Zorannah

VANILLA SKY
 1

Beogradska bajka

My life is brilliant
My love is pure
I saw an angel
Of that I’m sure
You’re Beautiful, Džejms Blant

Sve je počelo, sasvim nenajavljeno i iznenada, tog kasnog proleća, a nastavilo se tokom
leta. Zaljubljenost, ako se to tako može nazvati, ušetala je u moj savršeni život i promenila ga
za 180 stepeni. Ali o tome malo kasnije. Za početak, sve što treba da znate o meni jeste da
sam jedna lepa i otmena tinejdžerka sa Dedinja, koja pošto-poto želi da se oproba u svetu
manekenstva. Sve predispozicije imam: visinu, građu, dugu prirodnu svetlosmeđu kosu, koja
mi na suncu toliko poplavi da tokom cele godine imam pramenove za koje druge devojke
plaćaju na hiljade i hiljade dinara u frizerskim salonima. Ali što je najvažnije, posedujem
urođenu sigurnost za koju treba da zahvalim svojim roditeljima, jer su me podigli kao
princezu koja ne samo što može da ima sve što poželi, nego je sve to i potpuno zaslužila.

“Devojke, smirite se! Uskoro počinjemo. Čekajte znak.”

U agenciji sa kojom sam upravo potpisala ugovor vladao je sveopšti metež. Velika
marketinška agencija tražila je novu devojku da bude zaštitno lice kozmetičkog brenda koji
je tek stigao na naše tržište. U pitanju je bio sjaj za usne pod imenom Pin Teen, sa kojim su
želeli da naprave proboj i zauzmu mesto broj jedan među “svim tinejdžerkama koje žele da
budu glamurozne, ali da zadrže mladalačku nevinost koja ih krasi” - kako su rekle dve
nadobudne menadžerke dok su nas odmeravale od glave do pete. Devojka koju izaberu
takođe će se pojavljivati na bilbordima, učestvovaće na revijama i biće na Pin Teen kalendaru
za sledeću godinu, koji se prodaje u svim knjižarama i parfimerijama u zemlji i o koji se
otimaju svi renomirani frizerski i kozmetički saloni. Sve su nam to saopštile te devojke u
belim košuljama i uskim crnim suknjama, čije su zdepaste noge jedva stajale na štiklama od
pristojnih šest centimetara.
“Korporativne kučke” šapnu mi neka devojka u prolazu namigujući.
Oslonivši se na fotelju na kojoj je sedeo fotograf, zevnula sam i osvrnula se unaokolo.
Nove devojke, što sam i sama bila, stajale su blizu mene, dok su starije, na drugoj strani
prostorije, previše glasno pričale o nekoj žurki na koju je trebalo da idu. Jedna devojka, starija
od mene par godina, i trenutno naša najtraženija manekenka, sedela je izdvojena od ostalih
na barskoj stolici i pila evijan vodu, prelistavajući debelu knjigu na kojoj je pisalo “Upravno
pravo”. Bila je prelepa. Imala je crvenu kosu, koja joj je ostala ofarbana od snimanja spota za
našu najpopularniju pop grupu u tom trenutku, crne nokte i nosila je običnu belu majicu i
iscepane farmerke. Nikad se nije družila ni sa kim, uvek je dolazila sama na kastinge i
ponašala se nadmeno i toliko sigurno u sebe - kao da će baš ona dobiti svaki posao. Uglavnom
je tako i bivalo, ali sada je bilo drugačije. Ona je bila već previše poznata. Nije više bila ni
tinejdžerka. Kad je podigla glavu, pogledi su nam se susreli i za trenutak mi se učinilo kao da
zna o čemu razmišljam. Zatvorila je knjigu i pokazala mi srednji prst.
“Lana, hajde!”, viknula je producentkinja i ja sam se trgla iz sanjarenja, prošla pored
riđokose, ne skidajući pogled sa nje, i ušla u sobu u kojoj su me čekale zdepaste korporativne
devojke i još tri muškarca. Ne znam šta su oni predstavljali, možda je jedan od njih bio režiser,
drugi šminker, treći direktor kompanije.
Možda su i oni bili nekakvi VIP Pin Teen menadžeri. U svakom slučaju, nisu mi bili bitni.
Stala sam ispred reflektora dok mi je šminkerka na usne stavljala samo taj njihov sjaj boje
kajsije (mirisao je na karamele) i čim se udaljila, fotograf je počeo da me slika. Jedna zdepasta
mi je rekla da priđem i pitala me jesu li mi usta prirodna, na šta sam je ja zgranuto zapitala
zar nije u stanju da to primeti, a ona mi je odgovorila da danas ni za čija usta nije sigurna, na
šta sam ja samo rekla da imam šesnaest godina.
“Lutko, juče smo snimali četrnaestogodišnjakinju na kojoj jedino dupe nije bilo
veštačko”, reče neko od muškaraca, namignuvši mi.
“To bi bilo dovoljno. Hvala ti.”
Izašla sam lenjo i dovoljno sporo da iza sebe čujem: Ovo su najlepša usta koja sam video
do sada, liči na nju. Dok je riđokosa koračala ka mom mestu, pokazala sam joj srednji prst.
U šminkernici sam skidala sjaj sa usana i spremala se da odem kada mi je prišla jedna
od devojaka.
“Hej, nova, hoćeš na žurku večeras?”
“Hej, stara, zavisi.”
“Od čega?”
“Od toga gde je žurka, čija je i ko će biti tamo.” Izigravala sam opaku devojku jer nisam
mogla da kažem: Znaš, ne znam da li će mi roditelji dozvoliti da izađem, a i ako me puste,
moraću da se vratim do jedanaest, a to stvarno nije kul.
 “Evo, napisaću ti sve.” Sa stola je uzela neki flajer koji je reklamirao kinesku hranu i
žvrljala po njemu dobra dva minuta.
“Zoveš se Lana, znam. Priča se da ćeš ti dobiti ovaj posao, pa smo želele da budemo prve
koje će te predstaviti svetu. Ista si mama, by the way.” Stavila mi je flajer u ruke i išetala iz
šminkernice.

Klub No Name
Od 22 h
Dress code: animal print for girls,
all black for boys

Kada sam izašla na ulicu, najzad sam mogla da skinem masku sa lica i budem ono što
jesam. Prva Lana je mamina i tatina jedinica, mezimica, njihova jedina sreća, radost, ponos,
sve na svetu. To je ona Lana koja fanatično voli tenis i džoging, opsednuta je kilažom, engleski
zna bolje od srpskog, govori francuski i španski, svira klavir i čita dve knjige nedeljno. Druga
Lana je najpopularnija devojka u školi, “devojka koja ima sve”, kako mi šapuću iza leđa, ili
“razmažena klinka sa Dedinja”, ili “folirantkinja iz bele vile” (moja kuća je bela, otud
nadimak). Postoje i varijacije na temu: Zlatokosa, Ledena Kraljica i slično. Ipak, omiljeni
nadimak mi je Lana Bogom Dana, koji je smislila lokalna tračara. Taj nadimak se odomaćio
na Fejsbuku, koji odbijam da koristim jer ipak želim da zadržim malo privatnosti. Fejsbuk
previše otkriva, a ja to ne želim. Koliko bi me mrzeli kad bi videli moju sobu sa kristalnim
lusterom, koji je dopremljen iz najskupljeg italijanskog salona za osvetljenje, moje ogledalo
visoko skoro tri metra, uokvireno zlatnim ramom, moj veliki krevet u obliku srca. Ne, nisam
spremna za tu vrstu špijuniranja, ponekad ne mogu da se nosim ni sa svim tim pogledima iza
svojih leđa, a kamoli sa stotinama očiju iza ekrana. Za sada, sve što mi treba je par bilborda,
kalendar i reklama od tri minuta u udarnom terminu. Pa ko želi da me gleda, može da bira,
ne treba mu virtuelna stvarnost kad ću uskoro biti gde god se okreneš. Otvorila sam
čokoladicu i potrčala ka kući koja je bila u blizini, da bih se što pre spremila za teniski trening,
a flajer sa informacijama o žurki stavila sam u džep.
 “Ne možeš kod Nikole večeras, bila si juče. Na šta to liči? Više te hrani njegova majka
nego tvoja rođena. Ostavi ljude na miru. Neka on dođe kod tebe.”
“Ali odlazimo za manje od dva meseca. Zauvek! Imam sve petice, na turniru sam osvojila
prvo mesto, na dramskoj sekciji igram glavnu ulogu, verovatno ću biti zaštitno lice šminke
za tinejdžere. Tata, shvataš li da bih bila đak generacije kad bih ostala ovde? Zar to sve nije
dovoljno? Šta još da uradim pa da mogu da živim kao sve normalne devojke?”
“Nema ali, ne može i tačka. To nema veze sa tobom, nego sa tim da se Nikolinoj mami ne
dopada to što si stalno kod njega. Kaže da neće lako preživeti naš odlazak. Jesi li mu uopšte
rekla da odlaziš?”
“Nisam još. Nije bio pravi momenat. Rekla bih mu večeras kad bi me ti pustio da odem.”
“Onda mu reci sutra. Ionako će doći na doručak, u to sam sasvim siguran.”
Otkucala sam SMS: ne da mi. ubiću se.
Ležala sam na sofi u dnevnoj sobi i dopisivala se sa najboljim drugom. Tata je ispred
televizora udarao nepostojeću lopticu svojim novim štapom za golf, koji mu je upravo stigao
iz Amerike.
“Nije fer...”
“Da, život nije fer, to stalno govorim.”
“Dosadan si. Dosadan je taj tvoj golf, dosadna je ova kuća... Evo, i Afro se dosađuje.
Ubijate nas.” Afro je moja mačka koja je, kao i ja, ležala na sofi i prela.
“Afrodita uživa. Ne gnjavi kao ti.”
Stigao mi je SMS: nema veze, uradićemo kao prošli put.
Otkucala sam samo OK i stavila smajli, a onda sam ustala sa sofe uz reči: “Idem u sobu i
nemojte da me budite ujutru.”
“Ljubi oca i idi vidi da li ti se majka spremila, života ti.” Ali mama je već silazila niza
stepenice u svom najboljem izdanju - duga kosa padala joj je niz leđa, crna koktel-haljina sa
čipkom savršeno joj je prianjala uz još uvek vitko telo (nasledila sam i kosu i gradu od nje,
hvala bogu), usne su joj bile jarkocrvene, kao i nokti, i jedini nakit koji je nosila bile su
dijamantske minđuše i venčani prsten.
“Ljubavi, jesi li sigurna da nećeš sa nama? Brzo ćemo se vratiti, a i za sutra ti je otkazan
čas francuskog pa možeš duže da spavaš. Hajde, bebice, idemo zajedno. Kumovi su te se
uželeli”, govorila mi je mama i privila me na grudi. Obožavala sam njen miris, meke ruke i
boju glasa, priča nekako promuklo i ne ume da izgovori slovo r. Nekada je bila najpoznatiji
model u staroj Jugoslaviji. Reklamirala je džins, najlonke, sokove, čokolade, čak i automobile.
Bila je na naslovnim stranama svih najpoznatijih časopisa, uključujući i francuski El, japanski
Vog i italijanski Kozmo. Onda se zaljubila i nestala sa naslovnih strana. Dobila je mene i
potpuno se posvetila svom jedinom detetu. Ipak, iako je počela da vodi tih i miran porodični
život, novinari nikad nisu prestajali da se interesuju za nju. Bila im je intrigantna, voleli su da
znaju kako i gde živi, jurili su je kako bi joj uslikali odevne kombinacije, pa se ona na kraju,
posle dugog opiranja, ipak na neki način uključila u javni život, tako što je počela da piše
kolumne o modi, da daje savete i predloge o savršenim kombinacijama za urbane majke,
kakva je i sama bila. Moja mama i dan-danas nosi titulu najbolje obučene Srpkinje. Najbolje
stilizovana četrdesetpetogodišnjakinja od mene je želela da napravi sve ono što ona nije
uspela da postane.
Ako toliko želiš da se baviš manekenstvom, pomoći ću ti. Ali zauzvrat od tebe očekujem
najbolje ocene i uspeh na svim poljima. Hoću da nastaviš tako fanatično da čitaš, jer, ljubavi,
lepotu imaš, važno je samo da nikad ne postaneš dosadna lepotica koja priča isključivo o svojim
cipelama. Veruj, ništa nije toliko patetično kao lepa glupača. Redovno mi je držala neku
varijantu ovog govora.
“Neću sa vama večeras, mama, idem malo da čitam i možda da gledam neki film u sobi.
Umorna sam i od kastinga, i od tenisa, i od svega. Lepo se provedite i ne budite me ujutru!”
“Ljubavi, Likica će biti tu za svaki slučaj, samo ti lezi i uživaj. Odmor ti je potreban.
Nećemo se zadržavati dugo posle ponoći, najkasnije do jedan smo tu.”
“Da, stvarno želim da se naspavam. Laku noć.” Malo sam duže isfolirano zevala i onda
sam se ko bajagi jedva popela uza stepenice i zatvorila se u sobu. Liki ili Likica bila je naša
kućepaziteljka, kuvarica, moja dadilja, zamena za baku, pa čak i zamena za mamu i tatu kad
ne bi imali vremena za mene. Ona je u tom trenutku gledala svoju omiljenu seriju i nije želela
da joj iko smeta. Iako je trebalo da ode u Suboticu ovog vikenda, da poseti jedinu poznanicu
iz detinjstva koju je imala, odlučila je da ostane ovde i da me pazi. Ništa se nije promenilo već
skoro sedamnaest godina. A Likičina pažnja, gledala ona seriju ili ne, nikad nije popuštala.
Znala sam, međutim, da je to bilo njeno veče za čašu šampanjca i da će biti fleksibilnija.
Trebalo im je još dvadeset minuta da krenu. Čula sam mamu koja viče: Zbog tvog svinga
uvek kasnimo, ako se ikad razvedemo, to će biti zbog golfa, a onda sam čula podizanje garažnih
vrata, pa otvaranje i zatvaranje ulazne kapije, i najzad je došlo vreme da Nikoli dam tajni
znak. U međuvremenu sam se obukla. Navukla sam uske farmerke i obukla crnu majicu sa
otvorenim leđima. Na nogama su mi bile cipele sa potpeticama od deset centimetara i
leopardskim printom, a oko vrata ogrlica sa perjem i kandžama. Što se mene tiče, to je bilo i
više nego dovoljno životinjskih motiva.
Nikola. Moj najbolji drug, brat kojeg nikad nisam dobila od mame i tate. Ove godine je
završio srednju školu koju i ja pohađam i upisao se na fakultet za sportski menadžment.
Stariji je od mene dve godine i za rođendan je dobio svoju prvu tetovažu - zmaja na nadlaktici.
On je Zmaj u kineskom horoskopu, on je najbolji snouborder u Beogradu, šmeker u koga se
zaljubljuju sve moje drugarice. On je noćni stvor koji se na sunčevoj svetlosti može pretvoriti
u kamen. On je mitsko biće za druge devojke, visok, sa velikim stopalima i veoma prijateljski
raspoložen prema ljudima. Uvek opušten i neozbiljan, ali veoma oprezan kad su međuljudski
odnosi u pitanju. Njegov naizgled opušten stav prema životu je maska. I to sam samo ja znala.
Nepoverenje koje je gajio prema okolini uzrokovano je time što je vanbračni sin jednog našeg
nekadašnjeg ministra, koji sa zakonitom ženom ima tri kćerke, a on je došao na ovaj svet iz
velike strasti, ali u tajnosti. Rodio se sa pet kilograma i dugom kosom. Moj najbolji drug živeo
je preko puta naše vile, u četvorospratnici, i njegov prozor gledao je u moj. Zato sam upalila
i ugasila svetio tri puta; iako sam mogla da ga pozovem, ovako je zanimljivije.
Videla sam ga na prozoru kako mi daje znak podignutim palcem, pa sam polako izašla iz
sobe, bosa, sa cipelama u rukama. Zaključala sam vrata od svoje sobe i stavila znak na kom
piše PUSTITE ME DA SPAVAM, u slučaju da Likica poželi da mi donese čaj od nane pred
spavanje, tiho sam se spustila niza stepenice i čula je kako se smeje u kuhinji. Verovatno je
gledala neku svoju tursku seriju i bila zaokupljena nekakvim Sulejmanom i Šeherezadom,
koji strepe u zabranjenoj ljubavi, pa sam zasigurno znala da me neće čuti kad jedva čujno
izađem kroz terasu sa bočne strane vile. Kućni video-nadzor sam isključila, znajući da Likica
ne ume ponovo da ga uključi, pa sam se samouvereno iskrala na sporednu ulicu, gde me je
Nikola već uveliko čekao na svom motoru. Dobio ga je od tate, koji više nije bio na državnoj
funkciji, već je preuzeo direktorsku poziciju u nekakvoj ruskoj firmi, i sad je odlučio da se
više posveti sinu tako što će ga obasipati dečačkim poklonima, koje nikad nije imao prilike
da kupi svojim kćerkama. Jedan od tih poklona bio je i čoper, koji je Nikola obožavao i
ponosno vozio kroz ceo grad.
“Hajde, penji se!”, rekao mi je.
Popela sam se na motor na jedvite jade u štiklama, obgrlila ga rukama, poljubila u
njegovu divnu smeđu kosu i rekla mu da ide mračnim ulicama do kluba, kako nas neko od
komšija ne bi video.
“Razumem, gospodarice. Večeras te slušam šta god da kažeš, jer zbog tebe idem na
mesto koje je raj za nas muškarce. Žurka koju organizuju manekenke! Ima li šta bolje od
pijanih tupavih lepotica na jednom mestu?”
“Slušaj, nemoj odmah da ih salećeš, budi malo sa mnom. Sve ih toliko površno poznajem,
ne želim da stojim sama. Molim te.”
“Kada sam ja tebe igde ostavio samu?”
Sa Nikolom na motoru osećala sam se sigurno. Klizili smo kroz mračne ulice Dedinja,
koje ću uskoro napustiti, a sa visine sam videla svetlost Beograda, grada koji sam volela
najviše na svetu i sa kojim je uskoro trebalo da se oprostim. Beograd, to sam ja. Koliko god
da sam putovala sa roditeljima i koliko god gradova obišla, Beograd je samo moj. Znam kako
diše, a ponekad imam osećaj da on zna i kako dišem ja. Nigde na svetu ne postoji takva lakoća
življenja kao u mom gradu, uprkos svemu što je preživeo. Beograd je hrabar, stamen, ali u
isto vreme pruža energiju koja ti govori - biće sve u redu, mene ništa ne može da slomi. On
me sakriva u svojim ulicama dok idem na žurku, prekriva me tamom i bujnim krošnjama.
Čuva me kao Nikola.
Već na nekoliko stotina metara od kluba čuli smo basove kako tutnje i videli lasere koji
se vrte u mraku. Dok smo ulazili u baštu kluba, čuli smo našu omiljenu pesmu u tom trenutku
- Drunk in Love - i zajedno zapevali. Cela bašta je bila ukrašena belim lampionima, totemima,
sabljama i nekakvim krznima koja su bila pobacana po travi, a na kojima su sedele devojke u
tigrastim, zebrastim i leopardskim haljinama i šortsovima i muškarci u crnim majicama, koji
su se utapali u mrak. Delovali su mi kao lovci koji se spremaju da uhvate nekakvu nedužnu
zebru ili gracioznu antilopu. Čim je video repliku sablje, Nikola ju je uzeo u ruke i uživeo se u
ulogu koja mu je spontano dodeljena - muškarčinu, lovca koji treba da izabere najbolje od
onoga što mu je ponuđeno u životinjskom svetu.
“Idem do šanka po piće. Šta da ti donesem?”, upitao me je dok sam ja posmatrala okolinu.
Taman kad sam htela da mu kažem da idem sa njim, prišle su mi devojke koje sam videla na
kastingu. Jedna od njih, ona koja me je i pozvala na žurku, odmah me je odmerila od glave do
pete, uhvatila za ruku i počela da mi govori sve stvari koje valjda treba da znam kad sam na
ovakvom mestu.
“Idemo da te upoznam sa devojkama”, rekla je to devojkama kao da su sve pripadnice
nekog tajnog društva koje svi obožavaju, “oduševiće se kad te vide. Znaš, stalno me pitaju
kakva je njena kćerka, da li je lepa kao mama, da li se oblači kao ona, gde živi, je li joj tata
stvarno tako zajeban kao što pišu novine... Ah, koliko pitanja, a sad si tu! Lana je sa nama,
devojke!”
Njih nekoliko se okrenulo i zaputilo ka meni, i ne trudeći se da prikriju poglede
procenjivanja i odmeravanja. Delovale su naizgled nezainteresovano, držale su iste zelene
koktele u rukama, klatile se na dugačkim nogama. Jedna me je pomazila po kosi kao da želi
da vidi da li sam stvarna.
“Ko je onaj slatkiš s tobom?”
“Je li to taj tvoj Nikola od koga se ne odvajaš?”
“Šta ti je on, neki dečko, prijatelj sa beneficijama, samo ortak?”
“Hoćeš da kažeš da dobra riba i dobar frajer mogu da budu samo prijatelji?”
“Prepusti ga meni, mala.”
“Da li te roditelji puštaju da izlaziš?”
“Do kada moraš da budeš kod kuće?”
“Da li je istina da se selite u Ameriku?”
“Kako je to kad ti je mama ona?”
Počelo je da mi se vrti u glavi od tolikih pitanja pa sam pogledom potražila Nikolu i
ugledala ga kako sedi u jednom separeu i priča sa nekim dečkom. Odjednom sam prestala da
čujem glasove svih tih devojaka. Fokusirala sam se na Nikolu i njegovog saputnika. U tom
mraku, kroz koji su se probijali laseri, šarena osvetljenja, životinjski printovi, duge
preplanule noge, muškarci su bili skoro nevidljivi. Svi su bili u crnom. Svi su poštovali dress
code. Svi, osim jednog. Nikolin tajanstveni prijatelj jedini je bio u beloj majici, kao da prkosi
svima ostalima. Osmotrila sam ga bolje. Činilo mi se da je iste visine kao Nikola, imao je široka
ramena, smeđu kosu i nepravilan nos. Ne znam zašto mi se pogled toliko dugo zaustavio na
njemu, obično nisam imala običaj da zagledam frajere, jer sam znala da oni bulje u mene. Ovaj
dečko me nije pogledao nijednom, pa čak ni kad sam im se potpuno približila. Nikola me je
primetio, pozdravio se sa njim i prišao mi. I dok su svi drugi muškarci gledali u mene, ovaj u
beloj majici se samo okrenuo na drugu stranu i nastavio da pije svoj viski.
“Ko ti je ovaj? Nisam ga dosad viđala sa tobom.”
 “Ortak. Ne znamo se dobro, ali sreli smo se pre neki dan i izgleda da ćemo obojica upisati
isti faks. Nebitan je.”
“Kako se zove?”
“Marko. Kažem ti, niko bitan.”
Čim je to rekao, prišle su nam devojke pa sam Nikolu upoznala sa svima.
“Devojke, ovo je Nikola, Nikola, ovo su devojke”, rekla sam i nastavila krišom da gledam
dečka u beloj majici. Iako sam mu bila u vidokrugu, on je pričao sa nekom devojkom pored
sebe, jeftino isfeniranom ali lepom. Zatim je počela jedna od mojih omiljenih pesama, i jedna
od devojaka i ja počele smo da đuskamo. Nikad ne igram, ali kao da mi neki đavo nije dao
mira. Htela sam da taj nebitni Marko mene pogleda. Nikad mi se nije desilo da me neko
ovoliko ignoriše, obično me odmere, okrenu se za mnom, pričaju mi iza leđa, dive se, maltene
me izjednačavaju sa božanstvom. Imala sam samo šesnaest godina, a ceo grad je znao ko je
Lana, dok se ovaj u beloj majici ponašao kao da ne postojim!
Dok sam igrala, i dalje sam ga gledala. Videlo se da ide u teretanu i da je sportski tip, jer
su mu mišići na rukama bili izvajani taman onoliko koliko treba, ispod bele majice ocrtavale
su se mišićave grudi, a kosa mu je bila neobavezno razbarušena. Ne mogu da kažem da je bio
najlepši dečko koga sam videla, ali imao je u sebi nešto što privlači pogled. Možda mu je baš
taj čudni, nepravilni nos, koji je izgledao kao da ga je lomio, davao muževan i divno drugačiji
izgled. Ali koliko god da sam igrala, smejala se, pravila se da se ludo zabavljam, nisam se
osećala kao zvezda večeri, iako sam to za druge možda i bila. On nijedan jedini put nije
pogledao u mom pravcu. Sedeo je, smejao se, ispijao već treću čašu viskija, devojke su mu
prilazile, ljubile ga u obraz, muškarci mu pružali ruku, ali ja kao da nisam postojala.
Prvi put u životu osećala sam se nevidljivo, iako su mi njih petorica poslala piće, a
desetorica se raspitivala za mene, kako su mi devojke prijavljivale. Osećala sam se kao duh
jer me dečko u beloj majici nijedanput nije pogledao.
Raspoloženje mi je od euforičnog spalo na razočaravajuće. Nesigurnost, koju nikad
ranije nisam iskusila, kao da je poprimila neke divovske razmere, i odlučila sam da odem.
“Lana, pa još nije ni ponoć, tvoji će doći tek za sat”, rekao mi je Nikola, na šta sam mu
odgovorila da moram do toaleta i da sam preumorna.
“Ne moraš ti da me vratiš kući, pozvaću taksi. Idem samo do toaleta i krećem. Ostani tu
slobodno, ne moraš da me pratiš, mogu sama.”
Nikola je bio okružen lepoticama i nisam želela da mu kvarim veče. Znala sam da se
ponašam kao razmaženo derište, kojem po prvi put nije rečeno da je neodoljivo, ali šta da se
radi, bila sam utučena. Možda zato što mi se prvi put dopao dečko koji me nije ni primetio.
Možda zato što sam sve vreme živela u zabludi da sam posebna. Možda zato što su neka
jeftino isfenirana devojka i čaša viskija jednom momku u beloj majici bili zanimljiviji od Lane.
Sujeta. Bes. Razočaranje. Nesigurnost. Sve mi se pomešalo pa sam u toaletu zamalo pustila
suze. Da li ovako izgleda zaljubljenost? - pitala sam se. Ne, ovo je bio samo loš trip jedne
poslušne tatine princeze, koja je navikla na obožavanje. Lana, nauči da živiš s tim, govorila
sam sebi,glavu gore, nećeš se svakome u životu dopasti.
 Ali on je bio tako privlačan, divan, zgodan... Drugačiji. Udahnula sam duboko, spremna
za povratak do Nikole, pozdravljanje sa devojkama i bedni odlazak kući.
“Moram da idem, sutra rano ujutru imam neka snimanja. Žao mi je što već moram da
krenem, ali sutra prosto imam previše obaveza...”, šaputala sam rečenice sebi u bradu.
Razmišljala sam šta je najbolje da kažem a da ne ispadnem jadnica koja ide kući u vreme kad
ljudi tek dolaze u klub. Još kad bi znali pravi razlog mog odlaska - da Lana ne može da
podnese ignorisanje nekog nebitnog Marka, kako ga je nazvao Nikola - ispala bih predmet
ruganja i ne bi me spasilo nikakvo preseljenje na drugi kraj sveta.
“Jao, Nikoli još nisam rekla...”, rekla sam naglas, a onda sam Čula dubok glas iza sebe.
“Šta to nisi rekla svom dečku?”
Trgla sam se i okrenula, a iza mene je stajao ni manje ni više nego frajer u beloj majici.
U jednoj ruci je držao viski, koji je odmah spustio na polomljenu barsku stolicu pored sebe.
Drugu ruku je provukao kroz kosu i gledao me pravo u oči.
“Maca pojela jezik?”
Ja sam i dalje bila skamenjena. Onda sam se trgla i stavila svoju masku opasne Lane.
“Nikola mi nije dečko, kao prvo, a kao drugo, ne znam zašto stojiš ispred ženskog toaleta
kao neki manijak i prepadaš ljude.”
Nasmejao se i prišao mi toliko blizu da sam osetila njegov dah, koji je mirisao na viski
pomešan sa žvakom. Srce mi je tuklo u grudima, počela sam da crvenim, osećala sam nekakvu
divnu nelagodu u stomaku. Noge kao da su mi se odsekle i počela sam da gubim ravnotežu.
On me je obuhvatio oko struka, sasvim nežno, i primakao glavu mom uhu.
“Znam da ti Nikola nije dečko, Lana...”
Njegov dah mi je bio na vratu i naježila sam se. Mislila sam da će čuti moje duboko
disanje i lupanje srca, pa sam njegovu ruku sklonila sa struka, a drugom ga odgurnula baš u
trenutku kad se Nikola pojavio i viknuo:
“Lana, gde si?”
Potrčala sam mu u susret i zajedno smo nestali sa žurke. Srce nije prestajalo da mi lupa
ni dok sam se tiho penjala do sobe, ni dok sam skidala štikle, kandže koje su mi visile oko
vrata, niti dok sam se umivala da dođem do daha. Nije prestajalo da kuca ni dok sam ležala u
krevetu i slušala korake svojih roditelja, koji su se šunjali do spavaće sobe. Pevušili su
nekakvu francusku šansonu i zvučali pripito i srećno. Zaspala sam tek u tri ujutru.
Nikoli ni sutradan nisam rekla da sam treći razred srednje škole upisala u Njujorku. Dan
nakon toga sam saznala da sam postala zaštitno lice za najnoviji brend kozmetike za
tinejdžere, a u sledećih deset dana završila sam razred sa svim peticama, snimila reklamnu
kampanju za sjaj za usne, fotografije za bilborde, pobedila na završnom turniru u tenisu,
odigrala glavnu ulogu u amaterskom pozorištu i pobrala ovacije svih profesora u školi.
Raspored mi je bio toliko gust da nijednom nisam uspela da pobegnem sa Nikolom u noć, a
preko dana nisam stizala ni da popijem kafu sa drugaricama. Marka nisam videla, a nisam
smela ni da se raspitujem za njega. Leto je uveliko počelo, a bližio se i moj sedamnaesti
rođendan.
“Dok budeš na moru, ja ću gledati tvoje lice po autobusima, na bilbordima, zgradama, u
reklamama. Tako da mi i nećeš nedostajati”, govorio mi je Nikola dok je tatin vozač stavljao
poslednji kofer u džip kojim smo kretali na aerodrom.
“Vidi da sa mamom dođeš makar na par dana, umreću bez tebe dole!”
“Niko mi ne veruje kad kažem da mi famozna Lana veoma često izgovara rečenicu:
Umreću bez tebe. Moraću jednom da je snimim kako bih imao dokaz!”
“Ne laskaj sebi, nego budi dobar i radi na tome da dođeš. Obećaj mi!”
“Obećavam.”
Ni tada mu nisam rekla da idem u Ameriku. Ceo grad je znao, ali izgleda da Nikoli to niko
nije smeo da kaže.
Išla sam na more i sa jednom tajnom koju niko nije znao. Kada bih pomislila na Marka i
na to kako sam se naježila od njegovog daha, srce mi je lupalo kao ludo.
 2

Devojka koja ima sve

You’ll never live like common people

You’ll never do what common people do
You’ll never fail like common people
You’ll never watch your life slide out of view
Common People, Palp

Sa ogromnog kreveta sa belim baldahinom, prvo što sam ugledala, kad sam ujutru
otvorila oči, bila je fotografija moje porodice uramljena u masivni zlatni ram, koja je slikana
negde blizu Hvara. Na fotografiji imam deset godina i svi smo u kupaćim kostimima, a
ovekovečio nas je skiper koji nas je vozio celim Jadranom. Mama je ogrnuta divnom šarenom
maramom i u ruci drži kristalnu čašu proseka, tata je za kormilom i nosi mornarsku kapu
koja mu se slaže uz polo-majicu, a ja sam između njih dvoje, pokušavam da ih zagrlim, mada
ne uspevam jer se jedrilica ljulja. Plavi uvojci, koji su mi do današnjeg dana zaštitni znak,
vijore se na vetru, a pogled govori: Moj je ceo svet! Te godine sam naučila da skijam na vodi,
mama je pobedila strah od dubina i po prvi put uronila u more sa bocom kiseonika na leđima
i najboljim instruktorom ronjenja na celoj hrvatskoj obali, a tata je prvi i poslednji put uspeo
da sa nama provede čitava četiri dana na letovanju. Sećam se, kad smo došli do Hvara, već je
bio nervozan, tražio je najbrži način da ode za Beograd, a mama i ja smo ostale sa
instruktorom ronjenja i skiperom, koji su hteli, ali nisu skupili hrabrost, da probaju da je
uteše.
Volim tu fotografiju i želim da je do kraja života gledam dok se budim, zato je nosim
svuda sa sobom. Sada je bila sa mnom na moru, u porodičnoj kući na Svetom Stefanu, gde
sam svakog jula letovala sa roditeljima i uglavnom umirala od dosade. Protegla sam se po
krevetu kao Afrodita, moja persijska mačka. Uvek želim da samo još malo ostanem u mekoj
svili, na vazdušastim jastucima, pod belinom baldahina, da se osetim kao na oblacima.
Roletne su bile navučene i samo malo jutarnje svetlosti prodiralo je u sobu, praveći šare po
ljubičastim zidovima i odsjaj na kristalnom lusteru.
 U protezanju i lenčarenju omelo me je nekakvo šaputanje koje sam čula ispred vrata.
Spori koraci, neko se trudio da bude nečujan, ali nije mu uspelo jer štikle odzvanjaju po
mermeru.
“Mislim da je ustala”, govorio je prvi glas.
“Idemo dole, požuri!” šaputao je drugi.
Nisam uspela da razaznam glasove, ali s obzirom na to da smo bili sami u kući, mama,
tata i ja, da moja persijska mačka Afrodita još uvek nije progovorila (mada samo što ne
progovori, majke mi), znala sam da i ove godine, kao i svih prethodnih, moram da glumim
iznenađenje kad se spustim u dnevni boravak.
Bio mi je rođendan. Punila sam sedamnaest godina.
Ja sam dete leta, zato imam sunce u kosi i zimogrožljiva sam, kako kaže moja mamica.
Zato sam lenja kao mačka u borovom hladu, zato volim more i plivam kao delfin, zato volim
sve što sija, kao što je unutrašnjost školjki, ljubičasta boja, kao što je nebo u proletnji suton,
zlatna, kao što je sunce dok zalazi za horizont - zato ne volim buku, već romantične pesme i
nežne zvuke, kao što su zvuci talasa. Sve je to govorila moja mama dok se trudila da sakrije
suze ovih dana. Ona i tata pokušavali su da prebrode još jednu bračnu krizu. Tata je pokazao
dobru volju i, evo, bio je sa nama na moru već treći dan, nadala sam se da će oboriti rekord
koji je držao još od one godine na Hvaru. Odlučila sam da fotografiju iz zlatnog rama zamenim
novom ako se to bude dogodilo.
U kupatilu sam se umila, očešljala i navukla roze svileni kućni ogrtač, jer za svoj
rođendan ne smem da se obučem, kako ne bih pokazala da znam za njihovo iznenađenje.
Znala sam da smo sami, da će me sačekati tišina kad siđem, ja ću pitati gde ste, a onda će se u
daljini čuti moja omiljena pesma, koju će pevati iznajmljeni zabavljač uz gitaru. Možda će me
sačekati hiljadu sedamnaest ljubičastih ruža, iza kojih će se kriti mama i tata. Možda će mi
dati ključeve od vespe koju sam toliko želela (nadala sam se da su našli ljubičastu). Onda
ćemo se izljubiti, gledati stare slike, pojesti voćnu tortu na tri sprata (većinu ćemo baciti jer
nemamo s kim da je podelimo), otići ćemo na plažu, možda se provozati gliserom, jesti
prstace i jastoga na obali mora i napraviti nezaboravnu fotografiju sa mog sedamnaestog
rođendana. Mama, tata i ja.
Tata će u najboljem slučaju ostati tu do ujutru, poljubiće me na odlasku uz reči:
“Znaš da očekujem da mi kažeš koji si grad izabrala ove godine. Za svaki rođendan, ti
biraš destinaciju! Pazi samo na političke prilike u svetu. Sad nije pametno ići na određena
mesta, poslaće ti moja sekretarica spisak zemalja koje ne dolaze u obzir.” Kao da sam baš
želela da obiđem Irak i Siriju.
Tata je racionalan, ali svojom brigom uništi svu lepotu mog rođendanskog putovanja.
Nisam sigurna da je ova planeta tako bezbedno mesto kao kad sam bila mala. Neko je trebalo
da me obavesti o tome ranije. Videla sam Njujork, London, Pariz, Bangkok, Rim, Monte Karlo,
Hongkong, Tokio i Rio za svoje rođendane, jer od osme godine samo ja biram gde želim da
idem krajem avgusta, pre nego što počne škola, a pa prvi put od tada više nisam bila sigurna
gde bih volela da odem. U Los Anđelesu smo bili kad je tata išao na neku konferenciju, u Atini
već stotinu puta kod njihovih venčanih kumova, u Milanu mama i ja svake godine obilazimo
Fashion Week, u Beču smo tradicionalno na koncertu Bečke filharmonije jer tata tamo uvek
ima rezervisana mesta. U Moskvi je moja tetka, u Berlinu ujak, a u Lisabonu imamo stan jer
to je grad mojih roditelja - tamo su se upoznali, tamo je mama tati rekla da i tamo sam, po
svemu sudeći, začeta.
Najgore je praviti se iznenađenom. Zato sam uzdahnula kao da treba da izađem na binu
pred strpljivu publiku, pomalo umorena večitim ponavljanjem: ko bajagi se zakašljem, kako
bi me oni dole čuli, i bosa zakoračim na mermerno stepenište. Već sam sa sprata povikala:
“Gdeeee steeee? Mamice! Tatice!” Znala sam da zvučim kao derište, ali oni vole da misle
da sam i dalje njihova mala i naivna zlatokosa jedinica.
Nije bilo ruža. Nije bilo velikih šarenih balona. Nije bilo ni traga bilo kakvoj kutiji sa
ogromnom mašnom. Nije bilo moje omiljene pesme. Nije bilo nikoga osim Afrodite, koja je
već ležala nasred troseda i protezala se na zelenom satenskom jastučiću. Ni ona me nije
udostojila pogleda, samo se okrenula na drugu stranu, lenjivica.
“ Afro, gde su svi?”, pitala sam mačku, koju sam dobila za četrnaesti rođendan, koračajući
do trpezarije, pa do kuhinje. Kad sam ušla u tinejdž godine, postala sam opsednuta
engleskom kraljevskom porodicom. Engleska kraljica Viktorija imala je dva plava
persijanera, što je doprinelo popularnosti ove rase. Ona je, kao ja, mazna, tiha i staložena, ali
naša ljubav mora da se zasluži, Zahtevamo pažnju kad mislimo da je ne dobijamo dovoljno, i
dosta vremena provodimo u doterivanju.
Otvorila sam velika staklena vrata koja vode u zadnje dvorište, ali ni tamo nije bilo
nikoga. Ležaljke su bile prazne, ruže nikad crvenije, a palmino lišće vijorilo se na maestralu.
“Nije smešno, nije ni zabavno!” povikala sam iznervirano.
Proverila sam donje kupatilo, ostavu, toalet, tatinu radnu sobu, čak sam otvorila i
ormane, kao neka zaboravljena nesrećnica.
“Ljudi, gde ste? Nemoguće da ste stvarno zaboravili! Čula sam vas malopre!”
Krenula sam ka glavnim ulaznim vratima, sad već sa suzama u očima, otvorila ih i sve
što sam videla bila je usamljena ogromna mermerna fontana, koja žubori u praznom
prednjem dvorištu.
Nigde nikoga. Nigde ničega.
Pokunjeno sam se vratila u kuću, zatvorila vrata i, naslonjena o njih, skliznula na hladan
pod. Afro mi je prišla i stavila sam je u krilo. Ona je prela, a ja sam plakala. Da li je moguće da
baš tog jutra, od svih, nisu mislili o mom rođendanu nego su zapravo hteli da pobegnu, da
reše svoje probleme? Od svih tih njihovih problema ostala sam sama, draga moja Afro,
mrmljala sam u njeno krzno. Sedela sam tako u mraku jer, iz nekog razloga, teške draperije
bakarne boje bile su navučene na velike prozore, a onda me je trglo zvono. Setila sam se da
je to verovatno Senka, spremačica, obrisala suze, ustala i otvorila vrata. “Iznenađenje!!!”
Ispred vrata je stajala mama, a iza nje - spektakl. Nešto što za sedamnaest godina života
nikad nisam doživela. Ja sam letnje dete. Ja sam mazna mačkica, zlatne kose i krupnih zelenih
očiju. Ja sam njihova mezimica kojoj daju svet na dlanu, vode je na putovanja po celom svetu,
vole do ludila.
 Ja sam Lana, devojka od sedamnaest godina, koja nikad nije slavila rođendan sa
drugarima. Devojka koja ima sve, kako su mi govorili profesori u gimnaziji. Hej, devojko koja
ima sve, šta danas želimo od života? Nije mi se dopadala njihova ironija, mada sam navikla da
u zemlji gde većina nema sve što želi, devojku koja ima sve ta većina može jedino da prezire.
Devojka koja ima sve iz petnih žila može da se trudi, da dobija najbolje ocene, da bude
vukovac, član dramske i slikarske sekcije, vođa hora, pokretač humanitarnih dela, na kraju
će joj uvek iza leđa reći: radi to iz griže savesti, dobila je sve zbog tate, svi joj se šlihtaju zbog
mame, uostalom, koje ona probleme može da ima kad ima sve?
Uglavnom je usamljena. Ne sme da izlazi kao njene drugarice. Nema vremena za
ispijanje ceđenih pomorandži na rekama. Propušta besciljne šetnje po Dorćolu i Vračaru. Ne
gubi vreme po tržnim centrima. Najlepše rođendanske torte deli samo sa mamom, tatom i
Likicom. Zapravo, ova savršena devojka u svom savršenom životu ne radi ništa što tipični
tinejdžer treba da radi. Sve do tog trenutka.
U tom trenutku su svi bili tu i smejali su se. Od mame i tate sam najzad dobila i društvo
za rođendan! Moje najbolje drugarice iz škole Vesna i Maja, moja najbolja drugarica iz
Lisabona, moja sestra od tetke iz Moskve, brat od ujaka iz Berlina, moje kumice, drugarice sa
Svetog Stefana i on. Moj najnajnajbolji drug na celom svetu. Druge devojke imaju najbolju
drugaricu za ceo život. Ja sam imala svog Nikolu. I prvi put, baš na moj rođendan, usred leta,
on je bio tu. Svi su bili tu. Znala sam da su im moji platili avionske karte i smeštaj da bih ja
bila srećna. I bila sam srećna. Istinski, najiskrenije, naivno srećna!
Dok sam vrištala od sreće i ljubila se sa svima, dok su malopređašnje suze tuge padale
niz lice kao suze radosnice, ugledala sam i tatu. Trubio je dok se velika gvozdena kapija
otvarala da ga propusti. Vozio je ljubičastu vespu, na kojoj su bili zakačeni ogromni ljubičasti
baloni.
“Srećan rođendan, ljubavi!”, vikao je dok je silazio sa moje prve vespe. Stavio mi je
ključeve u ruke i jedno dva minuta me nije ispuštao iz zagrljaja.
“Hvala, tatice!”
“Ljubavi, ti si moj svet. Zaslužuješ da imaš svoj motor jer imam poverenja u tebe. Sad si
velika. Sedamnaest godina nije mala stvar.”
Nikola mi je pritrčao, uhvatio me za ruku i rekao: “Hoću prvog da me provozaš!”
Mama nam je dala dve kacige, i dok su gosti u rukama već držali čaše s pićem (ne znam
odakle su se stvorili konobari), Nikola i ja otišli smo na vožnju. Već smo uveliko kružili Svetim
Stefanom kada sam shvatila da sam i dalje u roze kućnom ogrtaču. Osetila sam njegove ruke
oko struka i čula glas koji mi je na uvo vikao:
“Your life is brilliant! “
Kad je grad veseo, i nas dvoje smo bili veseli. Kad bi nam rekli uradite to i to, nas dvoje
bismo to i uradili, a onda smo se hvatali za telefone i slali poruke celom razredu da pravimo
žurku za koju nemamo odobrenje od roditelja. Crtali bismo, smejali se, imali smo ponekad
ohole oči, ali nežne ruke, i za sve smo bili nerazdvojni tandem. Govorili bi: gledaj ovo dvoje,
vezani kao pupčanom vrpcom, kao brat i sestra koje nikad nisu imali.
 Najčešće bismo pravili otrove za pacove, od maminih parfema, tatinih losiona i pena za
brijanje, sa dodatkom deterdženta i tečnosti za stakla, koje smo pronalazili u Likičinoj ostavi.
Ne treba da kažem da pacovi nikad nisu ni postojali na Dedinju, ali mi smo ipak, posle mukom
prospavane noći, odlazili u podrum da vidimo postoji li ijedan jedini leš pacova, međutim,
sve što smo pronalazili bio je miris parfema pomešan sa domestosom, od kojeg smo se gušili.
Pravili smo bunkere od baštenskih stolica, kućica na drvetu bila je naše tajno mesto na
kom su se održavali sastanci grupe LaNa (ispalo je da je moje ime sastavljeno od poslednja
dva slova naših imena), snimah video-klipove u kojima smo intervjuisali Likicu.
Dobar dan, gospođo Liki, možete li da kažete našem mnogobrojnom auditorijumu koje
sredstvo za skidanje fleka je najefikasnije?
Gađala bi nas starom krpom, na šta bismo se nas dvoje sakrivali u kućici na drvetu i
smejali se, a za kaznu ne bismo dobili palačinke sa nutelom, koje nam je obećala.
Nas dvoje smo pravili nezaboravne žurke. Svi su želeli da dođu na pool party gde se pije
sok iz izbušene lubenice i malih dinja sa šarenim slamčicama. Bila sam njegova alfa, on moja
omega. Uvek.
Lažeš da se nikad niste čak ni poljubili? Zar nisi poželela da budeš sa njim? Nemoguće je
da te nikad nije spopao?
Ta pitanja uvek su se postavljala kad smo nas dvoje u pitanju. U lice ili iza leđa.
Najbolji drugari iz ulice, iz parka, iz osnovne, pa čak i iz srednje škole. Pratili smo jedno
drugo u stopu, a roditelji su bili tu da nam pomognu da budemo zajedno.
Neću u školu u kojoj nije Nikola! - vikala sam izbezumljeno kad sam se upisivala u
srednju.
Tata je povukao sve moguće veze i, posle mesec dana, Nikola je bio prebačen u školu u
koju sam ja bila upisana, i na velikom odmoru ocenjivali smo devojke i momke ocenama od
jedan do deset, igrali iks-oks, hodali hodnikom kao kralj i kraljica, okupljali kliku koja nam
se divila i kojoj smo bili potpuno misteriozni.
Jesu oni zajedno? O čemu se tu radi? Kako ona može da odoli tako dobrom frajeru? Hoćeš
da kažeš da on nikad nije ništa pokušao sa ribom kao stoje ona? Ovde nešto nije u redu. Čudni
su.
Ljudi bi možda i razumeli da smo ružni, debeli, odbačeni, pa da se držimo zajedno jer
nas povezuje nesreća. Bili bismo im shvatljiviji da sam ja nakaza koju on sažaljeva, ili da je
on mali štreber koji meni treba zbog, recimo, dobrih ocena. Ljudi ne shvataju kako nekog
može da poveže sreća, lepota i radost života, a da se nisu poljubili, povatali ili spavali zajedno.
Ljudi ne razumeju nas koji imamo sve.
Dok smo se vozili na vespi, neprestano sam razmišljala o tome kako se trenutak kad ću
morati da mu kažem istinu neočekivano približio njegovim današnjim dolaskom. A o tome
šta treba da mu kažem razmišljala sam čitavog leta. Bila sam uplašena. Osećala sam teskobu
i strah. Nisam znala kako će reagovati, da li ću ga izgubiti. Da li će moći da ostane sam sa ocem
koji nije tu za njega, majkom koja previše radi i svim tim ortacima kojima je jedini cilj u životu
da do dvadeset pete godine potroše sve pare koje su im roditelji mukom stekli? Prijatelji koji
se vode parolom kako ćemo, lako ćemo. Kao što je on meni bio oslonac, tako sam i ja njemu
bila. Sa mnom je dobijao sigurnost i porodičnu toplinu kakva je svima potrebna.
“Hej, mačkice, vreme je da se vratimo. Znam da te vožnja opušta, ali gosti te čekaju. Pusti
mene da vozim do kuće, ti mi samo reci kuda. Uostalom, nisi otvorila sve poklone. Moj ćeš
dobiti tek večeras, by the way. Budi strpljiva.”

