Генеза Капитализма у Западној Европи

Доба великих географских открића претставља ону хронолошку границу од које

почињемо трећи период европског Средњег века. Његову основу чини, исто као и основу
првих двају периода, специфичност његове привреде и социјалне карактеристике. Први
период било је доба када се у Европи заметала и развијала феудална формација као
синтеза римског робовласничког друштва у распадању, и патријархалног старогерманског
и старословенског друштва у распадању. Други период је био, као што смо видели,
повезан са оним стадијем у развитку производних снага у крилу феудалне привреде из
ранијег доба, чији је резултат био одвајање заната од земљорадње — друга велика подела
рада у размерама светске историје и заметање средњовековног града као територијалног
средишта занатства и трговине. Трећи, последњи период феудалне формације и уједно
почетак њеног краја, карактерише се развитком капиталистичке привреде и друштва и
претварањем грађанског сталежа у модерну класу буржоазије. Те две чињенице тесно су
повезане с трећом — с појавом нове политичке форме феудалне државе, с феудално-
апсолутистичком монархијом од XVI до XVIII в. Те три чињенице чине основу читавог
тог периода европске историје. Њихов значај је велик зато што управо од тог времена
историски процеси који се развијају на тлу Европе добијају примаран значај за читаву
светску историју. Развијање елемената нове формације, капиталистичке, у крилу феудалне
формације, заметање капиталистичке привреде и друштва у крилу феудалне привреде и
друштва — то је оно што дотада није познавала историја човечанства, то је она нова
садржина светскоисториског процеса, која је убрзо морала да доведе до револуционарног
негирања старог, до пропасти феудализма и тријумфа капиталистичког друштва, са своје
стране бременитог будућим неизбежним тријумфом социјализма. Три чињенице — три
проблема. Тако стојимо пред три проблема, међусобно тесно повезана у јединству
историског процеса: први је од њих заметање и развитак капиталистичких односа, тј.
елемената новог начина производње и нових облика експлоатације у крилу феудалне
формације. То је социјално-економска страна историског процеса; то је проблем „генезе
катипализма“ или, да се употреби Марксов израз, проблем „такозване првобитне
акумулације“. Претварање средњовековних грађана у модерну класу буржоазије, други
проблем који нас овде интересује, претставља само одређен стадиј у формирању нове
друштвене класе, чије је основно обележје то што она постаје монополистички сопственик

1
средстава и оруђа производње. Појединачни елементи те класе, исто онако као и елементи
нове форме привреде и експлоатације, постојали су и раније; сада су они добили сасвим
опипљиве форме, а уједно с њима на историску позорницу ступа и нова друштвена класа,
класа буржоазије. Одредити њен однос према двема класама ранијег феудалног друштва,
према класи феудалаца и класи непосредних произвођача — кметова и занатлија;
проучити уједно оне промене које су настале у саставу тих двеју ранијих класа под
утицајем новог начина производње — то је садржина овог другог проблема. Трећи
проблем — у складу с претходнима — стварање нове политичке форме, феудално-
апсолутистичке монархије — природно произилази из прва два. Апсолутистичка
монархија је за класу феудалаца која је владала у својој измењеној форми била политичка
нужност коју су диктирале измењене привредне и социјалне околности. Настанак нових
продукционих односа управо и јесте, по Марксу, процес „такозване првобитне
акумулације капитала“. Маркс је том проблему посветио 24 главу I књиге „Капитала“, где
поставља питање како су настали капиталистички односи и сам капитал као посебна
социјално-економска категорија. „Новац и роба — каже ту Маркс — нису унапред
капитал, као што то нису ни средства за производњу ни животне намирнице. Они се
морају претварати у капитал“.2 Они постају капитал тек онда кад постају средства за
добијање прихода од неплаћеног рада радника, а тај неплаћени рад постаје могућан тек
пошто је непосредни произвођач претходно лишен средстава за производњу, отеран са
свог ситног независног газдинства које му је обезбеђивао феудални начин производње и
био принуђен да живи од продаје своје радне снаге и да добија као надницу само један део
вредности коју он производи, док други њен део, остајући неплаћен, постаје извор
капиталистичког добитка (вишак вредности). Тек постојање таквих односа у друштву
претвара новац и остала средства за производњу у капитал, тј. у вредност која рађа вишак
вредности. Стога је разумљиво зашто Маркс своди процес „такозване првобитне
акумулације“ на настанак и развитак оних друштвених односа код којих је могућна
капиталистичка експлоатација, непрестано стварање вишка вредности, претварање новца,
робе и средстава за производњу у капитал... „Процес који ствара капиталистички однос не
може, дакле, бити друго до Процес одвајања радника од својине на условима рада, процес
који с једне стране претвара друштвене животне намирнице и средства за производњу у
капитал, а с друге стране непосредне произвођаче у најамне раднике. Такозвана првобитна

