УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ

ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ

СОЦИОЛОГИЈА

ДИПЛОМСКИ РАД

Појам и карактеристике насиља над дјецом у породици

(Тhe concept and characteristics of family violence against children)

Студенткиња: Ментор:

Марина Кулиновић Јована Чикић

Нови Сад, 2021.

УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ

ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ

СОЦИОЛОГИЈА

Марина Кулиновић

ЗАВРШНИ РАД

Појам и карактеристике насиља над дјецом у породици

(Тhe concept an characteristics od family violence against children)

Овај завршни рад не садржи облике незаконитог присвајања или злоупотребе радова
других аутора.

This thesis does not contain forms of misappropriation or misuse of works by other authors.

Овај завршни рад не сме бити предмет незаконитог присвајања или злоупотребе од
стране других аутора.

This thesis must not be misappropriated or misused by other authors.

Потпис:

2
САДРЖАЈ

САЖЕТАК..................................................................................................................................................5
КЉУЧНЕ РЕЧИ.............................................................................................................................................5
RESUME.......................................................................................................................................................5
УВОД...........................................................................................................................................................7
1 ПОРОДИЦА (ПОЈАМ, ОБЛИЦИ И ФУНКЦИЈЕ)........................................................................................8
2 ПОЈАМ НАСИЉА (УОПШТЕНО И У КОНТЕКСТУ НАСИЉА НАД ДЈЕЦОМ У ПОРОДИЦИ)....................12
2.1 Појам насиља.................................................................................................................................12
2.2 Врсте насиља..................................................................................................................................13
3 НАСИЉЕ НАД ДЈЕЦОМ У ПОРОДИЦИ..................................................................................................15
3.1 Историјски контекст...................................................................................................................15
4 ВРСТЕ НАСИЉА НАД ДЈЕЦОМ У ПОРОДИЦИ.......................................................................................18
4.1 Физичко насиље над дјецом у породици.....................................................................................18
4.2 Психичко насиље над дјецом у породици...................................................................................20
4.3 Сексуално насиље над дјецом у породици..................................................................................21
4.4 Занемаривање...............................................................................................................................23
5 ПОКАЗАТЕЉИ НАСИЉА У ПОРОДИЦИ.................................................................................................25
5.1 Карактеристике и поступци насилног родитеља.........................................................................25
5.1.1 Опасни поступци и сурово кажњавање.................................................................................26
5.1.2 Карактеристике насилног родитеља.....................................................................................27
5.2 Карактеристике злостављаног детета..........................................................................................29
5.3 Посљедице насиља........................................................................................................................31
7 ПРИНУДНИ РАД И ЕКСПЛОАТАЦИЈА ДЈЕЦЕ.........................................................................................34
6.1 Принудни рад дјеце у Републици Србији.....................................................................................34
6.2 Сексуална експлоатација дјеце.....................................................................................................35
6.3 Економско злостављање...............................................................................................................36
8 ЗАШТИТА И ПРЕВЕНЦИЈА......................................................................................................................37
7.1 Превентивне мјере и систем прикупљања информација...........................................................39
7.2 Слабости система за превенцију...................................................................................................40
7.3 Заштита дјетета од злостављања и занемаривања у Србији......................................................42
3
ЗАКЉУЧАК................................................................................................................................................45
ЛИТЕРАТУРА.............................................................................................................................................46

4
САЖЕТАК
У овом раду бавили смо се појмом породице и насиља у уопштеном контексту, а затим
детаљније насиљем. Проучили смо главне карактеристике насиља над дјецом у породици.
Обратили смо пажњу на посљедице насиља и на могуће узроке, у смислу каратктеристика
насилног родитеља. Подијелили смо појам насиља на врсте и обрадили сваку врсту
понаособ, ради бољег размијевања. На самом крају појаснили смо шта је то превенција и
које врсте заштите од насиља постоје. На основу свега наведеног можемо закључити да је
насиље у пордици над дјецом веома честа појава, а да су послиједице често фаталне.
Најчешће на удару насиља су дјевојчице, међутим, неријетко и дјечаци. Само и искључиво
јасним разумијевањем могућности и важности пријаве насиља, можемо освијестити
тренутно друштво када је ова тема у питању и смањити степен злостављане дјеце.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: насиље, породично насиље, заштита, дјеца, превенција.

5
RESUME

In this thesis we have dealt with the notion of family and violence in a general context, and then
violence in more detail. We have studied the main characteristics of family violence against
children. We paid attention to the consequences of violence and to the possible causes, in terms
of the characteristics of the abusive parent. We have divided the notion of violence into types
and processed each type individually, for better understanding. At the very end, we explained
what prevention is and what types of protection against violence exist. Based on all the above,
we can conclude that domestic violence against children is a very common occurrence, and that
the consequences are often fatal. Girls are most often affected by violence, but boys are also
often involved. Only by exclusively understanding the possibilities and importance of reporting
violence can we raise awareness of the current society when it comes to this topic and reduce the
degree of abused children.

KEY WORDS: violence, family violence, protection, children, prevention

6
УВОД

Насиље над дјецом у породици је широк појам, што када говоримо о самом дефинисању и
облицима насиља, што када говоримо о карактеристикама тих облика. Међутим, оно што
је карактеристично за сваки облик насиља над дјецом у породици јесте да оставља
неизлијечиве трауме физичког или психичког типа. Оваква чињеница је довољна да се
овом врстом насиља итеткако баве стручњаци из разних области, како би га сузбили и
смањили број жртава.
Разумијевање појма насиља над дјецом у породици, пре свега захтијева од нас да
разумијемо какво је то окружење породице и шта оно представља за свако дијете. Начин
на који је, на улогу породице, гледало друштво кроз историју мијењао се и самим тим
мијењало се и поимање насиља у породичном окружењу. Исто тако, насиље је широк
појам и треба га веома добро дефинисати и детаљно рашчланити како би лакше
дефинисали само насиље у породици. Након што смо упућени у ова два кључна појма,
фокусираћемо се на насиље над дјецом у породици. Дефинишући облике овог насиља и
карактеристике које испољавају како жртве, тако и починиоци насиља, боље ћемо
разумијети оно што претходи насиљу, али и неизбјежне послиједице насиља. Иако је
физичко, психичко и сексуално насиље у жижи нашег интересовања, постоје још двије
врсте насиља којим ћемо се бавити, а које су индиректно повезане са породичним
животом – вршњачко и интернет. Као проблеми злостављања дјеце јављају се и појаве
принудног рада и експлоатације.
Сви ови облици су погрешно посматрани као проблеми које треба лијечити. Савремени
приступ акцентује да се ове појаве, прије свега, морају спријечити. Оваква промјена се
може постићи мијењањем приступа и система прикупљања информација од жртава, те
интервенцијама које су, пре свега превентивне.

7
1 ПОРОДИЦА (ПОЈАМ, ОБЛИЦИ И ФУНКЦИЈЕ)

Дефинисати породицу најзначајније је за ову тему због чињенице да захваљујући

породици стварамо прву слику о свијету, људима око нас и стичемо одређене ставове. Са
обзиром на то да је тема уско повезана са породичним насиљем, неопходно је да прво
утврдимо значај породице, а онда и дефинишемо дисфункционалне породице које, између
осталог, подразумевају и неки облик насиља над дјецом. Прије свега морамо разумјети да
је породица, поред тога што је биосоцијална заједница, уједно и психосоцијална јединица
друштва, тако да се у оквиру ње одвијају процеси примарне социјализације и формира
човјекова личност (Пешић, Базић, 2012). Процес примарне социјализације захтијева
контекст који пружа сигурност, топлину, ослонац и уточиште, те свако одступање од ових
захтјева утиче на ометање процеса социјализације. Са друге стране, одређени социолози
сматрају да је превелики значај дат породици коју они више посматрају у контексту
институције и сматрају да је тај појам најчешће идеализован (Пешић, Базић, 2012).
Сматрали породицу главним фактором при конструисању дјечије личности или не,
чињеница да породица има велику и важну улогу у психофизичком одрастању сваког
појединца, непобитна је. Са те стране се на значају даје породичном насиљу. Не са жељом
да се остали облици насиља на било који начин означе као споредни, већ са акцентовањем
чињенице да насиља има свуда, ако може да га има у оквиру једне од, очекивано,
најсигурнијих јединица једног друштва.
Да би боље разумијели улогу породице, покушаћемо да је што детаљније дефинишемо, а
затим и да се позабавимо њеним облицима, али и функцијама. Тек када створимо јасну
слику шта о појму породице, моћи ћемо да разумијемо снагу и деструктивност појма који
је тема овог рада – насиља над дјецом у породици.
Породицу, ту основну ћелију проучавали су социолози из различитих перспектива и
користећи различите приступе, а у традиционалном приступу можемо открити два мања,
уско повезана приступа:
 Макросоциолошки приступ (породица је историјски промјенљив друштвени облик
и структура.)
 Микросоциолошки приступ (породица је мала, примарна друштвена група или
заједница личности (Пантелић - Вујанић, Чукановић – Каравидић, 2014).

8
Такође, захваљујући новијим истраживањима, породицу можемо посматрати на различите
начине - она може представљати друштвену установу, групу или заједницу, али ми ћемо
се задржати на појму друштвене групе. Као примарна друштвена група, она се заснива на
биосексуалним, социозаштитним, биорепродуктивним, социоекономским и
биосоцијалним везама свих чланова који је чине, а који су спојени у заједницу ради
лакшег задовољавања разноврсних потреба личности и друштва (Пантелић - Вујанић,
Чукановић – Каравидић, 2014). У складу са тим најуже дефинисаним појмом, можемо
издвојити и одређене карактеристике породице:
 Сексуални односи и биолошка репродукција људи
 Односи сродства
 Социјализација личности
 Обављање одређених економских дјелатности и функција (Пантелић - Вујанић,
Чукановић – Каравидић, 2014).

