•Kentaur* Naučna fantastika

Biblioteka • Kentaur < Naučna fantastika

 Dragan Orlović
TALASON

Ilustracija na koricama
Željko Pahek

Urednik
Zoran živković

Recenzent
Sveta Lukić

Oprema knjige
D obrilo M. N ikolić

Tehnički urednik
Seka Kresović-Buneta

Lektor
Jugoslava ševković

Korektor
M irjana š e šlija

Izdavač
IRO »Prosveta«, O OUR Izdavačka delatnost
Beograd, 1984.

Štampa i povez
Beogradski izdavačko-grafički zavod
Beograd, Bulevar vojvode Mišića 17

Tiraž tri hiljade primeraka

Dragan Orlović

Talason

PROSVETA
Beograd
__________
 Silaze, po zracima mesečine

Zapazio sam je po velikim ušima i Hajduk Stanku.

Kasnije, lcad smo se sprijateljili, Izvao sam je
Dambo. Samo ja. Bio je to dokaz ¡njene naklonosti
prema meni.
Ni danas ne znam čime sam je zaslužio. Tek, kad
je ¡Dambo prvi put došla u Biblioteku, sećam ¡se
da mi baš ¡nešto nije bilo ni do čega ... i
Ta banalna rečenica, već obesmišljena od silne
upotrebe, to '»nije fcni ni do čega«'vrzmalo se oko
mene, prikradalo po policama/prepunim knjiga,
ali nekako lenjo. Kao i moj pogled klizilo je ne*
određeno preko Irealista (oni su mi bili s desne
strane, nadohvat )ruke, đaci su ih najčešće tražili),
pa kao da se dvoumilo da skrene do enciklopedija
(već pohabanih, »instant znanje« je bilo veoma u
modi). Zatim se predomišljalo, vraćalo na moj
ogromni Isto, zavlačilo u dnevnik izdatih i vraće­
nih knjiga, ispuzavalo, uvlačilo pod rukave ko­
šulje, klizilo preko unutrašnje strane lakata ka
ramenima, i preko grudi upućivalo ka koži sto­
maka ...
Toga sam se najviše bojao, podseealo me na davne
dane, posebno na onaj (prvi kad sam to, po koži
stomaka, osetio. Sećam se da je bio letnj||dan,
popodne izbledelo od vrućine, bez ljudi. Vraćao sam
se sa dugotrajne neke sednice, Zbora radnih ljudi,
ili tako što. Izašao sam iz rasklimatanog tramvaja
čiji je višegodišnji smrad prašnjavog poda, znojavih
sivih sipki i ljudskog zadaha, sparina budila i pla­
vila me njime. Tada me razdražilo saznanje da mi
je sednica izgovor: ¡već Odavno sam smatrao da
sam oguglao, na nju i sve slične, koje su nam
krale ]sate i sate svakog bogovetnog dana. I nisam
mogao da opišem to, tu mučninu između srca i
pupka. Kao da se komad jarko belog komada hartije
zalepio za inoj stomak, ostavljajući ostrvca ¡Spa-
rušenog vazduha. U (njima je nešto damaralo. H
Bojao sam ise da ponovo ne osetim to damaranje
6
u ostrvcima sparušanog vazduha na mom stomaku.
Odavno ga nije bilo. | t ' s
Onda, kada sam se oporavio, kada je damaranje
prestalo, dali su ini ovaj posao u Biblioteci. Dobri
neki ljudi. * ’ I ' 1
Sada je jesen. Hrast pod prozorom, crvotočnim,
šalje mi svoje poslednje mirise pred zimski san.
Lahor je nečujan ali jedini remeti potpunu tišinu
u mojoj Biblioteci. Da nije njega, čini mi se, čuo
bih sleganje zrnaca prašine, koju sam maločas,
kao i svake večeri, brisao po završetku radnog
vremena.
Smiruje me taj mirisni dašak, kao nekad što
je dreka žegavaca, na žalu Egeja, jednog vrelog
leta... Ali znam da to nije isto. Hor milijarde že­
gavaca me je smirivao hrabreći me. Lahorče hra^
stovog požutelog i onemoćalog lišća deluje na
mene, sada, kao čaj od valerijane, razliva se kroz
sve moje pore raznoseći neko neodređeno osećanje
mira, zbog koga bi, da to zna, dr Vjenceslav Nanut,
bio vrlo zadovoljan.
Jedini sam službenik u ovoj maloj Biblioteci.
Nabavljam i izdaj em knjige, čistim, perem olinjale
daske na podu, glancam ih svakodnevno, žute su
kao limun, samo ja znam kako to postižem.
Osmougaono dvorište je ograđeno zidom od troš­
nih cigala. Htedoše da ga omalterišu ali ne bi para,
