Kad bi ljudi skinuli maske

Uvek aktuelna tema medju piscima, kriticarima,

umetnicima, psiholozima I slobodnim dusama koje traze
novi I drugaciji put – LICEMERJE. Teska, porazavajuca,
tragicna i bolna osobina covekova, a opet tako prisutna
i nepobediva.
Imati iskrenog prijatelja najveće je bogatstvo u životu, i
jedan od najlepših poklona
koje možemo da dobijemo od života. Lepo je znati da
imamo nekog ko je tu za nas, i ko će
nas uvek i u svemu podržati, a još je lepše imati kome
uzvratiti ljubav. Živimo u vremenu
koje je dosta komplikovano. Skrivaju se emocije, ili se
predstavljaju lažno. Čudna su današnja vremena. Čudan je
današnji svet. Da li smo ga mi iskvarili ili je on
iskvario nas? Na kraju, nije ni bitno. Kako god, gleda se
samo to da smo iskvareni. Više ne
postoji iskrenih prijateljstava, iskrenih ljubavi,
svakodnevnih druženja, slika zarad
uspomena... Sve se radi s nekim određenim razlogom. Sve
je manje prirodnih događaja, još
prirodnijih emocija. Polako počinjem da razumem život.
Shvatam da život sve više liči na pozornicu, pa se često
izgubim i zalutam na sceni. Ipak, više volim kada sam iza
scene i kada posmatram. Na taj
način učim kako da se zadržim u svetu koji je danas teško
razumeti, a još teže je prilagoditi
mu se.
Sve je manje ljudi na koje možemo da se oslonimo i
kojima možemo da verujemo. Svi
gledaju prvo sebe i svoje ciljeve ne razmišljajući kako će
doći do tog cilja, i koga mogu
povrediti usput. Postali su pohlepni, zavidni i sve više se
trude da svoja prava lica sakriju.
Posmatrajući moju generaciju shvatio sam šta mi se
najmanje dopada od svega, i šta najviše
ne volim kod ljudi. Dvoličnost. Druže se sa jednom
grupom ljudi dok im odgovara, pa kad
upoznaju nešto bolje i interesantnije prelaze na drugu
stranu. Sve vreme glume verne i odane
prijatelje, i kada se najmanje nadamo skinu maske i
pokažu svoje pravo lice. Ne volim maskenbal, maske i
maskirane ljude koji se takmiče u tome čija će maska biti
ubedljivija. Kada njih ne bi bilo živeli bi jednostavnijim
životom. Iskrenost je za mene uvek
najbolje rešenje za sve. Kada bi bili iskreniji jedni prema
drugima, lakše bismo prihvatili
istinu i stvarnost. Ne bismo trošili vreme na nebitne ljude,
ne bismo pričali u prazno, i ne
bismo na kraju bili razočarani. . Kada bi bilo manje
maskiranih ljudi, imali bismo više onih hrabrijih. I uvek
bih više cenio osobu koja bi mi
priznala razloge zbog kojih se druži sa mnom, nego onu
koja sve vreme glumi. Možda bih čak
i prihvatio druženje sa prvom osobom. Ono bi verovatno
bilo ograničeno, ali odluka bi bila
moja. Ja bih prihvatio odgovornost i snosio bih posledice
jer sam pristao na nešto što od
početka ne bi bilo pravo i večno, ali bih bio manje
povređen i razočaran.
Nažalost, živimo u takvom svetu, svetu maski. Prvi dokaz
za to jeste televizija na
kojoj imamo više lažnih glumaca nego pravih, koji sve
vreme glume raskoš, glume autoritete,
glume da znaju da pevaju, rade, da su školovani... Retki su
oni koji će pokazati svoja prava
lica, svoja osećanja, emocije, ili karakter. Većina se vodi
tim primerima. Iskrenost ume da
boli i da nas razočara, ali i tada mnogo više vredi od
pretvaranja i laganja, pa makar to bilo i
za naše dobro.
Jednom je neko rekao:"U pozoristu se spuste zavese, pa
se skinu maske, a u zivotu je redosled drugaciji – prvo se
skinumaske, pa se spuste zavese i predstavi je kraj." Citav
zivot je jedna velika predstava, svako od nasima svoju
ulogu i svi se pitamo zasto je bas taj lik dodeljen nama.
Ne zelimo svi da budemo onosto smo sad, nismo
svi zadovoljni onim sto uz nas lik stoji u scenariju.
ZAKLJUČAK