Milan Vukomanovi

ZNAENJA I FUNKCIJE MITA

(Istonik, br. 41, Beograd, 2002, str. 97-102)

Postoje nevelike knjige koje puno govore s malo teksta. Postoje, dakako, i goleme
knjige koje s mnogo rei malo kazuju. Ima, najzad, i onih retkih knjiga to impresioniraju
itaoca kako svojim obimom, tako i kvalitetom. Jedna od takvih retkih i dragocenih knjiga je
Mit njegovo znaenje i funkcije u antikim i drugim kulturama britanskog klasiara Defrija
Kirka (G. S. Kirk).1 Ovo bogato i znaajno teorijsko delo o prirodi mita viestruko je uticalo
na savremeno prouavanje mita ne samo u oblasti klasinih nauka i filozofije, ve i u
knjievnoj teoriji i antropologiji.
Kirk zapoinje svoja razmatranja mita s uverenjem da gotovo nijedan od problema s
kojima se, u prouavanju mita, susreu spomenute nauke i naune discipline nije do danas
adekvatno i dovoljno ubedljivo rasvetljen. Svoju vlastitu knjigu o mitu on, pak, vidi pre kao
jedan ogled o tumaenju, ili jedan kritiki poduhvat u oblasti istorije i filozofije ideja, nego
li kao sveobuhvatno teorijsko delo. I mada ovaj stav uglavnom odgovara glavnim naunim
pretenzijama Kirkove knjige, on dosta skromno, mislim, karakterie njen pravi domaaj i
znaaj. Jer najvea vrednost tog kritikog ispitivanja mita prepoznaje se ba u vrlo suptilnoj i
ubedljivoj demitologizaciji razliitih dogmi ili mitova o samom mitu. Otuda i Kirk u svojoj
argumentaciji koristi dosta kontraprimera, svestan, valjda, svih prednosti negativnog
metoda (via negativa) u pristupu jednom tako osetljivom podruju kao to je mitologija. S
druge strane, autor je sasvim svestan svih moguih redukcionistikih strategija i Prokrustovih
postelja kojima pribegavaju neke optije teorije mita, poput onih koje nalazimo u delima
Levija-Strosa (Levi Strauss), Klakhona (Kluckhohn) ili razliitih predstavnika kembridke
kole.
Kirk, na primer, nalazi da je strukturalistika lingvistika analogija vrlo ambivalentna
i konfuzna kada se primeni na mit. Pogreno je, veli on, ukazivati na to da se znaenje
mita prenosi putem njegove strukture, koja odgovara sintaksi u jeziku.2 U tom smislu je i
njegova kritika Strosove teorije vrlo primerena i opravdana. Za razliku od nekih drugih

1
G. S. Kirk, Myth: Its Meaning and Functions in Ancient and Other Cultures, Cambridge University Press and
University of California Press, Berkeley and Los Angeles.
2
Ibid., str. 43.