Matična biblioteka je kupovala kompjuter za ob­
radu knjižnog fonda. Bližila se Godišnjica. Bio sam
srećan: malter bi samo zamazao celu stvar.1
Kući sam odlazio samo da ručam, pa i to ne­
redovno. Noću, retko kad pre ponoći. Naročito
poslednjih meseci. Tek pred ponoć stiša se buka
grada, i onda ih čujem. Ne uobražavam, siguran
sam da ih čujem. Cvrčci ućute kad se mrak ušunja
preko travnjaka i šćućuri u hrastovoj krošnji, a
oni počnu, sada i u osmom i sedmom drvenom
stubu na tremu, računajući zdesna. Nema potrebe
da dovodim dr Nanuta, sada već u penziji. To
je stvarno, čuo bi ih i on, nije ogluveo, samo još
gore vidi. I onda mu je to bila boljka, što on
nije priznavao. U jednom davnom obračunu, kada
me je primorao da redovno uzimam crne, žute
i bele pilule, skresao sam mu da ništa ne vidi,
ali me je on prekinuo tako da nisam dovršio
( » . . . šta se događa oko njega«). Rekao je da
ima svega minus jedan i po na levom oku, ali
 7
je desno dobro pa ni naoeare nema potrebe da
nosi...
Dok sam se borio sa prvih šest, oni se uvukoše
i u osmi i sedmi.
Čuo sam ih početkom avgusta; po povratku
sa kratkotrajnog odmora, u Mileševi. Nešto mi nije
dalo mira i petog dana sedoh u poslovni voz u
Prijepolju. Od ono malo moje crkavice, bibliote­
karske plate, odvojih doplatu za taj »poslovni«.
Da izbegnem gužvu, da mi ne izgužvaju poster sto
sa pedeset santimetara, smotan u trubu. Beli an­
đeo. Ateista sam, ali me on sludeo. Sada me gleda
pravo u oči iako mu je glava blago okrenuta ulevo.
Morao sam da potkrešem nogare do mojih nogu.
Sto je dugačak tri metra. Teške, debele, u braon
obojene daske, s ukrštenim nogarama, napred i
nazad. Kažem napred i nazad, jer sad sedim na
užem kraju. Na sto sam položio poster i prekrio
ga staklom. Sada, posle potkresivanja, zadnji, moj
deo je niži, pa se gledamo, Belča (tako mu tepam)
i ja. Belina njegove odore dopire tacno do početka
Dnevnika uzetih i vraćenih knjiga, koje članovi
Biblioteke stavljaju levo i desno od Dnevnika.
One redovne sam već tako naučio, navikao, da bi
Belča bio stalno otkriven ...
Te večeri, po završetku »staklorezačkih radova«,
izađoh na trem, zadovolino se protežući i časteći
sebe dubokim udisajem lahorčića koji mi je slao
Hrastimir. Napete grudi se presekoše na vrhuncu
1
— u desno uvo mi dopre pucketanje, isprekidan
škriput. Prislonih uvo na jedan pa na drugi stub.
Pa opet, zadržavam dah, pritajim se ...
Šta to kvrcka, koji užas? Gde, odakle? U stubu,
u mojoj glavi, u noći, iz meseeine? Ko se to
šunja po srebrnom zraku, sa kruga hladne svetlosti,
odozgo, sa nebesa?
Ko mi to znake daje, ko ili šta ulazi u drvo
da me otud mori? U šta ulazi? U rupice, hodnike,
kraterčiće? U sliku i priliku onih gore, u hladnom
srebrnom disku?
Kako ono reče Kepler u Somniumu? Mesec je
šupljikav, kao da je sav ispunjen rupama i dugač­
kim pećinama... Šta to krčka u rupama i dugač­
kim pećinama? Ko mi u niih ulazi? Ko mi ih na­
pravi? Kako izgleda? Ima li oči, ruke? Čime kopa,
čime buši? Je li to gore naučio, ili su ovi, odavde,
prvi, pa će da se uzveru uz zrake srebrne i da im
pokažu, gore, kako se to radi? Siđi, Nenade, kuda
8
si se zaputio, koga misliš da sretneš, siđi, vrtogla­
vica će te uhvatiti.
... Proveravao sam i danas, celo jutro. Krčka,
kvrcka, užas.
Pa sam sedeo, bezvoljan, za stolom (»nije mi
ni do čega«), ni u Belču nisam gledao, kad uđe
Dambo. Sasvim tačno se sećam da je rekla: »Molim
vas da mi izvršite davanje romana Hajduk Stanko
napisanog od Janka Veselinovića«. Da joj izvršim
davanje, tako je kazala.
 Sprečiše me njena ušesa

