УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ

ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ
Студијски програм мастер академских студија
Педагогија

ЗАВРШНИ РАД

ВРШЊАЧКО НАСИЉЕ У ОСНОВНИМ ШКОЛАМА У СРБИЈИ

Peer violence in elementary schools in Serbia

Студенткиња: Ментор:

Кристина Завишић Проф. др Зорослав Спевак

310026/2018

Нови Сад, 2019.

 УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ
ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ

Студијски програм мастер академских студија

Педагогија

Кристина Завишић

ЗАВРШНИ РАД

Вршњачко насиље у основним школама у Србији

Peer violence in elementary schools in Serbia

Овај рад не садржи облике присвајања или злоупотребе радова других аутора.
Овај рад не сме да буде предмет незаконитог присвајања или злоупотребе од
стране других аутора.

This thesis does not contain any form of illegal appropriation or abuse of other authors'
works.
This thesis must not be an object of illegal appropriation or abuse by other authors.

Нови Сад, 2019. Потпис студенткиње

______________________________
Садржај:

Сажетак ........................................................................................................................................................ 1
Abstract ......................................................................................................................................................... 2
Увод .............................................................................................................................................................. 3
1. Преглед досадашњих истраживања ....................................................................................................... 5
1.1. Истраживање насиља у свету .......................................................................................................... 6
1.2. Истраживања вршњачког насиља у Србији ................................................................................... 7
2. Шта је вршњачко насиље? ...................................................................................................................... 9
3. Облици насиља ...................................................................................................................................... 11
4. Карактеристике деце укључене у насиље ........................................................................................... 14
5. Последице вршњачког насиља ............................................................................................................. 18
6. Сајбер насиље - дефиниција и облици ................................................................................................ 20
6.1. Друштвене мреже и средњошколци - прилика за електронско насиље .................................... 22
6.2. „Он-лине“ активности за безбедан интернет ............................................................................... 25
6.3. Насиље на фејсбуку међу ученицима основне школе ................................................................ 26
6.4. Истраживање електронског насиља у Србији ............................................................................. 28
7. Позитиван и негативан утицај мас медија на младе .......................................................................... 29
8. Ризични и протективни фактори вршњачког насиља ........................................................................ 30
9. Улоге и одговорности - ко шта ради када постоји сумња на насиље или се насиље догоди ......... 33
10. Мере и програми превенције .............................................................................................................. 36
10. 1. Програми за превенцију насиља у школама у свету ............................................................... 37
10. 2. Програми за превенцију насиља у школама у Србији ............................................................. 41
10. 3. Анализа програма заштите од насиља, злостављања и занемаривања, и превенција других
облика ризичног понашања у школи ................................................................................................... 44
10.4. Превенција и мере заштите од компјутерског криминалитета ................................................ 47
11. Препоруке за бољу праксу у превенцији насиља у школи .............................................................. 50
Закључак..................................................................................................................................................... 53
Литература ................................................................................................................................................. 55
ПРИЛОГ ..................................................................................................................................................... 59
 ЗАХВАЛНИЦА
Захваљујем се свима који су ми безрезервно помогли у изради овог мастер рада, а
посебну захвалност дугујем свом ментору Проф. др Зорославу Спеваку за подршку,
сугестије, савете и критике.

Кристина Завишић
 Сажетак

Насиље представља сваки облик понашања које има за циљ намерно повређивање или
наношење бола, било психичког или физичког.

Вршњачко насиље сматра се великим друштвеним проблемом који мора бити решен.
Школско насиље је врло честа појава, која се не сме игнорисати.

Насиље међу младима у школи представља проблем који данас заокупљујe велику пажњу
разних научника, практичара, владиних установа, невладиних организација, разних
друштвених, стручних и хуманитарних организација, родитеља и свеукупне јавности у
земљама широм света.

Постоје разни програми за превенцију насиља у школама. Истраживања су показала да

пажљиво примењени програми превенције могу битно да смање насиље међу ученицима у
школи.

Кључне речи: вршњачко насиље, школа, превенција.

1
 Abstract

Violence is any form of behavior intended to intentionally injure or inflict pain, whether mental
or physical.

Peer violence is considered a huge social problem that must be solved. School violence is a very
common occurrence, which should not be ignored.

Violence among young people at school is a problem that nowdays gains a lot of attention of
various scientist, practitioners, government institutions, non-governmental organizations, various
social, professional and humanitarian organizations, parents and the general public in countries
around the world.

There are different programs for prevention of school violence. Research has shown that
carefully implemented prevention programs can significantly reduce student violence at school.

Key words: peer violence, school, prevention.

2
 Увод

Сведоци смо свакодневног насиља у разним областима друштва. Насиље је проблем

пред којим се не смеју затварати очи. Сваки човек у детињству искуси неки вид насиља -
било да је у улози вршиоца насиља, онај који трпи или је једноставно сведок насиља над
неким другим. Насиље представља сваки облик понашања које има за циљ намерно
повређивање или наношење бола, било психичког или физичког.

Вршњачко насиље, сматра се великим друштвеним проблемом који мора бити

решен. Насиље је врло честа појава, која се не сме игнорисати. Насиље међу младима
представља проблем који данас заокупљује велику пажњу разних научника, практичара,
владиних установа, невладиних организација, разних друштвених, стручних и
хуманитарних организација, родитеља и свеукупне јавности у земљама широм света.

Школа би требало да буде место сигурности и безбедности, али све више се

дешавају ствари које нам говоре да то није заправо баш тако. Школско насиље почиње од
најранијих узраста, што би требало да буде забрињавајућа чињеница, којом се треба
озбиљно бавити. Насиље присутно у школи је озбиљан проблем, који се не сме одлагати и
стављати по страни. Последњих година је забележен све већи пораст нивоа насиља у
школама. Оно што истраживања показују јесте да је најдоминантнији облик вршњачког
насиља вербално насиље где спада вређање, исмејавање, сплеткарење, разне вербалне и
невербалне претње, док је све мање присутан облик физичког насиља.

Вршњачко насиље код деце доводи до негативних последица, како физичких тако и
психичких, које могу бити бројне и које могу трајати веома дуго. Да би се тенденција
пораста вршњачког насиља зауставила, а овај феномен сузбио, потребно је ангажовати
читаво друштво, укључујући ученике, наставнике, стручне сараднике, родитеље и медије.
Проблем насиља ученика је мултидимензионалан и индивидуалан рад са насилним
ученицима или жртвама није успешна мера.

Постоје разни програми за превенцију насиља у школама. Истраживања су показала

да пажљиво примењени програми превенције могу битно да смање насиље међу
ученицима у школи. Успешни програми могу да смање силеџијство ученика, вандализам,

3
туче, крађе, изостајање из школе, а истовремено, могу да развију позитивно понашање код
ученика, да створе добре односе међу ученицима у школи и добру школску климу, да
развију позитивније ставове код ученика према школском раду и школи и да побољшају
школски успех, ред и дисциплину у разреду. Оно што се показало јесте да се већи успех
постиже, ако се са мерама превенције почне у нижим разредима основне школе.

У даљем излагању детаљније ћемо се позабавити вршњачким насиљем, облицима,

карактеристикама деце укључене у насиље, са посебним освртом на све популарније
„сајбер насиље“, као и мерама превенције.

4
 1. Преглед досадашњих истраживања

Школско насиље у прошлим вековима

Са приличном сигурношћу би се могло тврдити да је школско насиље појава која

постоји откад постоји и школа. Може се рећи да је оно што сада називамо школским
насиљем било одувек присутно у школама и да је много пута опажано као нешто што је
нормално и неизбежно (Попадић, 2009).

У Француској и Енглеској у то доба честа појава су били двобоји, туче, побуне,

пребијања учитеља, па су због тога понекад управници школа морали звати и војску у
помоћ. Овакво стање јача потребу за још строжом дисциплином. Бичевање је у почетку
било намењено млађој деци међутим сада оно почиње да обухвата целу школску
популацију и оне старије од двадесет година. Наставник, који кажњава преступника,
сматрао се као зубар, или лекар који пацијенту даје горак лек. Тек од средине 18. века у
Француској се јавља отпор према телесном кажњавању (Попадић, 2009).

Овакво стање у школама је одговарало и стању у Сједињеним Америчким

Државама. Приказујући историјат школског насиља у САД наводи се да је школског
насиља било у изобиљу већ у периоду америчких колонија ( 17-18 век). Наводи се да су
старији дечаци често налазили задовољство у томе да туку своје учитеље и избацују их из
града (Попадић, 2009)

Школско насиље у савремено доба

Шездесетих година 20. века почиње да се отворено прича о школском насиљу као
друштвеном проблему, такође почиње систематски да се прикупљају емпиријски подаци о
разним видовима школског насиља. У истраживања школског насиља предњачиле су
скандинавске земље у којима су таква истраживања вршена још раних седамдесетих
година, али се она нагло развијају и заокупљају пажњу стручњака почетком осамдесетих
година. Први европски семинар о злостављању у школи одржан је у августу 1987. године у
Норвешкој када се показало да тада међу многим ученицима није постојала јасна свест о

5
присутности овог пробелема. Овај семинар је подстакао покретање великих превентивних
програма и компаративних истраживања у многим европским земљама, пре свега у
Великој Британији, Ирској и Финској (Попадић, 2009).

1.1. Истраживање насиља у свету

Финска

У Финској су истраживања силеџијства у школи започета још раних осамдесетих

година. Група истраживача посветила се поређењу директне и индиректне агресивности
код дечака и девојчица. У Финској је у националном испитивању на узорку од 57.000
средњошколаца утврђено да је 14,5% дечака и 4% девојчица, узараста од 14 година
изјавило да су злостављани бар једном недељно, с узрастом тај број опада и код узраста од
16 и 17 година то је изјавило само 1% дечака и ниједна девојчица (Попадић, 2009).

Велика Британија

У Енглеској је средином осамдесетих спроведено снимање стања, и закључено је да

је у насиље укључен сваки четврти ученик: 7% ученика су биле жртве насиља, 10%
насилници, а 6% су били насилници/жртве. Ови подаци су оцењени као забрињавајући, па
је британско министарство образовања 1991. покренуло двогодишњу кампању смањења
насиља у Шефилду. Испитано је скоро 7000 ученика узраста од 7 до 18 година из 24 школе
- 2600 основаца и 4100 средњошколаца. Резултати су показали висок степен насиља: 27%
основаца рекло је да је било злостављено понекад или чешће, а 12% је признало да су
понекад или чешће били насилни. Међу средњошколцима, насилништво је било раширено
дупло мање: 10% је злостављено понекад или чешће, док је 6% било насилно. Закључено је
да отприлике сваки пети ученика у Енглеској изложен злостављању, а сваки десети
злоставља друге (Попадић, 2009).

6
САД

У Америци шездесетих година долази до повећања насилног понашања деце у

школи и ван ње, а израз “школско насиље” постаје уобичајени израз којим се упозорава на
повећано насиље у школама. Између 1970. и 1973. показатељи насиља вртоглаво расту:
већи број убистава у школама за 20% , број напада ученика на наставнике за 77%, већи
број силовања или покушаји силовања за 40%.

Према првом великом истраживању силеџијства на националном узорку

спроведеном 1998. године са 15.686 ученика од 6. до 10. разреда, 30% ученика било је
укључено у насиље: 13% као насилници, 11% као жртве, а 6% као жртве-насилници.
Размере насиља с којима се друштво суочава захтевало је систематске и обухватне
програме на државном нивоу (Попадић, 2009).

1.2. Истраживања вршњачког насиља у Србији

С обзиром на то да је школа амбијент у којем се највише манифестују различити

облици вршњачког насиља ученика, у нашој земљи спроведено је неколико истраживања
која су се бавила облицима и начинима манифестовања школског насиља.

Попадић и Плут (2007) су сповели истраживање у 50 основних школа широм

Србије, а судећи по изјавама ученика, велики број њих је доживело неки облик
вршњачког насиља (проценти се зависно од школе крећу од 48% до 80%). На насиље
одраслих жалило се 35,7% ученика, а 42% ученика били су сведоци вербалне агресивности
ученика према наставницима. Најчешћи облици вршњачког насиља били су вређање
(45,6%) и сплеткарење (32,6%). Дечаци су се нешто чешће од девојчица изјашњавали као
насилници и нешто чешће су били изложени насиљу вршњака и одраслих. Старији
ученици су чешће били насилни и чешће су се жалили на насиље одраслих, док су узрасне
разлике у изложености насиљу биле минималне. Плут и Попадић (2007) су у свом
истраживању желели да опишу реаговање ученика и одраслих који раде у школи на
насиље. Резултати показују да ученици неконзистентно реагују на насиље, и да у свом
репертоару имају и конструктивне и неконструктивне начине реаговања. Половина

7
ученика је спремна да у случају угрожености тражи помоћ других, а заступљена су и она
реаговања која поткрепљују даље насиље.Сваки десети ученик који је жртва насиља само
трпи и прикрива насиље. Мада сами одрасли високо оцењују своју спремност и способност
реаговања на насиље, мере које они предузимају, ученици не оцењују као добре.