1
Strosovih kritiara, Kirk ne odbacuje sasvim, i bezrezervno, strukturalistiki metod.
Strukturalizam je vredan kao i drugi pristupi mitu, ukoliko je, naravno, naunik svestan
njegovih ogranienja. S druge strane, Strosov pristup je pogrean utoliko to pretenduje na
univerzalistiko objanjenje prirode svih mitova. Stros, dakle, sam ne respektuje nuna
ogranienja takvog postupka. ini se da je Kirk pre sklon da francuskog mislioca prihvati kao
etnologa, nego kao filozofa. Problem je u tome to Stros pokuava da uz pomo svoje teorije
mitova objasni i samu strukturu ljudskoga uma. Kirk zato primeuje: Bilo bi doista korisnije
ukoliko bi Levi-Stros najavio kada e zameniti uloge, nego li to spaja dva sasvim razliita
pristupa: naunika-posmatraa, s jedne strane, i filozofa i epistemologa, s druge. 3
Pa ipak, ta dva pristupa ne moraju nuno biti u neskladu kao to je to sluaj sa
Strosovom teorijom. Reklo bi se, u stvari, da francuski mislilac tu primenjuje jedan
samosvojan i originalan pristup mitu, koji bismo, moda, mogli nazvati simbolikom logikom
mita. Jasno je da se tu pomalo i preteruje, ali teko da bi se drukije i moglo ii u primeni
jednog takvog metoda. Problem nastaje, kao to je Pol Riker (Paul Ricoeur) dobro primetio,
kada Levi-Stros pokuava da uoptava primere koje uzima iz jednog specifinog,
junoamerikog kulturnog i geografskog konteksta. Budui da on ne namerava, ili izbegava,
da se tu pozabavi semitskim ili indoevropskim kulturnim nasleem, on ni ne moe
pretendovati na sveobuhvatnost i univerzalnost svoje teorije.
Kirkova kritika Levi-Strosa je vrlo objektivna, izbalansirana, i temelji se na dve
osnovne pretpostavke: prvo, Kirk odbacuje teoriju po kojoj je krajnji smisao mitova u tome
to oni, na neki nain, preslikavaju ljudski um; drugo, on ne prihvata da svaki detalj u mitu
ima nekakav znaaj i da stoga treba analizirati njegovu strukturu. Kirk, zapravo, podrava
jednu dinaminiju koncepciju mita koja ostavlja mesta za razliite alternative. On mitovima
rae pristupa iz perspektive empirijske, induktivne analize ponaanja pripovedaa i
mitotvoraca, nego to se trudi da primeni nekakve opte, a prori teorije mita kao izraza
ljudske imaginacije. Najvie to po njemu moemo prihvatiti od strukturalizma je da neki
mitovi u nekim kulturama mogu imati neku vrstu eksplanatorne funkcije koja ranije nije
primeivana.4
Kirk stoga, s pravom, odbija pogrenu pretpostavku da je mit zatvorena kategorija s
istim odlikama u razliitim kulturama. Drugim reima, on nas esto podsea na to da su
razliite kulture doista razliite, kao i da svaki univerzalizam tu mora da se preispita u svetlu
protivrenih obiaja i verovanja ak i prostorno bliskih, susedskih grupa i kultura. Kao veliki

3
Ibid., str. 48.
4
Ibid., str. 83.

2
ljubitelj starogrke mudrosti, Kirk je, po svemu sudei, i sam verovao da istinu treba traiti
negde u sredini.
U prvom poglavlju Mita, on otuda razmatra etiri glavne dogme o mitovima:
1. svi mitovi se tiu bogova; 2. svi mitovi vode poreklo od rituala; 3. mitologija je
jedan aspekt religije ili, jo gore, religija sama; 4. svi mitovi su ili sasvim razliiti, ili sasvim
neodvojivi od narodnih pria (folktales).
Iako Kirk podjednako osporava sve ove etiri dogme o mitovima i mitologiji, odnos
izmeu mita i rituala se tu mnogo detaljnije razmatra. Zasebno potpoglavlje je tu, opet,
posveeno glavnoj temi ove knjige odnosu izmeu mita i narodnih pria. Razmotrimo stoga
glavne argumente i kontraprimere koje Kirk koristi u analizi polivalentnih odnosa izmeu
mita, religije i rituala. U svom uvodnom poglavlju, Kirk odreuje ritual kao strogo
kontrolisan skup delatnosti koje se odvijaju utvrenim sledom i imaju odreenu natprirodnu
svrhu.5 S druge strane, autor svesno izbegava bilo kakvo slino odreenje dvosmislenih
termina kao to su mythos ili mythologia. To je, uostalom, sasvim u skladu s njegovim
odbacivanjem bilo kakve koncepcije ili teorije mita koja bi ga tretirala kao zatvorenu
kategoriju. Dovoljno je rei da je mit za Kirka jedna dinaminija kategorija, dijahronijski
povezana s drugim kulturnim i tradicionalnim priama, pripovestima. Glavno je tu pitanje,
zapravo, kako se narativni aspekti mita razvijaju i meusobno odnose.
Kada je re o odnosu mita i rituala, Kirk zakljuuje da izmeu njih ne postoji nikakva
jednostavna ili univerzalna veza. Umesto da to dokazuje na nekom isto teorijskom planu,
Kirk rae primenjuje kritiki metod odbacivanja nekih tipinih teorija koje podravaju
suprotno stanovite. On nalazi da te teorije manje-vie poivaju na tradicionalnoj ideji o
povezanosti izmeu legomenon i dromenon. Njegovi protivprimeri su uglavnom preuzeti iz
grkih mitolokih izvora, podruja u kome se on, dakako, najbolje snalazi. Praznici posveeni
Harili i Septerionu u Delfima, kao i Dedala u Plateji, otkrivaju da su odnosi izmeu mita i
rituala sloeni i raznorodni, ak i kada su mitovi povezani s nekim ritualima. Kada je, recimo,
ritual po svojoj prirodi katarktian, mit koji s njim stoji u vezi to nije, ili ne mora da bude.
tavie, asocijacija s ritualom je gotovo uvek trivijalna i kauzalna, i nema uticaja na smisao
bilo koje pripovedne teme koja se tu koristi.6
Na slian nain Kirk odbacuje i druge dve teze o prirodi mitova. U tim sluajevima,
meutim, njegovi protivprimeri su manje ubedljivi i pate od izvesne metodoloke
jednostranosti. Naime, da li je dovoljan kritiki argument samo to da se mitovi ne odnose na