На основу свега наведеног намеће се закључак да наше примарне друштвене способности

потичу управо из ове заједнице. Наше схватање друштва и друштвених односа, поимање
свијета, сопственог и туђег, исказивање и формирање емоција, од најосновнијих до
компликованијих, све је то обједињено под једним фактором – фактором породице.
Имајући овакав значај за наше функционисање, породица се може сматрати најважнијом
јединицом друштва. Другачија по својим облицима и разноврсна у својим функцијама, она
представља сложену цјелину, захваљујући којој се формира свака личност.
Када говоримо о облицима породице, морамо истаћи да постоји велики број подијела
које се разликују зависно од аутора, перспективе и тежишта проучавања. Током историје,
у складу са промјеном појма рада, економије, друштвених норми и мушко-женске
равноправности, мијењала се и породица. По ономе на шта нам указују аутори Базић и
Пешић (2012) основне типове породице током историјског развоја човјечанства можемо
подијелити на:
 тотемски клан
 велику породицу или задружену породицу
 патријархалну породицу
 савремену, нуклеарну породицу (Пешић, Базић, 2012).

9
Док су најранији облици породице били засновани на полигамији и имали мноштво
чланова под заједничким именом клана, савремену породицу обликовале су многе
друштвене револуције и развој човјечанства и у њима је сада патријархат скоро у
потпуности укинут, сем у неким земљама (рецимо земљама у којима је заступљен ислам).
Друга класификација породицу дијели на:
 крвносродничку породицу
 пуналуа породицу
 синдијазмичку породицу
 патријархалну породицу
 моногамну породицу (агрикултурног типа и савременог типа) (Пантелић - Вујанић,
Чукановић – Каравидић, 2014).

Док се прва подјела базирала искључиво на културним и економским промјенама и

њиховом утицају, друга подијела се више базира на развоју самог појма породице у
склопу исте. Ниједна од њих не умањује или не преувеличава улогу друштвеног развоја
средине, само имају другачији фокус. Колико се мијењао однос унутар једне породице,
однос друштва према породици, жени и детету, однос између мушкарца и жене, толико се
мијењао и према дјеци и васпитању, те је најбитније за нашу тему да укажемо на
чињеницу да се са формирањем савремене породице много већа пажња обратила на појам
злостављања дјеце унутар породичне заједнице, али и на појам васпитавања. До овакве
промене је дошло , јер је након ратова двадесетог века и многобројних жртава истих, свест
човечанства о заштити детета порасла.
Многобројне су функције породице (репродуктивна, васпитна, економска, итд.). Међутим,
најважнија за ову тему је њена функција социјализације. Ово значи да у породици стичемо
прва гледишта на свијет и ставове о истом, први пут се сусрећемо са појмом заједнице и
коегзистенције и самим тим формирамо основне карактеристике сопствене личности.
Узимајући у обзир ове чињенице, сасвим је оправдано на породицу гледати као на кључни
елемент социјалне структуре (Пантелић - Вујанић, Чукановић – Каравидић, 2014).
Важност ове функције знатно утиче на акцентовање проблематике злостављања дјеце у
породици. Односи у породици су први са којима се сусрећемо, и у њој формирамо прве

10
погледе на свет и ставове о друштву. Сваки наш однос у даљем животу уско је повезан са
тим примарним фокусом на породицу.
Сада када нам је јаснији појам породице и њене улоге у животу друштва, појединца, па
тако и дјетета, неопходно је да дефинишемо и насиље као појам, те да, спојивши ове двије
компоненте дођемо до анализе појма и основних карактеристика насиља над дјецом у
породици.

11
2 ПОЈАМ НАСИЉА (УОПШТЕНО И У КОНТЕКСТУ НАСИЉА НАД
ДЈЕЦОМ У ПОРОДИЦИ)

Појам насиља често повезујемо са појмом злостављања и сукоба, међутим сваки од ових
појмова засебно су дефинисани. Сукоб никако не може бити изједначен са насиљем, јер се
дешава на дневном нивоу, сваком од нас, и представља различитост у мишљењу,
ставовима, итд. Насиље, са друге стране, не мора се рефлектовати искључиво на жива
бића. Злостављање, представља дужи процес вандализације над појединцем или групом
(Задравец, Узелац, 2014).
Насиље има више облика и врста, а кроз историју је другачије схватано. Дјеца су се, као
рањива група, појавила тек почетком прошлог вијека, а до скоро се појам насиља у
породици често изједначавао са појмом васпитавања и дисциплиновања. У контексту тога
морамо утврдити јасну дефиницију овог појма, али и набројати врсте и облике насиља, те
све то смјестити у контекст насиља над дјецом и то у окружењу које је предодређено да
буде најсигурније за њих – у породици.

2.1 Појам насиља

Посматрајући га као друштвену појаву, насиље можемо сагледати из мноштва углова, те

га дефинисати спрам различитих теоријских схватања. Његова распрострањеност у
друштву је непобитна чињеница, јер је у том истом друштву међу људима присутна жеља
за ауторитетом и надмоћи. Овакве појаве настају из потребе за доминацијом, те су
неодвојиве од агресивности (која може бити и средство одбране). Фројд је сматрао да овај
деструктивни нагон има свако живо биће (Жилић, Јанковић, 2016). Са овим у вези, морамо
направити разлику између нагона за такмичењем, које је безопасно и мотивишуће и жеље
за наношењем бола или било које врсте непријатности појединцу.
Насиљем се сматра коришћење физичке снаге и моћи пријетњом према самоме себи,
према другој особи или према групи људи, што би могло резултирати било каквим
посљедицама или повриједама (Жилић, Јанковић, 2016). Насиље, такође, може бити део
невербалне комуникације и то под њен најизраженији и најинтензивнији облик. У
данашње вријеме се облици насиља шире незаустављивом брзином и све је више
12
дефиниција различитих врста овог појма. Оно што је карактеристично за све те облике
јесте да је сваки деструктиван и изузетно опасан за жртву. Распрострањеност и учесталост
овог проблема потврђују и свијетска истраживања која су резултирала следећим
подацима:
 10 – 69% жена изјавило је да је трпило злостављање од партнера
 око 20% жена и 5 – 10% мушкараца трпило је злостављање у дјетињству (Жилић,
Јанковић, 2016).
На тачност ових података врло често утиче страх. Злостављање у оквиру породице
најчешћи облик што у односу на жене и мушкарце, што у односу на дјецу. Иако је сваки
облик насиља за подједнако негодујућу осуду, морамо нагласити да су одрасле особе
увијек у ситуацији да донесу самосталну одлуку, уз много труда и храбрости и одупру се
насиљу, док су дјеца у потпуности незаштићена, ако трпе насиље у оквиру породице.
Поред породичног, постоји и велики број других врста насиља, те да би јасно одвојили те
врсте једне од других, навешћемо их у наставку текста.

2.2 Врсте насиља

Постоје две основне врсте насиља: директно и индиректно насиље. Директно се

одликује вређањем и физичким злостављањем, а индиректно обухвата оговарање,
друштвену изолацију, игнорисање, итд (Задравец, Узелац, 2014). И директно и индиректно
насиље утичу на здравље, како физичко тако и психичко. Насиље можемо подијелити и на
физичко и вербално. Физичко насиље обухвата ударање, чупање, гурање, штипање и било
који други физички контакт који настаје са намјером да се жртви изазове физичка бол.
Вербално насиље обухвата вређање, наређивање и критиковање са намјером да се нанесе
душевни бол односно да се утиче на психу жртве. Са друге стране, насиље можемо
подијелити и у контексту различитих облика:
 психичко и емоционално
 сексуално
 културно
 економско (Задравец, Узелац, 2014).

13
Сва четири облика насиља могу се примјетити у породичном насиљу. Укратко, ови
облици насиља обухватају емоционално злостаљање, као и занемаривање, укључује
сексуално и физичко злостављање, као и вријеђање на културној основи или изнуду новца.

14
3 НАСИЉЕ НАД ДЈЕЦОМ У ПОРОДИЦИ

С обзиром на то да је веома често, насиље у породици се проширило на више различитих

врста. Оно представља физичко и психичко злостављање било којег члана породице према
другом члану. Најчешће жртве оваквог насиља заиста јесу дјеца и то до узраста од шест
година, али насиље може бити усмјерено и од стране мушкарца према жени и обрнуто
(Гиденс, 2001). Термин злостављања дјеце односи се на стања и ситуације угрожавања
интегритета и здравља дјетета (Милосављевић – Ђукић, Танкосић, 2018.) Светска
здравствена организација (WHO) је у Женеви 1999. године усвојила дефиницију
злостављања и занемаривања дјеце у оквиру Општег протокола за заштиту дјеце од
злостављања и занемаривања. Тада је настала дефиниција која описује овај појам и која се
и данас користи, а која злоупотребом или злостављањем дјетета сматра све облике
физичког или психичког, односно емотивног злостављања, занемаривање на било који
начин, сексуално злостављање или експлоатацију дјечије снаге (Ишпановић – Радојковић,
Игњатовић, 2011). Такође, на овој конференцији су прихваћена и четири посебна облика
злостављања под које спадају:
 физичко злостављање
 сексуална злоупотреба
 емоционално злостављање
 занемаривање

3.1 Историјски контекст

Насиље над дјецом у породици није појава коју је донио двадесети или двадесет и први
вијек, напротив, оно је постојало одувијек. Оно што се мијењало кроз историју када је у
питању овај феномен јесу његова садржина, облик, израженост и послиједице. Са
промјеном друштава мијењала се и породица и њено функционисање. Оно што се није
промијенило и увијек је била константа јесте да се ни у једном друштву није на дијете
гледало као на нешто што треба одбацити. Иако дјеца и млади уживају велику количину
заштите од стране савремених друштава, државе и законодавства, свака оваква појава
носи са собом и разлог толике заштите. У сваком друштву присутно је насиље у свим

