Zigmunt Bauman Fluidna Ljubav PDF

Za izdavača: Nikola Janković
Glavni urednik: dr Dušan Marinković

Lektura i korektura: Predrag Rajić
Dizajn korica: Mediterran Publishing
Tehničko uređenje: Mediterran Publishing
Copyright © Zygmunt Bauman 2003

Copyright © za srpsko izdanje Mediterran Publishing 2009
Izdavač se posebno zahvaljuje profesoru Zigmuntu Baumanu

koji je omogućio publikovanje ove knjige.
Objavljivanje ove knjige pomogao je Pokrajinski sekretarijat za kulturu

Izvršnog veća AP Vojvodine.
Štampa: Art Print, Novi Sad
Mediterran Publishing d.o.o.

Nikole Pašića 24,
21000 Novi Sad
tel: +381.21.661.20.90 fax: +381.21.661.37.65
www.mediterran.rs
e-mail: mediterran@neobee.net
Zigmunt Bauman
FLUIDNA LJUBAV
О krhkosti ljudskih veza
Sa engleskog preveli:
NATAŠA MRDAK
i
SINIŠA BOŽOVIĆ
MEDI
TERRAN
PUBLISHING
Novi Sad
2009
Naslov originala:
LIQUID LOVE
On the Frailty of Human Bonds
by
Zygmunt Bauman
First published in 2003 by Polity Press

in association with Blackwell Publishing Ltd
Reprinted in 2 0 0 8
Polity Press, 65 Bridge Street
Cambridge
UK
SADRŽAJ
Predgovor
1. Zaljubljivanje i odljubljivanje
2. О alatima društvenosti
Homo sexualis: ožalošćena siročad
Zajednice na prodaju
3. О teškoći voljenja suseda svoga
4. Razmontirano zajedništvo
Predgovor
Ulrih, junak velikog romana Roberta Muzila, bio je - kao što

i naslov romana govori - Der Mann ohne Eigenschaften: čovek
bez karakteristika. Nemajući sopstvene karakteristike, bilo nasle-
dene ili stečene jednom za svagda i neraskidivo, Ulrih je morao
da izgradi - koju god je karakteristiku mogao poželeti - jedino
sopstvenim naporima, koristeći sopstvenu dovitljivost i pronic
ljivost, ali nijedna od ovih karakteristika nije mogla garantovano
trajati beskonačno u svetu punom zbunjujućih signala, sklonom
brzom menjanju, i to na načine koje niko ne očekuje.
Junak ove knjige je Der Mann ohne Eigenschaften - čovek bez
veza, a posebno bez onih utvrđenih, kao što su to bile rodbinske
veze u Ulrihovo vreme. U nedostatku neraskidivih i jednom za
svagda utvrđenih veza, junak ove knjige - žitelj našeg modernog
fluidnog društva, i njegovi naslednici, danas moraju uklopiti ka
kve god veze poželeli u kariku za uključenje u ostatak sveta ljudi,
i to sopstvenim naporima i uz pomoć sopstvenih veština i posve
ćenosti. Budući da su nevezani, oni se moraju povezati... Nijedan
od ovih spojeva, što je tu da popuni praznine nastale usled ne
dostatka ili dotrajalosti veza, ne može biti garantovano trajan. U
svakom slučaju, oni treba da budu samo labavo povezani kako bi
ponovo mogli biti odvezani, uz kratko odlaganje, kada se prilike
promene - kao što će se sigurno i dogoditi u fluidnom moder
nom vremenu, uvek iznova.
10 F l u i d n a ljubav
Zapanjujuća krhkost ljudskih veza, osećanje nesigurnosti koje

ona izaziva, i sukobljene želje koje to osećanje podstiče, želje da
se veze učvrste, a opet da ostanu labave, predstavlja ono što ova
knjiga pokušava da razreši, zabeleži i pojmi.
Pošto ne posedujem Muzilovu oštrinu vizije, bogatstvo pale
te i suptilnost poteza - zapravo niti jedan od njegovih izuzetnih
talenata koji su učinili Der Mann ohne Eigenschaften savršenim
portretom modernog čoveka - moram se ograničiti na izradu
portfelja grubih i fragmentarnih skica, ne pokušavajući da do-
stignem punu, a kamoli savršenu sličnost. Najviše čemu se mogu
nadati jeste sastavljanje foto-robota, slike u delovima, koja može
imati isto toliko rupa i praznih delova koliko i onih popunjenih.
Međutim, čak će i ta konačna kompozicija biti nedovršen zada
tak, ostavljen čitaocima da ga sami ispune.
Glavni junak ove knjige su ljudske veze. Centralni likovi knjige
su muškarci i žene, naši savremenici, koji očajavaju jer su pre
pušteni sopstvenoj domišljatosti, koji osećaju da mogu lako biti
odbačeni, žudeći za sigurnošću zajedništva i za pruženom rukom
na koju mogu računati u nevolji i očajnički želeći da stupe u veze;
a opet zaziru od stanja „povezanosti", a pogotovo od stanja „stal
ne" povezanosti, da ne kažemo povezanosti zauvek - pošto se
plaše da takvo stanje može doneti teret i izazvati napore koje oni,
po njihovom mišljenju, niti mogu niti žele da podnesu, čime bi
im bila ograničena sloboda koja im je potrebna da bi - tako je,
pogodili ste - bili u vezi...
U našem svetu neobuzdane „individualizacije" odnosi imaju
dva lica. Oni lebde negde između lepog sna i noćne more, i ne
vidi se kada jedno prelazi u drugo. Najveći deo vremena ove dve
predstave kohabitiraju - iako na različitim nivoima svesti. U flu
idnom modernom životnom okruženju ljudske veze su možda
najčešća, najakutnija, najupečatljivija i najproblematičnija otelo-
tvorenja ambivalentnosti. To je razlog što su one, možemo to tvr
diti, u centru pažnje fluidnih modernih pojedinaca-po-dekretu i
što stoje na samom vrhu liste njihovih životnih prioriteta.
„Veze" su u današnje vreme najaktuelnija tema u društvu i
naizgled jedina društvena igra koju vredi igrati, uprkos njenim
Predgovor 11
ozloglašenim rizicima. Neki sociolozi, navikli da sklapaju teorije

koristeći statističke podatke iz anketa i zdravorazumska shvata-
nja koja takve statistike beleže, žure sa zaključcima kako njihovi
savremenici više nemaju prijateljstva, veze, zajedništva i zajed
nicu. Zapravo (na liniji pravila Martina Hajdegera da se stvari u
svesti otkrivaju samo kroz frustracije koje izazivaju - u svom pu
canju, nestajanju, nesvojstvenom ponašanju, ili delujući na neki
drugi način protivno svojoj prirodi), ljudska pažnja se u današnje
vreme sve više usmerava na zadovoljstva koja se očekuju od veza
baš zbog toga što se one na neki način nisu pokazale potpuno i
istinski zadovoljavajućim; a ako uistinu zadovolje, cena zadovolj
stva koju sa sobom nose često ispada preterana i neprihvatljiva.
U svom čuvenom eksperimentu, Miler i Dolard su videli kako su
njihovi laboratorijski pacovi dostigli vrhunac uzbuđenja i uzne
mirenosti kada „se privlačno izjednačilo sa odbojnim", odnosno
onda kad je došlo do konačnog balansa između pretnje električ
nim šokom i obećanja ukusne hrane...
Nema sumnje da „veze" spadaju u glavne pokretače „buma sa-
vetničke prakse" u današnje vreme. Kompleksnost teme je suviše
nabijena, suviše rigidna i teška za samostalno odmotavanje ili ra-
zrešavanje od strane pojedinaca. Uzbuđenje Milerovih i Dolardo-
vih pacova prečesto je završavalo kao paraliza akcije. Nesposob
nost pravljenja izbora između privlačnosti i odbojnosti, između
nada i strahova, reflektovala se kao nesposobnost delovanja. Za
razliku od pacova, ljudi koji se nadu u takvoj situaciji mogu se
za pomoć obratiti stručnim savetnicima koji nude svoje usluge,
uz naknadu. Ono što se nadaju da će čuti od savetnika jeste kako
napraviti kvadraturu kruga: kako imati ,,i jare i pare", kako u vezi
popiti samo čašu meda, bez čaše žuči, kako u vezi ovlastiti bez
razvlašćivanja, omogućiti bez onemogućavanja, ispuniti bez op
terećivanja...
Stručnjaci su predusretljivi, uvereni da potražnja za njihovim
savetodavnim uslugama nikad neće presahnuti pošto nema tih
saveta koji će ikada moći učiniti da krug izgubi kružni oblik i
time postane pogodan za kvadraturu... Njihovih saveta ima u
izobilju, iako najčešće oni samo podižu uobičajenu praksu na
nivo opšteg znanja, a to zatim do visina naučne, autoritativne te

orije. Zahvalni primaoci saveta prebiraju po člancima na temu
veza u šarenim mesečnim i nedeljnim časopisima i nedeljnim
dodacima ozbiljnih i manje ozbiljnih dnevnih novina, ne bi li čuli
ono što žele da čuju od „upućenih" ljudi, jer su bili suviše boja
žljivi ili stidljivi da to urade u sopstveno ime; da zavire u situacije
i dešavanja „drugih kao što su oni" i izvuku što veću mogu utehu
iz od-strane-stručnjaka-overene spoznaje da nisu sami u svojim
usamljenim naporima da se izbore sa svojim neprilikama.
I tako čitaoci saznaju, iz iskustava drugih čitalaca, reciklira
nih od strane savetnika, da mogu pokušati sa „džepnim vezama",
onom vrstom veza koje je „moguće po potrebi izvući", ali i gur
nuti duboko u džep kada one nisu potrebne. Ili ih uče da su veze
poput „ribene"'. Ako se popije u koncentrovanom obliku, izaziva
mučninu i može ugroziti zdravlje - te kao i „ribenu", veze treba
rastvoriti da bi se konzumirale. Ili da takozvane ,,SDC" - ,,po-
luvezane parove" treba slaviti kao „revolucionare u vezama, koji
su raspršili taj gušeći mehur veze parova". Ili da veze moraju biti
podvrgnute, kao automobili, obaveznim periodičnim testovima
voznog stanja. Sve u svemu, ono čemu se uče jeste da je obavezi-
vanje, a posebno dugoročno obavezivanje zamka koju treba više
nego bilo šta drugo izbegavati u nastojanju da se „bude u vezi". Je
dan stručni savetnik ovako informiše svoje čitaoce: „Kad se oba
vezujete na nešto, makar to bilo i bez posebnog oduševljenja, za
pamtite da time verovatno zatvarate vrata drugim romantičnim
prilikama koje mogu više zadovoljiti i ispunjavati". Jedan drugi
stručnjak sa još manje okolišanja kaže: „Obećanja о obavezivanju
su dugoročno bez značaja... Kao i druge investicije, i ona rastu i
opadaju". I stoga, ako želite da budete u vezi, držite distancu; ako
želite da vas vaše zajedništvo ispunjava, ne zahtevajte obaveziva
nje niti se obavezujte. Ostavite sva vrata sve vreme otvorenim.
Stanovnici Leonije, jednog od Nevidljivih gradova Itala Kal

vina, na eventualno pitanje о tome, odgovorili bi da je njihova
strast „uživanje u novim i različitim stvarima". Zaista - svakog
„Ribena" - vrsta bezalkoholnog pića u koncentratu (prim. prev.).

Predgovor 13
jutra oni oblače „potpuno novu odeću, iz najnovijeg modela fri

židera vade neotvorene konzerve, slušaju najnovije melodije sa
najmodernijih radio-aparata". Ali svakog jutra „ostaci jučerašnje
Leonije iščekuju kamione za smeće" i čovek se s pravom može
zapitati da li je, u stvari, istinska strast Leonijaca „radost izbaciva
nja, odstranjivanja, čišćenja sebe od periodične nečistoće". Zašto
bi inače ulični čistači bili „dočekivani kao anđeli", bez obzira na
to što je njihova misija „obavijena tišinom punom poštovanja",
što je i razumljivo, jer - „jednom kada se stvari bace, niko više ne
želi da dalje razmišlja о njima".
Hajde da porazmislimo о tome...
Zar stanovnici našeg fluidnog modernog sveta, baš kao i sta-

novnici Leonije, ne brinu о jednoj stvari dok govore о drugoj?
Kažu da je njihova želja, strast, cilj ili san da „budu u vezi". Ali
zar, u stvari, nisu najviše zabrinuti za to kako da spreče kvarenje
i zagušenje svojih veza? Da li zaista nastoje da im se veze održe,
kao što to kažu, ili zapravo više nego bilo šta drugo žele da te veze
budu lake i labave, da bi, kao ono bogatstvo Ričarda Bakstera,
koje je trebalo da „leži na ramenima kao laki ogrtač", one mogle
biti odbačene u bilo kom trenutku? Sve u svemu, kakvu vrstu sa
veta oni žele: kako da učvrste vezu, ili - za svaki slučaj - kako da
je okončaju bez problema i čiste savesti? Ne postoji lak odgovor
na ovo pitanje, iako ono treba da bude postavljeno, i biće postav
ljano i dalje, dok žitelji fluidnog modernog sveta ispaštaju pod
razornim teretom najprotivrečnijeg medu masom protivrečnih
zadataka s kojima se svakog dana suočavaju.
Možda i sama ideja „veze" doprinosi konfuziji. Koliko god se
zlosrećni tragaoci za vezama i njihovi savetnici trudili, ovaj se po
jam opire potpunom čišćenju od konotacija neugodnosti i briga
koje ga prate. On ostaje prožet nejasnim pretnjama i sumornim
slutnjama; on u istom dahu govori о zadovoljstvima zajedništva i
užasima zatvaranja. Možda je to razlog što, pri opisivanju svojih
iskustava i šansi, ljudi sve češće (uz svesrdnu podršku i pomoć
svojih učenih savetnika) о vezama ne govore u smislu uzajamnih
odnosa već kontakata. Umesto da govore о partnerima, više vole

da govore о „mrežama". Koje su to odlike jezika „kontakata" koje
nedostaju u jeziku „odnosa"?
Za razliku od „odnosa", „srodstva", „partnerstva" i sličnih poj
mova koji na vidno mesto stavljaju uzajamnu angažovanost a is
ključuju ili tiho prelaze preko njene suprotnosti, neangažovanja,
pojam „mreže" označava jednu matricu simultanih konekcija i
diskonekcija; mreže su nezamislive bez simultanog omogućava
nja obe aktivnosti. U mreži, konekcije i diskonekcije predstavljaju
jednako legitimne opcije, uživaju isti status i imaju isti značaj.
Nema smisla postavljati pitanje koja od ove dve komplementar
ne aktivnosti predstavlja „suštinu" mreže! „Mreža" pretpostavlja
trenutke „kontakata" umetnutih u periode slobodnog lutanja. U
mreži se kontakti ostvaruju po zahtevu, i mogu se prekinuti po
nahođenju. Upravo je mogućnost „neželjene a pri tom neraskidi-
ve" veze to što pojam veze čini tako opakim. „Neželjeni kontakt"
je, međutim, oksimoron: kontakti mogu biti prekinuti pre nego
što postanu nepodnošljivi, što se, u stvari, i događa.
Kontakti su „virtuelne veze". Za razliku od staromodnih veza
(da ne pominjemo one „obavezujuće" odnose, a kamoli obave-
zujuće na duži rok) oni izgleda da su stvoreni po meri fluidnog
modernog života, gde „romantične prilike" (i ne samo „roman
tične") treba, i poželjno je, da dolaze i odlaze sve većom brzinom
i sve masovnije, uklanjajući kao stampedo sa scene jedna drugu
i nadvikujući se obećanjima da će „više zadovoljiti i ispunjavati".
Za razliku od „pravih veza", u „virtuelne veze" je lako ući i izaći iz
njih. One izgledaju elegantno i čisto, deluju lako za upotrebu, na
klonjeno korisnicima, u poređenju sa teškom, sporom, inertnom,
zbrkanom „pravom stvari". Jedan dvadesetosmogodišnjak iz Bata,
u razgovoru vezanom za rapidno rastuću popularnost internet
sastanaka nauštrb sastanaka u barovima i sastanaka preko oglasa,
istakao je ključnu prednost elektronskih odnosa: „Uvek možete
da pritisnete dugme 'delete'".
Baš kao da se upravljaju prema Grešemovom zakonu, virtuelni
odnosi (preimenovani u „kontakte") formiraju obrazac koji isti
skuje sve ostale vrste odnosa. To ne čini zadovoljnim muškarce i
Predgovor 15
žene koji se predaju tom pritisku; teško da su zadovoljniji u od

nosu na stanje pre pojave virutelnih veza. Nešto se dobija, nešto
gubi.
Kao što je Ralf Valdo Emerson istakao, u klizanju po tankom
ledu spas je u brzini. Kada kvalitet izneveri, tendencija je da se
nadoknada traži u kvantitetu. Ako je „obavezivanje" besmisle
no, dok se u vezama gubi poverenje i kada je malo verovatno da
će one potrajati, javlja se težnja da se partneri zamene mreža
ma. Međutim, kada dode do toga, ispada da je još teže (i prema
tome još odbojnije) skrasiti se nego što je to bilo ranije - sad vam
nedostaju i veštine kojima biste to ostvarili ili mogli da ostvari
te. Biti u pokretu, ono što je nekad bila privilegija i dostignuće,
postalo je neophodnost. Održavanje brzine, što je nekad pred
stavljalo veselu avanturu, pretvara se u zamarajuću rutinu. Što
je najvažnije, ta mrska neizvesnost i ta mučna konfuzija, koje bi
trebalo da se rasteraju zahvaljujući brzini, odbijaju da odu. La
koća neangažovanja i okončanje-po-zahtevu ne umanjuju rizike:
oni ih samo distribuiraju na drugi način, zajedno sa strepnjama
koje stvaraju.
Ova knjiga je posvećena rizicima i strepnjama života zajedno i
odvojeno, u našem fluidnom modernom životu.
1.
Zaljubljivanje i odljubljivanje
„ M o j dragi prijatelju, šaljem ti m a l i rad za koji se, ne b e z razloga, m o ž e

reći da n e m a ni glave ni repa, j e r je sve u n j e m u o p r e č n o - i glava i
rep, n a i z m e n i č n o i r e c i p r o č n o . R a z m i s l i , m o l i m te, о divnoj p o g o d n o s t i
k o j u takva k o m b i n a c i j a s v i m a n u d i - tebi, m e n i i č i t a o c u . Mi m o ž e m o
skratiti - ja svoja razmišljanja, ti tekst, čitalac svoje č i t a n j e , j e r ne želim
d a b e s k r a j n o z a m a r a m b i l o k o g a p r e o b i m n i m z a p l e t o m . A k o izvučeš
j e d a n disk, dva dela te i z v i t o p e r e n e fantazije će se p o n o v o uklopiti b e z
p r o b l e m a . Iseckaj više f r a g m e n a t a , i videćeš da svaki od njih m o ž e za
s e b n o stajati. U nadi da će ti se neki od n j e n i h delova dopasti i zabaviti
te, u s u đ u j e m se da tebi p o s v e t i m celu ovu zmiju".
Ovako je Šari Bodler predstavio Le spleen de Pariš svojim čita

ocima. Kakva šteta što je to uradio. Jer da nije, ja bih sam poželeo
da sastavim isti ili sličan predgovor onome što sledi. Ali on je to
učinio - i ja mogu samo da citiram. Valter Benjamin bi, naravno,
izbacio reč „samo" iz poslednje rečenice. A kad malo bolje razmi
slim, i ja bih.
„Iseckaj više fragmenata, i videćeš da svaki od njih može za

sebno stajati." Delovi koji su izašli iz Bodlerovog pera su to mo
gli, a da li će tako biti i sa razbacanim isečcima misli koje slede
- nije moje, već pravo čitaoca da odluči.
U porodici misli ima puno patuljaka. Zbog toga su stvoreni

logika i metod, i onda, kad su otkriveni, mislioci su ih zahvalno
prigrlili. Patuljci se možda mogu kriti i, na kraju, zaboraviti svoju
kržljavost pod moćnim sjajem marširajućih redova i borbenog
poretka. Kada se redovi zaklope, ко će primetiti koliko su mali
vojnici? Možete napraviti vojsku koja izgleda izuzetno moćno
tako što ćete postaviti u borbeni poredak redove i redove pigme
jaca...
Možda je trebalo da uradim isto sa ovim iseckanim delovima,
ako ništa drugo onda da zadovoljim zavisnike od metodologije.
Ali pošto nemam dovoljno vremena na raspolaganju za izvrše
nje takvog zadatka, bilo bi neozbiljno od mene da prvo osmislim
borbeni poredak, a da ostavim mobilizaciju za kasnije...
Kad malo bolje razmislim: možda se vreme koje mi je raspo
laganju čini previše kratkim, ne zbog moje starosti, već usled či
njenice da što ste stariji to bolje znate da koliko god se misli čine
velikim, one nikada neće biti toliko velike da obuhvate, a kamoli
da stalno zadrže, bogatu raskoš ljudskog iskustva. Ono što zna
mo, želimo da znamo, nastojimo da saznamo, ono što moramo
pokušati da saznamo о ljubavi ili odbijanju, biti sam ili s nekim,
ili umirati sam ili s nekim - da li sve to može biti racionalizovano,
svrstano u red i može li odgovarati standardima doslednosti, ko
hezije i potpunosti koji su definisani za manje bitne stvari? Mož
da može - u beskonačnosti vremena.
Zar nije istina da, kada se kaže sve о stvarima najvažnijim za
ljudski život, najvažnije stvari ostanu neizrečene?
Ljubav i smrt, dva glavna lika ove priče koja nema ni zapleta
ni raspleta, već sažima najveći deo životne buke i besa, uklapaju
se u takvu vrstu razmišljanja/pisanja/čitanja više nego bilo koju
drugu.
Ivan Klima kaže: malo stvari toliko nalikuje smrti kao ispunje
na ljubav. Pojava i jedne i druge stvari je jednokratno iskustvo, ali
i iskustvo jednom zauvek, koje ne dopušta ponavljanje, ne dozvo
ljava pravo na žalbu i ne obećava izbavljenje. Svaka od njih mora
stajati „za sebe", a to i čine. Svaka od njih je rođena prvi put, ili
rođena nanovo, svaki put kada se pojavi, uvek dolazeći niotkuda,
Zaljubljivanje i odljubljivanje 19
iz tame nebivstva, bez prošlosti ili budućnosti. Svaka od njih, sva

ki put počinje od početka, ogoljavajući površnost prošlih zapleta
i taštinu svih budućih zapleta.
Ni u ljubav ni u smrt ne može se ući dva puta; čak i manje nego
što se može ući u Heraklitovu reku. Oni su zaista sami sebi glava
i rep, i oni zapostavljaju i odbacuju sve drugo.
Bronislav Malinovski se podsmevao difuzionistima koji su
poistovećivali muzejske kolekcije sa rodoslovima; videvši grublje
kamene alatke izložene u staklenim muzejskim kovčezima ispred
onih savršenijih, govorili su о „istoriji oruđa". To bi bilo, Mali
novski se rugao, kao da je jedna kamena sekira izrodila drugu
na isti način kao što je, recimo, od hippariona vremenom nastao
equus caballus Poreklo konja može se dovesti u vezu sa drugim
konjima, ali oruđa nisu preci ili naslednici drugih oruđa. Oruđa,
za razliku od konja, nemaju sopstvenu istoriju. Ona, može se reći,
ističu ljudske pojedinačne biografije i kolektivne istorije; ona su
bujice ili taloži takvih biografija i istorija.
Dosta slično se može reći о ljubavi i smrti. Srodstvo, bliskost
i uzročne veze su oblici ljudske individualnosti i/ili zajedništva.
Ljubav i smrt nemaju sopstvenu istoriju. To su događaji u ljud
skom vremenu - svaki od njih je zaseban događaj nepovezan (a
kamoli uzročno povezan) sa drugim „sličnim" događajima, osim
u ljudskim konstrukcijama koje retrospektivno nastoje da uoče -
da izmisle - veze i da pojme nepojmljivo.
I tako, ne možete naučiti da volite; niti možete naučiti da
umrete. I ne možete naučiti to neuhvatljivo - nepostojeće, iako
žarko željeno - umeće izbegavanja njihovog stiska i sklanjanja
sa njihovog puta. Ljubav i smrt će udariti kada za to kucne čas;
samo što nemate nagoveštaja kada će to vreme doći. Kada god
dođe, bićete zatečeni. Ljubav i smrt će ući ab nihilo - ni iz čega u
vaše dnevne preokupacije. Svi smo mi skloni, naravno, da pogle
damo unazad ne bismo li izvukli pouku iz nekog događaja; poku
šavamo da ispratimo unazad šta se prethodno dešavalo, koristeći
se nepogrešivim principom da je post hoc zasigurno propter hoc,
pokušavamo da definišemo smisleni poredak događaja i najčešće
ćemo u tome i uspeti. Takav nam je uspeh potreban radi duhovne
utehe koju on donosi: on oživljava, makar i zaobilaznim putem,

veru u pravilnost sveta i predvidivost događaja, što je neophodno
za zdrav razum. On takođe stvara iluziju usvojene mudrosti, sa
znanja i, iznad svega, mudrosti koju čovek može naučiti, kao što
neko uči da koristi pravila indukcije J. S. Mila, da vozi automobil,
da jede štapićima umesto viljuškom ili da ostavi povoljan utisak
na razgovoru za posao.
U slučaju smrti, učenje je, doduše, ograničeno na iskustva dru
gih ljudi i ono je time iluzija in extremis. Iskustvo drugih ljudi ne
može istinski biti spoznato kao iskustvo; kao krajnji rezultat pro
učavanja objekta, nikad se ne može razdvojiti originalni Erleb-
nis od kreativnog doprinosa moći imaginacije subjekta. Iskustvo
drugih može se spoznati samo kao obrađena, interpretirana priča
о onome što su drugi proživeli. Možda neke mačke u stvarnosti
imaju devet ili više života, kao Tom u crtanim filmovima Tom i
Džeri, i možda će neki preobraćenici poverovati da će se roditi
ponovo - ali ostaje činjenica da se smrt, kao i rođenje, dešava
samo jedanput; ne postoji način da neko nauči „da sledećeg puta
to uradi kako treba" iz događaja koji nikada ponovo neće doži-
veti.
Čini se da ljubav uživa drugačiji status od drugih jednokratnih
događaja.
Zaista, čovek se može zaljubiti više od jednog puta i neki ljudi
se ponose ili se žale na to što se isuviše lako zaljubljuju i odlju-
bljuju (kao i neki drugi koje upoznaju u tom procesu). Svako je
čuo priče о takvim osobama „posebno sklonim ljubavi", ili „ranji
vim na ljubav".
Postoje dovoljno čvrste osnove da se ljubav, a posebno stanje
„zaljubljenosti", vidi kao - gotovo po svojoj prirodi - periodično
stanje, podložno ponavljanju, koje čak i poziva na ponovne po
kušaje. Pod pritiskom, većina nas bi se setila dosta slučajeva kada
smo osetili da smo se zaljubili i da smo voleli. Možemo pretpo
staviti (ali bi to bila pretpostavka bazirana na poznavanju stvari)
da se u našim vremenima brzo povećava broj ljudi sklonih da
pripišu ime ljubavi više nego jednom od svojih životnih iskusta
va, ljudi koji ne bi garantovali da je ljubav koju trenutno doživlja-
vaju poslednja i koji očekuju da će biti još više takvih iskustava.

Ako se ovo nagađanje pokaže tačnim, to ne treba da nas iznenadi.
Na kraju krajeva, romantična definicija ljubavi „dok nas smrt ne
rastavi" je definitivno demode - pošto joj je prošao rok trajanja
zbog radikalnog remonta rodbinskih struktura kojima je služila
i iz kojih je izvlačila snagu i sopstvenu važnost. Ali, nestajanje te
ideje neizbežno znači uprošćavanje testova koje iskustvo mora
položiti da bi bilo označeno kao „ljubav". Umesto da se više ljudi
podigne ka visokim standardima ljubavi u više prilika, standardi
su se smanjili; kao rezultat toga, niz iskustava - koji su opisivani
korišćenjem reči ljubav - izuzetno se proširio. О avanturama za
jednu noć govori se pod šifrom „vođenja ljubavi".
Ovo iznenadno izobilje i prividna dostupnost „ljubavnih
iskustava" može (a to i čini) pothranjivati ubeđenje da je ljubav
(zaljubljivanje, traženje ljubavi) veština koja treba da se nauči i
da ovladavanje ovim veštinama raste sa brojem eksperimena
ta i istrajnosti u praktikovanju. Čovek čak može verovati (a to
prečesto i čini) da se veštine vođenja ljubavi moraju razvijati sa
akumuliranjem iskustva; da će sledeća ljubav biti iskustvo još uz
budljivije nego ono u kome se trenutno uživa, a opet ne toliko
uzbudljivo ili senzacionalno kao ono koje će slediti posle njega.
Ovo je, opet, druga iluzija... vrsta znanja čiji se obim povećava
kako se niz ljubavnih epizoda produžava, predstavljajući „ljubav"
kao oštre, kratke i šokantne epizode, koje su a priori prožete sve-
šću о krhkosti i kratkoći. Vrste veština koje se stiču su, recimo,
„brzo završavanje i počinjanje od početka", u kojima je, prema
Sorenu Kirkegoru, Mocartov Don Đovani bio arhetipski virtuoz.
Ali voden porivom da proba ponovo, i opsednut sprečavanjem
svakog narednog pokušaja u sadašnjosti da stane na put daljem
pokušavanju, Don Đovani bi takođe bio arhetipski „ljubavni nes-
posobnjak". Da je ljubav bila svrha Don Dovanijevog neumornog
traganja i eksperimentisanja, kompulzivno eksperimentisanje bi
negiralo tu svrhu. Primamljivo je reći da efekat prividnog „učenja
veština" mora biti, kao u Don Đovanijevom slučaju, odučavanje
od ljubavi; „uvežbana nesposobnost" za ljubav.
22 Fluidna ljubav
Ishod kao ovaj - osveta ljubavi, da tako kažemo, nekome ко se

usudi da izazove njenu prirodu - mogao je biti očekivan. Čovek
može naučiti da izvodi neku aktivnost u kojoj postoji niz nepro-
menljivih pravila koja odgovaraju stabilnom, monotono ponav-
ljajućem okruženju koje favorizuje učenje, pamćenje i naknadnu
„analizu pokreta". U nestabilnom okruženju, zadržavanje i stica-
nje navika - što su zaštitni znakovi uspešnog učenja - nisu samo
kontraproduktivni, već se po svojim posledicama mogu pokazati
i fatalnim. Ono što se iznova pokazuje smrtonosnim za pacove
u gradskim kanalizacijama - za ta veoma inteligentna stvorenja
koja brzo uče kako da izvuku hranljive zalogaje među otrovnim
mamcima - jeste element nestabilnosti, nepoštivanja pravila, uba
čenih u mrežu podzemnih uvala i kanala, nepravilnom, za učenje
nemogućom, nepredvidivom, istinski neprobojnom „različito
šću" drugih - ljudskih - inteligentnih stvorenja: stvorenja dobro
poznatih po svojoj naklonosti ka razbijanju rutina i stvaranju ha-
osa u distinkciji između redovnog i slučajnog. Ako ta distinkcija
nije utvrđena, učenje (u meri u kojoj se ono shvata kao usvajanje
korisnih navika) nije moguće. Oni koji su uporni u povezivanju
svojih aktivnosti sa ranijim iskustvima, kao generali poznati po
tome što vode svoj poslednji pobednički rat stalno iznova, preu
zimaju samoubilačke rizike i prizivaju beskrajne nevolje.
U prirodi ljubavi je - kao što je Lukan primetio pre dva mi-
lenijuma, a Frensis Bejkon ponovio mnogo vekova kasnije - da
neminovno podrazumeva predaju sudbini.
U Platonovom Simpozijumu Diotima od Mantinea (u prevodu,
„proročica 'Bogobojazna od Prorokgrađa") je ukazala Sokratu,
koji se s time svesrdno složio, na to da „ljubav nije za lepe, kao što
mislite"; „ona je za začeće i rođenje u lepom". Voleti znači želeti
„začinjati i rađati", i tako ljubavnik „ide okolo i traži lepu stvar u
kojoj može da začne". Drugim recima, ljubav ne pronalazi svoj
smisao u želji za gotovim, kompletnim i završenim stvarima -
već u nagonu da učestvuje u postajanju ovakvih stvari. Ljubav
je srodna transcendenciji; ona je samo drugi naziv za kreativni
poriv i kao takva je prepuna rizika, pošto se za svako stvaranje
nikada zasigurno ne može znati gde će završiti.
U svakoj ljubavi postoje bar dva stvorenja, a svako od njih je

velika nepoznata u jednačini onog drugog. Zbog toga ljubav de-
luje kao hir sudbine - ta jeziva i misteriozna budućnost, koju je
nemoguće saopštiti unapred, prigrabiti ili odgurnuti, ubrzati ili
zaustaviti. Voleti znači otvarati se toj sudbini, tom najuzvišenijem
od svih ljudskih stanja, onom u kome strah u kombinaciji sa ra
došću tvori leguru koja svojim sastojcima više ne dozvoljava da
se razdvoje. Otvaranje toj sudbini znači, u krajnjem bilansu, pri
jem slobode u biće: one sloboda koja je otelotvorena u Drugom,
u saputniku u ljubavi. Kao što je Erih From to nazvao: „Zado
voljstvo u individualnoj ljubavi se ne može dostići... bez istinske
poniznosti, hrabrosti, vere i discipline"; da bi odmah, s tugom,
dodao kako u „kulturi, u kojoj su ovi kvaliteti retki, sticanje spo
1
sobnosti da se voli mora ostati retko dostignuće".
A tako i jeste - u potrošačkoj kulturi, kao što je naša, koja ravo-
rizuje proizvode spremne za neposrednu upotrebu, brza rešenja,
trenutna zadovoljenja, rezultate koji ne zahtevaju duže napore,
nepogrešive recepte, osiguranje za sve rizike i garancije povratka
novca. Obećanje učenja umeća ljubavi (lažno, prevrtljivo, a opet
toliko želje ima da bude istinito) je obećanje stvaranja „ljubav
nog iskustva" slično drugoj robi, koja privlači i zavodi mahanjem
svim tim karakteristikama i obećava da će ukloniti čekanje iz že
lje, znoj iz napora i napor iz rezultata.
Bez poniznosti i hrabrosti - nema ljubavi. Obje su potrebne, u
velikim i stalno obnavljanim dozama, kad god se ude u neistraže
nu zemlju koja nije ucrtana u karte, a kada se ljubav desi, između
dvoje ili više ljudskih bića, ona ih uvodi u takvu teritoriju.
Eros, kao što Levinas insistira, 2 se razlikuje od posedovanja i
od moći; on nije ni bitka, ni sinteza - a ni znanje.
Eros je „veza sa drugačijim, sa misterijom, to jest sa budućno
šću, sa onim što je odsutno iz sveta koji sadrži sve što jeste..."
„Patos ljubavi se sastoji iz nepremostive dvojnosti bića." Pokušaj
da se prevazide ova dvojnost, da se ukroti samovoljni i pripitome
1 Eric Fromin, Jhe Art of Loving (1957; Torsons, 1995), str. vii.
2 Emmanuel Levinas, Le Temps et l'aulre (Presses Universitaires de France,
1991), str. 8 1 , 7 8 .
buntovni, da se nepoznato učini predvidivim i da se okuju oni

koji slobodno lutaju - sve ove stvari potpisuju smrtnu presudu
ljubavi. Eros neće nadživeti dvojnost. Kada je ljubav u pitanju,
posedovanje, moć, sinteza i razočarenje su Četiri jahača apoka
lipse.
U ovome leži čudesna krhkost ljubavi, rame uz rame sa njenim
ukletim odbijanjem da lako podnosi ranjivost. Svaka ljubav teži
da se razreši, ali u trenutku trijumfa ona se suočava sa svojim
konačnim porazom. Svaka ljubav se bori da zakopa izvore svo
je neizvesnosti i nesigurnosti; ali, ako uspe, ona brzo počinje da
slabi - i nestaje. Eros je opsednut duhom Tanatosa, koga nijedna
magijska bajalica ne može isterati. Stvar nije u Erosovoj preranoj
zrelosti i nikakvo obrazovanje i „nauči sam" sredstva ne mogu ga
osloboditi te morbidne - samoubilačke sklonosti.
Izazov, privlačnost, zavođenje Drugog čine svaku udaljenost,
koliko god da je ona mala, nepodnošljivo velikom. Otvaranje
deluje kao ambis. Sinteza ili nadvladavanje izgledaju kao jedini
lekovi za nastalu muku. A postoji samo tanka granica, koju je ve
oma lako prevideti, između mekog i nežnog zagrljaja i okrutnog
gvozdenog stiska. Eros ne može biti lojalan sam sebi bez prakti-
kovanja ovog prvog, ali ne može ga praktikovati a da ne rizikuje
ovo drugo. Eros nudi ruku i pruža je prema drugom - ali ruke
koje mogu da grle takođe mogu da ščepaju i stegnu.
Koliko god da ste naučili о ljubavi i voljenju, vaša mudrost
može doći, kao Kafkin Mesija, tek dan nakon njenog dolaska.
Dok god živi, ljubav lebdi na ivici poraza. Ona na svom putu
rastvara svoju prošlost; ona za sobom ne ostavlja utvrđene ro
vove u koje se može povući, tražeći zaklon u slučaju nevolje. I
ona ne zna šta je čeka i šta budućnost može doneti. Ona nikada
neće dobiti pouzdanost, dovoljno jaku da razbije oblake i uguši
uznemirenost. Ljubav je zalog po osnovu neizvesne i nedostižne
budućnosti.
Ljubav može biti, i često jeste, zastrašujuća kao i smrt; ali, za
razliku od smrti, ona prikriva tu istinu naletima želje i uzbuđe
nja. Ima smisla misliti о razlici između ljubavi i smrti kao о onoj
između privlačnosti i odbijanja. Opet, kada bolje razmislim, čo-
vek ne može biti toliko siguran. Obećanja ljubavi su, po pravilu,

manje dvosmislena nego njeni darovi. Tako je iskušenje zaljublji
vanja veliko i nadmoćno, ali isto je takva i privlačnost bekstva. A
mamac traganja za ružom bez trnja nikada nije mnogo daleko i
uvek mu je teško odoleti.
Žudnja i ljubav. Brat i sestra. Nekada rođeni kao blizanci; me
đutim, nikada kao identični (jednojajčani) blizanci.
Žudnja je želja za trošenjem. Upijati, proždirati, jesti i svariti
- uništiti. Žudnji ne treba nijedan drugi podsticaj - do prisustva
drugačijeg. To prisustvo je uvek i već samo po sebi uvreda i po
niženje. Žudnja je poriv za osvetom zbog uvrede i za sprečavanje
poniženja. To je primoranost da se zatvori jaz prema drugačijem,
jer ono mami i odbija, zavodi obećanjem neistraženog i iritira
svojom neuhvatljivom, tvrdoglavom različitošću. Žudnja je im
puls da se ono drugačije liši svoje različitosti; i da se time onespo
sobi. Kroz njeno doživljavanje, istraživanje, upoznavanje i odo-
maćivanje, to drugačije bi se pojavilo bez žaoke iskušenja koja bi
bila izvučena i slomljena. I to ako preživi taj tretman. Verovatno
je, međutim, da će u tom procesu njegovi nesvareni ostaci pasti iz
carstva potrošne robe u carstvo smeća.
Potrošna roba privlači - a smeće odbija. Posle žudnje dolazi
odlaganje smeća. To je, čini se, istiskivanje različitosti iz druga
čijeg i bacanje isušenih ljuštura čim posao bude gotov. U svojoj
suštini, žudnja je nagon za destrukcijom. I nagon za 5 a w o u n i š t e -
njem, iako indirektan: žudnja je kontaminirana, od svog rođenja,
željom za smrću. Ovo je, opet, njena strogo čuvana tajna; čuvana
najviše od same sebe.
Ljubav je, s druge strane, želja za negovanjem i za očuvanjem
objekta negovanja. Centrifugalni impuls, za razliku od centripe
talne žudnje. Impuls za širenjem, za korakom izvan, za doseza
njem onoga što je „tamo negde". Pojesti, apsorbovati i asimilovati
subjekat u objektu, a ne suprotno, kao što je sa žudnjom. Suština
ljubavi je u dopunjavanju sveta - svaka dopuna je živi dokaz bića
koje voli; u ljubavi, biće se, deo po deo, presađuje u svet. Biće koje
voli širi se kroz sopstveno predavanje voljenom objektu. Suština
ljubavi je u opstanku bića kroz njegovu drugost. I tako ljubav
znači nagon za zaštitom, za hranjenjem, za zaklonom; takode za

grljenjem, maženjem i negovanjem, ili za ljubomornim čuvanjem,
odbranom, zatvaranjem. Ljubav znači biti u službi, stajati u poret
ku, čekati komandu - ali isto tako može značiti razvlašćivanje
i preuzimanje odgovornosti. Nadmoć kroz predaju; žrtvovanje
koja se vraća kao veličanje. Ljubav je sijamski blizanac pohlepe za
moći; nijedno od njih ne bi preživelo razdvajanje.
Ako žudnja želi da troši, ljubav želi da poseduje. Dok se ispu
njenje žudnje podudara sa uništenjem svog objekta - ljubav raste
sa svojim dobicima i ispunjava je njihova trajnost. Ako je žudnja
samodestruktivna, ljubav je samopokretačka.
Kao i žudnja, ljubav je pretnja svom objektu. Žudnja uništava
svoj objekat, uništavajući sebe u tom procesu; zaštitna mreža koju
ljubav brižno tka oko svog objekta zarobljava taj objekat. Ljubav
uzima zarobljenika i stavlja ga u pritvor; ona vrši hapšenje zbog
zatvorenikove zaštite.
Žudnja i ljubav deluju sa suprotnim ciljevima. Ljubav je mreža
bačena na večnost, žudnja je lukavstvo za izbegavanje dosadnog
tkanja mreže. Verna svojoj prirodi, ljubav bi težila da održi žud
nju. Žudnja bi, s druge strane, izbegavala lance ljubavi.
„Vaši pogledi se susreću u p r e p u n o j prostoriji; varnica p r i v l a č n o s t i je

tu. Vi ćaskate, plešete, s m e j e t e se, p o d e l i t e p i ć e ili šalu i v e o m a b r z o j e d
no od vas pita: 'Tvoj stan ili m o j ? ' N i k o od vas dvoje ne traži ništa oz
biljno, ali n e k a k o se j e d n a n o ć m o ž e pretvoriti u nedelju, o n d a m e s e c ,
g o d i n u ili d u ž e " - kaže K e t r i n D ž a r v i (u č a s o p i s u Gvardijan vikend).3
Tako je neočekivan ishod trenutka žudnje i avantura za jednu

noć da tu žudnju ispuni, kako Ketrin Džarvi kaže, „emocional
na ustanova za rehabilitaciju na putu između slobode sastanaka
i ozbiljnosti značajne veze" (iako „ozbiljnost", kako ona podseća
svoje čitaoce, ne štiti „značajnu vezu" od završetka sa „teškoća
ma i ogorčenošću" kada jedan partner „ostane posvećen ostanku
u vezi, dok drugi želi da istražuje nove teritorije"). Ustanove za
rehabilitaciju - kao i, doduše, svi drugi dogovori „do daljnjeg" u
3 Guardian Weekend, 12. januar 2 0 0 2 .

fluidnom okruženju u kome je obavezivanje budućnosti bezna-

dežno koliko i prezreno - ne moraju nužno biti loša stvar (po
mišljenju Džarvijeve i dr Valeri Lamon, priznatog psihologa za
savetovanje koju citira); ali, kada „dajete sebe, koliko god to bilo
nepotpuno", „imajte na umu da ćete verovatno zatvoriti vrata
drugim romantičnim mogućnostima" (to jest, odustati od prava
da istražujete nove teritorije", bar dok se partner prvi ne pozove
na to pravo).
Oštro zapažanje, trezvena procena: vi ste pred situacijom izbo
ra. Žudnja i ljubav su ili/ili.
Još oštrija zapažanja: vaši pogledi se susreću u prepunoj pro
storiji i veoma brzo... Žudnja da se igrate u krevetu pojavljuje se
niotkuda, i ne treba puno da kuca na vrata da bi ušla. Možda to
nije karakteristično za naš svet opsednut bezbednošću, ali ova
vrata skoro da i nemaju brave. Nema sistema daljinskog nadgle
danja da ispita ко su uljezi i da razdvoji zlobne grabljivce od do-
bronamernih posetilaca. Provera kompatibilnosti horoskopskih
znakova (kao provera marke u TV reklamama za mobilne telefo
ne) bi možda obavila zadatak.
Reći „žudnja" možda znači reći previše. Kao u kupovini: kup
ci danas ne kupuju da bi zadovoljili žudnju, kao što je primetio
Harvi Ferguson - oni kupuju po želji. Potrebno je vreme (nepod
nošljivo dugo vremena po standardima kulture koja se gnuša
odugovlačenja i promoviše „trenutno zadovoljenje" umesto toga)
da bi se žudnja posejala, uzgajila i nahranila. Žudnji je potrebno
vreme da proklija, poraste i sazri. Iako se pojam „dugoročnog"
sve više i više skraćuje, brzina sazrevanja želje i dalje odoleva ubr
zanju; vreme potrebno da se unovče rezultati investiranja u uzgoj
žudnje čini se sve dužim - iritirajuće i nepriuštivo dužim.
Menadžerima tržnih centara njihovi akcionari nisu ponudili
toliko vremena, ali, isto tako, ni oni ne žele da odluke о kupovini
budu podsticane motivima koji su rođeni i koji sazrevaju nasu-
mično, ili da prepuste njihovu negu nestručnim i nepouzdanim
„uradi sam" poduhvatima kupaca. Svi motivi koji su potrebni da
nateraju kupce da kupuju moraju nastati na licu mesta, tokom
šetnji tržnim centrom. Oni mogu i da umru na licu mesta (uz
potpomognuto samoubistvo, uz većini slučajeva) onda kada je

njihov posao gotov. Njihov životni vek ne treba da bude duži od
perioda koji je kupcima potreban za lutanje od ulaska u tržni
centar pa do izlaska.
U današnje vreme tržni centri se dizajniraju sa idejom о brzom
buđenju i brzom izumiranju želja, a ne mučnim i dugačkim ne-
govanjem i gajenjem žudnji. Jedina žudnja koja treba da bude (i
biće) usađena posetom tržnom centru je ta da se iznova ponavlja
uzbudljivi trenutak „predavanja" i dozvoljavanja željama da vode
predstavu bez prethodno napisanog scenarija. Kratkoća njihovog
životnog veka je glavna vrednost želja, koja im daje prednost nad
žudnjama. Predavanje željama, za razliku od praćenja žudnje, je
poznato kao trenutno, uz nadu da neće ostaviti trajne posledice
koje mogu sprečiti buduće trenutke radosne ekstaze. U slučaju
partnerskih veza, a posebno seksualnih partnerskih veza, slediti
želje, više nego žudnje, znači ostaviti vrata širom otvorena „dru
gim romantičnim mogućnostima" koje, kao što dr Valeri Lamon
kaže a Ketrin Džarvi misli, mogu biti „više zadovoljavajuće i is-
punjavajuće".
Kada je delovanje u skladu sa željama duboko usađeno u sva
kodnevno ponašanje moćnim silama potrošačkog tržišta, čini se
da se žudnja bojažljivo, nespretno i nelagodno kreće ka ljubav
nom obavezivanju.
U svojoj originalnoj verziji, žudnji treba posvećenost i briga,
koje podrazumevaju dužu negu, naporno pogađanje bez unapred
dobijenog rešenja, neke teške izbore i nekoliko bolnih kompromi
sa - ali, što je najgore, ona znači odlaganje zadovoljstva, što je, bez
sumnje, žrtva koje se naš svet brzine i ubrzanja najviše gnuša. U
svojoj radikalizovanoj, piramidalnoj i, povrh svega, kompaktnijoj
reinkarnaciji u formi želje, žudnja je izgubila puno takvih odbi-
jajućih atributa, a pri tom se više fokusirala na svoju metu. Kao
što su reklame koje su najavljivale uvođenje kreditnih kartica to
slavno nazvale - čovek sada može „ukloniti čekanje iz želje".
Kada smo vodeni željom („vaši pogledi se sreću u prepunoj
prostoriji"), partnerstvo prati obrazac kupovine i ne zahteva ni
šta više od veština prosečnog potrošača skromnog iskustva. Kao
i druga potrošačka roba, partnerstvo je za konzumiranje na licu

mesta (njemu nije potrebna dodatna obuka ili produžena pripre
ma) i za jednokratnu upotrebu „bez predrasuda". A prvo i najvaž
nije jeste da je ona upadljivo zamenjiva.
Ako ima grešku ili „ne zadovoljava u potpunosti", roba može
biti zamenjena drugom, po mogućstvu više zadovoljavajućom
robom, čak i ako nisu ponuđene usluge posle rasprodaje i ako ga
rancija о povratku novca nije obuhvaćena transakcijom. Ali čak
i ako ispune svoje obećanje, ne očekuje se da će biti u upotrebi
dugo vremena; naposletku, savršeno upotrebljiva, ispravna kola
ili kompjuteri ili mobilni telefoni u vrlo pristojnom stanju se ot
premaju na smetlište, uz malo ili nikakvo kajanje, onog trenutka
kada se njihove „nove i unapredene verzije" pojave u prodavni-
cama i postanu glavni hit. Da li postoji bilo kakav razlog zašto
partnerske veze treba da budu izuzetak od ovog pravila?
Obećanja о odanosti, kako piše Adrijen Berdžes, su „beznačaj
na na dugoročnom planu".4
I onda nastavlja sa objašnjavanjem: „Odanost je izvedena iz
drugih stvari: koliko smo zadovoljni svojim vezama; da li vidimo
realnu alternativu; i da li će njihov nastavak uzrokovati gubitak
važnih investicija (vremena, novca, zajedničke imovine, dece)."
Ali, „ovi faktori rastu i smanjuju se, kao i osećanja ljudi u vezi sa
odanošću", prema Keril Rasbalt, „ekspertu za veze" na univerzite
tu Severna Karolina.
To je zaista neprilika: vi ćete nerado podneti gubitke, ali se
gnušate izgleda da ćete možda morati uludo baciti još novca.
Veza, kao što će vam ekspert reći, je investicija kao i sve druge:
uložite vreme, novac, napore koje ste mogli da okrenete u dru
gom pravcu, ali niste, nadajući se da radite pravu stvar i da će
ono što ste izgubili ili čega ste se odrekli biti ponovo vraćeno za
neko vreme - sa profitom. Vi kupujete akcije i čuvate ih dok god
one imaju tendenciju povećanja svoje vrednosti i brzo ih proda
jete kada profiti počnu da padaju ili kada druge akcije obećavaju
veću zaradu (trik je u tome da ne previdite trenutak kada se to
4 Adrienne Burgess, Will You Still Live Me Tomorrow (Vermilion, 2 0 0 1 ) , kao što
je citirano u: Guardian Weekend, 26. januar 2002.
desi). Ako ulažete u vezu, profit koji očekujete je, kao prvo, sigur
nost: sigurnost u puno svojih značenja - blizina nekog ко će vam
pomoći kada je najpotrebnije, priticanje u pomoć u vreme tuge,
društvo u samoći, izvlačenje iz nevolje, uteha u porazu i aplauz u
pobedi; takode u smislu zadovoljenja koje brzo dolazi nakon jav
ljanja potrebe. Ali pazite se: obećanja о odanosti u vezi su, onda
kada se u nju ude, „beznačajna na dugoročnom planu".
Naravno da jesu; veze su ulaganja kao i sva druga, ali da li bi
vam ikad palo na pamet da se zareknete na lojalnost akcijama
koje ste tek kupili od brokera? Da se zakunete da ćete ostati sem-
perfidelis i u dobru i u zlu, „dok nas smrt ne rastavi"? Da nikada
ne gledate na stranu, gde (ко zna?) nam mogu mahati veće na
grade?
Akcionari koji znaju svoj posao (obratite pažnju: akcionari
samo drže akcije, a ono što se drži - može i da se pusti) ujutru
prvo u novinama otvore stranu sa berzom da vide da li je vreme
da se drži ili da se pušta. A tako je i sa ovom drugom vrstom ak
cija: vezama. Samo što u ovom slučaju nema berze, i niko za vas
neće raditi posao odmeravanja mogućnosti i procenjivanja šansi
(osim ako ne unajmite profesionalnog savetnika na isti način na
koji unajmite savetnika za berzu ili iskusnog računovođu, mada
se, u slučaju veza, brojni dnevni TV programi sa gostima, „istinite
životne drame", veoma trude da zamene mesto eksperta). Zbog
toga to morate sami da radite, svakodnevno. Ako napravite greš
ku, biće vam uskraćena mogućnost da za to okrivite pogrešnu
informaciju. Morate konstantno biti na oprezu. Teško vama ako
zadremate ili zaboravite na obazrivost.„Biti u vezi" podrazumeva
puno glavobolje, ali, povrh svega, večnu nesigurnost. Nikada ne
možete biti u potpunosti i kompletno sigurni šta da radite - i
nikada ne možete biti sigurni da ste uradili pravu stvar ili da ste
je uradili u pravom trenutku.
Izgleda da nema valjanog izlaza iz ovog škripca. Još je gore
to što je on prepun paradoksa najgore vrste: ne samo da veza ne
uspeva da zadovolji potrebu koju je trebalo (i za šta je postojala
nada) da utaži, već čini tu potrebu još neprijatnijom i upornijom.
Vi ste tražili vezu u nadi da ćete olakšati nesigurnost koja je pro-
gonila vašu samoću, ali terapija je samo još više pogoršala vaše
simptome, a sada se možda osećate čak i manje sigurnim nego
ranije, čak i ako „nova i otežana" nesigurnost vreba sa drugih me
sta. Ako ste mislili da će kamata na vaše investicije u kompaniju
biti plaćena čvrstom valutom sigurnosti, čini se da ste onda po
stupali na bazi pogrešne pretpostavke.
Ovo je nevolja i ništa osim nevolje, ali to još nije sve. Posve
ćenost vezi koja je „besmislena na dugoročnom planu" (čega su
obe strane svesne!) je mač sa dve oštrice. On čini to da držanje
ili propuštanje investicije bude stvar vašeg proračuna i odluke -
ali nema razloga da pretpostavite da će vaš partner, ako dođe do
toga, praktikovati sličnu diskreciju i da neće biti slobodan da tako
uradi ako i kada on ili ona to želi. Vaša svest о ovome dodatno
uvećava vašu nesigurnost - a taj dodatni deo je i najteže izdrža
ti: za razliku od vašeg sopstvenog slučaja „uzmi ili ostavi", nije u
vašoj moći da sprečite partnera da izabere izlazak iz veze. Ne mo
žete uraditi puno da promenite partnerovu odluku u vašu korist.
Za vašeg partnera, vi ste roba koja treba da se proda ili gubitak
koji treba da se smanji - a niko ne konsultuje tu robu pre nego što
je pošalje nazad na tržište, ili te gubitke pre njihovog izbacivanja.
U svakom slučaju, veza na koju se gleda kao na biznis transakciju
nije lek za nesanicu. Ulaganje u vezu nije bezbedno i tako će i
ostati, čak i ako želite drugačije - glavobolja. Ne lek. Dok god su
veze smatrane profitabilnim investicijama, kao garanti sigurnosti
i rešenja za vaše probleme, čini se da je glava - drugi pobeđuje a
pismo - vi gubite. Samoća rađa nesigurnost - ali čini se da veza
ne radi ništa drugo. U vezi se možete osećati nesigurnim kao i
bez nje, ili gore. Samo se imena koja dajete vašoj uznemirenosti
menjaju.
Ako nema valjanog rešenja za ovu nevolju, ako nijedan od na

