Мало дете нема способност самоконтроле.

Оно нема уграђене „кочнице”, које га штите од негативних

искустава, ни уграђене „покретаче”, који га терају на корисне, а њему непријатне активности. Ове „кочнице” и
„покретачи” су изван малог детета у лику одрасле особе, најчешће родитеља, који пази на дете и контролише
га. У прве три године живота дете себе и родитеља, најчешће мајку, доживљава као једно биће, чинећи
психолошку симбиозу.

Веома развијена способност памћења малог детета је основа сваког учења. Оно учи памтећи све оне
ситуације у којима му родитељ нешто поручује. Памти ситуацију, лик родитеља, али и његову поруку. Тако
што га дете из ситуације у ситуацију меморише, родитељ постаје део дететове психе – „унутрашњи родитељ”.
На тај начин однос родитеља према детету постаје дететов унутрашњи однос према себи. Тај процес је
неопходан део социјализације и одрастања. Када контролу спољашњег родитеља замени контрола
унутрашњег родитеља, самоконтрола, особа је спремна за самостални живот у друштву.

Начин на који родитељи васпитавају своје дете је веома важан између осталог и због тога што од њега зависи
какав ће однос према себи имати то дете када одрасте. Ако је родитељ веома строг и захтеван, ако детету
никада или веома ретко показује љубав, оно ће изградити истог таквог унутрашњег родитеља, тако да ће када
одрасте, у односу према себи понављати исти такав однос. Имаће изражену самодисциплину, али неће себе
волети и поштовати. Супротно, ако је родитељ попустљив и немоћан, ако се плаши да га дете неће волети,
ако одустаје од дисциплиновања чим примети да је оно због тога несрећно, дете ће изградити попустљивог
унутрашњег родитеља. Таква особа ће имати развијену самољубав, али неће имати самодисциплину која је
потребна да би имала успешан и задовољан одрасли живот. Иако зна да би то требало, она једноставно неће
моћи себе да натера да ради оне корисне ствари које су јој непријатне.

Између премоћног родитеља (спољашњег и унутрашњег) и немоћног родитеља је моћни родитељ. То је

родитељ који детету показује и љубав и од њега захтева дисциплину. Родитељска моћ је способност
родитеља да принуди дете да ради корисне, а непријатне активности. Зато што је примило јасно исказану
љубав, дете моћног родитеља има развијену самољубав, самопоштовање и самопоуздање. А зато што је
примило дисциплину, оно има развијену самодисциплину. Моћан унутрашњи родитељ је онај део личности
који је у тешким животним ситуацијама извор унутрашње моћи. И зато, родитељи, не будите немоћни.
Зоран Миливојевић