5
Ibid., str. 29.
6
Ibid, str. 18.

3
bogove jer u grkoj mitologiji nailazimo na itav niz mitova o herojima? Ima li tu i nekih
drugih primera, iz drugih mitologija sveta? ini se, isto tako, da odnos izmeu mita i religije
(naroito u grkom sluaju) nije dovoljno razmotren, da bi tako brzo i bezrezervno bio
odbaen. Jer grka mitologija je poseban sluaj u svetskim mitologijama, neka vrsta izuzetka
koji, moda, ipak potvruje pravilo. Pre svega, stara grka theologia i mythologia su bile
najue povezane. Sam Platon je Homera i Hesioda, najslavnije mitotvorce starog sveta,
ponekad nazivao mythologoi, a ponekad, opet, theologoi. Grki primer naroito pokazuje
kako su prie o bogovima (mythoi), u stvari, helenska theologia ili religija u uem smislu rei.
Neki od tih mitova su, takorei, domai (npr. oni iz ahajske tradicije, tj. Homerovi i
Hesiodovi mitovi), dok su drugi, ne manje vani, poput orfikih i dionisijskih, tu doli sa
Istoka. Kao takvi, oni nisu naili na pogodno tle u Atici (xenoi su u ta drevna vremena bili i
barbaroi!), pa otuda i nedostatak hramova i dobro ukorenjenih rituala u tim oblastima.
Odgovarajui mitovi su, pak, bili kolektivno pameni, ali nije se tu uvek mogla nai jasna
veza s nekim ritualom. To, dakako, ne znai da neki od tih mitova nisu poticali od rituala.
Tokom dugog procesa njihovog prenoenja, oni su jednostavno mogli da se transformiu,
izmene svoj prvobitni karakter, naroito ako znamo da su se neki od tih tradicionalnih obreda
ipak zadrali u zemljama njihovog porekla.
Ima, meutim, i nekih optijih razloga zato Grci tu predstavljaju poseban sluaj koji
je, isto metodoloki, pomalo problematian da bi se mogao upotrebljavati kao kontraprimer u
odnosu na neke druge trendove u antikoj mitologiji. Kirk je, dakle, svestan da Grci, sa
svojim herojima, predstavljaju zaseban sluaj u svetskoj mitologiji. U stvari, grki mit bi tu
uvek nekako trebalo stavljati u zagrade, ili uzimati s rezervom kada se daju nekakva
uoptavanja o prirodi ili poreklu itavog fenomena. Grki mit je poseban, drukiji, zbog toga
to je antropomorfan. Ukratko, u svojim delatnostima, ponaanju i osobinama bogovi
podraavaju ljude, a ljudi bogove. Odnos izmeu njih je veoma prost, binaran. Zanimljivo je,
recimo, da Levi Stros nije bio sklon da koristi primere iz gre mitologije prilikom
konstruisanja svojih binarnih opozicija. Kirk, meutim, naglaava jednu vanu istinu o grkoj
mitologiji: mitska mo nekog boanstva ne zavisi toliko od toga ta to boanstvi ini (to je
sluaj sa nekim istonjakim mitologijama), koliko ta ono jeste, tj. predstavlja, personifikuje.
Po svom veku trajanja, povest grkih mitova, iako slavna, verovatno je i najkraa povest u
istoriji mitologije. U toj injenici treba, mislim, traiti i razloge za njenu samosvojnost,
posebnost.
Dobro je poznato da je nemaki filolog Maks Miler poreklo mita traio u svojevrsnoj
bolesti jezika. Primenjujui slinu metaforu, hoemo li pogreiti ako ustvrdimo da je