Резултати истраживања Ћитић Поповић (2009) показују да испољавање насилног

понашања није у високом степену заступљено у популацији испитаних
ученика.Присутнији су блажи облици оваквог понашања него тежи. Дечаци више
испољавају насилно понашање него девојчице, али су девојчице чешће жртве таквог
понашања. Испољавање блажих облика насилног понашања повећава се са узрастом
испитаника док степен испољавања тежих облика није у корелацији са узрастом. Број
испитаника који су жртве насилног понашања опада са узрастом.

Када говоримо о вршњачком насиљу и насиљу у школама, термин који се често

може видети и у домаћој и у страној стручној литератури је појам “булинг”. Глумбић и
Жунић Павловић (2008) пише да се под појмом” булинг” подразумева агресија јачег према
слабијем, при чему нападач и нападнута страна могу бити и појединац и група. У нашем
језику не постоји реч чије се значење у потпуности поклапа са значењем речи буллyинг, а
најчешће се код нас преводи као силеџијство, злостављање, малтретирање или насиље.

На основу оваквих одређења Ђорић (2009) закључује да су силеџијство и насиље

облици агресивности који се делимично преклапају. Физички напади који нису поновљени
и/или у којима не постоји дисбаланс моћи спадали би у насиље, али не и у силеџијство.
Поновљени облици психолошког и социјалног злостављања спадали би у силеџијство, а не
и у насиље. Облици психолошког и социјалног злостављања који нису поновљени и/или не
постоји дисбаланс моћи, не би спадали ни у силеџијство ни у насиље већ само у агресивно
понашање. Дакле, у оваквом одређењу школско насиље се не ограничава само на феномен
силеџијства и употреба термина насиља се користи у ширем смислу.

Базић (2013) пише дасу најчешћи облици испољавања вршњачког насиља:

вербални, физички и релациони тип. Најчешћи појавни облици вербалног насиља су:
претње, називање погрдним именима, увреде, подсмевање, задиркивање, непријатни

8
коментари и друго. Физичко насиље подразумева: ударање, шутирање, чупање за косу,
гурање, шамарање, пљување, уједање и друго.

Релационо насиље је усмерено на искључивање одређеног појединца из вршњачке

групе, обично коришћењем претњи или ширењем гласина (Ментус, 2008).

Ђорић (2009) у свом раду истиче резултате истраживања који указују на то да

постоје разлике међу децом која доживљавају насиље, починитељима насиља и децом која
доживљавају насиље, али га и сами чине с обзиром на њихов пол.

Дечаци су више од девојчица укључени у вршњачко насиље, без обзира о којој

улози у вршњачком насиљу се ради (Глумбић и Жунић Павловић, 2008). Међутим,
показало се да су када се ради о изложености насиљу – разлике између дечака и девојчица
мање. Дечаци су чешће починитељи директних облика насилног понашања, док девојчице
учесталије користе релацијску агресију и индиректно злостављање (Кнежевић-Флорић,
2008).

Ударање и претње су облици насиља чешћи код дечака, док су оговарање и

узимање личних ствари облици насилног понашања карактеристичнији за девојчице
(Глумбић и Жунић Павловић, 2008).

2. Шта је вршњачко насиље?

Вршњачко насиље се може дефинисати као понављано непожељно понашање које

подразумева употребу негативних акција. (Павловић, Павловић-Жунић, 2008). Назива се
често булинг. Булинг представља такав облик агресивног понашања у ком је жртва више
пута излагана и где постоји несразмера моћи - починилац је јачи појединац или група
(Попадић, 2009). Насилништво је свeсна, жељена и намерна непријатељска активност чија
је сврха повредити, изазвати страх кроз претње или даљњу агресију и створити
застрашеност.

9
Иако насиље може изгледати као хаотичан процес, оно увек у себи садржи четири основна
елемента:

Несразмерa моћи - насилник може бити старији, јачи, популарнији, богатији…И сам број
деце која здружено злостављају може проузроковати овај несразмер моћи. Из овога
произлази да насилништво не укључује конфликт два детета подједнаког степена моћи.

Намера повређивања - насилник жели нанети емоционалну или физичку бол, очекује да ће
његови поступци болети и ужива у посматрању патње. Насиље подразумева жељу за
повређивањем друге особе.

Претња даљом агресијом - и насилник и жртва знају да ће се насилничко понашање

вероватно поновити. Насилништво није једнократан догађај.

Престрављеност – јавља се као резултат систематског насиља које се користи да би се

застрашили други и одржала доминација. Страва која се јавља код деце која су мета
насиља није само средство за постизање циља; она је сам циљ. Након што се створи
престрављеност, насилник се може понашати слободно, без страха од окривљавања или
освете. Жртва постаје толико беспомоћна да је врло мало вероватно да ће узвратити или
рећи некоме за насилништво. ( Дедај, Јоковић, 2014).

10
 3. Облици насиља

У литератури се углавном разликују два основна облика насиља међу вршњацима,

физичко и вербално, а све више се укључују и релацијско или емоционално (понегде га
зову и психичко), те сексуално, економско и електронско насиље међу вршњацима
(Билић и сарадници, 2012).

Примарни критеријум за класификовање насиља подразумева начин који се наноси

штета, односно изводи поступак насиља. Наводе се следеће форме насиља:

1. Физичко насиље - оно доводи до стварног или потенцијалног телесног повређивања.

Типичан пример физичког насиља је ударање. Користи се физичка сила за
наношење физичког бола или повреда. Примери физичког насиља: ударање,
шутирање, гурање, шамарање, дављење, гађање, напад оружјем, ускраћивање хране,
отимање и уништавање ствари и сл. (Попадић, 2009)

2. Вербално насиље - насиље учињено речима. Прототип вербалног насиља је вређање.

Могло би се појаснити да је ова врста насиља она порука која је уперена ка
наношењу психичког бола и тиме угрожавање нечијег самопоштовања. Такође,
порицање нечијих аргумената, изражавање неслагања, саопштавање лоших вести
јесу непријатни, али то није дефиниција агресије. Наставник не мора ученику да
каже “Магарче!” да би га повредио. Може га повредити викањем, давањем
двосмислених коментара и сл. Исто тако и ученик зна да не мора наставника
опсовати да би га повредио, већ да то може да уради неким омаловажавањем,
суптилним и недоказивим знацима. Претње физичким насиљем убрајају се у
вербално насиље, јер су изречене вербално. Такође, ту су и претње, које су чест
облик агресије, веома проблематичан облик. Агресивне претње биле би само оне
које схватамо као поступке који нису у складу са нашим социјалним и моралним
нормама. Примери вербалног насиља: називање погрдним именима, вређање,
добацивање, исмејавање и сл. Дугорочно вербално насиље међу вршњацима може
имати веће последице за жртву него што је то понекад случај са физичким
злостављањем (Билић и сардници, 2012).

11
3. Емоционално-психолошко насиље - односи се на оно понашање које доводи до
тренутног или трајног угрожавања психичког и емоционалног здравља и
достојанства детета/ученика. Односи се и на ситуације у којима се пропушта
обезбеђивање прикладне и подржавајуће средине за здрав емоционални и социјални
развој у складу са потенцијалима детета. Код емоционалног насиља међу
вршњацима починитељ насиља или више њих настоје уверити своје вршњаке да
искључе или одбаце жртву, са намером да се прекину њени социјални односи.
Емоционално насиље и злостављање обухвата поступке којима се врши
омаловажавање, етикетирање, игнорисање, вређање, уцењивање, називање
погрдним именима, оговарање, неприхватање, манипулисање, застрашивање, као и
други облици непријатељског понашања (Билић и сарадници, 2012).

4. Сексуално насиље - под овим видом насиља сматра се угрожавање сексуалног

идентитета жртве омаловажавањем или приморавањем на неки вид сексуалне
комуникације. Сексуално насиље се може остваривати на различите начине
(вербално, физички, гестовима, електронским средствима..), и може се сматрати
мање или више озбиљним тако да се називи могу кретати од сексуалног
узнемиравања за блаже облике, и сексуалног злостављања за теже облике насиља
(Попадић, 2009).

Сексуалним насиљем сматра се:

• сексуално узнемиравање - ласцивно коментарисање, етикетирање, ширење

прича, додиравање, упућивање порука, фотографисање, телефонски позиви и сл.;

• навођење или приморавање детета/ученика на учешће у сексуалним

активностима, било да се ради о контактним (сексуални однос, сексуално
додиривање) или неконтактним активностима (излагање погледу, егзибиционизам и
сл.);

12
 • коришћење деце/ученика за проституцију, порнографију и друге облике
сексуалне експлоатације.

5. Електронско насиље - у последње време као посебан облик насиља издваја се

“електронско силеџијство” (енгл. cyberbullying), које се дефинише као слање или
објављивање повређујућих или сурових текстова или слика користећи друштвене
мреже или нека друга дигитална комуникациона средства. Упућени смо колико је
постало уобичајено да у случају неког физичког насиља, насилници сниме насилно
дело и да снимак шаљу даље не би ли жртву додатно понизили, а често и тиме себе
истакли. На друштвеној мрежи YouTube лако се могу наћи сцене малтретирања
ученика у школи, као и видео записи где ученици малтретирају наставнике. Ова врста
насиља не састоји се само из видео записа, ту су и друге врсте понижавања других:
шаљу се слике ученика забележене у ситуацијама у којима су били постиђени, слике
гојазних ученика, организују се анкете ко је најружнији у школи итд.

Наводи се више врста овог типа насиља:

• електронске поруке које садрже вулгарности и увреде;

• слање претећих порука;

• оцрњивање и оптуживање другог слањем гласина и лажи, да би се некоме

уништила репутација или покварили односи са другима;

• лажно представљање: насилници се представљају као друга особа, чинећи

ствари које тој особи уништавају углед и доводе је у сукоб са другима;

• индискреција - откривање нечијих тајни, података и слика који нису

намењени јавности;

• намерно избацивање неког из он-лине групе (форума, дискусионе листе и

сл.)

13
 Електронско насиље постаје све присутније зато што електрони медији постају све
присутније средство комуникације међу децом (Плут, Д. и Попадић,Д., 2007а).

6. Економско и културално насиље - економско насиље укључује крађу и

изнуђивање новца или ствари, док културално насиље подразумева вређање на
националној, религијској и расној основи (Билић и сардници, 2012).

4. Карактеристике деце укључене у насиље

Истраживања која се баве агресивношћу деце по правилу су усмерена на

препознавање агресивне деце и утврђивање њихових карактеристика. Означити неко дете
агресивним или насилним значи приписати му склоност да у низу ситуација агресивно
реагује. Истраживања која се тичу силеџијства уносе веома значајну новину, која се
састоји у тиме да у фокусу интересовања стављају, не више диспозицију, већ релативно
трајну интеракцију за чије постојање су пођеднако нужна бар два учесника - и насилник и
жртва. Назвати једно дете силеџијом, а друго жртвом подразумева да у њиховој
интеракцији постоји низ интерактивних епизода у којима једно дете настоји да повреди
друго (Попадић, 2009).

Жртве

Типичне жртве су они ученици који су честе мете напада друге деце, али који сами
не узвраћају, већ се повлаче и трпе. Они показују неке, очекиване, заједничке
карактеристике. По правилу то су деца која су физички слабија, преосетљива, анксиозна,
бојажљива и повучена. Она су несигурна, неасертивна, а на напад реагују плачем и
повлачењем. Низом разних истраживања у различитим срединама доказано је да је
изложеност насиљу повезана са већом анксиозношћу, депресивношћу, ниским
самопоуздањем и лошом сликом о себи, и да такав опис важи за оба пола и различите
узрасте.Неретко је да жртве имају неки недостатак, као што је неко физичко оштећење,
муцање, гојазност. Од велике важности је препознати да је неко дете изложено насиљу, јер
14
не треба очекивати да ће дете бити спремно да такве проблеме подели са другима. Постоји
читав низ знакова садржаних у дететовом понашању који би требало да родитељима и
наставницима буду знаци упозорења да је дете можда изложено насиљу. То су следећи
знаци (Еллиот и сар., 1997):

о дете нерадо иде у школу, измишља разна оправдања да би избегло школу,

о уплашено је док долази или одлази из школе,

о често мења пут од куће до школе,

о нагло попушта са успехом,

о делује одсутно, деконцетрисано,

о враћа се из школе са оштећеним стварима или поцепаном одећом,

о губи апетит,

о има главобољу, болове у стомаку,

о почиње да муца,

о повлачи се у себе,

о јавља се ноћно мокрење,

о често плаче пред спавање,

о има модрице и огреботине за чије порекло даје необична објашњења,

о тражи или краде новац,

о стално “губи” џепарац,

о одбија да говори о томе зашто је стално нерасположено.

