Dobri ljudi, losi ljudi I ono izmedju

Jos u ranom detinjstvu mi polako stecemo da postoje dobre I lose stvari, znamo da postoje stvari koje
nam prijaju, iako ne znamo zasto je to tako, I stvari koje nam ne gode, a ni to ne znamo zasto.

Naravno, u tom periodu dete ne moze da ima misao I da artikulise ni sebi ni drugima zasto je to tako,
pa zato kada se pojave prvi znaci svesti u detetu, roditelji preduzimaju ulogu moralnih sudija.

Postoje stvari koje smeju da se rade, I one koje ne smeju. Postoje nagrade za dobre postupke, I kazne
za lose. Takodje postoje I dobri I losi ljudi, sto uglavnom dete samo bira, I na ovo druga misljenja
nemaju puno uticaja.

Krecu zatim prvi zaceci objasnjenja od spoljasnjih sila, tojest ako su roditelji tog deteta oni koji
razumeju da dete raste, I da mu vise nije dovoljno samo komandovati, dete postaje znatizeljno.

Zasto je ovo tako, zasto je ovo onako? Cak I ako nema potpun vokabular sposobnog coveka, pitanja
su tu, I cekaju se odgovori. Odgovori koji su cesto prosti, jer ne vredi preterivati posto ionako ce ih
dete ubrzo zaboraviti, dok ih opet ne zatrazi;

Moras da jedes povrce da bi bio jak, ne smes da pipkas sporet kad je vruc da se ne bi opeko, moras
da me drzis za ruku po ulici da te ne bi zgazila kola, ne smes da se bijes sa sestrom jer…

Jer njoj to smeta. Osnovna covecja osobina, ono pravo istinski, dobrota koja nas razlikuje od robota.

Empatija. Znas kako bi bilo tebi, tako da nemoj drugome ciniti nesto sto ti ne bi hteo, jer I njima to
smeta. Isti ste po tome, izbaci makar sve ostalo ali po toj jednoj stvari svi smo isti, po ljubavi.

Ako se ovaj proces nastavi, dete ce ubrzo imati dobro razumevanje moralnog I nemoralnog, prost, ali
cvrst temelj za dalji razvitak u coveka.

Ali sta ako to nije slucaj? Sta ako dete ne odraste u takvim okolinama? Ne dobije tu roditeljsku
paznju, te odgovore, mozda ima neku predispoziciju od rodjenja koja ponistava sve ovo I dodaje novu
dimenziju, mozda ima nesto neobjasnjivo u vezi sa tim detetom sto nije u skladu sa ovim principom
dobrog I loseg.

Sledi asimilacija, Sledi vrtic, predskolsko I skola, sledi niz crvenih zastava koje dete uvrh dize na koje
svi nekako postaju slepi pa ne vide, sledi gori uspeh, socijalni, akademski, kucni, unutrasnji... sledi
neko oblikovanje deteta u nesto sto ne vidi tu razliku dobroga I loseg, ili jos gore mozda vidi, ali nije
mu stalo da razume, da postupi po tome, ili jos daleko gore, niko mu nije pokazao.

Niko mu nije rekao, niko nije video te zastavice jarke sto samo sto nam oci nisu izbole, ali sad je
kasno. Sledi neko veliko sranje.

Nesto toliko nemoguce I neshvatljivo a ipak tu ispred tebe da ga vidis I da se uveris, postojanje
njegovo napada sve tvoje primalne strahove da prosto nemas izbora sem da uzvratis duplo jace.

Demon, zlotvor, djavo, nevaspitan, probisvet, cudak, nevaljao, vredan batina I kazne zasluzne za
takvo sranje, necovek, neljud, mangup i govno vredno moje nadprirodne mrznje I besa, I njegovog
olicenja nad rusenjem svega sto je dobro, lepo I zdravo.

A gde sad ona nasa empatija? Na nedostatak empatije, mi odgovaramo odsustvom empatije