No

ordinary love! Volim kada mi dan počne uz Šade… Lenjo ustajem iz kreveta.
Napolju sviće. Kroz otvoren prozor ulazi svež i sladunjav junski vazduh.
„Bebo! Bebo!“, odzvanja kroz kuću glas moje majke.
„Silazim za deset minuta!“, vičem i nastavljam tiho da gunđam.
Uvek sam ja bila ta koja pred polazak na putovanje nestrpljivo čeka ostale da
se spreme. Ovog jutra ja želim da ostanem kod kuće i prosto je prirodno da sada
svi čekaju na mene. Opet me preplavljuje talas nezadovoljstva pri pomisli kako
ću naredna tri meseca morati da provedem u Crnoj Gori. Daleko od prijatelja i
daleko od Miše.
Miša Marić! Moja prva ljubav. Sin porodičnog advokata, američki đak sklon
američkim porocima koji ozbiljno zabrinjavaju moje roditelje. Moja zanesenost
njime potiče još iz najranijeg detinjstva. Moje odrastanje obeležila je čežnja za
šest godina starijim dečkom. I slatke muke u iščekivanju vremena kada ću
dovoljno porasti da mu budem devojka. Kada se Miša, završivši koledž, vratio u
naše malo mesto na jugu Srbije, imala sam sedamnaest godina. Nije mi mnogo
trebalo da shvatim kako je napokon došao trenutak da me posmatra na način na
koji sam ja želela. Ređali su se komplimenti za moj izgled i njegovi sve češći
dolasci na mesta gde ja izlazim.
Miša Marić prvi put me je poljubio poslednjeg dana 2005. godine, a onda je
Novu 2006. dočekao sa Majom, bivšom devojkom, uz izgovor da im je to
dogovor odranije.
Uspeo je da mi objasni da bi za početak naša veza trebalo da bude tajna,
pošto je znao da njegovi roditelji, iz poštovanja prema mojoj porodici, ne bi
podržali ništa više od prijateljstva među nama. A moji, bogami, ni to.
S vremenom smo postajali sve manje obazrivi i mali grad u kome živimo
odradio je svoj deo posla. Početkom maja naša suviše javna tajna uzburkala je
prilike u domovima Pilipovića i Marića. Ja sam kažnjena zabranom izlaska iz
kuće u trajanju od mesec dana, a on se provukao nekažnjeno. Ipak, uprkos
kućnom pritvoru uspela sam da se vidim sa Mišom dva puta!
Jednom, u noći proslave moje velike mature, jer je mojim euforičnim
roditeljima popustila pažnja i… jednom u biblioteci! Susret među knjigama bio
je toliko zanimljiv da su moje najbolje drugarice, Sofija i Saška, otvorenih usta
slušale na koji se način može pametno iskoristiti kratko odsustvo bibliotekarke.
Bilo bi lepo da su me kao maturantkinju koja je lako položila prijemni za
fakultet nagradili putovanjem sa drugaricama u Hurgadu, u kojoj će letovati
Miša sa svojim društvom. Ali ja sam im se suprotstavila i roditelji žele da me
letos drže na oku.
I… eto… čekam da poleti avion kojim ću do Tivta odleteti zajedno sa
majkom Natašom, bratom Filipom, kumom Ksenijom i porodičnom prijateljicom
Nenom Ružić. Firma mog oca angažovana je na izgradnji luksuznog stambenog
kompleksa u Budvi, i to je ono što će sve nas ovog leta vezati za crnogorsko
primorje.
Podne je. Pre pola sata sleteli smo na tivatski aerodrom i već smo na putu ka
malom primorskom mestu. Moj brat Filip je kao i svi trogodišnjaci oduševljen
prizorom mora koje se ukazuje iza krivine i njegovo poskakivanje od sreće u
majčinom krilu izmamljuje mi prvi osmeh danas.
Ispred lepog i luksuznog hotela dočekuju nas moj otac Aleksa, njegova desna
ruka u poslu, Branko Ružić, i njegov veliki oslonac u životu, kum Željko
Radulović, koji je nedavno u ovom hotelu otvorio predstavništvo svoje čuvene
juvelirske firme. Sa njima je i prilično zgodan momak, pa. na trenutak žalim što
mi je duga plava kosa podignuta u najraščupaniju punđu ikada i što me je mrzelo
da stavim barem maskaru. Ne uspevam ni da se nasmejem dok izgovara svoje
ime, Andrej. Prihvata moj kofer srdačno se osmehujući. Nije obeshrabren time
što ga ja, koja izgledam kao pacijent tokom transfera između dve psihijatrijske
ustanove, namršteno proučavam.
Pijemo piće dobrodošlice u foajeu. Moj otac blista od sreće zbog toga što
smo napokon svi na okupu. I krivo mi je što ih sve gledam kao da ću ih pobiti.
Više od svega na svetu volim svoju porodicu, ali još uvek ne prihvatam činjenicu
da ću ovo leto provesti daleko od Miše.
Dobijam ključeve od svoje sobe koja je u visokom prizemlju, u isturenom
delu hotela, takozvanom depadansu. Njihovi apartmani su na trećem spratu u
glavnoj hotelskoj zgradi i neopisivo me raduje to što mi zbog poprilične
udaljenosti mama neće tako često navraćati u sobu.
Soba 123… prostrana i sunčana, divan pogled na plažu i obližnji šumarak,
ogroman krevet, veliki plazma TV, američki plakar sa velikim ogledalom, noćna
lampa za čitanje, debeli mekani itison, prostrano kupatilo, lep balkon i dovoljno
utičnica za moje brojne uređaje… Sve miriše na novo.
Satima raspakujem kofere, tuširam se i svesno dajem Miši dovoljno vremena
da se zapita zašto me nema da se javim. A onda ja pozivam njega i puštam
mobilni da zvoni sve dok me automatski ne izbaci.
Bezvoljno oblačim kupaći kostim i silazim u bar. Mobilni sam ostavila u
sobi, da ne bih ostatak dana provela zureći u ekran telefona očekujući Mišin
poziv. Posmatram moje roditelje, kumove i prijatelje dok uživaju sa nasmejanim
Filipom. Obod šešira Nene Ružić zaklanja pogled na celu crnogorsku obalu, ali
uspevam da vidim sedog markantnog gospodina koji prilazi mom ocu.
„Ovo je Beba, naša kćerka! Bebo, ovo je čika Boris“, kaže moj otac dok ja
posmatram skupo odelo i cipele čoveka koji je neobično obučen za plažu.
 „Beba, drago mi je!“, kažem i posmatram duže nego što je pristojno njegove
krupne prodorne plave oči, poput mojih.
Pitam se da li je ovo čuveni Jovan Bokan. Čovek o kome je kuma Ksenija
pričala tokom celog puta. Okupirana problemima koje mi je donela zabranjena
ljubav, propustila sam mnoge detalje u vezi s konfliktom moje porodice sa tim
kontroverznim biznismenom. Moje prethodno saznanje, da je Bokan neko kome
je stric Radmilo dužan 800.000 evra na ime kockarskih dugova, upotpunjeno je
detaljima kako je Jovan Bokan veliki gospodin. Da je on neko sa najviše keša na
ovim prostorima. Da ulaže u posao sa kazinima, od kojih se najveći nalazi u
ovom hotelu, u kome je takođe zakupio i sve lokale na nekoliko godina.
Napamet već znam Natašinu priču po kojoj nas je on: „… ucenio da uložimo
500.000 evra legalnih para kao suvlasnički kapital u njegovu novoosnovanu
kompaniju, a da za preostalih 300.000 dobije kvadrate u ovom kompleksu koji
gradi moj Aleksa! Nije prvi put da ispaštamo zbog Radmilovog kockanja, ali
ovaj put nas je uvalio u nešto najgore do sada. Porodična firma koja posluje bez
mrlje skoro trideset godina poslužiće tamo nekom belosvetskom gangsteru da
opere svoje ko zna kako zarađene pare! I da pritom vodi posao isključivo onako
kako on bude hteo.“
Kad malo bolje razmislim, očaj moje majke zbog našeg dolaska na ovo mesto
skoro da je bio podjednak mom. S tom razlikom što sam ja žalila zbog momka
koji je ostao u Srbiji, a ona je zazirala od blizine čoveka koji nas je čekao ovde u
Crnoj Gori.
„Boris“, kaže suzdržano.
Postaje mi jasno da još uvek nisam imala čast da upoznam gospodina o
kojem svi pričaju i koji kvari život i ugled mojoj porodici.
Moj otac Aleksa jedan je od dvojice sinova stare, cenjene i bogate porodice
Pilipović. On je onaj mlađi brat koji je uspešniji u poslu, odgovorniji prema
porodici i pouzdaniji kao prijatelj. Stric Radmilo je, kao najstariji mezimac svoje
majke, moje bake Gabrijele – večiti porodični problem. Lenčuga i kockar!
Verujem da opsesivna vezanost bake Gabrijele za svog starijeg sina, Radmila,
ima opravdanje u činjenici da joj je trenutak kada je baš on začet promenio život.
Gabrijela je čistokrvna Mađarica koju je moj deda Vukašin doveo 1960. godine
iz Pešte, gde su ga, kako je govorila moja prababa Radmila, poslali da uči školu,
a ne da im dovede u kuću Ugrinku sa stomakom do zuba. Trudnoća je za
siromašnu mađarsku činovnicu Gabrijelu bila ulaznica za sasvim novi svet koji
ju je dočekao na jugu Srbije.
Predratnom vilom stare i bogate porodice Pilipović snaha Gabrijela je
naravno zagospodarila tek 25 godina pošto je prešla granicu, tačnije nakon što je
umrla baba Radmila.
Mog strica Radmila baka Gabrijela je od malih nogu pripremala za
naslednika porodičnog imena i imetka, pa ga je čak poslala na školovanje u Beč.
U slučaju mlađeg sina, mog oca Alekse, zadovoljila se diplomom Ekonomskog
fakulteta u Beogradu. Istina, ta diploma Beogradskog univerziteta bila je jedina
koju je dočekala, pošto je stric Radmilo iz Beča doneo samo strast za kockom i
naviku da jede pohovanu hranu.
„Radmilo je kurvar koji prokocka sve što mu dođe pod ruku, manipulant i
folirant!“, kaže ponekad moja mama za svog devera, iako tu netrpeljivost zbog
mira u kući i ljubavi prema mom ocu najčešće lepo prikriva.
Pilipovićima je bilo izgleda suđeno da im snahe najpre stomakom prelaze
kućni prag. I prva, nevenčana žena strica Radmila, nekoliko godina starija
profesorica engleskog, zatrudnela je dok mu je davala privatne časove po
povratku iz Beča. Rodila mu je kćerku i bukvalno pobegla iz kuće usred noći,
samo sa detetom u naručju. Očigledno se nije uzbuđivala oko prtljaga, imajući
na umu da će narednih dvadeset godina uz dete imati sve što joj bude trebalo.
Nikada nismo saznali da li je pobegla zbog nedostatka ljubavi ili zbog
nedostatka tolerancije za Radmilovu švaleraciju, smucanje i kockanje.
Mislim da Gabrijela nikada nije oprostila mom ocu to što je u porodičnu kuću
sa balskom dvoranom, čije su zidove i tavanicu mesecima oslikavali
najtalentovaniji slikari između dva rata, doveo devojku sa sela. Natašu, kćerku
poljoprivrednika Ratka i Cvetanke, koji sem poštenja i dobrog vaspitanja ništa
drugo nisu umeli da joj usade. Ipak u Aleksinom slučaju insistirano je na svadbi,
ne bi li nova snaha morala dva puta da razmisli pre nego što se zaputi u noć sa
njihovim naslednikom kao ona prethodna.
Moja Nataša pokazala se kao dobra žena i majka, ali svekrva već dvadeset
godina ne prestaje da joj ukazuje na mane. Zbog čega se ona ne sekira previše,
već najčešće samo prokomentariše:
„Pokondirila se Mađarica! Zaboravila odakle je došla u
I ovog leta moja majka spremna je na sve samo da ugodi mom ocu. Pristala je
da čitavo leto boravimo u ovom hotelu. Bez obzira na strah od blizine vrlo
opasnog čoveka, koji za taoce drži našu porodičnu prošlost i budućnost.
Celo popodne do predvečerja igram se u plićaku sa Filipom, uspevajući na
trenutke da savladam zebnju i nestrpljivost da odem u svoju sobu i proverim da
li me je Miša zvao.
Po ulasku u sobu grabim mobilni i vidim dva propuštena poziva! Samo dve
sekunde traje moja sreća, jer pozivi su od mojih najboljih drugarica, Sofije i
Saške.
Topla kupka i vrele suze u sobi 123 ne uspevaju da ublaže tugu i bes zbog
Mišinog ignorisanja. Ugledavši poziv moje školske drugarice, a Mišine
komšinice, brišem krajevima bademantila novi nalet suza i slutim da ću čuti
nešto loše.
„Jutros sam videla Maju kako izlazi iz Mišine kuće. Izvini, znam da si u
romingu, ali rekla si da ti javim ako primetim nešto zanimljivo“, kaže Tijana
tiho.
Brojim do deset i odlučujem da se iz inata Miši i samoj sebi lepo doteram i
uživam sa porodicom u ovoj divnoj letnjoj večeri. Dogovor je da se posle večere
okupimo u pijano baru na terasi kazina. Večeru sam preskočila, ali ispijanje
koktela uz muziku baš neću.
Oblačim veoma kratku teget „šanel“ haljinicu sa kratkim pufnastim
rukavima, sečenu ispod grudi, koja ima našivenu kecelju od plisirane belo-roze
svile. Model koji neodoljivo podseća na uniformu francuske sobarice. Znam da
je prekratka za štikle, bez obzira što se ispod nje nosi odgovarajući svileni šorts,
i zato odlučujem da obujem moje omiljene „luj viton“ rimljanke od rože bojenog
pitona. Noge su mi dovoljno vitke i u ravnoj obući. Kosa mi je prirodno loknasta
i volim kada je sveže oprana i puštena da prekrije dve trećine leđa. Ipak je zbog
sparine podižem u neobaveznu, ali urednu punđu sa par čuperaka koji mi nevino
padaju preko lica. Stavljam malo šminke u pastelnim bojama i moj omiljeni
parfem „koko madmoazel šanel“. I, za kraj, dodajem velike viseće „svarovski“
minđuše. Obožavam da nosim velike minđuše uz podignutu kosu, jer je to tako
ženstveno.
U liftu testiram moj izgled na dvojici simpatičnih Italijana. Rekla bih da su
obojica gej, iako upadljivo zagledaju moj dekolte. Stvarno umem da u prvi plan
stavim moju jaku trojku, ali ovaj put to nisam ni pokušavala, iz poštovanja
prema starijima sa kojima ću provesti ovo veče koje ne obećava previše. A tek je
prvo u nizu.
Otvaraju se vrata lifta i neki neobjašnjiv zanos obuzima moje telo kada sa
terase čujem „dok nisam sreo tebe, prinčipesa“. Pogledi koji me prate potvrđuju
mi da večeras izgledam kao princeza, samo je šteta što se tako i ne osećam.
Koračam ka stolu za kojim sede mama, Filip, kuma Ksenija i Nena.
Pevušim u sebi „dok nisam sreo tebe, prinčipesa“, zanesena pažnjom koju
privlačim svojim izgledom… I onda… kao da se svet polako zaustavlja…
Trenutak koji nisam ni slutila ni očekivala. Ne večeras… Trenutak koji sam
viđala u filmovima i o kome sam čitala u starim knjigama… Trenutak u kome se
briše sve ono što je jednoj ženi pre njega bilo važno.
Pogled ka susednom stolu i osećaj kao da propadam!
On… prelep… gleda pravo u mene! Usta su mu poluotvorena, a njegove
tamne oči izgledaju kao da gore. Lice mu je oštrih crta, a nos kao izvajan, kosa
tamna i kratko podšišana. Ima veoma opasan izraz lica! Obučen je u crno. Jezivo
privlačan!
Ja… ne mogu da udahnem vazduh dok ga posmatram! Uspevam da se
doteturam do svog stola i oprezno sedam na jedinu slobodnu stolicu ne skidajući
pogled sa njega.
Sve mi je jasno. To je Bokan!? Gledam kako se obraća Borisu kojeg sam
upoznala na plaži.
„Ko je ova devojka?“, pita ne obazirući se na to što mu ono što izgovara
čitam sa usana.
Boris se mršti i daje mu odgovor koji traje mnogo duže nego što je potrebno
da se izgovori moje ime i prezime.
Moja majka je zaokupljena Filipovim prenemaganjem, ali kumi Kseniji nije
promakla ova situacija, pa mi šapuće na uvo:
„Bebo, dobro te je odmerio ovaj Bokan.“
Uvek samouverena i pribrana, stidljivo se smeškam i meškoljim u stolici.
Obrazi su mi vreli, a smela bih da se kladim i da su crveni kao bulke.
Omamljena! Da, to je prava reč za stanje u kojem se nalaze i moje telo i moj
mozak. Naručujem dupli „kampari-đus“ i u dva gutljaja ispijam sve iz čaše, iako
znam da eksiranje alkoholnog pića na suvo grlo i nije baš pametan potez.
Vrpoljim se u stolici kao da imam pundravce, a on… Izgleda veoma smireno,
iako mu je proteklih dvadeset minuta konobar tri puta dolio vino. Uporno i
upadljivo gleda u mene… bez osmeha, čak i bez ikakve mimike.
Moja omamljenost pretvara se u osećaj neprijatnosti i naručujem još jedan
dupli „kampari“, iako me mama posmatra onim njenim zabrinutim pogledom.
Filip spava u kolicima. Moj otac prilazi Bokanovom stolu, seda u fotelju sa
njegove leve strane i automatski mu blokira pogled na mene.
„Bebo, jesi li dobro? Sine, neće ti ovde biti baš tako loše. Doći će ti Sofija i
Saška, pa kuma Sandra. Izlazićeš sa njima…, kaže moja mama nežnim i
umirujućim glasom.
„Znam, mama, ne brini. Samo mi treba malo vremena da se naviknem na sve
ovo…“, govorim joj, iako je istina da bi trebalo da joj kažem da mi treba
vremena da se naviknem na to da me prelep i jezivo tajanstven muškarac
posmatra kao plen, a ja se nimalo ne gnušam toga da baš to i budem…
Otac prilazi našem stolu i predlaže da polako krenemo na spavanje. Okrećem
se i shvatam da njega, prelepog Bokana, više nema u pijano baru.
Vraćam se u svoju sobu ushićena. Izlazim na terasu i palim cigaretu. Ne
pamtim kada mi je ovoliko prijala. Svesna sam da sam omamljena pojavom i
pogledima opasnog čoveka. Moji roditelji, koji su oprezni ljudi, nisu bez
dovoljno velikog razloga pristali na sve njegove uslove i ucene.
Na pola cigarete, umesto da nastavim da razmišljam o tome koliko je Bokan
loš izbor za letnji flert, opseda me pitanje da li je oženjen, ima li gomilu dece sa
nekoliko različitih žena… Odbijam svaku pomisao da je već nečiji! Nemoguće
je da čovek koji voli drugu ženu guta očima zamalo maloletnu devojku!
Miša me tako nikada nije gutao pogledom, razmišljam i baš u tom trenutku se
kroz tišinu moje sobe prolama zvuk mobilnog telefona.
„Spavaš li, lepotice moja?“, izveštačeno zavodljivo zvuči Mišin glas.
„Ne, sedim na terasi.“ Kažem ravnodušno ne znajući gde su nestali oni
leptirići koje sam do tog trenutka imala svaki put kada pomislim na Mišu, a
kamoli kad mu čujem glas.
„Što ne spavaš, bre?“, pita promuklo.
„A zašto ti zoveš, ako misliš da mi je vreme za spavanje?“, pitam
ravnodušno.
„Bebice, volim kad se ljutiš“, kaže mazno.
„E pa ja ne volim!“, konstatujem povišenim tonom.
„Šta ti je, bre, Bebo? Što se inatiš?“ Rekla bih da gubi strpljenje.
„Gde si bio dosad?“, krećem u napad više iz navike nego što me zaista
interesuje.
„Da li sam ja na tvom platnom spisku, pa misliš da možeš tako da me
ispituješ?“, pita me cinično.
„Mišo, naravno da znam da tebe nema na platnim spiskovima! Ti si
izdržavano lice, Mišo“, kažem.
 Posle nekoliko sekundi tišine opet čujem Mišin glas koji prenaglašeno
zabrinutim tonom kaže:
„Jesi li ti pijana?“
„Ne, treznija sam nego inače. Možda je u tome problem“, kažem.
„E pa onda mi se javi kad stučeš nekoliko ’kamparija’. Je l’ važi, Bebice?“,
kaže i čujem njegovo ubrzano disanje dok očekuje moj odgovor.
„Važi, Milisave“, kažem još bezobraznije.
Brzinom svetlosti prekida vezu. Nisko sam udarila. Miša ne voli kada ga
neko nazove pravim imenom. Ne volim ni ja, pa zato znam koliko to može da
iznervira. Zadivila sam samu sebe time što nisam podlegla šarmu velikog
zavodnika Milisava Marića, iako mi je ona kmezava i u njega večito zaljubljena
devojčica, dok sam se spremala za spavanje, govorila: „Tako se ne razgovara sa
Mišom! Ti odrasla kučko! On je divan i ti moraš da se udaš za njega!“
Lik Miše Marića iščezava i uspevam sa osmehom da zaspim osećajući
leptiriće u stomaku, dok mi pred očima leluja pogled opasnog čoveka u crnom.
On već dugo zatvorenih očiju nepomično stoji pod tušem, naslonjen leđima na
hladan mermemi zid. Poslednjih nekoliko sati oseća se kao životinja uhvaćena u
zamku. Izlazak one plave devojčice na terasu kazina usporio mu je disanje.
Dobro se seća trenutka kada mu je kao gimnazijalcu prvi dodir automatske
puške oduzeo dah. Postao je opsednut oružjem, ratištima i adrenalinom. Tako je
sin uglednih profesora postao profesionalni vojnik. Njegovo ime upamćeno je
svuda gde se poslednjih deset godina ratovalo.
Budi me intenzivna svetlost. Zaboravila sam da namaknem drapere pre spavanja.
Sanjala sam kako trčim stazom od ljubičastog cveća!
Dok ustajem iz kreveta, prisećam se da je neko trčao za mnom i da sam bila
spokojna i laka kao pero. Nisam bežala, već svesno usporavala. Osećam i sad
kako me je u snu uhvatio za ramena, jako me zagrlio i okrenuo me ka sebi. Bože,
kako je bio lep i nasmejan u mom snu.
Stisak njegove ruke iz sna osećam i sad, dok se mehanički oblačim i silazim
na doručak.
Uzbuđuje me pomisao da ću ga sresti za vreme doručka. Sa zebnjom pravim
svaki pokret opterećena time da će se svakog časa pojaviti. Ali njega ipak nema.
I ja na kraju osećam olakšanje.
Na plaži čujem sa susedne ležaljke mog oca, koji kumu kaže da je Bokan
otišao u Dubrovnik, gde takođe drži kazino sa nekim Rusima. To me navodi da
se demonstrativno uputim ka svojoj sobi i da tamo provedem vreme najveće
vrućine.
Mama mi javlja da su ona i Filip na plaži. Navlačim belo-roze jednodelni
„dior“ kupaći kostim koji je napred sečen do pupka. U njemu moje velike grudi
izgledaju spljošteno, ali ionako danas nemam kome da ih pokazujem. Preko
kupaćeg oblačim kratku belu pufnastu suknjicu i obuvam roze japanke sa
perlicama. Kosa mi je puštena i još uvek vlažna nakon tuširanja.
Izlazim iz lifta i krećem ka baru kroz koji sa recepcije vodi put do plaže. U
neverici posmatram sto za kojim sa mojim ocem i kumom sede Bokan i plavooki
gospodin Boris. I danas je u odelu. Pomišljam da se okrenem i odjurim nazad ka
liftu, ali Aleksa me je već primetio i rukom me poziva da dođem do njih.
Dok posmatram očevu ruku koja mi pokazuje da priđem, kroz glavu mi
prolazi:
„E, moj Aleksa, pevajući bi me vratio blesavom Marićevom sinu, samo kad
bi naslutio kako smo se ovaj čovek do tebe i ja sinoć gutali pogledima.“
Bokan okreće glavu ka meni. Ponovo je obučen u crno. Na usnama mu
nazirem neki bezobrazni osmeh, koji na mene deluje kao okidač. Iz zbunjene
devojke u trenutku se transformišem u zanosnu gazelu. Koračam ka njima kao
debitantkinja na milanskom fashion week-u… Kao samouverena debitantkinja
koja je sigurna da će modnim magovima iz prvog reda zapasti za oko!
Moja samouverenost nestaje poput balona od sapunice u sekundi kada moj
otac izgovori:
 „Bokane, ovo je moja kćerka Beba! Bebo, ovo je čika Jovan.“
Bokan mi pruža ruku… moj dlan je u njegovoj velikoj šaci, stisak mu je
nežan i srdačan, gleda me pravo u oči i kaže:
„Jovan!“
Glas mu je opasniji od izgleda, hrapav, ne previše dubok, ali oštar…
Uspevam da izustim:
„Beba.“
Učtivo se osmehujem i klimam glavom ostalima za stolom. Primećujem da
plavooki Boris zabrinuto posmatra Bokana dok mi otac govori da su majka i
Filip na plaži i da me očekuju.
„Znam, idem do njih. Prijatno svima“, izgovaram svesna da imam napad
panike zbog Bokanove blizine.
Ne, ja imam napad panike i kada pomislim na njega! Nema više onih
prepoznatljivih Marićevih leptirića po stomaku. Oterale su ih neke čudne
životinjice koje gamižu, koprcaju se i uvijaju po mom telu. Kao da je dodir ovog
čoveka u moj stomak uselio celu sekciju gmizavaca iz zoo-vrta.
Ležim na stomaku i hvatam Bokanove poglede koji završavaju na mom telu.
U trenutku kada odlazi sa plaže, osećam snažan bol u želucu i naredni sat
provodim sklupčana na ležaljci.
„Bebice, ajde… budi se. Idemo u sobu. Već je zašlo sunce“, čujem mamin
glas.
Saznajem za plan da Nena Ružić, kuma Ksenija, mama, Filip i ja idemo na
piću u Budvu. Iako mi se ostaje u hotelu, shvatam da je ovaj ženski izlazak
idealna prilika da od njih tri izvučem što više informacija o Jovanu Bokanu.
Pušim već treću cigaretu na terasi i rezimiram saznanja o Jovanu Bokanu do
kojih sam došla tokom večeri od žena koje naravno i ne slute šta mi je u glavi.
Saznala sam da je za kratko vreme izgubio oba roditelja i mlađeg brata. Nije
oženjen. Jedina žena sa kojom ga povezuju je jedna pevačica. Nije preterano
poznata. Ali ja kao pratilac žute štampe naravno da znam koja je. Stela, vlasnica
hita „Nek puknu ogledala“. Do juče bih za nju rekla da nije neka lepotica, ali da
je veoma zgodna i atraktivna. Ali sada, dok sporo teku posleponoćni sati na
mojoj terasi, ona nije ništa drugo do konjasta ženska prilika koja likom
neodoljivo podseća na pacova.
Jovan Bokan ima 35 godina! Moja majka ga je to sama pitala, pošto ima
neobjašnjivu potrebu da ljude bez ikakvog povoda ispituje za godište. Znači,
stariji je od mene šesnaest godina!
Računicu da je Jovan Bokan mlađi od mog oca devet godina, a od moje
majke samo četiri godine poništavam konstatacijom da ja stvarno nisam terala
moje roditelje da me prave tako mladi.
Bokan je kao dvadesetogodišnjak otišao u Legiju stranaca i tako zaradio
dosta legalnih para. Nakon toga je bio u antiterorističkim jedinicama SAD. Pre
povratka na Balkan živeo je u Emiratima, gde je štitio nekog šeika koji se
zameno Tamilskim tigrovima.
Čovek u crnom koji se retko smeje! Jezivo bogat i jezivo lep. Čovek sa čijim
likom pred očima uspevam da zaspim tek pred zoru.
Ovo nije realno! Došla sam na Sveti Stefan, platila preskupu ležaljku i
suncobran, i sad se raspravljam sa dva izgubljena slučaja koji odbijaju da mi
iznajme skuter!
„Momci, vrti mi se u glavi i jedino što od vas tražim jeste skuter. Platim
pedeset evra, dobijem skuter na dvadeset minuta kao svi ostali turisti, i to je to!
Nisam ponela ličnu kartu, ali verujte mi da sam punoletna!“, već vičem na dva
divljaka u šarenim gaćama.
„Đevojko, ne poteže se ovđe pitanje tvojih godina nego kila! Ne možeš skuter
sama da voziš kad nemaš pedes’ pet kila“, kaže glavni pregovarač sa slamenim
šeširom na glavi.
„Imam 55 kilograma! Dajte vagu, pa da vidimo!“, lažem kao pas, iako je
mnogo primetno da imam jedva pedeset.
„A okle mi vaga na plažu?“, kaže divljak vidno iznerviran.
„Ako imate propise o težini, morate da imate i sredstvo za rad! Hitno mi dajte
vagu ili skuter!“, nastavljam nadahnuta time što sam ih zbunila.
„Mi težinu utvrđujemo bez vage! Dođi ovamo, u moje naručje, da provjerim
koliko imaš kila“, smeje se budala i kreće rukama ka mom struku.
I baš u trenutku kada sam se odmakla da me divljak ne bi dodirnuo,
primećujem da obojica zauzimaju stav mirno i gledaju kao da iza mojih leđa
nadolazi pustinjska oluja.
Čujem već poznati glas i kroz čitavo telo prolazi mi jeza. Prizor ne bi bio
ovako čaroban ni da je sam bog Neptun upravo izronio iz mora u crnom šortsu
za kupanje. Ogroman je! Leđa su mu široka i snažna, grafički primer za pojam
ko od stene odvaljen! Leva strana grudnog koša oslikana je raznobojnom
tetovažom koja se nastavlja i preko levog ramena. Kapljice vode slivaju mu se
niz lice i grudi. Vilica mu je stegnuta dok pita divljake u šarenim gaćama šta se
dešava.
„Đevojka bi da vozi, a nije kvalifikovana!“, muca onaj koji je hteo da mi meri
kilažu u naručju.
„A kako to vas dvojica utvrđujete ko ima kvalifikacije?“, pita Bokan.
Svesna da zvučim kao razmažena devojčica koja se žali starijem bratu na loše
momke iz komšiluka, da ne kažem tati, ne odolevam i krećem sa monologom:
„Utvrđuju tako što moraju da me drže u naručju kako bi ocenili imam li
propisanu težinu! Ili da se voze sa mnom da bi videli umem li da vozim! Ali,
obavezno da sede iza mene! Prvo jedan, pa onda drugi.“
Pućim usta bojažljivo gledajući u Bokana dok mu divljaci objašnjavaju da su
se šalili i da za moje dobro nisu hteli da mi daju mašinu od 160 konjskih snaga.
„Moj skuter ima 215 konja, pa ga bez problema vozim! I umem da vozim od
jedanaeste godine“, kažem ohrabrena i trepćem gledajući Bokana.
„Hoćeš da voziš moj skuter?“, pita i dalje namršteni Bokan.
Dvoumim se na trenutak dok posmatram Bokanov „kavasaki“ od 360
konjskih snaga, ali odvažno klimam glavom i pokušavam da zakopčam pojas sa
fluorescentnim natpisom „junior“ koji su mi dali divljaci. Bokanu preleće preko
lica nešto nalik osmehu dok se mučim da preko grudi zakopčam prsluk.
„Daj, bre, neki za odrasle! kaže Bokan.
Sedam na „kavasaki“ i oprezno ga startujem. Osećam da mi je pola zadnjice
van drečavoljubičastog bikinija „viktorijas sikret“. Teško mi je da ukrotim
neman od skutera, crnog i opasnog kao i njegov vlasnik. Prkosno sečem talase i
zahvalna sam kumu Željku koji me je naučio da muški vozim skuter. Ponosna
sam na sebe kada na nekoliko centimetara od prevrtanja uspevam da vratim
skuter u prvobitni položaj.
Vraćam se nazad do obale. Posmatraju me: Bokan koji stoji u vodi do kolena,
divljaci u šarenim gaćama i Andrej – zgodni frajer koji je bio ispred hotela sa
mojim tatom kada smo doputovali.
Bokan prihvata skuter dok, sigurna sam, iz mog pogleda čita kako očekujem
da čujem kakav sam utisak ostavila. Znam da sam bila spektakularna, bez obzira
na njegovo prisustvo i strah od jačine motora.
„Nije loše. Misliš li da je pametno da voziš sa ’roleksom’ na ruci?“, pita i
podiže obrve.
Bacam pogled na njegovu levu ruku i vidim da nema svoj divni zlatni
„vašeron konstanten“ sa crnom narukvicom od aligatora. Bez reči skidam sa
ruke moj „roleks dejtdžast“ i spuštam ga na njegov već ispruženi dlan.
„Imaš benzina za jedan sat vožnje! kaže i gleda me u oči dok mu se ja široko
osmehujem.
Uživam u vožnji oko Svetog Stefana više nego uobičajeno, osećajući da me
njegov pogled sa obale prati dok sečem talase.
Tužna sam što me Bokan nije sačekao posle vožnje i ne uspevam da se
nasmejem ni Andrejevim šalama ni divljacima u šarenim gaćama koji mi dele
komplimente na račun vožnje. Saznajem da je Andrej Bokanov drug iz
detinjstva, da je mlađi od njega tri godine… i konstatujem da je šarmantan, i
duhovit, i lep sa tom izrazito crnom kosom i tamnim očima, ali za moj ukus lep
na neki običan, isuviše očigledan način.
Znam ja sebe… kao što mi je gimnazija prošla sa idejom da je jedini savršeni
muškarac Miša Marić, ovog leta svi će mi biti nedovoljno lepi u odnosu na
Jovana Bokana.
Ostala sam „sama“ u hotelu. I imam plan!
Moji su odlučili da sa kumovima i Ružićima subotu provedu kod prijatelja
koji imaju kuću u okolini Kotora.
Spuštam se liftom ka recepciji. Znam da je Bokan u ovo vreme obično u
kazinu. Na sebi imam božanstvenu dugu „armani prajv“ haljinu. Bezbroj volana
bebi-roze boje i moja duga plava kosa čine da izgledam neodoljivo. Blago sam
našminkana. U ruci držim bombonjeru „lint“ u obliku crvenog metalnog srca i
samoj sebi ličim na neku starinsku devojku koja se sprema da žrtvuje svoje srce
bogu ljubavi. Istina, Bokan više liči na Hada, boga podzemnog sveta, nego na
Amora. Ali, bog je bog!
Počinjem da drhtim i čvršće stežem metalnu kutiju. Dlanovi su mi vreli i crni
mi se da ćemo se istopiti i ja i čokolada dok načinimo još nekoliko koraka koliko
me deli od bara za kojim stoji on… Okrenut leđima razgovara telefonom. Na
sebi ima crne letnje pantalone, crni kaiš od kroko kože i crnu majicu kratkih
rukava.
Naglo se okreće i gleda u mene kao da sam ga upravo pokrala. Osećam se
kao uhoda i čujem sebe kako mucam dok izgovaram „zdravo“. Hladan je kao led
i gleda me pravo u oči dok mi otpozdravlja.
„Htela sam da vam se zahvalim za skuter“, kažem stojeći ispred njega sa
ispruženim dlanovima, držeći veliku crvenu kutiju u obliku srca.
Podsvest mi se ruga i govori kako bi bilo prikladnije da mu se uz persiranje
obraćam sa „čika Jovane“.
„Ne jedem čokoladu!“ kaže i oči mu gore poput plamena.
„Možete onda da je poklonite nekoj devojci. Devojke vole kad na poklon
dobiju srce… iako se uglavnom pretvaraju da izbegavaju čokoladu. Imate li
devojku?“, pitam.
Odmahuje glavom i posmatra me dok podižem bombonjeru u visini njegove
brade.
„Nemate! Onda je sačuvajte, pa je poklonite kada je budete imali“, kažem i
uspevam da se široko nasmejem.
Bokan oprezno uzima kutiju u obliku srca kao da je tempirana bomba.
Savijam glavu svesna da sam potrošila svu hrabrost i da ne mogu više da
podnesem njegov pogled. Uspevam da izgovorim „doviđenja“ i trčim ka liftu
saplićući se o dugu svečanu haljinu.
 Bežim od hladnog, bezosećajnog, jezivog čoveka! Ne mogu da savladam
suze. Ponižena, uplašena, postiđena pred samom sobom! Ja ni kao zaljubljena
devojčica zbog Miše Marića nisam radila ovako glupave stvari!
Nemam osećaj koliko dugo već sedim na terasi i pušim cigaretu za cigaretom.
Nemam snage da pozovem Anu i Andreu, drugarice sa kojima se družim još od
letnjih kampova engleskog, sa kojima sam se dogovorila da večeras izađem u
Budvu.
Poručujem klub-sendvič i jedva gutam dva zalogaja. Stomak mi je zgrčen, jer
već satima osećam mučninu. Miša me zove, a ja nemam snage ni da podignem
mobilni. Mama mi javlja da su se vratili u hotel i očekuje da im se pridružim na
večeri. Odbijam pravdajući se glavoboljom.
Moja mama Nataša ne podnosi kada se ja loše osećam i po običaju zove me
na svakih deset minuta izgovarajući iste rečenice zabrinutim glasom. Svesna sam
da ću morati da izađem iz sobe, jer je njena briga nepodnošljiva.
Okrenula je glavu i potrčala. Posmatraoje kako se sapliće o svoju svečanu
haljinu, dok joj plave lokne poskakuju od užurbanosti. Bila mu je neodoljiva. Bio
je zadovoljan time što nije bila svesna toga kakav mu je divan osmeh izmamila.
Ona je bila jedina opasnost kojoj nije smeo da se nasmeje u lice.
Obukla sam donji deo plišane ciklama „džusi“ trenerke i belu atlet majicu. Neću
da Bokan pomisli kako se zbog njega doterujem! Mada, dobro bi bilo da obučem
matursku haljinu i navedem ga da pomisli da jednostavno volim da nosim
revijske modele u svakoj prilici i da onu haljinu danas nisam obukla samo zbog
njega. Na levoj ruci mi je stari „panerai“ sat sa belom kožnom narukvicom koji
sam uvek nosila pre nego što sam za osamnaesti rođendan dobila „roleks“ od
roditelja. Roditelji će me sigurno pitati gde mi je „roleks“. Šta da kažem? Ostao
je kod bahatog čika Bokana koji očekuje da ga molim za nešto što je moje?!
Terasa kazina… I ponovo „dok nisam sreo tebe, prinčipesa… u i svi ti
nepoznati ljudi koji me prate pogledom… I ponovo sam omamljena njegovim
prisustvom dok zbunjeno stojim na onom istom mestu sa kog sam ga prvi put
ugledala. On je i večeras u crnoj svilenoj košulji dugih rukava… A i ovaj put ne
mogu da odvojim pogled od njegovog torza sa raskopčana prva tri dugmeta
košulje i njegove desne ruke u kojoj je „kohiba“…
On izgleda prekrasno, a ja kao da sam na rekreativnoj nastavi! Nameštam
stolicu tako da mu budem okrenuta leđima i zamišljam kako ga moja okrenuta
leđa ljute. Čujem njegov glas iza sebe i sleđena sam dok pita okupljene za mojim
stolom kako ih je zajednički prijatelj Dabo Plavšić danas ugostio u Kotoru.
Pokušavam da propratim razgovor koji Bokan stojeći iznad mene vodi sa
mojom majkom i njenim prijateljicama o imanju prijatelja iz Kotora, o njihovim
milionima, eneterijeru, arhitekturi, o prodaji nekretnina na moru i kućerinama
koje su sagradili Rusi. Moja majka se po običaju pravi najpametnija, dok se u
Bokanovoj svakoj rečenici, kao da oseća koliko ga moja Nataša mrzi, nazire
zajedljivost.
Iskusni prevarant kojim sam omađijana, odjednom se okreće ka meni i pita
me:
„Kako se tebi svidelo kod Plavšića?“
Moja majka, kao da sam ja mutava, umesto mene govori da nisam išla sa
njima. Uspevam da progovorim i dodam da mi je bilo loše i da sam dan provela
u sobi.
„Sunčanica?“, kaže monstrum zbog kojeg sam preplakala dan i podiže obrve.
„Ma, ne… Dosadno mi je ovde. Očekivala sam da će biti zanimljivijih ljudi,
pa sam malo deprimirana.“ Uspevam da ga vidno oneraspoložim.
„Navići će se ona. Ovde ima puno mladih.“ Pravda se moja majka kao da je
moja dosada lična uvreda za Bokana.
 „Moramo da joj nađemo nekog momka“, dodaje moja pametna kuma.
Smejem se i primećujem da Bokan steže vilicu dok značajnim tonom
izgovara napuštajući naš sto:
„Leto je tek počelo!“
Mama mi objašnjava da ne treba da se ponašam kao divljakuša, da bi uvek
trebalo da budem fina i pristojna, uvek dama čak i kada razgovaram sa
gangsterom kakav je Bokan.
Klimam glavom odlučna da taj gangster mojoj mami postane zet i znam da bi
me, čuvši to, lepo zamolila da se vratim Miši Mariću i izvinjavala se zbog
kućnog pritvora. Ma, poslala bi me sa Marićem pravo u romantičnu Veneciju.
U trenutku odlučujem da sa Anom i Andreom noćas izađem u Budvu i hitam
u sobu. Oblačim tesne pocepane farmerke od bledog teksasa i modroplavu
jednostavnu, ali prilično dekoltiranu majicu kratkih rukava. Obuvam zlatne
„dolče i gabana“ sandale sa ogromnom platformom, zlatnu „šanel“ tašnicu
prebacujem preko ramena na moderan poštarski način. Mesecima sam molila
Natašu da mi dozvoli da je kupim, a sada je nosim uz neobaveznu garderobu.
Šminka mi je mnogo intenzivnija nego proteklih dana. Krećem da se javim
roditeljima i iskusno povlačim majicu preko zadnjice kako bih smanjila dekolte.
U društvu mojih roditelja sede Bokan, Boris i Andrej, ali uspevam ljubazno i
nasmejana da kažem „dobro veče“ i da im saopštim da idem do Budve sa
drugaricama na piće. Nesvesno, majka igra za mene i pita me gde ćemo da se
provodimo.
