Seminarski rad

Predmet:
Menadžment ljudskih resursa

Tema:
Mobing

Mentor: Student:

Beograd 2020
SADRŽAJ

1."MOBBING" - MORALNA ZLOSTAVLJANJA NA RADNOM MESTU.........2-3

2. DEFINICIJA MOBBINGA..............................................................................4-5

3. VRSTE MOBBINGA.........................................................................................6

4. ŽRTVE MOBINGA............................................................................................7

5. EPIDEMIOLOŠKI PODACI...........................................................................8-9

6. ZAKONI O MOBINGU....................................................................................10

7. MOBING U SRBIJI I ZEMLJAMA U OKRUŽENJU.................................11-12

7.1 MOBING U SRBIJI....................................................................................11

7.2 MOBING U HRVATSKOJ.....................................................................11-12

8. REAKCIJE ŽRTAVA MOBINGA...............................................................13-16

8.1 POSLEDICE MOBINGA NA ZDRAVLJE............................................13-14

8.2 MOGUĆE DIJAGNOZE.......................................................................14-16

9. PRIKAZ SLUČAJA...................................................................................17-19

10. ZAKLJUČAK................................................................................................20

11. LITERATURA...............................................................................................21

1
1. "MOBBING" - MORALNA ZLOSTAVLJANJA NA RADNOM MESTU

Cilj rada je opisati socijalno-medicinski fenomen zlostavljanja na poslu

("mobbing") koji ostavlja posledice na duševno i telesno zdravlje žrtve. Prema
navodima iz strane literature, s modernizacijom države, globalizacijom i prelaskom
na kapitalistički način poslovanja, možemo očekivati sve veći broj klijenata koji će
tražiti stručnu psihološku pomoć zbog smetnji nastalih pojačanjem zahteva na
radnika, loših međuljudskih odnosa i zlostavljanja na radnom mestu. U radu je
ukratko opisan fenomen, karakteristike žrtava i posledice koje zlostavljanje ostavlja
na psihičko zdravlje. U završnom delu rada prikazan je i jedan slučaj mobinga koji je
bio klinički prepoznat i obrađen.
Ovaj rad ima za cilj da opiše jedan novi socijalno-medicinski fenomen starih
korena - moralno maltretiranje na radnom mestu ili "mobbing". U literaturi se nalaze
različiti termini koji se odnose na mobing. Termin "mobbing" najčešće se koristi u
švedskoj, nemačkoj i italijanskoj literaturi, dok u zemljama engleskog govornog
područja nailazimo na termin "Bullyng", a u SAD-u najčešći termini su "work abuse" ili
"employee abuse". "Bullyng" je termin koji se u engleskoj literaturi često koristi i za
maltretiranje učenika u školi od strane učenika ili nastavnika. Puno je i termina kojim
se pokušava prevesti "mobbing": psihološko zlostavljanje, psihološko maltretiranje,
psihološki terorizam, moralno maltretiranje, moralno zlostavljanje itd.
U uvodnom delu ukratko ćemo pokušati da opišemo ovaj fenomen, a zatim
ćemo prikazati slučaj mobinga u Hrvatskoj, koji je bio prepoznat i klinički obrađen.
Teorijski deo odnosiće se samo na opis tog fenomena i na posledice koje izaziva.
Reč "mobbing" dolazi od engleskog glagola "to mob". U srpskom rečniku
nalazimo prevod: nagrnuti, nasrnuti . Prvi naučnik koji je počeo istraživati ovaj
fenomen bio je nemački psiholog Heinz Leymann. On je zaslužan jer je prvi upotrebio
naziv "mobbing" za određena ponašanja na radnom mestu, odredio njegove
karakteristike, posledice na zdravlje, a osnovao je i kliniku za pomoć žrtvama. Reč
"mobbing" Leymann je pozajmio iz etologije Konrada Lorenza. Naime, Lorenz je tom
rečju nazvao ponašanje nekih vrsta životinja koje udružujući se protiv jednog svog
člana, napadaju ga i isteruju iz zajednice, dovodeći ga ponekad i do smrti. Slično
ponašanje ljudi u radnoj sredini Leamann je nazvao mobingom. Proučavanje
mobinga započelo je pre 10-ak godina. Naime, u poslednjoj dekadi 20-tog veka
promenjen je odnos prema radniku i radnim pravima. Prava radnika su veća. Stoga