15
аспектима, па тако и у односу према дјеци. До друге половине 20. вијека појам заштите
дјеце од овог облика понашања био је практично неприсутан. Последица тога је чињеница
да су дјеца била изложена хладноћи, глади, немаштини, јер су бујали ратови, те простора у
политици државе није било за бригу о дјеци. Пре тога, није постојала друштвена свијест
када је ова тема у питању, те се заштитом дјеце нико није бавио (Рачић, 2016). Дјеца нису
имала своја права у оном облику који је сада присутан, нити се обраћала пажња на
ментално стање дјетета, на његово васпитавање и улогу родитеља у његовом животу.
Положај дјеце у првим облицима заједнице научници нису могли на квалитетан начин да
обраде јер појам породице тада није био познат. Припадност дјетета некој групи људи или
брачној заједници није имала тежину. Тада људи нису давали на значају родбинским
везама нити потомству ради било које друге сврхе сем репродуктивне. Тада су инцест и
сексуално насиље били део културне обавезности, подразумијевали су се и нису били
окарактерисани као чинови злостављања или ризични по здравље. Настанком породице
крвних сродника, положај дјетета се мијења и дјеца припадају мајци и њеном брату који
добијају пуно право старања о дјетету и васпитавања, док се отац враћа у своје племе.
Временом је отац добијао све важнију улогу у животу дјетета, те је добијао могућност да
откупи своје дијете од мајке. У то вријеме дјеца су била корисна, јер су могла да помогну
при раду (ако су дјечаци) и да допринесу откупом при удаји (ако су дјевојчице). (Рачић,
2016)
Како су се развијале различите цивилизације, попут египатске и вавилонске, тако је на
снази добила улога родитеља, те је јасно било означено да дјеца имају два родитеља и ко
су они. Међутим, дјечија права још увијек нису постојала. Дјевојчице су и даље биле
предодређене за брак и рађање, а дјечаци за рад или војску, без могућности сопственог
мишљења о томе. У периоду патријархата отац преузима одговорност за све одлуке када је
у питању дијете. Он је чак имао могућност да прода своје дијете у робље. Отац је
одлучивао о образовању дјеце, о браку, о послу и о свему ономе што се тицало њиховог
живота, те је могао да одлучи када ће дијете постати самостално и моћи да оде из
породичне куће. Његова моћ била је апсолутна и није му се смјело противријечити.
У средњем вијеку настала су сиротишта, уоквиру цркава и манастира, гдје су смјештана
незбринута дјеца. Међутим, то је било доба када су људи масовно умирали од разних
зараза, па су тако страдала и дјеца. Ни тада нису постојала законска права њихове

16
заштите. Патријархат је владао дуго, како у доба буржоазије, тако и у доба аустријске
власти на овим просторима, међутим, дјеца се појављују у закону као битни појединци. У
случају да дијете на било који начин остане без старатеља, оно се додјељивало држави.
Појављује се и појам обавеза родитеља према дјетету и у случају неиспуњавања истих,
дијете се такође одузима. Ипак, и даље постоје друштвене норме које дијете мора да
поштује у складу са положајем његових родитеља, и сваку одлуку дјетета доноси родитељ
(Рачић, 2016).
Тек након модернизације и њеног утицаја на промене у породичном и ванпородичном
животу, , права дјетета добијају своју тежину. Тек 60-их година прошлог вијека на ред су
дошла права дјетета, као индивидуе којој је неопходна заштита. 1959. године је формирана
Конвенција о правима дјетета на којој су установљене ријечи којима би и дан данас
требало да се водимо: Човјечанство дугује дјетету најбоље што може да му пружи
(Рачић, 2016).

17
4 ВРСТЕ НАСИЉА НАД ДЈЕЦОМ У ПОРОДИЦИ

Са обзиром на распрострањеност овог феномена у друштву на глобалном нивоу, није

неочекивана информација да постоје различити облици насиља над дјецом у складу са
њиховом етиологијом и карактеристикама. По подацима који су добијени из различитих
истраживања Свјетске здравствене организације највише злостављане дјеце потиче из
азијских земаља (83,2%) (Ишпановић – Радојковић, 2011.) Закључено је да је злостављање
чешће у сиромашним земљама и породицама. Такође, на ове факторе је утицала и
културна и економска развијеност земаља, те можемо уочити велике осцилације у
подацима у зависности о томе о којој земљи говоримо. Рецимо, док је у Албанији на
мјесечном нивоу неким обликом насиља угрожено око 11,8% дјеце, у Јемену тај број
износи чак 92% (Ајдуковић, Римац, 2011.) Овакви подаци су више него довољни за
подизање узбуне када говоримо о заштити дјетета.
Један од кључних разлога зашто је ово још увијек итекако актуелна тема јесте
необавјештеност и страх. Многи нису упућени шта све може да спада под насиље, нити су
се интересовали о томе. Због тога ћемо се у наставку рада бавити облицима насиља и
детаљније утврдити њихове карактеристике. Врсте насиља над дјецом у породици су:
 физичко насиље
 психичко насиље
 сексуално насиље
 занемаривање.

4.1 Физичко насиље над дјецом у породици

Ако ову врсту насиља посматрамо из историјског угла, оно је кроз вријеме, више
посматрано као облик васпитавања, међутим, временом се мишљење о томе промјенило.
Сазријевање друштва довело је до супротстављања овом облику „васпитавања“, те је у
данашње вријеме оно и више него неприхватљиво. Ова врста насиља је најочигледнија и
могуће ју је уочити због физичких послиједица које могу да настану. Често се не може
поставити јасна граница између занемаривања дјетета и физичког злостављања, јер оба
облика имају очигледне физичке послиједице.
18
Према Гилу, физичко насиље се дефинише као „намјеран физички напад или наношење
тјелесних поврједа, укључујући и минималне као и фаталне повреде, нанјете дјеци од
стране лица која су дужна да се старају о њима“ (Рачић, 2016: 275). Физичко насиље
захтијева примјену силе којом се на било који начин угрожава физичко здравље дјетета.
Примјена те силе може као послиједицу да остави модрице, опекотине, огреботине,
преломе, итд. Осим што се физичким злостављањем може угрозити здравље дјетета и
његов интегритет, неријетко је угрожен и дјечији живот. Такође, постоје и ненамјерна
дијела која се могу сматрати злостављањем. Ова појава настаје када се одрасла особа,
примјеном престроге дисциплине, оглушује о права дјетета и наноси одређену штету
дјечијем развоју у сваком смислу и не мора нужно бити само физичко насиље (Бјелајац,
Мердовић, 2019).
Индикаторе физичког насиља над дјецом можемо подjелити на: физичке, бихејвиоралне и
породичне (Рачић, 2016). Као физички индикатори јављају се повриједе меког ткива,
унутрашњих органа и скелета, често без јасног појашњења, док се бихејвиорални
индикатори огледају у ношењу одређене врсте одјеће која скрива трагове злостављања
или објашњавању поврjеда кроз лажну дјечију неспретност. Породични индикатори
обухватају присуство одређене врсте насиља у породици, које се често може примјетити
између два партнера и које долази у корелацију са насиљем над дјететом.
У односу на узраст, иако је поприлично непотребно говорити о томе, дјете је
издржљивије, те старија дјеца теже могу задобити фаталне повреде од млађих и крхкијих.
Исто тако се и поврједе могу класификовати од оних најгорих до једва видљивих, без
обзира што се све оне могу свести под једну исту категорију – неприхватљивог и
монструозног насиља над дјецом. Најозбиљније поврједе које можемо примјетити јесу
поврједе главе, очију, вилице, различите фрактуре и трагови предмета којим је дијете
злостављано (пегле, цигарете, канап, шака...) Услед трешења и бацања одојчади може
доћи до повреде унутрашњих органа. Често долази до трајних деформитета и
инвалидитета у овим ситуацијама. На неуролошком нивоу, физичко насиље може да
произведе поромећај сна, појаву тикова, муцања, анксиозности и разна психосоматска
обољења. Оваква дјеца су често суицидна и склона депресији због претрпљене трауме
(Рачић, 2016).

19
Са једне стране, ударац можемо посматрати као облик васпитавања, те се одређена врста
удараца (у зависности од разлога, интензитета и начина) сматра васпитном мјером, а не
злостављањем. Васпитавати дијете није лака обавеза и одговорност и изискује неопходан
константан рад на себи, у циљу надопуњавања својих родитељских способности, али
физичким насиљем се никада није постигао плодоносан резултат у процесу васпитавања
дјетета. Управо због тога, постоје и теорије које наводе да у свему треба имати мјеру, па
тако и у родитељству, те да се јасно може разлучити граница између занемаривања,
физичког злостављања и васпитавања дјетета (Бјелајац, Мердовић, 2019).

4.2 Психичко насиље над дјецом у породици

Психичко насиље се још може називати и емоционалним, јер се дефинише као насиље
којим се дијете подцијењује, вријеђа, вербално напада или лишава подршке од стране
родитеља. Њега је изузетно тешко идентификовати и често се јавља уз сексуално и
физичко насиље као пратећа врста. Иако се ова врста насиља често поставља у круг
личних ствари једне породице, док се горе наведене друге две врсте сматрају проблемом
друштва, подједнако је важна и веома је застрашујуће што се ова врста насиља чешће
занемарује од осталих. Као и сексуално и физичко насиље, и психичко може да остави
неизлијечиве послиједице када је у питању здравље дјетета. Неприкладна емоционална
реакција на потребе детета која се јавља у континуитету може да омета психички развој.
Код беба се то огледа у касном развијању говорних способности, док се код старије деце
то примећује кроз заостали социјални, образовни и културни развој (Бјелајац, Мердовић,
2019).
Злостављање дјеце овог типа не мора да буде директно усмјерено на само дијете. Научно
је доказано да на психичко здравље дјетета утиче присуствовање било којој врсти насиља,
те се у породицама у којим неко од партнера или браће и сестара трпи насиље тај проблем
може осликати и на дијете које није директно укључено у ситуацију. Национални центар
за злостављање и занемаривање дјеце је дошао до закључка да је у САД сваке године 24%
дјеце изложено неком облику директног или индиректног психичког злостављања (Рачић,
2016).

