Dobrodošli dragi ljudi u drugi dan izazova!

Kako vam je bilo juče?

Pišite mi utiske, ja jedva čekam da ih pročitam.

A danas prićamo o unutrašenjem detetu. Naglasila sam juče koliko je duboka tema i da bilo bi
pogubno očekivati da ćete rešiti sve traume tog deteta u vama, taj proces je toliko dubok i
dugačak i mislim da se nikad ne završava. Što je zapravo dobra stvar i ne treba da nas plaši.

Što sam duže razmišljala o ovoj temi autentičnosti, sve više i više sam se vraćala u detinjstvo.
Svaki zaključak koji sam imala me je poveo u detinjstivo i adolescenciju, ali baš svaki. Tvrdim da
odakle sve počinje. Zato će ovaj mejl biti malo intimniji i iz moje perspektive, pa ćemo svi
zajedno učiti na mojim primerima.

Deca kada se rode su toliko neopterećena. To je činjenica. Toliko opuštena i ne znaju za pojam
neadekvatnosti, različitosti, očekivanja..

Oni su jedna tabula rasa koja se vremenom popunjava. I na žalost ne možemo da biramo čime
se popunjava tok smo u tom najranjivijem dobu gde nam se zapravo formira ličnost (kao i
kompleksi i negativna uverenja).

Je l’ možete da se setite sebe kad ste bili baš mali? Ja onako, sećam se nekih fragmenata. Ali
ono u šta sam sigurna da nisam znala da nešto kao osuđivanje postoji. I kad sam saznala nije
mi ni bilo jasno što postoji. Kao sam pojam toga, šta je to uopšte? Na osnovu čega tačno ovi
ljudi osuđuju ove druge ljude? Nekih socijalnih normi, kulturoloških, religijskih? Ali sve to je
postavio čovek, te norme… Ko odlučuje i što sad kao slušamo tog nekog čoveka ili skupinu ljudi
koji su postavili norme, pa su zbog njih neki drugi odbačeni?

Okej okej, nisam ovako elokventno razmišljala u sedam godina, ali vam prevodim kako sam se
osetila kao devojčica kad sam prvi put osetila da me neko osuđuje. I koliko mi je tada banalno
bilo, isto tako mi je banalno i sad.

(Ne osuđivanje, ja se neću praviti svetica i reći da svi treba da budu prihvaćeni i da nikog ne
osuđujemo. Osuđujem ja, i te kako. Osuđujem radikalne nacionaliste, homofobe, ljude
zatvorenog uma koji ugrožavaju tuđu slobodu, osuđujem rasiste i mizoginiju. Imam to ,,pravilo’’ -
nije sloboda mišljenja ako ugrožava tuđu slobodu postojanja.)

Elem, pričam vam koliko mi je banalno osuđivati nekog zbog različitosti, jer sam za to bila
osuđivana.

Takva vrsta osude iz našeg bliskog okruženja nas onda tera da krenemo da se pretvaramo
samo da bismo bili adekvatni i okej po tim nekim normama, da ne budemo čudni i ida ne
završimo zopšteni iz društva.
Kao kada u divljni prvo bivaju napadnuti leptiri koji su skroz šareni, a oni jednobojni ostaju
skriveni.
Odatle potiče potisnuta autentičnost.

Šta god da ste, uvek ćete nekom biti čudni. I uvek će vas neko osuđivati. Jer mu nije jasno. I ne
treba da mu bude jasno, samo vama treba da bude jasno ko ste.

Kada nas bombarduju u detinjstvu da ne treba tako da se oblačimo, tu muziku da slušamo, tako
da izgledamo, to da mislimo a kamoli da govorimo, to da gledamo, to da čitamo… to sve
umanjuje ono zbog čega smo autentični. Potiskuje, razumete?

Sad ako vratite film i pomislite -pa meni nije bilo toliko loše u detinjstvu, mogla sam realno da
budem ko sam htela i niko me nije osuđivao- varate se.
Možda nije direktno, ali realno od kad znamo za sebe slušamo subliminalne poruke. Od naših
roditelja, u školi, od baba i deda, u prolazu, čitamo ih na internetu (!).

Ovaj lik je tako čudan jer lakira nokte u crno.

Ova iz likuša dva retardirana, vidi kako se obukla.
Bolje nemoj njima da prilaziš, sigurno su u sekti jer slušaju metal i nose crno.
Je l’ si videla kakve knjige čita ova i koji film je rekla da je gledala? Bože sačuvaj.
…

Ono što mislite, što oblačite, što ste hteli da budete kad porastete, raaaazna mišljenja koja ste
imali na razne teme, kako ste vi nekog komentarisali dok su drugi slušali i većali je l’ taj
komentar prihvatljiv…

Sve, ali sve to moralo proći kroz prizmu nekih normi i normalnosti. Ili su vas osuđivali.
Autentičnost se nije baš cenila kad smo bili deca, makar ne u školi.