2
su nastala mnoga istraživanja tog fenomena sa željom da se što bolje prepozna i
odrede njegove karakteristike kako bi se moglo raditi na poboljšanju kvaliteta
međuljudskih odnosa i na prevenciji mobinga. S druge strane velika konkurencija na
tržištu, globalizacija, organizacione promene (privatizacija, spajanje, restrukturiranje,
informatizacija), ekonomska kriza, new economy, nesigurnost radnih mjesta i
očekivanje fleksibilnosti od radnika doveli su do povećanja učestalosti mobinga.
Moralna maltretiranja postala su uočljivija više nego ikada. Poslodavci su prisiljeni da
analiziraju svaki problem koji ima negativne posledice na produktivnost i na troškove
proizvodnje. Istraživanja su dokazala da je jedan od važnih faktora u povećanju
troškova i mobing. Leymann je procenio troškove koje ima poduzeće zbog mobinga
(godišnji gubitak je od 30.000. do 100.000 $ po radniku koji je bio podvrgnut
mobingu). U Nemačkoj jedan radnik koji je bio podvrgnut mobingu košta poduzeće
između 25 i 75 hiljada evra godišnje zbog gubitaka uzrokovanih izostajanjem s posla
zbog bolovanja, smanjenja radnog učinka i zbog grešaka u radu. Statistički podaci
ukazuju da 50% radnika podvrgnutih mobingu ide na bolovanje 6 nedelja godišnje,
31% od 1,5 meseci do 3 meseca, a 11% ostaje kod kuće na bolovanju više od 3
meseca godišnje.

3
2. DEFINICIJA MOBBINGA

Prema Leymannu: "Mobing ili psihološki teror u poslovnom životu odnosi se

na neprijateljsku i neetičku komunikaciju koja je usmerena na sistematičan način od
strane jednog ili više pojedinaca, uglavnom prema jednom pojedincu, koji je zbog
mobinga stavljen u poziciju u kojoj je bespomoćan i u nemogućnosti da se odbrani i
drži se u njoj pomoću stalnih maltretirajućih aktivnosti. One se odvijaju s visokom
učestalošću (najmanje jednom nedeljno) i u dužem razdoblju (najmanje 6 meseci).
Zbog visoke učestalosti i dugog trajanja neprijateljskog ponašanja, to maltretiranje
dovodi do značajne mentalne, psihosomatske i socijalne patnje.

Aktivnosti kojima se radnik zlostavlja mogu se podeliti na:

1. Napadi na mogućnost adekvatnog komuniciranja

- nadređeni i/ili kolege ograničavaju mogućnost izražavanja žrtve; žrtva se

prekida u razgovoru; odbijaju se neverbalni kontakti sa žrtvom (izbegavaju se
pogledi, ne primećuju se znakovi npr. dizanje ruke itd.)

2. Napadi na mogućnost održavanja socijalnih odnosa

- žrtva se stalno izoluje, niko joj se ne obraća, svi se ponašaju kao da žrtva ne
postoji, žrtva je premeštena u kancelariju daleko od kolega, ne poziva se na
zajedničke sastanke, neformalna druženja kolega i slično.

3. Napadi na ličnu reputaciju

- izmišljanje priča o žrtvi i njenom privatnom životu, ogovaranje, ismevanje,

negativni komentari ličnih karakteristika žrtve itd.

4. Napadi na kvalitet profesionalne situacije

- stalne kritike i prigovori, vređanja, preterana kontrola, stalna kažnjavanja i

niska ocena rada, žrtvi se ne daju radni zadaci i oduzimaju joj se sredstva za
rad npr. telefon, kompjuter (sindrom "praznog stola"), zadaju joj se zadaci
neprilagođeni profesionalnoj kvalifikaciji (zadaci su ili previše jednostavni ili
previše teški i zahtevaju od žrtve sposobnosti koje nema, cilj je naterati žrtvu

4
 da pogreši), zatrpavanje zadacima i određivanje kratkih rokova (sindrom
"punog stola"), stalno menjanje radnih zadataka.

5. Napadi na zdravlje

- žrtva se prisiljava na obavljanje zadataka koji narušavaju njeno zdravlje, ne

dopuštaju se godišnji odmori i slobodni dani, preti se fizičkim napadima, žrtva
se seksualno zlostavlja (u nekim istraživanjima pod terminom "mobbing" se
podrazumeva samo psihološko zlostavljanje i proučava se odvojeno od
seksualnog zlostavljanja i fizičkog nasilja, dok su u drugim fizičko i seksualno
nasilje samo jedan od oblika mobinga -moralnog maltretiranja).

Po Leymannu svaki radnik tokom svog radnog veka ima 25% šansi da bude
barem jednom žrtva mobinga.

Mobing je daleko više od povremenih konflikata ili kancelarijskih svađa. Ko

praktikuje mobing ima svesnu nameru (retko nesvesnu) da naškodi radniku i/ili da ga
na kraju prisili da napusti radnu sredinu.

5
3. VRSTE MOBINGA

S obzirom na smer akcija mobing delimo na vertikalni i vodoravni.

