УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ

ФИЛОЛОШКИ ФАКУЛТЕТ

Семинарски рад из предмета: Увод у књижевност

Тема:

МЕРСО – СТРАНАЦ МЕЂУ СТРАНЦИМА

Ментор: Студент:
Доц. др Никола Миљковић Милица Стојић, 2021/00433

Београд, 2022.
2
Садржај

Увод Мерсо и проблем егистенцијализма ........................................3-6

Закључак ...................................................................................87

Литература ................................................................................98

3
 Увод

Васиона тежи хаосу. Све док се супротстављамо хаосу, ми постојимо и ми смо

живи. Оног тренутка када престанемо да се супротстављамо, ми убрзо тонемо у хаос.
Како да се боримо против њега? Хаос је одувек постојао, постоји и увек ће постојати.
На нама је да се боримо и то тако што ћемо пролазити кроз све животне ситуације
активно. Супротстављаћемо им се, бити срећни, љути, бесни, смејаћемо се, плакати,
вриштати. Само нећемо ћутати. Нећемо да се склопимо уз проблеме, јер ћемо тако само
постати Мерсо. Постаћемо странци који не знају како да живе и чему да теже.
Занимало нас је, шта је заправо човеков циљ? Чему ми тежимо и шта желимо?
На примеру „Мит о Сизифу“ Албера Камија, ми сазнајемо, шта је живот. Према
Камију, „живот је узалудна ствар, апсурдан и трагичан“1. Никада нећемо знати шта
нас чека сутра, да ли ћемо се пробудити следећег јутра, али оно што нам је осигурано
још на рођењу и оно што је извесно јесте смрт. Дакле, човек када се роди, једино што
му је осигурано јесте смрт. Када мало боље сагледамо ове чињенице, ми стојимо у
заблуди. Зашто живети, ако ћемо на крају умрети? Човек је разапет између
противречности. Он има жељу за апсолутним. На крају те противречности, стоји разум
као немоћ схватања апсолута. Из тога произилази човекова усамљеност и отуђености,
због тога што он кроз живот не може да освоји ту вечност,бесмртност коју жели. Живи
у наметнутим оквирима, што знатно утиче на његово понашање. Позовимо се на цитат
Жана -Жака Русоа, који каже да је „човек је рођен слободан, а посвуда је у оковима“2
. Дакле, ми живимо у простору који нам је дат, навикнути смо на њега и наше
понашање се понавља. Негде ће нам бити пријатно,а негде ћемо се осећати као у
оковима. Кроз ове чињенице можемо закључити да је човек странац у свету. То
произилази из човекове изгубљености у зачараном кругу апсурда. Ипак, Ками каже да
човек није апсурдно биће. Апсурд није исто што и човек, а самим тим ни свет није
човек. „Судар релација човек-свет је заправо АПСУРД“3. Несклад између човекове
носталгије за апсолутним и света у ком живи. Ками се, затим, позива на постојање
луцидности, то јест, постојање бистрине ума која наводи да је, без било каквог
размишљања и схватања апсолута, живот бесмислен. Ми живимо да бисмо умрли.

1 Извор???
2 Извор???
3 Извор???

4
Писац поставља две могућности како се изборити са бесмисленошћу живота:
1.1. Помирити се са несавршеношћу света и прихватити да је живот
бесмислен. То човека наводи да размишља о самоубиству, јер зашто живети ако ћемо
свакако умрети. Закључујемо да ова могућност пада у воду јер самоубиство представља
грех и пут до пакла.
2.2.
3.3. Луцидним схватањем, Ками бира револт или побуну против
бесмислености живота. „Што дуже живети!!!“
4.
4.5.