„Idemo u ’Rafaelo’“, kažem veselo i dovoljno značajno da Bokan pomisli da
želim da se pojavi u diskoteci.
Otac mi želi lep provod i, procenjujući da li sam se pristojno obukla, ne
primećuje da me Bokan gleda pravo u oči. Znam i da mojoj majci ništa ne znači
što je Bokan namršten, dok ga Boris gleda kao da ne odobrava njegovo
ponašanje. Andreja vidno zabavlja situacija između njegova dva prijatelja i
namiguje mi dok od oca uzimam pedeset evra i polako stavljam u torbicu.
U „Rafaelu“ sporo prolaze sati čak i posle trećeg koktela. Sedimo, plave i
atraktivne, i čekamo. Ana i Andrea čekaju da se dogodi nešto zanimljivo, a ja
čekam Jovana Bokana. Momci nas posmatraju, ali nijedan nam ne prilazi.
Prisećamo se naših doživljaja iz letnjih kampova jezika u Engleskoj, Francuskoj
i na Malti, na trenutke se zacenjujući od smeha. Hiljaditi put večeras okrećem
glavu ka ulazu i konačno… Bokan i Andrej!
Bokan gleda u mene i u trenutku iz mog vidokruga nestaju svi ljudi, ne čujem
ni muziku od damara u glavi i osećaja paralisanosti ruku i nogu. Andrea samo
što ne saopšti preko mikrofona svoje oduševljenje načinom na koji me Bokan
gleda. Ana mi šapuće da je prestar za mene.
Bokan i Andrej sedaju za sto gde su ih, sudeći po reakcijama, očekivali, a ja
blistam kada kao po komandi našem stolu prilazi grupa mladića. Nisu mogli da
izaberu bolji trenutak! Lepi su i beskrajno dosadni, ali mi zbog Bokana prija
njihova pažnja i slika stola prepunog koktela koji stižu iz minuta u minut. Ne
uspevamo sve da ih popijemo, ja želim da ostanem što pribranija i namerno
usporavam sa pićem. Ustajem, uvijam se i poskakujem uz muziku privlačeći
razne primerke muškaraca za naš sto. Kroz gužvu uspevam s vremena na vreme
da vidim Bokana i uhvatim njegov pogled.
Ana je vidno pripita i ima onaj alkoholičarski blentav pogled. Andrea i ja
odlučujemo da krenemo pre nego što Ana zaspi za stolom i potpuno nas
upropasti. Okrećem se da potražim konobara kako bih mu ostavila bar bakšiš,
pošto su račun platili udvarači. Oprezno ustajem sa barske stolice, jer osećam
nestabilnost u nogama, ne zbog alkohola već zbog Bokana koji prati svaki moj
pokret.
Sporo se probijamo kroz gužvu i volela bih da Bokan može da čuje sve
komplimente koje nam dobacuju dok prilazimo izlazu. Ana i Andrea odlaze ka
Slovenskoj plaži, a ja na suprotnu stranu da potražim taksi.
Koračam kroz gužvu na šetalištu i zaustavljam se u neverici kada iza sebe
čujem njegov glas:
„Vraćaš se u hotel?“
„Da“, izgovorim pre nego što su nam se pogledi sreli.
„Hoćeš da te povezem?“, pita me toliko ravnodušno da pomišljam kako bi
voleo da ga odbijem.
„Hoću ako ste i vi krenuli tamo“, kažem.
„Ne bih ti ni ponudio da pođeš sa mnom da sam krenuo negde drugde“, kaže
toliko drsko da je dete u meni pognulo glavu.
Ćutim i gledam u bordo lak koji se divno slaže sa zlatnim sandalama. Visoke
platforme ne dozvoljavaju mi da držim korak sa njegovim vojničkim. Prilazimo
crnom „poršeu“ budvanskih tablica. Unutrašnjost „poršea kajmana“ presvučena
je tamnocrvenom kožom, sa instrument-table dolazi neuobičajno jaka svetlost
koja pada na moje lice koje posmatram u retrovizoru. Lepa sam. Prolepšava me
još više osećaj da sedim pored čoveka čijim sam mišićima, koji se ocrtavaju
ispod lanene košulje dok čvrsto steže volan, potpuno hipnotisana. Vožnju u tišini
prekida Oliver Dragojević „… a sada skini se i zavedi me..“, osećam kako
polako crvenim dok Bokan pojačava radio. Nepomično sedim do kraja pesme,
kao da poziram za portret. Iznenada stišava radio i kaže:
„Koliko imaš godina?“
„Devetnaest“, kažem gledajući u odsjaj svetla na putu.
„Je l’ to sad vreme za fakultet?“, pita gledajući u mene.
„Jeste. Upisala sam FON“, kažem osećajući kako postajem manje napeta.
„Zanimaju te organizacione nauke?“, pita.
„Ma, ne! Roditelji su mi rekli: Ekonomski, Pravni ili FON. Meni učenje ne
predstavlja problem, ali volim stvari koje su za moje roditelje neozbiljne“,
kažem.
„A zašto ne bi studirala ono što voliš? Koje su ti to neozbiljne stvari?“, pita
iskreno zainteresovan.
„Ja volim književnost, klavir, solo pevanje…“, kažem tužna što nazirem hotel
i trenutak kada će ova vožnja prestati.
„A zašto je književnost neozbiljna?“, kaže i klima glavom čuvaru hotelskog
parkinga koji podiže rampu.
„To je pitanje za moje roditelje“, kažem dok on vozi ka donjem delu
parkinga.
Zbunjena sam i neprijatno mi je dok on sedi u tišini kola, a ja ne znam da li bi
trebalo da otvorim vrata ili sačekam da on to prvi učini.
„Jesi li se lepo provela večeras sa drugaricama? U hotelu nema ničeg
zanimljivog za tebe? Kažeš da te hotel deprimira?“ Izgovara sa nekim čudnim
tonom u glasu.
„Ne! Ne deprimira me hotel… Vi me deprimirate! Niste hteli da uzmete
bombonjeru! Uzeli ste, ali na silu! Delovalo je kao da je uzimate protiv svoje
volje“, kažem sklupčana na bordo sedištu „poršea“.
Prasnuo je u smeh. Bezobrazni smeh.
„Misliš ’preko kurca’? Šta si ti očekivala? Da padnem u nesvest od sreće?!
Mnogo si ti razmažena. Prestani da mi persiraš…“, kaže odsečno.
Čovek koji ne primećuje moj izraz lica što govori da ću propasti u zemlju od
stida dok mi neko u njegovim mračnim kolima peva o skidanju i zavođenju…
Ne sluti da je daleko od poželjnog da, dok mi se obraća, izgovara ovako
delikatne reči.
Osećam da su mi se obrazi upalili, ali uspevam da se priberem.
„Nisam očekivala da padneš u nesvest! Samo sam bila uplašena, a ti mi nisi
olakšao situaciju“, kažem uspevajući da ga gledam u oči dok izgovaram „ti“.
 Blago se osmehuje! Ne mogu da verujem! Verovatno se manje oseća kao čika
Jovan kada mu kažem „ti“
„Misliš li da je ispravno podržati devojčicu koja šesnaest godina starijem
poznaniku svoga oca poklanja čokoladne bombone u crvenom srcu?“, kaže i
uspeva da u meni izazove talas stida.
„Kao prvo, ja nisam devojčica već odrasla devojka koja će za tri meseca
živeti sama u Beogradu“, kažem i prećutkujem da je na mojoj strani i činjenica
da poznanik nema istu težinu kao prijatelj.
Prećutkujem i da nikada ne bi mogao da bude prijatelj moje porodice, jer je
on za moju majku gangster, a za bližu i dalju rodbinu terorista.
Bokan se iznenada naginje ka meni, otvara kasetu i, dodirnuvši slučajno moje
koleno, pruža mi onu istu bombonjeru..
„Vraćaš mi poklon?“, pitam ne verujući koliko je bezobrazan.
„Ne. Pokaži mi kako je trebalo da bude?“, kaže nepredvidivi čovek
stavljajući mi bombonjeru na dlan.
Oklevam načas, ali uspevam da se priberem i prihvatim njegovu igru.
„Htela sam da vam se zahvalim“, kažem smejući se i pružam mu crveno
metalno srce.
Imitirajući mek i ljubazan glas učtivog mladića, kaže šašavo, očigledno se
zabavljajući:
„Baš ti hvala! Ja ne jedem čokoladu, ali mnogo volim crvena srca! A ovo je
baš lep primerak! Staviću ga na policu pored ostalih koje sam do sada sakupio…
Jesi li zadovoljna?“
„Jesam!“, kažem i smejem se srećna što ga vidim opuštenog i što je uspeo i
mene da opusti.
„E pa ja nisam! Falila mi je ona predivna duga svilena haljina. I tvoj izraz lica
kada se saplićeš o nju.“ Ruga mi se opet.
„Samo sam htela lepo da izgledam“, kažem tonom pokajnika.
„Lepo si izgledala i na skuteru, iako nisi imala na sebi svilenu haljinu…“,
kaže izgovarajući reci na neki zavodljiv način, tišim i promuklijim glasom nego
obično.
Polako sviće, a ja kao navijena u Bokanovim kolima na hotelskom parkingu
pričam o porodici, odrastanju, putovanjima, odnosima u familiji… Sluša sa
interesovanjem, ali jedva da je nešto rekao o sebi. Ne znam da li neće ili od
mene ne može da dođe do reci.
Saznajem da je rođen u Crnoj Gori, odrastao u Beogradu i Sarajevu, kao mlad
živeo u Francuskoj… Objašnjava mi da bi streljao ljude koji zasnivaju porodicu,
a unapred znaju da nisu spremni da je izdržavaju ili održe na okupu.
U jednom trenutku naslanja se obrazom na sedište i naginje glavu ka meni.
„Jesi li se uplašila mog skutera?“
Ja prevrćem očima i potvrdno klimam glavom.
„Znao sam da te privlači ono čega se bojiš…“
Eto, može slobodno da lupi pečat preko mene i da me stavi u fioku kao rešen
slučaj, pomišljam i u neverici posmatram kako mu se glava sve više približava
mojoj. Osećam toplinu po celom telu i prestajem da dišem dok se naginjem ka
njemu. Osećam njegov dah dok se gmizavci iz mog stomaka šire po čitavom
telu, uvijaju se oko karlice i butina, obavijaju grudi i stežu grlo. Želim da
pomerim glavu za taj jedan centimetar koji nas deli. Strah od njega je jači od
želje za njim. Ludilo neizvesnosti! Opasniji je miran sa poluzatvorenim očima
nego onako namršten i bezobrazan.
Osećam mu po dahu kako polako širi usne… dodiruje moje… Usne su mu
velike i teške, a dah… topao i sladak. Polako i nežno stavlja donju usnu između
mojih usana, dok gornjom ovlaš, ujednačenim pokretima dodiruje moju. Sočno
se poigrava mojim ustima i jezikom. Uzvraćam onoliko koliko mi zanesenost
njime i ovim magičnim trenutkom dopušta.
Položio je dlanove preko mojih obraza i čini mi se da me već čitavu večnost
ljubi kao da je u bunilu. Nisam mogla ni pretpostaviti da dvoje mogu ovoliko
dugo i ovako strasno da se ljube.
Za Mišu je ljubljenje gubljenje vremena, a pre Miše sam se ljubila samo
jednom, za vreme letnje škole engleskog na Malti.
Izgleda da ne znam mnogo o ljubljenju, a Bokan ne zna mnogo o ljubavi…
Sklanja usne sa mojih, iako mi još uvek drži glavu među dlanovima. Oči su
mu širom otvorene dok proučava svaki deo moga lica. Naslućujem nemir u
njegovim očima i… i stid u mojim. Povlači dlanove sa mojih obraza, zavaljuje
se na sedište i levom rukom čvrsto drži volan. Odjednom okreće glavu i gleda
kroz prozor. Ljut? Na mene? Na sebe?
„Zora je! Moraš na spavanje!“, kaže ne pogledavši me.
Zbunjena polako otvaram vrata, jednom nogom sam već van auta, okrećem se
da ga još jednom pogledam i izgovaram tiho:
„Laku noć.“
Možda je trebalo da odem bez reci? Polako koračam ka dvorišnom ulazu u
moj depadans, osluškujući da li je i on krenuo za mnom ka hotelu.
 Okrećem glavu i vidim u daljini Bokana koji još uvek sedi u kolima.
Dočekujem na terasi izlazak sunca i vidim prve kupače koji kreću na plažu
svesna da ja nisam zaljubljena već očarana, omađijana. Ljubila sam se sa
opasnim, nepredvidivim, suzdržanim, ozbiljnim, privlačnim čarobnjakom! A on?
Sa kim se on ljubio sinoć? Sa privlačnom Bebom Pilipović. Privlačnom i ništa
više od toga!
Osećam glad i mučninu zbog popušene pakle cigareta. Oblačim omiljenu
frotirnu „mango“ cvetnu haljinu bez rukava u kojoj bi, da nije sečena, ispod
grudi izgledala kao da sam se posle tuširanja obavila peškirom i tako izašla
među ljude. Kosa mi je podignuta na onaj mnogo više neuredan nego
neobavezan način. Sva sam naduvena od nespavanja, ali se osećam neopisivo
dobro dok silazim na doručak i ulazim u skoro praznu hotelsku trpezariju.
Sami za stolom sede Bokan i moj otac! E, dovraga! U trenutku kada
razmišljam da li postoji šansa da neprimetno pobegnem, moj otac mi se smeje i
kaže:
„Dobro jutro, sine! Otkud ti ovako rano?“
Bokan mi klima glavom dok ljubim oca. Primećujem da na stolu stoji hrpa
dokumenata. Dogovaraju se oko kvadrature koju otac treba da mu ustupi na ime
duga?
„Idem ja, neću da vam smetam!“, kažem pokušavajući da se udaljim, ali otac
mi objašnjava da slobodno doručkujem sa njima za stolom.
Odlazim ka vrhunskom švedskom stolu i zaobilazim sve ono što tamanim
svakog jutra: piću, kobasice, njeguški pršut, palačinke i krofne sa čokoladom.
Uzimam činiju i punim je muslijem i prelivam mlekom.
Sedam pored oca i pratim njegov i Bokanov razgovor. Pričaju o nekom
čoveku koji firmi mog oca duguje veliki novac. Jadan li je taj ako otac njegov
dug prebaci na Bokana. Ljudi to često rade. Ispadne da si pozajmio od Mece
Dobrića, a odjednom si dužnik Tasmanijskog Đavola.
Iako ne smem da gledam u oči ni oca ni Bokana, tako sam ponosna što je
grubijan preko puta mene usporio disanje zanesen mojom blizinom! Bokan prvi
odlazi sa doručka, a za njim ubrzo kreće i moj Aleksa. Ostajem za stolom dva
minuta duže od njih dvojice i bukvalno trčim nazad u svoju sobu.
Povraćam. Nikotin, kokteli od nekoliko vrsta alkohola, prazan stomak i
omamljenost ovim čovekom. Sve mi se pomešalo!
Posle pola sata u mojoj sobi su lekar, medicinska sestra, moja mama, teta
Nena i kuma Ksenija. Nikada nisam videla ovoliko ljudi u superior sobi. Čak ni
prošle zime, kada sam u Kurševelu mirišljavim svećama zapalila svileni abažur
stone lampe.
„Konstatovali su joj iscrpljenost organizma i priključili na infuziju“, čujem
mamu kako izveštava tatu koji je na putu za Podgoricu.
Molim Boga da Bokanu neko od mojih ne ispriča za ovo moje kolabiranje.
Čovek me je samo dugo ljubio, a ja se ponašam kao da je brzi voz prešao preko
mene! Pomisliće da sam neki pekmez! Što zapravo i jesam, ali više mi se dopada
da to otkrije kasnije…
Medicinska sestra objašnjava mojoj mami na koji broj da je pozove kada
boca bude pri kraju, jer sam odbila njenu ljubaznu ponudu da naredna dva sata
presedi pored mene.
I majku bih rado udaljila, ali ona je kao krompirova zlatica.
Pravim se da spavam dok mama čita novine, a potom i tonem u san.
U sobi je mrak. Nema ni mame, ni braunile u mojoj ruci. Oprezno ustajem iz
kreveta. Stajem na noge i jasno mi je da sam kao nova! Oblačim farmerke od
sinoć. Toliko su mi postale drage da ću ih nositi zauvek. Uz njih biram roze
kašmirsku bluzu kratkih rukava i zlatne sandale. One od sinoć, razume se.
Izgleda da mi donose sreću. Preko ramena prebacujem „šanel“ tašnicu, takođe
onu od sinoć. Za svaki slučaj, jer… možda je baš u njoj štos. Podižem kosu
ukosnicama i užurbano se šminkam. Jedva čekam da ga vidim!
U pijano baru su svi sem Bokana. Žene sede za jednim, a muškarci za drugim
stolom. Moje neraspoloženje nestaje u trenutku kada se Bokan pojavljuje i seda,
naravno, za sto za kojim su moj tata, čika Branko i kum Željko.
Bokan je već tri puta ustajao i odlazio do kazina. Pogleda me s vremena na
vreme. Uznemirena sam, jer u njegovom pogledu ne vidim ništa. Ustajem od
stola pravdajući se da sam danas previše mirovala i da moram da se prošetam.
Krećem ka kazinu. Momak na ulazu i nije baš raspoložen da me pusti unutra, ali
mu objašnjavam da sam kuma Željka Radulovića i da samo želim malo da
pogledam, jer nikada nisam videla kako izgleda kazino.
Kockarnica je osvetljena poput fudbalskog stadiona. Sviđa mi se divan šareni
itison, stolovi za kartanje, mnoštvo ljudi koji uglavnom pričaju engleski i
italijanski. Mrštim se dok posmatram devojke krupijee, zgodne i lepe kao da su
supermodeli, jer verujem da ih je lično Bokan birao!
Zaustavljam se pored jedne od slot mašina. To mi je nekako za mentole, tako
da ću se lako snaći. Nisam ni trepnula, a ostala sam bez onih pedeset evra koje
mi je otac dao pred sinoćnji izlazak.
„Šta ćeš ovde? Ovo nije mesto za tebe!“, zagrmeo je iza mojih leđa poznati
glas.
„Htela sam da vidim kako je. Vidim da ima još žena…“, kažem dok mi se
trese brada.
„Žena ima, ali dece nema“, kaže dok se meni steže grlo.
„Ja sam punoletna!“, uspevam da izustim, a da ne zaplačem.
„Ja sam živeo u Americi… za mene ćeš biti punoletna tek za dve godine“,
kaže i svesna sam da se to odnosi na nas dvoje, a ne na kockanje.
„Razumela sam! Samo, to je mnogo vremena. Možda me tada neće zanimati
igre na sreću!“, kažem bezobrazno i glasnije nego sto je pristojno.
Ustajem sa barske stolice kao oparena, slučajno laktom udaram o njegove
grudi i jurim bez pozdrava u sobu.
 Kako sam samo mogla da pomislim da među nama može biti ljubavi,
razmišljam uz flašicu belog vina i kutiju cigareta. Hladan tuš, kratak i besmislen
razgovor sa Mišom, koji je zabrinut što sam još uvek ljuta na njega, pokušaj da
zaspim uz reprizu serije „Seks i grad“… neophodna mi je doza zdravog
feminizma.
Odjednom čujem zvono fiksnog telefona u sobi. Oprezno podižem slušalicu.
On! Ako me zove u dva sata posle ponoći, znači da nije baš u potpunosti
prihvatio američku varijantu punoletstva!
„Možeš li da siđeš? Biću na parkingu za deset minuta“, kaže, i ja sam
naravno na parkingu za pet minuta.
Stiže. Ne mogu da ga vidim od okruglih farova, svetlost mi zaslepljuje oči,
telo mi se trese od pomisli na prethodnu noć, a grudi od pitanja gde je bio do
sada. Gasi motor i ulazim u njegova kola. Opija me miris novog auta pomešan sa
mirisom njegovog parfema. „Kiton blek“… neodoljiv na čoveku u crnom!
Sedim ukočeno i stežem u ruci paklicu plavog „kartjea“.
„Hoćeš da zapališ?“, pita.
„Neću… hvala ti. Ovo je neotvorena pakla, ponela sam je za svaki slučaj, ako
me neko pita gde sam bila…“, kažem.
„Koliko znam, vandom kartjea’ nema u slobodnoj prodaji. Tako da ti ta pakla
i nije neki naročiti alibi. Nego, šta znači ono tvoje ponašanje od večeras? Šta
znači da tebe za dve godine možda neće zanimati kockanje?“, kaže.
„Treba da znači da je tvoj kazino možda zauvek izgubio jednog kockara!“,
kažem smejući se.
„Nemoj da se zajebavaš sa mnom!“, dreknuo je.
„Znači… da mi teško pada to što ti se ne dopadam i zato lupam gluposti“,
kažem osećajući da su mi se zbog njegovog besa odsekle noge.
„A odakle tebi to da mi se ne dopadaš?“, kaže i dalje besnog lica.
„Pa, je l’ ti se dopadam?“, pitam.
„To je nebitno!“, kaže i gleda me u oči.
„Možda je tebi nebitno, ali meni je bitno! Ti se meni sviđaš!“ kažem i
pognem glavu osećajući stid što sam mu priznala.
„Strašno si razmažena i tvrdoglava! Navikla si da dobijaš sve što poželiš! A
misliš li da ti je uvek neophodno baš ono što želiš?“ pita.
„Mislim da jeste!“, odgovaram samouvereno.
„A misliš li da je uvek bezopasno ono što ti je neophodno? Šta je bilo?
Ćutiš?! O tome nisi razmišljala? Šta ti je Miša Marić? Dečko?“
 „Bivša simpatija“, kažem i u neverici posmatram kako se sve glasnije, od
srca smeje.
„A jesi li i sa drugim simpatijama spavala?“, kaže i naginje se ka meni kao da
mi blizinom daje do znanja kako očekuje iskrenost.
„Imala sam u osnovnoj školi još jednu simpatiju. Ali, naravno da s njim
nisam spavala“, kažem ponosno konstatujući u sebi da Bokan nije normalan.
„Znači, tek si u srednjoj počela da se jebeš sa simpatijama?! A imaš li sada
simpatiju?“, kaže grohotom se i dalje smejući.
„Imam! Od utorka!“, kažem ljutito.
„Od utorka? E, kasno je! Laku noć“, kaže, iako mi vidi na licu da sam sišla
na parking nadajući se da ćemo se ljubiti duže i još lepše nego sinoć.
„Mogu li da te poljubim?“, kažem i u neverici gledam dok odmahuje glavom.
„Mislila sam u obraz?“, kažem trudeći se da delujem naivno.
„Nema potrebe za tim!“, progovara tonom kao da reži divlja životinja.
Izlazim iz kola bez pozdarava i lupam vratima svom snagom.
Vojničkim, besnim korakom idem ka hotelu mrmljajući da se Bokan,
emotivni invalid, prevario ako je pomislio da ja odustajem tako lako.
Bes me je toliko slomio da sam zaspala kao iz inata i njemu i onoj Bebi koja
ovih noći sanjari na terasi o njegovim poljupcima.
Od ranog jutra sam na plaži. Uživala sam sa mamom, Filipom, kumom
Ksenijom i Nenom. Tata ovih dana ima puno posla na gradilištu.
Bokan se pojavio tek predveče. Došao je baš u trenutku kada sam počela da
igram odbojku na pesku sa mojim novim poznanicima fudbalerima koji su na
pripremama u obližnjem odmaralištu.
Momci su vraški zgodni. Ali ni ja nisam za potcenjivanje. Na sebi imam
najminimalniji crni bikini koji retko nosim na porodična letovanja, jer mi u
njemu grudi izgledaju kao baloni, kosa mi je puštena i ukrašena velikim crvenim
cvetom, nosim velike crne „prada“ naočare za sunce u stilu Džeki Kenedi i bosa
sam. Dajem sve od sebe da izgledam što izazovnije dok igram i bacam se po
pesku između zgodnih fudbalera koji svi odreda flertuju sa mnom. Moji pokreti
su primereniji prljavom plesu nego igranju odbojke.
Koliko uspevam da vidim, Bokan me ignoriše! Razgovara sa prijateljima,
koji na moje veliko zadovoljstvo, s pažnjom prate dešavanja na terenu. Andrej
me gleda zabrinuto, kao da je nečim zaprepašćen, kao da izvodim striptiz.
Posle petnaest minuta igranja gubim dah i odlazim u vodu da se rashladim.
Očekivano, za mnom poput čopora pasa kreće i ceo fudbalski tim. Verujem da je
divljanje njihovih hormona dovoljno da Bokana, grubijana opsednutog
samokontrolom, makar iznerviram!
Uspevam da ih se rešim, uvijam se u peškir i cvokoćem na stolici dok se
kuma Ksenija i Nena šale na račun mojih udvarača i Bokanovog druga Andreja,
koji je po njihovoj proceni dobra prilika za mene. Smejemo se sve tri na račun
moje mame Nataše koja ipak očekuje zeta iz „bečke“ ili „londonske škole“.
Srce mi lupa od sreće kada kuma Ksenija između dva naleta smeha kaže da je
i Bokan sve vreme izvirivao očekujući da će neko od klinaca pasti u nesvest i da
ni on nije loša prilika.
Prevrćem očima na spomen Bokanovog imena, ali kuma samouvereno
nastavlja:
„Šta bi ti falilo? Mlad je, opasan, pun love, a slobodan. Eto, moja Sandra se
udala za doktora. Dušan Joksimović, mlad, uspešan, čuven… ali, po celu noć
operiše. Bolje da imaš muža u krevetu, nego njegovu doktorsku diplomu na
zidu! Jooj, baš se radujem što moja Sandra i Dušan sutra dolaze.“
„Pa dobro, kumo, zar nisi rekla da ovaj Bokan već ima neku pevačicu?“,
kažem.
„Ja nisam rekla da ima devojku! Koliko znam, on je slobodan. I na svadbu
kćerke Daba Plavšića došao je sam. A sad, muško… mora ponekad nešto i da
povali!“, kaže kuma Ksenija i uspevam da se nasmejem, iako mi pomisao kako
Bokan povaljuje neku drugu devojku nije nimalo smešna.
Okrećem glavu ka Bokanu i pogledi nam se susreću. Da pogled ubija, pala
bih mrtva! Okrećem se oko sebe da proverim da li je fudbalski tim likvidiran.
Nastavljamo da uživamo na plaži uz koktele. Pridružuje nam se i moja mama,
koja je popila dve margarite iako joj se redovno odseku noge posle čaše belog
vina. Kuma se šali na moj račun, konstatujući da ja podnosim alkohol na oca.
Svi se radujemo sutrašnjem dolasku Sandre i Dušana. Starija je od mene
sedam godina, ali je mnogo volim. Uživam u njenom društvu, jer je lepa,
zabavna, pričljiva i blesava na majku. Doktora Dušana Joksimovića upoznala je
pre tri godine, kada je otišla na njegovu kliniku s namerom da joj stavi silikone.
Implantate joj nije stavio, ali burmu jeste prošlog leta.
Uživam dok svi pevamo, pa čak i pijani Poljaci koji ne razumeju ni reč,
pesmu „Nedostaješ mi ti“ Bokan se u jednom trenutku pojavljuje na stepeništu i
ja ustajem od stola, dižući ruku ka nebu dok pevam: „Nedostaješ mi ti, a noć je
duga…“ Obučen u crno, sa časom belog vina u ruci, stoji na stepeništu i nemo
me posmatra. Ima neki čudan sjaj u očima. Osećaj me ne vara… Zbog mene stoji
zakucan na tim stepenicama!
U ponoć sam već u svojoj sobi, ležim na krevetu i gledam u plafon. Tako
želim da ga vidim. Zadovoljstvo što sam ga napravila ljubomornim zamenjuju
griža savesti i nervoza. Ne umem da se izborim s tim večitim ženskim osećajem
krivice… možda nije trebalo da ga naljutim, možda nije trebalo da uradim ovo ili
ono. Ubeđena sam da nijedan muškarac nema dileme koje počinju sa „možda
nije trebalo“. Kod njih je uvek sve sa „trebalo je“ i bez griže savesti. Takvi su svi
momci mojih drugarica. Miša? On savest i nema. A Bokan? On kažnjava one
koje se poigraju sa bilo kojim njegovim osećanjem. A jesam se igrala danas… I
to sa celim fudbalskim timom! I bilo mi je lepo, a sad… griža savesti.
U jedan posle ponoći konačno zvoni fiksni telefon!
„Čekam te za petnaest minuta u kolima“, kaže.
Imam dovoljno vremena da se presvučem u nešto izazovnije od spavaćice sa
Mikijem Mausom. Oblačim tigraste svilene „blumarin“ gaćice koje se sa obe
strane vezuju u mašnu dugačkim rože satenskim trakama, preko njih „kavali“
suknjicu u cvetnom dezenu veličine jednog karnera dovoljnog da prekrije
zadnjicu, uz nju biram tesnu bebi-roze pamučnu majicu kratkih rukava.
Zatvorena je do vrata, ali zbog količine elastina ističe i oblikuje gole grudi. Brus
sam propustila da obučem. Obuvam najomiljenije „bata“ zlatne nanule, podižem
kosu ukosnicama u punđu i uzimam novu „alibi“ paklu. Crveni „marlboro“ koji
se i te kako može kupiti na trafici preko puta hotela.
Sedi u kolima parkiran na istom mestu kao i prethodne noći. „Porše“ me
podseća na magičnu čauru u kojoj smo samo nas dvoje, mimo vremena, prostora
i mimo svih razlika… u godinama, u poreklu, u ponašanju… Pali motor. Deluje
spokojno. Ćutim dok posmatram njegove ruke dok seče krivine. Želim da ih
osetim na sebi. Iako ne znam gde me vodi, nisam ni nervozna, ni pogubljena, ni
napeta. Miris moje „kašarel promes“ kreme za telo ispunio je unutrašnjost
„poršea“ i baš me briga ako on upravo razmišlja kako je taj miris prejak. Ja
obožavam tu kremu i stavljam je često pred spavanje kako bih zavodljivo
mirisala samoj sebi…
Ignoriše moj pogled dok skreće sa puta koji vodi ka Budvi. Vozi uzbrdo
uzanim planinskim putem. Na samom vrhu brda gasi motor, izlazi i udaljava se
od kola.
Gleda zamišljeno ispred sebe u more, poput romantičnog, ali razočaranog
ljubavnika.
Okrenut mi je leđima i prizor njegovih ramena uz kameni zid tera me da
izađem iz kola i nekako u nanulama preko vlažne trave stignem do njega.
Pogled na Budvu koja sija kao dijamant položen između mora i brda oduzima
dah! Čarobno mesto za zaljubljene. Sve je tu… more koje se presijava pod
punim mesecom, on jak, ja lepa i spremna da, osim u ovom bajkovitom prizoru,
uživamo jedno u drugom.
Izgleda da univerzalni vojnici imaju istančan osećaj za prirodne lepote i
panoramske poglede, ako su već na žensku lepotu ravnodušni, razmišljam ne
usuđujući se i da izgovorim.
Okreće glavu ka meni, posmatra nemo moj iskreni široki osmeh i poput
profesora koji mora da upiše keca, iako je imao svesrdnu želju da učenici
popravi ocenu, izgovara:
„Mala, ovo neće ići ovako!“
„Šta sam sad uradila?“, izgovaram kao desetogodišnjak uhvaćen u
nestašluku.
„Provociraš me!“, kaže.
„Čime?“, pitam i ako znam da sam se zbog njega transformisala u hodajuću
provokaciju.
„Time što si tvrdoglava i bezobrazna!“, izgovara oštrim, prekornim tonom.
„Sviđaš mi se…“, kažem.
 „Misliš li da ti je to opravdanje? Slušaj, ja retko ne odolevam iskušenjima. Sa
tobom mi se to dogodilo. I to je OK. Sâm sam kriv. Ali ti si kriva što me navodiš
da to uradim ponovo!“, kaže.
„Žao mi je što na mene gledaš kao na neku grešku“, kažem bezobrazno.
„Ja u tebi vidim lepu devojčicu koje moram da se klonim. Zato što je mnogo
mlada i zato što ja nisam za nju! Ja se ne zbližavam sa ženama. Ne ugađam im,
ne vodim računa o njihovim osećanjima. Mnogo jednostavnije mi je da ih samo
jebem kad mi je do toga i da im se za to odužim“, kaže.
„Meni od tebe ništa ne treba! Hoću da budem sa tobom samo zato što sam se
mnogo zaljubila u tebe“, kažem i saginjem glavu.
Ćutimo. Gledam u svetla grada i verujem da sam jedina žena koja je na ovako
lepom mestu doživela ovakvo poniženje i odbacivanje. Znam da su mnogo
ružnije od mene ovoga trenutka voljene i ljubljene po telima sa ukusom mora i
soli.
Ispod oka posmatram njegov profil i na trenutak mi se čini da je i on tužan. Ili
je to samo novi talas besa?!
„Mala, nemam ja strpljenje za tvoje dečje bolesti! Moraš da me se kloniš!“,
čujem ga kako kaže.
„Pokušaću!“, kažem i dalje gledajući niz brdo.
„Moraćeš! Za tvoje dobro!“, izgovara svaku reč kao da drži govor vojnicima
pred bitku sa neprijateljem koji je mnogo jači.
Pokušavam da zaustavim suze koje me sve više peku. Milisav me je gledao
svaki čas kako cmizdrim, ali Bokan neće! Odbio me! I to sa zabranom prilaska!
Ovo je za šamar, a ne za suze! Opčinio me je i ostavio me! Osećam kako stoji iza
mojih leđa nepomičan. Osećam njegov dah na levoj strani obraza dok šapuće:
„Izazivaš u meni nešto sa čime ja ne umem da izađem na kraj. Bojim se da
bih te povredio. Isuviše si mlada. Tebi je zanimljivo da se igraš vatrom, a ja ne
opraštam takve stvari. Da sam spavao sa tobom, a ti uradila ono što si već
uradila igrajući odbojku na pesku… Jesi li svesna šta bih ti uradio?“
Naslonila sam se rukama na kameni zid. Vrhovima usana dodiruje mi uho i
prislanja se telom blago na mene, dovoljno da oseti kako drhtim od želje za njim
dok izgovaram opet provocirajući:
„Šta još ne smeju da rade devojke koje spavaju sa tobom?“
„Ne smeju da izlaze iz kuće bez grudnjaka“, kaže.
„Ja ga uvek nosim!“, kažem mazno i počinjem da se smejem, jer samo
generacija moje mame Nataše govori grudnjak.
 „A gde ti je sada? Nije pametno što ga sada nemaš na sebi“, kaže i spušta
bradu na moje rame, naslanjajući se rukama na kameni zid.
Zarobljena sam između njegovih ruku, njegovog tela i ovog kamenog zida.
Zarobljena, a preplavljuje me talas olakšanja. Uživam dok mi on lagano kruži
vrhom nosa po kosi i vratu, dok ga mazno pitam da li mu se sviđaju moje grudi,
a on me konačno privlači celu k sebi uhvativši me snažno za grudi i… dok ja
laganim pokretima guzom dodirujem njegovo međunožje, šapuće:
„Mala, budi pristojna… Smiri se…“
Osećam kako je čvrst i želim ga odmah u sebi. Dok mi podiže majicu i steže
me nežno rukama oko struka. A ona preko mojih dojki stavlja svoje velike šake i
kreće nežno da ih stiska. Vrti mi se u glavi dok pomera ruke sa mojih grudi i
stavlja preko svilene suknje ruku između mojih butina. Prigušeno ječim dok mi
dlanom raširenim preko karlice upravlja guzom kojom sve snažnije trlja svoj ud.
Lice mu je u mojoj kosi, ruku polako uvlači u moje svilene gaćice, celim dlanom
prelazi preko moje vagine, a onda srednjim prstom… oseća koliko sam vlažna,
ali uporno zaobilazi ono mesto koje najviše žudi za njim.
Odvezuje mašnice koje gaćice drže na kukovima, pokretima spretnim kao da
ih je u mraku odvezao takvih milion. Prihvata ih dlanom i stavlja u zadnji džep
pantalona. Levu ruku pruža preko mog donjeg stomaka, a desnu između mojih
nogu. Tako snažno srednji prst gura duboko u mene! Uvlači ga i izvlači u nekom
očaravajućem ritmu! Nisam mogla ni da naslutim ovoliku nežnost!
Ne izigrava junaka porno-filma poput Milisava Marića! Koristim trenutak
kada je nakratko zadržao prst u meni i počinjem da se mahnito se navlačim na
njega pridržavajući se za kameni zid. Nastavljam u istom ritmu i kada kroz kosu
čujem kao pretnju:
„Mamu ti jebem malu!“
I butine su mi vlažne, i drhtim od iščekivanja dok slušam zvuk otkopčavanja
kaiša i šlica, i vagina mi je ukočena, i kao da se grči od iščekivanja… Snažno
ulazi u mene. Čvrsto me drži za kukove dok me brzo i spretno navlači na sebe.
Ruke su mu snažne dok me desnom drži oko struka, a levom oko butine. Osećam
hladan dodir njegovog velikog zlatnog sata na mojoj vreloj koži.
Dok sve dublje prodire u mene, dodir „vašeron konstantena“ podseća me na
trenutak kada sam ga prvi put videla i poželela dodir tog čoveka, muškarca koji
može da mi pruži sigurnost na koju sam navikla, muškarca zbog kojeg mi se
mišići stomaka grče dok mi celo telo preplavljuje talas zadovoljstva, muškarca
čije ruke stežem dok se kroz mrak i tišinu mora i kamena u noći otima moj
prigušeni vrisak.
 Moj prvi orgazam! Sa pogledom na Budvu koja sija u daljini! Pokušavam da
se saberem, iako mi je telo paralisano. On diše sve dublje i brže! Pokreti su mu
sve snažniji… Omamljena sam dok svršava po mojoj svilenoj suknji. Znam da
će mi se ova slika urezati duboko u sećanje. I znam da ću ovaj grad zauvek
luđački voleti! I ovaj kamen koji je zamenio svilenu posteljinu, i ove zvezde koje
su zamenile mirišljave sveće, i ovu vlažnu travu koja je poput tepiha od
ljubičastog cveća iz mog sna.
Oboje smo nepomični. Spušta ruku preko mog ramena i nespretno me
dodiruje. Milovanje posle seksa? Nemogućnost da odvoji telo od mog? Pokreti
priznanja ljubavi?
Navlači pantalone i ja ne smem da se okrenem i susretnem njegov pogled.
Kao da se stidim njegovih otkopčanih pantalona. Bez obzira na to što je on samo
nekoliko trenutaka ranije bio u meni.
„Hoćeš cigaretu?“, pita me i dodaje mi kutiju i upaljač sa kamenog zidića.
Pridržava mi paklu dok iz nje vadim cigaretu i gleda me u oči dok mi
pripaljuje. Izbegavam njegov pogled dok neprirodno smireno izgovaram njegovo
ime, iako osećam da mi se plače, i kažem posle dva dima cigarete glasom koji
podrhtava:
„Znam da ovo što se dogodilo neće promeniti tvoje mišljenje o nama… Ali te
molim da mi ništa strašno ne govoriš. Želim da mi ovo što je bilo između nas
dvoje ostane u lepom sećanju. Hoću da upamtim kako je i tebi makar nakratko
bilo lepo sa mnom. Ne moraš da mi govoriš kako si pogrešio, da ovo ne sme da
se ponovi više nikad… Molim te… A ja te neću više spopadati. Iako, da znaš,
ovo sve… tvoje ruke na meni i pogled sa brda, nikada neću zaboraviti… Eto…“
„Lako odustaješ?“, pita ispitivačkim pogledom kružeći po mom licu.
„Treba li verovati ženi koja je u horoskopu Bik, a Jarac u podznaku, kada
kaže da od nečega odustaje? Ali hoću… ako je to ono što ti želiš…“, kažem i
gledam u Bokana sa zebnjom očekujući njegov odgovor.
Ćuti i smireno posmatra kako mi se suze spuštaju niz obraze. Nisam znala da
umem ovako kulturno da plačem. Obično jecam i pravim grimase kao i svako
drugo razmaženo derište koje nema problem da se valja po podu dok ne dobije
ono što je zacrtalo.
Svesna sam da plačem pred čovekom koji ne radi ono što ne želi! Znam da ga
moje prenemaganje neće naterati da odstupi od onog što je zacrtao! Gasim
cigaretu i slušam njegov dubok glas dok sporo izgovara reči:
„Nemam iskustva sa tako mladim devojkama. Mislio sam da tebi treba neki
klinac da te izvodi u bioskop. Ali tebi izgleda trebaju neke druge stvari… Čvrsta
ruka i čvrst kurac!“
Smeje se klimajući glavom i prodorno me gleda dok moje suze liju preko lica
obasjanog najširim osmehom koji sam ikada imala.
Njene suze uspele su da ga zbune i učine da zaboravi ono što je obećao samom
sebi. Svestan da su druge žene od njega mogle imati samo korist, bio je zbunjen
pojavom te žene-deteta. Imao je dovoljno novca da njime ugodi svakoj devojci. A
ova mala tražila je od njega nešto drugo. Nešto što je on davno potrošio… nešto
što možda nikada nije ni imao…
Bila je prelepa dok je tiho plakala, a on stiskao njene svilene gaćice u džepu.
Posle million godina osetio je da jednu ženu želi da drži nakon seksa u naručju
umesto da ugasi svetla i kaže joj „idi“.
Nezgodno je kada umesto noćne lampe imaš zvezde, ne možeš ih ugasiti. Niti
možeš reći „idi“ nekome koga si doveo na vrh brda u strahu da bi iz tvoje sobe
mogao da pobegne ako ga samo na tren poseti razum.
Dok je zakopčavao šlic sav omamljen njenim mirisom, bilo mu je kristalno
jasno da čega ova klinka koštati skuplje nego bilo koja žena pre nje.
Budi me zvuk poruke na telefonu. Ne pamtim kada sam otvorivši oči osetila
ovakvo zadovoljstvo. Prvo jutro, prvi dan koji počinje sa osećajem da sam
njegova! Smejem se glasno u krevetu od sreće i od pakosti dok čitam poruku na
mobilnom koju je tokom noć’ poslao Miša Marić „ISPRATIO SAM MAJU ZA
BEOGRAD! SADA SMO DEFINITIVNO ZAVRŠILI! MORAM DATE
ČUJEM, BEBICE!!!!!“
Ne znam da li da se smejem ili da plačem što sam dozvolila ovakvoj budali
da me punih šest meseci obmanjuje? Moj otac Aleksa bio je u pravu kada mi je
govorio da sa Marićima nikad nisi načisto. Brišem poruku i vraćam na oči
nevidljive ružičaste naočare kroz koje vidim samo Jovana Bokana.