Žurka je trajala ceo dan. Tata je angažovao kuvare iz hotela Sveti Stefan, tako da su na
meniju za ručak bile najsvežije ribe, od orada, zubataca, grdoba, hobotnica, brancina do
prstaca, kamenica i ostriga, koje su se služile predveče u začinjenoj marinadi i uz koje se
dobijao i sladoled. Čula sam mamu kako kaže svojoj kumi da je to prirodna vijagra, pa sam
otrčala na plažu sa željom da potisnem slike koje su mi se pojavile u glavi. Devojke koje imaju
sve rastu uz odrasle koji vole da eksperimentišu, stalno smo okružene tajnama o vanbračnoj
deci, svingerskim zabavama koje posećuju raznorazni poznanici, planovima o tome kako
uništiti ljubavnicu ili ozakoniti ženu, u zavisnosti od toga u kom se položaju neko našao, i
slično.
Dok su odrasli gutali ostrige i pili šampanjac, mi - povlašćena omladina - sedeli smo na
plaži ispred kuće. Nikola je pokušavao da zapali vatru, kako bi ambijent podsećao na nekakvu
tinejdž američku seriju, Maja i Vesna su se kikotale pored njega i gurkale se laktovima,
Gabrijela se već skinula i terala mog brata od ujaka da se zajedno kupaju, a ostali su bili
raštrkani po peščanoj plaži, smejali se, pevali sa bendom u blizini (koji je angažovala moja
mama) neki stari hit i oponašali karakteristični ples koji je izvodila pevačica te pesme.
Posmatrala sam Nikolu koji se mučio sa paljenjem vatre i razmišljala o tome šta mi je
kupio za rođendan. Jedino njegov poklon još nisam dobila. Ja sam, s druge strane, imala više
od dva meseca da se pripremim za razgovor s njim, ali sad kad je vreme za to konačno došlo,
još uvek nisam bila spremna. Dok su svi veselo pevali i igrali, ja sam i dalje mozgala o svim
mogućim načinima da započnem razgovor. Na sekund su nam se pogledi ukrstili i on me je
pozvao da mu pomognem. Kad smo upalili vatru, seli smo pored nje i većina prijatelja nam
se pridružila, tako da se razgovor sam od sebe odložio do daljnjeg. Bend je došao pored nas,
a pevač sa gitarom stao je blizu mene i pevao pesmu Seventeen, a onda smo svi nastavili uglas:

We were living our dream, and we were seventeen Seventeen, seventeen, seventeen...
 “Srećan rođendan!”, viknuše svi jednoglasno, a konobar, koji kao da je znao pravi
tajming, prišao je i doneo nam svima po čašu šampanjca. U daljini, odrasli su digli čaše u moje
ime, mi smo im uzvratili, a kristal se divno presijavao na mesečini.
“Idemo na kupanje! Svi! Hajde!” neko je povikao, i majice, haljine i šortsovi počeli su da
padaju po pesku. Nikola i ja smo ostali da sedimo i gledamo kako vrišteći ulaze u more.
“I? Gde je taj moj poklon?”, pitala sam ga.
“Tu je, ne brini. Daću ti ga kad se gužva raščisti. Želim da ti ga predam u miru i tišini.
Kako si? Deluješ izgubljeno.”
“Zato što skupljam hrabrost da ti nešto kažem.”
“Opa, Lana, skuplja hrabrost? Ne zezaj, majke ti. Za šta ti to nemaš hrabrosti?”
“Za ovo što treba da ti kažem.”
“Ako želiš da mi kažeš da si zaljubljena u mene ili tako neku glupost, odmah prekini da
pričaš i ne usuđuj se da kvariš ovo veče.
“Ne laskaj sebi, kretenu. Znaš da bi to bio incest, pričali smo o tome.”
“Jao, ako mi kažeš da si zaljubljena u nekog idiota iz škole, to je još gore, nemoj ni to da
mi govoriš! Nemoj da mi govoriš ni ako si izgubila nevinost ovde, iz dosade, sa nekim
lokalcem, jer se više neću družiti sa tobom, i nemoj da mi kažeš da želiš da postaneš
manekenka kao što je bila tvoja mama, jer mi je muka od manekenki, izvinjavam se gospođi
majci, nju obožavam.”
“Prestani da se proseravaš i saslušaj me! Nisam izgubila nevinost, verovatno ću biti
nevina do tridesete, kako stvari stoje...”
“Ha-ha-ha, a gde ti je spisak poželjnih kandidata? Jesi li ga bar proširila ovde?”
“Lako je tebi da me zezaš. Pocepala sam ga i bacila, ako te baš zanima. Osećam se kao da
sam na stočnoj pijaci i treba da izaberem najboljeg pastuva. Oni su svi poređani, istimareni,
nahranjeni, a ja gledam i gledam, tvrdim pazar. Užas! Nisi valjda nekome rekao za spisak?”
“Zar samo ja znam za njega? A Vesna, Maja, devojke? Ha-ha-ha-ha, pa ti si stvarno naivna,
bolje će te one posavetovati nego ja! Vesna je overila već trojicu sa tvog spiska, Maja je
krenula otpozadi pa je stigla do sredine, a ona tvoja devojka manekenka zaustavila se na
oralnom seksu sa dvojicom sa spiska, i to na žurki kod Vesne pre dve nedelje. Drugarice ti
ništa ne pričaju?”
“Ne znam ni da li su mi drugarice. Gledaju me kao da nisam normalna samo zato što
nemam dečka.”
“Nije zabavno kad te svi Žele, zar ne? Sad znaš, jebote, kako je meni!”
“Pusti to. Uopšte nisam htela da pričamo o tome.”
“Evo ih, vraćaju se, je li to Vesna u toplesu? Nije je blam da je vide roditelji... Ja moram
da zapalim odavde, molim te, popričaj sa drugaricama, jer ti verovatno ni to nisu rekle - hoće
trojku sa mnom. Vesna i Maja. Nemam živaca za njih, idem u kuću, izvini...”
 “Čekaj, idem s tobom!”
Uhvatili smo se za ruke i počeli da trčimo ka kući, dok su moje drugarice histerično
vikale: Nikola, vratiiii seeeeeee!
U mojoj sobi, Nikola je preturao po ajfonu dok nije našao neku rep pesmu, a onda se
izvalio pored mene.
“Jesi li zaključala vrata? Da nam ne upadnu ove nimfomanke?”
“Ne pričaj tako, svima nam rade hormoni. Nije lako.”
“Nije valjda da si mene stavila na taj spisak? Ako želiš pošto-poto da izgubiš nevinost,
veruj, neću ti izaći u susret.”
“Šta ti je, pričaš sa mnom kao da me ne poznaješ...”
“Istraumiran sam od devojaka, a znaš koliko te volim. Samo ne kao devojku. Mislim, ne
kao ortaka, mislim, da, kao ortaka. Sve je postalo toliko komplikovano u poslednje vreme. Da
nemam tebe, ne znam šta bih, kao da si jedina normalna osoba u mom životu. Jedina! Devojke
su skroz odlepile!”
“Znam, i ja se osećam čudno. Menjam se. Sama sebi sam potpuno drugačija nego pre dva
meseca. Tada sam bila mirna i slatka, sad sam napeta i nervozna. Moj glas je ranije zvučao
mazno, sad je otresit. Porasla sam pet centimetara za dva meseca, ako nastavim, biću visoka
180, na mamu, a to mi se ne dopada. Ovih 175 centimetara je sasvim pristojno. Grudi mi ne
rastu onoliko koliko hoću, ali kosa kao da je podivljala! Neću valjda ostati visoka i ravna kao
daska, kao one bogate Ruskinje koje zovemo čaplje? Plašim se skoro svega...”
“Zašto?” pitao je i privio mi glavu na grudi. Osetila sam njegove mišiće, njegov miris
velike bebe i kucanje srca.
“Zato što odlazim. To sam htela da ti kažem. Odlazim i ništa i niko na ovom svetu ne
može da pomogne da kreneš sa mnom. Ovog puta ne. Rastajemo se. Nikola, a ja ne znam kako
ću!”
Tajac. Osetila sam kako mu se puls ubrzava. Onda uzdah, kao da želi da se smiri. Nežno
me je pomerio sa grudi i ustao. Pravio je spore korake po sobi, gledajući u jednu tačku.
I dalje je ćutao.
“Selimo se u Njujork. Tata je dobio premeštaj. To je posao o kom je maštao celog života,
biće CEO velike gasne kompanije. A za mene su, znaš i sam, oduvek planirali neko školovanje
u inostranstvu. Ni ja nisam znala ništa o ovome do pre par meseci, onda smo otputovali...”
“Kad?”
“Već sam upisana u srednju školu tamo. Krećem 1. septembra. Stvari su nam preseljene.
Dolazim u Beograd samo na dve nedelje i onda... letim za USA.”
“Lana, izvini, ali moram da budem sam. Moram da razmislim o svemu”, rekao je i zalupio
vrata na izlasku. Onda se vratio. Stavio mi je na krevet zlatnu kutiju sa ljubičastom masnicom.
“Evo. Izvoli.” I ponovo je zalupio vrata.
 U kutiji je bio profesionalni foto-aparat. Stavila sam ga oko vrata, kao što to rade
profesionalni fotografi, i gledala se u ogledalu. U kutiji je bila i posveta:

O, teško meni!
Al po svemu onom
Što mi knjige govore - u ljubavi pravoj
Nikad ništa nije teklo glatko.

A onda nastavak:

Ne brini, nisam postao štreber, našao sam citat na Vikipediji. Znam da voliš Šekspira i da
se nerviraš što se još nisi zaljubila. Želim ti ljubav koja ide glatko i biću uz tebe da bi tako i bilo.
Rasturićeš to zaljubljivanje, mala! A do tada skljockaj sve lepe stvari koje vidiš.

Istrčala sam iz sobe da ga nađem i da mu zahvalim, da mu kažem da će doći kod mene

čim bude mogao, da ću ja dolaziti za svaki praznik, da ćemo se čuti preko Skajpa, ali nigde ga
nije bilo. Matorci su se već ponapijali i đuskali uz hitove iz osamdesetih, jedino sam videla
Vesnu kako sedi sama pored vatre koja samo što se nije ugasila.
“Gde su svi?”
“Ova tvoja iz Lisabona se napila od jedne čaše šampanjca, eno je, spava u ležaljci,
amaterka... Brat ti je otišao negde sa onom devojkom iz Moskve, a Maja i Nikola su nestali u
noći. Najzad! Znaš koliko ga juri. Nesrećno je zaljubljena u njega još od osmog razreda. Kakva
mučenica. Kresnuće je i šutnuti kao i sve ostale. Ali nema veze, bar večeras neka bude srećna.
Hej,
Lana, pa ništa mi ne pričaš o Njujorku, sve saznajem od tvog ćaleta! Kakav je on car! Znaš
li šta mi je rekao? U lepo devojče rasteš - sva sam poletela od sreće. Pričaj mi, kako ćeš da živiš
tamo, kakva vam je kuća, kakva je škola, jesi li već videla frajere u Njujorku...”
 Nebom se u tom trenutku prolomio vatromet. Ne znam da li je bio za mene, ali znam da
je bio prelep i ljubičast. Iako se čula muzika, smejanje, pucanje vatrometa, oko mene i u meni
bila je potpuna tišina.
Kao što Nikoli nisam rekla da odlazim, tako mu nisam rekla ni da mi se dopada njegov
poznanik. Kakva sam ja lažljivica i kukavica!
Sutradan, dok su čistačice sređivale kuću i dvorište, pokušala sam da saznam gde je
Nikola, jer ga nisam zatekla u sobi.
“Mila, otišao je prvim jutarnjim letom. Kaže da ga je otac iznenada pozvao da provedu
dve nedelje na jugu Španije. Rekao je da te ne budimo. Videćete se u Beogradu za koju
nedelju. Baš mi je drago što, najzad, obnavlja taj odnos sa svojim ocem...”, rekla mi je mama
dok je pravila espreso sebi i tati. Stavila je šoljice na srebrni poslužavnik, ružu iz bašte u malu
kristalnu vazu i, namignuvši mi, popela se natrag u spavaću sobu.
“Hej, imamo još jedno iznenađenje za tebe. Bićeš sama sa drugaricama još dva dana
ovde. Tata i ja moramo hitno za Beograd, da još nešto završimo oko selidbe. Zar nije to ono
što si oduvek želela? More, sunce i vi same na plaži, bez nas matorih? Doduše, Likica samo
što nije doputovala, ali nju nećete ni osetiti. Ona će se pobrinuti da zdravo jedete”, dodala je
sa vrha stepeništa.
“Da... Hvala vam”, rekla sam trudeći se da zvučim srećno, ali više mi ništa nije bilo važno
otkako sam čula da je Nikola otišao.
Bio je to četvrti dan kako je tata sa nama na moru. Izgleda da su ostrige bar nekome
pomogle. Mada nisu mnogo pomogle njegovom poverenju prema meni, jer da ima poverenja
kako tvrdi, ne bi poslao Likicu da nam dahće za vratom.
Po njihovom odlasku na aerodrom, zatvorila sam se u sobu dok su Maja i Vesna
preglasno puštale muziku u dnevnoj sobi i spremale se za neku žurku koja se, kako su mi
rekle, organizuje u kući blizu moje. Nije mi se išlo. Bila sam tužna bez Nikole.
Bila sam tužna zbog odlaska u Njujork. Tog dana sam zaspala na plaži pa sam i izgorela
na suncu. Sve u svemu, bila sam jadno biće koje nije bilo ni za šta, a kamoli za ludu žurku na
pesku.
“Hajde, Lana, idemo, ne možeš tu da sediš kao neka paćenica. Nije te dečko ostavio, ne
brini, samo mora da se sabere.”
“Prestanite da me zezate za njega, ne govorite da mi je dečko. On mi je brat!”
“Znamo, Lanice, ne zezamo te. Bar da imaš nekog dečka pa da toliko ne razmišljaš o svom
bratu. Nije on kao ti, sigurno već sedi sa nekom klinkom i priča joj o svom motoru” rekla je
Vesna navlačeći usku haljinu.
Razmišljala sam kako nikad nisam uspevala da kliknem sa nekom devojkom kao sa
Nikolom. Sve žene ovog sveta imaju najbolje drugarice kojima se poveravaju, sa kojima
satima pričaju telefonom, razmenjuju poruke, pate kad nisu zajedno, odlaze u šoping, kikoću
se ulicom. Ja nemam takve drugarice. Imam Nikolu. Dobro, nije baš da idemo u šoping ili na
manikir (iako sam ga jednom nagovorila), ali samo njemu ceo život sve pričam i samo sa njim
sve delim. Najbolji prijatelj ti je najbolji zato što te prihvata sa svim manama i problemima.
Kad osećaš potrebu za sigurnim osloncem, setiš se njega. Najdragocenija stvar koju nas dvoje
imamo je to što otvoreno možemo da kažemo jedno drugom šta osećamo, šta nas boli, ko nas
nervira, šta nas čini nesigurnim. To ne možeš sa svakim. Lažni prijatelji, koji se maskiraju u
prave, jedva čekaju da saznaju tvoju slabost pa da likuju. Vesna i Maja su, zato, daleko od
njega. Devojke, generalno, uvek u nečemu žele da se takmiče. Koja je lepša, pametnija,
bogatija, koja je imala više momaka, koja je imala lepšeg dečka, čiji su roditelji uspešniji, koja
bolje peva, čije su grudi veće. Da, sa njima delim te površne stvari kao što je kupovina cipela
ili lakiranje noktiju, ali njima nikad ne pričam svoje najintimnije tajne. Zbog toga misle da
sam nadmena, da sam hladna, a ja, da ih ne bih uvredila time što ću im reći da tajne ni u ludilu
ne bih podelila sa njima, glumim tu hladnoću.
“Lana, idemo, molim te. Treba nam jedna ledena kraljica na žurki. Muškarci se taaako
lože na to. I kad vide da si neosvojiva, mi ih preuzmemo samo za nas!”, ubeđivala me je Maja
smejući se. Zagrlila sam ih obe, ipak su bile nešto najbliže najboljim ženskim prijateljima koje
imam. Pucali su ih hormoni, bile su razmažene skoro kao ja, s tim što su im roditelji sa estrade
pa se nisu toliko bavili svojim kćerkama kao moji, i ja sam potpuno razumela zašto su takve
kakve jesu. Vesele, prostodušne i željne prve prave ljubavi, kao i sve
sedamnaestogodišnjakinje.
“Okej, idemo, ali ja ću stvarno kratko ostati. Shvatite me. Do sutra, kad se čujem s
Nikolom, sve će se srediti, a sad ću pokušati da bar vama ne pokvarim zabavu. Beskrajno sam
vam zahvalna što ste ovde sa mnom.” Zagrlila sam ih i izljubila, navukla teksas šorts, neku
cvetnu košulju i japanke, i krenule smo na žurku plažom. Maja i Vesna su negodovale u svojim
pripijenim haljinama i sandalama sa platformom što se nisam bolje “spremila” za žurku, ali
za koga i zbog čega da se spremam? Nikola bi mi sad rekao da izgledam bolje od svih tih
visokih, preplanulih mačaka, previše našminkanih za ovoliko stepeni, koje ne ispuštaju
telefon iz ruku. Rekao bi: Gledaj ih, sve imaju puder na plus četrdeset, veštačke trepavice,
najnovije modele naočara i kupaćih kostima, telefoni su im se zalepili za ruke, nikad ne gledaju
u oči, nikad ništa ne znaju da kažu, samo mumlaju. Nemoj da postaneš kao one! A onda bi
prišao nekoj u tangama i zaboravio na sve što je trenutak pre toga izgovorio.
Sveti Stefan, devet sati uveče. Vetrić s mora nam je mrsio kosu. U vazduhu se osećao
prijatan miris raspusta. Pun mesec obasjavao je čitavo ostrvo.
 3

San letnje noći

I can’t wait to fall in love with you

You can’t wait to fall in love with me
This just can’t be summer love, you’ll see
This just can’t be summer love
Summer Love, Džastin Timberlejk

Žurka je počela već u šest po podne, a nas tri smo stigle u devet. Površno sam znala
domaćine. Brat i sestra, koji su od mene bili stariji nekoliko godina. Živeli su u Londonu i
dolazili ovde svakog jula na desetak dana. Njihove žurke bile su legendarne i do sada me
roditelji nikad nisu pustili ni na jednu. S prozora svoje sobe godinama sam posmatrala
mladiće i devojke kako prilaze njihovoj kući i nestaju u velikom dvorištu opasanom visokim
zidom, iza koga su se prostirale palme. Zamišljala sam sa dvanaest, četrnaest, pa čak i
šesnaest godina, taj svet kao nešto za mene nedostižno, tajanstveno, ali divno, raskošno i
slobodno. Ah, koliko sam svih ovih godina želela da budem slobodna i u društvu svih njih!
Koliko sam želela da budem okružena prijateljima, gužvom, muzikom koja para uši, ali uz
koju se izgubiš u srećnoj izmaglici te slobode koju može da ima samo neko sa sedamnaest
godina. Mislila sam tada da je sedamnaesta godina nešto najlepše na svetu, i gle, tu sam. Letnji
snovi su se ostvarivali, a ja ipak nisam uživala. Nikola je nestao, nije mi odgovarao na poruke,
a predmet mojih maštarija više nisu bile letnje žurke na obali mora, nisu bile drugarice na
plaži, nisam bila ja, sama, bez roditeljskih očiju za vratom, već jedan dečko koga sam srela
jedne noći u Beogradu pre mesec dana, samo na tren. Sigurno me je zaboravio istog trenutka
kad je video kako idem za Nikolom, okrenuo se drugoj devojci, novoj čaši punoj viskija i
nastavio tamo gde je stao. Imala sam sve, a u ovom trenutku osećala sam se kao da nemam
ništa. S takvim mislima ušla sam u prostrano dvorište popločano neobrađenim mermerom.
Palme, koje sam nekada samo gledala sa prozora, sada sam i dodirivala. Di-džej je puštao
neki haus, a ja sam primetila da je ekipa na žurki znatno starija. Kao što sam odrasla ja,
odrasli su i oni. I dalje su imali iskru u očima, kao i nas tri, po svemu sudeći, trenutno
najmlađe gošće, ali iskra se pomešala sa iskustvom, nisu više bili toliko euforični kao nekad.
Brat i sestra, domaćini, prišli su da se pozdrave i ponudili nas nekakvim koktelima, pa su
oboje sa cigaretama u ustima zauzeli mesta na velikoj visećoj ležaljci kao da su na nekakvoj
predstavi koju su gledali već milion puta. Bilo im je dosadno. Mahnuli su mi i pozvali me da
legnem pored njih, pa sam ostavila drugarice i prišla im. On me je povukao za ruku tako da
sam bukvalno pala na njega. “Lanica nam je porasla”, reče brat.
“Još samo malo grudi da joj porastu i biće baš kako treba”, dodala je sestra.
“Pa ni tebi nisu nešto izrasle, kad smo kod grudi”, rekla sam joj, pokušavajući da ustanem
iz glupe ležaljke, i dodala njemu: “A tebi fali još nekoliko centimetara u visinu.”
“Hej, izvini. Nismo hteli da te zezamo. Drago nam je što si ovde. Godinama te
posmatramo i pitamo se kad ćeš doći, i eto te. Odjednom. Sigurno ti čuvari nisu tu pa si
zbrisala” reče sestra.
“Nisam ovako zamišljala sve ovo. Kuća vam je veća čak i od naše, mada ne deluje tako s
mog prozora. A gde su vaši roditelji? Ne sećam se da sam ih ikad videla. Kad god sam pitala
moje ko živi ovde, rekli bi mi da nemaju pojma.”
“Naša mama je sa svojim trećim mužem. Gde je sad, bato?”
“Mislim da je na Hvaru. Zamišlja da je mlada pa ide na Zrće i blamira se. A tata je sa
ljubavnicom broj sedam negde na Žabljaku. Tamo zida hotel pa mu treba ova sedma da ga
zabavi. Ona je najbliža.”
“A prva, druga, treća, četvrta, peta i šesta? Gde su mu one? I kako ih znate?”, pitala sam
ih smejući se.
“Prva, najstarija i ona sa kojom je najduže, trenutno je trudna sa njegovim drugim
detetom. Druga je sada negde u nekom avionu, ona je stjuardesa. Treća je imala osamnaestu
operaciju povećanja grudi, ona mu služi za eksperimente. Četvrta je naša nekadašnja
profesorka violine, s njom isprobava sado-mazo varijante. Peta je ovde negde, poslali smo je
po kokain, a šesta je prilično ljuta jer je saznala za sedmu pa je pre nekoliko dana doživela
nervni slom i odlučila da pokuša da se ubije sa previše vitamina B. Ona je ujedno i najgluplja.”
“Popravili ste mi raspoloženje”, uzvratila sam ispijajući koktel.
“Drago nam je. Moramo sad da ga popravimo i drugima. Lepo se provedi i ne brini - šta
se desi ispod naših palmi, ostaje ispod palmi. Koktel je jak, lakše s njim”, rekla je sestra,
namignula mi i otišla u noć.
Sa ležaljke sam posmatrala Vesnu i Maju. Obe su već našle društvo i držale podruku dva
kršna momka, verovatno Crnogorce, sudeći po onome što su obukli. Izgleda da raskopčane
košulje ispod kojih su virili zlatni lanci nikad neće prestati da se pojavljuju na ovoj tački
zemlje. Misli su mi ponovo odlutale ka Nikoli, neki dečko je pokušao da mi priđe, ali sam ga
prostrelila pogledom pa je nestao, drugi me je pitao sme li da legne pored, na šta sam besno
rekla ne, a onda sam osetila da mi se već vrti u glavi. Koktel je učinio svoje. Na sve to, osetila
sam kako me leđa sve više peku od jutrošnjeg spavanja na suncu i sve što sam čula bio je
Likičin glas, koji iza mene govori: Znaš li da su UV zraci štetni, skloni se pod suncobran, idi
ispod borova, ma najbolje bi bilo da ne izlaziš iz kuće dok sunce ne zađe!
Sva rumena, bolna i omamljena od koktela, jedva sam ustala sa ležaljke (doduše,
pomogao mi je jedan vrlo zgodan dečko, ali ni sa njim nisam imala nikakvu želju da nastavim
razgovor), i kad sam se uverila da su Maja i Vesna zbrinute i srećne, odlučila sam da se
iskradem sa žurke i odem na plažu, daleko od gužve, kako bih malo razbistrila glavu. U jednoj
ruci sam i dalje držala čašu sa koktelom, u drugoj japanke, a košulju sam vezala iznad pupka
da bi mi se stomak i leđa što više ohladili. Koračala sam peskom i osećala zrnca pod
stopalima. More je bilo mirno, a mesec se presijavao po površini. Samo jedan jedrenjak, na
kome je pisalo This Time Next Year, stajao je usidren blizu obale. Milioni zvezda treperili su
na tom crnom svodu pa sam sela blizu mora i izvadila telefon da još jednom pozovem Nikolu.
Svideo mi se ovaj trenutak i ime broda, i želela sam sve to da podelim sa najboljim drugom.
Nije se javljao. Poslala sam mu poruku da ga volim i da mi nedostaje, a onda sam iza sebe čula
dubok glas:
“Ponovo tražiš dečka?”
Uplašeno sam se okrenula, ali u mraku nisam uspela da vidim ko mi to govori. Bila sam
omamljena od alkohola, sentimentalna zbog odlaska u Ameriku, tužna zbog Nikole.
“Ko je?” pitala sam.
“Neko ko te traži čitavo veče”, odgovorio mi je odjednom dobro poznati glas. Glas koji
sam sanjala već mesec dana. Pomislila sam da haluciniram.
Pored mene je seo Marko.
“Jesi li dobro?” pitao me je.
“Jesam, zašto ne bih bila... Uplašio si me, to je sve”, izašle su reči iz mene nekako teško,
kao da su se mučile da prođu kroz grlo.
“Izvini. Nije mi to bila namera. Video sam te na žurki, pa sam te pratio... Onda si
telefonirala i nisam hteo da te prekidam.”
“Znači, sve vreme si pored mene. I ne pozdravljaš se, nego me pratiš na kvarno. Šunjaš
se tu kao neki...”, uspela sam da promucam.
“Nisam znao s kim si. I ne šunjam se. Nisam uhoda kao onaj tvoj Nikola.”
Osetila sam jezu po vratu, plašila sam se da ću se onesvestiti. Nisam smela da ga
pogledam da ne bi video koliko sam zbunjena, pa mi je glava bila pomalo spuštena i gledala
sam ka jedrenjaku. Okej, Lana, to je samo jedan najobičniji dečko, nije čak ni najlepši frajer na
svetu.
“Nikola nije uhoda. On mi je najbolji drug.”
“Znam, znam, samo je uvek pored tebe, iskače iz mraka kao neki... bauk.”
“On je samo oprezan. Zbog takvih kao što si ti. Valjda...”
“Nije te bilo na žurkama u Beogradu. A onda sam čuo da si ovde.”
Nisam znala šta da odgovorim. Bilo mi je drago što me je tražio po gradu, ali nisam bila
sigurna zašto je ovde, sa kim je i šta smera. Bilo mi je užasno teško da ga provalim, a obično
to brzo mogu da uradim - da vidim ko je kakav, šta želi i koje su mu namere. S momcima je
lako. Dele se na one koji imaju smelosti jer su, pod jedan, užasno popularni, pod dva, užasno
bogati, i pod tri, užasno ludi, i na one koji gledaju izdaleka i nemaju hrabrosti da priđu jer,
pod jedan, misle da si im nedostižna, pod dva, misle da ćeš ih odbiti pa im je lakše da nikad
ništa ne pokušaju, i pod tri, ne sviđaš im se (što je skoro nemoguće kad su muškarci u
pitanju). Marko je dobro izgledao i, koliko sam videla u Beogradu, bio je vrlo popularan, ali
nije pripadao onoj vrsti frajera koji su toliko privlačni da moraju da budu potpuno prijatni
kako bi uopšte bilo ko mogao da im se obrati. On kao da je namerno želeo da bude odbojan i
hladan.
O bože, pa on je kao ja, pomislila sam. Samo da ne provali koliko me uznemirava njegovo
prisustvo.
“Sutra se već pakujem, a prekosutra se vraćam.”
“Šteta. Ja sam tek stigao.”
Ćutala sam.
“Hej, imam ideju!”, povikao je iznenada. “Hajde da se provozamo!”
“Gde? Kako? Koliko ima sati? Moram...”, reči su mi izlazile iz usta kao u panici, ali htela
sam da pođem s njim.
“Vodim te na jednu vožnju, ali moraš da se skineš.”
“Molim? Šta ti zamišljaš?” Skočila sam na noge kao da me je nešto opeklo.
“Polako bre, ne mislim ništa loše. Gledaj, tamo. Vidiš li onaj jedrenjak?”
“Vidim. Ima divan naziv.”
“Vodim te na krstarenje. Njime sam došao ovde, ja sam u hotelu na onoj strani, ka
Miločeru.” Pokazao mi je rukom u daljinu ka desnoj obali, a drugom me je obgrlio oko struka,
kao da je mislio da ću pasti ako dovoljno dugo gledam u tamu.
“Napravićemo par krugova i vraćam te ovde, na isto mesto, vrlo brzo, ako toliko žuriš.”
Glavu je sad već poprilično približio mojoj, ja sam zadrhtala i pristala na sve.
Ono što nije znao je da sam ispod košulje i šortsa bila u kupaćem kostimu, jer sam se za
svaki slučaj pripremila za kupanje u bazenu na žurki kod komšija, pa sam, ohrabrena svojom
domišljatošću, polako skinula šorts i košulju, i pre njega ušla u crno more. Plankton se sijao
pod mojim nogama, a zanesenost i omamljenost nestali su za tili čas.
Čula sam kako i on skida majicu i polako ulazi iza mene, a onda i povike iza nas:
“Markoooo! Markooo, gde ćeš? Čekaj nas! Marko!”
Neke devojke su nam se približavale, a on me je samo uhvatio za ruku i potrčali smo do
jedrenjaka, koji je bio usidren na nekih desetak metara od obale.
Sve je izgledalo kao na filmu. Vreme se odjednom ubrzalo. Nas dvoje, mokri na brodu,
smejemo se. On vadi sidro, pali motor, okreće se i odlazimo što dalje od svih. Vetar koji se
stvarao za nama ježio me je i, videvši da se smrzavam, Marko mi je dobacio veliki šareni
peškir. Mirisao je na njega. Obmotala sam ga oko sebe i bacila pogled na plažu, gde smo
ostavili unezverene devojke.
“Jeste li došli svi zajedno?”, pitala sam ga. “Koliko ih je tamo? Čekaj, sad ću da ih
prebrojim. Jedna, dve, tri... Eno, trči i četvrta! Bože, koliko si poželjan.”
“One samo žele dobar provod, letnje uspomene, nije im važno s kim.”
 “Lažna skromnost ti ne stoji.”
“Nije to skromnost, samo činjenice. Odlično umem da procenim šta neko želi.”
“E, to je već bolje. A ja, šta ja želim?”
Neko vreme je ćutao, a onda je zaustavio jedrenjak i krenuo ka meni. Toliko mi se
približio da mi se činilo da će nam se usne dodirnuti čim otvori usta da progovori. Njegov
miris mi je ispunio nozdrve, osećala sam kako gubim kontrolu nad sopstvenim mislima.
Zavrtelo mi se u glavi.
“Ti želiš...”, šapnuo mi je dubokim glasom. “Želiš nesvakidašnji život. Želiš avanture i
strast. Želiš čak i malo slatke patnje. A za razliku od većine ljudi, imaš moć da u ljudima
inspirišeš želju da ti to i pruže. Moraš samo...”, prešao mi je prstom preko usana, “da naučiš
da se prepustiš.” Onda me je poljubio.
Poslušala sam ga. U stvari, kao hipnotisana, do tog trenutka sam ga sve slušala. Ostavila
sam drugarice, otišla sa žurke, niko nije znao gde sam, ostavila sve svoje stvari, uključujući i
telefon, nasred plaže, popela se na nekakav jedrenjak, odjurila u noć sa dečkom kog i ne
poznajem - potpuno gola i mokra! Nikad se nisam osećala tako živom.
Odvojila sam se od njega i prošaputala: “Šta ti želiš?”
“Lana...”, čula sam kako izgovara moje ime, a onda se ponovo sve ubrzalo. Dva glisera su
nam se približavala, sa njih se čula muzika i ženski glasovi koji su vrištali:
“Eno ih!”
Nas dvoje smo se brže-bolje razdvojili, Marko je obukao košulju koju je našao na podu,
a ja sam jače stegla šareni peškir oko sebe. Čarolija je bila prekinuta.
“Šta radiš, Marko, gde si zbrisao, brate?” povikao je momak sa dugom kosom iz jednog
glisera, dok su devojke i dalje neartikulisano pričale svojim piskavim glasovima:
“Pobegao je od nas i ostavio nas zbog ove klinke!”
“Ko ti je ta mala, Marko?”
“Izađi da te vidimo!”
Marko me je uhvatio za ruku. Stajala sam tu, kao pred nekakvom porotom. Optuženik
koji čeka presudu.
“Nikog ja nisam ostavio, samo sam krenuo da se provozam. Vratio bih se brzo, ali od vas
čovek ne može ni na sekund da zbriše. Pratite me kao neki kerovi!” uzvratio im je vidno
iznerviran, a meni dodao: “Sedi tu pored mene, vraćam te kući.”
I tako sam ja sela. Poslušno. Ćutala sam dok je on palio motor i vikao dugokosom:
“Vidimo se u hotelu. Brate, odvezi ih ti”, misleći na gomilu kreštavih devojaka, “gde
treba, nemam sad snage za njih.”
Primakli smo se obali za minut. Osećala sam njegovu nervozu, samo nisam bila sigurna
zbog čega je nervozan. Zapravo, skoro ništa u vezi s njim mi nije bilo jasno. Skoro se nasukao
na obalu i videli smo da moje stvari leže tamo gde sam ih i ostavila. Njegovih, naravno, nije
bilo.
“Idioti. Sigurno su iz besa sve pobacali. Osim ako se moj ortak nije setio da ih pokupi.
Hajde, idi...”
Nisam znala šta da odgovorim. Pogledala sam ga u oči očekujući još neku reč. Skočio je
s jedrenjaka i stao pored mene. Uhvatio me je za glavu tim divnim šakama i ponovo me
poljubio.
“Mala, dolazim po tebe sutra. Na isto ovo mesto, kad god kažeš, okej?”
“Aham... Važi...”, promucala sam.
“I? Kad da dođem?”, pitao je i ponovo me poljubio.
“ A, to... Kadgod hoćeš”, promrmljala sam između poljubaca.
“U devet ujutru. Nadam se da ti to nije rano, mala. Želim da budemo zajedno ceo dan,
dok ne odeš. Jedva sam te našao, ne puštam te sad”, rekao je i zaputio se nazad ka jedrenjaku.
Dok se penjao na njega, gledala sam kako mu se mišići na ramenima presijavaju pod
mesečinom.
Do kuće sam išla sporo, iako sam htela da skačem, trčim, vrištim, pevam. Plašila sam se
da me on ne vidi iz daljine. Još uvek nisam želela da pokažem svoja osećanja. Kao što sam
rekla, s njim nisam bila sigurna skoro ni oko čega. Ali u jedno jesam - ljubio se najlepše na
svetu.

Skoro čitave noći nisam spavala. U glavi sam neprestano premotavala susret s njim i sve
što mi je rekao. Na plaži sam bila već u osam ujutru. Onda sam se brzo vratila u kuću, shvativši
da treba da kasnim kad on bude došao po mene, a ne da budem prva na pesku, kao neka
očajnica. Od šest ujutru, kad je Likica ustala, ja sam po kuhinji pevala Love is in the Air, vrtela
se po kuhinjskim pločicama, bosa, ukrug, ukrug. Likica je rekla dve rečenice za sebe: Ah, ti
hormoni, ne znaš da li si zaljubljen ili lud, i: Ne postoji ljubav, Lanice, to su muškarci izmislili da
bi imali nekog ko će da im pegla veš.
“Liki, zar nikad nisi bila zaljubljena? Ne kažem da ja jesam, samo pitam.”
“Jesam. I trebalo je da se venčamo. Bio mi je to prvi dečko u životu. Upoznali smo se na
vašaru, pored vrteške. Znala sam ga iz škole, ali sam mislila da mene nikad neće ni pogledati.
Bio je iz imućne porodice, a ja sam tada bila samo naivna devojka. Nikad ništa nisam shvatala
kako treba...”
“Liki, šta pričaš, pa zar ti nisi đak sa Sorbone, neko ko sve shvata kako treba?”
 “Dug je put bio od tog vašara do Sorbone. A i od Sorbone do tebe. I od naivnosti do
mudrosti. Za sve je kriva, ili zaslužna, samo ljubav. Ali zbog pameti sam uspela da se upišem
na fakultet, a ne zbog ljubavi. Jednog dana ću ti sve ispričati.”
“Pričaj mi o tom dečku, pričaj! Da li je bio zgodan, jesu li ga sve devojke htele samo za
sebe, ali nisu mogle ni da mu priđu jer je on video Superliki? Liki moja, sigurno si bila najbolja
riba na tom vašaru!”
“Pričaš kao uličarka, Lana. Da, bila sam najlepša. I on je bio najlepši, ali kad si zaljubljen,
ružno ne postoji. Loše se ne vidi. To dođe tek kasnije, kad te realna slika opali posred nosa.
Zato smiri euforiju. Uživaj natenane. Posmatraj i slušaj. Neka ti ništa ne promakne. Budi
oprezna, ali ne stegnuta. Raduj se ljubavi, ali budi spremna na razočaranje, jer uvek, ali uvek,
posle velike zaljubljenosti stiže razočaranje. Stiže slika koju potiskuješ. Ne treba se ceo dati.
Velika ljubav ne ostavlja ništa osim jada. Bodler je lepo rekao: Treba se malo voleti, da bismo
mogli ostati prijatelji i onda kad se više ne volimo. Uostalom, ko ti je taj sa čamca?”
“Liki, to nije čamac nego jedrenjak i... otkud znaš?”
“Plaćena sam da znam. Što ne umanjuje moju ljubav prema tebi, zlato moje. Čiji je taj
mali?”
“Ne znam čiji je. Znam da se zove Marko, da je divan i da ima devetnaest godina. I znam
da će ići na isti faks kao Nikola.”
“Znači, Nikolin drug. Šta on kaže na sve to?”
“On ne zna za sve to.”
“Kao što nije znao za Ameriku. Pazi šta radiš.”
“Ne javlja mi se na telefon! Danima! I ne kvari mi poslednji dan na moru, molim te. Danas
želim da mislim kako ostajem ovde još mesec dana, tri meseca, zauvek, da ne postoji škola,
Njujork, da nema nikoga... samo on i ja. Koliko je sati, Liki?”
“Devet i pet. Idi do prozora i vidi da li je tu, sačekaj još par minuta i onda izađi. Protegni
se, zevaj, izgledaj kao da te bas briga za sve, a ne kao ja na onom vašaru - crvena od glave do
pete, pratim ga u stopu i na drugom sastanku izgovaram volim te. Taj je video da ću mu biti
verna do groba i da ću mu uvek sve opraštati. Zato me je i prevario s najboljom drugaricom,
proklet bio...”
“Liki, ne tuguj za njim, on je na gubitku. Idem sad, eno ga, čeka uveliko. Ne govori Vesni
i Maji gde sam. Ko zna kad su sinoć stigle i kad će ustati. Pusti ih da spavaju što duže. Ćao,
Liki, doći ću do ručka, majke mi!”
Kasnila sam na sastanak pristojnih i jedva izdržanih osam minuta. Da, zevala sam i
protezala se koračajući ka njemu.
Od momenta kad sam ga ugledala, osetila njegovu ruku u svojoj kosi, usne na mom vratu,
ceo svet van nas dvoje prestao je da postoji. Nije postojala Liki sa svojim citatima, nisu
postojali mama i tata sa svojim control freak maltretiranjem, nisu postojale drugarice i
njihovi besmisleni problemi, nije postojao čak ni Nikola, jer sam se plašila šta bi rekao na sve
ovo. Da li bi me osuđivao što sam sa nebitnim, kako ga je nazvao, da li se Marko uklapao u
sliku koju je stvorio o mom budućem dečku, da li će se tek sad naljutiti jer ga nije odobrio?
Da, naš dogovor je bio da jedno drugome odobravamo sve buduće momke i devojke. Da
budemo brutalni što se tiče mišljenja o njima. Da nikad ne lažemo jedno drugo, čak i da, ako
vidimo da postoji i najmanja naznaka da nas ne zaslužuju, skrenemo pažnju na nju. I svečano
smo se zakleli, u kućici na drvetu, nekad davno, na sastanku tajnog društva LaNa, da nikakva
zaljubljenost neće uticati na naše prijateljstvo.

Prvo pravilo LaNa kluba: Nikola je važniji od bilo kog X, Y, Z momka, i kad Nikola kaže
Lani da želi da se vide, ona će X, Y ili Z momka na fin način otkačiti i otići da se ispriča sa svojim
najboljim, neponovljivim, najlepšim i jedinim pravim prijateljem. Nikad neće reći da su X, Y ili Z
zanimljiviji, zgodniji ili pametniji od njega, niti na bilo koji način superiorniji u odnosu na
Laninog Nikolu.
Tako je pisalo u pravilniku tajnog društva LaNa. Nikola, svideće ti se, sigurna sam, mislila
sam dok smo se vozili ka njegovoj tajnoj plaži, kako ju je nazvao.
Ovo je bio moj prvi pravi ljubavni sastanak, i sebi sam ponavljala: Zapamti svaki detalj.
Zapravo se ničega jasno nisam sećala. Izlasci sa momcima pre Marka bili su “odrađeni” svaki
put. Išla sam na njih samo da mi se drugarice ne bi smejale što ne izlazim. Najpopularniji
momci u školi, u kraju, u celom Beogradu, pozivali su me na dejt, neke sam odbijala, na neke
sam odlazila i više se nikad nisam javljala. Jednostavno, nikad me ništa nije štrecnulo. Nisu
postojali leptirići. Nikakvo uzbuđenje. Čak sam i prvi poljubac odradila, čisto da bih skinula
to sa vrata, a srećni dobitnik Laninog poljupca bio je najperspektivniji mladi teniser
današnjice, kog sam upoznala na jednom turniru pre dve godine i sa kojim sam nastavila da
se viđam sledeći mesec. Sve što nas je povezivalo bio je tenis. Poljubac? Da, i taj otužni
poljubac za vreme kog sam držala otvorene oči i odbrojavala do trenutka kada će njegov jezik
prestati da mi udara o zube, a njegov nos da se gužva o moj obraz. Zato sam sada pokušavala
da zapamtim svaki talas, odblesak sunca, svaku kapljicu koja je Marku padala na goli stomak.
Nosio je karirane kupaće gaće, ja sam nosila tirkizni bikini. Mirisala sam na kokos. On je imao
crne japanke, ja sam imala tirkizne. On je imao taj krivi nos, a ja mali i prćasti. Čudno je
izgovarao slovo l, gledao me je prodorno, kao vuk ovčicu, ali to mi se dopadalo.
Sećam se i plaže na koju smo došli. Bila je toliko mala da nam je svako ko je stigao posle
nas morao biti ortak. Pili smo sokove koje je on poneo, smejali smo se, plivali. Onda su došle
neke dve devojke. Poljubile su ga u obraz uz reči: Baš smo mislile da ćemo te ovde naći. Bile
su zgodne. Zgodnije od mene. Imale su veće grudi, a meni se činilo da me genetika nije mogla
gore oštetiti nego po tom pitanju. Marko je primetio da me nerviraju, pa mi je prišao i legao
na moj peškir dok su nas njih dve posmatrale. Uzeo mi je lice između dlanova i proučavao ga.
“Mnogo si lepa.”
Poljubio me je, pogledao mi u grudi, stomak, noge, onda me opet poljubio. Bila sam
sigurna da su one dve sve vreme buljile u nas, ali nisam htela da se izmaknem i pustila sam
ga da me ljubi. Meko, poput blagog sunca koje nas greje u suton. Onda mi je pustio lice i
uhvatio me za ruku.
 “Gde ćemo sad?” pitala sam ga kad sam uspela da progovorim.
“Gde ti želiš. Ja sam džentlmen, puštam damu da bira!”
Bila sam potpuno opijena njime. Plažom, morem, suncem. Onda sam prestala da pamtim
kako izgleda moj prvi pravi sastanak, jer vam opijenost ne dozvoljava da zapamtite. Sećam
se ručka u Budvi, skijanja na vodi (tu sam ga oduševila), sećam se galebova, mirisa borova i
smole na koju smo slučajno legli. Poljubaca koji ne prestaju. I zalaska sunca. Onda je krenula
panika da ću zakasniti, što se i desilo.
Na rastanku se sećam samo njegovih reči:
“Dolazim sutra za Beograd, ne mogu nijedan jedini dan više da budem ovde.”
I došao je. Nikola nije bio u Beogradu da vidi koliko sam srećna. A onda, posle petnaest
dana, otputovala sam.
Nisam poljubila svog Nikolu. Nisam poljubila ni Marka. Nikola se nije vratio iz Španije
da me isprati, a Marko nije smeo da dođe zbog mojih roditelja, kojima nisam ni rekla da on
postoji.
Dok se avion dizao sa piste, a Beograd se budio iz sna, ja sam plakala. Za sobom sam
ostavila dva muškarca. Jednog sam volela kao brata, a o drugom sam sanjala. Za sobom sam
ostavila Beograd, koji je takođe počeo da plače - teška, letnja kiša udarala je po njemu kao da
za sat hoće da ispere svu štroku i smog koji se gomilao celog leta. San letnje noći bio je gotov.
 4

Američki san

Do I have to change my name?

