštaju se uglavnom jednom osi-
guravaču, kao vodećem.
Kada osiguravači svojim vlastitim kapacitetima mogu u potpunosti da nose
preuzeti rizik raspodela rizika se u celosti raealizuje saosiguranjem. U suprotnom,
odnosno kada su kapaciteti osiguravača nedovoljni za nošenje takvog rizika, onda se
višak rizika plasira u reosiguranje.
Iako se u praksi sprovođenja saosiguranja pojavljuju određene poteškoće koje se
pre svega odnose na spor proces dogovaranja, straha od prevelikog administriranja,
ipak smatram da je ovaj vid upravljanja rizikom kod nas neopravdano podcenjen i
da bi mu trebalo dati veći prostor, upravo zbog povećanja ekonomičnosti poslovanja
osiguravajućih organizacija, a time i privrede u celini.
Prednosti korišćenja načina upravljanja rizicima saosiguranjem su višestruke.
Korišćenjem mogućnosti saosiguranja u nošenju rizika osiguravajuće organizacije
nemaju potrebu sa zahtevima za dodatne finansijske kapacitete, reosiguravajuće
zaštite na inostranom tržištu osiguranja. Umesto toga koriste sve finansijske kapa-
citete domaćih osiguravajućih društava, što je značajno i za nacionalnu ekonomiju.
To znači da prikupljena premija za usluge osiguranja ostaje unutar zemlje, a pre-
mija određena i uplaćena za saosiguranje, ima isti karakter kao i premija određena i
uplaćena za reosiguranje. Kroz aktivnosti obavljanja poslova saosiguranja, a posebno
onih vezanih za obradu rizika, stvaraju se uslovi za veću primenu struke u osigu-
ranju i jačanje opšteg poverenja, kako između osiguravajućih organizacija, tako i
između osiguravajućih organizacija i korisnika usluga osiguranja. Jedna od veoma
bitnih pretpostavki koje saosiguranje pruža jeste i što se njegovom primena vrši naj-
direktnija diversifikacija rizika. Posebna prednost odnosi se i unapređivanje i jačanje
svih bitnih faza procesa upravljanja rizika, počev od identifikacije, analize, procene
i konačno, kontrole rizika. Pristupom zajedničkog nošenja rizika putem saosigu-
ranja značajno se doprinosi i smanjenju negativnih posledica nelojalne konkurencije
i bezpoštedne borbe za osiguranika, od strane osiguravajućih organizacija. Znači,
zajedničkim nastupom osiguraniku se pruža veća pažnja i briga o riziku, a konkuren-
cija osiguravajućih društava pomera se na druga polja, veću poslovnost, poboljšanju i
unapređenju vlastitih usluga i drugo, a ne na samnjenje cene rizika, odnosno premije
osiguranja.

Matematički proces saosiguranja možemo izraziti na sledeći način:
Neka je Ztot ukupan iznos jedne štete. Tada je:
Z tot = Z S1 + Z S2 + Z S3 + ... + Z Sn
gde je Z S i (i=1,..., n) udeo štete koji pokriva i-ti saosiguravač.

Dakle, deo štete koji pokriva tzv. lider ili vodeći saosiguravač je
(
Z S1 = Z tot − Z S2 + Z S3 + ... + Z Sn )
3. RASPODELA RIZIKA PUTEM

REOSIGURANJA
3.1 Uloga reosiguranja

Svaki portfelj okarakterisan je određenim brojem rizika koji su različiti po prirodi
i obimu, odnosno po frekvenciji i po intenzitetu. Štete, koje su rezultat ovih rizika su
slučajne i raznovrsne i stoga može doći do nastanka:
 Velike štete koja utiče na pojedine rizika;
 Velike štete (akumulirane štete) nastale kao posledica jednog događaja, pri
čemu je svaka velika šteta posledica mnogih pojedinačnih šteta;
 Mnogih malih šteta visoke učestalosti
 Promene u strukturi rizika (usled promene ekonomskih, tehnološkoh, poli-
tičkih i socijalnih uslova).
Ukoliko se ne preduzmu odgovarajuće mere, portfelj će biti neuravnotežen, direk-
tna posledica neuravnoteženosti je da rezultati osciliraju, odnosno da idu gore i dole.
U zavisnosti od veličine, ovo kolebanje utiče na vrednosti koje su od vitalnog značaja
za osiguravača, kao što je to solventnost, likvidnost i kontinuitet i/ili stabilnost rezul-
tata. Jednan od ciljeva osiguravača je, stoga, da ograniči fluktuacije u rezultatima do
određenih granica. Postoje tri načina da se ovo uradi: samoograničenje, saosiguranje
i reosiguranje.
Da bi portfelj apsorbovao fluktuacije, direktni osiguravač mora da postavi svoje
granice prihvatanja na neki određeni nivo, osiguravajući male i veoma male rizika ili
udele u njima, da bi postigao da ima homogeni portfelj. Mogićnosti dobiti u ovakvom

poslovanju su ograničene, a konkurencija koja može da prihvati veće rizike je velika.
Zato osiguravači koji idu na veliki stepen samoograničenja će uvek ostati mali.
Reosiguranje je jedna od najvažnijih alatki za kontrolu velikih rizika, koja danas
stoji na raspolaganju osiguravačima. To je osiguranje za osiguravače. Osiguravači
kupuju reosiguranje za rizike koje oni ne mogu, ili ne žele da u celosti zadrže za
sebe. Reosiguravači pomažu industriji da obezbede zaštitu za široki opseg rizika,
uključujući najveće i najkompleksnije rizike koje pokriva sistem osiguranja. Ko-
rist od reosiguranja je velika, jer, između ostalog, smanjuje angažovanje kapitala
i omogućava da se dobije veća zaštita po jeftinijoj ceni. Reosiguranje je, po svojoj
prirodi, globalno poslovanje koje razmešta katal preko geografskih granica i duž svih
linija poslovanja.
Reosiguranje je sporazum između osiguravača (cedenta) i reosiguravača.
Reosiguravač prihvata da nadoknadi cedentu svu ili deo štete koju kompanija ce-
denta može da pretrpi pod nekim polisama osiguranja koje je ona izdala. Za uzvrat,
cedent plaća nagradu, obično premiju, i otkriva podetke koji su potrebni za procenu
i upravljanje rizicima koje pokriva ugovor o reosiguranju.
Koliki će deo svojih poslovanja jedan osiguravač reosigurati zavisi od njegovog
modela poslovanja i veličine kapitala, postojeće zakonske regulative, od njegove
mogućnosti da podnese rizik, od tržišnih uslova, i sl. Međutim, reosiguranju se
obično pristupa u sledećim slučajevima:
 Kad osiguravač ima portfelje koji su izloženi katastrofalnim događajima –
kao što su oluje, zemljotresi, poplave i sl.
 Kad je osiguravač mala firma on ima mnogo veću potrebu za reosiguranjem
od velikih međunarodnih firmi koje mogu da osigurane rizike diverzifikuju
preko veće baze klijenata,
 Kad se osiguravač fokusira samo na nekoliko linija poslovanja ili na određenu
grupu potrošača,
 Kad portfelj u sebi sadrže mali broj rizika velikog intenziteta (kao što je to
recimo osiguranje aviona),
 Kad osiguravač života ima veliki udelo polisa koje u sebi sadrže elemenat
rizika od smrti ili invaliditeta,
 Kad se osiguravač proširuje na nove usluge u osiguranju ili ulazi u nova
geografska područija (ovo je naročito važno kod životnog osiguranja),
 Kad osiguravač izlaze iz nekih tržišta ili linija poslovanja, jer na ovaj način
putem reosiguranja prebacuju one ugovore prema kojima još uvek imaju
odgovornost.
Neživotno reosiguranje je dominantno i čini više od 80% ukupnog ustupanja
u reosiguranje. Životno reosiguranje se mnogo manje primenjuje, jer se ova linija
osiguranja uglavnom sastoji iz štednje, što ima malu komponentu osiguranja rizika.

Severna Amerika učestvije u oko 50% od svih cesija neživotnog osiguranja. Udeo
Zapadne Evrope u cesijama je oko 34%, a preostalih 17% otpada uglavnom na Aziju.
Situacija na tržištu životnog osiguranja je slična, s tim što je oko dve trećine od svih
ustupljenih premija iz Severne Amerike, 25% iz Evrope, a ostalo otpada na ostatak
sveta218.
Severna Amerika je dominantna u neživotnom reosiguranje zbog velike izloženosti
prirodnim opasnostima i veoma velikog reosiguranja odgovornosti od trećih lica.
Reosiguranje je od velike koristi za osiguravače, jer omogućava sledeće:
 Smanjuje mogućnost da dođe do negativnog rezultata poslovanja
 Oslobađa kapital i fleksibolnost finansiranja
 Pristup ekspertizama i uslugama reosiguravača, naročito u područiju raz-
voja linija poslovanja, određivanju cena, pisanja osiguranja i upravljanju
oštetnim zahtevima.
Kod neživotnih osiguranja dominantan faktor koji upućuje na kupovinu reosigu-
ranja je mogućnost stabilisanja rezultata osiguranja. Na taj način osiguravač štiti
svoja finansijska sredstva od velikih devijacija usled neočekivanih šteta. Ovo je veo-
ma važno kod velikih nesreća. Na primer, samo zahvaljujući reosiguranju industrija
osiguranja nije pretrpela ozbiljni potres zbog poplava u Centralnoj i Istočnoj Evropi
tokom avgusta meseca 2002.
Druga velika korist od reosiguranja je da ono omogućava neživotnim
osiguravačima da prihvate više poslova sa istim obimom kapitala, jer kupovinom
reosiguranja osiguravači prenose rizik i stoga ne moraju da alociraju kapital za ove
rizike. Mogućnost da se preuzme više rizika sa istim obimom kapitala znači da pri-
marni osiguravači mogu da prošire svoje područije delovanja.
Postoji više vrsta podelje reosiguranja, kako je to prikazano na slici IX-4.
Slika IX – 4. Reosiguranje
218 Technical Training, Chief Underwritting Office, An Introduction to Reinsurance, Swiss Re, internet iz-
danje, www.swissre.com, str. 6

3.2 Homogenost portfelja
Portfelji osiguranja mogu da imaju veoma različitu strukturu. Da bi neki portfelj
bio homogen ili uravnotežen, on mora da obuhvata mnogo sličnih i ekvivalentnih rizi-
ka. Na ovaj način, štete se mogu zajedno homogenizirati, što znači da je direktnom
osiguravaču potrebno malo, ili da mu skoro uopšte nije potrebno, reosiguranje. Port-
felj autoosiguranja kod velikog osiguravača je nešto što je najpribližnije ovom idealu.
Ako ovakav protfelj obuhvata dovoljno pojedinačnih rizika (na primer, 200.000 auto-
mobila) tu se može primeniti zakon velikih brojeva, što znači da stopa štete, odnosno
odnos šteta i premija, može da se menja samo malo iz godine u godinu. Međutim,
čak i homogeni portfelji osiguranja mogu da podlegnu neočekivanom otstupanju u
pogledu šteta zbog rizika „slučajne” fluktuacije (velike slučajne štete koje izazivaju
odstupanje iznosa štete od dugotrajne statističke srednje vrednosti) i rizika promene
(primer porast krađe automobila u Evropskoj Zajednici, posle pada „Gvozdene za-
vese”) zbog čega se savetuje da se i ovakvi rizici reosiguraju.
Nehomogeni portfelj je onaj koji je veoma slabo izbalansiran, a najbolji primer
ovakvog portfelja je osiguranje aviona ili nuklearnih elektrana. Ovde imamo slučaj da
postoji mogućnost da velike štete nastanu iz relativno malog broja osiguranih pred-
meta zbog akumulacije suma osiguranja za imovinu, od odgovornosti i od nesrećnog
slučaja. Ovakve rizike ne može da podnese jedna jedina osiguravajuća kompanija
i u nekim slučajevima se čak ne može ni efikasno izvesti celokupbo reosiguranje.
Zato je postalo neophodno da se ustanove nacionalni pulovi, odnosno da se ustanove
ugo-vori čija svrha je da raspodeli teret relativno malog broja veoma visokoh rizika
između najvećeg mogućeg broja nacionalnih osiguravača u relevantnoj branši. Ovi
nacionalni pulovi zadržavaju manji deo rizika u nacionalnim osiguravajućim kom-
panijama, a veći deo rizika se prebacuje na inostrane pulove.
Navedeni primeri homogenog i nehomogenog portfelja su ekstremi. Između ovih
ekstrema nalaze se portfelji osiguranja od požara, od nesrećnog slučaja, od odgovor-
nosti i portfelji životnog osiguranja sa normalnim potrebama za reosiguranjem, i ove
potrebe mogu varirati od slučaja do slučaja.
Reosiguranje utiče na to da osiguranje bude mnogo stabilnije i atraktivnije. Ono
omogućava primarnim osiguravačima da na mnogo efikasniji način upravljaju svojim
rizicima i kapitalom.
3.3 Uticaj potencijalne štete na homogenizaciju

portfelja
Da bi osiguravač mogao da odgovori svojim obavezama, tj. nadoknadama šteta u
osiguranom portfelju, neophodno je da preuzimanje rizika u osiguranje vrši srazmer-
no svojim kapacitetima.

Ako osiguravač na početku jednog perioda raspolaže rezervom u iznosu od U0 i
ako je do trenutka t ostvario prihod na osnovu premije osiguranja u iznosu Pr(t), a
očekivani rashod osiguravača na osnovu očekivanih šteta iznosi St(t), u trenutku t,
osiguravač će raspolagati sledećim iznosom:
U(t) = U0 + Pr(t) - St(t)
Kriterijum za procenu opasnosti portfelja je verovatnoća p = R(t) (oznaka R od
ruin probability) da će u nekom vremenskom trenutku t iznos U(t) biti negativan:
R(t) = P[U(t) < 0] , odnosno
R(t) = P{[U0 + Pr(t) - St(t) ]< 0} ili
R(t) = P[St(t) > U0 + Pr(t)]
Ako je:
U(t) < 0 , odnosno
U0 + Pr(t) < St(t)
tada je na osnovu teorije rizika nastao slom, jer osiguravač nije u mogusnosti da
sa početnim rezervama i naplaćenim premijama isplati štete nastale do trenutka t.
Očigledno je, dakle, da preuzimanje velikog rizika povećava verovatnoću propasti
osiguravača. Osiguravač prilikom donošenja odluke o preuzimanju ovakvog rizika
ima nekoliko alternativa. Osiguravač može da ne prihvati rizik u osiguranje, čime
takođe ostaje bez značajnih sredstava na ime premije osiguranja takvog rizika.
Osiguravač direktno može da utiče na smanjenje verovatnoće propasti ako je u
mogućnosti da poveća početne rezerve. Podizanje premije osiguranja takođe utiče
na smanjenje verovatnoće propasti, ali ono može dovesti do gubitka osiguranika.
3.4 Fakultativno i ugovorno reosiguranje

Fakultativno ili pojedinačno reosiguranje je reosiguranje pojedinačnih rizika. U
ovom, najstarijrm obliku reosiguranja, direktni osiguravač slobodno odabira koje
pojedinačne rizika želi da ponudi reosiguranju, a reosiguravač sa svoje strane može
da odbije ili prihvati dati rizik. Zato se ovaj vid reosiguranja i naziva fakultativno.
Direktni osiguravač koji izabere ovaj vid reosiguranja mora da reosiguravaču da tačno
definisanu ponudu koja sadrži sve odnosne informacije o datom riziku. Danas se ovaj
vid reosiguranja uglavnom koristi kao dodatak obaveznom reosiguranju, odnosno
kada posle zaključenog obaveznog ugovora još uvek preostane neki neosigurani iz-
nos štete ili za rizike velikog opsega koji se ne uklapaju u obavezno reosiguranje i koji
moraju da se pojedinačno procene za reosiguranje
Fakultativni ugovori o reosiguranju mogu biti proporcionalni i ne proporcionalni.
Kada traži proporcionalno fakultativno reosiguranje direktni osiguravač mora ponu-
diti rizik pod osiginalnim uslovima, odnosno pod istim uslovima i sa istom premijom
kao što je ona koju daje vlasnik polise. Stoga, uslovi ugovora o reosiguranju odgo-
varaju uslovima iz originalne polise (ukoliko se docnije ne postigne drugojačiji spo-

razum), čak i kada su dva ugovora potpuno nezavisna. Ne postoji nikakva ugovorna
obaveza između vlasnika polise i reosiguravača i stoga ne postoji nikakva zakonska
obaveza između njih.
Ugovorno ili obligaciono bavezno reosiguranje je ugovor o reosiguranju za cele
portfelje i često se naziva i reosiguranje po automatizmu. Kod ovog tipa reosiguranja
direktni osiguravač je obavezan da reosiguravaču ustupi ugovorom definisani deo
rizika i ovaj je obavezan da ga prihvati, pa otuda i naziv obavezno reosiguranje219.
Reosiguravač ne može da odbije da prihvati neki pojedinačni rizik koji se nalazi
u okviru ugovora, niti pak direktni osiguravač može odbiti da ga ustupi. Po pravilu
ovakvi ugovori o reosiguranju se zaključuju na godišnjoj osnovi i ova vrsta reosi-
guranja se koristi za reosiguranje celokupnih, prethodno definisanih portfelja. Ovi
ugovori su dominantni kako kod neživotnog tako i kod životnog osiguranja, i ovede
se celokupni portfelji rizika ustupaju u skladu sa unapred definisanim oblicima ugo-
vora.
Oba ova oblika reosiguranja, i fakultativno i obavezno mogu biti u domenu
proporcionalnog ili neproporcionalnog reosiguranja.
3.5 Proporcionalno i neproporcionalno reosiguranje

Kod svih varijacija proporcionalnog osiguranja direktni osiguravač i reosiguravač
dele premije i štete na osnovu odnosa koji je definisan ugovorom. U zavisnosti od
vrste ugovora, ovaj odnos može da bude isti za sve rizika koje pokriva ugovor (kvotno
reosiguranje), ili može da se menja od rizika do rizika (svi drugi tipovi proporcio-
nalnog reosiguranja). Međutim, u svim slučajevima reosiguravačev udeo u premi-
jama je direktno proporcionalan njegovoj obavezi da isplati štetu. Na primer, ako
reosiguravač prihvati 90% nekog rizika, a direktni osiguravač zadrži 10%, premija se
deli u odnosu 90 :10.
Proporcija je centralna karakteristika proporcionalnog ugovora za reosiguranje.
Pored proncipa proporcionalnosti ove vrste reosiguranja povezane su i sa drugom
karakteristikom: direktni osiguravači ustupaju rizike prema onim uslovima prema
kojima su se oni dogovorili sa vlasnicima polisa. Reosiguravač je stoga uključen u
rizik pod istim uslovima kao i direktni osiguravač.
Kod ove vrste ugovora o reosiguranju direktni osiguravač i reosiguravač dele sud-
binu datog posla. Ovo znači, na primer, da će direktni osiguravač i reosiguravač deliti
ustupljeni rizik, odnosno da se:
 Odgovornost
 Premije i
 Sve štete
219 Technical Training, Chief Underwritting Office, An Introduction to Reinsurance, Swiss Re, internet
izdanje, www.swissre.com, str. 20

Uvek dele u istom odnosu. Ovo obuhvata sledeće principe:
 Princip originalnih uslova
 Princip proporcionalnosti
Direktni osiguravač ustupa rizik pod originalnim uslovima. On sa reosiguravačem
deli originalnu premiju i štetu nastalu usled originalnog rizika u skladu sa udelima
dogovorenim u ugovoru. Strane u ugovoru pretpostavljaju istu verovatnoću štete za
njihove relativne udele.
Cena koja se plaća za ovaj vid reosiguranja može da se izvede iz provizije reosigu-
ranja. Naime, ako su premije originalnih rizika dovoljne, provizija reosiguranja se
određuje na osnovu činjenica da osiguravač ima troškove (tj. Upravne troškove) koje
reosiguravač nema. Da li će provizija reosiguranja više nego pokriti ili pak ne pokriti
troškove cedenta to uglavnom zavisi od kvaliteta cediranog posla.
Sa stalnim povećanjem fleksibilnosti originalnih stopa i uslova, reosiguravači
moraju stalno da procenjuju troškove reosiguranja izražene preko šteta, stoga
reosiguravač izračunava cenu reosiguranja za svaki ugovor. Ovu cenu sačinjavaju
tehnička premija, troškovi i dodaci.
Iznos premije koju reosiguravač može da isplati nazad u obliku provizije reosigu-
ranja može da se sagleda kada se uporede tehnički izračunata cena reosiguranja i
cedirane premije. Što je manja cena osiguranja, to je veća provizija reosiguranja, i
obratno.
Kod neproporcionalnog reosiguranja ne postoji prethodno definisani odnos za
deljenje premija i šteta između direktnog osiguravača i reosiguravača. Udeo za štete
koji svako isplaćuje razlikuje se u zavisnosti od stvarnog iznosa pretrpljene štete.
Ugovor definiše iznos do koga direktni osiguravač isplaćuje sve štete odnosno njegov
samopridržaj (odbitak, franišiza). Sa svoje strane reosiguravač se obavezuje da će
isplatiti sve štete iznad iznosa samopridržaja, sve do ugovorom definisanog limita.
Naime, reosiguravač plaća samo prethodno ugovoren procenat iznosa štete koji se
nalazi između dve određene vrednosti (donja i gornja). Za deo štete koji se nalazi is-
pod ili iznad ove granice, primarni osiguravač treba da sam snosi rizik ili može da isti
reosigura prema drugom ugovoru. Za razliku od proporcionalnog reosiguranja, pre-
mija reosiguravača se ovde određuje nezavisno od originalnog osiguranja i prilikom
njenog definisanja reosiguravač razmatra sve štete koje su se dogodile u prethodnim
godinama, kao i štete koje se očekuju od ovog tipa rizika.
Ugovor o reosiguranju obavezuje reosiguravača samo da izvrši isplatu onda kada
reosigurani portfelj ili rizik pretrpe stvarnu štetu koja je veća od samopridržaja.

Proces reosiguranja matematički možemo prikazati na sledeći način.
Označimo sa:
Z ced - udeo direktnog osiguravača u ukupnom iznosu potraživanja (šteta).
Z tot - ukupan iznos potraživanja svih šteta

Z ced - udeo koji pokriva reosiguravač
Tada je:
Z ced = Z tot − Z reo tj. Z reo = Z tot − Z ced
3.5.1 Kvotno reosiguranje

Ovo je najednostavniji oblik reosiguranja prema kome reosiguravač preuzima
unapred dogovorenu, fiksnu kvotu (procenat) svih polisa osiguranja koje je izdao
direktni osiguravač u određenoj grani ili granama definisanim u ugovoru. Ova kvota
određuje kako će se odgovornost, premije i štete deliti između direktnog osiguravača
i reosiguravača.
Pošto se kod kvotnog reosiguranja svaka obaveza (premije i štete), bez obzira na
njen obim, deli između reosiguravača i osiguravača (cedenta), u unapred određenoj
srazmeri - kvoti r, (0 <r <1), to je deo obaveze cedenta (osiguravača) jednak:
Z ced = r ⋅ Z tot (2.1)

A deo obaveze reosiguravača dat je izrazom:
Z reo = (1 − r ) ⋅ Z tot
(2.2)
Funkcija raspodelje slučajne promenljive Zced data je izrazom:
z z
Fced,r ( z ) = P (Z ced < z ) = P (r ⋅ Z ukupno < z )= P  Z ukupno <  = F  
 r r (2.3)
A funkcija raspodelje slučajne promenljive koja predstavlja deo obaveza
reosiguravača data je izrazom:
Freo,r ( z ) = F1−r ( z ) = F 
z 

 1− r  (2.4)

Ovaj način reosigranja je jednostavan i veoma efikasan sa stanovišta troškova.
Njegov nedostatak leži u činjenici da dovoljno ne uzima u obzir različite potrebe
direktnog osiguravača za reosiguranjem, jer on sve meri istim merilom. Pored toga,
ovaj tip reosiguranja može takođe da obezbedi pokriće reosiguranjem tamo gde ono,
striktno govoreći, nije ni potrebno. Ovo može da nepotrebno ograniči opcije direkt-
nog osiguravača za stvaranje profita.
Ipak, ovaj vid reosiguranja ima i svoje prednosti. Veoma je pogodan za
ograničavanje rizika od slučajne promene (fluktuacije) i od promene rizika duž ce-
log portfelja. Kvotni ugovori su izuzetno pogodni za mlade kompanije u razvoju ili
kompanije koje su nove u određenoj grani poslovanja. Budući da je njihovo iskustvo
u pogledu štete ograničeno, one često imaju teškoća prilikom definisanja tačne pre-
mije, a sa kvotnim ugovorom reosiguravač preuzima rizik zajedno sa svim mogućim
pogrešnim procenama.
Međutim, za osiguravača, ovaj tip ugovora ne poboljšava odnos između vršnih
odgovornosti, odnosno šteta i premijskog dohotka. Drugim rečima, njegove odgo-
vornosti koje nastaju iz portfelja rizika se ne mogu homogenizirati. Sa druge strane,
mogu da se smanje apsolutne varijacije u oštetnim zahtevima. Efekat koji se postiže
je poboljšani odnos između potencijala direktnog osiguravača ili stvarne štete i nje-
govih garancijskoh fondova - ukratko, na ovaj način osiguravač poboljšava svoju sol-
ventnost.
Kod ove vrste reosiguranja, proporcija se definše kao fiksni, nepromenljivi pro-
cenat koji se obično primenjuje na ceo portfelj rizika kao kvotni udeo ustupljen za
reiguranje. Odgovornost cedanta po bilo kom riziku se stoga smanjuje za definisani
procenat kao ustupljeni kvotni udeo. Ili, odgovornost u odnosu na premiju i štetu
smanjuju se za isti procenat. Normalno, cedent ima isto standardno zadržavanje po
svakom riziku (npr. 60%), a reosiguranju ustupa procenat koji je uvek isti (tj. U ovom
primeru 40%). Stoga je veoma jednostavno primeniti kvotno reosiguranje.
Primer
Samopridržaj direktnog osiguravača 60%
Kvota reosiguranja 40%
Suma osiguranja (SO) osiguranog objekta 20 miliona
Direktni osiguravač zadržava 60% rizika 12 miliona
Reosiguravač preuzima 40% rizika 8 miliona
Premijska stopa je 2‰ 40.000
Direktni osiguravač zadržava 60% 24.000
Reosiguravač prima 40% 16.000
Šteta 10 miliona
Direktni osiguravač isplaćuje 60% 6 miliona
Reosiguravač isplaćuje 40% 4 miliona
Šematski prikaz raspodelje rizika prema kvotnom osiguranju prikazan je na slici
IX-5220.
Slika IX – 5. Šematski prikaz raspodelje rizika (i štete) prema kvotnom osiguranju
Po prestanku važenja ugovora o kvotnom reosiguranju reosiguravač nastaje da

godinama plaća svoje udele u štetama po njihovoj likvidaciji.
Proces utvrđivanja optimalne kvote kod kvotnog reosiguranja prikazan je na do-
njem dijagramu slika br IX-6.
Slika IX – 6. Postupak utvrđivanja optimalne kvote kod kvotnog reosiguranja
220 Christoph Bugmann, Proportional and non-proportional reinsurance, Swiss Reinsurance Co, inter-
net izdanje, 1998, str. 7

3.5.2 Ekscedentno reosiguranje
Ekscedentno reosiguranje je mnogo sofisticiraniji oblik od proporcionalnog reo-
siguranja, Sa ovom vrstom ugovora, reosiguravač ne učestvuje u svim rizicima, kao
što je to slučaj kod kvotnog reosiguranja. Umesto toga, sam direktni osiguravač
zadržava sve rizike do određene sume (njegov samopridržaj). Ovaj samopridržaj
može se različito definisati za svaku vrstu rizika. Reosiguravač, sa svoje strane, je
obavezan da prihvati višak, odnosno sumu koja prelazi osiguravačev samopridržaj
(M). Međutim, tu postoji gornja granica – limit (Q) do koje je reosiguravač obavezan
da prihvati rizik. Ovaj limit se obično definiše kao umnožak samopridržaja direktnog
osiguravača i naziva se linija (1. linija odgovara visini samopridržaja, a ostali broj
linija odnosi se na umnožak samopridržaja koga preuzima reosiguravač). Kod ovog
reosiguranja kriterijum za raspodelu odgovornosti, premija i šteta između direktnog
osiguravača i reosiguravača, za svaki reosigurani rizik, je odnos između zadržanog i
ustupljenog rizika (M/Q)221.
Kod ovog osiguranja je iznos pojedinačne štete Zukupno takođe podeljen proporcio-
nalno izneđu osiguravača (Zced) i reosiguravača (Zreo), donosno važe jednakosti:
Z ced = r ⋅ Z ukupno
Z reo = (1 − r ) ⋅ Z ukupno
Gde je (0 <r <1), odnosno:
1, kada je M ≥ Q

r = M
 Q , kada je M < Q
 (2.5)
Kod ekscedentnog reosiguranja r se menja u zavisnosti od visine moguće štete,
odnosno što je šteta veća to je procenat cedentovog učešća u njenom pokriću manji
i obrnuto. Stoga se funkcija raspodelje slučajne veličine Zced može izraziti preko F(z),
odnosno funkcije raspodelje slučajne veličine Zukupno, na sledeći način:
F ( z ) , kada je z ≤ M

FM ( z ) =  z
Fced,r (z) = F   , kada je z > M
 r (2.6)
U svim dole navedeni primerima (tabela 1) samopridržaj je 200.000 i reosigurana
suma je ograničena na 9 umnožaka (linija).
221 Technical Training, Chief Underwritting Office, An Introduction to Reinsurance, Swiss Re, internet iz-
danje, www.swissre.com, str. 23

Tabela IX-1. Primer ekscedentnog reosiguranja
Deo preko
Samopridržaj Deo koji limita koji ostaje
pokriva
Primer Naziv Iznos osiguravača reosiguravač osiguravaču za
(1 linija) (9 linija) fakultativno
pokriće
Suma osiguranja 2.000.000 (10%), 200.000 (90%), 1.800.000 0
Premijska stopa %o 1,50

I
Premija 3.500 (10%), 350 (90%), 2.150 0
Šteta 1.000.000 (10%), 100.000 (90%), 900.000 0
Suma osiguranja 200.000 (100%),200.000 (0%), 0 0
II Premija 300,00 (100%), 300,00 (0%), 0 0
Šteta 80.000 (100%), 80.000 (0%), 0 0
Suma osiguranja 2.500.000 (8%), 200.000 (72%), 1.800.000 (20%), 500.000
III Premija 3.750 (8%,) 300 (72%), 2.700, (20%), 750
Šteta 1.500.000 (8%), 120.000 (72%), 1.080.000 (20%), 300.000
U primeru I, celi iznos štete pokriven je samopridržajem osiguravača i reosigu-

ranjem. U primeru II osiguravač pokriva ceo rizik, jer, nasuprot kvotnom osigu-
ranju, reosiguravač ne preuzima ni jedan rizik koji nije veći od ugovorenog iznosa
samopridržaja. Primer III pokazuje da kada suma osiguranja pređe limit ugovora,
osiguravač mora ili sam da snosi taj deo rizika ili da za njegovo pokriće obezbedi
fakultativni ugovor.
Na suprot kvotnom reosiguranju, ekscedentno reosiguranje je izuzetno dobar
način da se homogenizuje portfelj direktnog osiguravača i da se na taj način limiti-
raju veliki rizici. Pošto samopridržaj može da ima različite vrednosti u zavisnosti od
tipa rizika (vrste poslovanja) i očekivane štete, ovaj tip ugovora omogućava direkt-
nom osiguravaču da podesi iznos rizika koji on zadržava tako da odgovara finansi-
jskoj situaciji u preduzeću u datom momentu. Nedostatak ovog načina ugovaranja
je u tome što je komplikovano (i stoga skupo) da se upravlja ovom vrstom ugovora,
osim kada postoji kompjuterska podrška.
Šematski prikaz ekscedentnog reosiguranja prikazan je na slici IX-7222.