Oblačim crveni dvodelni kupaći kostim sa čvrstim korpama ukrašenim
raznobojnim kamenčićima i oko struka vezujem heklanu maramu za plažu boje
starog zlata koja se baš dobro slaže sa zlatim „bata“ nanulama.
Bojažljivo prelazim put od lifta do plaže, jer strepim od susreta sa njim, od
njegove ponovne hladnoće, namrštenosti i činjenice da njegov osmeh danju
spava poput slepog miša.
Na plaži me dočekuju mama, Filip i teta Nena. Obaveštavaju me da je tata sa
Brankom na gradilištu i da su kumovi otišli na tivatski aerodrom da dočekaju
Sandru i Dušana.
Doručkujem palačinke u baru na plaži, svesna da sam sve mrzovoljnija jer se
Bokan ne pojavljuje. Palim cigaretu nadajući se da me neće snimiti mama
Nataša, koja zna da sam pušač, ali ne dozvoljava da se trujem u njenom
prisustvu.
Radost na plažu i osmeh na moje lice vraća dolazak Joksimovića. Nestrpljiva
sam da Sandri saopštim da je doskorašnji vladar moga srca, Miša Marić, ostao
bez krune. O Bokanu joj naravno neću pričati.
Zauzimamo deset ležaljki i isto toliko suncobrana, i smejemo se prisećajući
se kako su Nena i kuma Ksenija prošlog leta u eksluzivni „Splendido Portofino
hotel“ ponele dva najdrečavija suncobrana koji su mogli da se nađu u Bloku 70.
Revoltirane hotelijerskim pravilom dve plus jedan. Jedan suncobran na dve
ležaljke njima nikada nije dovoljan.
Bokan se nije pojavio ni tokom ručka, ni za vreme večere. Jedini moj dodir sa
njim bio je kada sam sela u njegovu fotelju u pijano baru kada nas je Andrej
ponudio da sednemo za Bokanov sto, koji umesto stolica ima kanabe i udobne
fotelje. Zaljubljena i opčinjena Bokanom isključila sam se iz svakog razgovora
pokušavajući da zamislim kako je njemu sa tog mesta izgledao naš prvi susret…
„ti mi dušu uzimaš, to radiš najbolje to znaš…“, večeras peva hotelski bend.
Zaspala sam pred zoru u strahu da je ono od sinoć, da su onaj kamen i uzdasi
samo meni bili večni. On je već sad sa rukama na grudima neke druge kojoj
prolazi jeza kroz telo kada ga ugleda.
Budim se sa osećajem sa kojim sam i zaspala. Imam potrebu da što pre izađem iz
sobe koja me podseća na moju tugu. Izlazim iz lifta i moj tužni pogled pada na
foaje u kojem sedi Bokan sa Andrejem. Osećam blagu nesvesticu, ali znam da ne
smem proći pored njih praveći se da ih nisam primetila. Hodam neprirodno
sporo, da ne bih ostavila utisak nekog ko se prepao. A jesam uplašena čak i od
same pomisli da čujem opet njegov hladan i zvaničan ton.
Andrej se smeška posmatrajući Bokana kojem se ipak otima osmeh u uglu
usana dok izgovara „zdravo“.
„Gde si ti, dušo moja? Ponovo kasniš na doručak! Sinoć si i ranije legla. Prva
si otišla u sobu. Naspavala si se, valjda“, kaže Andrej srdačno me zadirkujući.
„To što sam prva otišla, ne znači i da sam prva zaspala…“, dobacujem u
prolazu i pridružujem se porodici i prijateljima na doručku.
Bokana opet satima nema i pokušavam da izbrišem misli o njemu igrajući se
sa Filipom u pesku. Uspevam i da ga uspavam na ležaljci, dok posmatram
Sandru i Dušana koji sa Andrejem igraju odbojku na pesku. Predajem dužnosti
oko Filipa mami i pridružujem se kao par Andreju koji Sandri i Dušanu
objašnjava:
„Da ste videli Bebicu kako je neki dan u odbojci porazila sama ceo tim, istina
fudbalski… Ali ceo tim!“
Odgovaram mu osmehom, zadovoljna time što danas na sebi imam mnogo
pristojniji kupaći kostim. Onaj isti crveni koji sam i juče nosila. I koji ću nositi
sve dok me Bokan ne bude video u njemu.
Sandra je u maslinastozelenom bikiniju, ali njene su grudi neuporedivo
manje, tako da ne deluje vulgarno dok trči, savija se i skače za loptom. Zgodna
je, vitka i visoka. Brineta sa tamnim očima.
Pobedili smo Joksimoviće, pa preznojeni i zadihani odlazimo u more. Sandra
mi sve vreme očima pokazuje kako smo ja i Andrej lep par. Čini mi se da je i on
primetio te njene male signale i oboma nam je neprijatno.
Nakon desetak minuta provedenih u vodi vraćamo se u bar u kojem u šortsu
za kupanje i, naravno, crnoj majici sedi Bokan. Sam. Prelep. Ne znam kakav mu
je pogled i da li gleda u mene iza „rej ban“ avijatičarskih naočara koje mu stoje
najlepše moguće.
„Bokane, kad bi znao kakvu smo partiju odigrali!“, uzvikuje Andrej dok
idemo ka njegovom stolu.
„Znam! Gledao sam…“, kaže i ustaje da se pozdravi sa Sandrom i Dušanom,
koje očigledno poznaje.
I meni pruža ruku, i znam da primećuje da teško dišem dok mi na tren stiska
dlan. Njih četvoro zauzimaju mesta za stolom, tako da meni ostaje stolica pored
Bokanove. Uživam sedeći pored njega na javnom mestu. Njegov pogled često
završava između mojih butina. Da nemam velike „prada“ naočare za sunce,
osećala bih se kao da sam gola.
„Ja, brate, volim Jadransko more. Crna Gora, Hrvatska, Italija… Nije mi
bitno, samo da je Jadran“, kaže Dušan dok Sandra pravi grimase na njegove reli.
„Ni albanska obala nije loša“, dodaje Bokan.
„Znam. Bio sam u Draču na nekom simpozijumu pre nekoliko godina. Imao
sam ideju da prošlog leta obiđemo sve od Bara do Linjana, ali moja žena je htela
na Maldive!“ kaže Dušan i razneženo gleda u Sandru.
„Naravno! Ko još ide na svadbeno putovanje kolima? Ajde, kaži nam, Bebo,
gde bi ti volela da te budući muž odvede na medeni mesec?“, pita Sandra,
ubeđena da zna moj odgovor.
„Na safari u Keniju“, kažem odlučno.
„Tanzanija je još lepša“, dodaje Bokan gledajući me nežno.
„Pa, može i Tanzanija!“, nonšalantno izjavljujem ja, koja se bojim i domaćih
životinja.
Uspevam da ga nasmejem! Čaroliju prekida njegov mobilni koji zvoni i tema
razgovora odvodi ga od stola. Za njim odlazi i Andrej. Dušan predlaže Sandri da
odu do sobe malo da se odmore. Ona klima glavom i ustaje za njim, aludirajući
na činjenicu da sam, gledajući fotografije sa njenog svadbenog puta na Maldive,
oduševljeno vikala: „Jedva čekam da se udam, pa da idem na Maldive“, i preteći
mi prstom, smeška se i kaže:
„E pa nećeš mi se tako lako izvući, ti što voliš da ganjaš lavove po džungli!“
Uzvraćam joj vragolastim osmehom i odlazim do vitrine sa sladoledom koja
je na suprotnoj strani bara. Dan je toliko lep da imam prava da se počastim
kuglom vanile u slatkom kornetu. Ne kvari mi raspoloženje ni poziv komšinice
koja mi javlja da je Mišu Marića opet videla sa Majom. Primećujem Andreja
kako ide ka meni, prilazi i kaže mi ozbiljnog izraza lica:
„Rekao ti je da ideš u sobu.“
„U čiju sobu?“, pitam zbunjeno.
„Pa, u sobu 123…“, kaže.
„Moram po karticu od sobe. Evo ti moj sladoled!“, smejem se i stavljam
Andreju u ruke sladoled.
 Žurim ka liftu. Možda me već čeka… iako mislim da on nije čovek koji bi
ikada ikoga čekao pred vratima. U sobi skidam kačket i naočare, ubacujem ih u
tašnu za plažu, izuvam japanke pune peska i očekujem njegov poziv na fiksni
telefon.
Odolevam da ne vrisnem. Instiktivno pravim korak unazad. On sedi u fotelji
pored mog kreveta! Nag do pojasa. Izgovara „zdravo“. Gledamo se bez reči. Ne
znam zašto ne mogu dugo da podnesem taj kontakt očima. Skrećem pogled sa
Bokana i skidam tašnu sa ramena.
„Skini se!“ Čujem usporen i hladan glas čoveka pred kojim mi već gore
obrazi.
Glas koji kao da pripada nekome ko se upravo sprema da nekog prebije od
batina, a ne nekome ko želi da vodi ljubav! Oklevam… Ne menja izraz lica i
smireno čeka da izvršim njegovo naređenje. Draperije su namaknute preko
prozora. Tama uliva sigurnost ljubavnicima, ali meni u ovakvoj situaciji u veoma
maloj količini. Trudim se da što spretnije skinem gornji deo kupaćeg kostima.
Kupujem vreme spuštajući ga oprezno na ivicu kreveta, kao da je reč o
„viktorijas sikret“ grudnjaku od milion dolara. Znam da izgledam prepadnuto
poput žene koja se priprema za j mamografiju, dok stojim pred njim golih grudi.
Nakrivio je usne na vrlo bezobrazan način. Širi oči i podiže obrve. Znak da
nastavim? Savijam se i povlačim donji deo kupaćeg ka stopalima. I njega slažem
uz gornji deo posvećujući i tome posebnu pažnju, kao da se ne radi o
najobičnijim gaćama. Najgora sam! Gola pred muškarcem koji nepomično i sedi
i nemo me posmatra očima koje gore dok izgovara:
„Okreni se!“?
Okrećem mu leđa i instinktivno se uspravljam kako bi mi guza bila isturenija.
Iako je u šortsu, osećam njegovu erekciju na donjem delu leđa. Hvata me za
ramena, okreće i me na levu stranu i polako navodi ka krevetu. Znam šta mu je
na umu. Penjem se kolenima na krevet, ali ostajem uspravljenih leđa. Skida svoj
šorts. Ruka mu je ponovo na, meni. Gura me nadole. Glava i grudi pripijeni su
mi uz i krevet, a guza mi je ostala na dosta višem nivou, ako mi je to za utehu..
„Raširi noge!“, kaže dok bez ijednog dodira i poljupca; ulazi u mene.
Grub i brz. Osećam bol. Loše mi je. Ruke su mu na mojim kukovima. Snažno
me navlači na sebe. Ovaj ritam njegovih pokreta ne dolazi od želje za mnom!
Ovo je životinjski nagon! Gubim dah sve jače stežući jastuk, nema od bola i
poniženja. Svršava po mojim leđima. Odlazi do, kupatila.
Ležim sklupčana osećajući kako se sa mojih leđa sliva na krevet jedino što je
Bokan osim mog poniženja ostavio za sobom. Ne želim da otvorim oči. Čujem
kako se oblači, otvara vrata… čujem i njegov korak niz hodnik. Jecam.
Posmatram prostor u kojem još uvek odjekuju jedine tri rečenice koje je
izgovorio: „Skini se. Okreni se. Raširi noge.“
Stidim se same sebe. Stidim se ove praznine u stomaku zbog koje drhtim.
Hladno mi je i poslednjim atomom snage uvlačim se pod jorgan i tonem u san.
Otvaram oči. Loše se osećam i nesnosno me boli glava. Kroz draperije nazirem
sumrak. Moja golotinja podseća me na Bokana. Tražim neseser sa lekovima i
pijem „brufen“. Tuširam se i oblačim belu plišanu trenerku. Primećujem na
fotelji moj „roleks“. Pored njega stoji kartica kojom je verovatno ušao u moju
sobu.
Šta ga je navelo na onakvo ponašanje? Čime sam ga naljutila? Da li ga je
uvredila moja prisnost sa Andrejem dok smo igrali odbojku na plaži? Da li će me
silovati uvek kada mu nešto nije po volji ili je naredno što me čeka od njega
šamar? Obuvam papuče za plažu, stavljam na ruku moj dragi sat „roleks“ i
krećem na terasu hotelske trpezarije znajući da ga neću videti. On nikada ne
večera, on sisa krv poput nekog prelepog Drakule. Posle onog od danas mogu
još samo da očekujem da mi zarije zube u vrat.
Pridružujem se porodici i prijateljima na večeri. Svi me zabrinuto posmatraju.
Pravdam se sunčanicom i sa olakšanjem prihvatam maminu naredbu da se
vratim u sobu i da je porukama obaveštavam o tome kako se osećam sve dok ne
budem zaspala. Sa Filipom razmenjujem nekoliko sočnih poljubaca i odlazim.
Oblačim moju dragu spavaćicu sa Mikijem Mausom, novogodišnji poklon od
baba Cvete. Insistirala je da je odvedu negde gde može da mi kupi nešto
moderno kad je išla u Beograd na kontrolu kod kardiologa. Za moju Cvetanku
koja se igrala krpenim lutkama Miki Maus zauvek će ostati moderna tvorevina.
Za mene, koja sam, igrajući se sa Filipom, morala da naučim sve o Pokemonima
i Teletabisima, taj dragi miš je odavno retro.
Sedim na terasi nogu podignutih na drugu stolicu. Zvoni mi mobilni. Sandra
mi najavljuje da dolazi za minut. Idem ka vratima da je dočekam. Prilazi mi i
čvrsto me grli. Miriše na „koko madmoazel“. Ona me je naučila da volim taj
parfem. Počinjem da plačem i da je grlim sve čvršće. Uzima me za ruku, izvodi
na terasu. Zabrinuto me pita: „Da li ti je onaj Marićev idiot nešto uradio?“
„Pomirio se sa Majom“, odgovaram. Svesna sam da to ipak nije laž, ali
svakako nije ni istina o tuzi koja me je obuzela. Ona vrti glavom i dodaje:
„Andrej se raspitivao gde si. Prišao je kao da nam predloži da i sutra igramo
odbojku, pa onako usput pita gde je njegov lepi saigrač. Sviđaš mu se sto
posto!“, kaže i izlazi iz sobe, jer je zove muž.
Ležim u krevetu i gledam „Alo, alo“ na TV-u. Ruka mi često zaluta do onog
dela prekrivača koji je ostao ulepljen onim što je po podne skliznulo sa mojih
leđa. Osetim uzbuđenje svaki put kad to dodirnem. Stiže i treća Mišina poruka u
roku od pola sata: MORAM DA TE ČUJEM, POLUDEĆU! JAVI SE! VALJDA
SAM ZASLUŽIO DA MI OBJASNIŠ U ČEMU JE PROBLEM.
Nervozna sam zbog Mišinih poruka, zbog predugačke kose koju kupim u
punđu navrh glave… A u stvari sam ljuta na samu sebe što ne mogu da se
izborim sa svojom potrebom da se po svaku cenu dočepam njegovog zagrljaja.
Sobom počinje da odzvanja poziv sa fiksnog telefona. Počinjem da drhtim.
Ne mogu da se javim. Nakon sedmog zvona fiksni telefon ućuti, ali zazvoni
mobilni. Počinjem da plačem dok posmatram cifre nepoznatog broja i stavljam
telefon pod jastuk. Hvata me panika, jer znam da nije pametno ne javiti se
nekome poput Bokana. Pomišljam da mu je kartica kojom je danas otključao
moju sobu i zaboravio zbog nečeg bitna.
Izlazim iz sobe, zatvaram vrata i guram Bokanovu karticu u bravu. Pali se
crvena lampica. Pokušavam još nekoliko puta, ali uzalud. Spuštam se na pod i
sedim leđima naslonjena na spoljašnju stranu zaključanih vrata sopstvene sobe!
Žmurim udišući miris hotelskog hodnika i osećajući eksploziju u glavi.
Već sat vremena sedi sam za šankom u uglu kozina. Pred sobom ima času, flašu
konjaka, pepeljaru, tompus, mobilni i fiksni telefon. Niko mu ne prilazi. Andrej
ga posmatra sa drugog kraja prostorije. Znao je još onog dana kada je ispred
hotela ugledao tu sitnu i krhku plavušicu, prodornih plavih očiju, prefinjenih
crta lica, razmaženu i arogantnu, da se problemi porodice Pilipović sa Jovanom
Bokanom neće završiti onog trenutka kad budu isplatili do kraja Radmilov
kockarski dug.
Već pola sata sedim u hotelskom hodniku bosa, naslonjena na vrata sobe,
naduvena od plakanja, sa raščupanom punđom koja je poprimila oblik ptičjeg
gnezda, u dečjoj spavaćici koja mi jedva prekriva zadnjicu… Pokušavam da se
priberem i odem do recepcije po duplikat moje kartice. Čujem zvuk lifta i molim
se u sebi da neko ne krene u mom pravcu ili barem da bude dovoljno pijan da me
ne primeti.
Jovan Bokan! Kao da je hiljadu iglica istovremeno dotaklo moje telo! Srce
mi lupa. Stidim se da ga pogledam. Spuštam glavu na kolena koja sam obgrlila
rukama.
„Šta radiš tu?“, pita me ljutito ali i zabrinuto.
„Ne mogu da uđem u sobu. Ovo je pogrešna kartica“, kažem i polako
ustajem.
On se saginje, uzima karticu sa poda i gura je u bravu na kojoj se pali zelena
lampica. Otvara vrata i pokazuje mi rukom da uđem.
„Očigledno si koristila pogrešnu stranu“, kaže i stavlja karticu u svoj džep.
Moju sobu obasjava samo svetlost T V-a. Ulazi za mnom i smešta se u onu
istu fotelju u kojoj me je sačekao po podne. Spuštam se na krevet i sedam
uspravljenih leđa sa rukama u krilu poput neke milosrdne sestre. Pogled mu je na
mojim golim butinama dok izgovara:
„Nisi bila u sobi kad sam te zvao?“
Ne usuđujem se da ga lažem i kažem da sam bila, ali da nisam imala snage da
se javim. On klima glavom dok ja postiđeno gledam u svoja stopala. Mobilni
pod mojim jastukom počinje da zvoni. Znam da zove pijani Miša kojem vikend-
provod počinje četvrtkom, nešto ranije nego za normalne osobe. Ne obazirem se
na zvono, ali moj uznemireni pogled tera Bokana da mi kroza zube naredi da se
javim.
„Molim?“, izgovaram rastežući svaki slog.
„Bebo! Morao sam da te čujem!“, čini mi se da glas Miše Marića dopire do
terase.
„Evo, čuo si me. Da li je to sve?“, pitam.
„O čemu se radi? Zašto si toliko ljuta na mene?“, kaže đubre naviklo da mu
gledam kroz prste.
„Mišo, ja uopšte nisam ljuta na tebe. Ne znam šta te je spopalo posle ovoliko
vremena? Hoću da te zamolim da me više ne zoveš! Kako do sada nisi shvatio
da nemam o čemu da pričam sa tobom? Brojiš li ti koliko ti se puta nisam
javila?“, kažem svesna da takve stvari jedino ja brojim čak i onda kada broj
uveliko postane dvocifren.
„Nije bitno! Ja mogu da te pozovem i sto puta ako treba!“, kaže on, kome je
često bilo teško da me okrene jednom i to posle gomile mojih propuštenih
poziva.
Svašta bih rekla Miši Mariću, ali se trudim da razgovor privedem kraju. Ne
želim da nijednog trenutka Bokanu ovo što sluša zaliči na prepirku bivših
ljubavnika.
„Smetaš mi! Uznemiravaš me! Razumeš? Čoveče, ja nemam ništa sa tobom!
Budi siguran da ću promeniti broj telefona ako nastaviš da me proganjaš“,
kažem.
„Koji je, bre, tebi kurac? Šta lupaš, bre?! Ja te proganjam?! Ti mene
zajebavaš?! Da li si normalna?“, urla Milisav i ja brzo prekidam vezu.
Telefon ponovo zvoni. Odbijam poziv i gledam pokajnički u Bokana koji me
pita zašto ne kažem ocu da me Marić uznemirava. Objašnjavam mu koliko mogu
smireno da mi je bez veze da u to uplićem oca i da se ni noćas ne bih javila da
mi on nije naredio.
„A šta je sa mojim pozivima?“, kaže skupljenih očiju i stisnutih usana.
„Pa, nisam mogla da pričam sa tobom… ja se tebe bojim“, kažem odlučno.
„Šta sam ja to tebi uradio da bi se ti mene bojala?“, pita.
„Ono danas… Kada si sedeo tu i kada si mi rekao da se skinem…“, kažem i
ne verujem njegovom izrazu lica koji jasno govori da je zatečen mojim
odgovorom.
„Tebe je uplašilo jedno manje nežno jebanje?“, pita cinično.
„Da. Ja ne želim da me neko jebe tako da zbog nedostatka nežnosti posle toga
ne mogu da piškim“, izgovaram u jednom dahu, iako mi glas podrhtava.
On najpre deluje zaprepašćen onim što sam upravo izgovorila, a onda krivi
usta u stranu i spušta pogled. Ne mogu da podnesem čak ni to što verovatno
umišljam da izgleda tužno.
… I onda, kao da to nisam ja, čujem sebe kako šapućem njegovo ime i pitam
ga za dozvolu da mu sednem u krilo.
Šapuće i on dok izgovara „možeš“. Ne dodiruje me dok savijam ruke oko
njegovog vrata, milujem usnama njegovu kosu i vrat, njegove obraze, uživam u
njegovom mirisu… Spuštam mu glavu na rame. Grudi su mi naslonjene na
njegove, dišemo zajedno u istom ritmu.
 Može li ovaj trenutak da potraje zauvek? Pitam se dok me on čvrsto držeći u
naručju podiže i spušta na krevet.
Navlači mi jorgan do grla i ja poslušno klimam glavom dok mi šapuće da je
kasno i da moram da spavam. Odlazi bez pozdrava, dok zadovoljno gledam za
njim. Osećam neopisivu sreću zbog toga sto su me njegove ruke položile u
krevet kao dete i ušuškale me kao nekog ko se voli. Dobro sad, možda je to više
izgledalo kao prekrivanje leša… Ali svakako je bilo nešto najlepše što sam ikada
doživela od muškarca.
Utonuo je u san uznemiren. Nije želeo da je uplaši. Nije želeo da je povredi.
Postupio je onako kako i obično postupa sa ženama, ali… ni njemu nije prijalo.
On želi da uživa u njoj. Besan je na sebe zbog te želje. On ne ume da vodi ljubav.
On nema ni najmanju nameru da se vezuje za bilo koga na ovom svetu.
Razmažena klinka i ne sluti da je, onog trenutka kada je danas zatvorio vrata
njene sobe, on bio mnogo uplašeniji od nje. On, čovek kojeg je malo toga moglo
da uplaši, bio je ozbiljno zabrinut saznanjem da su mu principi bili ozbiljno
ugroženi.
Petak, moj omiljeni dan u nedelji. Ubeđena sam da se baš meni Bokan obratio
kada je za doručkom prišao da nas pozdravi i onako usput spomenuo kako ide u
Dubrovnik i da se vraća pre večere.
Dan provodim na plaži sa Sandrom i Dušanom, Andrejem i pevačem
hotelskog benda, Kićom. Sandra je ubeđena da ja briljantno pevam i ubeđuje me
da pred Kićom otpevam „Ginem“. Andrej i Kića su oduševljeni mojim
pevanjem, a Dušan ih zasmejava pričom kako sam na njihovoj svadbi pevala
više od pevača koji su bili plaćeni za to.
Svi se smeju i kada se branim i objašnjavam da me je kao dete stric Radmilo
navadio na mikrofon najpre na porodičnim slavljima, a da sam kasnije, uprkos
maminim pretećim pogledima, otimala mikrofone na svadbenim veseljima daljih
rođaka i proslavama poslovnih partnera moje porodice.
„Sve počinje Radmilovom molbom muzici da ’pozajme’ mikrofon njegovoj
bratanici da mu otpeva njegove omiljene pesme. E, oni se tu pređu, jer pomisle
da Radmilo poput svih normalnih ljudi ima dve-tri pesme koje voli da čuje.
Ali… Radmilu su omiljene sve bosanske sevdalinke u kojima su opevane
verenice, suđenice, komšinice, majke, sestre, hanume, mome, kone, deve,
ljube… Dalje… Sve pesme koje je Vida Pavlović snimila u periodu od 1976. do
1988, sve duetske pesme Šabana Šaulića i, naravno, sve što je ikada otpevala
Vesna Zmijanac. Žuljeve dobijem od mikrofona koji, zbog trauma iz detinjstva
kada su uspevali da mi ga otmu, stežem čvrsto kao da je drška kofera sa milion
dolara koji šetam po brazilskim favelama. Neizostavan deo svega su i komentari
moje majke Nataše da sam povukla na babu Mađaricu i da su geni čudo“,
završavam, praćena smehom, monolog na temu strasne ljubavi prema
mikrofonu. Do polaska u gimnaziju, na pitanje: „Šta želiš da budeš kad
odrasteš?“, odgovarala sam: „Lepa Brena!“
Sandra sve vreme provodadžiše meni i Andreju, i to tako upadljivo da Dušan
interveniše čim smo ostali sami.
Divan dan i večeru u Budvi na kojoj smo ostali do ponoći kvari činjenica da
se Bokan sve vreme nije pojavio. Čekam u svojoj sobi njegov poziv i u jednom
trenutku savladana neizvesnošću kucam poruku: KAKO JE U DUBROVNIKU?
Poziva me istog trenutka i objašnjava da se vratio pre večere u hotel i da čita
neke izveštaje u svojoj sobi. Razočarana sam što me ne pita ni gde sam ni sa kim
provela veće. U trenutku kada me obuzima strah da je našem razgovoru posle tri
rečenice došao kraj, poziva me u svoju sobu. Krećem istog trenutka ka vratima.
Ne gubim vreme, jer sam već istuširana, namazana mirišljavom kremom i
obučena u najfiniji i naromantičniji „la perla“ dvodelni komplet za spavanje –
lepršavi šortsić i majica širokih bretela od rebrastog pamuka boje slonove kosti,
opšiveni bogatom čipkom u istoj boji. Na nogama imam zlatne nanule, kao prava
sokačara.
Stojim pred kapijom apartmana 210, koji ima privatni vrt i podvodnu rasvetu
u bazenu. Guram veliku drvenu kapiju i osvrćem se oko sebe. Preko balkonskih
vrata namaknuti su debeli draperi kroz koje jedva nazirem svetlost. Tiho lupam
po staklu. Zavesa se naglo pomera i zastaje mi dah u trenutku kada na širom
otvorenim balkonskim vratima vidim njega nagog do pojasa. Na sebi ima samo
donji deo crne svilene pidžame. Izgleda kao da ga je sam Ogist Roden vajao.
Prelep, vedar, srdačan dok izgovara „zdravo“.
Spuštam se na jednu od dve fotelje. Bokan vadi flašu „moea“ iz hotelskog
mini-bara i otvara je bez mnogo buke. Puni dve šampanjske čaše i nazdravlja mi
jedva primetno podižući času. Odgovaram mu na isti način, bez „živeli“.
Seda na trosed sa moje leve strane. Zbunjena sam jer dugo pričamo o
nesvakidašnjim temama. Pita me čak i da li sam pročitala „Otela“. Smejem se,
jer bi se moja baka Gabrijela, pasionirani ljubitelj knjiga, silno obradovala što
me konačno neki muškarac pita o pročitanim knjigama.
Pričam Bokanu izuvenih nanula, sedeći u turskom sedu, kakvu biblioteku ima
moja Gabrijela i o trenucima koje smo provodile zavaljene u berzere presvučene
najfinijom francuskom petrolej-zelenom svilom, uz domaći čaj od mente, koji je
sama gajila u svom francuskom vrtu, i kuglof sa suvim grožđicama koji je
pravila naša domaćica Slavka. I on se smeje dok imitiram Gabrijelu kako govori
da momci cene devojke koje su načitane i koje zbog toga umeju lepo da se
izražavaju. Pričam mu o njenim predavanjima na temu ženstvenosti, o njenom
siromaštvu u Mađarskoj kada je uz plamen jedne sveće čitala po celu noć gladna
avantura koje joj odrastanje u siromaštvu nije pružalo.
„S vremenom sam joj poverovala da je knjiga opsesija, ali to da momci vole
da sa devojkama polemišu o Šekspiru, to nikad nisam shvatila ozbiljno. Sve do
noćas“, kažem osećajući da mi je šampanjac udario u glavu.
Bokan me pažljivo sluša u poluležećem položaju i gleda me sve vreme muški
bezobrazno. Ne treba dva puta da mi kaže šapatom „dođi“. Ustajem i prilazim
mu. Uspravlja se tek toliko kako bi dohvatio flašu i otpio ono što je preostalo od
šampanjca. Uzima me za ruku i povlači ka sebi. Osećam kako se šampanjac iz
njegovih usta preliva u moja. Ljubimo se strasnije nego one noći na parkingu.
Prvi put vidim njegovo golo telo, iako sam ga već dva puta imala u sebi. Prvi put
me neko gleda u oči dok se uvijam u njegovom krilu. Prvi put imam osećaj da
vodim ljubav.
I prvi put me je poljubio dok smo se rastajali u zoru.
I onda ga opet dva dana nisam videla.
Ponedeljak je. Šetam satima sa Sandrom po Budvi. Nesnosna je vrućina, od koje
ću se verovatno na kraju šlogirati. Opseda me slika Bokana i Andreja koji
provode vikend na nekoj jahti sa gomilom prelepih, razuzdanih devojaka. Možda
je ipak poslovno u, recimo, Tirani?
Na taksi stanici ispred Slovenske plaže dočekuje me široki filmski osmeh
moje dugogodišnje letnje simpatije! Viktor Milijaš, sin čuvene vojvođanske
porodice! Odlazeći kod Andree i Ane u Suboticu za raspuste i vikende, brzo sam
shvatila da nisam interesantna društvu ako pričam o tamo nekom Miši Mariću
kojeg niko ne poznaje, pa je Viktor bio jedan razlog više da mi svaki boravak u
Subotici bude zanimljiv.
Nikada nije odgovorio na moje otvoreno udvaranje kojim sam zabavaljala
društvo, ali nikada nije dao nijedan znak da mu nabacivanje pet godina mlađe
klinke smeta.
Viktor Milijaš meni i Sandri priča da će celo leto biti u Budvi, da su kupili
stan u Starom gradu, poziva me da se vidimo ovih dana i odjednom, kao da me
je neko udario pesnicom u stomak… Bokan i Andrej!
Na trotoaru stoji parkiran crni“porše“. Sandra se smeje i pita odakle oni ovde.
Kažu da idu sa nekog ručka. Bokan ima naborano čelo i proučava situaciju.
Osećam blagu mučninu, jer me posmatra kao da me je upravo zatekao golu sa
Viktorom Milijašem među nogama.
Viktor raspoloženo nastavlja razgovor sa mnom i pita:
„Još uvek imaš onaj šmekerski broj?“
Najradije bih mu rekla da više nemam mobilni telefon, ali mu ipak potvrdno
klimam glavom. Sandra se dogovara sa Bokanom i Andrejem da nas voze do
hotela i, kao da oseća moju neprijatnost, prekida Viktora i pruža mu ruku
izražavajući zadovoljstvo što je upoznala nekog o kome sam joj ja mnogo
pričala.
Bokan daje toliki gas da se svi na šetalištu okreću za nama. Sandra sa četiri
kese sedi pored Andreja, a ja pored Bokana.
„Ja se divim vama ženama… Vas ni ova vrućina ne može sprečiti da
kupujete“, komentariše Andrej.
„Znači to je taj Viktor? Nisi mi rekla da je ovako lep!“, kaže islednik Sandra.
Bolje bi bilo da me je iglom ubola. Ostavljam je bez odgovora. Prevrćem
očima i okrećem glavu ka prozoru. Ali đavola! Sandra je na majku i, kad uhvati,
ne pušta! Nastavlja da reda lepezu neprijatnih pitanja, dok Bokan pojačava
brzinu sve više:
„Koje je beše godište? Hoćeš li da se vidiš sa njim? Ti si Juda, Bebo! Lep je
kao lutka, a bogami i bogat… i plus se vidi kako je otkinuo na tebe. Ti, Bebo,
nisi svesna koliko si se prolepšala od prošlog leta. Moja svekrva kaže da bi
pomislila da si Klaudija Šifer da te je srela u inostranstvu… Sin Milete Milijaša,
kralja sladoleda… Lepo bogami! Jane bih mnogo razmišljala da sam na tvom
mestu.“
Sandra se boji brže vožnje, ali je toliko fascinirana mladim Milijašem da ne
obraća pažnju na Bokana koji seče krivine i pretiče preko pune linije. Jačina
muzike postaje nepodnošljivo glasna. Bokan vozi preko parkinga hotela i
zaustavlja se pred samim ulazom u hotel. Čeka da nas troje izađemo i onda, kao
na filmu, okreće auto uz škripu guma i daje pun gas.
„Žuri mnogo. Šta da vam kažem…“, kaže Andrej i namiguje mi kada je
Sandra okrenula leđa.
Veče provodim besna kao pas, pokušavajući da budem prijatna pred Sandrom
i Dušanom, zbog kojih smo otišli na večeru u „Ćatovića mline“. Vraćamo se u
hotel pola sata posle ponoći i ja ostatak noći u mojoj Miki Maus spavaćici zurim
u fiksni telefon. Tonem povremeno u san slomljena od tri noći nespavanja i svaki
čas se kao u bunilu budim u strahu da me je Bokan zvao i da ja nisam čula.
„Dođi do mene“, kaže i prekida vezu pred zoru.
Ulazim u njegovu sobu kroz balkonska vrata koja su ovog puta širom
otvorena. U dnevnom boravku dočekuje me mrak. Oklevam na trenutak, ali idem
ka svetlosti koja dolazi kroz odškrinuta vrata druge prostorije. Zatičem ga u
spavaćoj sobi kako sedi na ivici kreveta. Deluje sanjivo i umorno u crnoj
pamučnoj majici koja mu je pripijena uz telo i donjem delu one iste crne svilene
pidžame. Prodorno gleda u mene dok mu se približavam tek toliko da mogu
ovlaš na svojoj koži da osetim mekoću svile koja mu prekriva kolena. Stavlja mi
obe ruke na zadnjicu i čvrsto me steže. Gleda me u oči dok mi povlači spavaćicu
nagore. Ostajem u crvenim čipkanim gaćicama i osećam se kao da sanjam dok
mi stavlja ruke preko dojki i nežno ih mazi ljubeći mi i grickajući bradavice.
Naglo ustaje i lagano me gura na krevet. Skida moje gaćice, svoju pidžamu,
podiže mi noge visoko i ulazi u mene. Svakim pokretom širi mi noge sve više i
više, i svršavam dok su moja stopala na njegovim usnama, a njegov dlan preko
mog donjeg dela stomaka. Svršava mi po stomaku i kao oparen vrelom vodom
skače iz kreveta i odlazi u kupatilo.
Ne gleda u mene kada umotan u beli peškir oko struka kreće ka dnevnom
boravku i u prolazu mi dobacuje:
 „Obriši se mojom majicom,”
Ustajem sa kreveta i oblačim se. Krećem za njim. On sedi u fotelji, gleda u
mobilni i pije „koka-kolu” iz flašice.
„Mogu li ja da dobijem vodu?”, pitam ljubazno.
„Nisam te ponudio, zato što sam mislio da odmah odeš”, kaže.
Stojim kao ukopana. Grlo mi je suvo i stegnuto. Osećam blagu nesvesticu.
„Idem…”, jedva uspevam da izgovorim i odlazim bosa preko parkinga kao
svaka guska kada nekom skotu posluži za seks na brzaka.
Obećavam sebi da Bokana više nikada neću ni pogledati, nikada odgovoriti
na njegovo „dođi” i nikada više dopustiti da me njegov pogled i njegove ruke
nateraju da budem slučaj za psihijatriju umesto lepa devojka na letovanju.
Silazim na večeru u prelepoj „kavali“ haljini do kolena. šarena je i pretesna, i
znam da mi luđački dobro stoji. Obula sam zlatne sandale sa platformom. One
talične, za svaki slučaj. Majka Nataša posmatra me sa negodovanjem dok
prilazim stolu. Znam da misli da mi je afera, kako ona voli da kaže, sa
Marićevim sinom ozbiljno poremetila samopouzdanje i emotivnu stabilnost.
Znam i da je mom ocu čvrsto obećala da me neće gnjaviti za svaku sitnicu dok
se potpuno ne oporavim.
Od Sandre saznajem i da se moja mama raduje što mi sutra dolaze najbolje
drugarice, Sofija i Saška, jer se nada da će mi izlasci sa njima vratiti osmeh na
lice. Ne želim više da sate u ovom hotelu provodim opterećena razmišljanjem
kada će se i odakle Bokan pojaviti.
Ne osećam ništa dok kuma Ksenija priča kako Bokan i Boris sutra sa
Sandrom i Dušanom lete za Beograd. Ne osećam ništa dok ga gledam za barom
sveg u crnom među normalnim ljudima obučenim u letnju garderobu finih
pastelnih boja.
Ali želja da ga i noćas vidim nasamo jača je od poniženja koje još treperi u
meni.
Prva napuštam večeru i moj dugi razgovor sa Saškom i Sandrom o
novonastalim okolnostima u mom ljubavnom životu prekida zvonjava fiksnog
telefona.
„Da nisi nešto zaboravila u mojoj sobi?“, pita.
„Jesam. Pamet“, odgovaram.
„Pa, hoćeš li da dođeš po to što si zaboravila? U kazinu sam.“
Približavam se ulazu u kazino. Momci u crnim odelima ljubazno mi klimaju
glavom. Koračam ka šanku tražeći ga pogledom. Osmehuje mi se prelepa vitka
crnka obučena u nešto drugačiju uniformu od ostalih devojaka i kaže da pođem
za njom. Dok mi se predstavlja, otvara bez kucanja velika crnom kožom
tapacirana dvokrilna vrata i kaže:
„Uđi. Ja sam Ivona.“
Bokan sedi u ogromnoj kožnoj fotelji iza masivnog stola od mahagonija,
pokazuje mi da sednem i kaže:
„Je l’ ti tako imaš običaj da zaboravljaš garderobu po tuđim sobama?“
„Nemam. Obično ne skidam garderobu kad odem kod nekog u posetu, ali
ljudi ponekad zaboravljaju svoje stvari na mestima na koja žele da se vrate“,
kažem i ne shvatam šta ga je začudilo, jer podiže obrve.
„Hoćeš da ti dam ključ, pa idi tamo ako si baš poželela da se vratiš na to
mesto? I papuče su ti tamo“, kaže.
„Zašto si me onda pozvao ovamo? Da nisi hteo da se u ofisu dogovorimo o
uslovima primopredaje?“, kažem i on počinje da se smeje.
„Mala, da li je lepo da zajebavaš starije od sebe?“, kaže.
„Da li je lepo to što ti ne nudiš pićem nekog ko ti je došao u kancelariju?
Popila bih ’koka-kolu’, hvala!“
Naručuje telefonom piće koje mi donosi lepa Ivona i pitam se da li je ova
crnka, zgodna kao mulatkinja, spavala s njim.
Bokan ustaje iz fotelje i seda na ivicu radnog stola tik do mene. Kolena nam
se dodiruju dok me i dalje sa osmehom pita:
„Otkud to da ti piješ sok?“
„Ovo mesto mi je isuviše poslovno za nešto žestoko“, kažem.
„Hoćeš da te razuverim?“, kaže i gleda me onako kako ja najviše volim.
Smeškam se bezobrazno, ustajem i gledam ga u oči dok me hvata rukom oko
struka i povlači ka sebi.
Avionom kojim je Bokan otišao za Beograd prethodno su doletele Saška i Sofija.
Moji roditelji su sa oduševljenjem prihvatili da njih dve, kao i Ana i Andrea,
budu u našem hotelu nekoliko dana, u nadi da je to šansa da se oporavim od
ludila i depresije u koje me je potopio Miša Marić.
Luđački mi nedostaje adrenalin koji je u moj život unela Bokanova blizina,
pa prvo zajedničko svitanje na moru nas pet dočekujemo u mojoj sobi. Celu noć
im pričam o meni i Bokanu, opisujući događaje do najsitnijih detalja.
Sofija, moja najbolja drugarica još od najranijeg detinjstva, uvek trezvena i
ozbiljna, kaže da nisam svesna u šta se upuštam i da je zabrinuta za mene.
Saška je u fazonu da bi trebalo da uživam u strasti sa Bokanom, jer se jednom
živi, ali da ne smem patiti, jer su svi muškarci idioti.
Ana, koja se nikada nijednoj od nas ne mesa u život, smatra da je Bokan malo
mator za mene, ali šta je – tu je.
Andrea, uvek zarazno optimistična i nerealna, već planira moje i Bokanovo
venčanje!
Saška i Sofija ne kriju nestrpljenje da ga što pre vide uživo, i stalno zapitkuju
Anu i Andreu o njegovom izgledu, uz izgovor da se meni ludo zaljubljenoj u
njega ne sme verovati dok ga opisujem.
Krećemo u noćni izlazak! Mislim da sam pred ogledalom isprobala barem
dvadeset kompletnih kombinacija sa sve obućom i nakitom. Odlučila sam se za
„guči“ lepršavu haljinicu na bretele, od gužvane svile u bež boji sa motivima
divnih nežnoroze ružinih cvetova. Obula sam roze rimljanke, kosa mi je naravno
podignuta sa par puštenih čuperaka, od nakita imam užasno teške Gabrijeline
alke od čistog zlata. Mirišem na „šanel madmoazel“. Blistam!
Sedim u baru na terasi kazina i mehanički razgovaram sa teta Nenom koja mi
govori o salinitetu Jadranskog mora. Odjednom vidim njega i preplavljuje me po
celom telu talas miline i uzbuđenja. Narednog trenutka kao da je nešto preprečilo
put kiseoniku iz mojih pluća u mozak. Na nju sam potpuno zaboravila!!!
Pevačica! Stela!!!