vodno razumnih i efikasnih koraka ne dovodi do približavanja
rešenju - ljudi se tada obično ponašaju iracionalno, pogoršavaju
ći problem i čineći njegovo razrešenje sve manje mogućim.
Kao što zaključuje još jedan ekspert za veze, koga je citirala
Adrijen Berdžes, Kristofer Klalou iz Instituta za istraživanje bra
kova u Tavistoku: „Kada se ljubavnici osećaju nesigurno, oni se
uglavnom ponašaju nekonstruktivno, ili pokušavaju da zadovolje

ili pokušavaju da kontrolišu, možda čak i uz fizičke napade - a
svim tim stvarima će verovatno oterati svog ljubavnika". Jednom
kada se nesigurnost uvuče, plovidba nikada više nije pouzdana,
promišljena i staložena. Bez kormila, nejaki splav veze se njiše iz
među dveju zloglasnih stena, na koje su se nasukale mnoge veze:
totalne poniznosti i totalne moći, krotkog prihvatanja i arogan
tnog pokoravanja, poništavanja nečije autonomije i gušenja auto
nomije partnera. Udaranje u bilo koju od ovih stena uništilo bi
čak i ispravan brod sa iskusnom posadom - a kamoli splav koji
nosi neiskusnog mornara koji, pošto je odrastao u doba rezer
vnih delova, nikada nije imao šansu da savlada umeće popravke
štete. Niko od modernih mornara ne bi gubio vreme i popravljao
deo koji više nije podesan za more i radije bi stavio rezervni deo
na njegovo mesto. Ali, na splavu veze - rezervni delovi nisu do
stupni.
Neuspeh u vezi je najčešće neuspeh u komunikaciji.
Kao što je primetio Knud Logstrup, najpre blagoglagoljivi pro-

poveđnik iz okruga Funen a kasnije etički filozof jakog i jasnog
glasa na univerzitetu Arhus, postoje dve „divergentne izopače-
nosti", koje čekaju u zasedi na neopreznog ili na nepromišljenog
glasnika". 5 Jedna je „vrsta asocijacije koja se, zbog lenjosti, ljud
skog straha ili sklonosti ka udobnim vezama, sastoji u jednostav
nom pokušavanju obostranog zadovoljavanja, dok se problem
uvek izbegava. Sa mogućim izuzetkom postojanja nečeg zajed
ničkog protiv treće osobe, ne postoji ništa što promoviše udobnu
vezu koliko obostrane pohvale". Sledeća izopačenost se sastoji od
„naše želje da promenimo druge ljude". Mi imamo određena mi
šljenja о tome kako da radimo stvari i kakvi treba da budu dru
gi ljudi. Ovakvim mišljenjima nedostaje razumevanje, jer - što
su mišljenja određenija - sve više postaje neophodno da nas ne
ometa preveliko razumevanje onih koji treba da se promene.
5 Knud Logstrup, Den Etiske Fordring (Nordisk Forlag, 1956), preveo Teodor
I. Jensens kao The Ethical Demand (Universitv Notre Dame Press, 1997), str.
24-5.
Problem je u tome što su oba izopačenja previše često deca

ljubavi. Prvo izopačenje može biti ishod moje želje za utehom i
mirom, kao što implicira Logstrup. Ali takode može biti, a često
i jeste, proizvod mog poštovanja prema drugima, koje je puno
ljubavi: volim te i zbog toga te puštam da budeš kakav jesi i insi
stiram na tome, kakve god da imam sumnje u vezi sa mudrošću
tvog izbora. Kako god da vam naudi vaša tvrdoglavost, ja se ne
bih usudio da vam protivrečim, kako ne biste bili primorani da
napravite izbor između svoje slobode i moje ljubavi. Možeš ra
čunati na moje odobrenje, šta god da se desi... A pošto ljubav ne
može, a da ne bude posesivna, moja dobrodušnost puna ljubavi
je potpomognuta nadom: taj prazan ček je dar moje ljubavi, dra-
goceni dar koji se ne može nigde drugde naći. Moja ljubav je to
mirno utočište koje ste tražili i koje vam je bilo potrebno čak i
onda ako ga niste tražili. Sada se možete odmoriti i ne morate ga
više tražiti.
Ovo je posesivnost ljubavi na delu, ali posesivnost koja traži
svoje ispunjenje u samoobuzdavanju.
Drugo izopačenje izvire iz posesivnosti ljubavi, koje je pušteno
na slobodu i besni. Ljubav je jedan od umirujućih odgovora na
blagoslov ili prokletstvo ljudske individualnosti, čija je jedna od
mnogih karakteristika usamljenost koja mora ispunjavati stanje
razdvojenosti (kao što Erih From kaže,6 ljudi svih uzrasta i kul
tura suočeni su sa rešavanjem jednog istog pitanja: kako preva-
zići razdvojenost, kako postići zajedništvo, kako nadmašiti nečiji
sopstveni individualni život i pronaći „iskupljenje"). Svaka ljubav
je obojena kanibalnim nagonom. Svi ljubavnici žele da udave,
iskorene i očiste tu neprijatnu, iritirajuću različitost drugog koja
ih razdvaja od ljubljenog svog; odvajanje od ljubljenog svog je
najgori strah ljubavnika i mnogi od njih bi uradili sve da odbiju
utvaru odlaska jednom za svagda. Koji je bolji način ispunjava
nja tog cilja nego da učinite svog voljenog neodvojivim delom
ljubavnika? Gde god ja idem, ti ideš; šta god ja prihvatim, ti ćeš
prihvatiti; šta god ja mrzim, ti mrziš. Ako nisi i ne možeš biti moj
sijamski blizanac, budi moj klon!
6 Fromm, The Art of Loving.

Drugo izopačenje ima još jedan koren - i potopljeno je u lju-

bavnikovom obožavanju svog voljenog. U svom uvodu u zbirci
7
tekstova sa naslovom Filozofije ljubavi, Dejvid L. Norton i Meri
F. Kil pričaju priču о čoveku koji je pozvao prijatelje na večeru
da bi upoznali „savršenu reinkarnaciju Lepote, Vrline, Mudrosti i
Ljupkosti, ukratko, najdivniju ženu na svetu"; kasnije tog dana, za
stolom u restoranu, pozvani prijatelji su se „borili da sakriju svoju
zaprepašćenost": da li je ovo bilo „stvorenje čija lepota nadmašuje
Veneru, Jelenu i ledi Hamilton?". Nekada je teško razlikovati div
ljenje od strane voljenog od divljenja samom sebi; čovek može
spaziti trag velikog, a opet nesigurnog ega koji očajnički želi da
potvrdi svoje nesigurne vrednosti u svom odrazu u ogledalu, ili,
još bolje, u laskajućem, marljivo retuširanom portretu. Nije tačno
da se deo moje jedinstvene smelosti preneo na osobu koju sam
(setite se: Ja, praktikujući svoju suverenu volju i pravo) izabrao -
onu koju sam izabrao iz gomile anonimnih i običnih da bude moj
- i samo moj - saputnik? U bleštavom sjaju izabranog, moj sop-
stveni plamen pronalazi svoj bleštavi odsjaj. On pojačava moju
slavu, potvrđuje moju slavu i garantuje za nju, ona nosi novosti i
dokaze moje slave gde god da ide.
Ali da li mogu biti siguran? Bio bih, da nema sumnji koje zve-
keću u toj mračnoj tamnici nerazmišljanja, gde sam ih zaključao
u uzaludnoj nadi da ih nikada više neću čuti. Bojazni, slutnje;
strahovi da vrlina može biti pokvarena, slava nestvarna... da о
daljini između mene kakav jesam i stvarnog mene, koji žudi da
izađe, ali do sada nije, i dalje treba da se pregovara - a to je težak
posao.
Moj voljeni može biti bilbord na kome je naslikana moja savr
šenost u svoj svojoj veličanstvenosti i sjaju, ali zar se ne bi onda
videle fleke i mrlje? Da bi se očistile, ili sakrile u slučaju da su
previše lepljive da bi se obrisale, čovek mora detaljno da očisti, a
onda da premaze platno pre nego što stvarno počne sa slikanjem;
a onda da pažljivo gleda kako bi osigurao da se tragovi starih
nesavršenosti ne vide ispod nekoliko slojeva boje. Svaki trenu-
7 David L. Norton i Магу F. Kille (ed.), Philosophies oj Love (Helix Books,

1971).
tak odmora dolazi prerano - restauracija i ponovno slikanje bez

predaha...
Beskrajni napor je takođe delo ljubavi. Ljubav buja kreativnom
energijom; s vremena na vreme energija se nanovo ispušta u na
letu ili u konstantnom toku destrukcije.
U ovom procesu - voljeni se pretvara u platno. Po mogućstvu,
prazno platno. Njegove prirodne boje su izbeljene, tako da se ne
bi mešale ili kvarile ono što slikar želi. Slikar ne treba da se pita
kakva je tekstura platna, dole ispod boje. Platnena platna ili la
nena platna ne daju izveštaje dobrovoljno. Iako to, s vremena na
vreme, ljudska platna rade.
To može biti ljubav u sekundi, ljubav na prvi pogled; ali vreme,
dugačko ili kratko, mora proći između pitanja i odgovora, pred-
loga i prihvatanja.
Vreme koje prolazi nikada nije tako kratko da bi dozvolilo
onom koji je pitao i onom koji je odgovorio da ostanu, u trenutku
kada odgovor stiže, ista bića koja su bila kada je sat bio podešen:
onaj koji je pitao i onaj koji je bio pitan. Kao što je Franc Roze-
nveg to rekao, „odgovor neizbežno daje druga osoba, a ne ona
koja je pitana, i dat je onome ко se promenio od kada je postavio
pitanje. Nemoguće je znati koliko je duboka ova promena bila".8
Postavljanje pitanja, čekanje na odgovor, kada neko vama postavi
pitanje, borba sa odgovorom, sve me je to promenilo.
Oba partnera su znala da je promena na putu i oba su joj po-
želela dobrodošlicu. Oni su skočili naglavačke u nepoznate vode;
šansa da se otvore prema avanturi u nepoznatom i nepredvidivom
je bila najveća čar ljubavi. „Prvo olakšanje od tenzije u začaranoj
igri ljubavi obično dolazi kada se ljubavnici zovu po imenu. Ovaj
čin stoji kao usamljeni zavet da će jučerašnjice ova dva pojedinca
biti uključene u njihovu današnjicu." I - da dodam, spremnost
da se uključe zajedničke sutrašnjice u njihovu polu-zajedničku,
polu-odvojenu današnjicu. Sutrašnjica koja sledi to uključivanje
će se razlikovati - moraće da se razlikuje od današnjice, kao što
8 Franz Rosenzvveig, Das Buchlein vom gesunden und kranken Menschenver-

stand, prevedeno kao Understanding the Sick and the Health)/, ed. N. N. Glatzer
(Harvard Universitv Press, 1999).
se razlikuje od jučerašnjice. Džon će biti Džon i Meri, Meri će biti

Meri i Džon.
Odo Markvard je govorio, ne nužno sa ironijom, о etimološ
kom srodstvu između zwei i Zweifel - „dva" i „sumnja" - i suge-
risao da u toj vezi postoji više od obične aliteracije. Kada postoji
dvoje, ne postoji sigurnost, a kada je drugi prepoznat kao puno
pravni „drugi", suvereni drugi, a ne običan produžetak, ili eho, ili
sredstvo, ili kurir mene, prvog - nesigurnost je priznata i prihva
ćena. Biti dvojac znači pristanak na neizvesnu budućnost.
Franc Kafka je primetio da smo mi dvojno odvojeni od Boga.
Pošto smo jeli sa drveta znanja, mi smo razdvojili sebe od Njega
- dok činjenica da nismo jeli sa drveta života razdvaja Njega od
nas. On (večnost u kojoj su sva bića i njihova dela obuhvaćena; u
kojoj šta god može biti - jeste, i šta god može da se desi - dešava
se) je zatvoren za nas: uvek će ostati tajni - uvek van domašaja
razumevanja. Ali mi to znamo - i to znanje nam ne dozvoljava
predah. Počevši od neuspešnog pokušaja da se sagradi Vavilon-
ska kula, mi ne možemo prestati da se trudimo, da grešimo, da ne
uspevamo i da iznova pokušavamo.
Šta da pokušavamo? Da negiramo to odvajanje, da negiramo
negiranje prava na voće sa drveta života. Nastavljanje sa pokuša-
vanjem i neuspevanje u ovim iskušenjima je ljudski, čak previše
ljudski. Ako je različitost drugih, kao što Levinas insistira, kraj
nja misterija, apsolutno nepoznato i potpuno nedokučivo, ona ne
može, a da ne bude prekršaj i izazov - baš zbog toga što je uzvi
šena: zabranjujući pristup, odbijajući ulazak - nedostupan i zau-
vek van dometa. Ali (kao što Rozenveg nastavlja da nas podseća),
„neograničeno ne može biti postignuto kroz organizaciju... Naj
više stvari ne mogu da se planiraju; za njih je spremnost sve".
Spremnost za šta? „Govor je ograničen vremenom i hranjen
vremenom... on ne zna unapred gde će se zaustaviti. On uzima
svoje nagoveštaje od drugih. Zapravo, on živi vrlinom života dru
gog... U pravom razgovoru nešto se dešava." Rozenveg objašnja
va ко je taj „drugi", po čijem životu živi govor, tako da nešto može
da se dogodi u razgovoru: to „drugo" „je uvek neko prilično odre
đen", ко nema „samo uši, kao čitav svet', već i usta".
To je tačno ono šta ljubav radi: čupa drugog iz „celog sveta",

i kroz taj čin ponovo oblikuje drugog u „prilično određenog ne
kog", nekog sa ustima da ga sluša, nekog s kim će razgovarati,
tako da nešto može da se desi.
A šta je to „nešto" što treba da bude? Ljubav znači odlaganje
odgovora ili uzdržavanje od postavljanja pitanja. Činiti da drugi
postane neko određen znači predstavljanje budućnosti neodre
đenom. To znači pristanak na neodređenu budućnost. Pristanak
na proživljeni život od njegovog začetka do njegovog gašenja, na
jedinom mestu dodeljenom ljudima: praznina koja se pruža iz
među konačnosti njihovih dela i beskonačnosti njihovih ciljeva
i posledica.
„Džepna veza", kako objašnjava Ketrin Džarvi, komentarišući
9
mišljenje Džilijana Voltona iz londonskog bračnog savetovališta,
zove se tako jer je držite u vašem džepu, tako da možete da je
izvadite kada vam je to potrebno.
Uspešna džepna veza je slatka i kratkotrajna, kaže Džarvinova.
Možemo pretpostaviti da je slatka j e r je kratkotrajna, a da njena
slatkoća leži baš u toj utešnoj svesti da ne morate da menjate svo
je rutine ili da se istežete unazad da bi ste zadržali njenu slatkoću
netaknutom u dužem vremenskom periodu; zapravo, ne treba da
radite baš ništa da biste uživali u njoj. „Džepna veza je otelotvo-
rena trenutnost i odloživost."
Vaša veza neće zadobiti te čudesne kvalitete pre nego što se
ispune određeni uslovi. Imajte u vidu da ste vi taj koji mora da
ispuni ove uslove; druga stvar koja zasigurno ide u prilog „dže
pnoj vezi", pošto od vas, i samo od vas, zavisi njen uspeh, pošto
ste vi, i samo vi, taj koji kontroliše - i ima kontrolu tokom čitavog
trajanja te kratke „džepne veze".
Prvi uslov: u vezu se mora stupiti trezveno i u potpunosti sve-

sno. Setite se, ovde nema „ljubavi na prvi pogled". Nema zalju
bljivanja... Nema iznenadne plime emocija koja vas ostavlja bez
daha: nema emocija koje zovemo „ljubav", niti onih koje trezveno
opisujemo kao „žudnju". Nemojte dozvoliti da budete nadjačani
9 Guardian W e e k e n d . 9. mart 2 0 0 2 .
i oboreni s nogu, i, iznad svega, ne dopustite da vam kalkulator

bude iščupan iz ruke. Ne dozvolite sebi grešku koja se tiče veze
u koju treba da stupite, da pomislite da je ono što nije, niti treba
da bude. Pogodnost je jedina stvar koja se računa, a pogodnost je
stvar hladne glave, a ne toplog srca (a pogotovo ne pregrejanog).
Što je manji vaš ulog u kreditu, osećaćete se manje nesigurno
kada budete izloženi kolebanju tržišta nekretnina; što manje in
vestirate u vezu, osećaćete se manje nesigurno kada budete izlo
ženi kolebanju vaših budućih veza.
Drugi uslov: nastavite na ovaj način. Setite se da pogodnosti

ne treba puno vremena da se pretvori u svoju suprotnost, zato ne
dozvolite vezi da izbegne nadgledanje glave, ne dozvolite joj da
razvije sopstvenu logiku i pogotovo da zadobije imovinsko pra
vo - da ispadne iz vašeg gornjeg džepa, gde joj je mesto. Budite
na oprezu. Ne dozvolite da vaša budnost opadne. Pažljivo pratite
čak i najsitnije promene u onome što Džarvijeva zove „emotivne
skrivene struje" (jasno je da su emocije sklone da postanu „skri
vene struje" onda kada su izuzete iz kalkulacije). Ako primetite
nešto za šta se niste pogađali i za šta vas nije briga - znajte da je
„vreme da krenete dalje". Oprezno putovanje će vas poštedeti do
sade dolaska. U samom saobraćaju se nalazi čitavo zadovoljstvo.
Zato, neka vaš gornji džep bude slobodan i spreman. Brzo ćete
morati da stavite nešto u njega i - uz malo sreće - uspećete...
Deo Gvardijan vikenda, naslovljen sa „Duh veza", isplati se či

tati svake nedelje, a još je bolje čitati ga više nedelja za redom.
Svake nedelje on nudi savet о tome kako da postupate kada se
suočavate sa „problemom" sa kojim se očekivano suočava većina
muškaraca i žena (uglavnom čitalaca lista Gvardijan), pre ili ka
snije, i što oni s pravom i očekuju. Jedna nedelja, jedan problem;
ali tokom niza nedelja posvećeni i pažljivi čitalac može postići
mnogo više od nekih određenih životno-političkih veština koje
mogu biti od koristi u nekim određenim situacijama tokom re-
šavanja nekih određenih problema; veštine koje, kada su jednom
stečene i usvojene, mogu pomoći da se stvore vrste situacija u

kojima je zamišljeno da se te veštine suoče sa problemima, i da
bi se uočili i locirali problemi koje ove veštine treba da reše. Re
dovan i posvećen čitalac, čije je pamćenje duže od jedne nedelje,
može da nacrta i popuni kompletnu mapu života u kome će se
verovatno „problemi" javiti, kao što može da popiše kompletan
inventar tih problema i da oformi mišljenje о njihovoj relativ
noj, većoj ili manjoj učestalosti. U svetu gde je ozbiljnost stvari ili
događaja predstavljena samo brojevima, i tako može jedino biti
shvaćena (kvalitet hita po broju prodatih ploča, javnog događaja
ili izvođenja po broju TV gledalaca, javne ličnosti po broju ljudi
koji prođe pored njenog kovčega, intelektualaca u javnom mnje
nju po broju citata i spominjanja), velika učestalost sa kojom se
neki „problemi" stalno vraćaju u rubrike, u različitim oblicima,
nedelju za nedeljom, jedini je dokaz koji je nekome potreban о
njihovoj važnosti za uspešan život, i tako о važnosti veština koje
su osmišljene da bi se ti „problemi" resili.
Postavlja se pitanje, kada govorimo о vezama kroz prizmu ru
brike „Duh veza", šta to verni čitalac može naučiti о relativnoj
važnosti stvari i tehnikama njihovog rešavanja?
Čitalac može naučiti dosta korisnih trikova о mestima na ko
jima potencijalni partneri za veze mogu biti pronađeni u većem
broju nego inače, i о situacijama u kojima su oni, onda kada budu
pronađeni, skloniji da budu nadvladani ili obrlaćeni kako bi pre
uzeli ulogu partnera. A on ili ona će znati da je ulazak u vezu
„problem"; to jest, predstavlja tegobu koja seje konfuziju i dovodi
do neprijatne tenzije kojoj, da bi se borilo protiv nje i da bi se ona
oterala, treba određena količina znanja i prakse. Ovo može biti
naučeno - bez bubanja, samo tako što se redovno prati, iz nedelje
u nedelju, Gvardijan vikend verzija о duhu veza.
Međutim, ovo neće biti glavna lekcija koja treba da pomogne
i da se ukoreni u viziji života i politike života redovnog čitaoca.
Umeće raskidanja veza i izlaska iz njih bez povreda, sa malo ili
nimalo zagnojenih rana kojima treba puno vremena da se zaleče i
puno brige da se ograniči „kolateralna šteta" (kao prijatelji koji su
se udaljili ili krugovi u kojima neko nije dobrodošao ili želi da ih
izbegne), pobeđuje u tom nadmetanju umeće lakog sastavljanja

veza - samom učestalošću javljanja.
Čini se da bi Ričard Bakster, vatreni puritanski prorok, da je
umesto toga bio prorok životne strategije koja odgovara fluid
nom modernom dobu, rekao za veze ono što je rekao za sticanje
i brigu о spoljnim dobrima - da one treba „samo da leže na ra
menima kao lagani ogrtač, koji može biti bačen na stranu u bilo
kom trenutku" i da čovek, više od svega, treba da se pazi njihovog
pretvaranja, nenamernog i prikrivenog, u „čeličnu navlaku"... Ne
možete sa sobom odneti vaše bogatstvo u grob - tako je prorok-
svetac Bakster upozoravao svoje stado, praktikujući zdrav razum
ljudi koji su živeli svoje živote kao sluge zagrobnog života. Ne
ćete moći da prenesete svoje odnose na naredni nivo, kao što bi
ekspert - savetnik Bakster upozoravao svoje klijente, zajedno sa
predosećanjima koja su se pretvorila u izvesnosti ljudi koji po
staju mudri tek nakon što se nešto desi, čiji su životi isečeni u
epizode koje su proživeli kao sluge epizoda koje tek treba da se
dese. Vaša veza će verovatno biti raskinuta mnogo pre nego što
se epizoda završi. Ali, ako se to ne desi, teško da će doći do druge
epizode. Svakako ne do još jedne epizode u kojoj ćete se sladiti i
uživati.
Iznenađujući uspeh gledanosti Eastendersa očito prenosi ra
zličitu poruku...
Očarana/zavisna publika je sve masovnija, a takvo je i samopo
uzdanje scenarista, producenata i glumaca. Čini se da je ta sapun-
ska opera pogodila cilj koji su ostale sapunske opere previdele ili
pokušale uzaludno da dostignu i nisu uspevale. U čemu se krije
njena tajna?
Većina veza u koje ulaze likovi Eastendersa izgleda krhko kao
i bilo koje druge veze koje su poznate gledaocima iz lično doživ
ljenih frustracija ili iz poučnih priča о frustracijama drugih ljudi
(uključujući poruke koje stalno dolaze iz rubrike „Duh veza").
Teško da je ijedna od ovih veza koje su sklopili likovi Eastender
sa preživela gladak tok epizoda više od nekoliko meseci - pone
kad samo nekoliko nedelja - i, među preminulim vezama, onih
koje su završile „prirodnom smrću" bilo je malo i bile su retke.
Gledalac sa dugim sećanjem bi video taj trg kao groblje ljudskih

veza...
Ulazak u veze u stilu Eastendersa je sve, samo ne lak. Potreban
je napor i potrebne su značajne veštine, koje nedostaju mnogim
nesrećnim likovima i samo je šačica rođena sa njima (iako je po
nekad takođe potrebna sreća, ozloglašena po tome što je retka i
nasumično raspoređena). Nevolje se ne završavaju kada par poč
ne da živi zajedno. Sobe koje se dele mogu biti mesta mnogih
radosnih terevenki, ali retko kada bezbednosti i mira. Neke od
njih su scene okrutnih drama, zajedno sa verbalnim čarkama,
koje se pre ili kasnije (ako se par ne rastavi pre nego što dođe do
toga) razviju u potpuna neprijateljstva čiji su putevi razrešenja
na korak od filma Reservoir Dogs. Detaljne ceremonije venčanja
ne pomažu; momačke i devojačke noći ne donose kraj Nepozna
tom koje je ispunjeno rizicima i sklono nesrećnim slučajevima, a
dani za venčanje nisu novi počeci koji guraju par u „nešto sasvim
različito" - oni su samo kratke pauze u drami bez scenarija i re
čenica teksta.
Partnerstvo nije ništa drugo do koalicija „zajedničkih interesa",
i u fluidnom svetu Eastendersa ljudi dolaze i odlaze, mogućnosti
kucaju na vrata i, nakon što budu puštene, brzo nestaju, bogatstva
se povećavaju i smanjuju, a koalicije su sklone da budu neposto
jane, fleksibilne i krhke. Ljudi traže partnere i „ulaze u veze" da bi
pobegli iz dosade krhkosti, a onda shvataju da je ta krhkost čak
dosadnija i bolnija nego ranije. Ono što je trebalo da bude / čemu
se nadalo / što se očekivalo da bude zaklon (možda pravi zaklon)
od krhkosti uvek i iznova ispada njegova staklena bašta...
Milioni fanova i zavisnika od Eastendersa gledaju i klimaju
glavom. Da, mi znamo sve to, mi smo sve to videli, mi smo sve
to proživeli. Ono što smo naučili na teži način jeste da je stanje u
kome ste ostavljeni sami sebi bez ikoga na koga možete računati
da će vas pomilovati, utešiti i pružiti vam ruku, užasno i zastra
šujuće, ali ono se nikad ne čini više usamljenim i prepuštenim od
stanja kada se borite da biste se uverili kako zaista danas postoji
neko na koga možete računati da će sutra i prekosutra raditi sve
to ako - kada - se kolo sreće okrene na drugu stranu. Ishode vaše
borbe je nemoguće predvideti - a sama borba uzima svoj danak.

Žrtve se zahtevaju svakodnevno. Teško da prođe jedan dan bez
nesuglasica ili pesničenja. Čekanje dok skrivena dobrota (kao što
žarko želite da verujete, i isto tako strasno i verujete), koja se krije
duboko u vašem izabraniku, ne izbije kroz zao oklop i otkrije se,
može trajati mnogo duže nego što možete podneti. A dok čekate
- osetićete puno bola i prolićete puno suza i krvi...
Epizode Eastendersa su probe svakodnevne životne mudrosti
koje se dešavaju tri puta nedeljno. Redovna, pouzdana uveravanja
za one neuverene: da, ovo je tvoj život, i istina о životu drugih kao
što si ti. Nemojte paničiti, rešavajte probleme u hodu, i ne zabora
vite ni u jednom trenutku da će oni doći - budite sigurni da hoće.
Niko ne kaže da je lako pretvoriti ljude u svoje verne partnere, ali
ne postoji drugi način nego da iznova i iznova pokušavate.
Ovo, opet, nije jedina poruka koju Eastenders jasno pronosi tri
puta nedeljno i zahvaljujući kojoj je ova serija postala, a i dalje
je tako privlačna za mnoge. Postoji, takođe, još jedna poruka. U
slučaju da zaboravite, postoji drugi red rovova u toj beskrajnoj
životnoj bici: gotova, poslednja linija odbrane od ćudi nepredvi-
dive sudbine i iznenađenja koja bezizražajni svet drži u rukavu.
Rovovi su već iskopani za vas, pre nego što počnete da kopate
sopstvene. Ovi rovovi vas čekaju i treba samo da uskočite u njih.
Niko vam neće postavljati pitanja, niko se neće pitati šta ste ura
dili da zaradite pravo da pitate za pojačanje i za pomoć. Šta god
da ste uradili, niko vam neće uskratiti ulaz.
Tamo su Bučeri, Mičeli, Slejteri. Klanovi kojima slučajno pri
padate a da se niste nikad učlanili ili tražili pristup. Ne treba da
radite baš ništa da biste postali „jedan od njih". A opet, malo je
toga što možete uraditi da biste prestali da budete jedan od njih.
Oni bi vas brzo podsetili ako biste zaboravili ove jednostavne
istine.
I tako se nađete u duploj vezi, osim ako ste jedan od onih ma
lobrojnih izuzetno beskrupuloznih, buntovnih, avanturističkih ili
psihološki poremećenih nevaljalaca i „prirodnih" odmetnika koji
će pre ili kasnije morati početi da se skrivaju, ili će ih pregaziti
kola, oterati komšije, završiće u zatvoru - ili će koristiti druge
proverene izlaze da nestanu sa Albert skvera - bolje da koristite

oba oslonca koja vam je život dao da biste se usidrili u društvu
ostalih. Trebalo bi da želite da se držite partnera po vašem izboru,
kao i klana koji je sudbina izabrala za vas.
To ipak ne mora biti lako - kao uživanje u toplini kamina i u
zadovoljstvu plivanja u moru u isto vreme. Tumaranje likova na
Albert skveru opširno i slikovito opisuje sve prepreke koje se go
milaju na vašem putu; ovo je još jedan razlog da gledate njihove
podvige tri puta nedeljno. Vi vidite ono što ste osećali sve vreme:
vi ste jedina veza koja spaja partnera koga volite i za kog želite da
vas voli, sa porodičnim klanom kome pripadate, kome želite da
pripadate i koji od vas želi da mu pripadate i da mu se povinujete.
I tako ste vi zaista „najslabija karika" - onaj koji najviše pati zbog
napora koji uzrokuje potezanje konopca između dve strane.
Taj rat trvenja, koji večno ključa i povremeno peni, a čije su
prve žrtve oni koji sanjaju о pomirenju, došao je do svog drama
tičnog vrhunca - zaista, podigao se na visine tragedije Antigone
- u suđenju male Mo, ažuriranoj verziji Sofoklove besmrtne priče
i besmrtne priče koju je taj komad zabeležio...
Antigona kaže: „О, ali ja ne bih uradila zabranjenu stvar / Za
bilo kog muža ili za bilo kog sina. / Zbog čega? Mogla bih da imam
drugog muža / i od njega druge sinove, ako bih jednog izgubila;
/ ali, ako izgubim oca i majku, gde bih dobila / još jednog brata?"
Ako izgubite muža, to nije kraj sveta. Muževi, čak i u drevnoj
Grčkoj (mada ne toliko koliko savremenici male Mo), nisu ni
šta drugo do privremeni; bez sumnje, izgubiti ih je teško, ali je
izlečivo. Gubitak roditelja je, nasuprot tome, nepovratan. Da li je
dovoljno, iz dužnosti prema porodici, da se poništi dug mužu?
Možda tako trezvena kalkulacija ne bi bila dovoljna, da nije dru
gog razloga: zahtevi koji dolaze od izabranog saputnika, privre
menog i načelno zamenjivog saputnika kroz život, nose manje
težine nego oni drugi zahtevi koji se čuju iz dubine neizmerne,
nedokučive prošlosti: „Taj red nije stigao od Boga. / Pravda koja
obitava dole sa bogovima ne zna za takav zakon. / Ne mislim da
su tvoji ukazi toliko jaki / da nadjačaju nepisane, nepromenjive
zakone / Boga i raja, jer ti si samo čovek. / Oni nisu od juče ili
danas, već večni, / iako niko od nas ne zna odakle su došli".

Ovde se, reklo bi se, mala Mo i Antigona razilaze. Zaista, jedva
da se mogu čuti stanovnici kako spominju Boga (malo onih koji
to rade brzo nestanu iz sapunske sage, kao jasno neprimereni).
Na tom skveru, kao i na mnogim drugim skverovima i ulicama
naših gradova, Deus je veoma dugo bio Absconditus. On ne nosi
mobilni telefon i nema ga u telefonskom imeniku, tako da niko ne
može pouzdano tvrditi da zna kako bi njegove instrukcije zvučale
kada bi se one čule. Prava porodice su možda trajnija nego duž
nosti prema izabranom partneru, ali na Albert skveru čini se da
nijedno od ta dva ne nosi božansku dozvolu. Tužna sudbina male
Mo nije uzrokovana strahom od Boga. Na koji je onda način, ako
uopšte jeste, drama male Mo ponavljanje Antigonine tragedije?
U Sofoklovoj verziji Antigonine priče glasnik ulazi na scenu
da sumira značenje priče, ali isto tako da predoseti i da odgovori
na naše pitanje, pitanje koje, za razliku od reči korišćenih da ga
učine jasnim gledaocima, to očigledno nije - i ne zastareva: „Šta
je čovekov život? / Stvar koja nije data jednom zauvek / u dobru i
u zlu, oblikovana za slavu ili krivicu. Slučajnost podiže čoveka u
visine, slučajnost ga baca dole, / i niko ne može predvideti šta će
nastati od onoga što jeste".
Dakle, ta budućnost, zastrašujuće nepoznata i nedokučiva bu
dućnost (to jest, kao što Levinas insistira, suština, paragon, pot
puno otelotvorenje „apsolutno drugačijeg"), a ne dostojanstvo
prošlosti, koliko god da je ona časna, koja vreba iza dileme sa
kojom se suočava mala Mo, koliko i Antigona. „Niko ne može
predvideti šta će biti od onoga što jeste" - ali niko ne može lako
podnositi tu nemogućnost. U moru nesigurnosti čovek traži spas
na malim ostrvima sigurnosti. Da li nešto što se može pohvaliti
dužom prošlošću ima veće šanse da stupi u budućnost nepovre-
deno i neozleđeno nego nešto drugo, što je, doduše, „stvorio ili
nije stvorio čovek" - direktno „od juče ili od danas"? Ne možemo
znati, ali je primamljivo misliti da je tako. U svakom slučaju, malo
toga se može birati u toj beskonačnoj, zauvek nezavršenoj i fru-
strirajućoj potrazi za izvesnošću...
Nakon što je ćula nepovoljnu presudu ove porote, mala Mo se

obraća svom ocu sa: „Žao mi je"...
U nemačkom jeziku naklonost je obeležena članom, za razliku
od srodstva.
Naklonost je kvalifikovano srodstvo - srodstvo, ali... (Wahl
verwandschaft, pogrešno i obmanjujuće prevedeno na engleski
kao „izabrana naklonost", očigledan pleonazam, pošto nijedna
naklonost ne može a da ne bude izabrana; samo je srodstvo, jasno
i jednostavno, hteli to vi ili ne, zadato...). Izbor je faktor kvalifi
kacije: on pretvara srodstvo u naklonost. On, međutim, takođe
izdaje ambiciju naklonosti: njegova namera da bude kao srod
stvo, bezuslovno, neopozivo i nesalomivo kao što je srodstvo (u
jednom trenutku naklonost će se uplesti u rodoslov i ne može se
razlikovati od ostatka mreže srodstva; naklonost jedne generacije
će postati srodstvo druge generacije). Ali čak i brakovi, suprotno
od svešteničkog insistiranja, nisu izašli iz raja - i ono što su ljudi
povezali, ljudi mogu odvezati, i hoće - ako bude prilike.
Čovek bi drage volje stavio izbor ispred srodstva, ali bi že-
leo da plodovi izbora budu upravo ono što srodstvo već jeste:
nesavladivo jaki, postojani, pouzdani, trajni, nesalomivi. Ovo je
ambivalentnost koja je endemska za sve Wahlverwandschaft -
njen mladež (uništenje i izlečenje; blagoslov i prokletstvo) koje
ne može biti izbrisano. Osnivački čin izbora je moć zavođenja
naklonosti i njeno prokletstvo. Pamćenje izbora, njegov prvobit
ni greh, koji će obavezno baciti tamnu senku i pomračiti čak i
najsjajnije zajedništvo zvano „naklonost": izbor je, za razliku od
sudbine srodstva, dvosmerna ulica. Čovek se uvek može vratiti
nazad, i znanje da takva mogućnosti postoji čini zadatak držanja
pravca još mučnijim.
Izbor je izrodio naklonost, pupčana vrpca nikada nije prese-
čena. Osim ako se izbor svakodnevno ne naglašava i ako se uvek
nove aktivnosti ne upotrebljavaju da ga potvrde - naklonost će
svenuti, izbledeti i propadati dok se ne raspadne ili se gamižući
ne razori. Namera da se naklonost održava živom i u dobrom
stanju znači svakodnevnu borbu i ne obećava nikakav odmor
predostrožnosti. Za nas, žitelje fluidnog modernog sveta koji pre-
zire sve što je čvrsto i trajno, sve što nije podesno za trenutnu
upotrebu i ne dozvoljava kraj naporima, takvi izgledi mogu biti
više nego nešto za šta bi se čovek dobrovoljno pogađao. Uspo
stavljanje veze naklonosti proglašava nameru stvaranja veze kao
što je veza srodstva - ali isto tako spremnost da se plati cena tog
avatara u čvrstoj valuti svakodnevnog teškog rada. Kada volja ne
dostaje (ili, imajući u vidu obuku koja se nudi i dobija, likvidnost
sredstava) čovek bi bio sklon da razmisli dvaput pre nego što bi
postupio po svojoj nameri.
Zbog toga zajednički život („hajde da sačekamo i vidimo kako
on funkcioniše i gde on vodi") usvaja privlačnost koja nedostaje
vezama naklonosti. Njegove namere su skromne, zakletve nisu
date, a izjave, ako se naprave, nisu svečane, nema obaveza i nema
vezanih ruku. Vrlo često, nema grupe koja će biti svedok i nema
naredbodavca koji će odozgo blagosloviti ovu zajednicu. Vi pitate
za manje, vi pristanete na manje, tako da ima manje kredita koji
treba da isplatite, a dužina isplate je manje mučna. Buduće srod
stvo, da li je ono željeno ili se od njega strahovalo, ne baca svoju
tamnu senku na „zajednički život". „Zajednički život" je zbog, a
ne radi. Sve opcije ostaju otvorene, delima iz prošlosti nije dozvo
ljeno da ih smanje.
Mostovi su bespotrebni, osim ako se oni ne pružaju čitavom
dužinom između obala - ali u „zajedničkom životu" druga obala
je umotana u maglu koja se nikada ne podiže, maglu koju niko
ne želi da podigne i koju niko ne pokušava da oduva i razbije. Ne
možemo znati šta će čovek videti kada (ako) se magla raspline - i
ne možemo znati da li uopšte postoji nešto što se krije u toj magli.
Da li postoji druga obala ili je to samo fatamorgana. Iluzija koju
je izvela magla, plod mašte koji vas tera da vidite bizarne oblike u
oblacima koji prolaze?
Zajednički život može značiti da delite brod, sto za ručavanje i
postelje na brodu. On može značiti zajedničku plovidbu i deljenje
radosti i teškoća na putu. Ali ne radi se о prelasku sa jedne obale
na drugu, tako da njegova svrha nije da zameni (odsutne) čvrste
mostove. Može se voditi brodski dnevnik prošlih avantura, ali u
njemu se samo površno spominje plan puta i konačno odredište.
Magla koja prekriva drugu - nepoznatu obalu koje nema na mapi

- može se stanjiti i nestati, mogu se pojaviti obrisi luke, može se
doneti odluka о uplovljavanju, ali sve ovo nije, niti je trebalo da
bude, zapisano u brodskim papirima.
Naklonost je most do bezbednog utočišta srodstva. Zajednički
život niti je takav most niti rad na izgradnji tog mosta. Zajedniš
tvo „zajedničkog života" i zajedništvo roda su dva različita uni
verzuma sa različitim vremenskim razmacima, svaki upotpunjen
sopstvenim zakonima i logikom. Nijedan prolaz od jednog ka
drugom nije unapred ucrtan - premda jedan može, slučajno, da
naleti ili da odskoči na drugi. Ne može se znati, barem ne una
pred, da li će se ispostaviti da je zajednički život glavni put ili šle
pa ulica. Poenta je u tome da hodate kroz dane kao da ta razlika
nije važna - načinom koji pitanje „šta je šta" čini nevažnim.
Napuštanje tog načina i iz prakse ortodoksne naklonosti ne
može, a da se ne reflektuje na položaj srodstva. U nedostatku sta
bilnih mostova za nadolazeći saobraćaj, mreže srodstva izgledaju
slabo i kao da su u stalnoj opasnosti. Njihove granice su nejasne i
sporne, one se rastapaju na terenu koji nema jasna obaveštenja о
vlasništvu i nasledenom posedu - to je granična zemlja, nekada
bojište, drugi put predmet sudskih bitaka koje nisu manje gorke.
Mreže srodstva ne mogu biti sigurne u svoje šanse za opstanak,
a kamoli u izračunavanje svog životnog veka. Ta krhkost ih čini
još vrednijim. One su sada krhke, nežne, delikatne; one izazivaju
zaštitnička osećanja; one stvaraju želju da se grli, mazi i pridobija;
one žude da budu tretirane pažnjom punom ljubavi. I one nisu
više arogantne i razmetljive kao što su bile onda kada su naši pre
ci grmeli i bunili se protiv stege i krutosti porodičnog zagrljaja.
One više nisu sigurne u sebe, pošto su, umesto toga, bolno svesne
koliko bi fatalan za njihov opstanak mogao biti samo jedan jedini
pogrešan korak. Povezi i čepovi za uši se više ne upotrebljavaju -
porodice pažljivo gledaju i slušaju, veoma voljne da poprave svoje
postupke i spremne da nadoknade brigu i ljubav u istoj razmeri.
Paradoksalno, ili, naposletku, i ne toliko paradoksalno, privlač
ne ili zadržavajuće sile srodstva naglo rastu, kako se magnetizam
i nosive sile naklonosti smanjuju...
I tako, evo nas ovde, njišemo se i teško manevrišemo između

dva sveta, značajno udaljena i u sukobu jedan sa drugim, A opet
su oba poželjna i potrebna - bez jasno izdeljenih prolaza, a ka
moli utabanih staza između njih.
Pre trideset godina, u knjizi The Fali of Public Man (Nesta
nak javnog čoveka), Ričard Senet je primetio uspon „ideologi
je intimnosti" koja „pretvara političke kategorije u psihološke
10
kategorije".
Jedan posebno čudan ishod te nove ideologije bio je zamena
„zajedničkog identiteta" za „zajedničke interese". Bratstvo zasno
vano na identitetu trebalo je da postane - kako je Senet upozorio
- „razumevanje za izabranu grupu ujedinjenih ljudi, uz odbijanje
onih koji nisu u okviru lokalnog kruga". „Autsajderi, nepoznati
i oni koji ne liče ni na koga, postaju stvorenja koja treba izbega-
vati."
Nekoliko godina kasnije, Benedikt Anderson je skovao termin
„zamišljena zajednica" kako bi objasnio misteriju samoidentifi-
kovanja sa velikom kategorijom nepoznatih stranaca sa kojom
čovek može verovati da deli nešto dovoljno važno da bi ih jedan
put spomenuo kao „mi", čega sam ja, kao govornik, jedan deo. Či
njenica da je Anderson video takvu identifikaciju sa raštrkanom
populacijom nepoznatih ljudi kao misteriju koja zahteva objaš
njenje bila je posredna potvrda - pohvala zapravo - Senetovim
predosećajima. Kada je Anderson razvio svoj model „zamišljene
zajednice" dezintegracija bezličnih spona i veza (i s njima, kao što
bi Senet istakao, umetnost „uljudnosti" - „nošenja maske" koja
istovremeno štiti i omogućava da se uživa u društvu) dostigla je
napredni nivo i tako su trljanje i tapšanje po ramenima, bliskost,
intimnost, „iskrenost", „izvrtanje unutrašnjosti", nemanje tajni,
prinudno i prisilno ispovedanje brzo postajali jedina ljudska od
brana protiv usamljenosti i jedina dostupna nit da se isplete že
ljeno zajedništvo. Čovek je mogao da pojmi celovitosti veće od
kruga uzajamnog ispovedanja samo u meri u kojoj je „mi" raslo
i rastezalo se; kao i istost, pogrešno nazvana „identitet", napisana
10 Richard Sennet, The Fali of Public Man ( 1 9 7 4 , Random House, 1978), str.
2 5 9 i dalje.
velikim slovom. Jedini način da se „nepoznati" uključe u „mi" bio

je da se preoblikuju u potencijalne partnere u ispovednim ritu
alima, osuđeni da otkriju sličnu (i tako poznatu) „unutrašnjost",
kada su pod pritiskom da podele svoje najiskrenije intimnosti.
Zajednica unutrašnjih ja, zasnovanih na obostrano ohrabre
nim samorazotkrivanjima, može biti jezgro ljubavnog odnosa.
Ona može pustiti korene, proklijati, bujati unutar samoodrživog
ili skoro samoodrživog ostrva zajedničkih biografija. Ali, isto kao
i moralno društvo dvoje ljudi koje, kada se proširi da bi uključilo
Trećeg i tako bilo postavljeno oči u oči sa „javnom sferom", pro
nalazi svoju moralnu intuiciju i impulse koji nisu dovoljni da se
suoče sa pitanjem nepersonalne pravde koju ta javna sfera izrada
i reše ga, jer je zajednicu ljubavi spoljni svet uhvatio nepripre-
mljenu, nespremnu da se suoči sa problemom, neupućenu u ve
štine koje to suočavanje zahteva.
Sasvim je prirodno da se unutar ljubavne zajednice na neslogu
i nesporazume gleda kao na trenutne iritirajuće faktore koji će
ubrzo nestati, ali je isto tako prirodno da se na njih gleda kao na
poziv na lekovitu akciju koja će ih podstaći da nestanu. Čini se da
je savršen spoj bića tu realan izgled, ako postoji dovoljno strplje
nja i posvećenosti - kvaliteta koje će ljubav zasigurno obezbediti
u izobilju. Čak i ako je duhovna jednolikost ljubavnika još uvek
negde u budućnosti, ona zasigurno nije puki san ili sanjalačka
iluzija. Ona se zasigurno može dostići - uz sredstva koja su lju
bavnicima već na raspolaganju - u njihovim sposobnostima kao
ljubavnika.
Ali pokušajte da rastegnete legitimna očekivanja ljubavi do
voljno daleko da ukrotite, pripitomite i izbacite otrove iz meša-
vine zvukova i prizora koji muče um i koji ispunjavaju svet izvan
ostrva ljubavi... Tada, i tamo, proverena i pouzdana lukavstva
neće biti od velike pomoći. Na ostrvu ljubavi, dogovor, razume
vanje i jedinstvo - u dvoma - о kome se sanja, možda nikad neće
biti izvan dometa, ali ovo ne važi za beskonačni spoljašnji svet
(osim ako on nije pretvoren, čarobnim štapićem, u sastanak Jir-
gena Habermasa čiji je cilj konsenzus). Sredstva Ja-Ti zajedniš-
tva, koliko god da se njima savršeno vlada i bezgrešno upravlja,

pokazaće se bespomoćnim u susretu sa promenjivošću, nejedna-
košću i neskladom koji razdvajaju mnoštva onih koji su potenci
jalni „Ti" jedne od drugih i drže ih na ratnoj nozi: u napadačkom,
pre nego u govorničkom raspoloženju. Kada je neslaganje prola
zna nelagodnost koja brzo nestaje, i kada nesklad (koji signali
zira odlučnost za samopotvrdivanjem) ostaje tu na neodređeno
vreme, zahteva se poznavanje sasvim drugačijih tehnika. Nada о
sporazumu privlači ljude da budu zajedno i podstiče ih na veće
napore. Neverovanje u jedinstvo, koje hrani i koga hrani očigled
na neadekvatnost sredstava koja su pri ruci, tera ljude jedne od
drugih i navodi ih na želju za bekstvom.
Prva posledica rastuće neverice u verovatnoću jedinstva jeste
podela mape Lebenswelt, životnog sveta, na dva kontinenta, koji
uglavnom ne komuniciraju međusobno. U jednom se konsen
zus traži po svaku cenu (iako uglavnom, možda čak i sve vreme,
veštinama stečenim i naučenim u skloništu intimnosti) - ali se,
iznad svega, pretpostavlja da je on već „tamo", predodređen za
jedničkim identitetom, čekajući da bude probuđen i da se po
tvrdi. A u drugom svetu je nada u duhovno jedinstvo, a s njom
i svaki napor da se ona otkrije ili da se izgradi ni iz čega, bila a
priori napuštena, tako da jedina nagoveštena razmena jeste raz-
mena raketa, a ne reči.
Danas, međutim, ta dvojnost stavova (teorijski, za privatnu
upotrebu viđena kao podela ljudskog roda) čini se da postepeno
nestaje u pozadini svakodnevnog života - zajedno sa prostornim
dimenzijama ljudske blizine i udaljenosti. Kao i tamo gore, u be
skrajnim prostorima globalne granične zemlje, tako i na nivou
običnih ljudi, u polju životne politike, okruženje za delovanje je
rezervoar ispunjen potencijalnim prijateljima i neprijateljima, u
kojem se očekuje da se plivajuće koalicije i besciljna neprijatelj
stva jedno vreme spajaju, samo da bi se još jedanput razdvojili i
napravili mesta za drugačija i različita spajanja. „Zajednice jed-
nolikosti", koje su predodređene, ali čekaju da budu otkrivene i
ispunjene materijom, daju prednost „zajednicama okolnosti", od
kojih se očekuje da se same formiraju oko događaja, idola, pani

ke ili navika: najviše se razlikuju kao središnje tačke, a opet dele
osobinu kratkog i sve kraćeg životnog veka. One ne traju više od
emocija koje ih drže u centru pažnje i navode na spajanje inte
resa - dođu i nestanu, ali se jednako intenzivno zajedno vezuju i
deluju zarad „ideje".
Sve to spajanje i razdvajanje omogućava da se istovremeno
prate poriv za slobodom i žudnja za pripadanjem - i da se prikri
ju, ako ne i u potpunosti nadoknade, nedostaci obe čežnje.
Oba poriva se tope i mešaju u sveobuhvatno apsorbujućem i
sveopštem potrošačkom trudu „umrežavanja" i „surfovanja mre
žom". Ideal „povezanosti" se bori da pojmi tešku, mučnu, dijalek
tiku ove dve nepomirljivosti. On obećava bezbedno (ili, u najma
nju ruku - nesmrtonosno) upravljanje između grebena usamlje
nosti i posvećenosti, muke izuzimanja i gvozdenog stiska prečvr-
stih veza, nepopravljive odvojenosti i neopozive povezanosti.
Mi ćaskamo i imamo „drugare" sa kojima ćaskamo. Drugari,
kao što zna svaki zavisnik od ćaskanja, dolaze i odlaze, uključu
ju se i isključuju - ali postoji uvek nekoliko njih na liniji koji
sprečavaju zastoj u cirkulisanju „poruka". U vrsti odnosa „drugar
- drugar", ne poruke kao takve, već dolaženje i odlaženje poru
ka, cirkulacija poruka, jesu poruka - bez obzira na sadržaj. Mi
pripadamo - jednakom toku reči i nezavršenih rečenica (skraće
ne, zasigurno, okrnjene da bi ubrzale cirkulaciju). Mi pripadamo
pričanju, a ne onome о čemu se priča.
Nemojte pomešati sadašnju opsesiju sa primoranim ispoveda-
njima i talasima poveravanja о kojima je Senet brinuo pre tri
deset godina. Cilj razgovora i kuckanja poruka nije više u tome
da predate unutrašnjost duše partneru na proveru i odobravanje.
Reči izgovorene ili otkucane više ne nastoje da govore о putova
nju duhovnog otkrića. Kao što je to Kris Mos divno rekao (u listu
11
Gvardijan vikend), u „našem internet četovanju, telefoniranju
mobilnim, celodnevnom slanju poruka", i kroz takav način ko
munikacije, „samoispitivanje je zamenjeno mahnitom, površnom
11 Guardian Weekenđ, 6. april 2 0 0 2 .