20
Због оволиких бројки које не јењавају, научници су се позабавили и могућностима
емоционалног злостављања дјетета кроз партнерске односе родитеља. Гарднер је, тиме
вођен, дефинисао појаву отуђења од родитеља у ситуацијама развода када дијете тешко
поднесе чињеницу да родитељи више неће бити дио исте заједнице у којој је до тада
одрастало (Рачић, 2016). У оваквим ситуацијама дијете исказује мржњу и одбија да
комуницира са родитељима, те се његова агресија своди на аутодеструктивност. Неријетки
су случајеви да родитељи допринесу настанку оваквог емоционалног стања код дјетета
тиме што не могу да се договоре око старатељства или се константно свађају посредством
дјетета. Оваква психичка напетост може значајно да угрози дјечије погледе на свијет и
његове социолошке способности адаптирања или егзистирања у друштву или заједници.
Са обзиром да је психичко насиље изузетно тешко примјетити, дефинисати и поставити у
контекст, још тежи је задатак излијечити послиједице које то насиље остави на дјечију
психу. Наиме, многи научници тврде да је то вјероватно немогуће у потпуности излечити
за живота. Стевковић (Стевковић, 2006) је као послиједице ове врсте злостављања навела
могуће сметње у социјалном и емотивном развоју, у успостављању основних друштвених
и партнерских односа, али и оштећено ментално здравље. Међутим, поред могуће
депресије и предпсихотичних стања, злостављана дјеца могу имати и озбиљнија
здравствена оштећења, као што су: енкофореза и енуреза, поремећај сна, муцање, итд
(Рачић, 2016). Овакве и још многе посљедице постављају емотивно злостављање на место
подједнаке важности коју има и физичко злостављање, јер утичу на многе основне
друштвене и здравствене функције жртава.

4.3 Сексуално насиље над дјецом у породици

Ако би постојала скала којом би се могло котирати насиље по својој силини и

посљедицама, онда би сексуално насиље било на врху те скале по својој тежини. Појаве
оваквог насиља се најтеже уочавају и најређе пријављују, а послиједице се не могу
излијечити никада. У ужем смислу, оно се дефинише као задовољавање сексуалних
потреба примјеном физичке или психичке силе над детеом. У ширем смислу обухавата
сваки гест или вербални или физички контакт са сексуалном конотацијом ван воље једног
од учесника тог контакта (у овом случају, детета). Општим протоколом о заштити дјеце од

21
злостављања и занемаривања (2005) који је донешен у Србији, сексуално насиље је
дефинисано као било који облик укључивања дјетета у сексуалну активност коју оно не
разуме или са којом није сагласно или за њу није физички развијено (Рачић, 2016).
Независно од тога да ли укључује физички контакт или не, сексуално насиље је
подједнако кажњиво и забрањено, а под ту категорију улази и проституција и
експлоатација дјеце. У вези са овим морамо напоменути и појам инцеста, који представља
било коју врсту сексуалног чина са дјететом од стране ауторитета у породици, који је са
њим у крвном сродству. Ова врста насиља је проширена и на шире друштвене кругове, те
је неријетка појава и у школама, на послу или у друштву. Често оваква врста насиља не
мотивише жртву на супротстављање, јер у насилника има повјерење или је у питању нека
врста поштоване особе са великим ауторитетом. Ова појава још више отежава могућност
примјећивања сексуалног насиља. Дијете које није психички зрело, нити обавјештено на
адекватан начин о томе шта је злостављање овог типа, није у позицији ни да га пријави,
јер га не примјећује и није свијесно његове штетности, јер најчешће има повјерења у
насилника (Рачић, 2016).
Инцест је најтеже примјетити, јер се насилник према дјетету понаша непримјерено од
његових најранијих година, те дијете временом, без обзира на осјећај нелагоде, постаје
навикнуто на злостављање. Осјећај бола и немогућности да се некоме обрати за помоћ, јер
на њега негативно утиче константна потреба да се насиљу опире, могу да утичу на
психичко здравље дјетета и касније на успостављање социо-емоционалних веза. Најчешће
дијете тежиште са насилника пребаци на себе, те себе доживљава као зло и прљаво биће
које заслужује казну. Жртва није ни свијесна злостављања, те је увијек најтеже примјетити
ову врсту породичног насиља. Ауторитет има пуну слободу, јер манипулише дјететом.
Свјесност о насиљу долази са пубертетом, када се дијете сусреће са појмом сексуалности,
али и са друштвено прихватљивим и неприхватљивим нормама и поступцима. Међутим,
тада је већ штета начињена и на дијете су остављене трауме које се не могу излијечити,
најчешће никада. О потешкоћи сакупљања података о сексуалном насиљу у породици,
говори и чињеница да је у Србији још увијек тешко, тренутно немогуће, дефинисати тачан
број злостављаних на овај начин у породици (Рачић, 2016).

22
Послиједице оваквог насиља су застрашујуће, али о њима ћемо детаљније говорити у
следећем поглављу. Овдје ћемо само навести индикаторе сексуалног насиља којих има
три:
 физички
 бихејвиорални
 породични
Физички могу бити трудноћа или болови у предјелу стомака, бихејвиорални обухватају
компулзивно понашање и појаву сексуалног промискуитета, док породични индикатори
утичу на емоционално функционисање и оставља непоправљиве и дугорочне психичке
посљедице.

4.4 Занемаривање

Овај појам обухвата широк спектар појава у одгајању дјетета које се сматрају
неприхватљивим. У занемаривање спада неадекватна заштита дјетета у смислу
обезбјеђивања хране неопходне за правилно и здраво функционисање, сиромашне
медицинске његе или заштите уопште, али и недостатак љубави, подршке и
привржености. Оно што разликује занемаривање од осталих облика злостављања је што је
оно хронично, док су сексуално, физичко и емоционално насиље периодичне појаве.
Занемаривање може довести до разних болести код дјетета како у физичком, тако и у
психичком смислу. Неријетки су случајеви када Центар за социјални рад мора да реагује,
зато што неко дјете није збринуто на адекватан начин и живи и обитава у неприхватљивим
условима. Постоје и случајеви занемаривања који су резултирали смрћу дјетета. Можемо
разликовати више врста небрижног понашања, а основа подјела указује на три облика:
 здравствено
 едукативно
 емоционално
 физичко (Ишпановић – Радојковић, Игњатовић, 2011).
У здравствено занемаривање спада избјегавање неопходне имунизације и осталих
медицинских превентивних поступака који спријечавају разна обољена код дјеце, као и
неадекватна медицинска заштита ако су дјеца са сметњама у развоју у питању или са
23
оштећењем слуха или вида. Одбијање задовољавања основних образовних права дјетета,
као што је право на образовање, спада под едукативно занемаривање. Такође, у ову
категорију стављамо и појаву незаинтересованости родитеља за дјечију радозналост и
развијање менталних капацитета и способности. Понашања родитеља као што су
ускраћивање љубави и емоционалне подршке, равнодушност према дјетету и одсуство
пажње и одбацивање дјетета представљају емоционално занемаривање (Ишпановић –
Радојковић, Игњатовић, 2011).
Што се тиче физичког занемаривања, оно је најлакше уочљиво и обухвата најшири
спектар поступака, а ми ћемо навести само неколико:
 неадекватна заштита у виду одјеће и услова за живот
 пропуст при обезбјеђивању квалитетне хране у неопходној количини
 недостатак основних услова за адекватну хигијену
 непостојање надзора над дјететом у сваком тренутку (Ишпановић – Радојковић,
Игњатовић, 2011).
занемаривање је чешће у породицама коју чине зависници од психоактивних супстанци
или алкохола. Такође, чешће је злостављање и занемаривање дјеце са сметњама у развоју
него здраве дјеце. Неадекватна медицинска помоћ или занемаривање текоба и потреба
дјетета може довести до одузимања дјетета од породице. Тада дијете долази на старење у
државну институцију, док се за њега не нађе адекватна хранитељска породица која му
може пружити дом. Под занемаривањем се може подразумевати и појава напуштања
дјеце, када се родитељ одрекне своје улоге и одговорности према дјетету (Бјелац,
Мердовић, 2019).

24
5 ПОКАЗАТЕЉИ НАСИЉА У ПОРОДИЦИ

Ради утврђивања показатеља присутности било које врсте насиља над дјететом у
породици, криминолози су дефинисали појам виктимогених предиспозиција које
представљају скуп карактеристика личности које чине да неко буде изложен насиљу.
Узимајући у обзир све што смо већ навели у раду, у смислу породице као главне
сигурности за свако дијете и ауторитета који имају родитељи над дјецом, намеће се
закључак да су дјеца најподложнија насиљу и најосетљивија. Независно од тога да ли је
дијете непосредни или посредни учесник насиља, оваква појава на њему оставља
неизлијечиве послиједице и трауму. Управо зато је изузетно битно да се, прије свега,
информишемо о показатељима насиља у породици. Оваква врста информисања омогућава
да лакше примјетимо насиље или жртву, да развијемо свијест о томе и самим тим можда
дођемо у ситуацију да некоме и помогнемо (Стевковић, 2006).
Истражујући одлике злостављаног дјетета и насилног родитеља, као и послиједице које
слиједе, научници су отворили пут могућој превенцији и заштити дјеце, те смањењу броја
злостављаних малољетника. Без обзира на то, насиље је још увијек веома снажна и
распрострањена појава, а разлог је страх жртве или немар околине. Страх жртве је
разумљив, јер је насиље, посебно дјеце, изузетно сложен појам и жртва је послједња на
коју треба сваљивати кривицу због ћутања. Међутим, немар околине је неопростив,
управо зато ћемо читаво једно поглавље посветити карактеристикама и показатељима
насиља над дјецом и његовим послиједицама.

5.1 Карактеристике и поступци насилног родитеља

Пре самог анализирања одлика родитеља који врше насиље, морамо посветити пар ријечи
и чињеници да постоје узроци и предиспозиције почетка насиља, те да постоје ризичне
групе родитеља или породица које се одликују одређеним особинама које могу бити
предиспозиција за појаву насиља. Ризици се јављају када неко од родитеља има изузетно
ниско самопоштовање или је одрасло у породици у којој је постојало злостављање.
Такође, они родитељи који имају слабу контролу импулса или неке психопатолошке
25
појаве имају велику шансу да постану насилни. Неријетко се насиље јавља и у породицама
родитеља који су зависници било које врсте (наркоманија, алкохолизам, итд.) Нереална
очекивања од дијетета и слабе вјештине родитељства нам могу указати на могуће
занемаривање или психичко злостављање. Која год појава од наведених да је присутна у
некој породици, неопходно је да обратимо пажњу на њу и ослушнемо могућу присутност
насиља. На тај начин ће превенција од насиља имати свој значај. Конкретни показатељи
насиља много су уочљивији и не остављају простора недоумици или могућности
прећуткивања (Ишпановић – Радојковић, Игњатовић, 2011).