2
акумулација није, дакле, ништа друго до историски процес растављања произвођача од
средстава за производњу. Он се испољава као „првобитан“ зато што сачињава
предисторију капитала и начина производње који му одговара“.3 Маркс подвлачи да се
капиталистичко друштво развило непосредно из феудалног и донело раднику, с једне
стране, личну слободу уместо кметовског и зависног положаја, а с друге стране —
експропријацију његових средстава за производњу и економску зависност од капиталиста:
„... Тако се историско кретање — каже он — које претвара произвођаче у најамне раднике
испољава, с једне стране, као њихово ослобођење од чинидаба и еснафске стеге; за наше
буржоаске историчаре само та страна и постоји. Али, с друге стране, ови новоослобођени
постају продавци себе самих тек пошто им се отму сва њихова средства за производњу и
сва јемства за опстанак која су им пружале старе феудалне установе. Историја ове њихове
експропријације записана је у аналима човечанства неизбрисивим потезима крви и огња“.
„Економска структура капиталистичког друштва произишла је из економске структуре
феудалног друштва. Распадање овога ослободило је елементе онога. Време када почиње
тај процес је — XVI век. „Ма да прве почетке капиталистичке производње затичемо
спорадично још у 14 и 15 столећу у неким градовима око Средоземног Мора (Маркс има
пред очима италијанске градове — Ред.), капиталистичка епоха почиње тек у 16 веку.
Тамо где се она појављује већ је одавно било извршено укидање кметства, а суверени
градови, слава Средњег века, већ су дуже времена били у опадању“.6 Генеза капитализма,
дакле, или, по Марксу, „такозвана првобитна акумулација“ јесте процес стварања нове
форме експлоатације, нових привредних и друштвених односа, другим речима, новог
начина производње који рађа капитал као вредност која доноси вишак вредности. Тај
процес била је експропријација од непосредног произвођача средстава за производњу која
су му била обезбеђена у феудализму. Историју те експропријације Маркс слика на
примеру Енглеске, земље у којој је капиталистички развитак извршен, такорећи, у
класичној форми и где је насилно одвајање непосредних произвођача од средстава за
производњу добило већ у XVI веку масовне размере. Енглеској је тај процес повезан с
такозваним „ограђивањем“ општинских поља. Развитак овчарства навелико, у почетку, у
XIII и XIV в., ради производње вуне за фландриско сукнарство, а затим у XV в., за
сопствено енглеско, приморало је енглеске лордове, нарочито кад је почела да се развија
мануфактура, да свим легалним и, још више, нелегалним средствима постигну проширење