»Izvršio sam davanje«, tada, Hajduk Stanka, »na­

pisanog od Janka Veselinovića«. Upisao sam u
Dnevnik ime Bokčević Svetlana. U sebi sam je pro­
zvao Dambo, zbog velikih ušiju u koje sam pi-
ljio iz sve snage. Student prve godine Politikološkog
fakulteta.
Mislio sam, u prvom trenutku, da se Dambo šali,
u stilu »imam dečka, jebo te, bez veze«, otegnute
česte rečenice devojčuraka na ulici. Ali, ne! Bila
je vrlo ozbiljna, čak malo smetena, a na odlasku
reče: »Mi bi vam vratili knjigu kroz tri dana i
budite sigurni u vezi čim bržeg povraćaj a«.
Htedoh da joj kažem da se s povraćanjem strpi,
do kuće, i da ovo nije ni »povraćaonica« ni »povra-
ćajnica«, već Biblioteka, ali me sprečiše njena
ušesa. Čudno, nije ih pokrila ni kosom koju je
zategla u punđu. I tako, dok sam ih obigravao oči­
ma, Dambo dograbi knjigu i nestade. Ne sećam se
ni da li sam joj otpozdravio.
Krenuh kući, na ručak, ali dobar deo puta
pešice. Morao sam da dobijem u vremenu, da raz­
mislim. Tek kasnije kad se nekako uglavih u prepun
autobus, osetih da su mi ramena ugruvana, od
sudaranja s prolaznicima. Toliko sam, znači, bio
oblesavljen... Kako ono reče? Izvršite davanje,
mi bi, čim brži povraćaj ... Poče da mi se pre-
tura po glavi: ja bi, ti bi, on bi, mi bi, vi bi, oni
bi smo. A-ha, pa dobro, cura se ipak šali, da ne
brinem, povratiće mi Hajduk Stanka, kroz tri dana,
dobro je da sam stavio staklo preko Belče, lako ću
obrisati...
Onda sam se lecnuo. Izašao iz autobusa, vratio
u Biblioteku, seo na klupicu ispod Hrastimira.
Hajduk Stanko! Šta će studentu Politikološkog
fakulteta roman »napisan od Janka Veselinovića«?
Celo popodne tog dana, vrzmala mi se Dambo
po glavi, tako i pregladneh na klupici pod Hrasti-
mirom, ophrvan najviše strahom, ponovnim, od
davnih ostrvaca sparušanog vazduha, na koži sto­
10
maka, koja su umela da mile, neumoljivo, preko
pupka i grudi do ramena.
Zar opet? Zar će opet? I zbog čega? Šta me je
to toliko uznemirilo?
Pokušao sam da analiziram način govora Dambo,
za mene čudan pa i nerazumljiv. Za mene? Pa
da, možda sam previše usamljen, udubljen u Biblio­
teku, knjige, stubove i škriput sipaca u njima.
Dnevne listove dobij am ali obično pogledam samo
prognozu vremena i sportske rezultate (posledica
prastarog, činilo mi se, ličnog bavljenja košarkom).
S ljudima retko opštim, sem šturo, kad izdajem
knjige, ili povremeno, kad moram u Matičnu bib­
lioteku ili SIZ da izmolim štogod para za »tekuće
održavanje«, posle čega se gotovo redovno vraćam
bezvoljan i utučen. Znači da Dambo, razmišljam,
nije neki preteran slučaj u svetu izvan zidova ovog
dvorišta. A možda sam i zbog pojave sipaca u
poslednja dva stuba na tremu bez njih, odviše
osetljiv...
Mani se Nenade, kažem sebi, Dambovih ušesa
i povraćaja, kuća, tvoja prava kuća, ova Biblioteka,
napadnuta je konačno, do kraja.
Uvlači mi se jedna blesava misao u lobanju:
da trem nema osam stubova, već šest, što je uobi­
čajenije, sada me ne bi ždrali novi drvožderi.
I zaista, do dolaska u Biblioteku nikada nisam
video, u Srbiji, ovakvu kuću, tipa seoske bon-