Will it get me far?
Should I lose some weight?
Am I gonna be a star?
American Life, Madona

Najdraži moj Nikola,

Pitaš me kako mi je ovde, pa evo da ti u par rečenica objasnim zašto se ne javljam
svakodnevno: kao što sam ti već rekla, kad sam stigla, ponašala sam se kao najgori turista -
odmah sam se popela na Empajer stejt i tako sam najbolje shvatila gde sam. Na ostrvu kroz
koje prolazi dvanaest avenija i koje seče više od dvesta ulica. Imam utisak da se ovde na
Menhetnu govori hiljadu jezika. Pronašla sam način kako da se snađem: kad želim negde da
odem, a nisam sigurna kako (volim sama da se šetam pa bežim od tatinog vozača, koji mi sad
dahće za vratom umesto njega i mame), pravim se da sam turista. Otvorim mapu koju nosim
u džepu i odmah se oko mene stvore bar tri čoveka koji žele da mi objasne kuda da idem.
Veoma su ljubazni. I imam osećaj da su svi stalno gladni. Gde god pogledam, svi nešto jedu.
Na ulici, na klupi u parku, u metrou, sendviče, kuvana jela iz plastičnih činija, hot-dogove,
hamburgere, kineska jela iz nekih kesa. Od beskućnika do japija, u restoranima su gužve i
danju i noću. Sa novim drugaricama imam ritual. Pobegnemo od čuvara (ja od tatinog vozača,
njih dve od telohranitelja, jer kad ovde imaš šesnaest ili sedamnaest godina, a živiš na Aper
Ist Sajdu i ideš u preskupu privatnu školu, izgleda da moraš da imaš dadilju, a kako je
roditeljima glupo da unajme dadilju za sedamnaestogodišnjakinju, i ako žele da se prepuste
lepotama grada, onda ti nakače na vrat vozača, kuvaricu, baštovana ili telohranitelja) i odemo
na Brodvej, na Devetu aveniju, u neki od indijskih ili korejskih restorana u Paklenoj kuhinji,
gde se jede ukusno a jeftino. Imamo i igru - gledamo zgodne konobare, koji su svi do jednog
glumci, i kladimo se koji će od njih jednog dana uspeti. Slikamo ih krišom. Već sam hiljadu
dolara uložila u jednog zgodnog Koreanca-Italijana, zove se Džoni.
U tih prvih mesec dana posetila sam sve muzeje, ali moram ti priznati da nisam
fascinirana. Ipak je Luvr - Luvr. Omiljeno mesto mi je Peta avenija (znam, znam, jadna sam,
kao i sve žene), ali ta ulica stvarno jeste “kraljica iskušenja”, kako je zovu. Svi brendovi su u
njoj. Od Mejsiza me je strah, mnogo je to veliko za moj ukus, a od robne kuće Senčuri 21 mi
se povraća. Moj senzibilitet ne može da podnese da haljine Done Karan ili bos košulje vidim
u korpama za supermarket. (Ovde zamisli onu sliku aristokratkinje koja se drži za glavu i
očajnički stiska bisere, koja je jedno vreme kružila internetom.) Amerikanci sve srozaju na
neki jadan nivo. Trpaju tu garderobu u plastične korpe kao da vlada nestašica ulja ili šećera.
Svi kažu da je zaustavljanje taksija prava umetnost, ali ne i za mene. Već posle nedelju
dana upoznala sam našeg čoveka - Boru iz Smedereva. Jedva priča engleski, iako je ovde već
pet godina, napunio je trideset i želi da taksira u Njujorku do kraja života. Prvo što mi je rekao
kad smo shvatili da smo zemljaci jeste: Idi peške, ne budali, ovaj haos na ulicama ne postoji
nigde na svetu.
Eto, tako stoje stvari. Raspored mi se nije promenio. Kao i u Beogradu, igram tenis,
razbijam u školi (misle da sam neki vunderkind, a ja samo znam sve glavne gradove u
Evropi), upisala sam se u dramsku sekciju, upala sam u popularno društvo (od kog mi se
povraća, ali igram na sigurno), učim francuski i španski, još uvek mi traže odgovarajuću
profesorku klavira i imam novi hobi - fotografiju. Fotkam sve, od cveća u Central parku do
beskućnika u Bronksu (i tamo smo pobegle jednom, ali neću se više vraćati). Dragi moj, istina
je to što kažu da slika govori više od hiljadu reči i zato ti u atačmentu šaljem neke svoje.
Piši mi šta se dešava u Beogradu!
Voli te tvoja Lana
Lanice, razvaljuješ s fotkama. Imaš brzo oko, imaš dara, znao sam da imaš potencijala,
samo napred. I drago mi je što se baš od mog poklona ne odvajaš! Ovde je sve po starom.
Maja i ja se kao zabavljamo, to je novo. U stvari, seks je super, a ona je dosadna do bola, ali
nemoj to da joj kažeš. Naći ću ja neki način da joj objasnim da, ako nastavi da priča o svojim
ružnim čizmama i noktima sa cirkonima bilo kom muškarcu, neće daleko dogurati.
Pišem ti više sledeći put, moram da palim na faks.
Znam da želiš da me pitaš, ali se praviš luda, pa ću ti odgovoriti. Da, viđam Marka na
faksu. Da, pričamo o tebi. A kako i da ne pričamo kad si prošlog meseca samo ti bila svuda po
gradu? Gde god krenem, ti mi se keziš sa bilborda. Koji god kanal da okrenem, ti mažeš onaj
glupi sjaj za usta.
Šalim se, slatka si. Svi pitaju za tebe, svi i dalje pričaju o tebi. Znam da nisi tako planirala
(mada možda i jesi, sad kad malo bolje razmislim), ali napravila si vrhunski ispraćaj. Otišla
si, a nisi. U Americi si, a ovde si. I da neko hoće, ne može da te zaboravi. Ludilo, mala!
Pazi šta radiš, ne skitaj sama gde ne treba.
Nikola,
Juče sam provela celo popodne sa te moje dve američke drugarice. Pre zgodne,
prebogate - sve i da neko nema više od mrvice zavidljivosti u sebi, njima bi pozavideo. Jedna
brineta, druga plavuša sa perfektnom nadogradnjom, bave se isključivo sobom po čitav dan,
dok su im roditelji ko zna gde, ali čim se najedu salate s lososom, odlaze u toalet da sve
ispovraćaju. Oko njih se širi miris parfema, žvaka i povraćke, koji osetiš samo ako si im veoma
blizu, a stalno su mi blizu - imaju taj ružan običaj da uvek nešto pričaju u poverenju, i to
naročito kad pored njih prolazi neka devojka koju ne vole. Naravno da mi nije dugo trebalo
da shvatim da njihovi životi nisu idilični, kakvim se čine na Fejsbuku i Instagramu, gde se
non-stop voze privatnim avionima, jašu konje koje su dobile za Dan kćerki i sede na
privatnim zabavama sa holivudskim glumcima, koji se usiljeno smeškaju pored njih jer su im
očevi producenti koji im daju na milione dolara. Ovu jednu su stigli i ljubavni problemi pa joj
nije ni do čega, i tako su, ponesene bulimijom i ostalim problemima, otvorile dušu baš meni
- slovenskoj dušici, ja sam njihova Siberian honey (glupače još ne razlikuju Srbiju od Sibira,
njima je to sve isto, stalno me pitaju kako sam podnosila tu hladnoću tamo) i bilo mi ih je žao.
Obe su pametne, upisane u najbolje škole, imaju toliko potencijala, a propadaju u
disfunkcionalnim porodicama i ne znaju kako da se iščupaju iz svega. Polako padam u
depresiju od tih silnih dijamanata, konja, aviona, helikoptera, raskošnih kuća sa bazenima i
najlepših žena na svetu. Niko nije ovoliko nesrećan kao tinejdžerke milionerke u Njujorku!
Ako nisu bulimičarke, onda su promiskuitetne, ako ne odu u krevet s kim stignu (uključujući
i sopstvenog konjušara), onda idu u neke fensi sanatorijume gde razgovaraju o problemima,
meditiraju, otvaraju čakre i klistiraju se (verovao ili ne, ali i ovo je, po njima, jedan od načina
da se izbaci tuga iz organizma), i onda, kad sve to odrade, dođu u školu, prave se da su srećne
i nastave da maltretiraju neku nesrećnu devojku koja im se nije obratila sa dovoljno
poštovanja. Izgleda da sam im ja egzotična, zovu me Lana sa akcentom na poslednjem a, sviđa
im se što ih ne obožavam slepo već im govorim istinu u lice. Misle da je to način na koji i same
mogu da opstanu, pa su odlučile da svima kažu sve što misle. Osećaju se pročišćeno, a ja sam
ispala nekakav duhovni vođa. Plaše me. Želim da se ispišem iz škole, ali ne smem to da
spomenem tati jer bi nastao haos, naročito sada kada su on i mama toliko srećni. Stalno
govore da je ovo njihov grad i kako ne znaju kako su ovoliko dugo mogli da žive van njega.
Lep je, drugačiji od svega na svetu, istina, ali krug ljudi koji imam prilike da vidim mi se ni
najmanje ne dopada.
Nikola, mnogo mi nedostaje ona beogradska nevinost i lakoća življenja koju samo on
može da pruži! Ili smo mi bili mali i naivni pa nam se činilo da je sve lako i lepo?
Ne mogu da kažem da sam nesrećna. Prošla me je zanesenost koju sam osećala
početkom školske godine, navikla sam se na novo društvo i još uvek istražujem Njujork.
Znam da ne bih smela da te pitam, ali jače je od mene - da li ste se ti i Marko videli van faksa?
On ne želi da mi kaže. Ljubomoran je na tebe, pa svaki put kad te spomenem, odgovori mi
samo: pitaj svog druga. Evo, pitam te.
Mnogo mi nedostaješ. Odbrojavam dane do Božića, kad ću se vratiti u svoj grad. Beograd
je moj. Njujork, pored svog sjaja i lepote koju poseduje, nikad to neće biti i tačka.
Miss U.
Hej, sibirski medu!
Marko mi nije predmet interesovanja. Znaš šta mislim o tom trolu - seti se pravila iz
tajnog društva - pa ti nikad ništa više neću reći o njemu.
Ovde je smrtno dosadno. Maja i ja smo raskinuli. Ne mogu da trpim ta njena seljačka
sranja koja nosi iz kuće. Sramota me je da me vide s nekim ko na sebe stavi kožni sorts, korset
i cipele s platformom u isto vreme. Neke žene jednostavno ne znaju! Ipak, bio je dobar seks
pa mi je žao... ali odlučio sam da apstiniram jedno vreme.
 Ćale mi je potpuno odlepio. Opsednut je time da moram da postanem nekakav političar
kao on, pa hoće da me pošalje na tri nedelje u Atinu kod njegovog prijatelja lobiste - znaš
onog malog ćelavog, koji je pre par godina radio za premijera (izgleda da sad bezuspešno
lobira iz Grčke, ali ćale misli da od njega mogu mnogo da naučim), pa rekoh što da ne, tamo
me ionako čekaju ovi moji košarkaši, a oni su mi glavni prioritet - ipak ću ja jednog dana da
ih preprodajem.
Mala, drži se tamo. Ne daj glupim američkim praznoglavicama da te nerviraju. Objasni
im šta je Srbija! Jedva čekam taj Božić. Dolaziš li za katolički?
Voli te tvoj Džoni!
P. S. Molim te, otvori FB profil da te gledam kao čovek. Sestro, samo ga ti još ne koristiš!
Čak ti je i Marko tamo od pre neki dan (čisto da znaš, mada sam rekao da ga neću pominjati).
Slikaj Njujork sa tim profi foto-aparatom, te drugarice, žurke, konje, helikoptere, neka crknu
dušmani!
Lanice, dušo, samo da znaš da je Nikola kreten, i da je sve što ti priča o meni ili o bilo
čemu debela, masna laž! Znam da ćeš mu uvek sve poverovati, ali vreme je da ti otvorim oči.
Ovog leta, kad se vratio iz Španije, znaš, onda dok je još bio ljut na tebe što mu nisi rekla da
se seliš u Njujork, sreli smo se u nekom novom kafiću na Dorćolu. Bio je pijan, on koji nikad
ne pije, izgledao je kao da je raskinuo sa devojkom koju obožava, a ne kao neko kome
drugarica odlazi u beli svet i treba joj podrška najboljeg prijatelja. Moraš malo da počneš da
posmatraš stvari na pravi način, a ne onako kako tebi odgovara, znaš? Ovo ti govorim kao
drugarica, a ne kao povređena devojka (iako jesam povredena, jer me je šutnuo kao
najobičnije govno - bez reči), ali o tome kasnije. Te večeri, tako pijan, otvorio mi je dušu. Pijan
priča ono što trezan misli, ili kako se već kaže, zar ne? Kad sam ga pitala šta mu je, rekao je
tačno ovako: Poslednji saznajem da ona odlazi zauvek, a uvek sam bio uz nju. Izigravao joj
brata, druga, psihijatra - ceo život. Školu sam promenio zbog nje! I nikad nisam želeo da pomisli
da možda nisam hteo da odem iz stare škole gde mi je bilo društvo, ne, ne, ona je samo pustila
suzicu i rekla: Džoni, hajde kod mene u školu, ne mogu sama, i Džoni je odmah prešao kod nje!
Hoće društvo za rođendan, njen tata odmah plati svima da dođu, hoće vespu gospođica - dobije
je, hoće glavnu ulogu - tras, njena je, samo trepne svojim trepavicama i sve se stvori ispred nje.
A ja, budala, poslednji saznajem za Ameriku! I puf - nema je!
Jeste, možda izgleda da sam iskoristila trenutak i smuvala se s njim takvim jadnim, ali
uteha svima dobro dođe. I bilo nam je lepo i nekako se navikao na mene i moje (znam da mrzi
narodnjake, ali moja mama je divna žena, kuvala mu je đakonije, gostila ga, pa nije ona
nečovek ako se bavi pevanjem, normalna je žena kao i sve druge), izlazili smo, uživali, kad
odjednom krene da me proziva sve tipa: zašto ne čitaš, kako to da nemaš omiljeni film, slušaš
li ti nešto drugo osim ovih idiotluka (kako da slušam kad mi mama ima probe po kući u
njenom studiju, i kad su nam prijatelji sve njene kolege i koleginice). Onda su mu smetale
moje štikle, moje haljine, počeo je da se ponaša kao da ga je blam sa mnom. Istina je da sam
se promenila. Počela sam da se oblačim malo izazovnije, ali to je samo zato što i ja želim da
se oprobam na estradi. Lanice, ti me razumeš, to je isto kao što si ti želela da budeš
manekenka pa ti je mama pomogla! Ko je on da mene osuđuje, zašto misli da je bolji od svih?
E pa, nije, sad znaš šta o tebi misli! Što se tiče Marka, videla sam ga dva puta u gradu, ne više.
Pošto se nismo nikad zvanično upoznali, nisam ni pričala s njim, jer se tvoj dragi drug nije
udostojio da me upozna ama baš ni sa kim! U svakom slučaju, on je stalno bio u društvu neke
debele devojke. Mislim da su drugari, jer ko bi mogao da se zabavlja sa nekim ko izgleda tako
krofnasto - pogotovo pored tebe? Uostalom, ti sama najviše veruješ u ta muško-ženska
prijateljstva i ostala sranja.
Izvini, nisam htela da te uznemirim, samo da ti pojasnim neke stvari. Malo sam se
pogubila kad sam primila tvoj mejl, bio je nekako zvaničan i hladan. Ono kao - dolazim za
Božić, nadam se da ćemo se videti - zvuči kao da treba da se vidiš sa računovođom. Zato mi,
molim te, pričaj o tvom životu u Njujorku i šalji fotke!
Voli te Maja do neba i nazad

“Hej!”
“Hej!”
“Šta radiš?”
“Evo, gledam te.”
“Ma ne zezaj. Stvarno, šta radiš?”
“Majke mi, gledaj, evo u ovom časopisu koji kupujem, preko cele strane je tvoje lice. Gle!”
“Ha-ha-ha, ne možeš a da me ne gledaš, sve i da hoćeš.”
“Više volim da te gledam preko Skajpa, pa makar se i kočila ovako kao sad.”
“Jao, u nekom sam kafiću na Brodveju, imaju loš internet. Koliko je tu sati?”
“Devet i petnaest. Još nisi naučila? Ja uvek znam koliko je sati kod tebe...”
“Ma ne laži. Ideš negde?”
“Samo tu u kraj na piće, petak je, ali imam sutra neke vežbe pa moram da ustanem već
u sedam, a i smučili mi se izlasci, pravo da ti kažem. Ti? Luduješ po Njujorku? Ako kažeš ne,
neću ti verovati, samo da znaš.”
“U početku sam izlazila, stalno su bile neke žurke, sad više ne. Stvarno. Nemam vremena,
raspored mi je haotičan. Uostalom, možeš da proveriš, zovi kad god hoćeš i videćeš da sam
kod kuće.”
“Da te proveravam? Lana, šta ti misliš o meni? Nisam ja tako needy... Za razliku od nekih.”
“...”
“Kad si rekla da dolaziš tačno?”
“Oko katoličkog Božića. Zašto?”
“Uželeo sam te se. Ortaci me stalno pitaju kakva je ta Lana...”
“A ti bi ortacima da me pokažeš, a ne da budeš sa mnom.”
 “Jao, evo je opet, sve izokreneš.”
“Kao što mrziš Fejsbuk, a otvorio si profil. Naravno, ja poslednja saznajem.”
“Otvorio sam ga pre dva dana i ne pridajem mu značaja, zato ti nisam rekao. Kao što ti
nisam rekao da sam kupio nov auto juče. Auto kao auto. Stoji mi prazan profil, nemam još
nijednog prijatelja! Čekam tebe... he-he.”
“OK, nema veze. Volim kad mi sve govoriš, ništa više.”
“Pa ni ti meni nisi rekla da izlaziš tu sa Davidom. Ništa te ne pitam. Ali mogla si da mi
kažeš.”
“Kako ti znaš za Davida? On je sin naših porodičnih prijatelja, njegov i moj tata igraju
golf svaki dan. Naravno da smo izašli. Svi zajedno. Sa roditeljima, kao debili.”
“Hm... Jedna ptičica mi je rekla da tvoji misle da je on dobra prilika za tebe.”
“Pa ne živim u Avganistanu da me roditelji udaju za koga oni hoće, gospode bože! Ko ti
to sve priča?”
“Zaboravljaš da mi je brat u Americi.”
“Onaj sa kojim ne razgovaraš, ako se dobro sećam, već dve godine, taj brat? A ko je ta
devojka s kojom si stalno, neka malo... kako bih rekla... bucmasta. Kad smo već kod
iznenadnih prijateljstava?”
“Samo sam to čekao. Drugarica. Ti bi trebalo najbolje da znaš kako je kad imaš prijatelja
suprotnog pola. Ti imaš tvog Nikolu. Zašto ja ne bih imao ortakinju?”
“Interesantno, poznajemo se i pričamo svaki dan već nekoliko meseci, a ja ne znam za
nju.”
“Lana, ti si hiljadama kilometara daleko. A bili smo zajedno svega par nedelja pre nego
što si otišla. Nisam stigao da te upoznam sa svima!”
“Ma bio si u pravu kad si rekao da su veze na daljinu nerealne. Ne znam ni da li je ovo
veza. Ovo je užas.”
“Smiri se, nije užas. Dolaziš za manje od mesec dana. Izdržaćemo... Gledaj, ja imam tvoje
slike! Evo, ova jedna u časopisu, evo je jedna u kevinim novinama, sad će da te puste na
nekom kanalu, garant. Od oktobra ne može da se živi od tebe!”
“Ha-ha-ha, tako ti i treba. Sad će da prestane sve to. U decembru moram da snimam nove
fotke za proleće. Da li ti to zvoni mobilni? Ko je?”
“Ma, ortaci me već čekaju dole u kafiću. Nema veze.”
“Neka, idi, moram i ja da krenem. Čujemo se posle.”
“OK, zvaću te sutra. Nedostaješ mi, Lana.”
“I ti meni. Mnogo...”
Nikola,
 Maja me je uznemirila poslednjim mejlom. Ništa joj ne verujem. Ne smem da joj verujem.
Ona je samo ljuta ostavljena devojka. Ispričala mi je neke glupe priče o tebi, ali ne nastavljaj
tu bitku, ne uvlači me u vaše odnose - tebi sve verujem, majke mi! Tvoj sam doživotni dužnik
za sve, i još uvek, posle toliko meseci, osećam krivicu što ti nisam rekla za selidbu. Ali mogu
da potpišem da si ostao u Španiji duže kako me ne bi ispratio u Ameriku. Priznaj da mi bude
lakše! I kao za baksuz, počinjem da osećam krivicu zbog svih drugih stvari koje sam ti
(nesvesno) uradila. Koliko sam insistirala da pređeš kod mene u školu (ali mislila sam da je
to bolje za tebe jer si u staroj već dobio ukor pred isključenje zbog one tuče), koliko sam
hvalila Maju (ali mislila sam da će ti prijati da se smiriš pored nekoga ko je skroz različit od
tebe - veruj, ona ima dobru dušu, ta bi za tebe sve uradila, iako je iz neke desete priče od
naše)... Ne budi grub prema njoj. Ne budi grub prema Marku, ne zovi ga trolom, to je tako
grozno (on ima lepo mišljenje o tebi, samo ga ponekad trese ljubomora). Ne budi grub prema
meni. Naročito sad, kad mi toliko nedostaješ! Kad mi toliko nedostaje Beograd! Nedostaje mi
to njegovo otomansko, tursko, nedostaje mi taj naš senzibilitet, toplina - u Beogradu je čovek
još uvek na prvom mestu, tek sad to vidim, još uvek nas se nije dočepala materijalna kultura.
Nedostaje mi mir sa našeg Dedinja, vožnje motorom, nedostaju mi svi, čak i Vesna i Maja!
U prilogu ti šaljem slike sa žurke na kojoj smo bili pre neko veče, povodom snimanja
nove krimi serije koju producira ćale jedne moje bulimičarke. Upoznala sam glavnog glumca
naše omiljene serije! Aaaaaaaaaaa! Pitao me je da izađemo! Misliš li da je pedofil? Ipak ja
imam 17, a on skoro 40.
Volim te
volim te
volim te

“Hej!”
“Hej!”
“Imam plan...”
“Obožavam kad imaš plan.”
“Slušaj... Šta gledaš?”
“Gledam šta to imaš na sebi.”
“Kretenu. U šortsu sam.”
“Da vidim kako ti stoji taj šorts. Ustani, Lana, samo malo.”
“Neću, bre, prvo slušaj moj plan!”
“Okej, slušam plan, ali da vidim malo dupence moje...”
“Prvo plan, onda dupence. Dakle, dolazim krajem decembra, slavimo Novu godinu i sve,
i onda sam mislila da ti i ja...”
 “Ja ću da te kidnapujem čim dođeš, i ne zanima me ako me bude tražio kordon policije
zbog kidnapovanja starije maloletnice.”
“Marko, uozbilji se. Znaš kako mi je teško da bilo šta isplaniram, naročito sad kad imam
tako malo vremena.”
“Koliko imamo vremena? Koliko ostaješ?”
“Do Srpske nove godine. Zato slušaj plan!”
“Lana, ja mogu i da slušam i da gledam, daj mi da vidim nešto, ludim ovde bez tebe.
Podigni majicu, okreni se, hajde.”
“Marko, molim te, prekini. Kao prvo, tata mi je u kući i može da uđe svaki čas...”
“Ti nemaš ključ u bravi od sopstvene sobe?”
“Da li si normalan? Odmah bi pomislili da se drogiram ili tako nešto, ja ne smem da imam
tajnu!”
“Ni za mene još ne znaju, pretpostavljam?”
“Ne. Još je rano...”
“E pa, vidiš, moji znaju za tebe. Rekao sam im da postoji jedna mala zbog koje ne mogu
da živim normalno. Lana, da li ti to ne nosiš brus? Ja ću odlepiti...”
“Marko! Ne nerviraj me! Čekaj, sad ću da se ogrnem nečim, da možeš da se fokusiraš.
Evo... nema više šortsa, nema ničega. Sad me slušaj.”
“Lana, to stvarno nije fer.”
“Volela bih da otputujemo negde kad dođem. Imaću čak pet slobodnih dana, bez mame
i tate! Hajde da pobegnemo negde!”
“Dogovoreno. Meni prepusti organizaciju. Iznenadiću te. Jedva čekam da te vidim, sad
već potpuno ludim.”
“I ja jedva čekam, Marko.”
Majo,
Nemoj da budeš tužna i nemoj da kriviš Nikolu. Znaš kakav je on izgubljen slučaj, proći
će još dve decenije dok se ne uozbilji. Isto tako znaš da je on dobar i da ti nikad ništa ne bi
uradio nažao. I ono što sigurno znaš jeste da ću ja uvek biti na njegovoj strani jer ga poznajem
najbolje, dugujem mu mnogo i volim ga kao brata.
Znam da je grozno što nije došao da me isprati u Njujork, ali grozno je i to što mu ja
nisam ni rekla da odlazim. Znam da možda nije želeo da se prebaci u moju školu, ali znam i
da ga je u staroj čekao ukor pred isključenje. Sve znam i nikad se na njega neću naljutiti. Samo
mogu da poželim da vas dvoje ostanete prijatelji i da, kad dođem, nastavimo da izlazimo i da
se zezamo kao ranije. Svi smo konfuzni, što bi rekao moj tata za moje društvo ovde. Jedno
vreme si u oblacima, onda si na dnu, nismo u stanju da shvatimo snagu sopstvenih osećanja
(ovo je rekla moja mama), najčešće ne znamo kako da postupimo, šta da radimo, kome da se
obratimo za pomoć. E pa, ja imam Nikolu za te stvari i ne pokušavaj da bilo šta pokvariš jer
je to nemoguće.
Drago mi je što čujem da ćeš se oprobati u muzičkim vodama, imaš svu moju podršku i,
devojko, ne obaziri se na druge! Živi svoj san (ne bih ti to rekla da mislim da nemaš talenta)!
Vidiš kako se naša Vesna probija u svetu blogera (šta god to značilo). Ali čim već nekoliko
hiljada ljudi želi da čuje i vidi šta Vesna misli o cipelama, suknjama ili tašnama, onda je na
dobrom putu da uspe! Zovem je stalno, ne javlja se, da li je možda promenila broj?
Vidimo se brzo,
Lana
P. S. Javi ako ti treba nešto od garderobe za nastup ili snimanje, da ti donesem za Novu
godinu.

A successful man is one who makes more money than his wife can spend. A successful
woman is one who can find such a man, omiljena je izreka moje mame, koju je izgovorila njena
omiljena glumica Lana Tarner, po kojoj sam i dobila ime. Ovih dana je sve češće čujem, a
izlasci sa Davidom i njegovim roditeljima sve su učestaliji. Mama misli da svaka devojka na
svetu treba da ima jakog (jak za nju znači bogat) muškarca pored sebe, jer je ona sama slaba.
To saznanje mi daje podstrek da učim i radim što više, pa pretpostavljam da na neki čudan
način treba da joj budem zahvalna. Tata je srećan što najzad ima prijatelja koji igra golf. Kao
da stvarno žele da nas na silu zbliže. Oni ne znaju za Marka pa im je sasvim logično da ja
padnem na Davidov šarm. Tata je čak i zabrinut za mene. Juče je rekao mami u poverenju, a
ja sam ih, naravno, čula iz kuhinje, kako mu nije jasno zašto ne idem na dejtove kao sve
sedamnaestogodišnjakinje. I, citiram: Sa mnogim problemima će se susretati u životu, a sad
nema Nikolu kao oslonac. Nedostatak iskustva može biti razlog što nije u stanju da izabere
dečka sa kojim će izlaziti. Jesmo li je previše zatvorili i štitili, jesmo li previše od nje tražili?
Toliko je dobra u školi, u sportu, u učenju jezika, u sviranju klavira, da se pitam da li u sebi ima
nešto što je pritiska, a što potiskuje? Moramo da je pustimo da diše, da je više ostavljamo samu...
Nikola, šta da radim? David je divan. Prelep, duhovit, zgodan, imamo iste poglede na
život, zajedno se smejemo mojim drugaricama bulimičarkama, idemo na tenis (zamisli,
najzad neko ko deli moju strast prema tenisu), zajedno sa mnom i mojom nostalgijom sluša
Bajagu, Idole, EKV, sve ono što podseća na pravi Beograd. Pričam mu o svom gradu kao da je
najbolji grad na svetu. Nije bio nikad u Beogradu i stvarno misli da jeste. Krišom, da mama i
tata ne čuju, slušamo i prvi Majin singl. Pesma čak i nije toliko strašna koliko ta njena odluka
da se na sceni pojavljuje kao Maya sa ipsilonom. Kad je dovoljno puta čuješ, uđe ti u glavu i
postaje simpatična, ili je to samo meni zato što je poznajem već skoro deset godina. Ali Marko
je Marko. Kad smo kod njega, moram sad da te zamolim za jednu veliku (ali i poslednju,
obećavam!!!) uslugu. Dosetila sam se svega posle onih tatinih reči da treba više da me
ostavljaju na miru.
 Pošto dolazim, kao što znaš, za par dana, moji su odlučili da odu sa kumovima u Sent
Moric već 3. januara. Jedva sam izdejstvovala da ne idem sa njima jer sam te se uželela i hoću
da nadoknadim propušteno. I, naravno, složili su se, ali da Likica ostane sa mnom. Ali...
Dragi moj Nikola, ti znaš koliko te volim. Nemoj ovo da shvatiš kao šlihtanje: ti si najbolji,
jedini, najpametniji, moj brat, prepun razumevanja. Zato ćeš i razumeti svoju sestru, i njenu
želju da pet dana provede sa svojim dečkom. Dakle, treba samo da kažeš da ćemo nas dvoje
otići na pet dana na Kopaonik. I hoćemo! Ali i Marko će biti tu.
Moram da idem, evo, čujem kako me zovu. Večeras idemo na premijeru nekakve
pozorišne predstave za koju je tata jedva pronašao karte, a znaš kako njemu sve ide lako.
Dakle, predstava je VIP only, pa što da ne? Nosim foto-aparat, možda uslikam nešto
interesantno.
Ljubi te sestra i javi mi što pre šta misliš o mom paklenom planu!
Mooooolim te, pristani! Say yes, say yes! xxxxxx

Lanice devojčice,
Kao prvo, nemam ja problem sa tvojom vezom sa Markom. Imam problem sa tim što
mislim da je on suviše mračan za tebe. Ti si sva vesela, nasmejana i nežna, kao neki... ne
znam... leptirić šarenić. A on je kao mračno čudovište iz šume, koje je večito neprijateljski
nastrojeno prema ljudima. I liči na čudovište, pravi je trol! Ima taj polomljeni nos i po gradu
ga viđam samo noću. On je kao pravi pravcati... vampir. Plaši se sunca. Znaš, po slovenskoj
mitologiji... evo, sad čitam na Vikipediji, ako vampir izađe na sunce, pretvara se u prah. Hrani
se životnom energijom leptirića šarenića.
Bio bih srećniji da se viđaš s tim Davidom. Udaj se bogato i igraj golf sa njim po čitav dan.
Jao, sad zvučim kao tvoj tata! Užas! Izvini. Znaš da se zezam.
Ovaj Marko će te samo smoriti i povući u taj svoj mrak. Ali dobro, valjda se suprotnosti
privlače, šta ja znam. Eto, tebe tako punu entuzijazma privlači neko ko se nikad nije
nasmejao.
Šalu na stranu, potpuno mi je jasno da si zaljubljena. Voleo bih da se i meni to desi. Malo
sam ljubomoran, ali na onaj bratski način - jebiga, verovatno mi nijedan tvoj frajer nikad neće
skroz odgovarati. Pomiri se s tim.
Ako ti to toliko znači, a vidim da ti znači, naravno da ćemo otići na Kop.
Znam da je došao taj momenat kad treba da ti dam neki savet o svemu što bi tamo
trebalo da se desi, ali sad ne mogu. Mogu Marku samo da j**** sve po spisku ako te na bilo
koji način povredi. Eto, to mogu.
Javi samo kad planiraš taj put da bih se uklopio (kao levo smetalo, držač sveće, treća
noga, whatever...) i biću spreman.
Ljubi te brat!
 Lanaaaaaa,
Evo me u Belgiji sa tatom. Ima neku tezgu večeras pa sam došla s njim. Srela sam i Majinu
mamu. Pardon - Mayinu mamu - ha-ha-ha. Naša drugarica Maya se uobrazila, moram da ti
kažem. Ne znam da li ti piše i šta priča, ali sva je u fazonu ja sam velika pop zvezda! Ma nemoj!
Jednu pesmu si otpevala u jednoj jedinoj emisiji i odmah si zvezda. Imam više fanova na
Instagramu od nje, a nisam se pojavila nigde! Zar nisam u pravu? Potpuno je poludela, samo
da je vidiš kako paradira gradom u jezivim kombinacijama. Lepo sam joj rekla da ću se ja
brinuti o njenom stajlingu, a ona se naljutila! Strašno.
Lana, nisam stigla da te pozovem ranije jer sam imala problem s telefonom. Prvo sam ga
izgubila, a novi mi je prvog dana upao u WC šolju. Ne pitaj kako. Sad imam treći, i to najnoviji
ajfon, kao tvoj - valjda je treća sreća? Pravim super fotke sa njim (jesi li više videla moj
Instagram?), ali to bi već znala da si aktivna na društvenim mrežama kao sve normalne
sedamnaestogodišnjakinje. Da li i dalje živiš ubitačnim tempom? Ono kao - učenje
francuskog, klavir, gluma, tenis? Jesi li u Njujorku našla modnu agenciju koja ti odgovara?
Nemoj da prestaneš da se baviš modelingom, ti si rođena za to. A i uvek će nam trebati tvoji
popusti, veze i besplatni primerci tašni i cipela, he-he. Šala, naravno!
Piši kad stigneš, znam da si u večnom haosu, ali nađi vremena za drugaricu.
Vraćam se sutra za Beograd pa ti šaljem izveštaj iz grada. Znam da mrziš tračeve, ali da
si na netu, sve bi tako lako mogla da saznaš. Veruj, mreže samo bruje. Kao pčelice.
Nepresušan su izvor informacija, a Beograd je prepun tračeva. Uostalom, tračarenje smanjuje
stres, uvek se osećamo bolje kad čujemo da je nekome gore! Grozno zvuči, ali je tako. Tračevi
nas povezuju, kao da nečemu pripadamo. Prikupljamo razne informacije o ljudima, pa je
lakše da prepoznamo lažljivce. Razmisli! A kad smo kod toga... priča se nešto o tebi i Marku.
Onom što ima brata košarkaša, onom baaaaš dobrom frajeru. Kao, zajedno ste. Ne verujem
tračevima, by the way. Ti si naš anđeo, a on je... pa, ne znam... misteriozan, previše zanimljiv
devojkama, womanizer, što bi rekli ti tvoji Amerikanci. A i valjda bi meni prvoj rekla sve o
njemu?
Voli te tvoja Vesna

Nikola,
Spasi me od tračeva. Ne mogu da živim od Maje i Vesne i njihovih pitanja. Ni sama ne
znam na čemu sam s Markom, to će vreme tek pokazati. Ne želim da žurim, s jedne strane,
dok s druge, želim što pre da ga vidim.
Je li tačno da je toliko popularan kod Beograđanki? Reci mi istinu. Kad pričam sa njim,
osećam se kao da sam jedina devojka na planeti, ali takođe se osećam užasno neiskusno i
naivno pored njega. Plašim se da me ne folira. Glupo je što uopšte tebe pitam bilo šta za njega,
ali uvek imam osećaj kao da nešto krije od mene. Nemam s kim da podelim ovo što osećam,
zato me shvati. Ne mogu da pričam sa Majom i Vesnom, sa bulimičarkama, a naročito ne
mogu sa mamom i tatom da razgovaram na temu gubitka nevinosti. Spremna sam na to i zato
toliko želim da odemo na Kop. S druge strane, koliko sve to može biti loše? Ako taj prvi put
toliko dugo odlažem, valjda će svake godine biti sve gore? A Marko je jedini dečko koji je ikad
u meni probudio želju za tim. Jedva čekam da ga čujem telefonom, da dobijem poruku, da ga
vidim. Dakle, ne grešim, zar ne?
Da li stvarno treba da odem na Fejs i uhodim ga kao najveća jadnica na svetu?
Zamisli, Vesna i Maja me teraju da otvorim lažni profil da bih mogla da vidim šta se
dešava po Beogradu! Beograd je nadmašio i Njujork po tračarenju, a to je, veruj mi, bar sam
tako mislila, nemoguće. Ovde bukvalno žive za dobar trač. Ništa im nije bitno kao ono što se
o njima priča, pa bilo to i loše. Važno je da se priča. Nisam još pripremljena na tu vrstu
egzibicionizma, valjda sam taj deo svoje ličnosti zadovoljila snimanjem reklama.
Anyway, htela sam da ti kažem da mi nedostaješ i da brojim dane do našeg putovanja.
Dosta mi je i Njujorka i Njujorčana i ispraznih života koje vode. Toliko su lepi, a nesrećni. Ili
sam ja u pogrešnom društvu?
U svakom slučaju, vidimo se uskoro. Volela bih da me sačekaš na aerodromu, a ne da me
Marko vidi svu raščupanu i sa podočnjacima posle dugog putovanja. Još uvek se borim sa
njim da ne dođe po mene. Ti si navikao da me vidiš u svim izdanjima. Dakle, za pet dana sam
tu. Upiši u podsetnik. Slećem u Beograd u pet po podne, tako da imaš vremena da se
naspavaš.
Voli te,
Lana

Najdraža moja Likice,

Da nema tebe, nikad u životu ne bih napisala pravo pravcato pismo, na papiru. Ovo je
tako divno! Išla sam u knjižaru u Sohou i kupila sam najfiniji papir za pisanje. Nadam se da
ću te iznenaditi ovim pismom, jer sećam se tvojih reči da ništa ne može da zameni osećaj pod
prstima dok čitamo reči drage osobe sa papira. Istina je, i dok pišem penkalom, osećam se
pomalo staromodno ali nekako toplo i srećno. Iskrenije je nego kad tipkam na kompjuteru,
zaista!
U pravu si bila kad si rekla da “mi mladi” zaboravljamo na čarobnu moć pisma na papiru,
jer mejlovi mogu da nestanu za tren. Ovako napisane reči ostaju zauvek sačuvane kao
uspomena. Mislim da ću Nikolu i Marka da iznenadim ovakvim pismom. Znam, misliće da
sam poludela, ali baš me briga. Sigurna sam da nikad u životu nisu dobili pismo. E pa, dobiće
ga od mene.
Izvini na mom rukopisu. Trudim se da pišem što lepše. Osećam se pomalo kao pesnik.
Hvala ti na knjigama pisama lorda Bajrona i Kitsa, koje si mi poslala. Pročitala sam njihova
pisma za nekoliko dana. Zamišljam kako mi Marko jednog dana kaže nešto slično onome što
je Bajron napisao Terezi - seti me se ponekad, kad nas Alpi i more budu razdvajali, ali to se
neće desiti osim ako ti to budeš želela.
Koliko romantike i ljubavi u jednoj tako jednostavnoj rečenici!
Ipak, svesna sam da današnji muškarci ne znaju za Bajrona i njegova pisma. Ne znaju za
pisma uopšte. Ne poznaju romantiku. Misle da devojke kolutaju očima na takve stvari. Ne
poznaju nas. Možda im i ne dozvoljavamo da nas upoznaju, ne znam. Sve je jako
komplikovano u današnje vreme.
Želim da ti kažem da mi mnogo nedostaješ i da ništa nije isto bez tebe. Znam da si, kako
kažeš, mada se ja s tim ne slažem, “matora za prelazak okeana”, znam da neko mora da bude
u kući - da je čuva i održava, da moraš da budeš blizu svog doktora, da radiš sve te analize, i
da, znam da sam sad prevelika za dadilju, ali znaj da si mi ti uvek bila više od toga. Ti si moja
Liki koju niko ne može da nadomesti. Možemo da se čujemo svaki dan telefonom, ali to nije
isto.
Toliko od mene u ovom pismu.
Vidimo se uskoro. Jedva čekam da te zagrlim.
Voli te,
tvoja Lana
P. S. Možda ja stignem u Beograd pre ovog pisma. Ne znam koliko dugo treba pismu da
iz Amerike dođe do tebe... ali nema veze, ako stigne posle mene, čitaćemo ga zajedno.
 5

Kopaonik

Ovo je strašno velik grad

I zato nema razloga
Da budeš sam u njemu...
Grad, Bajaga

Moj svet je savršen. A u savršenim svetovima nevinost se gubi sa ljubavlju tvog života
uz svetlost sveća, na ružinim laticama, ništa ne boli, doživiš orgazam već taj prvi put i zaspiš
u naručju voljenog bića. Tako sam nedeljama zamišljala moje putovanje sa Markom.
O seksu otvoreno pričam sa mamom još od trinaeste godine, sa drugaricama otkako su
one izgubile nevinost (prosek im je 15 godina), a sa Nikolom otkako je ušao u pubertet, dakle,
od moje jedanaeste godine. Od njega sam, iskreno govoreći, i naučila kako deca dolaze na
ovaj svet, kako je kad spavaš sa nevinom devojkom, a kako sa iskusnom, i šta muškarci vole
ili ne vole u krevetu. Ipak, pred Kopaonik je Likica bila ta koja me je ohrabrila.
“Lana, ne sekiraj se oko tog seksa, vi, današnja deca, toliko ste pametniji od nas, i toliko
informisaniji, da više ne postoji nikakva nervoza oko seksa. Prvo iskustvo će ti, sigurna sam,
biti mnogo prijatnije nego što je bilo meni, pa čak i tvojoj majci.”
“Kako ti znaš kako je bilo mojoj mami?”
“Plaćena sam da sve znam.”
“Ma daj, molim te, Liki, sad počinješ da me plašiš.”
“Nema šta ja da te plašim. Ako u današnje vreme zatrudniš pre dvadesete ili ikad dobiješ
polnu bolest, onda si ili lud ili glup. Nema treće! A ti nisi ni luda ni glupa, pa nemam razloga
za brigu. Idi gde hoćeš, samo mi se javi svako jutro u devet i svako veče u devet. To je jedini
uslov. Ne zanima me da li ti se spava ili si bez telefona. Moraš da mi se javiš da znam da si
dobro, vesela i zadovoljna.”
“Liki, imaš li još neki savet?”
“Šta će ti, dete, moj savet? Samo uživaj, kad ti je Bog dao! Ja imam potpuno poverenje u
tebe, to si do sada morala već da shvatiš. A, da. Imam još jedan uslov. Da mi dovedeš tog deliju
da ga vidim. Tvoji idu sutra ujutru, ja njega očekujem već u dva na ručku.”
 Ceo dan po maminom i tatinom odlasku završavala sam zaostale obaveze prema Pin
Teen-u. S obzirom na to da mi je ugovor sa njima trajao dve godine, a da sam bila van Srbije
veći deo godine, dogovorili smo se da uradim deo posla svaki put kad dođem, osim ako
iskrsne nešto hitno - u tom slučaju bih morala da doletim na snimanje. Njima je išlo naruku i
to što se o meni uveliko pričalo kao kćerki koja ide maminim stopama i probija se na
američkom tlu (što uopšte nije bila istina, jer u Njujorku nisam radila ništa u vezi s
manekenstvom, ali sam ih puštala da misle da jesam), pa su mi već drugog dana posle Nove
godine bila zakazana dva intervjua. Jedan za nekakav lajf-stajl magazin, a drugi za
najprodavaniji tinejdžerski mesečnik. Trebalo je da uradim i editorijal za Kozmo, ali to sam
odbila jer mi je put na Kopaonik bio mnogo važniji.
Novu godinu sam provela sa Nikolom i Markom. Te večeri su mi mnoge stvari postale
jasnije, ali najviše mi se iskristalisala činjenica da moj najbolji drug i Marko nikad neće biti
prijatelji. Gluma. Sve je bila samo gluma. Osmesi koje su upućivali jedan drugom, pružanje
ruke, bacanje koske. Sve je bilo usiljeno i odglumljeno, a ja nikako nisam uspevala da shvatim
zašto je to tako. I jedan i drugi su mi govorili kako je onaj drugi kul i okej, u kratkim i odsečnim
rečenicama, i odmah su prelazili na drugu temu. Nisu se voleli. A ja sam bila između njih.
Na dočeku, u jednom novootvorenom hotelu, za istim stolom sedeli smo Nikola, Maja,
Vesna, Marko i ja. Tu je bio još jedan Markov drug, još jedna Vesnina drugarica, neki Majin
gej drugar i jedan zalutali, za kog se ispostavilo da ga niko nije ni pozvao, a celo veče smo
mislili da je došao sa nekim od nas. Muzika je bila fenomenalna, od džeza do podnošljivih
narodnjaka, od popa do teške alternative. Bend, a kasnije i di-džej, tačno su znali kako da
naprave atmosferu i da održe publiku u dobrom raspoloženju. Ali ne i mene. Oko mene su svi
bili nasmejani, ali osećala sam neku čudnu napetost. Onda sam morala da idem od jednog do
drugog da im popravljam raspoloženje, a oni, sirotani, uplašeni da ne pokvare veče, usiljeno
su se zabavljali. Propast. Jedva sam čekala da se u ponoć svi izljubimo i da odem kući. Kad je
Marko krenuo sa mnom ka kolima, okrenula sam se i pogledala Nikolu. U njegovim očima
nije bilo ljubomore, već nečeg drugog, ali do dana današnjeg nisam u stanju da odgonetnem
šta. Marko me je dovezao do kuće. U kolima, sa bočne strane moje vile, stajali smo još sat
vremena i nismo mogli da se odvojimo. Rekla sam sebi: Ne, Lana, nećeš izgubiti nevinost u
kolima, kao u lošem tinejdžerskom filmu, izdrži. Ah, koliko je bilo teško! On je u meni izazivao
nešto što nikada ranije nisam osetila. Kao da se u Lani budila neka nova osoba, žena za koju
nisam ni znala da postoji. Istrčala sam iz kola i ušla u kuću, gde su moji roditelji sa društvom
pevali neku pesmu Arete Frenklin.
Oh, baby, what you done to me? You make me feel so good inside And I just wanna be close
to you You make me feel so alive...

Izljubili smo se i ja sam otrčala u sobu. Telefon mi je odmah zazvonio. Bio je to Marko.
Zaspala sam uz njegov glas tek u pet ujutru. Graške znoja osećala sam svuda po telu.
 You make me feel like a natural woman...

Zato nisam mogla da dočekam Kopaonik i noć sa Markom. Ali pre toga, on je morao da
dođe kod mene na ručak. Kad sam završila sve svoje obaveze sa fotografisanjem, koje je
počelo već u osam ujutru, i intervju sa novinarkom iz tinejdž magazina, već je bilo skoro dva.
Uletela sam u kuću, na brzinu se istuširala i sišla da pomognem Likici. Tačno u dva i deset
Marko je pozvonio na vrata. Kuća je mirisala na Likičine vojvođanske đakonije. Kad smo seli
da jedemo, Marko je pohvalio ukus jela, a onda je Likica počela da nam priča o kuvanju:
“Kod nas u Vojvodini oduvek su postojala tri glavna obroka - fruštuk u sedam ujutru,
ručak u podne i večera u šest. Pre podne se nekad oko deset davala jauzna ili mala uja, a po
podne, oko pet - velika uja. Za ove obroke obično su se spremale jabuke u šlafroku, baš
ovakve kakve sad vi jedete. Na kuvanje gledam kao uspomenu na majku i baku. Od njih sam
sve naučila i nadam se da je ova ovde mlada dama nešto naučila od mene. Kao mala, vrzmala
se stalno po kujni, lizala kašike, prevrtala šerpe, lomila jaja. Nosić joj je uvek bio beo od
brašna i šećera. Sad je to više toliko ne zanima, ali zna da napravi najbolje palačinke na svetu!
Nego, reci mi, Marko, šta ti radiš? Poznato mi je to tvoje prezime Kostić... Imaš li brata?”
“Imam. Verovatno mislite na Jovana, košarkaša. Trenutno se mnogo piše o njegovom
transferu iz Čikaga u Detroit, mada on razmišlja o Njujorku.”
“Ah, da. Dakle, ti si mladi brat čuvenog Jovana Kostića. Imaš li osećaj da si u njegovoj
senci?”
“Liki, prekini!” pokušavala sam da je zaustavim jer sam znala koliko je Marku brat bolna
tačka. Njihov loš odnos, hladan i nedovoljno blizak, uticao je na njegovo odrastanje, gde je
sve uvek bilo okrenuto starijem bratu nauštrb mlađeg.
“Ne, ne osećam se kao da sam u senci. Iako je svima lakše da tako misle. On je svetska
zvezda, ja ću uvek biti samo njegov mlađi brat. Zato sam odlučio da postanem top-menadžer
i da jednog dana radim sa vrhunskim sportistima, ali za svoj račun.
“Zvuči kao dobar plan. Sigurna sam da će ti brat u tome pomoći.”
“Ne želim njegovu pomoć niti ću je tražiti.”
“Starijoj braći ne treba nikad ništa da tražiš.”
Ručak se do kraja nastavio u tišini, a ja, iznervirana Likičinom beskrupuloznošću, nisam
htela više da joj se obratim, spakovala sam kofer i odjurila sa Markom iz kuće. Čula sam je
kako viče srećan put i javljaj se, ali nisam se okrenula.
“Ne brini... Mislio sam da će biti mnogo gore. Uostalom, bake žele samo najbolje svojim
unukama.”
 “Ona mi uopšte nije baka! Samo me čuva otkako sam se rodila.”
“Znači, baka ti je. A bake koje nemaju sopstvene unuke postaju pomalo zlobne na kraju
života. Gledaju tu decu, koja rastu pred njihovim očima, i shvataju šta im je život uskratio...”
“Nemoj sad ti da budeš zloban! Molim te, hajde da zaboravimo na sve i uživamo u
putovanju. O ovome sam maštala mesecima.”
“Treba li da pokupim i Nikolu?”
“Ne, ne, on će doći sam, rekao mi je da ćemo se naći tamo sutra ujutru u nekom kafiću
na vrhu Pančića.”
Marko je stao na gas, a njegov džip je projurio i ostavio Beli grad iza sebe. Tokom puta
sam priželjkivala da ga pitam o odnosu s bratom, ali sam se plašila da ne pokvarim
raspoloženje. Odlučila sam da to ipak ostavim za neku drugu priliku. Ali koliko god se trudila
da napravim opuštenu atmosferu, iznad nas kao da se nadvio neki mračni oblak. Marko je
bio zamišljen i prilično smrknut, pa je skoro ceo put pričao o tome kako mu je krivo što
nemamo vremena za neko bolje skijalište, kako na Kopaoniku vredi samo priroda, koja je za
čistu desetku, kako ni žičare nisu loše, ali da je uređenje staza katastrofa pa se uživanje u
skijanju gubi.
“Ja i nisam neki skijaš... Uopšte nisam rođena za zimske sportove, zapravo”, zaključila
sam snuždeno, na šta je on nastavio o tome kako je neprihvatljivo da na tolikoj planini ne
postoji organizovano čišćenje parkinga, da je ski-pas skuplji nego u Sloveniji, kako se pita
zašto onda uopšte želim na Kopaonik ako mrzim zimu.
“Ne mrzim zimu, samo nisam fanatični skijaš.”
“Čudi me, s obzirom na to da je Nikola fanatični border. Zar te ničemu nije naučio?”
“Ne znam zašto si ovakav. Ako te nešto muči i ne ide ti se tamo, odmah reci, pa da se
vratimo.”
Onda je ućutao i uhvatio me za koleno. Ceo put smo slušali Bajagu, a ja sam, i pored ove
početne nervoze, osećala uzbuđenje što ću biti sa njim čitavih pet dana.