3
свог земљишта на рачун сељачког. Рентабилност крупног газдинства које није захтевало
велики број радних руку — а овчарство је било управо такво газдинство — имала је за
последицу масовно протеривање сељака са прадедовских огњишта. Лордови су на тај
начин заузета поља ограђивали с циљем да се на њих не пушта сељачка стока на пашу и да
се укину друга сељачка права и сервитути, раније везани с постојањем старе феудалне
општине. Сељаштво протерано са своје земље делимично је примала индустрија која се
развијала, али, како је она била још у почетку свог развитка, није могла да запосли све
експроприсане. Аналогни процеси, ма да не у тако масовној форми, вршени су и у другим
европским земљама, изазвани не само заузимањем земље од стране сениора већ и
диференцијацијом међу самим сељаштвом. Одатле огромне гомиле просјака и скитница —
типична појава европске стварности у XVI веку. Век Ренесанса и хуманизма, век процвата
уметности и наука, био је уједно и век нечувеног сиромаштва народних маса, које су
изгубиле везу са својим ситним газдинствима када су им била одузета „сва њихова
средства за производњу и јемства за опстанак која су им пружале старе феудалне
установе.“7 Поводом тога Маркс каже: „Отуда крајем 15 и кроз читав 16 век крваво
законодавство против скитничења у целој западној Европи. Оцеви данашње радничке
класе били су најпре кажњени зато што су силом били претворени у скитнице и паупере.
Законодавство их је сматрало као „добровољне“ злочинце и полазило је од претпоставке
да од њихове добре воље зависи да и даље раде под старим околностима које више нису
постојале“.

Мануфактура: Организациона форма нове, капиталистичке привреде постала је

мануфактура. „Као карактеристичан облик капиталистичког процеса производње она
преовлађује за време правог мануфактурног периода, који је трајао отприлике од средине
16 до последње трећине 18 века“. Шта је мануфактура? Маркс каже да је капиталистичка
производња историски почела од оног тренутка када је један те исти индивидуални
капитал почео истовремено да запошљава велику количину радника. „Дејствовање већег
броја радника у исто време, у истом простору (или, ако се хоће, на истом пољу рада) ради
производње исте врсте робе под командом истог капиталисте историјски је и појмовно
полазна тачка капиталистичке производње“. То је управо мануфактура. „У погледу самог
начина производње мануфактура се на пр. у својим почецима разликује од еснафске
занатске радиности једино већим бројем радника запослених од стране истог капитала.

4
Радионица еснафског мајстора само се раширила“. Али та сарадња, или кооперација, људи
у исто време и на истом месту ради производње исте врсте робе, под командом истог
капиталиста, једном речју мануфактура у свом најпростијем облику убрзо изазива врло
битне промене у самом процесу производње, изазване тежњом капиталиста да повећа свој
профит. Капиталист то на првом месту постизава једноставним продужавањем радног
дана, задржавајући ранију накнаду за рад (апсолутни вишак вредности). Али, код
концентрације радних процеса на једном месту и под једним руководством у његове руке
доспева још једно средство за повећање прихода, средство које је историски имало
огроман значај, јер је помоћу њега извршена техничка револуција у самој капиталистичкој
производњи. Обузет неугасивом жеђом за акумулацијом, капиталист. тежи да повећа
пролуктивност рада помоћу свих могућих новина у процесу производње. У мануфактури
се то врши као детаљна подела рада, растављање производног процеса на посебне
операције, од којих сваку врше посебни радници. Тежња за повећањем продуктивности
рада потстиче затим капиталиста да проналази и уводи машине, прецизне механизме који
замењују раднике. Тада се мануфактура претвара у фабрику и ствара онај облик крупне
производње који чини основицу развијене капиталистичке привреде. Према томе, тежња
капиталиста да повећа своје приходе подизањем продуктивности рада стално га потстиче
на увођење даљих новина и усавршавања, „револуционише“ начин рада. Мануфактура у
свом завршном облику, или такозвана централизована мануфактура, није историски
преовладала одједном и свугде. У Западној Европи сусрећемо пре ње, а затим напоредо с
њом, широко распрострањену такозвану сеоску радиност, тако названу стога што је област
њеног простирања постало село до кога нису допрли ситничави надзор и досадна правила
еснафске градске управе. Према томе, капиталист овде није наилазио на препреке за нови
облик експлоатације занатлије, сеоског мајстора. У сеоској радиности, повезаној са
експлоатацијом сеоског занатлије, сам процес производње у већини случајева у мало чему
се разликовао од процеса градског занатлије. Капиталист се ретко, нарочито у прво доба
постојања таквог занатства, мешао као организатор у сам процес производње. Капиталист
најпре иступа као прекупац, тј. као претставник трговачког капитала, као посредник који
поручује, сабира и продаје производе, „ ... при чему може и да даје сировине на кредит и т.
сл. или да даје новчане аконтације. Управо из тог облика — каже Маркс — развили су се
једним делом савремени капиталистички односи...“. Но, однос прекупца према сеоским

