Deca između porodične ljubavi i ucena

Sva deca imaju istu startnu poziciju, da rastu, razvijaju se i da uče da shvate i savladaju život,
njegove muke i njegove lepote. Roditelji igraju veliku ulogu u odrastanju deteta. Sva deca su
sposobna da jednog dana postanu sposobni, pravični i srećni ljudi. Kako bi deca postala
mentalno jaka i zdrava, potrebno je da roditelj postupa pravilno i odgovorno prema njima.

Moderno vaspitanje poznato je po tome što je deci dopušteno mnogo više nego što je to bio
slučaj ranije. Popustljivost prema deci ima i svoje štetne strane, iako je društveno prihvatljivo.
Roditelji, iz ljubavi prema deci, žele da ih zaštite, to je njihov prirodni nagon. Štite ih od svega,
da se ne udare, da ne padnu, da se ne iznerviraju, da ne dožive bilo kakvu vrstu stresa. Detetu se
guši osećaj nezadovoljstva i čini se sve da ono ne oseti na svojoj koži bilo šta loše. Pored
bezuslovne ljubavi koje roditelj pruža, deci su potrebne i granice koje treba da određuje doklo
ono sme i može da ide u svojim namerama.

Deca koja rastu uz previše popustljivo vaspitanje postaju nesamostalna, nesnalažljiva, pasivna,
manje radoznala. Takođe, dešava se da su samo usmereni na sebe i na svoje potrebe, jer ne
promatraju okolinu. Loše su socijalizovani, nisu sposobni da se bore sa preprekama i
problemima na koje nailaze. Ako roditelji ne uvide to na vreme, situacija postaje još gora, pa
dete postaje nenamerno razmaženo. Kako raste, ima sve veće zahteve od roditelja i od njega
očekuje da mu sve želje ispuni. Zna kako da dobije ono što traži, jer će ga roditelj zaštiti od bilo
kakve vrste frustracija.

Ipak, najlošija strana svega toga je upravo u tome, što dete drami za svaku sitnicu koja mu nije
po volji. Ono ne zna da savlada negativnu emociju, pa i zbog igračke koja trenutno nije kupljena
može da se razočara i plače kao da je u pitanju neka mnogo krupnija stvar.

Roditelji treba detetu da pomognu da ono postane samostalno i da nauči da postoje granice.
Detetu su potrebna jasna pravila, kao i posledice za njihovo nepridržavanje. Normalno je da je
dete ponekad tužno, normalno je da ima loš dan, da je ljuto ili razočarano. Mora da nauči da se
nosi i sa negativnim emocijama i sa lošim raspoloženjima. Na ovaj način dete može da nauči da
ceni sebe, da voli i razume sebe, ali i svet oko sebe. Naučiće i da bude svestan svog ponašanja,
ali i da prepozna šta sve treba da promeni u svom ponašanju i zbog čega.

Ucene nikako ne utiču dobro na dete, ma koliko one izgledale bezazleno. Mnogi roditelji brinu o
svom detetu i u tome umeju da nekad i preteraju trudeći se da mu stvore što bolje uslove za život,
učenje, uživanje, pa retko pomisle da negde greše. Mnogi se i ljute kada ih neko na to upozori ili
im obrati pažnju.

Često je prisutna emocionalna ucena deca. Deca na ovaj način osećaju dužnost da moraju da
ispune neke stvari koje su od njih zatražene, bez obzira da li su na to spremni ili nisu, bez obrzira
da li to žele ili ne. Nekada su u kasnijem dobu te pretnje otvorene, mogu biti emotivne,
finansijske ili manipulativne. Kod dece se stvara osećaj dužnosti, umesto zahvalnosti. Kako ne bi
izneverili roditelje, spremni su da ispoštuju naredbe. Emotivne ucene ostavljaju posledice na dete
i potrebno je mnogo vremena da dete u kasnijim godinima shvati zbog čega je nesrećno i zbog
čega ima problema u odnosima sa drugim ljudima.

Ovde se nameće pitanje samostalnosti u donešenju odluka. Ako dete stalno nagovaramo da jede,
ako želi da mu kupimo igračku, ili da uči, kako bi otišao na more, dete će vremenom gubiti
bliskost i radiće „posao“ koji mu omogućava da dobije ono što želi ili ono što mu je potrebno. U
ranom detinjstvu, ove ucene su češće nego kasnije, iako povezivanje nastaje od toga šta roditelj
želi ( sa jedne strane- očekivanja) , a sa druge šta dete želi (šta će dobiti za uzvrat ako ispuni
naredbu).

Dešava se da ako se to ne prekine na vreme, deca postaju emotivno nedostupna ili biraju takve
partnere za život.

Kada deteraste uz emotivne ucene, kasnije pokušava da spozna ove psihološke i suptilne poruke i
zabrane i da reši problem. Često iskazuje bunt, „tera inat“ i pokušava da pobegne, da se otrgne i
da započne nešto novo, dalje od svoje kuće i roditelja, jer će uvek imati osećaj da nešto duguje i
da nešto mora da opravda. Uvek je prisutan osećaj krivice i potajnog nezadovoljstva sobom. Tek
kada dete shvati da je spremno za osamostaljivanje, moćiće da krene dalje, ukoliko roditelji ne
preispitaju svoje stavove u međuvremenu.

Roditeljstvo nije žrtvovanje, već svesna odluka dvoje odraslih ljudi.

Sasvim je regularno da roditelj pusti dete da iskazuje svoje stavove, i da se pobuni, kako bi i
kasnije kroz život naučio da kaže NE. Iako polazimo od pretpostavke da svaki roditelj vaspitava
svoje dete najbolje što zna, dete ima prava da odbije želje roditelja i da za to ne snosi posledice.

Ljudi koje stalno popuštaju pred željama drugih nezadovoljni su sobom, pate od manjka
samopouzdanja i neretko imaju loš kvalitet života. Ako se stvori detetu strah od odbacivanja, u
životu može da doživi razne neprijatnosti zbog toga i da se oseća manje vrednim, pa će pristajati
na odnose sa manje ljubavi i šažnje u odnosu na ono što zaslužuju.

Za pravilan razvoj deteta neophodno je da shvate dete i njegove potrebe i da ne smatraju svako
detetovo odbijanje kao bezobrazluk ili nezahvalnost. Dete treba da sluša roditelja za mnoge
stvari, jer roditelj najbolje misli svom detetu, mora i da mu dozvoli da iskaže svoje mišljenje i da
neke stvari odbije bez posledica.

Ucene nikako nisu produktivne u vaspitavanju, pa čak i kada potiču iz ljubavi jer ostavljaju
posledice na dužim stazama odrastanja. Malo dete nije svedno emotivnih posledica. Ono tek
kasniej otriva da i drugi ljudi imaju osećanja i da reaguju na njegove izjave ili dela.