Činilo mi se da je Kopaonik najlepše mesto na svetu kad bi me on zagrlio pored prozora,

dok je napolju vejalo. Pili smo kuvano vino, jeli smo pečeni krompir, pršutu, domaći sir i
kajmak, koji smo naručili preko rum-servisa i nismo želeli da izađemo iz toplog apartmana.
Stigla nam je i flaša šampanjca za dobrodošlicu. Nije bilo ni devet sati, ali nismo želeli da
idemo u restorane i kafiće, želeli smo jedno drugo više od svega. Više nisam osećala strah,
tremu, nisam imala drhtavicu, samo sam želela njegove ruke svuda po telu. Kofere smo
gurnuli u ugao i sa šampanjcem otišli u prostrano kupatilo sa džakuzijem. Bio je toliko
iskusniji od mene. Vodio me je kroz sve ono što je trebalo da se dogodi sa velikom nežnošću.
Skinuo je duks, pa majicu, a ja sam gledala u njegov izvajani torzo i disanje mi se ubrzalo.
Skinula sam se sama, jer nisam želela da pomisli kako oklevam, dok je on punio ogromnu
kadu. Stavio nam je čaše na ivicu džakuzija, podesio toplotu i rekao mi: Toliko si lepa, pusti
me da te gledam još malo. Bila sam gola, ali osećala sam se sigurnom u sebe pred njim, jer mi
je njegov pogled govorio da više ne može da izdrži nijedan sekund a da me ne dodirne. U
njegovim očima videla sam čistu strast i želju. Pitala sam se da li on u mojim vidi isto to. Oboje
smo ćutali jer nismo želeli da reči razbiju tajanstvenu magiju trenutka. Onda me je uzeo za
ruku i ušli smo u kadu. Penušavo je bilo vino, penušava je bila voda, čak su mi i pahulje, koje
su padale, delovale poput pene. Sve se stopilo u veliki vlažni mehur, u koji su uronila naša
tela. Marko mi je šaputao na uvo uz Marvina Geja, koji se čuo iz dnevne sobe:

I’ve been really tryin’, baby

Tryin’ to hold back these feeling for so long
And if you feel like I feel baby
Then come on, oh, come on
Vodio me je. Pratila sam ga. Bio je vešt. Kao da je znao šta želim u svakom trenutku, pre
nego što sam i sama toga bila svesna. Bio je nežan. Bio je grub. Pa ponovo nežan.

Let’s get it on, oh baby

Čula sam samo svoje ječanje. Onda sam čula njegove uzdahe.

Let’s get it on, let’s love, baby...

A onda je svaki zvuk prestao.

 Nisam više čula muziku. Samo sam osećala lupanje srca i njegove usne na svojima.
Kasnije, u krevetu, zaspali smo isprepletanih nogu, zagrljeni, i nismo se probudili do
deset ujutru. Bol koji sam osećala u telu bio je sladak, sočan i želela sam ga, ponovo. Do
popodneva još nismo izašli iz sobe. Popili smo i pojeli sve iz mini-bara. Zaboravili smo da
doručkujemo, zaboravili smo da ručamo. Zaboravili smo da uključimo zvuk na mobilnim
telefonima. Zaboravili smo da se javimo Likici. Zaboravili smo na Nikolu.

My whole body makes that feeling of love, I’m happy...

Odavno sam otkrila zašto smo Nikola i ja najbolji prijatelji. Kad se družim s njim, osećam
koliko misli da sam sjajna i onda i sama počinjem da verujem u to. Kao mala, bila sam prilično
stidljiva. I pored divnih roditelja, bezbrižnog detinjstva, odrastanja kao iz snova, uvek sam
osećala neku nesigurnost. Verovatno zato što sam se osećala toliko zaštićeno u okrilju doma
da, kad bih otišla u stvaran svet, koji je sve samo ne siguran, i sama sam postajala nedovoljno
sigurna. Nikola mi je uvek ulivao tu sigurnost, ali ne zato što je dečak i može fizički da me
zaštiti, već zato što je imao neverovatno pozitivan stav prema životu. Uvek je u meni video
sve najbolje i bio spreman to da istakne. O njemu se uvek pričalo da je sjajan dečko. Zaista je
siguran u sebe, uvek vidi svetliju stranu života i spreman je da drugima ulije samopouzdanje.
Recimo, kad sam polazila u drugi razred osnovne škole, bila sam najniža i najmršavija u
razredu. To za njega nije bila mana, već prednost. On je tada bio četvrti razred i govorio je:
Dobro je, bićeš uvek slatka mršavica koja zna da se popne na drvo i pravi zvezdu kao od šale, a
ne neki trut kom grudi porastu sa devet godina. Njemu je čaša uvek bila dopola puna, a ne
dopola prazna. Ako bih podbacila na teniskom turniru, on bi rekao: Nema veze, sledeći put ćeš
razbiti jer niko nema bekhend kao ti, ako bih dobila četvorku iz matematike, on bi rekao: Kako
je opušten život kad nemaš sve petice, a kad me je Marko ignorisao nasred Kopaonika:
“Taman možemo da uživamo bez njega, toliko je mračan. Lana, vodim te na najbolju
jagnjetinu ispod sača, pusti njega neka se pita gde si!”
“Nema šta da se pita kad zna da sam s tobom.”
“Još bolje. Zna da nikad nećeš biti sama, i dok sam ja sa tobom, nećeš nijedan jedini
sekund u životu biti u bedaku!”
Čak i kad bi on sam primio poraz, radio je to s osmehom. Kada Marko i ja dva dana nismo
izlazili iz sobe po dolasku na Kopaonik, umesto da bude ljut, on mi je, čim me je ugledao,
prišao i šapnuo:
“Nadam se da je bilo onako kako si zamišljala. Inače ću da ga odvalim od batina.”
 “Ne brini, bilo je i bolje od toga”, rekla sam mu i obesila mu se oko vrata. “Džoni, volim
Kopaonik, volim živoc, volim tebe!”
“A njega?” pogledao je u Marka, koji je već sedeo sa svojim društvom i nazdravljao.
“Ne znam. Možda. Valjda. Osećam nešto. Privlači me.”
“Zaljubljena si, to je okej. Meni možeš da kažeš.”
“Ne znam. Verovatno.”
“Kako si nesigurna! Valjda znaš kad si zaljubljena, a kad nisi!”
Zatim smo oboje pogledali u Marka, on je digao čašu u znak pozdrava i nastavio da
razgovara sa društvom. Nije nas ni pozvao da dođemo kod njega, pa smo Nikola i ja otišli na
drugi kraj staze, na sunčanu stranu. Zavalila sam se u ležaljku i sunčala dok se on spremao
za spust. Razmišljala sam o protekloj noći sa Markom. Kako mi je šaputao da sam nešto
najlepše na svetu, da se oseća kao da je taj trenutak čekao čitav život, kako sam divna, a sada
je sedeo sa nekim ortacima sa kojima me nije ni upoznao i puštao me da se sama samcata
sunčam na ležaljci. Tešila sam samu sebe - sigurno misli da želim da se ispričam s Nikolom,
zna da nas dvoje imamo posebnu vezu, ne želi da se nameće - pa sam, smirivši samu sebe,
uživala na divnom vazduhu i u sunčanom danu. Prišla mi je jedna devojka da me pita jesam
li ja Lana Pin Teen, na šta sam joj ja rekla da jesam, a onda je krenulo:
“Obožavam te, želim da budem kao ti. Ti i tvoja mama ste mi idoli!”
“Mislim da sam previše mlada da bih nekome bila idol”, promrmljala sam, ali nisam
dobila nikakav odgovor. Ona je samo sela pored mene na ležaljku, pozvala drugaricu i rekla
joj:
“Hajde, slikaj nas već jednom!”
Nisam imala kud pa sam nabacila uvežbani osmeh i slikala se.
Moj prvi fan. Otišla je bez pozdrava, smejući se, a ja sam osećala ponos pomešan sa
čuđenjem. Kao kad ti se nešto lepo desi, ali misliš da te neko zeza i čeka tvoju reakciju.
Okrenula sam se unaokolo da vidim gleda li me neko, ali sve što sam videla bio je Marko, koji
više nije sedeo sa drugarima, već sa dve devojke. Jedna je bila kratko ošišana i bez kape, a
druga debeljuškasta i imala je šarenu kapu sa nastavcima za uši, koji su bili preveliki i padali
su joj skroz do vrata. Nosile su naočare za sunce i pile kuvano vino sa njim. Htela sam da
ustanem i da im priđem, ali ponos mi nije dozvoljavao. Prošao je već sat otkako sam bila sama
na ležaljci, popila sam čaj i bila sam gladna. Odlučila sam da sačekam Nikolu i da sa njim odem
na ručak, ali kad se pojavio, i on je bio sa nekom plavušom, za koju se ispostavilo da se zove
Beba i da ima dvadeset i pet godina, da je upravo raskinula s dečkom i da joj silno treba uteha.
Ovo sam shvatila između redova, i nisam želela da Nikoli kvarim zabavu, a Marko me je
iskulirao tako što mi je samo u prolazu rekao: “Idem da se spustim pa ćemo na klopu”, i
krenuo niza stazu sa devojkom sa šarenom kapom, dok se ona sa kratkom kosom smejala
meni iza leđa. Potpuno sam pobesnela, krenula ka hotelu i jedva se uzdržala da ne zaplačem.
Gde je nestao Marko od prethodne noći? Šta se desilo sa onim dečkom koji mi je šaputao sve
te divne stvari na jastuku? Zar će ovako da izgleda naš prvi put? Zar će ovakva da bude veza
sa dečkom s kojim sam upravo izgubila nevinost?
 Setila sam se da još nijednom nisam nazvala Likicu, pa sam je istog trenutka okrenula
da joj kažem da sam dobro i da se izvinim za nejavljanje.
“Liki, toliko sam puna utisaka, shvati me”, govorila sam jedva se suzdržavajući da ne
zaplačem. “Nemoj da si nakraj srca, i ti si nekad imala sedamnaest godina.”
“Bar me Nikola zove na vreme. Rekao mi je da je sve super, da uživate. Da nema mog
Nikolice, već bih došla tu!”
Čitanje me smiruje pa sam uronila u neki roman o četiri drugarice i dečku koji ih sve vrti
oko malog prsta. Prolazili su sati. Naručila sam ručak u sobi i nastavila da čitam. Njih četiri
su se udružile i odlučile da ga unište. Otišla sam da se tuširam, pa sam nastavila s čitanjem.
Do sedam uveče Marko se još nije pojavio, ja sam bila u krevetu, Nikola je tešio plavušu, a
četiri drugarice uništile su dečka koji ih je zajebavao čitave tri godine. Zaspala sam negde oko
devet kad me je probudio telefon. Nikola je histerično vikao, dok se u pozadini čula nekakva
disko-muzika iz osamdesetih.
“Lana, gde si? Evo, sreo sam Marka, on mi kaže da je mislio da smo zajedno i nije hteo da
nam smeta, pa kad je čuo da te nisam video od podneva, potpuno se izgubio. Krenuo je ka
sobi, jesi li tamo? Da dođem, je li sve okej?”
“Sve je okej. Zvaću te kasnije.”
Čim sam spustila slušalicu, Marko je uleteo u sobu. Nije ništa rekao, samo je počeo
ludački da me ljubi. U vrat, obraze, u usta.
“Uplašio sam se! Jebote, kako sam se uplašio! Kad sam čuo da nisi sa Nikolom... Oduzeo
sam se! Pa gde si ceo dan?”
“Ovde.”
“Šta si radila sama ovde?”
“Čitala.”
“Čitala? Šta se dešava?”
“To ja tebe treba da pitam.”
“Zašto?”
“Pa, recimo, ceo dan si sa ortacima, drugaricama... Nisi me ni sa kim upoznao, kuliraš me
od jutros. Užas!”
“Jao bre, Lana, pa nisam hteo da te gušim. Video sam kako skačeš Nikoli na leđa i rekoh:
daj da pustim ovo dvoje da se igraju. Sa vama se uvek osećam kao levo smetalo.” Govorio je
sve to nežno me ljubeći, a ja sam se topila u njegovom zagrljaju.
Kad bi me tako ljubio i šaputao, sve bi imalo smisla. A smisao se nastavio do duboko u
noć. Zaboravila sam na ljutnju, bes i razočaranje čim me je zagrlio. Osećala sam se kao
razmaženo derište željno pažnje i bilo me je sramota. Zaspali smo zagrljeni, a alarm mi je
zvonio već u devet ujutru. Nisam želela da razočaram Liki. Znala sam kako je to kad nekog
ceo dan čekaš.
 Sutradan, u spa centru, osećala sam kako me sustiže prehlada. Marko i ja smo bili u
otvorenom bazenu dobar sat vremena. Tada mi je prijao taj spoj hladnog planinskog vazduha
i isparavanje vrele vode, ali kad sam se ogrnula bademantilom, osetila sam kijavicu koja je
nadolazila. Glas mi je od prethodne noći već bio promukao, za šta je Marko rekao da zvuči
užasno seksi. Legla sam na peškir, ispružila duge noge i gledala kako Marku prilaze one dve
devojke od juče. Marko je već deseti put plivao uzduž i popreko, na bazenu nije bilo skoro
nikoga, a njih dve su ga naglo prekinule. Mene nisu ni pogledale, ponašale su se kao da je on
njihovo vlasništvo. Ili sam se ja tako ponašala? U svakom slučaju, nisam želela da ispadne da
ljubomorišem pa sam otvorila knjigu i posmatrala ih iza korica.

Imala je nazeb i zato joj je glas zvučao promuklije i čarobnije nego ikad, a Getsbi je tada
svakom svojom porom i ćelijom, svakim svojim nervom, osećao i shvatao mladost i misteriju
koje bogatstvo u sebi nosi i čuva, sveže nebeske mirise mnogih novih haljina, samu Dejzi, koja
je, bezbedna i ohola, blistala kao srebro, negde visoko, visoko iznad krvave borbe siromašnih za
opstanak...

Čitala sam Velikog Getsbija i povremeno proveravala šta se dešava u bazenu. Ona kratko
ošišana je plivala, dugokosa mu je nešto rekla i izašla iz bazena. Posmatrala sam je. Bila je sva
zaobljena. Imala je duge noge, ali butine su joj bile spojene od gojaznosti, Kosa joj je bila
skupljena u rep. Imala je lep plavi kupaći kostim iz jednog dela, sa velikim izrezom do pupka.
Grudi su joj bile ogromne, jedva su stajale u tom kupaćem kostimu. Imala je lepo lice,
pomalo bezlično, ni sa jednom posebnom karakteristikom. Debeljuškasta prosečna devojka.
Ovo saznanje mi je donelo olakšanje i počela sam da se osećam kao Getsbijeva Dejzi.
Neodoljiva, prelepa, pomalo ohola. Protegla sam se na ležaljci kao mačka i rekla sebi: Lana,
sve je u redu, ti si u redu, nema razloga za ljubomoru, nikad ga nije ni bilo.
Ipak, Marko je izašao iz bazena u momentu kad je došao i Nikola, prošao pored nas -
uživajte vas dvoje, vidimo se na stazi - i nestao.
“Šta je s njim? Svaki put kad ja dođem, on ode... Svašta!” rekao je Nikola, a ja, ušuškana
u svoju lažnu sigurnost, nisam se čak ni naljutila na Marka što je otišao a da se sa mnom ništa
nije dogovorio.
“Ne želi da nam smeta.”
“Da smeta? Pa normalno je da bude sa svojom devojkom, da se ne razdvaja od nje.”
“Daj, Nikola, objasnio mi je sve. Pušta nas da budemo zajedno.”
 “OK, sad kad smo zajedno, hoću da ti kažem da se ne ponaša normalno.”
“To sam i ja mislila, ali onda sam shvatila da nema razloga za ljubomoru. A kad smo kod
ljubomore... Ko je ona debela?”
“Nisi valjda ljubomorna na Milicu? Ona je super drugarica, to je sve. Bar meni. Mislim, i
ostalima. Znaš, kad se neko tako mlad bori sa kilogramima, uvek ga sažaljevaš jer ne može
da sakrije iskompleksiranost, ali ne i nju. Dobar je lik. Upoznaću vas. Mada, čudi me da vas
Marko već nije upoznao. Njih dvoje su baš dobri, nešto kao ti i ja. Iako niko nije kao ti i ja!”
“Šta radi, čime se bavi, koliko ima godina?”
“Vidiš, sad sam se setio da se i ona o tebi raspitivala pre par meseci. Interesantno. Hm...
Dakle, ovako: ima devetnaest godina, upisala je Pravni, jer joj je tata neki naš poznati advokat,
pa će valjda da nastavi porodičnu šljaku, bila je dugo u vezi s dečkom koji je sad u Americi.
Kaže da ima neki mali hormonski poremećaj, zato se ugojila. Nekad je bila jako zgodna.”
“Aha... šteta. Lepa devojka.”
“Lepa je, jeste. I dobra. Upoznaću vas večeras. Molim te, dođite večeras u klub, sinoć je
bilo neviđeno. Nećete valjda svih pet dana da provedete u krevetu?” gurkao me je laktom i
upitno me gledao.
“Ne ponašaj se kao seljak! Nema šta da se kaže. Nežan je, divan i sve je onako kako sam
oduvek zamišljala. Obećavam da ćemo večeras doći. Hajde, idemo da se oblačimo i na stazu!”
Međutim, kad jednom osetiš da se katastrofa približava, nema te sile kojom možeš da se
odbraniš od nje.
Na vrhu staze od Marka nije bilo ni traga ni glasa. Telefon mu je bio isključen. Nikola je
krenuo da se spušta, a ja, da ne bih celom Kopaoniku pokazala nervozu i bes, ponovo sam
završila u sobi, besna kao ris i rešena da ne padam više na Markove reči i poljupce. Možda
jesam klinka, ali nisam budala! Preostalo mi je samo da se vratim knjizi. Čitala sam i čitala.
Ne samo što sam pročitala celog Getsbija, već sam započela i nov roman (hvala bogu da sam
ponela knjige sa sobom). U toj novoj knjizi, glavni junak bio je siroče iz Brazila, odraslo na
smetlištu, okruženo najgorim šljamom - dilerima, prostitutkama i bandama. Svako bi, na
mom mestu, čitajući o dnu, pronašao zrnce utehe u činjenici da živi u zdravlju i izobilju, ali
ne i ja. Moj glavni junak je već na samom početku knjige odlučio da se odupre bandama i svim
moralnim posrnućima, a ja nisam mogla da prestanem da mislim na Marka i njegovo
ponašanje. Kao da je bio podvojena ličnost. Zašto me je toliko kulirao? Nikako mi nije bilo
jasno. Što je moj roman dalje odmicao, to sam ja bila sve nervoznija. Ponašala sam se kao
lopov iz knjige, koji se šunja oko prozora i gleda da li će vlasnici vile koju upravo pljačka
uskoro da se vrate. Ja sam čekala Marka. Ponovo. Lana, devojka koja ima sve, zaštitno lice
velikog brenda, model u usponu, idol tinejdžerki, šunjala se po mračnoj sobi i virila kroz
zavese, čekajući dečka.
“Ne, neću ovo da radim!” rekla sam sebi i okrenula Nikolu. Nije bilo vreme za izlazak u
klub, ali nisam želela da čekam ni minut više. Kad mi je Nikola čuo glas, shvatio je da sam
očajna, opsovao Marka i rekao mi da dođem kod njega u sobu sa stvarima. Dok sam bacala
stvari u kofer, videla sam svetla farova ispred apartmana. Prepoznala sam Markov džip. Brže-
bolje, da me ne bi video, izašla sam iz sobe i ušla u lift. Kod Nikole u sobi, plakala sam dok mi
je telefon ludački vibrirao. Neko me je zvao već stoti put, ali nisam želela da se javim. Bila
sam rešena da s Markom više nikad ne progovorim ni jednu jedinu reč, ali nije vredelo. On je
već kucao na Nikoli na vrata i vikao:
“Znam da si tu, otvori!”
Nikola je želeo da ga nokautira, pa da bih izbegla totalnu katastrofu, otvorila sam vrata
i izašla u hodnik. Videla sam Marka sa gipsom na ruci.
“Dosad su me previjali...”
Obrisala sam suze s lica i poljubila ga. Smisao je opet bio tu. Sebe sam prezirala.
“Mogao si da me pozoveš.”
“Izgubio sam telefon negde na stazi. Izvini.”
Onda je iz lifta izašla Milica. Isfenirana, našminkana i na~ smejana. Mene nije ni
pogledala, a Marku je rekla:
“Markić, ostavila sam ti ključeve od kola i telefon na recepciji. Vidimo se. Daj mi moj
telefon, vidim da ste se pronašli.”
“Zar nisi rekao da ti je telefon izgubljen?”
“Jeste, bio je. Milica ga je našla. Ona me je i odvela u ambulantu. Hajde, idemo.”
“Dobro, dobro, idem.”
Kad sam se vratila po kofer u Nikolin apartman, on je samo prevrnuo očima i rekao mi:
“Iskuliraj, mala. Biće ti lakše ako odrasteš već jednom.”
“Znam, Nikola, znam. Ovo je sve novo za mene”, rekla sam i, sa koferom u jednoj ruci i
držeći Marka za zdravu ruku, spustila sam se s njim liftom do našeg apartmana. Ponovo
zajedno. Ponovo u zagrljaju. Ipak, i tako ušuškana u nežnost i toplinu, osećala sam se
nemoćno.

* * *
Verujem u muško-ženska prijateljstva više od svega na svetu. To se desi kad nema
hemije. Sve je u toj hemiji. Mama mi je govorila da muškarci nikad potpuno ne isključuju
seksualnost, da neki čak i ne započinju razgovor sa ženom koja im se ne sviđa, da je
prijateljstvo između muškarca i žene samo surogat za pravi partnerski odnos koji želimo, ali
koga se plašimo. Nikola i ja nikada se nismo plašili da će naše druženje prerasti u nešto više.
Da, Nikola mi je priznao da je on sa svakom drugaricom zamišljao seks, da je za njega pitanje
seksa uvek bilo prisutno, ali da se prema meni uvek pre svega osećao zaštitnički, kao stariji
brat, da mu nije ni palo na pamet da tako razmišlja o meni.
“Ne znam... dosad si bila nevina, naivna mamina i tatina devojčica. Sad si drugačija. Ko
zna šta ću pomisliti”, rekao mi je jednom prilikom.
“Ne lupetaj. Što bi ikad išta pomislio kad imaš gomilu devojaka oko sebe!”
 “Da, mislim da si u pravu”, nasmejao se.
Mama je jednom rekla tati, misleći da ih ne čujem, kako se plaši da ovaj moj i Nikolin
odnos ne valja.
“Oni nisu brat i sestra, zaboga! Lana će se uljuljkati u tom prijateljstvu i stvoriće neki
privid da ima nešto što nema. Videćeš, oboje će se na kraju plašiti iskrenog vezivanja za druge
ljude, plašiće se svega što donosi nepoznato i novo”, rekla je tati, na šta je on klimao glavom.
Zato mi je i bilo tako lako da ostavim Marka. Nikola je bio tu. Da li je mama bila u pravu?
Dokle ću se kriti iza najboljeg druga, a plašiti se da se suočim sa drugim momcima?
Nikola i ja smo sutradan krenuli za Beograd. Marko je ostao još jedan dan sa Milicom,
koju sam napokon upoznala, a ja sam odlučno insistirala da se vratim, pod izgovorom da mi
dolaze roditelji. Roditelji ne samo da nisu imali nameru da se vrate iz Sent Morica - Likica mi
je rekla da su produžili putovanje i odlučili da dođu direktno pred povratak u Ameriku - nego
su i potpuno zaboravili da me pozovu i vide kako sam. Bilo kako bilo, Markov i moj rastanak
na Kopaoniku prošao je hladno, iako smo prethodnu noć proveli zagrljeni, iako mi je govorio
najlepše reči na svetu. Postajao je drugi čovek kako svane dan. Odlučila sam da ga više ne
zovem, iako mu to nisam rekla.
“Ne znam. Daleko od toga da ga obožavam, ali mogla si bar da porazgovaraš s njim.
Milica nema veze s njim, ja bih prvi to znao, veruj mi! Ljubomorna si na duha!” govorio mi je
Nikola dok smo se vozili ka Beogradu.
“Da, ali gde god da se pojavim, ona je ispred mene. Ona s njim skija, pije kuvano vino,
ona ga vodi u ambulantu, ona mu vraća ključeve... Gde sam tu ja?”
“Lana, ne nerviraj se. Ja sam tu, i dok si ovde, hoću da vidim samo osmeh na tim lepim
usnama, važi?”
“Ceo put je potpuna katastrofa! Kulirao me je, nije hteo da me upozna ni sa kim!”
“U pravu si. Ali zašto onda plačeš? Da li ga voliš ili ti je sujeta povredena?”
“Samo pusti muziku.”
Bila sam ćutljiva do Beograda. Nije mi se pričalo, nije mi se čitalo, a onda sam shvatila
da nisam napravila nijednu jedinu fotografiju na Kopaoniku, što je čudno jer sam u poslednjih
par meseci opsesivno fotografisala sve što stignem. Nisam imala uspomenu na svoj prvi
samostalni put. I na svoj prvi put. Praznina me je obavila kao mehur. Nisam osećala ništa osim
razočaranja. Nisam osećala ni bes ni ljutnju. Samo tu ledenu prazninu od poraza, od koje me
je boleo ceo želudac.

“Ljubav je neodoljiva želja da budemo neodoljivo željeni. Ne znam ko je to rekao, ali sam
zapamtio. I to je to. Kad sam tek raskinuo s Majom, laknulo mi je. Evo, priznajem - možda sam
bio malo zaljubljen u nju. Ili sam samo voleo njene sise. Ne znam. Ali jedna misao mi se stalno
vrzmala po glavi: postaće popularna, o njene sise će se otimati, ostaviće me, osećaću se kao
govno. I onda sam je kinjio, i na kraju ostavio, samo zato što nisam mogao da podnesem da
ona jednog dana to uradi.”
“Vi muškarci ste takve kukavice! Znači, ako ste prema nekome odvratni, to je znak da
vam se ta devojka jako sviđa?”
“Tako nekako. Osim u slučaju da je ta devojka baš grozna. Mada, tada osećaš nekakvo
sažaljenje pa je ostaviš na fin način.”
“Sve u svemu, grozni ste prema devojkama koje volite, a dobri prema onima koje vam
se ne dopadaju. Divota!”
“Kad tako kažeš, sve zvuči mnogo gluplje nego što jeste. Ali ima u tome istine.”
“Nikola, da li mi sve ovo govoriš da bih se osećala bolje? Ili me učiš kako razmišljaju
muškarci?”
“Zar do sada nisi ništa naučila od mene? Gledaj, ako mu je stvarno stalo do tebe, zvaće
te, osim ako ima taj muški ponos i pre bi umro u najgorim mukama nego što bi pokazao da
mu nedostaješ.”
“Neka umre onda! Rober Frost je rekao ono o ljubavi...”
Do povratka u Njujork ostalo mi je još nekoliko dana. Marko nije došao sutradan, kako
je rekao, nije došao ni posle dva dana, već trećeg dana od mog odlaska, kada se javio i mrtav
hladan me pitao kad se vidimo.
Nedostajao mi je i razdirala me je ljubomora. Zamišljala sam kako se smeje okružen
gomilom devojaka, kako mu se potpisuju na gips i kako im govori sve lepe stvari koje je meni
govorio. S druge strane, moji intervjui su se pojavili u časopisima i bila sam sigurna da su sve
te devojke gledale u mene, a da je on bio ponosan što sam njegova. Zamišljala sam kako im
govori: Ovo je moja ljubav. Ostavite me, iz ovih stopa krećem za Beograd, ne mogu više ni
sekund da budem bez nje. Onda dolazi na moja vrata, pada na kolena, i sa onom zdravom
rukom me grli oko kolena, pa kroz suze govori: Oprosti mi, Lana. Obožavam te.
Scenarija koja sam pravila u glavi tih dana bila su vrlo slična, ali na kraju, desilo nešto
drugačije.
Tri dana pred odlazak, posle mog jutarnjeg tenisa, negde oko jedanaest sati, neko je
pozvonio na vrata. Mama i tata samo što su se vratili sa puta, još uvek su raspakivali kofere,
a tata je već pakovao čiste stvari u drugi jer je morao hitno da se vrati za Njujork. Likica je
rekla:
“Neki mladić kaže da ima isporuku cveća za Lanu.”
Mama mi je namignula i rekla: “Lana, je li ovo neki obožavalac?” na šta sam ja samo
slegnula ramenima. Do tog dana bila sam potpuno ubijena u pojam, nisam zvala Marka (jer
tako sam odlučila, zar ne?), niti je on mene više zvao (kada je čuo moj hladni i
nezainteresovani ton, valjda je i on digao ruke od svega i prekinuli smo vezu bez daljih
dogovora), bližio se odlazak, a ja sam i pored svega želela da ga vidim još jednom.
Likica je otvorila ulaznu kapiju, pa ulazna vrata, a zatim je pet mladića unelo po sto jednu
ružu. Uneli su i specijalne velike vaze za cveće, za koje su nas pitali gde da ih spuste. Jedan mi
je pružio kovertu pošto sam mu rekla da sam ja Lana, a onda sam otrčala uza stepenice i
zatvorila se u sobu. Kovertu sam gledala još par minuta, a onda sam je polako otvorila i
pročitala njen sadržaj dok je mama iz prizemlja vikala tati:
“Dušo, dođi da vidiš ovo! Čak ni ja nikad nisam dobila ovoliko cveća!”

Nedostaješ. M.

Od lupanja srca nisam čula kako se vrata otvaraju. Mamina glava se promolila i
pogledala me upitno - ko je poslao cveće? “Mama, dođi. Moram nešto da ti kažem.”
“Je li sve u redu, ljubavi?”
“Jeste. Valjda.”
“Hajde, reci. Spremam se na ovakav razgovor odavno. Imaš dečka, jelda?”
“Ovaj... Imam. U stvari, ne znam da li ga imam. Mislim, izgleda da ga imam...”
“Hajde, lepo i polako. Sve mi ispričaj po redu. U neke stvari se majka bolje razume nego
najbolji drug, veruj mi.”
Onda smo, ležeći na mom velikom krevetu u obliku srca, razgovarale satima. Ispričala
sam joj sve. Kako sam otišla krišom na žurku gde sam ga upoznala, kako smo se sreli na moru,
nastavili da se čujemo, planirali put. Onda Kopaonik, vođenje ljubavi, propast koja je usledila,
pa moj očaj u Beogradu, koji sam maskirala užurbanošću, viđanjem s prijateljima,
besomučnim treninzima, čitanjem knjige na dan. I sad cveće sa tom jednom jedinom rečju.
“Mila, ne boj se te veze na daljinu. U svemu tome bitna je reč veza, a protiv daljine ćete
zajedno, ako uopšte možete zajedno. Ovde je udario tuk na luk, čini mi se.”
“Mama, ne smej se. Znam da je sve ovo za tebe smešno, ali... ne znam šta da radim. On je
neodoljiv. I ne samo meni! Te grozne devojke se samo lepe za njega. Plašim se da će me
šutnuti. Bolje, onda, da ja to prva uradim.”
“Je li ti to Nikola rekao? To tako liči na njega!”
“Nije. Samo sam shvatila kako veze funkcionišu. Užas!”
“Lana, jeste li se stvarno čuvali? Znaš... tamo na Kopaoniku. Pričale smo o tome, i da,
verujem ti kad kažeš da je bilo divno i sve, ali misliš li da je vreme da odemo kod ginekologa
dok smo ovde?”
“Ako misliš da treba. Mi... koristili smo zaštitu. I nije bilo naročito bolno. Bila si u pravu.
To treba da se uradi s nekim u koga si zaljubljena, s nekim ko je nežan, ko te voli. Ili se bar
pretvara da te voli!” Ovu poslednju rečenicu sam izgovorila besno, ali onda sam se setila
petsto pet ruža u holu moje kuće pa sam se nasmejala.
“Mamice, ljubav je tako komplikovana.”
“Lana, zapamti: Velika srca vole, mala traže da budu voljena. Zato, ako ga voliš, voli ga.
Ne budi slabić i kukavica. Ne budi mala i sujetna. Plašljiva ljubav nije ljubav. Patnju ne možeš
da izbegneš, ona se kad-tad pojavi. A meni se čini da ovom dečku baš nedostaješ. Hej, šta
misliš da nas troje sutra odemo na ručak? Tata neće biti tu. Znaš koliko je težak, bolje da ga
zasad izostavimo.”
“Ne znam. Prvo ću da ga pozovem, pa da vidim kako ide. U redu?”
“Važi, ljubavi. Idem da pomognem tati da se spakuje i da ga sprečim da postavlja previše
pitanja. Što se mene tiče, ovo cveće je moglo da dođe i od Pin Teen-a. Jao... Moja Lanica više
nije devojčica!” Poljubila me je u čelo sa suzama u očima i izašla iz sobe, ostavivši me samu
sa telefonom u ruci, i sa Afro koja je zauzela ceo moj svileni jastuk.

“Hej!”
“Hej!”
“Long time no see.”
“Pa, ne javljaš se.”
“Ni ti se nisi previše interesovala za moje zdravlje. A ja sav izlomljen...”
“Imaš ti ko će da se brine o tebi. Ne sekiram se.”
“Lana, ovo što radiš nije fer. Ako ne želiš ponovo da me vidiš, tako reci.”
“Neću.”
“Šta nećeš? Da me vidiš ili nećeš da kažeš?”
“Nemam sad vremena za ovo. Moram da završim hiljadu stvari. Idem nazad za koji dan.”
“I ne bi se javila do odlaska?”
“Ne znam. Hej, hoćeš na ručak sutra sa mnom i mojom mamom?”
“Opet ta porodična sranja. Već sam upoznao onu tvoju babu.”
“Ne moraš ako nećeš.”
“Nisam to rekao. Hoću da budem s tobom. Stalno je neko oko nas. Ako nije onaj tvoj
Nikola, od kog ne možeš da mrdneš...”
“Ne pričaj tako o njemu!”
 “Izvini. Ako nisi s Nikolom, što se dešava jaaako retko, onda su ostali čuvari oko tebe.
Nije ni čudo što si zbrisala s Kopa. Da li je pritisak bio preveliki? Šta ako te neko vidi sa mnom?
Ako neko dojavi mami i tati? Je li u tome bio problem?”
“Nije bilo potrebe za tim jer si ionako stalno bio sa svima osim sa mnom!”
“Pa kad pretpostavljam da drhtiš čim izađeš u javnost. Velika tinejdž zvezda u kandžama
groznog Marka. Jasno mi je, nisam glup.”
“Mene treba da pitaš šta osećam, a ne da pretpostavljaš. Nisam nikad pomislila da će
neko da me prati, javlja roditeljima bilo šta i slične gluposti!”
“Da... Kakogod.”
“Zaboravi na taj ručak! Zaboravi na mene. Idi, vrati se tim svojim kvočkama koje i ne
znaju da si ikad bio sa mnom! Jesi li uopšte bio sa mnom? Šta je sve ovo bilo između nas?
Čemu cveće? “
“Piše ti u poruci. Ne pravi dramu oko svega. Jednostavno je. Nedostaješ i to je to. I da, bio
sam s tobom. Sve vreme. Očigledno je da ti nisi bila sa mnom. Tačno je ono što sam čuo - Lana
Bogom Dana samo je tražila nekoga s kim će da isproba i taj seks, kad već kasni za svojim
drugaricama. Ja sam tebi niko. Tebi su svi niko.”
“A ti si bezobrazan. Vrati sad one momke nazad u moju kuću i neka iznesu to odvratno
cveće!”
Tras! Telefon polomljen. Afro je bila uplašena. Tata je uleteo u sobu i rekao da moramo
da razgovaramo.
Nije delovao ljuto, ali ja se zapravo i ne sećam da je ikad bio ljut na mene. Oduvek je bio
samo strašno ozbiljan, kao da nikad nije bio dete ili tinejdžer, već uvek nekakav direktor. Bio
je naučen da ga drugi služe, tako se često ponašao i sa nama. Lana, pozovi mi mamu, govorio
bi meni tim zapovedničkim tonom, a mami: Pozovi mi taksi. Likici bi uglavnom samo kratko
odbrusio: Nemoj više da stavljaš obično ulje u jelo, već samo maslinovo. Ili: Nije mi dobro
uštirkana kragna na košulji. Svojim prijateljima obraćao se sa gospodine pa prezime ili
majstore, ali nije to radio šaljivim tonom, on je zaista mislio da su oni njegovi majstori. Zato,
kad je počeo da mi drži govor o meni kao o njegovom uspehu, nisam se uplašila, samo sam
čekala da se sve to što pre završi.
Biti otac je veliki zadatak... Biti sa porodicom, to je najbitnije. .. Očinstvo me je naučilo...
Postaje sve napetije što si starija... Želim da ti pružim sve na svetu, da uspeš, da budeš dobra, da
uživaš u životu... To je moja najvažnija uloga... Ako ne uspem u tvom vaspitanju, nisam uspeo u
životu... Ti ćeš biti moj najveći uspeh... Ili neuspeh... Na tebi je sve... Znam da će biti još nekakvog
cveća po kući... Momaka... Obožavatelja... Budi mudra... Onaj s kim si, taj te određuje...
Moj tata je umeo da bude nežan, ali uglavnom kad su druge oči uperene u njega - pred
prijateljima za rođendane, slave ili bilo kakva javna okupljanja. Umeo je da priča sa mnom,
ali uglavnom pred neki put, kad mu savest naloži da mora nešto da kaže svom jedinom
detetu. Umeo je da me poljubi i kaže tople reči, ali samo ako bi bio siguran da sam na dobrom
putu i da ga neću obrukati, kad je bio zadovoljan učinkom, kako je sam voleo da kaže.
 Čitavog života sam se osećala kao da smo mama i ja njegovi skupi predmeti za
pokazivanje. Mama je bila trofej, mlađa od njega skoro deset godina, a ja sam bila lepa,
uspešna i dobra kćerka, kakvu bi svako poželeo.
Muškarci pamte samo one žene s kojima nikad nisu mogli da budu, govorio bi mi kad god
bih krenula u grad. E pa, tata, postoji jedan dečko koji je mogao da bude sa mnom, i bio je. Vrlo
lako sam mu to dopustila. I što je najgore, ne verujem da će me zapamtiti, osim ako ja njega ne
ostavim zauvek.
“Dođi da te tata poljubi. Vidimo se za nekoliko dana. Uživajte još malo u Beogradu. I
smanji nervozu. Ne priliči ti.”
Da, dragi tata, neću vise pokazivati osećanja, upravu si. Pokupila sam polomljeni telefon
sa poda, izvadila karticu i bacila ga u kantu za otpatke.
Kad me je Nikola te iste večeri, dok smo ležali ispred TV-a u dnevnoj sobi, pitao kako
sam i šta se na kraju desilo sa Markom, rekla sam mu da je to gotovo. Glumila sam
hladnokrvnost.
“Dobro je. To sam, da budem iskren, i priželjkivao sve ovo vreme. Nije on za tebe.
Beograd je velik grad. I nema razloga da on ikad bude sam u njemu. Takav je on. Ne verujem
mu ništa. Ni ti nemoj, šta god da ti kaže i koliko god ti ruža poslao.”
Da, Beograd je strašno velik grad. I znam da ja nisam dovoljno velik razlog da on bude sam
u njemu.
“Hajde da se provozamo po gradu. Ništa ne opušta kao noćna vožnja Beogradom”, rekla
sam i Nikola se složio sa mnom.
“Da, ništa ne opušta kao Beograd noću. Idemo!”
 6

Nebo boje vanile

You can do whatever you want with your life, but one day you
will know what love truly is. It’s the sour and the sweet. And I
know sour, which allows me to appreciate the sweet.
citat iz filma Vanilla Sky

Pisanje o svakodnevnim dešavanjima postalo mi je ne samo rutina već i način da

zapamtim ko sam bila i šta sam postala.
Sve te reči koje bih ukucala u svoj laptop su me oslobađale, osećala bih se olakšano, puna
samopouzdanja i postajala bih razumnija. Rezime svega onoga što radim i mislim - to je moj
dnevnik, koji sam počela da vodim od sredine februara, odmah posle čudnog događaja iz
škole, koji me je i naterao da pišem. Naime, po povratku na Menhetn bila sam kao neki duh.
Nisam ni primetila da sam smršala sve dok mi jednog dana posle časa slikanja nije prišla
devojka s kojom sam pohađala časove fotografije, a koju sam samo površno poznavala, i rekla
mi da sam idealna za projekat na kom radi.
“Prijavila sam se za učešće na festivalu mladih talenata fotografije, koji organizuje
udruženje fotografa Njujorka, a kojim predsedava moj ujak, i treba do marta da napravim
fotografije o tipičnoj devojci sa Menhetna.”
“Nisam ja baš ta tipična devojka sa Menhetna. Ja sam tek stigla...”
“Zar nisi u ekipi sa njima?”, pokazala je glavom na skupinu mojih bulimičarki, koje u
međuvremenu to više nisu bile, jer su prešle na novu vrstu in poremećaja - koketiranje s
anoreksijom.
“Nisam. Mislim, jesam, igrom slučaja. U stvari, nemam baš ekipu. One su bile tu kad sam
došla, a svakom novajliji je neko potreban. Pa, eto...”
“Nema veze. Ne moraš da mi se pravdaš. Znam da nisi kao one. Gledala sam tvoje
fotografije. Imaš brzo oko, znaš da uhvatiš pravi momenat, samo još da poradiš na tehnici.”
“Hvala ti, mnogo mi znači kad mi to kaže devojka koja je već sa šesnaest godina imala
svoju prvu izložbu fotografija, i to u najboljoj galeriji na Petoj aveniji.”
“Moja mama drži tu galeriju, tako da... Kad imaš toliku podršku roditelja, nikad nisi
siguran da li si dovoljno dobar u nečemu, zar ne?”
 “U pravu si. U svakom slučaju, žao mi je što ne mogu da ti pomognem. Ja sam samo jedan
došljak, uopšte se ne osećam kao Njujorčanka. Moj grad je Beograd.”
“Šteta. Ali ako neka od njih želi da učestvuje, javi mi.”
Ostavila me je u hodniku i odlepršala sa foto-aparatom, a ja sam posmatrala svoje noge,
koje su virile ispod karirane suknje i ruke u beloj majici. Bila sam mršavija nego ikad. Mama
i tata mi, doduše, nisu skretali pažnju na to moje mršavljenje, jer su znali da sam fanatični
sportista i da ne pravim probleme pri jelu, pa nisam ni primetila koliko sam smršala.
U međuvremenu se javila i moja manekenska agencija sa Menhetna i zvala me na kasting
za snimanje spota, ni manje ni više nego o poremećaju ishrane, kao i da učestvujem na dve
dobrotvorne revije, koje je organizovala modna kuća majke jedne od mojih anoreksičarki.
Dakle, bili su tu svi znaci da sam postala pravi mršavi model, koji može da napravi odličnu
karijeru sa svojim skeletom.
Kad sam stigla kući, osećala sam se loše. Bavljenje manekenstvom me nije više privlačilo
kao nekad, a na to je moja mama pomalo razočarano rekla:
“Ti ne odustaješ kad vidiš da ti nešto ne ide, kao sva normalna deca. Ti odustaješ kad
vidiš da ti nešto ide i da možeš. Neverovatno!”
Istina, kad vidim da mogu, postaje mi nezanimljivo. Zato Marko nikad nije prestao da mi
bude zanimljiv.
Bilo kako bilo, posle saznanja da sam premršava, počela sam da vodim dnevnik o onome
šta sam tog dana pojela, koliko sam trčala, igrala tenis ili se šetala, koliko sam kalorija unela,
koliko sam vode popila i da li sam uradila dovoljno trbušnjaka. Moj dnevnik zdravog života,
kako se u početku zvao, vrlo brzo je prerastao u nešto više, pa sam počela da u njega beležim
sve što se desi, kao i neka svoja najintimnija razmišljanja.
Posle nekoliko nedelja, kilaža mi se vratila na idealnu, kao i rumenilo u obrazima i sjaj u
očima. Ipak, i dalje sam bila u nekoj vrsti osame, nisam imala nikakav društveni život. Mrzelo
me je da idem na žurke, premijere filmova i predstava, otvaranje izložbi, odbijala sam pozive
na sastanke, ali zato sam bila briljantna u školi, dobila sam glavnu ulogu u školskom mjuziklu,
napravila blog sa svojim fotografijama, ušla u najuži izbor za nagradu mladih fotografa sa
serijom fotografija o glumcima konobarima, snimila kratku reklamu za sportsku opremu i
uradila čak sedam revija nekih nepoznatih mladih dizajnera na Brodveju. Tata je bio
zadovoljan učinkom, ali mama se malo brinula zato što nisam izlazila sa vršnjacima, nisam
radila ništa tipično tinejdžerski i luckasto, nisam patila zbog Marka. U stvari, sve što sam
radila i sav taj učinak koji je napravljen bio je tu samo da ne bih maštala o Marku. Kad ste
daleko od ljudi koje volite, najgore od svega je to što nikad niste sigurni da li im nedostajete
ili su jednostavno prestali da misle na vas.
“Ti bi da ti dete pati?”, pitala sam je jednog jutra dok smo zajedno radile jogu na terasi
koja gleda na Central park. Bio je lep prolećni dan. Mama je naprasno postala zavisnik od
joge i terala me je da je radimo zajedno svakog dana, bar po petnaest minuta, uz povremene
opaske o ravnoteži duha i tela.
 “Ne, naravno da ne bih da mi dete pati. Samo se brinem što ne radiš te neke tinejdžerske
stvari. Otkud znam... Lana, jesi li srećna?”
“Kako da pričam o sreći dok sam u ovoj izvrnutoj pozi? Valjda smo svi srećni. Njujork,
Menhetn, večere sa glumcima, producentima, plastičnim hirurzima, doručak kod Tifanija,
joga sa pogledom na Central park. Evo, neko nov se useljava u onu skupu zgradu s prelepom
fontanom ispred, vidi! Pitam se da li je u pitanju neki glumac ili muzičar. Ko ne bi bio srećan?”
“Mislim na tvoje unutrašnje ja, ljubavi. Diši pravilno. Tako, bravo, udah, izdah...”
“Mama, zar nije sreća ako postigneš sve što si sebi zacrtao?”
“Nije dovoljno da samo radimo, radimo i radimo, da samo mislimo na učinak. Moramo
biti osećajni, opušteni i spremni da uživamo u plodovima našeg rada. Moramo naučiti da
istovremeno radimo i ne radimo, jer važno je da imamo cilj a da ne napuštamo sadašnji
trenutak. Sva moć je u sada i ovde i ako nismo u sada i ovde, džaba nam sve.”
“Reci to tati.”
“Rekla sam mu, a on mi je na to rekao da je joga za dokone džabalebarose. Nikad neće
razumeti ništa što na svom putu nema dolare koje on može da pokupi. Diši, ljubavi, diši.”
“Dišem, mama!”
Tako su uglavnom izgledala naša jutra pre nego što bih krenula u školu. Zaista, u tim
trenucima nisam mislila na Marka. Mama je insistirala da ne izađem iz sada i ovde, pa sam
naučila da zaista budem s njom i da ispraznim mozak. Nije mogla ni da nasluti koliko mi je
Marko nedostajao, jer sam oko sebe podigla zid. Tata je mislio da sam ambiciozna, mama se
plašila da nisam frigidna, Marko je verovatno mislio da sam u nekoj vrsti žurke koja se nikada
ne završava, Nikola da se viđam sa drugim momcima, drugarice da sam najsrećnija devojka
na planeti. Nisam im svima mogla ugoditi, ali mogla sam im dati slike onoga što očekuju od
mene. Tati sam pokazivala pohvale nastavnika i ocene, mami i Nikoli sam pričala o momcima
koji su mi se nabacivali u školi, Marka sam potpuno ignorisala, a Maji i Vesni sam slala
fotografije iz Hemptonsa, Majamija, Los Anđelesa.