5
мајсторима брзо се мења. Од трговца, који је изван производње, он убрзо постаје њен
утицајни агент. Тај се утицај најпре испољава у томе што он увлачи у производњу велике
масе радника, повећава обим производње, а затим те раднике доводи у зависност од себе и
тиме се користи ради снижавања наднице или, другим речима, ради повећања радног дана,
чији део остаје неплаћен (апсолутни вишак вредности). Сеоска радиност, повезана једним
делом својих операција с мануфактуром, била је историски најважнији и
најраспрострањенији облик прелаза на капиталистички начин производње, остварен
потискивањем старог еснафског занатства из раног Средњег века тамо где се еснафска
производња у процесу свог сопственог распадања није претворила у експлоатацију масе
еснафских занатлија од стране појединих мајстора, који су се услед тога претворили у
капиталисте. Сеоска радиност у облику кућног занатства, које је зависило од прекупца,
или у форми децентрализоване мануфактуре, била је колевка из које је израсла крупна
капиталистичка индустрија. Значај града Анверса у Низоземској у XVI в. заснован на
повезаности тог града са сеоском радиношћу, модерни енглески градови, као Манчестер и
Лидс, који су се развили од села — најизразитији су пример за значај који је добила сеоска
индустрија у капиталистичком развитку нове Европе.

Формирање буржоаске класе: Суштина другог проблема, како је већ истакнуто, састоји
се у томе што се истовремено и паралелно с појавом и развитком капиталистичког начина
производње формира нова класа, класа буржоазије, или, тачније, буржоазија постаје класа.
С тим другим проблемом нераздвојно је повезан трећи — појава нове политичке форме
феудалне државе, која одговара периоду „такозване првобитне акумулације“ — феудално-
апсолутистичке монархије од XVI до XVIII века. „Буржоазија — пишу Маркс и Енгелс —
претставља производ дугог развојног тока, читавог низа преврата у начину производње и
размене. Сваки од тих ступњева развитка буржоазије праћен је одговарајућим политичким
тековинама. Најпре сталеж угњетаван под јармом феудалаца, онда наоружана и
самоуправна асоцијација у градској комуни — у једном случају независна градска
република а у другом трећи порески сталеж монархистичке државе —, затим у епохи
мануфактуре противтежа племству у апсолутистичкој или сталешкој монархији,
буржоазија, која је уопште служила као главна основица великих монархија (подвлачење
наше — Ред.), освојила је најзад, с појавом крупне индустрије и светског тржишта,
искључиву политичку власт у новој установној држави. Савремена друштвена власт није

6
ништа друго до одбор који управља друштвеним пословима буржоазије.“ Пред нама је
сажета историја буржоазије од времена када је она била у скромном положају становника
феудалног града који су добијали од феудалаца слободе и када имамо прве клице
самоуправе па до политичке превласти буржоазије као класе у буржоаској уставној
држави XIX века. У међувремену она је била у положају независне градске републике на
једном месту, а трећег пореског сталежа монархистичке државе — на другом. Буржоазија
заузима посебан положај — а то је у овом случају важно истаћи — у мануфактурном
периоду; ту је буржоазија „противтежа племству у апсолутистичкој или сталешкој
монархији“. Као што ћемо одмах видети, она то постаје претварајући се у класу, и то
претварање приморава племство да ради очувања свог доминантног политичког положаја
инстинктивно пронађе нову форму самозаштите — форму феудално-апсолутистичке
државе. Из претходног историског отсека познато је какву су улогу играли градови
подржавајући краљевску власт у њеној борби против појединих непокорних феудалаца.
Но градови нису пружали краљевској власти ту подршку некористољубиво. У прво време,
та је подршка обезбеђивала градовима њихове слободе и привилегије, политичку
аутономију њихових комуна. У бесконачној међусобној борби феудалаца, у тој феудалној
заплетености „краљевска је власт била прогресивни елеменат... претставник реда у хаосу,
претставник нације у стварању насупрот расцепканости на бунтовне вазалне државе.“
Буржоазији је било потребно јединство земље и безбедност трговачких путева, јер је једно
и друго чинило основицу њене сопствене делатности и развитка. Зато Маркс и каже да је
буржоазија уопште служила као главна основица великим монархијама. Тај савез
краљевске власти и градова „често је ремећен услед сукоба; није ни издалека стално у
току Средњег века ствар текла тим путем уједињења, а ипак је тај савез обнављан све
чвршће, све снажније док, најзад, није помогао краљевској власти да однесе коначну
победу, а краљевска власт, из захвалности за то, поробила је и опљачкала свог савезника.“
Услед јачања краљевске власти и образовања крупних монархија градови су изгубили
своје слободе и своју самосталност, али то никако не значи да је буржоазија тим само
губила и да није ништа добијала. Обрнуто, она је само у крупној држави могла да рачуна
на „свеопшту превласт“, тек је у њој она постала „претставница нације у образовању“ и
само јој је та околност омогућила да се даље развија и прикупља снаге за будуће борбе
против саме феудално-апсолутистичке државе за политичку власт. Крај XV и читав XVI