interakcijom koja otkriva naše najdublje tajne odmah pored naše

liste za kupovinu". Ipak želim da kažem da se ta „interakcija", upr-
kos tome što je mahnita, ipak ne mora činiti tako površnom, onda
kada shvatite i setite se da smisao - njen jedini smisao - jeste da
se četovanje nastavi. Internet provajderi nisu sveštenici koji bla
goslove neprikosnovenost zajednice. Zajednice se ne mogu ni na
šta osloniti, sem na naše četovanje i slanje tekstualnih poruka;
zajednica ide samo toliko daleko koliko i telefoniranje, pričanje,
slanje poruka. Ako prekinete priču - vi ispadate. Tišina je jedna
ka izbacivanju. // п'у a pas dehorsdu texte - zaista, ne postoji ništa
izvan teksta - mada ne samo u onom smislu о kome je govorio
Derida...
OM, popularni časopis koji izlazi kao dodatak jednog od naj-
cenjenijih, najpoštovanijih i najomiljenijih nedeljnika, obraća
se miljenicima džet-seta ili Bloomsbury ili Chelsea grupa, i svim
drugim, ili skoro svim drugim, brbljivim klasama, koje ga željno
čitaju i pričaju о njemu...
Uzmite, nasumice, izdanje od 16. juna 2002. godine - iako u
ovom slučaju datum nije previše bitan zato što je sadržaj, sa ma
lim varijacijama, imun na nemire, skokove ili okretnice uzvišene
istorije u nastajanju, kao i na svu politiku osim na životnu poli
tiku. Ubrzanja ili usporavanja vremena uzvišene politike prolaze
pored njega...
Skoro polovina OM časopisa, nedelju za nedeljom, ispunjena
je delom koji se zove „Život". Urednici objašnjavaju: „Život" je
„priručnik za moderno življenje". Ovaj deo ima svoje manje de-
love: na prvom mestu je „Moda", koja informiše о procesu „šmin-
kanja", sa još manjim delom „Njena moda" koji bodri čitaoce da
„traže još malo da bi pronašli pravi par cipela". Njega prati drugi
deo - „Enterijer" - sa kratkim osvrtom na „kućice za lutke". Onda
dolazi deo „Bašte", koji savetuje kako da se „održava izgled" i „im
presioniraju gosti", uprkos zamornoj istini da „baštovanski posao
nikada nije završen". Dalje sledi deo „Hrana", iza kojeg odmah
dolazi deo „Restorani", koji savetuje gde da tražite ukusnu hranu
kada jedete napolju, i deo „Vina", koji preporučuje gde da prona-
đete ukusno vino koje ćete konzumirati kada ste kod kuće. Kada
dode do ovog dela, čitalac je veoma spreman da prouči tri strane
dela „Življenje" - koji sadrži delove kao što su „ljubav, seks, po
rodica, prijatelji".
Ove nedelje, „Život" je posvećen „parovima koji su u neoba

veznoj vezi", „revolucionarima u vezama", koji su „probili" gušeći
„mehur od parova" i „idu sopstvenim putem". Njihova dvojnost
radi pola radnog vremena. Oni preziru ideju zajedničkog doma i
domaćinstva, birajući da zadrže svoja zasebna prebivališta, ban
kovne račune i krugove prijatelja, i da dele vreme i prostor kada
oni to žele - ali ne kada oni to ne žele. Kao staromodni posao koji
se danas razdvojio na niz fleksibilnih radnih vremena, dodatnih
poslova ili kratkoročnih projekata, i kao staromodna kupovina
ili iznajmljivanje poseda koje ovih dana sve više biva zamenjeno
vremenski podeljenim boravkom i aranžmanima za odmor, ili
staromodni brak „dok nas smrt ne rastavi", već izguran trenutnim,
opštepoznatim „videćemo kako će funkcionisati" - zamenjeno je
fleksibilnim „okupljanjima" koji rade pola radnog vremena.
Eksperti su podeljeni, što za čitaoce, koji poznaju tu njihovu
staru naviku, nije nikakvo iznenađenje. Njihova mišljenja varira
ju od pozdravljanja modela „parova koji su u neobaveznoj vezi"
kao dugo tražene nirvane koja se konačno ostvaruje (pokušaj da
se od kruga napravi kvadrat, jer se istinsko uzimanje i davanje
ne plaća gubitkom nezavisnosti), pa sve do osuđivanja onih koji
praktikuju neobavezne veze zbog njihovog kukavičluka, odnosno
zato što oni nisu voljni da se suoče sa testovima i teškoćama koje
stvaranje i trajanje prave veze obavezno uključuje. Dokazi „za i
protiv" se traže sa teškoćama, о njima se uzvišeno razmišlja i oni
se strogo odmeravaju, iako se uticaj stila života „parova koji su u
neobaveznoj vezi" na ljudsko okruženje „parova koji su u neoba
veznoj vezi" (stoje zanimljivo, imajući u vidu ekološku osetljivost
našeg doba) ne pojavljuje ni na jednom od bankovnih računa.
Pošto je „Življenje" reklo šta je imalo - šta je potrebno da se
ispuni ostatak „Života"? Postoje delovi koji se zovu „Zdravlje",
„Blagostanje", „Ishrana" (napomena: odvojeni od delova „Hra

na", „Restorani" i „Vino") i „Stil" (u kome se nalaze samo reklame
za nameštaj). Ovaj deo se završava rubrikom „Horoskop", koji,
zavisno od njihovih datuma rođenja, savetuje nekim čitaocima
da „zaborave geganje - mobilnost je sada suštinska": morate da
jurite naokolo, brbljate u vaš mobilni telefon i „dogovarate se",
dok drugima kaže da „sada dolazi vaše vreme - novi počeci izno
va i ne previše starih poslova koji terete vašu dušu uvek punu
optimizma".
2.
О alatima društvenosti
Homo sexualis: ožalošćena siročad
Kao što je tvrdio Klod Levi-Stros, upoznavanje polova je teren

na kome su se prvi put susreli priroda i kultura; isto tako, to je
polazna tačka, poreklo celokupne kulture. Seks je bio prvi sasto
jak prirodnog dara homo sapiensa na kome su urezane veštač-
ke, konvencionalne, proizvoljne različitosti - osnovna industrija
celokupne kulture (kao najistaknutiji, prvi čin kulture, zabrana
incesta: podela žena na kategorije koje su prikladne i neprikladne
za seksualnu kohabitaciju).
Lako je videti da ova uloga seksa nije bila slučajna. Od mnogo
„prirodnih" nagona, naklonosti i sklonosti ljudi, seksualna želja je
bila i ostala najočigledniji, nedvosmisleni i nepobedivi društveni
nagon. On se proteže prema drugom ljudskom biču; on zahteva
prisustvo drugog ljudskog bića i bori se da pretvori to prisustvo
u zajednicu. On žudi za zajedništvom; on čini svako ljudsko biće,
koliko god da je ono ostvareno, i u drugim aspektima samodo
voljno, nekompletnim i punim želja - osim ako nije u zajednici
sa drugim.
Kultura je rođena iz susreta polova. U tom susretu kultura je
prvi put praktikovala svoju kreativnu umetnost diferencijacije.
Nikada od tada nije prekinuta, a kamoli napuštena, bliska sarad-

nja kulture i prirode u svemu seksualnom. Ars erotica, pravo kul
turno ostvarenje, je od tada trebalo da vodi seksualni nagon ka
njegovom ispunjenju u ljudskom zajedništvu.
Osim nekoliko izolovanih izuzetaka, kako kaže vodeći nemač-
ki seksolog Folkmar Siguš, naša kultura „nije donela ars erotica,
1
već - umesto toga - scientia sexualis".
Čini se da je Anteros, Erosov brat i „osvetnički genije odbačene
ljubavi", preuzeo od svog brata, skinutog sa trona, vladavinu nad
kraljevstvom seksa. „Danas, seksualnost više ne oličava potenci
jal za zadovoljstvo i sreću. Ona više nije mistifikovana, pozitivno,
kao ekstaza i greh, već, umesto toga, kao izvor pritiskanja, kao
nejednakost, nasilje, zloupotreba i smrtonosna infekcija."
Anteros je, navodno, bio veoma strastan, lascivan, nadražljiv i
temperamentan momak, ali onda kada je postao neosporni gos
podar kraljevstva, on mora da je zabranio strast među svojim po
dređenima i proglasio seks za racionalnu, trezveno proračunatu
aktivnost koja je izračunala sve rizike, koja poštuje pravila i koja
je, iznad svega, u potpunosti demistifikovana i oslobođena čari.
„Pogled naučnika", kaže Siguš, „je oduvek bio hladan i uzdržan:
ne treba da postoje tajne." Rezultat? „Danas je svako poznavalac,
a niko nema pojma."
Takav frustrirajući uticaj hladnog stava i uzdržanog pogleda
nije umanjivao autoritet Anterosa, niti njegovog uticaja, scientia
sexualis - niti je slabio položaj njegovih lojalnih, zahvalnih išče-
kivajućih sledbenika. Čini se da zahtevi za uslugama (za novim
i unapređenim uslugama, a opet „više tih istih") rastu, a ne sma
njuju se, kako te usluge iznova ne uspevaju da ispune ono što su
obećale. „Seksualna nauka i dalje traje, jer je seksualno nezado
voljstvo odbilo da nestane."
Scientia sexualis je obećala da će spasiti homini sexualis od
njihove patnje; ona i dalje obećava da će uraditi upravo to, a nje
nim obećanjima se i dalje veruje iz prostog razloga što, jedanput
kada su odsečene od svih drugih ljudskih modaliteta i prepušte-
1 Volkmar Sigusch, „The neosexual revolution", Archives of Sexual Behaviour, 4
(1989), str. 3 3 2 - 5 9 .
О alatima društvenosti 57
ne samo sopstvenim sredstvima, komini sexuali postaju „prirodni

objekti" za naučno ispitivanje - kod kuće samo u laboratoriji i u
doktorovoj ordinaciji, i vidljivi njima i drugima samo u svetlu
projektora kojima upravljaju naučnici. Osim toga, ožalošćeni si
roti homosexualis ne može se nigde obratiti za savet, podršku i
pomoć.
Siročad Erosa. Eros, zasigurno, nije mrtav. Ali je proteran iz

svog naslednog kraljevstva - kao što je nekad bio Ahasfer, lutaju
ći Jevrejin, osuđen da tumara i skita okolo, da luta ulicama u be
skrajnoj i uvek uzaludnoj potrazi za zaklonom. Eros se sada može
pronaći svuda, ali on se nikada nigde neće zadržati. On nema
trajnu adresu - ako želite da ga uhvatite, pišite poste restante i
nadajte se.
Ožalošćeni gubitkom budućnosti. I to zbog očekivanja i po
svećenosti, koji su legitimna i monopolistička imovina budućno
sti. Napušteni od strane duhova očinstva i majčinstva, ovi glasnici
večnosti i Nepoznatog, koji su navikli da lebde iznad seksualnih
susreta i da ovlaš prenose na telesnu zajednicu deo svoje bizarno
sti i deo te uzvišene mešavine vere i straha, radosti i pribojavanja,
koji su bili njihovo obeležje.
Medicina se ovih dana takmiči sa seksom za vlast nad „repro

dukcijom".
Medicinari se takmiče sa homini sexuali za ulogu glavnih auc-
tores drame. Ishod takmičenja je unapred poznat zaključak: za
hvaljujući onome što medicina može da uradi; ali isto tako za
hvaljujući onome što se od medicine očekuje da uradi i onome
što od nje žele učenici i bivši studenti tržišne škole potrošačkog
života. Očaravajući vidici odmah iza ćoška su šansa (da ponovo
citiramo Siguša), „da biramo dete iz kataloga atraktivnih dona
tora na veoma sličan način na koji su oni [moderni potrošači]
navikli da naručuju poštanskim putem ili putem modnih maga
zina" - i da dobiju to dete po sopstvenom izboru, u vreme kad to
njima odgovara. Bilo bi protivno prirodi iskusnog potrošača da
ne poželi da skrene iza tog ćoška.
Postojala su vremena (u domaćinstvima/radionicama ili na

porodičnim farmama) kada su deca bila proizvođači.
U tim vremenima, podela posla i raspodela porodičnih uloga
se preklapala. Dete je trebalo da se pridruži porodičnom oikosu,
da se uključi u radnu snagu u radionici ili na farmi - i tako se u
tim vremenima, kada je bogatstvo poticalo ili se crpelo iz rada,
očekivalo da dolazak deteta unapredi blagostanje porodice. Pre
ma detetu se moglo ophoditi grubo i ona su se mogla držati na
kratkoj uzici, ali tako je bilo i sa drugim radnicima. Od rada se
nije očekivalo da donosi radost i da služi sreći radnika - ideja
„zadovoljstva poslom" još uvek nije bila izmišljena. A opet, deca
su, po opštem mišljenju, bila dobra investicija i, kao takva, bila
su dobrodošla. Što više, to bolje. Štaviše, razum je nalagao da se
obezbedite, pošto je život trajao kratko i svako je mogao samo
da nagađa da li će novorođenče živeti dovoljno dugo da bi dalo
doprinos porodičnom dohotku. Za autore Biblije, božje obećanje
Abrahamu - „Ja ću umnožiti seme kao zvezde na nebu, kao pesak
koji se nalazi na morskoj obali" - bilo je, nedvosmisleno, blago
slov - iako bi mnogo naših savremenika radije osetilo u njemu
opasnost, prokletstvo, ili oboje.
Postojala su vremena (porodičnih bogatstava koja su prelazi
la sa generacije na generaciju niz porodično stablo, i nasleđenog
društvenog položaja) kada su deca bila mostovi između smrtno
sti i besmrtnosti, između mrsko kratkog pojedinačnog života i
(uz malo nade) beskrajnog trajanja loze. Umreti bez dece značilo
je da nikada ne sagradite takav most. Smrt čoveka bez dece (iako
ne i obavezno žene bez dece, osim ako je bila kraljica ili nešto
slično) značila je smrt za lozu - zapostavljenu najvažniju obave
zu, neispunjen najvažniji od svih zadataka.
Sa novom krhkošću porodičnih struktura, sa kraćom dužinom
života mnogih porodica nego što je pojedinačna dužina života
bilo kog od njenih članova, sa članstvom u konkretnim porodič
nim rodoslovima koji se brzo pretvaraju u one „neodlučne" flu
idnog modernog doba i odanost bilo kom od nekoliko dostupnih
mreža rodoslova, koje se, zbog rastućeg broja pojedinaca, pre
tvaraju u stvar izbora i opoziv izbora, „do daljnjeg" - dete može
još uvek biti „most" ka nečemu trajnijem. Ali je obala do koje

taj most vodi prekrivena maglom od koje niko ne očekuje da se
razbije, i tako je malo verovatno da ona može pobuditi mnogo
emocija, a kamoli da podstakne želju za akcijom. Kad bi izne
nadni nalet vetra oduvao ovu maglu, niko ne bi tačno znao kakva
bi se obala pokazala i da li bi se bilo kakvo tlo pojavilo iz magle,
dovoljno čvrsto da održi trajan dom. Mostovi koji ne vode niku
da, ili nikuda posebno: kome oni trebaju? Zbog čega? Ko bi trošio
vreme i veliki novac da ih projektuje i sagradi?
U našim vremenima, dete je, kao prvo i najvažnije, objekat
emocionalne potrošnje.
Objekti potrošnje služe potrebama, željama ili potrebama po
trošača; a isto tako i deca. Deca se žele zbog radosti roditeljskih
zadovoljstava za koje postoji nada da će ih doneti - vrste radosti
koju ne može ponuditi nijedan drugi objekat potrošnje, koliko
god bio dobro osmišljen i sofisticiran. Na žalost stručnjaka za tr
govinu, tržište robe ne može ponuditi vredne zamene, iako taj žal
pronalazi nekakvu nadoknadu u sve široj poziciji koju svet trgo
vine zadobija u proizvodnji i održavanju prave stvari.
Kada pričamo о objektima potrošnje, čini se da se očekivano
zadovoljstvo meri u odnosu na cenu; čovek traži „vrednost za no
vac".
Deca se nalaze medu najskupljim stvarima koje će prosečni
potrošači verovatno kupiti tokom svog celokupnog života. U
čisto monetarnom smislu, deca koštaju više nego luksuzni, naj
moderniji automobil, krstarenje oko sveta, čak i zdanje na koje
ste ponosni. Još gore, ukupna cena će verovatno porasti tokom
godina i njen iznos ne može unapred biti utvrđen, niti procenjen
uz bilo koju dozu sigurnosti. U svetu koji više ne nudi pouzdane
puteve karijere i stabilne poslove, za ljude koji se kreću od jednog
projekta do drugog i zarađuju za svoj život dok se kreću, potpisi
vanje ugovora za kredit sa nepoznatim ili neodređeno dugim ot
platama znači izlaganje nekarakteristično visokom nivou rizika i
bogatom izvoru uznemirenosti i straha. Čini se da će čovek radije
dobro razmisliti pre potpisivanja, i što više neko misli - to će veći
i očigledniji biti rizici koji su uključeni, i nikakvo promišljanje ni
unutrašnje istraživanje neće otkloniti crva sumnje koji će pre ili

kasnije pomutiti radost. Osim toga, imati decu je u naše vreme
stvar odluke, a ne slučajnosti - okolnost koja još više pogoršava
uznemirenost. Imati ili nemati decu je neosporno odluka sa naj
više posledica, koja ima najtrajniji uticaj među svim drugima, i
zato je to odluka koja najviše testira živce i stvara najviše tenzija s
kojima se neko može susresti tokom celokupnog života.
Štaviše, nisu sve cene monetarne, a one koje nisu ne mogu se
nikako meriti i računati. One pobijaju uvežbane kapacitete i sklo
nosti one vrste racionalnih agenata kakvi želimo da budemo, pa
se borimo i vežbamo da postanemo takvi. „Stvaranje porodice"
je kao da naglavačke skačete u nepoznate vode nedokučivih du
bina. Odbacivanje ili odlaganje drugih primamljivih potrošačkih
radosti, čija je privlačnost još uvek neisprobana, nepoznata i ne-
predvidiva, što je samo po sebi užasna žrtva koja je u direktnom
raskoraku sa navikama razboritog potrošača, nije njena jedina
verovatna posledica.
Imati decu znači odmeravati blagostanje drugog, slabijeg i za
visnog bića sa sopstvenim komforom. Autonomija sopstvenih
želja će morati da bude kompromitovana, i uvek iznova: godinu
za godinom; svakodnevno. Čovek može postati, о užasa, „zavi
san". Imati decu može značiti potrebu da se smanje profesionalne
ambicije, da se „žrtvuje karijera", jer će ljudi koji sede i prosuđuju
profesionalna dostignuća podozrivo motriti na bilo koji znak po-
deljene lojalnosti. Najbolnije je to što imati decu znači prihvatanje
takve zavisnosti koja deli lojalnost na neodređeno vreme, ulazak
u neopozivu obavezu sa nevidljivim krajem i bez priložene reče
nice „do daljnjeg"; vrsta obaveze koja ide protiv prirode politike
fluidnog modernog života i koju većina ljudi najčešće predano
izbegava u drugim manifestacijama svog života. Suočavanje sa
takvom obavezom može biti traumatično iskustvo. Postporođaj-
na depresija i bračna (partnerska) kriza nakon porođaja izgledaju
kao posebno „fluidne, moderne" muke, na isti način kao anorek-
sija, bulimija i beskrajne varijacije alergija.
Radosti roditeljstva izgleda da dolaze u paketu sa tugom sa-
možrtvovanja i strahovima neistraženih opasnosti.
Trezven, pouzdan proračun dobitaka i gubitaka ostaje, tvrdo

glavo i uporno, izvan dohvata i razumevanja potencijalnih rodi
telja.
Rizici su prisutni u svakoj potrošačkoj nabavci - ali trgovci
druge potrošačke robe, a posebno robe koja je pogrešno nazvana
„trajna", padaju na leda kako bi ubedili svoje potencijalne klijen
te da su njihovi rizici svedeni na minimum. Oni nude garancije,
produžene garancije (iako samo nekoliko njih može savesno tvr
diti da će kompanija koja izdaje garanciju opstati dok ta garanci
ja traje, a praktično niko ne može uveriti klijente da privlačnost
kupljene robe koja je drži podalje od kante za smeće neće izble-
deti mnogo pre toga), garancije sa povraćajem novca i obećanja о
dugom ili doživotnom servisu posle kupovine. Koliko god da ove
garancije ulivaju poverenje ili su sumnjive, nijedna od njih nije
na rapolaganju u slučaju rođenja deteta.
Nije ni čudo da su instituti za medicinsko istraživanje i kli
nike za trudnoću pune novca komercijalnih kompanija. Postoji
potencijalno beskrajna potražnja za smanjivanjem rizika koji se
javljaju pri rođenju deteta - barem do nivoa koji potencira roba
na policama u prodavnici. Kompanije koje nude priliku da „iza
berete dete iz kataloga atraktivnih donatora" i klinika na glasu
koje sastavljaju spektar gena nerođenog deteta na porudžbinu
klijenta, ne treba da brinu о manjku zainteresovanih klijenata ili
о nedostatku profitabilnog posla.
Da sumiramo: široko primetno odvajanje seksa od reproduk
cije potpomognuto je moći. To je zajednički proizvod okruženja
fluidnog modernog života i potrošnje kao izabrane i jedine ras
položive strategije „traganja za biografskim rešenjima na druš
tveno proizvedene probleme" (Ulrih Bek): Mešavina ova dva fak
tora vodi do pomeranja pitanja reprodukcije i rođenja deteta od
seksa u potpuno drugačiju sferu, rukovođenu potpuno različitom
logikom i nizom pravila nego što je to u seksualnoj aktivnosti.
Ožalošćenost homo sexualisa je previše utvrđena.
Kao da je predosetio obrasce koji će nadvladati u našem vre
menu, Erih From je pokušao da objasni privlačnost „seksa kao
takvog" (seksa ,,u svoje ime", seksa praktikovanog zasebno od
njegovih ortodoksnih funkcija), aludirajući na njegov kvalitet

kao (obmanjujući) odgovor za ljudima previše svojstven „nagon
2
za potpunim stapanjem" kroz „iluziju jedinstva".
Jedinstvo - pošto je to tačno ono što muškarci i žene željno
traže kada očajno žele da pobegnu iz samoće u kojoj se već nalaze
ili se plaše da će se nalaziti. Iluzija - jer jedinstvo dostignuto u
kratkom trenutku orgazmičkog vrhunca „ostavlja strance udalje
nim kao što su bili i pre", tako da „osećaju svoju otuđenost i više
nego ranije". U toj ulozi, seksualni orgazam „preuzima funkciju
koja je čini ne previše različitom od alkoholizma ili zavisnosti od
droge". Kao oni, on je intenzivan - ali „prolazan i periodičan". 3
Ovo jedinstvo je iluzorno i iskustvo će morati na kraju da bude
frustrirajuće, kaže From, zbog razdvajanja jedinstva od ljubavi
(to jest, da objasnim, od fursein vrste odnosa; od namerno trajne,
neodređene obaveze za partnerovo blagostanje). Po Fromovom
mišljenju, seks može biti samo instrument istinskog stapanja -
umesto da je trenutni, dvolični i konačno samouništavajući uti
sak stapanja - zahvaljujući svom spoju sa ljubavlju. Koje god da
kapacitete stvaranja jedinstva seks može posedovati, one nisu ni
malo nalik njegovom druženju sa ljubavlju.
Od vremena kada je From to pisao, izolacija seksa od drugih
domena života napredovala je više nego ikada.
Danas je seks pravo otelotvorenje, možda tihi/tajni arhetip,„tog
čistog odnosa" (oksimoron, zasigurno: čini se da ljudski odnosi
popunjavaju, naseljavaju i modifikuju sve ćoškove Lebenswelta,
koliko god da su udaljeni i tako mogu biti sve osim „čistih"), što
je, kako je Antoni Gidens sugerisao, postao dominantan ciljni/
idealni model partnerstva među ljudima. Od seksa se sada oče
kuje da bude samoodrživ i samodovoljan,„da stoji na sopstvenim
nogama", da se о njemu sudi samo po osnovu zadovoljstva koje
sam može doneti (iako je, po pravilu, ono daleko manje od očeki
vanja koje raspaljuju mediji). Nije ni čudo što su enormno porasli
njegovi kapaciteti da izrodi frustraciju i da pojača isti taj osećaj
2 Erich Fromm, The Art ofLoving (1957; Thornsons, 1995).

3 Ibid, Str. 4 1 - 4 3 , 9 - И .
otuđenja koji je trebalo da izleći. Pobeda seksa u velikom ratu za

nezavisnost je, u najboljem slučaju, Pirova pobeda. Čini se da taj
čudesni lek stvara bolesti i patnje ne manje brojne i nesporno
akutnije od onih koje je trebalo da izleći.
Gubitak Erosa i budućnosti su jedno kratko vreme bili slavlje
ni kao konačno oslobođenje seksa iz zatvora u kome ga je držalo
patrijarhalno, puritansko, a opet nesrećno viktorijansko, namćo-
rasto, namršteno i dvolično društvo.
Ovde je, konačno, postojao najčistiji odnos, susret koji nije slu
žio drugoj svrsi osim zadovoljstvu i radosti. Sanjana sreća bez
usputnih obaveza, sreća koja se ne plaši nuspojava i koja je tako
radosno nesvesna njenih posledica, sreća takve vrste da „ako ni
ste potpuno zadovoljni, vratite proizvod i mi ćemo vam vratiti
novac": najpotpunije otelotvorenje slobode, kao što ju je definisa-
la popularna mudrost i praksa potrošačkog društva.
U redu je, čak možda i divno i sasvim čudesno, da seks bude
tako oslobođen. Problem je kako da ostane na mestu sada kada
je teret bačen preko palube: kako mu zadržati oblik kada okviri
više nisu dostupni. Lako letenje je veselje, a let bez upravljača je
nevolja. Promena je blaženost, nepostojanost je iritirajuća. Ne
podnošljiva lakoća seksa?
Folkmar Siguš je terapeut: svakodnevno prima žrtve „čistog
seksa". On beleži njihove žalbe - a spisak žalbi koje zahtevaju in
tervenciju eksperta nezadrživo se uvećava. Njegovi sadržaji re
zultata su sumorni, koliko su i trezveni.
Svi oblici odnosa koji su trenutno u modi nose istu masku lažne sreće koju
je nekada nosila bračna, a sada slobodna ljubav... [Pošto smo] bolje pogle
dali i skinuli masku, naišli s m o na neispunjene težnje, izlizane nerve, razo-
čaranost u ljubav, povrede, strahove, usamljenost, dvoličnost, uobraženost
i primoranost na ponavljanje... Performanse su zamenile ekstazu, fizika je
u modi, a metafizika nije... Apstinencija, monogamija i promiskuitet su svi
j e d n a k o daleko udaljeni od slobodnog života senzualnosti koji niko od nas
ne poznaje. 4
Tehničke brige ne slažu se dobro sa emocijama. Koncentracija

na performanse ne ostavlja vreme ni prostor za ekstazu. Fizika
4 Sigusch, „The neosexual revolution".

nije put do metafizike. Iz emocija, ekstaze i metafizike je ranije te

kla moć zavođenja - kao što bi i sada, ali je tajanstvenost nestala,
i tako čežnje ne mogu da budu ispunjene...
Kada seks znači fiziološki događaj u telu, a „senzualnost" ne
pobuđuje ništa drugo osim prijatne telesne senzacije, seks nije
oslobođen prekobrojnih, površnih, beskorisnih, mučnih i teških
tereta. Upravo suprotno - on je previše opterećen. On je prepu-
njen očekivanjima i nema kapacitete da ih ispuni.
Intimne veze seksa i ljubavi, sigurnosti, trajnosti, večnosti kroz
produžetak vrste ipak nisu bili tako beskorisni i ograničavajući
kao što se za njih mislilo i osećalo i kako su bili optuženi. Sta
ri i navodno staromodni saputnici seksa su možda bili njegovi
neophodni pomagači (neophodni ne zbog tehničkog savršenstva
performansi, već zbog njihovog potencijala zadovoljenja). Mož
da kontradikcije kojima je seksualnost karakteristično ispunjena
više ne mogu biti lakše rešene (ublažene, olakšane, neutralisane)
u odsustvu „odgovarajućih obaveza", nego u njihovom prisustvu.
Možda su ove obaveze bile podvizi kulturne pronicljivosti više
nego znaci kulturnih zabluda ili neuspeha.
Fluidna moderna racionalnost preporučuje lagane ogrtače i
prezire čelične navlake.
U trajnim obavezama fluidni moderni razum tajno otkriva
pritiskanje; u trajnim vezama on vidi onesposobljavajuću zavi
snost. Taj razum negira pravo na vezivanje i veze, prostorne ili
vremenske. Ne postoji ni potreba ni korist za njih koje bi fluidna
moderna racionalnost potrošača mogla da opravda. Vezivanje i
veze čine ljudske odnose „nečistim" - kao što bi to činile i u bilo
kom činu potrošnje koji pretpostavlja trenutno zadovoljenje i,
slično tome, trenutno zastarevanje konzumiranog objekta. Advo
kati odbrane „nečistih odnosa" bi se suočili sa teškom borbom
pokušavajući da ubede porotnike i zadobiju njihovu saglasnost.
Siguš veruje da će se, pre ili kasnije, „želje i žudnje, koje beže
iz dohvata realnosti, vratiti - i to sa osvetom - a kada se to desi,
mi nećemo biti u stanju da odgovorimo „bez pribegavanja kon
ceptima о prirodnim instinktima i večnim vrednostima koje su
pokvarene do svoje srži, istorijski i politički".
Kad bi se to desilo, ipak, kao što Siguš sluti ili nagoveštava, to

bi zahtevalo više od samo novog pogleda na seks i na očekivanja
koja mogu biti legitimno uložena u seksualni čin. Zahtevalo bi
ništa manje nego izuzimanje seksa iz vrhovne vlasti potrošačke
racionalnosti. Možda bi zahtevalo i više: da potrošačka racional
nost bude lišena, i da ispusti svoju sadašnju vlast nad motivima
i strategijama politike ljudskog života. Ovo bi značilo, međutim,
zahtevati da se desi više od onoga što može razumno da se oče
kuje u doglednoj budućnosti.
„Želje i žudnje koje beže iz dohvata racionalnosti" (fluidna,
moderna, potrošačka racionalnost, da budem precizniji) bile su
neodvojivo i bez šava povezane sa seksom, pošto je seks, kao i
druge ljudske aktivnosti, bio utkan u model života proizvođača.
U okviru tog modela nisu bile suvišne ni ljubav „dok nas smrt
ne rastavi", ni izgradnja mosta do večnosti, niti pristanak na „pre
davanje talaca sudbini" i na obaveze bez povratka - a kamoli vi
đene kao ograničavajuće ili ugnjetavajuće. Nasuprot tome, one su
bile „prirodni instinkti" homo fabera, isto kao što sad idu protiv
jednako „prirodnih" instinkata homo consumensa. Niti su bile,
u bilo kom smislu, „iracionalne". Upravo suprotno, one su bile
obavezne i poželjne manifestacije ili oprema racionalnosti homo
fabera. Ljubav i volja za razmnožavanjem su bili nezamenjivi sa-
putnici seksa homo fabera, isto kao što su trajni brakovi, čije su
stvaranje pomogli, bili „glavni proizvodi" - ne „nusproizvodi", a
kamoli otpaci ili odbačenosti seksualnih činova.
Sa svakim dobitkom idu njegovi gubici. Sa svakim poduhva
tom ide njegova cena.
Koji god da je užas i odvratnost sa kojima se sećamo proživ
ljenih gubitaka i plaćenih cena u prošlosti, gubici koje imamo
danas, i cene koje ćemo platiti sutra, su ti koji najviše nerviraju
i žaloste. Nema svrhe upoređivati prošle i sadašnje nedaće u po-
kušavanju da se utvrdi šta je od to dvoje teže podneti. Svaka tuga
boli i muči u svoje vreme.
Današnje agonije homo sexualisa su te homo consumensa. One
se podnose zajedno. Ako one ikada nestanu, to će biti rame uz
rame jedna sa drugom.
Seksualni kapacitet je bio alat za rad homo fabera, korišćen u

izgradnji i održavanju ljudskih odnosa.
Kada se angažuje na izgradnji ljudskih veza, seksualna potre
ba/želja je podsticala homo sexualisa da ostane na poslu i da ga
dovede do kraja onda kada ga započne. Zidari su želeli da ishod
njihovih napora, kao što žele za sve zgrade, bude dobro izgrađen,
trajan i (idealno bi bilo zauvek) pouzdan.
Previše često zidari su imali i suviše poverenja u svoje građe
vinske moći da bi brinuli о osećanjima stanara koji tu treba da
žive. Poštovanje je, na kraju krajeva, samo jedna oštrica mača pa
žnje sa dve oštrice, a druga oštrica je ugnjetavanje. Ravnodušnost
i prezir su dva grebena na koje su se mnoge ozbiljne etičke name-
re nasukale, a moralnom biću treba puno opreza i navigacionih
veština da bezbedno plovi između njih. Kada ovo imamo u vidu,
ipak se čini da moralnost - koju Fursein definiše kao odgovornost
za drugog i stavlja je u opticaj onda kada je ona preuzeta - bila je,
uz sve svoje čudesne pravce i sve svoje sporedne puteve, zasede i
prevrtljiva odstupanja, skrojena po meri homo fabera.
Oslobođen od zadataka gradnje i prezirući građevinske na
pore, homo consumens može upotrebiti seksualne moći na nove,
maštovite načine. Fursein, ipak, nije jedan od njih.
U potrošnji se ne radi о sakupljanju dobara (ко sakuplja dobra
mora se, isto tako, nositi sa teškim koferima i pretrpanim kuća
ma), već о njihovom korištenju i odlaganju nakon upotrebe da bi
se napravio prostor za druge stvari i njihovu upotrebu.
Potrošački život favorizuje lakoću i brzinu, kao i novitete i ra
zličitost, za koje se misli da neguju i pospešuju lakoću i brzinu.
Promet, a ne veličina kupovine, je taj koji meri uspeh u životu
homo consumensa.
Korisnost dobara, po pravilu, nadživljava njihovu korist za po
trošača. Ali ako se upotrebljavaju iznova, kupljena stvar izokreće
potragu za različitošću i, sa svakom sledećom upotrebom, sjaj
noviteta se skida i troši. Jadni oni koji su zbog oskudice resursa
osuđeni da nastave da koriste dobra koja više ne obećavaju nove
i neisprobane senzacije; jadni oni koji su zbog istog razloga za
glavljeni sa jednom stvari, umesto da biraju po punom i očigled-
no neiscrpnom asortimanu. Takvi ljudi su otpadnici u društvu

potrošača, potrošači sa greškom, neadekvatni i nekompetentni,
neuspeli; uboga sirotinja među izobiljem potrošačke gozbe.
Oni koji ne moraju da se drže svojih dobara zadugo, a zasigur
no ne toliko dugo da se uvuče dosada, dolaze na vrh. U društvu
potrošača - opsenar je figura uspeha. Da nema prokletstva na
snabdevačima potrošačkom robom, potrošači verni svojoj sudbi
ni i karakteru razvili bi naviku iznajmljivanja stvari, a ne njihove
kupovine. Za razliku od prodavača robe, firme za iznajmljivanje
primamljivo obećavaju da će redovno zamenjivati iznajmljenu
robu najnovijim modelima savremene tehnologije. Prodavci, da
ne bi bili nadjačani, obećavaju povraćaj novca ako mušterija nije
,,u potpunosti zadovoljna" i ako se (nadajući se da zadovoljstvo
neće tako brzo ispariti) kupljena roba vrati, recimo, najkasnije za
deset dana.
„Pročišćavanje" seksa omogućava da se seksualna praksa pri
lagodi tako naprednim kupovnim/iznajmljujućim obrascima. Na
„čist seks" se gleda kao na neki oblik pouzdane garancije povra-
ćaja novca - i partneri u „čisto seksualnom susretu" se mogu ose-
ćati sigurno, svesni da nepostojanje obaveza kompenzuje uzne
mirujuću krhkost njihove veze.
Zahvaljujući pametnoj strategiji reklamiranja, prvobitno zna
čenje „sigurnog seksa" se u poslednje vreme svodi na upotrebu
kondoma. Taj slogan ne bi bio tako komercijalno uspešan da nije
uspeo da pogodi pravu žicu u milionima onih koji žele da njihovi
seksualni poduhvati budu osigurani od neželjenih (pošto se ne
mogu kontrolisati) posledica. Na kraju krajeva, generalna stra
tegija promovisanja jeste da se predstavi proizvod kao traženo
rešenje za brige koje - ili već opsedaju potencijalne kupce, ili su
sveže osmišljene da odgovaraju svom reklamiranom potencijalu.
Često, primerak koji se reklamira predstavlja deo koji zame-
njuje celinu; prodaja izvlači korist iz nagomilane muke koja da
leko prevazilazi lekovito dejstvo reklamiranog proizvoda. Kori-
šćenje kondoma zaista štiti partnere od infekcije virusom side.
Ali takva infekcija je samo jedna od velikog broja nepredviđenih
i zasigurno neželjenih posledica seksualnih susreta koji čine da
homo sexualis želi da seks bude „bezbedan". Pušten iz prenatr

pane, a opet pažljivo vodene luke, u nepoznate vode bez karte
ili kompasa, seks je počeo da se čini decidirano „nebezbednim"
mnogo pre nego što je otkrivanje side dalo težište i oznaku rase-
janim i neimenovanim strahovima.
Najgori od strahova je potekao iz dvosmislenosti seksualnog
susreta: da li je to bio početni korak ka vezi, ili njen vrhunac i
njen završetak? Faza u sadržajnom nizu ili jedna od epizoda,
sredstvo za završetak ili samodovoljan čin? Nijedno jedinstvo
tela, koliko god se neko snažno trudio, ne može izbeći društve
no uokvirivanje i iseći sve veze sa drugim aspektima društvenog
postojanja. Seks kome su oduzeti prethodni društveni položaj i
društveno podržana značenja predstavlja otelotvorenje mučne i
zastrašujuće nesigurnosti koja je postala najveće prokletstvo flu
idnog modernog života.
Prava seksualnih partnera postala su glavni izvor uznemireno
sti. Koje vrste obaveza (ako bilo koje?) uključuju jedinstvo tela?
Na koji način (ako na bilo koji?) one povezuju budućnost partne
ra? Da li seksualni susret može biti izolovan od ostatka životnih
ciljeva, ili će se on (da li će težiti, da li će mu biti dozvoljeno?)
rasuti po ostatku života, natopiti ga i promeniti?
Samo po sebi, seksualno jedinstvo je kratkotrajno; u partnero
vom životu - to je epizoda. Kao što Milan Kundera ističe, epizoda
„nije neizbežna posledica prethodne akcije, niti uzrok onoga što
sledi".5 Ta bezgrešna zamisao sa sterilnošću, suštinska nezara-
znost, jeste lepota epizode, pa je lepota seksualnog susreta, tako-
đe - lepota epizode, i takva je dok god ostaje epizoda. Međutim,
kvaka je u tome da „niko ne može garantovati da neki kompletno
epizodan događaj neće u sebi sadržati snagu koja jednog dana
može neočekivano da se pretvori u uzrok budućih događaja". Da
skratimo priču:„Nijedna epizoda nije a priori osuđena da zauvek
ostane epizoda." Nijedna epizoda nije bezbedna od svojih posle
dica. Buduća nesigurnost je večna. Nesigurnost nikada neće biti
potpuno i neopozivo rasterana. Ona može biti samo obustavljena
5 Milan Kundera,Immortality, prevod Peter Kussi (Faber, 1991), str. 3 3 8 - 9 .

na neko vreme koje je nepoznato - ali stisak obustave je, sam po

sebi, ispunjen sumnjama i tako postaje još jedan izvor zamorne
nesigurnosti.
Brak je, moglo bi se reći, prihvatanje posledičnosti koju uz
gredni susreti odbijaju da prihvate (barem proglašavanje namere
da se prihvati - tokom trajanja bračne zajednice).
U takvom slučaju, dvosmislenost je razrešena, a neizvesnost
je zamenjena izvesnošću da dela imaju važnost izvan njihovog
sopstvenog vremenskog okvira i nose posledice koje mogu tra
jati duže nego njihovi uzroci. Neizvesnost je proterana iz života
partnera i njen povratak je zabranjen sve dok ne počne da se raz
matra završetak braka.
Ali da li može neizvesnost biti isključena bez pristajanja na
takav uslov, cenu koju bi mnogi partneri smatrali previsokom?
Ako čovek nikada ne može biti siguran, kao što Kundera kaže, da
je epizoda bila zaista samo epizoda, ovo se ne može uraditi. Ali
čovek se i dalje može truditi, i trudi se, i koliko god da su prilike
nepovoljne čovek teško može prestati da se trudi kako bi ih pre
tvorio u sopstvenu povoljnost.
Navodno, Parižani se trude više nego svi, i uz više otvorenosti.
U Parizu je echangisme (novo i, imajući u vidu novu jednakost
polova, politički korektnije ime za nešto stariji koncept, koji mi
riše na patrijarhat i na menjanje žena) navodno postao moda,
najpopularnija igra i glavna tema priče u gradu.
Les echangistes ubijaju dve muve jednim udarcem. Prvo, oni
olabave malo stisak bračne obaveze, pošto su se složili da njegove
posledice učine donekle manje uticajnim, a time i da neizvesnost
koju je stvorila endemska nejasnoća bude nešto manje mučna.
Drugo, oni stiču pouzdane saučesnike u svojim pokušajima da
izbegnu dokoličarske i, zbog toga, potencijalno iritirajuće posle
dice seksualnog susreta - zato što se sve zainteresovane strane
obavezno pridružuju ovom izbegavanju, pošto su učesnici u do
gađaju, želeći da spreče da se on prelije van okvira ove epizode.
Kao strategija da se odbije avet neizvesnosti kojom su ispu
njene seksualne epizode, echangisme ima istaknutu prednost nad
„avanturama za jednu noć" i sličnim slučajnim i kratkotrajnim
susretima. Zaštita protiv nepoželjnih posledica je ovde dužnost

i briga druge osobe i, u najgorim okolnostima, to nije pojedina
čan poduhvat već zadatak koji se deli sa moćnim i posvećenim
saveznicima. Prednost ćchangisma nad običnom „vanbračnom
prevarom" je naročito očigledna. Niko od ćchangistes nije izneve-
ren, ničiji interesi nisu u opasnosti i, kao u Habermasovom ide
alnom modelu „neiskrivljene komunikacije" - svako je učesnik.
Mćnage a auatre (ili six, huit, itd. - što više, to bolje) je oslobođen
svih smetnji i nedostataka koje su poznate kao uzrok propasti za
mćnage a trois.
Kao što bi se moglo očekivati, kada je svrha i ulog poduhvata
da se otera fantom neizvesnosti, echangisme traži odbranu u ugo
vornim institucijama i u podršci zakona. Čovek postaje ćchangi-
ste tako što se pridružuje klubu, potpisuje formular, obećava da
će poštovati pravila (nadajući se da svi drugi oko njega rade isto)
i daje mu se članska kartica kako bi se osigurao upis i obezbedilo
da svako ко uđe istovremeno bude i igrač i igra. Pošto su svi koji
će se verovatno sresti unutra svesni svrhe takvog kluba i njegovih
pravila, i pošto su obećali da će poštovati oboje, suvišni su svi
argumenti ili upotreba sile, traženje pristanka, opasnosti zavođe
nja, ili drugi čudni i neizvesni preliminarni ispiti koji mogu biti
pokvareni nesigurnim rezultatima.
Ili se tako čini, za neko vreme. Konvencije ćchangisma mogu,
kao što su nekada obećavale kreditne kartice, da razdvoje čekanje
od želja. Kao i najnovije tehnološke inovacije, one skraćuju raz
daljinu između želje i njenog zadovoljenja i prave brži prolaz od
jednog do drugog, i sa manje napora. One, takode, mogu sprečiti
partnera u traženju većih beneficija nego što to dozvoljava epi-
zodični susret.
Da li bi oni, međutim, branili homosexualisa od samog sebe?
Da li bi neispunjene žudnje, ljubavne frustracije, strahovi od sa
moće i od povređivanja, licemerje i krivica nestali posle posete
ovom klubu? Da li bi bliskost, radost, nežnost, privrženost i po
nos bili tu pronađeni? Dakle, posetilac može mirno reći: ovo je
seks, iako je to glupo - on, zapravo, nema veze sa ovim, tim ili bilo
čim drugim. Ali, ako su on ili ona u pravu, da li seks sam po sebi
nešto znači? Ili, možda, da ponovimo posle Siguša, ako je materi

ja seksualne aktivnosti izvedena iz trenutnog zadovoljstva, „onda
više nije važno šta se radi, več jednostavno da se to dešava".
Komentarišući veoma uticajno delo Džudit Batler Tela koja su
6
važna: О diskurzivnim granicama seksa, Siguš ističe da „prema
ženskim teoretičarima koje sada određuju ritam diskursa о polu,
i seks i pol su u potpunosti određeni kulturom, lišeni kompletne
stvarne prirode i tako promenjivi, prolazni i u stanju mogućeg
urušavanja".
Čini se, ipak, da suprotstavljanje prirode i kulture nije najbolji
okvir u koji treba upisati dileme trenutnog problema seks/pol.
Pravi smisao rasprave je granica do koje su različite vrste seksu
alnih sklonosti/nagona/identiteta fleksibilni, promenjivi i zavisni
od izbora subjekta; ali suprotstavljanja između kulture i prirode i
između „to je stvar izbora" i „ljudi na to nemaju uticaja i ne mogu
ništa uraditi povodom toga" više se ne preklapaju na način na
koji su to činili kroz veći deo moderne istorije, sve do skoro. U
popularnom diskursu, kultura sve više znači nasledeni deo iden
titeta koji ne može, niti treba da bude popravljan (osim na rizik
tog koji popravlja), dok su osobine i atributi, tradicionalno kla-
sifikovani kao „prirodni" (nasledeni, preneti genima), još češće
predstavljani kao pogodni za ljudsku manipulaciju, i tako otvore
ni za izbor - izbor za koji, kao u svakom izboru, taj koji bira treba
da se oseća odgovornim i da ga kao takvog vide drugi.
Zbog toga nije toliko važno da li su seksualne sklonosti (arti-
kulisane kao „seksualni identitet") „darovi prirode" ili „kulturne
tvorevine". Ono što je važno jeste da li od homo sexualisa zavisi
određivanje (otkrivanje ili smišljanje) tog jednog (ili više njih) u
mnoštvu seksualnih identiteta koji mu/njoj najbolje pristaje, ili
da li su, kao homo sapiens u slučaju „zajednice rođenja", on ili ona
osuđeni da prihvate tu sudbinu i da žive svoj život na način koji
transformiše sudbinu u lično zanimanje.
Koji god vokabular koristili za artikulisanje trenutnog polo
žaja homo sexualisa, i bez obzira na to da li se samoobuka i sa-
6 Judith Butler, Bodies that Matter: On the Discursive Limits ofSex (Routledge,
1993).
mootkrivanje ili genetske i medicinske intervencije posmatraju

kao pravi put do odgovarajućeg/poželjnog seksualnog identiteta,
osnova i dalje ostaje „promenljivost", prolaznost, ne-konačnost
bilo kog od preuzetih seksualnih identiteta. Postoji uvek sumnja
- čak i ako je uspavana i neko vreme latentna - da čovek živi laž
ili grešku; da je nešto suštinski važno bilo previđeno, izostavljeno,
zapostavljeno, i da je ostalo neisprobano i neistraženo; da najvaž
nija obaveza čovekovog ličnog autentičnog sopstva nije ispunjena
ili da neke šanse za nepoznatu sreću, potpuno drugačiju od bilo
koje sreće doživljene ranije, nisu iskorišćene na vreme - i osuđe
ne su da budu zauvek izgubljene ako i dalje budu zapostavljene.
Homo sexualis je osuđen da ostane zauvek nedovršen i neis
punjen - čak i u godinama kada bi seksualni žar iz prošlosti brzo
zamro, a od kog se danas očekuje da se ponovo razgori zajednič
kim snagama čudesnih fitnes režima i neverovatnih lekova. Ovo
putovanje nikada ne prestaje; plan puta se iznova sastavlja na sva
koj stanici, a krajnje odredište sve vreme ostaje nepoznato.
Poddefmicija, nepotpunost i nedovršenost seksualnog identi
teta (isto kao i svi drugi aspekti identiteta u fluidnom modernom
okruženju) predstavljaju otrov i njegov protivotrov spojen u je
dan moćan lek protiv smirenja.
Svest о ovoj dvosmislenosti je uznemiravajuća i ne donosi kraj
uznemirenosti; ona izaziva neizvesnost koja samo privremeno
može biti smirena, a nikada u potpunosti uklonjena. Ona konta
minira svako izabrano/stečeno stanje, nagrizajućim sumnjama u
vezi sa njenom prikladnošću i mudrošću. Ali ona, takođe, štiti od
poniženja neostvarenosti ili neuspeha. Postoji uvek mogućnost
da okrivite pogrešan izbor za neuspeh u ostvarenju očekivanog
blaženstva, a ne nesposobnost da iskoristite prilike koje on nudi.
Postoji uvek šansa da napustite put na kojem se tražilo ispunjenje
i da počnete iznova - čak ni od čega, ako izgledi deluju privlač
no.
Kombinovani uticaj otrova i protivotrova jeste da to drži homo
sexualisa uvek u pokretu, da ga gura („ova vrsta seksualnosti nije
uspela da dovede do vrhunskog iskustva za koje mi je rečeno da
ga mogu očekivati") i da ga vuče („druge vrste koje sam video i
za koje sam čuo u mom su domašaju - stvar je samo u odluci i

upornom pokušavanju").
Homo sexualis nije stanje, a kamoli trajno, nepromenljivo sta
nje, već proces, ispunjen pokušajima i greškama, opasnim pute-
vima otkrića i sporadičnih pronalazaka, pomešanih sa brojnim
promašajima, tugama izgubljenih šansi i radostima predstojećih
uživanja.
7
U svom eseju о „civilizovanoj" seksualnoj moralnosti Si-
gmund Frojd sugeriše da se civilizacija u velikoj meri oslanja na
eksploataciju i angažovanje prirodnih ljudskih resursa da „subli
miraju" seksualne instinkte: „da razmene prvobitno seksualni cilj
za neki drugi" - pogotovo društveno koristan cilj.
Da bi se postigao ovaj efekat, „prirodno" izražavanje seksual
nih instinkata (i autoerotskih, te erotskih sa objektom) je poti
snuto - u potpunosti prekinuto ili barem delimično blokirano.
Neispoljen i neupotrebljen seksualni nagon se onda preusmerava
kroz društveno skrojene kanale do društveno skrojenih ciljeva.
„Sile koje mogu biti iskorišćene za kulturne aktivnosti su tako, u
velikoj meri, stečene kroz potiskivanje onoga što je poznato kao
perverzni elementi seksualnog uzbuđenja."
Po Deridi, nama se može oprostiti što naziremo fatalnu cir-
kularnost argumentacije prethodno pomenute izjave. Određeni
„elementi seksualnog uzbuđenja" „su poznati kao perverzni" jer
se oni opiru potiskivanju i zbog toga ne mogu biti korišćeni za
ono što je definisano kao kulturne (to jest, vredne) aktivnosti. U
tom cilju, međutim, za homo sexualisa, ubačenog u fluidno mo
derno okruženje, granice koje razdvajaju „zdrave" i „perverzne"
manifestacije seksualnih instinkata su sve samo ne nejasne. Svi
oblici seksualne aktivnosti ne samo da su tolerisani, već su često
predlagani kao korisna terapija za jednu ili drugu psihološku te
gobu, i sve se više prihvataju kao legitiman put u pojedinačnoj
potrazi za srećom i podstiču da budu javno izloženi. (Pedofilija
i dečja pornografija su verovatno jedini izlivi seksualnog nagona
koji se i dalje, skoro jednoglasno, smatraju perverznim.) Ipak, što
7 Sigmund Freud, ,,'Civilized'sexual moralitv and modern nervousness" ( 1 9 0 7 ) ,
ovde citiran u skladu sa standardnim izdanjem Jamesa Stracheya iz 1959.
se toga tiče, Siguš komentariše, sarkastično, ali ispravno, da tajna

