Naše se majke nisu toliko plašile za nas. Nije se toliko mudrovalo oko tog roditeljstva.

Moj otac nije morao da se nacrta svake večeri u osam nula nula da bi pomogao majci
da me okupa. Ne tako davno i ja sam svoje dete kupala sama. Običnim bekutan
sapunom za bebe. Jednom rukom sam držala dete, drugom tuš, sapun, peškir…
Nisam se plašila da će mi ispasti u kadu. Realno, nijedna majka ne ispušta svoje dete
tek tako.
Moja se majka nije plašila trudnoće, ni povratka na posao, ni jaslica. Odvajanja. Nije
imala kad da misli o tome da li će boravak u grupi po mene ostaviti trajne posledice.
Nije se baš bavila socijalnim aspektima mog odrastanja. Nije trčala kod lekara za
svaku sitnicu. Nije dolazila u školu svakog ponedeljka i nikad joj nije palo na pamet
da me ‘’zaštiti’’ od nastavnika. Nismo igrali na ‘’mrzi me profesor’’ kartu. Prelazak iz
nižih u više razrede osnovne škole nije se dovodio u pitanje niti je predstavljao
prekretnicu u životu vrednu pomena.
Moja majka nikada nije bila moj lični taoc niti neko kome je dužnost da me zabavlja i
učini moj boravak na planeti prijatnim. Danas eto, nije dovoljno da detinjstvo bude
prijatno. Ne, detinjstvo danas mora biti nezaboravno! Nezaboravno, drugovi i
drugarice! Svaki dan je povod za prava mala slavlja, Njima je dosadno. Od momenta
dok otvore oči, pa do odlaska u krevet, uveče, decu je potrebno animirati, ugađati im
na sve moguće načine, pomerati sopstvene granice, biti blag, popustljiv, nikada ne
povisiti ton, ne ugroziti njihov mali integritet ni na koji način i sve u svemu – stvoriti
jedan veliki, ogromni agresivni i destruktivni ego.
Naše se majke nisu plašile nas. Ni našeg plača. S treskanjem, bacakanjem i drskošću
su nekako lakše i otresitije izlazile na kraj. Naše su majke pile svoje kafe natenane i
odmarale kad dođu s posla. Mi smo se za to vreme igrali ispred zgrade s drugom
decom. Drugom decom, drugarice i drugovi. Znalo se šta se sme a šta ne. Šta je dobro
a šta ne. Vadi taj prst iz usta, ne čačkaj nos, ne pričaj sa strancima, ne uzimaj
bombone od nepoznatog čike na ulici, skloni se od televizora, pokvarićeš oči, kaži
dobardan, hvala, molim, ustani da baka sedne, budi dobar drug, ne sedi na hladnom
betonu, pojedi sve iz tanjira i do osam budi kući. Eto tako smo nekako mi vaspitavani.
Nedoumice su se rešavale i bez gugla, uz savete drugih, iskusnijih prijateljica. Nisu
postojale škole roditeljtva, ni sve te silne knjige, forumi, grupe na fejsbuku, a opet –
sve se nekako znalo. Na kraju, nismo ispali ni tako loši. Današnje odrastanje liči na
trku s preponama. Čak i pre nego se rodi – kljukaj se folnom kiselinom, pij vitamine,
radi dabl i tripl testove…Onda – porodi se bezbolno, bez traume, budi s bebom, doji do
trećeg osnovne, uvažavaj karakter, temperament, genetske predispozicije, ne dozvoli
da plače, nosi ponosno k’o da je štafeta mladosti, ne ostavljaj je samu, ne gasi svetlo,
napravi mesta u svom krevetu, premesti muža u dnevnu, bdij nad njom tokom celog
perioda odrastanja, ne dozvoli da joj bilo šta zafali, da se oseti ugroženo,
zapostavljeno, da nema, poštuj njeno malo Ja, uvažavaj njene potrebe, preispituj se,
donosi ispravne odluke, preuzmi svu odgovornost, na zasluge zaboravi, zaštiti je od
sunca, zračenja, zagađenog vazduha, pasa lutalica, česmovače, izduvnih gasova,
urokljivih očiju, retrogradnog Merkura, zasićenih masti i slobodnih radikala. Čisti oko
zgrade, skupljaj đubre, recikliraj plastiku, kupuj organsko, sadi drveće, jer – naša
deca zaslužuju bolju planetu. Ok, a šta ako ta naša planeta zaslužuje bolju decu"?
Tekst: Daniela Bakic