7
век били су управо доба „образовања великих монархија које су свуда подигнуте на
рушевинама међусобно непријатељских феудалних класа: аристократије и градова... У
другим крупним европским државама апсолутистичка монархија иступа као
цивилизаторски центар, као оснивач националног јединства. Она је тамо била
лабораторија у којој су различити елементи друштва излагани мешању и обради тако да су
градови налазили могућност да своју средњовековну локалну независност и своју
сувереност замене свеопштом превлашћу буржоазије и јавном влашћу (common sway)
грађанског друштва“. Дакле, уместо грађана и њихових политичких привилегованих
организација — градова, с њиховим слободама и самоуправом, настаје буржоазија као
класа у централизованој држави, буржоазија која је те слободе претворила у свеопшту
превласт. У овом случају, разуме се, не ради се политичкој превласти, јер се, као што смо
рекли, политичка превласт буржоазије остварује тек у уставној држави XIX века, ради се
само о свеопштем проширењу капиталистичког начина производње и о оној водећој улози
буржоазије као класе услед које настаје појам о јавној власти грађанског друштва. За ту
нову „превласт буржоазије“, која се формирала као класа, постојање крупних
територијалних држава претставља нарочито повољну околност. Ма да апсолутистичка
монархија и даље остаје орган владајуће класе феудалног друштва, апсолутистичка
монархија ипак у првом периоду свог постојања као форма. политичке централизације
која је сменила феудалну расцепканост „класичног“ Средњег века налази подршку код
буржоазије упркос чињеници што је ова изгубила своје градске слободе. У неким
случајевима, као, на пример, у Француској, буржоазија узима видног учешћа у
бирократским установама државе која се централизује. За савез централне власти
феудално-апсолутистичке државе с класом буржоазије у формирању у европској историји
има доста примера. Подршка коју су у Низоземској пружали Хабзбурговци, нарочито
Карло V, сеоској радиности и економском центру с којим је она била повезана — Анверсу
— против старих еснафских градова Гана, Ипра и Брижа, који су се борили против
капиталистичких форми привреде, иде у корак с претварањем саме Низоземске први пут у
компактну државу, а буржоазије — у класу која је већ у следећој генерацији могла да
оствари потпуну буржоаску револуцију. У Француској успон буржоазије тече паралелно с
порастом краљевске власти и окупљањем земље под влашћу француских краљева. Савез
француских краљева најпре с градовима а затим, упркос чињеници што су они изгубили