4
nekakva slina bolest mita u starih Grka bila glavni razlog njegove jedinstvenosti, ali i brze
transformacije, tavie - potpunog nestanka. Pre bismo, stoga, u ovom kontekstu mogli
govoriti o krizi grkoga mita. Zanimljivo je da su i Homer i Hesiod bili vrlo rano izloeni
kritici u delima presokratskih filozofa, poput Ksenofana, Heraklita i drugih mislilaca.
Hesiodova Teogonija je sastavljena, verovatno, poetkom VII veka pre n.e., a spomenuti
filozofi su iveli samo vek, vek i po docnije. Njihovi argumenti bi se, moda, mogli rezimirati
na sledei nain. Filozofi nalaze da su domai mitovi suvie obini, jednostavni, ili ak
vulgarni. Ti mitovi ne zadovoljavaju spekulativne potrebe starih Grka i, za razliku od nekih
orijentalnih mitologija, koje istonjaka filozofija moe lako da usvoji, prilagodi (primer veda
i upaniada), u Grkoj se zbiva jedan samosvojan pomak od mythos-a ka logos-u. Logos se,
meutim, tu ne moe zasnovati ili izraziti bez potpunog odbacivanja, ukidanja mita. Slian
proces transformacije zbiva se i u samoj mitologiji. Mit o Prometeju javlja se tu, recimo, kao
poslednji helenski mit, mit koji se okree protiv celokupne grke mitologije. Kraa vatre
koju uvaju bogovi predstavlja, doista, potpunu desakralizaciju helenske religije. Spomenutu
tezu o desakralizaciji mogli bismo, moda, posmatrati i kao jednu od univerzalija zapadne
duhovnosti i kulture. Tu je, dakle, mitologija desakralizovana od samih svojih poetaka, u
antikom, grkom svetu, dok hrianstvo, kao puno apstraktnija religija, ima vie uspeha u
helenistikom periodu.
Obratimo panju na neke od glavnih tema grke mitologije sa Kirkove liste: tu, naime,
prepoznajemo razne trikove, zagonetke, ubistva, izazove, osvete, brane prevare, incestuozne
veze i specijalno, mono oruje. Nekolika spekulativna motiva, poput eshatolokih elemenata
ili ideje o Zlatnom Dobu su, na alost, samo pozajmljena iz drugih, bliskoistonih ili
srednjoistonih mitologija. Poredei helensku mitologiju sa egipatskom ili indijskom, Kirk,
mislim, prenaglaava njenu sloenost i sistematinost. Stvar je, zapravo, tu sasvim obrnuta:
grki mitovi su vrlo jednostavni, prosti, dok je indijska mitologija daleko sloenija,
raskonija. Profani, sekularni karakter mitologije u Grka bio je, po mom sudu, glavni uzronik
njene krize, pa otuda i njena bespotedna kritika u delima filozofa. Neke optije slinosti
izmeu germanskih i helenskih mitova potvruju, u stvari, tezu o slinom, antropomorfnom
karakteru drevne zapadne mitologije.
Na osnovu prethodnih razmatranja jasno je, mislim, da grka mitologija predstavlja
jedan poseban, netipian sluaj: ona, u stvari, jeste jedna teologija ili religija. Ali njeni bogovi
nisu toliko duhovna, apstrakta bia kao to se to ini na prvi pogled. Oni su pre nalik na ljude:
ponekad dobri, a ponekad pokvareni i okrutni. Heroji, pak, nemaju posebno mesto u toj
mitologiji. Oni su tek nekakvi posredni likovi izmeu bogova i ljudi, i samo potvruju