Kobila koja stoji na nekoliko metara od mene sa sve svojim kilometarskim
nogama, utegnuta u crnu bezobrazno kratku haljinu od satena! Pored nje
izgledam neupadljivo poput Bridžet Džouns! Ostavlja utisak devojke od million
dolara, iako je nezgrapna i previsoka, ali uz muškarca od skoro dva metra, kao
što je Bokan, to joj i nije mana. Kosa joj je nadograđena, nos joj je prevelik i
daje njenom licu pacovski izraz. Usta su joj deformisana od količine silikona, a
nema ni lepe crte lica. Nije našminkana, već nafrakana!
Posmatram je kako mu, držeći ga za mišicu, šapuće nešto na uvo. Posmatram
kako se smeje dok joj on nešto govori. Ustajem i odlazim svesna svoje nemoći.
U liftu plačem na sav glas. Sofija i Saška su doletele u moju hotelsku sobu,
ful spremne za subotnju noć u Budvi. Osećam krivicu što su morale da je
prespavaju uz mene. Osećam krivicu što ni sutradan, zbog straha da ne vidim
žirafu u kupaćem kostimu pored Bokana, ne izlazim iz sobe. Čvrsto im
obećavam da ću večeras izaći sa njima u grad.
Polako se spremam za izlazak u Budvu, iako bih najradije i ovo veće provela
ispod čaršava da ne gledam ni sebe ni ljude. Neočekivano se oglašava fiksni
telefon i poznati glas izgovara:
„Ajde, dođi do mene…“
„Zašto?“, kažem i tišina sa druge strane žice govori mi da je zatečen mojim
tonom.
„Zašto? Zato što ja čekam“, kaže i spušta slušalicu.
Ulazim u njegovu sobu. Zatičem ga lepog, u mirisu opojnog „blek kitona“, u
tankim crnim farmerkama… Primećujem i kaiš od crne kroko kože i bluzu
kratkih rukava od crnog svilenog konca sa elegantnom kragnom, i crne mokasine
od kože krokodila… i neku čudnu zabrinutost u očima dok izgovara:
„Imaš neki problem? Kaži. Možda mogu da ti pomognem?“
„Nemam problem“, odgovaram.
„Onda imaš neku tešku dečju bolest“, kaže.
„I da imam, to sigurno nije tvoj problem“, odgovaram drsko, iako mi drhti
brada i savijam glavu.
„Kako to razgovaraš sa mnom? Zašto si provela dan u sobi?“, kaže.
Suzdržavam se svim silama da ne zaplačem. Jedna suza ipak me odaje dok
mu priznajem da sam provela dan u sobi jer nisam htela da ga opet vidim sa
Stelom. Tromim koracima krećem ka vratima i šapatom ga pitam mogu li da
idem.
Naglo me hvata za ruku, trese me i govori da nemam razloga da pravim
problem. Molim ga da me pusti da odem i baš u tom trenutku kroz vrata ulazi
kobila, u crvenoj mini-haljini sa sve crvenim ružem koji joj ni najmanje ne stoji.
Deluje iznenađeno prizorom koji je zatekla, ali nije ni zaprepašćena ni besna.
Bokan nastavlja da mi se unosi u lice i da, stežući mi mišice, izgovara pred
njom:
„Nemoj da me ljutiš! Stela, ovo je Beba… Bebo, Steli je večeras rođendan!
Krenuli smo da ga proslavimo.“
„Srećan rođendan, Stela! Želim vam lep provod!“, kažem.
Oboje mi se zahvaljuju skoro uglas. Okrećem se i uz smešak polazim ka
vratima zadovoljna što sam obukla farmerke u kojima mi guza fenomenalno
izgleda. Ipak, suze nisu sačekale da izađem iz njegovog vrta.
„Ova mala je baš zaljubljena u tebe. Andrej mi je rekao da se viđaš sa
Pilipovićevom ćerkom. Propustio je da spomene da je lepa kao anđeo“, kaže
Stela.
„Ona je dete. Nema pojma šta znači biti zaljubljen“, odgovara joj Bokan
zagledan u pravcu balkonskih vrata.
„Možda ona i ne zna… Ali bih rekla da ti i te kako znaš kako je to“, rekla je
podižući obrve i hvatajući ga podruku.
Svi u okolini primetili su da se s njim nešto dešava. Stela je krila zabrinutost.
On je bio njena zlatna koka. Uz njega je imala sve što joj treba. Istina
materijalno, ali nju je jedino to i zanimalo. Uživala je njegovu zaštitu, što je ona
koristila kako bi ucenjivala menadžere klubova da joj obezbede nastupe i veće
honorare od onih koje zaslužuje.
Bokan nije pravio problem što se Stela viđa i sa drugim muškarcem, visoko
kotiranim u političkim krugovima. Zaprepastila se kada ju je Bokan prvi put
zamolio da od političara sazna nešto što ga je jako interesovalo, ali je bez reči
pred njim okrenula telefon i ugovorila viđenje. Političar je znao da je ona
Bokanova „prijateljica“, prihvatio je igru, pa je i sam mnogo puta preko Stele od
Bokana zatražio neke usluge, koje je, razume se, kasnije vratio.
Njih dvojica nikada se nisu upoznali. Stela im je bila jedina spona.
Za Bokana Stela je bila deo kruga najbližih prijatelja. Za političara jedna od
metresa koja se izdvajala od ostalih time što je mogla da mu obezbedi diskretnu
vezu sa podzemljem.
Za Stelu, devojku koja je većinu života provela na rubu siromaštva, ovaj
način života bio je jednak sedmici na lotu. Ponašala se kao pijana milionerka.
Bokanov prijatelj Boris upozoravao ju je da nije pametno da sve što zaradi
potroši na garderobu i stvari kojima je izazivala divljenje svojih koleginica koje
su za razliku od nje pametno ulagale novac i zasnivale porodice, dok je ona
živela od danas do sutra.
Stela je osudila sebe na život bez ljubavi zarad luksuznog života. Istina,
luksuzan život Stelu je činio srećnijom od dodira bilo kojeg muškarca.
Mama odbija moju ideju da idem kod Saške i Sofije na nekoliko dana u
Petrovac. Sprema Filipa za spavanje i milioniti put mi objašnjava da sam tajnom
vezom sa Mišom Marićem prokockala poverenje roditelja. Podsećam je da sam
ja sa deset godina prvi put bila u Londonu sama mesec dana. Istina, tri puta su
me obilazili…
Počinjem da histerišem i predlažem da pozovu svog advokata i provere da li
mu je sin Milisav trenutno u Crnoj Gori. Talas besa me obuzima i kada čujem
majku da komentariše:
„Misliš da će tvoj otac da se ponižava pred advokatom pošto nije u stanju da
obuzda svoju kćerku? Pustili smo mi tebe i sve smo ti pružili, a vidi ti kako si
nam vratila!“
Filip se smeje kada počinjem da urlam, jer misli da imitiram razmaženu
princezu iz crtanog filma. Otvaraju se vrata kupatila iz kojeg izlazi moj otac u
bademantilu i podržava suprugu Natašu.
„Evo, kunem vam se u vas troje da nikad više u ovom životu neću ništa da
imam sa Mišom Marićem! Nemojte da me maltretirate zbog njega više, molim
vas! Prošlo me je preko noći! Razumete? Samo sam htela da budem sa njim zato
što sam o tome maštala kad sam bila mala. Neću više nikad u životu ni da
pričam o njemu ni da ga čujem! Evo, neka mi se nešto loše desi ako vas lažem!“,
vičem i posmatram zaprepašćene izraze lica mojih roditelja.
„Spakuj se i idi!“, kaže moj otac, a ja skačem od sreće.
Grize me savest dok mi daju novac pri pomisli da sam ovoga puta zakuvala
nešto mnogo gore od sina advokata Marića. Jedino me teši činjenica što ovoga
puta neće morati da sumnjaju da je neko sa mnom samo zbog njihovih para.
Pakujem kofer za Petrovac i isključujem mobilni. Majku sam slagala kako mi
je telefon upao u ve-ce šolju i odslušala predavanje o tome kako je Mađarica u
pravu kada kaže da nije normalno nositi telefon u kupatilo.
Mama neće brinuti jer me može dobiti na mobilni neke od drugarica, a
Bokan… on ima kobilu, pa neka je uzjaše.
Već treći dan nas pet boravimo zajedno u Saškinoj kući u Petrovcu. Loše se
osećam, iako se moje drugarice trude i pokušavaju da mi olakšaju dane i noći
neizlečive čežnje za Bokanom. Sedimo na velikoj terasi Saškine kuće i uživamo
u predivnom pogledu na petrovački zaliv i ostrva Katić i Sveta nedjelja. Pijana
Andrea je negde pred zoru došla na fenomenalnu ideju da se moj naredni susret
sa Bokanom desi u klubu u kome Stela večeras nastupa.
Otkad smo ustale, sve četiri smišljamo kako da rezervišemo mesta u diskoteci
čiji su separei i stolovi nedeljama unapred rezervisani. Ana predlaže da
pozovemo u pomoć njenog druga Viktora Milijaša, što ja kategorički odbijam.
Sinula mi je ideja.
Pozivam Andreja i pitam ga da nam obezbedi sto za večeras u klubu u kojem
peva Stela. Smeje se kada mu kažem da ću mu za uslugu pružiti šansu da flertuje
sa sve četiri moje drugarice i dodaje:
„Pa, Stela ne ume da peva! Šta ćeš tamo?“
Čujem u pozadini kako mu gospođica Stela dobacuje:
„Jedi govna, bre!“
Naslađujem se činjenicom da se nošenjem „dolce i gabana“ garderobom od
satena ne može nadomestiti nivo.
Andrej nam obećava separe za nas pet i dan provodimo smišljajući šta da
obučemo. Izvećale smo da krenemo kolima, starim „pežoom“ Saškine majke, na
kome smo sve učile da vozimo.
Obukla sam belu, tesnu, sasvim dugačku haljinu, u našem društvu zvanu
„crevo“. Mišina omiljena! Obula sam „fendi“ bele lakovane poluotvorene cipele
sa ogromnim štiklama u kojima se jedva krećem. Već treći put pokušavam da
savršeno namažem usne jarkocrvenim karminom.
Saška, koja malo više od ostalih voli da potegne, osim na ulepšavanju radi i
na laganom dopingu nekom gadnom votkom sa ukusom južnog voća. Inače, ona
nam je i vozač. Čujem je kako se javlja na fiksni telefon i vidim da pucketa
prstima ka meni i kaže:
„Evo, izvolite. Bebo, je l’ možeš da se javiš, Jovan te traži?“
Nastaje tajac u prostoriji. Prilazim telefonu kao giljotini i izgovaram
„molim“. Bokan mi naređuje da izađem ispred kuće.
„Jebo te bog! Pa vi ne možete ni da zamislite kakav glas prijatelj ima!“,
čujem Sašku koja deli svoj utisak sa ostalim devojkama.
Krećem ka vratima, polako, jer od straha i štikli ne mogu drugačije.
Prvi dan ju je uzalud tražio pogledom. Nije želeo da je pozove i tako pridaje
značaj njenim dečjim bolestima. Drugi dan je proveo na Svetom Stefanu sa
Stelom i prijateljima. Očekivao je da će je zateći po povratku u hotel. Nije je
bilo. Oko ponoći okrenuo je broj njene sobe sa hotelskog telefona. Zvao je i pred
zoru. Trećeg jutra okrenuo je broj njenog mobilnog telefona. Nedostupan.
Kada je čuo Andreja kako izgovara „Bebo“, pogledao ga je tako da je ovome
odmah bilo jasno šta treba da uradi.
Ustao je od stola i Bokanu posle pet minuta prosledio poruku sa brojem
telefona i adresom kuće u Petrovcu.
Kroz mrak nabadam „fendi“ dvanaesticama niza strmo dvorište Saškine kuće.
Pretesna haljina dodatno mi otežava kretanje, ali ni za živu glavu ne bih sebi
uskratila zadovoljstvo da se pred njim pojavim u ovako izazovnom izdanju.
Moje prekrasne cipele vode borbu sa silom Zemljine teže dok niz ulicu uprkos
mraku uspevam da vidim crnog „poršea”. Hodam kao usporen snimak i napokon
ulazim u auto. Izveštačeno opuštenim glasom kažem „zdravo“.
„Nemoj da ti se desi da ikada više ne budeš dostupna kada te ja pozovem.
Nikada više“, kaže tihim, smirenim, na neki neobičan način blago promuklim
glasom.
Iskreno, zvuči kao serijski ubica kome je fetiš da se u ime same smrti obrati
žrtvi. Obamrla sam od straha. Klimam glavom kao u transu.
„Ajde sad, idi, nemoj da te čekaju drugarice. I obuci nešto ispod čega mogu
da se nose gaće“, kaže i osećam kako uživa dok me gleda kako poslušno klimam
glavom.
Stojim na ulici i gledam kako Bokanov auto guta nizbrdica. Izuvam proklete
cipele, podvijam haljinu do iznad kolena i trčim nazad u kuću. Devojkama
okupljenim pored ulaznih vrata prepričavam svaki detalj susreta. Nisu preterano
zainteresovane da se bave mojim osećanjima, ali svaka ima svoje viđenje ovog
događaja. Slušam teorije od toga da je prsô za mnom i načisto odlepio čim se
odlučio na to da pozove na fiksni telefon nekog koga ne poznaje, do Sofijine
neverice da se pojavio čovek koji će na mene uticati da nosim gaće kad izlazim
iz kuće.
Smejemo se na sve što bilo koja izgovori, radujemo se što ćemo večeras imati
sto u centru zbivanja i naravno za kojim ćemo se opijati za džabe. Pada odluka
da se kompletno promeni moj stajling i oblačim „roberto kavali“ komplet.
Suknja i korset – tako je pisalo na deklaraciji iz butika, a kada se obuče, reč je o
suknjičici i brushalteru. Ne moram da menjam ruž, jer je komplet koralnocrvene
boje. Gornji deo je korset od svilenog satena i za jedan konfekcijski broj manji
od veličine koju nosim. Suknjičica je bila svilena suknja do kolena sve dok je ja
nisam odnela na prepravku krojačici kojoj je Gabrijela naredila da od onog dela
tkanine koji otpadne skraćivanjem sašije sorts i da ga ušije za suknju. Očajavala
sam čitavo popodne kada sam ugledala tu kreaciju, ali, kada sam je prvi put
obukla za Saškin osamnaesti rođendan, bilo mi je jasno da sam pogrešila što sam
dovodila u pitanje način razmišljanja jedne iskusne Mađarice. Mogla sam da se
vrtim oko svoje ose, njišem kukovima, izazovno se naginjem tokom plesa i
radim sve ono što ne bih mogla da ispod tako kratke suknje imam klasičan veš.
Kobne „fendi“ cipele rado sam zamenila zlatnim sandalama, onim taličnim,
naravno.
Crveni stari „pežo“ pojurio je magistralom ka Budvi pola sata pre ponoći i
uskoro su četiri plavuše i brineta stale pred diskotekom u ponoć. Ispred nas je
more ljudi i ja odbijam da poverujem da su svi došli zbog Stele!
Izgledam poput plesačice iz nekog italijanskog šou-programa.
Sofija je obukla haljinu pripijenu uz telo do kolena, model koji najlepše
pristaje devojkama sa malo izraženijim bokovima. Pistaći-zelena boja divno stoji
plavušama.
Saška, pripiti vozač, prgava brineta u odvratnim papučama sa ogromim
platformama. Kada njima pritiska kočnicu, moraš da razmišljaš o smrti. Kratki
šorts od bledog teksasa uz koji je obukla belu jednostavnu bluzu kratkih rukava
dobro joj stoji.
Anine duge noge fenomenalno izgledaju u crnom letnjem kombinezonu koji
je ukrasila upadljivim metalnim „versače“ kaišem.
Andrea je u belim farmerkama i najminimalnijoj bluzi bez leđa od srebrnog
konca koju drže jedino dve tanke bretele poput srebrnih lančića. Ona je mršavica
malih grudi, tako da oni komadi garderobe koji meni daju izgled kol-gerle nju
čine urbanom i modernom devojkom.
Saška, večiti predvodnik, kreće da se probija do samog ulaza, iako se ljudi
koji čekaju u redu bune. Primećujem poglede sa svih strana. Bile smo uvek
svesne toga da, kad se okupimo, postajemo jedna jako poželjna „gomila“.
Disanje mi postaje neprirodno ubrzano pri pomisli da ću uskoro možda u separeu
ugledati Bokana. Grabim Sofiju za ruku i kažem:
„Sofija! Loše mi je!“
Dolazimo do separea i znamo da nisu retki oni koji bi večeras ubili za ovo
mesto. Čak ni oni koji su bili spremni da plate petsto i više evra nisu bili važniji
od nas. Na stolu je najveća kibla koju sam ikada videla. U njoj su tri flaše
šampanjca. Predstava može da počne! Smejemo se, zavodljivo, razdragano,
bezbrižno, samouvereno.
Za Bokanovim stolom sede Stela i devojka koja mi je poznata iz novina, ali
za koju ni uz adekvatnu novčanu nagradu ne bih znala da kažem čime se zapravo
bavi, Andrej koji razgovara sa nekim prosedim čovekom ošišanim na „opasno“ i
jedan par srednjih godina koji izgleda da još uvek uživa u noćnom provodu i
ljubavi. Konobar nam prilazi noseći na poslužavniku pet šampanjskih čaša.
Teatralno otvara šampanjac, a mi vriskom reagujemo na pucanj kao najveće
seljanke.
 Sofija me obaveštava da Bokan krajnje upadljivo gleda u mene. Popile smo i
drugu flašu šampanjaca i Saška moli konobara da nam ipak donese flašu crvene
votke i pet „red bulova“, našu standardnu turu. Moja Saška, na granici između
pripitog i pijanog stanja, viče mi na uvo:
„Ova koza te mnogo gleda! I to onako pokvareno, kurvinski! Dođe mi da
odem tamo i sve umetke da joj počupam sa glave!“
Bend je izašao na binu. Pripremaju instrumente. Bacam pogled ka njegovom
stolu. Njene ruke su oko njegovog vrata, govori mu nešto na uvo. Pripijena je uz
njega. Ako ga bude poljubila, pašću u nesvest!
Počinju prvi taktovi pesme „Punomoć“ Šaka Polumente. Sve smo na nogama
i veselimo se kao da čekamo Novu godinu. Nazdravljamo crvenom votkom od
koje je u flaši ostalo tek možda dva prsta. Saška je polovinu sama popila i
počinje sa napadnim zahtevima da sa njom ukrštamo ruke pri ispijanju pića, što
me posebno izluđuje.
Igram okrenuta leđima Bokanovom stolu. Alkohol polako radi svoj posao i
opuštenija sam nego što bih, čini mi se, trebalo da budem. Njišem guzom
takvom brzinom da mi se na trenutke čini da bih mogla da iščašim kuk.
„Bebo! Gleda te Bokan sve vreme. I ona te, bre, gleda! I ona sisata nakaza
pored nje… I ona dva momka! Jedino se ono dvoje vataju bez prestanka.“
Na stolu je već i druga flaša crvene votke. Žirafa Stela izlazi na binu u tesnoj
ultrakratkoj „kavali“ haljini.
„Dobro veče, Budvo!!! Hajde da se lepo provedemo večeras!“, odzvanja
Stelin glas među masom koja počinje da vrišti euforično.
Smela bih da se zakunem da Stela gleda pravo u mene! Stavlja mi do znanja
da je ipak ona ta koju vole svi!? Svi, pa i Bokan? Neće moći!!!
Podižem ruke i mahnito tapšem dlanovima uzvikujući:
„Uuuuuu!“
Moje devojke takođe aplaudiraju kao da im je rođena sestra upravo izašla na
binu. Saška, naravno, tapšući viče:
„Uuuuuaaaaaa! Uuuuaaaa!“
U Bokana nemam snage da gledam više od dve sekunde. Stela peva: „Nek
puknu ogledala, zašto bih se gledala, kad već dobro znam da od nje u svemu
bolja sam…“ Andrea psuje Sašku koja obara dve čaše dok ide ka meni. Nas dve
smo već u lokalnoj diskoteci dobro uvežbale prikladnu koreografiju uz ovu
pesmu.
Ona je iza mene, njišemo se i uvijamo spuštajući se skoro do poda. Andrej mi
sa onim svojim uvek dečačkim pogledom šaljivo preti prstom. Saška i ja
dobijamo aplauze i zvižduke divljenja od momaka iz susednih separea.
Sisata žirafina prijateljica sedi isuviše blizu Bokana. Pažljivo je sluša dok
Stela peva: „Ko još sluša gradske priče, jaka stvar…“ Opet ustajem da igram
licem okrenuta njegovom stolu. Već sam u fazi pijanstva u kojoj se ponašam kao
da snimam muzički spot. Bokan gleda u mene bezizražajnim pogledom čak i u
trenutku kada, osećajući mušku ruku na svom ramenu, vidim filmski osmeh
Viktora Milijaša.
Ne stižem da izustim ni „zdravo“, a već sam u Viktorovom zagrljaju! Ljubi
me u obraz! Samo bi pojava Miše Marića i njegov poljubac bila gora situacija od
ove! Prilazi mi Andrija, Anin brat, Viktorov najbolji drug. Nemoćna sam bilo šta
da uradim, jer je za njih dvojicu već napravljeno mesto u našem separeu između
Ane i Andree.
Stela je sišla sa bine i ponovo sedi pored Bokana. Sedim i gledam u telefon.
Uključila sam ga pre nego što sam krenula u Budvu. Mami Nataši rekla sam
kako sam uspela dovoljno da ga osunčam da ispari sva voda iz njega.
Stela ustaje da igra sa sisatom prijateljicom. Ne znam koja više vrti dupetom
pored samog nosa Jovana Bokana! Ludim i igram sa Viktorom Milijašem.
„Igram, pevam i na zlo ne mislim!“, govorim Viktoru koji pokušava da
ostvari malo veću bliskost od metarske razdaljine koju ja uspešno održavam.
Viktor, pripit, postaje naporan i priča mi na uvo o nekom poslu koji počinje u
Crnoj Gori. U pola Viktorove rečenice odmičem se od njega i okrećem mu leđa.
Pogled mi se zaustavlja na Saški… I ne verujem sopstvenim očima! Slutim na
šta se sprema. Saškine ruke ispružene su ka kibli! Pre nego što stignem da je
opsujem, voda se poput vodopada sliva na njenu kosu, niz lice i grudi za koje se
lepi bela tanka bluza! Andrea joj otima kiblu iz ruku dok ona otpozdravlja onima
koji joj aplaudiraju i mašu oduševljeni iz susednih separea. Saška je omamljena
ovacijama pijane gomile, prima čestitke od frajera koji joj prilaze i široko se
osmehuje, iako su joj oči na pola koplja.
Sofija, kao da je prvi put doživela ovakvu blamažu od pijane Saške, viče:
„ A zamolila sam je da se večeras ponaša kao normalna osoba! Majku mu
jebem, da li je to baš toliko teško?“
Da li je Bokan video blam moje pijane drugarice? I moj? Sofija mi skreće
pažnju da Bokan ide ka nama i ja u sekundi osećam njegovu snažnu šaku oko
mog ručnog zgloba. Cigareta mi iz ruke pada na pod, prelećem stepenik i
uspevam da ne padnem dok me Bokan povlači da krenem za njim.
Srce počinje da mi lupa od straha, iako vidim daje Sofija krenula za nama,
kao i Andrej koji joj govori nešto na uvo. Od straha sav alkohol u trenutku je
ispario iz mene. Stižemo do toaleta i stid me je od devojaka kojima Bokan
ispruženom šakom gurajući vrata naređuje da napuste toalet.
Bokan me pomera u stranu da napravimo prolaz, dok jedna po jedna napušta
toalet pognute glave. Jedna mi upućuje pogled sažaljenja kad mi Bokan
naređuje:
„Ulazi!!!“
Jako je zalupio vratima. U ogledalu vidim svoje lice i telo paralisano od
straha. Hvata me za bradu, snažno me odguruje na zid i, držeći mi glavu među
dlanovima, urla:
„Hoćeš li da ubijem boga u tebi? Hoćeš li?“
Sklanja ruke sa mene kada čuje Andrejev glas. Vidimo i Sofiju i Andreu kako
proviruju glavom kroz vrata toaleta.
„Bokane, devojke su zabrinute za drugaricu! Bićemo ovde ispred“, kaže
Andrej.
„Nema potrebe da budu“, kaže i osećam olakšanje dok slušam njegovo
duboko disanje.
U trenutku zatvara oči i lice mu poprima izraz tuge. Tužna sam i ja, koja sam
imala nameru da ga večeras zavodim, a ne da ga naljutim i razočaram. I
drugaricama sam večeras obećala lud provod, a dovela sam ih u situaciju da
zbog mene pretrnu od straha.
Gušim se u suzama koje mi nekontrolisano liju niz lice, ćutim i počinjem da
jecam dok mi Bokan opet besno govori:
„Ti stvarno misliš da sa mnom možeš nešto da rešiš suzama?“
Približavam mu se i guram glavu na njegove grudi, iako se bojim da me ne
odgurne. Stoji nepomično. Između dva jecaja udišem njegov miris i grlim ga oko
struka… kao što sam grlila roditelje kada sam im se umiljavala da bi mi kupili
novu igračku.
Stežem ga sve snažnije i osećam njegovu ruku koja se polako spušta na moju
glavu. Prestajem da jecam dok me miluje po kosi. Snažno pritiska moju glavu na
svoje grudi dok se ja pitam da li je svestan da ja nikada nisam ostala bez lutke
koju sam poželela da mi kupe.
Ljubi me u čelo i moli da u narednih pet minuta napustim diskoteku.
Na putu od diskoteke do kuće u Petrovcu podnosim sažaljive, zabrinute i
optužujuće poglede mojih drugarica.
„I, kako vam se čini?“, kažem sa glasom krivca koji odbija krivicu…
„Meni se čini da ćeš ovaj put baš ozbiljno da najebeš“, kaže Sofija.
„Mene interesuje samo da li vi mislite da se ja njemu sviđam“, kažem.
„Sviđaš mu se i više nego što bi ti volela da mu se sviđaš. I mnogo više nego
što bi on voleo. Zaista, on je ljubav tvog života.“ Andrea govori po običaju ono
što želim da čujem.
Pijemo kafu na terasi i od Ane, koja me već nervira ponavljajući da je Bokan
zaista premator za mene, saznajem da su tri flaše „dom perinjona“ bile od
Bokana, da je od momaka iz susednog separea saznala da je on vlasnik
diskoteke, da je međunarodni terorista i da ga zovu Ida.
„Tako ga zovu zbog onog izraza martovske ide… martovske ide za vreme
kojih je ubijen Cezar. Francuzi su taj izraz preuzeli od Itaiijana i tako kažu kad
procene da je došlo vreme da padaju velike glave. To znači da je, gde se on
pojavi, nekoj velikoj zverki došao sudnji dan!“, objašnjava nam Ana.
Saška se kezi zagledana u moj zaprepašćeni izraz lica i tvrdi da je on plaćeni
ubica i da sigurno planira i mene da ubije!
Ana ne prihvata Saškinu šalu i nastavlja da objašnjava kako Bokan ima svoju
ekipu, ljude obučene za najrazličitije akcije.
„Sve! Apsolutno sve! Da reše kriznu situaciju, da izazovu neku katastrofu…
On ih je obučio! On mu dođe kao… kao neki operativac, a ne ubica…“,
ubedljiva je Ana.
„Nije šija nego vrat!“, kaže Sofija koja bi i o Pinokiju mislila sve najgore
kada bi kojim slučajem bio zainteresovan za mene.
„Sofija, preterala si! Ljudi ga se ovde boje i izmišljaju svakojake gluposti o
njemu. Prestani više da kolačiš oči na mene i da me gledaš kao da sam na
samrti!“, kažem, mada sam uplašena zbog onoga što čujem o Bokanu.
„Jeste, ovako nije kolačila oči još od kada nas je Miša Marić častio crvenom
’finlandijom’ da ti ne bismo rekle kako mu je Maja sedela u krilu dok su tebe
zbog njega tvoji držali u karantinu!“, dobacuje Ana.
„A ja bih vas zamolila da me poštedite spominjanja te individue. Ovaj barem
nije retardiran. I sigurno ne misli da se nečije najbolje drugarice potkupljuju
flašom votke“, kažem.
 „Pa da… Ovaj prijatelj nas ceni! Potkupljuje nas šampanjcem!“, ne odustaje
Sofija.
„Sofija, znam da ti po difoltu pričaš loše o mojim momcima. Kao i ja o
tvojim, uostalom… Ali sve ovde znamo da je meni bilo mnogo lepo sa Mišom
bez obzira na Maju, i bez obzira na to što me je lagao, varao i pravio budalu od
mene. Vi znate da sam htela njega zbog njega, a ne da bih imala momka. Ja
posle svega tvrdim da je on veoma inteligentan i lepo vaspitan momak, samo je
mnogo razmažen i zato radi sve što radi. Maju nikad nije ostavio zato što je
očigledno voli i zato što sa njom može da ima normalnu vezu. Čekala ga je četiri
godine dok je bio na koledžu u Americi!!! Ona je pametna devojka koja zna šta
hoće“, kažem.
„Ajde, bre, Bebo, ti si na devetom nebu. Sad ti je i nosata Maja oličenje
dobrote“, kaže Ana.
„Uopšte nije tako nosata! Nema ništa manji nos od…“, kažem gledajući u
Sofiju..
„Sofija, u tebe je pogledala!“, Saška skici i sve se glasno smejemo.
Sofi prihvata šalu na svoj račun i odlazimo na spavanje dok prvi turisti sa
malom decom već silaze na plažu.
Moje četiri drugarice spavaju i sad, dok se pakujem i krećem nazad u svoj
hotel.
Znam da spavaju i sad, kada za ručkom saznajem da je Bokan pravo iz
noćnog provoda odleteo za Beograd.
Roditelji ne primećuju moje neraspoloženje, jer se u hotelu pojavio stric
Radmilo! Niko mu se nije obradovao, čak ni ja, koja po njegovom ponašanju
pokušavam da shvatim da li je možda nešto načuo o mojoj aferi sa Bokanom.
Dok u foajeu čekam porodicu i prijatelje sa kojima idem na večeru izvan
hotela, primećujem Andreja koji mi srdačno prilazi i kaže:
„Šta je, mali? Tužna? Tako lepa trebalo bi samo sa osmehom da sediš ispred
ogledala.“
Tužno mu se osmehujem i sležem ramenima dok on nastavlja:
„Nego, šta vam je trebalo ono veče onoliko da se napijete? A dobre su ti
drugarice. Mislim, vidi se da su fine devojke…“
Andrejev ironičan smeh prekidam pitanjem koje me muči:
„Misliš li da moj stric zna nešto o meni i Bokanu?“
„Ma ne, bre… Uživaj!“, izgovara u trenutku kada iz lifta izlaze Nena Ružić i
kuma Ksenija.
 Stric Radmilo je večeras, za razliku od nas ostalih, vrlo elegantan u divnom
lanenom tamnobraon odelu. Slika je i prilika svoje majke Gabrijele, koja za
nedeljni ručak oblači komplet od tvida ili od sirove svile, u zavisnosti od
godišnjeg doba. I Gabrijela i njen omiljeni sin, Radmilo, su niski, imaju vitko
mišićavo telo, svetlu kosu, lisičje crte lica i upadljivo sitne oči. Oboje imaju
gospodsko držanje i otmene pokrete zbog kojih sam kao mala bila ubeđena da je
moja baka Gabrijela grofica i da mi u stvari živimo u njenom zamku.
Verovala sam u plavu krv bake Gabrijele sve dok mi mama Nataša nije
hiljaditi put ponovila da je moja gospoja baba došla iz najzabačenijeg mađarskog
sela u kome je posedovanje poljskog nužnika bilo najveći mogući luksuz.
Moj otac Aleksa je kopija svog oca dede Vukašina. Visok i snažan,
dobroćudnog izraza lica, uvek spreman da sasluša, posavetuje i pomogne čak i
potpunom neznancu, dobričina koja će se, kada treba i ne treba, bez oklevanja
latiti bilo kog posla.
Uznemirena sam i zbog pojavljivanja strica Radmila i zbog toga što sam za
večerom čula da Bokana neće biti još nekoliko dana u hotelu. U kafiću preko
puta pijem dva dupla „kampanja“ sa Saškom i Sofijom, koje su svratile da me
vide pre nego što odu u provod.
U jedan sat posle ponoći zvoni fiksni telefon. Bokan! Sa neočekivanom
dozom ljubaznosti u glasu pita hoću li da dođem do njegove sobe.
Hvata me panika, jer sam upravo skinula tamnobordo lak sa noktiju na
kojima su još ostaci boje. Da bih sakrila moje preružne nokte, obuvam hotelske
bele frotirske sobne papuče.
Verujem da Bokan, dok ulazim u njegov vrt, najpre primećuje moje prevelike
blestavobele papuče koje u mraku sijaju poput crnačkih zuba u diskoteci.
Prilazim mu i čvrsto ga grlim. Zbunjena sam, jer mi uzvraća zagrljaj nespretno
me tapšući po leđima… Kao prijatelja kojem treba uteha… Ne sećam se trenutka
kada je taj prijateljski zagrljaj zamenila strast, ne sećam se kako je sa mene
nestala spavaćica…
… Sećaću se zauvek trenutka kada sam mahnito svukla donji deo njegove
svilene pidžame i po prvi put rukom prešla preko onog dela tela koji je već pet
puta bio duboko u meni…. Da, brojim! Brojim i do najsitnijih detalja u mislima
mogu da vratim svaku sekundu, svaki pokret, svaki miris, svaki poljubac, svaki
uzdah…
Podigao me je uvis, a ja sam ga obavila nogama oko bokova. Uneo me je u
bazen i krenuli smo da se ljubimo kao ludi. Spustio me je na jedan od stepenika.
Sedela sam u vodi do ramena. Pomilovao me je nežno po obrazu i onda je svoj
raširen dlan primakao mojim grudima lagano mi stiskajući dojke. A onda je
neočekivano zaronio glavu u vodu. Bradavice su mi bridele od njegovih nežnih
ugriza. Uživanje je na trenutke potiskivala blaga panika kada se Bokan predugo
zadržavao pod vodom. Osetila sam ogromno olakšanje kada se preda mnom
ponovo ukazalo njegovo lepo lice. Trenutak je trajao taman toliko da mi uputi
jedan bezobrazan osmeh. A onda je ponovo nestao. A sa njim i briga oko toga
kako izdržava pod vodom. Pritiskala sam njegovu glavu butinama u želji da se
tamo dole zadrži što duže…
Pruža mi peškir. Ja mu zahvaljujem i krećem da njime prosušim kosu.
„Jesi li gladna?“, pita.
„Jesam…“, kažem.
„Šta ti se jede?“
„Sendvič sa dimljenim lososom i avokadom…“
Nisam luda da naručim klub-sendvič i da dozvolim da me Bokan gleda kako
mi se niz bradu sliva majonez, a iz usta ispadaju komadići paradajza i hrskave
slanine. Dok za kraj ne završim sa well done jajetom na oko u krilu.
Sipa nam po čašu belog vina. Zavaljen u svoju stolicu podiže noge na moju
stolicu i stavlja stopala između mojih raširenih nogu.
„Je li, mala? Čega se ti toliko plašiš? Da te ovi tvoji buržuji Pilipovići ne
izdevetaju? Da ti ne ukinu skupe krpice, a?“, kaže očigledno obavešten o mom i
Andrejevom razgovoru.
„Plašim se da me ne pošalju kući! Plašim se trenutka kada ću biti daleko od
tebe… Za mene bi to bilo strašno“, kažem. Smeši se bezobrazno i zadovoljno, i
kaže:
„Pa, kako ja mogu da ti pomognem?“
„Uzmi me za ženu!“, kažem i posmatram njegov zaprepašćen izraz lica.
Počinje glasno da se smeje i ne shvata kada mu objašnjavam daje to fora iz
filma „Mi nismo anđeli“. Uozbiljuje se i opet mi kaže:
„Reci mi šta te tačno plaši.“
„Plaši me Radmilova blizina. Plaši me da li će reći mojima ako čuje ili
posumnja da se viđam sa tobom“, priznajem konačno.
Ubeđuje me da Radmilo nikada neće reći mojima da spavam sa njim.
Uzbuđuje me njegova samouverenost… i njegova peta koja je zalutala do mog
golog međunožja.
Ovoga puta ja njega povlačim u bazen.
Sedim u vrtu aparmana 210 i butine mi još podrhtavaju dok vlažne kose i
golog tela umotanog u peškir čekam da mi Bokan iz kupatila donese još jedan
peškir za kosu. Odmah je ustao kada sam ga bojažljivo pitala mogu li do kupatila
po još jedan peškir. Ne znam da li zato što je veliki džentlmen, ili u kadi gaji
zmiju ili krokodila koje krije od mene.
Od večeras sam „sama“ u hotelu… Sama u Crnoj Gori! Moji su zajedno sa
kumovima i Ružićima morali da se vrate na nekoliko dana u Srbiju, zbog svadbe
sina velikog prijatelja naših porodica. Uslov mog ostanka bio je da se u
njihovom odsustvu Sofija iz Saškine kuće preseli u moju hotelsku sobu. Uslov
ispunjen!
Nas dve sedimo u foajeu. Očekujemo Sašku koja će svratiti da popije piće sa
nama na putu do Budve, gde će se pridružiti Ani i Andrei. Za njih četiri ovo je
pretposlednje veče na moru. Saška nije luda da ga provede sa nas dve smaračice
u hotelu u kome uglavnom borave muškarci koji radije natežu slotmašinu nego
golu ženu. Raspoložen kao i uvek, prilazi nam Andrej, a za njim i Bokan, koji se
zvanično upoznaje sa Sofijom.
Posle nekoliko kurtoaznih rečenica odlaze i Sofija komentariše:
„Izgledaju mi kao đavo i njegov šegrt.“
Pridružuje nam se Saška u šortsu od crnih šljokica, beloj košulji sa volanima i
crnim lakovanim sandalama sa neopisivo glomaznim platformama. Kapke kao
da je namazala imalinom, na usnama ima crveni ruž koji izgleda nikako nisam
smela da zaboravim kod nje u Petrovcu.
„Je l’ to snimate pornić večeras?“ kažem posmatrajući Sašku kako damski
prekršta noge i iz crne pufnaste šijokičaste tašnice vadi tabakeru.
Pojavljuje se Andrej, nasmejan i uvek dobronameran, koji u svom stilu kaže
da ne može da veruje koliko lepote vidi na jednom mestu:
„Primate li me malo u društvo, lepotice?“
Andrej nas zasmejava i beskrajno se trudi da nam bude zanimljiv. Posle
nekoliko minuta čujem iza sebe Bokanov glas:
„Zašto sedite ovde bez pića? Može vino? Andreju, kaži da nam donesu ono
Plavšićevo vino. Ima nas mnogo, ali ne stavljaj flaše u kible. Bolje je…“
Gleda u Sašku, koja savija glavu na trenutak i stidljivo se osmehuje.
Bože! Koliko sam srećna što se trudi da bude i duhovit i prijatan sa mojim
drugaricama. Uz pitki, lepo rashlađeni „šardone“ uspeva da šarmira čak i Sofiju.
Otvaramo i treću flašu vina. Ana i Andrea pridružile su nam se kada su
shvatile da od Saškinog dolaska u Budvu nema ništa. Andrej donosi hrpu
nekakve dokumentacije Bokanu. Pojavljuje se i Boris sa nekim nepoznatim
ljudima i Bokan se prebacuje kod njih za susedni sto. Andrej ostaje da sedi sa
nama.
 Za naš sto seda i pevač Kiča, kojeg Andrej pita ima li neku ideju kako da
zadrže cele večeri lepotice u hotelu, a da ne odu u Budvu. Kića sleže ramenima i
kaže:
„Pa, mogu da pevam neke brze pesme za igru…“
„A možemo li mi da pevamo?“ kaže Saška, kojoj je dovoljno samo da oseti
miris alkohola pa da se momentalno setuje na alkoholičarski model ponašanja.
„Mislite da organizujemo karaoke?“ kaže Kića i Andrej ga, oduševljen
idejom, tapše po ramenu.
„Andrejko, a šta će Bokan da kaže na to? Nismo to dosad radili,..“, kaže
Kića.
„Pa, vidiš li ti, dobri moj Kićoslave, da mi ovog leta iskJjučivo radimo stvari
koje nikada do sada nismo radili?“, kaže Andrej i namiguje mi.
Uživamo dok sa laptopom na stolu i mikrofonima u ruci zabavljamo i sebe i
goste, četiri flaše „šardonea“ od nas su napravile odličan kvintet koji je celu
terasu podigao na noge.
Dok svi igraju, za Bokanovim stolom veseli se samo Andrej koji aplaudira i
zviždi posle svake otpevane pesme. Boris, obično ravnodušni posmatrač,
prilično me iznenađuje kada kratko aplaudira nakon što bez pomoći devojaka
uspevam da otpevam „My heart will go on“. A Bokan…
Njegovi prodorni pogledi uz onaj bezobrazni smešak koji mu večeras, češće
nego ikada pre, krasi ugao usana čine da se osećam kao da lebdim.
Nisam mogla ni da pretpostavim da je moguće biti ovoliko zaljubljen. Iako
sam u „džusi“ kompletu od frotira nežnoroze boje, kratkom šortsu i gornjem
delu trenerke kratkih rukava, osećam se kao da na sebi imam prekrasnu večernju
haljinu kojoj nije bilo ravne ni na jednoj od proteklih sedamdeset sedam dodela
Oskara!
Na nogama su mi bele japanke sa perlicama, ali me ni najmanje ne nervira
činjenica da sam dvadeset centimetara niža od Saške, koja je naravno u obući sa
platformama.
Volim moje drugarice. Posmatram ih koliko se trude da budu opuštene,
nasmejane, zabavne… Volim ih jer mi znači kada mi neka od njih stegne ruku
kao potvrdu da i one primećuju kako Bokan čitavo veče ne skreće pogled sa
mene. Kada Bog spoji žene koje su na prvi pogled toliko različite, a kojima su
prirode toliko srodne i isprepletene, nastaje prijateljstvo jezivije od onog koje je
stajalo iza ubistva u Orijent ekspresu.
Tri sata kasnije… Ležim gola u njegovom krevetu. Ljubimo se posle seksa
koji je bio nežan. Provodimo ceo dan u njegovoj sobi. Večeras se vraćaju moji, a
on leti u Pariz.
„Hoćeš li da ti donesem nešto?“, pita dok mu ležim na ramenu.
