Коптска црква данас

Дохалкидонске цркве су савремене монофизитске цркве које нису признале одлуке

Четвртог васељенског сабора одржаног у Халкидону 451. године. Оне спадају у
националне цркве које су се нашле ван граница Византије, и којима су монофизитски
спорови на Истоку омогућили да се и политички одвоје од Византије и њене верске
политике.1 Те цркве су: Коптска, Етиопска, Јерменска и Сиријско-јаковитска. Оно што је
карактеристично и заједничко за ове Цркве је:

- не признају Четврти васељенски сабор и сматрају га сабором који је обновио

несторијанску јерес,

- све су се одвојиле крајем V и почетком VI века од Једне Свете Саборне и

Апостолске Цркве,

- немају литургијско и светотајенско општење са Православном Црквом, односно

са свим помесним православним Црквама предвођених Васељенском
патријаршијом,

- поштују јеретика Диоскора, који је осуђен у Халкидону, као светитеља,

- исповедају умерено монофизитство Севира Антиохијског, а осуђују радикално

монофизитство Евтиха, архимандрита цариградског,

- националног су карактера, што нам указује на раскол и на политичкој, а не само

на догматско-исповедној основи,

- чланице су Светског савета Цркава и активне су у екуменском дијалогу са

циљем међусобног приближавања и по могућству сједињења са Православном
Црквом.

1
Протојереј др Радомир В. Поповић, Православне помесне цркве, Београд, 2004., 375

1
 Домовина Копта је древни Египат – земља фараона и најстарије културе о којој
данас сведоче високе пирамиде, краљевски гробови и ископане владарске библиотеке. 2
Термини Копт и Египћанин су истоветног значења, оба потичу од грчке речи Αίγυπτοϛ и
означавају земљу Египат и област реке Нил. То је у ствари, фонетска изведеница древног
Египта за Мемфис, Ha-ka-ptah, што значи дом, тј. храм Духа Птаха3, који је један од
најпоштованијих божанстава у египатској митологији. 4 Значи, из корена грчке речи γυπτ
сви савремени европски језици долазе до речи „Египат“ и „Копт“, а арапски „Gybt“.

Египћани су од најранијих дана били наклоњени религији, одани митовима и веома

побожни. Још од времена цара Икхнатона (1383-1365. пре Христа) знали су за идеју једног
врховног бога. Знали су и Озириса бога и човека, те је њима било лако да касније прихвате
као његов еквивалент Исуса Христа. Такође, поштовали су извесну тријаду божанства, а
најпознатија је била она коју су чинили Озирис, Изида и Хорус. Васкрсење Озириса је
било слично Васкрсењу Исуса Христа после распећа и сахране. 5 Изида и Хорус су
подсећали на однос мајке и детета. 6 Рана представа Коптске Богородице је у ствари
репродукција Изиде која доји бебу Хоруса, и та представа је постала уобичајена у
коптској иконографији. Хришћанско предање о Вазнесењу, Светоме Духу и чудесном
Рођењу Исуса Христа од Дјеве Марије, такође је имао еквивалент код Египћана. Наиме,
бог створитељ Птах удахнуо је светој крави свога светога духа и родио се Апис. Исто тако
и последњи египатски фараон Хоремхеб био је зачет духом бога Амона, а родио се од
девице.7 Саставни део хришћанског учења је живот након смрти, а то питање је било од
пресудног значаја и налазило се у самој суштини египатске цивилизације. Египћани су
веровали у васкрсење и како би сачували тела за вечни живот они су их балзамовали, од
чега се развила читава уметност мумифицирања. Поред тога, бесмртни као што су
фараони и богови држали су у рукама хришћански крст који је био знак за вечни живот.

Много пре крштења Копта у Египат је дошла Света Породица. У првим главама
Матејевог јеванђеља у Новом завету говори се о бежању Дјеве Марије, Јосифа Праведног

2
Dr Kamilo Dočkal, Povijest istočnih crkava, Zagreb, 1954.,267
3
Био је бог створитељ коме су се најпре обраћали у молитвама, у Мемфису
4
Aziz S. Atiya, History of Eastern Christianity, Indiana, USA, 1967.,16
5
Исто, наведено дело, 20
6
исто
7
исто

2
и новорођеног Исуса у Египат због освете цара Ирода који је наредио да се побију сва
деца старости до две године (Мт 2,16). „Узми дете и матер његову, па бежи у Египат...“
(Мт 2:13). Цар Ирод је веровао да је Исус тад погубљен, а Света породица је у Египту
остала све до Иродове смрти (Мт 2,15). Коптска Црква има у свом Еортологиону посебан
дан који је посвећен уласку Господа нашег Исуса Христа у египатску земљу, и он пада у
периоду између 9. маја и 7. јуна.