takve nekarakteristične jednoglasnosti može ležati u činjenici da
suprotstavljanje dečjoj pornografiji „zahteva od nas da ne troši
mo ništa drugo osim ulja humanizma koje je ranije tako efikasno
podmazivalo točkove nasilja. Samo nekoliko ljudi se, međutim,
ozbiljno zalaže za programe sposobne da spasu dečje živote, po
što bi to dosta koštalo - u smislu novca i komfora, jer bi zahtevalo
usvajanje različitog načina života".
U našim fluidnim modernim vremenima postojeće sile ne čine
se više zainteresovanim za povlačenje granice između „isprav
nog" i „perverznog" seksa. Razlog je, možda, brzo nestajanje po
tražnje za angažovanjem rezervne seksualne energije u službi ,,ci-
vilizujućih ciljeva" (čitaj: proizvodnja discipline nad obrascima
rutinskog ponašanja koje je funkcionalno u društvu proizvođača
- razdvajanje koje je Frojd, koji je pisao početkom prošlog veka,
jedva mogao da pretpostavi, a kamoli da zamisli.
„Društveno korisni" objekti koji se nude za seksualno pražnje
nje ne moraju više da se maskiraju u „kulturne ciljeve"; oni para
diraju, iskazujući, ponosno, i iznad svega - sa velikim profitom,
svoju endemsku ili projektovanu seksualnost. Posle ere u kojoj
je seksualna energija morala da bude sublimirana, ne bi li i dalje
pokretala montažnu traku sa automobilima, došla je era kada je
seksualna energija trebalo da se ojača, da joj se da sloboda da bira
bilo koji dostupan način pražnjenja i da se podstakne bujanje,
tako da se za automobilima koji napuštaju montažnu traku može
čeznuti kao za seksualnim objektima.
Čini se da je prekinuta veza između sublimacije i potiskiva
nja seksualnog instinkta, koju je Frojd smatrao nezamenjivim
uslovom bilo kog propisanog društvenog aranžmana. Fluidno
moderno društvo je pronašlo način eksploatacije ljudske sklo
nosti/podložnosti da sublimira seksualne instinkte bez ikakvog
pribegavanja njihovom potiskivanju, ili ih bar radikalno ograni
čavajući. To se desilo zahvaljujući progresivnoj deregulaciji subli-
mirajućih procesa, sada rasutih i razbacanih, koji večno menjaju
pravac, vodeni zavodljivošću objekata seksualne želje u ponudi,
pre nego prinudnim pritiscima.
Zajednice na prodaju
Kada vas izneveri kvalitet, traži se spas u kvantitetu. Kada nema

trajanja, onda je brzina promene ta koja vas može izbaviti.
Ako se ne osećate lagodno u tom fluidnom svetu i ako ste iz
gubljeni u obilju kontradiktornih znakova na putu, za koje vam
se čini da se pomeraju kao na točkovima, posetite jednog ili neke
od onih iskusnih savetodavaca za čijim uslugama nikada nije bila
veća potražnja i kojih nikada nije bilo više u ponudi.
Proroci i astrolozi prošlih vremena su govorili svojim klijenti
ma koje su bile njihove predodređene, nepokolebljive i neumo
ljive sudbine, bez obzira na to šta oni mogu uraditi ili od čega se
mogu uzdržati; eksperti našeg fluidnog modernog doba bi zasi
gurno prebacili odgovornost na svoje zbunjene i zgranute klijen
te.
Njihovi klijenti bi svoju uznemirenost povezali sa svojim či
njenjem i nečinjenjem, a greške bi se tražile (i zasigurno pronaš
le) u načinima njihovog postupanja: nedovoljnom afirmisanju,
nedovoljnoj brizi о sebi ili nedovoljnoj vežbi, ali najverovatnije
nedovoljnoj fleksibilnosti, prejakoj stezi starih rutina, mesta ili
ljudi, nedostatku entuzijazma za promenu i nedostatku volje da
se promene onda kada je promena morala da se desi. Savetodav-
ci bi preporučivali više samopoštovanja, nege i brige о samom
sebi, više pažnje usmerene ka unutrašnjoj sposobnosti klijenata
za zadovoljstvo i uživanje - kao i manje „zavisnosti" od drugih
i manje pažnje prema tuđim zahtevima za pažnju i brigu; više
objektivnosti i trezvenosti u analizi ravnoteže razumnih nada za
dobicima i realnih izgleda za gubitke. Klijenti koji su vredno učili
lekcije i verno pratili savete treba od sada češće da se zapitaju
„šta ja imam od toga?" i da odlučnije zahtevaju od partnera i svih
drugih da im daju „više prostora" - to jest da se drže na udaljeno
sti i da ne očekuju, suludo, da obaveze, nekada preuzete, moraju
trajati zauvek.
Nemojte upasti u zamku. Izbegavajte zagrljaje koji previše ste
žu. Setite se - što su dublje i tešnje vaše veze, obaveze, odnosi,
to je veći rizik. Nemojte pomešati umrežavanje - vrtlog puteva

preko kojih treba da preletite - sa mrežom: tim podmuklim in
strumentom koji iznutra nalikuje na kavez.
I zapamtite, naravno, da je igranje samo na jednu kartu krajnja
budalaština!
Vaš mobilni telefon uvek zvoni (ili biste vi bar tako želeli).
Jedna poruka se pojavljuje na ekranu žudno očekujući nared
nu. Prsti su vam uvek zauzeti; stiskate dugmiće, pozivajući nove
brojeve da odgovore na pozive ili sastavljajući sopstvene poruke.
Ostajete povezani - čak i ako ste konstantno u pokretu, pa čak
i ako se nevidljivi pošiljaoci i primaoci poziva i poruka takođe
kreću, svi prateći sopstvene putanje. Mobilni telefoni su za ljude
u pokretu.
Nikada ne ispuštate svoj mobilni telefon iz vida. Vaša oprema
za džogiranje ima poseban džep za vaš mobilni telefon, i vi ne
biste izašli napolje sa tim džepom praznim, isto kao što ne biste
krenuli na trčanje bez svojih patika. U stvari, vi ne biste nigde
išli bez vašeg mobilnog telefona („nigde" je, svakako, mesto bez
telefona, sa mobilnim bez dometa ili sa mobilnim sa slabom bate
rijom), a kada imate vaš mobilni telefon nikada niste „napolju" ili
„odsutni". Uvek ste tu - ali nikada zaglavljeni na jednom mestu.
Začaureni u mreži poziva i poruka - vi ste neranjivi. Ljudi oko
vas ne mogu vas isključiti iz kruga, a, ako pokušaju, ništa što je
istinski važno ne bi se promenilo.
Nevažno je gde se nalazite, ко su ljudi oko vas i šta radite na
tom mestu koje je ispunjeno tim ljudima. Razlika između jednog
mesta i drugog, jednog niza ljudi u vašem vidokrugu i fizičkom
dometu i drugog - poništena je i proglašena nevažećom i ništav
nom. Vi ste jedina stabilna tačka u univerzumu pokretnih obje
kata - a takvi su (zahvaljujući vama, zahvaljujući vama!) i vaši
produžeci: vaše konekcije. Konekcije će ostati neoštećene uprkos
činjenici da se oni povezani konekcijama kreću. Konekcije su ste-
ne u živom pesku. Na njih možete računati, a pošto verujete nji
hovoj čvrstini možete prestati da brinete о tome kako je blatnjava
i podmuklo nepouzdana zemlja pod vašim nogama u vreme kada

je poziv ili poruka poslata ili primljena.
Nije odgovoreno na poziv? Nije odgovoreno na poruku? Ni
zbog toga ne morate brinuti. Ima toliko puno drugih telefonskih
brojeva na listi, i naizgled ne postoji granica za broj poruka koje
možete, uz pomoć nekoliko malenih dugmadi, ukucati u tu malu
stvar koja tako skladno pristaje vašoj ruci. Kada razmislite о tome
(to jest, kada bi uopšte ostalo vremena za razmišljanje), potpuno
je neverovatno da biste vi ikad stigli do kraja svog mobilnog ime
nika ili iskucali sve poruke koje se mogu napisati. Postoji uvek
više konekcija koje se mogu koristiti - tako da nije previše važno
koliko njih se ispostavilo krhkim i lomljivim. Brzina i tempo tro
šenja takode nisu važni. Svaka konekcija može biti kratkotrajna,
ali je njihovo obilje neuništivo. U večnosti neuništive mreže ne
morate se plašiti nepopravljive krhkosti svake pojedinačne, pro
lazne konekcije.
U toj mreži uvek možete pronaći zaklon kada gomila koja vas
okružuje počne da biva isuviše izludujuća za vaš ukus. Zahva
ljujući onome što je omogućeno dok god je vaš mobilni telefon
bezbedno smešten u vašem džepu, vi se izdvajate iz mase - a iz
dvajanje je prijava za članstvo, uslov za ulazak u tu masu.
Masa onih koji se izdvajaju iz gomile - čopor, da budemo pre
cizniji. Skupina samopokretačkih pojedinaca kojima ne treba ko-
mandujući oficir, predvodnik, govornik, tajni agent ili doušnik da
ih drži zajedno. Mobilna skupina u kojoj svaka mobilna jedinica
radi isto, ali se ništa ne radi zajedno. Jedinice marširaju u korak
bez držanja linije. Ova gomila, verna formi, izbacuje jedinice koje
se izdvajaju ili gazi preko njih - ali čopor toleriše samo takve
jedinice.
Mobilni telefoni nisu stvorili ovaj čopor, iako oni bez sumnje
pomažu da on ostane takav kakav jeste - a to je čopor. Čopor je
čekao nokije i eriksone i motorole - željne da mu služe. Da nema
čopora, čemu bi koristili mobilni telefoni?
Mobilni telefoni omogućavaju kontakt onima koji se drže po
strani. Mobilni telefoni, takode, dozvoljavaju držanje po strani
onima koji su u kontaktu...
Džonatan Rou se seća:
U k a s n i j i m d e v e d e s e t i m , u j e k u p r o c v a t a visoke t e h n o l o g i j e , p r o v e o
sam m n o g o v r e m e n a u kafeteriji u delu San F r a n c i s k a u k o m e se n a l a z e
p o z o r i š t a . . . t a m o s a m iznova p o s m a t r a o j e d n u istu s c e n u . M a m a čuva
svoju m o k a kafu. D e c a se igraju svojim k o l a č i ć i m a , d o k im n o g e vise sa
stolica. A tu je i tata, b l a g o o d g u r n u t od stola - priča s v o j i m m o b i l n i m
t e l e f o n o m . . . to je t r e b a l o da b u d e „revolucija u k o m u n i k a c i j i " , a opet
ovde, u t e h n o l o š k o m e p i c e n t r u , članovi ove p o r o d i c e su izbegavali su
srete p o g l e d i m a . 8
Dve godine kasnije, Rou bi verovatno video četiri mobilna te

lefona koji se koriste za tim stolom. Oni ne bi sprečili mamu da
čuva svoju moku, niti decu da grickaju svoje kolačiće. Ali bi oni
učinili da međusobno izbegavanje pogleda bude suvišan napor:
oči bi se do tada svakako pretvorile u bele zidove - a ne može
se naškoditi belom zidu tako što se gleda u drugi beli zid. Ako
im se da dovoljno vremena, mobilni telefoni bi istrenirali oči da
gledaju - a da ne vide.
Kao što je istakao Džon Uri, „odnosi zajedničkog prisustva
uvek podrazumevaju blizinu i daljinu, bliskost i udaljenost, kon
kretnost i imaginaciju". 9 To je istina; međutim, stalno prisustvo
one treće, „virtuelne bliskosti", koja je, zahvaljujući elektronskim
mrežama, univerzalno i neprestano na raspolaganju - presudno
pomera ravnotežu prema daljini, udaljenosti i imaginaciji. Ona
predviđa (ili sluti?) konačan raskid između „fizički udaljenog" i
„duhovno dalekog". Prvo više ne predstavlja uslov za drugo. Ovo
drugo sada ima sopstvenu, visokotehnološku „materijalnu bazu",
koja je beskonačno šira, fleksibilnija, raznovrsnija, privlačnija i
ispunjenija avanturom, više nego bilo kakvo preuređenje materi
jalnih predmeta. A fizička blizina ima manje nego ikad moguć
nosti da utiče na duhovnu udaljenost...
Uri je u pravu kada odbacuje predviđanja о predstojećem kra
ju putovanja, koje bi elektronske veze učinile suvišnim. Ako je
8 Jonathan Rowe, „Reach out and аnnоу someone", Washington Monthly, no
vembar 2000.
9 John Urry, „Mobilitу and Proximity", Sociology (maj 2 0 0 2 ) , str. 255-74.

do nečega dovela pojava elektronski obezbedene nevezanosti za

mesto, onda je to da su putovanja još bezbednija, manje rizična
i manje odbojna nego ikada ranije - čime se poništavaju mnoga
od ranijih ograničenja magnetske privlačnosti „odlaženja negde".
Mobilni telefoni, materijalno i simbolički, predstavljaju krajnje
oslobođenje od vezanosti za mesto. Biti blizu utičnici više nije
uslov da se „bude na vezi". Putnici mogu iz svojih proračuna do
bitaka i gubitaka izbrisati razlike između odlaska i ostajanja, uda
ljenosti i blizine, civilizacije i divljine.
Mnogo je softvera i hardvera bačeno na kompjuterski otpad
otkako je nezaboravni Piter Selers uzalud pokušavao (u filmu
Being There Hala Ežbija iz 1979) da daljinskim upravljačem za
televizor isključi poteru časnih sestara. Danas ne bi imao nika
kvih teškoća da ih izbriše sa slike - slike koju je on video, sa svoje
slike ukupnog zbira svih relevantnih stvari u svetu izvan dometa.
Druga strana novčića virtuelne bliskosti je virtuelna udaljenost:
obustavljanje, možda čak i otkazivanje, bilo čega što je topograf
sku blizinu učinilo bliskošću. Bliskosti više nije potrebna fizička
blizina, ali fizička blizina više ne određuje bliskost.
Otvoreno je pitanje koja je strana medalje najviše doprinela da
učini elektronsku mrežu i njena oruđa ulaza i izlaza tako popu
larnom i svesrdno korišćenom valutom ljudske interakcije. Da li
je to bila nova ustanova povezivanja? Ili je to bila nova ustanova
presecanja veze? Ne manjka slučajeva kada se ovo drugo čini hit
nijim i značajnijim od ovog prvog.
Pojava virtuelne bliskosti čini ljudske veze istovremeno i če
šćim i plićim, intenzivnijim i kraćim. Konekcije imaju tendenciju
da budu previše plitke i kratke da bi postale veze. Fokusirane na
tekući posao, one su zaštićene od prelivanja i angažovanja par
tnera izvan vremena i teme poruke koja je napisana i pročitana
- za razliku od onog po čemu su ljudski odnosi poznati, čuveni
po opširnosti i neumerenosti. Kontakti zahtevaju manje vremena
i napora da se u njih uđe i manje vremena i napora da se prekinu.
Udaljenost nije prepreka ostvarivanju kontakta - ali ostvarivanje
kontakta nije prepreka da ostanete udaljeni. Grčevi virtuelne bli
skosti se završavaju - idealno - bez ostataka i trajnih naslaga.
Virtuelna bliskost može biti, i materijalno i metaforički, završena

samo jednim pritiskom na dugme.
Čini se da je najveći iskonski uspeh virtuelne bliskosti razdva
janje između komunikacije i odnosa. Za razliku od staromod
ne topografske bliskosti, ona ne zahteva ni ranije uspostavljanje
veza, niti su neophodni rezultati u njihovom posledičnom uspo
stavljanju. „Povezanost" je manje skupa nego „biti u vezi" - ali
isto tako značajno manje produktivna u smislu izgradnje veza i
njihovog održavanja.
Virtuelna bliskost ublažava pritisak koji obično vrši nevirtuel-
na bliskost. Ona takode postavlja obrazac za sve druge bliskosti.
Svaka bliskost sada mora meriti svoje vrline i mane prema stan
dardima virtuelne bliskosti.
Virtuelna i nevirtuelna bliskost su zamenile mesta: sada je vir
tuelna odlika bliskosti ta koja je postala „realnost" koja odgovara
klasičnom opisu Emila Dirkema: nešto što fiksira, „izvan nas us
postavlja određene načine delovanja i određena mišljenja koji ne
zavise od neke konkretne volje uzete zasebno"; nešto što treba da
bude „prepoznato po snazi spoljne prinude" i po „otporu koji se
pruža svakom pojedinačnom činu koji mu se može usprotiviti".10
Nevirtuelna bliskost je daleko od strogih standarda nenametljivo
sti i rigidnih standarda fleksibilnosti koje je uspostavila virtuelna
bliskost. Ako ne uspe sa imitacijom onog što je virtuelna bliskost
učinila normom, ortodoksna topografska bliskost postaje „čin
protivljenja" koji će zasigurno naići na otpor. I tako je ostavljeno
virtuelnoj bliskosti da igra ulogu istinske, čiste, prave realnosti,
po kojoj se svi drugi pretendenti na status realnosti moraju me
riti i biti ocenjivani.
Svako je video, čuo i nije bio u stanju da ne prečuje druge put
nike u vozu kako neprestano razgovaraju svojim mobilnim tele
fonima. Ako ste putovali prvom klasom, govornici su uglavnom
bili biznismeni koji su želeli da ostave utisak zauzetih i efikasnih
ljudi - to jest, da se povezu sa što je moguće više korisnika mo-
10 Videti: Emile Durkheim, Tlie Rules of Sociological Method, ovde citiran u pre-
vodu Entonija Gidensa, Emile Durkheim: Selected Writings (Cambridge Univer-
Sity Press, 1972), str. 7 1 , 6 4 .
bilnih telefona i da pokažu da zaista postoji mnogo takvih kori

snika mobilnih telefona koji su spremni da prihvate njihov poziv.
Ako ste putovali drugom klasom, to su uglavnom bili tinejdžeri
oba pola i mladi ljudi i žene koji govore nekom kod kuće koju
stanicu su upravo napustili i koja je stanica sledeća. Možda ste
imali utisak da su brojali minute koje ih razdvajaju od kuće i da
jedva čekaju da se vide oči u oči sa onima sa kojima pričaju. Mož
da vam nije palo na pamet da mnogi od ovih mobilnih ćaskanja
koje ste slušali nisu uvertire dužim i sadržajnijim razgovorima na
njihovoj destinaciji - već njihova zamena... da ova ćaskanja nisu
bila priprema terena za prave stvari, već zapravo te prave stvari...
da su mnogi od ovih mladih ljudi, željnih da informišu nevidlji
ve slušaoce о svom kretanju, brzo nakon svog dolaska požurili u
svoje odvojene sobe i zaključavali vrata iza sebe.
Nekoliko godina pre nailaska talasa elektronski vodene virtu
elne bliskosti Majki Šluter i Dejvid Li su primetili da „mi nosimo
privatnost kao zaštitno odelo... sve -samo da se ne izazove su
sret; sve - samo da se ne ostvari veza". Domovi više nisu topla
ostrva intimnosti medu brzo zahladujućim morima privatnosti.
Domovi su se iz zajedničkih igrališta ljubavi i prijateljstva pretvo
rili u mesta teritorijalnih čarki, a iz mesta gde se gradilo zajedniš
tvo - pretvorili su se u skupove utvrđenih bunkera. „Ušli smo u
svoje zasebne domove i zatvorili vrata, a onda ušli u svoje zasebne
sobe i zatvorili vrata. Dom postaje višenamenski rekreativni cen
tar gde članovi domaćinstva mogu živeti, da tako kažemo, odvo
jeno jedni uz druge." 11
Bilo bi neozbiljno i neodgovorno kriviti elektronske naprave za
sporo, a opet dosledno opadanje lične, direktne, oči u oči, mno
gostrane i višenamenske, kontinuirane bliskosti. Opet, virtuelna
bliskost se hvali osobinama koje se u fluidnom modernom vre
menu mogu, sa dobrim razlogom, smatrati poželjnim - ali one
se ne mogu lako dobiti pod uslovima tog drugog, nevirtuelnog,
tete-a- tete. Nije ni čudo što se prednost daje virtuelnoj bliskosti
i što se ona praktikuje sa većim žarom i strašću nego bilo koja
11 Michael Schluter i David Lee, The R Factor (Hodder and Stoughton, 1993),
str. 15,37.
druga bliskost. Usamljenost iza zatvorenih vrata privatne sobe sa

mobilnim telefonom pri ruci može izgledati kao mnogo manje
rizično i bezbednije stanje nego deliti zajednički temelj doma
ćinstva.
Što više ljudske pažnje i napora učenja apsorbuje virtuelna va
rijanta bliskosti, to se manje vremena posvećuje sticanju i vežba-
nju veština koje druga, nevirtuelna vrsta bliskosti zahteva. Takve
veštine prestaju da se upotrebljavaju - one su zaboravljene, pre
svega nisu nikada naučene, izbegavaju se, a ako im se uopšte pri-
begava, to je sa zadrškom. Njihovo upotrebljavanje, ako je neop
hodno, može predstavljati čudan, možda čak i nesavladiv izazov.
Ovim još više dolazi do izražaja primamljivost virtuelne bliskosti.
Kada se jednom prođe iz nevirtuelne do virtuelne bliskosti, taj
prolazak nadalje dobija sopstveni zamah. Čini se kao da sam sebe
doživotno održava; on se i samoubrzava.
„Kako generacija zadojena mrežom ulazi u starosno doba koje
je pravo doba za sastanke, viđanje preko interneta zaista dobija
zalet. A to nije poslednje utočište. To je rekreativna aktivnost. To
je zabava."
Tako misli Luiz Frans. 12 Njen zaključak je da, za današnja usa
mljena srca, disko-klubovi i barovi za slobodne pripadaju dale
kom sećanju. Oni nisu stekli (i ne plaše se toga) dovoljno društve
nih veština potrebnih za upoznavanje na takvim mestima. Osim
toga, internet viđanje ima prednosti koje lični susreti nemaju: u
ovom drugom, led koji se jednom probije može ostati probijen
ili se istopiti jednom za svagda - ali stvari stoje sasvim drugačije
sa internet viđanjem. Kao što se dvadesetosmogodišnji ispitanik
poverio na Univerzitetu Bat: „Uvek možete pritisnuti dugme po
ništi'. .. Najlakša stvar na svetu je ne odgovoriti na mejl". Fransova
komentariše: učesnici internet sastanaka mogu se bezbedno vi
đati, bezbedni zahvaljujući svom znanju da se uvek mogu vratiti
na pijacu po još jednu turu kupovine. Ili, kako sugeriše dr Džef
Gavin sa Univerziteta Bat, koga Fransova citira - na internetu se
čovek može viđati „bez straha od posledica 'kao u pravom sve-
12 Louise France, „Love at first site", Observer Magazine, 30. jun 2002.
tu'". Ili se ovako u svakom slučaju čovek može osećati kada ide
u kupovinu partnera na internetu. Baš kao da listate stranice ka
taloga za narudžbinu poštom, sa obećanjem „ne morate kupiti"
i sa garancijom na naslovnoj strani: „Vratite u radnju ako niste
zadovoljni".
Završetak po zahtevu - trenutan, bez mnogo neprijatnosti, bez
brojanja gubitaka ili kajanja - glavna je prednost internet viđanja.
Smanjivanje rizika u paru sa izbegavanjem zatvaranja opcija je
ono malo racionalnog izbora što je ostalo u svetu fluidnih šansi,
nestalnih vrednosti i izrazito nestabilnih pravila; a internet viđa
nje, za razliku od neprijatnih pregovora о obostranim obaveza
ma, savršeno (ili skoro savršeno) ispunjava takve nove standarde
racionalnog izbora.
Tržni centri su u velikoj meri doprineli da se napori opstanka
reklasifikuju u zabavu i rekreaciju. Ono što se podnosilo i trpelo
uz veliku dozu pomešane ogorčenosti i odbojnosti je pod neu
krotivim pritiskom neophodnosti steklo zavodničke moći obeća
nja nebrojenih zadovoljstava bez nebrojenih pratećih rizika. Ono
što su tržni centri učinili u poslovima svakodnevnog opstanka,
internet viđanje je učinilo za pregovaranje о partnerstvu. Ali baš
kao što je olakšavanje neophodnosti i pritisaka „golog opstan
ka" bilo neophodan uslov za uspeh tržnih centara, internet viđa
nje bi teško samo opstalo da nije bilo pomognuto i podstaknuto
uklanjanjem neprestanog angažovanja, posvećenosti i obaveze
„tu sam za tebe kad god ti zatrebam" sa liste neophodnih uslova
partnerstva.
Odgovornost za brisanje ovih uslova ne može biti pripisana
virtuelnom svetu elektronskog viđanja. Mnogo drugog se desilo
na putu do fluidnog modernog individualizovanog društva što je
dugoročno obavezivanje učinilo veoma retkim a dugoročni anga
žman malo verovatnim, pri čemu je obaveza obostrane pomoći ,,i
u dobru i u zlu" izgledala nerealno i više nije smatrana vrednom
velikog napora.
Pretpostavljeni ključ za svačiju sreću, a tako i proglašena svr
ha politike, jeste uvećanje bruto nacionalnog proizvoda (BNP). A
BNP se meri količinom novca koju svi zajedno troše.
„Ako zavirite iza ovog friziranja i histerije", pišu Džonatan Rou

i Džudit Silverstejn, vidite da „porast jednostavno znači 'trošenje
13
više novca'. Nema veze gde taj novac ide, i zašto".
Zapravo, najveći deo potrošenog novca, a još veći deo rasta po
trošnje, ide na finansiranje borbe protiv ekvivalenta potrošačkog
društva za „jatrogene bolesti" 1 4 - probleme izazvane podstica-
njem, a potom umirivanjem jučerašnjih želja i hirova. Američka
industrija hrane troši 21 milijardu dolara godišnje na sejanje i ga
jenje želje za sofisticiranijom, egzotičnijom i navodno ukusnijom
i uzbudljivijom hranom, dok industrija za dijete i gubitak težine
zarađuje 32 milijarde godišnje, a očekuje se da izdaci za medicin
ske tretmane, koji se velikim delom objašnjavaju potrebom bor
be protiv prokletstva gojaznosti, budu duplirani tokom sledeće
decenije. Stanovnici Los Anđelesa plaćaju u prošeku 800 miliona
dolara godišnje za gorivo, dok bolnice primaju rekordan broj pa
cijenata koji pate od astme,bronhitisa i drugih disajnih problema
izazvanih zagađenim vazduhom, koji još više uvećavaju njihove
već ogromne račune. Kako potrošnja (i novčani troškovi) više
nego juče, ali (nadajmo se) ne toliko kao sutra, postaje kraljevski
put do rešenja svih društvenih problema, i kako samo nebo po
staje granica za privlačne moći neprekidnih potrošačkih atrak
cija, firme za uterivanje dugova, bezbednosne firme i popravne
ustanove postaju glavni učesnici u porastu BNP-a. Nemoguće je
precizno izmeriti ogromnu i rastuću ulogu koju u guranju uvis
statistika BNP-a ima stres izazvan potrošačkim preokupacijama
u životu fluidnog modernog potrošača.
Prihvaćeni način izračunavanja „nacionalnog proizvoda" i
njegovog porasta, i, konkretnije, fetiš koji je stvorila trenutna po
litika oko rezultata tog proračuna, bazira se na pretpostavci koja
nije testirana i koja se retko kada otvoreno kaže, iako je mnogo
osporavana kad god se izgovori: da ukupna suma ljudske sreće
raste kako više novca menja vlasnike. U tržišnom društvu novac
13 Jonathan Rowe i Judith Silverstein, „The G D P myth: why 'growth' isn't al
ways a good thing", Washington Monthly, mart 1999.
14 Bolesti koje izazivaju doktori, bolnice, lekovi i medicinske procedure {prim,
prev.).
O alatima društvenosti 85
menja vlasnike prilikom najrazličitijih događaja. Da navedemo

15
samo neke bolne primere koje je sakupio Džonatan Rou: novac
menja vlasnike kada neko postane invalid i kada automobil više
ne može da se popravi; kada advokati iskažu svoje cene za vođe
nje predmeta razvoda braka; ili kada ljudi ugrade filtere za vodu
ili se prebace na flaširanu vodu jer voda sa česme više nije za
piće. I tako dalje, u svim ovim i sličnim slučajevima, „nacionalni
proizvod" raste, a vladajući političari se vesele zajedno sa eko
nomskim trustom mozgova.
Model BNP-a koji dominira (zapravo, ima monopol) nad nači
nom na koji stanovnici fluidnog, modernog, potrošačkog i indivi-
dualizovanog društva misle o blagostanju ili o „dobrom društvu"
(u retkim prilikama kada uvrste takve misli u svoja razmišljanja
o uspešnom i srećnom životu) je najprepoznatljiviji, ne zbog toga
što on obmanljivo ili otvoreno pogrešno klasifikuje, već zbog
onoga što uopšte ne klasifikuje: zbog onoga što sasvim ostavlja
izvan kalkulacije i tako mu u praksi negira bilo kakvu tematsku
relevantnost u pogledu nacionalnog bogatstva i kolektivnog i po
jedinačnog blagostanja.
Baš kao što svekontrolišuće i sveklasifikujuće moderne zemlje
nisu mogle da trpe „ljude bez gospodara", i kao što moderne im
perije u ekspanziji, pohlepne za teritorijom, nisu mogle da trpe
„ničiju zemlju" - moderna tržišta ne trpe dobro „netržišnu eko
nomiju": vrstu života koja se sama reprodukuje bez menjanja
novca medu vlasnicima.
Za teoretičare tržišne ekonomije takav život se ne računa - i
zbog toga i ne postoji. Za praktičare tržišne ekonomije on pred
stavlja prestup i izazov - prostor koji još nije osvojen, validan
poziv na invaziju i osvajanje, zadatak koji još nije ispunjen, a koji
zahteva hitnu akciju.
Osvrćući se na trenutnu prirodu svakog i bilo kog modusa
coexistendi između tržišta i nemonetarne ekonomije, teoretičari
daju samoreprodukujućem životu ili samoreprodukujućim fra
gmentima života imena koja sugerišu njihovu abnormalnost i si-
15 Ovde citiran po Džonatanu Rou,„Z zycia ekonomistow", Obywatel2 ( 2 0 0 2 ) ;
originalno objavljen jula 1999.
gurnu propast. Ljudi koji uspeju da proizvedu dobra koja su im

potrebna da održe svoj način života, i to mogu činiti bez redov
nih poseta prodavnicama, žive životom „od ruke u usta"; njihova
egzistencija vuče svoje značenje jedino iz onoga što joj nedostaje
- to je primitivna, jadna egzistencija koja prethodi „ekonomskom
uzletu" kojim počinje normalan život, kome ne trebaju odrednice.
Svaki primer dobre razmene među vlasnicima bez novčanog toka
u suprotnom pravcu svrstava se u maglovito carstvo „nezvanične
ekonomije" - to se ponovo obeležava znakom suprotnosti, dok
drugoj, normalnoj strani (to jest, razmeni posredovanjem novca)
nije potrebna denominacija.
Praktičari tržišne ekonomije čine sve što je u njihovoj moći
da dopru do delova do kojih marketinški eksperti još uvek nisu
doprli. Širenje je i horizontalno i vertikalno, ekstenzivno i inten
zivno: treba da se osvoje zemlje koje se još uvek drže svog načina
života „od ruke u usta", ali isto tako i udeo vremena „nezvanične"
ekonomije u životima stanovništva već preobraćenog po meri
kupovnog/potrošačkog života. Nemonetarni životi treba da budu
uništeni, tako da će oni koji su se oslanjali na njih morati da se
suoče sa izborom između kupovine i umiranja od gladi (što ne
znači da će onda kada se okrenu kupovini njima biti garantovano
da neće biti gladni). Područja života koja još nisu prodata moraju
biti prikazana kao ona koja kriju opasnosti koje se ne mogu spre-
čiti bez pomoći kupljenih alata ili usluga ili se moraju proglasiti
inferiornim, odbojnim i krajnje degradirajućim. A takvim su i
proglašena.
Ono što najupadljivije nedostaje ekonomskom proračunu te
oretičara i brojevima na vrhu liste ciljeva trgovinskog rata, koju
sastavljaju praktičari tržišta, jeste ogromno područje onoga što
je A. H. Halsi nazvao „moralnom ekonomijom" - porodično ko-
rišćenje dobara i usluga, komšijska pomoć, prijateljska saradnja:
svi oni motivi, impulsi i radnje kojima su prožete ljudske veze i
trajno obavezivanje.
Jedini lik koga teoretičari smatraju vrednim pažnje, jer je nje
mu povereno „držanje ekonomije na pravom putu" i podmazi
vanje točkova ekonomskog rasta, jeste homo oeconomicus - usa-
mijeni i sebični ekonomski činilac, okrenut samom sebi, koji traži

najbolju pogodbu i koji je voden „racionalnim izborom", obazriv
da ne postane plen bilo kakvim emocijama koje prkose prenosu u
monetarnu dobit i koji stanuje u svetu punom drugih likova koji
dele iste ove vrline - i uz to ništa drugo. Jedini lik koga su prakti
čari tržišta sposobni i voljni da prepoznaju i da za njega naprave
mesta jeste homo consumens - usamljeni, sebični kupac koji je za
brinut samo za sebe i koji je usvojio potragu za najboljom cenom
kao lekom za usamljenost i koji ne zna ni za jednu drugu terapiju;
lik za koga je masa mušterija u tržnom centru jedina zajednica
koju poznaje i koja mu je potrebna; lik čiji je svet ispunjen dru
gim likovima koji dele sve te vrline - i ništa drugo uz to.
Der Mann ohne Eigenschaften - čovek bez kvaliteta - rane mo-

dernosti sazreo je u (ili ga je istisnuo?) der Mann ohne Verwan
dtschaften - čovek bez veza.
Homo oeconomicus i homo consumens su ljudi bez društvenih
spona. Oni su idealni stanovnici tržišne ekonomije, tip ljudi koji
čine srećnim one koji prate rast BNP-a.
Oni su takode fiktivni.

Kako se jedna za drugom lome veštačke barijere ka slobodnoj
trgovini i kako se one prirodne istrebljuju i uništavaju, horizon
talno/ekstenzivno širenje tržišne ekonomije čini se da se privodi
kraju. Ali vertikalno/intenzivno širenje je daleko od kraja i čovek
se pita da li je njegov kraj u kartama - ili, da li je, zapravo, uopšte
moguć.
Zahvaljujući bezbednosnom ventilu „moralne ekonomije",
tenzije stvorene tržišnom ekonomijom ipak ne poprimaju ek
splozivne razmere. Zahvaljujući jastuku „moralne ekonomije"
ljudski otpad koji je stvorila tržišna ekonomija ne postaje sasvim
nekontrolisan. Da nema korektivne, olakšavajuće, ublažavajuće
i nadoknadujuće intervencije moralne ekonomije, tržišna eko
nomija bi pokazala svoj samodestruktivni nagon. Svakodnevno
čudo spasa/uskrsnuća tržišne ekonomije potiče iz njenog neus-
peha da isprati taj nagon do kraja.
Prihvat isključivo homo oeconomicusa i homo consumensa u

svet kojim vlada tržišna ekonomija čini značajan broj ljudi ne
podesnim za dobijanje boravišne dozvole i dopušta samo neki
ma od njih, ako uopšte ikome dopušta, da uživaju u legalnom
boravku sve vreme i u svim prilikama. Nekoliko njih, ako uopšte
iko, uspeva da pobegne iz sivo obojenog područja koje tržište ne
može da upotrebi i bilo bi srećno da ga odseče i sasvim izbaci iz
sveta kojim vlada.
Ono što se sa tačke gledišta osvajanja tržišta - što je već po
stignuto ili se još namerava - predstavlja kao „sivo područje",
za njegove savladane, delimično savladane i određene da budu
savladane stanovnike jeste zajednica, komšiluk, krug prijatelja,
partneri u životu i partneri za ceo život: svet gde solidarnost, sa-
osećanje, deljenje, obostrana pomoć i obostrana simpatija (sve
one ideje koje su strane ekonomskoj misli i kojih se ekonomska
praksa gnuša) zaustavljaju ili istiskuju naš racionalni izbor i po
tragu za vlastitim interesom. Svet čiji stanovnici nisu ni takmi
čari, niti objekti koristi i potrošnje, već drugovi (koji pomažu i
kojima se pomaže) u trenutnom, beskrajnom združenom naporu
zajedničke izgradnje života i napora da taj zajednički život učini
podnošljivim.
Potreba za solidarnošću čini se da opstaje i odoleva tržišnim
napadima - iako se to ne dešava usled nedostatka napora tržišta.
Tamo gde postoji potreba, postoji i šansa za ostvarivanje profita -
a marketinški eksperti rastežu svoju domišljatost do krajnje gra
nice ne bi li sugerisali načine kupovine u prodavnici solidarnosti,
prijateljskog osmeha, zajedništva ili potrebne pomoći. Oni stalno
uspevaju - i stalno ne uspevaju. Zamene koje se nude u prodavni-
cama ne zamenjuju ljudske veze; u svojoj kupovnoj verziji, veze se
pretvaraju u robu; to jest, one su prebačene u drugo carstvo kojim
vlada tržište i prestaju da budu vrste veza koje mogu zadovoljiti
potrebe zajedništva, a koje samo u zajedništvu mogu biti začete
i održane živim. Potraga tržišta za neiskorišćenim kapitalom sa
krivenim u ljudskoj društvenosti 16 ne može biti uspešna.
16 Za koncept „društvenosti", videti moje delo Postmodern Ethics (Polity, 1993),
str. 119. Kontrast „društvenosti" i „socijalizacije" se podudara sa kontrastom
Ako je pogledamo kroz prizmu pravilno izgrađenog i uređe

nog sveta, koji glatko funkcioniše, „siva zona" ljudske solidarno
sti, prijateljstva i partnerstva deluje kao carstvo anarhije.
Koncept „anarhije" je opterećen svojom suštinski antidržav-
nom istorijom. Od Godvina, preko Prudona i Bakunjina, do
Kropotkina, teoretičari anarhije i osnivači anarhističkih pokreta
koristili su termin „anarhija" kao naziv za alternativno društvo i
antonim prisilnog reda podržanog silom. Alternativno društvo
koje su oni postulirali trebalo je da se razlikuje od onog stvarno
postojećeg, i to odsustvom države - otelotvorenja nehumane sile
koja je suštinski štetna. Onda kada moć države bude razmontira-
na i uklonjena, ljudska bića bi se okrenula (vratila?) sredstvima
obostrane pomoći, koristeći, kao što je Mihail Bakunjin stalno
ponavljao, svoj prirodni i urođeni kapacitet da misle i da se bu
17
ne.
Bes anarhista devetnaestog veka se koncentrisao na državu;
preciznije modernu državu, novitet u njihovom vremenu, koji
nije bio dovoljno čvrsto utvrđen da bi zahtevao tradicionalnu le
gitimnost ili da bi se oslanjao na rutinsku poslušnost. Država je
težila uspostavljanju detaljne i sveprisutne kontrole nad aspekti
ma ljudskog života koje su nekadašnje sile ostavile lokalnim ko
lektivnim načinima delovanja i sredstvima. Ona je polagala pravo
i iznalazila sredstva da se meša u područja od kojih su prošle sile,
koliko god tiranske i eksploatišuće, držale distancu. Konkretno,
ona se bacila na razmontiranje les pouvoirs intermédiaires, to jest
primljene oblike lokalne autonomije, zajedničkog samoistica-
nja i samouprave. Pod napadom, uobičajeni načini razrešavanja
problema i konflikata stvorenih zajedničkim životom činili su se
„spontanosti" i „menadžmenta". „Društvenost stavlja jedinstvenost iznad regu

larnosti, a uzvišeno iznad racionalnog, i zbog toga je generalno nepovoljna za
pravila, čineći diskurzivno iskupljenje pravila problematičnim i poništavajući
instrumentalno značenje akcije."
17
Pogledajte izuzetno pronicljivu studiju Valentine Fedotove,„Anarkhia i po-
riadok" („Anarchy and order"), Voprosy Filosofii 5 ( 1 9 9 7 ) , koja je nedavno po
novo štampana u zbirci autorkinih studija pod istim nazivom (Editorial U R S S ,
2000), str. 2 7 - 5 0 .
neproblematičnim pionirima anarhističkih pokreta, štaviše „pri

rodnim"; oni su takode bili zamišljeni da budu samoodrživi i u
potpunosti sposobni za održavanje reda u svim društvenim uslo-
vima i u svim okolnostima, dok god su zaštićeni od nametanja
koja potiču od strane države. Anarhija, to jest društvo bez države
i njenih mehanizama prinude bilo je zamišljeno kao nenametnuti
red, u kome se neminovnost nije sudarala sa slobodom, niti je
sloboda stajala na putu preduslovima života u društvu.
Rani anarhistički Weltanschauung imao je izraženu nostalgič
nu crtu koju je delio sa utopijskim socijalizmom tog vremena
(učenja Prudona i Vejtlinga bila su otelotvorenja njihovih ličnih
sklonosti); san o odstupanju sa puta javio se sa rođenjem novog,
modernog oblika društvene moći i kapitalizma (to jest, razdvaja
njem biznisa od domaćinstva) - nazad do udobnosti zajedničkog
jedinstva osećanja i delà, koja je bila više romansirana nego oslo-
bođena konflikta. U ovom ranom, nostalgičnom i utopijskom
obliku ideja „anarhije" se smestila u svest modernog društva i u
većinu njegovih političko-kulturnih tumačenja.
Ali postojalo je drugo, manje vremenski vezano značenje u
anarhističkoj misli, koje se krilo iza očigledne antidržavne pobu
ne i zbog toga se moglo veoma lako prevideti. Ovo drugo znače
nje je slično predstavi zajednice Viktora Tarnera:
T o j e k a o d a ovde i m a m o dva glavna „ m o d e l a " ljudske m e đ u p o v e z a -

n o s t i - suprotstavljeni i n a i z m e n i č n i . P r v i p r i p a d a društvu kao struk
t u r i r a n o m , r a z l i č i t o m i često h i j e r a r h i j s k o m s i s t e m u političko-pravno-
e k o n o m s k i h p o z i c i j a . . . D r u g i . . . p r i p a d a d r u š t v u k a o nestrukturira-
n o m ili r u d i m e n t a r n o s t r u k t u r i r a n o m i r e l a t i v n o n e i z d i f e r e n c i r a n o m
communitasu, zajednici ili č a k d r u g a r s t v u j e d n a k i h p o j e d i n a c a koji se
z a j e d n o predaju g e n e r a l n o m a u t o r i t e t u o b r e d n i h starešina. 1 8
Tarner je koristio jezik antropologije i postavio problem com-

munitasa u uobičajenu antropološku problematiku, zaokupljen,
da tako kažemo, razlikama između načina na koje su ljudski agre
gati („društva", „kulture") osiguravali svoju trajnost i neprekidnu
18 Victor Turner, The Ritual Process: Structure and Anti- structure (Routledge,
1969), str. 96.
samoreprodukciju. Ali dva modela koje je Tarner opisao mogu,

takođe, biti tumačeni kao komplementarni modeli ljudske koeg
zistencije koji se mešaju u različitim razmerama u svakom i u
bilo kom trajnom ljudskom agregatu, pre nego kao različiti tipovi
društva.
Nijedan oblik ljudskog zajedništva nije u potpunosti struktu
riran, nijedna različitost nije sveobuhvatna, opsežna i bez dvo
smislenosti, nijedna hijerarhija nije potpuna i zamrznuta. Logika
kategorija se loše uklapa u endemsku raznolikost i zbrku ljud
skih odnosa. Svaki pokušaj kompletnog strukturiranja ostavlja
za sobom brojne „labave spone" i sporna značenja. Svaki poku
šaj stvara svoje praznine, slabo definisana polja, dvosmislenosti
i „ničije" teritorije bez jasno iscrtanih planova i karti. Svi takvi
ostaci napora da se unese red stvaraju polje ljudske spontano
sti, eksperimentisanja i samostvaranja. Communitas je, u svakom
slučaju, svetlost na obodu svakog oblaka societasa - i u slučaju da
nje nema (ako se to uopšte može zamisliti) taj oblak bi se razbio
- societas bi pukao po šavovima. Societas sa svojom rutinom i
communitas sa svojom anarhijom su ti koji zajedno, u svojoj ne
voljnoj saradnji prepunoj konflikata, prave razliku između reda
i haosa.
Zadatak koji je institucionalizacija, koristeći svoje mehanizme
prinude, nevešto izvršila ili nije uspela da izvrši, ostavljen je spon
tanoj domišljatosti ljudskih bića da ga poprave ili završe. Lišena
udobnosti rutine, kreativnost (kao što je Bakunjin istakao) ima
samo dve ljudske veštine na koje može da se osloni: sposobnost
da misli i sklonost (i hrabrost) da se pobuni. Praktikovanje bilo
koje od ove dve veštine je prepuno rizika; i, za razliku od slučaja
institucionalno utvrđene i zaštićene rutine, ne može se mnogo
toga uraditi da bi se taj rizik smanjio, a kamoli eliminisao. Com
munitas (koje ne treba zabunom mešati sa kontradruštvima koja
polažu pravo na ime „zajednica", a koja su opet zauzeta oponaša
njem načina i sredstava societasa) naseljavaju zemlju nesigurno
sti - i ne bi preživele ni u jednoj drugoj zemlji.
Opstanak i blagostanje communitas (a tako, indirektno, i socie

tasa) zavisi od ljudske mašte, domišljatosti i hrabrosti u razbijanju
rutine i isprobavanju neisprobanih načina delovanja. Oni zavise,
drugim recima, od ljudske sposobnosti za život sa rizikom i za
prihvatanje odgovornosti za posledice. Upravo su ove sposobno
sti te koje su oslonac za „moralnu ekonomiju" - uzajamnu brigu
i pomoć, život za drugog, tkajući niti ljudske predanosti, vezujući
i održavajući međuljudske spone, prenoseći prava u obaveze, de-
leći odgovornost za opštu sreću i dobrobit - nezamenjive zbog
zapušavanja probijenih rupa i sprečavanja poplava stvorenih za-
uvek neubedljivim poduhvatom strukturiranja.
Invazija i kolonizacija communitas, mesta moralne ekonomi
je, od strane potrošačkih tržišnih sila predstavlja najužasniju od
svih opasnosti koje prête sadašnjem obliku ljudskog zajedništva.
Osnovne mete napada na tržište su ljudi kao proizvođači; u
potpuno osvojenoj i kolonizovanoj zemlji boravišne dozvole bi
bile izdate samo ljudima potrošačima. Rasuta mala privreda sa
zajedničkim životnim uslovima bila bi stavljena van funkcije i
razmontirana. Oblici života i partnerstva koji ih podržavaju bili
bi dostupni samo u obliku robe. Država opsednuta poretkom bo
rila se (na sopstvenu štetu) protiv anarhije, tog zaštitnog znaka
communitasa, zbog pretnje rutini koju je podržavala moć; potro
šačko tržište, opsednuto profitom, bori se protiv te anarhije zbog
njenog neposlušnog produktivnog kapaciteta, kao i zbog poten
cijala za samodovoljnost, za koju sumnja da bi iz nje mogla iznići.
To je zbog toga što moralna ekonomija ima malo koristi od onog
tržišta protiv kojeg se bore tržišne sile.
U tom ratu se koristi dvostruka strategija.
Kao prvo, najveći mogući broj aspekata moralne ekonomije,

nezavisne od tržišta, pretvara se u robu i preoblikuje u aspekte
potrošnje.
Kao drugo, svemu onom što se u moralnoj ekonomiji com
munitasa opire takvom pretvaranju u robu negira se značaj za
prosperitet društva potrošača; lišava se vrednosti u društvu nau