Сваки од ових знакова може да има сасвим различите узроке, али то могу бити и
знаци изложености насиљу, и што је тих знакова више, одрасли би требало озбиљније да
размотре могућности да је дете изложено малтретирању (Попадић, 2009).

15
 Млађа деца имају веће шансе да буду злостављана јер немају развијене социјалне
вештине ни вештине самозаштите. Насиље које се појављује међу млађом децом је
углавном краткокрајно и велики број деце доживи неки вид насиља, који је најчешће
блажи, док је насиље међу вршњацима које се појављује међу старијом децом дуготрајније
и усмерено је углавном на исту децу. И дечаци и девојчице су пођеднако често жртве
насиља. Често се сматра да жртве насиља долазе из презаштитничких породица,
контролишућих породица, док са друге стране постоје и родитељи жртава који су превише
укључени у активност своје деце како би надокнадили социјалне вештине које недостају
детету. Истраживања су показала да су деца која су жртве насиља у продици, чешће и
жртве међу вршњацима (Билић и сарадници, 2012).

Жртве/насилници

На основну описа ученика које су давали наставници, примећено је да нису све

жртве субмисивне. Мањи број жртава су, по опису наставника, немирне, иритабилне, брзо
плану, лако их је испровоцирати, карактерише их комбинација анксиозности и
агресивности. Они својим понашањем често провоцирају вршњаке, па је понекад и цео
разред укључен у њихово злостављање, некад и одрасли могу показивати отворену
ненаклоност према њима. Олвеус их је назвао провокативним жртвама. Ова деца су
истовремено и насилници и жртве. Ова група је релативно мала и њихов проценат варира.
И поред малог процента ученика који се сврставају у ову категорију, занимање за ову децу
је веома велико. Полазећи од тога да су жртве/насилници примарно насилници, а
секундарно жртве, истраживачи су склони да разлику између насилника и
жртава/насилника виде у врсти агресије којој су склони. Насилници би били склони
проактивној, а насилници/жртве реактивној агресији. Жртве/насилници се описују као
импулсивна деца са проблемима самоконтроле, која по свом понашању одговарају деци са
поремећајем пажње и хиперактивношћу (Олвеус, 1998).

Насилници

Показало се да није лако направити профил типичног насилника. Постоје одређени

стереотипи о типичном насилнику: да је такво дете најпре мушког пола, физички јачи од
својих вршњака, да ствара невоље, дете које је научено да насиљем решава проблеме,

16
несоцијализовано. Дете које је маргинализовано, друга деца га се плаше. Насилници се
издвајају по карактеристичном односу према жртвама и односу према насиљу. Таква деца
генерално показују мању емпатичност, мање размишљају о осећањима жртве, сами налазе
задовољство у својим агресивним поступцима. Често се настојало да се помогне
наставницимаи родитељима да прогнозирају за које дете постоји повећан ризик да ће се
насилно понашати. Упозоравајући знакови су следећи:

о повлачење из друштва,

о изражено осећање усамљености и изолованости,

о осећање одбачености,

о осећање да је мета напада и малтретирања,

о незаинтересованост за школу и школски успех,

о изражавање насиља у писаним радовима и цртежима,

о неконтролисани бес,

о импулсивно ударање, вређање и силеџијство,

о одређени дисциплински проблеми,

о насилно и агресивно понашање у прошлости,

о нетолерантност према различитости, предрасуде,

о коришћење дроге и алкохола,

о удруживање у банде.

(Билић и сарадници, 2012)

17
Посматрачи

Насиље међу вршњацима је групни процес, који ретко укључује само две особе. На
неки начин и остали део вршњака је такође укључен у насиље. Учествовање у насиљу
може бити активно, тако да се деца прикључе злостављању и да га подржавају, или
пасивно одбијањем пружања помоћи и одбрани жртве што је такође знак подржавања.
Иако сви знају да је насиље међу вршњацима нешто лоше, посматрачи ретко реагују и
стану у одбрану жртве. Неки ученици се боје да би тиме само појачали бес извршитеља
насиља, те да би они могли бити следеће жртве. Такође могуће је да се догоди дифузија
одговорности и да ученици сматрају како је одговорност родитеља и учитеља да прекину
злостављање, а не њихова. Може се рећи деца посматрачи имају значајну улогу у стварању
прилика за насиље међу вршњацима, јер они појачавају или продужују такво понашање
(Билић и сарадници, 2012).

5. Последице вршњачког насиља

Вршњачко насиље може имати многобројне последице. Жртве вршњачког насиља

иду у школу сваки дан бојећи се малтретирања и понижавања. Различити облици
вршњачког насиља, могу имати озбиљне дугорочне последице по физичко и психичко
здравље. Неке од последица које утичу на ментално здравље су губитак самопоуздања,
деморалисаност, депресија, стресно стање, проблеми у сексуалним односима, а у оквиру
физичког здравља су могући психосоматки проблеми, болести услед ослабљеног
имунолошког система организма, телесне повреде као последице физичког насиља.
(Билић, Буљан-Фландер, Хрпка, 2012).

Последице зависе од самог насиља (његовог облика, интезитета,учесталости,

трајања), од тога ко су учесници насиља, контекста у коме се насиље одиграва, као и од
организације постојећег система заштите од насиља у друштвеној заједници. Оне могу
бити краткорочне, трагови на телу или души који прате акт насиља и одржавају се још
краће време након самог акта. (Срна, 2003).

18
 Неке од краткорочних последица су: изостанци из школе, отпор према одласку у
школу, слабији школски успех, појачани страхови, усамљеност, повученост...(Билић,
Буљан-Фландер, Хрпка, 2012).

Дугорочне последице су они ожиљци на телу или души које насиље оставља за
собом на дужи временски период, често и доживотно. (Срна, 2003). Неке од дугорочних
последица су: анксиозност, депресија, поремећај у исхрани, осећај немоћи, љутња и
огорченост на свет. (Билић, Буљан-Фландер, Хрпка, 2012).

Примарне последице насиља се крећу на широком континууму од застоја у развоју,

преко различитих облика поремећаја па све до озбиљних болести, инвалидитета и смрти.
За разлику од њих, које су непоредне везане за насиље, секундарне последице су посредне
природе. Оне проистичу из неадекватног решавања или нерешавања проблема
злостављања. (Срна, 2003).

Такође, код жртава је уочен већи проценат суицидалности у односу на децу која
нису била жртве вршњачког насиља и то 8% за девојчице и 4% за дечаке, у поређењу са
1% укупно за децу која нису жртве вршњачког насиља. Као последица се јављају и
проблеми са концетрацијом, те је због тога њихов школски успех лош. Проценат
изостајања са наставе и напуштања школе виша је код жртви него код деце која нису
жртве вршњачког насиља. (Недимовић, 2012).

Осећај изолације и губитак самопоштовања код жртава траје све до зрелости. Особе
које су биле жртве вршњачког насиља, када одрасту имају проблема да се уклопе у
друштво. Вршњачко насиље не оставља последице само на жртве, већ и на насилнике.
Насилници ретко могу склопити пријатељство и они често имају карактеристике
антисоцијалног понашања у одраслом добу, што се огледа у различитим криминалним
делима. Код ове деце, чешће су изражени проблеми у облику кршења закона, учествовања
у тучама и крађама. Код ових ученика постоји ниже академско постигнуће и слабија
мотивација за постигнућем, што укључује и бежање са часова, неоправдано изостајање из
школе, кршење школских правила. (Недимовић, 2012).

Деца насилници, много више у односу на децу која нису укључена у насиље, имају
проблема као што су депресивни синдроми, суицидалне идеје и друге дијагностиковане

19
психијатријске поремећаје. Деца која су хронично била насилна према вршњацима у току
школовања, настављају своје насилно понашање и током одраслог доба, што утиче на
њихове способности да остваре адекватне социјалне контакте и међуљудске односе
(Недимовић, 2012).

6. Сајбер насиље - дефиниција и облици

Што више људи користи интернет за образовање, посао или социјалну

комуникацију, то више људи користи интернет да избаци своје фрустрације и агресију
(Ковалски и сарадници, 2014). Насилничко понашање може се дефинисати као
,,продужено малтретирање од стране особе која има малициозне намере и за коју се сматра
да је моћнија од жртве злостављања”(Кван, Шкорић 2013:16).

Директно насиље укључује вербално и физичко насиље. Док физичко насиље

укључује ударање и одузимање ствари, вербално насилничко понашање укључује
задиркивање, исмејавање, надевање имена и вређање. Индиректни облик насилничког
понашања укључује ширење трачева и гласина (Кван и Шкорић, 2013).

Интернет, због природе комуникације коју омогућава, представља плодно тло за

нову врсту насиља - сајбер насиље. Неке студије су показале да готово 75% деце школског
узраста су најчешће жртве сајбер насиља (Ковалски и сарадници, 2014).

Форме класичног насиља обухватиле би претње, ширење лажи, оговарање,

вређање, и сајбер насиље их поседује, али додаје и неке нове као што су лажно
представљање, коришћење туђег идентитета и упад у приватне податке. Слободно и
неконтролисано понашање на интернету може водити и ка већој агресивности према
другима. Сајбер насиље насилнику пружа погодности које класични облици немају, јер је
заштићен анонимношћу. Штета која се наноси жртви има широк опсег деловања јер је
нанешена јавно.

20
Вилард (2007) даје осам форми сајбер насиља:

1. ,,потпаљивање” ( енг.flaming) љутита и вулгарна мрежна размена информација.

2. узнемиравање: поновљено слање неугодних и увредљивих порука жртви.

3. деградација: ширење гласина о особи онлајн како би оштетио његову/њену репутацију

или пријатељство.

4. лажно представљање: наштетити нечијем угледу узимањем идентитета те особе и

слањем материјала у њено име.

5. откривање: дељење тајни или понижавајућих информација других особа на интернету

без њихове сагласности.

6. заваравање: уверити некога да ода своје понижавајуће информације,а затим те

информације учинити доступним на мрежи.

7. искључивање: намерно искључити некога из интернет групе како се бол узроковала

особи.

8. ухођење: константно узнемиравање тако да се особа осећа се угрожено или уплашено.

(Кван и Шкорић, 2013).

У Тагет приручнику за заштиту деце и омладине од насиља на интернету сајбер

насиље се дефинише као ,,употреба технологије да би се неко намерно и систематски
малтретирао. Може да се догоди свакоме, у било које доба, било где” и укључује:

1. Увредљиве текстове и мејлове.

2. Постављање порука или слика непријатног садржаја.

3. Имитирање других на интернету.

4. Искључивање других на интернету.

5. Таговање неприкладних слика на интернету.

6. Неприкладне дискусије (Богавац и Попадић, 2013).

21
 Неке његове основне одлике које га разликују од физичког насиља су да насилник
може имати осећај да је анониман и да је таква врста насиља инванзивна те се може
догодити било где и било када, а последице његових облика могу допрети до великог броја
особа и садржај који је насилник поделио са намером да повреди жртву је трајан и заувек
остаје на мрежи. Деца и млади се најчешће двоуме да пријаве сајбер насиље јер сматрају
да мешање одраслих може погоршати ситуацију.

6.1. Друштвене мреже и средњошколци - прилика за електронско насиље

Са појавом интернета, а пре свега са појавом и развојем друштвених мрежа,

појављује се и појам вршњачког електронског насиља (сајбер-булинг). Најчешће је
присутно код младих између 10 и 19 година, а доња граница у годинама се све више
спушта.

Под електронским насиљем подразумевамо све случајеве у којима неко користи

електронске уређаје (мобилни телефон, таблет, рачунар, камеру,..) и интернет да би некога
намерно уплашио, увредио, понизио или га на неки други начин повредио.

Сајбер-булинг се дешава када малолетно лице:

1. Шаље узнемиравајуће поруке мобилним телефоном, е-маилом или на чету

2. Украде или промени лозинку за е-маил или надимак (ницк) на чету

3. Објави приватне податке или неистине на чету, блогу или Интернет страници

4. Шаље узнемиравајуће слике путем е-маила или ММС порука на мобилном

телефону

5. Поставља интернет анкете о жртви

6. Шаље вирусе на е-маил или мобилни телефон

7. Шаље порнографију или нежељену пошту на е-маил или мобилни телефон

22
8. Лажно се представља као друга особа или као дете

Истраживања у Србији показују да:

1. 95% насиља на интернету спада у вршњачко насиље

2. дигитално насиље доживело је 66% средњошколаца

3. 30% средњошколаца је чуло или видело да њихови вршњаци трпе дигитално

насиље

4. 84% средњошколаца је себе изложило неком од ризика на интернету (комуникација

са непознатим особама, прихватање захтева за пријатељство од непознатих особа, давање
личних података непознатим особама, пристали су да се сусретну са особама које су
упознали преко интернета/друштвених мрежа,.)

Облици у којима се појављује елетронско насиље:

• садржаји који дуже и континуирано вређају личност жртве

• неовлашћено слање фотографија жртве и манипулација тим фотографијама или
неким другим приватним садржајима о жртви
• отворена или прикривена претња жртви
• подстицање на употребу говора мржње и насиља
• искоришћавање жртве у сексуалној конотацији
• инсинуирање или отворена повреда сексуалности жртве.