 Vertikalni mobing se odnosi na situacije u kojima:

- pretpostavljeni zlostavlja jednog podređenog radnika

- pretpostavljeni zlostavlja jednog po jednog radnika dok ne uništi čitavu

grupu (strateški mobing, "bossing")

- jedna grupa radnika (podređenih) zlostavlja jednog pretpostavljenog.

 Vodoravni mobing se javlja između radnika koji su u jednakom položaju u

hijerarhijskoj organizaciji. Osećaj ugroženosti, ljubomora i zavist mogu
podstaći želju da se eliminiše neki kolega pogotovo ako postoji uverenje da
njegova eliminacija vodi napretku u karijeri. Čitava grupa radnika zbog
unutrašnjih problema, napetosti i ljubomore može izabrati jednog radnika,
"žrtvenog jarca", na kojem će dokazati da su snažniji i sposobniji.

U Italiji u 55% slučajeva mobinga radi se o vertikalnom mobingu, a u 45% o

vodoravnom mobingu. U samo 5% slučaja radi se o mobingu grupe radnika prema
nadređenom.

6
4. ŽRTVE MOBINGA

Istraživanja su pokazala ko su karakteristične žrtve mobinga:

 "Poštenjaci" - osobe koje su uočile i prijavile nepravilnosti u radu

 Fizički invalidi

 Mlade osobe tek zaposlene i starije osobe pred penzijom

 Osobe koje traže više samostalnosti u radu ili bolje uslove rada

 Osobe koje nakon godina besprekornog rada traže priznavanje radnog

položaja i povećanje plate

 Višak radne snage

 Pripadnici manjinskih grupa:

 različite religije (u mnogim evropskim zemljama pripadnici muslimanske

veroispovesti ponekad su izloženi ismevanjima zbog čestih napuštanja
radnog mesta i odlaska na molitvu, 3-4 puta na dan)

 drugačijeg etničkog porekla

 različitog pola (žena u grupi muškaraca ili muškarac u grupi žena), različite
seksualne orijentacije

 vrlo kreativne osobe

 ekscentrične osobe

 bolesne osobe - česta odsustva s radnog mesta zbog bolovanja mogu

izazvati nezadovoljstvo kod poslodavca. Često su postupci usmereni na
pogoršanje zdravstvenog stanja radnika. (npr. radniku koji ima bolove u
kičmi dodeljuju se poslovi utovarivanja i istovarivanja i sl. )

7
 novi zaposleni u nekom poduzeću. Postojeća grupa ljudi zbog osećaja
ugroženosti započinje odmah s mobingom, s izolovanjem,
omalovažavanjem

8
5. EPIDEMIOLOŠKI PODACI

Istraživanja sprovedena u SAD-u navode podatak prema kojem je 1 od 4

radnika podvrgnut mobingu. Istraživanje u Velikoj Britaniji je pokazalo da je 1 od 8
radnika bio maltretiran u zadnjih 5 godina.

Veliko istraživanje tog fenomena u članicama Evropske zajednice sprovedeno

je tokom 2000. godine. European Foundation for the Improvement of Living and
Working Conditions na 21,500 zaposlenih u zemljama članicama Evropske
zajednice, dobila je sledeće rezultate:

 2% (3 miliona) radnika bilo je meta fizičkog nasilja od osoba na radnom mestu

 4% (6 miliona) radnika bilo je meta fizičkog nasilja od ljudi izvan radnog mesta

 2% (3 miliona) radnika bilo je meta seksualnog nasilja

 9% (13 miliona) radnika bilo je meta mobinga.

Rezultati pokazuju i velike razlike između država članica u procentu radnika

podvrgnutih mobingu. U Finskoj je 15% radnika izloženo moralnom maltretiranju na
poslu, u Velikoj Britaniji i Holandiji 14%, u Švedskoj 12%, u Belgiji 11%, u Francuskoj
i Irskoj 10%, u Danskoj 8%,u Nemačkoj i Luksemburgu 7%,u Austriji 6%, u Španiji i
Grčkoj 5%, u Italiji i Portugalu 4%.

Iz navedenih podataka je vidljivo kako razlike u procentima između evropskih

zemalja određuju i kulturne razlike u toleranciji na psihološka maltretiranja, ali
verovatno i informisanost radnika. Npr., u Švedskoj je svakodnevno ponašanje
pretpostavljenog koji zadaje zadatak radniku povišenim tonom i na autoritativan
način, ocenjeno kao neprihvatljivo i često je klasifikovano kao mobing. Drugačija je
situacija u mediteranskim zemljama gde po istorijsko-kulturnoj tradiciji u radnim
odnosima opisano ponašanje ostaje neprimećeno odnosno toleriše se.