5
sekularne osnove helenske mitologije. Oni se sasvim uklapaju u tu antropomorfnu religiju ili
mitologiju u kojoj sami bogovi podraavaju glavne ljudske osobine. Ne bi stoga trebalo toliko
otro razdvajati bogove i heroje u grkoj mitologiji, kako bi se, eventualno, pronaao primer u
prilog tezi da mitovi nisu prie o bogovima.
Drugo, grki mit je ee povezan s ritualom nego to se to obino misli. Problem je,
pak, u tome to su neki od glavnih segmenata helenske mitologije bili uvezeni sa strane,
preteno iz bliskoistonih izvora. Otuda i tako malo upuivanja na rituale u prouavanju tih
mitova. Neki od tih obreda su bili prestali da se praktikuju na helenskom tlu, ali su zato
mitovi, kao prie, preiveli, opstali. Kirk je sasvim u pravu kad naglaava ovaj narativni
aspekt grkih mitova. Na jednom irem, optijem planu, on uspeva da doe do prilino
demistifikovanog i demitologizovanog objanjenja mita, kao to je to, recimo, sluaj u
poslednjem poglavlju njegove knjige. Treba, meutim, primetiti da je u petom stoleu pre
n.e., kada takav govor vie nije mogao zadovoljiti potrebe grke duhovne elite, on ustupio
mesto drugim knjievnim i filozofskim formama: tragediji, lirskoj poeziji, filozofskim
poemama, fragmentima i dijalozima. itav taj proces bih ovde nazvao krizom grkoga
mita, i to u izvornom smislu te rei: naime, kao krajnju granicu razvoja nekog fenomena,
taku u kojoj se on mora ili nestati ili se transformisati u drugi, adekvatniji oblik ili fenomen.
U poslednjem poglavlju Mita, Kirk, najzad, predlae svoju vlastitu tipologiju mitskih
funkcija, preskromno nazvanu uproenom radnom tipologijom. Putem te tipologije on,
zapravo, otkriva i samu sutinu svoje teorije koja bi se, inae, teko razaznavala meu
brojnim kritikim primebama koje on upuuje na raun drugih koncepcija mita. Re je,
naime, o sledeim funkcijama: 1) pripovedna i zabavna; 2) operativna, repetitivna i
vrednosna; 3) kognitivna i eksplanatorna. Pozabavimo se ukratko svakom od njih ponaosob.
Mitovi su, pre svega, prie ija postojanost, trajnost bitno zavisi od njihovih narativnih
odlika. Po svojoj narativnosti, oni su slini legendama i narodnim, folklornim priama. Slini,
ali ne isti! Jedna od glavnih razlika je tu, svakako, mitski naglasak na natprirodnim
elementima. Narodne prie su, dakle, tradicionalne pripovesti ija forma nije vrsto
ustanovljena, i u kojima je korienje naprirodnih elemenata sporedno, sekundarno. Njihova
privlanost lei, pre svega, u njihovom narativnom sadraju. Nije, meutim, dovoljno rei da
su mitovi svete, a narodne prie sekularne pripovesti. I mitovi mogu biti kako sakralni, tako i
sekularni, kao to dobro pokazuju neki primeri iz helenske mitologije. Mitovi, meutim,
imaju jednu ozbiljniju svrhu od one isto pripovedne, ak i kad ne bismo spominjali
osobenost njihovih likova, drukije shvatanje prostora i vremena i upotrebu imaginacije.

6
 Mitovi, potom, imaju operativnu i vrednosnu funkciju u samom drutvu. Oni se
obino redovno pripovedaju i ponavljaju tokom rituala ili neke druge sveanosti. Njihova
ponovljivost, repetitivnost predstavlja deo njihove vrednosti i znaenja. Glavna praktina
svrha takvih mitova je da potvrde, sauvaju u pamenju, ili pridaju znaaj nekim obiajima i
institucijama. Mit, isto tako, poseduje i etioloku funkciju: stvari se prihvataju zato to se
njihovo poreklo moe utvrditi.
Najzad, mitovi mogu imati i saznajnu ili kognitivnu funkciju, tako to pruaju reenje
nekog problema ili izlaz iz odreene situacije. Problemi su ponekad tu veto prerueni ili se
jasno ne vide, ali reenja, u svakom sluaju, moraju biti mitska. Kirk esto daje primer takvog
mita kad objanjava poruku Epa o Gilgameu - smrtnici ne mogu nikako izbei smrt. U tu
tipologiju bi se mogli uvrstiti i eshatoloki mitovi.
ta je, onda, osobeno svojstvo nekog mita u odnosu na druge narativne forme i
anrove? Kirk esto istie da ne postoji samo jedna definicija mita, jer se mitovi meusobno
dosta razlikuju po svojoj morfologiji, ali i socijalnoj funkciji. Mit nije samo mythos,
izmiljena pria, pripovest. To je mythos koji je postao tradicionalan. Pa ipak, ne postoji
opte pravilo po kome neki ep ili pria postaju tradicionalni. Zato se, drugim reima,
kognitivna i operativna funkcija razvijaju iz narativne? Posebne potrebe jedne zajednice
ostavljaju traga na pripovedanje kao jedan od glavnih vidova komunikacije. Sutina mita je u
njegovoj dinamici, a ne u njegovoj statinosti. On se moe opisati ne samo pomou radnje
koja se u njemu odvija na objekt-nivou prie, nego i na jednom meta-planu tradicije i drutva
koje ga prepriava i prerauje u datom kulturnom kontekstu.