čenom da meri vrednosti u valuti i da ih identifikuje cenama koje
nose objekti i usluge koji se mogu prodati i kupiti; i, konačno, to
je potisnuto iz pažnje javnosti (a poželjno je da se potisne i iz
individualne pažnje) tako što je izbačeno iz javnih razmatranja
ljudskog blagostanja.
Ishod sadašnjeg rata je sve samo ne unapred dat, iako se do
sada činilo da postoji samo jedna strana u ofanzivi, sa drugom
stranom u skoro stalnom povlačenju. Communitas je izgubio
mnogo zemlje; mesta trgovine koja su se nadala da će prerasti u
tržne centre uzimaju prinos na poljima koja je on nekada sejao.
Gubitak teritorije je zloslutan i potencijalno katastrofalan ra

zvoj događaja u svakom ratu, ali faktor koji konačno odlučuje o
ishodu sukoba jeste borbena sposobnost trupa. Izgubljenu teri
toriju je lakše povratiti nego gubitak borbenog duha i gubitak
vere u cilj i šanse za otpor. Više nego bilo šta drugo, takav drugi
razvoj događaja je onaj koji daje loš nagoveštaj o sudbini moralne
ekonomije.
Glavni i najverovatnije najdalekosežniji uspeh tržišne ofanzive
do sada bilo je postepeno (i ni po koju cenu potpuno i nepo
pravljivo), ali uporno gubljenje veština društvenosti. U pogledu
međusobnih odnosa, akteri kojima su oduzete veštine sve češće
se nalaze u „modusu agensa" - ponašajući se heteronomno, po
otvorenim ili neprimetnim instrukcijama i vođeni prvenstveno
željom da prate uputstva doslovce i strahom od razdvajanja od
modela koji su trenutno u modi. Zavodnička privlačnost hetero-
nomnog delovanja uglavnom se sastoji u predaji odgovornosti;
autoritativni recept se kupuje u paketu sa oslobađanjem od po
trebe da se odgovara za nepovoljne rezultate njegove primene.
Nestanak veština društvenosti je podstaknut i ubrzan tenden
cijom, inspirisanom dominantnim načinom života, da se dru
gi ljudi tretiraju kao objekti potrošnje i da se o njima sudi po
obrascu potrošačkih objekata i po količini zadovoljstva koju će
verovatno ponuditi, te u smislu „vrednosti za novac". U najboljem
slučaju, drugi se vrednuju kao saputnici u suštinski usamljenoj

aktivnosti potrošnje; saputnici u radostima potrošnje čije aktiv
no učešće može pojačati ova zadovoljstva. U ovom procesu, su
štinska vrednost drugih kao jedinstvenih ljudskih bića (a tako i
briga o drugima zarad njih samih i zarad te jedinstvenosti) bila
je izgubljena iz vida. Ljudska solidarnost je prva žrtva trijumfa
potrošačkog tržišta.
3.
O teškoći voljenja suseda svoga
Poziv da „volite suseda svog kao samoga sebe", kaže Frojd (u

delu Civilizacija i njene nelagode),1 je jedno od fundamentalnih
pravila civilizovanog života. To je, takode, u najvećoj suprotno
sti sa onom vrstom principa koju promoviše civilizacija: princip
sopstvenih interesa i potrage za srećom. Osnivačko pravilo civili
zacije može biti prihvaćeno samo kao „stvaranje smisla", te usvo
jeno i praktikovano ako se čovek preda teološkom savetu credere
quia absurdum - verujte jer je apsurdno.
Svakako, dovoljno je zapitati se: „Zašto bih ja to radio? Kakvu
ću ja korist imati od toga?" da biste osetili apsurdnost zahteva da
volite svog suseda, bilo kog suseda, zbog jednog jedinog razloga -
zato što je vaš sused. Ako ja volim nekoga, on ili ona su morali to
da zasluže na neki način... „Oni to zaslužuju ako su toliko slični
meni, u mnogim bitnim stvarima, pa ja mogu da volim sebe u
njima; i oni to zaslužuju ako su mnogo savršeniji od mene, pa ja
mogu u njima da volim ideal sopstvenog sebe... Ali ako je on za
mene stranac i ako ne može da me privuče bilo kojom svojom
sopstvenom vrednošću ili bilo kojim značajem koji je on možda
1 Sigmund Freud, Civilization and its Discontents ( 1 9 3 0 ) , videti: Standard Edi

tion Jamesa Stracheva, 1961. (Kod nas prevedeno kao Nelagodnost u kulturi).
stekao u mom emocionalnom životu - biće mi teško da ga vo

lim." Ovaj zahtev čini se još zamornijim i ispraznijim jer veoma
često ja ne mogu da pronađem mnogo dokaza da stranac, koga ja
treba da volim, mene voli ili mi barem pokazuje „najmanje uva
žavanje. Kada to njemu bude odgovaralo, on neće oklevati da me
povredi, da mi se podsmeva, da me nipodaštava i da mi pokaže
svoju superiornu m o ć . . . "
I tako se Frojd pita: „Koja je poenta pravila iskazanog sa toli
ko ozbiljnosti ako njegovo poštovanje ne može biti preporučeno
kao razumno?" U potrazi za odgovorom, čovek je u iskušenju da
zaključi, protivno svom zdravom razumu, da je „voli suseda svog"
„zapovest koja je zapravo opravdana činjenicom da ništa drugo
ne ide tako snažno protiv prvobitne prirode čoveka". Što je ma
nje verovatno da se pravilo poštuje, veća je upornost sa kojom će
ono, verovatno, biti naglašavano. A nalog da volite svog suseda će
možda manje verovatno biti ispunjen pre nego bilo koje drugo
pravilo. Kada je talmudskog mudraca, rabina Hilela, izazvao po
tencijalni preobraćenik da objasni božje učenje, i to u vreme kada
je onaj ko postavlja takva pitanja mogao da stoji samo na jednoj
nozi, ponudio je „voli suseda svog kao samoga sebe" kao jedini, a
potpun odgovor koji je sadržavao celokupnost božjih naloga. Da
lje, prihvatanje takve zapovesti je slepo verovanje; odlučan prekid
kojim se ljudsko biće oslobađa oklopa „prirodnih" nagona, želja
i naklonosti, zauzima poziciju udaljenu od prirode i protiv nje, i
pretvara se u „neprirodno" biće, koje, za razliku od zveri (i svaka
ko od anđela, kao što je Aristotel istakao) predstavljaju ljudi.
Prihvatanje pravila ljubavi prema svom susedu predstavlja ro
đenje humanosti. Sve druge rutine ljudske kohabitacije, kao i nji
hova predodređena ili retrospektivno otkrivena pravila su samo
lista fusnota (nikada potpuna) koja ide uz to pravilo. U slučaju da
se ovo pravilo ignoriše ili odbaci, ne bi postojao niko da sastavi
tu listu ili da razmišlja o njenoj potpunosti.
Ljubav prema susedu može iziskivati slepo verovanje; rezultat
je ipak rođenje humanosti. To je takođe koban prelaz sa instinkta
opstanka do moralnosti.
O teškoći voljenja suseda svog 97
Ovo je prelaz koji pridaje moralnosti ulogu opstanka, možda

conditio sine qua non. Sa ovim sastojkom, opstanak čoveka posta
je opstanak humanosti u čoveku.
„Voli suseda svog kao samoga sebe" implicitno prikazuje lju
bav prema samom sebi kao neproblematičnu, kao datu, kao lju
bav koja je oduvek bila prisutna. Ljubav prema samom sebi je
pitanje opstanka, a za opstanak nisu potrebne zapovesti, jer druga
(neljudska) živa stvorenja dobro opstaju bez njih. Ljubav prema
svom susedu, kao što čovek voli samoga sebe, čini ljudski opsta
nak različitim od opstanka bilo kog drugog živog stvorenja. Bez
tog dodatka/dominacije ljubavi prema samom sebi, produžetak
fizičkog, telesnog života još uvek nije, sam po sebi, ljudski opsta
nak; nije vrsta opstanka koja razdvaja ljude od zveri (i - nikada
to ne zaboravite - anđela). Pravilo da volite svog suseda izaziva i
pobija instinkte koje je postavila priroda, ali ono takođe izaziva
i pobija značenje opstanka koji je postavila priroda i te ljubavi
prema samome sebi koja ga štiti.
Ljubav prema svom susedu ne mora biti osnovni proizvod in
stinkta opstanka - ali isto tako to ne mora biti ni vaša ljubav pre
ma samom sebi, izabrana kao model susedske ljubavi.
Ljubav prema samom sebi - šta to znači? Šta ja to volim ,,u
samome sebi"? Šta ja volim kada volim sebe? Mi, ljudi, delimo
instinkte za opstanak sa našim bliskim, ne tako bliskim i dosta
udaljenim životinjskim rođacima - ali kada je u pitanju ljubav
prema samom sebi, naši putevi se razdvajaju i mi ostajemo sami.
Tačno je da nas ljubav prema samom sebi podstiče da se „dr
žimo života", da snažno nastojimo da ostanemo živi u dobru i
u zlu, da se odupremo ili se borimo protiv bilo čega što može
zapretiti preranim ili iznenadnim završetkom života, i da zašti
timo, ili - još bolje - da ojačamo našu spremnost i snagu kako
bismo učinili taj otpor delotvornim. U ovome su, međutim, naši
životinjski rođaci umetnici, ništa manje ostvareni ili zreli od naj-
posvećenijih i najveštijih zavisnika od fitnesa i strasnih ljubitelja
zdravog života među nama. Našim životinjskim rođacima (osim
onih „pripitomljenih" među njima, kojima smo mi, njihovi ljud
ski gospodari, uspeli da oduzmemo njihove prirodne talente tako
da mogu bolje da služe našem, a ne svom opstanku) nisu potreb

ni iskusni savetodavci da im kažu kako da ostanu živi i u formi.
Niti im je potrebna ljubav prema samima sebi da ih uputi u to da
je opstajanje i ostajanje u formi prava stvar za njih.
Opstanak (životinjski opstanak, fizički, telesni opstanak) može
funkcionisati i bez ljubavi prema samom sebi. U stvari, može mu
biti bolje bez nje, nego u njenom društvu! Putevi instinkta za op
stanak i ljubavi prema samom sebi mogu ići paralelno, ali isto
tako i u suprotnim pravcima... ljubav prema samom sebi može se
pobuniti protiv nastavka života. Ljubav prema samom sebi može
nas navesti da prizovemo opasnost i da prihvatimo pretnju. Lju
bav prema samom sebi može nas podstaći da odbijemo život koji
nije dostojan naših ljubavnih standarda, a samim tim nije vredan
življenja.
Jer ono što volimo u našoj ljubavi prema sebi su bića u nama
koja su pogodna za ljubav. Ono što mi volimo jeste stanje ili nada
da smo voljeni. Da smo objekti vredni ljubavi, da smo prepoznati
kao takvi i da nam je pružen dokaz tog prepoznavanja.
Ukratko, da bismo imali ljubav prema sebi samima - moramo
biti voljeni. Odbijanje ljubavi - negiranje statusa objekta vrednog
ljubavi - proizvodi mržnju prema samom sebi. Ljubav prema sa
mom sebi je nastala iz ljubavi koju nam nude drugi. Ako su za
njeno nastajanje korišćene zamene, one moraju biti slične takvoj
ljubavi, koliko god da su varljive. Prvo nas drugi moraju voleti da
bismo mi mogli početi da volimo sami sebe.
A kako da znamo da nismo prezreni ili odbačeni kao beznade-
žan slučaj, da ljubav predstoji ili će možda predstojati, da smo nje
vredni i da tako imamo pravo da uživamo u njoj i da nam prija,
amour de soil Mi znamo, verujemo da znamo, i iznova se uvera-
vamo da ono u šta verujemo nije pogrešno - kada nam se drugi
obraćaju i slušaju nas. Kada nas slušaju sa pažnjom, uz interes
koji otkriva ili označava spremnost za odgovor, mi onda zaklju
čujemo da smo poštovani. Odnosno, mi pretpostavljamo da se
ono što mislimo, činimo ili nameravamo da činimo - računa i
ulazi u obzir.
Ako me drugi poštuju, onda je očigledno da u „meni" mora

postojati, zar nije tako, nešto što samo ja mogu ponuditi drugima;
a očigledno je da postoje ti drugi, zar nije tako, kojima bi bilo dra
go da im to bude ponuđeno i koji bi u tom slučaju bili zahvalni.
Ja sam bitan, a ono što mislim, kažem i radim - takođe je važno.
Ja nisam cifra koja se lako zameni i odbaci. Ja „nešto značim" i
drugima, a ne samo sebi. Ono što ja kažem, šta ja predstavljam i
radim nešto znači - i to nije samo moje slepo verovanje. Šta god
da se nalazi u svetu oko mene, svet bi bio siromašniji, manje inte
resantan i pružao bi manje obećanja ako bih ja iznenada prestao
da postojim ili ako bih otišao negde drugo.
Ako je to ono što nas čini ispravnim i odgovarajućim objekti
ma ljubavi prema samima sebi, onda poziv da „volimo svoje su-
sede kao same sebe" (tj. da očekujemo od suseda da žele da budu
voljeni iz istih razloga koji podstiču našu ljubav prema sebi sa
mima) budi želju kod suseda da očuvaju svoje dostojanstvo tako
što će njihova jedinstvena, nezamenljiva i neophodna vrednost
biti prepoznata, priznata i potvrđena. Taj poziv nas podstiče na
pretpostavku kako susedi zaista predstavljaju takve vrednosti -
barem dok se ne dokaže suprotno. Voleti susede kao što volimo
same sebe značilo bi onda da poštujemo jedinstvenost drugog -
vrednost naših razlika koje obogaćuju svet u kome zajedno živi
mo i time ga činimo fascinantnijim i lepšim mestom, dodajući još
stvari njegovom rogu izobilja prepunom obećanja.
U jednoj sceni najhumanijeg filma Andreja Vajde - Korčak -
Januš Korčak (pseudonim velikog pedagoga rođenog pod ime
nom Henrik Goldšmit), najhumaniji filmski junak, priseća se
užasa ratova vođenih tokom života njegove napaćene generacije.
On se podseća tih stravičnih zločina i, naravno, duboko ih pre
zire i grozi ih se, kao što takva delà nehumanosti i zaslužuju da
se preziru i od kojih se treba užasavati. A opet, najživopisnije i sa
najvećim užasom seća se pijanog čoveka koji šutira dete.
U našem svetu opsednutom statističkim podacima, prošecima
i većinama, skloni smo da merimo stepen nehumanosti ratova
brojem njihovih žrtava. Skloni smo da merimo zlo, okrutnost,
odvratnost i nečasnost viktimizacije brojem njenih žrtava. Ali
100 Fluidna ljubav
1944. godine, usred najpogubnijeg od svih ratova po broju žrtava

u istoriji čovečanstva, Ludvig Vitgenštajn je zabeležio:
N i k a k a v k r i k m u č e n j a n e m o ž e biti veći o d krika j e d n o g č o v e k a .
Ili opet, nikakva m u k a ne m o ž e biti veća od o n e koju m o ž e da pretrpi

j e d n o ljudsko b i ć e .
Čitava planeta ne može osetiti veću muku od jedne duše.

Pola veka kasnije, na pitanje Leslija Stala iz CBS televizije, ve
zano za pola miliona dece koja su umrla zbog kontinuirane vojne
blokade Iraka, tadašnja ambasadorka u Ujedinjenim nacijama,
Medlin Olbrajt, nije negirala optužbu i priznala je „da je teško
bilo doneti tu odluku". Ali je ona opravdala taj izbor: „Mislimo da
je tu cenu vredelo platiti".
Budimo pošteni, treba reći da Olbrajtova nije bila, niti jeste, je
dina sa takvim razmišljanjem. „Ne možete napraviti kajganu, a da
ne razbijete jaja" - omiljeni je izgovor vizionara, glasnogovornika
zvanično prihvaćenih vizija i generala koji deluju prema zapove-
dima tih glasnogovornika. Ta se formula tokom godina pretvorila
u istinski moto naših vrlih, modernih vremena.
Ko god da je to „mi" koji „mislimo" i u čije ime je govorila
Olbrajtova, upravo je to vrsta te hladne okrutnosti kojoj se su
protstavljao Vitgenštajn i koja je šokirala Korčaka, koji je, besan i
revoltiran, odlučio da ceo svoj život posveti tom revoltu.
Većina nas bi se složila da besmislena patnja i besmisleno na-
net bol ne može imati opravdanje i ne može se odbraniti ni pred
kakvim sudom, ali manjina je spremna da prizna da izgladnjiva
nje ili smrt samo jednog ljudskog bića nije i ne može biti „cena
koju vredi platiti", koliko god „razumna" ili čak plemenita bila
ta ideja čiju cenu treba platiti. Ni poniženje, ni negiranje ljud
skog dostojanstva ne može biti ta cena. Ne samo što se dostojan
stven život i poštovanje usled humanosti svakog ljudskog bića
kombinuje u vrhunsku vrednost koja ne može biti nadmašena ili
zamenjena nikakvim zbirom ili količinom drugih vrednosti, već
su sve druge vrednosti zaista vrednosti samo u meri u kojoj služe
ljudskom dostojanstvu i promovišu tu ideju. Sve stvari koje vrede

u ljudskom životu su samo raznovrsna obeležja kojima se kupu
je ta jedna vrednost koja život čini vrednim življenja. Onaj ko
opstanak traži u ubijanju humanosti u drugim ljudskim bićima
uspeva da nadživi smrt svoje humanosti.
Negiranje ljudskog dostojanstva diskredituje vrednost bilo ka
kve ideje kojoj je potrebno takvo negiranje da bi se nametnula.
I patnja samo jednog deteta diskredituje korist tako radikalno
i potpuno kao što to čini patnja miliona. Ono što može važiti
za kajganu postaje okrutna laž kada se primeni na ljudsku sre
ću i blagostanje. Korčakovi biografi i sledbenici prihvatili su da
se ključ za njegove misli i delà nalazi u njegovoj ljubavi prema
deci. Takvo tumačenje ima dobrih osnova; Korčakova ljubav pre
ma deci bila je svesrdna i bezuslovna, potpuna i sveobuhvatna
- dovoljna da održi čitav život jedinstveno kohezivnog smisla i
integriteta. A opet, kao i većina tumačenja, i ono ne uspeva da
potpuno obuhvati svoj objekat.
Korčak je voleo decu onako kako je malo ko od nas spreman ili
sposoban da voli, ali ono što je on voleo u deci bila je njihova hu
manost. Humanost u svom najboljem - neiskrivljenom, neobra
đenom, neosakaćenom obliku, potpuno u svom detinjem začetku
i povoju, još uvek punom obećanja koja nisu prekršena i potenci
jala koji nisu kompromitovani. Svet u kome su potencijalni nosi
oci humanosti rođeni i u kome se razvijaju poznat je po tome što
je veštiji u sasecanju krila nego u podsticanju potencijalnih letača
da rašire krila, i tako je, po Korčakovom mišljenju, samo u deci
humanost mogla biti pronađena, uhvaćena i sačuvana, celovita i
iskonska (ali samo na neko vreme!).
Možda bi bilo bolje promeniti načine na koji svet funkcioniše
i učiniti stanište ljudi gostoprimljivijim za ljudsko dostojanstvo,
tako da sazrevanje ljudi ne bi iziskivalo kompromitovanje detinje
humanosti. Mladi Henrik Goldšmit delio je nade onog stoleća
u kojem je rođen i verovao je da ljudi imaju moć da promené
gnusne običaje u svetu: da je to zadatak koji je i ostvarljiv i koji
će zasigurno biti ispunjen. Ali kako su vremena prolazila, kako
su se mase žrtava i „kolateralna šteta" loših namera, isto koliko
i plemenitih namera, povećavale do neba i kako su raspadanje

i trulež tela u koje su se snovi sve više pretvarali ostavljali mašti
sve manje i manje prostora, tako uzvišenim nadanjima je oduzet
njihov kredibilitet. Januš Korčak je vrlo dobro znao neprijatnu
istinu koje nije bio svestan Henrik Goldšmit: ne mogu postojati
prečice koje vode do sveta sačinjenog po merama ljudskog dosto
janstva, dok će „stvarno postojeći svet", koji svakodnevno grade
ljudi kojima je već posečeno dostojanstvo i koji nisu navikli da
poštuju ljudsko dostojanstvo kod drugih, malo verovatno ikada
biti ponovo izgrađen po toj meri.
Ovom našem svetu ne može se nametnuti zakon da bude savr
šen. Ne može se svet primorati na vrlinu, niti se svet može ubediti
da se ponaša čestito. Ne može se ovaj svet učiniti dobrim i brižlji
vim prema ljudskim bićima koja ga nastanjuju i prijemčivim za
njihove snove o dostojanstvu, kao što bi čovek zaista želeo. Ali se
on mora potruditi. On će se potruditi. Potrudio bi se, u svakom
slučaju, da je on bio taj Januš Korčak koji je izrastao iz Henrika
Goldšmita.
Ali kako biste se vi potrudili? To ne bi bilo u stilu starinskih
utopijskih vizionara, koji su se - ne uspevši da naprave kvadra
turu kruga od bezbednosti i slobode u Velikom Društvu - pre
tvorili u kreatore ograđenih zajednica, tržnih centara i zabavnih
parkova... U vašem slučaju, zaštitom dostojanstva - sa kojim je
rođeno svako ljudsko biće - od lopova i falsifikatora koji smišlja
ju kako da ga ukradu ili da ga iskrive i osakate; i započeli biste taj
doživotni posao zaštite onda dok još ima vremena, tokom godina
detinjstva tog dostojanstva. Pokušali biste da zaključate štalu pre
nego što konj pobegne ili ga ukradu.
Jedan, i navodno najrazumniji način da uradite ovo jeste da
zaštitite decu od otrovnog zaudaranja sveta pokvarenog i umrlja
nog ljudskim poniženjem i nečoveštvom; zabraniti pristup zako
nu džungle koji počinje tu sa druge strane vrata skloništa. Kada
se njegovo sirotište preselilo sa svoje predratne lokacije u Kroh-
malni u Varšavski geto, Korčak je naredio da ulazna vrata budu
stalno zaključana i da prozori u prizemlju budu zabarikadirani.
U vreme kada su predstojeća deportovanja u gasne komore sve
više postajala neminovnost, Korčak se navodno suprotstavio ideji

da zatvori sirotište i da pošalje decu napolje ne bi li sama deca
pronašla šansu za bekstvo, koju su neka od njih možda i mogla
da pronađu (samo možda). Možda je mislio da ta šansa nije vre-
dela pokušavanja: od trenutka kada bi bila van skloništa, deca bi
se učila strahu, poniženju i mržnji. Ta deca bi izgubila najdrago-
ceniju od svih vrednosti - svoje dostojanstvo. Onda kada im se
oduzme ta vrednost, koja je svrha ostajanja u životu? Vrednost,
najdragocenija od svih vrednosti, sine qua non atribut humano
sti, jeste život sa dostojanstvom, a ne opstanak po svaku cenu.
Spilberg je mogao da nauči nešto od Korčaka - čoveka i Kor-

čaka filma.
Nešto što on nije znao, ili nije želeo da zna, ili nije želeo da
prizna da je znao; nešto o ljudskom životu i o vrednostima koje
čine život vrednim življenja; nešto o čemu je pokazao neznanje ili
što je zanemario u sopstvenoj priči o nehumanosti, filmu Šindle-
rova lista koji je oborio sve rekorde gledanosti, uz aplauze čitavog
našeg sveta koji malo koristi ima od dostojanstva, a veliku potra
žnju za poniženjem, i koji je došao do toga da na nadživljavanje
drugih gleda kao na svrhu života.
Film Šindlerova lista je film o nadživljavanju drugih; opstanak
po svaku cenu, u bilo kojim uslovima, šta god da se desi, radeći
sve što je potrebno da se uradi. Prepuna bioskopska sala grom
ko aplaudira kada Šindler uspeva da izvede svog poslovođu iz
voza spremnog za put u Treblinku; bez obzira na to što voz nije
zaustavljen i što će ostatak putnika u vagonima za stoku završi
ti svoje putovanje u gasnim komorama. Aplauz se ponovo čuje
kada Šindler odbija ponudu „drugih Jevrejki" da zameni „njego
ve Jevrejke" „pogrešno" označene za krematorijum i uspeva da
„ispravi" „grešku".
Pravo jačeg, oštroumnijeg, veštijeg ili lukavijeg da uradi sve što
smisli da bi nadživeo slabijeg i nesrećnijeg je jedna od najužasni-
jih lekcija holokausta.
Jeziva, užasavajuća lekcija, ali ne manje željno studirana, usvo
jena, zapamćena i primenjena u ovom cilju. Da bi bila spremna
za usvajanje, ta lekcija mora prvo biti detaljno očišćena od svih

etičkih konotacija, do golih kostiju te igre opstanka u kojoj neko
mora dobiti a neko izgubiti. U životu se radi o opstanku. Jači pre
življava. Onaj ko napadne prvi će preživeti. Dokle god ste jači,
možete se izvući nekažnjeni, šta god da ste uradili slabijem od
sebe. Činjenica da dehumanizacija žrtava dehumanizuje - moral
no uništava - njihove mučitelje odbačena je kao minorni iritira
jući faktor; u slučaju da se preko te činjenice nije ćutke prešlo, da
budemo precizniji. Ono što se računa je dolazak do vrha i osta
nak na vrhu. Opstanak - preživljavanje - je vrednost očigledno
nedirnuta i nepomućena nehumanošću života posvećenog op
stanku. Opstanak je vredan borbe zarad sebe samog, koliko god
visoku cenu platio poraženi i koliko god duboko i bez popravke
ovo može podriti i degradirati pobednika.
Ova užasavajuća i najnehumanija medu svim lekcijama holo
kausta dolazi nam zajedno sa spiskom patnji koje čovek može
naneti slabijem da bi potvrdio sopstvenu snagu. Prikupljanje, de-
portovanje, zatvaranje u koncentracione logore ili približavanje
nesreće čitavih populacija modelu koncentracionog logora de
monstrirajući uzaludnost zakonitosti kroz pogubljenje osumnji
čenih na licu mesta, zatvaranje bez suđenja i vremenski defmisa-
ne kazne zatvaranja, širenje terora koji nastaje usled proizvoljnog
i nasumičnog kažnjavanja - sve se to bezbrojno puta pokazalo
veoma efikasnim u službi ideje opstanka, a time i „racionalnim".
Spisak može biti proširen kako vreme prolazi, što se i dešava.
„Nova i unapređena" sredstva se isprobavaju i ako uspešno prođu
testove dodaju se spisku - stvari kao što su uništavanje domova
ili čitavih stambenih četvrti, čupanje maslinjaka iz korena, palje
nje ili iskopavanje useva, podmetanje požara na radnim mesti-
ma ili uništavanje izvora već oskudnih životnih prihoda na neki
drugi način. Sve takve mere obično su samopokretačke i same od
sebe se pogoršavaju. Sa širenjem spiska počinjenih zlodela raste
i potreba da se ona primenjuju još bezobzirnije kako bi se žrtve
sprečile da se njihov glas čuje, ali i sluša. I kako stara lukavstva
postaju rutina i kako bledi užas koji su posejali među svojim me
tama, potrebno je grozničavo smišljati novije, bolnije i još uža
snije planove.
Viktimizacija gotovo nikada ne humanizuje svoje žrtve. To što

ste žrtva ne garantuje vam mesto na moralnom pijedestalu.
U privatnom pismu, u kome mi je prigovorila na moja razmi
šljanja o mogućnosti sasecanja tog „razdvajajućeg lanca" sklonog
da transformiše žrtve u mučitelje, Antonina Željaskova, neustra
šiv i retko pronicljiv etnolog i posvećeni istraživač balkanskog
bureta baruta etničkih i drugih neprijateljstava koje kao da nema
dno, napisala je:
Ja ne p r i h v a t a m to da su ljudi u poziciji da se b o r e protiv n a g o n a da

b u d u u b i c e n a k o n što su bili žrtve. Vi zahtevate previše od o b i č n i h ljudi.
U o b i č a j e n o je za žrtvu da se pretvori u u b i c u . J a d a n , s i r o m a š a n čovek,
k a o i sirotinja d u h o m k o j o j ste p o m o g l i , p o č i n j u da vas m r z e . . . zato što
žele da zaborave prošlost, p o n i ž e n j e , b o l i č i n j e n i c u da su postigli n e š t o
uz nečiju p o m o ć , iz n e č i j e g sažaljenja, ali ne i s a m i . . . K a k o p o b e ć i od
b o l a i p o n i ž e n j a - p r i r o d n a stvar je u b i s t v o m ili p o n i ž e n j e m svog u b i c e
ili d o b r o t v o r a . Ili, p r o n a l a ž e n j e m druge, slabije o s o b e k a k o bi t r i j u m -
fovali n a d n j o m .
Čuvajmo se da ne odbacimo isuviše olako upozorenje Anto-

nine Željaskove. Čini se da izgledi protiv uobičajene humanosti
zaista nadvladavaju. Oružje ne govori, dok zvuk ljudi koji govore
deluje kao užasno slab odgovor na fijuk raketa i zaglušujuću buku
eksploziva.
Sećanje ima dve strane medalje. Preciznije, to je blagoslov i
prokletstvo u jednom. Ono može „održavati u životu" mnoge
stvari, izrazito nejednakih vrednosti za grupu i za njene susede.
Prošlost je hrpa događaja, a sećanje ih nikada ne zadrži sve, a šta
god da ono zadrži ili povrati iz zaborava, nikada ga ne repro-
dukuje u svom „prvobitnom" obliku (šta god to značilo). „Čita
va prošlost" i prošlost „wie es ist eigentlich gewesen" (kao što je
Ranke sugerisao - da bi istoričari trebalo ponovo da je ispričaju)
nikada ne može biti ponovo uhvaćena sećanjem; a i kad bi bila,
sećanje bi predstavljalo teret, više nego vrednost u životu. Sećanje
bira i tumači - a šta je ono što treba da se izabere i kako treba
da se tumači jeste sporna stvar i predmet stalnih rasprava. Va-
skrsnuće prošlosti, održavanje prošlosti živom, jedino može biti
postignuto kroz aktivan, selektivni, prerađivački i reciklirajući

rad sećanja.
U svom radu Etički zahtev Logstrup je pružio optimističniji
pogled na prirodnu sklonost ljudi.
„Karakteristika ljudskog života jeste da se u normalnim okol
nostima susrećemo jedni sa drugima uz prirodno poverenje", pi
sao je tada. „Samo pod nekim posebnim okolnostima unapred
imamo nepoverenje prema strancu... U normalnim okolnosti
ma, međutim, mi prihvatamo reč stranca i nemamo nepoverenje
u njega dok god nemamo neki poseban razlog za to. Mi nikada
ne sumnjamo da je osoba neiskrena dokle god je ne uhvatimo u
2
laži."
Logstrup je Etički zahtev napisao tokom prvih osam godina
svog braka sa Rozalijom Marijom Poli, provedenih u malom i
mirnom okrugu Funen Island. Uz dužno poštovanje prema pri
jateljski nastrojenim i društvenim stanovnicima Arhusa, gde je
Logstrup trebalo da provede ostatak svog života podučavajući te
ologiju na lokalnom univerzitetu, sumnjam da bi takve ideje mo
gle biti začete u njegovoj glavi onda kada se nastanio u tom gradu
1 direktno se suočio sa realnošću sveta u ratu i pod okupacijom,
kao aktivan član danskog otpora.
Ljudi su skloni da tkaju svoje slike sveta od niti sopstvenog
iskustva. Današnja generacija može neubedljivim smatrati taj ve
seo i živahan prikaz sveta koji je pouzdan i dostojan poverenja
skoro kao svet mašte - i koji je veoma različit od onoga što sami
svakodnevno saznaju i što se nagoveštava kroz svakodnevne za
jedničke priče ljudskog iskustva i preporučene životne strategije.
Oni bi pre sebe prepoznali u delima i ispovedima likova u sko
rašnjem talasu željno gledanih, veoma popularnih televizijskih
emisija kao što su Big Brother, Survivor i The Weakest Link. One
prenose dosta drugačiju poruku: strancu se ne može verovati.
Serija Survivor ima podnaslov koji nam sve govori: „Ne verujte
nikome". Ljubitelji i zavisnici od „realnih TV emisija" bi izokre-
2 Knud Ejler Logstrup, Etiske Fordring, ovde citirano po engleskom prevodu,

The Ethical Demand, ed. Hans Fink i Alasdair Maclntyre (University of Notre
Dame Press, 1977), str. 8.
nuli Logstrupovo mišljenje: „Karakteristika ljudskog života jeste

da se u normalnim okolnostima susrećemo jedni s drugima uz
prirodnu sumnjičavost".
Ovi prizori sa TV ekrana, koji su opčinili milione gledalaca
i smesta postali deo njihovog razmišljanja, bile su javne probe
zamenjivosti ljudi. One su donosile zadovoljenje i upozorenje u
jednoj priči, uz poruku da niko nije nezamenljiv, niko nema pra
vo na svoj deo u plodovima zajedničkih napora samo zato što su
on ili ona u jednom trenutku doprineli njihovom rastu, a kamoli
zbog zato što su, jednostavno, članovi tima. Život je surova igra
za surove ljude - tako je glasila poruka. Svaka igra počinje ni iz
čega, prethodne zasluge se ne računaju, vredni ste samo onoliko
koliko su vredni rezultati vašeg poslednjeg duela. Svaki igrač u
svakom trenutku igra samo za sebe, i da bi napredovao, a poseb
no da bi stigao do vrha, on mora prvo saradivati u izbacivanju
mnogih drugih željnih da opstanu i da uspeju, a koji blokiraju
put - ali samo da bi nadmudrio, jednog po jednog, sve one sa
kojima je nekada saradivao, i da ih ostavi - poražene i beskorisne
- iza sebe.
Ti drugi u igri su, kao prvo i najvažnije, takmaci; spletkare-
ći, kao što svi suparnici čine, kopajući rupe, postavljajući zasede,
priželjkujući da se mi spotaknemo i padnemo. Faktori koji poma
žu pobednicima da izdrže takmičenje i da tako izađu kao pobed-
nici iz ubitačne bitke su razni, počevši od razmetljivog samopo-
tvrđivanja, pa do krotkog povlačenja. A opet, koje god lukavstvo
da se upotrebi i koje god da su prednosti onih što preživljavaju
i nedostaci poraženog, priča o opstanku mora da se razvija na
isti monotoni način: u igri opstanka, poverenje, saosećanje i milost
(glavni atributi Logstrupovog „suverenog izraza života") su sa
moubilački. Ako niste suroviji i sa manje skrupula od svih drugih,
oni će vas uništiti, sa grizom savesti ili bez nje. Vraćamo se na
sumornu istinu Darvinovog sveta: oni koji su najprilagođeniji su
ti koji će uvek opstati. Ili, još bolje, opstanak je konačan dokaz
prilagođenosti.
Kada bi mladi ljudi današnjice čitali knjige, a pogotovo stare
knjige koje nisu trenutno na listi najprodavanijih, pre bi se složili
sa gorkom, nimalo veselom slikom sveta koju je oslikao izgnanik

i filozof na Sorboni, Leon Šestov: „Homo homini lupus je jedno od
najčvršćih načela večne moralnosti. U svakom od naših suseda
mi zaziremo od vuka... Mi smo tako jadni, tako slabi, tako lako
možemo biti srušeni i uništeni! Kako da ne budemo uplašeni!...
3
Mi vidimo opasnost, samo opasnost..." Oni bi insistirali, kao
što je to činio Šestov i kao što su to emisije Big Brother promovi-
sale do nivoa zdravog razuma, da je ovo okrutan svet, namenjen
okrutnim ljudima: svet pojedinaca kojima je preostalo da se osla
njaju samo na sopstveno lukavstvo, pokušavajući da nadmudre i
nadmaše j edni druge. Kada upoznaj ete stranca, vama j e na prvom
mestu potreban oprez, kao i na drugom i trećem. Vaše okuplja
nje, stajanje rame uz rame i rad u timovima ima smisla dok god
vam oni pomažu da dobijete ono što želite; ne postoji razlog za
njihovo trajanje onda kada ne možete više izvući korist od njih,
ili kada od njih imate manje koristi nego što biste verovatno imali
od odbacivanja i poništavanja obaveze.
Mladi ljudi, koji su rođeni, rastu i sazrevaju na prelasku iz veka
u vek, takođe bi mislili da im je blizak, možda čak i očigledan,
opis „čistog odnosa" Entonija Gidensa. 4
„Čist odnos" ima tendenciju da postane preovlađujući oblik
ljudskog zajedništva danas, u koji se ulazi zbog onoga „što može
biti izvučeno od strane obe osobe" i „nastavljeno samo toliko
dugo dok obe strane smatraju da donosi dovoljno zadovoljstva za
oba pojedinca da bi ostali u njemu".
Sadašnji „čist odnos", po Gidensovom opisu,
nije, kao što je brak nekada bio, „prirodno stanje", čije trajanje može biti
uzeto zdravo za gotovo, osim pod n e k i m e k s t r e m n i m okolnostima. Oso
bina čistog odnosa jeste da on može biti prekinut, manje-više po volji, od
strane bilo kog partnera u bilo k o m trenutku. Da bi jedan odnos imao šan
su da potraje, neophodna je posvećenost, a, opet, svako ko se bezrezervno
posveti rizikuje da bude povreden u budućnosti, u slučaju da se ta veza
raskine.
3 Leon Shestov, „All things are perishable", u: A Shestov Anthology, ed. Bernard
Martin (Ohio State University Press, 1970), str. 70.
4 Anthony Giddens, The Transformation of Intimacy: Sexuality, Love and Eroti
cism in Modern Societies (Polity, 1992), str. 5 8 , 1 3 7 .
Posvećenost drugoj osobi ili osobama, pogotovo bezuslovna

posvećenost i, zasigurno, posvećenosti kao što su „dok nas smrt
ne rastavi", u dobru i u zlu, u siromaštvu i bogatstvu, sada još više
izgledaju kao zamka koju treba izbegavati po svaku cenu.
Za nešto što odobravaju, mladi ljudi kažu „to je kul" (hladno).
Sasvim prikladan izraz: koje god druge karakteristike da imaju
ljudska delà i interakcije, interakcija ne sme da se zagreje, a po-
gotovo ne sme da ostane zagrejana; to je OK dok god je to „kul",
a to što je „kul" znači da je OK. Ako znate da vaš partner može
poželeti da ode u bilo kom trenutku, sa vašim odobrenjem ili bez
njega (čim sazna da ste vi, kao izvor njegovog zadovoljstva, po
trošili vaš potencijal, i da od vas ne može očekivati još puno uži
vanja, ili samo zato što je trava zelenija sa druge strane ograde),
ulaganje vaših osećanja u trenutnu vezu je uvek rizičan korak.
Ulaganje jakih osećanja u vašu vezu i polaganje zakletve vernosti
znači preuzimanje ogromnog rizika: to vas čini zavisnim od va
šeg partnera (iako treba da kažemo da zavisnost, koja sada brzo
postaje negativan termin, jeste suština moralne odgovornosti za
drugog - za Logstrupa, kao i za Levinasa).
Da dodamo so na ranu: vaša zavisnost - zbog „čistoće" vaše
veze - ne mora i ne treba da bude recipročna. Zbog toga ste vi ve
zani, ali je vaš partner slobodan da ode, i nijedna vrsta veze koja
vas može držati na mestu nije dovoljna kao osiguranje da neće
otići. Široko rasprostranjena i zaista uobičajena svest da su sve
veze „čiste" (to jest: krhke, sklone cepanju, da je malo verovatno
da će potrajati duže od pogodnosti koju donose, i tako uvek „do
daljnjeg") teško da je ono zemljište na kome poverenje može da
pusti koren i procveta.
Labave i izrazito opozive veze su zamenile model zajednice lič
nosti „dok nas smrt ne rastavi", koji je još uvek izdržavao pritiske
u dobru i u zlu (uprkos tome što je pokazivao sve veći broj odboj
nih pukotina) u vreme kada je Logstrup zabeležio svoje mišljenje
o „prirodnosti" i „normalnosti" poverenja, i objavio svoj sud da
je, u stvari, obustavljanje ili poništavanje poverenja, a ne njegov
bezuslovni i spontani dar, bio izuzetak izazvan izuzetnim okolno
stima i zbog toga je zahtevao objašnjenje.
Krhkost, bolešljivost i ranjivost ličnih veza nisu, međutim, je

dine osobine sadašnjeg životnog okruženja koje podrivaju kre
dibilitet Logstrupovih pretpostavki. Fluidnost bez presedana,
krhkost i usađena prolaznost (čuvena „fleksibilnost") obeleža-
vaju razne vrste društvenih veza, koje su se pre samo nekoliko
desetina godina kombinovale u trajne, pouzdane okvire unutar
kojih je bila bezbedno tkana mreža ljudskih interakcija. One po
sebno, a možda i najdalekosežnije, utiču na posao i profesionalne
odnose. Kada imamo veštine za kojima više ne postoji potražnja
i to za kraće vreme nego što je bilo potrebno steći i savladati ih,
obrazovne kvalifikacije koje svake godine gube vrednost u odno
su na cenu njihovog dobijanja ili se čak pretvaraju u „negativnu
vrednost" mnogo pre nego što to prepisuje njihov navodni „rok
trajanja tokom čitavog života", radna mesta koja nestaju uz malo
ili bez ikakvog upozorenja, i tok života koji je iseckan u niz sve
kraćih jednokratnih projekata - životni izgledi sve više nalikuju
na nasumične obrte pametnih raketa, a sve manje na unapred
osmišljene i predodređene, predvidive putanje balističkih raketa.
Čini se da današnji svet pravi zaveru protiv poverenja.
Poverenje može ostati, kao što Knud Logstrup sugeriše, pri
rodni tok „suverenog izraza života", ali onda kada je jednom
dato, ono uzaludno traži mesto da se usidri. Poverenje je osuđeno
na život prepun frustracija. Ljudi (samostalno, nekoliko njih ili
udruženi), kompanije, stranke, zajednice, veliki ciljevi ili životni
obrasci iza kojih stoji autoritet a koji treba da usmeravaju čove-
kov život, isuviše često ne uspevaju da isplate posvećenost koja
im se preda. U svakom slučaju, oni su retko kada primeri istraj-
nosti i dugoročnog kontinuiteta. Teško da postoji jedna jedina
referentna tačka na koju pažnja može biti pouzdano i bezbedno
usmerena da bi oni obmanuti ljudi koji tragaju za smernicama
bili oslobođeni zamorne dužnosti neprestane budnosti i nepre
kidnog povlačenja napravljenih ili nameravanih koraka. Nema
tačaka orijentacije koje imaju duži životni vek od samih onih
ljudi koji tragaju za orijentacijom, koliko god da su užasno krat
ki njihovi telesni životi. Individualno iskustvo tvrdoglavo ističe
sopstvenu ličnost kao najverovatniji stožer trajanja i kontinuiteta
koji se tako željno traži.
U našem društvu, navodno zavisnom od razmišljanja, malo

je verovatno da će poverenje dobiti mnogo podsticaja. Trezve
no proučavanje podataka koje pruža životno iskustvo pokazuje
prema suprotnom pravcu, iznova otkrivajući večitu promenjivost
pravila i krhkost veza. Da li to, međutim, znači da je Logstrupova
odluka da položi nade moralnosti u spontanu, endemsku tenden
ciju da verujete drugima pobijena endemskom nesigurnošću koja
prožima današnji svet?
Čovek bi imao pravo da tako kaže - da nije činjenice kako
Logstrupovo mišljenje nikada nije bilo da se moralni impulsi
javljaju iz razmišljanja. Suprotno tome: po njegovom mišljenju,
nada moralnosti je bila položena upravo u svojoj predrefleksivnoj
spontanosti: „Milost je spontana, jer i najmanji prekid, najmanja
kalkulacija, najmanje njeno razblaživanje da bi služila nečemu
drugom je u potpunosti uništava, pretvara je zapravo u njenu su
protnost, nemilost". 5
Emanuel Levinas je poznat po tome da insistira na tome da
pitanje „zašto bih ja bio moralan?" (to jest, traženje argumenata
kao što su „kakve ja koristi imam od toga?", „šta je ta osoba uradi
la za mene da bi opravdala moju brigu?", „zašto bih ja brinuo ako
toliko mnogo drugih ne brine?" ili „zar ne može to neko drugi da
uradi umesto mene?") nije početna tačka moralnog ponašanja,
već signal njegove smrti; isto kao što je i sva amoralnost počela sa
Kainovim pitanjem: „Da li sam ja čuvar svog brata?" Čini se da se
Logstrup slaže s tim.
„Potreba za moralnošću" (taj izraz je već oksimoron - šta god
da odgovara „potrebi" je nešto drugo, a ne moralnost) ili samo
„preporučivost moralnosti" ne može biti logički utvrđena, a ka
moli dokazana. Moralnost nije ništa drugo do urođeno podsta-
knuta manifestacija humanosti - ona ne „služi" nikakvoj „svrsi"
i zasigurno nije vodena očekivanjem profita, udobnosti, slave ili
napredovanja. Tačno je da su objektivno dobra - korisna i vred-
na - delà često bila izvođena uz kalkulacije o dobitku onog ko
ih čini, da li zbog toga da bi zaslužio uzvišenu milost, pribavio
5 Knud Logstrup, After the Ethical Demand, preveli Susan Dew i van Kooten
Niekerk (Aarhus University, 2 0 0 2 ) , str. 26.
ugled u javnosti ili osigurao okajanje od greha nemilosrdnosti

počinjenog u nekoj drugoj situaciji; ta delà, međutim, ne mogu
biti klasifikovana kao istinski moralna delà baš zbog toga što su
bila tako motivisana.
U moralnim delima, Logstrup insistira, „krajnji motiv je odba-
čen". Spontani izraz života je radikalan baš zahvaljujući „odsut
nosti krajnjih motiva" - i nemoralnih i moralnih. To je još jedan
razlog zašto zahtev etike, taj „objektivni" pritisak da se bude mo
ralan, koji proizilazi iz same činjenice da ste živi i da delite pla
netu sa drugima, jeste i mora ostati nečujan. Pošto se „pokornost
zahtevu etike" može lako pretvoriti (biti deformisan i iskrivljen)
u motiv za ponašanje, zahtev etike najbolje prolazi kada je zabo
ravljen i kada se na njega ne misli: njegova radikalnost „se sastoji
6
iz njegovog zahtevanja da bude površan". „Neposrednost ljud
7
skog kontakta je održana neposrednim izrazima života" i njemu
nije potrebna, niti bi tolerisao, nikakvu drugu podršku.
U praktičnom smislu, to znači da koliko god ljudsko biće može
prezirati situaciju u kojoj je ostavljeno samo (na kraju krajeva)
sopstvenom sudu i odgovornosti, upravo je ta samoća ono u
čemu je sadržana nada moralno ispunjenog zajedništva. Nada;
ne izvesnost.
Spontanost i suverenost izraza života ne garantuju da je re-
zultirajuće ponašanje etički ispravan i pohvalan izbor između
dobra i zla. Stvar je u tome da se greške i ispravan izbor javljaju
pod istim uslovima, isto kao što se pod istim uslovima javljaju i
kukavički impulsi da potrčite u zaklon koji svesrdno pruža auto
ritativna komanda i hrabrost da prihvatite odgovornost. Ako se
ne pripremite za mogućnost pravljenja pogrešnih izbora teško da
postoji način da istrajete u potrazi za pravim izborom. Daleko od
toga da je neizvesnost snažna pretnja moralnosti (i time odvratna
etičkim filozofima) - neizvesnost je domaće tlo moralne osobe i
jedino tlo iz kog može isklijati i procvetati moralnost.
6 Ibid., str. 28.

7 Ibid., str. 25.
Ali, kao što Logstrup sa pravom ističe, „neposrednost ljudskog

kontakta" je ta koja se „održava neposrednim izrazima života".
Pretpostavljam da veza i uzajamno uslovljavanje deluju dvosmer-
no. Čini se da „neposrednost" igra ulogu u Logstrupovom razmi
šljanju, koja je slična „bliskosti" u Levinasovim radovima. „Ne
posredni izrazi života" su pokrenuti bliskošću, ili neposrednim
prisustvom drugog ljudskog bića - slabog i ranjivog, koji pati i
kome je potrebna pomoć. Nas izaziva ono što vidimo; i mi smo
izazvani da delujemo - da pomognemo, da odbranimo, da pruži
mo utehu, da izlečimo ili da spasemo.
„Suvereni izraz života" je još jedna „brutalna činjenica" - isto
kao i Levinasova „odgovornost" ili, svakako, Logstrupov sopstve-
ni „zahtev etike".
Za razliku od zahteva etike, koji neprekidno čeka, nečujan, ne
umoran, neispunjen i možda u principu večno neispunjiv i ne
iscrpan - suvereni izraz života je, međutim, uvek već ispunjen
i kompletan; iako ne izborom, već „spontano, bez zahtevanja".8
Možemo pretpostaviti da je upravo taj status izraza života „bez
izbora" onaj koji objašnjava pripisivanje „suvereniteta".
„Suvereni izraz života" se može shvatiti kao drugi naziv za
Befindlichkeit Martina Hajdegera (biti smešten, što je suštinski
ontološka ideja) kombinovan sa Stimmung (biti usklađen, što je
epistemološki refleks „smeštenosti"). 9 Kao što je Hajdeger nago-
vestio, pre nego što bilo kakvo biranje može da otpočne, mi smo
već uronjeni u taj svet i usklađeni smo sa tom uronjenošću - na
oružani sa Vorurteilom, Vorhabeom, Vorsichtom, Vorgriffom, svim
tim odlikama sa prefiksom „vor" koje prethode svakoj spoznaji i
čine njenu samu mogućnost. Ali, hajdegerski Stimmung je u bli
skoj vezi sa das Manom - tom „nikom kome se sve naše posto
janje već predalo". „Na početku, ja nisam 'ja' u smislu svog sop-
stvenog bića; pre svega, bivstvovanje je Man i sklono je da tako
i ostane." Takvo stanje „biti das Man" je u svojoj suštini stanje
8 Ibid.,str. 14.
9 Martin Heidegger, Sein und Zeit, prvi put objavljeno u: Jahrbuch für Philosop
hie und Phänomenologische Forschung (1926).
saglasnosti an sich, saglasnosti koja nije svesna sebe kao takve (i

stoga je ne treba mešati sa suverenim izborom solidarnosti). Do
kle god se ono pojavljuje pod maskom das Mana, Mitseina („biti
sa"), ono je kob, a ne sudbina ili vokacija. A takva je i saglasnost
predaje das Manu: ona prvo mora skinuti masku saglasnosti pre
nego što se ona može ili odbiti ili se protiv nje boriti u odsudnom
činu samopotvrdivanja, ili svesrdno usvojiti kao životna strategi
ja i životni cilj.
S jedne strane, insistiranjem na njegovoj spontanosti, Logstrup
sugeriše takav „an sich" status za životne izraze, koji podsećaju na
one Befindlichkeit i Stimmung. Sa druge strane, međutim, čini se
da on identifikuje suverene izraze života sa odbijanjem te iskon
ske, prirodno date saglasnosti (on se snažno protivi „apsorpci
ji" suverenih izraza od strane saglasnosti, njegovom „davljenju
u životu gde jedan pojedinac imitira drugog"), iako ih on ne bi
identifikovao ni sa početnim aktom samoemancipacije, probija
nja kroz štit an sich statusa. On insistira na tome da „nije unapred
donet zaključak da će suvereni izraz života nadvladati".10
Suvereni izraz života ima moćnog neprijatelja - to je „obuz
dani" izraz, izraz spolja izazvan i time heteronoman, umesto au
tonoman; ili, preciznije (u tumačenju koje je verovatno usklađe-
nije sa Logstrupovom namerom), to je izraz čiji su motivi (onda
kada su ponovo predstavljeni, ili, pre, pogrešno predstavljeni, kao
uzroci) projektovani na spoljne faktore.
Primeri „obuzdanog" izraza su nazvani povreda, ljubomora i
zavist. U svakom od ovih slučajeva, izražena karakteristika pona
šanja je samozavaravanje u cilju maskiranja istinskih pobuda za
delovanje. Na primer, pojedinac „ima previsoko mišljenje o sebi
da bi tolerisao misao da je nešto loše uradio, i zato se poziva na
povredu kako bi skrenuo pažnju sa sopstvenih pogrešnih koraka,
a to postiže identifikovanjem sebe kao oštećene strane... Da biste
dobili zadovoljstvo od toga što ste oštećena strana, morate izmi
sliti uvrede koje su vam nanete da biste nahranili to povlađivanje
10 Logstrup, After the Ethical Demand, str. 4, 3.

11
samom sebi. Autonomna priroda delovanja je tako prikrivena;
druga strana je ta koja je optužena da je prva počela sa lošim
ponašanjem, za prekršaj pokretanja svega, pa druga strana time
dobija ulogu istinskog aktera u drami. Sopstveno biće ostaje tako
u potpunosti strana koja je objekt; sopstveno biće trpi zbog tuđeg
delovanja, a nije pravi akter.
Jednom kada se usvoji, ova vizija deluje kao da je samopokre-
tačka i kao da pothranjuje sama sebe. Da biste očuvali kredibili
tet, negodovanje upućeno prema drugoj strani mora biti najgla
snije do sada i, povrh svega, još manje popravljivo ili oprostivo, a
rezultirajuće patnje žrtve moraju biti proglašene još užasnijim i
bolnijim, kako bi samoproglašena žrtva mogla nastaviti sa oprav
davanjem još oštrijih mera ,,u pravednom odgovoru" na počinje
ne povrede ili ,,u odbrani" od povreda koje još nisu počinjene.
„Obuzdano" činjenje mora neprestano negirati svoju autonomiju.
Zbog toga ono predstavlja najradikalniju prepreku usvajanju su
vereniteta sopstvenog bića i ponašanju sopstvenog bića na način
koji je u skladu sa takvim usvajanjem.
Prevazilaženje samonametnutih ograničenja skidanjem ma
ski i diskreditovanjem samozavaravanja na koje se ona oslanjaju
javlja se zbog toga kao preliminaran, nezamenjiv uslov davanju
slobodne vladavine suverenom izrazu života; izraz koji se mani-
festuje, kao prvo i najvažnije, u poverenju, saosećanju i milosti.
Tokom najvećeg delà istorije čovečanstva, „neposrednost pri
sustva" se preklapala sa potencijalnom i izvodljivom „neposred
nošću akcije".
Naši preci su imali tek nekoliko oruđa, ako su ih uopšte i imali,
koja bi im omogućila da deluju efikasno na velikoj udaljenosti -
ali oni teško da su ikada bili izloženi prizoru ljudske patnje koji
bi bio isuviše daleko da se ne bi mogao dohvatiti oruđem u ruci.
Sveukupnost moralnih izbora sa kojima su se naši preci suočavali
mogao je skoro u potpunosti biti ograničen u okvirima uskog
prostora neposrednosti, sastanaka oči u oči i interakcije. Izbor
između dobra i zla, kada god se s njim suočavalo, mogao je zbog
11 Ibid., str. 1-2.

116 Fluidna ljubav
toga biti inspirisan, podstaknut i, u osnovi, čak i kontrolisan „su

verenim izrazom života".
Međutim, danas je tišina naloga etike zaglušujuća kao nikada
do sada. Taj nalog podstiče i trajno usmerava „suverene izraze
života"; ali, dok su ovi izrazi zadržali svoju neposrednost, objekti
koji ih aktiviraju i privlače su otplovili, daleko izvan prostora bli
zine, odnosno neposrednosti. Kao dodatak onome što možemo
videti u našoj neposrednoj blizini golim okom (bez pomagala),
mi smo sada svakodnevno izloženi „posredovanom" znanju uda
ljene patnje i udaljene okrutnosti. Svi mi sada imamo televiziju;
ali samo nekoliko nas ima pristup sredstvima te\e-delovanja.
Ako nas nesreća koju smo bili u stanju ne samo da vidimo, već
i da ublažimo ili izlečimo, postavila u situaciju moralnog izbora
kojim bi „suvereni izraz života" bio u stanju da upravlja (čak i kad
bi to bilo užasno teško) - sve širi jaz između onoga čega smo mi
(indirektno) postali svesni i onoga na šta mi možemo (direktno)
uticati podstiče neizvesnost koja prati sve moralne izbore do ste-
pena koji je bez presedana, gde naša prirodno usađena etičnost
nije navikla, a možda čak nije ni sposobna, da funkcioniše.
Iz tog bolnog, možda nepodnošljivog shvatanja svoje nemo
ći, mi dolazimo u iskušenje da potražimo sklonište. Iskušenje da
sebi predstavimo „stvari sa kojima je teško suočiti se" kao nešto
što je „van našeg dometa" je neprestano i sve više jača...
„Što se više udaljavamo od svog neposrednog okruženja, to se
više oslanjamo na nadgledanje tog okruženja... Kuće u mnogim
urbanim područjima širom sveta sada postoje da zaštite svoje
stanare, a ne da integrišu ljude u njihove zajednice", primećuju
Gampert i Draker. 12
„Kako njihovi stanovnici proširuju svoje prostore za komu
nikaciju na međunarodnu sferu, oni često istovremeno udaljuju
svoje domove od javnog života kroz sve 'pametniju' bezbednosnu
infrastrukturu", komentarišu Grejam i Marvin." „Praktično svi
12 G. Gumpert i S. Drucker, „The mediated h o m e in a global village", Commu

nication research 4 (1996), str. 4 2 2 - 3 8 .
13 Stephen Graham i Simon Marvin, Spintring Urbanism (Routledge, 2001), str.
285.
gradovi širom sveta počinju da prikazuju prostore i zone koji su

moćno povezani sa drugim 'vrednim' prostorima širom urbanog
pejzaža, kao i širom nacionalnih, međunarodnih i čak globalnih
prostora. U isto vreme, međutim, na takvim mestima se često
javlja opipljiv i sve izraženiji proces lokalnog prekidanja veza
od fizički bliskih, ali društveno i ekonomski udaljenih mesta i
14
ljudi."
Otpad te nove ekstrateritorijalnosti, kroz povezanost privile-
govanih urbanih područja koja naseljava i koristi globalna elita,
su nepovezana i napuštena područja - „sablasne četvrti" Mičela
Švarcera, gde su „noćne more zamenile snove, a opasnost i nasilje
15
su češći nego inače". Da bi ova distanca i dalje ostala nepremo
stiva, i da bi se sprečila opasnost isticanja i kontaminacije regio
nalne čistoće, prikladna oruđa su nulta tolerancija i proterivanje
beskućnika sa prostora gde mogu preživeti, ali gde, takođe, mogu
biti i suviše nametljivo i dosadno vidljivi, do područja van grani
ca gde ne mogu ni jedno ni drugo.
Kao što je prvi put sugerisao Manuel Kastels, postoji rastuća
polarizacija i sve veći potpuni prekid u komunikaciji između ži
votnih svetova dve kategorije gradskih stanovnika:
Prostor više klase je o b i č n o povezan sa globalnom komunikacijom i sa

o g r o m n o m mrežom razmene, otvorenom za poruke i iskustva koja obuhva-
taju čitav svet. Na drugom kraju spektruma, segmentirane lokalne mreže,
često etnički zasnovane, oslanjaju se na njihov identitet kao na najvredniji
resurs u odbrani njihovih interesa i, na kraju krajeva, njihovog bića. 1 6
Slika koja se javlja iz ovog opisa je slika dva izolovana i razdvo

jena životna sveta. Samo drugi od ova dva je teritorijalno ograni
čen i može se shvatiti u mreži pravih geografskih, svakodnevnih
i realnih pojmova. Oni koji žive u prvom od dva različita sveta
mogu biti, kao i ovi drugi, „na mestu", ali oni nisu „iz tog mesta" -
14 /bid., str. 15.