Друштвене мреже, гледано са пословно/маркетиншког аспекта,заиста су пун

погодак, јер су примери у пракси најбоље показали колико је данас неопходно бити део
Фејсбук или Твитер неба. Ипак, медаља увек има две стране. Иако су друштвене мреже
направљене да побољшају социјализацију, чини се да је њихов ефекат контрапродуктиван.
Стиче се утисак да оне више нису постале начин да се проведе слободно време, већ главна
преокупација и животни стил. Прилично узнемиравајуће звучи слоган који влада међу
средњошколцима “Ниси на друштвеним мрежама, дакле не постојиш ”. Нове генерације,
које су одрасле за рачунаром, као да су се сјединиле са машином и постоји реалан страх да

23
ће велики број тих младих људи бити у немогућности да чита одређене социјалне знаке у
класичним људским интеракцијама у стварности. Мада стоји да је и било каква
комуникација боља од никакаве, треба имати у виду да све оне ствари које нам доноси
традиционална форма комуникација у реалном свету ( поглед саговорника, глас, израз
лица, положај тела) све то у виртуелној комуникацији не постоји и онемогућава истинско
упознавање човека. Ипак, пораст корисника друштвених мрежа говори нам да је “свет
привида” и даље у великом налету, јер су многи средњошколци, углавном несигурни по
питању властитог изгледа и вредности, виртуелном интеракцијом прикривају своје
проблеме, беже од њих и њиховог решавања (https://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/2232-
9641/2013/2232-96411305121M.pdf).

При таквој комуникацији, средњошколци се осећају слободнијим да се убацују у

улоге које им делују социјално пожељно, и које су преко новијих медија и уопште у
искривљеном модерном друштву фаворизоване. Отворенијим изражавањем емоција и
ставова, они пружају једну лажну слику о себи. Иако тврде да им боравак на друштвеним
мрежама подиже самопоуздање, истина је сасвим другачија. Са друге стране, имамо и
проблем показивања претеране и неуобичајене искрености са скоро потпуно непознатим
особама у чији идентитет могу да верују само на основу онога што виде на друштвеној
мрежи, што такође пружа један лажан осећај блискости. Друштвене мреже су
дефинитивно измениле значење појма “пријатељ”, јер многи средњошколци додају за
“виртуелне пријатеље” људе које не познају у реалности (https://scindeks-
clanci.ceon.rs/data/pdf/2232-9641/2013/2232-96411305121M.pdf).

Поред те “виртуалне социјализације” и живота у једној електронској илузији,

постоји још неколико тамних страна друштвених мрежа. Пре свега поставља се питање
губитка приватности. Све слике, статуси, коментари које корисници оставе на мрежи и за
које мисле да су доступни само “пријатељима”, могу остати вечно на мрежи и серверима,
доступни свима, па чак и када их обришу. Никако не треба заборавити ни губитак времена,
јер када се корисници “улогују” у мрежу, све постаје занимљиво јер имају могућност да
“уђу у живот” других људи. Самим тим остаје и мање времена за учење и рад уопште, па

24
као последице тога долазе и слабе оцене у школи. Претерано коришћење друштвених
мрежа, довело је до тога да се у неким клиникама за одвикавање од зависности уведе и
ново одељење за одвикавање од Фејсбука. Како кажу њихови стручњаци, први симптоми
зависности су да човек не може да контролише време проведено на овој друштвеној
мрежи и почиње да занемарује своје обавезе ( https://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/2232-
9641/2013/2232-96411305121M.pdf ).

6.2. „Он-лине“ активности за безбедан интернет

Дан безбедног интернета обележава се сваке године другог дана друге недеље
фебруара почев од 2004. године у организацији европске мреже INSAFE (SAFE
INTERNET, 2017). Ова мрежа је успостављена у оквиру Програма за безбеднији интернет,
који је осмислила Европска комисија. У Србији се овај дан обележава низом
манифестација, пре свега у основним и средњим школама. Циљ обележавања Дана
безбедног интернета је промовисање безбедног и одговарајућег коришћења он-лине
технологије и мобилног интернета, нарочито међу децом и младима у читавом свету.
Паралелно се организују догађаји у стотинак земаља да би се подигла свест људи о
проблемима и ризицима којима су изложена деца на интернету. Од 2011. године уз
финансијску помоћ организације Save the Children и OAK Фондације, Фондација „Фонд
Б92“ реализован је пројекат „Свеобухватни приступ заштити деце од злостављања и
искоришћавања на интернету“, што је представљало припремну фазу за оснивање Центра
за безбедни интернет. Центар за безбедни интернет „Кликни безбедно“ је пројекат, који од
2013. године спроводи Фондација „Фонд Б92“ у сарадњи са партнерима, Министарством
трговине, туризма и телекомуникација и Министарством унутрашњих послова Републике
Србије.

Циљ пројекта и рада Центра за безбедни интернет је едукација и информисање

грађана, посебно деце и младих, њихових родитеља, наставника и других интернет
корисника о предности и ризицима употребе информационих и комуникационих
технологија путем едукативних активности (трибина, радионица, обука за вршњачке
едукаторе, надметања у знању и едукативним играма), као и заштита грађана од

25
непримереног, недозвољеног и штетног садржаја и понашања на интернету обезбеђивањем
релевантних информација о безбедној употреби интернета и информационо-
комуникационих технологије. Саветодавни одбор и Дечији савет обезбеђују реализацију
активности Центра, а радом Центра руководе, подржавају га и помажу „Фонд Б92“,
Министарство трговине, туризма и телекомуникација и Министарство унутрашњих
послова (Кликни безбедно – Центар за безбедни интернет, 2017).

6.3. Насиље на фејсбуку међу ученицима основне школе

Начин комуникације путем интернет друштвених мрежа разликује се од класичне

непосредне комуникације јер у комуникационом процесу приликом преношења неке
информације изостају невербални елементи који омогућавају потпуну семантичку
вредност поруке. У истраживању у Србији око четири петине ученика узраста од 10 до 18
година имало је свој профил на некој од социјалних мрежа. Комуникација путем интернета
може да има различите облике: може то бити разговор сниман камером, или разговор без
слике, или слање звучних или текстуалних порука (Попадић, Кузмановић, 2013).

За сада је убедљиво најчешћи вид комуникације онај помоћу тастатуре – разменом

писаних порука. Комуникација се обавља из властитог сигурног простора, контролисана
је, сиромаштво информација је штит који се по потреби може одбацити. Интернет
комуникација је, све у свему, контролисанија, јер особа лакше него у комуникацији лицем-
у-лице може да бира како и када ће комуницирати и шта ће о себи открити. Запажена је
још једна специфичност интернет комуникације – тзв.дезинхибиција на интернету.
Смањен чулни контакт међу саговорницима и већа анонимност доводе до мање
инхибираног понашања него у комуникацији лицем-у-лице. Ова дезинхибираност може да
се испољи у лакшем изношењу интимних података, који би се иначе саопштавали само
добронамерним пријатељима, у смањеној бризи о утиску који ће се остварити и
спонтанијој комуникацији. ,,Када оваква комуникација, налик феномену „сапутници у
купеу” иде упоредо са пружањем низа прилика за упознавање и необавезну комуникацију
са дотле непознатим људима (прилика које се у свакодневном животу пружају много мање
него што изгледа), онда је јасно да интернет олакшава и убрзава упознавања и стицања
нових познаника” (Попадић, Кузмановић,2014).

26
 У једном пилот истраживању које су спровели Ђукановић и Кнежевић, у узорку од
200 испитаника, на питање зашто користе Фејсбук профил, преко четри петине је
одговорило да сматра да ће тако појачати односе са вршњацима. Закључак овог
истраживања је да млади највише компулзивно користе Фејсбук, привлачан им је јер
добијају виртуелну социјалну подршку, и креирају свој нови идентитет који није утемељен
на реалности. Креирању новог идентитета, прибегавају особе са ниским самопоуздањем,
социјално инхибиране и са комплексима. (Ђукановић и Кнежевић, 2015)

Укључивање ИТ технологије у свакодневни живот направило је потешкоће за

прилагођавање старијих генерација новонасталој ситуацији, али млађе генерације, које су
расле уз ИТ технологију не могу да замисле начин функционисања без ње, а то су сада
ученици на свим образовним нивоима. Та генерација назива се нет генерација. Нет
генерација је генерација са највећим различитостима унутар групе. „У овом случају
различитост унутар групе је, чини се, већа него што је то био случај и са једном
претходном генерацијом. Њихово груписање ублажава њихову изразиту разноликост у
вештинама, сопсобностима, учењу, искуству, друштвеном и економском статусу, полу,
националности, сексуалној оријентацији и слично“ (Видаковић, 2013:256).

Оно што је јединствено за нет генерацију, јесте чињеница да је њихов живот без
интернета незамислив. За нет генерацију је карактеристично да двадесет посто њих
почиње да користи интернет у узрасту од 5 до 7 година, а до своје шеснаесте готово сви
користе компијутер.

Хове и Штраус дају карактеристике ученика који припадају нет генерацији:

1. имају склоност ка групним активностима;

2. индентификују се са системом вредности својих родитеља и осећају блискост са њима;

3. верују да је популарно бити паметан;

4. фасцинирају их технолошке иновације;

5. њихова пажња је усмерена ка оценама и успеху;

6. слободно време испуњавају ванаставним активностима ( Видаковић, 2013).

27
 Из свега наведеног може се закључити да постоји разлика у перцепцији и
комуникацији када су у питању адолесценти новог миленијума у односу на претходне
генерације те је потребно обратити посебну пажњу на то како се решавање развојног
конфликта манифестује уз активну употребу нових технологија.

6.4. Истраживање електронског насиља у Србији

У једном истраживању у Србији, на питање да ли се њима или њиховим вршњацима

десило нешто непријатно на интернету, испитаници одговарају да су њихови вршњаци
(ретко они сами) били изложени сексуалним и порнографским садржајима, затим, да су
били жртве злоупотребе личних података и угрожавања приватности од стране других
корисника социјалних мрежа, као и да су били у контакту са непознатим особама.
Изложеност сексуалним и порнографским садржајима проблем је који постаје све
присутнији међу младима на глобалном нивоу, чак чешћи од дигиталног насиља. Готово
нико од младих из нашег узорка не признаје да самоиницијативно претражује
порнографске сајтове, али сви су дошли у контакт са њима (чак и најмлађи испитаници),
обично у друштву вршњака или случајно – када играју игрице или траже нешто друго на
интернету, па им ово „искочи”, или су им друге особе слале фотографије, видео снимке,
адресе сајтова и др. На основу фокус-групних разговора може се закључити да млади
брину о приватности личних података на интернету и да их ретко деле са другима, као и да
имају свест о томе да је интернет „јавни простор”, што већини смета: „схватио сам да је
Фејсбук једна глупост зато што можеш да окачиш слику и цео свет може да је види; не
свиђа ми се то што сада злоупотребљавају Фејс и тиме малтретирају људе које никад нису
видели, постављају неке слике које су приватне и онда цео Фејс сазна, и онда тако кад их
виде на улици крену да их прозивају, и тако онда креће насиље”.

Од свих негативних искустава на интернету, млади највише страхују од

евентуалних сусрета са одраслим непознатим особама које су „упознали” преко интернета
(најчешће на социјалним мрежама). Уколико се деси да им ове особе упуте позив за
виђање уживо, претње или нешто слично, млади се обраћају за помоћ одраслима,
блокирају профиле особа које их узнемиравају, неки чак затварају своје профиле на
социјалним мрежама.

28
(https://www.researchgate.net/publication/310109028_Mladi_i_internet_sta_im_je_zabavno_i_k
orisno_a_sta_ih_uznemirava)

7. Позитиван и негативан утицај мас медија на младе

Средства масовне комуникације представљају моћне чиниоце утицања на младе у

глобалном друштву. Медији имају амбивалентну улогу у савременој васпитној парадигми,
јер су са једне стране образовно-информативног садржаја, док са друге стране попримају
облик манипулисања и/или индокринације и утичу на понашање деце и младих (Малиша,
2005).

„Појмом масмедија данас се углавном означавају новине, радио и телевизија. То су

масовни јавни комуникатори, за чији аудиторијум се може рећи да се састоји од једног
милиона људи до целог човечанства “ (Грандић, 2009:164).

Масмедији испољавају посебан значај, поготово када су у питању млади, који

долази до изражаја пеко њихове васпитне функције. Данас је утицај масмедија толико
моћан, да се средства масовне комуникације могу изједначити по снази са примарним
васпитним факторима, као што су породица и школа. Медији, а на посебан начин
телевизија и инетернет, постају господари социјализације и важан фактор развоја
понашанај деце и младих. Њихов утицај на формирање вредносних система, стилова
живота, културе и новог начина социјалне комуникације младих све је израженији.