Slika IX – 7. Grafički prikaz ekscedentnog reosiguranja
Sledeći primer (tabela IX-2) pokazuje kako ekscedentno reosiguranje eliminiše

vrhove u portfelju osiguravača i na taj način mu omogućava da izvrši izvesnu homo-
genizaciju svog portfelja223. Na primer, portfelj osiguranja od požara, prikazan u tabeli
1, deli se na klase određene veličine, u zavisnosti od rizika. Ugovorom je definisan
samopridržaj od 20 miliona bez obzira na prirodu rizika što grubo odgovara 1% bru-
to premije (tj. 20 miliona =1% od 1.986,47 miliona) ili 1,4% zadržane premije.
Tabela IX-2: Primer portfelja osiguranja protiv požara
Ustupljena Ustupljena
Prosečna suma Bruto premija Zadržana
Broj Zadržana (cedirana) (cedirana)
No osiguranja po po klasi u mil- premija u
polisa premija % premija premija u
riziku u milionima ionima milionima u% milionima
1 0,70 250.000 175.00 100 175,00 - -

2 1,90 150.000 285.00 100 285,000 - -
3 3,80 70.000 266.00 100 266.00 - -
4 7,00 30.000 252.00 100 252.00 - -
5 13,00 11.000 185.90 100 185,90 - -
6 25,00 4.000 140,00 80 112,00 20 28,00
7 47,00 2.400 169,20 42,6 72,00 57,4 97,20
8 75,00 1.200 144.00 26,7 38,4 73,3 105,60
9 120,00 510 104,04 16,7 17,34 83,3 86,70
10 170,00 260 79,56 11,8 9,36 88,2 70,20
11 240,00 120 54,72 8,3 4,56 91,7 50,16
12 390,00 70 54,60 5,1 2,8 94,9 51,8
13 640,00 25 35,20 3,1 1,10 96,9 34,10
14 1.100,00 15 41,25 1,8 0,75 98,2 40,50
Ukupno 519.600 1.986,47 71,6 1.422,21 28,4 564,26
net izdanje, 1998

U klasi 1 rizika ukupno ima 250.000 polisa sa prosečnom sumom osiguranja od
0,7 miliona, od kojih je svaka u domenu osiguravačevog samopridržaja. U klasi 7
rizika ukupno ima 2.400 polisa sa prosečnom sumom osiguranja od 47 miliona.
Samopridržaj od 20 miliona odgovara 42,5% od 47 miliona. Osiguravač zadržava
42,6% kod sebe, a preostalo, odnosno 57,4% , ustupa u ekcedentno reosiguranje.
Mada je limit odgovornosti za samopridržaj u ovom primeru ograničen na 1% bruto
premije ekcedentno osiguranje omogućava osiguravaču da samo 28,4% premije ustu-
pi u reosiguranje.
Proces utvrđivanja maksimalnog samopridržaja kod ekscedentnog reosiguranja
prikazan je na donjem dijagramu slika br. IX-8.
Slika IX – 8. Postupak utvrđivanja maksimalnog samopridržaja kod ekscedentnog
reosiguranja
3.5.3 Reosiguranje viška štete (XL)

Reosiguranje viška štete (ili XL) je struktuirano sasvim različito od proporciona-
lnih tipova ugovora. Kod proporcionalnih ugovora, cesije se vezuju za sume osigu-
ranja a kod ove vrste reosiguranja ono što je važno to je šteta. Ovde, bez obzira koja
je suma osiguranja, direktni osiguravač snosi sve štete koje je imao u vrsti poslovanja
navedenoj u ugovoru sve do izvesnog limita i ovaj deo koji snosi osiguravač naziva se
samopridržaj. Reosiguravač plaća svu štetu preko te sume, ali samo do ugovorenog
limita.

Tako, suprotno od proporcionalnih ugovora (gde reosiguravač plaća svoj definisani
udeo u svim štetama koje spadaju u njegovu obavezu reosiguranja) kod ugovora o
reosiguranju viška štete on će platiti samo onaj deo svake štete (Zreo) koji je veći od
ugovorenog samopridržaja (M), ali samo do određenog, ugovorenog limita. Prema
tome, deo štete koji nadoknađuje reosiguravač je:
Z ukupno − M, kada je Z ukupno > M
Z reo = 
0, kada je Z ukupno ≤ M
(2.7)
Odnosno, pošto je ova slučajna promenljiva (Zreo) ograničena ugovorenim limi-
tom to je:
(
Z reo = max Z ukupno − M, 0 )
Deo štete koji nadoknađuje osiguravač (cedent) je, stoga dat izrazom:
Z, kada je Z ≤ M
Z ced = 
M, kada je Z > M , odnosno Z ced = min(M, Z ukupno )
(2.8)
Funkcija raspodelje slučajne veličine Zced , izražena preko funkcije raspodelje
slučajne veličine Zukupno, odnosno preko F(z) je:
F ( z ) , za z ≤ M
FM ( z ) = 
1, za z > M
(2.10)
Budući da je ova vrsta reosiguranja limitirana na neki iznos M +A, deo štete koji
pokriva reosiguravač iznosi:
0, kada je Z ukupno ≤ M

Z reo = Z ukupno − M, kada je M < Z ukupno ≤ M + A

A, kada je Z ukupno > M + A
(2.11)
Postoje dva osnovna ugovora o reosiguranju viška štete, a to su:
 WXL/R, pokriće po riziku – svaka šteta pretrpljena po svakom pojedinačnom
riziku može da aktivira pokriće.
 Catxl, pokriće po katastrofalnom događaju – štetni događaj koji obuhvata
nekoliko pokrivenih pojedinačnih rizika mora da se dogodi u isto vreme da
bi se ovo pokriće aktiviralo.

Ovi ugovori zadovoljavaju potrebe onih direktnih osiguravača koji žele da obez-
bede zaštitu reosiguranjem (od bar najvećih gubitaka) uz zadržavanje najvećeg dela
svojih bruto premija, koliko je god to moguće. Međutim, ovi osiguravači takođe
„kupuju” rizik koji je veći nego kod proporcijalnog reosiguranja, jer reosiguravač
ne predviđa isplatu štete ispod iznosa samopridržaja. Ovakva neproporcionalna
pokrića značajno povećavaju opasnost da će direktni osiguravač stvarno mora-
ti da u potpunosti sam podnese sve štete koje su bliske ili jednake ugovorenom
samopridržaju224.
XL reosiguranje ima mnogo kraću istoriju od proporcionalnog osiguranja i
ustanovljeno je tek sedamdesetih godina. Jedan od glavnih razloga je bio taj što,
nasuprot proporcionalnom reosiguranju, odredbe ugovora ne definišu eksplicitno
način na koji treba da se dele premije između kompanije direktnog osiguravača i
reosiguravača. Ovde reosiguravač mora da od samog početka proceni koliki je uku-
pni iznos štete koji on može da očekuje da će isplatiti prema ovom ugovoru, i ova
procena se može vršiti na dva načina:
 Procena prema iskustvu zasniva se na štetnim događajima koji su se dogodi-
li u prošlosti. Statistika o prethodnim štetama, ako je dobro prilagođena,
može da pruži dobru sliku o ukupnom iznosu štete koji se može očekivati u
budićnosti.
 Procena prema izloženosti uticaju rizika koristi se tamo gde ne postoje
adekvatni statistički podaci o štetama. Tada reosiguravač pokušava da nađe
sličan portfelj sa dovoljno podataka o prethodnim štetama i izračunava
očekivani iznos štete kvantifikovanjem razlika između portfelja za koji
određuje premiju i onoga koga koristi za upoređivanje. Na ovaj način se za
procenu ne koriste stvarni štetni događaji već očekivane štete koje se pro-
cenjuju iz informacija o rizicima koji se nalase u datom portfelju.
Obe ove metode se danas na široko koriste i ugovor o reosiguranju viška štete je
postao instrumenat od velike važnosti za zaštitu direktnog osiguravača od velikih i
akumuliranih šteta.
Grafički prikaz umanjenja šteta kod reosiguranja viška šteta dat je na slici IX-9225.
izdanje, 2002, www.swissre.com, str 25
225 H. Schmitter, Setting Optimal Reinsurance Retentions, Technical Communications, Chief Under-
writting Office, Swiss Re, 2001, str. 11

Slika IX – 9. Grafički prikaz umanjenja šteta kod reosiguranja viška šteta
Primer 1.
Posle primene svih proporcionalnih osiguranja osiguravač, u cilju zaštite od ve-
likih štete, kupuje reosiguranje WXL/R koje mu pokriva 5 miliona preko 3 miliona,
a kao zaštitu od šteta koje su posledica katastrofalnih događaja kupuje catxl reosigu-
ranje koji mu pokriva 10 miliona preko 4 miliona (tabela IX-3)
Tabela IX-3 Primer ekscedentnog reosiguranja
Iznos štete Distribucija štete

Štetni u mil. WXL/R reosiguranje Catxl reosiguranje (pokri-
događaj novčanih Osiguravač (pokriva štetu od 5 mil- va štetu od 10 miliona
jed. iona preko 3 miliona) preko 4 miliona)
0 (nije pređen 0 (nije pređen

Požar 1 2 2 miliona samopridržaj od 3 samopridržaj od 4
miliona) miliona)
0 (šteta je za
3 miliona (WXL/R osiguravača smanjena
Požar 2 8 5 miliona na 3 miliona, zato što je
samopridržaj) delom pokriva WXL/R
osiguranje)
Šteta A 1
Šteta B 1 5 miliona (10miliona
Zemljotres
neto šteta minus 1 milon

Šteta C 1 4 miliona (CATXL 1 milion (šteta E je veća koji plaća WXL/R
Šteta D 3 samopridržaj) od 3 miliona) reosiguranje = 9
miliona minus 4 miliona
Šteta E 4 samopridržaj)
UKUPNO 10

Grafički prikaz raspodelje šteta kod ugovora o reosiguranju viška šteta dat je na
slici IX-10.
Slika IX – 10. Raspodela štete kod ugovora o reosiguranju viška štete
Primer 2:
Ovaj primer ilustruje kako se reosiguranje viška štete moše kombinovati sa
proporcionalnim reosiguranjem.
Osiguravač cedira rizik u reosiguranje, na proporcionalnoj osnovi, sa samo-
pridržajem od 50 miliona. Njegovo proporcionalno reosiguranje iznosi 14 x 50 = 700
miliona. On može da plati štete do 5 miliona i želi da preostalih 45 miliona reosigura
po višku štete po riziku (WXL/R).
Rizik X: Suma osiguranja iznosi 120 miliona, a bruto šteta je 20miliona.
Šteta koju pokriva proporcionalno reosiguranje: 20 x (120 -50)/120 = 11,66m
Šteta unutar samopridržaja (pre WXL/R): 10 x 50/120 = 8,34m
Rizik Y: Suma osiguranja 40 miliona, a bruto šteta 12 miliona
Šteta koju pokriva proporcionalno reosiguranje: 12 x 0/40 = 0
Šteta unutar samopridržaja (pre WXL/R): 12 x 40/40 = 12m

Kod rizika X samopridržaj od 50m odgovora 41,7% od sume osiguranja. Preo-
stalih 58,3% cedirano je prema proporcionalnom reosiguranju. Ovih 41,7% od 20
miliona iznosi 8,34m. Stoga osiguravač pokriva 5 miliona a reosiguranje viška štete
po riziku pokrova 3,34 m.
Kod rizika Y, koji je posledica istog događaja kao i rizik X, proporcionalno reo-
siguranje ne pokriva ništa, pa osiguravač pokriva 5m., a reosiguravač viška štete po
riziku pokriva 7 miliona.
Na slici IX-11 dat je grafički prikaz ove raspodelje šteta226.
Slika IX – 11. Grafički prikaz raspodelje šteta reosiguranih proporcionalnim i
WXL/R reosiguranjem
3.5.4 Reosiguranje viška gubitaka (SL)

Reosiguranje viška gubitaka predviđeno je za slučaj kada osiguravač traži sveuku-
pnu zaštitu od kolebanja u svojim godišnjim iznosima šteta u datoj klasi poslovanja.
U ovom obliku reosiguranja, koje nije tako često, reosiguravač je u obavezi da pokri-
je svaki deo ukupnog godišnjeg iznosa šteta koji prelazi dogovoreni samopridržaj.
Obično, ovaj samopridržaj se definiše kao procenat od godišnjeg prihoda od premija,
ali to može da bude i fiksni iznos. U ovom slučaju irelevantno je da li je u pitanju
jedna velika šteta ili akimulirane male ili srednje štete.
Deo ukupnog iznosa šteta akumuliranih u jednoj vrsti osiguranja, za određeni
vremenski period (obično godinu dana), Xreo, koga plaća reosiguravač, preko ugovo-
renog samopridržaja M, može da se iskaže preko sledećeg izraza:

X ukupno − M, kada je X ukupno > M
X reo = 
0, kada je X ukupno ≤ M
(2.12)
Deo štete koga plaća osiguravač je:
X ukupno , kada je X ukupno ≤ M
X ced = 
M, kada je X ukupno > M X ced = min(M,X ukupno )
,odnosno (2.12)
Pošto postoji analogija između ove vrste reosiguranja i reosiguranja viška štete,
onda na osnovu ove analogije može da se odredi funkcija raspodelje, FM(x), slučajne
promenljive Xced, a preko funkcije raspodelje, F(x), slučajne promenljive Xukupno.
F ( x ) , kada je x ≤ M
FM ( x ) = 
1, kada je x > M
(2.13)
Pošto je svrha ovog reosiguranja da zaštiti osiguravača od svih rizika poslovanja,
reosiguravač traži da osiguravač nadoknadi tehničku štetu (štete i troškovi koji su
manji od premija) pre nego što se aktivira njegova isplata.
Ovo reosiguranje je svakako najsveobuhvatnije od svih vrsta zaštita reosigura-
njem. Međutim, reosiguravači su rezervisani u pogledu ovog tipa reosiguranja i to
je i razlog zašto se ovo reosiguranje mnogo ne koristi. Naime, ovim reosiguranjem
se veliki obim rizika prenosi na reosiguravača, a da pri tom on ima samo ograničeni
uticaj na taj rizik. Da bi ga procenio njemu je potrebno mnogo podataka, a postoji i
mogućnost manipulacije od strane cedenta. Stoga se ovaj vid reosiguranja najčešće
koristi za reosiguranje poljoprivrednih useva od oluja i grada227.
Primer reosiguranja viška gubitaka dat je u tabeli IX-4
Tabela IX-4. Primer reosiguranja viška gubitaka
Godišnji prohod osiguravača od premije 60 miliona
Direktni troškovi osiguravača 25% (15 miliona)
SL reosiguranje 50% preko 100%
Raspodela šteta
Godina Ukupna godišnja šteta
Osiguravač Reosiguravač
I 65.000.000,00 50.000.000,00 5.000.000,00
II 50.000.000,00 50.000.000,00 0,00
III 105.000.000,00 60.000.000,00 + 15.000.000,00 30.000.000,00
izdanje, 2002, www.swissre.com, str 28

U ovom primeru reosiguravač pokriva iznose do 50% od godišnjeg prihoda pre-
mija osiguravača, uz uslov da štete ne budu veće od 100% od te cifre, odnosno njegov
samopridržaj jednak je dohodku od premije. Ovo znači da osiguravač mora da na
sebe preuzme štetu od 25% pre nego što se aktivira reosiguranje od gubitka.
4. SAMOPRIDRŽAJ
Bruto portfelj se obično naziva originalni portfelj osiguravača, pre nego što je
delimično prenesen na saosiguravače ili reosiguravače. Portfelj koji posle svih ustu-
panja njegovih delova ostaje kod osiguravača naziva se neto portfelj; drugim rečima
ovo je sopstveno poslovanje kompanije, ili objašnjeno širim terminom ovo je njegov
samopridržaj.
Sveukupna politika osiguravača određuje tip i obim bruto rizika koga će on pri-
hvatiti kao i način na koji će on upravljanju sa prihvaćenim rizikom. Znači politika
osiguravača koja se odnosi na reosiguranje i samopridržaj određuje onaj udeo rizika
koga će on ostaviti sebi.
U suštini, na visinu samopridržaja utiču različiti elementi kako unutar same kom-
panije osiguavača tako i izvan nje. Do sada, praksa utvrđivanja samopridržaja je često
bila kompleksna i dosta iracionalna, i retko kada je bila određena na osnovu aktu-
arskog izračunavanja. Međutim, danas cedenti pokazuju sve veći i veći interes za
utvrđivanje samopridržaja na aktuarskim principima. Najvažniji faktori koji utiču na
visini samopridržaja su:
 zakonska regulativa
 kapacitet izdavanja osiguranja
 finansijska snaga osiguravajuće kompanije
 spremnost da se preuzme rizik
 reciprocitet
 veliki rizik i zaštita od katastrofe
 homogenizacija (izalansiranost) rizika
 tradicija
 struktura portfelja
 tržište reosiguranja
Međutim, što neki osiguravač ima manje izbalansirani portfelj (nehomogeniji),
što mu je finansijski položaj slabiji i što je manje naklonjen riziku, to će više težiti da
se zaštiti reosiguranjem.

Nehomogenost celokupnog bruto portfelja povezana je sa mogućim kolebanjima
(fluktuacijama) rezultata tokom godine. Samopridržaj kod reosiguranja bi trebalo da
se odredi tako da celokupna moguća fluktuacija koja ostane u portfelju posle reosigu-
ranja bude takva da je dati osiguravač može podneti. Uobičajeno je da se za merenje
fluktuacije koristi varijansa (kvadrat očekivane prosečne devijacije ukupne štete za
godinu dana).
Svaki portfelj rizika pretrpi veće ili manje iznose štete u pravilnim intervalima.
Suma svih šteta u jednog godini naziva se iznos godišnje štete, ili jednostavno iz-
nos štete. Budući iznos štete procenjuje se na osnovu predviđene frekvencije šteta
i predviđenog prosečnog iznosa pojedinačne štete, ali ono što se stvarno desi
obično znatno odstupa od predviđanja i to na bazi čiste slučajnosti. Smatra se da
je jedan portfelj rizika podložan fluktuacijama kada se očekuje da će stvarni iznos
štete da značajno odstupa od predviđenog iznosa štete. Ova malo nejasna defini-
cija podložnosti ka fluktuaciji može se precizno razumeti kada se pogledaju neki
primeri.
Ako se, na primer, u portfelju za osiguranje od autoodgovornosti u proseku očekuje
10.000 šteta, neće biti iznenađujuće ako bude 100 šteta više ili manje. Promene ovog
reda veličine su normalne kada se očekuje da broj šteta iznosi 10.000. Međutim, ako
se uzme mnogo manji portfelj u kom se očekuje samo 20 šteta, tada je odstupanje
od 100 šteta na više veoma neobično, a odstupanje od 100 šteta manje je nemoguće.
Ovaj primer pokazuje da su razlike između stvarnog i očekivanog broja šteta mnogo
verovatnije tamo gde je broj šteta veći, što znači da se veća odstupanja mnogo češće
dešavaju u velikim portfeljima nego u malim. Stoga nam očekivani broj šteta već daje
prvu indikaciju da li se može očekivati velika ili mala fluktuacija.
Razmotrimo sada dva različita portfelja od kojih svaki ima po 10.000 šteta. U
prvom portfelju iznos svake štete je 100€, a u drugom je 10.000€. U prvom portfelju
jedna šteta manje ili više menja ukupni iznos štete samo za 100€, dok je u drugom ta
promena mnogo veća i iznosi 10.000€. U ovom primeru drugi portfelj je mnogo više
podložan promenama nego prvi. Kada je iznos svih šteta isti, ukupni iznos štete koji
obuhvata štete većeg iznosa mnogo više je podložan promenama nego što je to slučaj
kod šteta manjih iznosa.
Na kraju, razmotrimo druga dva portfelja u kojima se opet očekuje pođednako
veliki broj broj šteta. U prvom, svaka šteta iznosi 1.000€ dok su u dugom visine šteta
različite, ali u proseku svaka od njih iznosi 1.000€. Na prvi pogled očekuje se da je
drugi portfelj mnogo podložniji promenama, ali se ovaj slučaj mora malo detaljnije
proučiti228.
writting Office, Swiss Re, 2001

4.1 Kvantifikovanje maksimalnog samopridržaja
Ukupan iznos šteta u nekom portfelju predstavlja neprekidnu slučajnu veličinu.
Budući da je za rad mnogo pogodnije koristiti diskretnu slučajnu veličinu, potrebno
je portfelj podeliti na određene intervale (klase iznosa šteta) i u svakom ovom inter-
valu posmatrati prosečne iznose šteta.
Pretpostavimo sada da se štete dešavaju nezavisno jedna od druge, de je nemoguće
predvideti tačno vreme nastupanja štete, kao ni njihov broj i da se raspodela ukup-
nog broja ovih šteta može aproksimirati Puasonovom, a raspodela ukupnog iznosa
šteta normalnom raspodelom229.
Prosečan iznos pojedinačne štete u celom portfelju može da se odredi na odnovu
definicije matematičkog očekivanja diskretne slučajne veličine da je:
E [u ( x ) ] = ∑ u ( x ) f ( x ) (2.15)
Gde je:
F(x) funkcija raspodelje slučajne promenljive X diskretnog tipa, a
U(x) funkcija slučajne promenljive
Ako uvedemo sledeća obeležavanja da:
Z1, z2, z3,..... Zk predstavlja očekivani (prosečni) iznos pojedinačnih šteta po
klasama,
N1, n2, n3,.....nk predstavlja broj očekivanih šteta po klasama, a
N = n1+ n2 + n3 +.....+ nk očekivani ukupan broj šteta u portfelju,
Onda je prosečan iznos pojedinačne štete Z dat izrazom
k
n n n ni
E (Z ) = z1 ⋅ 1 + z2 ⋅ 2 + . . . . + z k k =
n n n
∑z ⋅ n
i =1
i

Ako sa X označimo ukupan broj štete onda je on jednak n ⋅ Z , odnosno onda je
očekivana vrednost ukupnog broja šteta u portfelju jednaka
k k
ni
E (X ) = nE (X ) = n ∑ z i ⋅ = ∑ zi n i
i =1 n i =1
(2.16)
Da bi ova slučajna veličina bila bliže određena mora da se odredi i mera rasipanja
te slučajne veličine oko njene prosečne vrednosti, odnosno njena varijansa.
229 Dazkin C.D., Pentikainen T., Pesonen M, Prastical Risk Theory for Actuaries, Chapman and Hall,
Lonson, 1995, str. 31,82.

Da bi smo odredili varijansu predstavimo svaku klasu iznosa šteta gredom
određene dužine, pri čemu su grede (štete) poređane po svojoj veličini počevši od
najmanje do najveće, kako je to prikazano na slici IX-12230. Ovo je jedan od načina
za prikazovanje raspodela šteta, a šteta označena sa E(Z) predstavlja očekivanu
prosečnu vrednost štete.
Slika IX – 12. Grafički prikaz raspodelje šteta u jednom portfelju
Sve grede su povezane zajedno i okačene su na nekom rastojanju s od leve ivice, a

da bi bile u ravnoteži. Što je veća razlika između pojedinačnih šteta to je vrednost s
veća. Kada su sve štete jadnake veličine kao što je to prikazano na slici IX-13, s postaje
jednako polovini vrednosti E(Z), ili imamo jednakost da je 2s = E(Z) i u ovom slučaju
vrednost s je maksimalno moguće manja od E(Z) 231. Da bi izmerili podložnost nekog
portfelja promenama, koristimo sledeće vrednosti:
 Iznos 2s, odnosno dvostruku vrednost štete s, (pri kojoj bi raspodela šteta
bila u ravnoteži),
 Očekivani broj šteta i
 Prosečni iznos pojedinačne štete.
Ove tri cifre se tada množe i njihov proizvod je poznat pod nazivom varijansa
ukupnog iznosa štete.
Varijansa ukupnog iznosa štete =

= očekivani broj šteta • očekivani pojedinačni iznos štete • 2 • s
writting Office, Swiss Re, 2001, str 6

ili
σ2 (X ) = n ⋅ E (Z ) ⋅ 2 ⋅ s (2.17)
gde je:
X Ukupni iznos štete u portfelju
σ [X] Varijansa ukupnog iznosa štete
2
N Očekivani uupan broj šteta

E(Z) Očekivana pojedinačni iznos štete
Slika IX – 13. Grafički prikaz svih šteta ujednačenih u portfelju
Kao što intuitivno znamo, varijansa je velika kada je očekivani broj šteta veliki,
kada je očekivani pojedinačni iznos štete veliki i kada se pojedinačne štete veoma
razlikuju jedna od druge.
Druga važna karakteristika varijanse je da kombinovanjem dva manja portfelja da
bi formirali jedan veliki portfelj, varijansa velikog portfelja postaje jednaka sumi dve
varijanse manjih portfelja, kako to ilustruje sledeći numerički primer.
Razmotrimo dva portfelja A i B. U proseku u portfelju A postoji 5 šteta godišnje, od
kojih svaka iznosi 2 stotine hiljada dinara. U portfelju B u proseku se javlja jedna šteta
godišnje i njena fiksna suma je 16 stotina hiljada dinara. Jasno je kako se određuje
očekivani broj šteta i prosečna šteta u kombinovanom portfelju. Slika IX-14 pokazuje
iznos štete s sa kojom bi kombinovana raspodela bila perfektno uravnotežena, ako
bi se ista mogla okačiti na oprugu. Ove dve težine (portfelja) okačene su na oprugu.

Gornja greda predstavlja štetu od 16, a donja grupa greda 6 šteta od po 2 stotine hilja-
da dinara, svaka. Težine ove gornje grede i donje grupe greda nalaze se u ravnoteži
onda kada je gornja greda težine od 16 jedinica okačena na poluzi dužine 3 jedinice,
a donja grupa greda težine od 12 jedinica okačena na poluti dužine 4 jedinice. Naime
16 x 3 = 48 = 12 x 4 = 48. Sa slike IX-14 se može zaključiti da će s (iznos štete kada
su sve štete jednake) biti jednako ili 4 + 1 = 5 ili 8 – 3 = 5. Tabela 5 pokazuje da je
varijansa kombinovanog portfelja u stvari zbir dve parcijalne varijanse (24 + 256 =
280) 232.
Tabela IX-5. Primer kombinovanog portfelja
Kombinovani
Portfelj A Portfelj B portfelj
Očekivani broj šteta 6 1 6+1=7
Očekivani ukupni iznos štete 12 16 12 +16 = 28
Očekivani iznos pojedinačne štete 2 16 28/7 = 4
S 1 8 5 (Slika 14)
Varijansa očekivanog iznosa ukupne
6 ∙2∙2∙1 = 24 1∙16∙2∙8=256 7∙4∙2∙5 = 280
štete
Ovde se vidi da je u gornjoj definiciji varijanse pretpostavljeno da se raspodela

ukupnog broja šteta ponaša u skladu sa Puasonovom raspodelom.
Slika IX – 14. Grafički prikaz kombinovanja dva različita portfelja

Slika IX – 15. Grafički prikaz varijanse pojedinačne štete u portfelju
Na slici IX-15, ponovo su grafički prikazani E(Z) i 2∙s, međutim ovog puta u obliku
pravougaonika čija je jedna strana jednaka 2∙s a druga strana jednaka E(Z)233. Ovaj
pravougaonik se može podeliti na jedan kvadrat čije su stranice jednake E(Z) i čija
je površina jednaka E2(Z), i na jedan pravougaonik sa jednom stranom jednakom
2∙s - E(Z) i drugom stranom jednakom E(Z), i površinom od E(Z)∙(2∙s - E(Z)). Ova
površina predstavlja varijansu pojedinačne štete, što možemo da označimo sa σ2(Z)
pa imamo da je:
E (Z ) ⋅ 2 ⋅ s = E2 (Z ) + σ2 (Z )
(2.18)
Ako izvršimo odgovarajuće zamene u jednačini (2.18), dobijamo da je:
σ2 (X ) = n ⋅ E2 (Z ) + σ2 (Z )
(2.19)
Ovo je opšte prihvaćena jednačina za varijansu σ 2 (X ), jer se iznos štete s, pri

kojoj bi raspodela bila u ravnoteži retko koristi u računu verovatnoće i zato nema
svoj posebni naziv.
Jedan od načina da se odredi maksimalni samopridržaj osiguravača je na osnovu
verovatnoće da osiguravač dospe u stanje platežne nesposobnosti (nelikvidnosti),
odnosno da sredstvima kojima raspolaže u nekom trenutku ne može da pokrije uku-
pan iznos šteta u portfelju.
Naime, u nekom trenutku t osiguravač raspolaže sredstvima Ut, koja se sastoje
od rezerva sigurnosti U, koja mu stoje na raspolaganju za pokriće eventualnih gubi-
taka i tehničke premije, T, naplaćene od osiguranika. Ova tehnička premija jednaka
je očekivanom ukupnom iznosu štete u portfelju E(X) i doplatku za sigurnost koji
iznosi β ⋅ E (X ) , odnosno:
T = E (X ) + β ⋅ E (X ) = (1 + β ) ⋅ E (X )
writting Office, Swiss Re, 2001, str.8

Sredstva koja se u nekom momentu imaju na raspolaganju za nadoknadu štete, Ut,
u stvari predstavljaju ukupan iznos šteta koji se može pokriti raspoloživim srdstvima
,x, pa je:
U t = x = U + T = U + (1 + β ) ⋅ E (X )
(2.20)
Ako sa p označimo verovatnoću da će nastale štete biti veće od ukupnog iznosa
štete koji se može pokriti raspoloživim sredstvima, onda 1-p označava suprotno od
toga, odnosno verovatnoću da će nastale štete biti manje od x. To se može iskazati
sledećim izrazom:
P (X ≤ x ) = 1 − p
P (X ≤ U + (1 + β )E (X )) = 1 − p
(2.21)
Prema definiciji, svaka slučajna promenljiva X, sa srednom vrednošću, odnosno
matematičkim očekivanjem E(X) i varijansom σ2 može da se izrazi kao standardizo-
vana slučajna promenljiva Y u sledećem obliku:
X − E (X )
Y=
σ (X )
Pri čemu ova standardizovana slučajna promenljiva ima takve osobine da je E(X)
=0, a σ2 = 1. Prema tome možemo pisati da je:
 X − E (X ) x − E (X ) 
P (X ≤ x ) =  ≤ 
 σ (X ) σ (X ) 
(2.22)
Uvođenjem zamene iz jednačina (2.20) i (2.21) dobijamo da je:
 X − E (X ) U + (1 + β ) ⋅ E (X ) − E (X ) 
P ≤  =1−p
 σ (X ) σ (X )  (2.23)
Odavde se vidi da se preko vrednosti U, β, E(X) i σ ( X ) može odrediti verovatnoća

da osiguravač ne dođe u stanje nelikvidnosti.
Radi jednostavnosti u jednačina (2.23) možemo uvesti sledeću zamenu:
 U + β ⋅ E (X ) 
 =t
 σ (X ) 
(2.24)
Tako da jednačina (2.23) sada glasi:

 X − E (X ) 
P ≤ t =1−p
 σ (X )  (2.25)
Kolika će biti optimalna vrednost za p, odnosno za verovatnoću platežne nes-
posobnosti (nelikvidnosti), zavisi od mnogih objektivnih okolnosti kod datog
osiguravača, ali se najčešće bira tako da ne bude veća od 1%.
4.2 Verovatnoća da će doći do velikog odstupanja

ukupnog iznosa štete
Varijansa pomaže da se proceni verovatnoća da će ukupni iznos štete mnogo
odstupiti od njegove očekivane vrednosti. U ovom slučaju može da se koristi Čebiševa
nejednakost (verovatnoća da devijacija pređe određeni iznos nije veća od odnosa
varijanse prema kvadratnim korenu tog iznosa), kako je to prikazano u sledećem
primeru:
Očekivani broj šteta: 1.000
Prosečni iznos pojedinačne štete: 4.000
Varijansa pojedinačne štete: 1,02∙109
Očekivani ukupni iznos štete: 4∙106
Varijansa očekivanog ukupnog iznosa štete
1.000∙(4.000∙4.000+1,02∙109)=1,036∙1012
Finansijska sredstva (kapital): 5.000.000
Prema Čebuševoj nejednakosti verovatnoća da će ukupna šteta biti veća od
4.000.000 za više od 5.000.000 je najviše:
1,036 ⋅ 1012
= 4,1%
5.000.0002
Ono što je značajno kod ove procene je da mi ne moramo da znamo skoro ništa o
raspodeli štete. Dovoljno je da znamo prosečni iznos štete i varijansu.
4.3 Smanjivanje varijanse putem reosiguranja

Primarni cilj reosiguranja je da smanji fluktuaciju ukupnog iznosa štete. Varijansa
je kriterijum koji meri tu fluktuaciju. Sledeći primer (slika IX-16) prikazuje kako reo-
siguranje smanjuje varijansu kod primarnog osiguravača234.