U već spomenutom istraživanju navedeni su procenti zlostavljanja po

pojedinim delatnostima. Najčešće se mobing događa u državnoj upravi i odbrani
(14%), potom u školstvu i zdravstvu (12%), a slede: hotelijerstvo i restorani (12%),
transport i komunikacija (12%), trgovina (9%), rudarstvo i prerađivačka industrija

9
(6%), finansijsko posredovanje (5%), građevinarstvo (5%), električna energija i
vodovod (3%), poljoprivreda i ribarstvo (3%).

Može se pretpostaviti da su razmere pojave zlostavljanja na poslu i šire nego

što ih je zahvatilo sprovedeno istraživanje. Naime, nedavno istraživanje sprovedeno
u Italiji pokazuje da je procenat radnika podvrgnutih mobingu u bankarstvu oko 18%.

10
6. ZAKONI O MOBINGU

Moralno maltretiranje već je zakonski kažnjivo u mnogim evropskim

državama, a najbolje zakone nalazimo u Švedskoj, Norveškoj, Francuskoj,
Švajcarskoj. "Mobber" (onaj koji maltretira) je krivično odgovoran,a žrtva može
zatražiti odštetu za nanešeni "psihološki bol".

I u okviru evropskog parlamenta raspravlja se o mobingu. Komitet za

zapošljavanje i socijalne poslove održao je u februaru 2001. godine sastanak o
mobingu (European parlament, report 2001/2339INII, Committee on Employment
and Social Affairs). Raspravljalo se o učestalosti tog fenomena u zemljama
članicama Evropske unije. Komitet je analizirao zakone u pojedinim državama i
naglasio potrebu za izmenom informacija, edukacijom u evropskim državama i
potrebom za definisanjem zajedničkih zakona koji bi omogućili dobru prevenciju
mobinga.

11
7. MOBING U SRBIJI I ZEMLJAMA U OKRUŽENJU

7.1 MOBING U SRBIJI

Istraživanja govore da je danas u Srbiji svaka druga osoba u strahu od

otkaza,kome redovno prethodi psihološki pritisak šefa i kolega. Neuropsihijatar dr
Branko Vuković, načelnik ambulantne službe Bolnice za psihijatriju KBC Dragiša
Mišović, upozorava da se taj pritisak uveliko dešava van vidokruga javnosti, zbog
čega se slobodno može reći da je na delu tiha epidemija mobinga. On takođe, kaže,
da je mobing zapravo stres koji dovodi do pada imuniteta i čijim učestalim
ponavljanjem u dužem periodu nastaju pogoršanja postojećih bolesti i nastanak
novih. Posledice mobinga su gubitak inicijative, hronični umor i depresija, potom
fobije, panika ali i psihosomatski poremećaji kao što su problemi sa želudcem,
oboljenja endokrinih žlezda, razni ekcemi, bronhijalna astma, lupanje srca, glavobolje
i strah koji kasnije mogu da prerastu u hipertenziju i infarkt. Kod trudnica stres na
poslu može da dovede i do pobačaja.

Karakteristike koje su potpomogle mobing u našoj zemlji su: nesigurnost posla

u nekontrolisanoj i neuspešnoj privatizaciji, neefikasnost privatnog sektora u kom
rade nedovoljno stručni ljudi i treća su društvene firme u kojima su ljudi i dalje
zaposleni a ne rade i ne primaju plate, čekajući bolja vremena.

7.2 MOBING U HRVATSKOJ

Analizirajući vrste mobinga možemo zaključiti da u Hrvatskoj pravog

strateškog mobinga ima u znatno manjoj meri nego, npr., u Italiji. Razlog je i u tome
što je u Hrvatskoj jednostavnije otpustiti radnika, jer radno zakonodavstvo nije
usaglašeno sa svim pozitivnim evropskim pravima radnika. Zbog toga nakon
udruživanja, reorganizacije ili modernizacije mnogi nisko kvalifikovani radnici lako
ostaju bez posla, dok će samo na rukovodiocima biti sproveden strateški mobing.

S druge strane "bossing" - jedna od vrsta vertikalnog mobinga - prisutan je u

velikom procentu u Hrvatskoj. Nakon privatizacije u mnogim preduzećima bilo je

12
odmah jasno da postoji višak radne snage i da je potrebna reorganizacija i
modernizacija. Novi vlasnici nisu želeli, niti imali sredstava za potrebna ulaganja.
Njihov jedini cilj je bio što veći profit u što kraćem vremenu. Odgovorne su osobe sa
ovlašćenjem da upotrebe sva sredstva da bi se ostvarili postavljeni ciljevi.

Vređanje, kritikovanje radnika, preopterećenost radnim zadacima, odbijanje

slobodnih dana ili godišnjih odmora su crna svakodnevnica svih onih koji u teškim
ekonomskim uslovima u kojima se još uvek nalazi Hrvatska, ne mogu napustiti jedino
moguće radno mesto, pogotovo ako govorimo o malim urbanim sredinama gde je
velika nezaposlenost. U tom smislu Hrvatska kao tranziciona zemlja ponavlja sve
porođajne muke početne organizacije države po kapitalističkom uređenju.