dručare, s osam stubova na tremu, pod arkadama.
Tri, četiri, pet pa i šest — da, osam — nigde!
Niko nije umeo da mi kaže bilo šta o kući sem
da je sazidana početkom 19. veka. Toliko, ni u knji­
gama ništa više. Poslednji stanar bio je, pre dva­
desetak godina, neki Šiptar sa mnogočlanom po­
rodicom, kažu da je imao tuce dece koja su, sva,
prodavala semenke i leblebiju po ulicama, a on
pogibe u nekakvom obračunu sa svojim zemljacima
na Bajlonovoj pijaci. Tada je opština iskoristila
priliku i zgrada je stavljena pod zaštitu države.
Čamila je prazna nekoliko godina, onda su je
malo doterali, okrečili i proizveli u biblioteku.
Plan zgrade je sasvim jednostavan. Osnova je
oblika pravougaonika, otprilike pet sa petnaest
metara (i ovakva dužina je, ustanovio sam, dosta
neobična). U trem se stiže preko samo dva stepe-
nika a jedina vrata su između trećeg i četvrtog
stuba. Kroz njih se ulazi u hodnik, u njemu vrata
levo i desno. Na jednoj strani zgrade je samo jed-
na prostorija, velika, ima pedesetak kvadratnih
metara. Na drugoj dve sobe, spojene vratima po
sredini pregradnog zida. Ove sobe imaju samo
po jedan prozor, oba gledaju na trem. Velika, pak,
ima po tri prozora na širim i dva na užoj strani!
Ni takav raspored prostorija a ni prozora nije
bio uobičajen. Zašto je prvi vlasnik, pre sto osam­
deset godina, poručio baš ovakvu kuću i ko je
bio on?
Jedan od starih prijatelja, još iz mojih teških
vremena, Aleksandar, objasni mi da »bondručaral«
nije opštepriznat naziv a da »bondruk«, prema ne\
kim tumačenjima, dolazi od grčke reči »vandruki«
(nešto kao lakša građa, konstrukcija od lakše građe).
U nekim krajevima kuće građene na ovaj način na­
zivaju se kuće »od drvenog nasipa«, »kovanice«,
»čatmare« ...
Bondručara je kuća sa kosturom od drvenih
greda koji nosi ispunu za zidove.
»To je, u stvari«, obaveštavao me je Aleksandar,
»posledica života u krajevima siromašnim masiv-
nijim drvetom. No svakako je najmerodavniji raz­
log taj što je ovo jedan od najjeftinijih i najbržih
načina građenja pri svim datim okolnostima i
uslovima.«
Tu je citirao Vitruva koji pominje ovakav način
građenja, izražavajući se o njemu vrlo nepovoljno,
što je razumljivo za jednog majstora monumentalne
kamene rimske arhitekture: »Što se tiče zidova od
pletera (bondruka?), kamo sreće da nisu ni izum­
ljeni, a grade se jer su jeftini i brzo se podižu«.
Bondručare su bile česte u Srbiji, od Metohije,
preko Podrinja do Starog Vlaha. Kamo sreće znači
da Srbi kasnije nisu zidali tako brzo i jeftino...
Ne znam, možda je u pravu, ali ja se divim ovoj,
»mojoj«, kući, volim je, skoro dva veka se drži,
i glancaću je makar mi leđa popucala, i baš me
briga što su me prozvali Neša Talason, misle da ja.
to nisam čuo, neka ih, znam ih odavno, takve,
htedoše konce da mi smrse, ali evo me živog i
zdravog, naslonjen sam na stub ove moje Kuće,
nisam ni ja mačji kašalj, sipce, lične, proterah,
tako ću i tu žgadiju drvožderačku i iz Kuće, da
mi je da se bar sa jednim pogledam oči u oči.
 Vrg, jaran, Ijuljka

A Dambo je ponovo došla već sutradan, uveče!