Деца проводе доста времена у гледању телевизијских програма, тако да, желели ми
то или не, поједине сцене остају у њиховој подсвести. Гледање вестерн филмова, трилера и
читање крими – романа, онога што се некада звало шунд, изазива у младима потребу
опонашања јунака из филмова и романа. Немали је број случајева настанка банди са
именима и радњама која су истоветна са именима и радњама поменутих филмова.
Набављање костима и опреме које би им послужило за што вернију копију филма, повлачи
за собом пљачкање сопствене или пордице из суседства.

29
 Није искључено ни разбојничко понашање како би се остварио жељени циљ. Та
иста деца, у својој игри користе право оружје, те увек има повређених и рањених. Њихово
оправдање за такве поступке јесте да се то исто десило на филму, они су видели. Наравно,
телевизија је тек секундарни чинилац у развоју криминалистичке свести код малолетника.
Примарни могу бити дезорганизована, растројена породица или пак генетичке
предиспозиције. Међутим, заслуге медија се не могу искључити нити занемарити. Управо
из тог разлога, медијски садржај се треба преиспитати, јер као што је већ наведено, медији
имају етичку и моралну одговорност према својој публици, ма каква она била и ма којој
старосној групи припадала.

Научно је доказано да деца која живе у срединама (подручјима) са израженом

стопом насиља, више и чешће потпадају под негативне утицаје криминалистичких
филмова и шунд - литературе, него деца из средине са мањом стопом криминалитета. Тако
долазимо до закључка да, поред породице са патолошким проблемима, велики утицај на
криминалну свест код деце има и неорганизована средина.

8. Ризични и протективни фактори вршњачког насиља

Ризични фактори јесу чиниоци који предвиђају повећани ризик и повећавају

вероватноћу јављања и развоја вршњачког насиља, док протективни фактори, са друге
стране, представљају чиниоце који пружају отпор ризичним факторима и делују у смеру
редуковања те вероватноће (Недимовић, Биро 2011).

У свом раду, Недимовић и Биро (2013) наводе неколико група фактора које се
сматрају ризичним за насилно понашање: породични и генетски фактори, поремећена
социјална когниција, социоекономски статус породице, интерперсонални утицаји,
припадност групама вршњака са проблематичним понашањем, утицај мас-медија и шири
културолошки фактори.

Максимовић, Раковић, Јовановић и Чоловић (2008) у свом раду разматрају

телесне карактеристике, личне црте и особености социјалног понашања ученика у односу

30
на вршњаке. Наиме, насилни ученици су физички снажнији, имају низак ниво
анксиозности, али и висок ниво агресивности и социјалне интелигенције. Повезаношћу
пола и вршњачког насиља бавила су се многа истраживања. Поједини истраживачи
извештавају о резултатима који указују да су дечаци већ од предшколског периода знатно
склонији испољавању насиља од девојчица, што доводи до озбиљних манифестација
проблема у понашању код деце.

У раду Поповић Ћитић (2007) издвојено је неколико група породичних фактора

ризика које већина аутора сматра основним или кључним. То су: неефективно
родитељство, породично функционисање, структура породице, психопатологија родитеља
и занемаривање и злостављање деце. Истраживања указују да неколико неефективних
родитељских вештина стоји у вези са настајањем и одржавањем агресије и насилног
понашања код деце и адолесцената. То су: грубо и недоследно дисциплиновање, слаба
родитељска контрола и супервизија, као и низак ниво позитивног ангажовања родитеља.

Деца код којих родитељи не успостављају јасне границе у односу на насилничко

понашање према вршњацима и одраслима, односно деца чији су родитељи и сами склони
исказивању агресије, повећаће дететову агресију, а тиме и повећати опасност од каснијег
насилног понашања. Породично функционисање је домен који обухвата сепарацију или
развод родитеља, породичне конфликте и породично насиље. У поређењу са вршњацима
који одрастају у функционалним очуваним породицама, деца из породица где су родитељи
разведени, два до три пута више напуштају школу, одају се делинквенцији и повезују са
делинквентним вршњацима. Битан фактор је и онај који се односи на родитељску топлине
(Поповић Ћитић, 2007).

Деца родитеља која су ниско на димензији топлине родитељског става, родитеља

који су емотивно неосетљиви на дететове потребе и који пружају мало емотивне подршке,
пажње и занимања за дете чешће су непослушна, агресивна и показују проблеме у
понашању. Поједине карактеристике породичне структуре су у вези са повећаним ризиком
јављања насилног понашања и делинквенције. То су: величина породице, редослед рођења
и родитељски статус. Велика бројност породице повезана је са предиспозицијом развоја
насилног понашања деце и омладине. Одрастање само са мајком је повезано са
недостатком прихватања ауторитета и насилним понашањем деце. Повезаност може бити

31
посредована мушким полом, ниским социо-економским статусом породице и становањем
у урбаној средини. Уз присуство ових додатних фактора, реконструисане породичне
структуре немају снагу протекције од евентуалних бихејвиоралних проблема (Поповић
Ћитић, 2007).

Деца родитеља који имају психопатолошке проблеме испољавају вишу стопу

емоционалних и бихејвиоралних тешкоћа него деца родитеља који немају такве проблеме.
Облици психопатологије родитеља који су у вези са повећаним ризиком настајања
насилног понашања деце су: болести зависности родитеља, депресија мајке и
антисоцијални поремећај личности родитеља (Поповић Ћитић, 2007).

У сваком случају, утицаји психопатологије родитеља могу бити посредовани

генетским, психолошким или срединским факторима. Такође, психопатологија родитеља
може предиспонирати дете за импулсивност, агресију и насилно понашање не само услед
деловања социјалних или фактора искуства него и генетских фактора (Поповић Ћитић,
2007).

Поповић Ћитић (2012) истиче важност везаности за школу као протективног

фактора.Наиме школска средина представља важно подручје социјализације у коме се
успостављају чврсте просоцијалне везе значајне за превенцију проблема у понашању и
вршњачког насиља. Ауторка наводи да резултати низа емпиријских студија потврђују да се
слаба везаност за школу, изражена кроз повезивање ученика са школом, наставницима и
академским циљевима који се промовишу у школском окружењу доведи у везу са
испољавањем насиља у школи. Наиме, деца и адолесценти који су слабо везани за школу у
вишем степену испољавају делинквентна понашања, учествују у вршњачком насиљу,
користе психоактивне супстанце и прекидају школовање. Уовом раду везаност за школу
представља снажан протективни фактор који својим деловањем ублажава негативне
ефекте фактора ризика и редукује вероватноћу настајања и развијања различитих облика
вршњачког насиља. Идентификација и дескрипција ризичних и протективних фактора, као
и разумевање њиховог динамичког међуодноса и интеракције веома је битна, јер пружа
основу за дизајнирање превентивних интервенција и доприноси научном утемељивању
превенције.

32
 Станковић-Ђорђевић (2007) наводи да наставници у школама запажају негативне
појаве у вези са понашањем деце. Уочен је пораст насилног понашања и агресивности деце
у школи. Добијени резултати указују на неопходност увођења програми превенције
насиља који треба да омогући успостављање квалитетних односа детета са одраслима и
вршњацима.

9. Улоге и одговорности - ко шта ради када постоји сумња на насиље или

се насиље догоди

ДЕЖУРНИ НАСТАВНИК:

1. дежура у складу са распоредом;

2. уочава и пријављује случај;

3. покреће процес заштите детета (реагује одмах у случају насилног понашања,

користећи неку од стратегија);

4. обавештава одељењског старешину о случају;

5. евидентира случај;

6. сарађује са Тимом за заштиту деце од насиља.

ОДЕЉЕЊСКИ СТАРЕШИНА:

1. уочава случајеве насилног понашања и реагује одмах;

2. учествује у процесу заштите деце;

3. разговара са учесницима насиља;

4. информише родитеље и сарађује са њима;

5. по потреби сарађује са Тимом за заштиту деце од насиља;

33
6. прати ефекте предузетих мера;

7. евидентира случај и води документацију;

8. по потреби, комуницира са релевантним установама.

ПОМОЋНО-ТЕХНИЧКО ОСОБЉЕ:

1. дежура по распореду;

2. прекида насиље;

3. уочава и пријављује случајеве насилног понашања директору.

ТИМ:

1. уочава случајеве насилног понашања;

2. покреће процес заштите детета, реагује одмах;

3. обавештава одељењског старешину и сарађује са њим;

4. по потреби, разговара са родитељима;

5. пружа помоћ и подршку ученицима, наставницима;

6. разматра случај (2. и 3. ниво) и осмишљава мере заштите;

7. обавља консултације, предлаже заштитне мере, прати ефекте предизетих мера;

8. по потреби сарађује са другим установама;

9. евидентира случај.

ПЕДАГОГ:

1. уочава случајеве насилног понашања;

2. покреће процес заштите детета, реагује одмах;

3. обавештава одељењског старешину и сарађује са њим;

34
4. по потреби разговара са родитељима;

5. пружа помоћ и подршку ученицима, наставницима;

6. разматра случај (2. и 3. ниво) и осмишљава мере заштите;

7. обавља консултације, предлаже заштитне мере, прати ефекте предизетих мера;

8. по потреби, сарађује са другим установама;

9. евидентира случај.

УЧЕНИЦИ:

1. уочавају случајеве насилног понашања;

2. траже помоћ одраслих;

3. пријављују одељењском старешини или наставнку;

4. учествују у мерама заштите.

Начин праћења и евалуације Програма заштите ученика од насиља, злостављања и

занемаривања. Директор прати реализацију Програма на следећи начин:

1. одржавање часова одељењског старешине са темама о насиљу путем прегледа књига

евиденције;

2. одржавање родитељских састанака са темама о насиљу путем прегледа књига

евиденције;

3. одржавање седница Тима за заштиту ученика од насиља, злостављања и занемаривања

путем анализа записника састанака Тима;

4. прегледом евиденције одељењских старешина о насилном понашању;

5. упоређивањем планираних и реализованих активности превенције насиља на нивоу

школе према Акционом плану и Школском развојном плану;

35
6. анализом активности на спречавању насиља у установи које су се реализовале током
школске године, а нису биле планиране, већ су настале унапређењем постојећих планова.

Реализација активности из Акционог плана се прати континуирано, а извештај о

раду Тима и реализованим активностима се подноси директору на крају школске године.
Директор извештава све органе школе дефинисане Законом једном годишње и то до
15.октобра текуће школске године, а уколико је потребно и чешће. Спољашња заштитна
мрежа у неким ситуацијама, договор о заштитним мерама подразумева укључивање и
других институција и предузимање законских мера. Улоге образовно-васпитних установа у
поступцима који се воде у другим институцијама регулисане су Општим протоколом.

По потреби укључују се надлежне службе:

• ДОМ ЗДРАВЉА;

• МИНИСТАРСТВО УНУТРАШЊИХ ПОСЛОВА;

• ШКОЛСКОГ ПОЛИЦАЈЦА – у случајевима када је детету потребна физичка

заштита или када постоји сумња да је учињено кривично дело или прекршај;

• ЦЕНТАР ЗА СОЦИЈАЛНИ РАД – у року од три наредна радна дана од дана

дешавања насиља.

Подношење пријаве надлежној служби обавеза је директора установе. Пријава се

подноси у усменој и писаној форми. Пријава садржи податке о ученику и породици, који
су у том моменту познати, и разлоге за упућивање. Пре пријаве потребно је обавити
разговор са родитељима, осим ако тим установе процени да ће тиме бити угрожена
безбедност ученика.

10. Мере и програми превенције

Неопходно је препознати и зауставити насиље. Један од могућих излазака из круга

насиља су превентивне програми, који ће оснажити кључне актере и навести да изнова

36
испитују свет у коме живе да би могли да реагују на конструкиван начин. Кад говоримо о
насиљу у школи превентивни програми треба да су усмерени на оснаживање еколошког
система детета и обухватају:

• три различита нивоа превентивног деловања - примарну, секундарну и терцијалну

превенцију;
• три различита делокруга деловања - локална заједница, регија и држава;
• уважавање потреба три групе корисника - деце, породице и ширег социјалног
окружења.

У развијеним земљама се проблем школског насиља сматра националним

проблемом и решава се уједињеним акцијама различитих владиних сектора - образовања,
здравља, правосуђа, одбране. Спроводе се испитивања на националном и
интернационалном нивоу, да би се прикупили подаци о насиљу у школама и о постојећој
школској пракси која се односи на његову превенцију. Оснивају се удружења која се баве
проблематиком школског насиља и безбедношћу школа (Танчић, 2016).

10. 1. Програми за превенцију насиља у школама у свету

Доказано је да пажљиво примењени програм превенције могу битно да смање

насиље међу ученицима у школи. Успешни програм могу да смање силеџијство ученика,
вандализам, туче, крађе, изостајање из школе, и исто тако могу да развију позитивно
понашање код ученика, да створе добре односе међу ученицима и добру школску климу,
да развију позитивне ставове код ученика према школском раду и школи и да побољшају
школски успех. Међу бројним и разноврсним програмима, има неких који су, као изузетно
добри и проверено успешни, прихваћени у разним земљама света (Гашић-Павишић, 2004).