Mama, zar sreća nije u tome kad su svi oko nas srećni? Ako je tako, onda sam i ja srećna!
Clear your mind, Lana. Budi bez oblika i forme, kao voda.
Ali nije mi uspevalo. Bio mi je potreban trenutak sa Svetog Stefana ili trenutak sa
Kopaonika, u kom smo nas dvoje bili kao jedno. Nikoga nismo čuli, nikoga nismo videli, niko
nam nije bio potreban. Trebao mi je taj trenutak, u kojem on moju glavu drži među šakama i
govori mi da sam nešto najlepše što vidi. Njegov pogled, njegove meke usne, jake ruke.
Njegov miris.
Noćima sam samo mislila o lepim stvarima koje smo proživeli, kao za baksuz. Sve one
ružne su mi se izbrisale. Da me je pozvao, odmah bih mu sve oprostila. Ali nije, i ja sam patila
u tišini, jer ako nešto nisam podnosila, to su bili ljudi koji, kad pate, svima to moraju da stave
do znanja. Recimo, Vesna je ceo februar i mart patila za nekim fudbalerom kog je upoznala u
Italiji na skijanju, a koji od srednje škole ima devojku. Nije vredelo da joj kažem da se okane
ćorava posla, da sportisti nikad ne ostavljaju svoje devojke iz mladosti, ona je plakala i kukala
svaki put kad bismo se čule preko telefona ili Skajpa.
Alija ga voooolim. ..I on mene vooooliiii. ..Ali oseća obavezu prema njoj... O živote,
umireeeeem...
Njena jaukanja ličila su na neku Majinu pesmu, koju je u međuvremenu snimila za letnji
festival u Herceg Novom. Iako je odlučila da se bavi pop muzikom, u inat majci, njena pesma
je zvučala kao narodnjak i, iako je tužno pevala o, živoooteee, ja ga voliiiim više od svegaaaaa,
nisam mogla a da se ne nasmejem tom plakanju za njim. U glavi mi je stalno bio Nikola za
kojim je Maja patila, a ta pesma i moj istetovirani drug nikako nisu išli zajedno.
A onda, taman kad sam se uljuljkala u dosadnu svakodnevicu na Menhetnu, stigao mi je
poziv. I to baš onog trenutka kad sam se spremala da izađem s Davidom. Nije to bio klasičan
dejt, više kao poluprijateljsko ćaskanje u nekom novootvorenom laundž baru, gde smo se
pravili da se jedno drugom dopadamo, a sve u cilju dobrih odnosa naših očeva, koji su
opsesivno igrali golf kad god bi im se za to pružila prilika. Odlučila sam da mamu oraspoložim
time što ću izaći sa nekim, kad ju je već tata u poslednje vreme deprimirao neprestanim
poslovnim putovanjima, poslovnim sastancima, poslovnim večerama na koje ne dolaze
supruge, i poslovnim partijama golfa. Pošto joj ni joga nije pomogla koliko je mislila da hoće,
pomislila sam: Zašto je ja ne bih usrećila jednim izlaskom sa Davidom? Moji su ga toliko voleli
i uzdizali na neki nivo božanstva da je najmanje što sam mogla da učinim bio izlazak sa njim
bez pratnje.
Šminkala sam se za toaletnim stočićem, obučena u divnu ljubičastu haljinu, kad sam čula
zvuk Skajpa na laptopu. Ostavila sam maskaru na stočiću i otišla do kreveta da se javim, a
onda je usledio šok. Bio je to Marko. Prvi put posle tačno tri meseca. I umesto da se javim,
prvo sam pomislila na to kako mi je jedno oko našminkano, a drugo ne, kako na glavi imam
maramu da ne pokvarim frizuru, a oko vrata sam vezala peškir da mi puder ne bi pao na
haljinu, pa dok je Skajp zvonio, ja sam brže-bolje skinula maramu, odvezala peškir, hitro
počela da šminkam i drugo oko i potrčala nazad ka laptopu, ali avaj - Marko je nestao.
Stajala sam pored laptopa i zurila u ekran. Nisam znala da li da uzvratim poziv ili da se
pravim da mi je svejedno. Da li da mu samo pošaljem poruku ili da sve iskuliram. Da li - ili ne,
da li sada, da li kasnije, da li uopšte? I dok sam tako grozničavo razmišljala, Skajp se ponovo
oglasio. Javila sam se istog trena, kao jadnica, ali takav je život, ne možeš da kalkulišeš baš u
svakoj sekundi sopstvene mizerije. Čula sam njegov glas i ne, nisam mogla da se pravim da
sam kul.
“Marko, otkud ti?”
“Hej, mala, nema te...”
Ugledala sam svoj kez od uva do uva u gornjem levom ćošku i prenula sam se. Lana, ne
budi baš tolika željnica. “Nema ni tebe, veliki”
“Lepo je ponovo videti to lice.”
 “Heh, rekla bih ti to isto, ali. “Pa reci, mala! Nisam valjda toliko ružan?”
“Nisi, i znaš to. I? Otkud ti?”
“Pa... Prošlo je već skoro tri meseca otkako si popljuvala i mene i moje cveće, pa sam
pomislio... možda se njeno veličanstvo odljutilo. Jesi li?”
“Marko, ozbiljno te pitam. Otkud ti?”
“Mala, nedostaješ, to je sve. Ja tebi? Makar malo, onako, drugarski.”
“Marko, zoveš me u nezgodnom trenutku i...”
“Izvini. Stvarno sam kreten, vidim, ful si spremna za izlazak. Ja samo ne mogu da spavam.
Izvini, evo, prekidam.”
“Nemoj, nemoj. Nisam tako mislila. Da, nedostaješ i ti meni malčice, ali moram sad da
idem. Hoćeš da se čujemo sutra?”
“Hoću, mala. Javi se sutra. I čuvaj se. Ako zaboraviš da me pozoveš, znaj da dolazim kod
brata za nedelju dana. A kao što znaš, on je upravo potpisao ugovor za Nikse. See ya.”
Marko i njegov brat bili su udaljeni jedan od drugog hiljadama kilometara. I to ne samo
fizički, već i mentalno. Bili su u konstantnom sukobu otkako su shvatili da će ih rođeni otac
uvek gledati drugačijim očima. Marko, kao mlađi brat, nikad nije uspeo da osvoji srce oca,
koji je svu ambiciju i energiju davao starijem sinu. Majka je, s druge strane, videvši takvo
ponašanje svog muža, stala na stranu mlađeg sina i pokazivala mu više ljubavi i nežnosti, u
inat njegovom ocu. I ne znajući tačno šta rade, od rođene braće napravili su ljute rivale. Od
malih nogu, Markov brat je pokazivao talenat za košarku pa ga je otac vodio na treninge,
utakmice, turnire, pripreme, kasnije plaćao privatne časove sa najboljim trenerima, bodrio
ga sa tribina... Trud se na kraju isplatio kad mu je sin potpisao ugovor sa velikim domaćim
klubom sa sedamnaest godina, da bi posle dve godine dobio stipendiju za neki univerzitet u
Arizoni, gde je igrao u prvoj postavi fakultetskog tima. Za to vreme, Marko, koji je od svog
brata mladi pet godina, gledao je tatu kako se divi svom starijem sinu i mamu koja želi da ga
zaštiti. U tom okruženju je ipak uspeo da oko dvanaeste godine osvoji nekoliko zlatnih
medalja sa svojim veslačkim timom, ali nažalost, zbog starijeg brata njegov ulazak u veliki
klub ponovo nije došao do izražaja. Bio je, svi su u to oduvek bili uvereni, mnogo lepši od
brata. Bio je pravi mali šmeker. Najbolji frajer u školi. U sebi je oduvek imao nešto što je kao
magnet privlačilo devojčice i devojke. Nešto bezobrazno, što je devojke navodilo na ubrzano
disanje. Posmatrala sam ih na fotografiji u novinama, kako stoje jedan pored drugog, i
razmišljala da li ih je neko zamenio u porodilištu, jer onaj stariji, previsoki i nezgrapni ružni
brat, nije mogao biti ni u kakvom srodstvu sa tim mlađim, zgodnim i neodoljivim. Ružnoća
starijeg bila je još upadljivija kad je mlađi stajao pored njega, a stariji je toga oduvek bio
svestan, i umesto da voli malog batu, on je prema njemu osećao ozlojeđenost zbog sopstvene
nedopadljivosti kod suprotnog pola. Ipak, kad je postao poznati košarkaš, devojke su same
počele da se lepe za njega, pa je zaboravio na sav bes koji je gajio prema lepotanu. Ipak, tada
je već bilo kasno da se poremećeni odnosi u njihovoj porodici promene. Marko je u nekoj tuči
(u kojoj je upravo branio čast svoj brata, kog je neko nazvao nakazom) zaradio polomljeni
nos, i sa njim tako blago iskrivljenim samo je još više povećao svoju seksepilnost. Sve ovo mi
je ispričala Vesna još onda na moru, kad smo se Marko i ja smuvali.
 Da, bio je fantastičan. Divan. Da, bio je bezobrazan, ali taman onoliko koliko treba da ti
se ubrza lupanje srca. I da, kada bih čula njegov duboki glas, postajala bih neka druga Lana.
Lana koja otaljava sastanak sa Davidom, pravi se da joj nije dobro, odlazi kući i čeka da dođe
to sutra kad će pozvati Marka.
Zaboravljala bih sve što mi je priredio kad bih ga čula. Neverovatno.
Da li je, zapravo, on ikad bio loš prema meni? Možda je sve to moja uobrazilja? Za svaki
svoj postupak uvek je imao logično objašnjenje, samo sam ja glupa klinka koja pravi filmove
uglavi. Sigurno mu jako nedostajem čim me je pozvao, mislila sam padajući u blaženi san.
Kad sam se probudila, posteljina mi je bila skroz mokra. Zakasnila sam na trening,
zaboravila sam da ponesem foto-aparat u školu, nisam se pojavila na kastingu za snimanje
kataloga za najnovije modele nekakvih haj-tek kofera, i naravno, ostavila sam mamu samu
na terasi da radi jogu.
Počelo je odbrojavanje tih sedam dana do njegovog dolaska.

Interesantna stvar u vezi s čekanjem nečega što jako priželjkujete je da se vreme uspori.
A kad čekate nešto što vam nije važno, ubrza se do ludila. Meni su se u isto vreme desile takve
dve stvari, pa je otkucavanje sata u mom životu poprimilo neke šizofrene razmere. Čas su
sati prolazili kao vekovi, čas kao sekunde - u zavisnosti od toga šta se u tom trenutku
dešavalo. Najsporije mi je prolazilo vreme u samoći, jer sam tada maštala o susretu s
Markom, a najbrže su išli sati na probama za novi mjuzikl koji smo spremali, vreme na
kastinzima, na kojima sam molila boga da ne dobijem angažman, i sve one aktivnosti u školi
i van nje, a kojima sam se do tog trenutka radovala. Od Markovog poziva, ništa što je
sačinjavalo mene i moj način života nije bilo važno. Odrađivala sam časove, probe, kastinge,
ali kao što to uvek biva u svakom Marfijevom zakonu, nikad nisam dobijala više ponuda za
snimanja, ovacija profesora glume i kolega glumaca amatera. Čak sam bila pozvana na
nekakav humanitarni teniski turnir, o kom je Njujork tajms pisao na dve strane. Moje ime
nalazilo se kako u školskim novinama, tako i u najprodavanijem listu u Njujorku, a mama i
tata nikad nisu bili ponosniji.
Mene je počela da hvata panika, pa bes, pa blaga depresija. Mama je moje kapriciozno
ponašanje povezivala sa hormonima, a tata sa razmaženošću, ali nisu me mnogo dirali jer
učinak nikad nije bio veći.
Kad joj ovako dobro ide, ima prava da tu i tamo pobesni.
Sve je u redu dok ovako ne počne da se ponaša i u javnosti.
Sve je počelo onog dana kad je, po dogovoru, trebalo da pozovem Marka preko Skajpa.
Nije se javio. Rekla sam sebi: sprema se za put, na faksu je, ima i on hiljadu obaveza, javiće se
kad vidi propušten poziv. Nije se javio tog dana, nije se javio ni sutradan. Posle sedenja u sobi
i posle izgrizenih noktiju, odlučila sam da prekinem agoniju i ponovo ga pozovem, ali ovog
puta na telefon. Nije se odazvao. Sledeća tri dana prošla su katastrofalno. Bila sam nervozna
kao besni pas. Na snimanju sam se ponašala kao Naomi, bacila sam čašu na pod kad su mi
rekli da ne bi trebalo da pijem mnogo vode jer ću se naduti. Na probi mjuzikla sam besno
izašla s bine jer mi je profesorka pevanja rekla da ne pokušavam da pevam za oktavu niže, a
moje anoreksičarke sam izbacila iz stana kad sam shvatila da su mi umesto kineske hrane,
koju sam ih zamolila da mi donesu, donele rendani celer i šargarepu. Postale su veganke i
najzad pronašle smisao u svojim praznim životima, što sam im i rekla, i tako zaslužila još više
poštovanja, jer kad devojkama koje stalno slušaju ono što žele da čuju neko kaže ono što
zapravo misli, one ga se uplaše, a strah uliva poštovanje. Sve sam shvatala, sve sam znala, sve
sam imala - lepotu, uspeh, novac, popularne prijatelje, glavnu ulogu, ime u novinama, ali
ponovo nisam imala njega i sve mi se činilo ništavnim.
Na dan dolaska se javio. Do tada sam već prošla sve faze - od histerije i besa do letargije
i depresije. I onda se desilo to čudo. Čula sam njegov glas i sve zaboravila - i prepustila se
trenutku.
“Lana, izvini što te nisam ranije zvao, bio sam u haosu. Evo, tu sam! Stigao sam pre sat
vremena i smestio se i ne mogu više da čekam, želim da te vidim, ti ćeš mi biti vodič kroz
Njujork!”
“Gde si, u kom delu grada?”
“Na Menhetnu, kod brata. Iznajmili su mu gajbu da ne poveruješ! Evo, gledam na Central
park! Ludilo!”
“Da nisi u zgradi ispred koje je ona ogromna fontana?”
“Da, kako znaš?”
“Tu ja Živim! Mislim, odmah u susednoj zgradi,”
“Zezaš? Pa, svet je stvarno mali.”
“Da dođem kod tebe ili ćeš ti kod mene?”
“Dođi onda ti ovde. Burazer mi je na treninzima do uveče. Reci roditeljima da te ne
čekaju budni.”

Holandski istraživač Peter Minojt kupio je 1626. godine ostrvo Menhetn od plemena
Lenapi za đinđuve i alat u vrednosti od dvadeset četiri dolara.
Više od četrdeset sedam odsto stanovnika Njujorka starijih od pet godina kod kuće
govori jezikom koji nije engleski.
Central park je veći od Monaka.
Prosečna prodajna cena stana na Menhetnu je oko 1,49 miliona dolara.
Više od dvesta pedeset filmova godišnje snima se na ulicama Njujorka.
 Izgovarala sam Marku ove rečenice dok smo ležali na travi u Central parku. Dva sata
smo bili kod njega. Čim smo se ugledali, imali smo osećaj kao da se nikad nismo ni rastajali.
“Kad sam s tobom, sve nestane, na sve zaboravim. Kao da si mi suđena. Ne smej se, ne
umem ovo da objasnim drugačije”, rekao mi je kad sam ušla u prelepi penthaus njegovog
brata, a on je odmah počeo da me skida. Naravno da sam se bunila; govorila sam ne, ali telo
je vikalo da.
Posle dva sata nas je prekinula neka Meksikanka koja je ušla u stan, za koju se
ispostavilo da je čistačica koja dolazi svakog dana tačno u sedam, pre nego što se Markov
brat vrati s treninga.
Vikala je na španskom: Niko ne sređuje stan uvele, svi ga sređuju ujutru, samo je meni
zapao taj ludi košarkaš. Nemam sreće ni sa gazdom, deca me čekaju, bežite da sve spremim.
“Disculpeme... Aqui vamos”, rekla sam joj pa smo brže-bolje zbrisali iz stana, ušli u taksi
i otišli do Central parka.
Moji su me besomučno zvali na telefon, ali nisam se javljala. Jeste hteli kćerku koja radi
neke luckaste stvari? Evo je, na travi u parku, sa dečkom za kojim je luda!
“Marko, hajde sa mnom da upoznaš moje. Posle ćemo negde na večeru, na koktele,
moraš da vidiš ovaj grad noću! Večeras je i žurka kod jedne moje veganke.”
“Kakve bre tvoje veganke?”
“Ma... duga je to priča, znaš, imam drugarice iz škole, veoma popularnu ekipu, koje
svakog meseca imaju novi poremećaj. Izmišljaju bolesti ne bi li roditelji primetili da postoje,
a zapravo im nije ništa. Kad sam ih upoznala, pretvarale su se da imaju bulimiju. Išle su u
toalet posle svakog obroka i folirale povraćanje kako bi sve to primetile profesorke, koje bi
odmah pozvale roditelje na poverljiv razgovor. Komično je bilo gledati sva ta zabrinuta lica
posle razgovora sa direktorkom kad znaš da te milionerke sa Menhetna u stvari samo žele
pažnju mame i tate. Bile su bulimičarke, pa anoreksičarke, a sad nisu više toliko
zainteresovane za poremećaje, već za sirovo povrće. Naprasno su postale veganke i večeras
prave svoju vegansku žurku.”
“Da idemo na žurku gde se jede krastavac i šargarepa? Da pijemo cveklu? Nema šanse!”
“Ne, zapravo, alkohol je najmanji problem. Kažu: ako zdravo jedemo, imamo pravo da
nezdravo pijemo. Kao neki balans u životu.”
“Onda idemo da vidimo i to čudo. Ali ja bih za sada preskočio roditelje. Prvo ih pripremi
na to da postojim, važi? Mislim, ne znam... Kako ćeš da me predstaviš?”
“Pa kao druga iz Beograda.”
“Aha... Okej. Dobro, onda”, rekao je razočarano, ali to je bio samo moj blef da vidim na
čemu smo.
“Marko, pa šta da kažem? Šta smo mi? Mislim... Ti si tamo, ja ovde...”
“Ranije ti to nije bio problem.”
 “Da, ali ranije nisam znala neke stvari. Nema veze. Hajde da uživamo večeras, pričaćemo
kasnije.”
Noć se polako spuštala na Menhetn. Nas dvoje smo ustali sa trave i krenuli ka mom
stanu. Kad smo stigli, vratar mi je rekao da su mi roditelji besno izašli na neku večeru i da mi
poručuju da im se javim što pre. Odlučila sam da im samo pošaljem poruku da sam se našla
sa drugom koji je iznenada došao iz Beograda i da ćemo biti kod jedne od veganki u stanu u
blizini. Tata je njenog oca odlično poznavao, tako da to nije bio problem, ali kad sam dobila
poruku od njega da je razočaran mojim ponašanjem, shvatila sam da nikad neću moći da se
opustim i samo nestanem, makar ne ako on nije na golfu ili skijanju, jer jedino u tim
situacijama zaboravi na moje postojanje. Šteta što nije imao više vremena za sport.
Marko i ja smo, dakle, bili sami. Seli smo na terasu i posmatrali krovove nekih od
najskupljih nekretnina na svetu. On je pio viski, ja martini. Zapalio je cigaru, a meni je
odjednom bilo vruće, pa sam se presvukla u tanku haljinu. Nisam nosila brusthalter i grudi
su mi se ocrtavale kroz tkaninu, a on je ostavio cigaru u pepeljaru i osetila sam miris i ukus
duvana na usnama. Zna se šta se desilo. Za razliku od onih prvih par puta na Kopaoniku,
vođenje ljubavi tog dana bilo je drugačije. Prvi put je bilo lepo, ali pomalo trapavo s moje
strane, bolno, ali slatko bolno, jer me je tako dobro vodio da se nikad nisam osetila
neprijatno. Sada sam imala utisak da poznajem svaki deo njegovog tela, da znam šta voli a
šta ne, i da igru vodim ja. Ponovo, kao nekad na Kopaoniku, zaboravili smo na lude žurke,
divan svet sa Menhetna, svetla megalopolisa, i predali se jedno drugom, baš tu na terasi, ne
znajući da je moj tata stavio sigurnosne kamere pored ogromnih žardinijera sa tujama.

Marko je ostao u gradu nedelju dana. Za tih nedelju dana vešto je izbegao da upozna
moje roditelje, ali istinu govoreći, u tom trenutku je i meni to odgovaralo. Tata je otišao na
nenajavljeni službeni put u Moskvu, mama mu se pridružila, vidno oraspoložena, a mene su
ostavili samu, u velikom penthausu na Aveniji Vanderbilt, gde nam je bio stan, i to na cela tri
dana. Nije mi padalo na pamet da pravim žurke kao moje veganke, želela sam Marka samo za
sebe. Ponašali smo se kao mladi bračni par, a on je morao da podmiti vratare i iz prve i iz
druge smene, da ne kažu mojima da su ga videli sa mnom.
“Šta ćemo sa ovim silnim kamerama po zgradi?” pitao me je zabrinuto, ali meni se
previše svidela ta uloga buntovne kćerke pa sam odmahnula rukom:
“Zar stvarno misliš da će se moji roditelji ikad baviti gledanjem snimaka sa sigurnosnih
kamera? Svašta!”
Odlučila sam da sačekam pogodan trenutak i mami saopštim da smo se pomirili, i da njoj
prepustim da smekša tatu i ubedi ga da David nije čovek mog života, i da na ovom svetu
postoji jedan neodoljivi šmeker iz Beograda, koji je za mene savršen.
Sa Markom sam u Njujorku uradila sve ono što sam propuštala tih nepunih godinu dana.
Zajedno smo se popeli na Empajer stejt, gde nam je oboma zastao dah zbog osećanja veličine,
koje nam je pružao pogled s ovog remek-dela arhitekture. Onda smo se penjali na sve
nebodere na kojima je to bilo dozvoljeno, a ja sam samo ponavljala kako je ovaj grad
arhitektonsko čudo.
“Kao da si se juče doselila”, smejao se Marko gledajući moje oduševljeno lice. I zaista, ja
kao da sam tek sa njim počela da primećujem svu lepotu grada. Ulice i avenije odisale su
neverovatnom kreativnošću, a svaki ulaz ili prozor u sebi je imao neki detalj koji se ne može
zaboraviti. Metro stanice bile su posebna priča, Marko i ja smo delili mišljenje o njima jer je
svaka bila dizajnirana u drugačijem stilu. Mozaici, skulpture, grafiti, instalacije, čak i
vatrogasna kola ili poštanski sandučići, ovde su postajali umetnička dela.
Muzej Metropoliten, MoMa, galerije, trke konja, blejanje na Tajms skveru, gde smo
nabrajali sve filmove koji su tu snimljeni.
“Moj omiljeni je Ponoćni kauboj, kad Dastin Hofman viče: I am walking here! - a taksisti
jure pored njega”, kazao mi je oponašajući Hofmana u filmu. “Onda... Ja sam legenda, gde Vil
Smit juri jelena po postapokaliptičnom Tajms skveru...”
“Taksista! Kad Robert de Niro stoji i gleda šta ima u porno-bioskopima.”
“Bravo! Čekaj, šta je još ovde snimljeno...”
“Pa, scena iz filma Nebo boje vanile, kad Tom Kruz hoda Tajms skverom koji je potpuno
pust. Obožavam tu scenu. Staje kolima, vidi da nema nikoga, a onda počinje da trči, diže ruke,
evo, baš ovde ispred nas, i vrišti!”
Nisam išla u školu, a on se nije vraćao kod brata. Nismo razgovarali o Beogradu i o
onome što je bilo, niti o onome šta nas čeka. Voleli smo se u trenutku, jako, ludo i sigurno, jer
nije bilo spoljnih faktora koji su mogli da nas rastave. On je bio moja joga, moj zen, moje sada
i ovde. Bio je neko zbog koga nisam razmišljala o učinku, o očekivanjima, o rezultatima. S njim
nisu postojale prošlost i budućnost. Sa njim sam uvek bila u najlepšoj sadašnjosti koja ne
prestaje.
Kad su se moji vratili, Marko je već počeo da se pakuje. Strašno se posvađao sa bratom i
nije hteo da priča o tome. Moji su saznali da pet dana nisam bila u školi, da nisam odlazila na
probe za mjuzikl, da su moju ulogu dali zameni, da sam propustila treninge, časove
francuskog, klavira, fotografije, a da nisam bolesna. Naprotiv, bila sam lepša, srećnija,
zdravija nego ikad. Odlučili su da preduzmu drastične mere kad su shvatili da neću da im
kažem zašto nisam odlazila u školu, i tog poslednjeg dana nisam mogla da se vidim s Markom,
nisam mogla da ga pozovem, niti da ga poljubim za srećan put. A onda su pregledali i snimke
kamera za nadzor stana i zgrade, ne bi li shvatili šta se dešavalo sa mnom. Videli su svoju
princezu kako se ljubi ispred zgrade dok komšinica sa trećeg prevrće očima, kako svaki dan
ulazi u zgradu sa nekim nepoznatim visokim i prelepim dečkom, i kako se maze na terasi.
Oduzeli su mi telefon, laptop i foto-aparat. Zabranili mi bilo kakav socijalni život dok ponovo
ne steknu poverenje u mene., otpustili vozača koji me nije pratio i zaposlili novog, koji je
izgledao kao plaćeni ubica meksičkog kartela.
Otišao je sa istetoviranim recima every passing minute is another chance to turn it all
around u jabuci, što je značilo da voli jednu Lanu koja obožava film Nebo boje vanile, a koja
živi u Velikoj jabuci. Ja sam plakala noćima, po prvi put u životu ne od besa, razmaženosti ili
iz hira, već od bola koji zadaje nedostajanje. Sve što sam mogla da radim bilo je da pišem o
svojoj tuzi na stranicama mog dnevnika.
I pisala sam ga neprestano šest meseci, a za to vreme sam se poslednjim atomima snage
trudila da zadovoljim roditelje, da povratim njihovo poverenje i moj foto-aparat. Posle mesec
dana od Markovog odlaska vraćen mi je telefon, a svu čežnju za njim zamenila sam
opsesivnim fotografisanjem svega i svačega telefonom. Posle tri meseca vraćen mi je
kompjuter i uz Davidovu pomoć otvorila sam svoj sajt, gde su svi mogli da gledaju moje
fotografije sekvoja, planina, strmih ulica, staklenih oblakodera, vodopada, snežnih vrhova,
spomenika, cvetnih terasa, polja lavande, i još mnogo prelepih pejzaža sa svih strana sveta.
Preko godinu dana sam vredno učila, radila, putovala i stvarala. Preko godinu dana sam
čekala na susret sa Markom, koji nikako nije dolazio. Mama i tata su se svojski potrudili da
se ne vratimo u Beograd, i da svaki slobodan trenutak (a bilo ih je vrlo malo) provedem
isključivo sa njima. Išli su toliko daleko da su prekinuli tradiciju proslave rođendana na
Svetom Stefanu. Za osamnaesti sam bila usamljena, daleko od svih sa kojima sam želela da
podelim taj zvanični ulazak u svet odraslih. Da ne bih patila, vodili su me svuda - na karneval
u Rio, na golf turnir u Kini, gde smo gledali Tajgera Vudsa, na skijanje u Japan, a Marko je
polako počeo da shvata da se možda više nikad nećemo videti. Osetila sam kako odustaje od
mene. Obećanja su potpuno iščezla, planovi za susret delovali su nemoguće, a razgovori su
se proredili, sve dok na kraju nisu potpuno prestali. Tek tako, bez pompe, bez velikog
oproštaja.
“Ne osećam se dobro kad te vidim negde tamo. Više ne znam ni gde si ni sa kim si”, rekao
mi je jednom prilikom. Čekala sam da skupi hrabrost i izgovori neizbežno - mislim da treba
da počnemo da se viđamo i sa drugima, ali nikad nije. Uprkos razumu, uprkos činjenicama,
nisam ni ja. Iako ni sama nisam znala gde će se i kad moja putovanja završiti, dok je on
neprestano bio u Beogradu. I to sa devojkom za koju je uvek znao gde je. Milica je, tako,
ponovo postala moja suparnica, iako to nikad nije naglas izgovoreno. I imala je nešto što ja
nisam - blizinu.
 7

Neizrečeno volim te

Malo je bilo. Ali ipak, kad pogledaš:

dosta je sve ono što smo i rekli i
prećutali.
Mika Antić

Došlo je i prošlo novo proleće i stiglo je leto, a onda, posle toliko vremena, došlo je vreme
za povratak u Beograd, jer Likici nije bilo dobro. Mama i tata, čim su joj prekookeanskim
putem sredili prijem u najbolju bolnicu kod vrhunskih doktora, brže--bolje su spakovali
stvari, i kako se škola završila, krenuli smo u moj grad. Povratak nisu mogli da odlažu, više
nije bilo izgovora.
Nikolu sam videla u dva navrata, jer je za uskršnje praznike došao u Marbelju, i tada mi
otkrio surovu istinu o Marku, koju su svi bojažljivo sakrivali od mene, uključujući i Maju i
Vesnu, ali koju sam ja duboko u sebi već odavno znala. Nikola je prvi naglas izgovorio: Oni su
zajedno.
Veza na daljinu, istinu govoreći, pogodna je za svaku vrstu obmana i lagala bih kad bih
rekla da sam i sama bila nevinašce, ali ono što sam saznala samo je pokazalo da su svi
strahovi koje sam imala u vezi s Markom bili opravdani. A istina od koje sam strahovala bila
je da je poslednjih par meseci bio sa Milicom. Pojavljivali su se po gradu držeći se za ruke ili
zagrljeni. Naši trenuci sa Svetog Stefana, Kopaonika i iz Njujorka bledeli su što smo duže bili
razdvojeni. Bila je to neporeciva istina. Svađali smo se preko telefona i Skajpa. Raskidali
milion puta. Ali uvek smo se vraćali jedno drugom. Obećavali nešto što nismo mogli da
ispunimo i lagali jedno drugo da naša veza može da opstane. Okean koji nas je razdvajao bio
je prevelik za čežnju koju smo osećali. Strast nestaje kad nekog ne možeš da dodirneš.
Zaborav je tu ako ne čuješ glas koji sanjaš ili ne osetiš ruke koje te grle. Zaboraviš na mekoću
dodira, na vlažnost usana, miris kose. Sve ispari u zbrci. A zbrke je bilo koliko hoćeš. Ja sam
bila gorda i nepopustljiva. Ulazila sam u svoju buntovničku fazu. Oblačila sam iscepane
farmerke i karirane košulje, šminkala sam se prenapadno za svoje godine, a ceo moj život
postao je jedno veliko iskušenje. Odjednom sam htela sve da vidim i sve da probam, a Marko
je bio negde daleko, nedostupan i uglavnom neraspoložen. Situacija sa tatom i bratom mu je
zagorčavala život, i kao da je sav bes iskaljivao na meni, govorio mi je da sam razmažena, da
ništa ne razumem, da sam Lana in Wonderland, da gledam na život kroz ružičaste naočare i
da ne znam šta je stvaran svet. U isto vreme, provodio se po beogradskim klubovima, opijao
se, bio u društvu celokupnog gradskog ološa i potpuno zapostavio fakultet. Nemiri su ga
savladali i svaki naš razgovor završavao se zalupljenom slušalicom.
Kad sam Marka jednom prilikom, po ne znam koji put, uhvatila u laži, otišla sam na žurku
kod Davida i, posle tri martinija, poljubila ga pred svim njegovim prijateljima. Onda smo se
skinuli i ušli zajedno u njegovu fontanu, jer nam je bazen bio previše dosadan, i nastavili
prljavi ples uz ovacije svih prisutnih. Tati i mami sam ga predstavila, najzad, kao svog dečka,
što su oni dočekali sa oduševljenjem i tako se završila faza nepoverenja. Na njihov odnos
prema meni uticala je i činjenica da sam srednju školu završila sa zavidnim uspehom, i tako
sebi obezbedila upis sa potpunom stipendijom na najbolji umetnički univerzitet, i to u Parizu.
Tata je, naravno, na moju odluku da se bavim fotografijom, rekao: Fotografija je hobi, pobogu,
to se ne studira. Mama je na njegovu opasku prevrnula očima, ali ipak se složila, jer žena trofej
u opisu posla ima i slaganje s mužem. Nikad ni za šta nije do kraja stala na moju stranu, osim
ako to njoj nije odgovaralo.
“U vreme ovakve krize, treba učiti nešto što će ti doneti novac. Fotografisanje je za... ne
znam... svako ume da škljocne foto-aparatom. Šta tu ima da se uči četiri godine?”
“Pusti je, ako je to ono što želi, neka to studira. Iako se slažem da time može da se bavi i
ako ne studira fotografiju. Ne znam, nisam pametna. Ipak, dobila je punu stipendiju.”
Pustila sam ih da sami raspravljaju o mojoj odluci. Uskoro sam punila devetnaest godina
i sve što sam želela bilo je da odem od njih. Da im dokažem da mi ne trebaju, i da ih na svoju
prvu samostalnu izložbu pozovem kao i sve ostale - pozivnicom.
Sa Davidom sam otišla u Kankun na produženi vikend, gde mi je, jedne noći kad smo
popili previše tekile, priznao da je ovom našom vezom i on smirio roditelje, ali da je zapravo
zaljubljen u svog najboljeg druga. Osetila sam veliko olakšanje što ne moramo da spavamo
zajedno, a to saznanje mi ni najmanje nije smetalo da nastavim da se provodim po tom
parčetu raja, gde su plaže beskrajno duge i snežnobele. U hotelu Moon Palace imali smo
ergelu konja i močvaru s krokodilima. Skijali smo na vodi, leteli paraglajdingom iznad Kariba,
vozili kajake, družili se sa delfinima, išli na bliske susrete sa ajkulama i posetili Čičen Icu,
jedno od sedam svetskih čuda. Da, priznajem, na momente nisam mislila na Marka, ali lako
je zaboraviti kad si u izobilju. Pravila sam ga ljubomornim tako što sam na svom blogu
postavljala slike iz provoda sa Davidom. Odlučila sam da nastavim život bez njega po
milioniti put, ali nikad zaista nije izašao iz moje glave. Kad bih mislila na neprospavane noći
s njim, budila sam se u znoju, a utehu nisam mogla da pronađem u Davidu. Odmor se završio,
i nas dvoje smo odlučili da kažemo našim roditeljima da ne možemo da budemo zajedno, a
uz moju pomoć uspeo je da prebrodi strah i da posle dvadeset godina laži izađe iz ormana.
Maja i Vesna su, s druge strane, tek ušle u fazu skrivanja. Pošto je Maja postala veoma
popularna pevačica, sakrivala je svoju raskalašnu mladost kao zmija noge i mesecima drhtala
od straha da će njen privatni video, koji je snimila još sa petnaest godina, izaći na svetlost
dana. Vesna je pak postala jedna od najpoznatijih tinejdžerskih zvezda Tvitera i Instagrama,
i tako uspela da sebi obezbedi mesto pod suncem virtuelnih selebritija. Ipak, kao i Maja,
negovala je taj lik nedužne devojčice i strašno se plašila da neko ne otkrije kako je pre toga
bila prilično neobuzdana tinejdžerka. Nije toliko strepela od osude javnosti, koliko se plašila
šta će na to reći njen dečko, mladi glumac u usponu, koji nikad nije bio u tom takozvanom
glamuroznom svetu tinejdžera sa Dedinja, a kog je Vesna obožavala.
Nikola kao Nikola. Nije se skrasio ni sa jednom devojkom duže od par meseci. U trenutku
kad sam se ja spremala da se vratim za Beograd, bio je u paralelnoj vezi sa mojom
poznanicom, manekenkom, jednom od devojaka, i sa skromnom studentkinjom srpskog
jezika i književnosti, koju je sasvim slučajno upoznao u prodavnici. Prijala mu je za razgovor,
imali su slične poglede na svet, s njom je pronašao neki mir koji sa manekenkama,
glumicama, voditeljkama i svim razmaženim studentkinjama Megatrenda nije mogao da ima.
Nju je krio, manekenku pokazivao. I strašno se grizao zbog toga. Bes koji je osećao prema
samom sebi preokrenuo je ka Marku i jedne večeri, kad ga je sreo na nekom splavu, namerno
ga je jače gurnuo u prolazu i tako prolio piće koje je Marko držao u ruci. Tada je Nikola već
znao da se Marko viđa sa Milicom, jer mu je sama Milica to i rekla, iako još uvek nije počeo
da je izvodi na javna mesta.
“Reci mi, Nikola... Jesu li njih dvoje zajedno? Ceo grad priča o tome. On tvrdi da nisu
odavno, da su samo one zime na Kopaoniku imali avanturicu. Da su zauvek završili. Izvini što
ti ovo spominjem, znam da ste ti i Lana bliski. Ali - ali - ja više ne znam šta da mislim”, rekla
mu je kad su se sreli ispred jednog kafića na Dorćolu.
“Hajde da to sami otkrijemo! Hajde da pozovemo Lanu! Evo, ja ću, kad niko nema herca!”
Kad mi je u tom trenutku zazvonio telefon, bila sam sa svojim vegankama, ni manje ni
više nego u helikopteru. Otac jedne od njih, možda i svi, posedovao je lični helikopter, pa nam
je priuštio vožnju iznad Menhetna. Ja sam ponela foto-aparat da zabeležim taj momenat, i
baš kad smo preletali Kip slobode, javila sam se i čula Nikolin glas. Nisam sačekala da mi bilo
šta kaže, već sam viknula:
“Nikolaaaa, ja sam iznad Njujorka! Vozim se helikopterom! Ne čujem te najbolje! Evo,
šaljem ti slike iz vazduha na Vajber!”
Nikola se okrenuo ka Milici i rekao joj:
“Nekoga ko je trenutno u helikopteru nad Menhetnom zabole za Marka. Milice, nemam
ništa protiv tebe, već protiv njega. Ne znam zašto je devojka poput Lane ikad i bila sa njim...
tim... tim trolom. Uživajte!”
Milica je, kako mi je kasnije rekao, ostala zabezeknuta nasred ulice po kojoj su đuskali
hipsteri sa teglama u rukama, iz kojih su pili cveklu. A Nikola je u tom trenutku odlučio da ne
želi da bude kao Marko, da nikad neće biti kao Marko, raskinuo je sa manekenkom i to veče
prvi put otišao na romantičnu večeru sa svojom studentkinjom srpskog.
Ja sam utehu pronalazila u virtuelnom svetu. Iako su moje veganke bile zaluđene
Tviterom, ja sam više vremena provodila na Fejsbuku, toj tihoj i smirenijoj struji. Prvi
prijatelj mi je, naravno, bio Nikola, zatim Maja, Vesna, veganke, devojke, drugari iz osnovne i
srednje škole iz Beograda, sa Menhetna, braća, sestre, prijatelji rasuti po belom svetu, zatim
David, pa čak i rođena majka. Onda su krenuli da me dodaju i nepoznati ljudi, uz reči u stilu:
volimo tvoje reklame, ti si ona Pin Teen devojka, Lana Bogom Dana, Srpkinja sa Menhetna,
mamina manekenka, tatina princeza, a ja sam sama sebi rekla - što da ne? Marka sam odmah
potražila, ali kako mu je profil bio zatvoren, nisam mogla da vidim šta se dešava u njegovom
životu. No, Miličin nije bio zatvoren, pa sam lepo videla da se zajedno čekiraju sa svih
najpopularnijih mesta u gradu, i to baš u svim onim momentima kad mi je govorio da je kući
i uči. Videla sam i da Milica pokušava da smrša. Objavljivala je slike iz teretane i sa pilatesa,
recepte o zdravoj ishrani i selfije sa nekim zdravim napicima koje je pila. Videla sam da
obožava svoje kuče i da opsesivno sluša domaće balade. Možda je to grozno reći, ali nije
delovala ni gram mršavije, i to mi je bila uteha.
Dugo sam se skrivala od ovog čudnog virtuelnog sveta, predugo sam skrivala svoj život
od ljudi koji žele da znaju sve o njemu, žele da ga imaju i mrze te jer ga možda nikad neće
imati. Od svih onih skrivenih očiju koje te ne vole jer imaš i možeš više, ali ne usuđuju se da
ti to kažu. Sada su imali priliku da to urade pod lažnim imenom, sakriveni iza svetlosti ekrana
na kompjuteru. Neka ih, neka izbace sve iz sebe, mislila sam, ja ću se i dalje slikati u privatnim
avionima, na jahtama, na terasi njujorškog penthausa, u džakuziju na austrijskim Alpima, sa
delfinima, krokodilima ili ajkulama. Biću najblistavija devojka koju je svet ikad video. Sa
drugaricama ću biti nasmejana i nikad niko - svečano sam obećala sama sebi - nikad niko
neće videti ni trunčicu tuge u mojim očima, ma šta da se desi.
Čekirajte se samo, ja se i dalje fotkam.
Hello Belgrade, I’m coming, napisala sam ispod selfija na kom je u pozadini bio avion na
pisti. Lokne su mi porasle, i bile su plavlje nego ikad. Karmin nežnoroze boje, naočare tek
kupljene na Petoj aveniji. Posle sedam minuta, imala sam na toj najobičnijoj fotografiji čak
1.248 lajkova. Moj profil je bio otvoren, a pozdrav upućen - zna se već kome.
Beograd me je dočekao svetliji nego ikad. Bilbordi i bleštave reklame bile su svuda
unaokolo, šareniji i dramatičniji nego obične. Ljudi su bili u većoj žurbi nego pre, činilo mi se,
ili su tako samo sakrivali neku prazninu duše. Svi su bili u petoj brzini, svi namršteni. Posle
više od godinu dana van njega, shvatila sam tužnu istinu - Beograđani su bili neraspoloženi i
natmureni. Kafane, restorani i kafići i dalje su bili prepuni, sve je zujalo kao u košnici, ali
osećala sam neki naboj nezadovoljstva, koji se nigde na svetu ne oseća kao kod nas. To sam
sada, posle toliko putovanja, sa sigurnošću mogla da tvrdim. U vazduhu je tinjala nesreća,
iako su devojke bile nikad lepše, grad nikad svetliji, a momci nikad zgodniji.
Na kiosku sam istog dana kupila najtiražniji nedeljnik, koji je objavio reportažu o mami
i meni. Slika i prilika, glasio je naslov, a odmah ispod: Naš savršeni život na Aper Ist Sajdu. Tata
se gnušao svega toga i izričito naredio da ga niko ne pominje i ne fotografiše, rekavši u
prolazu kad je novinarka došla u naš stan: “Samo nam fali još osuda iz rodnog grada. Kad vas
pospu drvljem i kamenjem, nećete se tako keziti. Tamo se narod muči, a vas dve sedite tu i
osmesima im poručujete: ako nemate hleba, jedite kolače. Maknite makar Afro iz kadra,
delujete kao tri lenja persijanera. I daj, Lana, obuci nešto normalno, za ime sveta!”
“Prestani da nam kvariš zabavu”, odbrusila mu je mama, “i umesto toga, sedi pored nas
i izvuci najbolje iz ovoga. Poklonićemo osmehe i nekoga razveseliti! Šta nas briga za priče,
priče uvek kruže! Uvek će tu biti neke zloće i negativci kojima je bilo čija lepa životna priča
samo san. Za druge, normalne ljude, ovo je inspiracija! Želimo ljudima da prenesemo dobre
vibracije, pozitivne misli. Vibracije se ne mogu glumiti, bilo gde da sediš... Nema to veze sa
Menhetnom, sa ovim trosedom, pogledom koji je iza nas!”
 “Kakva bre inspiracija! Kakva vibracija! Gladnom čoveku ne pričaj o pozitivnim
vibracijama, mrzeće te još više, aman, ženo!
“Ne slušaj ga, Lanice moja, budi uvek nasmejana i lepa, bez obzira na to kako se osećaš.
Iako ćeš ljudima, nažalost, uvek biti veći heroj ako stalno imaš suze u očima, ako si zarozana
i ako večito kukaš, nikada to ne dopusti sebi. Energija kojom zračiš je sve, zato budi pozitivna
i daj drugima tu svoju energiju, nemoj je usisavati! Velikim koracima se ide kroz život, ne
treba skrivati sreću!”
Ni ja ovo nisam htela, ali videla sam da je mami potrebno nešto da se vrati među slavne,
pa makar to bilo i preko mene.
Tako je nastala reportaža o nama. Majka i kćerka, lepa i lepša. Uspešna i uspešnija.
Srećna i srećnija.
Dve stranice dalje, u rubrici Iz noćnog života, videla sam dve slike. Na prvoj je bio Nikola
u zagrljaju manekenke na otvaranju nekog kluba na Kalemegdanu. Ispod slike je pisalo:
Vanbračni sin nekadašnjeg ministra vlade u provodu s devojkom. Druga slika pokazivala je
Marka koji drži čašu viskija u jednoj ruci, a drugom grli brata. Pored njih, u ćošku separea,
sedela je Milica. Iako je obukla crnu lepršavu haljinu, ocrtavali su joj se pregibi oko stomaka.
Imala je tu nesreću da se goji u gornjem delu tela. Ispod slike je pisalo: Košarkaška zvezda sa
bratom na splavu. Kratko i jasno. Koja je verovatnoća da u istim novinama izađemo Nikola,
Marko i ja? - pomislila sam. Univerzum mi je, izgleda, nešto poručivao, a ja još uvek nisam
bila sigurna šta.
Kao što rekoh, Beograd je bio bleštav. Bio je početak leta i već je stigao prvi talas vreline.
To bi trebalo da opusti ljude, ali ne i u Beogradu. Sve loše je ovde izlazilo na površinu na
toploti. Svi su bili nervozni jer se nisu pripremili na leto. Tako je to sa Beograđanima. Večito
nepripremljeni. Za sneg, kišu, led, košavu, toplotu, sunce. Uvek se žale i samo čekaju
vremensku prognozu pa da mogu da opravdaju sve svoje frustracije. Maja i Vesna su mi
odmah rekle da im nije ni do čega, da se tope i pod klimom, mama i tata su huktali i zanovetali
kako je nemoguće živeti u gradu u kom je već u junu preko trideset stepeni.
“Mislim da nikad nismo bili u nekom gradu kad je preko trideset stepeni. Uvek
pobegnemo na more. Morali biste da se naviknete na znoj i nervozu”, rekla sam im dok sam
čekala Nikolu, a Afro mi se mazno umiljavala oko nogu.
Kad je stigao, uneo je svežinu, kao i obično. Videvši mene nasmejanu, rekao je:
“Najzad neko ko ne kuka! Svi samo kukaju. Leti im je vruće, zimi hladno. Zamisli ti to
čudo!”
“Na ovakvim temperaturama dešavaju se ružne stvari. Nije ni čudo što je Likici pozlilo”,
rekao je tata namrgođeno.
“Kako je gospođi Liki?”
“Sad je dobro. Srčani problemi. Idemo nas dvoje sad kod nje, mada je vreme za posete
odavno prošlo. Vas dvoje idite sutra. Moramo da napravimo strategiju sa posetama, da je ne
opteretimo, ali i da joj tamo ne bude dosadno. Ja neću moći svaki dan kod nje, a i moram već
prekosutra za Moskvu. Kad smo već kod vrućina... U Moskvi ih nema. Razmišljajte o tome, jer
nikad se ne zna gde će nas odvesti moj posao.”
Bilo je nečega u tim talasima vrućine. Na površinu su izlazile stvari koje se po hladnoći
sakrivaju. Kao da su svi pijani pa govore šta misle. Zato nisam htela da sedim kod kuće, već
da odmah odem u grad, da vidim ljude koje nisam videla godinama, da čujem muziku koju
odavno nisam slušala, da jedem hranu koju nisam skoro okusila i da pijem pića koja ne
postoje na Menhetnu. Tako smo Nikola i ja otišli u restoran u kome se nalazila gomila ljudi
koje ne poznajemo. Tamo je bilo svega četiri stola, sve je bilo prebukirano i svi su stajali na
trotoaru. Ubrzo je scena prerasla u žurku na ulici, a neke nepoznate osobe su nam prišle
govoreći: Jao, moramo da se čujemo ovih dana, treba bolje da se upoznamo, videli smo vas u
novinama, trebalo bi da napravimo neki intervju. Nas dvoje smo razgovarali sa svima, pravili
smo se da ih poznajemo i da su nam svi dragi, ali sam osećala poglede onih koji me ne vole.
Pratim tvoj blog sa fotografijama.
Divne fotke iz helikoptera.
Lep vam je stan u Americi.
Jeste li vas dvoje najzad zajedno?
Prijatelji smo na Fejsu!
Kako ne znaš ko sam kad ja tebe znam?!
Mršavija si u prirodi.
Imaš dečka?
Šta piješ?
Ovo ti šalje dečko sa šanka.
Bila je to noć koja će dovesti do tačke pucanja. Počelo je baš kako treba - sa jednom
rakijicom, da nazdravimo za povratak. Ljudi su bili oko nas, znatiželjni i veseli. Nikola i ja
smo im i dalje bili interesantni i posle toliko vremena. Magazin sa našim slikama jeste učinio
svoje, ali nijedan članak u novinama ne može ti doneti popularnost kao činjenica da si
doskora bio misterija za sve. Godinama su zamišljali gde živiš, šta radiš, kako se provodiš, a
sada su sve to dobili na tacni. Kroz novinske članke ili preko Fejsbuka. Ljudi onda misle da te
poznaju. Imaju osećaj da ste drugari. Od bezazlenog proučavanja, došli smo do toga da Nikola
i ja ćaskamo sa potpuno nepoznatim ljudima i objašnjavamo im da nismo zajedno, da zapravo
idemo u školu i na fakultet, da smo toliko normalni da smo dosadni.
Ovo poslednje mi se dopalo pa sam odlučila da ga ubuduće koristim za intervjue.
“Predstava je gotova. Idemo”, rekao je Nikola najzad, umoran od zapitkivanja. Onda je
prišao neki fotograf i škljocnuo svojim blicem u momentu kad sam ja njega uhvatila podruku
i spustila čuturicu sa rakijom na tacnu koju je nosio konobar, i ta slika, sa mojim
poluotvorenim očima i Nikolinom besnom facom, posle dva dana izašla je u nekom tabloidu.
Naslov: Razmažena deca sa Dedinja vole rakiju.
 Nikola i ja smo posmatrali tu fotografiju ležeći na mom krevetu. Vrućina nije prestajala.
Likica je potpisala otpusnu listu, na sopstvenu odgovornost, i došla u našu vilu, u pratnji
plaćene medicinske sestre. Tako da smo sada u kući imali Likicu, moju dadilju i
kućepaziteljku o kojoj se brinula druga žena, mamu, koja je radila jogu u dvorištu na trideset
osam stepeni, Afro, koja je loše podnosila hranu koju joj je pripremila medicinska sestra, pa
je ceo dan ispuštala neprijatne mirise, i mene i Nikolu, koji smo listali najgori tabloid na
Balkanu. Čitala sam naglas: “Dvoje mladih, bogatih i lepih našli su se u popularnom
prestoničkom restoranu da popričaju uz čašicu rakije, kako je to kad te jure, kad ti mama i tata
sve hirove ispunjavaju, svi se otimaju o tvoje društvo, čašćavaju te pićima, ulizuju ti se, zavide
ti, nude najbolje poslove, zapravo - kako je to kad živiš svoj san pre dvadesete godine. Nikola,
najpoželjniji neženja Beograda, uspešan sportski menadžer. Mnoge žene bi se ubile za sastanak
sa sinom našeg bivšeg ministra, koji na bankovnom računu na Kipru ima ko zna koliko miliona
i deo tog novca ulaže u obrazovanje svog sina. Takođe, uz očevu pomoć, Nikola je već uspostavio
odlične političke i poslovne veze u Grčkoj, na Kipru i u Španiji, tako da mu se osmehuje svetla
budućnost. Priča se i da će se otisnuti u diplomatske vode. S druge strane, Lana je posebna priča.
Koliko je njena majka svojevremeno privlačila pažnju javnosti, toliko je sada privlači i njena
kćerka jedinica. Možda i više. Lana Bogom Dana, kako je zovu, završava privatnu umetničku
školu na Menhetnu, govori tri svetska jezika, svira klavir i uspešnaje manekenka. Njeni prijatelji
kažu da joj je strast fotografija, tenis, čitanje i gluma. Da, ovo je devojka koju ne dotiču nikakvi
problemi, samo zato što je oduvek dobijala mnogo više nego što joj treba. Uvek je bila
popularna, momci su je saletali, vozila se privatnim avionima, dobijala skupe poklone, išla na
sve fensi žurke. Ona je oduvek imala pristup svemu. Ipak, jednoj stvari nema pristup - ljubavi.
Kao i Nikola, Lana je još uvek sama. Jednom su je dovodili u vezu sa našim poznatim teniserom
i jednom sa sinom najbogatijeg Ukrajinca koji živi na Menhetnu, za kog se ispostavilo da je gej.
Da li je lagodan život prepreka za iskrenu ljubav? Možda i jeste, rekli bismo po izrazima
njihovih lica. Ipak, glavno pitanje je: mogu li ovakve osobe uopšte da vole ikoga osim same sebe?
Vreme će pokazati, a mi smo tu da čekamo i gledamo.”
“Kakva nebuloza. Daj da vidim na šta ličimo!”
“Ličimo baš na to - dve bahate budale. Vidi mi pogled, kao da sam pijana, a samo sam
probala tu glupu šljivu. I nikad više neću!
“Ne govori tako za šljivu. Ugasili smo s ovim.”
“Ma moji ne čitaju ova sranja.”
“Veruj mi, ne moraju oni da čitaju. Verovatno već čita ona Likičina sestra dole. Čitaju
komšije, čita rodbina... Jao, majko moja! Šta ako vidi.
“Ko?”
“Moja devojka.”
“Pa, pametna je devojka, neće ovo shvatiti ozbiljno. Gomila gluposti! Kad me upozna,
zavoleće te još više! Mene više brine...”
“Šta?”
“Znaš... Marko.”
 “Zabole te šta će on da kaže! Kakve veze imaš s njim više? Zar nije ovo sve što je on
zapravo oduvek mislio o tebi?”
“Nije. Nikad nije tako mislio o meni, sigurna sam. To nije. Bio je grozan na drugi način.
Lagao je. Ali ne, nije ovo nikad mislio.”
“Ne znam... Plašim se da moja devojka o meni stvarno ovo pomisli.”
“Vi muškarci ste tako glupi!”
“Samo si razočarana, to govori tvoja gorčina. Još si ljuta.”
“Nisam ljuta. Svi ste isti. Ili ste previše odvratni i samo hoćete da nas kresnete ili se
odmah zaljubite. Ili ste homoseksualci. Patetično. Šaljete to cveće. Poklone. Nisam ti ovo
nikad rekla, ali testirala sam Marka. Jedan dan u Njujorku mi đavo nije dao mira i bila sam,
ono kao, skroz odvratna. Bez šminke, u nekoj zarozanoj trenerci, sa prljavom kosom - mislim
se, ako me stvarno voliš, volećeš me i ovakvu - a on! Sutradan mi je kupio Šekspira u kožnom
povezu, neko retko izdanje, platio ga je boga oca, jer zna da ga volim, kupio mi je omiljeno
cveće, napravio mi doručak. Rekao mi je : tisi moja boginja, želim zauvek da se brinem o tebi.”
“Pa, lepo od njega. Osećam da ima neko ali u ovoj priči...”
“Kad sam izašla iz kupatila, čula sam ga kako priča telefonom. Nije me video, mislio je se
da se još uvek tuširam. Stala sam iza vrata da me ne vidi i sve sam čula. Kako govori: ne mogu
sad da pričam, brat ima neko društvo, zovem te kasnije, sve je okej, ne brini, samo sam u strašnoj
gužvi i stalno se s njim svađam - neka takva sranja. Znam da je pričao s nekom devojkom.
Možda s Milicom, možda s nekom drugom, trećom, desetom... jer čula sam ženski glas s druge
strane. Onda se pitam čemu sve to - boginjo, evo ti cveće, doručak, želim da se brinem o tebi...”
“Pa već te je povalio, dakle, nije to!”, rekao je Nikola i nasmejao se, pokušavajući da sve
preokrene na šalu. “Možda se zaljubio u tebe, ali nije raskinuo sa devojkom iz Beograda. Ko
bi ga znao. A i šta te briga!”
“I ja sam to mislila, pravila sam se da me je baš briga. Nisam htela da kvarim tih par dana
koliko smo mogli da budemo zajedno. Ali te njegove reči su mi kao neki crv izjedale sve
iznutra. Uvek me je lagao. Uvek. Ni sad ne znam zašto, šta je imao od svega toga? Da li je
moguće da sam mu ja bila samo hir? Ali zaklela bih se...”
“Šta?”
“Da nisam bila hir.” Počela sam da plačem pa me je Nikola zagrlio.
“Jebote, zašto mi to nikad nisi rekla?”
“Da ga ne bi mrzeo još više. Mislila sam da ćemo biti okej, da će naša veza uspeti, da će
me ipak, uprkos svemu, sačekati”, jecala sam. “Toliko nam je bilo dobro. Ništa mi nije jasno.”
“Jesi li ga ikad pitala u čemu je problem?”
“Nisam. Pravila sam se da mi je svejedno. Da mi ništa posebno ne znači. Nisam htela da
vidi koliko mi je stalo.”
“Jebiga, Lana. Verovatno se i on pravio. Svi se non-stop pretvaramo da nam nije stalo.
Da smo jaki, nepobedivi, da nam niko ne može ništa. Jebiga, jebiga, jebiga. Ne treba ti on. Pusti
sve to. Ozbiljno ti kažem. S Milicom je i kraj. Prihvati to. Hej, imam ideju! Zašto ne bismo otišli
negde? Nas dvoje i moja devojka. Mislio sam da odemo malo u Budvu. Znam, seljana je, ali
prijaće nam svima!”
“Ne znam. Ne bih sad da ostavim Liki. Tek smo stigli i želim da vidim kako se oporavlja.
Ona mi je kao baka.”
“Kapiram, i meni je, ali tri dana u Budvi ništa neće promeniti. Liki će biti još bolje kad se
vratimo.”
“Da, samo mi treba još jedan članak u novinama koji će glasiti: Kučka se zajebava na
moru dok joj baka umire.”
“Ne preteruj sad. Niti Liki umire niti ćeš ti da se zajebavaš. Ti ne znaš da se zezaš. Mislio
sam da će Njujork da te smekša, ah nema vajde. Divno ćeš se slagati s mojom devojkom,
pričaćete o Šekspiru po čitav dan, a noću možete da čitate poeziju pod sjajem zvezda.”
“Je li tebi ceo život samo neverending fun?” , pitala sam ga i poljubila u kosu. On je skočio
na noge jer je shvatio da kasni na večeru sa svojom budućom profankom srpskog, a ja sam,
isprativši ga, otišla kod Liki i legla pored nje na francuski krevet. Soba je mirisala na šanel 5 i
lekove. Liki je taman završila sa nameštanjem frizure i stavljanjem nakita, kao da se sprema
za bal, a ne za još jedno veče ispred televizora.
“Liki moja, ne odustaješ od bisera i parfema.”
“Žena bez parfema je žena bez budućnosti.”
“Ko je to rekao?”
“Ne znaš? Pa Koko Šanel, naravno.”
“Ah, da, kako sam to mogla da smetnem s uma?”
“Šta ti je? Nikad nisi bila tako... da li ti to nosiš trenerku? Isuse bože, Lana!”
“Šta je? U kući sam, ovo je kućna varijanta!”
“Možda baš danas imaš zakazan sudar sa sudbinom. A za sudbinu treba izgledati što je
lepše moguće.”
“I to je Koko, zar ne?”
Umesto odgovora, zagrlila me je i tiho pitala: “Šta se dešava sa onim Markom? Gde je
on?”
“Uh... Ne znam. Nismo zajedno već neko vreme. Nije uspela ta veza na daljinu. U svakom
slučaju, on je sad sa nekim drugim.”
“Nemaš želju da ga vidiš ponovo? Delovali ste zaljubljeno onomad.”
“Onomad... Kao da je bilo pre milion godina. U pravu si. Trebalo bi možda da ga pozovem
i da mu kažem da sam tu. Da ne misli da sam ljuta ili tako nešto.”
“Pa, uradi to. Ako još uvek osećaš žmarce kad pomisliš na njega, uradi to.”
“Ima tu devojku koja je oduvek uz njega. Prvo su dugo bili prijatelji, pa sad... eto.
 “Hm, to je neka što je čekala njegov trenutak slabosti godinama i dočekala ga. Bila je
uporna, za razliku od tebe.”
“Zašto ja da budem uporna? Zašto on nije bio uporan?”
“Ne znam. Pitaj ga sama. Hajde, idi sad, počinje mi serija. I reci onoj sestri da nam svima
napravi hladan čaj. Najzad i mene neko da služi u ovoj kući!”
Na časovima psihologije u školi učili smo razliku između samoće i usamljenosti. Jednu
stvar sam odmah zapamtila i zapisala u svoj dnevnik, a to je da samoća i usamljenost nisu
isto. Spolja, one deluju isto, obe karakteriše to što nema prisustva druge osobe i tu svaka
sličnost prestaje. Usamljenost je negativno stanje koje obeležava osećaj izolacije, pisao je
autor udžbenika, tako da i kad smo okruženi ljudima, osećamo se usamljeno. S druge strane,
samoća je situacija u kojoj smo sami, ali se ne osećamo usamljeno, izopšteno i slično. Samoća
je pozitivno stanje u kome se bavimo sobom i svojim mislima. Istraživanje je pokazalo da
ljudi koji uživaju u samoći imaju bolju sposobnost uživljavanja i znatno veću sposobnost da
ispolje svoje kreativne sposobnosti.
Ja sam samotno biće, shvatila sam odavno. U stanju sam da se ne vidim sa prijateljima
dugo. Po tri ili četiri dana mogu da ne izađem iz kuće, ali nikad se nisam osećala usamljeno.
Veoma često analiziram sve što radim, pravim planove, strategije, kreativna sam i sama sebi
sam sasvim dovoljno društvo. Ali otkako sam upoznala Marka, počela sam da osećam to
stanje izolacije. On mi ju je nametnuo.
Skupljala sam hrabrost za poziv. Zapravo, nije to bilo skupljanje hrabrosti, više nekakvo
potiskivanje sopstvene sujete.
Ne želiš da ispadneš jadnica, govorila sam sebi, a onda u isto vreme i: Samim tim što ćeš
ga pozvati, stavljaš mu do znanja da si jaka ličnost i da nisi jadnica.