5.6.
Ова могућност је кључ свега. Сизиф, који гура камен, поново и поново, је срећан
човек јер се бори. Ни у једном тренутку не очајава. Из сваког новог покушаја да дође до
циља произилази нада да ради још више. Та нада је свест о себи и судбине човека. Ками
се водио паролом „БОРИТИ СЕ ПРОТИВ АПСУРДА И ПРОТИВ ПАЛЕ
ПРИРОДЕ“ и тако, увек марљив и активан, доспео је од физичког радника до најбољег
књижевника на светској сцени. Сизиф у име свега, у име борбе и побуне, гура камен
изнова и изнова. Прихватити апсурд је једини начин и да га превазиђемо. Ако човек не
прихати апсурд, он онда није рођен за овај свет. По хришћанству, човек је рођен за
апсолутно, за бесмртност. Ми живимо казну. Наш живот је казна. Адам и Ева су
осуђени на смртност и избачени из раја. Човек је, дакле, имао бесмртност, али је
кажњен и зато живи у овом свету. Зато смо и заслужили смрт,јер по завршетку казне ми
постајемо вечни и враћамо се тамо где нам је и место, уз Бога и вечност.

На три Кантова питања Ками одговара овако:

1.1. Шта могу да знам?
- Налазим се у ситуацији која је апсурдна.
2.2. Шта могу да учиним?
- Да се буним и луцидно схватам.

5
 3.3. Чему да се надам?
- Што дужем животу.

На основу свега горе наведеног, можемо закључити да ако желимо да опстанемо

у животу, да нам не прође све у чекању нечега вечног, потребно је борити се, бити горд
ка неуспесима јер ћемо их тако победити и бити срећни.

Један од главних представника егзистенцијализма, Жан Пол Сатр, окарактерисао је

ситуацију апсурда у „Странцу“:

Странац је један од оних људи који су

потпуно мирни, ништа крив, али чини скандал у
друштву јер не прихвата правила игре друштва. Он
живи међу људима као странац, али је за њих и он
странац. Зато га неки воле, због тога што је чудан, а
други га мрзе због тога, као поротници на суду.
Узалудно је њему судити према нашим уобичајеним
нормама јер је он за нас такође странац...
4

Вест о смрти његове мајке нас чека на самом почетку романа. „Данас је мама
умрла.“ На самом почетку видимо колико хладно реагује на ту вест. Није сигуран кад
је умрла, да ли јуче или данас. Зна да је погреб сутра и да мора да иде на сахрану. Сама
чињеница да се удаљава од вести да је она умрла, доводи нас у ситуацију да се
запитамо да ли Мерсо има емоције. Можемо да се вратимо у његово детињство, и
изнесемо ставке да је после смрти његовог оца постао веома хладан и без емоција.
Притом, његова мајка након смрти супруга се потпуно удаљава од сина, прати га
погледом и није му придавала мајчинску љубав и топлину. То доприноси потпуном
раздвајању његове личности, затварању у себе, равнодушности и скучености.

Након одласка у дом, где му је мајка боравила, приметио је колико је људи

волело његову мајку. Имала је толико пријатеља. Он износи то да су се они волели, али
досадили су једно другом па ју је зато послао у дом и не осећа кривицу због тога. Има

4 Извор???

6
 своје образложење и потпуно је равнодушан према томе. Његово понашање је крајње
чудно, што је уобичајено за њега, међутим, исто тако је и непристојно. Иако је
очекивано да се искаже љубав према мајци која је умрла, Мерсо поступа потпуно
супротно. То доказује следеће, испијање беле кафе, безосећајно понашање. Такође и
сама чињеница да је сутрадан изашао са Маријом у биоскоп на комедију, касније и
водио љубав са њом, показује колико је он чудан и равнодушан.

Равнодушност је његова најдоминантнија особина, нарочито у комуникацији са

другим људима. На пример, у односу са Маријом, он каже да је можда воли и да би се
оженио њоме уколико она то жели, а да је њему то потпуно свеједно. Ипак, не можемо
рећи да је он безосећајан јер он и каже да воли Марију, као и мајку, „Свакако, мајку
сам много волео, али то ништа не значи“. Остајемо при чињеници да је само
равнодушан.

