Svako kome je ovaj mass shooting dogadjaj iznenadjenje zivi izvan realnosti.

Zaposleni u prosveti su bar

deceniju unazad ukazivali na ovaj problem, a zauzvrat su dobili samo tone dodatne administracije. Svaki
put kada smo zakukali – bukvalno smo kastrirani od strane ministartsva, medija, roditelja i drustva
generalno. Nasa prava su sve vise ogranicavana, a prava dece sve vise prosirivana, pa smo stigli dotle da
smo mi krivi za lose ocene (nije krivo dete koje ne zeli da uci, nego mi sto nismo dovoljno inspirativni) i
da ne smemo da udaljimo sa casa ucenika koji ga ometa, do toga da nismo zasticeni cak ni kada smo
verbalno i fizicki napadnuti. Sve je to polako i sugurno dovelo do gubljenja autoriteta, a mi smo gurnuti u
nemogucu misiju resavanja celog spektra problema (vrsnjackog nasilja, porodicnih disfunkcija…), uz
skoro pa nikakve mehanizme u rukama koji bi omogucili da iole uspesno ista od toga sprovedemo.
Naravno, uz to se ocekuje da budemo inspirativni i budimo u deci zedj za znanjem, sa sve proverom opet
nase uspesnosti kroz kojekakve ishode i standarde, uz opet obilje administracije. Eh da…prvo smo polako
dovedeni u situaciju da je skoro pa nezamislivo da ucenik ponavlja razred, pa do toga da mora da ima
dobre ocene. Da se ne lazemo – djaci danas os i ss zavrsavaju sa daleko manje znanja i sa daleko boljim
ocenama nego ranije. Onda je smisljeno genijalno resenje u vidu male i velike mature, ali su ispod radara
ostali fakulteti cije diplome se ne dovode u pitanje. Svako ko zeli, a ima sredstava, moze da upise koji
god zeli fakultet (privatni ili drzavni), bez obzira na uspeh. I tako polako stizemo u situaciju da imamo
hrpe akademskih gradjana (gde dajem sebi pravo da pomalo sumnjam u kvalitet znanja), ali nemamo
majstore, jer to nije in. Naravno, nastavni smerovi zvrje maltene prazni, jer su i deca ukapirala da uopste
nije deal raditi u prosveti. Nastavnici su pod budnim okom (i kritikom) svekolike javnosti i sarolikih
nadzornih tela. Pri najavi eksterne gutaju se bensedini, jer se zna da ama bas svakom mogu da pronadju
manu: nedovoljna interakcija, lose hendlovanje vremena, semanticki lose postavljen ishod za srugi
standard, srednji novo…Pa se negde zapitam – zasto nam onda ne daju standardizovane planove i
pripreme za sve, umesto da svaki nastavnik pise kako najbolje zna i ume. Odgovor bi verovatno bio da
nastavnik treba da personalizuje ishode prema ucenicima sa kojima radi, ali onda se uvodi
nepersonalizovana matura koja se radi po kljucu. Sirim pricu, ali ovo sto je juce eskaliralo nije posledica
jednog izolovanog faktora, nego celog kompleksa problema. Nastavnici su postali dezurni krivci, a deca
su, abolirana svake krivice i podignuta na pijedestal, nesmetano sve vise uplovljavala u virtuelni svet u
koji niko od nas nema uvid. Da me neko ne shvati pogresno – ne smatram da su deca losa i
monstruozna, ali davanje sve vecih prava (bez reciprociteta obaveza) osobama koje nisu mentalno i
emocionalno zrele nije bas najbolji recept. Ta tendencija prezasticavanja dece dovodi do toga da ona
nisu u stanju da podnesu frustraciju u situacijama kada im nisu ispunjene zelje bilo koje vrste. Mi ih
posmatramo samo kao decu, zaboravljajuci vrsnjacke uloge i koliko zapravo upravo vrsnjaci uticu jedni
na druge, a ta komunikacija se uglavnom odvija daleko od nasih usiju i ociju, u jednom paralelnom
univerzumu koji nije postojao kada smo mi bili u tom uzrastu. Ali, ovo mi je toliko deprimirajuce, da
nemam vise snage ni da pisem. Neka nam je Bog u pomoci, toliko.