Програм превенције силеџијства (The Bullying Prevention Program)

Ово је један од првих програма настао почетком 80-их, као део националне
кампање у Норвешкој против силеџијства у школама, аутора Дана Олвеја. Програм је

37
састављен са намером да се повећа свест о проблему насиља и знање о њему, да се
постигне активно укључивање родитеља и наставника у решавање проблема школског
насиља, да се развију школска правила и процедуре против силеџијског понашања и да се
обезбеди подршка и заштита жртвама силеџијства у школи.

Циљ програма је да се промени постојећа школска средина, како би се смањиле

могућности за појаву насиља међу ученицима и могућности да силеџије буду награђене за
своје насилно понашање, било кроз понашање саме жртве, било кроз понашање осталих
ученика. Олвеј сматра да ученици који злостављају другу децу у школи, већином то раде
да би задобили доминацију над њима или бољи статус међу вршњацима. Уколико такво
агресивно понашање нема негативних последица по насилника, од стране родитеља,
вршњака или наставника, или су те последице незнатне, насилничко понашање се увећава.
Због тога, Олвеј сматра да антинасилнички програм треба да промене социјалну средину у
којој се налазе ученици, применом јасних правила против насилничког понашања, што
даље значи, смањењем позитивних последица насилништва и повећавањем негативних
исхода по насилника.

Олвејов програм активно укључује родитеље, вршњаке и наставнике. Интервенција

је заснована на ауторитативној интеракцији између одрасле особе и детета, односно
моделу породичне атмосфере неге који је примењен у школским условима, а чији је циљ
стварање топле и позитивне школске климе, као и увођење јасних правила против
неприхватљивог понашања према вршњацима. Програм је намењен ученицима основне и
средње школе и обухвата све ученике у школи, без обзира да ли се њима лично догодило
насиље и да ли су насилници. Остварује се у школи и школско особље је првенствено
одговорно за његово спровођење. Програми се примењу на три нивоа - ниво школе,
разреда и појединачних ученика. У индивидуалном раду са ученицима и родитељима,
поред наставника, могу да учествују и стручни сарадници из школе и стручњаци за
менатлно здравље. Програм је примењен у Норвешкој, САД-у, Енглеској. Белгији,
Немачкој и другим земљама, са ефектима смањења од 30% до 70% насилништва. Олвеј је
назван водећим светским ауторитетом за проблем злостављања. Неки аутори упозоравају
да успех програма зависи од подршке средине у којој се школа налази и да је програм
подеснији за основну, него за средњу школу (Гашић-Павишић, 2004).

38
Учините вашу школу отпорном на насиље (Bully - Proofing Your School)

Програм је настао у Денверу на основну Олвејевог програма. Компоненте програма

су: укључивање школског особља и доношење одлуке како да се смањи насиље; програм
за ученике у ком се користе игре улога, моделовање и дискусије у разреду; подршка
жртви, где се наглашава развијање самоуважавања и социјалних вештина; интервенција за
насилнике који уче контролу беса и емаптију; и интеракцију са родитељима насилника и
жртве. Школско особље се у оквиру девет састанака обучава за решавање сукоба и
коришћење метода интервенције у случају насилништва, као и за примену техника
решавања социјалних проблема. Нагласак у програму је на уклањању моћи насилника, а не
на његовом кажњавању. Постоје и родитељске групе за подршку (Гашић-Павишић, 2004).

Учење замене агресије (Aggression Replacement Training)

Садржај програма чини учење просоцијалног понашања, затим обука у контроли

беса и морално васпитање. Аутор овог програма, Голдштајн, сматра да је агресивно
понашање научено понашање. Начин на који се учи је као и за друга антисоцијална и
просоцијална понашања - посматрањем других, посредним искуством, или директним
искуством. Хронично агресивна деца живе од раног узраста у средини где се често користи
агресија, и где нису могла да стекну просоцијалне вештине као што су: ненасилно
решавање конфликата, преговарање, подесно обрачунавање са оптужбама, успешно
одговарање на неуспех, задиркивање, бес и сл.

➢ Учење вештине - обухвата педесет облика просоцијалних понашања. Стратегије су

следеће:
• моделовање
• игра улога
• повратна информација о постигнућу
• учење генерализације.

Вештине које се уче разврстане су у шест категорија:

39
 • почетне социјалне вештине - започети разговор, представити се, дати комплимент;
• напредне социјалне вештине - тражити помоћ, извинити се, дати упутства;
• бавити се осећањима - туђим бесом, изражавање осећања бесом;
• користити алтернативе агресије - одговор на задиркивање, преговарање, помагање
другоме;
• изаћи на крај са стресом -оптужбама, припрема за стресну конверзацију;
• планирање - постављање циљева, доношење одлука, постављање приоритета за
решавање проблема.

➢ Обука у контроли беса - има за циљ да се млади склони насиљу науче да

контролишу свој бес. Ученици морају да донесу на састанак један или два описа
недавног доживљаја који је код њих изазвао бес. Током десет састанака обучавају
се:
• да идентификују изазиваче беса код њих,
• да идентификују знаке беса,
• да опомену, нареде себи (на примере “остани миран!”),
• да смањују свој бес,
• да користе самоевалуацију.
•
➢ Морално васпитање (образовање) - усмерено је на појачавање осећања праведности,
правде, поштења, на бављење потребама и правима других. Млади могу свесно
бирати да буду агресивни и зато је важна компонента програма развијање
вредносне оријентације, тј. морално васпитање.

Евалуација програма показала је да су млади деликвенти постигли знатан успех у

стицању пет од десет социјалних вештина и да је остварен успешан трансфер тих вештина.
Такође, морално резоновање код младих укључених у програм је достигло више стадијуме
и повећао се ниво њиховог конструктивног, просоцијалног понашања, и постали су
успешнији у подесном давању или примању критике и у самоконтроли (Гашић-Павишић,
2004).

40
Компјутерски програм за обуку и управљање бесом (Smart Talk)

У складу са данашњицом и брзим развојем технике и технологије, постоје и нови

видови програма превенције насиља младих који су доступни преко компјутера. Један
такав програм јесте и Смарт Талк, који је намењен агресивним ученицима и чији је циљ
појачавање и побољшавање њихове вештине решавања сукоба. Програм траје осам
недеља, у којем ученици учествују преко компјутера. Ученици који су учествовали у овом
програму спремнији су него ученици који нису били укључени у програм, да користе
ненасилне стратегије у будућим сукобима. У евалуацији овог програма је закључено да
интервенција треба да траје дуже и да у програмске радионице треба укључити родитеље и
наставнике (Гашић-Павишић, 2004).

10. 2. Програми за превенцију насиља у школама у Србији

Свакодневно се суочавамо са чињеницама о томе колико су школе изложене

негативном утицају многбројних факора из окружења који угрожавају сигурност и
правилан развој деце. Ефекти добрих програма превенције обухватају не само позитивне
промене у социјално понашању ученика, већ и бољи школски успех, здравији лични развој
и успешнији рад школе у целини. Искуства примењених програма показују да је
најуспешнији приступ превенцији школског насиља онај који обухвата све људе у школи -
и ученике и особље, као и изградњу позитивне климе у школи. Битан део успешног
превентивног програма је укључивање самих ученика у давање информација о школском
насиљу и у пружању помоћи и подршке вршњацима који су жртве насиља. Превентивни
програм су успешнији када имају подршку наставника, родитеља и друштвене средине. У
Србији постоји низ програма за превенцију насиља који се у школама примењује, у циљу
смањења и предупређивања школског насиља (Гашић-Павишић, 2004, према Бабић-Кекез
и Кекез-Кљајић, 2013).

41
Програм “Школа без насиља”

Почиње са радом 2005. године под вођством Министартва просвете и УНИЦЕФ-а.

Програм нуди школама један разрађен модел “унутрашње” и “спољашње” заштитне
мреже, као што је формирање вршњачког тима, или низ механизама и поступака, на
пример сандучић поверења, који могу на делотворан начин да развију осетљивост свих
актера и школе као институције на различите облике насиља. Резултати евалуације након
пет година примене овог програма су:

▪ Подигнута је свест о насиљу

▪ Повећана је сигурност деце и одраслих у школи
▪ Смањен је број тежих облика насиља и смањено је насиље у млађој доби
▪ Побољшана је мера заштите.

Програм “Школа без насиља” је поставио темеље за доношење Посебног протокола

за заштиту деце и ученика од насиља, злостављања и занемаривање у васпитно-
образовном систему, правилника и приручника за његову примену, што обавезује све
школе у Србији да заузму активан став према насиљу над децом, формирају тимове и
израде програме за заштиту деце од насиља, злостављања и занемаривања. 2010. године
започела је кампања “Зауставимо насиље заједно” чији је циљи помоћи наставном особљу
и деци у борби против школског насиља (Гашић-Павишић, 2004, према Бабић-Кекез и
Кекез-Кљајић, 2013).

(http://www.mpn.gov.rs/wp-content/uploads/2015/08/Posebni_protokol_-_obrazovanje1.pdf)

Програм заштите деце/ученика од насиља

У оквиру овог програма, установа планира, спроводи и прати учинке превентивних

активности. Превентивне активности требају бити у складу са циљевима “Посебног
протокола” и предложеним задацима. Превентивне активности установа креира у складу
са анализом стања и увидом у присутност насиља у својој средини, а на темељу:
учесталости инцидентних ситуација и броја пријава насиља, заступљеност различитих
облика насиља, повреда, сигурност објекта и дворишта и сл.

42
 Општи циљ “Посебног протокола” је унапређивање квалитета живота деце/ученика
применом:

▪ Мера превенције за стварање сигурне средине за живот и рад деце/ученика.

▪ Мера интервенције у ситуацијама када се јавља насиље, злостављање и
занемаривање у установама.

Специфични циљеви у превенцији:

▪ Стварање и неговање климе прихватања, толеранције и уважавања.

▪ Укључивање свих интересних скупина у доношењу и развијању програма
превенције.
▪ Подизање ниова свести и повећање осетљивости свих укључених у живот и рад
установе за препознавање насиља, злостављања и занемаривања.
▪ Дефинисање процедура и поступака за заштиту од насиља и реаговања у
ситуацијама насиља.
▪ Информисање свих укључених у живот и рад установе о поступцима за заштиту од
насиља и реаговање у ситуацијама насиља.
▪ Унапређивање компетенција наставног и ваннаставног особља, деце, ученика,
родитеља, локалне заједнице за уочавање и решавање проблема насиља,
злостављања и занемаривања.

Специфични циљеви у интервенцији:

▪ Спровођење поступака и процедура реаговања у ситуацијама насиља.

▪ Успостављање система учинковите заштите деце у случајевима насиља.
▪ Стално праћење и евидентирање врста и учесталости насиља и процењивање
учинковитости програма заштите.
▪ Ублажавање и отклањање последица насиља, и реинтеграција детета / ученика у
заједницу вршњака и живот установе.

43
 ▪ Саветодавни рад са децом / ученицима који трпе насиље, који врше насиље и који
су посматрачи насиља.

(Гашић-Павишић, 2004, према Бабић-Кекез и Кекез-Кљајић, 2013)

Национална стратегија за превенцију и заштиту деце од насиља

Заснова је на основним принципима који подразумевају следеће:

1. Превенција насиља у образовно-васпитним установама има троструки циљ:

- Унапређивање сигурности ученика,

- Повећање квалитета рада у установи,

- Дугорочно стицање вештина неопходних за конструктиван и ненасилан начин

решавања будућих животних проблема.

2. Ниједан вид насиља над децом се не може оправдати, а свако насиље се може
спречити.

3. Потребна је хитна, дневна, учинковита акција образовно-васпитног система за

смањење насиља у институцијама и установама, у којем ће се активирати све постојеће
снаге и ресурси друштва.

(Гашић-Павишић, 2004, према Бабић-Кекез и Кекез-Кљајић, 2013).

10. 3. Анализа програма заштите од насиља, злостављања и занемаривања, и

превенција других облика ризичног понашања у школи

Заштита ученика од насиља, злостављања и занемаривања је перманентна, и све

активности се континуирано спроводе. Општи циљ Програма за заштиту ученика од
насиља је унапређивање квалитета живота ученика применом:
1. Мера превенције за стварање безбедне средине за живот и рад ученика

44
2. Мера интервенције у ситуацијама када се јавља насиље, злостављање и
занемаривање у установама.
Превентивне активности школа креира у складу са анализом стања и увидом у
присутност насиља у својој средини, а на основу:
1. учесталости инцидентних ситуација и броја пријава насиља;
2. заступљености различитих врста насиља;
3. броја повреда;
4. сигурности објекта, дворишта и сл.