Као што смо већ поменули, човек живи у наметнутим оквирима, тако живи и
Мерсо. У његовом животу нема потреса. Имати пријатеља, девојку, излазити са њима,
то је његов оквир живота, оквир који испуњава из дана у дан на исти начин.

Твој ум је као башта...ти си своје баште вртлар.

Можеш га обрађивати или игнорисати5 . Џон Кехе

Мерсо, због своје равнодушности, не чини ништа како би унапредио свој живот.
Игнорише себе. Тако тоне, губи себе и не може се објаснити другима. Налази се у
зачараном кругу и не предузима ништа поводом тога. Како смо већ објаснили његову
равнодушност према Марији и мајци, осврнимо се на његов однос према пријатељима.
Ремон Сентес живи у стану до Мерсоа. Прича се како он живи од жена, мада он себе
представља као „магационера“. Не воле га много, али често разговара са Мерсоом и он
каже да нема разога да га избегава и да не поразговара са њим. Мерсо је једно јутро,
док је био у стану са Маријом, чуо свађу у стану поред. То је био Ремонов стан. Дошла
је полиција. Испитали су га, он се бранио. Марија је била згрожена. Ремон је касније
отишао до Мерсоа и затражио од њега да му буде сведок. Мерсо је пристао. На основу
овога можемо закључити да он помаже насилнику. Самим тим и он је укључен у то
насиље и крив је. Не разликује се од Ремона. Он помаже пријатељу из равнодушности,

5 Извор???

7
јер, већ смо навели, цео његов животни склоп је равнодушност. У сваком поступку иста
особина.
Међутим, запазили смо један преокрет. Кад сазнаје да је стари Саламан изгубио
пса, којег је кињио и мучио, осетио је тугу. Било му је жао, јер иако га је мучио, он је
волео тог пса и Мерсо, по нашем мишљењу, осећа сажаљење према њему. Људи на
различите начине испољавају своје емоције. Саламан је тукао тог пса и звао га погрдим
именима, али је схватио да је на крају, са његовим нестанком, остао сам и да не зна
како ће наставити да живи. Највећи страх сваког човека је да остане сам. Зато се и
сматра најтежом казном боравак у самици.

Када смо већ поменули затворску казну, покренимо причу о убиству Арапина.
Плажа, сунчан дан. Сунце као основни мотив, прати Мерсоове поступке. На сахрани
његове мајке, сунце му је сметало и отежавало му кретање. Одбијање светлости са
Арапиновог ножа, ишла је Мерсоу право у очи и то му је толико сметало да је извадио
пиштољ и пуцао у њега. „Испалио
сам још четири хица у
непомично тело у које су се крушуми неприметно
забијали. И била су точетири кратка куцња на вратима
несреће.“

У роману се појављују идеје које казују колико је апсурдан положај човека у

свету јер шта год он радио резултат је исти: као она мисао где каже да ако човек иде
лагано по сунцу, добиће сунчаницу – умреће; ако иде сувише брзо, озноји се и умире.
Дакле, излаза из неких ситуација нема. Он каже да је убио због сунца. Тај мотив сунца
можемо посматрати као симболику живота. Оно пече, али нам и даље треба. Тако и
Мерсо на неки начин воли живот, а с друге стране не може да га поднесе. Жив је, али
га живот убија.
Мерсо жали за животом тек када схвати да га је изгубио. Суд не суди Мерсоу
због злочина. Њему се суди за безосећајност и равнодушност. Ми смо схватили да он
није безосећајан, већ не жели да показује своја осећања.
По први пут показује своје емоције у разговору са свештеником у затвору. У том
разговору он пада у афект јер му смета свештеникова брига за његову душу и он то
дожвљава као морални преображај, кад убацује свештеника и целокупно лицемерје
грађанског света религије којима тај Бог припада. Он сматра да је веома везан за земљу

8
и земаљски живот и истиче да не води бригу о Богу и душу. Овим поступком, он
долази до осећаја слободе, баш зато што се ослободио припадности друштва које је
одбацио као што је оно одбацило њега.
Мерсо се бојао да ће боравком у затвору изгубити појам о времену. Он раније
није схватао колико дани могу бити и дуги и кратки у истој мери. Сваки дан му је
пролазио исто. Један исти дан му свитао тад већ пет месеци. Схвата колико је сам и
колико се мења, колико његово лице довија тужан и строги изглед. У затвору схвата
живот. Увидео је шта је пропустио и шта ће пропустити извршењем судске казне.
Нажалост, схватио је вредност живота, тек када је на корак да га изгуби.