5.1.1 Опасни поступци и сурово кажњавање

Уколико родитељи излажу дијете одређеним опасним поступцима који могу нарушити
здравље дјетета, онда се могу сматрати неодговорним родитељима насилницима. Постоји
конкретизован списак поступака који се сматрају опасним по дијете:
 ударање дјетета у пределу главе или чупање
 бацање дјетета или ударање песницом, каишем или прутом по меким дијеловима
тијела
 снажно увијање дијелова тијела
 физичко кажњавање одојчета
 купање изузетно врућом водом
 вожња у пијаном стању у присуству дјетета
 коришћење смртоносног оружја у присуству дјетета
 гушење дјетета
 приморана конзумација било каквих супстанци које могу да штете дјетету
(Ишпановић – Радојковић, Игњатовић, 2011).
Све ове ставке могу да изазову различите посљедице од којих је већина физички видљива.
Могу бити присутне модрице код дјеце, опекотине или огреботине, као и чворуге. Свака
ситуација која на одређени начин поставља дијете у опасност, као што је већ наведена
вожња у пијаном стању, сматра се неодговорним понашањем родитеља које може имати
смртни исход. Посебно се мора водити рачуна када је у питању однос родитеља према
одојчету, јер је у том периоду дијете изузетно осјетљиво физички и неопходна је велика
26
количина пажљивости и бриге. Такође, било која врста тијелесног кажњавања које дјетету
може изазвати претјерани физички или психички бол, кажњива је законом и води се као
злостављање. Неки од примјера суровог кажњавања су:
 везивање дјетета конопцем, те спречавање његовог кретања
 приморавање дјетета да стоји у ћошку више сати
 спријечавање дисања дјетета
 ускраћивање хране, воде или сна
 излагање екстремним временским условима (Ишпановић – Радојковић, Игњатовић,
2011).
У случају оваквог понашања, код дјетета се могу појавити два синдрома: синдром
потресене бебе и Минхаузенов синдром. Синдром потресене бебе се јавља код дјеце
старости до 18 месеци може бити послиједица превеликог трешења главе дјетета, а настаје
због неразвијених и крхких мишића и костију у предјелу врата и рамена. Овај синдром
може прузроковати несвестице и недовољан доток ваздуха као и немогућност подизања
главе, а понекад резултира и смрћу дјетета. Минхаузенов синдром је појава коју одликује
родитељско намјерно провоцирање одређених болести зарад добијања пажње љекара
(Ишпановић – Радојковић, Игњатовић, 2011).

5.1.2 Карактеристике насилног родитеља

Оно што се може свести под општу карактеристику јесте чињеница да су све породице у
којима је примјећено насиље дезорганизоване и најчешће отуђене. Социјално изоловане
породице и оне са лошијим социо-економским статусом такође су чешће у групи
породица са присутним насиљем. Чак и оне породице које су угледне у великом броју
случајева само добро скривају своју патологију због бољег друштвеног статуса. Када су у
питању бројке, чак 95% случајева породичног насиља над дјецом долази од стране
родитеља. У 10-15% случајева су насилници маћехе или очухови. Мајке најчешће
занемарују дјецу, док очеви врше сексуално насиље над ћеркама. Без обзира на ову
статистику, све врсте насиља могу бити присутне независно од тога ко је насилник
(Стевковић, 2006).

27
Код многих насилних родитеља је могуће примјетити да су и они сами били изложени
злостављању или занемаривању током дјетињства. Насилни очеви углавном су трпили
насиље од својих очева, а мајке од својих мајки. Ови подаци потврђују теорију о
трансгенерацијској трансмисији насиља, која указује на учење насилног модела
понашања. Иако исхитрени закључци могу довести до мишљења да је већиња насилних
родитеља популација са поремећајем личности, статистика тврди другачије. У чак 80-90%
случајева у питању су зреле и одговорне особе (Стевковић, 2006).
Могуће је дефинисати психолошки профил насилног родитеља који примјењује физичку
силу, који се одликује ниским нивоом самопоштовања и осјећајем угрожености у
породичном окружењу. Оваква осјећања у њима буде жељу за контролом и доминацијом.
Такође, код оваквог типа људи је присутна агресивна и исхитрена реакција на дјечију
непослушност и ригидна представа о ономе што дијете смије или не смије да ради. Многи
родитељи имају слабу толернцију на фрустрацију и насиље посматрају као рјешење за
сузбијање проблематичног понашања. Узимајући у обзир нашу културу и учење о
мушкарцу као стабилној и главној фигури породице, који не смије да исказује слабости,
није чудно што се код мушкараца управо јавља ослобађање фрустрације кроз агресију. Из
овога можемо закључити да култура и друштво умногоме утичу на заступљеност
породичног насиља. Жене насилнице су најчешће незадовољне собом, те односом са
партнером, а своју фрустрацију каналишу кроз насиље над дјететом, као једином споном
између ње и партнера (Стевковић, 2006).
Као што је случај са физичким злостављањем, тако је и психичко присутно у породицама
које имају лошији социјално-економски статус (Стевковић, 2006). Родитељи који су
склони психичком насиљу су често депримиране особе које су фокусиране на
задовољавање сопствених потреба. Они своје дијете доживљавају као терет и пореде га са
другом дјецом, а то поређење увијек води у правцу омаловажавања сопственог дјетета и
његових поступака или успијеха. Вријеме са дијететом не проводе, сем ако су приморани
и можемо примјетити одсуство емоционалне повезаности. Очеви се, као извршиоци
психичког насиља, јављају по статистици два пута чешће него мајке. У случају када је
мајка извршилац насиља запажено је да је већина самохраних ил и разведених мајки део
ове групе и да имају осјећај беспомоћности када је у питању васпитање дјетета или трпе
притисак од стране бившег партнера. Иако је физичко насиље изузетно опасно, психичко

28
насиље утиче на психу дјетета, те многи научници сматрају да ће родитељ који као
васпитну мјеру користи шамаре или ударце оставити много мање послиједице на физичко
здравље дјетета него што ће на психичко оставити родитељ који је емотивно отуђен
(Стевковић, 2006).

5.1.2.2 Инцестуозни родитељ

Сексуално насиље је одлика породица које су у потпуности социјално изоловане у циљу

очувања „тајне“ коју имају. Родитељи потенцирају овакав однос, због страха од откривања
постојања насиља. Ово насиље можемо дефинисати и као родно, јер се најчешће као жртве
јављају ћерке, а очеви као насилници. У случајевима када су то жене, психолози сматрају
да су у питању емотивно нестабилне мајке које на сексуалан начин исказују приврженост
према синовима, док очеви насилници демонстрирају силу и доминацију злостављањем
ћерки. Чак 97,87% злостављача овог типа су мушкарци (Стевковић, 2006). Постоје
породице у којима се и инцест примењују ради породичног наслијеђа у циљу очувања
чистокрвне лозе (Стевковић, 2006).
Забиљежени су случајеви инцестуозног односа оца са ћерком, брата са сестром и деде са
унуком (Стевковић, 2006). У другом случају се често јавља предрасуда да не долази до
сексуалног злостављања, јер дијете увијек може да се пожали родитељима, међутим то
гледиште је погрешно. У оваквим породицама је честа појава поремећених емотивно-
сексуалних односа супружника, а када је отац злостављач, ослонац и бијег дјеци из
позиције жртве често представља мајка. Када се мајка нађе у улози злостављача, дијете је
углавном потпуно усамљено.
5.2 Карактеристике злостављаног детета

Постоје ситуације у свакој породици, које указују на повећани ризик од могућег

злостављања дјетета, а навешћемо само неке које претходе насилничком понашању. У
случају да је дијете нежељено или да се родило са неким сметњама, више је подложно
злостављању него дјеца која су здрава и очекивана. Такође, дјеца која су млађа од три
године су најчешће жртве, јер се теже могу бранити и јер су интензивно повезани са
породичним окружењем, без превелике социјализације (Ишпановић – Радојковић,

29
Игњатовић, 2011). Ове околности не смијемо посматрати као узроке, већ као превентивне
разлоге за бригу и контролу у циљу сузбијања насиља над дјецом у породици.
Карактеристике злостављаног дјетета се могу подијелити на физичке и психичке, а
посебну групу карактеристика чине оне којима се одликује жртва инцеста.
Физички злостављана дјеца често испољавају неартикулисане облике понашања која не
приличе њиховом узрасту. Њихово понашање може да варира од маничних поступака,
гласности и интензивног осјећаја страха, до повучености у себе и непримјетности. Већина
злостављане дјеце испољава девијантно понашање. То се често огледа у насилном
понашању према вршњацима или кривичним поступцима.
Одрастајући у насиљу, дијете је научено да се једино на тај начин може привући пажња
околине или дати себи на важности. Код жена које су као деца биле жртве породичног
насиља често је пасивно понашање и повећана је могућност да изаберу партнере који ће
их такође злостављати. Мушкарци, жртве, са друге стране, често сами постају насилници
у породици. Неки од основних показатеља присутног физичког насиља кроз понашање
дијетета спрам узраста су:
табела, 1.
УЗРАСТ ДЈЕТЕТА
ОДОЈЧЕ ДЈЕЦА ШКОЛСКОГ УЗРАСТА
дијете сполутно мирно лежи и посматра дијете сматра да је лоше и да га треба
околину казнити
примјећујемо празан поглед код дјетета комуницира једносложним реченицама и
равним гласом
наклоност одраслих тражи неселективно примјетна превремена зрелост
током испитивања која могу нанети бол непослушно је и има лош однос са
одсуствује плач вршњацима

Између дјеце која су психички и физички злостављана не можемо уочити значајну

разлику. У односу на узраст, посљедице злостављања имају јачу или слабију снагу. Код
млађе дјеце остају трагови који су често неизлијечиви за живота, док се старија дјеца
понекад излијече од трауме злостављања. Психички злостављана дјеца су емотивно
изузетно нестабилна и њихов развој у сваком смислу тече спорије. Често заузимају

30
агресивни став под утицајем рефлексне потребе да се заштите. Недостатак љубави такође
компензују кроз аутодеструктивно понашање. Када су у питању видљиви знаци
злостављања, њих ћемо поменути у поглављу које се бави послиједицама насиља
(Стевковић, 2006).
Сексуално насиље најчешће траје од 5 до 10 година, на основу чега можемо закључити да
је изузетно тешко уочиво (Стевковић, 2006). Као главни фактор који дијете спречава да
пријави ово насиље се јавља страх или незрелост. На жалост, ова врста насиља је присутна
у свим узрастима дјетета, па је најмлађа жртва сексуалног насиља шестомјесечна беба
(Стевковић, 2006). Када су у питању промјене понашања на основу којих можемо
примјетити жртву сексуалног насиља, наводи се следеће:
 очигледан страх од додиривања тијела, нарочито гениталија
 страх од купања и затворених врата
 страх од напуштања куће
 понашање непримјерено узрасту са сексуалним контекстом
 аутодеструктивно понашање
 честе промјене расположења, изолованост и депресивност
 потешкоће приликом концентрације
 лоши односи са вршњацима и изјава дјетета да је злостављано (Ишпановић –
Радојковић, Игњатовић, 2011).