Možda sad razmišljate šta ja čitam ovo i zašto se vraćam u osnovnu i srednju, meni je bilo top,
niko mi nikad nije rekao da sam čudna niti me je osuđivao, ipak ste ovde sa razlogom.
Ipak ste kupili izazov o autentičnosti sa razlogom. Znači interesuje vas ova tema. Znači ima
nečega u detinjstvu. Pokušajte da se setite, možda su roditelji, možda komšinica, možda
nastavnica ili najbolji drug…

Možda vam i dalje ova tema deluje banalno i površno jer pričamo o osuđivanju ličnosti a naučili
smo da je autentičnost nešto mnogo dublje od ličnosti i površnosti, ali činjenica je da nas
ovakve stvari iz detinjstva guše u oteltovorenju naše potpuno autentične ličnosti. One
neopterećene, lagane, zahvalne, iskrene ličnosti.

A znamo da je u detinjstvu, jer znamo da se kao malo dete ovako niste osećali. Ponavljam, tako
mala deca su tabula rasa.
Uopšte nemaju koncept o značenju niti osećaju različitosti , osude, ismevanja. To se sve, na
žalost, kasnije u detinjstvu nauči.
I ti što su vas ismevali ili osuđivali, nije im samo odjednom palo na pamet da nešto što radite ne
valja ili je vredno osude, nego ih je neko naučio.

Ja ne mogu da vam objasnim koliko puta sam za sebe čula da sam čudna. I dan danas to
čujem od ljudi. A Jovana, ona je malo čudna. I to je još dobro. Nekako sam to rešila da
prihvatim kao kompliment, jer to čudna samo znači da nisam za svakoga, a ponavljam ovde već
peti put - i ne treba da budem/š za svakoga.

Ipak, ogromnu ranu nosim iz osnovne i srednje škole, gde sam bila ne samo čudna nego
,,retardirana’’. I narkomanka, i sektašica i klošarka.

Znam, brutalno, i ne znam kakvo je vama bilo okruženje u osnovnoj (i srednjoj) školi ali meni je
bilo veoma ograničavajuće, osuđujuće i toksično. Ipak iz osnovne i dalje imam tri najbolje
drugarice sa kojima se i dan danas družim. No, deca su tada bila okrutna i ja i jedna od te tri
najbolje drugarice smo bile okarakterisane kao ‘’retardirane’’.

Zašto?
Jer smo malo iskakale iz kalupa. Obe smo crtale umesto da idemo na fizičko (obe smo sada
dipl. primenjene umetnice, fun fact), nismo se družile sa svima, sviđala nam se malo drugačija
muzika i filmovi (Bože, koliko površno), bile smo opterećene vešticama i ezoterijom (i dalje
smo), glasno smo pričale svoje mišljenje uvek i nismo se stidele...

I deci to nije prijalo jer su od maltene početka života naučeni da se kriju (direktno ili indirektno
(primerom iz porodice)), da ne dozvole drugima da ih vide u celosti, da glume i da se pretvaraju
da su neko drugi. To ruši našu autentičnost.

U osnovnoj sam na neki svoj način pokušavala da se uklopim, jer je zaista bila haotična
situacija. Sećam se da su devojčice svaki dan prosuđivale od toga ko je šta obukao, kakav nakit
stavio, šta je ko rekao, do toga kolike su nam svima sise. Pravile su spisak od najmanjih do
najvećih sisa, majke mi. Pogađajte gde sam ja bila i kako je uticalo na mene.

Svi su bili u nekim klanovima, ali najveća trauma je ova: sećam se da u sedmom razredu bar
celo jedno polugodište NIKO nije pričao sa mnom zbog jednog (sada kao smešnog)
nesporazuma, ili malo iskrenije; okrutnosti koju poseduju deca tog uzrasta. Samo su dve
devojčice pričale sa mnom, više iz nekog sažaljenja.

Posle se sredilo sve to ali to me je, kad vratim film, naučilo da mogu sama.
I da se ne pokoravam. I da svi oni mogu kolektivno da se jebu.
Ja sam mogla da se izvinjavam svim tim klanovima, da objašnjavam da je nesporazum, da ih
molim za oproštaj. Ali sam rešila da neću i ne znam odakle mi to, ali sam zahvalna maloj sebi,
mnogo, mnogo.
Sada jedna od mojih najboljih drugarica, gore spomenuta, ona od druge dve, i buduća
advokatica, mi je bila napisala diplomatski: ,,saznala sam celu priču i jeste bio nesporazum, ali
meni i tim i tim drugaricama i dalje nisi visoko na listi omiljenih’’. I ja sam joj odgovorila ,,skini me
sa liste skroz slobodno’’.

E sad, nakon ovog otvaranja duše i shadow worka koji se upravo odigrao pred vašim očima
želim da usvojite bar malo prkosa te male Jovane, jer me je ona naučila kroz ovu i mnoge,
MNOGE, situacije iz detinjstva da niko nije vredan mog skrivanja, moje autentičnosti i toga
da se umanjujem.

Posle u srednjoj školi sam baš volela da sablažnjavam i plašim ljude svojim iskakanjem i
različitošću zapravo, što je sad kad razmislim bila terapija i lečenje te ranjene Jovane iz
osnovne škole koja još nije imala hrabrosti za tako nešto.