„Ma, ne! Nema potrebe da se opterećuješ… Eto, možeš da mi kupiš one
’ladire’ kolačiće na aerodromu, njih baš volim“, kažem i još jače ga grlim.
„Mislio sam na nešto što nećeš da pojedeš. Nešto konkretnije“, kaže.
„Možeš da mi na aerodromu kupiš ’svarovski’ narukvicu sa priveskom“,
kažem.
„Mislio sam da se privezak nosi na lancu. Ti baš insistiraš da ti kupim nešto
na aerodromu ili nemaš problem da to uradim na nekom drugom mestu?“, kaže
nasmejan.
„Ma, ne! Ne razumeš me. Samo hoću da ti uštedim vreme“, pravdam se.
„Ma nije valjda? Štediš mi vreme, a pare nemaš nameru da mi uštediš?
Gospođica odmah traži da joj se kupi nakit!“ kaže od srca se smejući.
Miluje me po kosi i ljubi u čelo… Osećam da je to taj trenutak o kojem sam
sanjala… trenutak kada pripadamo jedno drugom… trenutak kada se i ovo leto i
ovo mesto prolepšavaju jer postoji ovaj zagrljaj i ova nežnost.
Oduvek ga je nervirala gužva u bolti kafea „Žorž V“. Jelisejska polja nisu bila
njegovo omiljeno mesto za sastanak. Iako je to dobro znala, Vivijen je uvek
birala da se sastanu baš tu. Mlada grofica Vivijen de Rozen nije preterano
marila da udovoljava muškarcima. Pa čak ni onima koji su, poput njega, imali
veoma posebno mesto u njenom srcu.
„Vivijen, treba mi tvoja pomoć”, obraća joj se ozbiljnim tonom.
„Slušam te…“, kaže grofica.
„Želim da kupim poklon za jednu devojku. Poželela je privezak koji se nosi
na narukvici”, kaže.
„O, dragi Pomislila sam da su ti za petama međunarodne vlasti…”, zavrti
glavom i otpije još jedan gutljaj svog kapučina.
Voleo je taj njen vragolasti osmeh uokviren paž frizurom koja je njenom licu
aristokratskih crta davala još veću otmenost.
Proveli su svega petnaestak minuta u juvelirnici na Hausman bulevaru. Na
trenutak je posustao ugledavši mnoštvo šarenih privezaka najčudnijih oblika
koje mu je prodavačica sa belim rukavicama iznela iz sefa. Spazivši minijaturnu
nasmejanu zelenu žabu koja je na glavi imala zlatnu krunu sa dijamantima, bilo
mu je jasno da je baš to ono što mu je potrebno.
„O, moj Bože! Dragi, pa šta se to sa tobom dogodilo u toj tvojoj Crnoj
Gori?“, kaže Vivijen ne mogavši da obuzda smeh.
Pomislila sam da ću se onesvestiti od iznenađenja kada sam ga nakon pet punih
dana ugledala na vratima hotelske trpezarije! Pomislila sam nekoliko sati kasnije
da ću se istopiti od sreće kada sam se napokon našla u njegovom krilu! Radost i
ponos koji su me obuzeti onog trenutka kada mi je pružio malu tamnu kartonsku
kesu nikome neću moći nikada da opišem rečima!
On je mislio na mene u Parizu! Makar i samo tih nekoliko trenutaka dok je
nekoj šarmantnoj Parižanki pokazivao prstom na prvu stvar koju je ugledao, ali
je mislio!
U kesi su dve teget kutije ukrašene finim teget satenskim trakama na kojima
je belim slovima odštampan logo juvelirske kuće. Natpis Aaron Basha New York.
Skidam mašnu i otvaram duguljastu kutiju. Posmatram masivnu narukvicu od
žutog zlata sastavljenu od pojedinačnih prstenova.
Upućujem mu pogled pun zaprepašćenja na koji se ne obazire, već me i dalje
gleda poput naučnika koji posmatra eksperiment sa malim belim zekom.
Otvaram četvrtastu kutiju i gubim dah dok u mene gleda žablji princ sa zlatnom
krunom na glavi. Ljubav na prvi pogled!
Nisam sposobna da izgovorim, pa samo kao bez daha usnama oblikujem reč
„hvala“. Klima glavom i dalje ozbiljnog lica. Primetno mi drhte ruke dok mi
Bokan kači privezak za jednu od alki na narukvici i potom mi je stavlja oko
ruke.
Gleda me u oči i u vazduhu se oseća da je taj čin stavljanja nakita na moju
ruku za oboje mnogo intimniji od svih naših „valjanja“ po krevetu.
Probudio me je katastrofalan bol u donjem stomaku. Osećam da je posteljina
ispod mene topla i vlažna. Dobila sam menstruaciju tačno u dan, kao i obično,
samo što sam ovog meseca, okupirana svojim ljubavnim životom, zaboravila da
kao i obično noć pred očekivani datum stavim veliki noćni uložak. Bol postaje
još jači posle tuširanja i zovem mamu da mi donese „novalgetol“. Oni su kod
tate na gradilištu i počinjem da plačem zbog nesnosnih bolova. Mama zabrinuto
kaže da će tata pozvati Andreja da mi kupi ampulu „novalgetola“.
Ležim sklupčana na onoj krvlju neumrljanoj strani kreveta. Čujem kako se
vrata otvaraju i hoću da potonem od neprijatnosti što Bokan gleda moj prljav
krevet.
„Ja sam ti doneo lek!“, kaže držeći ampulu.
Sa nevericom gledam u njega dok drži špric na koji namešta iglu i kaže:
„Ajde, okreći dupe.“
„Ali ja to pijem sa šećerom!“
Stajem na noge, podižem spavaćicu i spuštam menstrualne „beneton“ duboke
pamučne gaće, bele boje. Da stvar bude gora, na gaćama je i bezbroj zelenih
žabetina i isto toliko natpisa „Sexy devojko, poljubi me“. Vidim osmeh u
Bokanovim očima.
Niko mi nikada nije tako nežno i bezbolno dao injekciju. Tri dana se vučem
po hotelu slomljena od bolova i odliva. Bokan je sa Andrejem i Borisom na
nekom važnom događaju u Podgorici. Sedim u pijano baru sa kumom Ksenijom,
koja iznenada kaže:
„Je li, Bebo, znaš li uopšte koliko vredi ta narukvica?“
Osećam se kao da me je upravo pitala da li znam koliko mi je još godina
života ostalo. Ostavljajući utisak da ću već narednog trenutka upravo od nje i
dobiti odgovor, kažem:
„Ne znam tačno, ali verujem da nije mnogo skupa“
Ksenija podiže obrve i saopštava mi da je mnogo skupa i da bi trebalo da je
pazim dobro. Znam da je reč o zlatu, ali nisam imala pojma da je na mojoj ruci
nešto što je uspelo da privuče pažnju Kseniji, kojoj su kroz ruke prošli
fascinantni komadi nakita. Znam da me je Ksenija čula kada sam Nataši rekla da
je narukvica bižuterija. Nisam uzela u obzir to da Ksenija kao juvelir sa četvrt
veka iskustva i te kako zagleda nakit i pritom ga jako dobro procenjuje.
„Pa, ovo je bižuterija. Ti misliš da je zlatna?“, uporna sam.
 „Dete… to ti je ’aron baša’, vredi najmanje pet hiljada evra. A od koga si je
dobila?“, pita.
Pet hiljada evra! Ma, da li je on normalan? Mislim da sam prebledela.
Nijednog trenutka nije mi palo na pamet da na ruci imam nešto za šta ne bih
mogla da objasnim roditeljima da sam ga kupila sama sebi, štedeći od novca koji
mi oni daju. Ovako nešto bi u nekoj lokalnoj zlatarskoj radnji naplatili ne više od
sedamsto-osamsto evra, i to samo zbog masivne narukvice.
„Dobila sam je od Gabrijele. Onda kada je bila dva meseca u Americi. Nije
mi skrenula pažnju da je toliko vredna“, uspevam da slažem.
Već dva sata ležim u Bokanovom krevetu. Sama. U ponoć me je pozvao da
dođem ovamo i sačekam ga. Pola sata kasnije javlja da mu je nešto iskrslo u
kazinu i da je najbolje da legnem i odspavam dok se on ne vrati. Zaprepašćeno
pitam treba li u njegov krevet da legnem, na šta mi on sarkastično odgovara kako
još uvek nije došao dotle da poziva svoje žene u tuđe krevete.
Odgledala sam film „Mis tajni agent“ ležeći nepomično zbog straha da se
tragovi moje menstruacije ne nađu na njegovoj posteljini. Oči mi se sklapaju, ali
se trudim da ostanem budna, mada Bokan to od mene nije ni tražio. Napokon
spuštam obraz na njegov jastuk koji miriše na čisto. Žao mi je zbog toga, jer bih
lepše zaspala da sam osetila njegov miris.
Budi me privijanje njegovog tela uz moje. Oboje ležimo na levom boku.
Čvrsto me grli oko struka nežno me ljubeći po potiljku. Bojim se da je to samo
san i ne želim da ga prekinem. Meškoljim se i napokon otvaram oči. Milujem ga
po ruci.
„Mala, pa ti si budna?“, šapuće mi na uvo i dodiruje mi grudi preko majice.
Guza mi je pripijena uz njegove prepone i osećam da me jako želi. Ruka mu
je već među mojim nogama dok me pita:
„Boli li te stomak?“
„Ne boli me, ali ja ne mogu sad to da radim. Isprljaću ti posteljinu“, kažem
tiho okrenuvši se ka njemu.
„Boli me kurac za posteljinu!“, kaže i stavlja mi dlan preko obraza, milujući
mi bradu palcem.
„Sramota me je. Razumeš?“, nerado priznajem.
„Od mene te je sramota? Meni ne prija što čujem da se ti preda mnom stidiš“,
kaže i posmatra kako mi se oči pune suzama.
Naglo ustaje iz kreveta, uzima flašu „sanpelegrina“ sa noćne komodice,
okreće je naopako i njome jako udara o ivicu komode. Zanemela sam. Okreće se
ka meni držeći grlić flaše koji mu je pri lomljenju na dva dela ostao u ruci. Na
trenutak me gleda pravo u oči, a onda spušta pogled i brzinom svetlosti staklom
pravi rez preko prstiju leve ruke. Ostatak polomljene flaše baca na pod i kaže:
„Pomeri se!“
Brzo se sklanjam na drugu još uvek lepo zategnutu polovinu kreveta. Seda na
krevet i laganim pokretima ruke razmazuje po krevetu krv koja mu lije sa
jagodica prstiju. Na kolenima dolazi do mene i mazi me po grudima posečenom
rukom i po mojoj beloj pamučnoj majici ostaju tragovi njegove krvi.
„Veruj mi da se na kraju neće znati koje su fleke od čije krvi. Sem ako krv
razmaženih devojčica nije neke druge boje“, kaže i gleda me bezobrazno.
Jedva čekam da skinem sve sa sebe, pa čak i da postoji mogućnost da se
nekontrolisano upiškim ovde u njegovom krevetu. Nije me briga! Važno mi je
samo da ga osetim u sebi. „Ajde, okreni se. Hoćeš?“, kaže.
Poslušno klimam glavom i zauzimam isti položaj u kome sam bila i onog
puta kada sam se nakon, kako je on to rekao, „malo grubljeg jebanja“ osećala
kao da sam silovana. Tako me snažno navlači na sebe… Tako uživam kada moja
guza na tren udari o njegove prepone… Odjednom shvatam da tog zvuka više
nema, kao ni njegovih pokreta… Umirio se, ne pokreće se… Čujem kako
prigušeno ječi dok me sve snažnije steže rukama oko struka.
Polako se odvaja od mene i naglo se baca na jastuk. Uspravljam se i osećam
kako mi se sperma sliva niz butine. Pokazuje mi rukom da se spustim do njega.
Ljubi me u čelo i šapuće:
„Idi, istuširaj se. Ja ću možda zaspati dok se ne vratiš. Lepo mi je.“
„Sviće. Idem ja u moju sobu. Tamo ću se istuširati. Ti spavaj“, kažem i
ljubim ga u obraz.
Polako zatvaram vrata od spavaće sobe i izlazim u vrt. Drvena kapija je
zaključana. Panično gledam oko sebe. Ostaju mi vrata kao jedini izbor i kao
jedini izlaz. Sigurna sam da u pet ujutro u hodnicima neću nikog sresti. Otvaram
vrata i vidim momke koji obezbeđuju ulaz u kazino tako skaču iz fotelja. Zure u
mene i u moju krvavu majicu.
„Izvinite, ja sam pošla u moju sobu… 1 ne brinite, sve je u redu, ovo nije
moja krv“, kažem.
„Nego čija je to krv?“, krupniji se prvi uspaničio.
„To je Bokanova krv“, kažem i smejem se.
„Što pričaš, devojko? Okie Bokanova krv? Što mu je? Edine, idi po Andreja,
brzo!“
 Edin počinje panično da kuca na susedna vrata, na kojima se pojavljuje
bunovan Andrej. Saopštava mu da mora hitno u gazdinu sobu, da vidi šta se
dešava. Ukopava se u mestu videvši mene u krvavoj majici i šapuće navlačeći
bademantil:
„Šta je bilo, Bebo?“
Uspevam da Andreju objasnim kako Bokanu nije ništa, da sam bila kod njega
i da je samo malo posekao ruku. Andrej me snažno grli i kaže:
„Ona je gazdu samo lepo uspavala, a vi ste je isprepadali, bilmezi!“
Napokon ulazim u svoju sobu. Ne pada mi na pamet da se istuširam i da time
tako brzo sa sebe sperem ove dragocene tragove koje je ostavio za sobom.
Doživim neopisivo uzbuđenje svaki put kada osetim da se ono nešto njegovo
sliva niz moje butine.
Dvadeset sedmi avgust 2006. godine jeste dan kada stavljam majicu da se
suši. Nikada je neću oprati. Kopka me prizor koji sam zatekla otvorivši vrata
njegove sobe i razmišljam kome su za dobar i čvrst san neophodna dva
naoružana čuvara.
Glava mu je pulsirala od gomile problema koji su se pojavili niotkuda. Ostao je
još dugo da sedi u kazinu posle razgovara sa pijanim Rusom. Falio mu je samo
još taj nadrkani Rus koji je išao po hotelu preteći da će podmetnuti eksploziv ako
mu ne dozvole da pogleda snimak na kome se vide samo ruke krupijea tokom
igre. Zašto je svima uvek neko drugi kriv kad izgube više nego što su planirali.
Rus je izgubio 30.000 evra preko onih 50.000 koje je prijavio za igru.
Silno je želeo da legne pored nje već ušuškane u njegovom krevetu.
Odugovlačio je sa poslom kako bi što duže uživao u iščekivanju tog trenutka.
Prošla ga je nervoza koja je proteklih dana bivala sve veća kako je u njemu
rasla želja da spava sa njom dok krvari. Poslednji put je još kao tinejdžer
maštao o tome da u seksu uživa dokraja. Bez opterećenja polnim bolestima i
očevom frustracijom da devojčure hvataju muškarce u klopku trudnoćom. Zbog
čega se posle toliko godina u njemu ponovo stvorila ta opsesija? Nijedno od
objašnjenja do kojih je došao nimalo mu se nije dopadalo.
Dok je zadovoljavao svoju mušku fantaziju, potkrala mu se još jedna želja.
Želja koja ga je navela da zaključi kako je najbolje da narednih nekoliko dana
bude što dalje od devojke od koje se jedva odvojio pošto ju je prethodno bez
pitanja „napunio“.
Morao je da nestane… morao je da pobegne od želje da ima i nju i njeno
dete, od svoje želje da postane novi čovek, da započne život iz početka…
On je znao da smrtnici nemaju prava na božanske odluke, iako je sebi često
pripisivao prava samog Boga.
Prošla je ponoć. Ležim sklupčana kao fetus. Ne mogu da prebolim! Ne mogu
više ovako! Ponovo je nestao bez ijedne reći! Bolesna sam od uzaludnog
iščekivanja. Dva dana uspevam da sprečim sebe da ga ne pozovem, ali nisam u
stanju da preguram i ovaj dan bez njegovog glasa i dodira.
Razmišljam, vagam, merim, procenjujem imam li ja uopšte pravo na to. Da li
ja u njegovom životu predstavljam nekog ko može da okrene njegov broj i pita
ga jasno i glasno: Gde si? Što te nema? Da li znaš koliko mi nedostaješ? Znaš li
da sam kao luda kada nisi u mojoj blizini? Da li znaš da se razbolim svaki put
kada ne znam gde ideš i kada se vraćaš?
Vraćaju mi se slike naše bliskosti, njegovih poljubaca u kosu, njegovih ruku
oko moga struka dok pokušava da zaspi… ja ne želim da ga uznemiravam, ja
samo želim da mu kažem da mi nedostaje i da ga čekam. Da li on može osetiti
razliku između žene-detektiva i žene koja voli?
Osećam miris kraja leta dok sedim u konobi i posmatram malobrojne turiste
koji u trenerkama šetaju po plaži. Shvatam da se za stolom priča o ljubavnom
životu Josipa Broza koji me nimalo ne zanima u odnosu na činjenicu da danas na
ovom mestu nema ni sunca ni Bokana, i da se mom boravku u ovom ribarskom
selu bliži kraj… Odlazim do rive i posmatram jedrilice koje svojim jarkim
bojama razbijaju sivilo ovog malog zaliva kao što Bokanov lik koji lebdi pred
mojim očima razbija ovu sliku srećne porodice i srećnih prijatelja za stolom
pored mora. Vetar mi miluje lice, mrsi puštenu dugu kosu i tera me da snažno
udahnem mešavinu mirisa nemirnog mora i borovine iz obližnjeg šumarka.
Opojan miris kao Bokanov kada mi priđe i uhvati me rukama i pogledom celu.
Vreme je da se vratim unutra pre nego što neko dođe i podseti me na desert
koji sam poručila. Pre nego što neko dođe i podseti me da je nekulturno da
budem ovako tužna i zabrinuta u trenutku kada su svi oko mene bezbrižni,
Hodam oprezno zbog duge i široke haljine od bele čipke koja sapliće moje i
ovako trome, malaksale korake.
Uz još uvek tople palačinke pratim žustru polemiku o tome da li je drug Tito
voleo Jovanku ili je brak sa lepom Ličankom sklopio u ime naroda i narodnosti.
Miris topljene čokolade godi mojoj čežnji za Bokanom. Vadim telefon iz moje
male zlatne „šanel“ torbice, svesna da je kao i mnogo puta u proteklih pet dana
prevelika želja navela moje uši da čuju zvuk poruke koja nije stigla.
Počinjem od sreće glasno da se smejem dok čitam: PODSEĆAŠ ME NA
PENELOPU!
 Ja baš ne ličim na Penelopu Kruz! Greškom mi je poslao poruku namenjenu
nekoj drugoj ženi, nekoj brineti napućenih usana! Onoj Ivoni iz kockarnice?
Podižem pogled i zauzimam položaj kao da ću sada reći društvu za stolom
„izvinite” i da pobegnem, da odjurim do mora i završim potopljena talasima,
belom čipkom moje haljine i teretom tuge i razočaranja. ï vidim ga… sedi u
samom uglu restorana i gleda pravo u mene. Sa njim za stolom su Andrej, Boris
i Stela, koja na moju veliku radost ne sedi do njega.
Bokan me posmatra dok zagledana u more smišljam poruku i pišem:
PENELOPA JE ZNALA DAN ODISEJEVOG POVRATKA.
Dobijam izveštaj da je moja poruka stigla na njegov broj, vraćam telefon u
tašnu i nastavljam da jedem palačinke koje imaju bolji ukus nego pre nekoliko
sekundi. Ksenija mi upućuje neki čudan osmeh.
Želim sama u svojoj sobi da sačekam Bokanov poziv i lažem mamu da idem
u Budvu. Luda sam od ljubavi sa kojom ne umem da izađem na kraj i luda od
ljubomore na sve koji mogu i smeju da sa Bokanom provode vreme! Sedim u
sobi zagledana u fiksni telefon i gorim od želje da siđem u pijano bar gde,
osećam, sedi sa Stelom.
Pričam telefonom sa Sofijom, tačnije slušam njeno predavanje na temu kako
je najpametnije da što pre spakujem kofere i vratim se kući dok još mogu… Dok
još smem… Sofijine pridike utiču da sa „fante“ pređem na belo vino, iako je tek
jedanaest sati. Od ponoći mi, ako ne zazvoni fiksni telefon, verovatno sleduje
votka!
Nisam izdržala! Stojim u liftu ful našminkana i obučena u najkraći šorts koji
imam, najomraženiji Natašin od svih krateža koje sam za proteklih osam tinejdž
godina uspela da prikupim! Ne bih se ja ni trudila da ga obučem, da me moja
dobra majka nije obavestila da je otac otišao na spavanje sa Filipom, a da ona
pravi društvo Kseniji, koja čeka kuma Željka da nešto dogovori sa Bokanom.
Ultrakratki „roberto kavali“ šorts od crnog pitona zapravo je jedna od
najvrednijih, a ujedno i najneupotrebljivijih stvari koje posedujem. „Smirila“
sam ga kašmirskom bluzom kratkih rukava boje zrelih višanja. Na nogama imam
prekrasne „prada“ bordo sandale od antilopa u viktorijanskom stilu. I u srcu
imam zebnju… „
Imam utisak kao da ogledalo u liftu, koje je rukohvatom podeljeno na gornji i
donji deo, ne prikazuje istu osobu na svoje obe polovine. Na gornjoj je otmena
devojka kojoj uz kašmirsku bluzu fale samo svilena marama na glavi i „vespa“
kojom bi lakše kružila oko Koloseuma, a na donjoj glavna junakinja nekog
vintaž pornića. Ali to sam ja – lako spajam nespojivo!
 Otvaraju se vrata lifta i krećem ka pijano baru. Ja hodam, a vino me vodi!
Nataša je zanemela videvši me, ali kuma Ksenija dobacuje:
„E, tako te voli tvoja kuma! Pa ja sam ubeđena da nije bilo zgodnije devojke
od tebe tamo gde si bila!“
„A gde si bila, ako sme da se zna? Da li smo se ti i ja dogovorile da se taj
šorts nosi samo preko grilonki? Ako te još jednom vidim u njemu, da znaš da ću
napraviti sebi rukavice od njega! Samo se ti smej! Nemoj još jednom da ti se
desi da te uhvatim kako se noću sama šetaš golih butina! Razumela?“, pita moja
Nataša i znam da Bokan sigurno čuje svaku njenu reč.
„Bila sam u jednom baru sa Andreinim drugaricamaiz škole“, ubedijivo
lažem, ljubim ih obe i kažem „laku noć“ gledajući u pravcu Bokana i kuma
Željka.
Krećem ka liftu i poruka IDI KOD MENE menja moj pravac. Već sam na
vratima Bokanovog apartmana. Vrata su zaključana i spuštam se na fotelju u
hodniku. Čujem korake i, ugledavši Borisa, skačem kao oparena i kažem:
„Dobro veče, izvinite…“
„Zašto mi se izvinjavaš?“, odgovara kao da želi da mi ovu situaciju učini još
neprijatnijom.
„Pa… ako sam vas uplašila. Možda niste nikog očekivali ovde?“, kažem
umirući od sramote..
Smeje se usiljeno gledajući moj šorts i kaže cinično da me nije očekivao u
ovo doba na ovom mestu. Nadobudni Boris vrti glavom pokazujući direktno
neodobravanje kada mi Bokan koji se pojavljuje niotkuda stavlja ruku na
potiljak i ljubi me u čelo.
„Mala, nisi mi se nešto obradovala danas?“, kaže Bokan dok ulazimo u sobu.
„Možda bih ti i poletela u zagrljaj, da nisi bio sa devojkom“, kažem
sarkastično.
„Sa kojom devojkom?“, pita kao da je pao s Marsa.
„Sa onom što je pojela silne zglavkare na tvoj račun“, kažem i gledam ga
kako se smeje kao da pričam najsmešniji vic.
„Misliš na Stelu? Ona je moj prijatelj. I kako znaš da nije ona platila račun?“,
kaže i dalje se smejući.
„Pa znam da niko normalan neće pojesti toliko rakova ako mora sam da ih
plati. I bas me briga za zglavkare! Krivo mi je zato što ona sa tobom može da
radi neke stvari koje ja ne mogu“, kažem.
„A da li ti je palo na pamet da ti sa mnom radiš neke stvari koje ona ne može
da radi? Uostalom, šta to ona može, a ti ne možeš?“, kaže kao da ne razume šta
mu govorim.
„Ona može sa tobom da ode na ručak! Može da izađe u diskoteku! Može da
te zagrli pred svima!“ kažem svesna da ne smem više da okolišam.
„A šta je od ta tri navedena tvoj najveći problem?“, pita gledajući me ispod
oka.
„Sve mi je problem! Možda… što ne mogu da izađem sa tobom u
diskoteku…“, kažem.
„To ti je najveći problem? Tvoj odgovor je za mene toliko zaprepašćujući,
zvuči kao… kao da mi je neko ko nema para za hranu upravo rekao da mu je
najveći problem što ne može da kupi mirišljavu sveću“, kaže i iznenada odlučno
otvara vrata i pokazuje mi da izađem iz sobe.
Posmatram svoje prebledelo lice u ogledalu i izlazim iz sobe koračajući
bojažljivo ispred njega.
„Idemo u diskoteku. Potrudi se da ne hodaš ispred mene, pošto ne mogu da te
gledam u tom odvratnom šortsu“, kaže i svesna sam da će moje dragoceno parče
visoke mode zaista završiti kao rukavice moje majke.
Ćuteći šeće krivine do Kotora. Bojim se da pustim radio i uživam u ovoj
noći, u trenutku koji sam toliko želela. Kao da čita misli, pogledavši me
krajičkom oka uključuje radio i, dok prolazimo kroz tunel, odjekuje „a kada odu
svi, mi ostaćemo sami, samo ja i ti i pogledi u tami“… Otvaram prozor i pevam
srećna što nas, dok stojimo u koloni automobila na prilazu diskoteci, svi
posmatraju. Kao da u pogledima svih čitam pitanje ko je ta srećna lepa plavuša u
crnom „poršeu“ pored neviđeno dobrog frajera.
Ulazimo u klub i Bokan me neočekivano uzima za ruku kako bi me proveo
kroz gužvu. Bože, koliko sam srećna dok kroz klub u kojem je očigledno zabava
zatvorenog tipa prolazim kao Bokanova devojka! Mogla bih da nadjačam ovu
muziku kada bih samo smela da vrisnem od sreće!
Primećujem da mu svi od reda klimaju glavom sa ogromnom dozom
strahopoštovanja. U prostranom separeu na galeriji sedi društvo koje je bilo na
Stelinom nastupu u Budvi. Andrej mi snažnim zagrljajem pokazuje da se raduje
što me vidi. Stela me ljubi u obraz! Bokan mi pokazuje da sednem pored Stele i
ja graciozno koliko je to moguće u vulgarno kratkom šortsu sedam nevoljno
pored nje. Bokan razgovara sa kratko podšišanim starijim gospodinom, a ja
zurim u kićanke na mojim ekstravagantnim sandalama.
„Te cipele su ti vrh vrhova! Kupila si ih u inostranstvu?“, progovara Stela.
„U Portofinu prošlog leta“, kažem nevoljno.
 „Znala sam! Ovi što kod nas drže ’Pradu’ skoro nikad ne dobijaju te
limitirane komade!“, vergla Stela dok se ja prisećam kako mi ih je majka Nataša,
velika obožavateljka „Pradine“ obuće kupila kada smo po povratku sa plaže
„slučajno“ ušetale u „Pradinu“ radnju sa sve peskom u papučama.
Stela i dalje nešto priča o „Pradi“ i verujem da zna i cenu zbog koje je moja
mama na putu do našeg hotela tri puta proveravala nije li na njima ostao bilo
kakav trag o vrtoglavoj cifri koju je htela da sakrije od tate.
„Koliko vremena treba da provedemo ovde pa da nam se ovo računa kao
izlazak u diskoteku?“, Bokan prekida naš besmisleni razgovor o cipelama
šapućući kroz moju kosu i nežno mi dodirujući dlanom po butini.
Smeje se glasno dok zamišljeno gledajući u sat procenjujem vreme i odsečno
kažem:
„Još minimum pet minuta!“
Ruku sa koje mi se smeši moj mili žablji princ prvi put javno stavljam na
Bokanovo rame!
Konobar mi sipa drugu čašu šampanjca i uživanje u Bokanovom ramenu i
našoj prisnosti uspeva da pokvari Stela koja igra sama za sebe ispred separea
mlateći nogama od dva metra. Deluje kao da ju je alkohol rastavio od života…
Deluje i kao da likuje zbog toga što je ona večeras u svom elementu, dok ja
poput malog mačeta sedim uz Bokana ne pomišljajući da se pomerim.
Napokon Bokan ustaje i daje mi signal podizanjem obrva da je vreme za
polazak. Svi, uključujući i pijanu Stelu, gledaju u moju pozadinu kojom
naslonjena na Bokanovu nadlakticu iz inata uvijam u ritmu muzike.
Vozi neobično polako, iako na putu nema nikog. Opsednuta sam enigmom
prirode njegovog i Stelinog odnosa dok posmatram svetlosti primorskih naselja
kroz koja prolazimo. Nisam joj nimalo simpatična, ali s druge strane vidim da
ona nema nikakav problem što se Bokan pojavio sa mnom.
Naglo se zaustavlja na vidikovcu iznad Budve. Zagledana u vrhove planine,
čujem kako pomera svoje sedište i kaže: „Skini taj odvratni šorts i dođi kod
mene…“
Izuvam sandale, skidam kašmirsku bluzu, brushalter koji mi se već dovoljno
urezao od nepomičnog sedenja, skidam crne čipkane gaćice i sedim potpuno
gola na sedištu. Toliko sam srećna i toliko lepa, toliko se osećam poželjno, toliko
sam zaljubljena u njega da bih sa ove litice gola skočila! Ne bih se usprotivila ni
da me sada ovako golu uhvati za ruku i povede kroz grad. Stavljajući usne na
moje bradavice, kaže:
„Jebeš mi mater ako si ti normalno dere.“
 Sve miriše na kišu koja počinje da pada kroz poluotvoren prozor po mojim
leđima. Vetar se poigrava mojom kosom, dok Bokan, čvrsto me grleći, ulazi u
mene.
Slučajno, naslanjajući se šakama na vrata pritiskam dugme i svi prozori se
otvaraju. Kroz noć se prolamaju moji i njegovi uzdasi zadovoljstva.
Dugo me, zavaljen u spušteno sedište, drži u naručju i ljuljuška kao što majke
ljuljuškaju dobro dete pred spavanje.
Brišem kapljice kiše sa njegovih grudi prstima i jezikom i molim Boga da
nikada ne zaboravi ni mene ni ovu noć.
„Čudovište…“, učinilo mi se da je rekao dok sam preko parkinga ispred
hotela trčala ka mojoj sobi po pljusku.
On nije bio čovek bez svesti koliko je grešan. Dok mu se njeno prelepo golo telo
spuštah u krilo, krivio je Boga što je bio surov kada mu je umesto jednog
dostojanstvenog metka u čelo namenio ovo malo čudovište koje mu se poput
priveska zakačilo za srce.
Budi me svetlost koja se probija kroz draperije, čim sam progledala, ščepala me
je tuga od pomisli da ću za dva jutra biti u avionu za Beograd.
Ne želim da ustanem iz kreveta usled spoznaje da je možda svemu došao
kraj!
Bokan me iznenada poziva da siđem na parking. Navlačim plišanu belu
trenerku i trčim pravo u zagrljaj Andreju koji izlazi iz kola, širi ruke i kaže da
jedva čeka da se vidimo u Beogradu. Dok zbunjeno gledam u Bokana koji izlazi
iz kola, Andrej me ljubi u kosu i vraća se u „porše“.
„Idem u Dubrovnik…“, kaže.
„Ideš? Kada ćeš se vratiti? Ja putujem prekosutra ujutru! Kada ću te… da li
ću te ponovo videti?“, kažem i već drhtim od pomisli da ostajem zauvek bez
njega.
„Voleo bih da imam odgovor na neko od tvojih pitanja, ali stvari trenutno
stoje tako da nemam odgovor ni na jedno od njih“, kaže.
„Smem li ponekad da te pozovem?“, pitam odlučno.
„Imaš broj…“, kaže dok spuštam obraz na njegove grudi trudeći se da
udahnem što više njegovog mirisa.
Zbunjena sam. Ravnomerno diže, nepomičan, bez ijednog pokreta koji bi
nagovestio da će me na rastanku zagrliti. Neće!?
„Moram da krenem”, kaže mirno.
Podižem se na prste i ljubim ga u obraz pridržavajući se ovlaš za njegove
ruke. Pod prstima osećam hladnoću njegove kožne jakne. Usne mi peče vrelina
njegovog obraza. Šapućem „vidimo se” i puštam ga da bez reči ode od mene.
Stojim na parkingu nemo gledajući za kolima koja odlaze, za muškarcem koji
me pozvao da se pozdravimo i na kraju to nije umeo ili nije hteo kao čovek da
uradi…
Malaksala sam kao otrovana morskom hranom. Tako to valjda biva kada
tražeći biser naletiš na otrovnu školjku, razmišljam dok se nemoćna, besna i
zaljubljena vraćam pod svoje čaršave.
„Andreju, vozi prvo na kliniku kod Plavšićeve žene. Trese me groznica, moram
da primim infuziju.“
On je oduvek radije prizivao bolest nego što je u svoje misli primao tugu.
Avion je poleteo. Odvajanje od tla Montenegra moju tugu pretvara u fizički bol.
Trčim ka toaletu jedva se suzdržavajući da ne povratim po kabini. Ne
pokušavam da zaustavim suze koje liju dok se probijam između sedišta.
Lepuškasti stjuard nudi mi pomoć. Uspevam da se nasmejem kada postariji
Crnogorac dobacuje da mi nije ništa samo ka’ svako žensko ’vatam momka na
nemoć.
Nakon sedamdeset sedam dana vraćam se u svoj grad. Gorčina koju sam
dolazeći na more ponela zbog Miše Marića smešna je u odnosu na ovaj bol sa
kojim se vraćam kući. U panici poput pušača koji usred noći ostaje bez cigarete
ulazim u svoju porodičnu kuću tražeći Bokanov miris u nozdrvama.
Dva meseca sam se budila brojeći korake i minute koji će proteći do susreta
sa njim. Posmatram svoj devojčki krevet u kojem ću se sutra probuditi bez nade
da ću ga ikada više sresti. U ovaj krevet neće leći ona devojka koja je u njemu
maštala o prvom poljupcu sa Mišom Marićem i, valjajući se po njemu, Sofiji
šapatom prepričavala do kasno u noć koliko je taj dugoočekivani poljubac bio
čaroban. Nema u ovom starom krevetu ni senke od one koja je iz njega ustajala i
kretala put Subotice ohrabrena Aninom dojavom da je lepi Viktor Milijaš
zabrinuto pitao da li je moguće da će letnji raspust u severnoj Bačkoj proći bez
Bebe Pilipović…
Devojčica Beba Pilipović je po povratku iz malog ribarskog sela nadomak
Budve u taj krevet legla kao žena kojoj je u životu postalo važno samo da Jovan
Bokan bude njen.
Subota, 16. septembar. Četvrta zora koju dočekujem budna. Preplavljuje me
osećaj da je baš ovo trenutak kada bi trebalo da mu napišem poruku.
„NEĆU DA TI NAPIŠEM SVE ONO ŠTO BIH TI SADA ŽELELA REĆI…
ALI… DA ZNAŠ… MISLIM NA TEBE“, kucam i šaljem sekundu pre nego što
počnem da se stidim gluposti koju sam napisala.
Dišem polako i duboko. Strepim dok slanjem poruke kao da ponovo koračam
našim začaranim svetom. Iz telefona dopire melodija, još one noći posle dolaska
iz Kotora, podešena da se oglasi samo kada me poziva taj za mene tako važan
broj… A kada odu svi, mi ostaćemo sami…
Dobijam krila ugledavši njegovo ime na ekranu telefona i čujem njegov glas:
„Zašto si budna u ovo doba?“
„Legla sam rano sinoć… Valjda sam se već naspavala… Ti?“, kažem.
„Ja nisam ni legao. Radim… Šta je to što bi volela da mi kažeš?“, pita.
„Pa, volela bih da mogu da ti kažem kako se osećam… Ali bojim se da ćeš
prekinuti vezu kad bi to čuo! Imam osećaj da bi tebe uvredilo kada bih ti na
primer rekla da te volim…“, kažem i usiljeno se smejem.
„Grešiš… To me ne bi uvredilo. Tako nešto bi me veoma zabrinulo! Mala, ne
bih voleo da te povredim. Bojim se da ti ne razumeš da tri hotelska bara i naše
dve sobe ne čine ceo svet. Ne čine stvaran svet. Nemoguće je da ono što se
dešavalo ovde u hotelu preslikamo na realnost. Shvataš? Nemoguće“, kaže i
zvuči ravnodušno dok se ja već gušim od tuge.
„Da li to znači da ti ne želiš više da me vidiš?“, uspevam da progovorim.
„Da li sam ja to baš tako rekao? I da li bi ti poverovala kada bih ti rekao kako
ne želim više da te vidim?“, pita.
„Ne! Ne bih ti poverovala! Ja ne verujem u stvari u koje ne želim da verujem!
Želim da verujem u to da ćemo ti i ja biti par! Lep par!“, uzvikujem hodajući po
sobi.
„Ti i ja smo jedino u ogledalu lep par! A to je… ništa. Veruj mi. Moraš da mi
veruješ! Sve ovo je za tvoje dobro!“, kaže i prvi put zvuči kao kukavica.
„U redu je. Shvatila sam šta hoćeš da mi kažeš! Ti mene više ne želiš! Bila
sam ti zanimljiva samo dok sam ti bila nadohvat ruke!“, kažem kroz suze
gutajući knedle.
„Prestani da lupaš gluposti! Slušaj me! Nije bitno to da li ti i ja jedno drugo
želimo, manje ili možda više nego pre nedelju dana! Stvari stoje tako da ti i ja ne
možemo da postojimo kao par u stvarnom svetu!“, već viče i kao da i ja
počinjem bolje sa njim da vodim dijalog kada je uobičajeno besan nego
neuobičajeno fin i staložen.
„Pričaš kao da ja očekujem od tebe da se zabavljaš sa mnom! Meni bi bilo
dovoljno da se vidiš sa mnom onda kad imaš vremena!“, vičem kao da branim i
sebe i njega od moje zaljubljenosti.
„Nikada neću imati vremena za tako nešto! Razumeš! Nikada neću imati
vremena da svratim i pojebem te na brzinu! Zaboravi!“, kaže i osećam da će
prekinuti vezu.
„Hoću! Sve! Sve ću zaboraviti!“, vičem kroz jecaj.
Iako više ni samu sebe ne čujem od jecaja, shvatam da Bokan izgovara nešto
kao „tako je najbolje“ i prekida vezu. Ovo je kraj?
Ovo je kraj – prolazi mi ceo dan kroz glavu dok rolna ubrusa nestaje kao da
imam upalu pluća. I osećam se kao da sam trčala maraton po snegu i sada sve
boli. Čekam da Sofija kao i uvek u ovakvim situacijama dođe da spava kod
mene. Evo je, ulazi i vadi iz torbe nekoliko tračerskih časopisa i filmova na
DVD-u. Znam taj pogled i rešenost da mi ne dopusti više od deset minuta da
pričam o onome koji mi je slomio srce.
„Bebo, ja neću da nam prođe veće u rešavanju problema koji ne postoji. Na
moju veeeeliku žalost… Ova priča je tek počela! Niko pa ni sam Bokan u ovom
trenutku ne može da zna gde će nas, sve ovako zajedno, odvesti! On tebe guta
pogledom! Meni je to jezivo, ali je neosporno! Ti se njemu mnogo sviđaš. Ako
veruješ u to da će on tebe tek tako da pusti, onda si mnogo naivna. Šta ti je rekao
one noći pre nego što ste prvi put spavali? Nema više! I šta je onda bilo? Odveo
te je na vrh brda da ti kaže da ga se kloniš i onda ti ga gurnuo s leđa. I? Šta
možemo da zaključimo sem da taj tvoj gospodin voli da ti ga zavuče kad se
najmanje nadaš! Bebić, on ima neki problem sa samim sobom. Znaš i sama
koliko su jezive priče koje se o njemu pričaju. Ne može takav čovek da bude
normalan i predvidiv. Ala ću da ti se smejem kad te bude zaključao u četiri zida.
Znaš da mi je pradeda bio prorok! završava Sofija i, iako uzdišem uz svaku
njenu reč, uspeva da me nasmeje i oraspoloži.
Ubeđena da me čeka nešto lepo od nepredvidivog Bokana, prepustila sam se
smejanju uz tabloidne naslove i Sonjino glasno čitanje i imitiranje izjava
pevačica i voditeljki.