15 M. Schwarzer, „The ghost wards; the flight of capital from history", Treshhol-
ds 16 ( 1 9 9 8 ) , str. 1 0 - 1 9 .
16 M. Castells, The Informational City (Blackwell, 1989), str. 2 2 8 .
zasigurno ne duhovno, ali isto tako veoma često, kada god požele,
ni telesno.
Ljudi „više klase" ne pripadaju mestu u kom žive, pošto nji
hove brige leže (ili bolje rečeno lebde) negde drugde. Može se
pretpostaviti da, osim što su ostavljeni na miru i tako slobodni da
u potpunosti urone u sopstvenu prošlost, sigurni u usluge neop
hodne za zadovoljavanje svakodnevnih životnih potreba i lagod
nosti (kako god ih definisali), oni nemaju drugih interesa za grad
čiji su stanovnici. Gradska populacija nije izvor njihovog bogat
stva, njihov teren, niti štićenik pod njihovim starateljstvom, bri
gom i odgovornošću, kao što je to bilo nekada za vlasnike fabrika,
trgovce robom i ideje prošlih vremena. Njih zbog toga, velikom
većinom, nije briga za probleme „njihovog grada", samo jednog
mesta medu mnogima, pošto su sva takva mesta mala i nebitna sa
tačke gledišta sajber-prostora - njihovog istinskog doma, makar
je taj dom virtuelan.
Svet drugog, nižeg sloja gradskih stanovnika je sušta suprot
nost ovom prvom. On je uglavnom definisan tako što je odsečen
od te svetske mreže komunikacija uz pomoć koje su ljudi iz „više
klase" povezani i prema kojoj su usklađeni njihovi životi. Stanov
nici grada iz niže klase su „osuđeni da ostanu na lokalu" - i tako
čovek može i treba da očekuje da se njihova pažnja, ispunjena
nezadovoljstvom, snovima i nadama, koncentriše na „lokalne
poslove". Za njih, unutar grada u kom žive započinje se, vođi, i
ponekad dobija, ali uglavnom gubi borba za opstanak i valjano
mesto u svetu.
Otcepljenje nove globalne elite od njenih ranijih angažmana
sa lokalnim populusom i širenje jaza između prostora za život /
bivših prostora za život onih koji su se otcepili i onih koji su osta
li verovatno je najdalekosežnija od svih društvenih, kulturnih i
političkih promena povezanih sa prelazom iz „čvrste" u „fluidnu"
fazu modernosti.
Ima puno istine, i ničega osim istine, u iscrtanoj slici. Ali to
nije i potpuna istina.
Najznačajniji deo istine koji nedostaje ili mu je umanjen značaj
jeste deo koji je više nego bilo koji drugi odgovoran za najvažniju
(i verovatno, dugoročno gledano, sa najviše posledica) karakteri

stiku savremenog urbanog života. Karakteristika o kojoj se radi
jeste intimno uzajamno delovanje između pritisaka globalizacije
i načina po kojem se identiteti mesta dogovaraju, oblikuju i pre
oblikuju.
Ozbiljna je greška postaviti „globalne" i „lokalne" aspekte sa-
vremenih životnih uslova i životne politike u dva različita pro
stora koji samo neznatno i povremeno komuniciraju, kao što bi
„izlazak više klase", na kraju krajeva, sugerisao. U svojoj nedavno
objavljenoj studiji, Majki Piter Smit prigovara gledištu (koje su
predložili, po njegovom mišljenju, David Harvi ili Džon Fridman,
među ostalima) koje „dinamičnu, ali bezličnu logiku globalnih
ekonomskih tokova" suprotstavlja „statičkoj predstavi mesta i
lokalne kulture", sada „vrednovanoj" kao „životno mesto" „biv-
17
stvovanja u svetu". Po Smitovom mišljenju, „daleko od odraža
vanja statičke ontologije 'bića ili 'zajednice', mesta su dinamične
konstrukcije 'u stvaranju'".
Zaista, linija koja razdvaja apstraktni „prostor globalnih opera
tera negde u nedođiji" od konkretnog, opipljivog prostora potpu
no „ovde i sada" u dometu „lokalaca" može se lako povući samo
u nematerijalnom svetu teorije, u kome se umršeni i isprepletani
sadržaji ljudskih svetova prvo „ispravljaju", a onda arhiviraju i
odlažu, zarad jasnoće, svaki u svoj odeljak. Realnosti gradskog
života, ipak, prave haos od tako uredne podele. Elegantni mode
li urbanog života i oštri kontrasti korišćeni u njihovoj izgradnji
mogu dati mnogo intelektualne satisfakcije tvorcima teorije, ali
malo praktičnih smernica urbanistima, a još manje podrške ur
banim žiteljima koji se bore sa izazovima gradskog života.
Istinske sile koje oblikuju uslove pod kojima se svi mi u današ
nje vreme ponašamo teku u globalnom prostoru, dok naše insti-
17 Michael Peter Smith, Transnational Urbanism: Locating Globalization (Blac-

kwell, 2 0 0 1 ) , str. 5 4 - 5 ; videti i: John Friedman, „Where we stand: a decade of
world city research", u: P. L. Knox i P. J. Taylor (eds.), World Cities in a World
System (Cambridge University Press, 1995); David Harvey, „From space to place
and back again: reflections on the condition of postmodernity", u: J. Bird et al.
(eds.), Mapping the Futures (Routledge, 1993).
tucije političkog delovanja ostaju uveliko vezane za zemlju; one

su, kao i ranije, lokalne.
Zbog toga što ostaju uglavnom lokalne, politički faktori koji
deluju u urbanom prostoru su obično fatalno pogođeni nedo
statkom moći da deluju, a pogotovo da deluju delotvorno i na
suveren način, na sceni odigravanja političke drame. Još jedan re
zultat toga je, međutim, nestašica politike u ekstrateritorijalnom
sajber-prostoru, igralištu sila.
U našem globalizujućem svetu politika je sve više, strastveno i
samosvesno lokalna. Kada joj je zabranjen pristup, ili kada je iz
bačena iz sajber-prostora, politika pada dole i vraća se na poslove
koji su ,,u dometu", na lokalne stvari i na susedske odnose. Za
većinu nas, i većinom vremena, čini se da su ovo jedina pitanja u
vezi s kojima možemo „uraditi nešto", uticati, popraviti, unapre-
diti, preusmeriti. Samo u lokalnim pitanjima je naše delovanje ili
nedelovanje to koje „može dovesti do promené", dok za druge, do
duše „nadlokalne", poslove „nema alternative" (ili bar tako kažu
naši politički lideri i svi drugi „ljudi koji su upoznati". Počinjemo
da slutimo, imajući u vidu žalosno neadekvatna sredstva koja su
nam na raspolaganju, da će stvari ići svojim utvrđenim tokom šta
god mi uradili ili šta god razumno smislimo da uradimo.
Čak i stvari sa, bez sumnje, globalnim, udaljenim i nejasnim
izvorima i uzrocima ulaze u carstvo političkih interesa jedino
kroz svoje lokalne ogranke i uticaje. Globalno zagađenje vazduha
i vode pretvara se u političko pitanje kada se donese odluka da
deponija toksičnog otpada bude odmah pored nas, u susedstvu, u
„sopstvenom dvorištu", u zastrašujuće bliskom, ali isto tako ohra
brujućem „dohvatu" našeg doma. Progresivna komercijalizacija
zdravstvenih pitanja, koja je očigledna posledica razuzdane po-
tere za profitom nadnacionalnih farmaceutskih giganata, dolazi
u politički spektar kada bolnica koja se nalazi u susedstvu bude
zatvorena ili kada se zatvaraju lokalni starački domovi i institu
cije za mentalno zdravlje. Stanovnici jednog grada, Njujorka, su
morali da se suoče sa haosom uzrokovanim globalno začetim te
rorizmom, a skupštine i gradonačelnici drugih gradova su bili ti
koji su morali da preuzmu odgovornost za zaštitu individualne
bezbednosti koja se sada pokazala ranjivom prema silama utvr

đenim daleko iza dometa bilo koje opštine. Globalno razaranje
života i iskorenjivanje starosedelačkih populacija ulaze u domen
političkog delovanja kroz šarolike „ekonomske migrante" koji
prenatrpavaju ulice koje su nekada izgledale tako jednolično...
Da skratimo priču: gradovi su postali deponije za globalno proi
zvedene probleme. Stanovnici gradova i njihovi izabrani predstav
nici se sve više suočavaju sa zadatkom koji ne mogu da ispune
ni uz najbolju maštu: zadatak pronalaženja lokalnog rešenja za
globalne kontradikcije.
Odatle i paradoks, koji je primetio Kastels, da je „sve više lo
kalne politike u svetu strukturiranom prema sve više globalnim
procesima". „Postojala je proizvodnja značenja i identiteta: moje
susedstvo, moja zajednica, moj grad, moja škola, moje drvo, moja
reka, moja plaža, moja crkva, moj mir, moje okruženje." „Bez od
brane protiv globalne oluje, ljudi su se držali sami sebe." 18 Treba
primetiti da što se oni više „drže sami sebe", to su sve manje za
štićeni „od globalne oluje" i, isto tako, sve bespomoćniji u odluči
vanju o lokalnim, i tako prividno njihovim, značenjima i identi
tetima - na veliku radost globalnih operatera koji nemaju razloga
da se plaše nezaštićenih.
Kao što Kastels implicira na drugom mestu, stvaranje „pro
stora protoka" postavlja novu (globalnu) hijerarhiju dominacije
kroz pretnju neangažovanjem. „Prostor protoka" može „izmaći
kontroli bilo kog mesta" - dok je (i zato što je!) „prostor me
sta fragmentiran, lokalizovan, i tako sve nemoćniji u odnosu na
raznovrsnost prostora protoka, a jedina šansa otpora koju me
sta imaju jeste da odbiju pravo sletanja tim snažnim protocima
- samo da bi videli kako sleću na obližnje mesto, uzrokujući tako
zaobilaženje i marginalizaciju pobunjenih zajednica". 19
Lokalna politika - i pogotovo urbana politika - postala je bezna-
dežno preopterećena - mnogo iznad njenog kapaciteta nosivosti/
18 Manuel Castells, The Power of Identity (Blackwell, 1997), str. 6 1 , 2 5 .

19 Manuel Castels, „Grassrooting the space of flows", u: Cities in the Telecommu
nications Age: The Fracturing of Geographies, J.O. Wheeler, Y. Aoyama i B. Warf
(eds.) (Routledge, 2 0 0 0 ) , str. 2 0 - 1 .
efikasnosti. Sada se očekuje ublažavanje posledica nekontrolisane

globalizacije sredstvima i resursima koje je sama ta globalizacija
učinila žalosno neadekvatnim.
Niko u našem brzo globalizujućem svetu nije prost i jednosta

van „globalni operater". Najviše što mogu postići članovi global
no uticajne, putujuće elite jeste širi opseg njihove mobilnosti.
Ako stvari postanu prevruće da bi bile ugodne, i ako prostor
oko njihovih gradskih domova postane previše opasan i pretežak
za savlađivanje, oni se mogu preseliti negde drugde; imaju izbor
koji nije na raspolaganju ostatku njihovih (fizički) bliskih suse
da. Takvo izabrano bekstvo od lokalnih neudobnosti pruža im
nezavisnost o kojoj drugi urbani stanovnici mogu samo sanjati,
kao i luksuz otmene ravnodušnosti koju ti drugi ne mogu sebi
priuštiti. Njihova predanost „uređivanju gradskih pitanja" čini se
da je mnogo manje potpuna i bezuslovna od predanosti onih koji
imaju manju slobodu da jednostrano prekinu lokalne veze.
Ovo ne znači, međutim, da u svojoj potrazi za „smislom i iden
titetom", koji su im potrebni i za kojima žude istim intenzitetom
kao i svi drugi, pripadnici globalno povezane elite mogu da iz
bace iz vida mesto u kome žive i rade. Kao i svi drugi ljudi, oni
su deo gradskog pejzaža i njihove životne težnje su, hteli to oni
ili ne, zapisane u njemu. Kao globalni operateri, oni mogu luta
ti sajber-prostorom. Ali, kao ljudski faktori, oni su, svakodnev
no, ograničeni na fizički prostor u kome dejstvuju, na podešeno
okruženje koje se stalno preoblikuje u procesu ljudskog traganja
za smislom i identitetom. Ljudsko iskustvo se formira i sakuplja,
pomoću njega se upravlja, njegovo značenje se shvata, apsorbuje
i dogovara oko mesta. I na mestima i iz mesta se rađaju i izležu
želje u nadi da će se ispuniti, sa rizikom frustracije do koje naj
češće i dolazi.
Savremeni gradovi su bojišta na kojima se globalne sile i tvr
doglavo lokalna značenja i identiteti susreću, sudaraju, bore i
traže zadovoljenje, ili bar podnošljivu pogodbu - modus koha-
bitacije za koji postoji nada da će biti trajan mir, ali se, po pra
vilu, pokazuje samo kao primirje, interval u kome se oporavlja
probijena odbrana i prerasporeduju borbene jedinice. Upravo to

suprotstavljanje, a ne neki pojedinačni faktor, je ono što pokreće
i usmerava dinamiku „fluidnog modernog" grada.
I, da ne bude greške: bilo kog grada, iako ne svih u istoj meri.
Majki Piter Smit je tokom svog nedavnog boravka u Kopenhage
nu zabeležio jednosatnu šetnju „pored malih grupa turskih, afrič
kih i bliskoistočnih imigranata", posmatrajući „nekoliko arapskih
žena sa velom i bez njega", čitajući „znakove na nekoliko nee-
vropskih jezika", uz „interesantan razgovor sa irskim barmenom,
20
u engleskom pabu, preko puta Tivoli Gardena". Ova grupna
iskustva su se pokazala korisnim, kaže Smit, u govoru o transna
cionalnim vezama koji je održao u Kopenhagenu kasnije te nede-
lje, „kada je postavljač pitanja insistirao na tome da se fenomen
transnacionalizma može primeniti na 'globalne gradove' kao što
su Njujork ili London, ali da ima malo značaja na izolovanije gra
dove kao što je Kopenhagen".
Skorija istorija američkih gradova je puna naglih promena - i
posvuda je obeležena bezbednosnim i sigurnosnim brigama.
Ono što saznajemo, na primer, iz rada Džona Hanigana 21 je
ste da je iznenadni užas kriminala koji vreba po mračnim ćoš-
kovima centralnih delova grada pogodio stanovnike američkih
metropolitanskih područja tokom druge polovine prethodnog
veka i doveo do „bekstva belaca" iz gradskih centara - iako su
samo nekoliko godina pre toga ti „centralni delovi grada" postali
moćni magneti za gomile ljudi željnih provoda u onim vrstama
masovne zabave koje su samo centri velikih gradova mogli da
ponude - a ne neki drugi, rede nastanjeni urbani delovi.
Bez obzira na to da li je strah od kriminala bio osnovan ili je
iznenadni uspon kriminala bio plod grozničave mašte, rezultat su
bili ostavljeni i pusti centralni delovi grada, „sve manji broj onih
što tragaju za zadovoljstvom i sve jača percepcija gradova kao
opasnih mesta za život". Drugi autor je 1989. godine zabeležio o
još jednom takvom gradu, Detroitu, da su njegove „ulice toliko
20 Smith, Transnational Urbanism, str. 108.

21 John Hannigan, Fantasy City (Routledge, 1998).
puste posle sumraka da grad izgleda kao grad utvara - kao Vašin-
22
gton, glavni grad zemlje".
Hanigan je otkrio da je obrnuti trend počeo krajem veka. Posle
mnogo mršavih godina panike u stilu „ne izlazi večeras" i napu
štanja gradova kao rezultat toga, gradski oci američkih gradova
su se udružili sa promoterima u borbi da ponovo učine gradske
centre zabavnim, kako bi ponovo postali neodoljiva atrakcija za
one željne lumpovanja, kako su „zabava se vraća u gradske cen
tre" i „dnevni turisti koji dolaze u grad" povučeni nazad u uže
delove grada u nadi da će tamo pronaći nešto „uzbudljivo, bez
bedno, nešto što nije dostupno u predgrađima". 23
Doduše, tako oštre, neurotične nagle promené u položaju gra
dova u Sjedinjenim Državama, uz njihove rasne antagonizme i
neprijateljstva koja su dugo tinjala, obično krčkajući se, a pone
kad kipeći, mogu biti upadljivije i iznenadnije nego na nekom
drugom mestu, gde rasni konflikti i predrasude dodaju manje
ulja, ili ga ne dodaju uopšte, na tinjajuće sentimente neizvesnosti
i zbunjenosti. U donekle lakšoj, prigušenijoj formi, ambivalen
tnost privlačnosti i odbojnosti i naizmeničnost strasti i averzije
prema životu velikog grada obeležavaju, međutim, sasvim skoru
istoriju mnogih, možda i većine evropskih gradova.
Grad i društvena promena skoro da su sinonimi. Promena je
kvalitet gradskog života i način urbane egzistencije. Promena i
grad mogu, i zapravo treba da budu definisani u međusobnom
odnosu. Međutim, zbog čega je to tako? Zašto to mora biti tako?
Uobičajeno je da se gradovi definišu kao mesta gde se stranci
sastaju, ostaju blizu jedni drugih i dugo vremena su u interakciji,
a da ne prestaju da budu stranci jedni drugima. Koncentrišući
se na uloge koje gradovi imaju u ekonomskom razvoju, Džejn
Džejkobs ističe samu gustinu ljudske komunikacije kao glavni
uzrok tog karakterističnog urbanog nemira. 2 4 Stanovnici grada
22 B. J. Widdick, Detroit: City of Race and Class Violence (Wayne State Univer
sity Press, 1989), str. 210.
23 Hannigan, Fantasy City, str. 4 3 , 5 1 .
24 Videti intervju Štiva Profita za Los Angeles Time, 12. oktobar 1997.
nisu nužno pametniji od drugih ljudskih bića - ali zbijenost zau

zetog prostora rezultira koncentracijom potreba. I tako se u gra
du postavljaju pitanja koja se ne postavljaju na drugim mestima,
javljaju se problemi sa kojima se ljudi ne bi susretali u drugačijim
uslovima. Suočavanje sa problemima i postavljanje pitanja pred
stavljaju izazov i protežu domišljatost ljudi do neslućenih grani
ca. Ovo, zauzvrat, nudi primamljivu šansu drugim ljudima koji
žive u opuštenijim mestima, ali i mestima koja manje obećavaju:
gradski život konstantno privlači pridošlice, a zaštitni znak pri-
došlica jeste da oni sa sobom donose „nove načine gledanja na
stvari i možda nove načine rešavanja starih problema". Pridošlice
su stranci za grad, i stvari koje su stari, uveliko odomaćeni sta
novnici prestali da primećuju zbog njihove upoznatosti s njima
čine se bizarnim i zahtevaju objašnjenje kada se gledaju kroz oči
stranca. Za strance, i pogotovo za pridošlice među njima, ništa
što je u gradu nije „prirodno", oni ne uzimaju ništa zdravo za go
tovo. Pridošlice su rođeni i zakleti neprijatelji spokojstva i aplau-
diranja samom sebi.
Ovo možda nije situacija u kojoj gradski starosedeoci uživaju
- ali je isto tako i njihova sreća. Grad se pokazuje u najboljem
svetlu, najbujniji je i najizdašniji u mogućnostima koje nudi kada
su njegove navike i načini delovanja osporavani, dovedeni u pi
tanje i postavljeni na optuženičku klupu. Majki Storper, ekono
mista, geograf i planer,25 pripisuje urođenu bujnost i kreativnost,
tipičnu za zbijeni gradski život, nesigurnosti koja se javlja iz slabo
koordinisanih i uvek menjajućih odnosa „između delova složenih
organizacija, između pojedinaca i između pojedinaca i organiza
cija" - neizbežnih u gradskim uslovima velike gustine i blizine.
Stranci nisu moderan izum - ali stranci koji ostanu stranci
tokom dugog vremena, čak i zauvek, jesu. U tipičnom predmo-
dernom gradu ili selu strancima nije bilo dozvoljeno da dugo
ostanu stranci. Neki od njih su bili proterani, ili im uopšte nije
bilo dozvoljeno da prođu kroz gradske kapije. Oni koji su želeli
i kojima je dozvoljeno da uđu i ostanu duže obično su bili ,,upo-
25 Michael Storper, The Regional World: Territorial Development in a Global
Economy (Guilford Press, 1997), str. 235.
znati" - detaljno ispitivani i brzo „odomaćeni" - tako da bi mogli

da se pridruže mreži odnosa kao i dokazani stanovnici grada: na
lični način. Ovo je imalo svoje posledice - upadljivo različite od
procesa koji su nam poznati iz iskustva savremenih, modernih,
prepunih i gusto naseljenih gradova.
Što god da se dešava gradovima tokom njihove istorije, i koliko
god drastično da se promeni njihova prostorna struktura, izgled i
stil tokom godina ili vekova, jedna odlika ostaje konstantna: gra
dovi su prostori gde stranci ostaju i kreću se veoma blizu jedni
drugih.
Pošto je to trajna komponenta gradskog života, večita i svepri
sutna blizina stranaca u vidokrugu i dohvatu značajno doprino
si večnoj nesigurnosti životnih težnji svih gradskih stanovnika.
To prisustvo, koje je nemoguće izbeći duže od jednog kratkog
momenta, jeste izvor uznemirenosti koja nikad ne presahnjuje i
agresivnosti koja je obično uspavana, a koja će obavezno izbiti.
Ambijentalni, čak i ako je podsvesni, strah od nepoznatog očaj
nički traži pouzdani odušak. Nagomilana uznemirenost obično
se istresa na izabranu kategoriju „tuđina", odabranih kao otelo-
tvorenje „neobičnosti", nepoznatosti, zamršenosti životnog okru
ženja, neodređenosti rizika i pretnji kao takvih. Kada se izabrana
kategorija „stranaca" otera od domova i prodavnica, zastrašujući
duh neizvesnosti je, na neko vreme, prognan; užasno čudovište
nesigurnosti je simbolički spaljeno. Granične barijere, mukotr
pno podignute protiv „lažnih tražilaca azila" i „samo ekonom
skih migranata" nose nadu utvrđivanja klimavog, haotičnog i
nepredvidivog postojanja. Ali fluidni moderni život je osuđen na
to da ostane haotičan i nepouzdan kakve god neprilike pogodile
„nepoželjne strance", tako da je predah kratkotrajan, a nade veza
ne za „grube i odlučne mere" su razbijene kada god se pojave.
Stranac je, po definiciji, faktor koga pokreću namere o kojima
se, u najboljem slučaju, može nagađati, ali koje nikada ne možete
zasigurno znati. Stranac je nepoznata promenljiva u svim jedna-
činama koje se izračunavaju kada se razmišlja o odlukama šta
činiti i kako se ponašati; i tako, čak i kada stranci ne postanu
objekti skrivene agresije i kada nisu otvoreno i aktivno prezreni,
prisustvo stranaca unutar polja delovanja nastavlja da izaziva ne

lagodu, pošto čini nerealno teškim zadatak predviđanja efekata
delovanja i šansi za njegov uspeh ili neuspeh.
Deljenje prostora sa strancima, život u neželjenoj, a opet na
metnutoj blizini stranaca, je stanje koje stanovnici grada teško
mogu, ako uopšte mogu, da izbegnu. Blizina stranaca je njihova
sudbina, a modus vivendi se mora eksperimentisati, isprobavati i
testirati, i (nadajmo se) na kraju pokazati da je kohabitacija pod
nošljiva, a život moguć. Ova potreba je „zadata", o njoj se ne može
pregovarati, ali način na koji stanovnici grada zadovoljavaju ovu
potrebu je stvar izbora. A taj izbor se pravi svakodnevno - da li
uvrštavanjem ili neuvrštavanjem, planski ili samo po sebi.
Tereza Kaldeira piše sledeće o Sao Paulu, užurbanom i brzo
rastućem, drugom po veličini gradu u Brazilu: „Sao Paulo je da
nas grad zidova. Fizičke barijere izgrađene su svuda - oko kuća,
oko zgrada, parkova, trgova, kancelarija i škola... Nova estetika
bezbednosti oblikuje sve vrste gradnje i nameće novu logiku nad
gledanja i distance..." 2 6
Oni koji to mogu da priušte sebi kupuju domove u stambenim
kompleksima, koji su namenjeni usamljeničkom životu: fizički
unutar, ali društveno i duhovno izvan grada. „Zatvorene zajed
nice treba da budu odvojeni svetovi. Njihove reklame predlažu
'potpuni život' koji bi predstavljao alternativu kvalitetu života koji
nudi grad i njegovi sve gori javni prostori." Najistaknutija karak
teristika stambenih kompleksa je njihova „izolacija i udaljenost
od grada... Izolacija znači razdvajanje od onih koji se smatraju
društveno inferiornim" i, kao što insistiraju građevinari i agenti
za nekretnine, „ključni faktor za to je bezbednost". Ovo podrazu-
meva ograde i zidove koji okružuju stambene komplekse, čuvare
koji dežuraju 24 časa dnevno kontrolišući ulaze i niz objekata i
usluga „za držanje drugih podalje od njega".
Kao što svi mi znamo, ograde moraju imati dve strane. Ograde
razdvajaju ono što je inače jednoličan prostor - na „unutrašnjost"
i „spoljašnjost", ali ono što je „unutra" za one sa jedne strane
26 Teresa Caldeira,„Fortified enclaves: the new urban segregation", Public Cul-
ture ( 1 9 9 6 ) , str. 3 0 3 - 2 8 .
ograde je „spolja" za one sa druge strane. Stanovnici stambenih

kompleksa se zagrađuju da bi ostali „van" odbojnog, uznemiruju
ćeg, neodređeno pretećeg, grubog života grada - a „unutar" oaze
mira i bezbednosti. Isto tako, oni, međutim, zagrađuju sve druge
od prihvatljivih i bezbednih mesta čije standarde su spremni i
odlučni da održavaju i brane do smrti, i u te iste otrcane i prljave
ulice koje oni po svaku cenu pokušavaju da odbiju od sebe. Ogra
da razdvaja „dobrovoljni geto" visokih i moćnih od onih mnogih
koji su prisilno na dnu i napolju. Za one koji su unutar tog dobro
voljnog geta, druga geta su prostori ,,u koje nećemo zalaziti". Za
one koji su unutar nedobrovoljnog geta, zona u kojoj su zatočeni
(time što su isključeni sa drugih mesta) je prostor „iz kog nam
nije dozvoljeno da izađemo".
Segregaciona i ekskluzivistička tendencija u Sao Paulu se iska
zuje u svom najbrutalnijem, najbeskrupuloznijem i najbesramni
jem obliku; međutim, njeni uticaji mogu se pronaći, iako u nešto
blažoj formi, u većini metropola.
Paradoks je u tome što se gradovi, prvobitno izgrađeni radi
pružanja bezbednosti svim svojim stanovnicima, danas češće do
vode u vezu sa opasnošću nego sa bezbednošću. Kako je Nan Elin
rekla, „faktor straha (u izgradnji i obnovi gradova) se zasigurno
uvećao, kao što se vidi po rastu broja automobila i kućnih vrata
pod katancima i broju bezbednosnih sistema, po popularnosti
zajednica „iza kapije" i „bezbednim" zajednicama za sve starosne
i socijalne grupe, kao i po povećanom nadzoru javnih mesta, a da
ne pominjemo beskrajne izveštaje o opasnostima koje emituju
27
masovni mediji".
Istinske i navodne pretnje pojedincu i njegovoj imovini brzo
postaju glavne teme razmatranja kad god se razmišlja o predno
stima i manama nekog mesta za život. Oni su dobili i poziciju na
vrhu liste prioriteta marketinške politike u trgovini nekretnina
ma. Neizvesna budućnost, nestabilnost društvene pozicije i egzi
stencijalna nesigurnost, ti sveprisutni pratioci života u „fluidnom
27 Nan Elin, ..Shelter from the storm, or form follows fear and vice versa", u:
Nan Elin (ed.), Architecture of Fear (Princeton Architectural Press, 1997), str.
13,26.
modernom" svetu, čvrsto ukorenjeni u udaljenim mestima i time

daleko od individualne kontrole, obično se fokusiraju na najbližu
metu i kanališu se u brige o ličnoj bezbednosti; u one vrste briga
koje se potom kondenzuju u segregacionističke/ekskluzivističke
nagone, koji neumitno dovode do ratova za urbani prostor.
Kao što možemo saznati iz pronicljive studije mladog američ
28
kog kritičara arhitekture i urbanizma Stivena Flastija, vođenje
tog rata i, naročito, osmišljavanje načina da se sadašnji potenci
jalni i navodni protivnici spreče da zauzmu prostor na koji po
lažu pravo i da budu zadržani na bezbednoj udaljenosti od nje
ga, predstavlja najrašireniji i najekspanzivniji predmet inovacija
u arhitekturi i urbanom razvoju američkih gradova. Ono što je
novina jesu ponosno reklamirane i naširoko imitirane građevi
ne koje predstavljaju „zabranjene prostore" - „osmišljene tako
da presretnu, odbiju ili filtriraju one koji bi želeli da ih koriste".
Svrha „zabranjenih mesta" jeste da razdvaja, vrši segregaciju i is
ključuje - ne da gradi mostove, lake prolaze i mesta susreta, ne da
olakšava komunikaciju i na druge načine okuplja žitelje grada.
Arhitektonski/urbanistički izumi, koje je izdvojio, naveo i ime
novao Flasti, jesu tehnički ažurirani ekvivalenti predmodernih
rovova, kula i puškarnica gradskih zidina; ali, umesto odbrane
grada i njegovih žitelja od spoljnog neprijatelja, oni su podignuti
kako bi međusobno razdvojili gradske stanovnike, sada u uloga
ma protivnika, i kako bi ih štitili jedne od drugih. Među izumima
koje je naveo Flasti je i „klizav prostor" - „prostor kome se ne
može prići zbog iskrivljenih, izduženih ili nedostajućih prila
znih puteva"; „bodljikav prostor" - „prostor u kome je nemoguće
udobno boraviti, branjen takvim detaljima kao što su prskali
ce montirane na zidovima koje se aktiviraju da bi oterale skit
nice ili izbočine koje sprečavaju sedenje"; i „džombast prostor"
- „prostor koji se ne može koristiti bez nadzora jer ga aktivno
kontrolišu krstareće patrole i/ili tehnologije na daljinsko uprav
ljanje koje šalju podatke u bezbednosne stanice". Ove i druge vr
ste „odbrambenog prostora" imaju samo jednu, doduše mešovi-
28 Steven Flusty, „Buiding paranoia", u: Elin (ed.), Architecture of Fear, str. 4 8 -
52.
tu svrhu: da odseku ekstrateritorijalne enklave od kontinuirane

gradske teritorije, da podignu male tvrđave unutar kojih članovi
nadteritorijalne globalne elite mogu negovati, kultivisati i uživati
svoju fizičku nezavisnost i duhovnu izolaciju. U panorami grada,
„odbrambeni prostori" su postali oznake dezintegracije lokalno
zasnovanog, zajedničkog života.
Razvoj situacije koju je opisao Stiven Flasti su manifestacije
sveprisutne miksofobije kroz visoku tehnologiju.
Miksofobija je visokopredvidljiva i raširena reakcija na kom-
plikovane, jezive i stresne varijante ljudskih tipova i životnih sti
lova koji se ovlaš dodiruju na ulicama savremenih gradova i u
„najobičnijim" (čitaj: nezaštićenim „branjenim prostorima") nji
hovim stambenim četvrtima. U procesu uspostavljanja polifonije
i kulturne raznovrsnosti urbanog okruženja u eri globalizacije
- uz verovatnoću da će se pre intenzivirati nego ublažiti tokom
vremena - tenzije izazvane tim mučnim, zbunjujućim, iritiraju-
ćim nepoznavanjem okruženja će verovatno nastaviti da podsti-
ču segregacione porive.
Izražavanje tih poriva može (privremeno, ali iznova) ublažiti
narastajuće tenzije. Ono nudi nadu: odbojne i uznemirujuće ra
zlike mogu biti neminovne i neiskorenjive, ali možda je moguće
istisnuti otrov iz žaoke dodeljivanjem, kako inkluzivnog, tako i
ekskluzivnog, propisno obeleženog i dobro čuvanog fizičkog pro
stora svakoj formi života. U nedostatku takvog radikalnog reše-
nja čovek možda može bar za sebe i svoje rođake i poznanike, „za
slične sebi", obezbediti teritoriju slobodnu od te zbrke i pometnje
koja neminovno pogađa druge gradske zone. Miksofobija se ma-
nifestuje u nagonu ka ostrvima sličnosti i istosti u moru raznovr
snosti i različitosti.
Koreni miksofobije su banalni - uopšte ih nije teško identifi-
kovati, lako ih je razumeti, iako ih nije nužno lako zaboraviti. Kao
što sugeriše Ričard Senet, „osećaj 'nas', koji izražava želju da se
bude isti, za ljude je način da izbegnu neophodnost dubljeg uvida
jednih u druge". Možemo reći da je to obećanje nekakve duhovne
utehe: izgledi da se zajedništvo učini podnošljivijim odricanjem
od napora da se razume, da se pregovara, da se pravi kompromis,
koji su potrebni u životu sa razlikama i u njima. „Procesu formi

ranja koherentne slike zajednice urođena je želja da se izbegne
stvarno učešće. Osećanje zajedničkih veza bez zajedničkog isku
stva pre svega se javlja zbog straha ljudi od učešća, straha od opa
29
snosti i njihovih izazova, straha od bola koje donosi to učešće."
Poriv prema „zajednici sličnosti" je znak povlačenja, ne samo
od drugačijeg koje je spolja.već i od posvećenosti živoj, ali burnoj,
okrepljujućoj, ali i mučnoj interakciji unutra. Privlačnost „zajed
nice istosti" je slična polisi osiguranja od rizika kojih ima puno
u svakodnevnom, polifonom svetu. Ona ne smanjuje, a još manje
može odložiti rizike. Kao i sva sredstva za ublažavanje, to je samo
obećanje skloništa od nekih najdirektnijih i najstrašnijih efekata.
Samo bekstvo kao izbor podstaknut miksofobijom poseduje
jednu podmuklu i škodljivu posledicu: što je ta strategija neefika-
snija, to je više samodovoljna i samopokretačka. Senet objašnjava
zašto je to tako, zapravo, zašto tako mora biti: „Gradovi u Americi
tokom protekle dve dekade porasli su tako da su etnički delovi
postali relativno homogeni; čini se da nije slučajno što je strah
od stranaca takođe porastao do mere da su te etničke zajednice
ostale odsečene". 30 Što duže ljudi ostaju u jednoličnom okruženju
- u društvu drugih „kao što su oni", sa kojima se mogu „družiti"
površno i formalno, bez rizika nerazumevanja i bez hvatanja u
koštac sa mukotrpnom potrebom tumačenja između zasebnih
univerzuma značenja - to je verovatnije da će se „odučiti" od ve
štine usaglašavanja značenja i modusa covivendi.
Pošto su zaboravili ili prevideli da usvoje veštine neophodne
za život sa razlikama, nije ni čudo da takvi ljudi gledaju na mo
gućnost suočavanja sa strancima sa sve većim užasom. Stranci
postaju čak strasniji kako postaju sve više tuđi, nepoznati i ne
razumljivi, i pošto se gase, ili se uopšte i ne započinju, dijalog i
interakcija koji bi na kraju asimilirali njihovu „drugost". Težnja
prema homogenom, teritorijalno izolovanom okruženju možda
29 Richard Sennet, The Uses of Disorder: Personal Identity and City Life (Faber,
1996), str. 3 9 , 4 2 .
30 Ibid., str. 194.
je podstaknuta miksofobijom; međutim, praktikovanje teritori

jalne razdvojenosti jeste pojas za spašavanje i dobavljač hrane
istoj toj miksofobiji.
Miksofobija, međutim, nije jedini ratnik na urbanom bojištu.
Poznato je da gradski život predstavlja ambivalentno iskustvo.

On privlači i odbija, ali, da nedaće stanovnika grada budu još slo
ženije, upravo ti isti aspekti gradskog života neprekidno, ili isto
vremeno, privlače i odbijaju... Zbunjujuća raznolikost urbanog
okruženja je izvor straha (posebno za one ljude medu nama koji
su već „napustili stare puteve", dospevši u stanje akutne neizve-
snosti preko destabilizujućih procesa globalizacije). Isti taj blesak
i sjaj urbanog pejzaža, nalik kaleidoskopu, kome nikad ne manjka
noviteta i iznenađenja, međutim, čini i njegov šarm, kome je teš
ko odoleti, i predstavlja moć privlačnosti.
Suočavanje sa beskrajnim i konstantno zaslepljujućim prizo
rom grada zato se ne doživljava nedvosmisleno kao zla kob i pro
kletstvo; niti se sklanjanje od njega čini čistim blagoslovom. Grad
u istoj meri, i istovremeno, podstiče miksofiliju, kao što podstiče
miksofobiju. Gradski život je, suštinski i bespovratno, ambivalen
tan.
Što je grad veći i heterogeniji, on može da podrži i ponudi više

atrakcija. Masivna kondenzacija stranaca je istovremeno odboj
no sredstvo i najmoćniji magnet, koji stalno dovlači u grad uvek
nove trupe ljudi umornih od monotonije ruralnih ili malogra
đanskih života, ljude kojima je dosta ponavljajuće rutine takvog
života - i koji očajavaju zbog bezizglednog nedostatka prilika u
takvom životu. Različitost je obećanje mogućnosti, mnogih i ra
zličitih mogućnosti, mogućnosti koje odgovaraju svim veštinama
i svim ukusima - i tako, što je grad veći, to će pre privući sve veći
i veći broj ljudi koji odbijaju, ili im je odbijen, smeštaj i životne
šanse u manjim mestima koja su manje tolerantna na posebnost,
a škrtija u mogućnostima koje nude. Čini se da je miksofilija, isto
kao miksofobija, samopokretačka, samorastuća i samoosnažuju-
ča tendencija. Ni miksofilija ni miksofobija se neće lako potrošiti,

niti izgubiti i delić svoje snage tokom obnove grada i renoviranja
gradskog prostora.
Miksofobija i miksofilija koegzistiraju u svakom gradu, ali isto
tako koegzistiraju unutar svačijeg gradskog doma. Doduše, ovo
nije laka koegzistencija, ona je puna buke i besa - iako ona puno
znači ljudima na suprotnom kraju fluidne moderne ambivalen
tnosti.
Pošto su stranci osuđeni na to da nastave svoje živote zajedno,

kakvi god bili budući preokreti u urbanoj istoriji, umeće življenja
sa razlikama, uz mir i sreću i umeće neometanog korišćenja ra
zličitih podsticaja i prilika, stiče najveću važnost među veštinama
koje stanovnik grada treba da nauči i pokaže.
Čak i ako potpuno iskorenjivanje miksofobije nije u planu, ima
jući u vidu sve veću mobilnost ljudi fluidne moderne epohe i ubr
zano menjanje glumaca, zapleta i okruženja urbane scene, možda
se nešto može učiniti kako bi se uticalo na razmere proporcija u
kojima su kombinovane miksofilija i miksofobija, i to tako da se
umanji zbunjujući uticaj miksofobije koji uzrokuje uznemirenost
i ljutnju. Zaista, čini se da arhitekte i urbanisti mogu dosta toga
uraditi kako bi pomogli rast miksofilije i smanjili broj prilika za
miksofobične odgovore na izazove gradskog života. A čini se da
postoji mnogo toga što oni mogu uraditi i, zapravo, rade da bi
ublažili suprotne efekte.
Kao što smo primetili ranije, segregacija rezidencijalnih če
tvrti i javno posećivanih prostora, koji su komercijalno privlačni
graditeljima i privlačni njihovim klijentima kao brzi lek protiv
uznemirenosti izazvanih miksofobijom, zapravo je glavni uzrok
miksofobije. Ponuđena rešenja, da tako kažemo, stvaraju proble
me koje navodno rešavaju: tvorci zatvorenih zajednica i strogo
čuvanih stambenih kompleksa i arhitekte „branjenih prostora"
stvaraju, reprodukuju i intenziviraju potrebu i zahteve za koje
tvrde da ih zadovoljavaju.
Miksofobična paranoja sama sebe pothranjuje i funkcioniše
kao proročanstvo koje se samo od sebe ispunjava. Ako je segre-
gacija ponuđena i preduzeta kao radikalan lek za opasnost koju

predstavljaju stranci, kohabitacija sa strancima postaje iz dana u
dan sve teža. Homogenizacija stambenih četvrti, a potom smanji
vanje na neizbežan minimum celokupne trgovine i komunikacije
medu njima, je nepogrešiv recept da se težnja za odvajanjem i
segregacijom učini intenzivnijom i dubljom. Takva mera može
pomoći da se umanji bol koji trpe ljudi pogođeni miksofobijom,
ali je lek sam po sebi patogen i produbljuje bol, tako da su uvek
nove i jače doze tog leka potrebne da bi držale bol na podnošljivo
niskom nivou. Društvena homogenost prostora, naglašena i utvr
đena prostornom segregacijom, smanjuje kod njegovih stanov
nika tolerantnost na razliku i tako umnožava prilike za miksofo-
bične reakcije, čineći da gradski život deluje više „sklon riziku", a
time i mučnije, umesto da ga učini bezbednijim i time lakšim i
ugodnijim.
Suprotna strategija arhitekti i urbanista bila bi poželjnija za

utvrđivanje i razvijanje miksofiličnih osećanja: propagiranje
otvorenih, primamljivih i gostoprimljivih javnih prostora, koje bi
sve kategorije urbanih stanovnika dovele u iskušenje da ih redov
no posećuju, i svesno i voljno dele.
Kao što je Hans Gadamer popularno istakao u svom delu Isti
na i metoda, obostrano razumevanje je podstaknuto „fuzijom
horizonata" - to jest, kognitivnih horizonata, horizonata koji su
ocrtani i razvijeni akumulacijom životnog iskustva. Ta „fuzija"
koju iziskuje uzajamno razumevanje može biti samo ishod zajed
ničkog iskustva, a zajedničko iskustvo je nezamislivo bez zajed
ničkog prostora.
Kao da pruža veliki empirijski dokaz Gadamerove hipoteze,
utvrđeno je da prostori, rezervisani za sastanke oči u oči - ili
samo za deljenje prostora, „mešanje", „biti u blizini", kao što su
večere u istim restoranima ili piće u istim barovima - poslovnih
ljudi na putu i ostalih pripadnika nove, putujuće elite ili „globalne
vladajuće klase" (mesta kao što su globalni lanci nadnacionalnih
hotela i konferencijskih centara) imaju ključnu ulogu u integraci
ji te elite, uprkos kulturnim, lingvističkim, verskim, ideološkim ili
bilo kojim drugim razlikama koje bi je, inače, razdvojile i sprečile

31
razvoj osećanja da „mi treba da budemo zajedno".
Zaista, izgradnja uzajamnog razumevanja i deljenje životnih
iskustava koja su takvom razumevanju potrebna jeste jedini ra
zlog zašto, uprkos postojanju mogućnosti da se brže komunicira
elektronskim putem - i sa mnogo manje zbrke i teškoća, poslovni
ljudi i akademici i dalje putuju, posećuju jedni druge i sastaju se
na konferencijama. Ako bi komunikacija mogla biti svedena na
prenos informacija i kada „fuzija horizonata" ne bi bila potrebna,
onda bi u našem dobu interneta, i širom rasprostranjene mreže,
fizički kontakt i podela prostora i iskustava (čak i u slučaju da je
privremena i povremena) postala suvišna. Ali nije tako i ništa do
sada ne sugeriše da će tako biti.
Postoje stvari koje arhitekte i urbanisti mogu učiniti da bi pro-
menili ravnotežu između miksofobije i miksofilije u korist ove
druge (kao što oni, dopuštanjem ili izostavljanjem, doprinose su
protnoj struji). Ali postoje granice njihovih postignuća dok delu
ju sami i oslanjaju se jedino na efekte sopstvenog delovanja.
Koreni miksofobije - alergijska, grozničava osetljivost na
strance i na strano - leže izvan domašaja arhitektonskog zna
nja i rekonstrukcije urbanista. Ovi koreni su duboko utonuli u
egzistencijalno stanje savremenih ljudi, rođenih i odgajanih u
deregulisanom, individualizovanom, fluidnom svetu ubrzane i
difuzne promené. Koliko god da za kvalitet svakodnevnog života
mogu biti važni oblik, izgled, atmosfera gradskih ulica i namene
za koje se koriste gradski prostori, oni su samo neki, ne nužno i
glavni faktori koji doprinose tom stanju destabilizacije kao proi
zvoda neizvesnosti i uznemirenosti.
Više nego bilo šta drugo, miksofobična osećanja podstiče i hra
ni silan osećaj nesigurnosti. Nesigurni ljudi, sa osećajem neizve
snosti oko svog mesta u svetu, nesigurni u svoje životne izglede
i rezultate sopstvenog delovanja su ti koji su najizloženiji iskuše
njima miksofobije i koji će najverovatnije upasti u njenu zamku.
31 Videti, na primer: William B. Beyer, „Cyberspace or humanspace: whither

cities in the age of telecommunications?", u: Wheeler, Aoyama i Warf (eds), Cities
in the Telecommunications Age, str. 176-9.
Zamka je sadržana u kanalisanju uznemirenosti udaljavanjem od

njenih istinskih korena i njenim ispoljavanjem na mete koje nisu
povezane sa njenim izvorima. Kao rezultat toga, mnoga ljudska
bića su postala žrtve (a dugoročno, oni koji viktimizuju druge
prizivaju sopstvenu viktimizaciju), dok izvori agonije ostaju za
štićeni od dodira i izlaze iz operacije neozledeni i netaknuti.
Ono što sledi jeste da nevolje koje pogađaju savremene gra
dove ne mogu biti rešene reformisanjem samog grada, koliko
god ta reforma bila radikalna. Da ponovimo, ne postoje lokalna
rešenja za globalno prouzrokovane probleme. Vrsta „bezbednosti"
koju urbani graditelji nude ne može olakšati, a kamoli iskoreniti
egzistencijalnu nesigurnost, svakodnevno osvežavanu fluidnošću
tržišta rada, krhkošću vrednosti koje se pripisuju prošlim vešti-
nama i znanjima ili onima za kojima je trenutna potražnja, po
znatom ranjivošću ljudskih veza i pretpostavljenom neizvesnošću
i opozivošću obavezivanja i partnerstava. Reforma egzistencijal
nog stanja treba da prethodi reformama grada, pošto je ona uslov
njihovog uspeha. Bez te reforme, napori ograničeni na grad da bi
nadvladali ili detoksikovali miksofobične pritiske osuđeni su na
to da ostanu samo faktori ublažavanja - i to najčešće zahvaljujući
efektu autosugestije.
Ovo treba da se zapamti, ne da bismo uklonili ili umanjili vred
nost razlike između dobre i loše arhitekture ili odgovarajućeg i
neodgovarajućeg gradskog planiranja (oba mogu biti, i često su
izuzetno važni za kvalitet života stanovnika grada), već da bismo
postavili zadatak u perspektivu koja uključuje sve faktore koji su
odlučujući u pravljenju pravog izbora i pridržavanju tog izbora.
Savremeni gradovi predstavljaju deponije za izobličene i de-
formisane proizvode fluidnog modernog društva (a i sami zasi
gurno doprinose akumulaciji otpada).
Ne postoje rešenja koncentrisana u gradu, a kamoli ograničena
na grad, za suočavanje sa sistemskim kontradikcijama i kvarovi
ma - i koliko god da je ogromna i za pohvalu mašta arhitekata,
gradonačelnika i opštinskih odbornika, ta rešenja se neće prona
ći. Problemi treba da se rešavaju tamo gde se javljaju: neprilike
sa kojima se ljudi suočavaju i zbog kojih trpe u gradu - ponikle
su negde drugde, a prostranstva njihove inkubacije i začetka su

isuviše velika da bi se rešavala sredstvima napravljenim da od
govaraju veličini čak i najvećeg metropolitanskog područja. Ova
prostranstva se prostiru čak i izvan dohvata suverene delatnosti
države, najvećeg, najprostranijeg i najsveobuhvatnijeg okruženja
za demokratske procedure koje su osmišljene i praktikovane u
modernim vremenima. Ova prostranstva su globalna, i sve više
su takva; ali do sada mi nismo stigli ni blizu pronalaska, a kamoli
upotrebe sredstava demokratske kontrole koja odgovaraju veliči
ni i moći sila koje je potrebno kontrolisati.
Ovo je, bez sumnje, dugoročan zadatak i zadatak koji će zah-
tevati više, mnogo više razmišljanja, delovanja i istrajavanja nego
bilo koja reforma urbanizma i arhitektonske estetike. To ipak ne
znači da napore usmerene ka takvim reformama treba suspendo-
vati dok se mi ne uhvatimo u koštac sa korenima problema i dok
ne stavimo pod kontrolu ove opasno neodređene globalizujuće
trendove. Ako je nešto sigurno, to je upravo suprotno - pošto je
grad deponija za uznemirenost i strahove prouzrokovane global
no izazvanom neizvesnošću i nesigurnošću, to je, takođe, glavni
teren za obuku, gde se može eksperimentisati sredstvima za ubla
žavanje i razbijanje te neizvesnosti i nesigurnosti, isprobavati ih, i
možda ih naučiti i usvojiti.
Stranci, koji se u globalnom prostoru međusobno suočava
ju kao neprijateljske države, suprotstavljene civilizacije ili vojni
protivnici, upravo se u gradu susreću kao individualna ljudska
bića, posmatraju se iz blizine, međusobno razgovaraju, uče jedni
o drugima, pregovaraju o pravilima zajedničkog života, saraduju
i, pre ili kasnije, naviknu se na prisustvo drugog i u sve više pri
lika pronalaze zadovoljstvo u društvu onog drugog. Posle takve,
doduše lokalne obuke, ovi stranci mogu biti mnogo manje na
peti i uplašeni kada dođe do rukovođenja globalnim poslovima:
čini se da nekompatibilne civilizacije ne moraju ipak biti tako
nekompatibilne, obostrano neprijateljstvo ne mora biti tako ne-
rešivo kao što izgleda, a zveckanje oružjem ne mora biti jedini
način razrešavanja međusobnih konflikata. Gadamerova „fuzija
horizonata" može postati donekle realniji projekat ako se isproba
na gradskim ulicama (čak i učeći na greškama i samo sa polovič

nim uspehom).
Prihvatanje nove globalne situacije, a pogotovo delotvorno su
očavanje s njom, iziskivaće dosta vremena - kao što je bio slučaj i
sa svim drugim istinski temeljnim i presudnim transformacijama
ljudskog stanja.
Kao i u slučaju svih takvih transformacija, nemoguće je (i uop
šte nije preporučljivo pokušati) da se preduhitri istorija i da se
predvidi, a kamoli predodredi, oblik koji će ona zadobiti i rešenje
do kog će potencijalno voditi. Ali takvo suočavanje će morati da
se desi. Ono će verovatno biti glavna preokupacija i ispuniti naj
veći deo istorije veka koji je tek počeo.
Ova drama će biti napisana i postavljena u oba prostora - i na
globalnim i na lokalnim scenama. Raspleti ove dve scenske pro
dukcije su veoma povezani i u bliskoj su zavisnosti od toga koliko
su duboko scenaristi i glumci u obe produkcije svesni te veze, i sa
koliko veštine i odlučnosti doprinose uspehu druge produkcije.
4.
Razmontirano zajedništvo
Utvara lebdi iznad planete: utvara ksenofobije. Stare i nove,

nikada ugašene i sveže odleđene i zagrejane plemenske sumnji
čavosti i animoziteti su se pomešali i stopili sa potpuno novim
strahom za bezbednost, kondenzovanim od nesigurnosti i nei-
zvesnosti fluidnog modernog postojanja.
Ljudi - istrošeni i mrtvi umorni od nikada zaključenih testova
adekvatnosti, uplašeni do smrti od misterioznih, neobjašnjivih
neizvesnosti svojih sudbina i globalne magle koja sakriva njiho
ve izglede iz vidokruga - očajnički traže krivce za svoje muke i
iskušenja. Oni ih pronalaze, što nije iznenađujuće, pod obližnjim
svetiljkama - na jedinom mestu koje je obavezno osvetljeno sna
gama reda i zakona: „Kriminalci su ti koji nas čine nesigurni
ma, a stranci su ti koji uzrokuju kriminal"; i tako je „prikupljanje,
zatvaranje i deportacija stranaca ono što će nam povratiti našu
izgubljenu ili ukradenu bezbednost".
Svom pregledu najnovijih promena u evropskom političkom
spektru Donald G. Maknil mladi dao je naziv „Političari povlađu
ju strahu od kriminala". 1 Zaista, širom sveta kojim vladaju demo-
1 D. G. McNeil Jr, ..Politicians pander to fear of crime", New York Times, 5 - 6 .