Slika IX – 16. Grafički prikaz distribucije šteta u samopridržaju
kvotnog reosiguranja
Kvotno reosiguranje sa samopridržajem od, na primer 40% deli svaku štetu između
primarnog osiguravača i reosiguravača u odnosu 40:60. Na slici IX-16 grafički je
prikazana ova kompresija šteta u odnosu na veličine šteta prikazanih na slici IX-12.
Svaka šteta se smanjuje na 40% od svog početnog iznosa. Na isti način prosečna šteta
u samopridržaju iznosi 40% od početne štete E(X) i iznos štete na koji bi mogli da
okačimo raspodelu tako da bude u ravnoteži iznosi 40% od s. Kvotno reosiguranje
ne menja broj šteta, pa varijansa ukupne godišnje štete u samopridržaju može da se
izračuna na sledeći način:
Varijansa ukupnog iznosa štete u samopridržaju =

= očekivani broj šteta • očekivana suma pojedinačne štete •40%•2•s •40%
Odnosno izraženo preko jednačine (2.17)

σ2 (X ) = n ⋅ E (Z )r ⋅ 2 ⋅ s ⋅ r
Ili prema jednačini (2.19)

σ2 (X ) = n ⋅ E2 (Z )r + σ2 (Z )r  = n. E2 (Z ) + σ2 (Z ) r2
Gde r označava kvotu samopridržaja, odnosno 0,4.

Na sličan način se izvodi i varijansa ukupnog iznosa štete kod reosiguranja viška
štete.

4.4 Određivanje maksimalnog samopridržaja kod kvotnog
reosiguranja
U tabeli IX-6 dat je jedan portfelj koga osiguravač treba da reosigura putem
kvotnog reosiguranja, pri čemu treba da odredi maksimalnu kvotu pri kojoj neće
doći do njegove nelikvidnosti. To znači da treba odrediti takvu kvotu r, pri kojoj će
verovatnoća propasti pi biti manja od 1%.
Tabela IX-6. Nereosigurani portfelj
BROJ PROSEČAN
KLASA
IZNOS ŠTETE
ŠTETA IZNOS ŠTETE E (X ) = (z i )⋅ (n i ) σ (X ) = (z i )2 ⋅ (n i )
DO
(n i) (z i)
1 5.000,00 77 4.900 377.300,00 42.997,33
2 20.000,00 42 13.900 583.800,00 90.082,30
3 40.000,00 90 30.000 2.700.000,00 284.604,99
4 60.000,00 54 49.500 2.673.000,00 363.749,23
5 100.000,00 45 80.000 3.600.000,00 536.656,31
6 200.000,00 70 155.000 10.850.000,00 1.296.823,04
7 300.000,00 35 235.000 8.225.000,00 1.390.278,75
8 400.000,00 88 355.000 31.240.000,00 3.330.195,19
9 500.000,00 20 458.000 9.160.000,00 2.048.238,27
10 800.000,00 15 595.000 8.925.000,00 2.304.425,09
11 1.000.000,00 16 935.000,00 14.960.000,00 3.740.000,00
12 1.500.000,00 13 1.250.000,00 16.250.000,00 4.506.939,09
13 2.500.000,00 8 1.800.000,00 14.400.000,00 5.091.168,82
14 3.000.000,00 9 2.780.000,00 25.020.000,00 8.340.000,00
15 4.000.000,00 5 3.520.000,00 17.600.000,00 7.870.959,28
16 5.000.000,00 8 4.350.000,00 34.800.000,00 12.303.657,99
17 6.000.000,00 5 5.880.000,00 29.400.000,00 13.148.079,71
18 8.000.000,00 1 6.950.000,00 6.950.000,00 6.950.000,00
19 10.000.000,00 2 8.620.000,00 17.240.000,00 12.190.520,91
20 15.000.000,00 1 14.100.000,00 14.100.000,00 14.100.000,00
UKUPNO 604 269.054.100,00 30.601.025,43
Iz jednačine (2.23) vidimo da se samopridržaj može odrediti na osnivu sledećih

veličina:
U – sredstva sigurnosti
β – stopa doplate za sigurnost
E(X) – matematičko očekivanje, odnosno prosečni ukupni
iznos očekivane štete
σ ( X ) - standardno odstupanje prosečnog ukupnog iznosa štete

Način određivanja maksimalnog samopridržaja kod kvotnog reosiguranja prika-
zan je na šemi datoj na slici IX-17.
Slika IX – 17. Šema određivanja maksimalnog samopridržaja kod
kvotnog osiguranja
U tabeli IX-7 date su vrednosti očekivanog ukupnog iznosa šteta i standardnog

odstupanja ukupnog iznosa šteta za portfelj dat u tabeli IX-6, a za slučaj kada kvota
r, osiguravača iznosi 10% (0,1).

Tabela IX-7. Očekivani ukupni iznos šteta i odgovarajuće standardno
odstupanje za r = 0,1
BROJ ŠTETA (ni)

PROSEČAN NAKNADA OSIGURAVAČA
E (X ) = (z i )⋅ (n i ) σ (X ) = (z i )2 ⋅ (n i )
IZNOS ŠTETE (zi) = 10%
77 4.900 490 37.730,00 4.299,73

42 13.900 1.390 58.380,00 9.008,23
90 30.000 3.000 270.000,00 28.460,50
54 49.500 4.950 267.300,00 36.374,92
45 80.000 8.000 360.000,00 53.665,63
70 155.000 15.500 1.085.000,00 129.682,30
35 235.000 23.500 822.500,00 139.027,87
88 355.000 35.500 3.124.000,00 333.019,52
20 458.000 45.800 916.000,00 204.823,83
15 595.000 59.500 892.500,00 230.442,51
16 935.000,00 93.500 1.496.000,00 374.000,00
13 1.250.000,00 125.000 1.625.000,00 450.693,91
8 1.800.000,00 180.000 1.440.000,00 509.116,88
9 2.780.000,00 278.000 2.502.000,00 834.000,00
5 3.520.000,00 352.000 1.760.000,00 787.095,93
8 4.350.000,00 435.000 3.480.000,00 1.230.365,80
5 5.880.000,00 588.000 2.940.000,00 1.314.807,97
1 6.950.000,00 695.000 695.000,00 695.000,00
2 8.620.000,00 862.000 1.724.000,00 1.219.052,09
1 14.100.000,00 1.410.000 1.410.000,00 1.410.000,00
604 26.905.410,00 3.060.102,54
Vrednost dobijena za očekivani ukupan iznos šteta je 26.905.410,00. Ovu istu vred-
nost smo mogli da dobijemo i kada smo kvotu samopridržaja osiguravača pomnožili
sa očekivanim ukupnim iznosom šteta u neosiguranom portfelju, odnosno:
E (X ) = r ⋅ E (X )neosiguranog = 0,1 ⋅ 269.054.100,00 = 26.905.410,00
Isti slučaj je i sa standardnim odstupanjem, odnosno:
σ (X ) = r ⋅ σ (X )neosigurano = 30.601.025,43 ⋅ 0,1 = 3.060.102,54

Ista ovakva procena treba da se uradi za sve vrednosti kvota od 0,1 (10%) do 0,9
(90%).
Zatim se za svaku dobijenu vrednost očekivanog ukupnog iznosa štete i njeno
standardno odstupanje izračuna vrednost t, pa se onda preko tabele kumulativnih
verovatnoća standardne normalne raspodelje235 za svaku vrednost t odrede vrednosti
za verovatnoću propasti.
Tabela IX-8. Verovatnoća propsti za različite vrednosti kvota
KVOTA VEROVATNOĆA
E (X ) = (z i )⋅ (n i ) σ (X ) = (zi ) ⋅ (n i )
2
Ti
r PROPASTI pi
0,10 26.905.410,00 3.060.102,54 9,05
0,20 53.810.820,00 6.120.205,09 4,96 0,00
0,30 80.716.230,00 9.180.307,63 3,60 0,01
0,40 107.621.640,00 12.240.410,17 2,92 0,17
0,50 134.527.050,00 15.300.512,71 2,51 0,60
0,60 161.432.460,00 18.360.615,26 2,24 1,25
0,70 188.337.870,00 21.420.717,80 2,05 2,02
0,80 215.243.280,00 24.480.820,34 1,90 2,87
0,90 242.148.690,00 27.540.922,88 1,79 3,67
Neosigurani portfelj 269.054.100,00 30.601.025,43 1,70 4,46
Vrednost t se izračunava prema izrazu (2.24), a u ovom primeru je uzeto da visina

sredstva sigurnosti U iznosi 25.000.000 novčanih jedinica, a stopa doplate za sigur-
nost β = 10%=0,1.
Iz tabele IX-8 se vidi da bi maksimalna vrednost samopridržaja trebala da bude
između vrednosti kvote 0,60 i 0,50 (60% i 50%) odnosno između verovatnoće propasti
od 1,24 i 0,60, što znači da sada trebamo da izvedemo računicu za smanjeni interval
između ovih vrednosti kvota, kako je to dato u tabeli IX-9.
Tabela IX-9. Verovatnoća propasti za različite vrednosti kvota
KVOTA VEROVATNOĆA
E (X ) = (z i )⋅ (n i ) σ (X ) = (zi ) ⋅ (n i )
2
Ti
r PROPASTI pi
0,51 137.217.591,00 15.606.522,97 2,48 0,65
0,52 139.908.132,00 15.912.533,22 2,45 0,71
0,53 142.598.673,00 16.218.543,48 2,42 0,77
0,54 145.289.214,00 16.524.553,77 2,39 0,84
0,55 147.979.755,00 16.839.563,98 2,36 0,91
0,56 150.670.296,00 17.136.574,24 2,34 0,96
0,57 153.360.837,00 17.442.584,49 2,31 1,04
235 Postoji veliki broj tabela koje daju ove vrednostima, a tabela koja je korišćenja za izračunavanja u
primerima u ovoj knjizi nalazi na Internetu na sledećoj adresi: http://cogsci.ucsd.edu/~batali/cog-
sci14/normal.html

Može se zaključiti da je maksimalni samopridržaj za ovaj portfelj 56%, a da sve
vrednosti ispod te kvote prižaju sigurnost osiguravaču, jer je verovatnoća propasti
manja od 1%. Međutim, za koju od ovih vrednosti kvote će osiguravač da se odlući
zavisi od njegove politike poslovanja.
4.5. Određivanje maksimalnog samopridržaja kod

ekscedentnog reosiguranja
Pretpostavićemo da portfelj koji je dat u tabeli 6 traba da se reosigura prema
ekscedentnom ugovoru, što znači da je samopridržaj osiguravača fiksiran na nekoj
vrednosti za ceo portfelj. Pretpostavimo da ta vrednost samopridržaja iznosi M1 =
1.000.000 novčanih jedinica. U tabeli IX-10 date su vrednosti za ukupan iznos šteta
i standardno odstupanje ukupnog iznosa šteta, za portfelj koji bi bio reosiguran sa
ovim samopridržajem.
Tabela IX-10. Očekivani ukupan iznos šteta i odgovarajuće standardno
odstupanje sa samopridržajem od M1=1.000.000
KLASA BROJ ŠTETA (n i)
PROSEČAN IZNOS
E (X ) = (z i )⋅ (n i ) σ (X ) = (zi ) ⋅ (n i )
2
ŠTETE (z i)
1 77 4.900 377.300,00 42.997,33
2 42 13.900 583.800,00 90.082,30
3 90 30.000 2.700.000,00 284.604,99
4 54 49.500 2.673.000,00 363.749,23
5 45 80.000 3.600.000,00 536.656,31
6 70 155.000 10.850.000,00 1.296.823,04
7 35 235.000 8.225.000,00 1.390.278,75
8 88 355.000 31.240.000,00 3.330.195,19
9 20 458.000 9.160.000,00 2.048.238,27
10 15 595.000 8.925.000,00 2.304.425,09
11 16 935.000,00 14.960.000,00 3.740.000,00
12 52 1.000.000,00 52.000.000,00 7.211.102,55
UKUPNO 604 3.911.300,00 145.294.100,00 9.524.146,00
Na isti način treba da se izvedu i računice za druge vrednosti samopridržaja

(M2=2.000.000, M3=5.000.000, M4=8.000.000, M5=15.000.000, kako je to dato u ta-
belama IX-11-14).
Način određivanja maksimalnog samopridržaja kod ekscedentnog reosiguranja
prikazan je na šemi datoj na slici IX-18.

Slika IX – 18. Šema određivanja maksimalnog samopridržaja kod
ekscedentnog osiguranja


PROSEČAN
E (X ) = (z i )⋅ (n i ) σ (X ) = (zi ) ⋅ (n i )
2
IZNOS ŠTETE (z i)
1 77 4.900,00 377.300,00 42.997,33

2 42 13.900,00 583.800,00 90.082,30
3 90 30.000,00 2.700.000,00 284.604,99
4 54 49.500,00 2.673.000,00 363.749,23
5 45 80.000,00 3.600.000,00 536.656,31
6 70 155.000,00 10.850.000,00 1.296.823,04
7 35 235.000,00 8.225.000,00 1.390.278,75
8 88 355.000,00 31.240.000,00 3.330.195,19
9 20 458.000,00 9.160.000,00 2.048.238,27
10 15 595.000,00 8.925.000,00 2.304.425,09
11 16 935.000,00 14.960.000,00 3.740.000,00
12 13 1.250.000,00 16.250.000,00 4.506.939,09
13 8 1.800.000,00 14.400.000,00 5.091.168,82
14 31 2.000.000,00 62.000.000,00 11.135.528,73
UKUPNO 604 7.961.300,00 185.944.100,00 14.454.821,24


PROSEČAN IZNOS
E (X ) = (z i )⋅ (n i ) σ (X ) = (zi ) ⋅ (n i )
2
ŠTETE (z i)
1 77 4.900 377.300,00 42.997,33

2 42 13.900 583.800,00 90.082,30
3 90 30.000 2.700.000,00 284.604,99
4 54 49.500 2.673.000,00 363.749,23
5 45 80.000 3.600.000,00 536.656,31
6 70 155.000 10.850.000,00 1.296.823,04
7 35 235.000 8.225.000,00 1.390.278,75
8 88 355.000 31.240.000,00 3.330.195,19
9 20 458.000 9.160.000,00 2.048.238,27
10 15 595.000 8.925.000,00 2.304.425,09
11 16 935.000,00 14.960.000,00 3.740.000,00
12 13 1.250.000,00 16.250.000,00 4.506.939,09
13 8 1.800.000,00 14.400.000,00 5.091.168,82
14 9 2.780.000,00 25.020.000,00 8.340.000,00
15 5 3.520.000,00 17.600.000,00 7.870.959,28
16 8 4.350.000,00 34.800.000,00 12.303.657,99
17 9 5.000.000,00 45.000.000,00 15.000.000,00
UKUPNO 604 21.611.300,00 246.364.100,00 24.348.089,39


PROSEČAN IZNOS
E (X ) = (z i )⋅ (n i ) σ (X ) = (zi ) ⋅ (n i )
2
ŠTETE (z i)
1 77 4.900 377.300,00 42.997,33
2 42 13.900 583.800,00 90.082,30
3 90 30.000 2.700.000,00 284.604,99
4 54 49.500 2.673.000,00 363.749,23
5 45 80.000 3.600.000,00 536.656,31
6 70 155.000 10.850.000,00 1.296.823,04
7 35 235.000 8.225.000,00 1.390.278,75
8 88 355.000 31.240.000,00 3.330.195,19
9 20 458.000 9.160.000,00 2.048.238,27
10 15 595.000 8.925.000,00 2.304.425,09
11 16 935.000,00 14.960.000,00 3.740.000,00
12 13 1.250.000,00 16.250.000,00 4.506.939,09
13 8 1.800.000,00 14.400.000,00 5.091.168,82
14 9 2.780.000,00 25.020.000,00 8.340.000,00
15 5 3.520.000,00 17.600.000,00 7.870.959,28
16 8 4.350.000,00 34.800.000,00 12.303.657,99
17 5 5.880.000,00 29.400.000,00 13.148.079,71
18 1 6.950.000,00 6.950.000,00 6.950.000,00
19 3 8.000.000,00 24.000.000,00 13.856.406,46
UKUPNO 604 37.441.300,00 261.714.100,00 27.946.448,02

PROSEČAN
KLASA
IZNOS ŠTETE BROJ
IZNOS ŠTETE E (X ) = (z i )⋅ (n i ) σ (X ) = (zi ) ⋅ (n i )
2
DO ŠTETA (n i)
(z i)
1 5.000,00 77 4.900 377.300,00 42.997,33
2 20.000,00 42 13.900 583.800,00 90.082,30
3 40.000,00 90 30.000 2.700.000,00 284.604,99
4 60.000,00 54 49.500 2.673.000,00 363.749,23
5 100.000,00 45 80.000 3.600.000,00 536.656,31
6 200.000,00 70 155.000 10.850.000,00 1.296.823,04
7 300.000,00 35 235.000 8.225.000,00 1.390.278,75
8 400.000,00 88 355.000 31.240.000,00 3.330.195,19
9 500.000,00 20 458.000 9.160.000,00 2.048.238,27
10 800.000,00 15 595.000 8.925.000,00 2.304.425,09
11 1.000.000,00 16 935.000,00 14.960.000,00 3.740.000,00
12 1.500.000,00 13 1.250.000,00 16.250.000,00 4.506.939,09
13 2.500.000,00 8 1.800.000,00 14.400.000,00 5.091.168,82
14 3.000.000,00 9 2.780.000,00 25.020.000,00 8.340.000,00
15 4.000.000,00 5 3.520.000,00 17.600.000,00 7.870.959,28
16 5.000.000,00 8 4.350.000,00 34.800.000,00 12.303.657,99
17 6.000.000,00 5 5.880.000,00 29.400.000,00 13.148.079,71
18 8.000.000,00 1 6.950.000,00 6.950.000,00 6.950.000,00
19 10.000.000,00 2 8.620.000,00 17.240.000,00 12.190.520,91
20 15.000.000,00 1 14.100.000,00 14.100.000,00 14.100.000,00
UKUPNO 604 269.054.100,00 30.601.025,43

Zatim se za svaku dobijenu vrednost očekivanog ukupnog iznosa štete i njeno
standardno odstupanje izračuna vrednost t, prema izrazu (2.24), pa se onda preko ta-
bele kumulativnih verovatnoća standardne normalne raspodelje236 za svaku vrednost
t odrede vrednosti za verovatnoću propasti pi (tabela IX-15).
Prilikom izračunavanja vrednosti t u ovom primeru, uzeto je da visina sred-
stva sigurnosti U iznosi 25.000.000 novčanih jedinica, a stopa doplate za sigu-
rnost β = 10%=0,1.
Tabela IX-15. Verovatnoća propasti za različite vrednosti samopridržaja
SAMOPRIDRŽAJ
E (X ) = (z i )⋅ (n i ) σ (X ) = (zi ) ⋅ (n i )
2
Ti Pi (%)
Mi
15.000.000,00 269.054.100,00 30.601.025,43 1,70 4,46
8.000.000,00 261.714.100,00 27.946.448,02 1,83 3,36
6.000.000,00 254.764.100,00 26.166.800,67 1,93 2,68
5.000.000,00 246.364.100,00 24.348.089,39 2,04 2,07
4.000.000,00 234.564.100,00 22.100.892,68 2,19 1,43
3.000.000,00 214.964.100,00 18.774.915,63 2,48 0,66
2.000.000,00 185.944.100,00 14.454.821,24 3,02 0,13
1.000.000,00 145.294.199,00 9.524.146,00 4,58 0,00
Iz tabele IX-15 vidi se da vrednost maksimalnog samopridržaja leži između

3.000.000 i 4.000.000 novčanih jedinica, naime u oblasti gde je verovatnoća propasti
manja od 1%.
Stoga, sada treba produžiti postupak izračunavanja na vrednosti koje se nalaze
između ove dve navedene vrednosti samopridržaja, a da bi se izračunala tačna vred-
nost maksimalnog samopridržaja.
236 http://cogsci.ucsd.edu/~batali/cogsci14/normal.html

5. SMERNICE PRILIKOM IZBORA OPTIMALNOG OBLIKA
REOSIGURANJA I SAMOPRIDRŽAJA
Pred svakog osiguravača postavlja se osnovni problem, a to je kako adekvatno

izabrati vrstu reosiguranja u zavisnosti od karakteristika rizika koji se reosigurava.
Da bi izabrao optimalnu reosiguravajuću zaštitu osiguravač mora u potpunosti da
poznaje karakteristike datog portfelja, kao i moguće poremećaje do kojih može da
dođe zbog odstupanja stvarnih od očekivanih šteta.
Tek posle detaljne analize portfelja po vrstama osiguranja i posle procena o vrsta-
ma i obimu šteta koje mogu da nastanu u nekom portfelju osiguranja, osiguravač
može da odredi koji su to rizici koje on može da zadrži i do kog obima. Za svaku
vrstu osiguranja on mora da sagleda da li suma osiguranja ili maksimalna moguća
šteta prelazi njegove mogućnosti, i da na osnovu toga odredi vrste reosiguranja koje
želi da koristi.
Prema tome, uvek treba pojedinačno razmatrati koji je oblik reosiguranja na-
jpogodniji za dati rizik, odnosno portfelj. Da li će se osiguravač odlučiti za reosigu-
ranje koje smanjuje potencijalno visoke štete, da li će se zaštiti od kolebanja malih i
srednjih šteta, ili od činjenice da može da dođe do nagomilavnja velikog broja šteta
po jednom događaju, zavisi od datog slučaja.
Svi reosiguravači teže da se u najvećem obimu zaštite obaveznim vidovima reo-
siguranja, a fakultativne vidove koriste samo onda kada ne postoje mogućnosti da se
na povoljni način zaključe ugovori o obaveznom reosiguranju.
Iako na prvi pogled izgleda da je kvotno reosiguranje najpovoljniji oblik reo-
siguranja, treba imati u vidu da ono, pored toga što reosigurava i one štete koje bi
osiguravač mogao i sam da podnese, zahteva da se jedan deo premije osiguranja izd-
vaja na ime premije reosiguranja, što sa sobom povlači odliv sredstava čak i za one
rizike za koje to nije potrebno.
Međutim, osnovne smernice za odabiranje vrste reosiguranja bi trebale da budu
u sledećem pravcu:
 Ako postoji mogućnost da se u portfelju osiguranja pojave velike štete na
pojedinačnim rizicima (osiguranje od odgovornosti u vazdušnom saobraćaju,
osiguranje vazduhoplova, itd), osiguravač treba da koristi ekscedentno reo-
siguranje, ili da ovo reosiguranje kombinuje sa reosiguranjem viška štete.
 Ako je portfelj izložen promenama i oscilacijama čije se veličine i frekvencije
nalaze u područiju malih i srednjih šteta, tada osiguravač treba da koristi
kvotno reosiguranje ili reosiguranje viška gubitaka, ili pak da kombinuje ova
dva tipa reosiguranja.

 Ako postoji verovatnoća da portfelj bude izložen mogućnostima da dođe
do akumulacije velikog broja pojedinačnih šteta, tada osiguravač treba da
koristi reosiguranje viška šteta.
 Ako se u portfelju nađu svi faktori rizika, pri čemu svaki rizik pojedinačno, ili
svi zajedno mogu da dovedu do nestabilnosti u poslovanju, onda osiguravač
treba da potraži zaštitu korišćenjem svih vidova reosiguranja.
U tebeli IX-16 prikazani su tipovi reosiguranja po vrstama osiguranja, koje bi
osiguravač mogao da koristi, ali ova tabela treba više da služi kao orijentacija, jer je
odluka o reosiguravajućoj zaštiti potpuno individualna i zavisi od niza napred iznetih
faktora237.
Tabela IX-16. Tipovi reosiguranja po vrstama osiguranja
Morao bi da Mogao bi
Vrsta osiguranja koristi kao da koristi
minimum
Osiguranje od nezgode Ekscedentno, XL Kvotno
Zdravstveno osiguranje - Kvotno
Osiguranje motornih vozila-kasko - XL
Osiguranje železnice-kasko XL Ekscedentno ,Kvotno
Osiguranje vazduhoplova-kasko Ekscedentno Kvotno, XL
Osiguranje pomorskog, rečnog i jezerskog kaska Ekscedentno Kvotno , XL
Osiguranje robe u transportu Ekscedentno, XL Kvotno
Osiguranje imovine od požara i nekih drugih Ekscedentno Kvotno, XL
opasnosti
Ostala osiguranja imovine Ekscedentno, SL Kvotno, XL
Osiguranje od automobilske odgovornosti XL Kvotno
Osiguranje od odgovornosti u vazdušnom Ekscedentno Kvotno, XL
saobraćaju
Osiguranje od odgovornosti brodara Ekscedentno Kvotno, XL
Ostala osiguranja od odgovornosti - Ekscedentno, Kvotno, XL
Osiguranje potraživanja (kredita) - Kvotno
Osiguranje jemstva - Kvotno
Osiguranje različitih finansijskih gubitaka Ekscedentno Kvotno, XL
Osiguranje pravne zaštite - Kvotno
Osiguranje turističkih usluga - Kvotno
237 Bijelić M, Osiguranje i reosiguranje, Tectus, Zagreb, 2002, str. 379

Prilikom donošenja odluke u vezi definisanja optimalnog samopridržaja treba
slediti sledeće smernice:
 Prilikom određivanja samopridržaja treba poštovati sve specifične okol-
nosti u kojima se neka kompanija nalazi u datom trenutku.
 Treba stalno imati na umu da samopridržaj koji je fiksiran na nekom
određenom nivou utiče na sigurnost plaćanja, na veličinu dela premije koji
je namenjen za različita investiranja, na likvidnost osiguravača, na ukupan
iznos rashoda i sl.
 Što osiguravač više sledi rezultate statističkih istraživanja, to će njegov
pristup određivanju samopridržaja biti „konzervativniji”, jer savremena kre-
tanja u ekonomiji (inflacija, ekonomska situacija i sl), zahtevaju određenu
fleksibilnost.
 Uvek treba ispitati kakve posledice će određeni samopridržaj imati na iz-
nos šteta koje osiguravač treba da nadoknadi, jer samopridržaj treba da
utiče i na stabilizaciju ukupnih godišnjih rezultata osiguravača.
 Da bi se maksimalno smanjilo kolebanje iznosa šteta uvek treba da se samo-
pridržaj, koji je jednom utvrđen, stalno upoređuje sa novim podacima, jer
on utiče i na ukupne administrativne troškove i rashode. Pored toga, ovo
mora da se uradi i ako se desi da osiguravač u već stabilan portfelj prihvati
neki novi, veliki rizik koji remeti postignuti stavilnost portfelja.

1. Objasnite osnovne principe raspodelje rizika.
2. Šta se podrazumeva pod raspodelom rizika putem saosiguranja?
3. Raspodela rizika putem reosiguranja.
4. Objasnite strukturu portfelja i uticaj potencijalnih šteta na homogenizaciju
portfelja.
5. Objasnite fakultativna i ugovorna reosiguranja.
6. Proprcionalna i neproporcionalna reosiguranja.
7. Objasnite kvotno reosiguranje.
8. Objasnite ekscedentno reosiguranje.
9. Objasnite reosiguranje viška štete.
10. Objasnite reosiguranje viška gubitka.
11. Značaj samopridržaja i njegovo određivanje.
12. Smernice prilikom optimalnog izbora optimalnog oblika reosiguranja i
samopridržaja.
Izvori korišćeni u devetom poglavlju:
1. Bijelić M, Osiguranje i reosiguranje, Tectus, Zagreb, 2002, str. 379
2. H. Schmitter, Setting Optimal Reinsurance Retentions, Technical Commu-
nications, Chief Underwritting Office, Swiss Re, 2001
3. Dazkin C.D., Pentikainen T., Pesonen M, Prastical Risk Theory for Actuar-
ies, Chapman and Hall, Lonson, 1995,
4. Technical Training, Chief Underwritting Office, An Introduction to Rein-
surance, Swiss Re, internet izdanje, 2002, www.swissre.com,
5. Christoph Bugmann, Proportional and non-proportional reinsurance,
Swiss Reinsurance Co, internet izdanje, 1998,
5. dr Klaus Gerathewohlu Rückversicherung Grundlagen und Praxix, Band 1
6. http://cogsci.ucsd.edu/~batali/cogsci14/normal.html

X
O
E
D
PRISTUP OBRADI ŠTETA I
UTVRĐIVANJU POTENCIJALNIH
ŠTETA U OSIGURANJU
PristUP obradi šteta ... 557

1. OPŠTA RAZMATRANJA I PRISTUPI
U OBRADI ŠTETA
U pristupu raspodelje rizika u osiguranju, pored samopridržaja kao jednog od

najbitnijih faktora za sve osiguravače i za sve vrste osiguranja iz portfelja, takođe su,
kod nekih oblika osiguranja, veoma važni i poslovi koji su vezani za procenu potenci-
jalnih šteta za osigurani rizik koja može nastati na osiguranoj imovini.
Procena potencijalne štete omogućava osiguravaču, saosiguravaču i reosiguravaču,
da ocene svoje mogućnosti preuzimanja rizika i da ga uporede sa svojim maksimal-
nim samopridržajem, te da višak rizika predaju dalje u reosiguranje. Mada je ovo
najvažniji ili jedan od najvažnijih poslova pri preuzimanju rizika u osiguranje, tj.
kod ugovaranja osiguranja on kod nas nije u potpunosti definisan. Međutim različiti
pristupi postoje i kod stranih osiguravača, reosiguravača i brokera što se vidi iz nji-
hove prakse i na našem tržištu osiguranja.
Očekivana visina potencijalnih šteta i samopridržaj su najvažniji činioci za odluku
za predaju rizika u reosiguranje. Kao što smo istakli, samopridržaj je deo rizika, koji
ukoliko nastane šteta, osiguravač sposoban da nadoknadi sopstvenim sredstvima
tako da ne ugrozi svoju solventnost isplatom štete.
Na osnovu izvršene procene visine eventualnih šteta, kao i vlastitog samopridržaja
osiguravač pristupa utvrđivanju viška rizika i njegovoj raspodeli, tj. vrši homogeniza-
ciju vlastitog portfelja i time obezbeđuje sigurnost u poslovanju.
Kod pojedinih vrsta osiguranja – osiguranje od opasnosti požara i nekih drugih
opasnosti, mašina od loma, gubitaka usled prekida rada, objekata u izgradnji i montaži,
kao i nekim drugim vrstama osiguranja, postoje mogućnosti nastanka velikih šteta,
pa je veoma važno na koji način i kojim metodama vršimo njihovu procenu.
2. TERMINI I SKRAĆENICE ZA DEFINISANJE

POTENCIJALNIH ŠTETA
U industriji osiguranja u svetu postoje veoma velike razlike u pristupu i definisa-

nju potencijalnih šteta što se ogleda i u različitim nazivima, čak i u okviru jedinst-
venih tržišta osiguranja. Različitost u pristupima i shvatanjima najdirektnije ilustruje
veliki broj termina koji se koriste u razvijenim tržištima osiguranja.
Pristup obradi šteta ... 559

Različiti termini uzrokuju najveći problem što osiguravači mogu koristiti različite
filozofije definicije onoga što misle da bi moglo biti odgovarajuća procena štete.
Definicije su subjektivne i podložne različitim interpretacijama. Skraćenice ovih na-
ziva unose još veću pometnju. Tako npr. U skraćenicama slovo P neko osiguravajuće
društvo koristi u smislu „moguća” - ‘possible’ (PML, MPL,TPL, APL, EMPL, EPML,
PMLE), a drugi u smislu „verovatna” - ‘probable’ (PML, MPL, LLP, EPML).
Značajan pokušaj da se izbegne korišćenje mnoštva raznih definicija i da se dođe
do jedinstvene definicije za štetu koja može nastati, tj. štetu kao osnov za predaju
rizika u reosiguranje učinilo je Udruženje reosiguravača (Reinsurance Offices As-
sociation) koje je kasnije postalo Udruženje upravljanja osiguranjem i reosiguranjem
Londonskog instituta (LIRMA), dajući definiciju procenjena najveća šteta (Estimated
Maximum Loss – EML). Ovaj termin se danas najčešće korist na tržištu reosiguranja
Velike Britanije.
I pored prednosti korišćenja jedinstvene definicije, načelno prihvaćene definicije
maksimalno moguće štete, definicija LIRME nažalost nikad nije bila prihvaćena od
svih osiguravača. To je zato što osiguravajuća društva preferiraju da koriste vlastite
definicije kada procenjuju rizike i odlučuju o visini samopridržaja.
U praksi osiguranja i literaturi susreću se najčešće sledeći termini:
Probable Maximum Loss - PML  Verovatna maksimalna šteta
Possible Maximum Loss - PML  Moguća maksimalna šteta
Maximum Probable Loss - MPL  Maksimalna verovatna šteta
Maximum Possible Loss - MPL  Maksimalna moguća šteta
Estimated Maximum Loss - EML  Procenjena maksimalna šteta
Credible Maximum Loss - CML  Uverljiva maksimalna šteta
Maximum Credible Accident - MCA  Maksimalni uverljiv štetni događaj
Foreseeable Maximum Loss - FML  Predvidljiva maksimalna šteta
Maximum Foreseeable Loss - MFL  Maksimalna predvidljiva šteta
Natural Limit of Exposure - NLE  Prirodni limit izloženosti
Normal Loss Expectancy - NLE  Očekivana normalna šteta
Normal Maximum Loss - NML  Normalna maksimalna šteta
Normal Maximum Loss - NML  Standardna maksimalna šteta
Maximum Potential Loss - MPL  Maksimalna potencijalna šteta
Large Loss Possibility - LLP  Mogućnost velike štete
Absolute Maximum Loss - AML  Apsolutna maksimalna šteta
Maximum Loss Expectancy - MLE  Očekivana maksimalna šteta
Total Probable Loss - TPL  Ukupna verovatna šteta