Према предању које су забележили Јевсевије Кесаријски, Св. Епифаније и блажени

Јероним, у Египту је Јеванђеље Христово проповедао један од четворице Јеванђелиста,
Свети Марко, ученик Светог апостола Петра и пратилац Светих апостола Павла и
Варнаве. Свети Марко је био један од најближих сведока живота Господа Исуса Христа,
те је тако био и компетентан да напише Јеванђеље које је Црква прихватила као канонско.
Према Јовану Златоустом (340-407) он је своје Јеванђеље на грчком језику написао у
Египту.

У то време главни град Египта је Александрија, град који је саградио Александар

Велики 332. године пре Христа. Проповедавши у овом граду Свети Марко је ту основао и
прву епископску столицу (катедру), која је у диптиху Хришћанске Цркве стекла друго
место, одмах иза Римског патријархата.

У Александрији је, почев од II века хришћанске ере, вековима радила позната

хришћанска богословска школа која је дала велики број црквених писаца, хришћанских
мученика и исповедника православља (Свети Дионисије, Атанасије Велики, Петар,
Кирило....). Било је и јеретика, али се Египат, и северна Африка уопште, сматрају
колевком хришћанског монаштва које се ширило по целом свету (Свети Антоније Велики,
Свети Пахомије, Свети Макарије Египатски...).8

Коптска Црква као национална, формално постоји од средине V века. Свети

Кирило се упокојио 444. године и њега наслеђује Диоскор (444-451), напрасит, горд и без
икаквог богословског квалитета. У том добу настаје нова јерес – монофизитство чији је
оснивач Архимандрит Евтих из Цариграда, антинесторијанац.

8
Види: Протојереј др Радомир В. Поповић, наведено дело, 377-378

3
 У Цркви на Истоку водиле су се оштре расправе о природама у Господу Христу и
начину њихових сједињења у Богочовеку Исусу. Евтиха је подржао и стао да брани
његово учење Диоскор, патријарх Александријски. Међутим, на сабору у Халкидону 451.
године осуђују се Евтих и александријски архиепископ Диоскор. Тако се Црква у овом
делу Африке одваја од Васељенске цркве. Овај Сабор је проуроковао раскол који до данас
није превазиђен, а поред Копта одбацили су га Јермени, Сиријци, Етиопљани и Индијци,
они који се данас називају Оријентално-православни. Цркве које су прихватиле тај Сабор
биле су Византијске или Латинске провинције.

Данас у свету има више милиона Копта, али су у својој матичној земљи Египту,
мањина, наспрам већинских Мухамеданаца. 9 До XI века седиште Коптске цркве било је у
Александрији, а данас је она патријаршија са седиштем у Каиру. Поглавар Цркве има
звање патријарха Коптско-православне Цркве Египта, Абисиније 10, Нубије, Судана,
Јерусалима и пет западних градова Афричког континента и папе Александрије.

Данас Коптска Црква има 54 епархија, од тога су 15 ван Египта. Епархије у

Египту: Александрија, Дамијет, Тахта, Тема, Абу Тиег, Акхмин, Асиут, Кусеја, Фајум,
Сохаг, Бени-Суеф, Калиубеја, Хургада, Гизех, Манфалут, Абнуб, Санабу, Деир-Муас,
Хелуан, Дакахлеја, Гарбеја, Бехеира, Асун, Балиана, Каркија, Минија, Самалут, Луксор,
Малави, Мануфеја, Порт Саид, Наг Хамади, Загазиг, Суез, Кена, Куш, Герге, Маади и
Јужни Синај.

Епархије Коптске Цркве ван Египта су: у Судану (Нубија и Картум), у Светој
Земљи (Јерусалим), у Европи (Беч, Аустрија 11; Хекстер, Немачка; Бирмингем, Велика
Британија), у САД (Лос Анђелес, Калифорнија и Далас, Колорадо) 12, у Аустралији
(Мелбурн).

Коптска Црква данас је изузетно јака на пољу мисионарења те је тако установила

више мисионарских епархија и парохија са полу-аутономним или аутономним статусом
унутар саме плироме Коптске Цркве. Такве су епархије Јужне Америке и Уганде, са

9
Бројеви и статистике су врло променљиве, јер је то нација са високим природним прираштајем те се подаци
из године у годину мењају
10
Иако је својој ћерци Цркви у Етиопији дала аутокефалност 1959.
11
Основана 2003.г.
12
Данас под овим Епархијама потпадају и Копти у Канади са парохијама у Торонту и Монтреалу

4
седиштем у Најробију и намесништвима у Харареу и Јоханесбургу. 13 У Ирској је основана
Епархија која обухвата поред саме Ирске, Шкотску и Североисточну Енглеску. Седиште је
у Вајтли Беју, Велика Британија. Од 1996. у Италији у оквиру Коптске Цркве делује
Италијанска Православна Црква са две епархије, Торино и Милано, а седиште је у Риму.
У Француској од 1974. године делује аутономна Француска Коптско-Православна црква,
обједињена у Епархију Тулон, а епископи су Французи. Неканонска Британска
Православна Црква је 1990. године приступила Коптској Цркви, а данас је у аутономном
статусу и обједињена је у једну епархију Глестонбери са седиштем у Лондону. Епископ
ове цркве је по националности Енглез.