5.3 Посљедице насиља

Поред очигледних физичких послиједица које се манифестују кроз различите повриједе на

тијелу дјетета, можемо уочити и психичке пост-трауматске послиједице злостављања, које
много теже и спорије зарастају. Многи психолози сматрају да се дијете од било ког облика
злостављања никада у потпуности не може опоравити, те да је на неки начин оштећено за
цијели живот. У посебну категорију постављамо уопштено послиједице психичког и
физичког злостављања, а у посебну психичке и физичке послиједице сексуалног

31
злостављања. Наравно, психичко злостављање може оставити послиједице на физичко
здравље и обрнуто.
Послиједице по физичко здравље злостављаног дјетета се могу кретати од суптилних, али
трајних деформитета, до директног угрожавања живота и појаве инвалидитета. Што је
дијете млађе, то су послиједице екстремније, због крхкости. Неуролошке сметње се могу
јавити као послиједица физичког насиља, а најчешће су тикови, муцање, анксиозност и
ноћно мокрење. Такође, много је чешћа заступљеност суицидних осјећања и покушаја
суицида код дјеце или одраслих који су били жртве породичног насиља (Стевковић, 2006).
Постоје разне подјеле повриједа по категоријама, у којима можемо уочити трагове
ударања одређеним предметом, појаву парализе, повреде унутрашњих органа и меких
ткива, али ми ћемо у наставку рада навести само неке од повриједа које се базирају на
категорији повриједа меких ткива и коштано зглобног система:
 модрице (могу се наћи на лицу, врату, бутинама и понекад се може одредити чиме
је нанесена повриједа и колико је стара)
 преломи (екстремитета, ребара, лобање...)
 опекотине (често указују на употребљени предмет или начин настанка)
 унутрашње повриједе праћене високом стопом морталитета (унутрашње крварење)
(Ишпановић – Радојковић, Игњатовић, 2011)
Послиједице психичког насиља се често не могу уочити одмах, као што је случај са
послиједицама физичког насиља. Зато их је много лакше сакрити. Списак симптома који
прате емотивно злостављање, често је мултифакторски условљен контекстом. Зато је
неопходно да првенствено добро проучимо окружење за које мислимо да га одликује
породично насиље и да понашање дјетета поставимо у контекст. Индивидуалне,
породичне и друштвене околности којима је дијете било изложено током живота непходно
је добро проучити. У наставку ћемо представити низ показатеља могућег злостављања
дјетета:
 заостали развој раста или уопште
 страх од одвајања уз изразит поремећај привржености
 енуреза, енкопреза
 поремећаји спавања, исхране и навика
 хипохондрија, опсесија и фобија
32
  појачана плашљивост и изражене, агресивне реакције
 суицидно и аутодеструктивно понашање
 незаинтересованост за учење (Ишпановић – Радојковић, Игњатовић, 2011).
На основу наведене симптоматике може закључити зашто контекст игра толико важну
улогу у дефинисању присутног насиља у породици. Сваки од ових показатеља могу
понаособ указивати на многе друге проблеме, сем конкретног насиља. Зато је много теже
дефинисати психичко, односно емотивно насиље, него физичко насиље.
Показатељи који нам могу указати на сексуално злостављање су:
 болови при мокрењу и сједењу
 огреботине и модрице у предјелу гениталија или груди
 инфекције које се преносе путем сексуалног односа
 поремећај спавања
 губитак апетита
 присуство страних тијела у тјелесним шупљинама (анусу)
 поремећаји мокрења (Ишпановић – Радојковић, Игњатовић, 2011).

33
7 ПРИНУДНИ РАД И ЕКСПЛОАТАЦИЈА ДЈЕЦЕ

Под појам експлоатације дјеце можемо уврстити све врсте економског злостављања
малољетника, као и појам принудног рада. Међутим, у зависности од тога који аутор и на
који начин се бавио овим појмом, постоје одређене финесе и разлике које одвајају ова три
појма једно од другог. Појава да се неко дијете бави одређеним радом представља
злостављње, јер неомогућава правилан развој и ток активности спрам доба и узраста.
Ова врста експлоатације је била много чешћа у прошлости. Постоје подаци који указују на
постојање дјеце робова, као и подаци које смо већ навели, а то је да су дјечаци и
дјевојчице у Спарти своје дјетињство проводили припремајући се за службу држави
(дјечаци) или породици и мужу (жене). Ипак, то се у Спарти сматрало делом
социјализације сваког дјетета. Овакав однос према дјеци им ускраћује дјетињство и утиче
на њихову прерану зрелост која може да штети психичким функцијама. Доња старосна
граница способности за рад дјеце је установљена од стране Међународне организације
рада и износи 14 или 15 година. Дакле, дјеца која нису завршила обавезно образовање
(основну школу) не смију бити у радном односу (Рачић, 2016.)
34
6.1 Принудни рад дјеце у Републици Србији

Уставом и Законом о раду, свако дијете у Србији је заштићено када је у питању било која
врста рада која није у складу са њиховом здравственом издржљивошћу или степеном
психофизичког развоја. Када су у питању ситуације у којима су дјеца испод 15 година у
модној индустрији или се професионално баве неким спортом, неопходна је сагласност
родитеља за сваки њихов поступак. Најугроженија група дјеце јесу Роми, који су често
приморани на просјачење, али је све јача и интернет мрежа дјечје порнографије. Ипак, у
односу на земље Азије и Јужне Америке, код нас није присутна толико алармантна
експлоатација дјеце. У Азији су дјеца најчешће запослена у производњи и ланцима
снабдјевања (Рачић, 2016.)
Постоје многи разлози који утичу на оволику експлоатацију дјеце. Неки од њих су
сиромаштво и чињеница да су дјеца јефтина радна снага, те многи послодавци плаћају
измјене закона о раду, јер им се више исплати да запосле дјецу него одрасле.
Када би се базирали искључиво на Србију, постоје двије врсте рада када су дјеца у питању
– рад у урбаним срединама и рад на селу. Чињеница је да не можемо дефинисати рад на
селу као насиље над дјететом, јер то спада у традицију нашег друштва. Шта више, научно
је доказано, да дјеца која потичу са села и која су била изложена умјереном раду,
сазријевају брже и постају способнији млади људи. Иако је ово могуће одобрити, сасвим
је сигурно да би се повећањем стандарда у Србији смањио и број дјеце која раде. Зато се
ово сматра главном превентивном мјером. Међутим, прије искорењивања ове
неприхватљиве појаве, неопходно је подићи свијест родитеља и обезбиједити што боље
услове за живот у Србији. Другачије се проценти не могу смањити, нити се дјеци може
обезбиједити квалитетнији живот и заштита од експлоатације (Ишпановић – Радојковић,
Игњатовић, 2011).

6.2 Сексуална експлоатација дјеце

Комерцијална или било која друга врста експлоатације дјетета означава коришћење
дјетета за рад и циљеве других особа. На пример сексуална експлоатација укључује

35
проституцију и порнографију дјеце и најчешће је у вези са трговином дјеце. Овакав однос
према дјеци може нарушити њихово психичко и физичко здравље, као и утицати на шансу
за образовање и процес социјализације. Трговином дјеце се сматра процес унајмљивања
превоза, довођење дјетета на непознату локацију, затварање и употребу силе над лицима
млађим од 18 година. Овај процес укључује добијање новца за услуге дјетета, уз или без
пристанка особе која му се сматра стараоцем. Располагање дјететом као власништвом и
одвођење истог из свог свакодневног окружења у сврху економског или сексуалног
експлоатисања строго је кажњиво законом. Неки од примјера ове врсте експлоатације су:
 трговина дјецом ради дјечије порнографије или педофилије
 трговина у циљу експлоатације дјечијег рада
 трговина ради просјачења
 трговина којом се приморава на криминалне поступке
 трговина ради усвајања (нерођене или тек рођене бебе)
 трговина која претходи склапању брака
 трговина ради учествовања у ратовима
 трговина са циљем продаје органа.
Овај појам у уској је вези са појмом насиља у породици, јер често до експлоатације
дјеце долази управо због немара родитеља или на иницијативу родитеља. Неретко је
случај да су дјеца приморана да просе, на наговор и под уцјеном родитеља, како би
обезбједили новац за храну и основне потрепштине. Исти проблем увиђамо и када
малолетна лица раде зато што родитељи нису способни за рад, али због неке врсте порока
или неодговорног приступа животу и обавезама. Иако се у оваквим случајевима очекује
реаговање Центра за социјални рад, изузетно је тешко примјетити експлоатацију дјеце, јер
се послодавцима исплати да имају јефтину радну снагу, те су веома вјешти у скривању ове
појаве. Такође, родитељ може да буде иницијатор трговине ради склапања брака, до које
најчешће долази из финансијских разлога и дешава се са циљем да се заузврат добије
нешто што би породици побољшало финансијску ситуацију. Иако је ова појава била
чешћа у прошлости, она још увијек није искорењена, посебно на руралним просторима
који су по свом развоју у заостанку за урбаном средином.