Above Normal Loss - ANL  Šteta iznad normale
Anticipated Probable Loss - APL  Očekivana verovatna šteta
Estimated Maximum Possible Loss - EMPL  Ocenjena maksimalna moguća šteta
Estimated Probable Maximum Loss - EMPL  Ocenjena verovatna maksimalna šteta
Maximum Probable Property Damage - MPPD  Maksimalna verovatna šteta na imovini
Estimated Possible Maximum Loss - EPML  Ocenjena moguća maksimalna šteta
Expected Probable Maximum Loss - EPML  Očekivana verovatna maksimalna šteta
Probable Maximum Loss Expectancy - PMLE  Očekivana verovatna maksimalna šteta
Above Normal Loss Expectancy - ANLE  Očekivana šteta iznad normale
Maximum Estimated Loss - MEL  Maksimalna Procenjena šteta
Maximum Credible Loss - MCL  Maksimalna uverljiva šteta
- MMŠ  Maksimalna moguća šteta
2.1 Najčešće korišćeni termini

U praksi osiguranja su najčešće korišćeni termini za štetu kao osnovu za predaju
rizika u reosiguranje EML i PML.
EML - Procenjena maksimalna šteta (Estimated Maximum Loss), se odnosi na
štetu kao pojam verovatnoće, a ne na štetu kao mogućnost. Izračunavanje EML
isključuje katastrofe i koincidencije koje su moguće, ali su neverovatne. Ova šteta bi
se razumno mogla pretrpeti iz nepredviđenih situacija koje se razmatraju kao rezul-
tat jednog štetnog događaja.
PML - Verovatna najveća šteta (Probable Maximum Loss), znači da se razum-
no može očekivati da će se nesreća dogoditi. Međunarodno udruženje osiguravača
mašina (International Machinery Insurer‘s Association – IMIA) je definisalo PML
na sledeći način: „PML je procenjena maksimalna šteta koju bi osiguravač mogao
pretrpeti kao rezultat jednog štetnog događaja, za koji osiguravač smatra da je unutar
granica verovatnoće. Ovo ne uzima u obzir koincidencije i katastrofe koje su možda
moguće, ali ostaju vrlo neverovatne”. Kao i kod drugih tumačenja najvećih šteta i ovo
je subjektivno u pogledu racionalnog razmatranja potencijalne veličine štete, to jest,
stepena verovatnoće da će se ona ostvriti. Ovde se isključuje mogućnost podudaranja
većeg broja nepovoljnih okolnosti.
Pored navedenih često su u upotrebi i sledeći termini:
MPL - maksimalna moguća šteta (Maximum Possible Loss 238) predstavlja štetu
koja se može dogoditi kada se usled manje ili više izuzetnog spajanja najnepovoljnijih
okolnosti požar zaustavlja samo neprolaznim ili nedostatkom gorivog materijala.
238 Comite Europeen des Assurances, 1999

NLE – očekivana normalna šteta (Natural Limit of Exposure). Očekivana nor-
malna šteta je procenjena najveća šteta - isključujući katastrofalnu štetu - koju treba
očekivati na datoj lokaciji, prepostavljajući da svi dostupni zaštitni sistemi i mere
rade ispravno. NLE za rizik će tipično biti šteta koja rezultira iz značajnog požara
ili eksplozije koja je ugašena ili pod kontorlom i uzeće u obzir adekvatnost sistema
protivpožarne zaštite rizika.
MFL - maksimalna predvidiva šteta (Maximum Foreseeable Loss) je procena
najveće štete - isključujući katastrofalnu štetu - koju treba očekivati na datoj lokaciji,
pretpostavljajući da su primarni sistemi zaštite ili narušeni ili aktivirani tek nakon
zastoja. MFL za rizik je iskazan na isti način kao i PML. MFL koncept kvantificira
najveći strah preuzimača da će „sve što može poći loše, baš to i učiniti”. Izražen na
drugi način, MFL za rizik predstavlja vrdnost predmetnog iznosa za požarne kom-
plekse. Prepostavljeno je da će požarna šteta biti ograničena samo strukturnim kara-
kteristikama na zgradama koje su uključene, tj. prazni, slobodnostojeći protivpožarni
zidovi ili adekvatne razdaljine između zgrada.
Slika X – 1. Načini vrednovanja potencijalnih šteta
Na slici X -1 prikazani su različiti načini vrednovanja raznih oblika potencijalnih

šteta od strane različitih institucija239. Iz dijagrama je očigledno da pored razlika u
terminima, u definisanju potencijalne štete postoje mnogo ozbiljniji problemi, a što
za posledicu može da ima i ekonomsko-finansijske posledice.
239 Gert Scheuermeyer, „Tokovi osiguranja br.1-2, 2003.godine, str.49

2.2 Termini u našoj osiguravajućoj praksi
U našoj osiguravajućoj praksi koristi se izraz maksimalno moguća šteta - MMŠ.
Maksimalno moguća šteta – MMŠ, preciznije verovatno maksimalna šteta, pred-
stavlja iznos najveće štete koja se prema proceni osiguravača može očekivati na jed-
nom osiguranom riziku od opasnosti s obzirom na okolnosti koje su značajne za taj
rizik i sve ostale uticaje koji izviru iz osiguranog slučaja, pod pretpostavkom da je
totalna šteta moguća, ali malo verovatna. To navodi na pomisao da je maksimalna
šteta približna totalnoj šteti ravnoj 100% osigurane vrednosti.
Ako bi se posmatrao smisao ovag termina, čovek bez iskustva u ovoj oblasti bi
pomislio da procenjena maksimalna šteta iznosi 100 % od sume osiguranja, što ona u
stvari nije. Kod većine osiguranih rizika verovatnoća ostvarenja totalne štete je izuzet-
no mala, pa se kod određivanja MMŠ to uzima u obzir. Iako ovaj način određivanja
moguće štete odgovara najvećoj verovatnoj šteti, u našoj osiguravajućoj praksi se
odomaćio izraz maksimalno moguća šteta - MMŠ.
Kod pojedinih vrsta osiguranja – osiguranje od opasnosti požara i nekih drugih
opasnosti, mašina od loma, gubitaka usled prekida rada, objekata u izgradnji i montaži,
kao i nekim drugim vrstama osiguranja, postoje mogućnosti nastanka velikih šteta,
pa je veoma važno na koji način i kojim metodama vršimo njihovu procenu.
Pri određivanju maksimalno moguće štete kod navedenih vrsta osiguranja važno
je procenu vršiti timskim radom, a posebnu pažnju potrebno je obratiti na faktore
koji utiču na definisanje visine maksimalno moguće štete, kao i faktore koji ne utiču.
Naime, često se prave greške, pa se faktori koji utiču na globalnu ocenu rizika mešaju
sa faktorima koji su bitni za definisanje maksimalno moguće štete. Znači faktori
koji utiču na stanje rizika, odnosno znatno utiču na verovatnoću nastanka štetnog
događaja, i koji mogu biti početni uzročnici velikih šteta, detaljno se obrađuju u sni-
manju i oceni rizika, ali samo neki od njih značajno utiču na MMŠ.
2.3 Opšti pristup procenama šteta

Bez obzira koju metodologiju koristimo za procenu potencijalne najveće štete
i razlike koje se u pojedinim definicijama uočavaju, moguće je definisati neke od
opštih principa i pristupa procenama šteta. U osnovi, potencijalna šteta se proce-
njuje podelom kompleksa na rizike, odnosno jedinstvene rizike. Jedinstven rizik se
može sastojati od jednog ili više objekata, tehničkih sistema, gradilišta, postrojenja
i opreme u montaži, koji poseduju strukturne granice, odnosno obezbeđena odva-
janja, pri čemu ne traba da bude uvek obezbeđena potpuna odvojenost od susednih
struktura.
Savremenii sistem planiranja i projektovanja, kao i tehnološki napredak uslovili su
drugačiji pristup planiranju prostora, disperziji glavnih i sporednih proizvodnji, što u
pravilu vodi ka povećanju požarnog opterećanja, a time i opasnosti.

Pri analizi, najpre je potrebno identifikovati rizik sa najvećom izloženošću, pri
čemu treba računati da se posledice akcidenta mogu proširiti i na susedne strukture
kompleksa (požar, eksplozija, rasuti elementi usled razornog dejstva centrifugalnih
sila i sl. kod loma, itd.).
Mogućnosti proširenja akcidenta i van granica moguća je zbog karakteristika
sledećih događaja:
 Rizik eksplozije, nastanak lančanih i prostornih eksplozija, velikih pritisaka
i posledicama razornih dejstava u radijusu dejstva eksplozije,
 Rizik indirektne štete uzrokovane korozivnim plinovima i isparenjima,
 Prenošenje rizika spolja – sa susednih objekata,
 Namerne paljevine, istovremeno na više mesta,
 Uticaj spoljnih faktora sa katastrofalnim posledicama, i koji nisu direktno,
ni indirektno povezani sa osiguranim rizikom, kao npr. pad vazdušne leti-
lice.
Uvek pri proceni potencijalne štete treba imati u vidu sledeće:
 Pri svakoj proceni štete, a naročito pri proceni MMŠ, pre svega treba biti
naznačeno koji su metod i definicija primenjeni u pristupu,
 Definisanju MMŠ-a neophodno je da sledi izbor scenarija nastanka štete,
 Proceni MMŠ-a treba da prethodi seriozna analiza rizika izražena u vidu
tehničko-ekspertskog izveštaja, koja obuhvata sve faktore relevantne za
njegovu objektivnu procenu (direktna šteta i indirektna – ukoliko je osigu-
rana – šomaž),
 Procena MMŠ-a se uglavnom zasniva na potencijalu požara/eksplozije/
loma mašina, osim, ako se proceni da je izloženost i nekim drugim opasnos-
tima, kao što su zemljotres, poplava, oluja ili pad vazdušne letilice, veći,
 Pri radu na ovim poslovima neophodno je ostvariti potpunu saradnju sa
odgovornim licima osiguranika,
 Takođe je neophodno pratiti promene na riziku i analizirati aktuelnosti
izrađenih scenarija nastanka štetnog događaja.
2.3.1 Osnovni principi definisanja jedinstvenog rizika

Pri proceni rizika i utvrđivanju MMŠ-a jedan od najvažnijih zadataka je defini-
sanje jedinstvenog rizika, odnosno kritrijuma koji ga definišu. Pod pojmom jedi-
nstvenog rizika podrazumevaju se svi objekti, oprema i zalihe, tehnički sistemi ili
delovi tehničkih sistema kod kojih se istovremeno može ostvariti jedna opasnost,
kao i ekonomske posledice uzrokovane zastojem u proizvodnji i gubitka profita
zbog ostvarenja te opasnosti.

Prema postojećim uslovima i tarifi premija II – osiguranje industrije od požara
jedinstveni rizik definiše se kod većine osiguravača identično, uz neznatne razlike i
to na sledeći način:
 Jedinstveni požarni rizik je slobodno - bezbednosno rastojanje između ob-
jekta koje je dovoljno veliko da ne dozvoljava prenošenje požara sa objekta
na objekat vetrom, zračenjem ili konvekcijom.
 Jedinstvenim rizikom smatraju se sve zgrade i drugi građevinski objekti,
zalihe i pokretne stvari u njima stvari (pokretne i nepokretne) koje jedna od
druge nisu odvojene:
A) slobodnim-neizgrađenim i nezapremljenim međuprostorom od naj-
manje 20 metara, ili zidom, propisane otpornosti na požar prema vrsti i
nameni objekta
B) ako su dva objekta odvojena zidom otpornim na požar i stoje jed-
na prema drugoj pod uglom od 120o, tada je potrebno da razmak
između nezaštićenih otvora od njihovih okvira iznosi najmanje 7
metara. Međutim, ako dva zida čine ugao veći od 120o razmak između
nezaštićenih otvora može biti proporcionalno uglu manji. Zidovi zgrada
okrenuti jedan prema drugom ne smeju imati zapaljive delove koji su
izvan gabarita fasade.
Na jedinstveni rizik ne utiču ovi objekti:
 Masivne zgrade s krovnom konstrukcijom otpornom na požar, krovom i
tavanicom u kojima nisu smeštene zapaljive stvari;
 Mostovi, spojni hodnici, podvožnjaci i krovni napusti, ako su izgrađeni
od nezapaljivog materijala i s obe strane snabdeveni vratima otpornim na
požar i nezapremljeni robom, sirovinama, poluproizvodima ili gotovim
proizvodima;
 Prizemne mašinske zgrade i kotlarnice s krovnom konstrukcijom otpor-
nom na požar u kojima se ne obavlja ni sušenje ni proizvodnja, zatim kućica
za vagu i sl.);
 Dimnjaci od opeke, armiranog betona ili gvožđa bez drvene obloge ili
skele;
 Ograde, drvoredi i industrijska pruga, pod uslovom da ne služi i kao ma-
nipulacioni prostor;
 Transmisije, cevi za parni, vodovodni ili plinski vod;
 Zalihe nezapaljivog materijala na otvorenom prostoru.
Na slikama br X. 2 i 3 dati su principijelni pristupi podelje lokacije na jedinstvene
proizvodne rizike.

Slika X – 2. Podela lokacije na jedinstvene proizvodne rizike
Na prikazanoj lokaciji nalaze se objekti br.1 – proizvodna hala za finalnu preradu

drveta, objekat br. 2 – u kome se obavljaju administrativni poslovi i priprema proiz-
vodnje, objekat br. 3 modelarnica, objekat br. 4 vanjsko skladište drvene građe (depo
građe) i vanjsko skladište metalne robe (depo metala). Objekat br. 1 nalazi se na ras-
tojanju 30,50 m od objekta br. 2 ; 13,00 m od depoa metala i 24,50 m od depoa građe.
Pošto depo metala – obj. 5 ne predstavlja požarnu opasnost, a rastojanje objekta 1
od objekata 2 i 4 su veća od potrebnog sigurnosnog rastojanja koje iznosi min. 20,00
metara, objekat br.1 razvrstava se u jedinstven proizvodni rizik označen kao RIZIK 1,
prikazano na slici X -2.
Zbog nedovoljnog rastojanja objekta 3 – modelarnica i depoa građe – objekat 4, ova
dva objekta čine jedinstven proizvodni rizik, označen kao RIZIK 2 na slici X -2.
Objekat 2 je objekat koji se nalaze izvan jedinstvenih proizvodnih rizika, a u okviru
je delatnosti.

Ako se posmatra ista lokacija samo se umesto depoa metala nalazi depo drvene
građe i objekat br. 2 se sastoji iz dve celine međusobno odvojene ugrađenim požarnim
zidom, onda će se zbog opasnosti koje nosi depo drvene građe poz. br. 5 na slici X -3,
i nedovoljnog bezbednosnog rastojanja od objekata br. 1, 2 i 4 (13,00; 10,00 i 10,00
metara), kao i nedovoljnog rastojanja između objekata 3 i 4 (13,50 metara), objekti 1,
2, 3, 4 i 5, će se nalaziti u jedinstvenom proizvodnom riziku, označenom kao RIZIK
1 na slici X -3. Objekat br. 2a će se nalaziti izvan jedinstvenog proizvodnog rizika, s
obzirom da ga deli protivpožarni zid.
Navedeni primeri ilustrativno ukazuju koje sve mogućnosti imamo na raspola-
ganju kada planiramo prostor i vršimo disperziju ili raspodelu objekata na njemu, pri
čemu vršimo optimalni pristup disperzije rizika, što značajno utiče i na cenu osigu-
ranja – manji rizici – manja cena osiguranja.
Ovakav relativno jednostavan pristup definisanja jedinstvenog rizika kod požarnih
osiguranja stvara problema u sagledavanju rizika i definisanju jedinstvenih rizika,
koji imaju negativne posledice, čak i na stabilnost poslovanja osiguravajućih orga-
nizacija. Naime, previše su jednoznačno definisana sigurnosna međusobna rastoja-
nja, ne uzimajući u obzir više relevantnih faktora, kao što su npr. požarno opterećenje
i drugi činioci, koji utiču na prenos požara sa objekta, na objekat. Pored toga, otvara
se posebno pitanje tretiranja eksplozija.

Tarifama definisana sigurnosna rastojanja (20m) zadovoljavaju potrebe tarifnog
sistema kada je u pitanju definisanje glavne, sporednih i pomoćnih proizvodnji u
riziku i utvrđivanje klase opasnosti, ali se otvara problem kod defisanja MMŠ-a.
Suštinsko je pitanje da li postoji mogućnost prenosa požara na takvim rastojan-
jima sa objekta na objekat, npr. ako su oba objekta od negorivog ili teško gorivog
materijala i ako u objektima ne postoje značajne količine zapaljivih materijala. S dru-
ge strane da li je ovo rastojanje dovoljno ako se radi o objektima sa veoma velikim
požarnim opterećenjem, odnosno objektima koji u požaru oko sebe emituju veoma
jako termičko polje, npr. rezervoari lako zapaljivih tečnosti, posebno ako se oni na-
laze na strmom terenu. Tada ponekad i ovo rastojanje može biti nedovoljno, da bi se
objekti sa značajnim specifičnim požarnim opterećenjem razdvojili u posebne rizike.
Mogu li se kao granice rizika uzeti samo masivni zidovi bez otvora, bez obzira što
su ti otvori, između pojedinih prostora takvi, da su zadovoljili oštra laboratorijska
ispitivanja na otpornost na požar od više časova i da poseduju pouzdane mehanizme
koji ih uvek drže u zatvorenom stanju, ili ih pouzdano zatvaraju kod pojave požara.
Sigurno je da rastojanje među objektima ili potrebna otpornost na požar pregrad-
nih zidova, da bi se delovi požara smatrali jedinstvenim rizikom, zavisi od mnogih
parametara. U te parametre nesumnjivo spadaju najmanje tri, a to su: količine za-
paljivih materijala ili požarno opterećenje u oba objekta, gorivost konstruktivnih
građevinskih elemenata oba objekta, ali i visina pojedinih objekata.
Stepen otpornosti prema požaru objekata, građevinskih elemenata i konstrukci-
ja definisan je standardom JUS U.J1.240, a otpornost na požar označava F15, F30,
F60, F90 i F120. Za pojedine građevinske elemente klase otpornosti prema požaru
određuju se standardnim požarnim ispitivanjiuma prema standardu JUS ISO 834.
Da bi požarni zid imao svoju funkciju mora biti isprojektovan i izgrađen na način da
čini suštinsku prepreku prenosu požara, kao što je prikazano na slikama br. X -4 i 5
Slika X – 4. Protivpožarni zid

Slika X – 5. Protivpožarni zid na konstruktivnim granicama požarnih sektora
Jasno je da se kriterijumi za jedinstveni rizik ne mogu postaviti tako jednostavno.

Potrebno je sigurno propisati drugačije kriterijume koji će uzimati u obzir sve što je
nauka na ovom polju dala. Ovo tim pre što pojednostavljen način definisanja jedin-
stvenog rizika može imati višestruke finansijske posledice. Najčešće se pojavljuju dva
slučaja. Ukoliko se izvrši podela na jedinstvene rizike koji su manji od realnih, zbog
manje procenjene MMŠ može se desiti da osigurana imovina ostane u samopridržaju
kod osiguravača ili da se prenese u reosiguranje sa nedovoljnom vrednošću MMŠ-a,
a ukoliko se jedinstveni rizik definiše mnogo šire od realnog, povećava se nepotrebno
i MMŠ i veći deo rizika prenosi u reosiguranje. U prvom slučaju postoji rizik ostava-
renja MMŠ znatno veće od procenjene, što osiguravača može da dovede u gubitak do
propasti, a u drugom slučaju, trajno se vrši nepotreban odliv sredstava osiguravača
na ime reosiguranja, što utiče na efikasnost poslovanja.
Pri definisanju jedinstvenih rizika, pored elemenata navedenih u Tarifi premija
II, neophodno je posebnu pažnju posvetiti objektima sa većim rizikom od požara,
kao što su objekti naftne industrije i petrohemije, skladišta lakozapaljivih materijala,
silosi žitarica, visoki objekti, hoteli, javni objekti (trgovinskih, kongresnih centara i
sl.), neophodno je izvršiti i dodatne analize i definisati jedinstvene rizike tako, da se
požarni rizik svede na prihvatljiv nivo.
Navedeni problemi su posebno složeni u slučajevima, kada se uzimaju u razma-
tranje faktori eksplozije i kada bezbednosna rastojanja za jedinstvene požarne rizike
ne zadovoljavaju potrebe definisanja jedinstvenog rizika i sa aspekta eksplozije. Ovo
tim pre, što pri eksplozijama, pod određenim okolnostima može da dođe i do lančanih
eksplozija i do velikih udarnih talasa i pritisaka eksplozije i na većim rastojanjima od
tarifama predviđenih bezbednosnih rastojanja. Po pravilu tu se povećavaju radijusi
jedinstvenih rizika.

Na slici br. X -6 data je dispozicija objekata preduzeća za preradu i promet žitarica
i proizvodnju testenina. U krugu lokacije nalaze se objekti: br.1 - upravne zgrade i
pripreme proizvodnje, proizvodni objekti br. 2 – za proizvodnju testenina, br. 3 - za
proizvodnju i pakovanje griza i brašna, objekat br. 4 - mlin, objekat br. 5 silos kapac-
iteta cca 12.000 t i objekat br. 6 - podno skladište sa otpremom.
U odnosu na međusobna rastojanja data na slici br. X -6 i tarifama najvećeg broja

domaćih broja osiguravača, jedinstven proizvodni rizik čine objekti 1, 2, 3, 4 i 5. Ob-
jekat br. 6 se nalazi izvan jedinstvenog rizika, a u okviru delatnosti.
U riziku 1 prisutne su opasnosti i od požara i od eksplozije. Razvrstavanje ob-
jekata na jedinstvene proizvodne rizike kao što je navedeno, sa aspekta požarnih
opasnosti zadovoljava.
Međutim, objekat br- 5 silos žitarica sa 12 silo-ćelija pojedinačnog kapaciteta od
cca 120 t., visina silo-ćelija oko 30m, je eksplozivno ugrožen objekat. Žitna prašina,
koja se neminovno stvara u prostoru silosa je u pojedinim uslovima lako zapaljiva
i eksplozivna. Temepratura paljenja oblaka žitne prašine iznosi 4300C, minimalna
energija paljenja je 30 mJ, a maksimalni pritisak eksplozije je 660x10-2 bara. Pri tom
je prosečna brzina porasta pritiska 7000x10-2 bar/s.
Prema literaturnim podacima, na osnovu 357 eksplozija prašine u Nemačkoj
u periodu od 1965-1980. registrovano je 32% eksplozija drvene prašine, a 25% ek-
splozija prehrambene prašine. Kao mesta nastanka ovih eksplozija u 20% slučajeva
zabeležena je eksplozija nastala na silosima i bunkerima.

Na osnovu literturnih i iskustvenih podataka, položaja, kapaciteta i veličine silosa
ilustrativno su data očekivana polja razornog dejstva eventualne eksplozije na silosu.
Objekat br 6, koga smo razvrstali izvan jedinstvenog proizvodnog požarnog rizika,
nalazio bi se u zoni razornih dejstava eksplozije. Objekat br. 1 koji pripada jedinst-
venom proizvodnom riziku, bio bi izvan zone oštećenja, kako zbog udaljenosti od
objekta br. 5, tako i zbog objekata 2 i 3 koji ga štite.
Iz ovog, dosta čestog i relativno jednostavnog primera očigledno je da se prilikom
razvrstavanja objekata u jedinstvene proizvodne rizike mora voditi računa o svim
elementima opasnosti koji su prisutni na posmatranim objektima. Stručni timovi
osiguravača su dužni da prilikom procene rizika i utvrđivanja MMŠ-a ocene koja
opasnost je dominantna i da na osnovu karakteristika i posledica koje će realizacijom
te opasnosti nastati, definišu veličinu i obim jedinstvenih rizika.
Slični problemi se javljaju i pri definisanju jedinstvenih rizika i utvrđivanju MMŠ
kod osiguranja objakata po ostalim tarifama, gde se kao osnovni rizici pojavljuju
požar, eksplozija, elemantarne nepogode, a tarife osiguravača ga ne definišu.
Nedefinisanost preciznih kriterijuma za određivanje jedinstvenog rizika kod
osiguranja loma mašina i nekih drugih opasnosti otežava rad na objektivnom sagle-
davanju rizika i MMŠ kod ove vrste osiguranja.
U okviru jedinstvenog rizika neohodno je odrediti vrednost za objekte, opremu i
zalihe, neohodnih za određivanje visine MMŠ na imovini kao i izvršiti identifikaciju
ostalih parametara (uska grla u proizvodnji, specijalne mašine i postrojenja, period
obnavljanja ili izgradnje, minimalno vreme zastoja u radu i kapaciteti koji su izvan
rada, mogućnost supstitucije onesposobljenih proizvodnih sredstava i objekata i sl.)
radi definisanja najveće štete po šomažu.
2.4 Izravnavanja rizika na bazi MMŠ - prednosti i

nedostaci
Realna procena MMŠ predstavlja jedan od najkvalitetnijih instrumenata za iz-
ravnavanje rizika kroz povećanje kapaciteta, povećanje prihoda od premije za
osiguravača, kao i poboljšanje ravoteže portfelja. Međutim, s obzirom na složenost
procene MMŠ-a, nedovoljnih informacija i poznavanja svih relevantnih parametara
o riziku posebno prisutnih opasnosti na riziku, nepostojanje standardizovne met-
odologije u procesu analize rizika i procene MMŠ-a, uticaja subjektivnih faktora i
inflacije, prisutna je opasnost da procenjena MMŠ bude neadekvatna.
Iako je MMŠ osnova za donošenje odluke o načinu izravnavanja rizika i predstav-
lja limit odgovornosti reosiguravača, ugovorena obaveza osiguravača je uvek suma
osiguranja do koje osiguravač ostaje odgovoran za štete i u slučaju pogrešne procene
MMŠ-a.

2.5. Uticaj preventivnog inžinjerstva na redukciju rizika
i određivanje maksimalno moguće štete (MMŠ)
Objektivno postoje velike mogućnosti uticaja preventivnog inžinjerstva na reduk-
ciju rizika i utvrđivanje maksimalno moguće štete.240 Preventiva, kako je poznato,
podrazumeva skup aktivnosti koje su usmerene ka sprečavanju nastanka štetnog
događaja, tj. smanjenju mogućnosti da do njega dođe i smanjenju posledica ukoliko
se on ipak ostvari. U tom kontekstu, preventivno inžinjerstvo, de facto, predstav-
lja sofisticirano sredstvo za realizaciju preventive. Dakle, preventivno inžinjerstvo
obuhvata skup postupaka i metoda kojima se na bazi multidisciplinarnog pristupa,
„meri” rizik prisutan u nekom sistemu, utvrđuju mere preventivne zaštite i njihov
uticaj na rizik i kontroliše realizacija utvrđenih zaštitnih mera i postupaka. Otuda
preventivno inžinjerstvo označava ujedno i najracionalniji odgovor na opasnost koji
su deo tehnološkog procesa241.
To praktično znači da preventivno inžinjerstvo u osiguranju čini sistem koor-
diniranih i trajnih aktivnosti koji se sam iznutra usavršava, koji prati i prikuplja
dostignuća tehničkog progresa s ciljem da proceni realne rizike i da, saglasno toj
proceni, preuzme kontrolu nad tim rizicima u cilju njihovog smanjenja ili smanje-
nja posledica koje, zbog njih, mogu nastati. Ukoliko se žele utvrditi osnovni zadaci
preventivnog inžinjerstva, mora se poći od identifikacije zaonteresovanih subjeka-
ta, pa preko analize mogućih načina njihovog delovanja, definisati skup akcija koje
mogu biti značajne za preventivu. Onaj deo akcija iz tog skupa - koji traži posebnu
stručnost vezanu za metode izučavanja rizika, identifikovanje mogućih intervencija
u cilju smanjenja šteta, za kontrolu i upravljanje rizikom, kao i ekspertizu šteta –
definiše osnovne zadatke preventivnog inžinjerstva.
Najvažnije aktivnosti u preventivnim inžinjerstvu u osiguranju su:
 Mere za procenu rizika,
 Upravljanje preuzetim rizikom,
 Mere koje se preduzimaju posle štetnog događaja
Mere procene rizika usmerene su na to da se, sa što više tačnosti i pouzdanosti
predvide svi rizici
Pre preuzimanja, pa i posle toga, da bi se kod njegovog preuzimanja poznavali
problemi koji stoje pred osiguravačem, kada je u pitanju konkretan rizik, kao i akci-
je koje će osiguravač u saradnji sa osiguranikom, moći da preduzme za smanjenje
tog rizika. One isto tako imaju cilj da se ocene akcije koje će osiguravač preduzeti,
uzimajući rizik u svoj portfelj, kao što je npr. reosiguranje tog rizika. U tom smislu
mere procene rizika odnose se na:
240 R.Vujović i dr. ”Uticaj preventivnog inženjeringa na redukciju rizika i određivanje maksimalno
moguće štete”, Osiguranje u teoriji i praksi”, Dunav osiguranje, 1997. godine
241 S.Vukićević, R. Vujović: Mesto, uloga i razvoj preventivnog inženjeringa u funkciji smanjenja
šteta, Zbornik radova sa savetovanja „Preventivni inženjering u funkciji smanjenja šteta”, „Preving”
Beograd, 1995.