Očigledno je proučila radno vreme Biblioteke i
zakucala je nekoliko minuta pre dvadeset časova.
Sedeo sam za velikim stjolom i bludeo pogledom
po zlatastoj osnovi iza Belče. Bila je poremećena
samo plavim pa zelenim rebrima krila i mrkim per-
vazom oreola. Na Belčinoj desnoj strani, poput oaze
u belini odore, odzvanjala je, kao neka ravnoteža,
žućkasta boja ruku sa tragovima rumenila, sve
vidno oguljeno, oštećeno ...
Ali dok sam, onom prilikom, stajao u polumraku
Mileševe i visoko uzdignute glave zurio, zgromljen,
u Belog anđela, nije žuta boja bila ta koja me je
prikivala. Već bele elipse u očima, oko ženica.
Kao da je neka svetlost, ne u verskom smislu,
već čista, suštastveno fizički, prodrla pod kapke i
sada, onda, i uvek, luči belinu po ležerno ali uredno
obučenoj odori, ispresecanoj lučnim plavičastim
prugama, naborima, svuda, sem na jednom mestu:
na levom, isturenom kolenu. Tu nabora nema i ovo
koleno je najdirektnije izloženo anđelovom pogledu.
Na fresci nema senki, ali je sjajni živopisac znao
zakone prostiranja svetlosti. 0 njoj, kasnije, čitah
divne redove u jednoj knjizi. U naporu da se setim
imena pisca prekide me visoka, mršava i ušasta
Dambova figura, koja oprezno uđe u polumrak
Biblioteke, na moje poluglasno: »napred«.
Prišla mi je, sasvim blizu, ćuteći, i tako po-
, traja jedno vreme. Gledao sam je netremice, ali
je njen pogled bio spušten. Onda je ispružila ruku i
stavila pred mene jedan papirić. Otvorio sam ga i
pročitao. Bilo je napisano samo nekoliko reči:
bunariti, vrg, jako, jaran, ličit, Ijuljka, naručit.
— Sedi.
(Rekoh joj »ti«, ne znam ni sam zašto, spontano.
Bio je to znak da sam počeo da je prihvatam
ozbiljno.)
— Je li ovo neka šifra?
 13
— Nije. Počela sam da obavljam čitanje Hajduk
Stanka. Ovo su neke od reči koje ne razumem.
(Počela je da »obavlja čitanje«! Zar opet!)
— Zašto si došla kod mene?
— Ako vam smetam, otići ću!
Sedela mi je s leve strane, ramenom prema
Belči. I dalje nije podizala pogled. Belčina leva
ruka i prst behu uprti tačno u Dambo. Budi bog s
nama, neću se valjda sad prekrstiti, kad to nisam
još od prvog razreda osnovne škole. (Zakačilo me,
posle je veronauka izbačena iz školskog programa.
A moje poslednje »naukovanje«, crkveno, bilo je
okretanje slavskog kolača — Đurđevdan! — s ocem\
i sveštenikom, u crkvi, i usred mrmljanja pobegoh
glavom bez obzira, istrčah u bleštav majski dan.
Zašto? Ko to zna ... Sećam se samo da je otac umeo
da kaže »idu dva čoveka i jedan pop«, ali ne
znam da li je to bilo u to vreme, ili kasnije, mnogo
kasnije.) Ili da, ne daj bože, kucnem triput u drvo?
Da pljucnem triput? Bi mi neprijatno zbog Belče,
vređam ga, a i onako nas nije krst sprijateljio.
Na sreću, u njegovom pogledu ne primetih nikakvu
promenu, to me umiri i reših da ne komplikujem
situaciju.
Evo, rekoh Dambu, ovako: bunariti znači bun­
cati, lupetati, vrg je tikva, jako znači sada, jaran
je drug, pobratim, ličit — lep, prikladan, ljuljka
je kolevka, dete, potomak, naručit — umešan,
pouzdan.
Sve sam to izgovorio u jednom dahu, brzo. Mogu
li to da zapišem, pitala je Dambo. Možeš. Zapisala
je sve, bez zastajkivanja, i list hartije je ubrzo
izgledao kao da su po njemu hodale svrake, ma
šta hodale — igrale čarlston...
(Pogledah krišom, Belča je i dalje upirao prst
u Dambo.)
— Mogu li opet da dođem? (Tu Dambo, povodeći
se očigledno za mojim očima, upilji u onaj prst
Belčin, a on, nesrećnik, izvalio se po stolu i ne
haje.)
— Dođi.
— Mnogo vam hvala, moram da žurim, rekla
sam ocu da ću u bioskopu učestvovati u gledanju
film a...