За планирање превентивних активности и анализу стања важни су:

а) процена реализованих обука за запослене и потреба даљег усавршавања;
б) број и ефекти реализованих акција које промовишу сарадњу, разумевање и помоћ;
ц) степен и квалитет укључености родитеља у живот и рад установе и др.

Да би интервенција у заштити ученика била планирана и реализована на најбољи

начин, неопходно је узети у обзир следеће критеријуме:
• да ли се насиље дешава или постоји сумња на насиље;
• где се дешава - да ли се дешава у установи или ван ње;
• ко су учесници/актери насиља, злостављања и занемаривања;
• облик и интензитет насиља, злостављања и занемаривања.

На основу ових критеријума врши се процена нивоа ризика за безбедност ученика и

одређују поступци и процедуре. У складу са проценом нивоа ризика и законском
регулативом, доноси се одлука о начину реаговања:
• случај се решава у установи;
• случај решава установа у сарадњи са другим релевантним установама
• случај се прослеђује надлежним службама.

Редослед поступања у интервенцији:

1. Сазнање о насиљу - откривање је први корак у заштити деце/ученика од насиља. Оно се
у установи најчешће одвија на два начина: опажањем или добијањем информације да је

45
насиље у току; сумњом да се насиље дешава на основу: - препознавања спољашњих
знакова или специфичног понашања детета/ученика и породице, или - путем поверавања,
непосредно – од стране самог детета/ученика и/или посредно – од стране треће особе
(вршњака, родитеља, старатеља...).
2. Прекидање, заустављање насиља - свака одрасла особа која има сазнање о насиљу
(дежурни наставник, учитељ/васпитач/разредни старешина, предметни наставник, сваки
запослени у установи) у обавези је да реагује тако што ће прекинути насиље или позвати
помоћ (уколико процени да самостално не може да прекине насиље).
3. Смиривање ситуације подразумева обезбеђивање сигурности за дете/ученика,
раздвајање, разговор са актерима...
4. Консултације се остварују непосредно по појави сумње и/или по стицању информација
о насиљу. Обављају се у оквиру установе: са колегом; са Тимом за заштиту деце/ученика
од насиља; са психологом, педагогом, директором и школским полицајцем.
У зависности од сложености ситуације, консултације се могу обавити и са службама изван
установе: са надлежном службом локалног центра за социјални рад; специјализованом
службом локалне здравствене установе. Консултације су важне да би се : разјасниле
околности и на прави начин анализирале чињенице; проценио ниво ризика; направио план
заштите; избегла конфузија и спречиле некоординисане акције, које могу водити поновном
проживљавању искуства жртве.

У консултацијама треба:
• изнети детаљан, објективан опис насиља, без процена и тумачења, водећи рачуна о
приватности детета/ученика и других учесника у насиљу;
• одредити улоге, задатке и одговорности у установи;
• идентификовати улогу, задатке и професионалну одговорност других
учесника/стручњака;
• донети одлуку о начину реаговања и праћења.
Приликом консултација са колегама унутар и/или изван установе обавезно је поштовати
принцип поверљивости, као и принцип заштите најбољег интереса детета ученика.

46
5. Након откривања насиља и обављених консултација са релевантним стручњацима и/или
институцијама, могуће је, у зависности од тежине, предузети следеће акције:
• предузимање неопходних мера на нивоу установе (информисње родитеља о насиљу или
особе од поверења у случајевима сумње на насиље у породици, договор о заштитним
мерама према деци/ученицима, предузимање законских мера и организовање посебних
програма оснаживања деце/ученика за конструктивно поступање у ситуацијама насиља);
• по потреби укључивање надлежних служби:
- Дом здравља;
- Министарство унутрашњих послова, школског полицајца, у случајевима када је детету
потребна физичка заштита или када постоји сумња да је учињено кривично дело или
прекршај;
- Центар за социјални рад у року од три наредна радна дана од дана дешавања насиља.
Подношење пријаве надлежној служби обавеза је директора установе. Пријава се подноси
у усменој и писаној форми. Пријава садржи податке о детету/ученику и породици, који су
у том моменту познати, и разлоге за упућивање.
Пре пријаве потребно је обавити разговор са родитељима, осим ако тим установе процени
да ће тиме бити угрожена безбедност детета/ученика. У образовно-васпитном систему
нема места за истрагу и доказивање злостављања и занемаривања. Ти задаци су у
надлежности других система.
6. Праћење ефеката предузетих мера - Тим за заштиту деце/ученика је у обавези да, у
сарадњи са запосленим у установи и релевантним установама, прати ефекте предузетих
заштитних мера.

10.4. Превенција и мере заштите од компјутерског криминалитета

Компјутерски криминалитет је постао један од највећих транснационалних

проблема који се простире далеко ван граница само једне државе, па је постало јасно да
механизми борбе против овог вида криминалитета мора да обухватају предузимање
одговарајућих мера техничког, структуралног и образовног карактера (Вилић, 2015).

47
 Супротстављање компјутерском криминалитету обухвата два механизма:
превентивно и репресивно деловање, одвраћање од злоупотребе компјутера и стварање
услова за брзо откривање и доказивање у случајевима када је злоупотреба извршена.
Превентивне мере се односе на установљавање стратегија заштите информационих
система и њихову имплементацију, као и унапређивање законске регулативе на глобалном
и националном нивоу.(Вилић, 2015).

„Друштвене мреже су посебно значајне за појаву нових облика компјутерског

криминалитета, јер је су облици њихове злоупотребе бројни, а облици кривичних дела и
девијантних понашања која се на њима појављују могу да имају облик било ког
традиционалног кривичног дела„ (Вилић, 2013: 188).

Значајан допринос глобалним напорима за стратешко супротстављање

компјутерском криминалитету дају регионалне међувладине организације, као што је
Организација за европску безбедност и сарадњу – ОЕБС, у оквиру које је оформљена
Радна група за безбедност информација и приватност. Треба поменути и друге европске
институције које својим радом значајно доприносе превентивном деловању и
супротстављању компјутерском криминалитету, од којих су најзначајније: Европски
институт телекомуникационих стандарда, Европски комитет за стандардизацију, Одбор за
информационе и комуникационе стандарде. Координацију сузбијања безбедносних претњи
од стране компјутерског криминалитета врше Европске јединице тимова за брзе реакције
на компјутерске инциденте и Еурополов центар за високотехнолошки криминал (Вилић,
2015).

За изградњу превентивног система заштите од компјутерског криминалитета

посебно су важне препоруке Савета министара Европског савета које се односе на:

• побољшање техничких могућности за аутентификацију корисника података;

побољшање техничких могућности праћења комуникација преко интернета и посебно на
друштвеним мрежама, како би се заштитила приватност корисника и спречило непотребно
и неовлашћено прикупљање личних података о корисницима;

• побољшање мера заштите од злоупотребе анонимности на интернету, на

пример, увођење сертификата који би у одређеним случајевима злоупотребе могли да

48
открију име и локацију са које се одређени корисник крије иза своје анонимности чини
неко кривично или противправно дело; побољшање технологија којима би се заштитиле
новчане трансакције преко интернета као и ауторска права.(Вилић, 2015).

У препорукама Савета министара Европског савета наводи се да је компјутерско

образовање и основно упознавање са информационим технологијама неопходно како би
се:

• законодавци упозорили у којим је то областима неопходно проширити

прописивање кажњивих дела како би се утицало на превенцију злоупотребе рачунара,
интернета и друштвених мрежа;

• подигла свест корисника да интернет треба искључиво да служи као медиј за

едукацију и учење, а не као место на коме ће се вршити различита кривична дела;

• створила средина која погодује лаком и доступном коришћењу интернета поготово

када је реч о најмлађим генерацијама корисника, како би они у току свог школовања могли
да на наднационалном нивоу размењују своја знања и искуства;

• едуковали корисници о правима и обавезама које имају приликом коришћења

виртуелних комуникационих мрежа (нпр. коришћењу програма за филтрирање, правилима
понашања у циљу заштите личних података, начину заштите права интелектуалне својине
на интернету и сл.);

• едуковали корисници које све потенцијалне опасности вребају на друштвеним

мрежама, које су друштвене мреже „опасне“, које треба избегавати, као и како заштитити
личне податке приликом комуникације на друштвеним мрежама (Вилић, 2015).

Препоруке се, такође, односе на формирање одговарајућих правних механизама

којима би се дефинисала одговорност интернет провајдера за садржаје који се објављују, а
имају неадекватан или незаконит садржај; доношење адекватних националних закона
којима би се обезбедили кривично-процесни механизми за ефикасно процесуирање
извршилаца кривичних дела која припадају компјутерском криминалитету. У свакој земљи

49
треба да се створе одговарајући механизми заштите од могуће злоупотребе анонимности у
виртуелном простору, како би се у случајевима злоупотребе или извршења кривичног
дела, открио идентитет извршиоца, уз обавезну правну заштиту корисниковог права на
приватност (нпр. захтевати судски налог за откривање одређених електронских података и
њихово прослеђивање органима надлежним за процесуирање) (Вилић, 2015).

Уколико се ради о међународним случајевима извршења кривичних дела

компјутерског криминалитета или неодговарајућих понашања на интернету, потребно је:
побољшати механизме међународне правне помоћи, подстицати јачање сарадње између
полиција различитих држава, како би се првенствено обезбедило правовремено и хитно
обезбеђење и чување електронских података који служе као докази постојања кривичног
дела; детаљно уредити питања надлежности за кривична дела са елементом иностраности
и за кривична дела која су учињена на територијама више држава; едуковати полицијске
тимове шта је то компјутерски криминалитет, који су његови појавни облици и начин
гоњења учинилаца ових кривичних дела. У оквиру међународних стандарда треба
поменути ИСО/ИЕЦ 27000 серије стандарда и њихову имплементацију у информациони
систем. Сврха ових стандарда је да пруже помоћ организацијама свих врста и величина да
развију и примене систем управљања безбедношћу сопствених инфомација и да се
припреме за независно и непристрасно оцењивање (сертификацију) тог система
примењеног на заштиту информација. (Поповић, Вучановић & Лазаревић, 2012)

11. Препоруке за бољу праксу у превенцији насиља у школи

Показало се да се већи успех постиже у смањивању насилног и ризичног понашања

уопште, ако се са мерама превенције почне у нижим разредима основне школе. Рана
превентивна интервенција треба да се усмери, са једне стране, на повећање позитивних
вештина и компетенција, а са друге стране, на смањивање агресивног и другог друштвено
неприхватљивог понашања.

Приликом спровођења програма превенције важно је да наставници разумеју

разлоге зашто примењују неки програм или активност и какав се утицај очекује од
50
интервенције. Материјали за примену програма треба да буду једноставнији, да би их
учитељи релативно лако могли прилагодити и применити. Програм превенције треба да
буде научно заснован, лак за примену и јефтин. Који ће програм бити изабран зависи од
процена потреба дате школе. У стварању и примени програма треба укључити родитеље,
као и људе из локалне заједнице. У сваком случају, програм треба да буде усмерен на
ученике и да започне са извештајем ученика о постојећем насиљу које они доживљавају у
школи. Проблем ученика и насилног понашања ученика је мултидимензионалан и
индивидуалан рад са насилним ученицима се показао као недовољно успешна мера.
Школски психолог или саветник не могу да реше проблем насиља. Најуспешнија мера је
да се промени клима у школи, тако да тим свих наставника преузме одговорност за сву
децу у школи, у свако доба и на разне начине и да се програм превенције интегрише на
нивоу целе школе. Успеху превенције насиља у школи доприноси у великој мери подршка
од школских власти на локалном нивоу, али и од шире друштвене средине.

Програм интервенције, који се примењује када се у школи открије случај насиља,

мора хитно да заустави насиље и да осигура безбедност ученику који је жртва. Такође,
битно је да се анализира социјално понашање насилника и да се настоји да он промени
свој начин реаговања. Ученику који је жртва насиља треба помоћи да научи како да сам
решава проблематичну ситуацију у којој се налази.

Кораци за развијање обухватног плана за стварање безбедне школе су:

• препознати ране знаке и факторе ризика за појаву насиља,

• направити подесан план интервенције у кризи,

• интегрисати поштовање закона у школи,

• физички дизајнирати школу и зграду да буду безбедне,

• применити подесну школску дисциплину,

• применити обухватни програм превенције,

• укључити породицу и заједницу у његово планирање и примену,

51
• промовисати добро грађанство и карактер међу ученицима и особљем школе и

• евалуирати учињене интервенције.

(Попадић, 2009)

52
 Закључак

Свесни смо да је вршњачко насиље све већи проблем данашњице. Сведоци смо
свакодневних вести и наслова у новинама где видимо да се по школама, улицама, све
чешће на интернету путем друштвених мрежа, дешавају разне врсте насиља, почевши од
вређања, исмевања, узнемиравања путем интернета, туча, па чак и до много озбиљнијих
облика попут силовања и убиства. Сви смо некада доживели неки вид насиља, било то
лакши или тежи, и самим тим треба да се саосећамо са сваком жртвом силеџијства. Нико
не сме остати нем на догађаје који нас окружују, не смемо затварати очи пред насиљем.
Дете које је жртва може имати трајне последице по ментално здравље и односе са људима.
Доживљене трауме некад могу бити и за цео живот. Треба помоћи како жртвама, тако и
насилницима. Никада одлуке и закључке не треба доносити на основну прича и гласина.