Break the silence...

Slušala sam Depeš mod i uživala u tišini koju nisam imala proteklih par dana. Izlasci sa
Nikolom, u kojima smo nailazili na nepoznate ljude željne informacija o nama, članci po
novinama, ogovaranja, večiti žamor gde god da sam se pojavila i svakakve ružne reči koje
sam pronalazila na netu. Na forumima ispod tekstova na raznim portalima, na Fejsbuku i
Tviteru, svuda se pričalo o mom životu. Kad odrasteš sa tim skrivenim očima, koje te prate
gde god da odeš i šta god da uradiš, posle određenog vremena se na njih navikneš i počinješ
u svakom trenutku svog života da paziš kako se ponašaš. Reči roditelja - pazi šta radiš -
odzvanjaju ti kao mantra u glavi i svaki pokret, korak ili reč koju izgovoriš dobro su
promišljeni. Sebe sam Izgubila na tom putu. Bila sam oduvek ono što žele mama i tata,
profesori, treneri ili društvo. Samo sam sa Nikolom bila prava ja. I sa Markom. Dok nije
trebalo da pričamo o osećanjima. Tada sam ćutala i pretvarala se.

Words are violence Break the silence...

A sve što sam želela bilo je da ga čujem kako mi govori: Nedostaješ, ili: Ja te poznajem
bolje od svih.
Kad si popularan, uvek ćeš se ponašati onako kako drugi od tebe očekuju. Ako ne
pripaziš, lako ćeš postati ono što izmišljaju.

Come crashing in Into my little world...

Ipak sam odlučila da ga ne pozovem. Zašto bih zvala nekoga ko mene nije nijednom
pozvao u poslednjih nekoliko meseci? Nisam računala onaj poziv u kom me je zvao da se
hvali kako je potpisao prvi ugovor sa mladim perspektivnim košarkašem, kako mu tata
najzad pomaže u poslu, kako će možda doći u Njujork za par nedelja. Bila sam tada u
Hemptonsu sa vegankama. Znala sam da je Marku rođendan i danima sam skupljala hrabrost
da mu ga čestitam. Pošto se naš poslednji razgovor završio ogromnom svađom, u kojoj mi je
rekao da ga zauvek zaboravim jer više ne može da podnese toplo-hladno od mene, jako sam
se plašila reakcije na poziv. Odlučila sam zato da mu pošaljem SMS u kom mu iskreno želim
sve najbolje. Poruka jeste delovala pomalo hladno, ali da me je video kako grizem nokte,
preznojavam se i pet puta pišem i brišem običnu poruku, znao bi da je sve samo ne hladna.
Pozvao me je posle par minuta da se zahvali i krenuo da reda svoja dostignuća, kao i plan za
dolazak u Njujork.
“Drago mi je što ćeš doći, ali ja nisam u Njujorku. Da sam znala da dolaziš, možda bih te
sačekala. Mislim, ne zoveš me mesec dana i onda kao - ja dolazim. Hej, Lana je na holdu i čeka
li čeka. Evo, sedim na travnjaku u Hemptonsu i pijuckam ledeni čaj od đumbira i cimeta. Ali
kao što rekoh, drago mi je zbog tebe.”
“Vidim što ti je drago. Jedva si dočekala da spomeneš kako ti je divno u životu. Ne znaš
ni da se obrađuješ zbog drugih.”
“Kad znaš da ne znam, zašto si mene uopšte zvao? Pozovi te tvoje... tvoje... večite
pratiteljke.”
“Pratiteljke? Kakva je to reč?”
 “Pratilice. Eto ti još jedna reč. Pratilice. Te koje te verno prate.”
“Izvini što sam te pozvao. Uživaj tu gde si.”
“I ti uživaj sa pratilicama za svoj rođendan. Sigurna sam da će to biti luda žurka!”
Da, pozvaću ga. Po hiljaditi put sam se predomislila, ali shvatila sam da želim da već
jednom shvati kako me zanima šta radi, kako se oseća i kako živi. I da nikad nisam bila neko
ko je na večitom stendbaju, već neko ko ima svoje ja, živi svoj život i daje sebe samo ako
dobija fidbek. O bože, pričam kao idiot. Previše mešam srpski i engleski, da me neko čuje, odmah
bi pomislio da sam najobičnija folirantkinja! Samo polako, govorila sam sebi. Pozovi ga.
Vows are spoken To be broken Feelings are intense Words are trivial...

Bila sam spremna na razgovor, ma kakav da bude. Želela sam da ga čujem. Želela sam
da pričam sa njim. Predugo smo ćutali. Tišina me je razdirala. Zbog toga nisam uživala u
svojoj samoći kao nekada. Zbog njega.
“Hej!”
“Hej!”
“Ja sam.”
“Znam da si ti. Gde si?”
“U Beogradu.”
“Dolazim, gde god da si.”
“Kod kuće sam.”
“Smem li da uđem ili ćeš ti izaći?”
“Biću ispred za deset.”
“Stižem.”
Zašto je svaki naš razgovor zvučao kao da se nikad nismo ni rastali? Kao da se nikad
ništa nije desilo? Mesecima sam razmišljala kako bi izgledao naš razgovor ili susret, a
odjednom je sve išlo suviše lako. Ludim. Nisam znala samo da li od uzbuđenja, straha, radosti
ili zbunjenosti. Ludela sam i srce mi je silovito tuklo u grudima. Bacila sam trenerku na pod,
obukla haljinu, navukla sandale, vezala rep i istrčala napolje.
On je već bio tu. Nije prošlo ni deset minuta. Smešio mi se iz crnog kabrioleta iz kog se
čulo:
 So have you got the guts?
Been wondering if your hearts still open
and if so I wanna know what time it shuts...

Izašao je iz kola i ja sam mu se bacila u zagrljaj. Ljubili smo se baš tu, ispred kuće. Po
prvi put u životu nisam brinula o tome da li će me iko videti. Nisam više želela da pričam.
Reči sve pokvare. Reči su trivijalne. Reči donose bol. Reči su nepotrebne.
Uživali smo u tišini.
I ponovo, po stoti put, nismo govorili iz straha da će reči ponovo sve uništiti. Htela sam
da mu kažem da mi je nedostajao, da je lepši nego ikad, da obožavam njegov miris, da bih sve
dala da možemo stalno da budemo zajedno, da ga... Da ga tu, u tom trenutku - volim. Ali sve
što sam mogla da uradim bilo je da mu padnem u zagrljaj i da kažem:
“Hajde da idemo na more. Da zaboravimo na sve i svakoga.”
Gledao me je dugo. Mrsio mi kosu i za jedan jedini tren, samo jedan mali delić sekunde,
učinilo mi se da će da izgovori te dve jednostavne reči. Kao da mu je na usnama bilo slovo V
koje je odjednom zadržao u sebi i nije ga pustio da izađe. Nije rekao te dve proste, a ipak tako
komplikovane reči.
Volim te je ostalo neizrečeno. Umesto toga, rekao je:
“Idemo da zaboravimo.”
 8

Plašljiva ljubav

Come on skinny love, what happened here?

Suckle on the, hope in light brassieres
Skinny Love, Bon Iver

“Petak je veče. Na moru si. Za pet dana ti je rođendan. Devetnaesti. Reci mi, da li bi ijedna
devojka na svetu, koja ima ovako zgodnog momka kao što je Marko, želela da sedi kod kuće
sa svojom starom dadiljom?”
Pokazujući na buket ruža koji je stajao nasred trpezarijskog stola, Likica je pričala
Marku kako je te ruže ubrala jutros, donela ih iz dubine bašte, i to namenski da mene
razveseli, jer je videla da sam neraspoložena nekoliko dana.
“Ne mislim da je to zbog roditelja. Navikla se da ih nema. I zna da njenom ocu ne ide
najbolje u poslednje vreme.
Finansijska je kriza, to čak i ja znam. Čovek se bori za svoju porodicu i ako je u pitanju
borba za opstanak, nikakav devetnaesti rođendan nije važan kao ta borba! To joj govorim
danima, a ona samo sedi i razmišlja o tome da li će doći iz Moskve. Tata joj je tamo skoro
mesec dana, a majka je otrčala do svog muža s punim pravom. Ne znaš ti kakve su te Ruskinje.
Ako predugo ostaviš muža samog, ode on. Hajde, lepi, vodi je negde da zaboravi na njih.
Smislite neku feštu za taj rođendan, ja imam sva dopuštenja i ovlašćenja, ne brinite ni o
čemu.”
Popeli smo se u moju sobu da uzmem stvari za brod, a on je uzeo fotografiju uokvirenu
masivnim zlatnim ramom, na kojoj smo bili mama, tata i ja, i posmatrao je.
“Koliko si ovde imala godina?”
“Deset. To mi je najlepše letovanje u životu. Bili smo zajedno čak četiri dana. Od tada se
to nije ponovilo. On uvek ode. Ali nema veze, više mi i ne trebaju kao nekad, navikla sam da
odrađuju sva letovanja i zimovanja.”
“Hajde, ne preteruj. Liki je u pravu. Treba da uživamo i da se opustimo dok možemo. Da
su tu, ne bih ja mogao toliko da budem ovde, znaš i sama. Kad smo već kod toga, da li neko
od njih zna za mene?”
 “Mama zna. Pravi se da je zanima, ali sve što je zapravo zanima jeste kako da ne izgubi
tatu. Svu energiju je u poslednje vreme uložila u to. Razumem je, nije više mlada, nije više
onaj blistavi trofej. A i ja sam porasla, nisam više slatka mala devojčica sa plavim loknicama.
Sad mogu da im napravim probleme koji im ne trebaju. Ponekad me gledaju ispod oka i kao
da se plaše da me pitaju bilo šta. Bolje da ne znaju šta se dešava i da se prave da je sve u redu,
nego da se udubljuju u probleme koji nisu njihovi.”
“Kako nisu njihovi? Pa ti si njihova. Ne lupaj.”
“Ne razumeš ti to.”
“ Ja ne razumem? Ja? Moj tata je svu energiju i novac ceo život ulagao u mog rođenog
brata. Taj ni dan-danas ne zna kad mi je rođendan, koji mi je broj telefona i gde sam! Mamu
vara non-stop, a ona se pravi da ne zna jer joj donosi milione u kuću, i utehu je pronašla u
meni pa je preterala sa tom ljubavlju. Kad sam porastao i otišao od nje, doživela je nervni
slom! Osećao sam se krivim i za to, osećao sam krivicu što nisam uspešan kao brat, što se
moji ne vole, ma osećao sam, ceo život, krivicu za sve! Tako da nemoj meni govoriti da nešto
ne razumem.”
“Izvini. Ne želim da se ovaj razgovor svede na to ko ima sjebanije roditelje. Hajde da
zaboravimo na sve i da idemo na brod. Da nosim rezervni kupaći ili se kupamo goli?” pitala
sam ga mazno, na šta je on skinuo i taj koji sam imala na sebi i bacio me nazad na krevet.
Vodili smo ljubav da zaboravimo na sve ono što nas tišti. I to je pomoglo.
Bila sam na Svetom Stefanu sa Likicom već dve nedelje. Nikola je bio kod nas sa
devojkom i otišao je pre dva dana, a odmah posle toga došao je Marko. Krišom, naravno. Da
ne bih pravila frku, da ne bih ispala glupača u Nikolinim očima, napravila sam prvu grešku i
odlučila da Marka krijem od najboljeg druga. Nije vreme - bile su reči kojima sam opravdavala
svoj postupak, ali zapravo sam bila kukavica. Njihovo otvoreno neprijateljstvo me je
uništavalo i htela sam da izbegnem sve probleme koje ono sa sobom nosi. Htela sam da
uživam i sa jednim i sa drugim, i Marka sam zamolila da za sada ne govori nikome o našem
viđanju. Tako sam ponovo ja u ovoj vezi postala ona koja nešto skriva i mulja, iako sam ga
uveravala da ću uskoro svima sve objaviti. Jednostavno, nije bilo pravo vreme. Skupljala sam
hrabrost za nešto što ni sama nisam znala šta je . I dalje nikad nismo spominjali na čemu smo.
Vodili smo se parolom go with the flow. Uživali u trenucima kao i obično, ne pitajući se šta će
biti posle. Kad smo bili zajedno, nisu postojali pratilice i pratioci, nisu postojali Nikola i Milica,
laži su bile iza nas. U tim našim trenucima sve je bilo kristalno jasno. Postojali smo samo nas
dvoje.
Ljubav ima moć da ispuni život radošću i smislom, negde sam pročitala, ali pitala sam se
da li je ljubav nešto što treba kriti, nešto što, ako se podeli sa drugima, samo nestane. A
upravo je to bilo ono što me je plašilo: ako drugi saznaju za nas, Nikola ili tata, recimo, da li
ćemo nas dvoje uspeti?
Milica je bila u nekakvom bluru i to mi je odgovaralo. Kao da nisam želela da čujem pravu
istinu. Ostala je negde sama, bez Marka, i meni je to bilo dovoljno.
Talasi, jarboli, jedra i naša preplanula tela bili su dovoljni za sreću. Na Markovom
jedrenjaku slušali smo omiljenu muziku, jeli lubenicu i pili proseko. On mi je ledom prelazio
preko grudi, vetar nam je milovao lica i gole stomake. Bili smo prepušteni strasti i uživanju
u tolikoj meri da su sve prepreke nestajale kada bismo se otisnuli njegovim brodom. Ne
razmišljaš o važnim stvarima kad si napaljen, nasmejan i nesputan. Istraživali smo jedno
drugo. Nikad nam nije bilo dosta.
Nikad nismo bili slobodniji, više drugačiji i opušteniji. Nismo morali da budemo ono što
drugi očekuju od nas, nismo morali da se pravdamo, da se javljamo na telefone. Bili smo van
dometa, bukvalno i figurativno. Nismo morali da budemo ni ono što sami od sebe očekujemo.
Dali smo sebi oduška. Eksperimentisali smo. Radili smo sve ono što se ranije nismo usuđivali
da uradimo - plivali smo na pučini, ljuljali se na ogromnim talasima, borili se s vetrom.
Izgovorili smo volim te.
Marko je pecao, ja sam pravila doručak, a oblačili smo se samo kad bismo uveče pristali
i otišli na večeru. Dopadala nam se ova izolacija. Nismo čitali vesti, nismo pratili šta se dešava
na društvenim mrežama. Jednostavno smo nestali i nismo želeli da bilo kakav spoljni faktor
utiče na našu sreću. On je meni pričao o planovima koje ima kad se vrati u Beograd, o
završavanju faksa, o svim košarkašima koje je upoznao preko brata, o nekom čudu od deteta
od šesnaest godina, s kojim je potpisao ugovor. Bio je oduševljen onim što ga čeka. Pravio je
plan o tome kako ćemo ponovo biti zajedno negde u svetu. Ja sam mu rekla da sam dobila
stipendiju za najbolji fakultet umetnosti na kom ću proučavati fotografiju. Kako sam
spremala svoju prvu izložbu o Njujorku, kako me je više zanimalo ono što se dešava iza
kamere od svega onoga što je ispred, kako me manekenstvo više nije privlačilo kao nekad,
ali sam nastavljala sa takvim tezgama jer su neke od njih dobro plaćene, a takve prilike sam
koristila i da posmatram šta sve fotografi rade.
On mi je prvi čestitao rođendan, u ponoć. Jedrenjak se napunio ružama i šampanjcem, a
mi smo, usidreni na obali, jeli kinesku hranu iz kutija oko jedan posle ponoći, gladni i umorni
od mora, sunca i vođenja ljubavi.
“Hej, dođi da ti pokažem poklon.” Uhvatio me je za ruku i sišli smo sa broda u marinu.
“Pogledaj sad.” Pokazivao mi je ka jedrenjaku. “Vidiš li?”
Pogledom sam tražila nešto, ali nisam znala šta. Odjednom sam ugledala novi naziv
broda. Zlatnim slovima pisalo je .
“Nisam znao šta da ti kupim. Jedino što mi je palo na pamet, dok si juče išla u prodavnicu,
bilo je da brzo promenim naziv broda. Da se ovoga uvek sećamo. Da se ja uvek sećam.”
“Marko, ne znam šta da kažem. Nikad ništa lepše nisam dobila. Hvala ti.” Poljubila sam
ga i dugo ostala prislonjena uz njega. Želela sam da trenutak zauvek traje. Nisam ni primetila
da su mi suze potekle niz obraze.
“Hej, čemu sad to? Zašto plačeš?”
“Ja... od sreće, valjda. Nisam mislila da ćemo ikada više biti ovde. Ti i ja. Mislila sam da ti
više nije stalo, da smo na kraju bili samo prolazni hir.”
“Lana. Sve prihvatam, ali nikada više nemoj reći da smo bili prolazni hir, u redu? Obećaj
mi to.” Zvučao je iznervirano. “Kako si to uopšte i mogla da pomisliš kada si znala koliko sam
te voleo, koliko te i dalje volim? Taj deo nije bio sporan. Mislio sam da znaš.”
 Nisam to znala. Da jesam, možda bi sve bilo mnogo lakše. Zapitala sam se čemu onda sve
one svađe, ljubomorisanje, druge devojke? Zašto smo to sebi radili? Ali nisam pitala. Nije bilo
vreme za takve razgovore. On je stajao preda mnom, divan i iskren, dok su se dve zlaćane
reči, simbol naše ljubavi, presijavale na noćnoj površini vode.
“Volim i ja tebe”, prošaputala sam i ponovo ga poljubila.

Posle pet dana na brodu, vratili smo se na obalu. Ja sam se iskrcala u blizini kuće, a on je
nastavio ka Budvi, gde će jedrenjak ostati do daljeg. Trebalo je da se čujemo kasnije i da, u
zavisnosti od toga da li moji dolaze, vidimo hoće li on doći kod mene ili ne. Likica je brala
ruže i kuvala ručak kad sam ušla u kuću, a onda, kad me je izgrlila, rekla je da mama i tata
samo što nisu stigli, kao i Nikola sa devojkom.
“Spremaju ti neko iznenađenje, to je sve što znam. Nego, kako vam je bilo?”
“Ah, Liki... Divno. Kao san. Priželjkivala sam da se niko ne pojavi za moj rođendan, kako
bih i dalje ostala sa njim.”
“Možda je došlo pravo vreme da popričaš sa svima njima. A ti i Marko? Jeste li vi resili
vašu komplikovanu situaciju?”
“Jesmo. Hoću reći, valjda jesmo. Nemoguće je da nije ništa rešeno kad nam je bilo kao u
raju.”
“Lana, sunce i more bude hormone. Leti nam je svima potreban san letnje noći. Gladni
ste promena, puni strasnih osećanja. Vas dvoje jedno iz drugog izvlačite tu inače zauzdanu
strast. A ti onda spuštaš kriterijume tako zanesena i prepuštaš se tom snu. Ali to je samo san.
Kad prođe leto, kad se razdvojite, šta onda? E, tu vam fali nešto. Imate rupu koju ne umete da
zatvorite jer ne razgovarate! Vi imate doživljaje, nemate stvaran odnos. Onda se vratite kući,
razdvojite se, krene nešto stvarno i sledi razočaranje. Shvataš li da je tebi doživljaj koji imaš
s njim važniji od njega samog?”
Liki mi je otvorila oči. Tada sam shvatila da sam uvek verovala u čaroliju neke lepe
atmosfere - sa Kopaonika ili iz Njujorka, da sam bila zanesena romantičnim noćima, vrelim
plažama i uživanjima. Zato se sve lepo kod nas završavalo čim padne prva jesenja kiša. Nisam
želela da se to ponovi. Želela sam da sve ovo uspe, pa sam odlučila da odmah pozovem Marka.
Međutim, mama i tata upravo su u tom trenutku ušli u kuću sa Nikolom i njegovom devojkom,
i nisam imala više vremena za poziv. Uspela sam samo da mu na brzinu otkucam SMS kako
želim da te večeri bude na mojoj žurki. A žurka koju su spremili trebalo je da bude
spektakularna.
 U dvorištu naše kuće bili su podignuti divni veliki beli šatori. Unutrašnjost šatora bila je
okićena belim ružama, belim lalama i orhidejama. Ne računajući konobare koji su bili u
belom, u belim odelima je bio i gudački kvartet koji je svirao na violinama - ne samo klasiku,
već i sve moje omiljene pop i rok pesme. Gosti su, naravno, morali da budu u belom. Za mene
je iz Moskve stigla božanstvena bela haljina Valentina Judaškina. Iz Njujorka su stigle moje
dve veganke, iz Beograda Vesna i Maja sa momcima, iz celog sveta rodbina, prijatelji i tatini
poslovni partneri. Bio je tu i David sa dečkom. Mama i tata su blistali. Plesali su pored glavnog
šanka uz Fly Me to the Moon Frenka Sinatre i izgledali zaljubljeno. Nikola ih je pratio sa
devojkom i ubrzo su svi sa svojim partnerima igrali. Osim mene.
Slavljenica je sedela na barskoj stolici i svima pružala svoj dobro izvežbani neodoljivi
osmeh. Poruka koju sam pre sat vremena dobila od Marka glasila je:
Ne mogu da dođem, iako bih to najviše na svetu hteo. Stigao mi je brat, a za njim i roditelji.
Situacija je napeta.
Nisam mogla da se naljutim s obzirom na to da sam znala njegovu porodičnu situaciju,
ali sve mi je to pomalo smrdelo. Zar bi bilo neke frke da kaže da ide kod devojke na rođendan?
Kad sam ga pozvala, nije se javljao, a onda je i on mene zvao. Morala sam da otrčim na
sprat, u sobu, da bih mogla da razgovaram.
“Lana, izvini. Ali nikad mi nisi jasno rekla da dođem. Poslala si mi poziv u poslednji čas.”
“Dogovor je bio da vidim kakva je situacija. Ali to više nije ni važno. Želela sam da dođeš.”
“Već se pročulo da ti je tu celo društvo iz Beograda, Njujorka, sveta. Paparacima je
zabranjen pristup, mere obezbeđenja ogromne. Budva priča samo o tvojoj žurki. Zar ja da ti
sve pokvarim?”
“Ako te ja zovem, nećeš pokvariti. Ja želim tebe ovde, baš me briga za druge. Zar to nije
ono što je važno?”
“Znam, ali možda stvarno nije vreme, kao što si rekla. Neka se završi to tvoje čudo pa
ćemo polako...”
“To moje čudo? Tebi je sve to čudo? To je moj devetnaesti rođendan!”
“Jeste, i želim ti da se lepo provedeš. Ne brini, sve će biti super. Samo, znaš da ne volim
gužvu. I da, moram nešto da ti kažem.”
“Šta?” Ponadala sam se da će mi ponovo reći da me voli. Tako bih mu sve oprostila. Ali
on je rekao nešto potpuno pogrešno.
“Milica je u Budvi. Želim ja da ti kažem, pre nego što čuješ od tih tvojih... Tvog Nikole ili
već nekog. Možda ti je već i rekao. Bili su zajedno u avionu. I njen dolazak ovde nema veze sa
mnom.”
“I da ima, šta me briga! Kad nisi ovde, sad slobodno možeš da budeš s njom! Je li makar
smršala?”
“Niski udarci mi ne liče na tebe.”
“Evo ti nešto što liči onda.” Spustila sam mu slušalicu.
 Sišla sam nazad na žurku, besna. Veganke su se lepo opustile sa Majom i Vesnom.
Kikotale su se i delovale kao da su sve deo ekipe kojoj ja ne pripadam. S druge strane, Nikola
se nije odvajao od devojke koja je potpuno odudarala od svih mojih drugarica. Bila je mirna,
ničim se nije isticala, osim svojom velikom dobrotom. Ali dobrotu ne možemo da osetimo
odmah, treba joj se približiti, a njoj se nisu približile druge devojke. Nije imala ekstenzije kao
one, savršeno osenčenu kosu, profesionalni šminker je nije šminkao dobra dva sata, niti je
nosila unikatnu haljinu nekog poznatog dizajnera. Njena prirodna smeđa kosa padala joj je
do ramena, na licu je od šminke imala samo maskaru i sjaj za usne, i obukla je lepu belu
košulju koju je zakopčala do grla, uz bele pantalone u kojima njen stas nije dolazio do
izražaja. Znala sam da je zgodna, videla sam je u kupaćem kostimu - mada nije bio naročito
seksi. Gaćice su joj bile preduboke, a gornji deo joj je previše sakrivao bujne grudi, kao da ih
se stidela. Ah, šta bih ja dala za takav par grudi! Ali u razgovoru s njom kao da se otvarao neki
drugi svet. To je jedina osoba na ovom svetu sa kojom sam mogla da razgovaram o knjigama.
O fotografiji. Koja mi je predložila šta da čitam, koji film da pogledam i na koju izložbu da
odem. Odmah mi je bilo jasno zašto je Nikola pored nje pronašao mir. Prirodno lepa,
skromna, pametna i dobra. Ali usamljena u svemu tome. Zato se Nikola od nje nije odvajao,
iako su ga moje veganke odmeravale od glave do pete. Za razliku od svoje devojke, on je
izgledao vrlo seksi. Bela košulja mu je bila diskretno raskopčana i otkrivala novu tetovažu na
grudima. Kosa razbarušena, kao i obično prožeta pramenčićima od sunca, i brada od par dana
- sve mu je to davalo još veći šmek.
“Šmekeru, da li se zabavljaš? Nadam se da vam je sve po volji, drago mi je što ste došli”,
rekla sam im sedajući za njihov sto.
“Hvala na pozivu. Lana, ovako nešto do sada nisam videla. Sve je sređeno sa takvim
ukusom. Muzika je božanstvena. Kuća vam je prelepa, a ti blistaš!” rekla mi je ona dok ju je
Nikola sve vreme držao za ruku.
“Hoćeš da ti pokažem ostatak kuće?” upitala sam je.
“Naravno, hvala”, prihvatila je i nas dve smo ostavile Nikolu za stolom. Krajičkom oka
sam primetila kako mu se veganke približavaju, i pošto nisam htela da se njegova devojka
oseti ugroženom, odvela sam je u kuću. Pokazala sam joj slike i skulpture (Ah, imate Nadeždu
Petrović.), gostinsku sobu (Ovde je kao u raju!), zadnju terasu (Kakve divne ruže, to su čajevke,
vrtne ruže, zar ne?}, biblioteku (Ovo je san snova, imate ozbiljne raritete ovde, ti si najveća
srećnica!), a onda smo zastale pored klavira u prizemlju.
“Nikad nisam naučila da sviram klavir, a želela sam. Ti sviraš?”
“Da, ali u poslednje vreme ne mnogo. Zapostavila sam klavir.”
“Šteta. Mogla bi da nam odsviraš nešto ovih dana. Volela bih da te čujem.” Rekla je to
tiho, gledajući kroz prozor svog dečka kako igra sa jednom od veganki. Di-džej je uveliko
počeo da nas zabavlja, a uz najnovije svetske hitove niko nije mogao da ostane ravnodušan.
Stariji su diskretno napustili dvorište i prebacili se u baštu iza kuće, gde su pušili tompuse i
pili konjak, a moje društvo počelo je da se opušta. Veganke su već bile pijane i obe su počele
da se uvijaju oko Nikole, koji je sad već pokušavao da ih se otarasi, ali jedna ga je vukla za
košulju, a druga mu je zavlačila ruku ispod.
 “Idemo da ga spasimo.”
Rekla sam to uz osmeh, ali sam na to dobila tužan pogled i ledeno: “Ne može baš uvek
sve da se spase. Osećam kako ne pripadam ovom svetu, iako Nikola to nikad neće priznati.”
“Kakav je to svet? Isti kao i svaki drugi. Nikola te voli, to je najvažnije. Idemo da
đuskamo! Samo malo da ti otkopčam ovu košulju... Da ti stavim ove minđuše...” skinula sam
svoje i stavila ih njoj na uši. “Čekaj... Malo karmina samo... Tako! Voilà! Spremna za žurku!”
Vratila sam Nikoli njegovu devojku, raskopčane košulje, sa nakitom i karminom.
Veganke su se povukle, a oni su nastavili da igraju cele noći.
Kako je malo potrebno da devojka dobije samopouzdanje. Otkopčano dugme, lep nakit
i karmin.
Osetila sam nečiji zagrljaj. Miris kohibe esplendidose me je svu prožeo. Odavno ga nisam
osetila. Miris tatinih cigara oduvek me je umirivao. Kad bi njih pušio, znala sam da je dobro
raspoložen. Tada bih ga doživljavala kao pravog tatu, zaštitnika pored kog ništa ružno ne
može da se desi. Uzvratila sam mu zagrljaj. Želela sam da trenutak potraje što duže, jer sam
ovakve prilike mogla na prste da prebrojim.
“Lana, dušo, ovo je tvoj veliki dan. Nadam se da se lepo provodiš. Znam da prošli
rođendan nisi provela onako kako si želela i kako si navikla, ali tata ti je sada spremio jedno
veliko iznenađenje. Videćeš ga kad se gužva raščisti. Možeš li da izdržiš?”
“Tata, ne treba mi ništa. Znaš da sve imam. Ne treba toliko da se trudite. Dali ste mi
najbolji život na svetu.”
“I zaslužila si ga. U poslednje vreme si bila haotična, ali oprošteno ti je. Valjda svi prolaze
kroz faze. Ponovo si ona stara Lana. Drago mi je zbog toga. Uozbiljila si se, i ono što ću ti
kasnije pokazati apsolutno si zaslužila. Javi kad se malo smiri gužva, da možemo sami da
odemo u biblioteku. Ovaj ozbiljan poklon iziskuje i ozbiljan razgovor.”
Nisam stigla ni da se zapitam šta bi to moglo da bude kad mi je pritrčao Nikola i rekao:
“Vreme je za zajedničku fotku. Društvo iz celog sveta na okupu. Ako fotografi ne mogu
da slikaju tvoj rođendan, slikaćemo ga mi za naše Fejsbuk prijatelje!”
“Misliš da je to dobra ideja?”
“Tvoje drugarice su isfotkale najmanje milion selfija, sa sve haštagom
lanas19thbirthday, tako da... Samo Lana fali na svim tim slikama. Kad ne možeš da ih pobediš,
pridruži im se. Divno si mi sredila devojku, by the way. Thanks, babe.”
“Nema na čemu. Idemo da se fotkamo!” Taman da Marko vidi šta propušta.
Ali dok smo se mi slikali, Marko je gasio svoj Fejsbuk profil.
Igrali smo uz Suit &Tie kad sam videla da se svi nešto gurkaju oko Vesne i gledaju u mom
pravcu. Čim sam se približila, sakrila je telefon od mene, ali ja sam pružila ruku dajući joj do
znanja da želim da vidim šta krije.
“Hej, nije ništa. Neko ko je davno prošlo vreme za tebe.”
 “Daj da vidim”, rekla sam odsečno i uzela joj telefon iz ruku.
“Ma glupost. Marko, njegov brat i ona dosadna Milica su negde u Budvi. Videla sam
slučajno jer je ona komentarisala moju sliku na kojoj smo svi zajedno.”
“Šta je komentarisala?”
“Evo, vidi sama.”
Uzela sam telefon i ušla na našu zajedničku sliku. Maja, Vesna, Nikola, njegova devojka,
veganke, David i ja. Svi u belom. Držimo čaše šampanjca i smejemo se. Ispod fotografije sa
haštagom lanas19thbirthday, koja je ispala kao da smo svi u editorijalu za Vog, stajala je
Miličina slika sa Markom, njegovim bratom i njenom pudlicom, sa haštagom kikis2ndbirthday
i komentarom: Možda nije fensi kao kod vas, ali i mi slavimo rođendan. Moj Kiki je napunio dve
godine! Živeli Kiki i Lana! Ljubimo vas!
“Budala. Rekla sam ti, ništa strašno. Evo, skloniću tu njenu sliku i blokiraću je.”
“Nemoj da je blokiraš. Želim da vidim šta rade.”
“Zar te to još uvek zanima? On je tvoja prošlost, zar ne?”
“Jeste. Apsolutno. Ali želim da znam ko slavi moj, a ko pseći rođendan. Kome je jedan
pas važniji od mene.”
“Pa, nisu pozvani. Ovo rade jer im je krivo što nisu tu. Mislim da Marko i ne zna da ga je
slikala. Pogledaj bolje. On je iza nje i okrenut je čudno, kao da gleda nešto sa strane. Mislim
da nije ni video kad ih je uhvatila. Drži to svoje kuče u ruci, a njih dvojica su iza nje. Ona ovo
radi namerno.”
“Znam, jasno mi je sve. Provalila sam je odavno. Nije baš takva dobrica kako se
predstavlja.”
“Kad smo već kod nje... Znaš šta mi je rekla jedna drugarica? U stvari, drugarica od
drugarice koja ide sa Milicom na faks. Mislim, je li okej da ti sad pričam sve? Vas dvoje odavno
niste zajedno, to sve sa njim te je prošlo, zar ne?”
“Naravno, slobodno pričaj. Jedva čekam da čujem.”
“Joj, kako su mi nedostajala ova ogovaranja s tobom. Dakle, ta drugarica od drugarice je
sa Milicom na nekim predavanjima i zbližile su se i mic po mic... Znaš kako to ide, Beograd je
selo, svako svakog zna i došle su do mene pa preko mene do tebe i - puf!” Vesna je pljesnula
rukama u momentu kad je izgovorila to puf, pa sam se trgla. “Milica je odmah počela da se
raspituje o tebi i malo-pomalo, kad su se već otvorile jedna drugoj, rekla je kako joj je Marko
rekao da nikad ne bi mogao da bude s tobom, da ne može da te uhvati ni za glavu ni za rep,
kako si nestalna, kako ne veruje u veze na daljinu, kako mu je prijalo da bude s nekim ko je
toliko popularan, ali da to ludilo nije za njega, kako njemu treba neki mir, stabilnost, neko ko
ga razume, na koga može da računa, ko mu je veran...”
Više ništa nisam čula. Vrtelo mi se u glavi. Popila sam još jednu čašu šampanjca naiskap
i oteturala se do sobe. Zaključala sam vrata, sručila se na krevet, glavu gurnula u jastuk i
vrištala. Osećala sam se kao davljenik koji uzalud viče. Koga nema ko da čuje. Koga talasi
vuku na dno. Koji više nema snage da se bori sa njima. Pušta se i nestaje.
 Kad su svi gosti otišli, spustila sam se do Likičine sobe. Nisam imala s kim drugim da
pričam. Bilo je pet ujutru, a ja nisam mogla da spavam. Sunce se već dizalo iznad horizonta.
Provirila sam kod Likice, ali ona je ležala u krevetu zatvorenih očiju. Znala sam da se
budi rano, ali verovatno ni ona nije mogla da zaspi od buke pa će spavati duže.
Sve je bilo tiho. Izašla sam na plažu bosa. Osećala sam pesak pod stopalima i divni
jutarnji miris mora. Oči si mi bile krvave od nespavanja i plakanja. Čak sam iskulirala i mamu
i tatu kad su me tražili. Pravila sam se da spavam kad su ušli uz pomoć rezervnog ključa.
Nisam videla svoj poklon. Razmišljala sam šta bi mi Liki rekla. Ona je uvek bila u pravu za
sve. Uvek mi je govorila da razgovaram s njim, ali ja to nikad nisam uradila.
“Razgovor je najvažniji. Vi mladi uopšte ne umete da razgovarate. Sve vam se svodi na
ono što vidite. Prava je muka i nevolja kad čovek nema dovoljno hrabrosti u sebi da s nekim
iskreno razgovara i prava je katastrofa kad priča onda kad treba da ćuti. Sve ste izmešali.
Pričate o glupostima, prećutkujete važne stvari”, govorila mi je ovog leta dok smo zajedno
brale ruže, kuvale ručak ili odlazile u nabavku. Vozila sam je na mojoj ljubičastoj vespi, a ona
je, kao prava dama, sedela sa nogama sa strane, kao da jaše konja, i umesto da se sa obe ruke
drži za mene, ona se držala jednom, a drugom je pridržavala šešir. Likica moja, volela sam je
više od svega. Uvek je bila pored mene i davala mi savete kad ni mama i tata nisu znali šta da
kažu.
“Lanice, dušo, ja sam tu da popunim svu onu prazninu koju osećaš. Roditelji nikad
nemaju vremena za svoju decu kao što će imati za svoje unuke. Ne ljuti se na njih.”
Otišla sam sa plaže do bašte i ubrala tri ruže za Likičinu sobu. Stavila sam ih u vazu i
ponovo krenula ka njoj. Bilo je već skoro sedam, a s obzirom na to da se ona ceo život budila
već u pola šest, znala sam da nema šanse da spava. Jedva sam čekala razgovor s njom. Kucnula
sam i provirila. I dalje je ležala i spavala. Tiho sam ušla. Sobom se širio neki čudan miris koji
nisam prepoznavala, pa sam polako otvorila prozor da uđe vazduha, ali tako da je ne
probudim. Kad sam krenula da izađem, pogledala sam je malo bolje. Bila je veoma bleda, pa
sam je dotakla.
Onda sam pala na kolena pored njenog uzglavlja. Zagrlila sam je svom snagom. U
nozdrve mi se uvukao taj nepoznat miris pomešan sa njenim parfemom.
Taj miris smrti.
Suze su mi se slivale na njeno lice.
“Liki moja, Liki moja, Liki moja...” ponavljala sam, ni sama ne znam koliko puta.
Mama me je jedva odvojila od njene postelje.
Kad je hitna pomoć odlazila sa Likicom, bila sam u sobi. Odbijala sam da izađem sve dok
se nismo spakovali i krenuli nazad za Beograd, da pripremimo sve za sahranu.
Mala Lana je nestala sa Likicom.
Tata mi je u avionu rekao da mi je uzeo studio u Parizu. U Četvrtom arondismanu. Stan
je imao pogled na Senu, mostove i crkvu Notr Dam, rekao je. “Hteo sam da te odvedem pravo
tamo posle rođendana, ali sad se sve malo iskomplikovalo. Pomerio sam karte za nekoliko
dana, kad završimo sve to oko sahrane.”
Njemu je Likičina smrt bila samo neka sahrana koju je morao da završi.
Bio je moj rođendan. Dobila sam ključ za samostalnost. Dobila sam stan u Parizu. Porasla
sam. A Liki je otišla kad je shvatila da mi više nije potrebna. Sačekala je da porastem i umrla
u snu sa šezdeset devet godina.
Devetnaest.
Šezdeset devet.
Pisala sam ta dva broja nekako manijakalno po svom dnevniku. Nisam više plakala, ali
nisam mogla ni sa kim da se viđam. Popila sam mamin lek za smirenje i zaključala se u sobu.
Sahrana je bila organizovana za subotu u dva po podne i do pola dva nisam izašla iz sobe.
Zvali su me Nikola, Vesna, Maja, veganke, David. Pozvao me je i Marko. Nisam mogla da
razgovaram ni sa kim.
Na Novo groblje sam stigla bez mame i tate. Oni su već stajali pored kovčega u kapeli.
Ljudi su im prilazili da izjave saučešće, jer Liki nije imala nikog osim nas. Spustila sam buket
belih ruža na njen kovčeg jer je njih najviše volela. Mirisala sam na šanel 5 kao ona. Za nju.
Nosila sam njene bisere. Želela sam da zna da će uvek biti sa mnom. Stala sam tik do mame i
slušala opelo. Noge su mi klecale i osećala sam da ću pasti, ali nisam htela da pokažem da
sam slaba.
“Pođi sa mnom”, čula sam glas iza sebe.
“Odvedi je na vazduh”, rekla je mama.
Uhvatila sam se za nečije ruke i polako izašla.
“Je li ti bolje?”
Digla sam pogled i ugledala Marka. Nisam mogla ništa da kažem osim: Odvedi me kući,
molim te.
I odveo me je. Ušli smo u kuću bez reči. Popela sam se u sobu i legla u krevet. On je par
trenutaka stajao i posmatrao me zbunjenim pogledom, a onda je legao pored mene. Zaspala
sam u njegovom zagrljaju. Ne znam koliko je vremena prošlo, ali znam da je zazvonio telefon
koji me je probudio. Marka nije bilo pored mene, nije bio u sobi, nije bio u kupatilu. Kad sam
se javila, čula sam njegov glas s druge strane.
“Hej!”
“Hej!”
“Gde si otišao?”
“Kad si zaspala, iskrao sam se iz kuće. Da ti ne pravim problem ako tvoji dođu.”
“Marko... Hvala ti. Verovatno nećeš doći ponovo, sad kad su moji tu?”
“Ako ti treba društvo...”
“Ovaj, ne, ne. U svakom slučaju, hvala ti što si bio uz mene.”
 “Ma, daj. To je najmanje što mogu da uradim. Mogu li još nešto?”
Ćutala sam. “Lana, jesi li tu?”
“Jesam.”
“Želiš li da razgovaraš?”
“Ne, ne želim. Želim da budem sama. Ne brini, neću ništa glupo da uradim, samo mi je
potreban mir.”
“Razumem te. Samo... S obzirom na sve ovo... Uskoro i putuješ... Ne znam da li ću te videti
pre nego što odeš u Njujork. Voleo bih to.”
“Marko, ja se ne vraćam u Njujork.”
“Ostaješ ovde?”
“Ne, ne ostajem. Da si bio sa mnom za rođendan, možda bi i znao. Onda je Liki... pa nisam
stigla da te zovem, bio si ljut.”
“Nisam ja bio ljut. Ti si bila ljuta. Ali nema veze, pusti sad to. Šta si htela da kažeš?”
“Selim se. Ponovo.”
“Gde? Kako? Zašto?”
“Pa rekla sam ti da sam se upisala na Univerzitet umetnosti.”
“Mislio sam da je on u Njujorku?”
“U Parizu je. Idem u Pariz. Isplatili su se svi oni časovi francuskog. Liki je bila tako
ponosna na mene, jedino me je ona uvek podržavala u želji da se bavim fotografijom. Govorila
je: Nemoj se pouzdati u oči ako ti oči nisu koncentrisane. Ili: Ako misliš da ti fotografije nisu
dovoljno dobre, onda nisi dovoljno blizu. Pamtila je uvek te izreke mudrih ljudi, znala je tačno
ko je šta rekao. A ja sam zaboravila ko je šta rekao, znam samo da mi je ona to sve rekla.
Nedostaje mi...”
“Znam. Lana, odmori se. I zovi me kad god hoćeš i doći ću. Okej?”
“Okej. Hvala ti.”