 Metodologije procene rizika,
 Metodologije određivanja jedinstvenog rizika,
 Metodologije određivanja procene maksimalne štete,
 Mere zaštite,
 Kvalitet ugovaranja osiguranja i
 Okruženje
Jasno je da metodologija procene rizika predstavlja osnovu svih mera iz ove
grupe. Ne može se zamisliti upravljanje rizikom bez odgovarajuće, objektivne racio-
nalne procene tog rizika, znajući da postojeće metode ocene rizika u našoj praksi
ni približno ne odovaraju stadijumu tehničkog razvoja u kome živimo. Nastojimo
da primenjujemo i razvijamo nove metode zasnovane na savremenim postupcima,
poznatim kao Risk Assesment, to znači da se rizik mora odrediti objektivno i raciona-
lno, tako da ta ocena obuhvata stvarnu verovatnost nastanka na način koji će ostaviti
što manje mesta improvizaciji kod tog važnog posla. Ovakav metod treba da akcenat
na tehničke i organizacione mere koje osiguranik preduzima u cilju smanjenja rizika
i da ga nedvosmisleno stimuliše za njihovu primenu.
Procena rizika treba, između ostalog, da ukaže na mere koje, po njegovom preuzi-
manju, moraju biti preduzete na redukciji rizika da bi on bio prihvatljiv za osigura-
nika, ali i za osiguravača. Te mere mogu biti naknadno stimulisane od osiguravača, sa
sada jasnom idejom šta one praktično znače. Relativno jednostavne i ne uvek skupe
mere, definisane metodom objektivne ocene rizika, posle kojih se njihova vrednost
može i kvantitativno oceniti, mogu imati ogroman značaj za njegovu redukciju. Često
solidna ocena rizika zasnovana na kvantifikovanju njegovih komponenti odmah uka-
zuje na načine njegove racionalne redukcije.
Posle preuzimanja osiguravač ima potrebu, ali i pravo da u saradnji sa osigura-
nikom, upravlja preuzetim rizikom: kontrolom mera zaštite, kontrolom promene
uticajnih činilaca, kontrolom ispravnosti sistema i uređaja od značaja za sigurnost,
kao i kontrolom zaposlenih, a posebno onih od čijeg rada zavisi verovatnoća ak-
cidenta. Rad na ovim poslovima zahteva vrhunska znanja iz tehničkih disciplina
koje su od značaja za sigurnost, stalni nadzor osiguranika, vođenja ažurnih baza
podataka o osiguranicima, kao i poznavanje i primenu numeričkih metoda obrade
tih podataka. Sve izloženo je usmereno na postizanje dva osnovna cilja: smanjenje
verovatnoće nastanka štetnog događaja i smanjenja posledica štetnog događaja ako
do njega dođe.242 Smanjenje verovatnoće nastanka štetnog događaja realizuje se, npr.
odgovarajućom izgradnjom objekata usmerenom da se na racionalan način primeren
procenjenom riziku, izgradi objekat, sa svim što ta izgradnja podrazumeva, kod koga
će verovatnoća štetnog događaja biti prihvatljivo niska. On uključuje i odgovarajući
242 T. Simović, R. Vujović: „Osiguranje kao faktor energetske sigurnosti”, Zbornik radova sa savetovanja
„Mogućnost razvoja energetike na pragu XXI veka u svetlu društveno-ekonomskog razvoja Jugo-
slavije”, Savez ekonomista Beograd, 1997.

stručni izbor mašina, opreme i uređaja koji neće značajno povećati rizik u realnim
eksploatacionim uslovima, ali i izvor zaštitnih sistema koji deluju na smanjenje ri-
zika. Smanjenje posledica štetnog događaja ilustrujemo, npr. Upotrebom sistema
koji upozoravaju na nastanak štetnog događaja ili dalje neutralzuju štetni događaj sa
ciljem da se smanje posledice i štete koje iz njega mogu proisteći, ili da se čak svedu
na minimum. To su sistemi koji upozoravaju na nastanak požara, provale ili drugih
štetnih događa, ili sistemi automatskog gašenja požara, odnosno sistemi i elmenti za
zatvaranje otvora radi sprečavanja širenja požara (požarna vrata ili klapna sa meha-
nizmom za automatsko zatvaranje). Svi ovi sistemi ulaganja imaju puno opravdanje
samo ako su projektovani, izvedeni, izrađeni, kontrolisani i nadzirani na način koji je
maksimalno efikasan, ali i racionalan, i koji garantuje njihovu pouzdanost u svakom
trenutku kad se za njihovo delovanje ukaže potreba. Verodostojne analize ukazuju
na to da samo ovakvi sistemi opravdavaju svoje postojanje. Ipak, i pored svega, do
šteta u većoj i manjoj meri dolazi i kod dobro organizovane preventivne zaštite, što
posebno naznačava ulogu kvalitenog osiguranja.
Metodologija određivanja procenjene maksimalne štete ima za cilj da oceni - ne
verovatnoću dešavanja štetnog događaja, već njegove verovatne maksimalne pos-
ledice i time osiguravaču pruži preko potrebne informacije za preduzimanje neo-
phodnih koraka posle preuzimanja takvog rizika, npr. za reosiguranje.
Preniska ocena maksimalno moguće štete stavlja osiguravače i reosiguravače pred
relativno malo verovatnu situaciju da plate štetu koja ne odgovara naplaćenoj premi-
ji, ali koja može prozrokovati veoma teške posledice. U izuzetno teškim okolnostima
velikih šteta one mogu premašiti njihove mogućnosti što predstavlja neprihvatljivu
situaciju. Sa druge strane previsoko ocenjena maksimalno moguća šteta prouzrokuju
odlivanje značajnog dela premije ka reosiguranju, bez stvarnog preuzimanja, odnos-
no nošenja rizika. To znači da u pristupu ovom poslu treba naći pravu meru. Ispra-
van pristup u rešenju ovog pitanja ima veliki značaj za osiguranje kao delatnost. U
literaturi243 su data mišljenja da je uspešnost određene kompanije u direktnoj zavis-
nosti od njenog odnosa prema ovom problemu.
Pokušaću da dam naš pogled na ovaj problem, kao i na uticaj koji dobro preven-
tivno inžinjerstvo može imati na maksimalno moguću štetu koja će se pojaviti.
Naime, često se pominju neke katstrofalne štete, kao što je šteta na velikoj
izložbenoj hali McCormick Place u Čikagu, 1967. godine, čiji je objekat bio potpuno
uništen požarom, a procenjena maksimalna šteta bila je utvrđena na 1% vrednosti
objekta. Ovaj događaj se koristi kao ilustracija potrebe da se oceni, za koliko će se
procenata povećati vrednost objekta koji predstavlja procenjenu maksimalnu štetu.
Postoje i drugi primeri, slični navedenom, koji ilustruju pogrešno, prenisko procenje-
nu maksimalnu štetu. Šta je sa štetama koje su previsoko procenjene? Takvih šteta je
nesumnjivi mnogo više, ali se one ne navode u literaturi i čak nisu prisutne ni u svesti,
243 Report by Advanced Study Group No 236 of The Insuance Institute of London, The Insurance In-
stitute of Lonon, 1995

jer takva pogrešna procena nije, na izgled, proizvela loše posledice po osiguravača.
Da li je to baš tako, ako se ima u vidu mnogo veći broj ovakvih „pogrešnih” procena?
Namerno smo stavili znak navoda, jer se u praksi ovakve pogreške i ne smatraju tak-
vim, najčešće se i ne registruju. Ali, može se verovati da su štete, mada raspoređene
na duži vremenski interval, ipak veoma velike.
Međutim iz primera hale McCormick Place, treba zapaziti da je inspekcijski tim re-
nomranog osiguravača procenio maksimalnu štetu na objektu 1% od osigurane vred-
nosti. To ukazuje koliko nisko može biti ocenjena maksimalna šteta kod osiguravača
u inostranstvu, a to istovremeno znači da su poslovi na određivanju maksimalno
moguće štete veoma stručni i odgovorni poslovi i da bez obzira koju metodologiju
primenimo u pristupu u određivanju maksimalno moguće štete, veoma važnu ulogu
pri tome ima izabrani scenario nastanka štetnog događaja.
2.6 Uticajni faktori na procenu MMŠ kod požarnih rizika
2.6.1 Parametri koji se ne uzimaju u obzir pri proceni MMŠ kod

požarnih rizika
Na osnovu većine autora iz različitih literaturnih izvora, uz neznatne razlike,
preventivne mere i ostali faktori koji se ne uzimaju u obzir pri proceni MMŠ-a su
sledeći:
1. Bilo koje horizontalno odvajanje u okviru zgrade,
2. Protivpožarna vrata, klapne i druge prepreke otporne na požar na grani-
cama požarnih sektora,
3. Ne postojanje bilo kog izvora paljenja,
4. Sistemi za automatsko gašenje požara (možda neće funkcionisati),
5. Sistemi za detekciju i dojavu požara,
6. Sistemi za detekciju eksplozivnih gasova,
7. Sistemi za otkrivanje i hvatanje iskri – FIRE FLEI,
8. Sistemi za video i TV nadzor,
9. Mobilna oprema i sredstva za gašenje,
10. Jedinice za gašenje požara (profesionalne, dobrovoljne i sl.),
11. Neefikasnost prostorne odvojenosti, kao npr. eksplozija parkirane cisterne
između objekata, pad aviona i ako je ovde reč o posebnom oštećenju,
12. Spoljni uticaji koji nisu direktno ni indirektno povezani sa osiguranim rizi-
cima – npr. neka spoljna eksplozija,
13. Fizička zaštita i dr.

Ovde treba istaći da su svi nabrojani parametri od velikog značaja za opštu
procenu stanja rizika ali se ne uzimaju u obzir pri proceni MMŠ-a. Tako na pri-
mer ugrađeni tehnički sistemi zaštite mogu imati uticaj na veći neto samopridržaj
osiguravača. Međutim, u određenim okolnostima oni mogu biti van funkcije, bilo
da zataji tehnički faktor ili čovek, kao i što požarna vrata mogu biti nefunkcionalna
npr. zataji sistem za automatsko zatvaranje vrata. Neke zemlje ipak daju određeni
značaj npr. sistemima za gašenje, horizontalnom razdvajanju, protivpožarnim vra-
tima, što kod izrade izveštaja o MMŠ-u uvek mora biti naglašeno, koliko je to uticalo
na njegovo smanjenje. Kada su u pitanju represivne snage, kao i čuvarske službe, kod
njih takođe može da zataji tehnika kojom rade, kao i subjektivni faktor, pa se iz tog
razloga ne uzimaju u obzir.

2.6.2 Parametri koji se uzimaju u obzir pri proceni MMŠ kod
požarnih rizika
Za razliku od prethodno nabrojanih, parametri koje treba uzeti u obzir pri pro-
ceni MMŠ su:
1. Dispozicija, dimenzije, obim, visina i oblik područja potencijalno izloženog
pojedinačnom požaru ili eksploziji,
2. Konstrukcija zidova, krovova, podova i međuspratna konstrukcija u jedin-
stvanom iziku,
3. Ugradnja zapaljivih obloga na zidovima, krovovima, podovima, tavanica-
ma, pregradama i fasadnim zidovima,
4. Koncentracija velikih vrednosti imovine na malom prostoru,
5. Ukupno požarno opterećenje objekta i gorivih sadržaja u okviru objekta
(nepokretna i pokretna požarna opterećenja), vrsta, disperzija, i fizičko-
hemijske karakteristike,
6. Upotreba opasnih procesa i materija i stepen međusobne odvojenosti,
7. Rizici eksplozija,
8. Osetljivost sadržaja na toplotu, dim i oštećenje vodom,
9. Opasnosti od gasova ili korozivnih materijala,
10. Načini i raspored uskladištene robe (vrsta i količine uskladištene robe),
11. Snabdevanje vodom i sredstvima za gašenje požara,
12. Vreme dolaska teritorijalne vatrogasne jedinice, maksimalno vreme
kašnjenja početka gašenja,
13. Scenario ostvarenja MMŠ, kao posledica požara/eksplozije,
14. Organizacija, upravljanje kvalitetom, održavanje i odnos prema resursima.

Svi navedeni parametri koji se uzimaju u obzir pri proceni MMŠ kod požarnih
rizika, detaljno se analiziraju u tehničko-ekspertskim izveštajima koji se rade za sve
značajnije rizike pre ili u fazi rizika u osiguranje.
MMŠ se iskazuje u procentima i u nominalnim novčanim jedinicama, u deviznom
iznosu, posebno za građevinske objekte, opremu i zalihe u okviru jedinstvenog
požarnog rizika koji se moraju odrediti na stručan način.
Osiguravajuće kompanije treba da imaju urađene Elaborate o oceni rizika i pro-
ceni MMŠ za sve velike rizike koje reosigurava. Takođe, prikuplja se tehnička doku-
mentacija o najvećim rizicima, kao i nastalim štetama. Statistički se obrađuju uzroci
i visine šteta, pa ove informacije mogu pomoći kod svake sledeće procene MMŠ ili
revizije rizika.
Jednom utvrđenu MMŠ treba menjati kad se za to steknu uslovi. Pri pregledu rizi-
ka treba minimizirati prisustvo subjektivnih činilaca, treba ujednačiti kriterijume,
što će dovesti do realnijeg prenošenja viška rizika u reosiguranje.

2.6.3 Parametri koji se uzimaju kod procene MMŠ-a kod rizika od
eksplozije
Procena rizika kod ekplozija oblaka pare, požara nad barom zapaljive tečnosti i
kod unutrašnje eksplozije zasniva se na iskustvu „International Oil Insurers” – IOI
- Međunarodni osiguravači naftne industrije (udruženje vodećih osiguravača u En-
gleskoj i Evropi koje je formirano 1975. god. sa ciljem da obezbedi specijalističku
pomoć za osiguranje od štete na imovini i od prekida poslovanja kod instalacija za
proizvodnju i preradu nafte, gasa kao i u petrohemijskoj industriji).
Ova metodologija obrađuje štete koje su posledice tri tipa nesreća244:
 Ekplozija oblaka pare
 Požar nad barom zapaljive tečnosti
 Unutrašnja eksplozija
Šematski prikaz same metodologije dat je na slici X -7.
Celokupna lokacija datog postrojenja deli se na blokove, onako kako to sugerišu
rastojanja data na samoj šemi lokacije datog postrojenja i pojedinačne funkciona-
lne celine. Da bi neka površina bila definisana kao blok moraju da budu zadovoljeni
sledeći kriterijumi:
 Svaki blok treba da bude relativno homogen u pogledu gustine vrednosti
(osigurana vrednost/jedinična površina).
 Kod procene maksimalne moguće štete kod eksplozije oblaka para i
unutrašnje eksplozije može ponekad da bude neophodno da se izvrši pod-
244 Estimated Maximum Loss from Explosion and/or Fire, International Oil Insurers, London, 1997

podela blokova i to tamo gde se zna da postoji veoma nejednaka raspodela
vrednosti i gde se ista može locirati.
 Kod požara nad barom zapaljive tečnosti obično svaka skladišna površina
koja je adekvatno grupisana na nekom nasipu predstavlja kao odvojeni
blok. Metoda pretpostavlja da će unutar procesnih blokova požar uvek biti
ograničen unutar bloka. Međutim u ovom slučaju, kod kružnih tokova u
kojima se unutar jednog fizičkog bloka nalaze nejednake raspodelje vred-
nosti, zahteva se inženjerska procena.
 Treba načiniti i odgovarajuću procenu u odnosu na susedno postrojenje i
nepokretnu imovinu. Budući da količina materijala u skladištu sa rezervoa-
rima može, sama po sebi, da bude znatna i ona treba da se uključi u vred-
nost bloka.
Izuzev kod specijalne kategorije unutrašnje eksplozije, prvo je neophodno raz-
motriti materijale i količine koje se nalaze u zasebnim kružnim tokovima. Ovi tokovi
mogu obuhvati:
 Mrežu procesnih posuda i cevovoda definisanih granicom određenog min-
imalnog protoka procesa u normalnim radnim uslovima (ovde je protok
procesa sinonim za procesni tok ili za protok u procesnom vodu), ili sigur-
nosnim izolacionim ventilima sa daljinskim upravljanjem.
 Procesnu jedinicu (tj. U rafineriji FCC jedinica).
 Najveću pojedinačnu procesnu posudu u okviru mreže procesnih posuda i
cevovoda.
 Skladišni rezervoar (pod pritiskom ili na atmosferskom pritisku).
Kružni tok se može povezati sa nekoliko blokova i svaki blok može da sadrži
nekoliko kružnih tokova. Položaj kružnog toka mora da bude unutar procesnog ili
skladišnog bloka i odgovara najverovatnijem mestu oslobađanja oblaka zapaljivog
gasa koje, ako je nepoznato, može da se aproksimira sa centrom bloka.

Slika X – 7. Šematski prikaz procene rizika i izračunavanja MMŠ-a
Definisanje količine i brzine protoka zapaljivih materijala zavisi od tipa nesreće i

to:
 Kod procene maksimalne štete kod oblaka gasova/pare potrebno je identi-
fikovati materijale koji se koriste u procesu da bi se saznale njihove određene
fizičke karakteristike.
 Kod procene maksimalne štete kod požara nad barom zapaljive tečnosti
potrebno je dobiti podatke o protivpožarnoj zaštiti u procesnim zonama i
rastojanjima između rezervoara i nasutih površina u skladišnim zonama.
 Kod procene maksimalne moguće štete kod unutrašnje eksplozije potrebno
je znati zapreminu i maksimalni radni pritisak posuda pod pritiskom koje
su podložne datoj opasnosti.

Kod požara nad barom, odnosno u skladišnim rezervoarima, potrebno je voditi
računa o rastojanju između rezervoara. Naime, požar se širi zračenjem ili naglim
povraćajem plamena pare ka rezervoarima koji se nalaze uz vetar. Zato se predlaže
da rastojanje između zida dva rezervoara koji sadrže opasne materije treba da bude
1,5D, gde je D prečnik većeg rezervoara. Kada imamo kombinaciju jednog rezervoara
koji sadrži veoma opasan materijal a drugi materijal male opasnosti, minimalno ras-
tojanje između ova dva je D; kada oba rezervoara sadrže materijal male opasnosti
minimalno zahtevano rastojanje je 0,5 D.
U sledeća dva primera dati su pristupi ocene rizika i MMŠ-a, kod požara i kod
eksplozije.
Primer 1.
Objekti osiguranika se nalaze u industrijsko-stambenoj zoni naseljenog mesta.
Koncentrisani su u okviru jedinstvene lokacije na površini od 30,911ha. Sa severne
strane u odnosu na lokaciju nalazi se javna saobraćajnica, sa zapadne strane nalazi se
dečije obdanište, a sa južne su stambene zgrade i gradski stadion. Sa istočne strane, u
okviru jedinstvene lokacije nalaze se objekti preduzeća drugog pravnog lica. Objekti
su izgrađeni na ravnom terenu. Na udaljenosti od cca 800-1000m nalazi se reka, čije
je korito u tom delu toka regulisano.
Najveći broj objekata osiguranika na lokaciji tri grupe i to: dva jedinstvena proiz-
vodna rizika RIZIK 1 i RIZIK 2 i treću manju grupu, koju čine objekti koji se nalaze
izvan jedinstvenih proizvodnih rizika, a u okviru su delatnosti. Objekti su uglavnom
starosti od 35 do 40 godina i s obzirom na trajanje u solidnom su stanju. Objekti
nadstrešnica 6 i 7, izgrađeni su pre cca godinu dana.
Objekti br.1 i 16, građeni su kao odvojene građevinske celine, ali su međusobno
povezani magacinskim hodnikom i čine jedinstven požarni sektor. Na konstruktivnoj
granici između objekata instalisana je vodena zavesa.
Objekat br.12 je prazan i u njemu nema radnih aktivnosti, niti borave zaposleni. U
objektu je isključeno napajanje svih potrošača el. energijom. Aktivan je samo sistem
za automatsku dojavu požara. Objekat čini građevinsku celinu sa objektom 13 –
magacinom sirovina i objektom 11 koji je u vlasništvu drugog pravnog lica.
Podela objekata na jedinstvene rizike izvršena je u skladu sa tarifama premija
domaćih osiguravača i data na slici br. X -8.
Karakteristike građevinskih objekata podeljenih na jedinstvene rizike su date u
tabelama br. X - 1, 2 i 3

Tabela X -1
Karakteristike RIZIK 1 - Broj objekta na situaciji
objekata 1 2 3 4 16 19
Bruto površina m2 9865 105 270 30 4400 20
Spratnost P; P+2 P Su+P+2 P P P
Podela na požarne
sektore Ne Ne Ne Ne Ne Ne
Stepen otpornosti
objekta prema požaru III (SO) III (SO) III (SO) III(SO) II (MO) II(MO)
JUS U.J1. 240
Konstrukcija objekta AB, čelik Beton, Beton, Beton Čelik Čelik

opeka opeka opeka
Pregradni zidovi Opeka Opeka Opeka Opeka Opeka Nema
Međuspratna
konstrukcija AB Nema AB Nema Nema Nema
Krovna konstrukcija AB, čelik Drvo Drvo Drvo Čelik Lim
Hidroizolacija,
Krovni pokrivač TR lim
Salonit Crep Crep TR lim Lim
Stepeništa AB Nema AB Nema Nema Nema

Vrata spoljašnja Metal Drvo Drvo Drvo Metal Metal
Vrata unutrašnja Metal Drvo Drvo Drvo Metal Nema
Prozori Metal Drvo Drvo Drvo Metal Nema
Podovi Ferobeton Vinaz Vinaz Vinaz Beton Beton
Ventilacija Prir.+prisilna Prirodna Prirodna Prirodna Prirodna Prirodna
Tabela X -2
Karakteristike RIZIK 2 Broj objekta na situaciji
objekata 11 12 13 14 18
Bruto površina m2 180 4200 752 531 30
Spratnost P P+3 -1+P+1 P P
Podela na požarne
sektore ne ne ne ne ne
Stepen otpornosti
objekta prema požaru II (MO) IV (VO) III(SO) III (SO) II (MO)
JUS U.J1. 240
Konstrukcija objekta čelik AB, opeka AB, opeka čelik metal
Pregradni zidovi opeka opeka opeka nema
Međuspratna kon-
strukcija nema AB AB nema nema
Krovna konstrukcija čelik AB drvo čelik lim
Krovni pokrivač TR lim TR lim salonit TR lim lim
Stepeništa nema AB AB nema nema
Vrata spoljašnja metal drvo drvo metal metal
Vrata unutrašnja nema drvo drvo metal nema
Prozori metal drvo drvo metal nema
Podovi beton vinaz, teraco beton beton beton
Ventilacija prirodna prirodna prirodna prirodna prirodna

Tabela X -3
Objekti izvan rizika, a u okviru delatnosti
Karakteristike objekata Broj objekta na situaciji
5 6 7 17
Bruto površina m2 15 1358 432 31
Spratnost P P P P
Podela na požarne sektore ne ne ne ne
Stepen otpornosti objekta prema III(SO) II (MO) II (MO) III (SO)
požaru JUS U.J1. 240
Konstrukcija objekta beton čelik čelik AB

+opeka +opeka
Pregradni zidovi opeka nema nema nema
Međuspratna konstrukcija nema nema nema AB
Krovna konstrukcija drvo čelik čelik čelik
Krovni pokrivač crep TR lim TR lim TR lim
Stepeništa nema nema nema nema
Vrata spoljašnja drvo nema nema metal
Vrata unutrašnja drvo nema nema nema
Prozori drvo metal metal metal
Podovi vinaz Fe-beton Fe-beton beton
Ventilacija prirodna prirodna prirodna prirodna
Glavna delatnost osiguranika je proizvodnja talasastog kartona i kartonske

ambalaže. Proizvodni proces karakteriše povećana koncentracija gorivih materija,
koja povećava požarni rizik za postrojenja i objekte.
Hartija spada u grupu zapaljivih materijala, a njena zapaljivost i brzina sagoreva-
nja zavisi od oblika u kome se ona nalazi. Složena u gomile, mnogo se teže pali od one
koja je u listovima. Iz literaturnih podataka, karton i hartija počinju da plameno gore
na temperaturi od cca 3700C, a sposobnost zapaljenja zavisi od specifične površine
koja je izložena požaru i vlažnosti hartije. Specifično požarno opterećenje u objektu
se procenjuje na cca Po=837MJ/m2. Njega čine sva pokretna požarna opterećenja i
požarno opterećenje objekta. Prema dostavljenim podacima osiguranika, u objektu
se nalazi prosečno oko 100 t kartona, a retko maksimalno 200 t. Uz toplotnu moć
17MJ/kg (za papir u rolnama), specifično požarno opterećenje kartona iznosi od 186
– 370 MJ/m2.
Požar može nastati u svim fazama procesa proizvodnje a posebno su karakteri-
stična mesta na kojima se karton seče, štancuje i konfekcionira, zbog prašine i sitnih
kartonskih otpadaka koji su posledica samog tehnološkog procesa. Izvori paljenja su
mnogobrojni, a za pojavu požara kod osiguranika u svim objektima u krugu lokacije,
značajni su:

 Otvoreni plamen, užareni materijali,
 Pojava električnih iskri;
 Iskre od statičkog ili atmosferskog elektriciteta;
 Iskre kao posledica trenja;
 Lokalna pregrevanja na opremi i instalacijama,
 Pregrevanje materijala i delova oprema u toku rada;
 Krajnja nepažnja, opušak cigarete i sl.
Maksimalna moguća šteta na lokaciji bi se ostvarila u slučaju požara u objektu
br. 1 hali I ili hali II. Iako je specifično požarno opterećenje u objektu nisko, gorivi
materijali nisu homogeno raspoređeni na čitavoj površini objekta i na pojedinim
mestima, uz mašine i postrojenja, koncentaracija gorivih materijala je velika, gde su
prisutni, u najvećoj meri i izvori paljenja.
Verovatnoća nastanka požara je stoga, nešto izraženija u delu hale II u kojoj se vrši
sečenje, štancovanje i konfekcioniranje kartona i gde su prisutni i tehnološki otpaci
- otpadni delovi kartona koji se odsisavaju preko centralnog sistema otprašivanja i
sakupljaju u silos izvan objekta i krupniji otpaci koji se odlažu u kontejnere u hali i
odvoze na kraju svake smene. U hali I, najveće prisutne količine čini papir u rolnama
ili papir na mašini, koji je do segmenta IV – pegle, sa određenim sadržajem vlage.
U slučaju paljenja samo kartona došlo bi do brzog razvoja požara i relativno
kratkog trajanja – prema literaturnim podacima specifična toplota je 4.2 MJ/m2h,
sa brzinom sagorevanja od cca 300kg/m2h. U tom slučaju požar ne bi trajao dugo i
temperatura koja bi se razvila ne bi premašila 4000C. Međutim, kako se karton nalazi
kao predmet izrade i obrade na mašini, a međufazne zalihe kartona neposredno uz
mašine i radne uređaje, realna je pretpostavka da bi izvor paljenja bio na mašini i da
bi požar upravo tu i nastao i zahvatio mašinu, karton na mašini i tehnološke otpatke
kartona u okolini, što bi bitno promenilo tok razvoja požara i temperature. S obzirom
na prisutne gorive materije koje se nalaze u sklopu mašina – el. instalacije, kablovi,
razne gumene zaptivke i creva, ulja-hidraulička i za podmazivanje, gumene obloge
valjaka, transportne trake i sl. I prisutno ukupno požarno opterećenje koje je na
gornjoj granici niskog požarnog opterećenja, očekuje se brz razvoj požara i visokih
temperatura. Zbog relativno male visine prostora (h=6,5m), kod razvijenog požara
došlo bi do razvoja visokih temperatura pod stropom, gde se nalazi čelična krovna
konstrukcija. S obzirom da bi zbog temperature požara došlo i do pucanja stakala na
fasadnom zidu i naglog dotoka kiseonika u kratkom vremenu je moguće očekivati
potpuni razvoj požara. Ocenjuje se da bi u najnepovoljnijem slučaju šteta iznosila
cca 25% vrednosti objekta 1 ili 12% na svim objektima, do 30% na opremi u Riziku
I, odnosno 28 % na ukupnoj opremi i do 20% na zalihama RIZIKA I, odnosno 14 %
ukupnih zaliha, a izraženo izraženo u novčanim jedinicama prikazano je u tabelama
X-4 i 5.

Tabela X - 4
VREDNOST IMOVINE PO RIZICIMA - D I N
Rizik
Objekti Oprema Zalihe Ukupno
1 2 3 4 5
1 163.000.000 220.000.000 19.000.000,00 402.000.000,00
2 45.000.000 8.000.000 3.000.000 56.000.000
Ostali 16.000.000 8.000.000 5.000.000 29.000.000
Ukupno 224.000.000 236.000.000 27.000.000 487.000.000
Tabela br. X - 5
MAKSIMALNO MOGUĆA ŠTETA
Objekti Oprema Zalihe Ukupno
% Dinara % Dinara % Dinara % Dinara
12 26.900.000 28 66.000.000 14 3.800.000 ~20 96.700.000
Slika X – 8. Situacioni plan – podela na rizike

U navedenom primeru posmatran je rizik i MMŠ usled požara za jedan dati
scenario, uzimajući u obzir sve parametre koji utiču na definisanje rizika i veličinu
MMŠ-a. Za neki drugi zamišljeni scenario menjala bi se i veličina MMŠ-a.
U drugoj varijanti, za nastanak požara u istom objektu moguće je da u požaru
budu uništeni objekti 1 i 16 u celini, što bi vodilo maksimalno mogućoj šteti, što je
prema našem višegodišnjem iskustvu, na ovakvim ili sličnim rizicima, moguće, ali
malo verovatno. Uverenje se temelji na činjenicama da su gorivi sadržaji u objektu
1 (pokretno i nepokretno požarno opterećenje), posebno u delu prema susednom
objektu 16 takve strukture i požarnog opterećenja da ne pretpostavljaju stvaranje
visokih temperatura i prenos požara na širi prostor.
Ovaj primer ilustruje podelu na jedinstvene rizike i određivanje MMŠ-e kod
osigu-ranika kod koga je opasnost od požara dominantna – nema opasnosti od ek-
splozije, i gde postavljeni tarifni uslovi za definisanje jedinstvenih rizika u potpunosti
zadovoljavaju.
Primer 2.
Izračunavanja maksimalne moguće štete od eksplozije oblaka pare
Plan lokacije postrojenja predstavlja osnovu koordinata mesta bloka. Tamo gde
je to neophodno, geometrijski oblici se pojednostavljuju na paralelne pravougaone
blokove, slika X-9.
Slika X – 9. Plan lokacije sa izdeljenim blokovima

Na raspolaganju postoji dovoljno informacija o procesu da se lako odabere ključni
odvojeni kružni tok koji sadži oksidaciono postrojenje, naime oksidacione reaktore
i destilacione jedinice.
Procenjeno je da je ukupan sadržaj u procesu (koji se uglavnom sastoji od cik-
loheksana i cikloheksanona) odvojenog kružnog toka 400 tona; 5% od te količine
iznosi 20 tona; ovo predstavlja prvu od tri procene za srednju vrednost izvora.
Druga procena zahteva identifikovanje najveće procesne posude u odvojenom
kružnom toku; u ovom slučaju to je reaktorska jedinica. Ova metoda uzima u obzir
samo jednu jedinicu. Svaki od reaktora ima zapreminu od 31,2m3 što odgovara
sadržaju od 26,6 tona. Reaktor bi se pri radnom pritisku ispraznio za vreme manje
od 10 minuta, što se lako može proveriti proračunom, tako da se dobija druga alter-
nativna srednja vrednost izvora koja iznosi 27 tona.
Na kraju, razmatra se ukupna količina materijala koja u određenom vremenu
prođe kroz proces. Zbog male efikasnosti konverzije (5%) brzina pumpe kroz reaktor
je relativno velika 200-260 tona na čas što daje maksimalnu količinu materijala od 43
tone za 10 minuta.
Tri alternativne srednje vrednosti izvora su identičnog sastava i stoga ova metoda
traži da se usvoji najveća vrednost izvora, što je u ovom slučaju predstavljeno sa 10-
minutnim protokom kroz postrojenje, odnosno sa 43 tona. Ova vrednost se zatim
usvaja i u skladu sa odgovarajućim tabelama koje daje IPI (poluprečnici štete za VCE
– IOI metodu za ugljovodonike i derivate i selekcija supstanci veće reaktivnosti)245
dobijaju se sledeće zone štete (slika X -10):
 100% uništenje – 63m
 80% šteta – 115m
 40% šteta – 230m.
Istraživanje izvršeno posle nesreće bilo je detaljno i obuhvatlo je detaljnu pro-
cenu širenja štete u odnosu na izvor oslobađanja zapaljivog materijala (reaktorska je-
dinica). Usled lokalnih uslova na samoj lokaciji (raspored, topografija, vreme) oblak
pare nije bio kružnog oblika; umesto toga tvrdnje svedoka sugerišu elipsasti oblik
oblikovan kao bubreg. Ipak, stvarna šteta, kada se razmatra kao površina postrojenja
koja je pretrpela određeni nivo štete, dobro odgovara procenjenim zonama štete koje
su gore date.
245 Estimated Maximum Loss from Explosion and/or Fire, International Oil Insurers, str 20-21, Lon-
don, 1997

Slika X – 10. Dijagram krugova štete
U mnogim drugim slučajeviam usložnjava se pristup definisanju jedinstvenog

rizika i utvrđivanu MMŠ-a, posebno u hemijskoj industriji, i nekim granama
prerađivačke industrije – skladištenje i prehrambena proizvodnja (šećerane, mlinovi,
silosi, uljare itd.).
2.7 Procena MMŠ kod osiguranja mašina od loma

Kao i kod požarnih rizika neophodno je izraditi Ekspertizu rizika u kome se
moraju analizirati svi izvori opasnosti koji mogu ugroziti rad mašine, postrojenja,
odnosno izazvati veća oštećenja ili uništenje. Faktori koji su ne zaobilazni pri proceni
rizika su vrsta, složenost i veličina mašine, opasnosti koje nosi sam tehnološki pro-
ces, lokacija, sistem održavanja, kao i iskustva o štetama i sličnim rizicima
Pri utvrđivanju MMŠ najčešće se uzima vrednost pojedine mašine ili postrojenja.
Kao osnov se može uzeti i ukupna vrednost više mašina ili uređaja, ukoliko pred-
stavljaju tehno-ekonomsku celinu i ukoliko postoji mogućnost istovremenog ost-
varivanja jedne opasnosti u jedinstvenom riziku.