Епископи се бирају из редова монаха, а носе назив мутран, што значи митрополит.
У рангу налазе се и игумани четири најзначајнија Коптска манастира. 14

Од 1940. године дошло је до велике обнове монаштва, тако да у сваком манастиру

имамо у просеку од 60-120 монаха. Активно је 20 мушких и 6 женских манастира. 15

Од 1963. године у Коптској цркви постоји установа викарних епископа, тј.

епископа без епархија. Од 1953. године Копти имају имају и модеран Богословски
факултет на којем студије трају четири године.16

Верска настава предаје се у државним школама. Ван Египта Копти имају 10

епископа, 197 свештеника и 2 активна манастира. Најпознатији савремени теолог Коптске
Цркве је Мата-ал-Максим, игуман манастира Амба Макар у Вади Натрум. 17

У данашњој Коптској Цркви сачувани су поједини обреди идентични

православним. Тако су крштење, миропомазање и Евхаристија остали готово исти као и у
нашој Цркви. Велика је разлика у свештенству, јер су дохалкидонци задржали особине
јеврејског вероисповедања те се свештенство преноси са колена на колено, и врло је редак
случај да се неко изван свештеничке породице рукоположи. Календар се разликује од
нашега у два дана, а време се рачуна од 284. године када је на власт ступио цар
13
У Уганди је Коптској цркви приступио велики број верника, као и у суседним земљама. О овоме више
види код Aziz S. Atiya, наведено дело, 52
14
Dr Juraj Kolarić, Istočni Kršćani, Zagreb, 1982,137
15
Протојереј др Радомир В. Поповић, наведено дело,383
16
Dr Juraj Kolarić, наведено дело,137
17
Види: Протојереј др Радомир В. Поповић, наведено дело,383

5
Диоклецијан. У своме богослужењу Копти готово свакодневно употребљавају литургију
Светог Василија Великог која је мало прерађена и скраћена верзија грчке Литургије.
Служе се још Литургије Светог Григорија Богослова и Кирила Александријског.
„Карактеристична црта литургије Григорија Богослова јесте у томе да су њене молитве
упућене ка Исусу Христу, а не ка Богу Оцу“.18

Велика разлика са Православном Црквом је то што на Проскомидији уместо

квасних употребљавају бесквасне хлебове. Разликује се доста још и Света Тајна
Миропомазања и Брака, а у овој Цркви је опстао обред прања ногу који се врши три пута
годишње. У самом животу ове Цркве сачувано је доста многобожачких обичаја из
предхришћанског времена.

Задњих година евидентан је покрет за сједињење дохалкидонских и православних

помесних цркава. Антиохијска патријаршија је почела преговоре још 1991. године и
преговори трају до данашњих дана. Међутим, ови преговори су били готово велика фарса
и већина православних помесних цркава их није прихватила (међу којима су и Српска,
Грчка и Руска Православна Црква).

Дохалкидонске цркве данас стоје најближе Православној Цркви што се види из

учесталих преговора који се воде. Једина ствар која данас не може бити усаглашена је
питање светитељства Несторија и његових ученика који су осуђени на Четвртом
Васељенском Сабору у Халкидону. 19 Овим питањем се покреће и христолошки спор о
двема природама у Господу Исусу Христу која је веома актуелна у дохалкидонским
црквама. Данас су дохалкидонци свесни прозелитских намера које вековима спрема
римокатоличка црква тако да су према овим мисијама веома обазриви и сумњичави. Чини
нам се да су дохалкидонци по први пут најближи искреном враћању у Православље.

18
Др Викентије Фрадински, Коптска црква, Богословље, свеска 1-2, Београд,1959.,59
19
О самом питању уједињења погледати више: Др Жан Клод Ларше, Христолошка питања, Видослов, број
23, Требиње, 2000. год.

6
 Литература

1. Aziz S. Atiya, History of Eastern Christianity, Indiana, USA, 1967.

2. Др Викентије Фрадински, Коптска црква, Богословље, свеска 1-2, Београд,1959

3. Dr Juraj Kolarić, Istočni Kršćani, Zagreb, 1982.

4. Dr Kamilo Dočkal, Povijest istočnih crkava, Zagreb, 1954.

5. Јевсевије Кесаријски, Црквена историја

6. Протојереј др Радомир В. Поповић, Православне помесне цркве, Београд, 2004.

7. Протојереј др Радомир В. Поповић, Васељенски Сабори, одабрана документа,

Београд,2002.