Njihova klinička iskustva govore o sve većem broju klijenata koji se obraćaju
za pomoć zbog zlostavljanja na poslu, ali još nema šireg istraživanja tog fenomena.
Često se klijenti žale na nepoštovanje radnog vremena od strane nadređenih koji
zahtevaju potpunu posvećenost poslu preteći otkazom, ako se njihovi zahtevi ne
poštuju. Kako je nezaposlenost velika i pretnja otkazom nije bezazlena, radnik
pristaje na sve što mu je naređeno, nemajući pri tome nikakve zaštitu (u Evropi ipak
postoje moćne sindikalne organizacije). Radnik razvija osećaj bespomoćnosti (koji
nije iracionalan), što predstavlja početak ozbiljnijih psihičkih reakcija. Prema njihovim
kliničkim iskustvima, posebno su pogođene žene. Naime, nepredvidive naredbe
nadređenog za produžavanjem radnog vremena mogu kompromitovati bračne i
porodične odnose. Žene često dolaze po psihološku pomoć zbog konfliktne situacije
u kojoj se nalaze: šef zahteva da ostane na poslu i nekoliko sati duže, preteći pri
tome otkazom, a suprug ne veruje i pokazuje ljubomorne reakcije. Majčinska uloga je
takođe ugrožena nesigurnošću radnog mesta.

13
8. REAKCIJE ŽRTAVA MOBINGA

Istraživanja pokazuju uobičajeni obrazac reagovanja na moralno zlostavljanje.

Karakteristične su sledeće reakcije:

1) Početno samookrivljavanje - prva pomisao žrtve je da je on/ona sigurno nešto

pogrešio i da krivica leži u njemu. Uobičajene misli koje se javljaju u tom razdoblju
su: "U čemu sam odgovoran za situaciju koja se dogodila , "U čemu sam pogrešio",
"Ne razumem šta se dešava", a karakteristični su osećaji zbunjenosti i anksioznosti.

2) Usamljenost - osećaj da je ostao sam i da se to samo njemu događa. Žrtva se

često stidi zbog svega što se događa i boji se da joj drugi neće verovati, pa stoga ne
govori o problemu s porodicom i prijateljima. Takođe se javlja bojazan kako bi ga
drugi mogli okrivljivati. Ponekad ako i iznesu svoj problem, u porodici ne nailaze na
podršku, odnosno na samom početku možda i imaju podršku, ali nakon nekog
vremena podrška nestane. Ta pojava se zove dvostruki mobing. Uobičajena misao
koja se javlja u tom razdoblju je: "Drugima se to ne može dogoditi", a karakteristični
su osećaji anksioznosti i depresije.

3) Samoobezvređivanje - Osećaj bezvrednosti samo je jedan od simptoma prave

depresije koja je često jedna od posedica mobinga. Žrtva je preplavljena mislima:
"Nisam na nivou te situacije", "Ne mogu rešiti problem, jer sam nesposoban, ništa ne
vredim".

8.1 POSLEDICE MOBINGA NA ZDRAVLJE

Svako zlostavljanje, pa tako i ono na radnom mestu, nosi rizik trajnog

oštećenja zdravlja. Intenzitet i vrsta posledica zavisi od tri kategorije činilaca:
intenzitetu mobinga (moralnog zlostavljanja), dužini trajanja i karakteristikama žrtve
(crtama ličnosti).

Zdravstvene smetnje i simptomi žrtava mobinga javljaju se na tri nivoa

funkcionisanja:

14
1. Promene na socijalno-emocionalnom nivou - Poremećaji raspoloženja kao što je
depresija, anksioznost, krize plača, opsesivna ideacija (stalno razmišljanje o
problemu), osećaj depersonalizacije, napadi panike, socijalna izolacija, nedostatak
interesa za druge ljude ili za članove porodice, emocionalna otupelost. Prema
istraživanju Staffordshire University, provedenom u Velikoj Britaniji, 75,6% žrtava
mobinga ima zdravstvene posledice, pati od depresije i ima pad samopoštovanja.

2. Promene na telesno-zdravstvenom nivou - Glavobolje, poremećaji spavanja,

osećaj gubitka ravnoteže s vrtoglavicom, poremećaji u probavnom sistemu, osećaj
pritiska u grudima, nedostatak vazduha, srčane poteškoće, kožne promene,
smanjenje osetljivosti.