Школа мора бити безбедно и сигурно место за сву децу, без обзира на њихове
особине, поготово на особине које их чине подложним малтретирању од стране других.
Школско насиље није довољно посматрати само унутар одељења или школе, већ се мора и
школа и школско насиље посматрати у ширем контексту. Вршњачком насиљу се не може
супротставити једнократним и краткотрајним кампањама, већ се само дуготрајним и
систематским радом може довести да побољшања стања. Школа као васпитно-образовна
установа треба да усмерава своје циљеве у превенцији насиља на смањивање агресивног
понашања, разумевање и поучавање о садржају и облицима насиља, постављање правила и
система за брзо и доследно препознавање и реаговање на насиље, моделовање вредности и
начела ненасилних решења конфликта, подучавање о томе како не постати жртва,
подучавање стратегијама препознавања и реаговања на насиље, поучавање
самопоштовању те поштовању различитости кроз школску политику, школску климу тако
и кроз све активности у којима учествују ученици, школско особље и родитељи.

Најефикаснији су програми у које се укључује цела школа и шира заједница. Сви

запослени у школама, ученици, родитељи, друштво, стручне службе, здравство, полиција,
медији, сви морају бити довољно информисани и обучени како би знали да се снађу у
ситуацијама где се догађа насиље. Уколико желимо да смањимо стопу насиља што је више
могуће, том циљу морамо бити посвећени. Мора се радити на подизању јавне свести о

53
вршњачком насиљу и последицама које могу оставити на жртве, путем разних кампања,
конференција, семинара, и наравно путем мас медија. Веома су значајне и педагошке
радионице за превенцију насиља међу децом, где деца уче да сарађују, подстиче се
позитивна атмосфера, указује се на потребу поштовања различитости и потреба других,
као и како да се снађу на прави начин у ситуацијама где се насиље одиграва. Такође, у
данашње време када су друштвене мреже све више и више центар интерсовања младих, и
када се све више дешава неки вид сајбер насиља, веома је битно упознати децу, родитеље,
наставнике како остати безбедан на интернету и заштитити се од непримерног и штетног
понашања и он-лине садржаја.

Закључујемо да су приоритетни задаци установа које се баве образовањем и

васпитањем деце и младих првенствено да треба утицати на формирање ставова о
неприхватљивости насилног понашања, као и развијање толеранције, разумевање и
прихватање различитости. Васпитно-образовне установе треба да буду сигурна и
подстицајна средина за сву децу.

Вршење било каквих облика насиља и других деструктивних, антисоцијалних и

асоцијалних радњи, требало би сузбијати помоћу веће активизације школе и родитеља,
боље сарадње на релацији школа-породица, као и постојања установа које ће радити на
овом проблему.

54
 Литература

1. Бабић-Кекез, С., Кекез¬-Кљајић, А. (2014): Превенција насиља у школама и

сигурност ученика. Педагошка стварност, (60), 3, 426-440.

2. Базић, Б. (2013). Феномен вршњачког насиља и облици његовог испољавања.

Баштина, 35 (1), 381–394.

3. Beveridge, S. (2005). Children, Families and Schools: Developing Partnerships for

Inclusive Education. New York: Routledge Falmer.

4. Билић, В., Фландер, Г., Б., и Хрпка, Х. (2012). Насиље над ђецом и међу ђецом.
Загреб: Наклада слап.

5. Богавац, Љ. И Попадић, Д. (2013). Tagged приручник за заштиту деце и младих од

сајбер насиља. YES I AM стручни часопис за превенцију сексуалног насиља 2, стр. 68- 74.

6. Гашић-Павишић, С. (1998). Насиље над децом у школи: функција образованих

установа у превенцији и заштити деце од насиља. Београд: Факултет политичких наука.

7. Гашић-Павишић, С. (2004). Насиље у школи и могућности превенције. Београд:

Институт за педагошка истраживања.

8. Глумбић, Н., Жунић Павловић, В. (2008). Вршњачко насиље у предшколским

установама. Педагогија, 63 (2), 205–212.

9. Ђорић, М. (2009). Булинг као врста социјалног насиља. Политичка ревија, 21 (3),
145–164.

10. Ђукановић, Б. и Кнежевић–Тасић, Ј. ( 2015). Бихејвиоралне зависности у Србији.

Нови Сад: Издавачка књижнарница Зорана Стојановића.

11. Кнежевић -Флорић, О. (2008). Насиље међу адолесцентикињама. Педагошка

стварност, 54 (7-8), 658–669.

12. Kowalski, R., Giumetti, G., Schroeder, A., Lattanner, M. (2014). Bullying in the Digital
Age: A Critical Review and Meta-Analysis of Cyberbullying Research Among Youth.
Psychological Bulletin : American Psychological Association, Vol. 140, No. 4, pp.1073–1137.

55
13. Максимовић, Ј., Раковић, Д., Јовановић, И., Чоловић, П. (2008). Повезаност
вршњачког насиља, особина личности и васпитних ставова. Примењена психологија 1 (3-
4), 125–144.

14. Ментус, Т. (2008). Насиље у школама. У: Поремећаји понашања у систему

образовања. Београд: Факултет за специјалну едукацију и рехабилитацију, стр. 223–234.

15. Мучибабић, В. (2013). Друштвене мреже – добро и зло модерног друштва.

Политена 5, 122-127. Преузето са: https://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/2232-9641/2013/2232-
96411305121M.pdf

16. Недимовић, Т., Биро, М. (2011). Фактори ризика за појаву вршњачког насиља у
основним школама. Примењена психологија 3, 229–244.

17. Недимовић, Т. (2012). Агресивност и вршњачко насиље. Вршац: Висока школа за

образовање васпитача ,,Михаило Палов”

18. Недимовић, Т., Биро, М. (2013). Ко су жртве вршњачког насиља? Зборник

института за педагошка истраживања, 45 (1), 150–168.

19. Olweus, D.(1993). Bullying in school: What we know and what we can do, Oxford:
Blackwell

20. Плут, Д., Попадић, Д. (2007). Реаговање деце на школско насиље. Зборник
института за педагошка истраживања, 39 (2), 347–366.

21. Попадић, Д. (2009). Насиље у школама. Београд: Институт за психологију.

22. Попадић, Д. и Кузмановић, Д. (2014). Коришћење дигиталне технологије, ризици и

заступљеност дигиталног насиља међу ученицима у Србији. Београд: Институт за
психологију Филозофског факултета Универзитета у Београду.

23. Поповић Ћитић, Б. (2007). Породични ризични фактори насилног понашања деце и
омладине. Социјална мисао,14 (2), 27–50.

24. Поповић Ћитић, Б. (2009). Насилно понашање ученика београдских школа.

Београдска дефектолошка школа, 2, 121–139

25. Поповић Ћитић, Б. (2012). Везаност за школу код ученика који имају различите
улоге у вршњачком насиљу. Специјална едукација и рехабилитација, 11 (4), 547–564.

56
26. Поповић, Д., Вучановић, Д. & Лазаревић, Р. (2012). Имплементација стандард
серије ИСО/ИЕЦ 27000 као мјера сузбијања високотехнолошког криминала. Зборник
радова, Међународна научностручна конференција, Сузбијање криминала и европске
интеграције с освртом на високотехнолошки криминал, Лакташи 28 - 30. 03. 2012, 157-
168.

27. Попадић, Д. и Кузмановић, Д. (2014). Коришћење дигиталне технологије, ризици и

заступљеност дигиталног насиља међу ученицима у Србији. Београд : Иститут за
психологију Филозофског факултета Универзитета у Београду.

28. Поткоњак, Н. и Пијановић, П. (1996): Педагошки лексикон. Завод за уџбенике и

наставна средства, Београд.

29. Sandoval, J. (2013). Crisis counseling, intervention and prevention in the schools. New
York; London: Routledge

30. Срна, Ј. (2003). Насиље. Београд: Ж. Албуљ

31. Станковић Ђорђевић, М. (2007). Интрагенерацијско насиље у школи. Педагошка

стварност, 53 (9-10), 798–811.

32. Skoric, M. i Kwan, G. (2013).Facebook bullying: An extension of battles in school.

SciVerse ScienceDirect: Computers in Human Behavior 29, pp. 16–2.

33. Танчић, Н. (2016): Насиље у школи и мере превенције, Педагошка стварност, (62),
3, 437-445.

34. Vilić, V. (2015) Mechanisms for Protecting the Right to Privacy and Personal Data on
Social Networks. Synthesis 2015 - International Scientific Conference on ICT and E-Business
Related Research, Belgrade, Singidunum University, Serbia, 2015, 10-13. doi:
10.15308/Synthesis-2015-10-13, ISBN 978-86-7912-595-8.

35. Видаковић, М. (2013). НЕТ генерација и е-учење: савремена образовна револуција.

Дигиталне медијске технологије и друштвео- образовне промене 3, стр. 255- 267. Нови
Сад: Универзитет у Новом Саду.

36. WHO (2002). World report on violence and health. Geneva, Switzerland: World Health
Organization

57
37. http://www.mpn.gov.rs/wp-content/uploads/2015/08/Posebni_protokol_-_obrazovanje1.pdf

38. http://www.zvrk.rs/Ostalo/ngo/unicef/Skola_bez_nasilja.pdf

39.https://www.researchgate.net/publication/310109028_Mladi_i_internet_sta_im_je_zabavno_i_koris
no_a_sta_ih_uznemirava?fbclid=IwAR3pg2TtPHYkL87jgQKzFQautPr6OCg2Wcu7HPGr9QZ3Bk-
D2jhL8CtgnsM

58
ПРИЛОГ

Савети за поступање у насилним ситуацијама

1. Шта можеш да учиниш ако си особа која трпи насиље?

• Чешће се насиље врши над онима који су мирни, стидљиви, преплашени - труди се да
ходаш уздигнуте главе, да изгледаш сигурно и да останеш “хладне главе”.

• Покушај да игноришеш онога ко покуша да те злоставља. Ако види да не може да те

повреди, можда и сам одустане.

• Гледај га у очи, реци му да престане и удаљи се од ризичне ситуације. Не схватај то као

бежање!

• Они који злостављају воле да виде твој страх и сузе, па покушај да не покажеш осећања.

• На насиље не узвраћај насиљем! Неко ће помислити да управо ти изазиваш невоље. Осим

тога, нападач је обично јачи.

• Ако неко тражи новац или неки предмет, дај му, да ти не би то насилно одузео. Одмах
после тога обрати се одраслима за помоћ.

• Избегавај места на којима се особе које чине насиље најчешче појављују или буди у
друштву других ученика или одрасле особе.

• Запиши то што ти се догодило и какав је притом осећај. Можда ти после буде лакше да се
неком повериш.

• Немој да патиш у тишини. Испричај одраслима (родитељима, учитељима, разредном,

педагогу, психологу, Тиму за заштиту деце у твојој школи, полицајцу..) шта ти се дешава.
Њихова дужност је д ате заштите. Ако не кажеш шта ти се догађа, нико ти не може
помоћи!

2. Да ли се ти понашаш насилно, шта ти ваља учинити?

Увек можеш да изабереш како ћеш се понашати према другима.

Уколико на нека од ових питања имаш потврдне одговоре, размисли, можда други пате
због твог понашања!

59
• Редовно неког називаш погрдним именима, или га исмеваш због нечега у чему се
разликује од тебе.

• Ругаш му се због одеће, особина, музике коју слуша, места где живи и других ствари.

• Не пушташ га да се придружи твојој “екипи”.

• Оговараш или прослеђујеш непријатне поруке о њему преко мобилног телефона или
интернета.

• Удараш га, тучеш, гађаш.

• Узимаш му новац или друге ствари без питања.

• Присиљаваш га да ради нешто за тебе или друге, а да он или она то не желе.

Ако желиш да се промениш:

• Озбиљно размисли, твоји поступци имају последице: одрасли се љуте на тебе, па ће и

покренути неку од процедура које могу имати веома негативне последице по твоју
ученичку биографију.

• Осим тога, твоји вршњаци пате. Твоје ружне речи или ударци остављају им ожиљке за
читав живот. Они нису заслужили да се према њима понашаш насилно. Замисли да се то
дешава твом брату или сестри.

• Разговарај са неким у кога имаш поверења, извини се, понуди да на било који начин
исправиш грешку и олакшаш ономе коме си нанео бол.

• Када осетиш жељу да неког повредиш, изброј до десет, прошетај. Смисли неке друге
начине да постанеш више кул. Развијај вештине у неком спорту, рачунарима, уметности,
фотографисању.

60