Kod utvrđivanja vrednosti MMŠ uvek se posmatraju najveće i najskuplje mašine i
postrojenja, utvrđuje stepen izloženosti riziku i određuje njihova pojedinačna vred-
nosti.
2.7.1 Faktori koji bitno utiču na MMŠ

Na veličinu MMŠ najdirektnije utiče prostorna dispozicija mašina, uređaja i
postrojenja, kao i velika koncentracija mašina na užem prostoru, razna ukrštanja koji
mogu biti prenosnici oštećenja, kao i karakteristike i vrsta građevinskog objekta u
kome se nalaze mašine, uređaji i postrojenja.
 Termika objekta je od izuzetne važnosti za stanje rizika i visinu MMŠ-a. Stan-
je temperaturnog režima u termički izolovanom objektu doprinosi stabilnom
ambijentu u eksploataciji i radu mašina, što znači da su ambijentalni uslovi
rada i u letnjem i u zimskom periodu isti, čime se praktično eliminišu uslovi
pregrejavanja ili mržnjenja, a time smanjuje i ukupna potencijalna šteta.
 Kvalitetno projektovani i izvedeni sistemi ventilacije (opšta, tehnološka, od-
sisna i sl.).
 Klimatizacija značajno doprinose smanjenju opasnosti loma mašina
obezbeđujući optimalne režime rada mašine i onemogućavaju uništenje
mašina od požara i eksplozija zbog mogućnosti nastanka eksplozivne atmos-
fere.
 Geometrija prostora u pogledu gabarita, konstrukcije, nosivih i pregradnih
zidova, temelja objekta i temelja mašina, značajno utiče na stanje rizika usled
udara u mašine prilikom korišćenja unutrašnjih horizontalnih i vertikalnih
transportnih sredstava – kranovi, viljuškari i sl., kao i rizike usled dejstva cen-
trifugalnih udarnih sila delova mašina na kojima je realizovan štetni događaj,
i vibracije kao potencijalnog uzroka loma mašina.
 Snabdevanje električnom energijom u pogledu pouzdanosti, stabilnosti i tra-
jne raspoloživosti.
2.7.2 Faktori koji ne utiču na veličinu MMŠ

Pored navedenih faktora koji bitno utiču na MMŠ kod loma mašina, postoje mno-
gi faktori koji ne utiču bitno na veličinu MMŠ-a ali utiču na ukupno stanje rizika i
mogu značajno, u određenim okolnostima direktno uticati ili doprinositi nastanku
štetnog događaja.
 Organizacija, program i primenjeni model održavanja značajno utiče na stanje
rizika.

 Sprovođenje projektovanih i planiranih mera zaštite, kao i redovna kontrola
relevantnih parametara rizika u toku eksploatacije mašina.
 Sprovođenje svih potrebnih ispitivanja na osiguranoj mašini, uređaju i
postrojenju, od interesa za sigurnost i predupređenje štetnog događaja, kao što
su merenje vibracija, termovizijska snimanja, UV snimanja, ispitivanje kvalite-
ta ulja, ispitivanje svih zaštitnih, sigurnosnih i mernih elemenata sistema – npr.
na trafoima, generatorima, instalcijama pare visokog pritiska itd.
 Organizovanje planiranih revizija i remonta i onemogućavanje primene
oštećenih delova, elemenata ili sistema koji u narednoj eksploataciji mogu biti
uzrok nastanka štetnog događaja (oštećeni i naprsnuti delovi, oštećenje izo-
lacije i dr.).
 Raspoloživost rezervnim delovima.
 Postupanja po izveštajima nadležnih, lokalnih i državnih organa inspekcijskog
nadzora.
 Uspostavljanje baze podataka sa svim potrebnim podacima za praćenje svih
parametara značajnih za stanje rizika (npr. evidencija o satima rada, zastojima,
ispadima, intervencijama itd.).
U zavisnosti od vrste mašine, uređaja i postrojenja, postoji niz i drugih faktora
koji su specifični za konkretan rizik i koji se moraju uzeti u razmatranje.
2.7.3 Utvrđivanje vrednosti mašina, uređaja i postrojenja

U praksi, postoji, više načina i mogućnosti procene vrednosti mašina, uređaja i
postrojenja. Kod određivanja vrednosti najčešće se polazi od informacije o tržišnoj
vrednosti iste ili slične mašine, uređaja ili postrojenja. U zavisnosti od toga da li se
radi o potpuno novim mašinama, mašinama koje su u eksplataciji, ili se radi o sas-
vim novom tipu. Procena vrednosti za nove mašine, uređaje i postrojenja podra-
zumeva veoma mnogo informacija i zahteva određeno vreme, jer se u cenu vrednosti
moraju uključivati i troškovi transporta, carine, nostrifikacije dokumentacije, saglas-
nosti, montaže, probnih ispitivanja i dr. Često je oprema od različitih proizvođača
što dodatno otežava ovaj posao. Za mašine, uređaje i postrojenja u eksploataciji, po
utvrđivanju novonabavne vrednosti pristupa se sagledavnju kvaliteta, intenziteta i
dužine eksplaoatacije radi utvrđivanja optimalne stope amortizacije i utvrđuje se st-
varna vrednost na osnovu koje se određuje MMŠ i suma osiguranja. Ako se kao izvor
podataka koriste knjigovodstvene vrednosti one moraju biti proverene u odnosu na
stvarne tržišne vrednosti, kako bi se izbegla situacija podosiguranja, što je veoma čest
slučaj ili eventualno nadosiguranja. U svemu tome veoma je bitan kvalitet opreme,
a informacije o kvalitetu dobijaju se od osiguranika, proizvođača, a za specijalne ili
prototipne mašine moguće je koristiti i podatke o opremi u eksploataciji, sličnih
karakteristika. Danas se sve češće i sve više, kvalitetne informacije mogu dobiti i
korišćenjem informacionih tehnologija.

2.7.4 Pristup određivanja MMŠ-a sa primerom
Određivanje MMŠ kao i kod svih vrsta osiguranja određuje se u okviru jedin-
stvanog rizika, čemu prethodi procena celokupne vrednosti osigurane opreme, u
skladu sa tarifama i uslovima osiguravača.
Po pravilu osiguravaju se najčešće sve mašine, uređaji i postrojenja ili bar glavni
pogonski uređaji ili izdvojene proizvodne celine. Posebna pažnja mora biti posvećena
mašinama koje služe za proizvodnju energije kao što su kotlovi, turbine, generatori,
transformatori, kompresori i sl. koji u principu imaju veoma visoke vrednosti, sa iz-
razito prisutnim rizicima loma i mogućnostima nastanka velikih šteta.
U principu kod ovih rizika polazi se od pretpostavke da štete koje su pokrivene
osiguranjem uglavnom nemaju veliku prostornu disperziju, što znači da je najčešće
jednim štetnim događajem oštećenja samo jedna mašina ili samo njen deo, što se
potvrđuje i statističkim podacima da su u osiguranju mašina od loma preko 90%
delimične štete. Međutim, kada se radi o mašinama za proizvodnju energije situacija
je specifična zbog toga što se može realizovati scenario da budu oštećene i susedne
mašine i objekti, u zavisnosti od njihove dispozicije na konkretnim lokacijama.
Štete koje se najčešće ostvaruju kod ovakvih, a posebno velikih rotacionih mašina,
posledica su udara polomljenih delova mašina kao posledice dejstva centrifugalnih
sila, nastalih usled: grešaka u materijalu, izradi i konstrukciji, udaru ili upadu stranog
tela u osiguranu stvar, otkaza elemenata za automatsko upravljanje, zaštitu i regu-
laciju, kao i usled neposrednog delovanja električne energije.
Takođe su izraženi rizici i mogućnost nastanka velikih šteta kod parnih kotlova,
sudova pod pritiskom, raznih rezervoara velikih zapremina, kao i ostale opreme,
međusobno povezane cevovodima, zbog otkaza automatskih i sigurnosnih uređaja i
stvaranja nadpritiska ili podpritiska.
Za pojedine specifične mašine, kao što su linijske mašine – grupa mašina u liniji,
a ne predstavljaju mehaničku celinu, tehnološka oprema u šećeranama i sl. mogući
pristup određivanja MMŠ-a može se vršiti za delove tih mašina, a ne za celinu, s tim
što u tom pristupu treba izvršiti određene proračune o mogućem stepenu oštećenja
tih delova i njihove zamene.
Prilikom određivanja MMŠ-a koriste se statistički podaci o nastalim sličnim
štetama, kao i podaci stranih reosiguravajućih kompanija, koje se moraju uzimati
sa dosta opreza, jer se u principu daju veći iznosi u odnosu na objektivno očekivane
štete, zna se i zbog čega, ali u svakom slučaju mogu poslužiti kao orijentacija
preuzimačima rizika, da u zavisnosti od stanja faktora koji su obuhvaćeni analizom,
a utiču na procenu MMŠ-a, dođe do što realnije procene MMŠ-a.
U sledećem primeru dati su pristupi ocene rizika i MMŠ-a.

Primer:
Određivanje MMŠ-a od loma mašina.
Posebno značajno utvrđivanje MMŠ-a od loma mašina je kod velikih, skupih rota-
cionih mašina, kao npr. kod termo i hidroelektrana, kompresora, rotacionih peći i dr.
U našem primeru, prema literaturi246 pretpostavljene su termoelektrane sa po četiri
turbogeneratora, koji su različito pozicionirani. U jednoj varijanti turbogeneratori su
postavljeni paralelno, a u drugoj u jednoj osi. U neposrednoj blizi locirana su razvod-
na postrojenja, kotlarnica i filtersko postrojenje. Za oba slučaja pretpostavlja se da je
zid između mašinske sale sa turbogeneratorima betonski, sa minimalnim otvorima
za nadzor, a između mašinske sale i razvodnog postrojenja je staklena stenka.
Pretpostavljeni scenarij u oba slučaja je nastanak štete na turbogeneratoru, koji
za posledicu ima mehaničko raspadanje rotacionih delova, usled delovanja centrifu-
galne sile, čime su ugroženi susedni generatori, kao i delovi objekta i opreme.
I. Maksimalno moguća šteta kod paralelno postavljenih turbogenera-

tora247
Na slici X -11. strelicom su prikazani pravci dejstva usled raspada od centrifu-
galne sile. Dosadašnja iskustva sa ovim štetama pokazala su da vrlo velike težine ras-
padnutih delova opreme lete veoma daleko, znatno dalje nego što su uobičajena ras-
tojanja između turbogeneratora. Znači, ako se dogodi takva vrsta havarije na jednom
turbogeneratoru ugrožena su i tri preostala generatora - naročito ako su u pogonu,
tako da mogu stradati sva četiri agregata. Kod većih mašina ove vrste, rotori genera-
tora hlade se vodonikom koji u ovakvim okolnostima može izazvati eksploziju, znači
i požar. Dalje širenje požara na kotlovska postojenja koja rade sa ugljenom prašinom
već može stvoriti pretpostavku o stvaranju katastrofalnog požara kao i ekstremno
velike štete. Ovo bi bio najgori, ali moguć scenario, i za nekog procenitelja to bi bila
stvarno maksimalna moguća šteta.
Slika X – 11. Paralelno postavljeni turbogeneratori
246 Božidar Prekić, dipl.inž. „Osiguranje u teoriji i praksi” br.4/1997.godine, DUNAV OSIGURANJE
247 IBIDEM, strana 56-57,60

Za analizu MMŠ poslužiće iskazana vrednost po jednom bloku, gde je pretpostav-
ljena cena nove termoenergetske opreme:
- Kotlovsko postrojenje 170.000.000
- Turbogenerator 150.000.000
- El. Razvodno postrojenje 50.000.000
- Ostala oprema 40.000.000
Ukupno 410.000.000
Godišnja stopa amortizacije za termoenergetsku opremu iznosi 5% pa je ukupan
procenat amortizacije 50%, a vrednost opreme bloka na dan procene iznosi:
- Kotlovsko postrojenje 85.000.000
- Turbogenerator 75.000.000
- El. razvodno postrojenje 25.000.000
- Ostala oprema 20.000.000
Vrednost opreme celog bloka, ukupno 205.000.000
Vrednost opreme cele elektrane 820.000.000
Konkretno bi imali jeftiniji građevinski objekat, što je bez uticaja, jer se samo
razmatra lom mašina. U ovoj temroelektrani - kao što je već rečeno - može se dogoditi
maksimalno moguća šteta na sva četiri generatora, sa stepenom oštećenja od 65% od
svakog generatora. Uticaj na kotao ili el. razvodno postrojenje ne bi bio moguć u ovom
konkretnom slučaju. Šteta bi iznosila: 4 x 48.750.000 = 195.000.000.
Izražena u pocentima MMŠ bi iznosila 23,8% od osigurane sume, pri čemu rizik od
verovatne eksplozije vodonika i požara nije uračunat. Takođe nisu navedene jedinice
snage niti valuta ali moguća je bilo koja, tamo gde ima navedenih termoelektrana.
Verovatna maksimalna šteta za normalan scenario mogla bi se očekivati kod bilo
kog turbogeneratora u iznosu od 65% njegove vrednosti. Postoji i verovatnoća na osno-
vu dosadašnjih iskustava da se ošteti još jedan turbogenerator u iznosu od 35% njegove
vrednosti, što bi inosilo 48.500.000 ili 5,9% osigurane sume koja se odnosi na celu opre-
mu. Odrediti MMŠ u iznosu od 23,8% ili 5,9% od sume osugranja, predstavlja veliku
dilemu i dobar je primer koji govori o potrebi da se precizno definiše ovaj problem.
II. Maksimalno moguća šteta kod turbogeneratora postavljenih

u jednoj osi
Na slici X -12. prikazana je druga zamišljenja termoelektrana sa turbogenerato-

rima koji su postavljeni u jednoj osi duž mašinske sale.

Kao što se na slici vidi, prikazanim rasporedom mašina, uticaj dejstva od raspa-
danja jednog turbogeneratora na drugi nije moguć. Uticaj je ipak moguć na kotlove
ili trafo stanicu i visokonaponsko postrojenje ali, ukoliko je između njih ugrađen
armirano-betonski zid, uticaj daljeg širenja sveden je na najmanju meru.
Slika X -12. Turbogeneratori postavljeni u jednoj osi
Iz izloženog proističe da se maksimalno moguća šteta može ostvariti u iznosu od

65% vrednosti jednog tubogeneratora. Ovo bi bila maksimalno verovatna šteta, ali po
normalnom scenariju.
Uslovno je navedeno da su obe termoelektrane istih karakteristika, tako da bi i
cene opreme ostale iste.
Maksimalni moguća šteta može se desiti na jednom turbogeneratoru, od raspa-
da usled dejstva centrifugalne sile u iznosu od 65% od vrednosti jednog seta tur-
bogeneratora. Njegova vrednost na dan procene iznosi 75.000.000 pa MMŠ iznosi
48.750.000.
Šteta na jednom turbogeneneratoru ne može uticati na druge, ali bi bilo real-
no očekivati štetu na električnom razvodnom postrojenju koje je od mašinske sale
odvojeno staklom (zbog dnevnog svetla u mašinskoj sali, u iznosu od 20% od vred-
nosti, što iznosi 4.000.000, ukupna šteta od loma mašina u ovoj temroelektrani može
se očekivati u iznosu od 52.000.000.
Pretpostavka je da je zid između mašinske sale i kotlarnice armirano betonski i da
neće doći do oštećenja kotla.
Izražena u procentima, mogla bi se očekivati MMŠ u iznosu od 6,4%.
Dva navedena ekstremno različita moguća scenarija za dve slične termoelektrane
iziskuju od svakog osiguravača maksimum znanja i pažnje, kako bi se procecizno
odredile definicije o proceni MMŠ. To bi uticalo na ekonomičnije reosiguranje.

Navešćemo orijentacione podatke o MMŠ, u procentualnom iznosu za pojedinu
elektromašinsku opremu:
 Kotlovi za centralno grejanje na vodu ili paru do 0,5 bara 30 – 45%
 Parni blok, kotlova sa velikim sadržajem vode
za centralno dopunsko grejanje 40 - 60%
 Ekranski kotlovi i kotlovi sa nagnutim cevima
srednjeg pritiska 35 - 50%
 Brzi generator pare visokog pritiska ili termičkog ulja 50 - 65%
 Turbogenerator bez reduktora 65%
 Turbogenerator sa reduktorom 75%
 Vodena turbina sa genratorom, zavisno od veličine 40 - 65%
 Klipni kompresori 30 - 40%
 Vijčani kompresori sa elektromotorom 50 - 60%
 Rotacioni kompresori sa elektromotorom 50 - 60%
 Rotacioni kompresori sa parnom turbinom 60 - 70%
Naravno, da ove podatke treba uzimati samo kao orijentacione. U svakom konk-
retnom slučaju poslove određivanja MMŠ-a na ovakvim i sličnim postrojenjima tre-
ba prepuštati ekspertima koji će na osnovu analize istorije šteta, u svakom konkret-
nom slučaju i na osnovu razvijenih metoda za ocenu rizika, a na osnovu sopstvenih
iskustava doći do optimalnih rešenja, odnosno veličine MMŠ-a.
2.8 Procena MMŠ kod osiguranja prekida rada (šomaž)

Štete nastale kod osiguranja prekida rada mogu biti znatno veće od materijalnih
šteta – posebno kod prekida rada zbog požara. Procenu i utvrđivanje MMŠ od preki-
da rada treba vršiti odvojeno od utvrđivanja i procene materijalne štete iz razloga što
rizik materijalne štete uzrokovane npr. požarom i rizik prekida rada nisu identični,
kao ni istovremeni. Takođe, treba imati u vidu i činjenicu da se određeni jedinstven
rizik u kome imamo realizaciju štetnog događaja zbog npr. nastalog požara, retko
poklapa sa jedinstvenim rizikom u kome se realizuje MMŠ od prekida rada. Ukoliko
imamo osiguranih više jedinstvenih rizika/objekata i u nekom od njih imamo realizo-
van požarni rizik, procenu MMŠ-a od prekida rada treba vršiti za kompletnu delat-
nost koja je međusobno povezana i realizuje se u više jedinstvenih rizika / objekata.
Proceni MMŠ-a od prekida rada vrši se odvojeno od procene MMŠ-a za materijalnu
štetu, kako bi obezbedili da se evidentira ukupna vrednost nastalog štetnog događaja
u bilo kom segmentu jedinstvenih rizika osiguranika u kojima se obavlja delatnost.

Za osigurane imovinske rizike (požar, lom, izgradnja i dr.) i osiguranje prekida
rada uvećava se MMŠ imovinskih osiguranja po svakom riziku za iznos MMŠ od
prekida rada, odnosno za iznos očekivane maksimalne obaveze za ugovoreni prekid
rada u garantnom roku. Rizici kod kojih je kumulativna MMŠ-a, odnosno MMŠ na
imovini i MMŠ od prekida rada iznad samopridržaja osiguravača se predaju u reo-
siguranje.
U zavisnosti od vrste delatnosti, tehnologije rada, unutrašnje organizacije i us-
postavljenih odnosa sa poslovnim partnerima postoje mnogi faktori koje na određen
način treba uzeti u obzir pri utvrđivanju MMŠ prekida rada, kao što su:
 Karakteristike proizvodnje, intenzitet proizvodnje (rad u smenama – koefici-
jent korišćenja kapaciteta) proizvodnje u okviru delatnosti, međusobne veze
između proizvodnji, ključne proizvodnje, mašine, informacione tehnologije i
baze podataka, uska grla, i sl.,
 Raspoloživost rezervnim kapacitetima (hladne rezerve) prostora, mašina,
alata, i sl., skraćivanje vremena zastoja proizvodnje kroz iznajmljivanje pros-
tora i proizvodnih sredstava,
 Karakter proizvodnje – intenzivne-sezonske proizvodnje (pecare pića,
šećerane i sl.), gde su u principu u periodima intenzivnog rada štete višestruko
veće nego pri ustaljenim proizvodnjama,
 Dužina trajanja svih istražnih radnji u vezi nastalog štetnog događaja (zbog
odgađanja početka sanacije štete),
 Raspoređenost bruto profita po poslovnim jedinicama, preostala sposobnost
za samostalno funkcionisanje i ostvarenja dela bruto profita u neoštećonim
delovima poslovnog sistema, mogućnost funkcionisanja u jedinstvenom rizi-
ku, na lokaciji i u okviru poslovnog sistema,
 Sagledavanje ukupnih privrednih kretanja koji na direktan ili indirektan način
utiču na proizvodnu delatnost,
 Osetljivost delatnosti na gubitak učešća na tržištu posle prekida rada i spo-
sobnost oporavka,
 Vreme potrebno za izradu investiciono-tehničke dokumentacije za sanaciju
ili izgradnju objekata, zamenu mašina, alata, nabavka repromaterijala i sl.,
 Vreme neophodno za pribavljanje potrebnih saglasnosti – dozvola nadležnih
lokalnih i državnih organa neophodnih za pokretanje proizvodnje, odnosno
nastavak delatnosti. Ovo je posebno važno ukoliko se radi o opasnim delat-
nostima, kao npr. procesne tehnologije, gde su zahtevi za dobijanje saglas-
nosti oštriji,
 Spremnost konkurencije za privremeno preuzimanja preuzetih ugovornih
obaveza, pri čemu posebno treba voditi računa o održanju dostignutog
kvaliteta proizvoda ili spremnost za neki drugi vid pomoći,
 Sagledavanje mogućnosti smanjenja režijskih troškova putem posebnog sti-
mulisanja u cilju smanjenja gubitka profita.

Kao što se vidi neophodan je veliki broj informacija za objektivno izračunavanje
MMŠ-a kao i kumulativne štete, pa je između ostalog neophodno i raspolaganje
blagovremenom izradom elaborata o MMŠ od prekida rada, koji se treba redovno
ažurirati kako bi obezbedili da MMŠ bude realna posledica prisutnih rizika tokom
celog trajanja prekida rada.
2.9 Procena MMŠ kod osiguranja objekata u izgradnji /

montaži (EAR/CAR)
I kod ovih vrsta osiguranja u domaćoj i inostranoj praksi pojavljuju se različiti
pristupi u definisanju MMŠ-a, s tim što su kod ovih osiguranja zbog određenih
specifičnosti osigurava veliki skup rizika (požari, eksplozije, lom, prirodni rizici,
žemljotres, oluja, poplava, nepredviđene građevinske nezgode, a njima se pridružuju
i greške u izgradnji i odgovornost prema trećim licima) i zbog toga usložnjava pro-
cena MMŠ-a. Takođe je i vrednost osigurane imovine promenjiva u toku trajanja
osiguranja i ovisna od dinamike izvođenja radova, što utiče na izbor scenarija za
definisanje MMŠ-a.
U EAR i CAR osiguranju uvek imamo potpuno unikatan projekat, koji sa sobom
nosi niz specifičnih rizika, tako da je statistika postojećih šteta u većini slučajeva
neprimenjiva na konkretnom projektu.
Pri proceni MMŠ-a važno je analizirati u kojoj fazi izgradnje/montaže i gde (na
kom segmentu), se očekuje najveća šteta, uzrokovana jednim štetnim događajem ili
od nekoliko uzroka u međudelovanju.
Iz statistike šteta vidljivo je da su se u svetu dešavale ogromne štete, npr. jedna od
najvećih šteta koju je pretpeo München Re je bila šteta prouzrokovana požarom u
skladištu koje je bilo u EAR osiguranju.
Kod ovih osiguranja za utvrđivanje MMŠ-a uzimaju se sledeći parametri:
 Analiza studijske i investiciono-tehničke dokumentacije s ciljem sagleda-
vanja mogućih opasnosti u toku izgradnje i planiranih mera zaštite,
 Ukupna vrednost ugoverenih radova i dinamika izgradnje,
 Ocena izbora izvođača radova i podizvođača, njihovog iskustva na istim ili
sličnim poslovima, njihova obučenost za planirane poslove, proizvođača i
isporučioca opreme i sl.,
 Obezbeđenost kvalitetnog nadzora – projektantskog i izvođačkog za
sve faze radova izgradnje i montaže, inspekcijski nadzor na lokalnom i
državnom nivou,
 Lokacija rizika sa analizom topografskih, seizmičkih, geoloških, hidroloških
i meteoroloških uslova na datoj lokaciji,

 Formiranje jedinstvenih rizika u zavisnosti od tehnologije izgradnje, dis-
pozicije objekata, okruženje, međusobnih rastojanja, sadržaja unutar ob-
jekata, prisutnih požarnih opterećenja, posebno prisustvo i uskladištenje
opasnih i eksplozivnih materijala, koncentracije vrednosti – prostorne i
vremenske u zavisnosti od dinamike građenja,
 Vrednost imovine, veličina, vrsta, starost, uslovi u kojima se nalaze osigu-
rane stvari,
 Način skladištenja opreme i materijala, uslovi skladištenja i obezbeđenje
zaštite prostora skladišta,
 Organizacija gradilišta, fizičko-tehničko obezbeđenje, i njihova usklađenost
sa dinamikom izvođenja radova,
 Analiza primenjenih metoda izgradnje i montaže,
 Analiza mogućih rizika u fazi probnog rada, kao i analiza povećanih opas-
nosti u fazama testiranja,
 Rizici u garantnom periodu,
 Sistem kontrole u toku izgradnje i montaže, a posebno primene mera
zaštite, definisanje novih zahteva za organizacijom gradilišta i uvođenje
korektivnih mera na polju zaštite,
 Analiza mogućih uzroka opasnosti ugrožavanja trećih lica i njihove imov-
ine, i šire čovekove okoline, i utvrđivanje visine maksimalne štete po os-
novu odgovornosti izvođača,
Navedeni su osnovni faktori koji se moraju uzimati u obzir pri oceni rizika i
MMŠ-a u izgradnji i montaži, a u zavisnosti od specifičnosti objekata izgradnje i
montaže moraju se uzimati i drugi faktori koji karakterišu izvor opasnosti i njihove
posledice na konkretnom projektu.
2.10 Metodološki pristup pri izradi ekspertize rizika i

MMŠ-a
Preuzimanje rizika u osiguranje, a posebno složenih i velikih rizika od akcidentnih
događaja i nastanka materijalnih šteta, predstavlja veoma delikatan i složen poduh-
vat. Rizik nastanka štete treba da se svede na najmanju moguću meru pa je, pri tome,
uloga tehničkih kriterijuma i stručnog pristupa predstavnika organizacije osiguranja,
koja preuzima rizik, od izuzetnog značaja za ukupnu ekonomsku stabilnost, kako
organizacije koju ona predstavlja, tako i poslovnog partnera sa kojima se stupa u
poslovni odnos.
Ovlašćeni radnici osiguravača, posrednici i zastupnici, prilikom preuzimanja rizi-
ka, zavisno do vrste osiguranja treba da:

1. Izvrše pregled ponuđenog objekta u osguranje i pismeno konstatuju: vrstu
predmeta, namenu i korišćenje, sprovedene mere zaštite, uslove držanja i
da prikupe druga posebna dokumenta predviđena uslovima za osiguranje i
tarifama premija.
2. Utvrde sa osiguranikom rizike/ osiguravajuće pokriće/ za svaku vrstu osigu-
ranja, kao: osnovne rizike, dopunske rizike, doplatke i popuste i vreme tra-
janja osiguranja.
3. Prema izboru rizika utvrde vrednosti imovine /sumu osiguranja/.
4. Izvrše ocenu težine rizika, utvrde premijsku stopu/e i obračun premije
osiguranja.
5. Ispostave polise/ugovor o osiguranju.
2.10.1 Ekspertiza rizika i MMŠ-a

Pregled rizika vrši se pre zaključenja osiguranja, a sastoji se iz prikupljanja potreb-
nih podatka o radnoj organizaciji, njenoj tehnologiji, objektima, energetskim ob-
jektima i drugim elementima od značaja za ocenu i procenu rizika. Pregledom se
utvrđuje opšte stanje rizika, ugroženost rizika i organizacija proizvodnje, zaštite rizi-
ka od požara i loma, zaštite na radu, zaštite okoline i sl., tj. utvrđuje se priroda rizika,
izvori opasnosti i način zaštite /preventivne i represivne mere/.
Aktivnosti osiguravača kojima se realizuju zahtevi potencijalnih osiguranika da
zaključe ugovor o osiguranju su stoga raznovrsne i zavise od vrste i obima konkret-
nog osiguranja.
Osiguravači su razvili sistem procedura, a što je u zadnje vreme posebno pospešio
sistem upravljanja kvalitetom, za različite poslove i vrste osiguranja.
Procesi preuzimanja rizika, od onih najjednostavnijih, npr. osiguranje autoodgo-
vornosti, stanova, do najsloženijih rizika, realizuju se, od šaltera, do posebnih orga-
nizacionih delova kod osiguravača, u pravilu sa jakom kadrovskom i informatičkom
logistikom.
Loša procena rizika, preuzimanje obaveza osiguranja sa nižim riziko premijama i sl.
Mogu imati za posledicu ili zadržavanje u samopridržaju rizika koji bi se morao reo-
sigurati, ili nesolventnost, pa i moguće bankrotstvo osiguravača. Precenjivanje premije
osiguranja, s druge strane, ima za posledicu da osiguranici izgube interes i da prelaze
sa osiguranjem kod konkuretnih osiguravača. S obzirom na ozbiljne posledice koje
mogu nastati zbog eventualnih grešaka, preuzimanje rizika u osiguranju je odgovoran
posao.
Preuzimanjem rizika u osiguranje podrazumeva se početak uspostavljanja ugo-
vornog odnosa osiguranja, identifikuju se neophodna i bitna obeležja u pogledu vred-
nosti, obima i trajanja osiguranja i definišu buduće obaveze osiguravača za osigurane
slučajeve.

Ugovori o osiguranju zaključuju se najčešće tipskim dokumentima – polisom osigu-
ranja, koja sadrži sve bitne elemente osiguravajućeg odnosa – vrstu osiguranja, opas-
nosti od kojh se osigurava, način osiguranja, predmet i sumu osiguranja, trajanje osigu-
ranja, iznos premije osiguranja, način i rokove plaćanja. U poslovanju osiguravajućih
društava, polise osiguranja se tretiraju kao novčani osiguravači su obavezni da vode ev-
idenciju o organizovanju i sprovođenju osiguranja, kao npr. dnevnik zaključenih osigu-
ranja – skadencar. Pored toga, obavezni su da ustroje evidenciju dokumenata stroge
evidencije kojima se kontrolišu i prate novčani dokumenti, da organizuju kontrolu nad
svim poslovima u osiguranju kojima se bave.
S obzirom na obaveze i odgovornosti koje se zaključenjem polise osiguranja, kao
ugovornim dokumentom i dokumentom stroge evidencije, preuzimaju, kod specifičnih
i složenih rizika, pre zaključivanja ugovora o osiguranju, neophodno je uraditi detaljnu
stručnu ekspertizu rizika sa tačno utvrđenim i naznačenim opasnostima i merama
zaštite, sa scenariom nastanka štetnog događaja i njegovih posledica.
Za obavljanje ovih poslova angažuju se visokostručni specijalizovani kadrovi
različitih profila ili se koriste registrovane i ovlaščene institucije za druge poslove u
osiguranju – agencije za druge usluge u osiguranju, posrednici i zastupnici u osigu-
ranju.
Za životno osiguranje, u posebnim slučajevima sa izraženim visokim rizicima ili
kod osiguranja sa visokim osiguranim sumama, prethodno se angažuju specijalisti
medicinske struke.
Kod imovinskih osiguranja, posebno za rizike požara, loma mašina, izgradnje,
montaže, transporta robe, ekološke i druge rizike, izrađuju se studije – tehničko ek-
spertski izveštaji o riziku. Oni predstavljaju sistematizovani skup objektivno utvrđenih
tehničkih, organizacionih i ekonomskih karakteristika osiguranika, neophodnih za
uspostavljanje sistema upravljanja rizikom, a pre svega za objektivnu procenu rizika.
Veoma je važno uzeti precizne i relevantne podatke koji će omogućiti da sa velikom
pouzdanošću utvrde mogući uzroci i lokacije štetnih događaja, potrebne preventivne
mere tehničke i organizacione zaštite u cilju sprečavanja štetnog događaja, kvantifikuje
rizik i realno utvrdi maksimalno moguća šteta – MMŠ.
Materijalne štete su često posledica ili neodgovarajuće primene preventivnih
mera zaštite ili nediscipline i neodgovornosti osiguranika, nepoštovanja procedura, a
ponekad i objektivnih nedostataka u procesu eksploatacije, održavanja i servisiranja,
uzrokovanih, pre svega ekonomskim stanjem privrede i društva u celini.
Izrada ovih izveštaja obavlja se timskim radom diplomiranih inženjera različitih
tehničkih, organizacionih, ekonomskih i pravnih struka. Strana iskustva pokazuju da se
na ovim poslovima angažuju eksperti vrlo uskih specijalnosti – npr. eksperti uže speci-
jalizovani samo za određene grane ili tehnologije, npr. za termoelektrane, hidroelek-
trane, rafinerije i sl. U našim uslovima, ovo je još uvek, ekonomski teško prihvatljiv
način, ali kome treba težiti.