3. Promene u ponašanju (poremećaji ponašanja) - agresivnost (hetero ili

autoagresija), pasivizacija (npr. hipersomnija), poremećaj hranjenja (smanjenje ili
povećanje apetita), učestalo korišćenje alkohola, cigareta, lekova, seksualni
poremećaji (npr. smanjenje seksualne želje i poremećaj u seksualnoj aktivnosti).
Prema istraživanjima sprovedenim u Švedskoj 10-20% suicida ima direktan ili
indirektan uzrok u problemima na poslu, dok se u istraživanju sprovedenom u Italiji u
13% suicida anamnestički nalazi zlostavljanje na poslu.

8.2 MOGUĆE DIJAGNOZE

Poteškoće koje razvijaju zlostavljani mogu se svrstati u nekoliko dijagnostičkih

kategorija opisanih u međunarodnim klasifikacijama bolesti. Za sada ne postoji
posebna dijagnostička kategorija za mobing pa se u slučaju mobinga, tj.u slučaju
prethodno opisanih zdravstvenih smetnji, postavljaju sledeće dijagnoze:

 Poremećaj prilagođavanja
 Posttraumatski stresni poremećaj.

U Klinici za medicinu rada u Milanu jedno istraživanje na 300 žrtava mobinga

pokazalo je sledeću učestalost postavljenih dijagnoza (Giordano):

1. 55,67% ima dijagnostikovan poremećaj prilagođavanja,

15
 2. 8,67% ih ima dijagnozu PTSP i

3. 35,67% ima dijagnoze koje se ne odnose na mobing. Radi se o

psihijatrijskim poremećajima koji nisu povezani s mobingom ili se radi o
simuliranim poremećajima.

Kinchin navodi grupe s visokim rizikom za razvoj PTSP-a koji su prikazani u

tabeli 1.

Tabela 1.

Žrtve različitih traumatskih događaja i rizik razvoja postraumatskog stresnog

poremećaja (Kinchin)

Događaj Rizik (%)

Preživeli potapanja 75
Preživeli teroristički napad 50
Žrtve seksualnog zlostavljanja 50
Žrtve oružanih pljački 35-50
Ratni veterani 25-50
Preživeli otmice (npr. aviona) 35
Žrtve mobinga 25-50
Preživeli u avionskim nesrećama 25
Preživeli u automobilskim nesrećama 20
Zaposleni u službama hitne pomoći 15
Opšta populacija 1,5

Postavljanje tačne dijagnoze vrlo je teško, pogotovo kada dijagnoza nosi

mogućnost finansijske dobiti (odštetni zahtevi i sl.). Zbog toga su centri koji pružaju
pomoć žrtvama mobinga organizovani na multidisciplinovanoj bazi. Tako, npr., u
Klinici za rad u Milanu žrtvama mobinga pružaju pomoć neuropsihijatar, psiholog-
psihodijagnostičar, psiholog-psihoterapeut kognitivno bihevioralne terapije, dve
medicine sestre i nekoliko stažista lekara i psihologa.

Zadatak psihijatra i psihologa je vrlo složen. Diferencijalno dijagnostički treba

razlikovati psihičke smetnje žrtava mobinga od:

16
  psihičkih smetnji (burnout) prouzrokovanih stresom u radnoj organizaciji (rad u
smenama, previše prekovremenog rada)
 psihičkih smetnji uzrokovanih bolestima različitog porekla (endogena
depresija, maligna bolest)

 psihičkih smetnji uzrokovanim traumatskim događajima (zemljotresi, poplave,

rat), tj. stresovima koji nisu povezani sa mobingom.

Nakon psihodijagnostičke obrade žrtvi mobinga (koja uključuje primenu

strukturnih intervjua, psihijatrijski pregled i psihološku obradu objektivnim
tehnikama)u Klinici za medicinu rada u Milanu mogu se ponuditi tri vrste pomoći:
farmakološka pomoć, psihoterapijska pomoć (kognitivno bihevioralna terapija) i
pomoć u grupi za samopomoć (sastaju se jednom nedeljno u prisustvu jednog
psihologa).

Sve više ljudi se obraća za stručnu pomoć zbog stresa na radnom mestu. U
određenom broju klijenata opis situacija koje su dovele do psihičkih smetnji odgovara
mobingu. Na sledećem primeru prikazan je slučaj u kojem osoba razvija psihičke
smetnje nakon objektivno traumatske situacije na radnom mestu.