8
своје слободе и политичке привилегије, с буржоазијом јесте општепозната чињеница, и
она ће бити предмет посебног излагања. Историограф француског краља Луја XI, племић
де Комин, приговарао је краљу зато што је овај, по његовом мишљењу, био „краљ простог
народа...“. Исти смисао има и она последња борба која је у другој половини XVI века
кључала у Француској за и против апсолутизма и која је била повезана с поцепаношћу
буржоазије на грађане, који су бранили своје слободе (јужнофранцуски градови), и на
буржоазију која је радије ишла под Заставом краљевског апсолутизма. Феудално-
апсолутистичка монархија. Ипак би било погрешно видети у том савезу између
краљевске власти и буржоазије извесно учешће буржоазије у политичкој власти. Ми ту
прилазимо суштини трећег проблема, објашњењу социјалних корена феудално-
апсолутистичке државе, тј. оне политичке форме која је била карактеристична за Европу
управо у мануфактурном периоду капиталистичког развитка њене привреде. Решење тог
проблема даће нам уједно кључ за разумевање односа снага међу разним друштвеним
класама тога времена. Феудално-апсолутистичка монархија од XVI до XVIII в. као форма
политичке власти племства, тј. владајуће класе ранијег феудалног друштва, била је, као
што ћемо одмах видети, одговор на опасност која је почела да прети тој власти управо
услед положаја који је заузела класа буржоазије формирајући се у том периоду.
„Апсолутистичка монархија настаје — каже Маркс — у прелазној епохи, када се распадају
стари феудални сталежи, а средњовековни сталеж грађана формира у модерну класу
буржоазије, али кад још ниједна од сукобљених страна није добила превагу над другом“.
Да би се разумео прави значај тог учвршћивања, нужно је да имамо јасну претставу о
улози коју игра држава у историском развитку с гледишта историске концепције оснивача
марксизма-лењинизма. „Будући да је држава настала из потребе да се класне супротности
држе на узди; а јер је истовремено настала услед конфликта тих класа, то је она у правилу
држава најмоћније, економски владајуће класе, која њеним посредством и политички
постаје владајућа класа, и тако стиче нова средства да држи у подложности и да израбљује
потлачене класе. Тако је и античка држава била прије свега држава поседника робова за
подржавање робова у подложности, као што је феудална држава орган племства за
подржавање кметова у подложности, а модерна репрезентативна држава оруђе
израбљивања најамног рада по капиталу“. То је познато место из Енгелсовог дела
„Порекло породице, приватног власништва и државе“. Енгелс ту додаје један пасус који је

9
дао повода за низ неправилних тумачења: „Међутим, има изнимно периода када су класе
које се боре по својој снази готово толико у равнотежи да државна власт као привидна
посредница добива моментано становиту самосталност насупрот обим класама. Тако
апсолутна монархија 17 и 18 стољећа, која балансира племство и грађанство једно против
другога, тако бонапартизам првога, а nарочито другога француског царства, који је
изигравао пролетаријат против буржоазије и буржоазију против пролетаријата.“ Енгелс ту
мисао о равнотежи излаже на другом месту још одређеније. Говорећи о тобоже уставној
пруској монархији из времена Бизмарка, он примећује: „Тако поред основног услова за
стару апсолутистичку монархију — равнотеже између земљопоседничког племства и
буржоазије — налазимо ту основни услов за савремени бонапартизам: равнотежу између
буржоазије и пролетаријата“. Али, отуда никако не произилази да држава понекад може
бити наткласна организација. Код Енгелса се не ради о наткласном карактеру државе већ
само о извесном ступњу самосталности државне власти, и то само привидне
самосталности, у периодима када у динамици друштвеног развитка нова друштвена класа
која се уздиже може служити као противтежа ранијој владајућој класи која, ипак, и даље
држи власт у својим рукама. У таквим случајевима државна власт, лавирајући између те
две класе, постизава у извесној мери слободу акције, ма да и даље остаје строго класна
власт. Енгелс сам ближе објашњава своју мисао на примеру те исте пруске државе: „... као
у старој апсолутистичкој тако и у савременој бонапартистичкој монархији стварна
државна власт налази се у рукама официрске и чиновничке касте која се у Пруској
попуњава делом из сопствене средине, делом из ситног мајоратног племства, ређе из
вишег племства, а у најнезнатнијој мери из редова буржоазије. Самосталност те класе, која
привидно стоји изван и, такорећи, изнад друштва, даје држави изглед самосталности у
односу на друштво“ (подвлачење наше — Ред.).22 Говорећи на другом месту о слабом
економском развитку Немачке и отсуству јасне класне подвојености у њеној друштвеној
структури Маркс примећује: „Неизбежна последица било је то да у епохи апсолутистичке
монархије, која се овде испољила у најнаказнијем полупатријархалном облику, та засебна
област, којој је због поделе рада пало у део управљање јавним интересима, стекне
претерану независност која је још више ојачала у савременој бирократији. Тако се држава
конституисала као тобоже самостална (подвлачење моје — Ред.) снага, и то стање, које је
у другим земљама било прелазно, у Немачкој се одржало до данас“.23 Дакле, чак и у тим