maj 2 0 0 2 .
kratski izabrane vlade - rečenica: „Biću strog u vezi sa krimina

lom", ispostavila se kao adut u kartama koji je jači od svih drugih,
ali je pobednička ruka, gotovo bez izuzetka, kombinacija obeća
nja „više zatvora, više policajaca, dužih kazni" sa zavetom „bez
imigracije, bez prava azila, bez naturalizacije". Kao što je Maknil
to rekao: „Političari širom Evrope koriste stereotipe, kao što je
'stranci uzrokuju kriminal', da povezu etničku mržnju, koja nije u
modi, sa prihvatljivijim strahom za sopstvenu bezbednost."
Duel između Širaka i Žospena na izborima za francuskog pred-
sednika, 2002. godine, bio je tek u početnoj fazi kada se degene-
risao u aukciju u kojoj su se oba takmaca nadmetala za izbornu
podršku nudeći sve strože mere protiv kriminalaca i imigrana
ta, ali iznad svega protiv imigranata koji su izazivali kriminal i
2
protiv kriminala koji izazivaju imigranti. Kao prvo, ipak, dali su
sve od sebe da preusmere uznemirenost birača, koja je potekla iz
neposrednog osećaja précarité (razdražujuća nesigurnost druš
tvene pozicije isprepletena sa akutnom neizvesnošću vezanom za
budućnost sredstava za život) usmerenog na strah za ličnu bez
bednost (integritet tela, lične imovine, doma i susedstva). Četrna
estog jula 2001. godine Širak je pokrenuo paklenu mašinu, najav
ljujući potrebu za borbom protiv „te sve veće pretnje po bezbed
nost, te sve jače poplave" u kontekstu porasta delinkvencije od
skoro deset procenata u prvoj polovini godine (što je takođe tom
prilikom objavljeno), i proglašavajući politiku „nulte tolerancije"
koja mora postati zakon kada on bude ponovo izabran. Tako je
podešen ton njegove predsedničke kampanje, a Žospen se brzo
pridružio, pružajući sopstvene detaljne varijacije na zajedničku
temu (iako je, neočekivano za glavne soliste, ali sigurno ne i za
sociološki mudre posmatrače, Le Penov glas bio taj koji je ispli
vao do vrha kao najčistiji i time najrazgovetniji).
Dvadeset osmog avgusta Žospen je proglasio „borbu protiv
nesigurnosti", obećavajući da „neće biti popuštanja", dok su se
6. septembra Danijel Velan i Mariliz Lebranši, njegovi ministri
unutrašnjih poslova i pravde, zakleli da neće tolerisati delinkven-
2 Videti: Nathaniel Herzberg i Cécile Prieur .„Lionel Jospin et le'piège'sécuri-
taire", Le Monde, 5 - 6 . maj 2 0 0 2 .
Razmontirano zajedništvo 141
ciju u bilo kakvom obliku. Velanova neposredna reakcija na do

gađaje od 11. septembra u Americi bila je da poveća ovlašćenja
policije, prvenstveno protiv maloletnika iz „etnički tuđih" banlie
ues, prostranih stambenih površina u predgrađima, gde se, prema
zvaničnoj verziji (prikladnoj za političare) začinje đavolja meša-
vina neizvesnosti i nesigurnosti, koja truje živote Francuza. Sam
Žospen je nastavio da kritikuje i grdi, sve oštrijim terminima,
„anđeosku školu" mekog pristupa, zaklinjavši se da joj nikada u
prošlosti nije pripadao i da joj se nikada ne bi pridružio u buduć
nosti. Aukcija se nastavljala, a ponude su se povećavale do neba.
Širak je obećao osnivanje ministarstva unutrašnje bezbednosti,
na šta je Žospen odgovorio posvećenošću ministarstvu „čija je
obaveza javna bezbednost" i „koordinacija policijskih operacija".
Kada se Širak pojavio sa idejom zatvorskih centara za zatvara
nje maloletnih delinkvenata, Žospen je ponovio svoje prethodno
obećanje, sa vizijom „zatvorskih struktura" za maloletne prestu
pnike, sa mogućnošću „kažnjavanja na licu mesta".
Samo tri decenije ranije, Portugalija je (uz Tursku) bila glavni
dobavljač „gastarbajtera", za koje se nemački Bürger plašio da će
opustošiti njihove domaće gradske pejzaže i narušiti društvenu
čvrstinu, osnovu njihove bezbednosti i udobnosti. Danas, zahva
ljujući svom značajno uvećanom bogatstvu, Portugalija je od ze
mlje koja je izvozila radnu snagu postao zemlja koja uvozi radnu
snagu. Teškoće i poniženja, koje su stanovnici ove zemlje trpeli
kada je hieb morao da se zaradi u stranim zemljama, bili su brzo
zaboravljeni: 27 procenata Portugalaca je izjavilo da su sused-
stva napadnuta kriminalom i strancima njihova glavna briga, a
novi političar, Paulo Portas, bacajući jednu jedinu, jaku antiimi-
gracionu kartu, pomogao je novoj desničarskoj koaliciji da dođe
na vlast (isto kao što se desilo sa Danskom narodnom strankom
Pija Kirsgarsa, italijanskom Severnom ligom Umberta Bosija i sa
radikalno antiimigrantskom Partijom progresa u Norveškoj; u
svim zemljama koje su, ne tako davno, slale svoju decu u daleke
zemlje da traže hieb koji one, tada previše siromašne, nisu bile u
stanju da ponude).
Novosti kao što su ove lako dospeju u naslovne stranice (kao

što je „britanski plan za sprečavanje azila u Gvardijanu od 13. juna
2002. godine; nije potrebno ni spomenuti naslovne strane u ta
bloidima...). Glavni deo fobije od imigranata, međutim, sakri
ven je od pažnje (i naravno znanja) Zapadne Evrope i nikada ne
izlazi na površinu. „Svaljivanje krivice na imigrante" - strance,
pridošlice i pogotovo pridošlice medu strancima - zbog svih as-
pekata društvene nemoći (i prvenstveno zbog moćnog, oslablju-
jućeg osećanja Unsicherheita, incertezze, précarité, nesigurnosti)
brzo postaje globalna navika. Kao što je to nazvala Heder Grejb,
direktor za istraživanje u Centru za evropske reforme: „Nemci
krive Poljake, Poljaci krive Ukrajince, Ukrajinci krive Kirgize i
3
Uzbekistance", dok zemlje koje su previše siromašne da privuku
bilo kakve susede koji očajnički traže sredstva za život, kao što
su Rumunija, Bugarska, Mađarska ili Slovačka, iskaljuju svoj bes
na dežurnim i stalnim krivcima: lokalnim ljudima-lutalicama,
koji izbegavaju stalne adrese i zbog toga su i svuda „pridošlice" i
stranci - Romima.
Kada govorimo o definisanju globalnih trendova, SAD imaju
nesporno pravo prioriteta i najčešće preuzimaju inicijativu. Ali,
pridruživanje globalnom trendu napadanja imigranata zada
je Americi prilično veliki problem. Poznato je da su SAD imi
grantska zemlja: imigracija je u američkoj istoriji zabeležena kao
plemenita prošlost, misija, herojsko delo hrabrih, neustrašivih i
odvažnih, tako da bi osudivanje imigranata i bacanje sumnje na
plemeniti poziv imigranata išlo protiv prirode američkog identi
teta i možda zadalo smrtonosan udarac američkom snu i njego
vom nespornom temelju i vezivu. Ali ono u šta se ulažu napori, i
uporno se pokušava, jeste da se od kruga napravi kvadrat...
Desetog juna 2002. godine, visoki američki zvaničnici (izme
đu ostalih, direktor FBI-ja Robert Maler, zamenik javnog tužioca
general Lari Tompson, zamenik državnog sekretara Pol Volfovic)
najavili su hapšenje osumnjičenog teroriste Al Kaide po njego-
3 Citirano u: McNeill, ..Politicians pander to fear of crime".

4
vom povratku u Čikago nakon obuke u Pakistanu. Kao što je
zvanična verzija afere tvrdila, američki građanin, rođen i odra
stao u Americi, Hoze Padila (ime sugeriše na latinoameričke ko
rene koji se povezuju sa najnovijim, relativno lošim dodatkom
na dugoj listi imigrantskog etničkog porekla), preobratio se u
islam, preuzeo ime Abdulah al Mudžahir i brzo otišao kod svoje
nove muslimanske braće po instrukcije o tome kako da naudi
svojoj matičnoj postojbini. On je istreniran za jedinstvenu vešti-
nu sklapanja „prljavih bombi" - „zastrašujuće lakih za sklapanje"
od nekoliko grama široko dostupnih konvencionalnih eksplozi
va i „praktično bilo kog radioaktivnog materijala", kojih se po
tencijalni teroristi „mogu dokopati" (nije bilo jasno zašto je bila
potrebna sofisticirana obuka da bi se sklopilo oružje „zastrašu
juće lako za sklapanje", ali kada dođe do sejanja semena straha
da bi se uzgojili plodovi gneva, tu nema nikakve logike). „Nova
fraza je dospela u rečnik mnogih prosečnih Amerikanaca nakon
11. septembra: 'prljava bomba', govorili su reporteri USA Todaya,
Nicholsa, Hallieislera.
Afera je bila majstorski potez: zamka američkog sna je bila
vesto izbegnuta pošto je Hoze Padila bio stranac i tuđin po sop-
stvenom izboru slobodnog Amerikanca. A terorizam je bio živo
pisno predstavljen kao da je istovremeno stranog porekla, a opet
sveprisutan kod kuće, kako vreba iza svakog ćoška i širi se kroz
svako susedstvo - isto kao „the Reds under the beds" (komunisti
su pod krevetom) iz prošlih vremena; i tako je to bila bespre-
korna metafora i veoma pouzdan odušak za jednako sveprisutne
strahove i slutnje nepouzdanog života.
A opet, ovo posebno sredstvo pokazalo se pogrešnim. Gledano
iz drugih kancelarija federalne administracije, vrednosti sluča
ja delovale su kao teret. „Zastrašujuće laka za sklapanje" „prlja
va bomba" bi razotkrila besmisao „antiraketnog štita" vrednog
nekoliko milijardi dolara. Domaći dokumenti Al Mudžahira bi
mogli staviti ogroman znak pitanja na planirani antiirački rat i na
sve njegove još neimenovane nastavke. Ono što je predstavljalo
4 Videti: USA Today od 11. juna 2 0 0 2 , pogotovo „AI-Qaeda operative tipped off
plot", „US: Dirty b o m b plot: "The future is here, I'm afraid'".
poslasticu za neke federalne organe drugima je imalo ukus otro

va. Čini se da ti drugi trenutno imaju kontrolu, pošto je vrlo brzo,
hitro i ekspeditivno zavrnut vrat toj aferi koja je dosta obećavala.
Ali ne zbog nedostatka napora od strane njenih autora...
Modernost je proizvela i nastavila da proizvodi, od početka,
ogromne količine ljudskog otpada.
Proizvodnja ljudskog otpada je bila posebno obilna u dve gra
ne moderne industrije (koje su i dalje u potpunosti operativne i
u punom kapacitetu).
Proklamovana funkcija prve od ove dve grane bila je proizvod
nja i reprodukcija društvenog poretka. Svaki model poretka je
selektivan i zahteva odsecanje, skraćivanje, segregaciju, odvajanje
ili isecanje takvih delova ljudskog sirovog materijala koji nisu po
dobni za novi poredak: koji nisu u stanju ili kojima je zabranjeno
da popune bilo koje od njegovih polja. Na drugoj strani procesa
izgradnje poretka takvi delovi se pojavljuju kao „otpad", različit
od „korisnog" proizvoda zato što je namenski proizvod.
Druga grana moderne industrije poznate po neprestanoj pro
izvodnji ogromnih količina ljudskog otpada bio je ekonomski
napredak - koji zauzvrat zahteva lišavanje moći, razmontiranje i,
na kraju, uništenje određenog broja načina i sredstava održava
nja ljudskog postojanja: takvi životi ne mogu i neće ispuniti stal
no rastuće standarde produktivnosti i profitabilnosti. Praktičari
obezvređenih oblika života ne mogu, po pravilu, biti smešteni
en masse u nove, tanje i elegantnije aranžmane ekonomskih ak
tivnosti. Njima je zabranjen pristup takvim životnim sredstvima
koja su novi aranžmani učinili legitimnim/obaveznim, dok orto
doksna sredstva, sada obezvredena, ne nude više opstanak. Oni
su, zbog toga, otpad ekonomskog napretka.
Potencijalno katastrofalne posledice akumulacije ljudskog ot
pada bile su, međutim, u većem delu moderne istorije deaktivira-
ne, neutralisane ili barem ublažene, zahvaljujući drugoj moder
noj inovaciji: industriji odlaganja otpada. Ta industrija je bujala
zahvaljujući velikim delovima sveta pretvorenim u deponije, gde
je čitav „višak čovečanstva", ljudski otpad, proizveden u moder-
nizujućim sektorima planete, mogao biti transportovan, odložen
i dekontaminiran - tako uklanjajući opasnost od samozapaljenja

i eksplozije.
Planeta trenutno ostaje bez takvih deponija; velikim delom
zbog spektakularnog uspeha - planetarnog širenja - modernog
oblika života (barem od vremena Roze Luksemburg sumnjalo se
da je modernost u krajnjoj liniji samoubilačka tendencija, u stilu
„zmije koja jede sopstveni rep"). Sve je manje i manje deponija.
Dok proizvodnja ljudskog otpada teče nesmanjenom brzinom
(količina čak i raste zbog procesa globalizacije), industrija od
laganja smeća se našla u velikom škripcu. Takvi načini rešavanja
problema ljudskog otpada, koji su postali moderna tradicija, više
nisu izvodljivi, a novi načini još uvek nisu izmišljeni, a kamoli
počeli da se sprovode. Duž procepa svetskog nereda rastu gomile
ljudskog otpada, a sve su češći prvi znaci tendencije ka samoza-
paljenju i simptoma predstojeće eksplozije.
Kriza industrije odlaganja ljudskog otpada stoji iza sadašnje
konfuzije, koju je obelodanilo nepravilno upravljanje krizom i
očajničko, a opet dosta iracionalno komešanje inicirano 11. sep
tembrom.
Pre više od dva veka, 1784. godine, Kant je primetio da je pla
neta koju naseljavamo sfera, i analizirao posledice te, doduše ba
nalne činjenice: pošto svi mi ostajemo i krećemo se po površini
te sfere, Kant je primetio, mi nemamo nigde drugo da idemo i
tako smo osuđeni da zauvek živimo u međusobnoj blizini i druš
tvu. Držanje odstojanja, a kamoli njegovo povećavanje, u dugo
ročnom smislu ne dolazi u obzir: kretanje po sfernoj površini će
na kraju završiti smanjenjem odstojanja koje je čovek pokušao
da poveća. I tako je die volkommene bürgerliche Vereinigung in
der Menschen-gattung (savršeno sjedinjavanje ljudskih vrsta kroz
zajedničko stanovanje) sudbina koju je Priroda izabrala za nas
stavljajući nas na površinu sferične planete. Jedinstvo ljudske vr
ste je najudaljeniji horizont naše univerzalne istorije; horizont
koji smo mi, ljudska bića, podstaknuta i vođena razumom i in
stinktom samoočuvanja, osuđeni da sledimo, i da dostignemo
onda kada bude vreme za to. Pre ili kasnije, upozorio je Kant,
neće ostati nimalo slobodnog prostora za pronalaženje skloništa
ili spasa za one medu nama koji su za već zauzeta mesta smatrali
da su prenatrpana ili premalo gostoprimljiva da bi bila udobna,
previše neprijatna ili nepodesna zbog bilo kog drugog razloga. I
tako nam Priroda nalaže da gledamo (recipročno) na gostopri-
mljivost kao na vrhovni princip koji nam treba - i koji ćemo, na
kraju krajeva, morati prihvatiti i slediti, da bismo priveli kraju
dugačak niz pokušaja i grešaka, katastrofa koje greške izazivaju i
razaranja koja katastrofe ostavljaju za sobom.
Kantovi čitaoci su to sve mogli da saznaju pre dva veka iz nje
gove knjige. Svet, međutim, nije puno mario. Čini se da svet više
voli da svojim filozofima oda čast spomen-plaketama nego da ih
pažljivo sluša, a kamoli da posluša savete koje čuje. Filozofi su,
možda, bili glavni heroji lirske drame doba prosvetiteljstva, ali
je epska tragedija postprosvetiteljstva ipak zanemarila njene sti
hove.
Zauzet dogovaranjem brakova nacija sa državama, država sa
suverenitetom i suvereniteta sa teritorijama okruženim čvrsto za
pečaćenim i oprezno kontrolisanim granicama, činilo se da svet
stremi ka horizontu dosta različitom od onoga koji je Kant ocrtao.
Tokom prethodnih dvesta godina svet je bio zaokupljen nasto
janjem da učini kontrolu ljudskog kretanja jedinom prednošću
državnih snaga, postavljajući barijere svim drugim, nekontrolisa-
nim ljudskim kretanjima, i popunjavanjem barijera budnim i teš
ko naoružanim stražarima. Pasoši, ulazne i izlazne vize, carine i
imigracione kontrole bili su glavni izumi umeća moderne vlade.
Dolazak moderne države sudario se sa pojavom „osobe bez
države", sans papiers, i idejom unwertes Leben, što je novija re
inkarnacija 5 drevne institucije homo sacer, tog konačnog otelo-
tvorenja suverenog prava da se izuzme i izdvoji bilo koje ljudsko
biće koje je stavljeno izvan granica ljudskih i božanskih zakona
i da se pretvori u biće na koje se ne odnosi nijedan zakon i čije
uništenje ne uzrokuje kaznu, pošto je lišeno svog etičkog ili reli
gioznog značaja.
5 Kao što je Giorgio Agamben otkrio; videti njegov Homo sacer. II potere sovra-
no e lanuda vita (Einaudi, 1995).
Ispostavilo se da je vrhovna kazna moderne suverene moći

pravo izuzeća iz čovečanstva.
Nekoliko godina nakon što je Kant zapisao svoje zaključke i
poslao ih na štampanje, objavljen je drugi, još kraći dokument -
onaj koji će pritiskati sledeća dva veka istorije i umove glavnih
igrača tog vremena i to mnogo više nego Kantova mala knjiga.
Taj drugi dokument bila je Déclaration des droits de l'homme et
du citoyen - Deklaracija o pravima čoveka i građanina, za koju
je Đordo Agamben primetio, uz prednost razumevanja nakon
dva veka, da ona nije pojašnjavala da li su „dva termina [čovek i
građanin] trebalo da označe dve različite realnosti" ili je, umesto
6
toga, prvi termin uvek trebalo da bude „već sadržan u drugom" -
to jest, da je nosilac prava bio čovek koji je takode bio i građanin
(u kojoj god meri da je to bio).
Nedostatak jasnoće, uz sve njene jezive posledice, i ranije je
primetila Hana Arent - u svetu koji se iznenada ispunjava „rase
ljenim osobama". Arentova se seća starog i istinski proročanskog
predosećanja Edmunda Berka da je apstraktna ogoljenost toga
„da niste ništa drugo, do čovek" bila najveća opasnost čovečan
stva.7 „Ljudska prava" kao što je Berk primetio, bila su apstrak
cija, i ljudi nisu mogli očekivati puno zaštite od „ljudskih prava"
dok ta apstrakcija ne bude ispunjena sadržajem prava Engleza ili
Francuza. „Svet nije pronašao ništa sveto u apstraktnoj ogolje-
nosti toga što ste čovek" - tako da je Arentova sumirala iskustvo
godina koje su sledile nakon Berkovih zapažanja. „Prava čoveka,
navodno neotuđiva, dokazala su se kao nesprovodiva... kad god
su se pojavili ljudi koji više nisu bili građani nijedne suverene
države."8
6 Giorgio Agamben, Mezzi senza fine ( 1 9 9 6 ) ; ovde citirano po prevodu Vinzen-

za Binnetija i Cesara Casarina, Means without Ends: Notes on Politics (University
of Minnesota Press, 2 0 0 0 ) , str. 20.
7 Edmund Burke, Reflections on the Revolution in France (1790), citirano u:
Arendt, izdanje E. J. Payne (Everyman's Library).
8 Hannah Arendt, The Origins of Totalitarianism (Andre Deutsch, 1986), str.
300,293.
Zaista, ljudska bića obdarena „ljudskim pravima", ali i ničim

drugim pored toga - bez drugih prava koja jače štite (sa jačim
institucionalnim utemeljenjem), koja sadrže i drže „ljudska" pra
va na mestu - nisu se mogla nigde pronaći i bila su praktično
nezamisliva. Društvena, i previše društvena, puissance, potenza,
9
moć ili Macht je očigledno bila potrebna da bi potvrdila huma
nost čovečanstva. I tokom moderne ere - takva „snaga" bila je
stalno snaga da se povuče granica između humanog i nehumanog,
u modernim vremenima prerušena kao granica između građana i
stranaca. Na ovoj zemlji, iscepkanoj imanjima suverenih država,
beskućnici nemaju prava i pate, ne zato što nisu jednaki pred za
konom - već zato što ne postoji zakon koji se odnosi na njih i na
koji mogu da se pozovu u svojim žalbama na teške uslove koji su
im ponuđeni ili na čiju zaštitu mogu da polože prava.
U svom eseju o Karlu Jaspersu, koji je napisan nekoliko godina
nakon njenog delà Izvori totalitarizma, Hana Arent je primetila
da je „humanost", iako je za sve prethodne generacije ona bila
samo koncept ili ideal (možemo dodati: filozofski postulat, san
humanista, nekada borbeni poklič, ali skoro nikada organizujući
princip političke akcije), „postala nešto kao urgentna realnost". 10
Postala je stvar ogromne hitnosti, jer uticaj Zapada ne samo što je
preplavio ostatak sveta proizvodima svog tehnološkog napretka,
već je, takođe, izvozio u ostatak sveta „svoje procese dezintegra
cije" - između ostalog i slom metafizičkih i religioznih uverenja,
zastrašujući napredak prirodnih nauka i uspon nacionalne drža
ve kao praktično jedinog, najviše isticanog, oblika vladavine. Sna
gama kojima su bili potrebni vekovi da „oslabe drevna verovanja
i političke načine života" na Zapadu „trebalo je samo nekoliko
decenija da slome... verovanja i načine života u svim drugim de-
lovima sveta".
Ovakva vrsta sjedinjavanja, sugeriše Arentova, mogla je pro
izvesti samo onu vrstu „solidarnosti ljudske vrste" koja je ,,u
9 Videti napomenu prevodioca u: Agamben, Means without Ends, str. 143.

10 „Karl Jaspers: Citizen of the World?", u: Hannah Arendt, Men in Dark Times
(Harcourt Brace, 1993), str. 8 1 - 9 4 .
potpunosti negativna". Svaki deo ljudske populacije na planeti

učinjen je ranjivim od strane svih drugih delova i svakog delà
ponaosob. Ovo je, možemo reći, „solidarnost" opasnosti, rizika
i strahova. Najveći deo vremena, i u mislima većine, „jedinstvo
planete" se svodi na užase pretnji koje su začete ili iznedrene u
udaljenim delovima sveta - sveta „koji pruža ruke, a on sam je
izvan dohvata".
Svaka fabrika, pored svog proizvoda - proizvodi i otpad. Fa
brika teritorijalno utemeljenog modernog suvereniteta nije bila
izuzetak.
Tokom dvesta godina, ili približno toliko nakon objavljivanja
Kantovih razmišljanja, progresivno „ispunjavanje sveta" (i tako,
posledično, težnja da se prizna da je punoća planete, za koju je
Kant mislio da je neizbežna presuda Razuma i Prirode u jednom,
bez prava na žalbu, bila zaista neminovna) odbijeno je uz pomoć
(ne)svetog trojstva teritorije, nacije i države.
Nacionalna država, kao što Đorđo Agamben zapaža, jeste dr
žava koja čini „rođenje u njoj ili rodnost" „osnovom sopstvene
suverenosti". „Fikcija, koja je ovde implicitna", ističe Agamben,
jeste da „rođenje [nascita] smesta postaje nacija, tako da ne može
biti bilo kakve razlike između ta dva momenta." 1 1 Čovek se, da
tako kažemo, rađa sa „državljanstvom zemlje".
Golotinja tek rođenog deteta, koje još uvek nije uvijeno u prav
nu/sudsku odeću, predstavlja mesto na kome se gradi i nepre
stano dograđuje suverenitet državne moći, što je potpomognuto
praksom uključenja/izuzimanja koja je usmerena protiv svih dru
gih potražitelja državljanstva koji su nekim slučajem u dohvatu
državnog suvereniteta. Možemo pretpostaviti da svođenje biosa
na zöe, koju Agamben smatra suštinom modernog suvereniteta
(ili, takode možemo reći, svođenje Leiba, živog aktivnog tela, na
Körper, telo na kome se može delovati, ali koje ne može delovati),
jeste unapred donet zaključak onda kada se rođenje izabere kao
jedina „prirodna" ulaznica u naciju, bez postavljanja pitanja i bez
potrebnih testova.
11 Agamben, Means Without Ends, str. 2 1 .

Svi drugi tražitelji koji mogu zakucati na vrata suverene države

sa zahtevom da budu pušteni unutra prvo će biti podvrgnuti ri
tualu svlačenja. Kao što je sugerisao Viktor Tarner, po Van Gene-
povoj šemi rite de passage u tri faze, pre nego što se pridošlicama
koje se prijave za prijem odobri pristup (ako se odobri pristup)
tom novom ormaru gde stoji odeća koja odgovara novom mestu
i i rezervisana je za to mesto, sa njih treba da se skine sva (meta-
forički, kao i bukvalno) odeća njihovih prethodnih zadataka. Oni
neko vreme moraju ostati u stanju „društvene nagosti". Karantin
se provodi u neprostoru „negde između", gde nije na ponudi niti
je dozvoljena odeća društveno definisanog i odobrenog značaja.
Cistilište srednjeg „prostora koji je nigde", koji razdvaja parcele u
svetu iseckanom na parcele, zamišljenom kao skupina prostorno
razdvojenih parcela, razdvaja pridošlice od njihove nove pripad
nosti. Uključivanju, ako se ono nudi, mora prethoditi radikalno
isključivanje.
Prema Tarneru, poruka koju prenosi obavezni prekid putova
nja na mestu za kampovanje, detaljno očišćenom od bilo kakvih
primesa koje bi bile u stanju da podignu one koji kampuju sa
nivoa zöe ili Körper na nivo bios ili Leib („društveni značaj nji
hovog svođenja na neku vrstu ljudske primo materije, lišene nje
nog specifičnog oblika i smanjene na stanje koje je, iako je i dalje
društveno, bez svih prihvaćenih oblika statusa ili je ispod njih"),
jeste da ne postoji direktan put koji vodi od jednog do drugog
društveno prihvaćenog statusa. Pre nego što čovek može preći iz
jednog statusa u drugi, on treba da bude potopljen i da se rastvori
u „nestrukturiranom ili rudimentarno strukturiranom i relativno
neizmenjenom communitasu..."12
Hana Arent je postavila fenomen, koji je kasnije istraživao
Tarner, u carstvo isključenja, egzila, izuzimanja i izuzeća kojim
rukovodi moć. Humanost koja preuzima „oblik bratstva", kako je
Arentova nagovestila, „jeste velika privilegija parija" - o kojima
se u javnim debatama osamnaestog veka pričalo pod generičkim
imenom les malheureux, u onim iz devetnaestog veka su ponovo
12 Victor W. Turner, Tlie Ritual Process: Structure and Anti-Structure (Routled-
ge, 1969), str. 170,96.
nazvani les misérables, a danas, od sredine prošlog veka, okupljeni

su pod pojmom „izbeglice" - ali su sve vreme bili lišeni sopstve
nog mesta na mentalnoj karti sveta koju su nacrtali ljudi koji su
skovali i koristili njihova imena. Ošamućeni, sputani i smrvljeni
brojnim odbijanjima, „progonjeni su se toliko približili jedni dru
gima da je međuprostor koji smo nazivali svet (i koji je, naravno,
postojao među njima pre proganjanja i držao ih na međusobnoj
13
distanci) jednostavno nestao".
U svakom praktičnom smislu kategorije parija/izgnanika bile
su izvan sveta: svet kategorija i finih različitosti koji su postojeće
sile izrodile i učinile poznatim pod imenom „društvo" - kao jedi
ni svet koji je trebalo da nasele ljudi i jedini svet koji je mogao da
preoblikuje svoje žitelje u građane, nosioce i uživaoce prava. Oni
su bili jednoobrazni - po svom zajedničkom nedostatku atributa
one vrste koju bi govornici svakodnevnog jezika mogli da zabele-
že, pojme, imenuju i shvate. Ili se bar činilo da su „jednoobrazni"
- zbog saveza između siromaštva izraza i prisilne homogenizaci
je prisvajanjem prava.
Ako su rođenje i nacija jedno, onda svi drugi koji ulaze ili žele
da uđu u nacionalnu familiju moraju oponašati nagost novoro
đenčeta, ili su prisiljeni da je imitiraju.
Država - čuvar i zatvorski stražar, glasnogovornik i glavni cen
zor nacije - će se postarati da se ispuni ovaj uslov. Kao što Karl
Šmit, verovatno najtrezveniji anatomista moderne države, bez
iluzija tvrdi: „Onaj ko određuje vrednost eo ipso uvek utvrđuje
nevrednost. Smisao ovog određivanja nevrednosti je uništenje te
nevrednosti." 14 Određivanje vrednosti iscrtava granice normal
nog, običnog, propisanog. Nevrednost je jedan izuzetak koji obe-
ležava tu granicu.
13 Hannah Arendt, „On humanity in dark times: thoughts about Lessing", u:

Men in Dark Times, str. 15.
14 Carl Schmitt, Theorie des Partisanen. Zwischenbemerkung zumBegriff des
Politischen (Duncker i Humboldt, 1963), str. 80. Videti diskusiju u: Giorgio Ag
amben, Homo Sacer: Sovereign Power and Bare Life (Stanford University Press,
1998), str. 137.
I z u z e t a k j e o n o što n e m o ž e biti klasifikovano; o n s e o p i r e o p š t o j ko

difikaciji, ali i s t o v r e m e n o otkriva specifično pravni f o r m a l n i e l e m e n t :
o d l u k u u svojoj a p s o l u t n o j č i s t o ć i . . . Ne postoji pravilo k o j e se m o ž e
p r i m e n i t i n a h a o s . D a b i pravni p o r e d a k i m a o smisla, m o r a s e utvrditi
red. M o r a biti s t v o r e n a ispravna situacija, a suveren je o n a j ko defini
tivno odlučuje da li je ta situacija u stvarnosti d e l o t v o r n a . . . I z u z e t a k ne
s a m o da potvrđuje pravilo; pravilo kao takvo živi od i z u z e t k a . 1 5
Đordo Agamben komentariše: „Pravilo važi za izuzetak u tome

što tu više ne važi. Stanje izuzetka stoga nije haos koji je pretho
dio poretku, već situacija koja je nastala iz njegove suspenzije. U
tom smislu, izuzetak je istinski, u skladu sa svojim etimološkim
16
korenom, izvađen (excapere), a ne samo isključen."
Dozvolite da primetim da je upravo to stanje ono koje suvere
ni i vladaoci moraju sprečiti da bi legitimizovali i sproveli svoje
aktivnosti. Uvođenje reda se, po pravilu, sprovodi u ime borbe
protiv haosa. Ali bez namere o uvođenju reda, i da „regularna
situacija" nije unapred zamišljena kako bi to uvođenje moglo biti
istinski započeto, ne bi bilo ni haosa. Haos se rađa kao nevred
nost, kao izuzetak. Uvođenje reda označava njegovo rođenje -
haos nema drugih zakonskih roditelja ili doma.
Moć izuzeća ne bi bila znak suvereniteta bez prethodnog vezi

vanja suverene moći za teritoriju.
Pronicljiv, kao što je uvek kada analizira bizarnu, paradoksal
nu logiku ordnunga, Karl Šmit, u ovom suštinskom pitanju usvaja
fikciju koju neguju čuvari/promoteri poretka, nosioci suverene
moći izuzeća. Baš kao u praksi suverena, tako i po Šmitovom te
orijskom modelu, granice teritorije na kojoj se sprovodi Ordnung
treba da predstavljaju spoljne granice sveta koji poseduje temat
sku relevantnost za namere i napore uvođenja reda.
U Šmitovoj viziji, baš kao i u doxi zakonodavaca, ukupna suma
resursa potrebnih za realizaciju uspostavljanja poretka, kao i ce-
15 Carl Schmitt, Politische Theologie. Vier Kapitel sur Lehre von der Souveräni
tät (Duncker i Humboldt, 1922), str. 1 9 - 2 1 . Videti diskusiju u: Agamben, Homo
Sacer..., str. 15ff.
16 Agamben, Homo Sacer, str. 18.

lokupnost faktora neophodnih za njegovu delatnost i efekte, sa

držani su unutar tog sveta. Suverenitet proizvodi različitost izme
đu vrednosti i nevrednosti, pravila i izuzetka - ali ovoj delatnosti
prethodi različitost između unutrašnjosti i spoljašnjosti suverenog
carstva, bez kog suverena prava ne bi mogla biti potraživana, niti
bi bila dobijena. Suverenitet, koji praktikuju moderne nacionalne
države, onako kako ga je teorijski definisao Šmit, neraskidivo je
vezan za teritoriju. Suverenitet je nezamisliv bez „spoljašnjosti";
on je nezamisliv u bilo kom drugom obliku, osim lokalizovanog
entiteta. Šmitova vizija je „lokalizovana", kao i suverenitet čiju
misteriju ona pokušava da otkrije. Ona ne izlazi izvan prakse i
kognitivnog horizonta nebeskog braka teritorije i moći.
Kako je „zakonitost" postepeno, ali neodoljivo (pošto je pod
stalnim pritiscima izgradnje legitimiteta i ideološke mobilizacije)
evoluirala u „nacionalnu državu", brak je prerastao u ménagé à
trois: trojstvo - teritorije, države i nacije. Možemo pretpostaviti
da je pojava tog trojstva bila istorijska slučajnost koja se desila u
jednom, relativno malom delu planete; ali pošto je taj deo, koliko
god da je mali, polagao pravo na mesto metropolisa, dovoljno
umešnog da transformiše ostatak planete u periferiju, i pošto je
bio dovoljno arogantan da odlučno previdi ili obezvaži svoje sop-
stvene osobenosti, a pošto je pravo metropolisa da postavlja pra
vila po kojima periferija treba da živi, i pošto je u moći metropo
lisa da sprovodi poštovanje ovih pravila - preklapanje/mešavina
nacije, države i teritorije postala je globalno obavezujuća norma.
Bilo koji od elemenata trojstva pretvarao se u anomaliju ako
nije bio u savezu sa druga dva ili ga oni nisu podržavali: u ču
dovište koje je moralo da prođe kroz drastičnu operaciju ili da
pretrpi coup de grâce u slučaju da je prepoznato kao nešto što
ne može biti spašeno. Teritorija bez države pretvarala se u ničiju
zemlju; nacija bez države pretvarala se u nakazu kojoj je dat izbor
dobrovoljnog nestajanja ili istrebljenja; država bez nacije ili sa
više od jedne nacije pretvarala se u ostatak prošlog vremena ili
u mutanta suočenog sa izborom modernizacije ili nestajanja. Iza
nove normalnosti vrebao je princip teritorijalnosti koja je davala
smisao za bilo koju silu koja je licitirala suverenitetom i za sve sile

za koje je postojala šansa da se licitiranje odobri ili dobije.
Svako licitiranje čistoće taloži prljavštinu, a sve licitacije za
poredak stvaraju čudovišta. Prljava čudovišta ere promovisanja
trojstva teritorije/nacije/države bile su nacije bez država, države
sa više od jednom nacijom i teritorije bez države. Zahvaljujući
pretnji i strahu od ovih čudovišta, suverena moć je mogla potra
živati i zadobiti pravo da negira prava i postavi takve uslove za
čovečanstvo koje njegov veliki deo, kao što se i desilo, nije mogao
da ispuni.
Pošto je suverenost sila koja definiše granice čovečanstva, ži
voti onih ljudi koji su ispali ili bili izbačeni van ovih granica nisu
vredni življenja.
Godine 1920. objavljena je knjižica pod naslovom Dozvolja
vanje uništenja života koji nije vredan življenja {Die Freigabe der
Vernichtung lebensunwerten Leben), čiji su autori bili ekspert ka
znenog zakona Karl Binding i profesor medicine Alfred Hohe,
i kojoj je obično bilo pripisivano uvođenje koncepta unwertes
leben („život koji nije vredan življenja") - zajedno sa sugestijom
da su poznata ljudska društva ovakav život do sada neopravdano
i nepravedno štitila na račun punopravnih vrsta života kojima
treba da bude usmerena celokupna pažnja i brižljiva nega koja
se duguje čovečanstvu Učeni autori nisu videli razlog (pravni,
društveni ili religiozni) zašto bi istrebljenje unwertes Lebena bilo
viđeno kao zločin i bilo podložno kazni.
U toj ideji Bindinga i Hohea - Đorđo Agamben detektuje oživ
ljavanje ažurirane, moderne artikulacije drevne kategorije homo
sacera: čoveka koji može biti ubijen bez straha od kazne, ali koji
ne može biti korišćen u religijskom žrtvovanju; koji je, drugim
recima, apsolutno izuzet - koji stoji izvan ograničenja i ljudskog
i božanskog zakona. Agamben, takođe, zapaža da je koncept „ži
vota koji nije vredan življenja" - kao što je koncept homo sacera
uvek bio - neetički, ali da u svom modernom značenju on stiče
duboki politički značaj kao kategorija „na kojoj je zasnovana su
verena moć".
U m o d e r n o j b i o p o l i t i c i , suveren je onaj koji o d l u č u j e o v r e d n o s t i ili o

n e v r e d n o s t i života k a o takvog. Život - koji je sa d e k l a r a c i j o m prava b i o
obavijen p r i n c i p o m suvereniteta - sada s a m postaje p r e d m e t suverene
odluke.'7
Čini se da je zaista tako. Ipak, možemo primetiti da to jedino

može biti slučaj ako je trojstvo teritorije/države/nacije uzdignuto
na nivo univerzalnog principa ljudske kohabitacije, koja je na
metnuta i koja mora da poveže svako mestašce na planeti, uklju
čujući područja koja vekovima nisu uspevala da ispune osnovne
uslove takvog trojstva (to jest homogenost populacije i/ili trajno
naseljavanje koje rezultira u „ukorenjenosti u tlu"). Zbog tako
osmišljene, arbitrarne i sprovedene univerzalnosti principa troj
stva, kao što ističe Hana Arent, ,,ko god je izbačen iz jedne od
ovih čvrsto organizovanih zajednica zatekao se izbačenim iz čita
ve porodice naroda" 1 8 (a isto tako i iz carstva čovečanstva, jer je
ljudska vrsta postala identična sa „porodicom nacija") - u ničijoj
zemlji komini sacri.
Intenzivna proizvodnja otpada zahteva efikasnu industriju od
laganja otpada; i, uistinu, ovo je postala jedna od najimpresivnijih
uspešnih priča modernih vremena - koja objašnjava kako je bilo
moguće da Kantovo upozorenje/slutnja sakuplja prašinu tokom
dva veka.
Uprkos svojoj sve većoj količini i sve gorim bolovima, ljud
ski ostaci, taloženi revnošću i užurbanošću da uključe/isključe,
aktivirani i neprestano ojačavani principom i praksom trojstva
teritorije/nacije/države, mogli bi legitimno biti zanemareni kao
prolazna i u suštini izlečiva iritacija, a ne smatrani i tretirani kao
slutnja predstojeće katastrofe. Tamni oblaci činili su se svetlijim,
a mračne slutnje su se mogle oterati smehom kao „proročanstva
kraja sveta" - najviše zahvaljujući modernom poduhvatu koji je u
istoriji zabeležen pod imenima kao što su „imperijalizam" i „ko
lonizacija". Taj poduhvat je služio, pored svojih drugih funkcija,
kao fabrika za odlaganje i reciklažu sve većih zaliha ljudskog ot-
17 Ibid., str. 18.

18 Arendt, The Origins of Totalitarism, str. 204.
pada. Neverovatna prostranstva „devičanske zemlje", koja su bila

otvorena za kolonizaciju imperijalističkom težnjom za invazijom,
pokoravanjem i dogradnjom, mogla su biti korišćena kao depo
nija za one koji su bili nepoželjni kod kuće i služiti kao obećana
zemlja za one koji su pali ili su bili gurnuti sa palube, kako se
mašina progresa ubrzavala i napredovala.
U to vreme, svet se činio veoma punim. „Pun" je drugi -
„objektovan" - izraz za osećanje gužve. Prenatrpanosti, da bude
mo precizniji.
Nema više kipova slobode koji bi okupljali potlačene i napu
štene mase. Nema više staza za bekstvo i skrovišta ni za koga,
osim za nekoliko neprilagođenih i kriminalaca. Ali (pošto je ovo,
verovatno, najupečatljiviji efekat novootkrivene punoće sveta)
takođe nema ni bezbednih i udobnih chez soi, kao što su drama
tično i bez svake sumnje pokazali događaji od 11. septembra.
Kolonizacija je omogućila Kantovim sumnjama da sakupljaju
prašinu. Međutim, takođe je učinila da izgledaju, kada je sa njih
konačno skinuta prašina, kao proročanstvo apokalipse umesto
vesele utopije, kako je Kant i nameravao. Kantova vizija sada tako
izgleda jer, zbog varljivog izobilja „ničije zemlje", ništa nije mora
lo biti urađeno, pa tako nije ni urađeno tokom ova dva veka da bi
se čovečanstvo pripremilo za otkrovenje konačne punoće sveta.
Kako poslednje tačke koje nose oznake ubi leones brzo nestaju
sa svetske mape, i kako poslednje među udaljenim neistraženim
teritorijama potražuju sile dovoljno moćne da zapečate granice i
odbiju ulazne vize - svet se u svojoj suštini pretvara u planetarnu
graničnu teritoriju...
Neistražene teritorije su, istovremeno, u svim vremenima bile
poznate kao fabrike raseljavanja i reciklaže za raseljene. Ništa se
drugo ne može očekivati od njihove nove, globalne podvrste -
osim, naravno, novog, planetarnog obima proizvodnje i reciklaž-
nih problema.
Da ponovim: ne postoje lokalna rešenja za globalne probleme
- iako su upravo te lokalne situacije te koje željno traže, iako uza
lud, postojeće političke institucije, jedine političke institucije koje
smo zajednički izmislili do sada, i jedine koje imamo.
Ove institucije su od početka i tokom svoje istorije bile uplete

ne u strastvene (herkulovske po nameri, sizifovske u praksi) na
pore da se zapečati jedinstvo države i nacije sa teritorijom, tako
da nije čudo da su sve takve institucije postale i ostale lokalne i
da je njihova suverena moć da sprovedu izvodljive (ili, zapravo,
legitimne) delatnosti lokalno definisana.
Svuda po svetu su rasuti „garnizoni ekstrateritorijalnosti", de
ponije za neodloženi, i tako nereciklirani otpad globalne neistra
žene zemlje.
Tokom dva veka moderne istorije ljudi koji nisu uspeli da po
stanu građani - izbeglice, dobrovoljni i nedobrovoljni migranti,
„raseljene osobe" tout court - bili su prirodno shvaćeni kao stvar
zemlje domaćina i tretirani su kao takvi.
Tek nekoliko nacionalnih država koje popunjavaju mapu mo
dernog sveta, ako takvih uopšte ima, nije lokalno utvrđena u for
mi suverenih prerogativa. Nekada voljno, a nekada oklevajući,
praktično su sve one morale da prihvate prisustvo stranaca unu
tar svoje zauzete teritorije i da prime sukcesivne talase imigrana
ta koji su bežali ili su bili proterani iz područja moći drugih suve
renih nacionalnih država. Međutim, onda kada uđu, ovi naseljeni
i sasvim novi stranci na isti način padaju pod jedinstvenu i nepo-
deljenu nadležnost zemlje domaćina. Ta zemlja je bila slobodna
da upotrebi ažurirane, modernizovane verzije dveju strategija,
koje su bile opisane u Tužnim tropima Kloda Levi-Strosa kao al
ternativni načini suočavanja sa prisustvom stranaca; pri odluci
da se pribegne takvim strategijama - ona je mogla da računa na
svesrdnu podršku svih drugih suverenih snaga na planeti, koje su
brižno čuvale neprikosnovenost trojstva teritorije/države/nacije.
Na raspolaganju je bio izbor između antropofagičnih i antro-
poemičnih rešenja za problem stranaca. Prvo rešenje svodilo se
na „izjedanje stranaca", koji, bukvalno, žive kao u kanibalizmu,
koji su navodno praktikovala određena drevna plemena, ili u
njegovoj sublimiranoj, duhovnoj verziji, kao u silom potpomo
gnutoj kulturnoj asimilaciji koju skoro univerzalno praktikuju
nacionalne države sa namerom unošenja glasnika strane kultu
re u nacionalno telo odbacivanjem nesvarljivih delova njihovih
kulturnih nasleda. Drugo rešenje značilo je „povraćanje" umesto

proždiranja stranaca: njihovo prikupljanje i izbacivanje iz obla
sti državne moći ili iz sveta živih (baš kao što je Orijana Falači
- znamenita italijanska novinarka sa velikim uticajem na javno
mnjenje - predložila da mi, Evropljani, treba da radimo sa lju
dima koji obožavaju svoje bogove i demonstriraju čudne navike
prilikom korišćenja toaleta).
Zapazimo, međutim, da je traganje za bilo kojim od ova dva
rešenja bilo razumno samo na osnovu dveju pretpostavki: da
postoji jasna teritorijalna podela između „unutrašnjosti" i „spo
ljašnjosti", te potpunost i nedeljivost suvereniteta sile koja bira
strategiju unutar svog područja. Nijedna od ove dve pretpostavke
danas nema mnogo kredibiliteta u našem fluidnom, modernom,
globalnom svetu, a time su šanse korišćenja bilo koje od ove dve
ortodoksne strategije, u najboljem slučaju, male.
Sa testiranim načinima delovanja, koji više nisu na raspolaga
nju, čini se da smo ostavljeni bez dobre strategije za pridošlice. U
vremenima kada nijedan kulturni model ne može autoritativno
i delotvorno da polaže pravo na superiornost nad drugim mo
delima u igri, i kada su državotvorna i patriotska mobilizacija
prestale da budu glavni instrumenti društvene integracije i sa-
mopotvrđivanja države, kulturna asimilacija se više ne predviđa.
Pošto deportacije i proterivanja dospevaju u dramatične i veo
ma uznemirujuće televizijske emisije, sa velikim potencijalom da
izazovu javnu osudu i da stave mrlju na međunarodni kredibilitet
počinilaca, većina vlada će radije, ako može, da se drži dalje od
nevolja, zaključavajući vrata svima koji kucaju i traže sklonište.
Sadašnji trend drastičnog smanjivanja prava na politički azil,
udružen sa upornim odbijanjem ulaska „ekonomskim migran
tima" (osim tokom nekoliko prolaznih trenutaka kada biznis
zapreti da će se preseliti tamo gde je radna snaga, ako se radna
snaga ne dovede tamo gde je biznis želi), ne nagoveštava novu
strategiju u vezi sa fenomenom izbeglica - osim odsustva stra
tegije i želje da se izbegne situacija u kojoj to odsustvo uzrokuje
političko poniženje. U takvim okolnostima, teroristički napad
11. septembra pružio je ogromnu pomoć političarima. Zajedno
sa mahanjem optužbama zbog iskorišćavanja socijalnih fondova

19
zemlje i preuzimanja poslova, ili zbog donošenja u zemlju davno
zaboravljenih bolesti kao što je tuberkuloza, ili onih novijih kao
20
što je sida, izbeglice sada mogu biti optužene da igraju ulogu
„petokolonaša" u ime globalne terorističke mreže. Sada konačno
postoji „racionalan" i moralno neoboriv razlog da se prikupe, za
tvore i deportuju ljudi sa kojima čovek više ne zna šta da radi i za
koje čovek uopšte ne želi da sazna. U Americi, a ubrzo posle toga i
u Britaniji, pod sloganom „antiteroristička kampanja", strancima
su brzo oduzeta osnovna ljudska prava koja su do sada izdržala
sve preokrete istorije od Magne Carte i Habeas Corpusa. Stranci
sada mogu biti zatvoreni na neodređeno vreme na osnovu optuž
bi protiv kojih se ne mogu braniti, pošto im nije rečeno ni koje
21
su to optužbe. Kao što Martin Tomas jetko zapaža, od sada, u
dramatičnom praktikovanju osnovnog principa civilizovanog za
kona, „dokaz krivične optužbe je suvišna komplikacija" - barem
što se tiče stranih izbeglica.
Vrata mogu biti zaključana, ali problem neće nestati, koliko
god da je brava čvrsta. Brave ne mogu ukrotiti ili oslabiti sile koje
uzrokuju raseljavanje i čine ljude izbeglicama. Brava može po
moći da se problem ne vidi i da se o njemu ne razmišlja, ali ga ona
ne može silom izbrisati.
I tako, sve više, izbeglice se zatiču u unakrsnoj vatri; preciznije,
u nerazrešivoj situaciji.
Oni su silom proterani ili su zaplašeni kako bi sami pobegli
iz svojih zemalja, ali im je odbijen ulazak u bilo koju drugu. Oni
ne menjaju mesta; oni gube mesto na zemlji, katapultirani su u
„nigde", u Ožeov ,,non-lieux" ili u „nedođiju" Garoa, u „Narren
schiffen" Mišela Fukoa, u lebdeće „mesto bez mesta, koje posto-
19 Optužba kojoj revnosno pribegava, uz veliki profit, sve širi krug savremenih
političara iz čitavog političkog spektra, od Le Pena, Pija Kjersgaarda i Vlaam
Bloca na krajnjoj desnici, do sve većeg broja onih koji sami sebe definišu kao
levi centar.
20 Videti, na primer: Daily Mail od 5. avgusta 2002, o „dolasku desetina radnika

koji već boluju od virusa side".
21 Guardian, 26. novembar 2 0 0 1 .
ji samo po sebi, koje je zatvoreno samo po sebi i u isto vreme