36
6.3 Економско злостављање

У односу између злостављача и жртве врло често главну улогу игра новац. У данашње
вријеме новац је веома битна компонента свачијег живота, јер је без њега немогуће
адекватно функционисати. Онемогућени приступ финансијама злостављачима даје
ауторитет над жртвом и потпуну контролу над њиховим поступцима. Чест је случај да за
услуге просијачења или проституције жртве добијају новац од својих злостављача за
добро урађен посао. Са обзиром да је жртва малољетна и да јој је одузета контрола над
сопственим поступцима, ово спада у тешка кривична дјела. Ако у улози оног од којег
потиче новац није злостављач већ околина (мисли се на просјачење), онда је често случај
да је злостављач родитељ који уцјењује дијете тиме да мора да проси како би добило
основне услове за живот, некад ни то.
Поред ове врсте економског злостављања, постоји и оно које је присутно у породицама
гдје само један укућанин има сопствене приходе, те сви зависе од њега. Овакав притисак
може да утиче на повећану жељу за агресијом и учини једну овакву породицу жртвом
оног који је издржава. Другим ријечима, до насиља у породици често долази ако је један
од родитеља онај који издржава породицу, те носи терет опстанка породице. Оваква
појава може да утиче деструктивно на заједништво породице и да доведе до психичког
насиља над издржаваним дијелом породице.

37
8 ЗАШТИТА И ПРЕВЕНЦИЈА

Заштита и превенција дјеце од злостављања тренутно се налази између двије различите

струје размишљања о томе како се треба приступити проблему. Док једни сматрају да је
најбоље изопштити дјецу из породице која није у стању да им пружи све оно што је

38
неопходно, други мисле да је срж рјешавања проблема злостављања у раду са породицама
и њиховом оснаживању. Прво схватање је старијег датума и она се базира на чињеници да
су сиромаштво и непогодни услови за живот средина из које треба изопштити дијете. Јаче
интересовање за рјешавање овог проблема потекло је 60-их година прошлог вијека, а
иницијатор је Хенри Кемп. Он је описао „синдром претученог дјетета“ и тиме направио
прекретницу на пољу заштите дјеце од злостављања (Ишпановић – Радојковић,
Игњатовић, 2011). На рјешавање овог проблема утицао је и покрет за права жена који је
свој врхунац доживео 70-их година прошлог вијека, те се акцентовањем насиља над
женама, почело више водити рачуна и о насиљу над дјецом (Ишпановић – Радојковић,
Игњатовић, 2011.)
Савремени системи заштите се базирају на помирењу горе наведена два става и истичу да
је подједнако битна социјална интервенција колико и урођено право родитеља да брине о
свом дјетету. Помирењем ове двије крајности и радом са родитељима, као и подизањем
свијести о томе шта дјеца значе за наше друштво може се начинити велика позитивна
промјена када је у питању сузбијање насиља над дјецом (Ишпановић – Радојковић,
Игњатовић, 2011.)
Предуслов за јасну заштиту дјеце јесте снажна држава и јасно дефинисан закон са
развијеном учинковитости. Ово захтјева добру сарадњу између институција које су
задужене за спровођење права дјетета, али и развијање различитих превентивних мјера
које могу утицати на рано утврђивање и сузбијање појаве насиља (Ишпановић –
Радојковић, Игњатовић, 2011.)
У наставку рада, навешћемо неке од превентивних мјера и појаснити систем прикупљања
информација са овог поља које су неопходне како би се разумјела срж проблема насиља
над дјецом. Као и сваки систем, и овај има своје слабости, те ћемо их набројати, како би
на самом крају поглавља могли јасно истаћи како функционише заштита дјеце од
занемаривања и злостављања у савременом друштвеном систему.

7.1 Превентивне мјере и систем прикупљања информација

По Ајдуковић и Печник (1994) постоји седам тачака превентивних мјера које би утицале
на побољшање при откривању, евидентирању и третману насиља над дјецом у породици.

39
Тих седам тачака заправо представља основу и темељ сваког могућег рада на сузбијању
појаве и ширења насиља овог типа:
 Требало би направити јединствени систем евидентирања различитих аспеката који
угрожавају развој дјеце независно од врсте система (правосуђе, здравство,
социјални рад).
 Неопходно је побољшати критеријуме идентификовања злостављања и
занемаривања дјеце у породици, а да се притом уваже непосредне и дуготрајне
посљедице које могу ометати развој дјетета у било ком смислу.
 Јасно дефинисати критеријуме пријављивања злостављања и занемаривања дјеце и
пратити њихово спровођење ради евентуалног усавршавања.
 Повећати могућност начина рада са породицама и проширити распон могућих
интервенција са овим контекстом.
 Смањити вјероватноћу за конфликт у раду међу социјалним радницима који
најчешће настаје због лоше администрације.
 Усмјерити се на превенцију а не на лијечење након злостављања
 Подстицати интердисциплинарну сарадњу.
Спровођењем ових мјера може се утицати на ефикасност процеса заштите од насиља и
прије свега на побољшање ефикасности рада институција које су надлежне за исто.
Евиденцијом одређених података може се утицати на спријечавање појаве злостављања
дјеце у породици. Боља упућеност у разлоге конфликта, послиједица, обиљежја, трајања,
учесталости и заступљености добијамо информације које су од кључног значаја за
превенцију против злостављања.
За све случајеве насиља над дјецом постоје одређени подаци које је неопходно прикупити,
јер су узроци различити и у уској вези са породицом, окружењем и друштвеним статусом.
Управо зато је неопходно одредити обиљежја злостављаног дјетета. Прије свега године,
пол, образовни статус, окружење, итд. Затим се фокусирамо на околности злостављања
или ризика. Ове околности обухватају евидентирање мјеста злостављања, могуће
претходне пријаве, статус ппријаве и тежину послиједица. Када смо упућени у окружење у
којем је насиље почињено и у податке везано за жртву, информишемо се о насилнику.
Такође, изузетно је битно информисати се о ономе ко је пријавио насиље, ако је у питању
трећа особа, а најчешће јесте. На самом крају сакупљају се подаци о домаћинству, као што

40
су – економски статус, количина прихода, број чланова, услови становања, итд
(Ајдуковић, 2012.)
Праћењем ових података може се доћи до закључака који имају велику важност из више
углова сагледано. Са тим у вези Ајдуковић, Огреста и Римац (2012) постављају одређене
бенефите оваквог система праћења података. Тиме је омогућено:
 Процјењивање околности које може довести до спознавања јачине социјалног
утицаја на различите политике и трендове усмјерене према дјеци.
 Познавање обима и обележја насиља којем су дјеца свакодневно изложена,
познавање профила личности насилника, као и жртве.
 Праћење услуга за подршку угроженој дјеци, те праћење њихове ефикасности .
 Спознавање ефикасности различитих програма захваљујући праћењу промјена
заступљености злостављања.
 Процјена социјалне и економске цијене насиља.
Овим можемо закључити да су наведени подаци од изузетно великог значаја за општу
дијагностику и за квалитетну борбу против насиља над дјецом у породици. Званичне
информације различитих служби под чију одговорност спада насиље над дјецом, могу
бити од све већег значаја, посебно у доба развоја информационих технологија и масовних
медија. Повезивањем ових података у јединствене системе, моћи ћемо лакше да дођемо до
закључака о постојању злостављања у одређеној средини, те ћемо моћи да предухитримо
ову деструктивну појаву и смањимо број злостављане дјеце.

7.2 Слабости система за превенцију

Превенција насиља је најважнији аспект борбе против насиља, јер, како сама ријеч каже,
развитком процеса превенције може се знатно утицати на смањење појаве насиља над
дјецом у породици, тиме што ће се препознати и прије него што до њега дође. Главне
слабости система за превенцију су::
 Још увијек не постоји централно тијело које је задужено за координацију,
оцјењивање и праћење ефеката мјера за заштиту и превенцију. Ако и постоји, у
неким земљама, није нити функционално нити ефикасно. Такође, не постоји

41
 координационално тијело које води рачуна о учинковитости досадашњих мјера и
метода.
 Систематично праћење протокола на нивоу сваког појединачног сектора у систему
заштите и протокола који уређују међусекторску сарадњу функционише без
одређене методологије рада. Тренутно је методологија присутна у сектору
полиције и у Републичком заводу за социјалну заштиту.
 Није формирана централна административна база података која би олакшала
долазак до свих података у вези са насиљем. Оваква база података би олакшала
анализу стања и повећала заштиту дјеце од насиља.
 Процеси праћења интервенција нису на адекватан начин усклађени са системом
превенције и заштите. Ови процеси се сматрају основним темељима спровођења
превенције и захватају све важније области које се могу повезати са насиљем у
породици (политика, закон, итд.)
 Интервенције нису прилагођене сваком окружењу. Не узимајући у обзир шири
економско-друштвени контекст надлежни нису развили систем интервенција које
ће подједнако бити примјењиве и у развијенијим и у неразвијенијим окружењима.
 Програми превенције су веома ријетки, јер се сви више фокусирају на заштиту када
дође до насиља, а не на спречавање истог. Програми превенције не обухватају
предшколски узраст.
 Осим када су у питању породице које користе социјалну заштиту и које су
сматране високоризичним када је у питању могућа појава насиља, није развијен
готово ниједан програм који би пружио подршку правилном родитељству и
породицама уопште.
 Проналажење хранитељске породице није увијек најбољи избор за дијете, а
најчешће је примјењиван у случају измјештања дјетета из своје биолошке
породичне средине.
 Велике установе које дјеци не пружају адекватну његу и заштиту још увијек су
центар збрињавања жртава насиља, са обзиром да се деинституционализација
одвија веома споро.