10
периодима својеврсне равнотеже међу класама државна власт добија само известан степен
независности, само тобожњу самосталност. Држава, као што је и раније била, остаје
доминација одређене друштвене класе, а државна власт оруђе те класне доминације.
Примењујући ту принципијелну поставку на апсолутистичку монархију, морамо рећи да је
она претстављала племићку државу и да је њена државна власт била оруђе класне
доминације племства у периоду када је капитализам, који је историски долазио на смену
феудализма, већ постигао такав ступањ свог развитка (мануфактурни стадиј), да се
буржоазија формирала као класа и постала противтежа племству. Због антагонизма тих
двеју друштвених класа парализована је делатност оних установа преко којих се владајућа
класа непосредно мешала у управу. Такозване сталешко-претставничке установе, као
државни сталежи у Француској, парламенат у Енглеској или земски сабор у Московској
држави, или потпуно ишчезавају или, као на пример у тјудоровској Енглеској, губе свој
значај. Стога државна власт добија известан степен самосталности, али остаје, као и
раније, оруђе владајуће класе, а околност што се само племство мири са апсолутизмом као
специфичном формом своје класне доминације, тј. што пристаје да се одрекне политичке
самосталности сваког свог члана — што се одриче самосталности својствене епохи
феудалног расула — објашњава се оном важном функцијом коју апсолутистичка
монархија врши у новом друштву с његовим непрестаним порастом економског значаја
буржоазије. Апсолутистичка монархија врши функцију заштите племства од све јачег
притиска буржоазије, а у неким случајевима, на пример у Француској XVII—XVIII в., у
Пруској XVIII в. и прве половине XIX в. или у Русији XVIII—XIX в., добија карактер
праве племићке диктатуре. Што је тај прелаз на нову форму политичке организације
владајуће класе феудалног друштва, тј. на феудално-апсолутистичку државу, повезан с
појавом и јачањем буржоазије као класе лако се може објаснити следећим разлогом. Ма да
савез краљевске власти најпре с градовима а онда с буржоазијом која се консолидује као
класа под заштитом апсолутистичке монархије, у прво време и не доводи до тога да
племство изгуби своју политичку власт, ипак ставља племство пред чињеницу да је
створена крупна територијална држава и да је у њеном оквиру збила своје редове сама
буржоазија као класа, која историски врши функцију организатора револуционарних
снага, управљених против феудализма у целини. Племство, које је раније било довољно
снажно да држи на узди основну масу непосредних произвођача, сељаштво, и не