22
je predato beskraju mora" - ili (kao što Mišel Ažije sugeriše u
predstojećem članku u časopisu Etnografi) u pustinju, koja je po
definiciji nenaseljena zemlja, zemlja koja odbija ljude i koju ljudi
retko posećuju.
Izbeglice su postale, u karikiranoj sličnosti sa novom moćnom
elitom globalizovanog sveta, primer za tu ekstrateritorijalnost u
kojoj su potopljeni koreni sadašnjeg précarité ljudskog stanja, tog
predvodnika današnjih ljudskih strahova i zebnji. Ti strahovi i
zebnje su se, uzalud tražeći odušak, preneli na popularnu ljutnju
i strah od izbeglica. Oni ne mogu biti deaktivirani ili rastureni u
direktnom suprotstavljanju sa drugim oličenjem ekstrateritori-
jalnosti, globalnom elitom koja lebdi izvan dohvata ljudske kon
trole, previše moćna da bi joj se moglo suprotstaviti. Izbeglice su,
suprotno tome, glineni golubovi za ispoljavanje viška strepnje...
Prema podacima kancelarije Visokog predstavnika UN za iz
beglice (UNHCR), postoji između 13 i 18 miliona „žrtava prinud
nog raseljavanja", koji se bore za opstanak izvan granica svojih
zemalja (ne računajući milione „internih" izbeglica u Burundiju
i Šri Lanki, Kolumbiji i Angoli, Sudanu i Avganistanu, osuđenih
na lutanje zbog beskrajnih plemenskih ratova). Među njima, više
od šest miliona se nalazi u Aziji, sedam do osam miliona u Africi;
postoji tri miliona palestinskih izbeglica na Bliskom istoku. To je,
svakako, konzervativna procena. Nisu sve izbeglice definisane (ili
navodno definisane) kao takve; samo određen broj raseljenih lica
je imao tu sreću da se pronađe na UNHCR-registru i da bude pod
njegovom brigom.
Gde god da odu, izbeglice su nepoželjne i, bez svake sumnje,
znaju da je to tako. Istinske „ekonomske migrante" (to jest, ljude
koji se vode idejom „racionalnog izbora" i tako pokušavaju da
pronađu sredstva za život tamo gde ih mogu naći, a ne ostaju
tamo gde ih nema) otvoreno osuđuju te iste vlade koje se upor
no trude da učine „fleksibilnost rada" glavnom vrlinom svog
glasačkog tela i koje bodre nezaposlene pripadnike svoje nacije
22 Videti: Michael Foucault,„Of other spaces", Diacritics I (1986), str. 26.

da „se popnu na svoje bicikle" i odu tamo gde se nalaze kupci

radne snage. Ali sumnja u ekonomske motive takode se preliva
na one pridošlice za koje se ne tako davno mislilo da su kori
stili svoja ljudska prava kada su bili u potrazi za skloništem od
diskriminacije i progona. Putem ponavljajuće asocijacije, termin
„tražilac azila" stekao je omalovažavajuće značenje. Mnogo vre
mena i umnog kapaciteta državnika „Evropske unije" se koristi u
osmišljavanju sve sofisticiranijih načina zatvaranja i utvrđivanja
granica, kao i najfunkcionalnijih procedura oslobađanja od onih
koji su, u potrazi za hlebom i skloništem, ipak uspeli da pređu
granice.
Da bi se politički izvukao, Dejvid Blanket, britanski sekretar za
unutrašnje poslove, je predložio da se zemlje porekla izbeglica
ucenjuju ukidanjem finansijske pomoći zemljama koje ne prime
23
nazad „odbijene tražioce azila". Ovo nije bila potpuno nova ide
ja. Blanket želi da „nametne brži tempo promena", žaleći se da je,
zbog nedostatka poleta među drugim evropskim liderima, „na
predak još uvek previše spor". On se zalaže za stvaranje sveevrop-
skih „združenih operativnih snaga za brzo reagovanje" i „namen-
skih snaga nacionalnih eksperata" koje bi „definisale zajedničke
procene rizika koje identifikuju slabe tačke u E U . . . spoljne gra
nice, koje se suočavaju sa problemom ilegalnih imigracija vode
nim putem i bore se sa problemom trgovine ljudima [novi termin
osmišljen da zameni nekada plemenit koncept prelaska']".
Uz aktivnu saradnju vlada i drugih javnih faktora, koji u pot
pomaganju i podsticanju raširenih predrasuda nalaze jedinu za-
menu za suočavanje sa istinskim izvorima egzistencijalne neizve-
snosti koja opterećuje njihove glasače, „tražioci azila" (kao oni
koji prikupljaju snage u nebrojenim Sangatteima - izbegličkim
kampovima u Evropi, koji se spremaju za invaziju britanskih ostr-
va ili oni koji se spremaju da se nasele, ako ne budu zaustavljeni,
u kampovima stvorenim po porudžbini nekoliko kilometara od
domova glasača) zamenili su zle veštice, duhove nepokajanih zli
kovaca i druge zlobne utvare i bauke iz urbanih legendi. Novi i
23 Videti: Alan Travis, „ U K plan for asylum crackdown", Guardian, 13. jun
2002.
brzo rastući urbani folklor, sa žrtvama kojima ova planeta daje

ulogu glavnih negativaca, prikuplja i reciklira materijal užasnih
horor priča koje su u prošlosti bile izuzetno tražene, stvorene ne
sigurnostima gradskog života, baš kao i danas.
One migrante, koji uprkos najdovitljivijim strategijama ne
mogu biti ekspresno deportovani, po vladinom predlogu treba
zatvoriti u kampove izgrađene u, po mogućstvu, udaljenim i izo-
lovanim delovima zemlje - što je korak koji transformiše proro
čanstvo koje se samo obistinjuje u verovanje da imigranti ne žele
ili ne mogu biti asimilovani u ekonomski život zemlje - i tako se,
kao što Geri Jang zapaža,„u praksi podižu bantustani širom unu
trašnjosti Britanije, ograđuju se izbeglice tako da budu izolovane
i ranjive".24 (Tražioci azila, kako Jang ističe, „pre su žrtve zločina,
nego što su počinioci".)
Od izbeglica koje su na spisku UNHCR-a, 83,2 posto onih u
Africi smešteno je u kampovima, kao i 95,9 posto onih u Aziji.
Do sada, u Evropi je samo 14,3 posto izbeglica zatvoreno u kam
povima. Malo je znakova nade, za sada, da će se pozitivna razlika
u korist Evrope dugo održati.
Kampovi sa izbeglicama ili tražiocima azila su privremeni
objekti koji su postali trajni blokiranjem njihovih izlaza.
Stanovnici kampova za izbeglice ili tražioce azila ne mogu se
vratiti „odakle su došli", jer ih zemlje koje su napustili ne žele
nazad, njihova sredstva za život su uništena, a njihovi domovi
opustošeni, porušeni ili pokradeni. Ali nema ni puta napred: ni
jedna vlada ne gleda blagonaklono na priliv miliona beskućnika,
i svaka vlada bi učinila sve što može da novopridošle spreči da se
trajno nastane.
Što se tiče njihove nove, „trajno privremene" lokacije, izbeglice
su „na njoj, ali joj ne pripadaju". Izbeglice istinski ne pripadaju
zemlji na čijoj su teritoriji sklopljene njihove pokretne kućice ili
podignuti šatori. Od ostatka zemlje domaćina razdvojeni su ne
vidljivim, ali veoma gustim i neprobojnim velom sumnje i prezi
ra. Oni lebde u prostornoj praznini u kojoj je vreme stalo. Nisu se
ni skućili, a nisu ni u pokretu; nisu ni meštani, a nisu ni nomadi.
24 Gary Younge, „Villagers and the dtmned", Guardian, 24. jun 2002.
Uobičajenim terminima opisa ljudskih identiteta, oni se ne

mogu opisati. Oni su otelotvorenje „neodlučivih" Žaka Deride.
Medu ljudima kao što smo mi, koje drugi hvale i koji sami sebe
hvale zbog umeća mišljenja i samopreispitivanja, oni su ne samo
nedodirljivi, već i nepojmljivi. U svetu do vrha ispunjenom zami
šljenim zajednicama, oni su i nezamislivi. I upravo poricanjem
prava tih ljudi da budu zamišljeni, oni ostali, okupljeni u istin
skim zajednicama ili zajednicama za koje se nadaju da će postati
istinske, traže kredibilitet za sopstveni trud zamišljanja.
Širenje izbegličkih kampova je sastavni proizvod/manifestaci
ja globalizacije, kao gustog arhipelaga zaustavnih ncdodija, kroz
koje se kreću članovi nove putujuće elite na svojim putevima oko
sveta.
Atribut koji dele putnici svetom i izbeglice jeste njihova ek-
strateritorijalnost: njihovo istinsko nepripadanje mestu, to što su
,,u" prostoru ali ne i „iz" prostora koji fizički zauzimaju (putnici
svetom u sledu, doduše, kratkotrajnih momenata, a izbeglice u
beskonačno razvučenom nizu momenata).
Koliko mi znamo, nedođije zaključanih izbegličkih kampova,
slično gostionicama nasred puta, u kojima odsedaju nadnacio
nalni trgovci, mogu predstavljati mostobrane dolazeće ekstra-
teritorijalnosti, ili (u daljoj perspektivi) laboratorije u kojima se
desemantizacija mesta, krhkost i zamenjivost značenja, neutvrđe-
nost i plastičnost identiteta, te, iznad svega, nova trajnost prola
znosti (a to su sve konstitutivne tendencije „fluidne" faze moder-
nosti) podvrgavaju eksperimentima pod ekstremnim uslovima:
testirani na način sličan ispitivanju granica ljudske podložnosti i
pokornosti, a načini utvrđivanja tih granica su isprobani u kon
centracionim logorima „čvrste" faze moderne istorije.
Kao i sve druge nedođije, izbeglički kampovi se karakterišu

planiranom, unapred programiranom i usađenom prolaznošću.
Sve takve instalacije su zamišljene i planirane kao rupa u vreme
nu, kao i u prostoru, privremeni prekid vremenskog sleda izgrad
nje identiteta i teritorijalne pripadnosti. Ali lica koja ove dve vrste
nedođije pokazuju dotičnim korisnicima/zatvorenicima veoma
se razlikuju. Dve vrste ekstrateritorijalnosti se talože, da tako ka

žemo, na suprotnim stranama globalizujućeg procesa.
Prva nudi nepostojanost kao voljno izabran objekat; druga
ga čini trajnom - neopozivom i neizbežnom sudbinom. Ovo je
razlika nalik onoj koja razdvaja dva lika osigurane trajnosti: za
tvorene zajednice bogatih koji diskriminišu i geta diskriminisane
sirotinje. A uzroci ove razlike su takode slični: ulazi koji su pažlji
vo čuvani i posmatrani, a izlazi širom otvoreni - na jednoj strani;
i ulazi sasvim slobodni, a izlazi čvrsto zapečaćeni - na drugoj
strani. Zaključavanje izlaza je konkretno to što neprekidno odr
žava stanje prolaznosti, i ne menja ga sa trajnošću. U izbegličkim
kampovima vreme ne može doneti kvalitativnu promenu. To je i
dalje vreme, ali nije više istorija.
Izbeglički kampovi se mogu pohvaliti novim kvalitetom: „za
mrznutom prolaznošću", tekućem, trajnom stanju privremenosti,
trajanjem skrpljenim od momenata od kojih nijedan nije pro
življen kao element, a kamoli doprinos večnosti. Zatvorenicima
izbegličkih kampova - izgledi dugoročnih nastavaka i njihovih
posledica nisu deo iskustva. Zatvorenici izbegličkih kampova
žive, bukvalno, iz dana u dan - a na sadržaj svakodnevnog života
ne utiče znanje koje dani kombinuju u mesece i godine. Kao u
zatvorima i „hipergetima" koje je kritikovao i živopisno opisao
Loik Vakan, 25 izbeglice u kampovima „uče da žive, odnosno da
preživljavaju [(sur)vivre] iz dana u dan u neposrednosti trenutka,
potapajući se... u očaj koji vri unutar zidova".
Konopac koji fiksira izbeglice u njihovim kampovima ispleten
je od sila koje guraju i vuku.
Sile koje vladaju mestom na kome su postavljeni šatori ili sklo
pljene barake, kao i prostorom oko kampa, rade šta god mogu da
spreče zatvorenike kampa da procure i izliju se preko obližnje
teritorije. Čak i u odsustvu naoružanih stražara na izlazima, spo-
ljašnjost oko kampa je, suštinski, van dometa za stanovnike kam
pa. U najboljem slučaju, ona je puna negostoprimljivih, opreznih,
25 Videti: Loïc Wacquant, „Symbole fatale. Quand ghetto et prison se ressem-

blent et s'assemblent", Actes de la Recherce en Sciences Sociales (septembar 2 0 0 1 ) ,
str. 43.
nesaosećajnih i sumnjičavih ljudi koji su revnosni da primete,

zabeleže i uzmu im za zlo bilo koju istinsku ili navodnu grešku
i bilo koji pogrešan korak koji izbeglice mogu napraviti - vrsta
koraka koje će izbeglice skoro sigurno napraviti, jer su progna
ni iz sopstvenog elementa i nikako se ne uklapaju u nepoznato
okruženje.
U zemlji gde su postavljeni njihovi privremeni/trajni šatori
izbeglice ostaju jasni „stranci", pretnja za bezbednost, što „etabli
rani" zaključuju iz svoje dnevne rutine koja ranije nije dovođe
na u pitanje. Oni su izazov za prethodni univerzalni, zajednički
pogled na svet i izvor opasnosti kome se još nije suprotstavilo,
koji se loše uklapa u poznate odeljke i izbegava uobičajene načine
26
rešavanja problema.
Susret meštana i izbeglica je, verovatno, najspektakularniji pri
mer „dijalektike etabliranih i stranaca" (one koja je, čini se, u naše
vreme stekla ulogu definisanja obrazaca, koja je nekada pripadala
dijalektici gospodara i roba), koju su prvi opisali Elijas i Skotson. 2 7
„Etablirani", koristeći svoju moć da definišu situaciju i nametnu
svoju definiciju na sve one koji su uključeni, skloni su da zatvo
re pridošlice u gvozdene kaveze stereotipa, „krajnje uprošćene
predstave društvenih realnosti". Stereotipi stvaraju „crno-beli de-
zen" koji „ne ostavlja prostora za različitosti". Stranci su krivi dok
se ne dokaže suprotno, ali pošto su etablirani ti koji kombinuju
uloge tužilaca, istražnih sudija i veštaka, i tako istovremeno prave
optužbe, sude i izriču presude, šanse za oslobađanje su male, ako
uopšte postoje. Kao što su uvideli Elijas i Skotson, što se etablira
na populacija oseća ugroženijom, to će njihova uverenja verovat-
nije biti okrenuta „prema ekstremima iluzije i doktrinarne rigid-
nosti". A - suočena sa prilivom izbeglica - etablirana populacija
ima sve razloge da se oseti ugroženom. Osim što predstavljaju
„veliko nepoznato", čije su oličenje svi stranci, izbeglice donose
sa sobom udaljene zvuke ratnih sukoba i zaudaranje opustoše-
26 Videti: Norbert Elias i John L. Scotson, The Establishment and the Outsiders:
A Sociological Inquiry into Community Problems (Frank Cass, 1965), posebno
str. 81 i 9 5 .
27 Ibid.
nih kuća i spaljenih sela, što ne može, a da ne podseti etablirane

koliko lako čaura njihove bezbedne i poznate (bezbedne jer je
poznata) rutine može biti probijena i smrvljena. Izbeglice su, kao
što je istakao Bertold Breht u Die Landschaft des Exils, „ein Bote
des Unglücks" („glasnici loših vesti").
Rizikujući da odu od kampa do obližnjeg grada, izbeglice se
izlažu vrsti nesigurnosti sa kojom se teško nose nakon trome i
zamrznute, ali prijatno predvidive svakodnevne rutine života
u kampu. Na nekoliko koraka od spoljnog kruga kampa - oni
sebe dovode u neprijateljsko okruženje. Njihovo pravo ulaska u
„spoljašnjost" je u najboljem slučaju sporno i može ga dovesti
u pitanje bilo koji prolaznik. U poredenju sa spoljašnjom divlji
nom, unutrašnjost kampa može, svakako, delovati kao bezbedno
utočište. Samo lakomisleni i odvažni bi poželeli da ga napuste na
bilo koje duže vreme, a još manje njih bi se usudilo da se ponaša
po svom nahođenju.
Koristeći termine izvedene iz analiza Loika Vakana, 28 može
mo reći da izbeglički kampovi mešaju, spajaju i učvršćuju sve ka
rakteristične osobine i „geto zajednice" iz ere Ford-Kejns, kao i
„hipergeta" naših post-Fordovih i post-Kejnsovih vremena. Ako
su „geto zajednice" bile relativno samoodrživi i samoreproduku-
jući društveni kvazitotaliteti, zajedno sa minijaturnim replikama
slojevitosti šireg društva, funkcionalne podele i institucije, osmi
šljene da služe kompletnom inventaru potreba života zajednice
- „hipergeta" zasigurno nisu samoodržive zajednice. Oni su osa
kaćene, veštačke i očigledno nepotpune grupacije ljudi, agregati,
a ne zajednice; topografska zbijanja ljudi koji nisu u stanju da
sami prežive. Onda kada su elite uspele da pobegnu iz geta, i kada
su prestale da snabdevaju mrežu ekonomskih poduhvata koja je
održavala (koliko god nepostojano) živote geto populacije, po
javljuju se agencije za brigu i kontrolu kojima upravlja država
(dve funkcije, koje su, po pravilu, blisko povezane). „Hipergeto"
28 Videti: Loïc Wacquant, „The new urban color line: the state and fate of the
ghetto in postfordist America", u: Craig. J. Calhoun (ed.), Social Theory and the
Politics of Identity (Blackwell, 1994); takode „Elias in the dark ghetto", Amster-
dams Sociologisch Tidjschrift (decembar 1997).
visi o koncima koji potiču izvan njegovih granica i svakako su

van njegove kontrole.
Mišel Ažije je u izbegličkim kampovima pronašao osobine
„geto zajednice", isprepletene čvrstom mrežom uzajamne zavi
29
snosti sa atributima „hipergeta". Možemo pretpostaviti da takva
kombinacija još jače očvršćava sponu koja veže žitelje za njihov
kamp. Privlačna sila koja drži zajedno stanovnike „geto zajedni
ce" i sila potiskivanja koja zbija strance u „hipergeto", a obe sile su
moćne same po sebi, nadograđuju se i uzajamno pospešuju jedna
drugu. U kombinaciji sa ključajućim i nagrizajućim neprijatelj
stvom spoljašnjeg okruženja, one zajedno stvaraju moćnu cen
tripetalnu silu, kojoj je teško odupreti se, čineći suvišnim tehnike
zatvaranja i izolacije koje su osmislili rukovodioci i nadzornici
Aušvica ili Gulaga. Više nego bilo koji drugi stvoreni mikrosve-
tovi, izbeglički kampovi veoma podsećaju na idealan tip „totalne
institucije" Ervinga Gofmana: oni nude, uvrštavanjem ili izostav
ljanjem, „totalni život" od kog nema bekstva, sa pristupom koji se
aktivno brani svakom drugom obliku života.
Nakon što napuste svoje prethodne i poznate miljee ili budu
proterani iz njih, izbeglice obično bivaju lišene identiteta koji je
definisao, održavao i reprodukovao taj milje.
U društvenom smislu, oni su zombiji: njihovi stari identiteti
opstaju uglavnom kao duhovi - koji pohode noći nanoseći još
jači bol, jer su nevidljivi na dnevnom svetlu kampa. Čak i oni
najprijatniji, najprestižniji i priželjkivani medu njihovim starim
identitetima pretvaraju se u hendikepe: oni pritiskaju potragu za
novim identitetima koji bolje pristaju novom miljeu, sprečavaju
suočavanje sa novim realnostima i odgađaju prepoznavanje traj
nosti novog stanja.
U svakom praktičnom smislu izbeglice su određene za tu sred
nju, „negde između" fazu trofaznog prelaska Van Genepa i Vikto
ra Tarnera 1 0 - ali bez priznavanja tog određivanja kao takvog, bez
29 Videti: Michael Agier, „Entre guerre et ville", Ethnography, 3 (2002), str. 3 1 7 - 4 2 .

30 Prva faza se sastoji od odbacivanja starog identiteta, treća i poslednja u stva
ranju nove; videti: Arnold van Gennep, The Right of Passage (Routledge and Ke-
gan Paul, 1960); Turner, Vie Ritual Process.
vremenskog okvira njegovog trajanja, te, iznad svega, bez svesti o

tome da povratak u prethodno stanje više ne postoji kao opcija i
bez nagoveštaja o prirodi novog okruženja koje možda predstoji.
Podsetimo se da je u trojnoj šemi „prelaska" - svlačenje, koje je
od nosilaca prethodnih uloga oduzelo društvene atribute i kul
turne oznake nekadašnjeg, sada povučenog statusa (što je silom
podržana društvena proizvodnja „golog tela", kako bi rekao Dor-
do Agamben 3 1 ), bilo neophodna preliminarna faza za ponovno
oblačenje „društveno golih" u odeću njihove nove društvene ulo
ge. Društvena (a često i telesna) nagost bila je samo kratak inter-
meco koji razdvaja dva dramatično različita stava životne opere
- označavajući razdvajanje između dva sukcesivno preuzeta niza
društvenih prava i obaveza. Drugačije je, ipak, u slučaju izbeglica.
Iako njihovo stanje nosi sve karakteristike (i posledice) društvene
nagosti karakteristične za srednju, prolaznu fazu prelaska (nedo
statak društvene definicije i zakonskih prava i dužnosti), to nije
ni srednja, ni prolazna „faza" koja vodi u neko posebno, društve
no definisano „stabilno stanje". U nesreći izbeglica - to je stanje
koje je osmišljeno kao „oličenje srednjeg stanja" koje se širi u be
skraj (istina koju je dramatična sudbina palestinskih izbegličkih
kampova nedavno burno iznela pred javnost). Koje god „stabilno
stanje" da se možda pojavi, ono može biti samo neplanirana i
nenameravana nuspojava obustavljenog ili zaustavljenog razvo
ja - fluidnih, doduše privremenih i eksperimentalnih pokušaja
socijalizacije, koja se neprimetno utapa u ukrućene strukture o
kojima se više ne može pregovarati, koje drže zatvorenike čvršće
od bilo kog broja naoružanih čuvara i bilo koje količine bodlji
kave žice.
Stalnost privremenosti; trajnost prolaznog; objektivna rešenost
koja nije reflektovana u subjektivnoj posledičnosti delovanja;
uvek nedovoljno definisana društvena uloga, ili,pravilnije rečeno,
umetanje u tok života bez sidra društvene uloge; sve takve i slične
osobine fluidnog modernog života izložene su i dokumentova-
ne u Ažijeovim zaključcima. U ekstrateritorijalnosti izbegličkog
31 Agamben, Homo Sacer.

kampa koja je teritorijalno fiksirana, one se pojavljuju u obliku

koji je mnogo ekstremniji, nerazblažen i tako jasnije vidljiv nego
u bilo kom drugom segmentu savremenog društva.
Čovek se pita do koje mere su izbeglički kampovi laboratorije
gde se (možda nesvesno, ali zbog toga ne manje snažno) novi flu
idni moderni „trajno prolazni" obrazac života testira i isprobava.
Do koje mere su nedođije izbeglica napredni uzorci budućeg
sveta, a njihovi zatvorenici odbačeni/gurnuti/primorani na ulogu
njegovih prvih istraživača? Na ovakva pitanja se može odgovoriti
samo u retrospektivi (ako i to uopšte bude bilo moguće).
Na primer, mi sada možemo videti - uz prednost gledanja una
zad - da su Jevreji koji su napuštali geta u devetnaestom veku bili
prvi koji su osetili i u potpunosti razumeli nesklad projekta asi
milacije i unutrašnje kontradikcije vladajućeg principa samopo-
tvrđivanja, što su kasnije iskusili svi stanovnici nastupajuće mo-
dernosti. A mi sada počinjemo da shvatamo, ponovo uz prednost
gledanja unazad, da su postkolonijalni multietnički intelektualci
(kao Ralf Sing u Najpolovom Mimic Menu, koji nije mogao da za
boravi kako je ponudio jabuku svom omiljenom učitelju, kao što
treba da čine sva dobro vaspitana engleska deca, iako je odlično
znao da nema jabuka na Karipskom ostrvu gde se nalazila škola)
bili prvi koji su osetili i shvatili fatalne greške, nekoherentnost i
nedostatak kohezije u principu izgradnje identiteta, što je ostatak
stanovnika fluidnog modernog sveta brzo nakon toga iskusio.
Možda će doći vreme da se otkrije avangardna uloga sadašnjih
izbeglica - u otkrivanju ukusa života nedođije i tvrdoglave traj
nosti prolaznosti, koji mogu postati zajedničko stanište za žitelje
globalizovane, pune planete.
Jedino ona vrsta zajednice koja zauzima najveći deo sadašnjeg
političkog diskursa, ali koja ne može biti pronađena nigde drugde
- globalna zajednica, inkluzivna, a opet ne ekskluzivna zajednica
koja odgovara Kantovoj viziji allgemeine Vereinigung in der Men
schengattung - može izvući sadašnje izbeglice iz društveno-poli-
tičke praznine u koju su odbačeni.
Sve zajednice su zamišljene. „Globalna zajednica" nije izuzetak
od tog pravila, ali mašta je sklona da se pretvori u opipljivu, snaž-
nu, delotvornu integrišuću silu kada je potpomognuta društveno

proizvedenim i politički održavanim institucijama kolektivne sa-
moidentifikacije i samouprave; ovo se dešavalo ranije - u slučaju
modernih nacija, sjedinjenih sa modernim suverenim državama
i u dobru i u zlu i dok ih smrt ne rastavi.
Sto se tiče zamišljene globalne zajednice, slična institucional
na mreža (koja ovog puta može biti satkana samo od globalnih
agenata demokratske kontrole, globalno obavezujućeg pravnog
sistema i globalno podržavanih etičkih principa) je u velikom
delu odsutna, a ovo je, po mom mišljenju, najveći, možda osnovni
uzrok te ogromne proizvodnje nehumanosti, koja je eufemistički
nazvana „problem izbeglica". To je, takođe, glavna prepreka reša-
vanju ovog problema.
U vreme kada je Kant zabeležio svoje misli o ljudskoj, sveljud-
skoj zajednici koju je Priroda proglasila sudbinom svih ljudskih
vrsta, univerzalnost individualne slobode bila je proglašena svr
hom i usmeravajućom vizijom, pa se očekivalo njeno pojavlji
vanje - radom praktičara koji su bili dužni da je donesu, a koje
je trebalo da inspirišu, postiču da to ubrzaju i blisko posmatraju
teoretičari.
Na zajednicu čovečanstva i individualne slobode gledalo se
kao na dva lica istog zadatka (ili, preciznije, kao na sijamske bli
zance), pošto je sloboda (da citiram rad Alena Finkjelkrauta o
baštini dvadesetog veka, objavljen pod prikladnim nazivom The
Lost Humanity - Izgubljena humanost31) zamišljena kao ekviva
lent „nemogućnosti svođenja pojedinca na njegov čin, status, za
jednicu, naciju, poreklo i pedigre". Sudbine planetarne zajednice
i individualne slobode su sa dobrim razlogom smatrane neraz
dvojivim. Kada god se o takvoj stvari razmišljalo, pretpostavljalo
se da bi Vereinigung der Menshengattung i sloboda svih njegovih
pojedinačnih članova mogli da napreduju zajedno ili da uvenu
i umru zajedno, ali nikada da se rode sami ili da opstanu raz
dvojeni. Kada govorimo o formulisanju i dodeljivanju ljudskih
zakona i prava, pripadnost ljudskoj vrsti ili poništava sve druge
32 Alain Finkielkraut, L'Humanité perdu (Seuil, 1996), str. 4 3 .

specifičnije zadatke i pokornosti - ili je uzrok ljudske slobode

kao neosporivog ljudskog prava kompromitovan ili sasvim izgu
bljen. Tertium non datur.
Taj aksiom je brzo izgubio svoju prvobitnu očiglednost i otišao
u zaborav, kako su ljudi oslobođeni tamnovanja na nasleđenim
posedima i kako su pedigrei brzo zatvarani u novom trojnom
zatvoru saveza teritorije/nacije/države, dok su „ljudska prava" -
u političkoj praksi, ako ne u filozofskoj teoriji - bila redefinisana
kao proizvod personalne zajednice između subjekta države, pri
padnika nacije i legitimnog stanovnika teritorije. „Ljudska zajed
nica" danas izgleda toliko udaljena od trenutne planetarne real
nosti kao što je bila i na početku moderne avanture. U tekućim
vizijama budućnosti mesto koje joj se obično predviđa, ako se o
takvom nečem uopšte razmišlja, još je udaljenije nego što je bilo
pre dva veka. Ono se više ne smatra predstojećim ili neizbežnim.
Za sada, izgledi su slabi.
U svojoj nedavnoj proceni trenutnih tendencija, Dejvid Held

tvrdi da su afirmacija „nemogućnosti svođenja moralnog statusa
svake i svih osoba", kao i odbijanje „mišljenja moralnih partiku-
larista da pripadanje datoj zajednici ograničava i definiše moral
nu vrednost pojedinaca i prirodu njihove slobode", zadaci koji su
još uvek neispunjeni i velikim delom smatrani „neprijatnim". 33
Held uočava nekoliko događaja koji podstiču nadu (Deklaraci
ju o ljudskim pravima UN iz 1948. godine i Statut Međunarodnog
krivičnog suda iz 1998. godine - iako taj statut i dalje uzaludno
čeka na ratifikaciju i aktivno ga sabotiraju neki glavni globalni
igrači), ali takođe zapaža „snažna iskušenja da se jednostavno na
vuku roletne i da se odbrani pozicija samo nekih nacija i zema
lja". Izgledi nakon 11. septembra takođe nisu posebno ohrabruju
ći. U njima postoji šansa za „ojačavanje naših multilateralnih in
stitucija i međunarodnih pravnih sporazuma", ali takođe postoji
mogućnost odgovora koji „mogu da nas odvedu dalje od ovih
krhkih dobiti ka svetu daljih antagonizama i podela - ka izrazito
33 David Held, ..Violence, law and justice in a global age", Constellations (mart
2002), str. 7 4 - 8 8 .
negrađanskom društvu". Heldov sveobuhvatni prikaz uopšte nije

optimističan: „Naša uteha, ipak (jedina uteha na raspolaganju, ali,
isto tako - da dodam - jedina koja je potrebna ljudskoj vrsti kada
se susreće sa mračnim vremenima), jeste činjenica da je istorija
još uvek sa nama i može se stvarati".
Da, uistinu - istorija nije završena, a i dalje postoji izbor i iz
bori će neminovno biti pravljeni. Čovek se pita, ipak, da li su nas
izbori koji su napravljeni tokom protekla dva veka doveli bliže do
cilja koji je Kant predvideo; ili, nasuprot tome, da li smo se, posle
dva veka neprekinutog napretka, utvrđivanja i dominacije princi
pa trojstva našli još dalje od cilja nego na početku naše moderne
avanture.
Svet nije p l e m e n i t s a m o zato što su ga stvorila ljudska b i ć a , i ne postaje

p l e m e n i t s a m o zato što se u n j e m u čuje ljudski glas, već s a m o o n d a
kada p o s t a n e o b j e k a t d i s k u r s a . . . Mi h u m a n i z u j e m o o n o što se dešava u
svetu i u n a m a s a m o t a k o što g o v o r i m o o t o m e , a t o k o m govora o t o m e
m i u č i m o d a b u d e m o ljudi.
G r c i su zvali ovu h u m a n o s t , p o s t i g n u t u u diskursu prijateljstva, filan

tropijom, „ljubavlju p r e m a čoveku", p o š t o se o n a manifestuje u spre
m n o s t i da se svet deli sa d r u g i m l j u d i m a .
Ove reči Hane Arent mogu biti - treba da budu - shvaćene

kao uvod svim budućim naporima sa ciljem sprečavanja suprot
ne tendencije i sa ciljem dovođenja istorije bliže idealu „ljudske
zajednice". Prateći Lesinga, svog intelektualnog heroja, Arentova
tvrdi da je „otvorenost prema drugima" „preduslov'humanosti' u
svakom smislu te reči"... „Istinski dijalog među ljudima se razli
kuje od puke priče, ili čak diskusije, u tome što je on u potpunosti
prožet zadovoljstvom drugom osobom i onim što ona govori." 34
Velika Lesingova prednost, po mišljenju Hane Arent, je u tome
„što je njemu bilo drago zbog beskrajnog broja mišljenja koja se
javljaju kada ljudi razgovaraju o stvarima u ovom svetu". Lesing
se r a d o v a o zbog te iste stvari koja je u v e k - ili b a r od P a r m e n i d a i P l a t o

na - m u č i l a filozofe; da se istina, č i m se izgovori, pretvara u s a m o j e d n o
34 Arendt, „On humanity in dark times", str 2 4 - 5 , 1 5 .

mišljenje m e d u m n o g i m a ; o n a j e o s p o r a v a n a , r e f o r m u l i s a n a , svedena
n a j e d n u t e m u diskursa m e d u o s t a l i m t e m a m a . L e s i n g o v a veličina n e
sastoji se s a m o od t e o r e t s k o g uvida u to da u l j u d s k o m svetu ne m o ž e
p o s t o j a t i j e d n a j e d i n a istina, već u n j e g o v o m zadovoljstvu što o n a ne
p o s t o j i i što, z b o g toga, b e s k r a j n i diskurs m e d u ljudima n i k a d a n e ć e
prestati d o k l e god p o s t o j e ljudi. J e d n a a p s o l u t n a i s t i n a . . . bila bi s m r t
svih tih s p o r o v a . . . a ovo bi predstavljalo kraj za č o v e č a n s t v o . 1 5
Činjenica da se drugi ne slažu s nama (da ne cene ono što ra

dimo već ono što ne radimo; da veruju kako ljudsko zajedništvo
može imati korist od onoga što je zasnovano na drugim pravili
ma, a ne na onim koja mi smatramo superiornim; i, iznad svega,
da sumnjaju u naše pravo pristupa apsolutnoj istini i isto tako
naše polaganje prava na to da smo mi ti koji sigurno znaju gde se
razgovor mora završiti pre nego što počne) nije prepreka na putu
do ljudske zajednice. Ali naše ubeđenje da naša mišljenja jesu
potpuna istina, ništa osim istine, i iznad svega jedina istina koja
postoji, i naše verovanje da su istine drugih ljudi, ako se razlikuju
od naših, samo „puka mišljenja" - jeste takva prepreka.
U istorijskom smislu, takva ubedenja i druga verovanja obez-
beđivala su sebi kredibilitet iz materijalne superiornosti i/ili sile
otpora svojih vlasnika - a ti vlasnici su dobijali svoju snagu iz
utvrdenosti pravila trojstva. Uistinu, „kompleks suvereniteta",
utvrđen u (ne)svetom jedinstvu teritorije, nacije i države, delo-
tvorno sprečava diskurs koji su Lesing i Arentova definisali kao
„preduslov humanosti". On omogućava partnerima / suprotstav-
ljenima u razgovoru da nameste kockice i karte pre nego što poč
ne igra uzajamne komunikacije i da prekinu debatu pre nego što
prevara bude otkrivena.
Pravilo trojstva poseduje samopokretački impuls. On potvr
đuje sopstvenu istinu u procesu zadobijanja dominacije nad
ljudskim životima i umovima. Svet kojim dominira to pravilo
je svet nacionalno frustriranog stanovništva koje, podstaknuto
svojom frustracijom, stiče uverenje da „istinska sloboda, istinska
emancipacija" može biti dostignuta samo „uz punu nacionalnu
35 Ibid., str. 2 6 - 7 .
36
emancipaciju" - odnosno, kroz magični spoj nacije sa teritori-
jom i suverenom državom. Pravilo trojstva je uzrokovalo tu fru
straciju i to isto pravilo se nudi kao lek. Bol koju su trpeli izgna
nici iz teritorijalne/nacionalne/državne alijanse dopire do svojih
žrtava nakon prethodne obrade u postrojenju trojstva, i dolazi u
kompletu sa priručnikom i potpunim receptom za bolest, u ruhu
empirijski zasnovane mudrosti. U procesu svoje obrade alijan
sa se čudesno preobražava od prokletstva u blagoslov, od uzroka
boli u anestetik.
Arentova zaključuje svoj esej o „Čovečanstvu u mračnim vre
menima" Lesingovim citatom: „Jeder sage, was ihm Wahrheit
dünkt, / und die Wahrheit selbst sei Gott empfohlen" („Neka sva
ki čovek kaže ono što smatra istinom, / a neka sama istina bude
37
poverena Bogu").
Poruka Arentove i Lesinga je sasvim direktna. Poveriti istinu
Bogu znači ostaviti pitanje istine (pitanje ,,ko je u pravu") otvore
nim. Istina se može pojaviti samo kao krajnji cilj razgovora - i to
prirodnog razgovora (to jest, razgovora koji nije prerušeni mono
log); niko od sagovornika ne može biti siguran da zna, niti uopšte
može znati kakav će taj cilj biti (ako on uopšte postoji). Govornik,
takođe i mislilac, koji razmišlja naglas ne može, kao što Franc Ro-
zencvajg ističe, „predvideti ništa"; on mora biti u stanju da čeka
jer zavisi od reči onog drugog; „potrebno mu je vreme".38 I kao što
Nejtan Glejcer, Rozencvajgov najistaknutiji analitičar, sugeriše -
postoji „neobična paralela" između Rozencvajgovog modela mi
slioca koji „razmišlja naglas" i procesualno-dijaloškog koncepta
istine Vilijama Džejmsa: „Istina se događa ideji. Ona postaje isti
na, stvaraju je događaji. Njena istinitost je, u stvari, jedan događaj,
proces: naime, proces vlastitog verifikovanja, vlastite verifikacije.
Njena validnost je proces njene validacije". 39 Uistinu, sličnost je
36 Arendt, The Origins of Totalitarianism, str. 2 7 2 .

37 Arendt, „On humanity in dark times", str 3 1 .
38 Franz Rosenzweig, Understanding the Sick and the Healthy: A View of World,
Man and God (Harvard University Press, 1999), str. 14.
39 Citirano u: Glatzer, ibid., str. 33, po Williamu Jamesu, Pragmatism (London,
1907), str. 2 0 1 . Blisku vezu između Rosenzwiegove i Jamesove ideje prvi put je
pomenuo Ernst Simon 1953.
upečatljiva, iako za Rozencvajga govor koji je iskreno i sa nada

ma uključen u dijalog - govor koji ne zna rezultat tog dijaloga
pa je nesiguran u sopstvenu istinu - predstavlja osnovni sadržaj
„događaja" u kome se „stvara" istina i osnovno sredstvo njenog
„stvaranja".
Istina je izrazito borbeni koncept. Ona se rada iz konfrontaci
je verovanja, imunih na rešavanje, i njihovih napredovanja koja
nisu sklona kompromisu. Bez takve konfrontacije pojam „istine"
teško da bi se uopšte javio. „Znati kako ići dalje" bilo bi sve što
je nekom potrebno da zna - a okruženje u kome čovek treba „da
ide dalje" obično se javlja u paru sa nedvosmislenim pravilom
„ići dalje", ukoliko nije dovedeno u pitanje i time učinjeno „ne
poznatim" i lišeno svoje „samoočiglednosti". Osporavanje istine
je odgovor na „kognitivni nesklad", koji je podstaknut težnjom
da se obezvredi i onemogući drugačije tumačenje tog okruženja
i/ili drugačijeg pravila igranja koje baca sumnju na sopstveno tu
mačenje i sopstvenu rutinu aktivnosti. Intenzitet te težnje raste
onoliko koliko ti ciljevi/prepreke postaju glasniji i koliko ih je
teže utišati. Ulog u osporavanju istine i primarna svrha njenog
samoisticanja je dokaz da partner/suprotstavljeni nije u pravu i
da stoga ti ciljevi nisu validni i mogu biti zanemareni.
Kada govorimo o osporavanju istine, male su šanse za ,,nei-
skrivljenu komunikaciju", kako ju je definisao Jirgen Habermas. 4 0
Protagonisti se teško opiru iskušenju da pribegnu drugim, efika
snijim sredstvima od elegantnosti logike i ubedljivosti vlastitih
argumenata. Oni bi radije učinili sve što mogu da protivnikove
argumente učine nedoslednim, još bolje nečujnim, a najbolje od
svega bi bilo da ti argumenti nikada i ne budu izgovoreni - ako bi
40 Jürgen Habermas zapaža, ispravno, da je očekivanje univerzalnog konsenzu

sa ugrađeno u bilo koju konverzaciju i da bi bez takvog očekivanja komunikacija
bila nezamisliva; ono što on ne kaže, ipak, jeste da, ako se veruje da je konsenzus
postignut u idealnim uslovima, zbog „jedne i jedine istine" koja čeka da bude ot
krivena i da se o njoj složi, onda je nešto drugo „ugrađeno" u bilo koji vid komu
nikacije: tendencija da se učini suvišnim svaki osim jednog od govornika, kao
i različitost pogleda koji oni imaju i nagoveštavaju. Odo Marquard, u Abschied
vom Prinzipiellen (Philipp Reclam, 1991), smatra da ovakvom interpretacijom
ideal „neometane komunikacije" izgleda kao posthumna osveta solipsizma...
oni koji bi ih izgovorili bili onemogućeni. Argument koji ima naj

više šansi da bude upotrebljen jeste neadekvatnost protivnika kao
partnera u razgovoru - jer je protivnik nesposoban, prevrtljiv ili
na drugi način nepouzdan, krije zle namere ili je sasvim inferio
ran i ispod prošeka. Da je taj izbor dostupan, odbijanje razgovora
ili povlačenje iz debate bilo bi poželjnije nego argumentacija mi
šljenja. Ulazak u raspravu je, na kraju krajeva, indirektna potvrda
partnerovih kvalifikacija i obećanje da će se poštovati pravila i
standardi lege artis i bona fide diskursa. Iznad svega, ulazak u ra
spravu znači, kao što je Lesing istakao, poveravanje istine Bogu;
jednostavnije rečeno, to znači da se ishod debate pretvara u tao
ca sudbine. Bezbednije je proglasiti da protivnik, ako je moguće,
a priori nije u pravu, i potom ga odmah lišiti mogućnosti žalbe na
tu presudu, nego se angažovati u sporu i izložiti sopstveni slučaj
unakrsnom ispitivanju, rizikujući time neodobravanje i odbaci
vanje.
Sredstvo diskvalifikacije protivnika iz debate o istinitosti naj
češće koristi jača strana; ne toliko zbog toga što je manje u pravu,
koliko zbog svoje veće sposobnosti. Možemo reći da je sposob
nost ignorisanja protivnika i zatvaranja očiju na njihove ideje
merilo kojim se može meriti relativni obim i snaga kapaciteta.
Suprotno tome, vratiti se na odbijanje učešća u debati i složiti se
sa pregovaranjem o istini suviše se često uzima kao znak slabo
sti - okolnost koja jaču stranu (ili onu koja želi da demonstrira
svoju superiornu snagu) čini još manje sklonom da napusti svoj
odbacivački stav.
Odbacivanje Rozencvajgovog stila „razmišljanja naglas" ima
sopstveni samopokretački i samopotkrepljujući impuls. Na strani
jačeg odbijanje razgovora može proći kao znak da je on ,,u pravu",
ali, za suprotnu stranu, uskraćivanje prava na odbranu svog stava,
koje je rezultat tog odbijanja, a time, uz to, i odbijanja priznavanja
prava da se bude saslušan i uzet ozbiljno kao nosilac ljudskih pra
va, predstavlja krajnje nipodaštavanje i poniženje - uvrede koje se
ne mogu mirno prihvatiti bez gubitka ljudskog dostojanstva...
Poniženje je moćno oružje; pored toga, ono je oružje nalik
bumerangu. Ono se može iskoristiti u cilju demonstriranja ili
dokazivanja fundamentalne i nepomirljive nejednakosti između

strane koja ponižava i ponižene strane; ali, nasuprot takvoj na
med, ona, u stvari, čini autentičnom, verifikuje njihovu simetriju,
istost, paritet.
Mera poniženja, koja je bez izuzetka rezultat svakog čina od
bijanja razgovora, međutim, nije isključivi razlog što se odbijanje
nastavlja samo od sebe. U divljini, u koju se naša planeta brzo
41
pretvara kao rezultat jednostrane globalizacije, stalni pokušaji
nadvladavanja, onemogućavanja i onesposobljavanja protivnika
često postižu svoje nameravane efekte, iako samo rezultatima
koji uveliko nadmašuju predviđanja počinilaca, čak i mimo ono
ga što oni žele. Veliki delovi Afrike, Azije ili Latinske Amerike
pokriveni su trajnim tragovima pohoda koji su doveli do onespo
sobljavanja u prošlosti: naime, brojnim lokalnim divljinama kao
propratnim efektima ili nusproizvodima, zbog kojih pate sile koje
imaju koristi od stanja globalne divljine, a ne mogu izbeći da ih
seju i množe.
Vežbe onesposobljavanja „uspevaju" ako je protivnik razoru
žan, bez nade da će se oporaviti - a strukture vlasti su razmon-
tirane, društvene veze su rascepkane, uobičajeni izvori sredstava
za život su usahli i stavljeni van funkcije (u modernom politič
kom jeziku, teritorije sa takvim problemima zovu se „slabe drža
ve", iako termin „država", koliko god bio na mestu, može u ovom
slučaju biti opravdan samo ako se koristi sous rature, kao što bi
rekao Derida). Ako su podržane oklopom visoke tehnologije, reči
postaju telo i time poništavaju sopstvenu svrhu i potrebu. U lo
kalnim divljinama ne postoji više niko s kim se može razgovarati
- Q.E.D.
U jednom irskom vicu, vozač pita prolaznika: „Kako da sti

gnem odavde do Dablina", a ovaj odgovara: „Kad bih želeo da
idem u Dablin, ne bih pošao odavde".
Zaista, nije teško zamisliti svet prikladniji za putovanje pre
ma Kantovom „univerzalnom jedinstvu čovečanstva" od ovog
41 Videti poglavlje „Living and dying in the planetary frontier-land", u mojoj
knjizi Society under Siege (Polity, 2 0 0 2 ) .
našeg sveta koji naseljavamo, na samom kraju ere trojstva terito

rije/nacije/države. Ali nema takvog alternativnog sveta, a time ni
drugog mesta za započinjanje putovanja. Pa ipak, ne započeti to
putovanje ili ne započeti ga bez odlaganja - u ovom slučaju, bez
sumnje - nije opcija.
Jedinstvo ljudskih vrsta, koje je Kant pretpostavio, može biti,
kao što je sugerisao, u skladu sa namerom Prirode - ali se ono
sigurno ne čini „istorijski predodređenim". Kontinuirana ne
mogućnost kontrole već globalne mreže uzajamne zavisnosti i
„uzajamno osigurane ranjivosti" sasvim sigurno ne uvećava šan
se za takvo jedinstvo. Međutim, to jedino znači da nikada ranije
revnosna potraga za zajedničkom humanošću, kao i praksa koja
prati takvu pretpostavku, nisu bile tako hitne i imperativne kao
što su danas.
U eri globalizacije, ideja i politika zajedničke humanosti suo
čavaju se sa najodsudnijim od mnogih odsudnih koraka koji su
napravljeni u njihovoj dugoj istoriji.

Zigmunt Bauman Fluidna Ljubav PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Zigmunt Bauman Fluidna Ljubav PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Za izdavača: Nikola Janković

Glavni urednik: dr Dušan Marinković

Copyright © Zygmunt Bauman 2003

Izdavač se posebno zahvaljuje profesoru Zigmuntu Baumanu

Objavljivanje ove knjige pomogao je Pokrajinski sekretarijat za kulturu

Štampa: Art Print, Novi Sad

Mediterran Publishing d.o.o.

First published in 2003 by Polity Press

Homo sexualis: ožalošćena siročad

3. О teškoći voljenja suseda svoga

Ulrih, junak velikog romana Roberta Muzila, bio je - kao što

Zapanjujuća krhkost ljudskih veza, osećanje nesigurnosti koje

ozloglašenim rizicima. Neki sociolozi, navikli da sklapaju teorije

nivo opšteg znanja, a to zatim do visina naučne, autoritativne te­

Stanovnici Leonije, jednog od Nevidljivih gradova Itala Kal­

„Ribena" - vrsta bezalkoholnog pića u koncentratu (prim. prev.).

jutra oni oblače „potpuno novu odeću, iz najnovijeg modela fri­

Hajde da porazmislimo о tome...

Zar stanovnici našeg fluidnog modernog sveta, baš kao i sta-

odnosa već kontakata. Umesto da govore о partnerima, više vole

žene koji se predaju tom pritisku; teško da su zadovoljniji u od­

„ M o j dragi prijatelju, šaljem ti m a l i rad za koji se, ne b e z razloga, m o ž e

Ovako je Šari Bodler predstavio Le spleen de Pariš svojim čita­

„Iseckaj više fragmenata, i videćeš da svaki od njih može za­

U porodici misli ima puno patuljaka. Zbog toga su stvoreni

iz tame nebivstva, bez prošlosti ili budućnosti. Svaka od njih, sva­

utehe koju on donosi: on oživljava, makar i zaobilaznim putem,

vaju poslednja i koji očekuju da će biti još više takvih iskustava.

Ishod kao ovaj - osveta ljubavi, da tako kažemo, nekome ко se

U svakoj ljubavi postoje bar dva stvorenja, a svako od njih je

buntovni, da se nepoznato učini predvidivim i da se okuju oni

vek ne može biti toliko siguran. Obećanja ljubavi su, po pravilu,

znači nagon za zaštitom, za hranjenjem, za zaklonom; takode za

„Vaši pogledi se susreću u p r e p u n o j prostoriji; varnica p r i v l a č n o s t i je

Tako je neočekivan ishod trenutka žudnje i avantura za jednu

3 Guardian Weekend, 12. januar 2 0 0 2 .

fluidnom okruženju u kome je obavezivanje budućnosti bezna-

potpomognuto samoubistvo, uz većini slučajeva) onda kada je

i druga potrošačka roba, partnerstvo je za konzumiranje na licu

Ako nema valjanog rešenja za ovu nevolju, ako nijedan od na­

uglavnom ponašaju nekonstruktivno, ili pokušavaju da zadovolje

Neuspeh u vezi je najčešće neuspeh u komunikaciji.

Kao što je primetio Knud Logstrup, najpre blagoglagoljivi pro-

Problem je u tome što su oba izopačenja previše često deca

6 Fromm, The Art of Loving.

Drugo izopačenje ima još jedan koren - i potopljeno je u lju-

7 David L. Norton i Магу F. Kille (ed.), Philosophies oj Love (Helix Books,

tak odmora dolazi prerano - restauracija i ponovno slikanje bez

8 Franz Rosenzvveig, Das Buchlein vom gesunden und kranken Menschenver-

se razlikuje od jučerašnjice. Džon će biti Džon i Meri, Meri će biti

To je tačno ono šta ljubav radi: čupa drugog iz „celog sveta",

Prvi uslov: u vezu se mora stupiti trezveno i u potpunosti sve-

i oboreni s nogu, i, iznad svega, ne dopustite da vam kalkulator

Drugi uslov: nastavite na ovaj način. Setite se da pogodnosti

Deo Gvardijan vikenda, naslovljen sa „Duh veza", isplati se či­

stečene i usvojene, mogu pomoći da se stvore vrste situacija u

izbegne), pobeđuje u tom nadmetanju umeće lakog sastavljanja

Gledalac sa dugim sećanjem bi video taj trg kao groblje ljudskih

borbe je nemoguće predvideti - a sama borba uzima svoj danak.

proverene izlaze da nestanu sa Albert skvera - bolje da koristite

danas, već večni, / iako niko od nas ne zna odakle su došli".

Nakon što je ćula nepovoljnu presudu ove porote, mala Mo se

Magla koja prekriva drugu - nepoznatu obalu koje nema na mapi

nivo opšteg znanja, a to zatim do visina naučne, autoritativne te

Stanovnici Leonije, jednog od Nevidljivih gradova Itala Kal

jutra oni oblače „potpuno novu odeću, iz najnovijeg modela fri

žene koji se predaju tom pritisku; teško da su zadovoljniji u od

Ovako je Šari Bodler predstavio Le spleen de Pariš svojim čita

„Iseckaj više fragmenata, i videćeš da svaki od njih može za

iz tame nebivstva, bez prošlosti ili budućnosti. Svaka od njih, sva

Ako nema valjanog rešenja za ovu nevolju, ako nijedan od na

Deo Gvardijan vikenda, naslovljen sa „Duh veza", isplati se či

kojih se očekuje da se same formiraju oko događaja, idola, pani

Ove nedelje, „Život" je posvećen „parovima koji su u neoba

„Blagostanje", „Ishrana" (napomena: odvojeni od delova „Hra

Medicina se ovih dana takmiči sa seksom za vlast nad „repro

Trezven, pouzdan proračun dobitaka i gubitaka ostaje, tvrdo

nije put do metafizike. Iz emocija, ekstaze i metafizike je ranije te

homo sexualis želi da seks bude „bezbedan". Pušten iz prenatr

nešto znači? Ili, možda, da ponovimo posle Siguša, ako je materi

Dve godine kasnije, Rou bi verovatno video četiri mobilna te

bilnih telefona i da pokažu da zaista postoji mnogo takvih kori

Ako je pogledamo kroz prizmu pravilno izgrađenog i uređe

„spontanosti" i „menadžmenta". „Društvenost stavlja jedinstvenost iznad regu

neproblematičnim pionirima anarhističkih pokreta, štaviše „pri

Opstanak i blagostanje communitas (a tako, indirektno, i socie

prosperitet društva potrošača; lišava se vrednosti u društvu nau

Gubitak teritorije je zloslutan i potencijalno katastrofalan ra

1 Sigmund Freud, Civilization and its Discontents ( 1 9 3 0 ) , videti: Standard Edi

stekao u mom emocionalnom životu - biće mi teško da ga vo

da mogu bolje da služe našem, a ne svom opstanku) nisu potreb