Spavala sam od tada neprekidno 23 sata, kad su me probudili glasovi ispred ulaznih
vrata sobe: “Idi, budi je ti!”
“Neću ja, ti je probudi. Ja sam već dva puta pokušala i ne reaguje. Da zovemo lekara?”
“Ma kakav crni lekar, moramo da krenemo. Nisi joj valjda dala one tvoje lekove za
smirenje?”
“Dala sam joj jedan. Jedan! I to pre sahrane. Hajde, ulazi, zakasnićemo na avion!”
Da im skratim muke, viknula sam: “Budna sam i sve vas čujem! Ustajem!”
 Bojažljivo su provirili, a onda je tata rekao: “Obuci se i spakuj nešto najosnovnije. U
stvari, nemoj ništa da pakuješ, tamo ćete sve da kupite!”
“Zar ne ideš i ti?” pitala sam ga začuđeno.
“Nemam vremena za Pariz. Ovo se sve oteglo, od juče me moji s posla čekaju u Moskvi.
Moram i stan u Njujorku da otkažem, samo nam se gomilaju računi bez potrebe. Hajde, dođi
da te ljubim pa da bežim.” Nespretno me je poljubio u glavu i otrčao niza stepenice, gde ga je
čekao vozač. “Javite mi se iz stana, da mi kažeš da li ti se dopada!”, doviknuo je i čula sam
kako se ulazna vrata zatvaraju za njim uz tresak.
“Hajde, malena moja, spremaj se. Moramo da budemo na aerodromu za sat. Jao, Pariz i
nas dve u njemu! Lana, videćeš, taj grad sve leči!”
Marka sam pozvala iz svog pariskog stana. Posle usiljenog razgovora, rekao mi je da
tone, da ne može da podnese te moje odlaske, da mu se život pretvorio u čekanje Lane. Nisam
znala šta da mu kažem jer je bio u pravu. Nisam imala snage da se raspravljam jer sam
tugovala. Pustila sam ga da mi spusti slušalicu i da ponovo sve ostane nedorečeno.
 9

Ne žatim ni za čim

Non, je ne regrette rien

Ni le bien qu’on m’a fait
Ni le mol, tout ca m’est bien egal
Non, rien de rien...
Non, Je Ne Regrette Rien,
Edit Pjaf

Još kao klinku fascinirale su me jake žene. Čitala sam knjige o njima. Frida Kalo, Jovanka
Orleanka, kneginja Ljubica, Žozefina Bejker, Mileva Marić, Jelena Anžujska. I naravno, Koko
Šanel. Dakle, sve ono što sam mislila da moja mama nije bila. Kad imaš mamu koja je uvek
zanosna, zbog koje, kad uđe u prostoriju, nastane tajac, koja je toliko sigurna u svoju lepotu
da joj nije bitno šta će obući, ali izaziva divljenje i kad obuče samo obične crne pantalone i
belu majicu, gledaš na svet na poseban način. Nikad se nisam takmičila sa njom, jer ono što
je ona bila za javnost - lepa uspešna manekenka, koja je osvojila srce uspešnog poslovnog
čoveka, mog oca, - bila je sasvim drugačija slika od onoga što je bila privatno, za svoju
porodicu. Tati je oduvek povlađivala, mene je razmazila, a kad je počela da dobija bore,
shvatila je da je lepota prolazna, a da sa njom može da izgubi sebe. Ili tatu.
Njena pisanja za magazine i bavljenje stajlingom i modom bili su površna zanimacija jer
je to nikada nije istinski zanimalo. Imala je urođen dar da se obuče s ukusom i tu je sve
prestajalo. Na nedelje mode išla je jer je dobijala pozivnice i mesta u prvim redovima, pred
kamerama se pretvarala kako prati trendove, ali kad bi se sve to završilo, i kad bismo nas dve
sele za trpezarijski sto, bacila bi štikle i rekla:
“Moda je tako dosadna stvar.”
“Zašto onda idemo na sve te revije?”, pitala bih je razočarano, jer sam tada bila puna
entuzijazma, želela sam da budem kao sve te divne manekenke - uostalom, želela sam da
budem kao moja mama.
“To očekuju od mene. Ne brini, vodiču te u Milano sledećeg meseca. Taman da malo
pobegnemo iz ovog grada.” Nasmejala bi se i poljubila me, pokušavajući da prikrije tačno
koliko je to više ne zanima.
 Od nje je tata očekivao da uvek bude lepa, elegantna i nasmejana. Da bude prijatna,
opuštena, pozitivna i vesela. Da bude upućena u sve njegove poslove, ali da ima i svoju
profesiju. Dakle, najlakše joj je bilo da radi ono u čemu je tolike godine provela - da nastavi
da prati modu, da piše za časopise, da odlazi u emisije u kojima će davati savete o dobrom
stajlingu i uopšte o jednom načinu života koji se od nje očekivao.
Oduvek je sve radila kako bi ugodila svima oko sebe. Naročito mužu i svojoj jedinici. Tata
je dobio premeštaj u Moskvu, a mama se taman navikla na Ameriku. Izgubila je kompas
negde u Njujorku, doduše, bila je isuviše dokona, ali je uspela da se povrati uz pomoć joge,
pa sad ne samo da je davala savete o modi, već i o jogi, pozitivnim vibracijama koje utiču na
naš život, moći podsvesti, holističkoj medicini i raznim drugim glupostima, koje u svom
učenju pokazuju kako da pronađemo unutrašnje izvore koji remete normalne energetske
tokove, kako je volela da govori.
Postala je nekakav love-life coach. Ali i dalje nije bila jaka. Ni potpuno srećna. Radila je
sve to samo da bi nešto radila. Njena istinska strast bilo je pisanje. Volela je da piše pesme.
Imala je na desetine svezaka prepunih poezije, koju se nije usuđivala da pokaže nikome osim
meni. Plašila se da će je ismejati.
“Ovo radim za svoju dušu, Lana. Vidiš kakvo je vreme došlo. Ismevaju žene koje žele da
pišu, kao da je svakome ko je lep zabranjeno da se bavi bilo čime što ne uključuje modu”,
rekla bi mi, a onda bi počela da čita pesmu koju je napisala te noći.
Nije bila hrabra. Zato sam ja htela da budem uvek svoja, da nikad ne izgubim sebe zbog
nekog muškarca i da radim ono što volim, a ne ono što se od mene očekuje, kao što sam radila
doskora. I zato sam ja bila fascinirana hrabrim ženama. Kao što je Koko Šanel, koja je odrasla
u siromaštvu i u sirotištu. Uspela je samo zahvaljujući svojoj hrabrosti i talentu.
“Lana, ne budi naivna. Tvoja Koko je imala ljubavnika milionera koji joj je bio glavni
finansijer. Zvao se Etjen Balsan, preko njega je upoznala sve važne ljude u Parizu i otvorio joj
je prvi butik”, govorila mi je dok smo prolazile pored Ulice Kambon 31 i apartmana u kom je
živela i radila Koko.
“Idemo posle da vidiš hotel Ric, u kom je živela skoro čitav život. Ali ovde je bio njen
atelje, prodavnica i stan. Vidi gore, kažu da ova njena zgrada ima najbolji pogled na Pariz!
Nikad ovde nije spavala, zapravo, u apartmanu nema nijednog kreveta. Spavala je u Ricu
preko puta. Kakva ekstravagancija, zar ne? Ali ponavljam - iako je njen talenat neosporan, da
nije imala svog ljubavnika milionera na početku, možda ništa od ovoga ne bi ni bilo. Ni male
crne haljine, ni omiljenog Likičinog parfema... Ničega!”
“U redu, a Brižit Bardo? Ona je Parižanka iz pristojne porodice i nije bilo potrebe za
nekim milionerom koji će je finansirati. Dakle, samo su hrabrost i talenat bili važni.”
“Ne želim da ti rušim fantazije, ali da je Rože Vadim nije video na naslovnoj strani, ne bi
dobila svoju prvu ulogu u filmu Ludi od ljubavi. Opet muškarac koji uskače i gura. Hajde dalje,
čikam te!”
“Edit Pjaf. E, tu nemaš šta da kažeš. Rođena je praktično slepa, majka joj je bila
narkomanka, kćerka joj je umrla... Ma užas. Ta žena je bila hrabra!”
 “Jeste, bila je, i divim joj se. Ona je jedna od retkih žena koja je otkrila pevače, i to muške.
Šarl Aznavur, Iv Montan, Šarl Dimon, sve ih je ona pronašla, izvela na put, ohrabrila, verovala
u njihov talenat. Samo... zašto svi hrabrost vezuju za teško detinjstvo i siromaštvo? Zar
imućni ljudi nemaju hrabrosti? Gde se izgubila?”
“Ne znam, mama, reci mi ti.”
Spustila je pogled i čvrsto me zagrlila.

Nastavile smo da lutamo Parizom. Posmatrale smo zgrade i išle u najzabačenije kutke
grada. Nikad toliko vremena nisam provela sa mamom kao tih prvih meseci u Parizu. Želela
je da bude sa mnom sve dok se ne naviknem na nov grad, iako ja nikad nisam imala problem
sa navikavanjem. Dobra stvar u životu u kom se stalno seliš i putuješ je ta što se u bilo kom
gradu na kugli zemaljskoj osećaš kao kod kuće. A i Afro je uvek bila sa mnom. Kad svi odu i
ostanem sama sa svojom macom, zagrlim je i slušam je kako prede - to je znak da si kod kuće,
ma gde ona bila. Videla sam da joj tata nedostaje, da joj Moskva nije legla, i da ne želi da se
vrati, ali isto tako sam prvi put osetila neku nesigurnost u njoj. Čula sam je kako tiho
razgovara sa tatom misleći da je ja ne čujem. Par puta sam je čula da plače. Tada je najviše
pisala. Pariz joj je probudio maštu i inspiraciju. Nije imala lepe reči za Ruskinje.
“Seljanke. Napadne i proste. Čast izuzecima”, rekla je jednom prilikom dok je
razgovarala telefonom sa nekom prijateljicom.
Kad sam je pitala da li je sve u redu sa tatom, previše se trudila da mi dokaže da jeste.
Radila je stvari koje nikada ranije nije - pokazivala mi njihove zajedničke slike na Fejsbuku,
nov prsten sa rubinom koji je dobila, bundu koja ju je sačekala u stanu jednog jutra, gomile
cveća po stepeništu.
“Mnogo radi. Više nego u Njujorku. Valjda ga grize savest što nije sa mnom, pa šalje
poklone. Muškarci misle da poklonom mogu sve da reše. Kod većine žena može, ali ne i kod
ove”, pokazala je na sebe i nastavila: “Obećao je da će doći za vikend. Videćeš, sve je odlično.
U stvari, nikad bolje!”
“Mama, smiri se, tata te nikada neće prevariti sa nekom Ruskinjom. Ima skoro šezdeset
godina, pobogu. Uskoro će u penziju, pa ćeš kukati za ovakvim danima kad ga nigde nije bilo,
videćeš!”
“Lana, toliko si pametna. Znaš, Likica mi je uvek davala dobre savete, ali ti si i nju
prevazišla.”
“Mama, došli smo do tačke kad su se uloge preokrenule. Od sada ću morati ja tebi da
govorim šta da radiš, da te savetujem i hrabrim, jelda?”
“Svu pamet si dobila od oca, hvala bogu. I njegovu hrabrost. Od mene samo taj nosić i
kosu. Ne znam, stvarno, na koga si toliko lepa. Uopšte ne ličiš na mene. Nego, gde je Marko,
ne spominješ ga čitava dva dana?”
 “Ne znam. Koliko sam shvatila, sa bratom je u Dubaiju. Slave njegov rođendan. Skupili
su se NBA igrači i pratilice NBA igrača. Prekjuče sam dobila slike kako divljaju na nekoj žurki,
sa recima kako mu nedostajem. Potiskujem u sebi te scene sa svim domaćim prostitutkama
koje su ih dočekale. Mrzim Dubai. Mrzim što sam ljubomorna.”
“Kako si ono rekla malopre? Lana, smiri se, nikad te neće prevariti sa nekom tamo... iz
Dubaija. Uskoro će doći, a onda ćeš kukati za ovim danima provedenim s majkom. Hajde,
idemo ti i ja na Ajfelov toranj. Toliko smo puta bile ovde, a nikad se nismo popele. I ponesi
foto-aparat. Napravićemo jedan neverovatan foto-sešn!”
Nisam čak ni mami priznala da sam Marka videla samo još jednom, pre nego što sam se
definitivno preselila u Pariz. Da mi je pomisao na njega izjedala dušu jer sam znala da je
daljina ono što nas uništava. Za mamu smo nas dvoje imali stabilnu vezu na daljinu. Tata je
ionako prestao da se interesuje za moj ljubavni život. Valjda je shvatio da sam odrasla i da ne
može više da me kontroliše. Uostalom, bio je prezauzet, a ja sam bila predaleko. Markov i moj
rastanak u Beogradu bio je hladan i prekriven velom tuge zbog Likičine smrti. Nisam imala
snage da razgovaram sa njim o nama, niti je on hteo da mi zadaje još veću bol. Znala sam, kad
sam ga poslednji put poljubila, na aerodromu, da mi nikad neće priznati da ne može da bude
sa mnom, da me voli, ali da mu neko ko je daleko od njega nije potreban. Da mu moja
popularnost ne uliva sigurnost. Videla sam to u njegovim očima. Pravili smo se da je sve u
redu, da ćemo se redovno čuti telefonom kao i do tada, da ćemo se videti čim on bude imao
vremena da dođe u Pariz. Po prvi put otkako smo bili zajedno, nismo obećali jedno drugom
baš ništa.
Danima sam u svom pariskom studiju plakala. Mami i tati sam govorila da je to isključivo
zbog Liki. I jeste bilo u početku, ali kasnije se sve izmešalo. Nedostajali su mi trenuci koje sam
imala sa Markom - trenuci u kojima zaboraviš na tugu i prepustiš se zanosu. A on je oduvek
imao moć da zagrljajem ili poljupcem učini da sve loše nestane.

Meseci u Parizu sporo su prolazili. Tempo nije bio ubitačan kao u Njujorku, a Grad
svetlosti ostavljao je dovoljno vremena za razmišljanje. Kad su mama i tata bili sigurni da
sam se dobro smestila, da sam spremna na samostalan život, vratili su se za Moskvu. Tata je
došao za vikend, kao što je i obećao. Bio je nervozan sve vreme, večito na telefonskoj vezi sa
kancelarijom. Jedne večeri su se toliko posvađali da sam ih čula sa ulice, dok sam se
približavala hotelu u kom su odseli. Obezbeđenje je ušlo u njihov apartman da vidi je li sve u
redu, i pošto je tata platio razbijenu vazu, sve je zataškano i oni su otišli. Mama je sve vreme
imala crvene oči od plakanja, a da bi me utešila, neprestano je parafrazirala izjave Lane
Tarner.
“Lana, ne sekiraj se za nas. Kad posle toliko godina postoji strast, to je dobro. Tu i tamo
mora da se razbije neka vaza. Kad je brak ravna linija, znaj da tu nešto debelo ne valja. Svog
muža smatram veoma uzbudljivim, i svaka žena koja to ne misli za svog je anemična stara
usedelica.”
 To me je zaista smirilo. Jer, ako se posle toliko godina braka i dalje svađaju, pa ljube i
mire, onda zaista kod njih postoji ta doza strasti koja nije zauvek nestala. S druge strane,
meni je uzbuđenje u ljubavi koje sam imala sa Markom jako falilo. Zbog toga sam je
pronalazila veštački. Više nisam uspevala da se zadovoljim samo učenjem i radom. Trebalo
mi je nešto što će mi pokrenuti adrenalin i tako je počelo moje noćno izlaženje po Parizu. S
druge strane, snimala sam neke editorijale i fotografisala se za kataloge, ali pošto sam bila
lenja i nisam od manekenstva htela da napravim profesiju, uglavnom sam izostajala s
kastinga za revije. Istinu govoreći, nisam mogla ni da se probudim rano ujutru. Sve ono što
sam zarađivala od modelinga stavljala sam na račun koji sam otvorila u banci. Osećala sam
se tako odraslo i samouvereno.
Kad je Marko prvi put rekao da ne može da dođe, bila sam mirna. Drugi put sam se samo
malo durila, ali treći put sam napravila skandal.
“Sad kad sam sama, i kad imaš vremena, ti izmišljaš neke glupe razloge!”
“Lana, ne mogu, moram na put u Ameriku. Idem kod brata, ali idem i zbog posla.”
“Odjednom si postao toliko tražen menadžer. Divno. Nismo se videli više od tri meseca,
a ti se ponašaš kao da ti uopšte ne nedostajem.”
“Nedostaješ mi, ali ne mogu sad da dođem. Možda kad se budem vraćao. Javiću ti večeras
da li ću uspeti da promenim let. Okej?”
“Okej.”
Marko je uvek pronalazio rešenje za moju ljutnju. Nisam želela da zvučim očajno,
ponajmanje razmaženo, ali činjenica je da mi je nedostajao. Zamišljala sam nas dvoje u
Parizu, kako krstarimo Senom, odlazimo na Monparnas, u Mulen ruž ili ulazimo u muzej
erotike u ponoć.
Nije uspeo da promeni let. Čekala sam još mesec dana. I tako iz meseca u mesec.
U međuvremenu, došle su mi Maja i Vesna za Novu godinu (koje sam danonoćno fotkala
ispred svih mogućih turističkih atrakcija, da bi mogle svoje fotografije i putopis iz Pariza da
prodaju nekom ženskom časopisu), posle njih su me posetile veganke krajem januara, koje
su noćima tražile sličnost između noćnog života Pariza i Njujorka. (Kod nas je sve otvoreno,
ovde je sve tako privatno. Kod nas se danima spremaju i biraju šta će da obuku za izlazak, ovde
se prave kao da im nije stalo. Kod nas ti svi govore da te vole, ovde te samo hladno poljube u
obraz. Kod nas svi vode zdrav život, ovde svi puše.) A onda je došao i Nikola. Bio je februar i
bližio se Dan zaljubljenih. Marko mi je po milioniti put obećao da će sigurno doći do
četrnaestog, ali kad se Nikola najavio sa svojom profesorkom književnosti, Marku sam iz
inata rekla da sam za Valentines day zauzeta. Bilo mi je dosta čekanja i odlučila sam da
pokažem zube i probam da izazovem ljubomoru.
Pre nego što su Nikola i njegova devojka stigli, počela sam, kao što sam rekla, intenzivno
da izlazim sa novim društvom sa faksa. Adrenalin i uzbuđenje dosezali su najviše granice tih
noći. Bilo je svega, a Pariz je prepun iznenađenja kad malo više zagrebeš u noć. Uglavnom
smo upadali na privatne žurke, za koje smo dobijali pozive preko moje modne agencije iz
Pariza. Kad se družiš sa manekenkama, dobijaš sve tajne ključeve najboljih žurki. Gledali smo
Ditu von Tiz u velikoj čaši šampanjca, odlazili u klubove zatvorenog tipa, u kojima smo cele
noći igrali sa najpoznatijim francuskim reperima, glumcima i manekenima, pili belo vino za
šankom u svingerskom klubu, iz kog smo pobegli čim je krenula akcija, bili u bekstejdžu sa
najlepšim francuskim transvestitima dok su se pripremali za nastup i kupali se u bazenu na
vrhu zgrade u Prvom arondismanu, na žurki kod sina francuskog ministra spoljnih poslova.
Moj Fejsbuk profil pucao je od lajkova. I od hejtova. U Beogradu se jedno vreme samo pričalo
o mojim izlascima, što je Nikolu i nateralo da što pre dođe.
Tog jutra sam u kafeu ispred zgrade čekala njihov dolazak sa aerodroma, ali kada sam
najzad ugledala Nikolu, samo što me šlog nije streho.
Nikola se pojavio držeći za ruku potpuno drugu devojku. Plavušu, bujnih grudi i
prenapumpanih usana, zelenih očiju i sa veštačkim trepavicama. Nosila je uske kožne
pantalone, potpetice od dvanaest centimetara, i bila je ogrnuta ogromnom sivom bundom od
samurovine. Prišla mi je i zagrlila me kao da se znamo čitavog života.
“Lana, najzad! Toliko sam čekala da te vidim! Kako si?”
Bila sam zbunjena. Ovu devojku nisam poznavala, iako mi je odnekud bila poznata.
Verovatno sam delovala zbunjeno, pa je Nikola uskočio:
“Lana, šta ti je? Videli smo se svi letos, pa zar si nas već zaboravila?”
Izgrlila sam ih i sela za sto. Poručila sam kroasane i kafu i krišom zagledala devojku.
Onda sam shvatila.
Skromna profesorka književnosti ne samo što se ofarbala u platinastoplavo i stavila
nadogradnju, već je operisala nos, popunila usta i stavila sočiva. Bila je bomba. Za moj ukus
- bomba kakvu kamiondžije drže na zidovima svojih vozila, ali ipak bomba. Parižanke je
sigurno neće voleti, ali bože moj, ako je Nikola bio srećan, i ja sam. Odlučila sam da sačekam
trenutak kada ćemo ostati sami da bismo se ispričali.
Međutim, taj trenutak nikad nije došao. Ona se od njega nije odvajala. Nije ga puštala da
ni jedan jedini sekund bude bez nje, a od one nekadašnje devojke, koja se interesovala za
književnost, slikarstvo, filmove, pa čak i baštovanstvo, nije ostalo ništa. Na moje spominjanje
Luvra, Muzeja Orse ili Musée de la Vie romantique, ona je samo odmahivala rukom i vikala:
Šoping, šoping, idemo u šoping, dosta mi je više i Mona Lize, impresionista, Zori Sand, Pikasa,
Balzaka, ma dosta mi je umetnosti za čitav život!
Ostali su samo tri dana. Svog najboljeg druga nisam videla nijednom, osim na sat
vremena kad smo otišli na večeru. A i tada se profesorka žalila kako je umorna, pa ju je Nikola
odveo u hotel. Posle sam saznala da su otišli na kankan, a mene nisu ni pozvali. Sve što sam
mu na rastanku rekla bilo je:
“Tajni klub LaNa i njegov idejni vođa veoma su razočarani. Ova tvoja je uspela da me
prevari. Shvataš li šta je sve vreme htela? Reci mi da nisi zaslepljen!”
On me je privio na grudi i šapnuo: “Proći će me. Pusti me da uživam dok traje. Ne ljutiš
se?”
“Ne ljutim se. Samo... Zaslužio si bolje.”
 “Lana, ona je bar pametna.”
“Pa, ne izgleda tako. Zar pametna žena može da poželi da izgleda kao bimbo? Čuvaj se.”
Otišli su za Beograd sa još pet kofera više. Punih ženskih cipela. Meni su ostavili gorak
ukus u ustima i loš osećaj u stomaku.
Snuždeno sam se vratila kući. Počela sam da se penjem stepenicama ka stanu, a onda
sam primetila da neko sedi ispred mojih vrata. Gledala sam sa dna stepeništa i polako se
penjala. Bio je dan, zgrada je bila bez video-nadzora, jedna od onih starih pariskih zgrada
kakve je baron Osman izgradio još oko 1860. Nije postojao portir, kao u Njujorku, i jedino
obezbeđenje bila je brava na ogromnoj ulaznoj kapiji, na kojoj je postojao interfon. S obzirom
na to da je ulica, kao i ceo kraj u kom sam živela, bila na dobrom glasu, nikada nije bilo
nikakvih problema sa pljačkama.
Dakle, penjala sam se polako. Dva-tri puta sam se i zakašljala, da bih stavila do znanja
da sam tu, a onda sam uzela telefon i pravila se da pričam, pa sam na francuskom nekome ko
bajagi rekla:
“Evo me ispred stana, brat me čeka na večeri! Da, da, onaj moj brat bokser.”
Onda sam čula smeh. Dobro poznati smeh. Potrčala sam gore. Kad sam stala ispred
njega, bila sam sva zadihana. Marko je i dalje sedeo ispred vrata sa torbom pored nogu.
Izgledao je lepše nego ikad.
“Mala, odakle tebi brat?”
“Ćuti bre!” rekla sam mu i bacila mu se u zagrljaj. “Mislio sam da nikad nećeš stići.”
“Pa, kako znaš da sam uopšte ovde? Nismo se čuli nekoliko dana.”
“Možda ja nisam na Fejsbuku, ali sto mojih prijatelja jeste. A ti svoj život svima pružaš
kao na tacni! Znam sve - i da je Nikola upravo otišao, i da ti ideš na sve moguće i nemoguće
žurke, sve. Ja sam tvoj najverniji stalke.”
“Ništa lepše nisi mogao da mi kažeš.”

Kao flešbekovi, vraćali su mi se naši zajednički momenti sa mora, planine, iz Njujorka, iz

Beograda. Tada nisam znala, ali nijedan od tih trenutaka nije mogao da se meri sa onim što
smo doživeli u Parizu. Grad svetlosti budio je svetlost u ljudima. U nama je probudio plamen
kakav niko nikad nije ni video ni osetio.
Ponovo, kao i svaki put pre toga, neprestano smo bili u mom stanu. Gledali smo sa terase
Notr Dam, Senu, mostove, pili roze i naručivali hranu. Ujutru sam išla na predavanja kao
izmoždena, uglavnom sam kasnila na njih i dobijala opomene, ali nisam se nervirala jer sam
znala da me kod kuće čeka on. Posle svih obaveza na fakultetu, trčala sam ka njemu držeći u
rukama topli baget jer sam znala da je napravio salatu sa lososom ili biftekom. Ako nismo
zajedno kuvali, odlazili smo na kebab kod Mustafe u Latinskoj četvrti, na špagete kod Luiđija
na Monmartru, i kod jednog našeg čoveka Brace, koji je držao restoran srpske kuhinje blizu
trga Konkord, na sarme. Noć je bila za zaključavanje u stan. Gledali smo filmove do pet ujutru.
On bi me terao da spavam zbog buđenja u sedam, ali nisam uspevala. Bilo je noći kad bismo
dočekali jutro i onda zajedno krenuli ka mom fakultetu. Nagovarala sam ga da uđe na neka
predavanja sa mnom, pa bismo zajedno zaspali u poslednjem redu, sve dok nas neko od
mojih kolega ne bi probudio uz reči: Ako vas uhvate, svi smo najebali.
Telefon mu je često zvonio, a on bi ga samo okrenuo naopačke ili ugasio zvuk. Mene nije
bilo briga ko ga zove, dokle god smo bili zajedno. Kao i obično, želela sam da bajka ne
prestane. Ali bajke moraju da se završe. Neke sa tužnim, većina sa srećnim krajem, tako da
će i ova naša biti jedna od srećnih, mislila sam.
Onda, jedne večeri, taman kad smo pojeli sečuansku piletinu iz kutija, odlučila sam da,
za promenu, skupim hrabrost i pitam ga nešto važno. Ili bar nešto što je meni bilo važno.
Sedela sam u fotelji, obučena samo u njegovu belu majicu, dok mi je on masirao stopala.
Oduvek ih je voleo i držao u ruci kao neku relikviju.
“Marko, znaš li da se nas dvoje viđamo skoro dve godine?”
“Stvarno? Ko bi rekao... Jesi li sigurna da ima toliko?”
“Ti i ne znaš kad smo se smuvali”, rekla sam razočarano. Bila sam besna na sebe što sam
uopšte pomislila da mu je istinski stalo do mene. Njemu je bilo dovoljno ovih par trenutaka
godišnje. Bila sam mu samo tren u životu. Nešto čega se rado seća, nešto što ga u trenu
ponese, a što posle lako zaboravi. Ništa više. Plašila sam se da nastavim ovaj razgovor. Činilo
mi se da je bolje da živim u neznanju, kao i do tada.
“Ne pali se. Naravno da znam koliko smo zajedno. Ja računam sve - ne od Svetog Stefana,
kad si napunila sedamnaest godina, već od one žurke kad sam te prvi put video. Ti si to
sigurno zaboravila.”
“Nisam. Žurka na kojoj si jedino ti imao belu majicu.”
“Sećaš se! Da, namerno nisam hteo da se obučem u crno te večeri.”
“To i liči na tebe. Uvek kontriraš. S tobom čovek nikad nije siguran ni u šta.”
“Da li ti to pokušavaš da pokvariš ovo savršeno veče?”, pitao me je, ispustivši moje
stopalo iz ruku. Ustao je da popije vode. Ali lavina je bila pokrenuta. Sad ili nikad.
“Ne, ne želim ništa da pokvarim. Samo želim, jednom u životu, da ozbiljno razgovaram
sa tobom. Dve godine samo ćutimo. Ne znam na čemu sam. Ne znam kuda ću. Sve ovo sa nama
mi je stalno iznad glave, kao neki sivi oblak. Kao neka magla.”
“Lepo je čuti da si nekome sivi oblak. Ne razumem šta ti to znači. Nije ti lepo sa mnom?
Želiš da ovo prestane?”
“Zašto me to pitaš? Da li ti želiš da prestane?”
“Evo, počinje...” rekao je prevrnuvši očima.
“Šta počinje? Samo želim da razgovaram... o... o nama!”
 “Ne budi kao sve druge dosadne žene, molim te! Sve želite da razgovarate o vezama, o
nama, o glupostima, i sve pokvarite!”
Kad je ovo izgovorio, osetila sam se kao da me je neko svom snagom udario u stomak.
“Sve žene? Koje žene, Marko, pričaju sa tobom o tome? Milica? Hajde sad, karte na sto!
Dosta je bilo ćutanja!”
“Aman, Lana, smiri se. Ne mislim na žene u tom smislu. Mislim na žene uopšte. Devojke
mojih ortaka, moje drugarice, koje su u večnim ljubavnim problemima. Mislim na svoju
majku koja ceo život maltretira tatu s pitanjima o braku. Kakav god on kreten bio, i ja bih
poludeo da mi neko stalno ide iza leđa i viče: Voli me, voli me, osećam se tako zapostavljeno,
budi stalno sa mnom... Vi žene sve pokvarite!”
“Mi žene! Pa, divno pričaš o majci koja je od svih onih muških idiota tebe uzela u zaštitu
i pružila ti ljubav. Taj otac ti nikad nije rekao da te voli, da je ponosan na tebe. Samo majka. I
sad tako govoriš o njoj.”
“Možda bi i on bio drugačiji prema meni da ona nije bila takva prema njemu.”
“Da, najbolje je za sve okriviti majku. Ili ženu. Ili devojku. Jesam li ja tebi uopšte devojka,
Marko?”
“To bi trebao ja tebe da pitam, s obzirom na to da nikad nikome nisi rekla da smo
zajedno. Ne, pardon, jesi, nekad davno, pre dve godine, kad si me izabrala da sa mnom izgubiš
nevinost.”
“Ponovo on o tome... Odakle ti ta nebuloza?”
“Tada se tako pričalo. Lana je izabrala Marka.”
“Znam i od koga je došlo. Verovatno od one tvoje debele.”
Stajali smo jedno naspram drugog i drali se. Unela sam mu se u lice kao da je sve
nezadovoljstvo, koje se skupljalo godinama, odlučilo da u tom trenutku izađe na svetlost
dana.
“Ne spominji Milicu!” vikao je.
“E baš hoću, kad ona stalno spominje mene!”
“Ne spominji je, rekao sam ti!”
“Ma nemoj - Milica, Milica, Milica! Eto!”
“Ona je uvek bila tu za mene, za razliku od tebe!”
“Pa, fizički nisam mogla da budem tu! Ona te toliko prati, kao neki verni pas! Kako to ne
vidiš?”
“Tebi je sve normalno - nenormalno! Uništavaš ovo što imamo, ljubomorna si na nekoga
ko je samo dobar prema meni...”
“Šta imamo, Marko? Reci već jednom. Šta sam ja, a šta je Milica? Smeš li da budeš iskren
jednom u životu? Zar ja nisam dobra? Šta ćeš ovde, kad sam toliko odvratna?”, histerisala
sam toliko da je morao da mi stavi ruku na usta. Videla sam, prvi put otkako smo zajedno,
neki prezriv pogled u njegovim očima. Uplašio me je, ali nastavila sam da vrištim. “Šta sam
ja? Šta sam ja?”
Uhvatio me je za ruku i odvukao u sobu. Dovukao me je do ogledala koje je visilo ispred
kreveta. Pokušala sam da se otrgnem, bila sam sva raščupana, a maskara mi se skroz
razmazala jer sam u međuvremenu počela da plačem.
“Pogledaj se!” vikao je na mene držeći mi glavu ka ogledalu. Pokušavala sam da istrgnem
ruku iz njegove, da mu sklonim šaku sa lica, ali nisam uspevala.
“Pogledaj se!”, viknuo je jače, a onda me je gurnuo. Pala sam na krevet, a on je počeo da
se oblači.
“Pogledaj se i reci mi šta vidiš, Lana!”
Nastavila sam da jecam. Pogledala sam u ogledalo. Videla sam slomljenu i jadnu devojku.
Raščupanu, crvenu u licu, mutnog pogleda. Videla sam očaj.
“Izlazi napolje!” viknula sam za njim, ali on je već oblačio jaknu. Ustala sam tako
raščupana, sa razmazanom maskarom ispod očiju, i zalupila vrata za njim. Onda sam sela na
pod i nastavila da jecam. Afro mi je sela u krilo i gledala me kao da želi da kaže da se smirim.
U stvari, bila je gladna.
Setila sam se mame i njene izjave o tome kako joj je tata uzbudljiv, i da se zato svađaju.
Mama, ovo je grozno. Ne želim tu vrstu strasti. Želim da je sve mirno i normalno.
Tada sam shvatila. Sve mi je odjednom postalo jasno. To je želeo i Marko. Želeo je mir.
Želeo je sigurnost. Spokoj. I već dve godine je znao da to od mene nikad neće dobiti.
Kukavica.

Kao što rekoh, celog života su me fascinirale jake žene. Kako su uspele u onome što su
volele da rade, uprkos svim životnim nedaćama koje su ih opsedale. Kako su ostale verne
svojim stavovima u inat svim muškarcima koji su hteli da ih obeshrabre, da im oduzmu
integritet ili ih zarobe na bilo koji način. Kako su odolevale pritiscima, osudama, pa čak i
pretnjama. Kako su u svojoj nemoći uspevale da se izdignu i ispune svoj životni san. Jačinu,
činilo mi se, merimo po onome što smo postigli. Davala sam ispite sa čistim desetkama.
Spremala svoju drugu samostalnu izložbu sa portretima transvestita iz Bulonjske šume, koji
su nosili šanel haljine. Na Fejsbuk sam i dalje stavljala svoje najlepše fotografije i izgledala
sam kao da sam na vrhu sveta. I bila sam. Osim što sam osećala užasnu prazninu zbog Marka,
koju sam pokušavala da popunim nekim otužnim izlascima sa drugim momcima. U stvari,
bila sam u samo tri izlaska koji su se završili baš tu, u tom restoranu u koji smo odlazili prvi
put. Nisam uspevala da u tim momcima pronađem ništa što bi popunilo tu rupu u srcu, koja
je i dalje postojala.
Povremeno sam gledala Miličin profil na Fejsbuku, ali tamo nisam mogla da saznam
ništa značajno, osim toga da se i dalje borila protiv gojaznosti, s tim što je počela da ubacuje
krilatice - bolje da ljulja nego da žulja. Mirila se sa sopstvenim neuspehom. Kao i ja. Na kraju,
i ona je ugasila profil, pa su zajedno, i Marko i Milica, za mene postali potpuno nevidljivi.
Sa devetnaest godina, imala sam san. Da budem jaka, samostalna i da postanem najbolji
ženski fotograf. Neko poput Eni Libovic.
Sa devetnaest godina, i posle hiljada i hiljada pređenih kilometara, shvatila sam da mi je
dosta predrasuda. Kao mala, važila sam za princezu. Kad sam malo porasla, glavne tračare su
me prozvale Lana Bogom Dana, a kad su me prvi put videli u društvu buduće najveće teniske
zvezde (kome dugujem taj jadni prvi poljubac), odmah sam postala sponzoruša, što je bila
prva malicioznost s kojom sam se susrela u životu, a čak nije ni imala smisla. Kad sam postala
zaštitno lice za Pin Teen, to je bio dovoljan razlog da budem glupača sa Dedinja, a kad su me
viđali nerazdvojnu sa Nikolom, bila sam razmaženi privezak. Kad sam počela da objavljujem
slike sa prijateljima sa putovanja, iz noćnog života, i pored svih mogućih svetskih čuda, bila
sam bahata tatina mezimica, a kad bi me videli nasmejanu s mamom - mamina slika i prilika,
plava razmažena glupača, koja misli da sa novcem može sve.
Kada godinama živiš sa svim tim predrasudama, na kraju naučiš da potisneš bes i glupo
dokazivanje da nisi takav. Naučiš i da zahvališ tim dežurnim tračarama i zlim jezicima, jer
oni samo mogu da te ohrabre da istraješ u borbi za sebe. Zbog dokazivanja svima da nisam
takva, stekla sam radne navike, obrazovanje, naučila nekoliko svetskih jezika i uspela da se
osamostalim. Ali što je najvažnije, zbog svih njih sam naučila da me ništa ne dotiče. Nikakva
ružna reč, hejt, mržnja, malicioznost, ničije ogovaranje ili ružno mišljenje ne može me
povrediti. I dalje zbog toga ljudima delujem nadmeno i hladno. Oni koji me poznaju, a njih je
jako malo, do čijeg mi je mišljenja stalo, znaju pravu istinu. Bar se nadam.
Zato sam posle Markovog odlaska uspela da se dignem na noge. Priznajem, nisam izašla
iz kuće tri dana. Jela sam sladoled, nisam se kupala niti presvlačila. I da, plakala sam.
Sažaljevala sam sebe do besvesti. Ali nikome nikad nisam dozvolila da me takvu vidi. Nisam
širila svoju tugu. Gutala sam je, potiskivala i čekala da smognem snage i izađem tako
poražena i slomljena, po ne znam koji put, na svetlost dana. Da se vratim u kolosek.
Marko je, posle zalupljenih vrata, još jednom došao do mene. Mislila sam da želi da se
izvini, ali iako je pokušao, sve što je zapravo hteo bilo je da uzme stvari koje je ostavio.
Pokušao je da me zagrli i da mi kaže da je preterao, ali ja nisam imala snage da ponovo sve
proživljavam. Stajao je ispred mene bez reči. Morala sam i to da mu olakšam, pa sam rekla:
“U redu je. Sve razumem. Ili mislim da razumem. Bolje je da ne budemo zajedno. Ovo je
pakao za oboje.”
“Meni nije bio pakao”, rekao je kad je video da ne mogu da kontrolišem suze.
“Treba li sve da svalim na sebe da bi tebi bilo lakše? U redu, ja sam pakao sama po sebi,
razmažena, nestalna, grozna osoba na koju ne možeš da se osloniš. Treba ti neko kome
veruješ i ko će te slepo pratiti čitav život. Kako da znaš gde sam, s kim sam, kad sam daleko?
Jasno mi je . Ne možeš ovako.”
“Ništa od toga nije istina. Ali ako ti je lakše da tako misliš, u redu. Ionako moram da idem.
Odavno sam propustio najvažniji ispit. Imam još taj jedan do diplomskog, jesi li znala?”
 “Nisam. Drago mi je. I žao mi je što si propustio ispit.”
“Ja ne žalim ni zbog čega.”
Poljubio me je u obraz. Zatvorila sam vrata. Pustila sam Edit Pjaf.

Non, je ne regrette rien...

Budi jaka, rekla sam sebi, a oči su mi se punile suzama. Budi hrabra. Možeš ti to.