17
9. PRIKAZ SLUČAJA

Bolesnik M., 55 godina, srednje stručne spreme, zaposlen, oženjen, otac

jednog odraslog deteta. Javlja se na pregled zbog konfliktne situacije na radnom
mestu nakon koje je postao izrazito napet, ne može spavati, bez koncentracije je, sa
smetnjama od strane probavnog trakta u obliku mučnine i težine u želudcu. Pre
javljanja psihijatru, na bolovanju je bio 10 dana, ali kako se simptomi nisu ublažavali,
njegova lekarka ga upućuje na psihijatrijski pregled. Tokom prvog susreta bolesnik
je priseban, pravilno orijentisan u svim smerovima. Neupadljivog izgleda i ponašanja.
Kontakt se lako uspostavlja, ali spontana produkcija biva u velikoj meri ometena
napetošću bolesnika. Bolesnik teško verbalizuje problem, generalizuje, te se sam
problem postupno prikazuje.

Rođen je kao najmlađe dete u višečlanoj porodicii. Ima dva brata. Po

njegovom sećanju rani rast i razvoj prolaze dobro. Majku opisuje kao suzdržanu i
hladnu, "plakati se nije smelo", što opravdava kulturološkim činjenicama. Otac je bio
glasniji, ali je zbog posla dosta odsustvovao od kuće. M. nikada nije teže bolovao.
Prije dve godine operisao je ingvinalnu herniju. Do sada nije nikada trebao ni tražio
psihijatrijsku pomoć. U porodici nije bilo psihijatrijskih poremećaja.

M. ima srednju stručnu spremu, iako je završio dve godine ekonomskog

fakulteta. Još uvek sebi prebacuje nedovršeni fakultet. "Počeo sam da radim, nije mi
se učilo, a ekonomija i nije bila moj prvi interes. Želeo sam se baviti slikarstvom, ali
nisam ni pokušavao da upišem Akademiju jer to nije zanimanje". Zapošljava se na
radnom mestu na kojem je i radio do trenutka dolaska na Kliniku, bio je zadovoljan
poslom i smatrao je da je posao zadovoljio njegove kreativne potrebe. Oženjen je,
brak opisuje stabilnim, ima sina koji je završio fakultet i pred ženidbom je.

Problem nastupa kada dolazi do promena u rukovodećem delu njegovog

preduzeća, za koje smatra da su "politički" motivisane. Novi direktor ne vodi računa o
interesima preduzeća nego želi da sprovede svoje zamisli. Kao prvo želi pomladiti i
osposobiti osoblje. Kao nadređenog postavlja dojučerašnjeg M.-ovog kolegu koji ima
visoku stručnu spremu, ali su godinama radili na sličnim radnim zadacima. Taj
novopostavljeni šef počinje prigovarati M.-u, prozivati ga, deliti uvrede, kontrolisati

18
koliko vremena provede u toaletu i slično. Osim toga postavlja nemoguće i nerealne
radne zadatke, zahteva da se celi spisak zadataka obavi isti dan. M. u početku
ignoriše primedbe, zatim pokušava da razgovara s nadređenim, ali ima utisak "kao
da udara u zid". Pokušava doći i do direktora, ali kada se najavi, direktor nikada
nema vremena. Napokom uspeva da dogovori sastanak, ali nakon višesatnog
čekanja direktorova sekretarica otkazuje susret. U međuvremenu, kolega koji je
postavljen za šefa ignoriše M.-ove poslovne kontakte, honorarne saradnike otpušta ili
oni sami daju otkaz. M. traži način kako da reaguje na novonastale uslove, ali kada
nekome ispriča svoje probleme ispada smešan i ima utisak kako mu niko ne veruje.
Počinje da sumnja u sebe i svoje sposobnosti. Konflikt kulminira kada M. javlja
telefonom da neće moći doći na posao zbog lekarskog pregleda, ali šef to prikazuje
kao neopravdani izostanak s posla i skida mu s plate jednu dnevnicu. Dolazi do
verbalnog okršaja i u jednom trenutku bolesnik oseća kako gubi kontrolu i odlazi kako
ne bi fizički nasrnuo na kolegu. Osećaj gubitka kontrole ga užasava. Ne može
spavati, ima noćne more s preznojavanjima i buđenjem u izrazitom strahu, ni na šta
se ne može koncentrisati, ne može videti ni tog kolegu, a ni svoje preduzeće, jer
oseća nemir "kao da će eksplodirati", te odlazi na bolovanje. Izbegava sve situacije
koji ga podsećaju na događaje, tako da nije u stanju da prođe tramvajem ispred
zgrade u kojoj je smešteno preduzeće. Kako je na bolovanju već nekoliko meseci
njegovu sobu su dodelili honorarnom saradniku, a njegove stvari izbacili iz sobe. U
poslednjih mesec dana je stvorena lista ljudi koji bi trebali otići iz preduzeća uz
otpremninu. Bolesnik je na toj listi. Međuljudske odnose u preduzeću procenjuje kao
ne preterano dobre, ali kolega koji je postao šef, ostale nije kontrolisao i maltretirao.