Nakon doručka koji je okupio čitavu porodicu, baka Gabrijela poziva me u svoju
sobu. Zatičem je kako sedi na svom bračnom krevetu. Potapšala je rukom mesto
gde želi da sednem. Ona je uvek u našoj kući određivala sve, pa čak i gde će ko
da sedi. Svojim negovanim šakama obavija moje. Slušam je zagledana u veliki
dijamant njenog prekrasnog „hari vinston“ prstena dok mi govori:
„Draga moja devojčice, ti znaš da se moji pogledi na život dosta razlikuju od
vaših koji ste na ovaj svet došli da bi imao ko da troši ovo silno bogatstvo…
Zapravo, tvoja majka je moj jedini par u ovoj kući. Ali, pre nego što odeš iz ove
kuće da bi započela samostalni život, želim da podelim sa tobom nešto… Ja sam
u tvojim godinama bila posebna u odnosu na okruženje u kome sam odrastala…
Razlikovalo me je to što sam već do tada pročitala na stotine knjiga, to što sam
bila dovoljno snalažljiva da se od četrnaeste godine sama izdržavam i uporedo
idem u najelitnijiu Peštansku žensku gimnaziju. Ali najviše me je drugačijom
činilo to što sam mogla da provedem dan na jednom đevreku i dve jabuke samo
da bih imala za sapun. I ne samo jedan dan, već trideset dana zaredom kako bih
uštedela za parfem. E, vidiš… Kada sam napunila baš toliko godina koliko ti
sada imaš, bila sam najobrazovanija i najprefinjenija devojka u celoj Nograd
županiji. Znali su me kao gospođicu koja sokakom hoda prava kao strela i za
sobom ostavlja mirišljivi trag. Mogla sam da biram u čiju ću kuću da uđem! Ja,
devojka iz najsiromašnije porodice u selu! Odbila sam prosca koji je mojima za
mene već bio dao novac koji su oni naravno unapred potrošili i koji za dva
života ne bi mogli da zarade kako bi odužili dug… I zato sam izabrala da se više
nikada ne vratim u svoje selo. Moralo je tako da bude, jer nisam htela da
proživim ostatak života kao najbolja medu ljudima od kojih su retki bili
pismeni… Bila sam dovoljno hrabra da očekujem da će mi život doneti mnogo
više od toga. I doneo mi je… Ne samo stvari poput ovog prstena koji vredi više
od svega što ima cenu u mom rodnom mestu… Već i veliku privilegiju da me
zbog tvog dede poštuju i oni koji su mnogo učeniji nego što sam ja bila… Ali i
da mi zbog otmenog držanja, sa kojim sam morala da se saživim jer zbog bede iz
koje sam potekla nisam mogla sebi da priuštim neki skuplji modni trik, zavide i
oni koji su bili mnogo plemenitiji od mene. Hoću da ti kažem, lepa moja, da sam
bila spremna na plivanje u svakojakim vodama! I ti treba da budeš takva! Retke
su ribe koje ne uginu kada ih iz toplog mora pustiš niz leden potok! Moraš da
upoznaš život van ovog našeg imanja, stvaran život izvan ovog punog izobilja.
Trudila sam se da te produhovim i da od tebe napravim otresitu mladu ženu koja
će kao ono najvrednije sa sobom iz ove kuće poneti svoj lični svet, u kome je
ona centar univerzuma. Samo takva žena može u životu opušteno da uživa u
doba spokojstva i blagostanja, ali i da na nogama podnese neizvesnost i bedu. Ne
mrzim ja ženu koja mi je tebe rodila niti ne poštujem tvoje babu i dedu čija si ti
krv isto koliko i moja… Ne! Znam ja koliko je tvoja baba Cvetanka dobra i
vredna žena! Mi se za Đurđevdan jedino pomučimo kako da najbolje serviramo
ono što su nam drugi napravili, a Cvetanka sve to za svoju slavu sama napravi sa
svoje dve ruke! Od takve domaćice nije mogla loša ćerka da ispadne… Dobra je
tvoja majka i poštena. Ali nije bila spremna da se valjano snađe u životnim
uslovima drugačijim od onih u kojima je rođena. Nije umela da se uživi u ulogu
gospođe iz bogate kuće, ostala je prizemna i prostodušna. E, takvu grešku ti ne
smeš da napraviš! Ako odeš u kuću u kojoj se ne živi kao u našoj, ti moraš da se
prilagodiš i snađeš. Glumice ne dobiju Oskara zato što su glumile velike
vladarke ili srcolomke… One ga zasluže time što su se maestralno uživele u
ulogu koja im je dodeljena. E, vidiš… U životu jedne žene Oskar je onaj osećaj
kada ti je udobno u sopstvenoj koži. Bez obzira na to da ii te život koji živiš šiba
po njoj ili te miluje…“
Gabrijela nije mogla ni da nasluti koliko će njene reći ohrabriti moju ljubav
prema Jovanu Đokanu. Ne treba, izgleda, davati savete nikada i nikome, jer
preuzimaš na sebe i nesvesno težinu krsta koja je svakom dodeljena po još
nepoznatim merama sreće i nesreće.
I sada sam sigurna da ovo nije kraj… Jer ja imam na koga da budem riba koja
ume da pliva u svakoj vodi…
Sofija, Saška i ja odlazimo ovog vikenda u Beograd da preselimo stvari i
sredimo stan. Za tačno nedelju dim počinju predavanja i naš novi studentski
život o kojem smo tako često pričale želeći što pre da odemo iz našeg malog
grada.
Odluka naših roditelja je da u mom stanu na Senjaku živimo Sofija i ja, dok
su Saškini odlučili da joj iznajme stan u centru ispravno razmišljajući da život
nas tri na istom mestu ne bi doneo ništa dobro.
Moj otac nas vozi i pomaže da iznesemo kofere i kutije. Sofija i ja oblačimo
pohabanu garderobu i krećemo sa krpama i prskalicama da doterujemo stan.
Saška gricka već satima celu čajnu kobasicu, isprobava sve iz kutije sa mojom
bižuterijom i iz ležećeg položaja sa troseda izvodi splet pesama iz devedesetih.
Izgovarajući se zbog zabusavanja time kako nam pruža moralnu podršku dok nas
dve radimo.
Volim ovaj stan, iako u njemu nikada nisam boravila duže od nekoliko sati.
Uvek smo, kada dođemo u Beograd, koristili naš drugi stan u centru grada. Ali je
zbog blizine Sofijinog i mog fakulteta on bio daleko bolji izbor za studentski
život.
Ribam belu granitnu sudoperu koju Radmilo, koji je ovde najviše vremena
provodio, zamalo nije uništio ne ispirajući kako treba talog od kafe. Oči me peku
od količine izbeljivača. Nosim smešne roze gumene rukavice do laktova…
Sunđeri, truleks i krpe od mikrofibera, praher, kanta i četka, sve je drečavoroze
boje. Saška između dva refrena zbija šale na račun mog „zuska“ stajlinga na
roze.
Iako je dvesta kilometara do Beograda vukla plišane igračke koje je dobila od
bivšeg dečka, Sofija odlučuje da pobaca sve što je višak i u stanu i u njenom
budućem životu, i odlazi do kontejnera.
„Nooova godina kuca na vratima..“, prolama se stanom refren pesme koje se
samo Saška u ovoj zemlji seća od početka do kraja.
„Misliće komšije da su se neki zidari doselili ovde!“, vičem ribajući
poslednje ostatke kamenca.
„Kada vide tebe, znaće da nije zidar već vrhunska riba!“, kaže i nastavlja da
peva: „Samo za tebe, Beograđanko malaaa…“
Uspevam kroz otvorena vrata stana da čujem Sofiju koja sa nekim na
hodniku razgovara i krećem da se i ja opravdam novim komšijama zbog buke i
Saškinog urlanja.
 Na vratima se pojavljuju Bokan i moj otac, koji se izvinjava što upada bez
najave i kaže da je došao da Bokanu pokaže naš stan.
Stojim pred Bokanom u širokoj, dugačkoj Radmilovoj staroj „ribok“ majici
kakvu nosi jedan od junaka dokumentaraca „Vidimo se u Čitulji“, u crvenim
ispranim pamučnim helankama, na nogama imam pufnaste dečje papuče sa
ogromnim glavama Mini Maus. Skidam jednu roze rukavicu i pokušavam sa lica
da sklonim pramen koji mi se zalepio za preznojeno čelo.
Moj otac kreće ka dnevnom boravku, a za njim ide i Bokan, čiji je pogled
bezizražajniji nego ikad pre. Sofija, Saška i ja stojimo kao u vrsti na času
fizičkog na hodniku pored ulaznih vrata. Ponovo prolaze pored nas idući ka
vratima koja dele dnevni boravak, kuhinju i malo kupatilo od spavaćeg bloka. U
daljini niz dugačak hodnik nazirem kako Aleksa otvara vrata moje sobe.
„Veruješ li da sam se jutros pitala da li će Bokanova noga ikada kročiti
ovde?“, šapućem Sofiji.
A evo njega već tamo, gleda u moj veliki beli krevet sa baldahinom ili u zid
sa svilenim tapetama romantičnog printa! Pod uslovom da se nije sapleo o neki
od pedesetak pari cipela koje su zauzele većinu poda.
„Možemo li da vas poslužimo nečim?“, kaže Sofija uvek trezvena u ovakvim
situacijama.
„Ne, hvala vam, nastavite vi samo… Idemo mi odmah“, kaže moj otac.
„Izvinite, devojke, što smo vas prekinuli u poslu…“, Bokan se neočekivano
oglašava i to prosto proširenom rečenicom.
Vičemo u isti glas „doviđenja“ poput đaka prvaka, stojimo ukopane u mestu,
a potom kao na zvižduk pištaljke, trčimo ka prozoru i gledamo kako niz ulicu
nestaje bordo „porše kajen“.
„Mogu samo da ti kažem da smo u zgradu ušli dok si još pevala ’Nervoznog
poštara’”, Sofija ismeva Sašku.
„Ja mogu samo da dodam da mi je baš malo falilo da kažem pička umesto
riba…“, kezi se Saška.
„Gde ste se sreli, na kapiji?“, ispitujem Sofiju uvek željna detalja kada je
Bokan u pitanju.
„Ne, Bebo! Naišli su u trenutku kad sam u kontejner bacala velikog Vinija
Pua!“, kaže Sofija.
Obe se smeju, za razliku od mene koja sam zabrinuta i pozivam mamu da mi
objasni razlog tatine i Bokanove posete.
„Za preostali deo duga nudimo Bokanu stan na Senjaku. Prihvatio je poslovni
prostor u Crnoj Gori, ali je tvoj deda zapeo da ne čekamo da se radovi u Crnoj
Gori završe, nego da se što pre razdužimo prema tom gangsteru“, kaže moja
majka uvek ljuta i poluluda kada se spomenu Radmilovi dugovi.
„A šta će biti sa mnom i sa Sofijom? Gde ćemo mi da živimo?“, pitam.
„Pa niste vas dve mladi bračni par koji očekuje bebu! Naći ćemo vam neki
drugi stan, još bliži FON-u. Začas ćete se preseliti. Meni je samo žao tih svilenih
tapeta što su me koštale đavo i po, a sad ću da ih ostavim tom mafiozu!“, kaže.
Tokom večeri saznajem da je Bokan prihvatio naš stan na Senjaku za ostatak
duga i da je insistirao da ja i Sofija nastavimo da živimo u njemu. Moja majka
Nataša uspela je da izgovori kako je to baš lepo od njega i dodala:
„Bolje da mu dve studentkinje žive u stanu, nego da u njega useli neku
kurvu! Bar nešto dobro da napravi u životu.“
U glavi mi odzvanja rečenica kojom sam ga molila da se sa mnom viđa
ponekad kad bude imao višak vremena i nemam ništa protiv da budem njegova
kurva kod koje će svraćati… često. Ne polazi mi za rukom da zaspim.
Opterećena sam razmišljanjem o Bokanu, meni, ovom stanu… Saznala sam da i
on živi na Senjaku i osećam njegovu blizinu. Muči me sumnja da je njegovo
insistiranje da ostanem ovde zapravo njegov lep gest za kraj naše letnje romanse,
naše avanture… našeg ništa.
Spavam u dnevnoj sobi, pošto je moj veliki krevet prepun garderobe koju još
uvek nisam smestila u orman. Sofija spava u svojoj sobi, a Saška u radnoj, koju
je već prisvojila. Ne sumnjam da će u njoj biti čest gost, bez obzira na stan koji
su joj roditelji iznajmili.
Moje haotične misli prekida mobilni telefon i njegovo tipično: „Šta radiš,
mala?“ Očekujući da me pozove da se vidimo, hvatam sebe kako već koračam
ka izlaznim vratima i smejem se dok govori:
„Lepa ti je soba, podseća me na kućicu za lutke.“
„I ti živiš ovde negde?“, kažem i prskam parfem na kosu.
„Da. Vozim se po kraju upravo“, kaže i uzdiše kao da oseća moj parfem.
„Da li ćeš proći mojom ulicom?“, kažem i silazim niz stepenice zgrade.
„Pa, mogu da prođem ako treba…“, kaže.
„Pa, bilo bi lepo…“, kažem i vidim njegov bordo „porše“ parkiran ispred
zgrade.
„Zbog čega bi bilo lepo?“, pita dok nazirem njegovu siluetu.
„Pa, mogu da ti mašem sa prozora…“, prenemažem se i posmatram ga
sakrivena iza ulaznih vrata zgrade.
 „Samo zbog toga?“ pita.
„Pa, možeš i da se popneš, ako te ne mrzi“, kažem i nameštam dekolte uske
crvene spavaćice dugih rukava.
„Mrzi me da se penjem gore, ali zato ti možeš da siđes, mlađa si“, kaže.
U pet sprinterskih skokova u „mini maus“ papučama prelazim razdaljinu od
ulaza do njegovih kola. Osećam da mi se nozdrve šire kako bi u njih stalo što
više magičnog mirisa njegove kože. Ljubim ga u obraz dok on daje gas.
Zavaljujem se u kožno sedište boje karamele.
Vozimo se u potpunoj tišini koja u meni opet budi onu poznatu strepnju kada
Bokan ćuti.
„Zašto si tako uznemirena?“, progovara konačno.
„Zato što ne znam šta ćeš mi reći“, kažem iskreno.
„A šta ja to tako strašno mogu da ti kažem?“, pita kao da ne zna.
„Pa, na primer, da je ipak vreme za spavanje i da onda okreneš kola ka mojoj
ulici“, kažem već dugo bolesna od strepnje i straha da je kraj.
Polako zaustavlja auto na nekoj pošumljenoj zelenoj površini i smeje se dok
mi govori:
„Evo, za početak sam parkirao auto i ugasiću ga ako treba. Hoćeš da pojačam
grejanje?“
„Ne, nikako! Onda bi mi bilo vruće, a znam da nije poželjno da se skinem“,
kažem uspevajući da se nasmejem.
„A zbog čega misliš da nije poželjno? Bojiš se za mene?“, kaže kao da me
ismejava.
„Ne, ja se bojim za sebe! I bojim se da se ne uplašiš da možda hoću nešto od
tebe!“, kažem već pomalo uvređena.
„Pa je l’ hoćeš nešto od mene? Kaži…“, izgovara zavodljivo.
„Hoću. Volela bih da me malo pomaziš. Da malo dođem tu kod tebe… u
krilo“, kažem iskreno.
„Dođi kod mene“, šapuće i povlači svoje sedište unazad.
Spuštam se u Bokanovo krilo okrenuta njemu leđima. Svojim velikim šakama
obuhvata moje grudi preko spavaćice, nežno ih stiska i šapuće kroz moju kosu:
„Ovo si htela? Šta još hoćeš?“
Podiže mi spavaćicu i povlači moje gaćice nadole. Nežno me odguruje od
sebe kako bih mu napravila prostor da otkopča pantalone.
Talas zadovoljstva po mom telu i vrelina u glavi dok svršavamo u istom
trenutku postaje još jači pri pomisli da možda nije slučajnost da Bokan uvek
vodi sa mnom ljubav oko 24. u mesecu.
„Želim sa tobom sve i zauvek“, izgovaram u sebi dok mu ljubim slepoočnice
na rastanku.
Drugi oktobar. Svečani prijem brucoša sa kojeg Sofija i ja žurimo do bašte
„Bonafidesa“, gde nas čekaju Saška, Ana i Andrea. Nestrpljivo krećemo ka
omiljenom delu gradu svih provincijalki, ka Knez Mihailovoj.
Uživam u pogledima prolaznika na naš lepi kvintet koji kao da je došao sa
fashion week-a iz Milana, a ne sa juga i krajnjeg severa Srbije. Pikiram u
izlozima šta mi nedostaje u ormaru kad čujem Sofiju:
„Bebo, samo da znaš da je Bokan na nekoliko metara od nas!“
Njih četiri su se uskomešale i dodatno mi nabijaju tenziju. Osećam kako su
mi noge paralisane, iako moj mozak odbija ideju da se zaustavimo. Znam da će
nas videti, jer je nemoguće ne primetiti pet devojaka koje hodaju jedna do druge
poput oslobodilaca grada. Znam i da ne želim da udostojim nijednim pogledom
čoveka koji me nedelju dana nije ni pozvao.
Bokan sedi u bašti kafića desetak metara od nas i ja uspaničeno naređujem:
„Proći ćemo pored njega. Pričajte nešto! Pravite se da ga nismo primetile.“
Moje drugarice, kao da ne razumeju šta im govorim, usporavaju hod. Idem
dva koraka ispred njih i čujem Sofiju kako izveštačeno cvrkuće:
„Dobar dan, čika Radmilo! Dobar dan, Jovane!“
Udaram kukom o viseću drvenu žardinjeru i pozdravljam se sa stricem
Radmilom. Pružam ruku Bokanu kao u transu. Ne znam ni šta govorim niti
razumem, pošto mi zvoni u ušima šta mi on govori. Pratim samo pokrete
njegovih usana. Čujem Bokanov predlog da za susednim stolom popijemo piće
pošto oni očekuju još nekog.
Sedamo za sto i u vidokrug mi ulazi velika bleštava reklama „Martinik
kazino“. Dakle, Bokanovo beogradsko radno mesto.
„Ti si, bre, poremećena. Kako, jebote, da prođemo pored tvog strica koji nas
gleda u oči i kao da traži objašnjenje zašto si okrenula glavu i ubrzala hod?“,
Sofija mi šapuće uz odglumljeni osmeh.
Popile smo po kapučino i bez pompe napuštamo lokal. Presabiramo utiske
ispijajući novu turu kafa na Obilićcvom vencu. Sve ostajemo bez daha kad moj
mobilni zvoni melodijom „Pogleda u tami“.
„Evo me na Obilićevom vencu… Ti?“, kažem, iako me ništa ne pita.
„U kazinu sam“, čujem.
„Blizu smo“, kažem dok me četiri para očiju posmatraju kao da je reč o „biti
ili ne biti“.
 „Ti dođi, ako ti je blizu“, kaže i, videvši moj osmeh, Sofija, Saška, Andrea i
Ana aplaudiraju.
Krećem ka „Martinik kazinu“ praćena Saškinim uzvikom:
„Gde ćeš, Bebice? Vidi kako su dobri frajeri ovi ovde.“
Posle nekoliko metara okrećem se i vidim da su za stolom sa mojim
drugaricama lepi mladići. Radujem se zbog njih i zbog sebe, jer osećam blizinu
Bokanovih dodira i onaj trenutak kad će me posle nedelju dana poljubiti.
Seks u kancelariji kazina sa pogledom na šetače u Knez Mihailovoj i tragovi
Bokanove požude na mojoj „šanel“ haljini kupljenoj za prijem brucoša dovoljni
su da se kući vratim sa osmehom kao da sam upravo magistrirala na FON-u.
Proteklih mesec dana gospodin Jovan Bokan vrlo rado i veoma intenzivno
opovrgava svoju teoriju da nas dvoje kao par ne možemo da postojimo u
stvarnom svetu!!!
Fakultet me ni najmanje ne interesuje, moj blok za hvatanje beležaka ručno
dekorisan lepljenjem 250 svetlucavih stikera još uvek je prazan, ali Sofija je
redovna na predavanjima i, kada dođe vreme, sve ću naučiti.
Svesna sam da Bokan nije poludeo od ljubavi, ali od tipa poput njega
potpuno je neočekivano i to što bar jednom u tri dana dođe u moj stan. Uvek
dođe noću, prethodno proverivši ko je u stanu. Ostaje sve duže… Nikada
dovoljno dugo da bi ga u mojoj sobi zatekli prvi zraci sunca, da bih se probudila
na njegovom ramenu, da bi mi prekrio čaršavom leđa dok kroz otvoreni prozor
ulazi u sobu prva jesenja košava… Ali tu je, čekam ga i volim kao nikad.
Jednom me je iznenadio zatraživši po dolasku u stan nešto za jelo. Goreli su
mi obrazi od sramote dok je večerao bajatu cebatu koja je uspela da preživi
Sofijinu konstantnu potrebu za hranom na bazi belog brašna. Pošto je odbio
šunku, preostale su mi jedino mocarela i rukola da mu ih stavim u sendvič.
Od tada u našem stanu svakog dana ima nečeg za jelo. Za slučaj da Bokan
dođe i bude gladan. Počela sam da se budim sa razmišljanjem šta sve moram da
kupim.
Kada Sofija ode na predavanja, ja odlazim u market i na pijacu kako bih
nabavila namirnice za ono što sam isplanirala da spremim tog dana. Ceo dan
posvećujem kuvanju i često, ako mi jelo za Bokana ne ispadne dobro, kuvam ga
i dva puta. Jednom sam tri puta pravila neki napolitanski specijalitet. Nakon toga
se tuširam, perem kosu, feniram se, šminkam i tragam za odevnom
kombinacijom koja će dovoljno istaći moju lepotu, a koja neće previše štrčati od
tople kućne atmosfere kakvu se trudim da napravim Bokanu.
Noći provodim ponekad sa njim u krevetu, a kada ne dođe, pitajući se zašto
nije došao… i prelistavajući kuvare u potrazi za novim idejama.
Dva puta mi je pošlo za rukom da ga „uhvatim na hranu“… Jednom na vruće
palačinke sa „lind“ čokoladnim prelivom koji sam dobila topeći četiri kutije
skupih pralina… Junački podnevši Sofijino negodovanje. I još jednom na, mada
hladnu, ali reklo bi se po njegovom izrazu lica i te kako ukusnu pitu od domaćih
kora sa nadevom od spanaća i kozjeg sira. Bože, razvlačila sam kore tri sata uz
telefonske instrukcije babe Cvete! Sa sve Saškom za vratom, koja me je
ubeđivala u to kako joj nije teško da ode do „Maksija“ i kupi mi pakovanje kora.
 Nikad me ne pohvali kada mu ponosno izdeklamujem šta sam sve spremila.
A i ne mora. Mom zaljubljenom umu to i nije neophodno. Ja se hranim njegovim
kontinuiranim prisustvom u mom životu.
Retko izlazim iz stana, naročito ne noću kako bih izbegla situaciju da se
Bokan uputi kod mene, a ja nisam kod kuće.
Nedelja, 5. novembar, Bokan se juče ceo dan nije javio. Ni danas. Iščekujem ga
mrzeći ceo svet. Ležim u krevetu i gledam dokumentarne o žrtvama belih ajkula.
Sve je lepše, čak i gledati ajkule kako komadaju naivne turiste, nego sedeti u
društvu osoba koje je Sofija pozvala u naš stan: prekvarcovana rospija,
aseksualna dvometrašica i ulickani sinčić poznatog političara za koga bih smela
da se zakunem da je došao večeras samo zbog mene. Biram ajkule ubice umesto
Sofijinih novih prijatelja.
Iskreno, jesam malo ljubomorna na to što je Sofi za razliku od mene uspela
da se poveže sa ljudima na fakultetu. Ali, najiskrenije, najhitniji razlog je taj što
se Bokan, ako svrati, sigurno neće obradovati ako zatekne gomilu nepoznatih
likova u mom stanu.
Bokan me nijednom nije pozvao u svoj stan. Verujem da dolazi kod mene
isključivo da se ja ne bih u gluvo doba noći po hladnoći izvlačila iz njegovog
kreveta i dolazila kući. Sofija i Saška smatraju da se on boji da me pozove kod
sebe kako mu ne bih odvalila komad kućnog praga ili natočila vodu iz njegove
česme radi pribavljanja sredstava za rad nekoj dobroj ženi iz vlaških krajeva koja
bi belom magijom malo potpomogla moj ljubavni život.
Nerado koračam prema frižideru osluškujući kakvim glupim pričama ova
sada već samo ženska družina troši moje omiljeno nedeljno veče. Mrzovoljno
guram u usta listić kačkavalja i zamalo se davim čuvši kako Stelino ime izgovara
jedna od devojaka. Slušam pažljivo i lupa mi srce dok ona nastavlja:
„Ma, ceo grad zna da se ta Stela jebe sa Bogdanovićevim ćaletom.“
Ne slušam dalje, ustreptala pri pomisli da Stela nije sa Bokanom! Ako to
znaju devojke koje su juče došle iz Ivanjice, onda to sigurno zna i Bokan! On
nije neko ko bi devojci tolerisao da se jebava okolo!
Sofija mi pred spavanje zagorčava noć dok izgovara:
„Nismo i dalje načisto šta je njemu Stela. Ruku na srce, ni za tebe ne znam
šta mu dođeš. Treba bežati od njega. Mene prvi utisak nikada nije prevario.“
Kuvala sam i danas za Bokana, iako ga danima nema. Saška je pravo sa
predavanja došla u naš stan i, evo, iako se bliži ponoć, smara kako joj se negde
ide.
„Imam ja jedan predlog za tebe, Saška, ako ti se već ne ide kući“, kažem i
obe me začuđeno gledaju.
„Hoće da odemo u ’Mek drajv’ na petnaest minuta… da slučajno Bokan ne
poljubi vrata“, ironična je Sofija.
„Mislila sam da se malo provozamo po kraju“, kažem ljutito gledajući Sofiju.
„Saška… naša Beba hoće da pronađe gde Bokan živi. Poznajem ovog
bolesnika u dušu!“, kaže Sofija.
„Jesam bolesnik. Ne poričem. Moje pitanje je da li ste, bez obzira na moju
dijagnozu, vas dve zainteresovane za jednu noćnu patrolu po kraju?“, kažem i
već smo za tili čas na kružnom toku na Senjaku.
Saška vozi peti krug po ulicama kojima smo već prošle. Posle sat vremena
Sofija konstatuje da smo glupe, jer Bokan svoj auto sigurno drži u garaži.
„Pa naravno da ga drži u garaži… Ali mi ćemo ga uhvatiti kad bude ulazio
kolima u garažu! Je l’ tako, Bebić?“, uzvikuje Saška.
Odjednom se pred našim očima odigrava nešto za šta bi bilo suludo
izračunavati u procentima verovatnoću da će se dogoditi. Iz belog BMW džipa
izlazi Stela! Vidim za volanom Andreja koji daje gas i produžava dalje.
„Parkiraj! Parkiraj ovde!“, vičem pomahnitalo.
Saška u sekundi zaustavlja auto, isključuje motor i gasi farove. Sve tri
posmatramo Stelu kako ispred ulaza u zgradu telefonira. Otvaraju se vrata garaže
i ona kreće ka njima. Vidimo blistavi, pravilno parkiran Bokanov bordo „kajen“.
Hvata me drhtavica i, dok ja preživljavam brzinski brodolom, Saška kao
načelnik policijske stanice u provinciji posle uspešne potere uzvikuje:
„Auuu! Uhvaćen je!“
Okrećem Bokanov broj mobilnog telefona gonjena besom i panikom,
strahom da će svakog trenutka Stelu skinuti i cele noći ljubiti.
Sofiji ne uspeva da me smiri niti da me nagovori da prekinem vezu. Čekam
beskonačno dugo. Zovem ponovo.
I ponovo… Njih dve razmenjuju zabrinute poglede. Sofija mi napokon otima
telefon iz ruku.
„Da si smesta prestala da se ponižavaš!“, viče sa suzama u očima.
 „Zvaću ga dok se ne javi! Pet meseci se ustručavam da mu okrenem broj! E
pa noćas ću ga pozvati sto puta ako mi se hoće!“, vrištim u kolima i borim se sa
Sofijom oko telefona.
Jedva udišem vazduh, gušim se u suzama dok me Sofija teši i ponavlja da će
me Bokan pozvati kada bude mogao.
„Misliš li da treba da sačekam da izjebe onog tiranosaurusa, pa onda da mi se
javi!?“, besnim i dalje.
Ulazimo u stan. Ruke mi i dalje drhte, ali uspevam da napišem poruku:
„VIDIM DA ZA STELU IMAŠ VREMENA. NEMA VEZE. UŽIVAJTE. MENI
JE SVE JASNO.“
„Šta je to sto Bogdanović ne može da mi kaže preko tebe?“, istovremeno je
postavio pitanje i Steli i sebi.
„Odakle znam! I ja sam se zaprepastila kada mi je rekao da mora što pre da
te vidi..“, rekla je Stela.
„Vidi sutra šta je smislio“, rekao je Bokan vidno zabrinut.
Klimnula je glavom zadovoljnog izraza lica. On je bio veoma svestan
zadovoljstva koje je obuzima pri pomisli da će se okoristiti time što se dva
moćna čoveka spajaju preko nje.
„Vratiću te ja u grad. Idem do kazina“, rekao je krenuvši ka kupatilu.
Dok je uzimao sa kade njihove mobilne telefone objašnjavao joj je kome je za
vikend šalje u Cirih kao „rođendanski poklon“.
Zanemeo je ugledavši sedam propuštenih poziva od devojke koja se i te kako
ustručavala da okrene njegov broj bez preke potrebe.
Neprijatan osećaj pri saznanju da je ona upoznata sa tim da je druga žena u
njegovom stanu ipak ga je razbesneo više od činjenice da je sebi dala za pravo
da ga optužuje.
Sa ženskom patetikom umeo je lako da izađe na kraj, ali bilo mu je nepoznato
kako da se izbori sa samim sobom u situaciji kada sebe krivi što je dozvolio da
malo čudovište posumnja u njega… u njegovu vernost. Ona… jedina koja nije
imala razloga da sumnja.
Budim se već deset dana sa nesnosnim glavoboljama. Bokan se ne oglašava, a ne
zovem ni ja.
On neće, ja ne smem.
Nervozno iščekujem Sašku ispred njenog Pedagoškog fakulteta. Pitam se da
li je pametno da se usudim da prođem pored Bokanove kockarnice, iako Saška
insistira da šetamo Knez Mihailovom.
Hvata me blaga jeza u trenutku kada u daljini nazirem „Martini kazino“. Sve
teže dišem dok mi Saška steže nadlakticu i moli me da ne padnem u nesvest.
Dovoljno smo se približile da i ja kratkovida mogu jasno da prepoznam
čoveka koji stoji okrenut leđima dok razgovara sa nekim od personala na samom
ulazu u kazino. Strah od susreta sa Bokanom pobeđuju bes i griža savesti.
Svojom ishitrenošću odbila sam ga od sebe! Lep je dok kao u polusnu stojim na
korak od njega, pružam ruku i ovlaš ga dodirujem po leđima.
Njegov uvek namršteni izraz lica postaje još grublji u trenutku kada preko
svog ramena nazire moj lik. Saška stoji na ulici i ne prilazi mu. Nema hrabrosti
da se pozdravi sa namrštenim čovekom koji nas obe nemo posmatra.
„Mogu li da uđem kod tebe?“, pitam ga i dugo čekam odgovor stojeći kao
voštana figura.
Kratkim pokretom glavom daje mi znak da krenem za njim. Saška je već sela
za prazan sto u bašti. Muškarci pored kojih prolazim obučena u belo upijaju
pogledom svaki moj pokret.
„I? Šta ti u stvari hoćeš od mene? Znaš li uopšte? Šta ti znači to klimanje
glavom? Umeš li to da verbalizuješ? Kreni, ajde…“, kaže navaljen na prednju
stranu svog radnog stola.
„Hoću nešto što ne mogu da dobijem. Samo sam htela da budeš zaljubljen u
mene“, kažem zagledana u njegove prekrštene ruke.
„A kako znaš da to nisi dobila?“, pita me nepromenjenog i dalje isledničkog
izraza lica.
„Pa ti ne bi bio sa Stelom onda? Je l’ tako?“, kažem pokušavajući smehom da
istaknem da nisam debil i da znam da nije zaljubljen u mene.
„Nisam razmišljao na tu temu“, kaže cinično.
„A izgleda da ti ne smeta ni to što ona ima dečka?“ kažem pakosno.
Menja izraz lica. Nije više islednik bez mimike. Islednik je sada začuđen i
zainteresovan. Zavaljuje se u stolicu i posmatra moj bezobrazni pogled i stisnute
usne dok mu saopštavam da ceo moj fakultet priča da se njegova Stela zabavlja
sa Bogdanovićem, čiji sin sa nama studira.
Bokanov zabrinuti pogled zbog informacije da se njegova žirafa jebe sa još
nekim ubrzava mi puls i besno vičem:
„Znala sam! Tebi nije svejedno što ona ima još nekog pored tebe!“
„Slušaj me! To što tvoja majka ima samo tvog oca ili što otac od one male,
što te čeka ispred, jebe samo njenu majku ne znači da stvari svuda tako
funkcionišu…“, kaže oprezno kao da mi je upravo odao nekakvu tajnu.
„Šta to treba da znači?“, pitam zbunjeno.
„Pa to treba da znači da ovo nije tvoje selo gde žene imaju jednog muškarca
za ceo život! Razumeš?“, viče.
„Ne razumem“, kažem iskreno.
„Zato tebi i nije mesto ovde“, kaže uvredljivo.
„Ti si procenio da je najbolje da se vratim u moje selo?“, kažem pokušavajući
da budem cinična i ja.
„Ne znam šta je najbolje… vrati se ako ti ovde nije dobro“, kaže i posmatra
me dok ustajem sa stolice i gledam ga stojeći ukočena i nema.
Izlazim sa potocima suza tolikim da i Saška zatvara oči i uzdiše sluteći da me
je Bokan opet povredio.
„Vraćam se u naše selo. Kraj. Nije Beograd za mene“ kažem odlučno.
Saška ne komentariše moju odluku i prihvata da bude organizator ženske
oproštajne žurke.
Uz vino i piću, Sofija, Saška, Andrea, Ana i ja cele noći akumuliramo
negativnu energiju prema Bokanu. Zaključujemo da je najbolje da se na izvesno
vreme sklonim.
Zaspala sam pijana, dovoljno pijana da me osećaj poraza ne bi držao budnom
do zore.
Petak, 8. decembar. Već dvadeset jedan dan sam u mom malom gradu. Vratila
sam se kao pravi izgubljeni slučaj koji se nije snašao u novoj sredini.
Moji najmiliji zaključili su da sam se zbog svoje previše izražene krhkosti
bojala urbanog načina života u toj džungli od Beograda. Svi su po nekoliko puta
razgovarali sa mnom pružajući mi utehu. Bilo je i grupnih seansi. Oprostili su mi
što sam posustala, ubeđivali da mi predstoji blistava budućnost, bodrili
objašnjavajući da obavezama na fakultetu pristupim kao što bi nekom hobiju
koji me čini srećnom, ubeđivali da život u velegradu pruža razne mogućnosti i
da bi trebalo da se osećam blagosloveno zbog toga što mogu sebi da ga priuštim.
Nije me grdila ni baka Gabrijela kada sam joj, pokazujući fotografiju Sa
prijema brucoša u prljavoroze „šanel“ šik haljinici bez rukava od tvida, rekla:
„Moj prekrasni blok za hvatanje beležaka na predavanjima, kao i moj indeks,
ostali su prazni.“
„Mi smo krivi! Pred našu nežnu devojčicu postavili smo prevelike ciljeve.
Nebitno! Većina se na samom početku uplaši. Nismo te dobro pripremili za
veliki grad i studentske obaveze“, zaključila je Gabrijela.
Iskreno, najviše su mi prijala popodneva kod baba Cvetanke, vrući uštipci sa
domaćim kajmakom i bezazleni razgovori o svadbama i slavama koje se
spremaju, o komšiji Zoranu kojem je ukraden bicikl, ali je lopov uhvaćen iako
ga je prefarbao u drugu boju, o njenim i dedinim doživljajima iz vremena kada je
moja majka bila devojčica.
Otišla sam kod baba Cvete i danas. Uz krofne sam joj rekla da sam posle
mesec dana spremna da se vratim u Beograd i nastavim fakultet. Pomilovala me
je po kosi i, pakujući u kutiju krofne za moje drugarice, rekla:
„A i ne moraš da ideš u Beograd. Što svako mora da završi fakultet? Šta je
meni falilo bez fakulteta? Ništa. Imala sam ljubav tvoga dede, i dete, i našu
kuću… i uvek šta da radim. Ja sam imala bas lep i srećan život.“
Razmišljajući o Cvetankinom životu, zaključujem da baš zbog ljubavi moram
hitno da se vratim u Beograd. Pretrčavam kroz kuću do moje sobe bez želje da se
susretnem sa Gabrijelom i roditeljima. Kofer je već spakovan i preko njega je
prebačena skijaška jakna.
Čuveno grleno „Bebo, Bebo“ kojim godinama odzvanja ova kuća kada mojoj
majci hitno trebam tera me da se nevoljno sa vrha stepeništa ipak spustim u
dnevnu sobu.
Andrej u mojoj dnevnoj sobi! Bokan, čija mi stegnuta vilica jasno govori da
nije ravnodušan dok mu prilazim i pružam ruku! Dodir njegove kože čini da
molim mamu da ponovi šta mi je upravo rekla.
„Bebo, Jovan i Andrej idu za Beograd. Jesi li ti pri kraju sa pakovanjem?
Možeš da kreneš sa njima“, ponavlja Nataša.
„Krenuću sa njima. Još juče sam se spakovala“, kažem i gledam u oca koji je
vidno neraspoožen.
Andrej daje sve od sebe da šalama i zadirkivanjem umanji moju nervozu i
osećaj neprijatnosti, ali i mog oca, koji se očigledno nije obradovao
nenajavljenim gostima.
Otac mi spusta kofer sa sprata i Andrej ga ubacuje u gepek. Bokan kurtoazno
pruža ruku mojim roditeljima. Gabrijela, koja naravno ne želi da se primakne
krvniku svog najdražeg sina Radmila, poput kraljice Elizabete, teatralno maše sa
prozora svoje sobe.
„Ajde… Velika si! Idi tamo i bori se za sebe“, uspeva da me rasplače moja
Nataša.
Sedim na zadnjem sedištu Andrejevog džipa. Prošli smo naplatnu rampu na
ulazu u Beograd. Skoro dva sata svi ćutimo. Pokušavam bezuspešno da uhvatim
Bokanov pogled u retrovizoru. Napokon Andrej progovara:
„Gde vas vozim?“, pita obraćajući se Bokanu.
„Kod mene…“, kratak je Bokan.
Posle tri minuta nalazimo se ispred njegove zgrade. I ja imam osećaj da
ulazim negde gde pripadam i da je Beograd konačno mesto gde bi trebalo da
živim.
Slatka mešavina mirisa novog nameštaja, dima od tompusa i mog ushićenja što
sam napokon ovde čini da mi se tlo ljulja pod nogama.
Stojim u hodniku nespremna da zakoračim dalje u ogroman prostor u kome
dnevni boravak, trpezarija i kuhinja čine jednu celinu. Iza svakog stuba
očekujem da se pojavi Stela.
On mi se ne obraća. Osećam se kao nezvani gost. Posmatram ga kako skida
jaknu, cipele i čarape, uzima daljinski od televizora i smešta se u glomaznu
ugaonu garnituru. Ja na sebi još uvek imam skijašku jaknu i čupave crne
jetijevske čizme zbog kojih se osećam još gluplje.
„Ostajemo ovde? Da se ja izujem?“, pitam bojažljivo.
„Kako hoćeš“, odgovara zagledan u vesti CNN-a.
Nakon dva minuta i ja sedim na udobnoj „natuci“ garnituri.
„Lep ti je stan… Ti si ljut na mene? Ponašaš se prema meni…“, kažem ne
uspevajući da završim rečenicu.
„Zašto bih bio ljut na tebe? Ponašam se onako kako si zaslužila“, kaže prvi
put me pogledavši.
„Ja ne znam čime sam zaslužila ovakvo ponašanje“, kažem.
„Razgovaraćemo kad budeš znala“ kaže bezobrazno se osmehujući.
Na trenutak mi njegov osmeh uliva osećaj da i nije sve tako crno među nama.
Polako mu se približavam i spuštam glavu na njegovo rame. Udišem miris
njegove kože, miris opasnosti. Vrhom nosa kružim po njegovom vratu i bradi.
Lagano dodirujem njegove čvrsto zatvorene usne. Telo mi podrhtava od želje za
njim. Ljubim ga, ali njegove usne ostaju ukočene… kao da mu moja blizina ništa
ne znači.
„Zašto me nećeš?“ uspevam da izgovorim glasom poražene.
„Skloni se“, kaže i posmatra nemo i bezizražajno kako se povlačim u ugao
kreveta i počinjem da jecam rukama grleći kolena.
„Izađi iz sobe“, kaže sa odvratnošću u glasu.
Pravim se da ga nisam čula. Pokušavam da utišam jecaje. Posmatra i dalje
CNN i, u trenutku kada kreće špica novih udarnih vesti, kao nikada do tada
prodire se:
„Izađi iz sobe!!!“
Odlazim u pravcu vrata kupatila. Umivam se i u ogledalu posmatram moj
ružni podbuli jadni izraz lica. Ne razumem kako nešto lepo kao što je ljubav
može toliko da te ponizi, ukalja, poništi svako dostojanstvo. Ne razumem kako
jedan muškarac koji te sa strašću stavlja na sebe i ljubi svaki deo tvog tela može
da se od strasnog ljubavnika pretvori u najstrašniju zver. Ne razumem…
razumem samo da moram da se smirim. Uspevam da izađem bez suza i da
izgovorim:
„Mogu li da idem kući?“
Ostavlja me bez odgovora, ne skreće pogled sa ekrana i pojačava ton.
Gledam i ja u prepoznatljive kadrove Atine i reku ljudi koja demonstrira na
Trgu Sintagma i dugo čekam odgovor kada opet pitam:
„Znači… mogu da idem kući?! Mogu li?“
On i dalje ćuti. A ja sam od onih koji smatraju da je ćutanje znak
odobravanja.
Iz džepa jakne vadim mobilni i pozivam broj taksi službe. Ljubazan ženski
glas saopštava mi da je moje vozilo na adresi za tri minuta. Obuzima me strah…
Odlazim a nisam dobila dozvolu za to. On je zagledan u TV. Izgleda da sam ja za
njega već otišla.
Pozivam iz taksija Sofiju, koja je već zabrinuta što me nema. Posmatram
retke smrznute prolaznike i jedan stariji bračni par koji se drži za ruke i polako
šeta Senjakom. Ljubav o kakvoj sanjam imaju drugi ljudi.
„Bebo, a gde su ti stvari?“, zabrunuto me pita Sofija dok me posmatra na
vratima našeg stana.
„Ostale su kod Andreja u kolima“, kažem i bacam joj se u naručje.
Umesto odgovora počinjem da jecam. Posle nekog vremena i dalje uplakana
otvaram vrata Andreju koji mi ostavlja kofer i bez suvišnih pitanja nakon
prijateljskog zagrljaja odlazi.
„Bebo, vreme je da staviš tačku na sve ovo, ali ti nisi sposobna ni za zarez. Ti
si tipični primer najugroženije vrste – zaljubljena devojka povređene sujete. Nije
te zaustavio kada si krenula? Ceh tvoje loše navike da u njegovom prisustvu
isključuješ mozak. Osoba kojoj se skrene pažnja da je poželjno da prestane sa
ridanjem reaguje umišljajući da je nepoželjna. Ti si jedini krivac za ovu situaciju,
ali mislm da je vreme da u tvojoj glavi Beograd ne bude jednako Bokan.