Ovi izveštaji rade se po posebno utvrđenim programima, sa prioritetima za najveće
i najteže rizike. Po pravilu, rade se pre preuzimanja rizika u osiguranje, svake tri godine,
a u zavisnosti od promena na riziku, revizija se vrši nakon značajnijih promena na
riziku, odnosno svake 1-2 godine.
2.10.2 Ciljevi izrade ekspertize rizika i MMŠ-a

1. Da se sa što više tačnosti i pouzdanosti predvide svi rizici pre njihovog
preuzimanja u osiguranje, što znači, da se pored spoznaje opasnosti odredi
verovatnoća i oštrina rizika putem objektivnog sagledavanja izvora opasnos-
ti, klase opasnosti i klase zaštitnih mera, planiranih organizaciono tehničkih
mera zaštite i dr.
2. Tehničko-ekspertskim izveštajem o riziku se stvara osnov da se onemogući
isplata šteta za rizike za koje nije obračunata i naplaćena premija.
3. Tehničko-ekspertskim izveštajem se mora na stručan način iskazati MMŠ u
procentualnom i efektivnom iznosu. Ona ima za cilj da oceni ne verovatnoću
dešavanja štetnih događaja, nego njegove verovatne maksimalne posledice i
time da neophodne informacije osiguravaču za preuzimanje potrebnih mera
za reosiguranje rizika. Objektivna procena MMŠ je od izuzetnog značaja i
greška manje procene nosi rizik velikog jednokratnog gubitka, a greška veće
procene nepotreban odliv sredstava u procesu reosiguranja.
4. Ocena preventivnih mera zašite sa posebnim osvrtom na funkcionalnost i
pouzdanost tehničkih sistema zaštite, kao i potrebe za podizanjem nivoa pre-
ventive.
5. Tehničko-ekspertskim izveštajem se definišu preporuke i zahtevi prema osi-
guraniku u smislu zaštite imovine i njegove odgovornosti i preuzete obaveze
na riziku.
6. Tehničko-ekspertski izveštaj treba da ukaže na efikasan put praćenja prome-
na na riziku, bilo da je promena u građevinskom delu, tehnologiji, opremi,
zalihama ili nekoj drugoj promeni.
7. Praćenje bitnih parametara rizika i kontrola preuzetog rizika u periodu tra-
janja osiguranja.
8. Tehničko-ekspertski izveštaj omogućava osiguraniku da sagleda opasnos-
ti koje mogu ugroziti osiguranu imovinu i lica i predlaže mere kojima se
kontrolišu te opasnosti i utiče na visinu štetnih posledica, a time i premiju
osiguranja. Predlozi i mere u tehničko-ekspertskim izveštajima daju se samo
kao preporuka osiguraniku, pa osiguravač ne preuzima odgovornost za nas-
tanak šteta i pored preduzetih mera.

2.10.3 Sadržaj tehničko-ekspertskih izveštaja požarnih rizika i
procena MMŠ-a
Tehničko-ekspertskim izveštajem obezbeđuju se potpune informacije o delatnos-
ti osiguranika, organizaciji, stanju rizika i merama zaštite, a koje se, kod ocene opas-
nosti od požara i nekih drugih opasnosti (Tarifa premija I i II) sastoji u sledećem:
2.10.3.1 Osnovni podaci o osiguraniku

Potrebno je uneti tačne podatke o ugovaraču osiguranja/osiguraniku, naziv i
adresu, registrovane šifre delatnosti, kako bi se definisale glavne, pomoćne i sporedne
proizvodnje, radi utvrđivanja elemenata za tarifiranje. Pored toga potrebno je sagle-
dati organizaciju i strukturu vlasništva nad objektima, opremi i zalihama, posedo-
vanje normativnih akata sa uvidom u iste, njihovu usaglašenost i ažurnost sa pozi-
tivnim važećim propisima i postojećem stanju, posebno onih kojima se sagledavaju
opasnosti i mere zaštite. Takođe je potrebno detaljnije izvršiti uvid u sve izveštaje
inspekcijskih organa (energetske, PPZ, ekol.) i sagledati postupanja po nalogu in-
spekcija. Posebno je važno, na ovom nivou izvršiti potpuni uvid u sve protokole o
ispitivanju i atestnu dokumentaciju, posebnu onu, koja se odnosi na dokazivanje si-
gurnosti i načina organizacije i poštovanja propisanih procedura (upravljačke pro-
cedure, procedure bezbednosti i sigurnosti, održavanja i inspekcije itd.) u vršenju
delatnosti.
Pre svega, potrebno je na globalnom nivou sagledati celokupnu organizaciju i od-
nos top menadžmenta prema riziku.
2.10.3.2 Makro i mikro lokacija

Jedna od bitnih karakteristika koji utiče na rizik i procenu MMŠ je položaj osigu-
ranika u prostoru – lokacija rizika.
Neposrednim pregledom na riziku i uvidom u raspoloživu dokumentaciju
utvrđuje se stanje:
Makro lokacije
Za ocenu rizika vrlo je važno sagledati sve relevantne parametre koji se odnose
na geografski položaj osiguranika, njegovu poziciju u odnosu na druge objekte -
međusobne udaljenosti u odnosu na industrijsku i/ili stambenu zonu. Takođe je bit-
no da se sagleda i udaljenost objekata osiguranika u odnosu na drumski i željeznički
saobraćaj, kako bi mogli vršiti procene i scenarije ugroženosti objekta od eventual-
nog akcidenta u prevozu, posebno prevozu opasnih i eksplozivnih materija, kao i
ugroženost od eventualnog pada vazduhoplova, posebno ako je objekat lociran ispod
vazdušnih koridora ili je u blizini aerodroma.

Pored toga značajno je sagledati sigurnosna rastojanja u odnosu na gasovode,
gasna postrojenja, kao i eventualne rezervoare lakozapaljivih i eksplozivnih tečnosti,
skladišta eksplozivnih i lako zapaljivih materija, u cilju sagledavanja najnepovoljnijeg
scenarija nastanka štetnog događaja i stepena izloženosti osiguranika.
Najnovija iskustva nas upozoravaju da se posebna pažnja posveti sagledavanju
konfiguracije terena u smislu geološke stabilnosti, blizine vodotokova, a u cilju sa-
gledavanja opasnosti od eventualnih klizišta, zemljotresa, poplava, bujica, visokih i
podzemnih voda.
Klimatski faktori su veoma važni za sagledavanja opšte ugroženosti objekata osig-
uranika. Analizom ruže vetrova mogu se pretpostaviti mogući pravci širenja even-
tualnog požara, a time i sagledavanje potencijalnih ukupnih ekonomskih gubitaka
nastalih požarom, kao i gubitka profita zbog prekida rada, kao i različitih vidova
odgovornosti (odgovornost iz delatnosti). Ovi faktori su takođe bitni i sa aspekta
izloženosti imovine osiguranika i ocene njihovog kvaliteta gradnje, odnosno otpor-
nosti na ove uticajne faktore – oluja, grad, niske temperature i sl.
Lokacija represivnih snaga, bilo da su državne ili privatne i njihova udaljenost
u odnosu na objekte osiguranika mora biti predmet posebne analize kako bi mogli
sagledavati efekte i efikasnost njihove upotrebe.
Mikro lokacija
Nakon sagledavanja makro lokacije, pristupa se detaljnom sagledavanju mikro
lokacije. Posebna pažnja se posvećuje dispoziciji-gabariti objekata i njihova sprat-
nost, njihovom međusobnom rastojanju, posebno objekata, odnosno proizvodnji
i skladišta sa izraženijim požarnim potencijalom. Detaljno treba analizirati krug
lokacije objekata osiguranika u pogledu prirodnih i veštačkih prepreka protiv širenja
požara (zelena površine, interne saobraćajnice i dr.) kao i neometane mogućnosti
pristupa represivnih snaga objektima.
2.10.3.3 Pristupne saobraćajnice, požarni putevi i prilazi objektima

Neophodno je stručno sagledati kvalitet prilaznih puteva i internih saobraćajnica
(širina i nosivost), prirodnih i veštačkih prepreka, udaljenost od najbliže teritorijalne
vatrogasne jedinice, kao i prilaz objektima ne samo za potrebe vatrogasne interven-
cije, nego i evakuacije u slučaju požara.
2.10.3.4 Organizacija i struktura snaga za represivno delovanje

Za ocenu efikasnosti intervencije gašenja požara i procenu maksimalno
očekivanog vremena kašnjenja gašnjenja, radi ocene razvoja eventualnog požara,
potrebno je izvršiti detaljan uvid u organizaciju i strategiju operativnog dejstva snaga
za gašenje.

Pri tome je neophodno imati puni uvid u organizaciju interventne jedinice (ljud-
stvo, obučenost) i materijalnu opremljenost tehničkim sredstvima i sredstvima za
gašenje.
Posebno je važno izvršiti detaljan uvid u operativne planove akcija gašenja požara
i planove vežbi na konkretnim rizicima kod osiguranika, posebno na objektima gde
se očekuju otežani uslovi gašenja, a brzi razvoj neželjenih događaja (požar, eksplozi-
ja, zadimljenja, otrovni produkti sagorevanja, otežana evakuacija, pojačana radioak-
tivnost i dr.).
Kroz ove analize neophodno je sagledati stanje i održavanje tehničkih sredstava,
vozila i uređaja, oceniti njihovu pouzdanost, kao i raspoloživost sredstava za gašenje
- vrste sredstava i količine, a u smislu obezbeđenja efikasne intervencije gašenja.
Kroz ugovorene mere u elaboratu, potrebno je posebno naglasiti, da se ova cela
problematika zajednički analizira na relaciji jedinica-osiguranik sa posebnom anali-
zom efekata gašenja prethodno nastalih požara.
2.10.3.5 Snabdevanje vodom za gašenje požara

Pošto je voda jedno od najrasprostranjenijih i najjeftinijih sredstava za gašenje
požara, zahteva potrebnu detaljnu analizu snabdevanja vodom za gašenje požara,
počev od izdašnosti, tj. kontinuiranog obezbeđenja potrebnih količina i pritiska, do
sistema hidrantskih mreža sa pripadajućom opremom.
Pozicija hidranata radi efikasnog dejstva kod eventualnog požara, znači mogu-
ćnost efikasnog dejstva na eventualni požar za sve moguće scenarije nastanka, uz
obezbeđenje potrebne količine i pritiska vode na spoljnoj i unutrašnjoj mreži vrlo su
važni za efikasno gašenje, tj. smanjenje ekonomskih gubitaka kod osiguranika koji su
posledica nastalog požara. Kroz tehničku regulativu sve države postavljaju zahteve u
pogledu količine i pritiska u odnosu na požarni potencijal. Kod nas je to regulisano
Pravilnikom o tehničkim normativima za unutrašnju i spoljašnju hidrantsku mrežu
(„Sl. List SFRJ” br.44/83).
2.10.3.6 Tehnički sistemi za dojavu i gašenje požara

Tehnički sistemi za efikasnu dojavu i gašenja požara su izuzetno važni za efikasno
upravljanje rizicima kod osiguranika, kao i za veličinu ekonomske štete po nastalim
akcidentima. Njima se prvenstveno štite ljudski životi i sprečava nastajanje velike
materijalne štete.
Sistemi za dojavu požara moraju biti tako projektovani i izvedeni da omoguće sig-
naliziranje požara u najranije mogućoj fazi njegovog nastanka, a sistemi za gašenje
pored otkrivanja požara, moraju izvšiti i njegovo efikasno gašenje, uz maksimalnu
bezbednost ljudi koji se tu nalaze.

Da bi primenjeni sistemi mogli da odgovore svojoj osnovnoj nameni, najbitnije je
da se izvrši adekvatan izbor sistema u odnosu na očekivane požare, odnosno njegove
dominantne produkte pri sagorevanju (razvoj temperature požara, plamen, dim), da
su ispunjeni svi propisani zahtevi za kvalitet, i da u pogledu pouzdanosti možemo
sa dovoljnom sigurnošću da očekujemo da sistem, u toku višegodišnje eksploatacije
neće promeniti svoje prvobitne karakteristike u toj meri, da više ne odgovara posta-
vljenim zadacima.
Tehnički propisi postavljaju oštre zahteve u pogledu trajne ispravnosti i funk-
cionalnosti, kao i uslove koji moraju biti ispunjeni pri projektovanju, eksploataciji i
održavanju tih sistema, označavanju uređaja i delova sistema, tehničkih mera nadzo-
ra, načina rukovanja i održavanje sistema i uređaja, sa rokovima i minimalnim zahte-
vima u pogledu obima pregleda i servisiranja, vođenje kontrolnih knjiga pregleda i
ispitivanja sistema, i dr.
Prilikom neposrednog pregleda objekata osiguranika neophodno je izvršiti uvid u
stanje sistema koji su primenjeni, kao i detaljan uvid u tehničku dokumentaciju, radi
ocenjivanja usaglašenosti sistema u pogledu zahteva tehničkih propisa i funkcional-
nosti sitema u realnom okruženju.
Takođe je neophodno izvršiti detaljan uvid u kontrolne knjige i periodične
izvešataje o funkcionalnom ispitivanju ispravnosti sistema, funkcionalnost alarmnog
plana i sistem označavanja, sa posebnom anlizom događaja koji su aktivirali sistem,
eventualnih otkaza sistema i njihovog uzroka, kao i i zapažanja servisera u pogledu
uslova eksploatacije i eventualnog „lažnog” aktiviranja.
Neophodno je voditi računa o tome da funkcionalna ispitivanja i servisiranja,
mogu biti obavljana samo od strane ovlašćene institucije, a eksplaoataciju i nadzor
mogu vršiti samo, posebno obučeni i osposbljeni radnici.
U osnovi, osiguravač može priznati samo trajno ispravne i funkcionalne sisteme
za dojavu i gašenje požara i za takve sisteme se odobrava tarifni popust.
Tarifni popust se primenjuje samo na utvrđene premije osiguranja za prostore i
opremu koji su pokriveni sistemom za dojavu/gašenje požara.
2.10.3.7 Spoljašnje instalacije (vodovodne, elektro i mašinske)

S obzirom da se na lokacijama osiguranika najčešće nalazi veći broj objekata i
odvojenih jedinstvenih proizvodnih rizika, neophodno je stručno sagledati rešenje
infrastrukturnih objekata – sistema za snabdevanje vodom, električnom energi-
jom, termotehničkih i gasnih instalacija. Ovi sistemi su posebno značajni sa aspekta
represivnih mera – gašenja požara, kao i pravovremenog sprečavanja eventualnog
prenošenja, pa i razvoja požara putem tih instalacija.

Pregledom je neophodno proveriti mogućnosti hitnog isključenja napajanja
lokacije električnom energijom i fluidima, npr. zaustavljanje dotoka prirodnog gasa
radi predupređenja eksplozije.
2.10.3.8 Podela kompleksa na požarne rizike

Imajući u vidu prisutne opasnosti, kao i međusobnu dispoziciju objekata neo-
phodno je izvršiti podelu lokacije na požarne rizike. Pri definisanju požarnih i jedin-
stvenih proizvodnih rizika, potrebno je voditi računa da je slobodno - bezbednosno
rastojanje između objekta dovoljno veliko da ne dozvoljava prenošenje požara sa ob-
jekta na objekat vetrom, zračenjem ili konvekcijom. Podelu je potrebno izvršiti na
osnovu odrebi tarifa osiguravača, koje, skoro na jedinstven način definišu požarne
rizike kao jedinstvene proizvodne rizike, a koji se detaljno obrađeni u prethodnom
poglavlju.
Pored elemenata navedenih u Tarifi premija, za objekte sa većim rizikom od
požara, kao što su objeti naftne industrije i petrohemije, skladišta lakozapaljivih ma-
terijala, visokih objekta, hotela, javnih objekata (trgovinskih, kongresnih centara i
sl.), neophodno je izvršiti i dodatne analize i definisati jedinstvene rizike tako, da se
požarni rizik svede na prihvatljiv nivo.
Navedeni problemi su posebno složeni u slučajevima, kada se uzimaju u razma-
tranje faktori eksplozije i kada bezbednosna rastojanja za jedinstvene požarne rizike
ne zadovoljavaju potrebe definisanja jedinstvenog rizika i sa aspekta eksplozije. Ovo
tim pre, što pri eksplozijama, pod određenim okolnostima može da dođe i do lančanih
eksplozija i do velikih udarnih talasa i pritisaka eksplozije i na većim rastojanjima od
tarifama predviđenih bezbednosnih rastojanja. Po pravilu tu se povećavaju radijusi
jedinstvenih rizika.
2.10.3.9 Osnovne karakteristike građevinskih objekta

Izveštaj treba da sadrži podatke o veličini, spratnosti, primenjenim konstruk-
tivnim sistemima, kao i podeli objekata na požarne sektore, sa konkretnim podaci-
ma i ocenom kvaliteta i otpornosti na požar, izvedenih protivpožarnih prepreka –
protivpožarnih zidova, PP vrata, instalacionih kanala, otvora, prodora, šahtova i sl.
Takođe je potrebno sagledati materijale ugrađene u enterijeru objekta – posebno na
putevima evakuacije, horizontalne i vertikalne komunikacije. U zavisnosti od vrste
delatnosti i požarnih opterećenja potrebno je sagledati adekvatnost vatrootpornosti
konstrukcije u odnosu na kategorije tehnoloških procesa.
Pregledom je neophodno proceniti stanje objekata, pri čemu se posebna pažnja
poklanja oceni stanja konstruktivnih elemenata na granicama požarnih sektora i
stanja zaštitnih požarnih premaza drvene i čelične konstrukcije ukoliko ih ima, kao i
zaštite instalacionih otvora, kanala i šahtova na konstruktivnim granicama požarnih
sektora.

Kod procenjivanja stepena otpornosti objekata i elemenata konstrukcije koristi se
standard JUS U.J1.240 kojim je za definisan stepen otpornosti prema požaru izvršeno
usklađivanje otpornosti prema požaru građevinskih elemenata i konstrukcije zgrada
na sledeći način:
Stepen otpornosti prema požaru (SOP)
elemenata/konstrukcije (h)
Vrsta Metod ispiti-
Položaj
konstrukcije vanja JUS I (NO) II (MO) III (SO) IV (VO) V (WO)
Neznat- Mala Srednja Veća Velika
na
Nosivi zid U.J1.090 1/4 1/2 1 1,5 2
Stub U.J1.100 Unutar požarnog sektora 1/4 1/2 1 1,5 2
Greda U.J1.114 - 1/4 1/2 1 1,5
Međuspratna U.J1.110 - 1/4 1/2 1 1,5
konstrukcija
Nenosivi zid U.J1.090 - 1/4 1/2 1/2 1
Krovna kon- - 1/4 1/2 1/2 1
strukcija
U.J1.092 1/4 1 1,5 2 3
požarnog sektora
Zid
Na granici
Međuspratna U.J1.110 1/4 1/2 1 1,5 2

konstrukcija
Vrata i klapne 1/4 1/4 1/2 1 1,5
do 3,6m2
U.J1.160
Vrata >3,6m 2
1/4 1/2 1 1,5 2
Konst. evakua- Negorivi
1/2 1/2 1 1,5
cionog puta materijali
Fasadni zid U.J1.092 Spoljna - 1/2 1/2 1 1

kon-
Krovni pokrivač U.J1.140 strukcija - 1/4 1/2 3/4 1
2.10.3.10 Glavna, pomoćna i sporedna proizvodnja sa aspekta

požara i eksplozije
Pregledom rizika, još u fazi identifikacije, potrebno je pribaviti informacije o
svim vrstama proizvodnji, kao i pratećih delatnosti osiguranika koji se preuzima u
osiguranje. Nakon toga, pristupa se definisanju glavne proizvodnje u jedinstvenom
riziku, kao merodavne za određivanje klase opasnosti rizika. U zavisnosti od primen-
jenih ugrađenih mera zaštite, organizaciono-tehničkih sistema zaštite, pristupa se
utvrđivanju klase zaštitnih mera. Kombinacija ova dva tarifna elementa opredeljuje
premijsku stopu, odnosno premiju osiguranja za rizik i zato ih je nužno sa posebnom
pažnjom i što preciznije utvrditi. Naravno, da ovom poslu, prethodi sagledavanje
svih opasnosti prisutnih u proizvodnim tehnologijama na osiguranim rizicima, te
izračunavanje potencijalnog požarnog opterećenja.

Posebna se pažnja mora posvetiti sagledavanju nivoa automatizacije proizvodnog
procesa, kontrola radnih parametara bitnih za rizik, kao što su pritisak, temperatura,
i dr., kao i definisanju zatvorenih kružnih tokova i u njima ugrađenih blok ventila i
drugih sigurnosno-regulacionih elemenata u sistemu.
2.10.3.11 Elektro-instalacije i oprema

Imajući u vidu činjenicu da statistika uzroka požara ukazuje na veoma visok
procenat nastalih požara čiji je uzrok električna energija – struja, to se električnim
instalacijama, opremi i uređajima u svim delatnostima, mora posvetiti poseb-
na pažnja. Preuzimači rizika moraju veoma pažljivo sagledati projektna rešenja i
planirane sisteme zaštite na elektro instalacijama i opremi od napajanja – trafos-
tanica, rasklopnih blokova, polaganja kablovskih trasa do samih potrošača i njihove
zaštite. Svakako da u ovoj fazi rada na riziku treba posvetiti posebnu pažnju, pored
izbora opreme u odgovarajućoj izvedbi, u zavisnosti od tehnologija, i primenjenim
sistemima zaštite od kratkih spojeva i preopterećanja, električnog udara, zaštite od
atmosferskog pražnjenja i statičkog elektriciteta i mehaničke zaštite. Posebno treba
obraditi pažnju na ugrožene prostore, prostore u kojima postoji mogućnost stvaranja
eksplozivnih smeša prašina ili para lakozapaljivih tečnosti i gasova sa vazduhom, koji
treba da su klasifikovani kao ugroženi prostori, i u kojima je dozvoljena ugradnja
samo odgovarajuće protiveksploziono zaštićene opreme i instalacija (pex oprema).
U javnim objektima i objektima specijalne namene (bolnice, škole, obdaništa i sl.),
posebna pažnja se mora posvetiti sigurnosnim elementima – rezervni izvori napa-
janja, osvetljenje puteva evakuacije. Oprema i uređaji koji moraju biti u funkciji i u
uslovima nastalih požara moraju biti napajani električnim instalacijama otpornim na
požar (vatrootporni kablovi).
Kompletan sistem elektro mreže osiguranika, bilo da se radi o civilnom ili indus-
trijskom riziku mora biti koncipiran na način, da obezbeđuje selektivnost isključenja
delova el. instalacija, na način koji je predviđen operativno-taktičkim planovima za
gašenje požara.
Kako potpuna ispravnost električnih instalacija povećava bezbednost objekata,
odnosno smanjuje faktor rizika koji ona nosi, neophodno je proveriti i dati mišljenje
o sistemu održavanja, kontroli, merenjima i ispitivanjima, kao i vođenju adekvatne
dokumentacije o tome.
2.10.3.12 Mašinske-instalacije i oprema

Kod svih osiguranika, koji se preuzimaju u osiguranje, skoro uvek se susrećemo
sa različitim vrstama mašinskih instalacija, uređaja i opreme, počev od najčešćih –
termotehničkih instalacija i opreme, gasnih instalacija, instalacija komprimovanog
vazduha, do specijalnih instalacija, kao što su instalacije medicinskih gasova, insta-
lacije otprašivanja i pneumatskih transporta, idr.

Svaki od pomenutih sistema instalacija zahteva detaljno sagledavanje i proveru u
podgledu kvaliteta projektnih rešenja, izbora odgovarajuće zaštite, načina i kvaliteta
razvoda, kao i ispravnosti i stanja sigurnosnih elemenata.
Posebnu pažnju treba obratiti na ugrađenost odgovarajućih zaštitnih elemenata
– npr. Protivlomni ventili radi blokiranja daljeg napajanja gasom u slučaju akcidenta.
Na sudovima pod pritiskom, kotlovima, bez obzira na vrstu goriva, bitno je sagledati
stanje zaštitnih armatura, način i efikasnost održavanja, kao i kontrolu dozvoljeni
radnih parametara (pritisak, temperatura, protok itd.).
Pregledom je potrebno sagledati vrstu i veličinu mašina, njihovu lokaciju, načih
podmazivanja, povezanost sa drugim mašinama, u cilju sagledavanja jedinstvenog
rizika, kao i način i efikasnost održavanja, snabdevenost rezervnim delovima, što je
veoma važno sa aspekta šomažnih osiguranja i smanjenju ekonomskih gubitaka do
uspostavljanja proizvodnje.
Pri pregledu mašinskih instalacija i uređaja potrebno je izvršiti uvid i dobiti rele-
vantne informacije o svim radnim procesima, kao na primer mestima obrade ma-
terijala sečenje, brušenje, zavarivanje i slično, pri kojima može doći do otvorenog
plamena, a potom i akcidenta. To znači da svi radni procesi moraju biti propisani i
moraju se odvijati na bezbedan način.
2.10.3.13 Analiza opasnosti

Prikupljanje relevantnih parametara o riziku pretpostavlja i određenu priprem-
ljenost preuzimača, a najčešće za složene rizike tima stručnjaka različitih profila,
podrazumeva njihovu pripremljenost prethodne onformacije o osiguraniku i štetama
kod osiguranika, kao i definisanje adekvatnog upitnika – čeking liste, koja treba da
posluži kao podsetnik, na koji način treba razmišljati, i koje podatke treba prikupljati
radi sveobuhvatnog definisanja rizika.
U zavisnosti od raspoloživih podataka i mogućnosti spoznaja o dosadašnjim
štetama koristimo kvantitatvne metode za ocenu rizika, odnosno kvalitativne me-
tode za nove rizike.
Pri kvantifikaciji rizika, danas u svetu se primenjuju različiti metodi i softverski
paketi, uključujući i ekspertske ocene, što je obrađeno u posebnom poglavlju.
2.10.3.14 Scenario
Sagledavanjem svih opasnosti, najskupljih objekata i postrojenja, kod osiguranika
i svih drugih relevantnih parametara od uticaja na rizik, neophodno je sačiniti sce-
nario ili par scenarija, koji podrazumeva pretpostavljanje nastanka štetnog događaja
sa svim uzročno-posledičnim vezama i okolnostima od uticaja na dati scenario.
Prethodno rađene analize o riziku, kao i primenjene metode, stablo otkaza i stablo

događaja su od velikog značaja u definisanju scenarija. Takođe su od izuzetnog značaja
iskustva, ukoliko ih ima za dato osiguranje, kao i način odvijanja štetnog događaja, za
izbor najverovatnijeg scenarija. Ovo su veoma ozbiljni poslovi koji zahtevaju veoma
visoku stručnost i sofisticirani pristup, koji zahtevaju puni opis svega što je planirano
u scenariju, kako bi svi, koji su uključeni u proces osiguranja – osiguranik, osiguravač
i reosiguravač, bili informisani o parametrima uticajnim na scenario.
2.10.3.15 Utvrđivanje maksimalno moguće štete - MMŠ

Pitanje pristupa utvrđivanju maksimalno moguće štete, rešeno je u posebnom
poglavlju, a ono štoje bitno ovde istaći, a gde se često prave greške pri snimanju rizika
je da treba analizirati sve faktore od uticaja na rizik, bez obzira da li oni utiču ili ne
utiču na MMŠ, zato što oni utiču na nastanak samog štetnog događaja, pa su oni za
ocenu opšteg stanja rizika veoma važni.
2.10.3.16 Mere zaštite od požara

Pošto su poslovi preventive organski delovi osiguranja, bez obzira na povremena
zakonska rešenja, oni su takođe i konstitutivni deo sistema tarifiranja, posebno u
delu klase zaštitnih mera.
I osiguranik i osiguravač su motivisani za sprovođenje mera zaštite, kojima se
onemogućava nastanak štetnog događaja, ukoliko do njega dođe da se smanje
ekonomski gubici, pa je to i njihov trajni zadatak u procesu upravljanja rizikom
u trajanju osiguranja. Pregledom rizika bitno je sagledati nivo primenjenih mera,
mogućnost uvođenja novih mera u svim segmentima rizika.
Veoma je važno sagledati dosadašnju praksu na polju preventive, aktivnost koje
je do sada na tom planu preuzimao osiguranik na nivou različitih linija rukovođenja
i upravnih organa.
Takođe je važno sagledati opšti odnos prema riziku i preventivnim merama i
drugih funkcija kod osiguranika – investiciona, pravna, finansijska, kontrolna i dr.
i način njihove koordinacije. Sve ovo se može sagledati iz strateškog dokumenta u
kome je sadržana politika osiguranika na polju risk-menadžmenta.
Pored navedenog, važno je sagledati kako osiguranik sprovodi propisane tehničke
i zakonske mere zaštite, zahteve odgovarajućih kontrolnih nadležnih inspekcijskih
organa (npr. energetska, rudarska, požarna, ekološka, sanitarna i dr.), kao i mere i
zahteve samih osiguravača, koji na žalost na ovom delu značajnog posla nisu preuzeli
odgovornost, tj. da sami više, po ugledu na strana iskustva, brinu o riziku. Zato je
potrebno, na osnovu sagledanog stanja rizika, zajedno sa osiguranikom definisati
skupinu određenih mera koja će biti veoma važna za stanje nivoa rizika i koje će
osiguranik morati da sprovodi, a osiguravača kontrolisati, ali uz prethodnu finansi-
jsku podršku.
Veoma je važno u celom procesu preuzimanja i praćenja rizika motivisati osigu-
ranika na optimalan pristup izboru i sprovođenju preventivnih mera zaštite, između
ostakog i zbog obezbeđenja određenih beneficija – bonusa na premije osiguranja,
koje često nisu ni male.
Svakako, da sve ovo što je nabrojano predstavlja putokaz na koji način treba
razmišljati o riziku, faktorima koji utiču na rizik, a nikako ne uzeti kao opšte pravilo,
jer rizici se razlikuju i svaki rizik, pa i onaj najmanji ima neke specifičnosti, pa pored
opštih pitanja, zahteva i neke specifičnosti.
2.10.4 Sadržaj tehničko-ekspertskih izveštaja rizika loma mašina i

procena MMŠ-a
2.10.4.1 Osnovni podaci o osiguraniku

Potrebno je uneti tačne podatke o ugovaraču osiguranja/osiguraniku, naziv i
adresu, registrovane šifre delatnosti, pored toga potrebno je sagledati organizaciju
i strukturu vlasništva nad objektima i opremi, posedovanje normativnih akata sa
uvidom u iste, njihovu usaglašenost i ažurnost sa pozitivnim važećim propisima i
postojećem stanju, posebno onih kojima se sagledavaju opasnosti i mere zaštite, kao
i planovi i organizacija održavanja, izveštaje o izvršenim periodičnim pregledima,
revizijama i remontima. Takođe je potrebno detaljnije izvršiti uvid u sve izveštaje
inspekcijskih organa (energetske, PPZ, inspekcije parnih kotlova, ekol.) i sagledati
postupanja po nalogu inspekcija. Posebno je važno, na ovom nivou izvršiti potpuni
uvid u sve protokole o ispitivanju i atestnu dokumentaciju, posebnu onu, koja se
odnosi na dokazivanje sigurnosti i načina organizacije i poštovanja propisanih pro-
cedura (upravljačke procedure, procedure bezbednosti i sigurnosti, održavanja i ins-
pekcije itd.) u vršenju delatnosti.
Pre svega, potrebno je na globalnom nivou sagledati celokupnu organizaciju i od-
nos top menadžmenta prema riziku.
2.10.4.2 Sistem upravljanja kvalitetom

Zbog samog značaja mašina, uređaja i opreme, posebno energetskih, prisutnih
opasnosti i mogućnosti nastanka velikih direktnih materijalnih šteta, kao i indirekt-
nih šteta zbog zastoja u radu ovih sistema, kao npr. termo i hidroelektrane, elemena-
ta prenosa (transformatori, dalekovodi i sl.), nastanka tehnoloških havarija na samim
postrojenjima npr. zbog nestanka energetskog snabdevanja, mogućih havarija zbog
korišćenja gasa kao energenta i dr., kroz sistem upravljanja kvaliteom potrebno je
sagledati na koji su način rešena pitanja bezbednosti i način kontrole primene pre-
ventivnih mera zaštite, kao i odgovornosti na tom polju.