U porodici na početku ima podršku. Oseća kako žena sluša što joj priča, ali
kako vreme prolazi i porodična situacija postaje napetija. M. primećuje kako
povremeno "eksplodira" bez razloga. Bračni odnosi postaju sve napetiji, i kada sin
odlazi u samostalan život, bolesnik se seli u njegovu sobu. Vremenom se bolesnik
sve više socijalno izoluje u pokušaju izbegavanja svih konflikata. Oseća se
poniženim, nezaštićenim, kao da je "u potpunom haosu gde više ne postoji neki
sistem vrednosti i hijerarhije, ne može ništa da radi i ništa ga ne veseli". S
nekolicinom prijatelja još uvek održava kontakte, ali oseća da im više ne pripada.

19
 Tokom psihološke procene primenjen je klinički intervju, Revidirana Beta serija
za ispitivanje opšte intelektualne efikasnosti, Hooperov test vizualne organizacije,
Test verbalnog pamćenja, MMPI-2, Bekova lestvica depresivnosti, Wartegg
projektivni test. Ispitanik je primerenog ponašanja i motivacije za učestvovanje u
testiranju. Tokom razgovora odaje utisak hiperskrupulozne, perfekcionistički
strukturalne osobe, izrazito napete. Žali se na zaboravnost, smetnje koncentracije i
stalne ruminacije događaja na poslu koje imaju karakter intruzija. Ne vidi rešenje
svoje situacije, želeo bi da se "nepravda ispravi", a svako drugo rešenje doživljava
kao loše. Rezultati testiranja ukazuju na kognitivno funkcionisanje bez znakova
organskog oštećenja. Intelektualna učinkovitost kreće se u granicama proseka.
MMPI-2 profil upućuje na težnju ka agravaciji svojih probema, pri čemu se verovatno
radi o "help-seeking" obrascima doživljavanja i ponašanja. Konfiguracija temeljnih
lestvica govori o povećanju tzv. "psihotične trijade" te lestvica 2 i 4. Takav profil
govori o depresivnim smetnjama, razdražljivosti i hostilnosti, pri čemu je stalno
prisutan osećaj "mogućnosti gubitka kontrole". Lestvice sadržaja govore o niskom
samopoštovanju te preokupacijom zdravstvenim smetnjama. Dopunske lestvice daju
povećanje rezultata na lestvici PTSP-a. BDI upitnik daje visoki nivo depresivnosti. Na
projektivnoj tehnici se dobije protokol koji govori o osećaju napadnutosti i
vulnerabilnosti, smanjenih kapaciteta za komunikaciju, uz prisutne poteškoće u
području seksualnosti.

Zaključno mišljenje psihologa je da se radi o psihičkoj reakciji koju karakteriše

klinička slika nalik PTSP-u uz dominaciju depresivne simptomatike. Psihijatar
određuje početnu terapiju alprazolamom koji se u dozi 3x1 a 0,5 mg nije pokazao
dobrim za regulisanje smetnji. Uvodi se maprotilin na koji dobro reaguje, ali zbog
perzistirajućeg nemira koji je povremeno gotovo psihotičnog intenziteta uvodi se i
promazin. Uz navedenu farmakoterapiju i suport dolazi do delimičnog regulisanja
sna. Dolazi i do delimične redukcije napetosti i bolje samokontrole, smanjuje se
simptom izbegavanja, ali dolazi do regresivnog vezivanja bolesnika za terapeuta.
Sama situacija na poslu trajala je 6,5 meseci. Pre mesec dana bolesniku M. je
dijagnostikovana hipertenzija.

20
10. ZAKLJUČAK

Psihičke posledice zlostavljanja na radnom mestu sve su češći razlog zbog

kojeg se klijenti obraćaju za stručnu pomoć. U stranoj literaturi se nalazi već obilje
zdravstvenih radova koji se bave tim fenomenom. U Srbiji nema sistemski
sprovedenih i metodološki osmišljenih istraživanja, iako smo svedoci posledica koje
tranzicija, i problemi vezani za nju, ostavljaju na psihičko zdravlje. Iskustva zapadnih
zemalja govore kako se u funkciji industrijalizacije i globalizacije može očekivati
porast žrtava mobinga. Kako bi se zahvatila širina problema, ali i pripremili algoritmi
za dijagnostiku i terapiju poteškoća izazvanih mobingom, potrebno je sprovesti
epidemiološka istraživanja, ali i skrenuti pažnju stručnjaka na taj socijalno-medicinski
fenomen.

21
LITERATURA

www.listzrenjanin.com

www.politika.rs

„Socijalna psihologija”, Nataša Jokić-Begić, Andreja Kostelić-Martić i Iva Nemčić-

Moro

„Komunikacija i šta još,kako sprečiti nasilje na radnom mestu?”, Prof. Dr Tomica

Milosavljević

“Stres u poslu“, Željko Dobranović

22