Beograd je veliki lep grad u kojem možeš imati uzbudljiv život, a Bokan je
veliki lep muškarac sa kojim ti ne umeš da izađeš na kraj“, kaže Sofija i uspeva
da mi, umesto da me urazumi, izazove još jaču glavobolju.
Nedelja, 24, decembar. Većina ljudi zna gde će i sa kim dočekati narednu
godinu. Nikada nisam bila kompatibilna sa većinom, pa je tako i ovog
prazničnog decembra.
Sofija nije sposobna posle sinoćnjeg opijanja da se upusti u našu omiljenu
nedeljnu avanturu zvanu „tročasovna vožnja autobusom“. Sedim na krevetu
okružena gomilom kašmirskih džempera sa kojih polagano čupkam grudvice.
„Svaka pesma koju večeras puštaju na radiju čini da se osećam kao
najusamljenija osoba na svetu“, kažem Sofiji preko telefona.
„Ti si se ovog puta ogrešila o samu sebe. On te je prvi put odveo u svoj stan,
a ti si, umesto da sediš na dupetu i sačekaš da ga prođe bes, zapomagala da te
pusti kući kao da si stoperka koja je završila u mračnom podrumu“, kaže Sofija
sa svojom tipičnom „dan posle pijanstva“ nervozom.
„A ako sam zgrešila, vreme je da se pokajem! Ajde, zovem te…“, kažem
iznenada i prekidam joj vezu pozivajući sa mobilnog Bokanov broj.
„Pozvaću te kasnije“, uspevam da razaznam kroz buku mnoštva glasova i
motora automobila koja nadjačava Bokanov glas.
Bacam se na krevet i zurim u plafon.
Suzdržavam se i gutam suze u sebi, a onda… mobilni svetli i pogledi u
tami… i suze liju. Ulažem veliki napor kako bih zvučala pribrano.
„Ponovo cmizdriš? Ako, ako… Zdravo je to. Manje ćeš da piškiš…“ kaže
nekim vedrim tonom.
Smejem se kroz suze dok Bokan nastavlja sa nekom toplinom u glasu:
„Smešno ti je? Šta ti je smešno, budalo?“
„Volim što te čujem… što mi kažeš tako lepo ’budalo’. Eto, zato se
smejem…“
„Blago tebi kad te ovako male stvari mogu učiniti srećnom“, kaže.
„Šta ti radiš? U Beogradu si?“, kažem iščekujući njegovo „dođi“.
„Nisam… Idem za Mađarsku“, kaže.
Prisećam se kako sam negde načula daje Bokan suvlasnik i nekog kazina u
Budimpešti. Priča mi kako je sneg na putu, kako još nije prešao granicu, kako na
prilazu Subotici nema nikoga… Osećajući fizički kako se Bokan udaljava od
Beograda, opet počinjem da plačem i šapućem:
„Izvini… izvini, nije trebalo da te pozovem. Stvarno ne mogu da prestanem
da plačem.“
 „Potoji li nešto što bih ja mogao da uradim za tebe?“, uspeva da me zbuni
svojim pitanjem.
„Ne mogu da ti kažem prvo što mi padne na pamet. Čekaj da smislim“,
kupujem vreme osećajući u njegovom uzdahu nestrpljivost.
„Možeš! Kaži… kaži prvo što si pomislila!“, povisio je glas.
„Ne mogu. Kad pričam bez razmišljanja, ti se uvek ljutiš“, govorim svesna da
mi je mozak blokiran.
„Slušaj me dobro… Reci prvo šta ti padne na pamet kad pomisliš na to šta ti
zapravo želiš od mene! Reci ili nemoj da ti više ikad padne na pamet da okreneš
moj broj!“, viče u svom stilu.
„Pa… meni prvo pada na pamet da želim da se udam za tebe… To mi prvo
pada na pamet. Padaju mi na pamet i još neke stvari…“, kažem svesna da nije
trenutak za nabrajanje.
„Ih, pa mogu samo da zamislim šta sve tebi može da padne na pamet. Dobro!
Smiri se sad i… spavaj. Pogledaj koliko je sati! Gde ti je ona mala, Sofija? Je l’
te ona sluša kako cmizdriš?“, kaže Bokan posle nekoliko sekundi ćutanja.
„Ne, ona tek sutra dolazi… sama sam“, kažem.
„Pričaćemo kad se vratim u Beograd. Laku noć“, kaže i prekida vezu.
Omamljena nekim uzbuđujućim mirom tonem u san držeći usne prilepljene
uz ekran telefona. Budim se ošamućena. Sobu obasjava samo svetlo koje dopire
iz upaljenog televizora. U trenutku shvatam da nisam sanjala kako je neko pred
vratima, već da neko zaista zvoni.
Strah me da priđem vratima. Na mobilnom vidim da je četiri ujutro. Ustajem
sa troseda i obaram gomilu knjiga sa stočića koji sam zakačila cevanicom.
Približavam se vratima u nadi da je taj neko već otišao.
Na drugom kraju sobe Sergej Ćetković peva: „A kada odu svi,t mi ostaćemo
saaaami, samo ja i ti i pogledi u taaaaami…“ Žurim da otvorim!
Bokan i ja gledamo se na vratima mog stana sa nevericom kao da smo se
slučajno sreli u uličici nekog tuđeg grada.
Zbog mene se vratio u Beograd!!!
Da nije malo gadljiv na patetiku, ovog trenutka bih mu se zaklela na
doživotnu vernost.
Skačem mu u zagrljaj i udišem miris njegove košulje. „Blek kiton“,
mmmmmm…
Novogodišnja noć. Sofija iz kluba „Magacin“ viče kako je znala da će mi se
smejati zatvorenoj u četiri zida. A ja…
Ja sam srećna u Bokanovom naručju, dok oboje čekamo ponoć sa ukusom
šampanjca u ustima, zaneseni vođenjem ljubavi i mirisom voska u nozdrvama,
okruženi plamenom sveća koje sam zapalila po celom stanu. Sa ulice dopire
poneka sirena, zvuk petardi, refren Cecine pesme koju pevaju pijane komšinice.
Preko njegovog ramena posmatram prozor i vatromet iznad kuće preko puta
njegove zgrade.
Znala sam da, ako me ne izbaci iz stana kad bude video da iz tašne vadim
pakovanje od sto sveća, to znači da smo postali par. Možda i ne tako dobar, ali
neosporno lep par.
Bokan već spava čvrstim snom, a ja bdim nad njim. Nakon najrazličitijih
večernjih aktivnosti koje upotpunjavaju naš mesec dana dug zajednički život,
mene na kraju uvek sačeka isti scenario. On zaspi… A ja… imam pred sobom
dugu noć.
Najpre preispitujem svoje ponašanje počevši od trenutka kada on utone u
san… pa unazad… do trenutka kada se tog dana probudio. I baš kada u mislima
dođem do prethodnog jutra, novo je već svanulo. I onda tražim izgovor da što
pre odem do svog stana kako bih odspavala tri-četiri sata.
Od našeg pomirenja retko se dešava da provedemo noć odvojeno, samo kada
je on na putu ili kada sam ja u poseti kod mojih.
Bokanov sedmodnevni poslovni put u Pariz jedva sam preživela i emotivno i
fizički, jer mi je pred odlazak jasno i glasno rekao:
„Trudi se da što manje izlaziš. Andrej će ti donositi sve što ti bude trebalo…“
Moje ograničeno kretanje Sofija naravno ismejava i podseća me da mi je ona
prorekla da će me Jovan Bokan zatvoriti u četiri zida i svih šest dana ponavlja:
„Ti si, Bebo, jedna mnogo čudna osoba! Kad te neko ničim ne obavezuje,
najradije dan provedeš u pidžami premeštajući se sa kreveta na krevet. A kada ti
taj neko naredi da sediš u kući, ti hoćeš da umreš što ne blejasaš po kafićima.“
Smejala se Sofija kada bih, u naletima besa što se Bokan prema meni ponaša
kao da sam njegovo vlasništvo, demonstrativno oblačila perjani prsluk preko
pidžame i taksijem odlazila do trafike preko puta „Pinka“ kako bih kupila
čokoladnu bananicu. Istina je da sam i pored tog besa do bola uživala u činjenici
da sam Bokanu toliko važna da on ne može da podnese moje vrckanje po
beogradskim ulicama onda kada nije u mogućnosti da to isprati.
Tako predano sam se uživela u ulogu moderne robinje da sam bila na korak
da se obratim nevladinim organizacijama i javno otvorim pitanje: „Odakle
jednom muškarcu pravo da svojoj devojci zabrani svaki izlazak bez njega samo
zato što joj se omaklo da bude pijana toliko da nema snage da mu objasni gde se
nalazi, pa on mora da je locira preko prijatelja iz policije?“ Znala sam ja, ali
nisam htela ni sebi ni Sofiji da priznam da moje zatočeništvo nije rezultat
Bokanove bolesne ljubomore, već njegove želje da budem bezbedna. Nisam
znala niti sam mogla da pretpostavim iz kog razloga je moja bezbednost
odjednom dovedena u pitanje.
Navikla sam bila i na njegove izlive besa kad god bi se našla u društvu
ulickanog sina lidera opozicije Saše Bogdanovića. Slutila sam da se iza tog besa
krije nešto mnogo više od ljubomore. Bokan nije bio čovek koji bi dozvolio sebi
postavljanje pitanja rivalstva sa dvadesetogodišnjim klincem.
Kada se vratio sa puta i kao poklon mi doneo najveću „šanel 2.55“ tašnu
kakvu mi je majka obećala ako u roku dam prvu godinu, pošto je bio početak
februara, bilo mi je jasno da mogu da se opustim barem kada je učenje u pitanju.
Od sveg srca priželjkivala sam da veče Svetog Valentina provedemo zajedno. Ali
nisam mogla ni da pretpostavim da me očekuje romantična večera i to u društvu
još dvoje, rekla bih, takođe zaljubljenih.
Nikad ukusnija crna i crvena rižota, koja su nam poslužili u „Guštima mora“
ne uspevaju da zasene moju očaranost riđokosom damom koja večeras dominira
našim malim društvom. Vesna, veoma privlačna četrdesetogodišnjakinja,
psiholog, zgodna ali odevena tako da njena duga plisirana suknja prilično jasno
govori da njen izbor nije isticanje erotičnosti po svaku cenu. Ja, koja sam uvek
za isticanje lepote i ženstvenosti, po cenu života, uvukla sam se u crne helanke.
Bokanov namrgođeni pogled koji sam uhvatila hodajući do toaleta govori mi da
su helanke malo odviše prozračne. Moj drečavoroze džemper dug je taman
toliko da se ispod helanki neometano naziru čipkane crne bokserice. Vesnina
bisernobela i besprekorno ispeglana košulja ističe njen porculanski ten i u
savršenom je skladu sa njenim damskim držanjem tela.
Svesna sam da se do ove večeri nisam susrela sa ovom vrstom ženske
atraktivnosti, privlačnosti koja kao magnet proizilazi iz njenih odmerenih
pokreta ruku, zvonkog ali nenapadnog smeha, briljantnog smisla za humor koji
je najčešće prožet samokritičnim osvrtima na sopstvene mane.
Moju fascina čiju ovom prelepom ženom na trenutke blokira činjenica da je
ona Borisova pratilja, mada mi i on večeras deluje prilično simpatično.
Iznenada Bokan joj priča da noćima ne spavam kada je on pored mene u
krevetu i da je zabrinut za moje zdravlje.
Uspeva da me rastuži do suza dok Vesni objašnjava da on nema problem ni
da ga udarim u snu, ni da vrištim ako imam košmar, ali da mu smeta to što ležim
pored njega kao u grobu, tiha i nepomična!
„Vesna, ona noćima ne spava! Nedostatak sna vodi u bolest. Ja sam ozbiljno
zabrinut za nju“, nastavlja Bokan dok ja pokrivam lice rukama.
Vesna mudro prekida ovu situaciju i počinje razgovor sa Borisom, dok Bokan
nastavlja da mi prekorno šapuće:
„Ti ne možeš da se opustiš sa mnom. Ne sviđa mi se to. Razumeš?“
„Razumem!“, odgovaram ljutito.
„Voleo bih da popričaš sa Vesnom o tome”, kaže.
„Misliš da mi je potreban psihijatar? Hoćeš da kažeš da sam luda?“,
izgovaram tiho kolačeći oči.
 „Ne, nisi ti luda! To je samo poremećaj…“, konstatuje. „Znači, hoćeš da
kažeš da sam ja poremećena?“, zaprepašćena sam.
„Hoću da kažem da si bezobrazna! A naročito hoću da kažem da si mnogo
razmažena. Trebalo bi da me boli kurac. Da te pustim da glumiš budalu po celu
noć. Bilo bi mi bolje da te ostavim preko noći u kancelariji povezanu na
Hongkonšku berzu da mi ujutru podnosiš izveštaj umesto što te odvedem u
krevet da dangubiš celu noć“, uspeva da me nasmeje i ja obećavam da ću već
sutradan otići kod Vesne.
„Bojiš li se ti njega?“, začuđeno posmatram Vesnu koja je snizila ton za dve
oktave kako bi mi postavila ovo glupo pitanje.
Je l’ bi trebalo da ga se bojim?“, pitam Borisovu super devojku.
„Trebalo bi! Trebam li da ti kažem i zašto?“, njen prodoran glas se ponovo
ispoljava u svoj svojoj snazi pojačan pogledom koji strelja ispod podignutih
obrva.
„Trebalo bi… Pošto bih ga se ja, da znam razlog, verovatno i bojala“, kažem
besna na ovu ženu koja je nadmeno našla meni da postavlja nezgodna pitanja.
Njen smeh odzvanja minimalistički uređenim prostorom u kome zajebava
nesrećnike koje savremen način života navede da pomisle kako je sasvim
prihvatljivo da svoju intimu serviraju na tacni potpunom strancu.
„Pa, evo… reći ću ti…“, kaže ponovo ozbiljnog izraza lica.
Uspravlja se u svojoj glomaznoj kožnoj fotelji i zauzima oficijelni stav. U
trenutku mi se čini kao da okleva, kao da njen nadmeni stav posustaje, ali ipak se
naginje ka meni iz sedećeg položaja oslanjajući se šakama na svoj mlečnobeli
radni sto i kaže:
„Sa njim su oprezni i ljudi sa mnogo više iskustva od tebe. Znaš li to?“
„Zašto mi to govoriš?“ pitam,
„Zato što me mnogo brine to što ti strah od njegove reputacije maskiraš
strahom da ga ne izgubiš“, kaže nesvesna da je upravo lupila neviđenu glupost.
„Vesna, moj jedini strah je da ne zahrčem kao nosorog ako zaspim pored
njega“, kažem gledajući je tupim pogledom.
Zanemela je.
Primetila sam da je u svoj rezervni telefon stavio sasvim novu SIM karticu koju
mu je Andrej doneo.
Pravim se da pomno pratim dešavanja na TV ekranu, a zapravo pokušavam
da obuzdam uznemirenost koja sve više raste kako odmiče Bokanov telefonski
razgovor. Nisam razumela ni jednu jedinu reč koju je dosad izgovorio, ali mi je i
te kako jasno po visini njegovog glasa, gestikulaciji i krugovima koje pravi oko
svog radnog stola da se radi o nečemu što ga veoma zabrinjava.
Sigurna sam da mu je sagovornik muškarac, Jorgos, poliglota, pošto mu se
naizmenično obraća na grčkom, francuskom i albanskom… Do ove večeri
nikada preda mnom nije vodio razgovor sa nekim kome bi ostavio prostor da ga
u nešto ubeđuje ili da mu bilo šta objašnjava sa više od dve tri prosto proširene
rečenice.
Bokan završava očigledno veoma neprijatan razgovor i spušta se na trosed
pored mene. Krajičkom oka vidim kako me posmatra dok pokušavam da ostavim
utisak nekog ko je veoma zainteresovan za ovo što se prikazuje na televiziji.
Pruža ruku ka meni i ja se kao svaka naivčina odajem. Bacam mu se u
zagrljaj kasno shvativši da neko ko je stvarno zagledan u nešto ispred sebe ne bi
primetio da mu neko iza leđa pruža ruke.
„Bebo, ajde da te Andrej odveze kući da spavaš…“, kaže blagim glasom.
„A ti? Kada ćeš ti da dođeš?“, izgovaram ljubeći ga u obraz nekoliko puta
zaredom.
„Ti večeras ideš u svoj stan“, kaže.
„Zašto?“, pitam.
Osećam da mi se lice izobličilo od iznenađenja. Poslednjih osamnaest noći
prespavala sam u njegovom stanu.
„Zato što moraš lepo da se naspavaš. Ti, da si pametna, otišla bi bez ijednog
pitanja. Ja moram noćas da ostanem u kazinu. A ti ovog trenutka krećeš u svoj
stan!“
Ne smem da dozvolim da se niz naših zajedničkih noći ovde prekine! Gadno
greši ako misli da će me uplašiti time što je naglasio poslednjih nekoliko reči.
„Meni je spavaćica u tvom stanu…“, kažem i naslućujem kako u sebi broji do
deset.
„Kod mene su ti ona crna i crvena. Vratila si kući onu rože šljokičastu
spavaćicu kojom si mi odrala kožu na leđima“, kaže sa poslednjim atomom
strpljenja.
Gledam ga kao da mi je upravo priznao da su ga oteli vanzemaljci. Da li je
moguće da čovek o kome pričaju da mu je međunarodni sud za ratne zločine za
petama ume tačno da opiše i locira sve moje spavaćice?
„Ta roze mi je prljava“, slušam sebe šta izgovaram bez ikakvog savetovanja
sa zdravim razumom.
„Ti baš hoćeš da platiš za ovo što mi je ovaj ludi Grk digô pritisak?“ viče i
već sam na ivici suza.
„Hoću! Baš hoću! Platiću ako treba za sve luđake koje si u životu upoznao,
samo da me ne oteraš kući“, vičem i ja kroz suze.
U sekundi mi njegov ispruženi dlan koji ide ka meni ne sluti na dobro.
„Bebo, ne teram te… Samo hoću da te zaštitim, a ti mi to ne dozvoljavaš“,
šapuće nežno me milujući po kosi.
Jedva sam dočekala da grane prvo aprilsko zubato sunce. Osećam glad za
vitaminom D i za nošenjem lagane garderobe. Na sebi imam veoma tanke, nebo
plave „misoni“ pantalone, neobično dubokog struka. Zadnjica u njima izgleda
neodoljivo zaobljeno i primamljivo. Uz njih sam obukla jako kratku crnu majicu
dugih uskih rukava, a preko nje crnu sasvim tanku kožnu jaknu, malo kraću od
majice. Na nogama su mi crne kratke „prada“ čizmice otvorenih prstiju. Nemam
na sebi ništa što je u skladu sa vremenskom prognozom osim „šanel 2.55“ torbe
koja je kako za sva vremena, tako i za sva godišnja doba.
Koračam Knez Mihalovom tek na trenutke primećujući poneki zadivljeni
pogled, i to devojaka na moju garderobu, a ne mladića na moje obline. Idem ka
zadnjem delu kazina, gde me očekuje Bokan. Otvaram vrata i uživam što još
uvek imam onaj osećaj kao da ću se upiškiti kad god ga ugledam nakon više od
nekoliko sati razdvojenosti.
Sedi za stolom po kome je rasuta hrpa papira. Podiže pogled i vrti glavom
dok ja, hronično zbunjena uvek kada se susretnem sa njim, kupujem vreme i
skidam jaknu.
„Izgledaš kao prostitutka koja je došla na adresu“, kaže i ja se smejem kao i
svaka ženska budala.
„Da li je to kompliment?“, pitam.
„Naravno da nije!“, kaže.
Krećem ka njemu sa namerom da mu sednem u krilo. Oči mu sijaju i znam da
možda ono nije bio kompliment, ali je jasno da mu izgledam privlačno.
Primećujem da su upitnici koje ima pred sobom na francuskom jeziku.
„Šta to radiš? Smetam li ti?“, pitam ljubeći ga.
„Popunjavam poreske prijave“, kaže.
Poljubac u obraz verovatno bi trebalo da bude odgovor na moje drugo
pitanje. Desnom rukom me grli, dok levom lista papire, očigledno tražeći neki
određen.
„I i znaš baš mnogo jezika…, kažem.
„Kako si to zaključila?“, pita onako usput ne podižući glavu sa papira.
„Pa tako što se sa onim Grkom uvek svađaš na drugom jeziku“, kažem i
zbunjena sam što iznenada prestaje sa potragom i gleda me pravo u oči.
„Odakle tebi to da se ja svađam sa njim? Ne svađamo se. To mi je najbolji
prijatelj. Dobro se slažemo… Samo veoma često imamo različite stavove koje
možda malo energičnije iznosimo jedan drugome“, kaže.
Ljubim ga u nos, pošto nemam pojma šta bi bilo dovoljno pametno da
izgovorim u znak zahvalnosti što mi je napokon obrazložio neobične, duge,
višejezične razgovore sa pomahnitalim Grkom. Uzvraća mi nizom poljubaca.
kojima mi obasipa lice.
Moj pogled se slučajno zadržava na jednom od pitanja iz poreskog upitnika.
Ja jesam samo zbog ocene učila francuski i stoji da mi je većina nabubanog
odavno isparila… Ali ova reč je isuviše puta bila deo raznih dijaloških vežbi,
ovo razumem… OŽENJEN!
Osećam kako mi se udovi oduzimaju, mrak mi je pred očima, mozak još uvek
raspolaže sa dovoljno kiseonika da ga bes obmanute žene povede u dalje
istraživanje.
Sledeće pitanje u formularu odnosi se na decu. Potvrdno je! Dvoje! Jedna
prosta arapska brojka, njegovom rukom pisana, čini da počnem da klizim iz
njegovog krila. Lilijan Žozefin de Rozlen i Žan Žak de Rozlen. Ima i kćerku i
sina! Šta je preostalo, ja da mu rodim? Majku li mu jebem! Vrištim u sebi!
„Šta ti je? Bebo! Jesi li dobro?“, čujem kako viče dok klizim i gubim svest.
Poliva me časom kisele vode i ja skačem kao oparena. Odgurujem ga od sebe
svom snagom i urlam:
„Pusti me! Da me više nikada u životu nisi dotakao! Čuješ li?!“
Gleda me zaprepašćeno, pokušava da me uhvati za podlakticu i vidno uplašen
ponavlja:
„Šta ti je? Šta ti se desilo?“
„Ti si mi se desio sa svim svojim lažima! Zašto si me slagao da nisi oženjen?
Zašto?“, vičem.
„A jesi li me ti ikada pitala jesam li oženjen?“, pita sa nekim olakšanjem kao
da je ponovo povratio svoj dominantan stav i autoritativan ton.
Nisam! Nisam ga pitala! Kako je moguće da mi je to promaklo? Ja sam se
bavila time ima li devojku, kreše li neku manekenku, pevačicu, glumicu,
hostesu, konobaricu, prodavačicu iz nekog ekskluzivnog butika. Podatak da li
Bokan ima zakonitu suprugu nije bio dovoljno interesantan za moj guščiji
mozak!
„Nisam te pitala! A da li to znači da nije trebalo sam da mi kažeš?“, pitam.
„Zašto bih ti govorio o nečemu što nema nikakve veze sa tobom?“, kaže
zavaljen u fotelju.
„To što si oženjen ženom koja ti je dva puta rodila dete nema nikakve veze sa
mnom?!“, vičem opet.
„Jednom je rodila… Rodila je blizance. Hoćeš li mi dozvoliti da ti objasnim,
kad već guraš nos u ono što ne treba da te interesuje!“, izgovara sebi u bradu.
Moj bes još više raste. Kako jebeno ja da mu rodim blizance i izađem iz
senke neke njanjave francuske krave koja je širenjem nogu u oba smera ostvarila
duplu krunu?
„E pa neću ti dozvoliti! Nije moj problem! Ali neće više biti moj problem ni
to što, svaki put kad mi pozvoni telefon, pomislim kako me otac zove da pita šta
tražim sa teroristom? Moja porodica je živela u strahu da ćeš nas pobiti na
spavanju ako ne pristanu na tvoju ucenu!“, kažem drsko.
Sad nema nazad. U šoku je, ali tek delić sekunde pre nego što sipa na mene
more pogrda:
„Tvoja babetina nadograđenog porekla trebalo je bolje da vaspita onu gnjidu
koja bi vas sve prodala za mnogo manje pare od onih koje meni duguje! Pa on bi
vas sve pobio da ste prestali da mu vraćate kockarske dugove! Kakva je to
pičketina od čoveka koja zna da mu neko koga cela familija mrzi jebe mesecima
skoro maloletnu bratanicu?“
Na trenutak sam zanemela i jedva izgovaram:
„Kako zna? Ko mu je rekao?“
„Ja sam mu lično rekao! Ja! Da bi znao da sam mu zbog tebe oprostio sve
ono što je zasrao otkad smo se na ime starog duga uortačili…”
Pogledom kao da traži da pokažem zahvalnost što mi je data mogućnost da
dugovanja svojih rođaka izmirujem širenjem nogu. Odjednom shvatam sve one
nezgodne situacije iz kojih nas je stric Radmilo nonšalantno izbavio prenoseći na
druge utisak da se Bokan upravo zbog njega pojavljivao na mestima gde ga niko
ni najmanje nije očekivao. „Muka mi je od tebe!“ kažem i okrećem se ka
vratima. Njegove ruke stežu mi mišice preko praga bola. Trese me celu i
shvatam da do sada nisam bila svesna njegove fizičke snage.
„Šta si rekla?! Ponovi! Odmah da si ponovila to što si rekla!” viče unoseći mi
se u lice.
„Ne želim više da budem sa tobom! Ja imam pravo da ne budem sa tobom! Ja
hoću da se vratim kući, roditeljima!”, kažem obuzeta histeričnim plačem.
„Hoćeš da te pustim da odeš? Pa, znaš kad? Nikad! Kurac ćeš da se vratiš
roditeljima! Daj Bože da ne znaju kako im tolerišem ono moralisanje samo zbog
tebe. Pa me sve više i više drkaju!”, viče i dalje me drmusajući.
„Sram da te bude što tako govoriš o mojoj porodici!”, kažem.
 „A tebe nije sramota što im mesecima glumiš poslušnost, a ovamo se jebeš sa
gangsterom?”, kaže.
„E pa upravu si! Ja ću da nađem nekog normalnog momka kome ću ja prva
da rodim dete!“, kažem dok me hvata za bradu.
„A gde ćeš da ga nađeš? Ajde da vidim gde ćeš da ga nađeš… Ko će smeti da
bude sa tobom posle mene?“, govori kroza zube.
„Pa ti već znaš da postoji neko ko bi smeo da bude sa mnom i sad kad sam sa
tobom“, kažem svesna da mi bezobrazni osmeh nikako nije trebao na kraju
ovako delikatne rečenice.
„Kristofl“ srebrni bik poleteo je ka ekranu televizora i kroz neverovatni
prasak vičem:
„Možeš samo da me ubiješ! Ja neću da budem sa tobom! Neću! Više nikada!“
„E pa i ubiću te!“, kaže mirno.
Odjednom na svom od suza vrelom obrazu osećam hladnoću metala dok mi
cev njegovog „dezert igla“ pritiska slepoočnicu. Drhtim od straha, noge me
izdaju i padam na kolena.
On pada na kolena za mnom i drži mi pištolj ispod brade sve vreme dok
ponavlja:
„Zašto si mi ovo uradila? Zašto si me dovela dovde? Tražiš đavola! Mislila si
da ćeš moći da se jebeš sa mnom dok ti bude interesantno?“
Prvi put u životu toliko sam uplašena da sam nemoćna da progovorim. Glas
me izdao. Svako otvaranje usta i pokušaj da nešto kažem završava se mucanjem.
Kao da mi se vazduh pri pokušaju govora odbija od nečega u grlu i vraća se
nazad u pluća svaki put izazivajući fizički bol.
„Da li sam te možda nečim povredio? Je li?! Ti, derište jedno razmaženo! Ne
bih dozvolio da ti zafali dlaka sa glave!“, govori i ne čuje vrata koja se naglo
otvaraju.
Andrej i Boris naizmenično mu govore kako je lud. Neko od njih dvojice
podiže me sa poda i izvodi iz prostorije.
Dalje se ne sećam… ničega…
Volela bih da zauvek upamtim Andrejev tužan osmeh pun saosećanja i
podrške koji sam ugledala kada sam se te noći na trenutak probudila u
apartmanu jedne privatne klinike.
Osećaj sramote od ujutru kada je morao da potpiše da na svoju odgovornost
iz bolnice izvodi mladu ženu koja je preživela slom živaca i koju još uvek drži
dejstvo jakih sedativa ne znam kako da zauvek izbrišem iz sećanja.
Kapetan najavljuje skorašnje sletanje na tivatski aerodrom. Sedim između kume
Sandre i strica Radmila. Nas troje smo izaslanici naše dve porodice, koji su se
perfidno nametnuli kao najpodobniji da u ime ostalih sa Jovanom Bokanom
proslave prvu godišnjicu kazina u Crnoj Gori.
Sandru sam ubedila da je odlazak na proslavu idealan način da prekrati vreme
dok je Dušan na simpoziju mu u Sao Paulu.
Radmilo mi namiguje dok izlazimo iz aviona i verujem da zna koliko sam
uznemirena pred ponovni susret sa Bokanom.
Danas je tačno 40 dana kako se polako raspadam bez njega!
Izgledam bolje nego ikad. Kako to, ne umem da objasnim, ali znam da sam
željna odgovora na mnoga pitanja i da sam na ivici ludila od želje da ga vidim!
„Kako je moguće da se još niste sreli?“, čujem Sofi koja je razočarana što mi
Jovan Bokan nije priredio svečani doček na ulazu u hotel.
„Sofija, veruj mi da ovde ne može da se prođe od ljudi. Ovo nije normalno.
Dva puta sam izgubila Sandru u gužvi dok smo bile na ručku. A to su sve
njegovi gosti, sigurno ne zna gde mu je glava…“
Objašnjavam Sofiji i da se ceo dan klonim svake situacije koja može da nas
dovede do toga da samo prođemo jedno pored drugog kao da se među nama
nikada ništa nije ni desilo.
Ne mogu da prikrijem tugu koja me je ščepala od trenutka kada su bes i strah
posustali i slušam obamrla Sofiju koja nastavlja:
„Bebo… Rekla sam ti već sto puta… Čeka da ti njega pozoveš! On je pištolj
izvadio u samoodbrani, a ne da bi te napao s leđa! Ti si njega ostavila! Rekla si
mu da je terorista! Znaš i sama koliko mu je bilo teško da se veže. Ti si ga
mesecima navodila na to. I onda? Onda si mu u dve rečenice saopštila da ga
naprasno odvezuješ!“
„Da ga odvezujem?“, branim se ciničnim osmehom.
„Da, baš tako! Da ga odvezuješ… Kao psa!“
I, konačno, veče… Čekala sam ovu noć koja mi je dala razlog za nošenje
večernje haljine kojom planiram da nadomestim manjak sigurnosti u sebe. Noć u
kojoj je susret sa njim neizbežan, a komunikacija, makar ona kada će me
pozdraviti kao jednu od zvanica, zagarantovana.
Sa velikom mukom uspevam da zakopčam pretesnu crvenu haljinu. Na
samom početku potrage za savršenom haljinom za ovo veče znala sam samo da
mora biti crvena. Kada sam sasvim slučajno naletela na kratku „versače“ haljinu
od crvenih šljokica, bilo mi je jasno da će mi poći za rukom da budem primećena
među petsto zvanica.
Pretpostavljam da će ova neobično topla deseta junska noć u jednom trenutku
zahtevati nešto preko golih ramena, ali to neće biti i moj problem. Mene će
grejati šampanjac, lepe uspomene i Bokanova blizina koja je već poprilično
zagrejala moju krv.
Zlatne šimi salonke i ista takva klač „botega“ tašnica. Lokne neobavezno
podignute i, za kraj, crveni ruž.
Crvene šljokice i plave loknice – način da Bokanu ubedljivo pokažem da moj
vedar duh nije posustao pred poluatomatskim oružjem! I da na moju lepotu nisu
uticale neprospavane noći!
Tačno je, nisam više od mescc dana spavala usled brige da li kraj njega slatko
spava neka devojčura kojoj nije bitno da li će ga probuditi hrkanjem ili izbalaviti
njegovu „fereti“ svilenu jastučnicu! I… tačno je da tuga i čežnja prolepšaju
devojke!
Pijano bar je za ovu priliku spojen sa ogromnom terasom kazina koja se
prošlog leta nije koristila, dekoracija je bezobrazno skupa i poprilično uvrnuta.
Nekoliko stotina crnih balona i belih sveća obasjava zvanice i ogromne zlatne
kaveze u kojima sede devojke obučene u crne trikoe koji umesto rukava imaju
crna krila. Neprepoznatljivost ovog za mene tako bliskog i posebnog prostora
doprinosi da se osećam nesigurno. Na trenutke me hvata ozbiljna panika dok
stojim između Sandre i Radmila, koji su oboje u beloj odeći.
Predlažem Sandri da stane između mene i strica Radmila, zato što ovako
poređani sigurno ljude podsećamo na „kapri“ sladoled. Oboje se smeju i ne
pratim njihov dalji razgovor, jer mi u glavi odzvanja rečenica kojom me je Saška
jutros ispratila na aerodrom:
„Danas je četrdeset dana. To znači da će do sutra ova vaša stvar da vaskrsne
ili da se o’ladi, potpuno.“
Ova atmosfera me i podseća na parastos! Svaki put poskočim kad mi priđe
neko sa posluženjem, očekujući da umesto fensi kanapea ugledam kuglice od
žita.
Poznati kantautor na klaviru izvodi prve taktove svoje bolesno ljubavne
pesme. Potajno se nadam da njegov anđeoski glas u nekom trenutku neće
zameniti kreštanje večeras, moram da priznam, posebno elegantne Stele.
Odevena je u crnu dugu haljinu i mene neodoljivo podseća na veselu udovicu
koja će profitirati krajem Bokanove i moje ljubavi.
 Ljubazno se zahvaljujem momku koji je moju drugu ispražnjenu šampanjsku
času zamenio trećom punom i… onda se moj kurtoazni osmeh zamrzava! Tabani
mi postaju ledeni od hladnoće koju svojim izgledom, stavom i bojom glasa
emituje čovek preda mnom.
Nakon kratkog razgovora sa Radmilom, pruža ruku Sandri, za koju takođe
nema ni trunku ljubaznosti u glasu ili bar toplinu u gestikulaciji. Instiktivno
premeštam čašu iz desne u levu ruku, prethodno uglavivši klač tik ispod leve
mišice… i konačno se okreće ka meni. Pogled pun besa! Lice đavola! Mržnja
isijava sa njegovog lica!
Nisam verovala da igde postoji čovek toliko hrabar da nekoj ženi tako
otvoreno pokaže koliko je povređen i razočaran.
Zauzimam stav osobe koja je dočekala svojih pet minuta i gledam ga u oči
dok izgovara zvanično: „Poštovanje!“, i iste sekunde kreće ka devojkama koje
stoje tik uz mene.
Ostajem bez reči sa levom ispruženom rukom u vazduhu. Sandra gleda u
mene otvorenih usta. Radmilo se mršti i okreće glavu na drugu stranu.
„Šta bi ovom Bokanu? Izgleda da te nije prepoznao!“, kaže Sandra.
Ne znam da li Sandra veruje u ovo što je upravo izgovorila! Bokan se ovim
gestom odao kao čovek koji me i te kako dobro poznaje, a ne da me ne
prepoznaje!
„Ma je l’ vidiš da je požurio da pozdravi ove dame pored nas…“, izgovaram
toliko glasno da se obe dame utegnute. u kombinizone od elastina okreću ka
meni.
Okrenuo mi je leđa! Meni koja umirem od želje da me još jednom pogleda…
jednom, pa makar me taj pogled ubio.
Kao da sam zaboravila koliko je lep… Raspamećena sam dok ga gledam
kako se pozdravlja sa ostalim zvaničama. Lep u crnom svečanom odelu i crnoj
košulji ukrašenoj dijamantskim manžetnama. U ambis agonije baca me sećanje
na njegove ruke kojima je snažno, do ludila uzbuđen, stiskao moje dojke… A
sada moram da gledam kako drugim devojkama objašnjava nešto, lažno važno,
meni okrenut leđima!
Uspevam da izdržim još pola sata i pre ponoći napuštam zabavu. Kao
Pepeljuga. Da, ja jesam večeras Pepeljuga, devojka koja se umesto lažnim
asesoarom okitila praznim ponosom i umišljajem da se oko nje vrti ceo svet.
Sve imaginarne stvari razbiju se u paramparčad kada dođu u dodir sa
realnošću. U krhotine se pretvara večeras i moja zabluda da će neko ko je
izgubio majku, oca i brata umreti od tuge što je neki razmaženi skotić rešio da
ode od njega.
Po povratku u sobu pozivam Sofiju koja je noćas baš inspirisana da mi kaže
dosta toga. Slušam i da sam nezrela osoba koja nije uzela u obzir da je neko
stariji od nje šesnaest godina, i da je baš za tih šesnaest godina taj neko imao
dosta vremena da izgradi i sruši toliko toga u životu. Slušam i da sam dvolično
đubrence koje je mesecima mirovalo, glavom klimalo poput psa na opruzi ne
pitajući tog nekog ništa, baš ništa čak i kada zakasni dvadeset četiri časa…
„I onda ga licemerno đubrence napadne odjednom zbog nečeg što je bilo pre
jednu deceniju“, viče Sofija i konačno završava razgovor.
Ubijena osećajem beznađa uspevam da zaspim poput očajnika koji dižu ruke
od svega i u snu traže jedini smislen spas.
Sandra je mnogo ćutljiva od samog jutra i to njeno raspoloženje baš mi prija.
Beskrajno sam zahvalna i Radmilu, koji nas vozi na ručak u Kotor. Čini se da
moj stric razume potrebu da dan provedem daleko od ovog hotela.
Posle Kotora Sandra i ja pijemo kafu u Budvi, a potom i u Pržnu.
Približavamo se hotelu i osećaj strepnje je toliki da se poput lopova šunjam do
sopstvene sobe. Ležim sklupčana preko nameštenog kreveta bez volje da se
pokrenem i podvučem pod mekani mirišljavi jorgan.
Za razliku od prošlog leta, za ovo sam nabavila dosta izazovniju opremu za
spavanje, pa na sebi imam biserno-belu „la perla“ spavaćicu. Po svemu sudeći,
ovu divotu od svile i čipke njegove ruke neće ni dotaći ni izgužvati.
Večeras je na terasi kazina žurka za odabrani krug prijatelja. Srećom, Sandra
nije previše insistirala da se večeras i nas dve pojavimo tamo. Brzo je odustala
uz neki neodređen izraz lica kojim kao da je rekla:
„Jasno je meni da Bokanu nisi na listi omiljenih osoba.“
Žmurim i haluciniram kako se vrata od sobe otvaraju. Mogu jasno da osetim
kako je u sobu ušla veća količina svetlosti od one koja dolazi sa ekrana
upaljenog TV-a. Vrata se uz tresak zatvaraju i ja skačem iz kreveta zauzimajući
položaj mačke.
Jedan njegov kratki pogled dovoljan je da shvatim da ne haluciniram.
Posmatram ga kako ide do frižidera i uzima flašicu „san pelegrina“. Otvara je i
kao nesvestan mog prisustva naslanja se na zid preko puta kreveta.
U neverici posmatram kako se klizeći niza zid spušta na pod i savija kolena.
Ispija mineralnu vodu i posmatra me kao da će mi svakog časa nešto važno reći.
Brojim njegov treći gutljaj vode i treći minut bez reči.
Oslonjena na kolena i šake drhtim od neudobnosti položaja, od čežnje, od
straha i nemoći da smislim pravu reč… da učinim dobar gest, bar ispravan
pokret… Ništa… Ništa i kada vidim kako bez stida gleda u moje grudi koje su
zamalo van spavaćice.
Otpija poslednji gutljaj vode i, kao da ne želi da učini ijedan pokret, pušta da
mu flaša sama isklizne iz ruku na pod. Vadi nekakav papir iz zadnjeg džepa
pantalona, sasvim ga širi i, koliko nazirem kroz slabu svetlost koja dolazi sa
ekrana, nešto spretno radi rukama sa papirom.
Narednog trenutka avion od papira leti ka meni! A potom sleće među moje
grudi i većim delom završava u svilenoj spavaćici.
Zbunjena sam. Posmatram ga kako se tromo podiže i bez ijedne izgovorene
reči kreće ka vratima. Čekam da se vrata za njim zatvore. Zurim da upalim
svetlo i rasklapam papir. Zvanični dokument na francuskom jeziku.
Ne razumem ni reč, ali znam šta je!
Od svih problema koji su ga zadesili po povratku na Balkan, najteže je podneo
povezivanje sa familijom Pilipović. Najpre pregovori oko duga odraslog čoveka
koga su bližnji tretirali kao da je dete debil. A zatim… balansiranje između
Radmilovog poroka i zadržavanja dobrih odnosa sa ostatkom njegove porodice.
I onda ono najteže – ljubav.
Nije žalio što je dozvolio da ga opčinjenost mladom ženom navede na borbu
sa samim sobom! Silno se kajao samo zbog toga što je sledio njen strah… strah
da će je porodica odbaciti zbog veze sa njim.
Kada je odbio da za Stelinog ljubavnika opozicionara obavi ozbiljan i opasan
posao, slutio je da će mu se osvetiti razotkrivanjem tajne ljubavi!
Prošlo je od tada nekoliko meseci i sve mu je jasnije da je Saša Bogdanović
mnogo ozbiljniji igrač nego što je pretpostavljao. Bogdanović nije kao keca iz
rukava iskoristio saznanje o ljubavisanju devojke iz cenjene porodice sa
čovekom iz podzemlja… i sada je spreman na njegov sledeći potez, ali ipak
mnogo manje nego što bi bio pre godinu dana.
Pre godinu dana u Bokanovom životu nije bilo ljudi čiji bi ga tragičan
gubitak naterao da oseti išta drugo sem iskrene tuge zbog njihove loše sudbine.
Sada je živeo sa osećajem ozbiljnog napada panike i kada pomisli da bi
mogao biti ostavljen.
Posmatram šesti sat njegovu praznu flašu na tepihu svoje hotelske sobe. Nemam
dilemu treba li da pođem za Bokanom. Ali muči me to hoću li umeti da mu
objasnim zašto sam došla. Da se pokajem? Da se zahvalim na tome što je sada
baš po mom ukusu i zvanično slobodan? Ili da mu kažem koliko ga volim?