11
прибегавајући политичком збијању својих редова, сада је стављено пред готову чињеницу
да је створена крупна територијална држава — ако и уз његово учешће, ни у ком случају у
његовом интересу — па оно изграђује политичку форму која одговара том новом стању
ствари — централизовану форму своје доминације у којој је оваплоћен интерес те класе
као целине, и њену заштиту од притиска буржоазије. Буржоазија као носилац новог,
револуционарног начина производње потчињава себи све интересе који су везани за
капитализам и капиталистички облик експлоатације, а тим у извесној мери руши
јединство и компактност редова саме владајуће класе пошто капиталистички интереси
могу и њу заразити. Пошто сељаштво, даље, које је у то време већ ослобођено личне
зависности, тежи да постане пуни сопственик своје земље и да своју феудалну својину на
земљу претвори у „слободну приватну својину“, оно јача револуционарну снагу
буржоазије. Не будући у стању да само изврши тај преврат, сељаштво у буржоазији налази
снагу која га организује за борбу против феудализма. Лењин је веома добро истакао тај
значај буржоазије у својој примедби на Енгелсову „Историју сељачког рата у Немачкој“.
„Фр. Енгелс је — вели он — нарочито наглашавао поуку искуства која у извесној мери
повезује сељачки устанак XVI века и револуцију 1848 г. у Немачкој, а наиме: поцепаност
акција, отсуство централизације код угњетених маса, која долази од њиховог
ситнобуржоаског животног положаја, и, са те стране прилазећи ствари, ми долазимо до
истог закључка: проста већина ситнобуржоаских маса још ништа не решава нити може
решити, јер организованост, политичку свесност акција, њихову централизацију, (која је
преко потребна за победу) — све то може неповезаним милионима ситних сеоских газда
да дâ само руковођење њима било од стране буржоазије било од стране пролетаријата“.24
Против тог савеза насталог силом прилика између буржоазије и непосредних произвођача
старог феудалног друштва, које такође постепено проживљује буржоаски препород, устаје
апсолутистичка монархија као концентрисана форма класне заштите племства и његовог
доминантног положаја у друштву. Савременици нису морали бити свесни тог значаја
апсолутистичке монархије, пошто у почетку ни племство ни буржоазија не слуте какву ће
улогу буржоазија раније или касније одиграти у рушењу племства. Обрнуто, пошто се
само владајућа класа феудално-апсолутистичке државе служи средствима државне
принуде ради повећања својих прихода и пошто у виду државног пореза убире феудалну
ренту такорећи у концентрисаној форми не само од сељака већ и од буржоазије, па чак,

12
може се рећи, и од самог капиталистичког све живљег развитка (нова средства од намета
на трговину и индустрију), подржавање капиталистичког развитка и буржоазије као
његовог носиоца постаје интерес апсолутистичке монархије. Апеолутистичка монархија
остварује своју заштитничку улогу и у унутрашњој политици, помажући мануфактуру и
индустрију, и у спољној, заштићујући интересе националне буржоазије политиком
меркантилизма и трговинских ратова у XVII и XVIII веку. Та важна улога апсолутистичке
монархије у историском развитку Европе престаје напоредо с развитком буржоазије за
коју племићка држава мало по мало постаје врло скупа установа која лоше газдује. Од
извесног времена, просто речено, племићко пљачкаштво почиње да притискује
буржоазију; она се сама осећа довољно снажном да се тога ослободи узимајући власт у
своје сопствене руке. Тада апсолутистичка монархија постаје преживела и очигледно
реакционарна установа која се узалуд хвата за старе установе у нади да ће спречити свој
крај. „Кад се материјални услови за постојање друштва толико развију да преображај
његових званичних политичких форми постаје за њега животна потреба, тада се мења
читава физиономија старе политичке власти. Тако апсолутистичка монархија уместо да
централизује — а у томе се заправо и састојала њена цивилизаторска делатност — чини
покушаје децентрализације. Израставши на развалинама феудалних сталежа и узевши
активно учешће у њиховом рушењу, она сада тежи да сачува бар привид феудалних
подгрупа. Као што је раније штитила трговину и индустрију па, према томе, и настанак
класе буржоазије, видећи у њима нужне предуслове како националне моћи тако и
сопственог сјаја — сада се та апсолутистичка монархија свуда испречава даљем развитку
трговине и индустрије, који је постао врло опасно оруђе у рукама моћне буржоазије. Од
града, те колевке њене величине, апсолутистичка монархија одвраћа своје бојажљиве и
тупе погледе на сеоске округе нађубрене лешевима збачених великана, њених старих
непријатеља“.25 Три основне чињенице које чине основу трећег периода Средњег века, тј.
почетак капиталистичког развитка, консолидација буржоазије и феудалноапсолутистичка
монархија, добијају у своме развитку потстрек који убрзава њихово формирање услед
великих географских открића која ће бити предмет наредног излагања.

13
14