Da se ne lažemo, i u srednjoj je bilo pretvaranja ali u smislu ego igrica ko sluša manje poznat
bend i prilagođavanja muzičkog ukusa od toga šta moja aktuelna simpatija sluša, ali to su dečije
igre, kojih kad smo svesni ne utiču na sadašnje nas u velikoj meri.

Nakon ovog mog izdašnog primera sigurna sam da su vam neke stvari iz detinjstva isplivale na
površinu, ili da su bar tu negde. Ako još nisu, nakon ovih pitanja hoće.

Iako sam ovde navela primer koji je na mene najviše uticao, u velikom broju slučajeva su oni
koji guše našu autentičnost roditelji…
Ja nisam mogla da pišem iz tog ugla jer su moji roditelji prihvatali svaku mene, ali baš svaku.
Neke im nisu bile jasne, neke im se nisu toliko sviđale, za neke su se malo brinuli, neke su ih
izuzetno nervirale, ali su sve bile prihvaćene.

I ja sam imala ogromnu privilegiju što su moji roditelji tako otvorenog uma, što se nikad nisu
plašili šta će ko da misli i ‘’šta će selo reći’’ (nešto što u životu nisam čula), što me nikad nisu
osudili za to ko sam i kako se predstavljam.
Zahvalna sam im beskrajno što su me naučili ovom prkosu i što kod njih nikad nisam videla da
kažu nešto što ne misle ili da su druga osoba ispred drugih ljudi.

Svakako, saosećam se i sa tom ranom.

Pored svega toga, roditelji su ti koji nam najviše usade negativna uverenja o novcu i o ciljevima.
Jednostavno su odrasli u tom dobu, koliko god godina da vam imaju roditelji, gde im je usađeno
u glavu da se mora boriti za hleb u ovoj državi. Da život nije bajka, da moramo da se mučimo da
bismo lepo živeli. Ništa od toga nije istina, a o tome ćete čitati četvrtog dana ovog izazova.
Takođe nam oni usađuju uverenje da moramo da se pretvaramo i skrivamo, i da je nešto
‘’sramota’’, a o tome ćete čitati sutra. A sad;

Pitanja su jako duboka, možda najdublja i najteža od celog izazova. Uzmite sve vreme koje vam
je potrebno. Slede vam pitanja, i nakon njih ritual:

● Kad je bio prvi put da se sećam u detinjstvu i adolescenciji da sam se osetila

neadekvatno ili da treba da promenim svoju ličnost?
 ● Da li su me majka ili otac ikada osuđivali zbog toga šta sam rekla/ mislila/ želela u
detinjstvu i adolescenciji?

● Da li sada sebe umanjujem kao što su mene umanjivali i zašto to radim? (kao
odbrambeni mehanizam, zaštitu, jer ne znam drugačije itd.)

● Da li ima trenutaka ili situacija kojih se sećam gde me je neko kao dete ponizio ili
ućutkao da ne pričam o nečemu, i kako se to odrazilo na mene danas?

● Kada razmišljam o ljudima koji su me osuđivali (ponižavali, ismevali, umanjivali), koje su

sličnosti a koje razlike toga kako se sada ophodim prema sebi i kako su se oni ophodili
prema meni?

● Šta bi mala ja mislila sada o meni, sa svešću da smo ista osoba? Zbog čega bi bila
srećna, a zbog čega možda razočarana ili tužna? (ovu vežbu možete uraditi sa sobom
od 5, 10, 15 godina..)

I sada je vreme za ritual i pisanje pisma. Ovo pišite ručno, obavezno.

Pismo mojoj unutrašnjoj devojčici

Pišite joj sve što biste vi želeli da čujete tad. Svaki put kad je ona bila tužna i skrhana a nije
imala podršku. Možete se vezati za jedan trenutak ili situaciju ili pisati uopšteno. Pišite joj,
utešite je. Umirite je. Kažite joj da će sve biti okej. I obavezno, ali obavezno joj objasnite da je
zapravo savršena takva kakva je. Da ne mora da se menja, da ne mora da glumi, da ne mora
da se pretvara. Da nije kriva. Da nije loša. Da nije pogrešna. Da je stvarno savršena. Ovo
pismo će biti potvrda vašem unutrašnjem detetu da je dovoljno dobro takvo kakvo jeste, i samim
tim će biti potvrda vama.

Plakaćete, znam.

Suze isceljuju, kao i ova ranjivost koja je ovde na neverovatnom nivotu. Ponavljam, za ovu
ranjivost je potrebna ogromna hrabrost. Svaka vam čast dragi moji!

Sutra pričamo o strahu od osude i stidu, temi koja se savršeno nadovezuje na ovu.

PS. Javite mi koja su vam osećanja isplivala kada ste pročitali ovo pismo, i koja su tu nakon što
ste uradili pitanja. Jedva čekam da čujem.

Šaljem vam svetlost i ljubav,

-Jovana