42
  Бројни програми и интервенције овог типа зависе од финансијског момента, а
недовољна финасијска подршка је још увијек присутна у области превенције
насиља у породици (УНИЦЕФ, 2017.)

7.3 Заштита дјетета од злостављања и занемаривања у Србији

У Србији програми намењени заштити деце од насиља уопште нису нешто новонастало,
већ можемо примјетити присутност развијених програма за заштиту дјеце годинама
уназад. Након Другог свјетског рата постојали су различити принципи заштите дјеце од
свега онога што је рат донио. Међутим, када говоримо о насиљу над дјецом, посебно
сексуалном, можемо уочити да је то до скоро на овим просторима била табу тема. Далеко
од тога да није постојао систем за заштиту дјеце од злостављања, занемаривања и
насилничког понашања, међутим реализација таквих система је увијек била на ниском
нивоу квалитета (Ишпановић – Радојковић, Игњатовић, 2011.) Бројни су разлози који су
утицали на овако слабу ефикасност, а ми ћемо навести неке од најзначајнијих:
 Лоша комуникација међу службама задуженим за заштиту и преоптерећеност
администрацијом.
 Непостојање санкција које слиједе након што се појединац оглуши о закон.
 У области превенције и заштите стручњаци су имали мало знања, без основе и
жеље за развитак истог.
 Тек након 90-их година прошлог вијека, ставови стручњака и друштва се полако
мијењају на овом пољу и утичу на конструктивније делање (Ишпановић –
Радојковић, Игњатовић, 2011.)
Захваљујући сарадњи са стручњацима из свих дијелова свијета, али и чињеници да је
након грађанског рата велики акценат стављен на насиље и трауме,овај феномен добија
свој прави значај и стручњаци из свих научних сфера (медицине, психологије,
филозофије, социологије, права) почињу са радом на развоју система заштите генерално
друштва, али и дјеце. Између 2004. и 2015. године насиље над дјецом је означено као
главна тема у Србији којом се треба бавити и овакво гледиште је утицало на то да се
региструје све више дјеце која су жртва злостављања и да се спроведе адекватна заштита

43
свих њих, као на побољшање система превенције (Ишпановић – Радојковић, Игњатовић,
2011.)
Управо ради превазилажења ових препрека и побољшања рада стручњака и њихове
сарадње, 2005. године је у Србији формиран Општи протокол за заштиту дјеце од
злостављања и занемаривања, чији је циљ био да унаприједи сигурност и заштиту дјеце од
злостављања и занемаривања, али и да обезбиједи неопходно информисање стручњака
чија је одговорност та заштита. Системи који су у Протоколу наведени као кључни и чија
је сарадња неопходна да би се дјеци обезбиједила адекватна заштита су: систем социјалне
заштите, правосудни систем, здравствени систем, образовно – васпитни систем и невладин
сектор. Такође, овим протоколом су јасно дефинисани кораци које је неопходно предузети
у процесу заштите:
 препознавање занемаривања или злостављања
 пријављивање занемаривања или злостављања
 процјена ризика и потреба дјетета
 интервенција (ако је неопходна)
 планирање и пружање услуга за заштиту дјетета
 надгледање дјетета и породице (Ишпановић – Радојковић, Игњатовић, 2011.)
У најширем смислу, у интервенције за заштиту дјеце од злостављања и занемаривања,
спадају све активности које се базирају на откривању случаја злостављања, испитивању
нивоа ризика и статуса дјетета и планирању и евалуацији мјера заштите које су неопходне.
Постоје двије врсте интервенција чија се подјела базира на временском периоду настанка,
те ћемо дефинисати традиционалне и савремене процесе интервенције. Традиционални
приступ је клијенте разликовао по: систему, приступу, узрасту, улози, врсти злостављања
и нивоу терапијског захвата. Интервенције су се класификовале на основу области којој
припадају, па се могу поделити на: медицинске, правне, социјалне и образовне
интервенције. Медицинске су већином биле усмјерене на терапију физичких и психичких
последица код жртава, док су правне обухватале кажњавање починиоца и заштиту
дјечијих интереса. Социјалне су уско биле повезане са радом Центра за социјални рад и
надлежностима запослених у центру, а образовне су се односиле на подршку образовним
установама у процесу заштите. Промјене које је донио савремени приступ највише се
базирају на помјерању фокуса са тежих случајева физичког и сексуалног злостављања, на

44
случајеве психичког злостављања које такође оставља подједнако јаке послиједице.
Такође, проширени су видици, те се у обзир узимају и друге врсте насиља над дјецом, не
само породично насиље (Ишпановић – Радојковић, Игњатовић, 2011.)
Значај интервенција се најбоље може изнијети кроз појашњење циљева, основних
принципа и садржаја интервенција. Дакле, циљеви интервенција заштите дјеце су:
 прекид злостављања
 стварање сигурних услова дјетету за функционисање унутар породице
 смањити ризик од могућег поновног злостављања
 отклањање послиједица (трауматских) насталих због злостављања
 сагледавање дјечијег мишљења и процеса опоравка
 ако је могуће, очување породице уз рад на њеном усавршавању
 преузимање одговорности од стране починиоца (Ишпановић – Радојковић,
Игњатовић, 2011.)
Када говоримо о основним принципима интервенција, морамо бити свјесни да је најбоља
опција сачувати јединство породице и створити такво окружење које ће бити здравије од
претходног, те спријечити могућност поновног злостављања. Ако интервенције не уроде
плодом, неопходно је заштитити све чланове породице од насиља, па и примарну жртву, а
насилника одвојити од њих. Са друге стране, садржај интервенција се разликује у
зависности од тога да ли се фокусирамо на дијете или на породицу. Објема странама
неопходно је, прије свега пружити осјећај подршке и сигурности. Кроз различите врсте
терапија (породична, симптоматска, групна, логопедска) може се утицати на побољшање
здравља дјетета, али и на конструктивност функционисања породице. У случају
неопходности, треба обезбједити третман лијечења од алкохола или дроге, константно
пратити опоравак жртве и породице и осигурати им срећан наставак живота, без већих
трауматских послиједица (Ишпановић – Радојковић, Игњатовић, 2011.)

ЗАКЉУЧАК

45
С обзиром на то да рад на овој области обухвата надлежност различитих институција,
тренутно незадовољавајуће стање се може промјенити њиховим бољим функционисањем
и развијенијом међусобном комуникацијом. С обзиром на то да ова врста насиља,
најчешће, потиче од чланова заједнице која би за свако дјете требало да буде ослонац и
сигурност, а то је породица, можемо само нагађати колико јаке послиједице оно може да
остави на дијете и његов развој. Управо зато и сами треба да будемо свијесни показатеља
насиља у породици, било које врсте и да будемо у приправности да пријавимо насиље
уколико постоји, без обзира да ли је директно повезано са нашим индивидуалним
животима. На овај начин утичемо на бољи живот дјеце у нашој држави, али и у свијету
генерално.
Дјеца су наша будућност и према њима се морамо опходити са великом количином
поштовања. Родитељи имају најважнију улогу у дјечијем животу и ако они не поклоне
поштовање и повјерење свом дјетету, не могу очекивати исто заузврат. Злостављањем,
поред трауматских послиједице, обнавља се циклус злостављања, јер од насилног оца,
врло често настане насилно дијете и тако у круг. Поштовањем дјечијих права и слобода,
дајемо простора тим малим људима да науче сами нешто о животу, али и себи самима да
научимо много од њих.

ЛИТЕРАТУРА

46
1. Ајдуковић, М. и Римац, И. (2012). Епидемиолошко истраживање преваленције и
инциденције насиља над дјецом у обитељи у Хрватској. Љетопис социјалног рада.
2012, 19 (3), 367-412
2. Ајдуковић, М. и Печник, Н. (1994). Злостављање и занемаривање дјеце у обитељи.
Ревија социјалне политике. 1994, 1 (3), 269-276
3. Ајдуковић, М. (2012). Значај квалитетних података за креирање политика за
превенцију насиља над дјецом у обитељи. Љетопис социјалног рада, 2012, 19 (3),
413-437.
4. Бјелајац, Ж. и Мердовић, Б. (2019). Насиље над децом у породици. Култура полиса,
2019, 16 (39), 191-202.
5. Видановић, И. (2015). Речник социјалног рада. Београд: Удружење радника
социјалне заштите Србије
6. Гиденс, Е. (2001). Социологија: друго издање. Подгорица: ЦИД.
7. Жилић, М. и Јанковић, Ј. (2016). Насиље. Социјалне теме, 2016. 67-87
8. Задравец, А. и Узелац, М. (2014). Насиље оставља трагове – звони за ненасиље:
приказ резултата истраживања о вршњачком насиљу и преглед програма
превенције вршњачког насиља. Загреб: Центар за мировне студије.
9. Злоковић, Ј. (2004). Насиље међу вршњацима – проблем обитељи, школе и
друштва. Педагогијска истраживања, 2004, 1 (2), 207-220.
10. Ишпановић – Радојковић, В. и Игњатовић, Т. (2011). Заштита детета од
злостављања и занемаривања: примена општег протокола. Београд: Центар за права
детета
11. Милосављевић – Ђукић, И. и Танкосић, Б (2018). Породично насиље –
карактеристике насиља над децом и последице на развој деце. Војно дело, 2018, 70
(5), 67-81
12. Пантелић - Вујанић, С. и Чукановић – Каравидић, М. (2014). Социологија. Бања
Лука: Универзитет за пословни инжењеринг и менаџмент.
13. Пешић, М. и Базић, Ј. (2012). Социологија: друго измењено и допуњено издање.
Лепосавић: Учитељски факултет у Призрену
14. Рубеша, М. (2014). Насиље на интернету међу и над дјецом и младима: трибина.
УДК: 364.271:004-053.2./.6

47
15. Стевковић, Љ. (2006). Здравље и жртве: Карактеристике насиља над децом у
породици и његове последице на здравље. Темида. 2006, бр. 3, 23-31
16. УНИЦЕФ Србија. (2017). Насиље према деци у Србији детерминанте, фактори и
интервенције: Национални извештај, Процес истраживања за политике и праксе.
Р3П ИСБН 978-86-80902-01-2

48