2.10.4.3 Dispozicija objekata i opreme
Analiza uže i šire lokacije, klimatskih uslova, snabdevanje električnom energi-
jom, rezervni izvori energije sa posebnim osvrtom na termoenergetska postrojenja,
skladište čvrstih i tečnih goriva. U ovom delu elaborata potrebno je uzeti podatke o
načinu grejanja proizvodnih i administrativnih prostora.
2.10.4.4 Definisanje jedinstvenih rizika

Analiza projektne i tehnološke dokumentacije, rasporeda mašina, uređaja i
postrojenja, njihova dispozicija, odnosno tehnološka i fizička povezanost sa definisa-
njem jedinstvenih rizika, njihove veličine, strukture i položaja u okviru lokacije, sa
posebnim evidentiranjem skupih, složenih mašina, opreme, uređaja i instalacija kao
što su: kotlovi, kompresori, generatori, turbine, transformatori i dr.
2.10.4.5 Analiza i ocena rizika

Sagledavanje stanja građevinskih objekata u celini, a posebno elemenata koji
mogu da utiču na stanje rizika a posebno na MMŠ. Detaljna analiza tehnološkog pro-
cesa a posebno glavne i pomoćnih proizvodnji. Posebno je potrebno detaljno izvršiti
snimanje svih instaliranih mašina, postrojenja, kao i instalacija, kao što su daleko-
vodi, cevovodi, naftovodi, gasovodi, vodovodna i kanalizaciona mreža i sl., rudarsku
opremu u nadzemnoj i podzemnoj eksploataciji, specifične i vrlo složene uređaje u
primarnoj poljoprivrednoj proizvodnji, vodoprivredi i građevinarstvu i sl.
S obzirom na širok spektar proizvodnji i mašina koje se u njima koriste, imaju
svoje specifičnosti kada se sagledava rizik.
Značajno je obezbediti verodostojne podatke o stvarnoj vrednosti same mašine, i
drugih troškova vezanih za montažu, postavljanje i puštanje mašine u rad (postolja,
temelji, spec. elementi transmisije i sl. da li su i na koji način predmet osiguranja?),
kao i troškovi transporta, carine, dokumentacije, atestiranja itd.
Postojanje protokola o određenim ispitivanjima, upotrebnih dozvola za rad
mašine sa aspekta sigurnosnih mera, kao i rezultati merenja.
Sagledavanje kvaliteta napajanja energijom, rezervni izvori napajanja i njihovo
stanje.
2.10.4.6 Analiza izvora opasnosti

U zavisnosti od vrste mašine i složenosti, i izvori opasnosti su različiti. Pregledom
predmeta koji su predmet osiguranja potrebno je analizirati sve parametre od uticaja
na rizik, a posebno najuticajnijih.

Sagledavaju se posledice izazvane eventualnim greškama u konstrukciji, materi-
jalu i izradi, kao i mogućnosti raspadanja usled dejstva centrifugalnih sila, posebno
kod velikih rotacionih mašina. Kod parnih kotlova i aparata sa parom potrebno je
analizirati mogućnost nestanka vode iz sistema. Posebnu pažnju treba posvetiti pi-
tanjima mogućnosti nastanka nadpritiska – eksplozije, kao i podpritiska – implozije.
Za ocenu rizika posebno značajno je sagledati sistem automatskog upravljanja, me-
renja i regulacije i u vezi sa tim mogućnosti otkaza. Pad osigurane stvari kao i upad
stranog tela u osiguranu stvar za posledicu mogu da imaju štete velikih razmera pa
je potrebna detaljna analiza i tih uzroka. Redovito se sagledavaju rizici mraza, težine
snega i leda kod mašina koje rade u tim uslovima. Detaljno je neophodno obradi-
ti mogućnosti nastanka šteta prilikom montaže i demontaže, održavanja, poprav-
ki, kao i prilikom transporta osiguranih predmeta. Za specifične mašine i uređaje
u tehnologijama bušenja neophodno je sagledati mogućnost nastanka štete usled
zaglavljivanja u toku rada. U rudarstvu, zbog uslova u kojima se odvija proces rada,
neophodno je sagledati opasnosti uzrokovane zarušavanja, mogućnost nastanka ek-
splozija i dr.
Pošto svi uređaji, mašine i postrojenja koriste električnu energiju to je uvek neo-
phodno sagledati faktore koji mogu biti uzročnici štete zbog neposrednog dejstva
el. energije, kao i statički (u prostorima ugroženim ekplozijom) i atmosferski elektri-
citet.
Navedene su samo osnovne opasnosti. U zavisnosti od tehnoloških procesa, vrste
i namene sredstva – predmeta osiguranja analiziraju se karakteristične opasnosti, pa
se broj uticajnih faktora na rizik može smanjiti ili proširiti.
2.10.4.7 Preventivne mere zaštite

Detaljnim sagledavanjem svih napred navedenih faktora rizika i rizika kao celine,
kao i osnovnih izvora opasnosti, pristupa se sagledavanju planiranih i ugrađenih mera
zaštite, njihova efikasnost u predupređenju nastanka štetnog događaja, kao i potre-
ba planiranja novih preventivnih mera kojima se onemogućava, nastanak štetnog
događaja odnosno minimiziraju ekonomske posledice.
2.10.4.8 Scenario nastanka MMŠ-a

Sagledavanjem svih opasnosti, najvrednijih i najopasnijih mašina, uređaja i
postrojenja i svih drugih relevantnih parametara od uticaja na rizik, neophodno
je sačiniti scenario ili više scenarija, koji podrazumeva pretpostavljanje nastanka
štetnog događaja sa svim uzročno-posledičnim vezama i okolnostima od uticaja na

dati scenario. Prethodno rađene analize o riziku, kao i primenjene metode, stablo
otkaza i stablo događaja su od velikog značaja u definisanju scenarija. Takođe su od
izuzetnog značaja iskustva, ukoliko ih ima za dato osiguranje, kao i način odvijanja
štetnog događaja, za izbor najverovatnijeg scenarija. Ovo su veoma ozbiljni poslovi
koji zahtevaju veoma visoku stručnost i sofisticirani pristup, koji zahtevaju puni opis
svega što je planirano u scenariju, kako bi svi, koji su uključeni u proces osiguranja
– osiguranik, osiguravač i reosiguravač, bili informisani o parametrima uticajnim na
scenario.
2.10.4.9 Utvrđivanje vrednosti rizika i MMŠ-a

Sve do sada navedeno o riziku, osnovne opasnosti, parametri koji bitno utiču na
rizik, a posebno parametri koji utiču na MMŠ, kao i ranije obrađene metode o iden-
tifikaciji i merenju rizika omogućavaju da se objektivno kvantifikuje rizik i MMŠ-a.
U zavisnosti od stanja rizika, preventivnim merama zaštite moguće je vršiti i njegovu
redukciju. Takođe je bitno naglasiti da postojeći tarifni sitem omogućava uvođenje
posebnih doplataka i popusta što treba uzeti u obzir pri konačnom definisanju vred-
nosti rizika i MMŠ-a.

1. Osnovni termini i skraćenice u definisanju potencijalnih šteta.
2. Objasni termine koji se koriste u našoj osiguravajućoj praksi – šta je MMŠ?
3. Prednosti i nedostaci izravnavanja rizika na bazi MMŠ-a.
4. Navedite parametre koji se uzimaju u obzir pri proceni MMŠ-a kod požarnih
rizika.
5. Navedite parametre koji se ne uzimaju u obzir pri proceni MMŠ-a kod
požarnih rizika.
6. Navedite parametre koji bitno utiču na MMŠ kod loma mašina.
7. Navedite parametre koji ne utiču na procenu MMŠ-a kod loma mašina.
8. Utvrđivanje vrednosti mašina, uređaja i postrojenja.
9. Navedite primere određivanja MMŠ-a kod požara i loma mašina.
10. Objasnite procenu MMŠ-a kod osiguranja prekida rada –šomaž.
11. Procena MMŠ-a kod osiguranja objekata u izgradnji i montaži – EAR/CAR.
12. Osnovni principi i metodološki pristupi pri izradi ekspertiza rizika i MMŠ-a
sa primerima za požarne rizike i rizike loma mašina.
Izvori korišćeni u desetom poglavlju:
1. Gert Scheuermeyer, „Tokovi osiguranja br.1-2, 2003. godine.
2. Comite Europeen des Assurances, 1999,
3. Estimated Maximum Loss from Explosion and/or Fire, International Oil In-
surers, London, 1997,
4. T. Simović, R. Vujović: „Osiguranje kao faktor energetske sigurnosti”, Zbor-
nik radova sa savetovanja „Mogućnost razvoja energetike na pragu XXI
veka u svetlu društveno-ekonomskog razvoja Jugoslavije”, Savez ekonomista
Beograd, 1997. ,
5. R.Vujović i dr. ”Uticaj preventivnog inžinjeringa na redukciju rizika i odre-
đivanje maksimalno moguće štete”, Osiguranje u teoriji i praksi”, Dunav osi-
guranje, 1997. godine,
6. Report by Advanced Study Group No 236 of The Insuance Institute of Lon-
don, The Insurance Institute of Lonon, 1995.,
7. S.Vukićević, R. Vujović: Mesto, uloga i razvoj preventivnog inženjeringa u
funkciji smanjenja šteta, Zbornik radova sa savetovanja „Preventivni inže-
njering u funkciji smanjenja šteta”, „Preving” Beograd, 1995.,
8. Standard JUS U.J1.240; 1994.god. –Zaštita od požara u građevinarstvu. Ste-
pen otpornosti zgrada prema požaru.

XI
O
E
D
UPRAVLJANJE ODŠTETNIM
ZAHTEVIMA
UPravljanje odštetnim zahtevima 615

1. UTICAJ EFIKASNOG UPRAVLJANJA ODŠTETNIM
ZAHTEVIMA NA RAZVOJ OSIGURANJA
Pozicija osiguravajućih društava na tržištu osiguranja i njihova konkurentska

prednost, između ostalog, značajno zavise i od njihovog odnosa tj. postupanja pre-
ma odštetnim zahtevima prilikom nastanka štete. Dakle, da bi osiguravajuće društvo
uopšte opstalo i razvijalo se u savremenim uslovima poslovanja, neophodno je da
stalno izgrađuje savremenu organizaciju rada, unapređuje tehnologije, obezbeđuje
permanentno obrazovanje kadrova, podiže kvalitet svih usluga kroz prihvatljivu
cenu, smanjuje troškove i povećava efikasnost u isplati šteta.
Upravljanje odštetnim zahtevima je pitanje koje od suštinske važnosti za zaštitu
korisnika osiguranja. Sa aspekta osiguravajućeg društva, upravljanje odštetnim zahte-
vima je ključni faktor koji određuje imidž nekog osiguravajućeg društva, a samim tim
i njegovu konkurentnost na tržištu, jer se na taj način pokazuje odnos tog društva
prema osiguranicima. Pored toga upravljanje odštetnim zahtevom treba da omogući
korisniku osiguranja da posle nastanka štetnog događaja nastavi normalno svoje
poslovanje, odnosno da prekid u poslovnoj aktivnosti bude što manji. Naknada štete
osiguraniku jedna je od osnovnih funkcija osiguranja i predstavlja osnovni razlog
za zaključivanje ugovora o osiguranju. Finansijskom nadoknadom štete osiguraniku
ostvaruje se i jedna od najznačajnih socijalnih i ekonomskih funkcija osiguranja.
Zaključenjem ugovora o osiguranju definišu se obaveze osiguravača kao jedne od
ugovornih strana, koje treba da se ispune kod zaključenja ugovora, u toku trajanja
ugovora o osiguranju i kada se ostvari osigurani slučaj: isplata štete ili isplata naknade
iz osiguranja, odnosno, ugovorene sume osiguranja ili osigurane sume.
Isplata štete, odnosno naknade iz osiguranja je glavna obaveza osiguravača, bez
koje nema ni osiguranja.
I pored toga što je ugovorna i zakonska obaveza osiguravača isplata šteta, veoma
je važno na koji način osiguravač pristupa, i uopšte kakav ima odnos prema osigu-
raniku po nastanku štetnog događaja.
Drugim rečima, osiguravači moraju imati razvijen celovit i savremen sistem up-
ravljanja odštetnim zahtevima u svim postupcima i fazama obrade šteta.
Pri kreiranju procesa upravljanja odštetnim zahtevima osiguravači pre svega
moraju voditi računa o zadovoljavanju suštinskih interesa osiguranika. Pozitivna
iskustva u rešavanju odštetnih zahteva koja se odnose pre svega na brzinu rešavanja
odštetnih zahteva, kao i pravične nadoknade su veoma bitni faktori kvaliteta uslu-
ga osiguravajućeg društva, čime se stvaraju konkurentske prednosti u zadržavanju
postojećih i pribavi novih klijenata.
Upravljanje odštetnim zahtevima 617

U sadašnjim tržišnim uslovima poslovanja sa prisutnom često i nelojalnom
konkurencijom, savremeni proces upravljanja odštetnim zahtevima značajno do-
prinosi marketinškim aktivnostima osiguravajućih društava.
Potreba razvijanja savremenog sistema upravljanja odštetnim zahtevima posebno
je važna kod štetnih događaja sa katastrofalnim posledicama. Kod nastanka ovakvih
štetnih događaja, po pravilu se radi o velikim materijalnim štetama, a ne retko i o
ljudskim gubicima. Ovakvi događaji po pravilu pobuđuju i veliki interes javnosti.
Pošto do realizacije štetnog događaja, odnosno nastanka štete može doći kod svih
vrsta osiguranja, npr. prema predmetu osiguranja znači: osiguranje stvari, osiguranje
imovinskih interesa – raznih vrsta odgovornosti i finansijskih gubitaka, osiguranje
lica - osiguranje od posledica nesrećnog slučaja i osiguranje života, procedure obrade
šteta, zbog heterogenosti rizika i osiguravajuće zaštite, odnosno naknade iz osigu-
ranje, su složene i zahtevaju posebnu stručnost, timski rad i interdisciplinarna znanja
i ne mogu biti jedinstvene i sveobuhvatne. Znači, da je svaka nastala šteta na određen
način specifična ili se pak radi o velikim i složenim štetama, što zahteva individualni
pristup svakoj od njih.
Vrsta i predmet osiguranja, uzrok i veličina nastale štete, kao i potrebni postupci
za sanaciju štete, opredeljuju i definišu sastav tima koji će raditi na obradi štete. Za
određene specifične, velike i složene štete ne retko angažuju se i specijalizovani in-
stituti i agencije, društva za posredovanje i zastupanje u osiguranju, koji raspolažu
stručnim specijalističkim kadrovima za pojedine vrste osiguranja, kao i opremom
za laboratorijska ispitivanja i određene analize kao npr.: metalografska ispitivanja,
razna hemijska ispitivanja, utvrđivanje otpornosti na požara i požarnih karakteris-
tika materijala i dr. Ekspertski pristup i laboratorijska ispitivanja pri obradi šteta su
veoma značajni posebno kod ocenjivanja vrednosti i funkcionalnosti preostalog dela,
kao npr.: da li konstrukcija zahvaćena požarom ima, i ukoliko ima, koja su to svojstva
(npr. u pogledu nosivosti, otpornosti na požara i dr.) I sl.
Mnoga osiguravajuća društva su danas shvatila potrebu da se proces upravljanja
odštetnim zahtevima poboljša, pa su u tom cilju papirne formulare preusmerili na
digitalne forme i omogućili popunjavanje i slanje odštetnih zahteva preko Interneta,
procenu šteta poveravaju ekspertima za datu oblast, a pri donošenja odluka vezanih
za oštetne zahteve fokusiraju se na efikasnost. Cilj svega ovoga je da se snize opera-
tivni troškovi i poveća radni učinak.
Primena novih informacionih tehnologija omogućava brže, tačnije i konzistent-
nije upravljanje oštetnim zahtevima što, sa druge strane, omogućava podizanje nivoa
kvaliteta pružanja usluga osiguravačima na jedan mnogo viši nivo. Pored toga ovakav
način upravljanja oštetnim zahtevima svodi ljudsku grešku na najmanju moguću
meri uz istovremeno povećanje transparentnosti vođenja celokupnog procesa obrade
odštetnog zahteva.

Istraživanja su pokazala da troškovi obrade odštetnih zahteva obično iznose 10-
15%, a isplata same štete 40-65% od neto zarađene premije.248 Stoga sam proces up-
ravljanja odštetnim zahtevima pomaže osiguravaču da:
 Odredi odgovarajuću visinu tehničkih rezervi i povećao efikasnost vlastitog
kapitala.
 Otkrije i eliminiše lažne i preterane oštetne zahteve.
 U celosti optimizuje postupak procesa upravljanja odštetnim zahtevima,
uključujući i maksimalno korišćenje subrogacije, tj. prenošenje osigurani-
kovih prava prema odgovornom licu na sebe, kao i prodaje oštećene imo-
vine, a u cilju povraćaja (naplate) dela šteta od trećih lica.
 Potpuno primenjuje odredbe iz uslova i tarifa za date vrste osiguranja, kao
i uslove i rokove iz zaključenih polisa, u cilju eliminisanja isplate šteta za
rizike za koje nije naplaćena premija i izbegli nepotrebni dodatni troškovi,
kao što su naknadni zahtevi, prigovori i sudski sporovi.
Prema navedenoj referenci, uštede koje sam proces upravljanja odštetnim zahte-
vima može da donese nekoj osiguravaćoj kompaniji su:
 35-50% smanjenje troškova kao posledica identifikacije mogućnosti za ost-
varivanje veće subrogacije
 20-50% smanjenje troškova koji su vezani za lažne oštetne zahteve (kada se
uzmu u obzir sve linije poslovanja).
Da bi se ustanovila neka osnovna pravila za upravljanje odštetnim zahtevima,
Komitet za osiguravajuća društva (Insurance Committee) je 2000. lansirao projekat
koji je imao za cilj da pre svega prikupi sve informacije o postojećim načinima uprav-
ljanje odštetnim zahtevima u zemljama članicama EU i da na osnovu toga ustanovi
smernice koje treba da budu preporuka kako osiguravajućim kompanijama tako i
organima vlasti. Ove preporuke je Savet OECD-a usvojio u novembru mesecu 2004
godine.249
Smernice koje OECD daje za upravljanje odštetnim zahtevima nisu obavezne niti
pak isključive, već predstavljaju neku vrstu „ček liste” koja treba da pruži pomoć
osiguravajućim društvima u procesu upravljanja odštetnim zahtevima.
Ove smernice obuhvataju deset faza u procesu upravljanja štetama i to:
 Prijava štete
 Prijem oštetnog zahteva i verifikacija štete
 Evidentiranje oštetnog zahteva
248 Claims Management, Improve the Efficiency and Effectivness of your Claims Decisions, Fair Isaac
Corporation, 2007, www.fairisaac.com
249 OECD Directorate for Financial and Enterprise Affairs, Guidelines for Good Practice for Insurance
Claim Management, prepared by the OECD Insurance Committe and adopted by the OECD Coun-
cil on 24 November 2004

 Otkrivanje lažnih i prekomernih zahteva
 Uviđaj i procena štete
 Obrada oštetnog zahteva
 Pravovremena likvidacija oštetnog zahteva
 Rešavanje prigovora i žalbi
 Praćenje usluga vezanih za odštetni zahtev
 Marketing
U postojećoj zakonskoj regulativi nisu decidirano propisane procedure za postu-
panje osiguravača i osiguranika kod nastanka štete, odnosno njene likvidacije, ali
zato sva osiguravajuća društva imaju vlastita uputstva ili procedure sa definisanim
postupcima i fazama obrade za sve vrste osiguranja kojima se bave.
U procesu obrade štete, tj. od njenog nastanka do likvidacije, postoje oabveze
kako osiguravača, tako i osiguranika, koje se moraju sprovoditi u jednom poslovnom,
partnerskom odnosu i koje su od izuzetnog značaja za sam kvalitet poslova osigu-
ranja.
Iz prakse osiguravajućih društava, a i literature, postupci, tok aktivnosti i njihovi
interaktivni odnosi prikazani su na blok dijagramu slika XI-1, pri čemu su prijava i
evidentiranje, uviđaj i procena, likvidacija, kontrola, odobrenje i isplata štete ključne
faze aktivnosti.
2. MARKETING U PROCESU UPRAVLJANJA

ODŠTETNIM ZAHTEVIMA
U razvijenom svetu koje prati i moderan sistem osiguranja, sve se više afirmiše
i promoviše imidž, ugled i pozicija osiguravajućih društava na osnovu njihovog
odnosa i postupanja prema odštetnim zahtevima osiguranika, odnosno sagledava
se njihov konkretan program upravljanja odštetnim zahtevima. Drugim rečima,
sve se više promoviše primena sistema merenja konkurentnosti na osnovu procesa
obrade odštenih zahteva, odnosno efikasnosti u isplati šteta, zbog čega su osiguranici
i zaključili osiguranje.
U pravilu, sva nacionalna zakonodavstva u oblasti osiguranja, pa delom i naše,
promovišu primenu sistema merenja konkurentnosti na osnovu procesa obrade
odštetnih zahteva ili nekog dela ovog procesa (na primer, obrada pritužbi) – rešene
štete.

Ukoliko se, u praksi rada osiguravajućih društava odbijaju blagovremeno pod-
neti ispravni zahtevi za naknadu štete, sa celom potrebnom dokumentacijom, onda
se ugrožava ugled takvog osiguravajućeg društva, pa i osiguranja kao institucije u
celini. Naime, ako se valjan odštetni zahtev odbije ugrožava se ugled osiguravajućeg
društva, što može da dovede do ugrožavanja prodaje polisa, a samim tim i do pada
ugleda date osiguravajuće kompanije. U nedavnoj praksi, na našem tržištu osiguranja
je bilo isuviše primera naplate premija iz osiguranja, a ne plaćanje šteta, kao npr. kod
osiguranja motornih vozila, gde se štete nisu blagovremeno plaćale, nego su često
vođeni sudski procesi.
Zato je rešavanje odštetnog zahteva ključno za određivanje kvaliteta usluge koju
pruža neka osiguravajuće društvo, odnosno ono je presudno za širenje pozitivnih
preporuka i samim tim i za privlačenje novih osiguranika. U SAD čak i postoji i Web
stranica koju je formiralo nacionalno udruženje zastupnika osiguranja (National As-
sociation of Insurance Commissioners -NAIC) pod nazivom „Potrošački izvor infor-
macija” (Consumer Information Source – www-maic.org), na kojoj potrošači sami
mogu da iznesu svoja iskustva o oštetnim zahtevima, čime se značajno utiče na sti-
canje poverenja, odnosno nepoverenja prema nekoj osiguravajućoj kompaniji.
Neophodno je stalno podizanje motivacije kod zaposlenih radnika koji rade na
obradi šteta u osiguravajućim organizacijama u cilju blagovremenog, objektivnog i
poslovnog pristupa razrešavanju problema u svima fazama obrade šteta, počev od
prijave odštetnog zahteva do njegove isplate.
Iz svega navedenog proizilazi da top menadžment osiguravajućeg društva mora,
programima upravljanja oštetnim zahtevima prilaziti na odgovoran način, jer oni,
pored toga što je to osnovni zadatak osiguranja - naknada šteta, bez čega osiguranja
ne bi ni bilo, čine jedan od bitnih elemenata za marketinške aktivnosti osiguravajućeg
društva.

Slika XI – 1. Faze procesa obrade šteta

1. Uticaj efikasnog upravljanja odštetnim zahtevima na razvoj osiguranja.
2. Algoritam faza procesa obrade šteta.
3. Marketing u procesu upravljanja odštetnim zahtevima.
Izvori korišćeni u jedanaestom poglavlju:

1. Claims Management, Improve the Efficiency and Effectivness of your
Claims Decisions, Fair Isaac Corporation, 2007, www.fairisaac.com,
2. OECD Directorate for Financial and Enterprise Affairs, Guidelines for
Good Practice for Insurance Claim Management, prepared by the OECD
Insurance Committe and adopted by the OECD Council on 24 November
2004

O autoru
Dr Ratko Vujović, dipl. inž. rođen je 07.03.1946. godine u Dlakošima, Bileća,

Bosna i Hercegovina.
Osmogodišnju školu završio je u Bileći, a srednju elektrotehničku školu u Mo-
staru, 1966. godine. Diplomirao je na Fakultetu ZNR Niš, 1975. godine, magistrirao
na Tehnološkom fakultetu u Zagrebu 1985. godine, a doktorirao na Tehnološkom
fakultetu u Novom Sadu, 2000. godine.
Radnu karijeru je započeo u Tekstilnom kombinatu Bilećanka u Bileći, gde je
radio kao rukovodilac održavanja i nadzorni organ za izgradnju novih kapaciteta –
Pogon predionice u Bileći, Fabrika dekorativnih tkanina Gacko, Trikotaža Nevesinje,
Pogon u Čitluku i dr.
U Sarajevu je, od 1969. godine radio u Institutima zaštite „INZA“ Sarajevo. Sa
grupom entuzijasta podigao jedan od najmodernijih naučno-istraživačkih instituta
u Evropi za poslove upravljanja rizicima i preventivnog delovanja NIRO „Institut za
zaštitu od požara i eksplozije“ Sarajevo.
Institut je veoma brzo postao jedna od najznačajnijih osnova nauke, istraživanja,
laboratorijskog ispitivanja i atestiranja u bivšoj SFRJ i bio priznat u svetskoj stručnoj
javnosti. Naučno-stručni kadrovi i specijalisti za pojedina područja preventive i naj-
modernije i jedine laboratorije za požarna ispitivanja u državi u to vreme, obezbeđivali
su Institutu status naučno-istraživačke organizacije za preventivu. Kao takav, Institut
je od strane Saveznog zavoda za standardizaciju SFRJ, jedini bio ovlašćen za atesti-
ranje otpornosti na požar svih elemenata građevinskih konstrukcija. Takođe je bio
ovlašćen od Jugoslovenskog registra brodova za sva požarno-eksplozivna ispitivanja
(indirektno i LOYD registra, Veritas-a, SSSR registra i drugih registara brodova).
Institut je posedovao i državna ovlašćenja za pregled mera zaštite u investiciono-
tehničkoj dokumentaciji, ispitivanju medija i protivpožarnih uređaja i opreme, kao
i obrazovanje i izdavačku delatnost. Institut je bio prihvaćen za punopravnog člana
NFPA.
624
Pored navedenog, Institut je bio prihvaćen od skoro svih osiguravajućih društava
u zemlji, kao i od Munich-Re iz Nemačke na poslovima pregleda i snimanja rizika,
analize šteta i laboratorijskih ispitivanja, kao referentna naučno-istraživačka in-
stitucija za preventivu. Institut je takođe bio osposobljen za ispitivanja određenih
svojstava materijala, kao što su požarne karakteristike materijala, upaljivost, zapalji-
vost, površinsko širenje dima, određivanje kiseoničkog indeksa, tvrdoće itd. Pored
toga Institut je posedovao i opremu za nedestruktivna ispitivanja, tj. ispitivanja bez
razaranja u toku rada pogona - termovizijska, ultrazvučna ispitivanja, ispitivanja
magnetnim fluksom i dr. U njemu su se školovali i specijalizovali stručnjaci iz inos-
transtva, posebno iz zemalja u koje su plasirani naši vojni programi, na nivou cele
bivše zemlje. Institut je bio pokretač novih projekata iz tehničke regulative – npr.
gasna tehnika, dojava i detekcija požara, sistemi za gašenje i dr.
Prof. dr Ratko Vujović je bio pokretač i jedinog naučno-stručnog časopisa u to
vreme u bivšoj SFRJ pod nazivom „Požar, eksplozija, preventiva“, gde je bio glavni i
odgovorni urednik.
Od 1992. godine radi u Kompaniji Dunav osiguranje u Preving-u – preduzeće za
preventivni inženjering, na mestu direktora od 1993. godine, jedno vreme je vršio i
funkciju podpredsednika za tehniku cele Grupe Dunav osiguranje. Radeći na ovim
poslovima pokrenuo je niz projekata na unapređenju osiguranja, upravljanja rizici-
ma, preventivnog inženjerstva, naučnih projekata koji su dali vidne rezultate. Takođe
je organizovao u periodu od 1992. do 2005. godine, trinaest naučnih skupova sa
međunarodnim učešćem na aktuelne teme iz oblasti upravljanja rizicima i preven-
tivnog inženjerstva, a istovremeno je kao glavni i odgovorni urednik, pokrenuo i novi
časopis pod nazivom „Preventivno inženjerstvo“ koji je u to vreme bio jedini časopis
iz ove oblasti na nacionalnom nivou.
Od 2005. godine radi na Univerzitetu Singidunum kao šef katedre za osiguranje
i profesor je na predmetima Upravljanje rizicima u osiguranju i Preventiva u osigu-
ranju. Takođe radi kao profesor na poslediplomskim studijama, na studijskom pro-
gramu - Menadžment u osiguranju.
Do sada je objavio preko 60 naučnih i stručnih radova u domaćoj i stranoj litera-
turi i više knjiga na temu rizika, upravljanja rizicima i preventivnog inženjerstva.
Jedan je od osnivača i direktor Društva za posredovanje u osiguranju Aspen, koje
je u svom kratkom poslovanju već postiglo zavidne rezultate, a koje je i kreativna
radionica za obrazovanje kadrova i studenata sa osnovnog studijskog programa Uni-
verziteta Singidunum.
625
Odlukom Senata Univerziteta “Singidunum”, Beogrаd, broj 636/08 od
12.06.2008, ovaj udžbenik je odobren kao osnovno nastavno sredstvo na
studijskim programima koji se realizuju na integrisanim studijama Univerziteta
“Singidunum”.
CIP - Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд

US - Upravljanje Rizicima I Osiguranje PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

US - Upravljanje Rizicima I Osiguranje PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

UNIVERZITET SINGIDUNUM

Prof. dr Ratko Vujović

UPR AVLJANJE RIZICIM A

Knjiga Upravljanje rizicima i osiguranje namenjena je pre svega studen-

IV Upravljanje rizicima i osiguranje

1. RIZICI I ŠTETE U USLOVIMA GLOBALIZACIJE

1. POJMOVI POVEZANI SA RIZIKOM 22

1. POJAM I FUNKCIJA UPRAVLJANJA RIZIKOM 73

VIII Upravljanje rizicima i osiguranje

1. PRISTUP KLASIFIKACIJI RIZIKA DRUŠTAVA ZA OSIGURANJE 157

1. METODE ZA ANALIZU, IDENTIFIKACIJU I PROCENU RIZIKA 191

1. RIZIK OD PRIRODNIH KATASTROFA 259

1. POJAM RIZIKA INDUSTRIJSKIH SISTEMA 279

X Upravljanje rizicima i osiguranje

1. OSIGURANJE KAO METOD UPRAVLJANJA RIZIKOM 383

XII Upravljanje rizicima i osiguranje

1. RASPODELA RIZIKA 507

1. OPŠTA RAZMATRANJA I PRISTUPI U OBRADI ŠTETA 559

XIV Upravljanje rizicima i osiguranje

1. UTICAJ EFIKASNOG UPRAVLJANJA ODŠTETNIM

Istorija civilizacije u svim svojim razvojnim fazama, obeležena je sa dva globalna

1 Swiss Reinsurance Company Sigma 01/2008, www.swissre.com

4 Upravljanje rizicima i osiguranje

6 Upravljanje rizicima i osiguranje

U izveštaju jednog od vodećih reosiguravača sveta „Munich-Re” u 2008. godini

EKSTREMNI KLIMATSKI USLOVI GRANA OSIGURANJA NA KOJU UTIČU

Broj katastrofalnih događaja koji su posledica vremenskih nepogoda rastao je tri

2. RAZLOZI ZA PORAST PRIRODNIH KATASTROFA

Zajedno sa mnogim značajnim i konstantnim promenama na zemlji, na po-

5 UNEP/GRID, Climate Change Graphics, Norway, Feb. 2005, www.grida.no

8 Upravljanje rizicima i osiguranje

Ovako intenzivan razvoj u poslednjih 150 godina prouzrokovao je porast koncen-

Gas Izvori Učešće (%)

Korišćenje energije, seča šuma, promena namene zemljišta,

10 Upravljanje rizicima i osiguranje

Tokom 2005. i 2006.godine Ministarstvo poljoprivrede zajedno sa Pokrajnskim

12 Upravljanje rizicima i osiguranje

Pitanja za proveru znanja:

Izvori korišćeni u prvom poglavlju:

definisanje rizika ... 15

Definisanje rizika ... 17

18 Upravljanje rizicima i osiguranje

R(T) = P (T) x L (T)

Definisanje rizika ... 19

Ova matematička relacija rizika često izaziva, sa teoretskog i matematičkog as-

20 Upravljanje rizicima i osiguranje

22 Predrag Šulejić, Pravo osiguranja, Dosije, Beograd, 2005

Definisanje rizika ... 21

22 Upravljanje rizicima i osiguranje

Definisanje rizika ... 23

28 I. Andrijanić i K. Klasić, Tehnika osiguranja i reosiguranja, Mikrorad, Zagreb, 2002, str. 4

24 Upravljanje rizicima i osiguranje

Budući događaj Verovatnoća događanja (p)

Najočigledniji troškovi rizika su troškovi same štete, odnosno troškovi nastali

Definisanje rizika ... 25

Nivo neizvesnosti Karakteristike Primeri

Nema neizvesnosti Ishod može da se pred- Fizički zakoni, prirodne

Nivo 1 Ishodi se identifikuju a Igre na sreću, karte,

Nivo 2 Ishodi su identifikovani ali Požar, automobilska

Ishodi nisu sasvim identi- Svemirska istraživanja,

26 Upravljanje rizicima i osiguranje

Definisanje rizika ... 27

28 Upravljanje rizicima i osiguranje