Да, тако је то увек. Не знамо да ценимо неке ствари, па макар то биле и ситнице,
а камоли крупне ствари. Њихову вредност увидимо тек када их изгубимо.

Закључак

Албер Ками је желео је да представи Мерсоа као јунака који истовремено трпи
апсурд као зло које га прати и као јунака који се супротставља свим својим бићем. Тиме
што апсурдни човек пориче суштину света у ком живи, апсурдни човек не пориче и
спремност да у свету пронађе смисао свог постојања. На самом крају Мерсо није
осуђен због околности које су проузроковале злочин, већ на основу уверења које је
тужитељ стекао о психичким и моралним одликама Мерсоове личности. Мерсоова
искреност и равнодушност доживљавају пораз и све дубље тоне због истине. На самом
крају, Мерсо се први пут после дужег времена сетио мајке. Сигурно се и она, на корак
удаљена од смрти осетила слободном. Осетила је неко олакшање на души. „Да би
се све коначно завршило, да се не бих осећао толико
усамљен, остало ми је да пожелим да на дан мог погубљења
9
буде много гледалаца и да ме дочекају с повицима мржње.
“
Знао је да је чудан. И зато је и рекао да га испрате уз повике мржње, јер је знао и
да га не воле због те своје различитости. Његова смрт је представљала завршницу
једног апсурдног спектакла, завршетак једне казне и одлазак ка апсолуту, вечном
животу на другој страни.
Филозофија апсурда је сама по себи загонетка, потребно је схватити чему човек
тежи и зашто ради то што ради. Мерсо је класичан и одличан пример на ком можемо
закључити да морамо водити битке кроз цео живот. Он их није водио и зато је завршио
како јесте. Није био срећан јер се није ни трудио. Ако ми као жива бића, која дишу,
расту и развијају се и имају рацио, тј. разум, не чинимо ништа са својим животом и
живимо у оковима, никада нећемо достигнути апсолут којем тежимо. То не мора бити
апсолут вечности и бесмртности. Ништа нећемо достигнути у животу ако се не
боримо. Постаћемо Мерсо, равнодушни за љубав, срећу, пријатеље. Апсурдно је то што
ми као људи живимо у наметнутим оквирима и понашамо се у складу са њима.
Научили смо да апсурд можемо победити само ако га прихватимо и, оно најважније,
боримо се против њега. Бићемо срећни упркос свим недаћама и проблемима с којима се
сусрећемо. Такође, видели смо да је истина да тек када изгубимо неке ствари или особе,
схватимо њихову вредност. Мерсо је схватио животну вредност тек када је на корак до
смрти. Да је на време схватио неке животне вредности, да се борио и ишао против
апсурда, можда не би био осуђиван ни од стране суда, ни од стране друштва. Али то је
само питање...шта би било кад би било...? Тако бисмо могли довека, али ништа не
бисмо постигли већ се стално враћали на почетак

10
 Литература

Албер Ками „Странац“, Народна књига, Београд, 1959.

Албер Ками „Мит о Сизифу“, Контраст, Београд, 2018.

Биографија писца: https://sr.wikipedia.org/sr-

ec/%D0%90%D0%BB%D0%B1%D0%B5%D1%80_%D0%9A%D0%B0%D0%BC%D0%B

Предавање о „Миту о Сизифу“ https://youtu.be/PRIKwFhp71M

11
12