* * *
Proleće u Parizu je najlepša stvar na svetu. Kao i pogled sa moje terase. Ne znam da li
zbog usamljenosti koju sam osećala, ali na terasi mi je bujalo cveće, kao da nije želelo da se
osećam usamljeno. Bilo je divno i mirisno i govorilo mi je: Gledaj u nas, u ovu reku, u ovaj
grad. Kako, pored svega što vidiš, možeš da osećaš tugu? Sedela sam za svojim stočićem i
gledala u divnu Senu i prekrasne mostove. Pila sam čaj i razmišljala o budućnosti, a
usamljenost je ipak bila sve što sam osećala. Ali i hrabrost. Tada sam bila najponosnija na
sebe, zbog hrabrosti s kojom sam prolazila kroz celu situaciju. Sama samcata.
Nikola je bio sa svojom bimbo na nekom salašu. Maja je bila na muzičkom takmičenju.
Vesna u Japanu sa dečkom. Mama i tata kod bračnog savetnika.
Zašto bih ikoga od njih opterećivala nečim što ima veze samo sa mnom i još jednom
osobom? - mislila sam.
Onda sam tu osobu, posle dva meseca ćutanja, pozvala telefonom.
Javila se Milica.
Spustila sam slušalicu.
Sama si u ovome, rekla sam sebi, ponovo kroz suze. Budi jaka. Budi hrabra. Možeš ti to.
A onda je telefon zazvonio ponovo. Markov broj.
Očekivala sam ono njegovo promuklo hej, već sam bila spremna da se istopim. Javila sam
se, ali s druge strane čula sam ženski glas.
“Ćao, Lana, Milica ovde.”
“Ovaj... ćao... Milice”, rekla sam polako, trudeći se da zvučim staloženo.
“Slušaj, zovem te dok Marko spava i nemam mnogo vremena, može svaki čas da se
probudi. Možeš li da razgovaraš?”
 “Mogu, reci.”
“Osećam se užasno glupo što te uopšte zovem. Izvini. Ne znam kako...”
“Milice, ovde jedino ja treba da se osećam glupo. Samo reci.”
“Evo, reći ću pa šta bude. Marko je u užasnom stanju.”
“Kako užasnom? Šta mu je? Je li bolestan? Šta se desilo?”
“Ne, ne, nije ništa tako. Nije bolestan. Mislim... jeste, na neki način. Pati. Ne mogu da ga
prepoznam više. Nikad ga nije ovoliko držalo.”
“Šta? Ne razumem.”
“Otkako je došao iz Pariza, nije sav svoj. Mada, navikla sam već na to. Kad god se vrati sa
nekog putovanja, tačno znam da je bio s tobom po njegovom ponašanju. Ponekad ne izađe iz
kuće jedan, nekad dva-tri dana. Sjeban je, depresivan, mračan. Ali ovo sad... traje predugo.
Mnogo mi je stalo do njega. Volim ga više od života, a ne znam kako da mu pomognem. Lana,
moraš nešto da uradiš!”
“Šta da uradim? Kako misliš da sam ja...”
“Moram da idem, evo, zove me.” Veza se prekinula.
Shvatila sam da mi je Milica upravo poručila kako je za Marka najbolje da me više nikad
ne vidi i ne čuje.
 10

Slučajni prolaznik

A onda shvatih, na prepad

Da te volim, ko nekad
Vreme samo raspiruje plam
U meni miholjsko leto
To prkosno sunce pred zimu
Miholjsko leto, Đorđe Balašević

Liki je odrasla u Subotici. Bila je kćerka jedinica narodnog heroja i najbolje krojačice u
gradu. Školovala se prvo u svom rodnom gradu, a zatim je gimnaziju upisala u Budimpešti.
Do petnaeste godine umela je tečno da govori mađarski, ne mački i francuski, bila najlepša
devojka u svom rodnom gradu i sanjala o tome da postane profesor francuskog jezika.
Obožavala je Francusku. Njihovu muziku, kulturu, hranu i modu, i bila je prva devojka u
Subotici koja je nosila beretke i pravila francuske matinee u svom domu. Na jednom letnjem
raspustu, kad se autobusom vratila iz Budimpešte kod roditelja, upoznala je na lokalnom
vašaru svoju prvu ljubav. On je bio iz imućne porodice i njeni su bili zadovoljni izborom svoje
jedinice. Išli su u bioskop, na sladoled, posećivali igranke i bili par za kojim se okretala cela
Subotica. Veridba je održana kod njegovih, u velikoj kući u centru Subotice. O toj proslavi se
pričalo decenijama kasnije. Liki je bila obučena u divnu belu haljinu koja je stigla iz Pariza.
Dok su tamburaši uveseljavali goste, ona i njen verenik su se pod svetlošću punog meseca
zavetovali na večnu ljubav i obećali jedno drugom vernost do groba. Likica se zatim vratila u
Budimpeštu da završi poslednje polugodište srednje škole. Njen verenik je ostao u Subotici
da nastavi svoj porodični biznis. Pisali su jedno drugome svakoga dana, ali Liki je, kao i svaka
zaljubljena devojka, osećala veliku čežnju. Nevinost je čuvala za prvu bračnu noć, koja je bila
mesecima daleko i, tako, ponesena svojim osećanjima, odlučila je da za vikend ode iz
Budimpešte i iznenadi svog verenika.
U svakoj priči koja počne kao iz bajke, a u kojoj neko nekoga želi da iznenadi, desi se
nešto loše.
“Nikad nikog nemoj da iznenađuješ. Iznenađenja su za budale. Spontanost je za
lakoverne. Najavi se. Pozovi. Dođi sa pompom, nikad krišom”, govorila mi je Likica tog
poslednjeg leta na Svetom Stefanu, pre nego što je umrla.
 Tako je i Liki iznenadila svog verenika. Šetajući od autobuske stanice do njegove kuće,
prošla je pored njegove kancelarije i primetila da je upaljeno svetio. Ušla je u veliku zgradu,
u kojoj u to doba (bilo je već sedam uveče) nije bilo nikoga, i zaputila se u njegovu kancelariju.
Ni tamo nije bilo nikoga, ali čula je glasove u zadnjoj prostoriji, koja se nalazila tik do radnog
prostora njenog verenika. Pozvala ga je po imenu, onako naivno, a onda su glasovi utihnuli.
Pokušala je da uđe u tu zadnju prostoriju, koja je po rečima njenog verenika služila za
popodnevni odmor od rada. U njoj je bio jedan lep kožni trosed, na koji je on voleo da
prilegne, sećala se.
Vrata sobe za odmor bila su zaključana. Ona je pokucala, ali nije bilo odgovora. Bila je
sigurna da je nekog čula, a i zašto bi on ostavio otključanu kancelariju u predvečerje, pitala
se. Odlučila je da izađe i sačeka ga na ulici, jer je pomislila da je možda otišao da kupi nešto
za jelo ili je morao hitno da izađe na neki večernji poslovni sastanak.
Liki je tako sela na klupicu ispod fenjera da sačeka svog verenika. U koferu je nosila
poklone za njega. Divan šešir, prsluk za odelo i srebrne manžetne. U rukama joj je bio kurtoš
kolač, specijalno kupljen u najboljoj poslastičarnici u Budimpešti. Njen verenik ga je
obožavao. Na ulici nije bilo nikoga. Prve pahulje počele su da padaju i da prave divne piruete
pod svetlošću fenjera. Liki je bila srećna i uzbuđena zbog svog dolaska, ali joj je postajalo
hladno. Prolazili su minuti, ruke su joj već bile promrzle, i baš kad je odlučila da ode kući,
videla ga je.
Izašao je na ulicu. Ona je ustala sa klupe i krenula ka njemu. Iza njega se pojavila jedna
devojka, Liki nije uspela jasno da je razazna, ali kad joj je mesec osvetlio lice, videla je svoju
najbolju drugaricu. Stala je u mestu. Njih dvoje su se poljubili, ona je otrčala niz ulicu, a Likičin
verenik je pogledao prvo levo-desno, i tek onda pravo pred sebe. Ugledao je svoju verenicu i
uhvatio se za glavu. Liki je ispustila kolače na zemlju i potrčala nazad ka autobuskoj stanici.
Nije se vratila u Suboticu sledećih deset godina.
“A kad sam došla, došla sam najavljeno. Sa vozačem, u najnovijoj toaleti iz Pariza i
najlepšim osmehom na usnama. Nisam bila udata, ali sam bila zadovoljna. Završila sam
Sorbonu, kao što sam planirala, zaposlila se kao profesorka francuskog u Beogradu i veoma
sam često putovala. Ljubav je za mene nestala onog zimskog dana ispred njegove kancelarije.
Videla sam ga u prolazu. Ostario je pre vremena i pogledao me sa nadom. Za mene je on bio
samo slučajni prolaznik na ulici. Ništa drugo. I to sam mu svojim stavom, pogledom i
gestovima stavila do znanja. Nikad više nisam pogledala nijednog muškarca. I nikad nisam
imala najbolju prijateljicu. Poznanice, da. Ali prijateljicu - nikad. Dok nisam srela tvoju
majku.”
Liki je srela moju mamu na izložbi slika zajedničkog prijatelja. Mama je bila na jednom
platnu.
“Nisam mogla da sklonim pogled s tvoje majke, kao ni ostali posetioci izložbe. Tada je
već počelo nesrećno vreme devedesetih u Srbiji, ja sam ostala bez posla i nisam znala gde ću
i šta ću. Bila sam tek u četrdesetim, a tvoja majka je mogla kćerka da mi bude. Ne znam kako
i zašto, ali ona je te večeri prišla baš meni i počele smo da razgovaramo o svemu i svačemu.
Sutradan smo otišle na kafu i rekla mi je da je neki nepoznati čovek kupio sliku na kojoj je
ona za trostruko veću cenu od one koja je očekivana. Pogađaš - taj nepoznati čovek bio je tvoj
otac. Ubrzo su se venčali, dobili tebe i tvoja mama mi je ponudila da se uselim kod vas. Nisam
oklevala ni sekund. Ostalo znaš.”
Razmišljala sam dugo o Likičinoj životnoj priči sedeći na terasi u Parizu. Sklapala slike,
prisećala se razgovora i maštala o povratku u Beograd. Moji prijatelji su uveliko vodili
sopstvene živote bez mene, uključujući i Nikolu, koji je bio potpuno obuzet svojom
nakinđurenom profesorkom. Izlazili su po tabloidima, ljudi su im se smejali iza leđa, a moj
najbolji drug je, tešila sam se, prolazio kroz neku fazu, kroz koju valjda mora da prođe svaki
muškarac. Fazu u kojoj ne vidi ništa osim velikih grudi svoje devojke. Ali isto tako sam znala
da je bilo pitanje vremena kad će shvatiti da ona više nikad neće biti devojka u koju se isprva
zaljubio.
Mama i tata su s ponosom ponavljali kako su presrećni što mi tako lepo ide samostalni
život, javljali se svaki dan, ali nisu dolazili. Niti sam ja odlazila kod njih. Bila sam pomalo
umorna od putovanja, a jedini grad koji mi je nedostajao bio je Beograd. Zato sam se jednog
dana spakovala, stavila Afro u njenu putnu torbicu i zaputila se na aerodrom Šarl de Gol.
Nikome nisam rekla da dolazim.
Želela sam da vidim kako će se nastaviti moja ljubavna priča. Da li će se i meni zauvek
smučiti muškarci, kao Likici? Da li je zaista sve bilo gotovo? Da li je sve ono što mi je rekla
Milica istina? Da li je Marko dobro?
Osećala sam da ću odgovore pronaći u rodnom gradu. Nisam poslušala Likicu. Došla sam
nenajavljeno. Tiho i neprimetno.
Međutim, i ja sam bila pomalo naivna. U Beogradu nikad ništa ne može biti tiho i
neprimetno.

Čim smo Afro i ja sletele na aerodrom u Beograd, videla sam domaće tabloide. Ono što
su moji roditelji pokušavali da sakriju od mene svih ovih meseci, Beograd nije.

DA LI JEDNOJ OD NAJBOGATIJIH I NAJINTRIGANTNIJIH PORODICA PRETI BANKROT?

NAJVEĆA DAMA OD STILA I NJEN SUPRUG U RALJAMA ŽIVOTA. I BOGATI PLAČU. KRAH
JEDNE SRPSKE DINASTIJE. KAKO DOŠLO, TAKO I OTIŠLO.
Naslovi su bili odštampani crvenim slovima, a ja sam ih mahnito čitala. Ispred kioska je
bio ogroman red pa sam, onako u bunilu, i ne znajući, uzela sve te grozne časopise a da ih
nisam ni platila. Onda se odjednom fotograf stvorio ispred mene i uslikao me sa svim tim
tabloidima u rukama, i shvatila sam da sam upravo uletela u čeljusti nekakvog čudovišta,
koje će me svaki čas progutati.
 Ušla sam u prvi taksi koji sam videla i manično listala sve te novine dok me je taksista
vozio ka Dedinju. Nisam stigla ni da pročitam sve kad je telefon počeo da mi zvoni kao mahnit.
Nikola, Maja, Vesna, mama, tata. Nisam se javljala. Zvono sam isključila i čitala drhteći.
Od onoga što sam videla, shvatila sam da su moji roditelji prodali stan u Lisabonu, stan
u Moskvi i da su stavili na prodaju i kuću na Svetom Stefanu. Da je tatina kompanija u Moskvi
pod istragom i pod stečajem, da smo dužni bankama milione evra i da se moja mama vida s
nekim baletanom iz Boljšoj teatra. Nazvali su je kuguarkom.

Dužnici se mnogo ne brinu. Nastavljaju da žive po starom, iako svi znamo da su im to

poslednji trzaji.
Jedinica Lana je viđena kako ispija šampanjac na glamuroznim žurkama u Parizu dok
njenom ocu preti zatvor i dok njena majka posećuje skrovita moskovska mesta sa svojom
piletinom.
Kako naš izvor tvrdi, Lana takođe mora da beži iz francuske prestonice jer je i njen stan,
koji je dobila za devetnaesti rođendan, stavljen na prodaju. Ako je vidite u Beogradu ovih
dana, znajte da se nekadašnjoj velikoj manekenskoj zvezdi i devojci koja ima sve više ne
smeši svetla budućnost. Osim ako se što pre ne uvali u naručje nekom bogatašu, a to joj,
poznajući njen stil života, neće biti problem.

Suze su mi se slivale niz lice.

Beograde, hvala ti na ovoj dobrodošlici.
Prilazili smo Dedinju, a ja sam još više navukla kačket na glavu, stavila naočare za sunce
i razmišljala o svom gradu.
Dedinje - moj kraj. Nekad davno, ovde su bili vinogradi, voćnjaci i pašnjaci, sve dok ga
nisu otkrili najimućniji industrijalci, trgovci i diplomate. Kad sam bila mala, nisam shvatala
da odgovor na pitanje gde živim može da donese pogrešnu sliku o osobi zbog kraja u kom
odrasta. Dedinje nisu samo vile, blindirani automobili, sigurnosne kamere i čuvari. Dedinje
su deca iz kasarni, izbeglice, huligani, ono spaja sva lica Beograda. Dedinje je Beli dvor, Kuća
cveća, kraj sa najlepšim drvoredima. Na Dedinju su najgušće krošnje drveća, ispod kojih smo
Nikola i ja vozili bicikle i rolere i ulazili u vojničke komplekse, gde smo se igrali na poligonima
za vežbe.
Dedinje su ambasade koje su večito okružene kordonima milicije, jer u Beogradu je uvek
burno, uvek se demonstrira i uvek si u stanju pripravnosti. Dedinje je najomraženiji deo
grada. Za mene - najomiljeniji. To je moj dom.
 Nisi bogat ako imaš telohranitelje i skupa kola, bogat si kad imaš bogat mozak, govorila
bi Likica svaki put kad bismo se šetale našom ulicom i kad bi videla da se u komšiluk
doseljava neki novi tajkun sa svojom osmom ženom, koja izgleda kao da je pokupljena iz neke
kafane s auto-puta.
Šta je ostalo od mog kraja? Da li će i u našu kuću da uđe neki tajkun?
Liki, nedostaješ mi. Nedostaje mi tvoja podrška i mudrost. Tvoja pozitivna energija, jer ti
si uvek znala šta da uradiš i kažeš pa da se osećam kao najbolja osoba na svetu. Nedostaješ mi
u našoj vili. Nedostaje mi neko staro Dedinje sa tobom i tvojim biserima u njemu.
Izletela sam iz taksija i odmah uletela u kuću. Unutra se osećao ustajao miris, iako sam
znala da je mama bila tu pre par nedelja. Afro je odmah otrčala do svoje korpe i legla u nju, a
ja sam digla roletne, razgrnula draperije i otvorila prozore.
A onda sam odlučila - dosta je tugovanja. Za Markom, za Beogradom, za svim tim
nekretninama! Ako treba da se oprostim sa kućom u kojoj sam rođena i odrasla, onda ću to
uraditi sa stilom.
Poslala sam poruku Nikoli, Maji i Vesni da sam stigla i da pravim žurku.

Kuća je samo naša!

Znala sam da će njih troje to razglasiti kome treba i da će žurka biti uspešna. Poručila
sam ketering, piće, balone i krenula u kupatilo da se sređujem. Na telefon sam počela da se
javljam i na pitanja novinara odgovarala sam kratko - nemam komentar.
Oko pet, pre nego što je Nikola trebalo da dođe, otvorila sam najbolji šampanjac i kad
sam ga videla na vratima, tek tada sam shvatila koliko mi je nedostajao moj najbolji prijatelj.
Bacila sam mu se oko vrata i slučajno ga polila šampanjcem, na šta je on rekao samo kad je
bal, nek je maskenbal, i jao, polivamo se šampanjcem, odlična ideja za žurku, digao me u
vazduh kao neko dete, a ja sam se po stoti put rasplakala.
Beograd ume da ti natera suze na oči kao nijedan grad na svetu.
“Želim da ovo bude prava beogradska žurka. Kao nekad, kad su naši bili mladi!”
“Nema toga više. Dolazi nam di-džej i osvetljenje. Samo se ti opusti i uživaj s tim
šampanjcem. I dok ja sređujem šank, pričaj mi šta se to dešava sa tvojima. Je li istina ono što
se piše?”
“Nemam pojma. Niko mi ništa ne govori. Valjda žele da me poštede svega, mada mi nije
jasno kako nisu ukapirali da nema poštede u vreme interneta. Igrom slučaja nisam na netu
čitala vesti iz Srbije nedeljama. Učila sam, radila, baš sam htela da se isključim iz svega što
dolazi odavde. I onda odlučim da dođem i tresne me sve to kao malj po glavi!”
 “Lana, mislim da je pola toga laž, a pola preterivanje. Činjenica je da je finansijska kriza
svuda, ali... ja nisam ništa čuo o tvom ćaletu dok nisam video novine jutros u prodavnici.
Mislim... znala bi moja keva nešto o svemu, rekla bi mi.”
“Ne bi ti rekla. I to samo zato što zna da bi mi ti odmah preneo. Čula sam se sa mamom
pre pola sata. Kaže da ne verujem tim žutim nebulozama. Da je otišla na baletsku premijeru,
upoznala se sa baletanom i odmah su je spojili sa njim. Dečko je gej! Da prodaju stan u
Lisabonu samo zato što stoji prazan godinama, da tatina firma loše stoji, ali da je to tako sada
sa devedeset odsto firmi u svetu, da nema govora o prodaji stana u Parizu, kuće na Svetom
Stefanu... Da su novinari jedva dočekali nešto da se desi pa da od toga naprave priču.”
“Hajde da im damo još materijala za pisanje! Pošto se istraživačko novinarstvo svelo na
to da se gledaju profili na Fejsbuku i Instagramu, onda ćemo im dati ono što zaslužuju.”
“Dobro, ali pre svega, reci mi gde ti je profesorka.”
“Bila si u pravu za nju. Za sve. Ne želim sad da pričam o tome. Hajde da uživamo i da ne
mislimo na... njih.” Rekao je to, namignuo, a onda se čulo prvo zvono. Ljudi su počeli da dolaze.

“Nekad su govorili da znaš da je žurka dobra ako se ničega posle nje ne sećaš. Kasnije da
je dobra ako se probudiš istetoviran, sa dobrom ribom u krevetu. Danas se kaže da je bila
dobra žurka ako imaš bar trista tagova na Fejsu i ako ti haštag o žurki uđe u prvih deset na
Tviteru. Mi smo sve to doveli na novi nivo. Dobra žurka je ona o kojoj pišu novine. Gledaj!
Nije štampano izdanje, zasad smo onlajn, ali očekujem da te novinari uskoro pozovu”,
govorio mi je Nikola sutradan dok smo ispijali espreso u dvorištu. Čistačice su polako
završavale s poslom, ipak su bile tu od devet ujutru, a nas dvoje smo ustali u dva. Kad su
došle, morale su da izbace osamnaest kesa đubreta iz kuće, dve devojke koje su zaspale ispod
klavira i četiri dečka koja su spavala u dvorištu. Malo prase se i dalje šetalo oko bazena i
nismo znali šta ćemo s njim, mada je jedna čistačica rekla da bi ga rado odvela na selo kod
svojih.
“Odakle nam to prase?” pitao me je Nikola pre nego što je čistačica s mužem došla da ga
pokupi.
“Doneo ga je neko od tvojih. Valjda su mislili da je dobra fora da ga imam kao poklon.
Bilo je tako slatko sa masnicom. Da ga zadržim?”
“Ne možeš. Neće te pustiti s prasetom u Pariz. Pusti prase i čitaj ovo!”, pružio mi je svoj
telefon i počela sam da čitam tekst sa aplikacije najprodavanijih dnevnih novina.
“Žurka koja je pomerila granice noćnog života. Hm... nije loš naslov. Da Lana sa Dedinja
živi u Beogradu i da se bavi ugostiteljskim poslom, pitanje kuda za vikend? se u ovom gradu
vise ne bi postavljalo. Zašto? Zato što je sinoć u njenoj porodičnoj kući na Dedinju organizovana
žurka o kojoj će se još dugo pričati. Domaći i strani di-džejevi i go-go igračice sa savršenim
svetlosnim efektima samo su delić atmosfere koju vaš novinar ne može ni da prepriča. Nažalost,
slike koje vam ovog puta dajemo na uvid nisu snimljene profesionalnim foto-aparatom jer su
svi na ulasku u vilu bili oduzeti, ali ono što je snimljeno mobilnim telefonom nije za bacanje.
Uostalom, ako ste od onih koji na Instagramu i Fejsbuku do sada nisu videli haštag pod nazivom
LanaWillBlowYourMind, onda ili nemate internet i živite na vrhu planine sami samcati, bez
signala ili ste jednostavno odustali od noćnog života. U svakom slučaju, Lana je u Beograd na
velika vrata uvela kućne žurke. Go girl!”
“Vidiš? Kad ja to organizujem... Super smo ispali na slikama”, rekao je Nikola
samozadovoljno se smeškajući.
“Da, osim na ovoj gde si ti već pijan, a ja se nerviram zbog praseta koje je pobeglo.”
“Lana, kakvi su ti planovi? Mislim, dobro kaže ovaj, vratila si se na velika vrata. Poruka
je poslata. Neka jedu govna svi ti novinari koji se hrane tuđom nesrećom.”
“Ma... I da je sve što su pisali istina... nije me briga. Ionako planiram da se sto posto
osamostalim. Znaš, od fotografije može da se živi. Dobila sam jednu ponudu.”
“Pričaj! Toliko se ponosim sa tobom!”
“Pa, dobila sam poziv od Nacionalne geografije da godinu dana radim sa njihovim
glavnim fotografom. To organizuje moj faks i objavili su konkurs. Prijavila sam se, poslala
svoje fotke, čekala odgovor mesecima... i upala!”
“To znači da i ne znaš gde ćeš sve putovati ili oni imaju neki plan?”
“Plan je da najviše vremena provodimo u Južnoj Americi, zatim u Africi i za kraj -
Grenland.”
“E, tamo još nisi bila!”, rekao je i zagrlio me najjače što je mogao.
“Nisam još zvanično prihvatila poziv. Ali...”
“Pa, šta čekaš? Fotografija je tvoj život! Toliko si talentovana!”

Jesam. Talenta imam. Nisam skromna kad je fotkanje u pitanju. Kao i takozvano brzo oko.
Uskoro punim dvadeset godina i ceo svet je moj!
Zašto se onda osećam tako prazno?

“Ti si najviše zaslužan za sve ovo što mi se dešava, znaš li to? Da mi nisi poklonio foto-
aparat za sedamnaesti rođendan, ko zna šta bi sad bilo.”
“Bilo bi sve isto, pronašla bi ti foto-aparat i na pustom ostrvu kad ti je to u krvi. Kakvi su
ti planovi dok ne odlučiš gde ideš?”
 “Moram još jednom da odem na more, pre nego što odlučim šta ću. Želim da odem na
Sveti Stefan. Da se oprostim s Jadranom, kao što se sad opraštam sa Beogradom. Hajde sa
mnom. Sad ti profanka nije za vratom, na svu sreću.”
“Odlična ideja. Idemo na put, da budemo sami ti i ja. Kao nekad. LaNa tajno društvo na
poslednjem zadatku ove godine. A i taman da vidiš sve moje nove tetovaže kad se skinem na
plaži. Oduševićeš se!”
“Jesi li svestan da nikad nećeš moći da se baviš politikom sa svim tim čudima na sebi?”
“Ko kaže da ću se baviti politikom? Zar veruješ svemu što pišu novine?”
Razgovor je prekinulo prasence, koje je pokušavalo da se iskobelja iz ruku čistačicinog
muža, pa je Nikola, sav mamuran, sa naočarima za sunce i u boksericama, lenjo pošao da mu
pomogne, a meni je dobacio:
“Idem da utovarim prasence, pa te čekam kod kuće. Keva hoće da te vidi, sprema nam
ručak. A i moram da spakujem sve stvari bivše devojke i ostavim joj ih ispred vrata. Dolazi
po njih za koji sat.”
“Važi, vidimo se. Srećno!”
Kuća se napokon ispraznila. Ostala sam sama u svojoj beloj vili i razmišljala o svemu.
Prijala mi je tišina, kao i ceđeni sok od grejpfruta koji sam napravila.
Bila sam srećna što imam Nikolu. Skoro da sam zaboravila kako je on jedna od
najzabavnijih i najboljih osoba koje znam. Zna kad i šta treba da se uradi i uvek je pre mene
znao šta ću ja da uradim. Oduvek je bio ubeden da mogu da uspem u svemu i tu veru je
prenosio na mene. Imao je običaj da govori kako sam rođena za velike stvari, kako sam ja ta
koja će da promeni svet, dok se on bude zabavljao. Pored njega nikad nisam bila Lana sa
Dedinja, nije me određivalo mesto stanovanja, već sam bila značajna takva kakva jesam. Naš
odnos, iako se više nismo viđali toliko često kao ranije, nikad neće biti drugačiji, slabiji ili
bleđi. Naš odnos će uvek biti poseban, jer smo mi to postavili kao neki cilj - da se zauvek
smejemo, saosećamo jedno sa drugim, slušamo jedno drugo i da znamo da možemo da
računamo jedno na drugo, i kad nam je loše i kad nam je sve dobro. S ovim osećanjem
sigurnosti krenula sam ka obližnjoj cvećari u dnu ulice, koja je bila paralelna sa mojom.
Obukla sam stari šorts, nekakvu staru majicu sa Mini Maus, nadajući se da nikoga neću sresti,
navukla kačket i stavila naočari za sunce. Ponela sam i foto-aparat da malo slikam svoju ulicu
i te mirisne krošnje u njoj. Do cvećare mi je brzim hodom trebalo manje od pet minuta, a
pošto je moja ulica, kao i ona u kojoj je cvećara, prilično mirna i tiha, bila sam srećna što ću u
tom užasnom izdanju moći da se prošetam krajem za svoju dušu. Da oslušnem grad,
omirišem guste krošnje drveća, poigram se sa kućom iz broja 17. U uši sam stavila slušalice
i pustila muziku. Pevušila sam. Bila sam srećna posle dužeg vremena i nekako spokojna.
Onako kako se bilo ko na planeti oseća samo u svom gradu. Odjednom, osetila sam iza sebe
dodir po ramenu. Okrenula sam se i videla čoveka od nekih tridesetak godina kako mi nešto
pokazuje rukama. Onda me je lupio, ovog puta nešto jače, po ramenu. Skinula sam slušalice i
rekla:
“Izvinite, ali...” Nisam ni uspela da završim rečenicu kad mi je oteo torbu koju sam držala
u ruci i gurnuo me na trotoar.
 Sve se odigralo za nekoliko sekundi, a ja nisam uspela da izustim nijednu jedinu reč. Pala
sam na kameni pločnik svom snagom i udarila glavom o drvo. Sve što sam videla bila je krv
koja mi se slivala sa glave na majicu i njega kako trči ka šumarku koji je spajao kružni tok i
ulicu sa cvećarom. Pridigla sam se na noge sva izbezumljena i gledala čoveka koji beži, a onda
i automobil koji se pojavljuje i u punoj brzini ide ka čoveku, penje se točkovima na trotoar
ispred njega i vozača koji izlazi, hvata lopova za kragnu, baca ga na zemlju i otima mu moju
torbu. Za to vreme, ja sam pokušavala da zaustavim krvarenje majicom i polako išla ka
kolima. Nisam imala telefon da pozovem policiju, mutilo mi se u glavi jer sam udarila u drvo
dok sam padala, ali i tako kroz suze i krv, uz strah i lupanje srca, razabrala sam Marka koji je
držao lopova na zemlji i pokušavao telefonom da okrene policiju. Lopov je nekako uspeo da
se iskobelja i pobegne, a on je, sve vreme držeći telefon uz uvo, krenuo da trči ka meni.
Uhvatio me je oko struka, ja sam se na njega oslonila svom težinom jer sam u tom momentu
osećala kao da ću se onesvestiti, i on me je polako uveo u auto. Besno je vikao:
“Da, lopov je upravo pobegao prema kružnom toku ovde na Dedinju, ima plavu majicu,
farmerke, visok je oko sto osamdeset, malo krupniji i ćelav. Da, da, napao je devojku i oteo joj
tašnu, ja sam ga zaustavio i...” Onda je pogledao u mene, spustio slušalicu i rekao:
“Idemo u hitnu.”
“Nema potrebe, samo sam pala malo...”
“Lana, video sam sve. Bio sam iza vas. Odgurnuo te je tako jako da si svom snagom
udarila u drvo i pala na pod. Mora neko da ti snimi glavu. Krvariš.”
“Marko, samo me odvedi kući, molim te. Nije mi ništa, stvarno. Više sam u šoku...” Onda
sam videla svoj foto-aparat, koji je ležao na trotoaru potpuno razbijen. Pokušala sam da se
sagnem i da pokupim ono što je od njega ostalo, ali zavrtelo mi se u glavi.
“Pusti to, ja ću sve poneti. Okej, ideš kući da ti operem ranu, da legneš i da vidim kako
ćeš se osećati.”
“Pozovi Nikolu. On me čeka na ručku, zabrinuće se”, rekla sam jedva dok se on parkirao
u mojoj garaži.
Popeli smo se na sprat i Marko mi je vatom, koju je umočio u troprocentni hidrogen,
obrisao ranu, a onda mi pomogao da se skinem i istuširam. Kad sam legla u krevet, zamračio
je sobu.
“Moraš bar pola sata da odležiš u mraku. Biću pored tebe, u redu?
“Marko, otkud ti iza nas?”, pitala sam bojažljivo. Bila sam sva skrhana i još uvek u šoku.
Primetio je da drhtim pa je seo do mene i pomazio me po glavi.
“Hteo sam da te vidim. Došao sam do tvoje kuće i stajao ispred. Čekao sam da vidim da
li ćeš izaći, da li će iko izaći. Onda sam video Nikolu kako izlazi sa nekim čovekom i prasetom
u rukama i znao sam da si ti unutra. Izašao sam iz kola i taman došao do vrata... ali sam se
okrenuo i vratio u auto. Nisam mogao.”
“Kako si znao da sam ovde?”
“Ceo svet zna da si ovde, Lana. Ti ne dolaziš u grad bez pompe”, rekao je, nasmešivši se.
 I dalje me je milovao, a ja sam zaboravila na pokušaj pljačke, na ranu na glavi, bol, strah
i na sve ružno. Nisam bila sigurna da li je to zbog leka za bolove koji sam popila posle
tuširanja ili zbog njegovog dobro poznatog mirisa, boje glasa, možda zbog te mračne sobe u
kojoj smo bili zajedno, ali osećala sam se kao najsigurnije biće na planeti. Kao da mi niko ništa
ne može dok je on tu. Slušala sam ga kako diše i priželjkivala da ga poljubim, ali nisam se
usuđivala.
“Hvala ti.”
“Samo ti spavaj, mala, sve će biti u redu.”
Ušuškao mi je noge pod ćebencetom i ponovio: “Samo spavaj. Sad sam tu, sve će biti u
redu.”
I ja sam zaspala. S osmehom, spokojna kao malo dete, držeći ga za ruku.
Pored Likice sam se osećala posebno, pored Nikole značajno, a pored Marka sigurno.
Ne znam koliko dugo sam spavala, ali znam da su me probudili ljutiti muški glasovi, koje
sam čula u daljini. Pogledala sam kroz prozor i videla da je mrak.
“Ne moraš više da budeš ovde.”
“Šta, ti ćeš da mi kažeš da li ja treba ili ne treba da budem ovde?”
“Da, ja ću da ti kažem. Trebalo je, kao prvo, da me pozoveš čim se to desilo, a ne nakon
dva sata, kad sam već poludeo od brige!”
“Da, pošto ste mi ti i tvoja briga prioritet u celoj ovoj situaciji. Ma beži bre napolje!”
“Ja da bežim? Jesi ti normalan, alo? Dobro, hvala ti na svemu, sad možeš da ideš. Lana će
biti sigurna sa mnom.”
“Vidim što je sigurna...”
“Šta ti to znači?”
Uspela sam da izađem iz sobe i slabašno viknem prestanite i onda sam se vratila nazad,
zalupila vratima i legla u krevet. Glasovi su umukli. Minuti su prolazili, a ja nisam ništa čula
niti se iko popeo do mene. Onda sam ponovo ustala, polako sišla niza stepenice i videla Nikolu
kako u kuhinji podgreva supu.
“Ej... Jesi dobro? Evo, stigla je kevina supica, ona vraća iz mrtvih.”
“Gde je Marko?”
“Otišao je.”
“Zašto?”
“Zato što ti nije potreban. Moramo u policiju da daš izjavu. Uhvatili su tog idiota. Ko još
pljačka ljude na Dedinju, gde je sve pod kamerama i gde su na svakom ćošku čuvari?”
“U mojoj ulici ima samo jedna kamera. I nema čuvara. I dobro je što je Marko slučajno
prolazio. Mogao si da budeš ljubazniji prema njemu.”
 “Tu si u pravu. Slučajno je prolazio. On je samo slučajni prolaznik, ništa drugo. I bio sam
fin dok nije počeo da se ponaša kao da ceo tvoj život zavisi samo od njega. Zahvalan sam mu,
naravno. Isprovocirao me je. Uostalom, sam je otišao.”
“Jer si ga oterao. Znam ja tebe.”
Klonula sam ispred televizora sa činijom supe u rukama. Htela sam da pozovem Marka,
a Nikola, koji mi je već godinama čitao misli, rekao je:
“Ne zovi ga. Stalno tražiš razloge da se vidiš s njim. Imala si sreće što je bio u blizini i to
je sve. Jesi li dobro?”
“Nisam.”
“Bićeš. Hajde, pojedi tu supu pa da krenemo do policije. Sve će se završiti brzo, moraju
da zatvore tog manijaka!”
Jedan trenutak sam ćutala, a onda sam pogledala u svog najboljeg druga i pitala ga:
“Nikola, da li mi govoriš da ne zovem Marka jer je to dobro za mene ili zato što ga ne podnosiš
i želiš da pati?”
“I jedno i drugo”, rekao je mrtav ozbiljan i otišao po moj duks i patike. Iz hodnika je
dobacio:
“Kupiću avionske karte za sutra ujutru. Nemamo više šta da tražimo ovde.”
I dalje sam nepomično sedela na trosedu. Na stočiću ispred mene stajao je polomljeni
foto-aparat i rugao mi se. Simbol jedne ljubavne ruševine.
“Ne mogu još da idem. Moram da se vidim sa Markom i ne pokušavaj da me sprečiš.
Dugujem mu to.”
“U redu. Ali ne danas. Moraš da se odmoriš, pa sve što treba završi sutra.”

Probudila sam se i prvo što sam ugledala bila je slika uokvirena velikim zlatnim ramom
na kojoj smo mama, tata i ja, na jahti, u blizini Hvara. Nekada davno, dok sam još bila mala
mamina i tatina princeza, na letovanju iz snova jer smo proveli čak četiri dana zajedno na
moru. Odavno sam sebi obećala da ću u taj okvir staviti drugu sliku kad oborimo rekord od
pre gotovo deset godina, ali i dalje je ta stara slika stajala na mom noćnom stočiću. Sećanja
su navirala, gotovo sam osećala miris mora i borova. Više nisam bila letnje dete, postala sam
letnja devojka, a letnje devojke se najbolje osećaju u takvom okruženju. Ali prvo sam morala
da vidim njega. Lenjo sam se protegla po krevetu zajedno sa Afro, koja je zauzela češkaj me
pozu i unapred počela da prede jer je znala da ću je uzeti u ruke i milovati.
U Beogradu sam bila tek drugi dan. Nikola je obuzdao svoju hiperaktivnost i objavio da
mu ne trebaju žurke i provodi. Kao da je trebalo da me neko opljačka pa da svi razmislimo o
budućnosti i da se presaberemo. Kako da ne razočara oca kojeg je tolike godine čekao i kaže
mu da ga politika ne zanima? Kako da otvori svoj noćni klub o kojem je u poslednje vreme
sve intenzivnije maštao, a da dobije podršku od majke? Da li će ikada naći istinski finu i
normalnu devojku, koja nema kilogram silikona u sebi i zna ko je Šekspir, a i ako je pronađe,
ko će mu garantovati da će takva i ostati? Da li će njegova najbolja drugarica, njegova sestra,
drugi predstavnik tajnog kluba LaNa - ja - napraviti pravi izbor u životu? Kako će je zaštititi
ako je tamo negde hiljadama i hiljadama kilometara daleko od njega?
“Kako da skoknem u Brazil ili na Grenland? Zašto ne fotkate nešto po Srbiji, toliko lepih
stvari ima kod nas?” pitao me je tog jutra telefonom dok sam prala zube.
“Stići ćemo do Srbije, ne brini. Uostalom, ranije ti nije bio problem da skokneš bilo gde.
Malo me brineš, previše razmišljaš, ozbiljan si i ne spominješ provod, ribe i žurke...”
“Nije mi do žurki. Preko glave mi je svega toga.”
“Kako onda misliš da se baviš tim tvojim budućim noćnim klubom?”
“Klub LaNa će biti nešto drugo. Ništa ne brini. Njega ti nikad neće biti dosta. Ali to će biti
posao. Život postaje sve komplikovaniji, ništa više nije bezbrižno i lako. Drago mi je da ćemo
ovog leta biti sami, možda čak i poslednji put.”

Pola dana sam čitala, obrezivala ruže, išla na pijacu, spremila ručak prema Likičinim
receptima. Imala sam osećaj da me odnekud gleda i da se ponosi mnome. U stvari, odlagala
sam da pozovem Marka.
Mama i tata su najavili svoj dolazak na Sveti Stefan za nedelju dana, tačno na moj
dvadeseti rođendan, i obećali da ćemo celo leto provesti zajedno. Tata je čak rekao da
insistira na porodičnom odmoru, ali da je jedina šteta što Crna Gora još uvek nema teren za
golf.
“Kad ga jednog dana izgrade, to će biti znak da su postali ozbiljna država”, rekao je
nekako setno, ali ipak je nameravao, kako mi je mama rekla, da ponese sve štapove za golf i
da vežba udarce u prazno.
“Nego, malena moja, šta želiš za rođendan?” pitao me je preko Skajpa.
“Tata, stvarno ne želim više nikakve žurke iznenađenja. Hajde da budemo tu samo ti,
mama, Nikola i ja. Sami. Bez kuvara, konobara, ostriga, šampanjca, bez muzičara, balona,
vatrometa. I bez poklona. U stvari, imam jednu želju - da promenim sliku sa noćnog stočića.”
“Kakvu sliku? Želiš neku sliku? Čiju? Neki nov mlad umetnik? Da pogađam - apstrakcija
je u pitanju, je li tako?”
“Ne, tata, ne razumeš, objasniću ti kad dođeš. Želim da budemo zajedno više od četiri
dana. Ko zna kad ćemo se ponovo videti. U slučaju da odem...”
“Obećavam ti da ćemo biti svi zajedno - ne četiri, već duže od pet dana!”, nasmejao se i
rekao da me voli.
 U Beogradu su tog početka leta osvanuli i bilbordi sa novim zaštitnim licem Pin Teen-a.
To je bila jedna lepa petnaestogodišnjakinja, koja je prilično ličila na mene. Gledala sam u te
reklame i osećala se staro, iako sam za dva dana punila tek dvadeset godina. Iza sebe sam
imala mnogobrojna putovanja, stotine hiljada pređenih kilometara, nekoliko kontinenata.
Imala sam i dve srednje škole koje sam obožavala, jedan fakultet na kojem sam bila uspešna,
na stotine revija, snimljenih editorijala, kataloga i reklama. Imala sam svoje obožavaoce.
Rubrike u lepim časopisima, ali i strane u trač-magazinima. Imala sam svoje fotografije. U
protekle tri godine imala sam toliko toga, da bi sve to moglo da se rasporedi u čitav jedan
život. Ipak, najvažnije od svega bilo je to što sam stekla prijatelje na svim stranama sveta.
I imala sam prvu ljubav.
I osećala sam da se nije završila. Intenzivno sam mislila na Marka. Negde oko tri sata,
skupila sam hrabrosti i pozvala ga na mobilni. Želela sam da mu se izvinim u Nikolino ime i
da mu se još jednom zahvalim. Možda će poželeti da me vidi. Možda najzad sve krene u
pravom smeru.
Telefon je dugo zvonio, i baš kad sam htela da prekinem vezu, javila se, ponovo, Milica.
Kao da je šaputala. Ovog puta joj nisam spustila slušalicu već sam rekla:
“Ćao, Milice, Lana ovde. Htela bih da se čujem sa Markom, da mu zahvalim još jednom
na...”
“Marko je u bolnici, Lana. Pored njega sam upravo.” Prekinula mi je rečenicu, a ja sam
ostala nema.
“Halo, Lana, jesi tu?”
“Je li dobro? Milice... Reci da je dobro! Kako? Šta?”
“Juče, oko pet je imao saobraćajnu nesreću. Sad je dobro, ne brini. Sve se desilo, baš tu,
kod tebe, na Dedinju. Ne znam šta je uopšte radio tu, šta se tačno desilo, ali skretao je i
odjednom je izleteo taj kamion i udario ga je. Da mu se nije otvorio air bag, ne znam šta bi
bilo.”
“Gde ste? U kojoj bolnici? Dolazim!”
Čim sam čula gde su, izjurila sam iz kuće, sela u prvi taksi i osetila veliku knedlu u grlu.
Preplavio me je užasan osećaj krivice, a Miličine reči - tu kod tebe, na Dedinju, juče oko pet -
odzvanjale su mi u glavi. Da, juče oko pet je ljutito izleteo iz moje kuće, seo u kola i... Nisam
mogla da razmišljam o tome. Ja sam kriva za sve!
U bolnicu sam uletela kao furija, suze su mi se slivale niz lice, a kad sam ugledala Milicu
kako u hodniku stoji sa Markovim roditeljima, spustila sam pogled. Osetila sam se kao uljez.
Kao neko ko je odgovoran za udes. Za nesreću. Za sve loše što se Marku ikada desilo.
Milica mi je prišla i poljubila me je u obraz.
 “On je u sobi. Sad spava, ali ti slobodno uđi da ga vidiš. Ja ću sa njegovima da odem do
bolničke kafeterije. Dobro će im doći, cele noći smo ovde.”
Zakoračila sam u sobu. Marko je ležao na krevetu. Njegove divne oči bile su zatvorene.
Crna kosa razbarušeno mu je padala na čelo. Jedna ruka u gipsu. Prišla sam mu, sela na stolicu
pored kreveta i pomazila ga po obrazu. Otvorio je oči, nasmešio se i samo rekao:
“Hej.” Njegovo čuveno hej.
Ništa nisam rekla, samo sam se nagnula i poljubila ga u kosu.
“Nedostajalo mi je ovo, mala”, rekao je i dalje se smešeći, a meni su suze padale na
njegove obraze. Te suze su bile suze radosti, što je opasnost prošla i što je on dobro. Utonula
sam u njegov miris kao u san u kojem on nije u bolnici, već smo zajedno na njegovom
jedrenjaku. Ljuljaju nas talasi. Gledamo u zvezde. On mi kaže volim te.
“Mala, čim sam čuo da dolaziš, rekao sam im da mi se spava, da idu...”
“Marko, kako? Šta se desilo?”
“Ništa. Kreten u kamionu je prošao kroz crveno. Sve je okej, ne brini. Izlazim sutra.
Polomio sam ruku, ponovo. Baš sam baksuz s tom rukom. Sećaš se? One zime na Kopaoniku
sam istu ovu polomio. Malo sam ugruvan, ništa ozbiljno. Hej, nemoj da plačes, molim te.”
“Kako da ne plačem? Za sve sam ja kriva. Uvek sam ja bila kriva za sve...” prošaputala
sam.
“Lana, prekini. Ni za šta ti nikad nisi bila kriva. Sad si tu. Sve će biti dobro. Kao nekad.”
Onda su mi potekle suze koje su predstavljale kraj nadanja, bolne i gorke. Kao nekad...
Setila sam se naših susreta po celom svetu, te lepršave mladalačke ljubavi, tog osećaja kao
da smo zajedno nepobedivi, na vrhu sveta. Ali setila sam se i svake svađe, svakog raskida,
svake patnje. Iznova i iznova, isperi i ponovi. U tom trenutku bilo mi je kristalno jasno da nas
dvoje ne treba da budemo zajedno. Koliko god se voleli. Neke ljubavi razaraju.
“Nikad neće biti kao nekad. Ne želim da bude kao nekad, Marko. To nekad je bila varka.
To nekad nije valjalo. Želim da budeš dobro. Znaš... Stvarno dobro.”
“Kad si pored mene, ja sam dobro. Znaš to.”
“Ali nisi. Nikad nisi bio. Nisam ni ja. Treba to da priznamo.”
“Ne želim to da priznam, jer to nije istina. Ja sam uvek bio tu za tebe, ali ti si tako... tako,
ne znam... neuhvatljiva. Nikad nisi tu. Nikad ne znam gde ćeš biti. Sva ta putovanja, taj tvoj
manekenski posao, te žurke na koje ideš po celom svetu. Tvoji prijatelji koji te prate. Mediji
koji ne prestaju da pišu o svemu što radiš. Sve oči su uvek uprte u tebe. Nikad nisi bila samo
sa mnom.”
“Znaš zašto? Jer sam se plašila da ćeš me povrediti. Jer sam želela da svi oko mene budu
zadovoljni. Da nikog ne razočaram. Ni roditelje, ni tebe, ni Nikolu. Najmanje sam mislila na
sebe. Nisam se snašla, a ti mi nisi pomogao, Marko. Kad god prigusti, ti pobegneš. Na sigurno.
A ja nikad, za ove tri godine, uprkos svemu, nisam pomislila da postoji nešto sigurnije od
tebe. Nikad.”
 “Hoćeš da kažeš da više nisi sigurna?”
“Hoću da kažem da mi nisi dopustio da i ja budem tvoja sigurnost. Nisi mi verovao.”
“Želim da ti verujem. Želim da odemo odavde. Odmah.” Počeo je da se pridiže iz kreveta.
“Sad, ovog trenutka. Da pobegnemo. Nas dvoje, sami. Samo reci i krećemo.”
Zagrlila sam ga i šapnula mu:
“Nema više bežanja. Gotovo je s tim.” U glavi su mi odzvanjale Miličine reči koje mi je
odavno uputila: svaki put kad se vidi s tobom, on se razboli.
Onda smo čuli zvuk potpetica u hodniku. Zaronila sam glavu u njegovu kosu. Želela sam
da ga upijem, da mi njegov miris što duže bude u nozdrvama, na rukama, na obrazima, po
celom telu. Približila sam usne njegovim i nežno ga poljubila.
Osetila sam da nas neko gleda, ali sad me već nije bilo briga da li će naš poljubac videti
bilo ko. Nisam se plašila. Nisam želela da se sakrivam. Samo zato što sam znala da ga ljubim
poslednji put.
“Odlaziš, zar ne?”
“Moram.”
“Volim te. Zar to nije dovoljno?” Poslednji tračak nade u očima. Moj prelepi dečak, najzad
hrabar. Ali i dalje dečak.
“Volela bih da jeste. Ali moram da znam da ćeš biti dobro. I znam da hoćeš - tek kad
odem zauvek.”
Ustala sam sa stolice, prošla pored Milice i izašla iz bolnice.
Nisam se nijednom okrenula.
Ponovo su mi potekle suze, poslednji put. Plakala sam od premora, odjednom sam se
osetila tako staro, želela sam da predahnem pre nego što naiđe novi životni problem. Plakala
sam i što odustajem, ja koja nikad nisam odustala, jer smo Marko i ja bili problem koji se ne
može resiti, problem koji treba eliminisati, problem koji obuzima i uništava. Plakala sam i od
olakšanja što je gotovo i što najzad mogu da se opustim, što već jesam, i od griže savesti što
je tako, kad to znači kraj moje prve ljubavi.

* * *
Od njegove nesreće prošlo je mesec dana. Nismo se ni čuli ni videli. Proslavila sam svoj
dvadeseti rođendan sa mamom, tatom i Nikolom. Slika u zlatnom ramu je promenjena. Na
njoj smo sada mama, tata, Nikola, Afro i ja. Bili smo svi zajedno na letovanju čitavih šest dana.
Ona je simbol zajedništva i ljubavi. Ne želim nikad da se odvojim od nje. Nosim je sa sobom
u Brazil.
Dok sedim zavaljena u sedištu aviona pored prozora, gledam fotke na Instagramu. Avion
počinje da se odvaja od piste i leti ka nebu koje na visini poprima boju vanile, a ja još jednom,
poslednji put, gledam Markovu sliku koja je postavljena pre dva sata. Na njoj on stoji za
kormilom na svom jedrenjaku. Vetar mu je u kosi. Nasmejan je. Izgleda zaista srećno. Ispod
njega, na desnoj strani broda, tik uz morske talase, jasno se vidi naziv jedrenjaka - Vanilla
Sky.