Oblačim beli svileni ogrtač preko spavaćice. Put do njegovog apartmana nije
prohodan i posle pozdrava pitam obezbeđenje da li me se sećaju. Znam da je
unutra, jer momci dežuraju ispred samo kada on spava.
„Dobra ti sreća! Sjećamo se. Kako se ne bismo sjećali!“, kaže Edin uz
smešak.
„Biste li me pustili da uđem malo unutra?“, pitam dok sramežljivo sležem
ramenima i pored toga što im čipka sa mog „la perla“ negližea dovoljno govori o
tome kolika sam bestidnica.
„Bismo… a što ne bismo…“, kaže Edin, koji nije zaboravio moje noćne
posete Bokanu od prošlog leta.
Zahvalno se osmehujem momcima i sa srcem u petama otvaram vrata
Bokanovog apartmana. U dnevnom boravku nema nikog. Vrata od spavaće sobe
su odškrinuta. Skidam sa sebe ogrtač, prebacujem ga preko fotelje i bele
papučice sa seksi kićankama izuvam pre nego što krenem dalje.
Rešena da mu se uvučem u postelju, ulazim u spavaću sobu u kojoj je mračno
mada je odavno svanulo. Poneki zračak sunca koji se podvukao pod debele
zastore obasjava njegovo telo. Zastaje mi dah dok ga posmatram kako spava na
stomaku nepokrivenih ruku i stopala.
Željna sam ga i ne posustajem, iako mi srce lupa. Penjem se na krevet i
prilazim mu na kolenima oprezno i nečujno poput mačke. Talasi zadovoljstva
udaraju o moje grudi dok se naginjem nad njim podbočena rukama. Polako se
približavam usnama njegovom obrazu, svesna da ga je rub moje spavaćice već
dodirnuo. Ljubim ga u potiljak. Želim da mu sa kose udahnem što više mirisa.
Zastajkujem sa poljupcima, jer mi od neravnomernog disanja knedle zastaju u
grlu.
Nepomičan je, leži na desnom obrazu, šake su mu raširene preko jastuka u
visini glave… Lenjo vučem gornjom usnom preko njegovih ramena, sve dok ne
postane sasvim suva, a onda je vlažim i krećem ponovo u suprotnom pravcu.
Ruke mi već drhte…
Pridižem se i otkrivam mu leđa. Nazirem kako na sebi nema ništa i vraćam
prekrivač preko njegovih butina. Ne želim da pomisli kako me je želja za
seksom dovela u njegov krevet, iako ne znam kako da je obuzdam. Oklevam na
trenutak… Skidam gaćice sa sebe. Više me ne interesuje šta je ispravno i
spuštam se na njegova leda.
Obgrlila sam ga nogama i prelazim medunožjem niz njegova leđa lagano
pridržavajući rub spavaćice. Skidam spavaćicu i rukama se pridržavam za
njegova ramena. Ne vodim računa o jačini kojom ga pritiskam. Jer znam da je
već budan. Celim telom ležem preko njega. Poznati dodir mojih dojki uz
njegovu kožu! Stavljam dlanove preko njegovih i polagano mrdam kukovima.
Leđa su mu lepljiva. I telo mi klizi ka njegovoj goloj zadnjici. Ljubim ga iza
levog uha vrhovima usana i konačno vidim njegove šake koje se šire. Prsti nam
se prepliću i više ne pokušavam da prikrijem zadovoljstvo… Svaki moj uzdah
otkriva mu koliko sam čekala ovu noć.
„Pusti me da se okrenem…“, kaže sa poznatim prizvukom želje u
najzavodljivijem glasu na celom svetu.
Spuštam se sa njegovih leđa na krevet i posmatram ga kako se tromo pridiže
u sedeći položaj. Uspeva da uhvati moj posramljeni smešak kada mi pogled
zaluta u pravcu onog među njegovim nogama. Nisam ja kriva što stvari koje
štrče najlakše privuku pažnju.
Štipa me za usta povlačeći raširenim dlanom preko mog lica i kaže:
„Hoćeš li da legneš?“
Poslušno klimam glavom. Toliko sam vlažna da on ne koristi ruke kako bi
ušao u mene. Žmuri… i ja zatvaram oči. Ujednačene lagane pokrete s vremena
na vreme prekine nečim nalik na prodiranje u moju utrobu, ali bol koji osetim
potisne uvek njegovo prigušeno jecanje koje me uzbuđuje do neba.
Ja znam… Ja tačno znam šta će se sada dogoditi… Obavijam ga rukama i
čvrsto ga grlim. Stežem ga kao što se steže neko ko pokušava da se otrgne.
Pritisak njegovog tela na moje je sve snažniji… Jasno mi je da ni on nema
nameru da se tek tako odvoji od mene.
Naslanja usta na moja. Ne ljubi me. Samo dišemo spojenih usana. Naglo se
uspravlja, preplavljuje me talas nezadovoljstva na tren… Ne želim kraj… Barem
ne onaj logičan!
Hvata me za kukove i sve snažnije navlači na sebe. Ja, koja sam već jednom
nogom bila u moru razočaranja, pod naletom novog adrenalina kao da upadam u
trans. Otvaram oči u pravom trenutku: prodorno me gleda i steže vilicu dok me
čvrsto drži navučenu na svoj ud.
U mom mozgu kao da se pokrenuo neki mali, tajni mehanizam… kao da mi
hiljadu glasova istovremeno šapuće:
 „Pamti… Pamti… Pamti ovaj trenutak…“
Miran je, ali moje telo se snažno i dalje navlači na njega… Kakav nestvaran
osećaj! Kakav osećaj dok polako upijam sve ono što je on izlio u mene…
…I pamtim…
I on će?
Ovoga puta imam osećaj da hoće… zauvek.
Tek što je svanuo peti dan jula. Saška, Andrea, Sofija i ja nestrpljivo iščekujemo
Andreja da dođe po nas i odveze na aerodrom. Bokan je iz nekog razloga
iznajmio avion i Saška, fascinirana tom činjenicom, ponavlja:
„Jebo te bog, putujemo privatnim avionom! E, samo je šteta što to nikome
nećemo smeti da pričamo…“
Koristim priliku da ih još jednom upozorim da će ovo putovanje biti prožeto
okolnostima koje će se bitno razlikovati od priče koju smo plasirale roditeljima.
„I da pričamo, niko nam ne bi verovao. Ej, Saški? jesi li ponela onu tvoju
kartu“, dobacuje Andrea.
Saška ima kartu sveta na kojoj obeležava države iz kojih su momci sa kojima
se povatala. Smejemo se kada nam Saška iz torbe vadi kartu.
Približava se trenutak ulaska u avion. Bokan me čvrsto grli jednom rukom
dok drugom neprestano kuca poruke na „nokiji 3210“ koju do sada nisam videla
u njegovoj zavidnoj kolekciji starih telefona.
Pridružuju nam se tri veoma zgodna kratko podšišana momka sa putnim
torbama preko ramena. On ih pozdravlja i upoznaje sa nama devojkama. Pola
sata kasnije prelećemo Kosmaj na našem putu do Mikonosa.
„Ej, Saška! Mislim da bi bilo pametnije da si ovaj put ponela kartu Srbije“,
kaže Andrea i ne mogu da izdržim da se ne nasmejem.
„Ništa se ti ne sekiraj!“ dobacuje Saška i iz torbe vadi plastičnu futrolu za
lična dokumenta iz koje izvlači minijaturnu kartu AMSS-a.
Svi se smejemo uključujući i tri momka koji i ne slute da bi mogli biti
obeleženi.
Raj na zemlji! „Cavo Tago“ hotel! Uživam pijuckajući svoj voćni koktel, u
pogledu na Sašku i Andreu kako se besomučno slikaju. Trude se da uhvate
najbolji kadar kruzera koji plovi tik ispod uzvišenja na kome je hotelski bazen.
Nervozna sam jer mi se već treći put piški od dolaska u hotel. Prilazi nam
ljubazna devojka sa obaveštenjem da će naš smeštaj biti najbrže moguće
spreman. Preko ruba čaše posmatram Bokana koji silazi niz bele kilometarske
stepenice. On u crnoj garderobi na bleštavobelom Mikonosu! Za njim ide
nepoznati, omanji ali perfektno građen ćelavi čovek.
„Jorgo, ovo je moja devojka Beba“, kaže Bokan na engleskom jeziku.
Jorgos nešto govori na grčkom i Bokan odmahuje glavom. ‘
„Lepa devojčice… Sada mi je jasno zašto ovog tvog čoveka u poslednje
vreme ni najmanje ne zanimaju čari atinskog noćnog života“, kaže Jorgos, dok
Bokan ponovo odmahuje glavom.
Saška, Ana i Sofija batalile su lepote panorame i spremne su da se pozabave
ovom muškom živom lutkom. Posmatram njihovo upoznavanje i deluje mi da će
narednih sedam dana proteći u duhu čuvenog srpsko-grčkog prijateljstva.
Negodovanje mojih drugarica zbog toga što nećemo biti skupa u hotelu
prilično umanjuje junior suite sa hiliside bazenom. Mene Bokan vodi u privatni
smeštaj. Posmatram divnu kamenu kućicu okruženu fenomenalno uređenim
vrtom iz kog puca pogled na pučinu. Iz podnožja mi dolazak do kuće izgleda kao
alpinistički izazov, ali put do kuće je asfaltiran i bez opasnih krivina, što mi je
važno jer osećam malaksalost.
Bokanovo imanje! Izdvojena ravna površina na vrhu stene okružene
kamenim liticama. Ružičnjak, venjak obrastao u vinovu lozu, mali maslinjak,
drvored limunova… Ceo ovaj prizor daje mi novu sliku o Bokanu, čoveku koji
me je i bez isticanja smisla za bavljenjem okućnicom oborio s nogu. Ne mogu
baš da ga zamislim kako sa gumenim rukavicama i panama-šeširom na glavi
uživa u podrezivanju voćki, ali i sama potreba da njegova letnja kuća bude
okužena ovako lepo negovanim biljkama čini da budem još sigurnija u svoju
ljubav prema njemu.
„Bebice, koliko dana ti kasni menstruacija?”, čujem pitanje koje sam
očekivala i mnogo ranije.
Nastavljam da se igram kićankom sa baldahina koji krasi ogroman krevet
postavljen tik uz bakonska vrata koja se otvaraju ka spolja pa, dok ležim u
njemu, imam osećaj da sam u bašti a ne unutar kuće.
„Nedelju dana. Možda deset”, kažem.
„Znači li to da ćeš da nam rodiš bebu? Kada ćemo test da radimo?”, kaže dok
me posmatra kako se bez reči meškoljim u krevetu.
„Pa… mogu sutra da uradim test, ako hoćeš“, kažem.
„Neću sutra. Hoću sad“, kaže i ustaje naglo iz kreveta.
Oblači bermude i majicu, savija se da me poljubi u kosu i čujem kako uz
zveket ključeva, a potom i škripu guma sportskog automobila.
Sedimo uz liticu, na samoj ivici imanja, dok ispod nas nemirno more udara o
stene. Čvrsto me privija uz sebe, dok se topim od miline sklupčana u njegovom
krilu. Ne bih mogla da izbrojim nizove poljubaca kojima me obasipa od onog
dana kada je test na trudnoću pokazao dve crvene linije.
„Znaš, Bebice, ja sam bio mnogo nesrećan kada sam saznao da će se roditi
Balša, moj mlađi brat. Bio sam klinac, mislio sam da je on kriv što ja više
nemam porodicu, što sam postao dete razvedenih roditelja. On mi je bio brat po
ocu. Izrastao je u mnogo dobrog momka. Kasnije sam ga baš zavoleo. Ali, jebi
ga, ćale ga je naučio da voli te motore i to mu je i došlo glave. I jednom i
drugom… Matori je umro od tuge i griže savesti, samo neki mesec posle“, priča
i osećam koliko je u istom trenutku i srećan i tužan.
„Žao mi je! Koliko si imao godina kada su se tvoji razveli?“, pitam.
„Osam…“, odgovara i priča mi da je tatina ljubavnica ostala trudna pre
razvoda od njegove majke.
„Kako je tvoja mama to podnela?“, pitam istog trena se kajući zbog
znatiželje.
„Kada joj je priznao da je već mesecima u braku iz sažaljenja prema njoj i
meni, ali da je došao trenutak kada mora da ode zato što očekuje dete sa drugom
ženom… hladno mu je rekla: ’Idi’“, kaže.
„A on? Da li je odmah otišao?“, pitam.
„Ma jok. Otišao je da spava. Vadio se na sneg, kako ne može auto da izveze
iz garaže“, kaže.
„Možda nije bio siguran u to da želi da ode od vas?“, pretpostavljam.
„Možda… ali moja luda keva je uzela lopatu i za dva sata očistila tonu snega,
napravila mu put od garaže do kapije, upala u njegovu radnu sobu u kojoj je
spavao i rekla mu: ’Trudnica ne sme noću da ostaje sama. Izlaz ti je prohodan.’“
„Vau! Pa ona je genijalna!“, uzvikujem kroz smeh.
„Bila…“, kaže Bokan ljubeći me u čelo.
„Ali rodila je tebe, koji si sada genijalan na nju…“, uzvraćam mu poljupcem
u obraz.
„Hoćeš li ti meni da rodiš nekog ko će biti genijalan na mene?“, pita raznežen
i melanholičan.
„Želiš dečaka ili devojčicu?“, pitam.
„Svejedno mi je“, kaže.
 „Naravno da ti je svejedno kad već imaš oba“, kažem jer me već sat vremena
izjeda sumnja da U je i nju ovako ljubio kada je saznao da nosi njegovo dete,
njegovu decu…
„Ja nemam ni jedno ni drugo. To upamti! I zaboravi da sam ikada hteo da
progovorim na tu temu. Za-bo-ra-vi! Tačka!“, kaže i nestaje niz dvorište.
Jul prolazi u privikavanju na drugo stanje koje mi olakšavaju Saška i Andrea sa
svojim pričama o doživljajima iz noćnog života Mikonosa. Beskrajno su
zahvalne Bokanu što ih je smestio u luksuzan hotel u kojem im nije manjkalo
zanimljivo društvo. Na obe Saškine karte, i na karti sveta i na karti Srbije,
ponešto je obeleženo.
„Prosto strahujem da bi i na mapi planeta Sunčevog sistema imale šta da
označite da ju je Saška kojim slučajem ponela na ostrvo. Same fotke u
dvodimenzionalnoj formi navode na blud, a mogu mislilti kako je vama dvema
koje imate 4D doživljaj“, kažem gledajući ono što je Saška zabeležila foto-
aparatom.
Avgust mi donosi jutarnje mučnine i jedva podnosim vikend sa roditeljima u
Crnoj Gori, gde otac privodi kraju zidanje stambenog kompleksa. Bokan me
proganja ubeđivanjem kako je vreme da kažem mojima najpre za njega, a onda i
za našu bebu.
Objašnjavm Bokanu da ne želim da mi njihovo eventualno neslaganje ugrozi
još uvek ranu trudnoću. Mučim se u sebi, jer ne uspevam u mislima da oživim
zajedničku sliku sebe i Bokana kako brojimo dane do dolaska naše bebe na svet.
Prvi je septembar. Bokan mi je dao ultimatum, pošto za tri nedelje ulazim u peti
mesec trudnoće, da saopštim roditeljima sve. Plan je da on poslovno na dan-dva
ode do Budimpešte, a potom da zajedno idemo kod mojih roditelja.
Insistira da za vreme njegovog odsustva iz zemlje budem u Sofijinom stanu.
Ona je van sebe od brige, jer tvrdi da joj ne delujemo poput ostalih parova koji
se raduju dolasku prinove. Sigurna je da ja želim bebu, dok me posmatra kako
mahinalno krenem da milujem svoj stomak kada se zapričam ili zagledam u
televizor, sigurna je i da je Bokan napravio dete zato što me obožava, a ne zato
što mu se omakao trenutak nepromišljenosti… Ali nešto joj ne da mira. Osećam
da neki nemiri muče i Bokana. A ja? Ja kao da sam u lokalnoj anesteziji. Svesna
svega, ali paralisana.
Andrej unosi moje stvari u Sofijinu zgradu, a ja i Bokan koristimo trenutak
da se nasamo pozdravimo. Stojimo pred kapijom zgrade u kojoj je stan za koji se
više ne zna kome tačno pripada… mojima, Bokanu, meni i Sofiji, ili samo njoj?
Glava mi je među njegovim dlanovima, dok mi ljubi čelo i šapuće:
„Budi dobra…“
Okrećem se od njega spremna da zakoračim ka zgradi, ali on me hvata s leda,
obavija mi stomak rukama, zabija glavu u moju kosu, udiše njen miris i kaže:
„Ti si moja ljubav. Znaš? Čekaj me.“
Vrata od zgrade se otvaraju. Uzdišem i krećem napred, mimoilazeći se sa
Andrejem. Penjem se ka stanu i razmišljam koliko je život nepredvidiv.
Poslednji put kada je na sebi imao tu istu jaknu, pozdravljali smo se na parkingu
hotela, pred moj povratak u Srbiju. Tada me je izluđivala neizvesnost da li ću ga
ponovo vidcti. A sad… u meni raste njegov sin. Šta donosi novi dan? Ne znam…
Niko nikada ne zna. Ili samo ja moram da živim sa tom strepnjom?
Šta donosi novi dan? Nisam dugo čekala na odgovor i potvrdu opravdanosti
nemira i Bokanovih i Sofijinih.
Novi dan doneo je Bokanovu sliku na CNN-u! Spektakularna vest:
„Vođa atinskog podzemlja Jorgos Papadopulos uz pomoć međunarodnog
teroriste Jovana Bokana kidnapovao kćerku grčkog premijera. Otmičari kažu da
će devojčica biti vraćena kada premijer Savas preda vlast vođi opozicije.
Opozicija negira umešanost u ovaj događaj…“
Stoti put pozivam Bokanov broj, iako mu je telefon isključen. Sofija mi
neprestano govori da prestanem da zovem, jer nije pametno da neko moj broj
nađe u njegovom telefonu.
„Šta ćemo sa tim što neko može naći njegovo dete u mom stomaku?“, vičem
na Sofiju.
Sopstvena nesreća navodi me na histeričan smeh koji posle nekog vremena
prelazi u plač… tihi plač. Nisam sposobna da jecaje pustim iz sebe. Svaki jecaj
ostaje u mojim grudima i pritiska me. Beba se uznemirila i Sofija me moli da bar
legnem i podignem noge.
„Sofi, ovo verovatno nije istina…“, kažem dok me Sofija još čvršće grli.
Obe znamo da je vest sa CNN-a istina. Obe pozivamo Andreja i Borisa, koji
naravno nisu dostupni. Obe čitamo kratku poruku mog ginekologa: „Popij
’bromazepam’ od jedan i po miligrama. Na raspolaganju sam ti 24 h.“
Pijem lek i neplanirano tonem u dvočasovni san.
Otvaram oči, vidim Sofiju koja sedi pokraj mojih nogu umotanih u kašmirski
prekrivač.
„Sofi, zašto su mi noge posebno pokrivene?“ pitam.
„Zato sto si se tresla. Zvala sam tvoju doktorku. Rekla mi je da je to
posledica šoka i reakcija na lek koji ti je opustio mišiće“, kaže i opet me snažno
grli.
Vidim i Sašku, koja me takođe grli i ne progovara, kao da je neko umro.
Najednom me obuzimaju najcrnje misli i shvatam da znaju nešto što ja ne znam.
„Da li je živ? Šta su javili? Da li je živ?“, ponavljam stežući Sofiju za
ramena.
„Živ je! Živ je! Ali je uhapšen… ili su se predali. Sve televizije javljaju
različito“, kaže Saška.
Čujem zvuk mobilnog, skačem i čujem Stelin glas koja polušapatom govori:
 „Pakujem tvoje stvari iz Bokanovog stana. Uglavnom sam ih prepoznala. Sve
žensko sam pokupila. Postoji li nešto mimo toga što je tvoje?“
„Ne znam. Zašto ti pakuješ moje stvari?“, pitam uznemirena i tek tada
shvatam da je zora.
„Zato što je on tako rekao!“, kaže odsečno.
„Ti si se čula sa njim?!“, kažem u neverici.
„Neee! Mogu li da ti donesem stvari?“, kaže taj grozni ženski glas, poslednji
koji želim da čujem u ovom trenutku.
„Donesi mi, molim te, nešto njegovo!“, kažem molećivo i tiho.
Predugo čekam na odgovor toliko da proveravam da li se veza prekinula dok
konačno čujem:
„Doneću ti…“
Nakon sat vremena Stela sedi u našem stanu. Iako je rano jutro, ful je
namontirana kao za nastup. Otkriva mi da su Andrej i Boris otputovali u Grčku
kao deo Bokanovog pravnog tima. Za Borisa sam znala, ali za Andreja u životu
ne bih rekla da ima advokatsku legitimaciju. Saznajem da joj je Andrej pred
polazak javio da iz Bokanovog stana ukloni sve što bi moglo da me poveže sa
njim.
Na izlazu iz svoje ogromne „kartje“ tašne vadi Bokanovu crnu „malo“ majicu
za spavanje. Držim je u rukama i osećam kako još uvek miriše na njegov parfem,
na moju mirišljavu kremu… na nas.
Kasno popodne dočekujem stiskajući i dalje Bokanovu majicu na stomak i
odgovaram na još jedan Stelin poziv. Bokan je dobro i poručuje mi da ostanem u
Sofijinom stanu! I da nosim široke haljine! Ne sumnjam da je poruka došla od
njega jer smo ovaj stan jedino nas dvoje nazivali Sofijinim. Znam i da nošenje
širokih haljina podrazumeva skrivanje trudnoće do daljnjeg.
„A misliš li ti da pod Sofijinim stanom podrazumeva to da ja mogu ovde
ostati da živim kada me se otac i majka odreknu zato što sam retard koji
podržava tvoju vezu i trudnoću sa vođom međunarodne terorističke
organizacije?“, pokušava Sofija da se našali dok ja naglas tumačim Bokanovu
poruku.
„Ne bih rekla! I zamolila bih te da ga tako ne nazivaj“, kažem i uspevam prvi
put nakon dva dana da se nasmešim.
Ovo je prvi put za proteklih 48 sati da smo se našalile.
Cele noći gledamo sve svetske kanale koji izveštavaju o otmici u Atini.
Američki mediji insistiraju na tome da kidnapovanjc ne spada u terorističko
delovanje, i od Bokana prave heroja.
U svakom izveštaju ističu kako je Bokan, bivši pripadnik SWAT-a, po
svedočenju dadilje“ prilikom otmice naredio da se u plastičnu kesu spakuju sve
stvari neophodne da se detetu umanji trauma. Tokom reportaže se smenjuju
fotografije belog medvedića koji na sebi ima svilenu traku sa natpisom „dior“,
roze, takođe CD cucle, belo-roze „ermes“ kašmirskog ćebenceta, „tifani“ srebrne
zvečke…
Nemci informaciju o otmici koriste kao uvod u priču o veličini problema
grčkog duga i nadama kabineta njihovog kancelara da će smena vlasti u Grčkoj
značiti veliki pomak u pronalaženju načina za prevazilaženje krize.
Britanske TV stanice komentarišu izveštavanje makedonskih kolega koji se
isključivo bave analizom luksuznog načina života porodice prvog čoveka vlade
zemlje čiji su mnogi građani usled masovnih otpuštanja radnika dospeli na ivicu
egzistencije.
Na ekranu, ispod slike Koste Savasa, gledam specifikaciju dečjih stvari koje
su nađene prilikom akcije spašavanja zaključno sa ukupnom vrednošću koja se
podudara sa tromesečnim troškovima četveročlane porodice na Peloponezu.
U okviru vanrednog programa na grčkoj državnoj televiziji emituju se dirljivi
snimci uplakane premijerove supruge i jednogodišnje devojčice koja vrišti do
iznemoglosti jer su joj reflektori upereni u oči.
Francuzi prate dešavanja oko svoje državljanke koja je radila kao guvernanta
kod porodice Savas. Navode da su besmislene spekulacije grčkih medija
povodom njene povezanosti sa otmičarima devojčice. Potenciraju kako je
madam Avlen dadilja kojoj su neke od najbogatijih evropskih porodica ukazale
poverenje pre Savasovih.
Moja majka Nataša, fiktivno zaposlena kao analitičar u kući Pilipovića, ističe
kako smo mi još i dobro prošli kao žrtve belosvetskog ništaka, dilera droge,
trgovca oružjem i plaćenog ubice Jovana Bokana! Koji je sigurno na Kosovu
trgovao organima, a u Iraku verovatno i malom decom. Sekunda fali da joj
kažem:
„ A povrh svega toga je i otac tvog unuka.“
„Sofijaaaaaa!!!“, vičem dok se budim u lokvi krvi i pod nesnosnim bolovima.
Sofija uleće u moju sobu i poziva Sašku da okrene 94. Saška se pojavljuje na
vratima i šokirana pokriva usta rukama. Petnaestak minuta kasnije kola hitne
pomoći voze nas ka Urgentnom centru.
Sofiju su takođe uneli, jer joj se noge toliko tresu da ne uspeva sama da se
popne u ambulantno vozilo.
„Slušajte me! Po cenu života ne smete da zovete moje roditelje! Ja sam
punoletna. Vi ste mi komšinice i recite da će mi muž doći čim stigne sa puta“,
kažem uplašena.
Obe klimaju glavom. Sofiji su oči naduvene od plakanja, a Saška je bleđa
nego kad sama popije celu flašu votke. Primećujem da su i njihove pidžame
umrljane mojom krvlju.
Bolovi prestaju, ali ih zamenjuju zabrinjavajuće učestale kontrakcije.
„Gospođo, izvinite… osećam neki čudan pritisak. Šta to znači?“, kažem
uplašena medicinskoj sestri.
„To, mila moja, znači da je krenuo porođaj“, kaže i izvodi me iz sobe.
Odmah po prijemu u porodilište konstatovan je prestanak srčane radnje ploda.
Uključena mi je indukcija.
Nakon jednog sata iz mene je izasla beba koja nije zaplakala.
Porodilištem se prolomio samo moj plač kada sam u tom malom usnulom
dečaku prepoznala Bokana dok spava. Sličnost je bila zapanjujuća… A onda su
zahtevali da ne gledam više…
A ja nisam mogla da odvojim pogled od tog malog bića. Pružala sam ruke i
preklinjala da mi dozvole da ga dodirnem.
Odjednom se poput anđela pojavila moja doktorka i na trenutak mi je njen
pogled pun saosećanja ublažio bol.
Dodirnula sam ga. On je stvaran, iako pet meseci nisam mogla da poverujem
u njega. Ponašala sam se kao da mi je neko poverio da igram ulogu koju sam
silno želela. Kao da to zapravo nije bila moja stvarnost.
Nešto me je sprečavalo da verujem u sreću koja me je snašla. U srećan kraj o
kome sam maštala. Ja njegova, on moj i naša beba u meni – bila je to moja
stvarnost, a ne iluzija.
Sutra ujutro. Željno iščekujem Sofiju. Nadam se nekakvoj vesti o Bokanu.
Televizijski program u bolničkom apartmanu sveden je na domaće kanale koji,
pošto je mala Evelin Savas vraćena roditeljima, emituju samo izveštaje o
neredima na ulicama Atine i ostalih velikih gradova.
Medicinska sestra koja me obilazi u apartmanu suviše je ljubazna, ali nema
odgovor na jedino moje pitanje koje ponavljam: Kada će me pustiti kući?
„Izvinite… Htela sam da proverim da li ste raspoloženi za posetu?“, pita me
medicinska sestra.
„Jesam, naravno. Neka uđe, slobodno“, kažem i iste sekunde postajem
iznenađena prizorom.
Na vratima aprtmana porodilišta stoji Boris sa ogromnim buketom! Haos u
mojoj glavi! Cveću jeste mesto u porodilištu, ali… da li on zna da ću ja ovo
odeljenje napustiti sama, bez deteta u naručju, bez muškarca koji će nositi plavu
korpu, bez nade da ikada više mogu biti srećna? Izaći ću praznih ruku i praznog
srca.
Boris predaje sestri cveće i ne pogledavši je. Staje uz samu ivicu mog
kreveta, savija glavu i ljubi me u kosu. Potoci suza liju niz moje obraze….
„Ajde… ajde, smiri se. Šta je bilo, bilo je. Život mora da se nastavi tamo gde
je stao“, kaže prepun saosećanja.
„Zna li on šta se desilo?“, pitam kroz jecaj.
„Zna. Sinoć sam uspeo da mu javim“, kaže Boris.
„Šta je rekao?“, pitam sa izmešanim osećajima nade i straha.
„Ne mogu to da saznam dok ne odem kod njega. Večeras ponovo letim za
Atinu. Došao sam samo da vidim kako si“, kaže Boris i miluje mi ruku.
„Samo zbog mene?“, pitam.
Klima glavom i stavlja ruku preko moje. Priča da je za moju tragediju saznao
od doktorke koja mi je vodila trudnoću, a koja je dobra prijateljica njegove
Vesne, psihologa. Saznajem da je ona i načelnica odeljenja koju je Bokan, kao da
sam princeza na zrnu graška, angažovao da mi vodi trudnoću u privatnoj bolnici.
Ta spoznaja čini da osetim još veću grižu savesti i kažem:
„Borise, ja sam ga izdala! Izgubila sam njegovo dete, dete koje je toliko
želeo!“
Boris uporno ponavlja da nisam ja kriva, da život tako često namesti i
ubeđuje me da će Bokan najmanje mene da krivi. Zbunjeno gledam u njegove
prodorne plave oči dok mi govori da će Bokan samo samog sebe da krivi jer nije
bio uz mene i bebu kada je trebalo. Boris se tužno smeši i podiže obrve dok mi
pruža novo pakovanje maramica i priča o svojoj tragediji koju mi Bokan nikada
nije spomenuo.
„Kada sam ja izgubio kćerku, nisam krivio bivšu ženu koja je živela sa njom,
već sebe. Jedini krivac bio sam ja koji sam živeo nekoliko hiljada kilometara
daleko. Anika je bila tvojih godina kada se zaljubila u dosta starijeg momka.
Nastradala je u pucnjavi. Obračun dva klana. Ti me neodoljivo podsećaš na nju,
na moju Aniku. Imala je boju tvojih očiju i kose. I ničeg se nije plašila kad se
zaljubi… Baš kao ni ti. Čim sam te video, znao sam da ćete se ti i Bokan dopasti
jedno u drugom. Ma, bio sam siguran da ne može biti drugačije! Nas dvojica
smo mnogo puta došli u konflikt zbog tebe, ali on nije popuštao u svojoj nameri
da te polako uvede u svoj svet, da postaneš deo njegovog života.“
„Vi ste se za mene brinuli kao što ste o vašoj ćerki?“, kažem duboko
potresena.
„Pre bih rekao kao što nisam brinuo o njoj“, kaže i stiska mi dlan.
„Kako niste došli u iskušenje da kažete mojim roditeljima za mene i
Bokana?“, pitam.
„Zato što si ti Bokanu odmah nakon vaših prvih susreta postala veoma važna.
A u ono što je njemu važno ja ne diram. Nikad ne izađe na dobro kada se sudare
dva različita sveta. I ako se izbegne tragedija, ostaje mnogo toga što mora da se
dotera, zaboravi, odbaci, prećuti… da bi takav spoj profunkcionisao u svakom
smislu. Sve ovo sa tobom i Bokanom što se dosad dešavalo, sve je moralo da
bude ovako kako je. Šta će biti nadalje, zavisi samo od vas dvoje. Moraš da
budeš jaka i spremna na sve! Zapamti da je tebe sopstvena hrabrost dovela u ovu
situaciju, ne slabost, niti ludost. Vesna misli da si ti posebna i predodređena da
imaš sve što poželiš. Zato se pripazi onoga šta želiš. Imaj uvek u glavi da sve što
silno želiš već i imaš. Samo ostaje na vremenu da te u to i uveri“, kaže Boris i
ustaje polako sa stolice.
Borisove reči utehe, reči mudrog čoveka izrečene u najboljoj nameri, ne
prijaju mojim ušima.
Pruža mi ruku, spušta usne na moj dlan i ljubi me s očinskom nežnošću.
Osećam težinu suze koja se iskrada iz mog oka i ne uspeva da sklizne niz obraz
dok Boris kreće ka vratima.
„Borise! Da li je on dobro? Da li je povređen?“, pitam konačno jedino što mi
je važno.
Okreće još jednom glavu ka meni i gleda me kao da sam poludela, kao da
nema smisla u mom pitanju. Ubeđuje me da je Bokan na sigurnom, da nije
povređen i da nema razloga da brinem za njega.
„Hvala vam puno na svemu!“, kažem i mahinalno skrećem pogled ka vazi sa
prekrasnim buketom.
Tražim podsvesno u tom buketu cveća još neku, skrivenu, poruku i Boris, kao
da ulazi u moje misli, kaže:
„A, da! Cveće sam ti doneo da se ne bi u potpunosti razlikovala od žena koje
izlaze odavde… Izlaze kao majke iz porodilišta. Potrudi se da se svojim
ponašanjem ne razlikuješ previše od srećnih ljudi! Nesrećni su laka meta, lak
plen. Uvek skreći pažnju ljudima od svoje nesreće, kako znaš i umeš. I
najvažnije, samoj sebi svim silama okreni misli od sećanja na ono što boli.“
„Borise! On je mene ostavio, zar ne?“, uspevam da izgovorim.
„On je tebe spasao! Sutra izlaziš“, kaže sa onim svojim pogledom ispod
podignutih obrva.
Krivim usta u stranu kako bih barem nečim izrazila ironiju reči koje sam
prećutala.
Čuvari glavnog atinskog zatvora prekinuli su štrajk onog trenutka kada su pod
najvećom merom bezbednosti u zatvorski krug sprovedeni grčki Robin Hud
Jorgos Papadopulos i njegov ratni drug Jovan Bokan. Ljudi o čijem su zločinu
brujali svi grčki mediji dočekani su kao heroji. Atmosfera koja je vladala dok su
odvođeni do svojih zatvorskih ćelija bila je jasan pokazatelj da ih grčki narod sa
obe strane zakona i te kako podržava.
Smena vlasti bila je izvesna. Otmica male Evelin bilo je samo način da se još
tri ozbiljnije akcije izvedu neometano dok je javnost okupirana senzacijom.
Bokan je sam izabrao da bude deo kidnapovanja. Procenio je da mu je bolje da
otmicom deteta nanese štetu svom ionako već ozloglašenom imenu nego da u
rizičnijim poduhvatima ugrozi svoj život koji mu je tako neočekivano postao
važan.
Jorgos je i pre toga za sebe obezbedio glavnu ulogu u onome za šta se znalo
da će biti medijski najpropraćenije. Želeo je status narodnog heroja, jer ozbiljan
novac i impresivna moć više mu nisu pričinjavali zadovoljstvo.
Bokan ga je najpre odbio, ali stari prijatelj se pozvao na činjenicu da mu je
dužan, dužan u ime trenutka kada mu je spasao život.
Ležao je u tišini svoje samice osećajući ogromno olakšanje što je Jorgosu
odužio svoj dug. Za kratko vreme on te moći da uživa u statusu oslobodioca.
Nezamislive su benificije koje će imati kada njegov kum, vođa opozicije, dođe na
vlast.
Ali ona? Kako njoj da se oduži za to što ga je naivno obožavala potiskujući
saznanja o tome koliko je zapravo bio loš i opasan čovek? Kako da joj
nadoknadi to što je za vreme trudnoće koju je trebalo da provede bezbrižna i
neopterećena bila zbunjena njegovim promenama ponašanja koje su mu
uslovljavale glavobolje oko planiranja akcije u Grčkoj?
Kako da je spase košmara koje će imati kada joj se bude vraćala slika
njihovog mrtvog deteta? Kako?
Bilo mu je jasno da se svaki veliki dug na kraju može odužiti jedino na svoju
još veću štetu! Pred zoru je doneo odluku!
Boris je već bio na prvom jutarnjem letu za Beograd. Trebalo je da se uveri u
to da je ona zbrinuta kako treba i da je ohrabri. Dalje je morala bez njega!
Dalje je morala kroz život bez opasnosti na koju bi joj mirisao svaki dan ako
ostane sa njim.
Ona je još dete… a deca sve lakše prebole.
Sofija čitav dan uporno ponavlja da je Bokanova odluka da me poštedi tereta
koji bi mi donela naša zajednička budućnost odraz njegove ljubavi. Ubeđuje me
kao da je njegova, a ne moja prijateljica, da je takva odluka žrtva koju on
podnosi za moje dobro!
Ja joj još upornije objašnjavam da je vreme da ona prestane da sere, da Bokan
vrlo dobro zna da ću se ja raspasti od tuge za njim i da njega očigledno za moju
tugu nije briga.
Prvi put u životu jedva čekam da Sofiji vidim leđa i ispuštam uzdah olakšanja
kada konačno kreće. Sve što želim jeste da budem sama.
Plačem već satima svesna da više nema snage u meni, sa osećajem kao da me
nešto drži na ivici između sna i jave. Tako želim da pobegnem u san. Tableta za
spavanje noćas bi mi rešila sve, ali odbili su da mi je daju zbog sedativa koji sam
po podne već dobila kao deo redovne terapije.
Dozivam dežurnu sestru pritiskom na crveno dugme iznad glave, nadajući se
da će ona imati više razumevanja od onih iz prethodne smene.
Vrata apartmana se otvaraju i potreba da zaspim ustuknula je pred željom da
nestanem zauvek!
U mojoj sobi pojavljuje se, sva u belom poput anđela, Maja! Odmorna,
doterana, spokojna. Devojka čija me dubina toplih smeđih očiju vuče duboko i
daleko u prošlost. Našu zajedničku prošlost! Sad mi je jasno zašto se Miša
Marić, koji je oduvek važio za momka što juri plavušice svetlih očiju poput
mene, uvek vraćao njoj! Maji, toliko drugačijoj od svih ostalih sa kojima ju je
Miša varao.
Posmatram na vratima bolničkog apartmana devojku koju sam milion puta
ponizila demonstrirajući prisnost sa Mišom na njene oči! Oči koje upravo
gledaju u moj bolnički karton. Zašto je Bog noćas poslao u moju sobu baš nju,
jedinu devojku koja nema baš ni jedan jedini razlog da sačuva moju tajnu?
Devojku koja ima milion razloga da me izvrgne ogovaranju i podsmehu grada u
kojem smo obe rođene! Podsmehu grada u kojem sam ja bila princeza na zrnu
graška kojoj se može da ima sve, a ona kao svako drugo dete vaspitavano da
samo nađe svoje mesto i da ima onoliko za koliko se sama potrudi.
Okrećem glavu od nje i pokrivam lice rukama. Plačem sve glasnije osećajući
da je sve bliže mom krevetu. Spušta ruku na moje rame i kaže:
„Bebo, žao mi je! Mnogo mi je žao! Kaži mi zašto ne spavaš? Moraš da se
oporaviš.“
 Sklanjam sa svog ramena njenu ruku čija me nežnost tera da još snažnije
osećam moju sramotu. Kažem skoro pa grubo, razmaženo, da ne mogu da
zaspim i da se mučim već satima. Maja ustaje i odlazi uz obećanje da će mi
doneti „sanval“.
Polako se pridižem u sedeći položaj, sklanjam sa lica masnu i oznojenu plavu
kosu. Osećaj gnušanja prema samoj sebi osećam dodirujući tu kosu kojom sam
ne tako davno, puna sebe, pred Majom, nadmeno mlatila po diskotekama kada je
bila sjajna i sveže isfenirana. Poput zmije sam se provokativno uvijala zavodeći
našeg Mišu Marića! Spremna na sve samo da je dotučem.
„Popij ovu tabletu i nikome ni reč da sam ti je ja dala“, kaže Maja dok
zatvaram oči i tužnim smeškom joj stavljam do znanja da sam i te kako svesna
da nisam u poziciji da je odam glavnoj sestri.
„A ja neću nikome ni reč o tome da ti je trebala ova tableta, ove noći, ovde u
porodilištu. Veruj mi“, kaže.
Osećam kako brada počinje da mi drhti. Osećam olakšanje ali i ogroman stid
pred njenom dobrotom. Pružam ruke ka njoj i Maja prihvata moj zagrljaj. Miriše
na „armani kod“. I ja sam nekada tako mirisala. Zbog Miše… Suze mi
nekontrolisano teku niz lice, dok Maja stavlja dlanove preko mojih vlažnih
obraza.
„Od mene niko živ ovo neće saznati“, izgovara dok ja šapućem neprestano
„hvala“ i smešim joj se zahvalno.
Stavljam ruke preko njenih i u glavi mi odzvanjaju Borisove reči… nesrećni
su najlakša meta… skreći pažnju sa svoje nesreće.
Puna razumevanja klima glavom dok joj govorim da mi sve teže pada što je
otac mog deteta daleko od mene i priznajem da mi bude lakše kad pogledam u
ovo lepo cveće koje mi je poslao.
Ona gleda u buket koji je, Bogu hvala, jedan od najlepših i najvećih koje smo
i ja i ona ikada videle.
U Grčkoj je došlo do smene vlasti. Jovan Bokan je nakon dva meseca bio
slobodan čovek. Sve lične stvari čekale su ga u stanu na Monmartru. U Srbiju je
ušao pred zoru, sa pasošem Sent Kitsa i Nevisa. Nije se zadržao ni minut duže
nego što je bilo potrebno.
Ručao je na budimpeštanskom aerodromu, čekajući let za Pariz, kada se
Beogradom pronela vesto tragičnom događaju posle kog u Srbiji više ništa neće
biti isto.
Od trenutka kada sam ga prvi put videla, znala sam da ću zbog njega imati snage
da promenim ceo život, makar izgubila sve što imam. Bila sam spremna na
apokalipsu! Pripravna na prasak neverovatnih razmera! Rešena da budem
njegova i ako me svi osude, prezru, odbace, zaborave… čak i oni koje najviše
volim. A on? Dozvolio je da ja, ja koja sam zbog njega hrabro čekala trenutak
kada će moj savršen život zadesiti armagedon, doživim da me razara snaga koju
sam čuvala za odbranu naše ljubavi!
Dozvolio je da se ljubav koja je mogla da izazove veliki prasak rasprši bedno,
najbednije, poput jeftinog balona.
Neće to moći tako, Jovane Bokane!