I ode.
Ode da učestvuje u gledanju filma!
Ma je 1’ ovo mene neko zajebava, bogu mu
bogovog.
14
Na, skresah Belči, i sedoh na stolicu na kojoj je
do maločas bila Dambo, na, misliš da se bojim te
tvoje prstekanje, izvolite, moliću lepo, da, da!
Savih ruke na sto i zagnjurih glavu.
Pritajih se, ne bih li čuo lahor Hrastimirov,
ali ga ne beše da me umiri, samo bruj gradski,
pa se i to utiša. Onda čuh neko šljapkanje po staklu
i prenuh se. Preda mnom je stajala ogromna svraka
džinovskih ušiju na mršavoj glavi. Marš napolje,
dreknuh, ali uzalud. Uši behu oklembešene, klem­
pave. Izlazi, nastavih, izvrši pranje ušiju, pa se
vrati da razgovaramo, ako nemaš drugog posla.
A, ja! Ona živina jednim krilom mahnu a ispod
drugog ispusti — kinoprojektor! Prostre neko belo
čaršavče i aparat poče da zuji.
Učestvuj u gledanju filma, stoko — zalepeta
krilima klempava svraka i ljutito zaškripa kandža­
ma po staklu. Nešto se baš i nisam uplašio, nego
mi zasmeta onaj škriput po staklu, od koga se
koža ježi. Te se ja malo bolje zavalih u stolicu,
izvadili kesicu nekog zmevlja koje sam nabavljao
za Hrastimirove goste, dživdžane, stavih nekoliko
sebi među zube a ostalo razasuh pred noge svrake-
tini.
Ej, mili moj bože, da je nekom bilo stati pa
gledati kako živinče poče da trupce i svrakiće:
— Jedi sam to smeće, đubre jedno, mi se hra­
nimo kavijarom u našem Klubu, seronjo!
Na to je ja zviznuh nadlanicom preko levog
ušesa koliko igda mogoh, pa skočih na sto i opalih
nogom među jaja, mada, koliko mi je bilo poznato,
ovakve spodobe uopšte nemaju muda *— ali bez
rezultata. Mrtva hladna, ona smrdljiva kokošetina
me p 9tapša krilom po ramenu i popustljivo a nad­
moćno r6če mi da se smirim, sednem i ponašam se
kako to i dolikuje poraženom neprijatelju. Šta
ću, kud ću, nije pristojno vrpoljiti se i galamiti
u bioskopu. Upreh oči na čaršavče, avaj, da bi ne
gledale!
Film je bio crtani u boji. Prvo se ukaza jedna
kuća, ama, siguran sam — moja, kao pljunuta.
Kadar na firmu: »Kućerinica Neše Talasona«. Švenk
nadole: na tremu, pored svakog od osam drvenih
stubova po jedna klempava svraka. A pored svake
po tegla. U pravilnom i odsečnom ritmu svrake su
se saginjale, dražesno praveći reverans, uzimale
u kljun po jednog crvića iz tegle i zakivale ga u
stub...
 15
Uto, pojavih se i ja, glavom i bradom. I oreolom,
mrkim krugom oko glave, samo što između njega
i glave nije bilo ničeg. Nosio sam u ruci jednu ce­
dulju. Stadoh pred živinu, zviznuh i pokazah im
onu hartiju. Na filmu nije moglo da se pročita
šta piše. Klemponje se ukopaše i zanemeše. Ja
iskoristih priliku i počeh da ih opipavam, nigde ni
jedno mudo ni za leka! Te se one pribraše i počeše
da me jure, ali ja smakoh ono belo čaršavče
sa Belče pa ušate svrake odgegaše kroz vrata
cerekajući se iz sve snage i trljajući čupave trbuhe
krilima.
 Na poklič kralja mrtvih

Probudih se u rano jutro (izlomljeni pramenovi

mraka tek što se povukoše iz krošnje Hrastimirove)
ukočenih leđa, utrnulih ruku na stolu i bolnog,
iskrivljenog vrata.
Izađoh u dvorište. Brzim korakom oko kuće. Tako
nekoliko krugova, onda sve sporije. Bio je to moj
izum, kome sam pribegavao u sličnim situacijama.
Ali noćašnja mora! Ništa slično nije mi se do­
godilo, odavno, još od onih dana.
Počeo sam da sređenije razmišljam tek u četvrtom
krugu, stopala su lagano tonula u kratko podšišanu
travu. Da saberem: psovao sam, ogavno (u redu, re­
cimo da Belča nije važan, recimo da je to samo
jedan obojeni poster), sanjao sam džinovske svrake,
pa još klempave, s jednom sam se i potukao, a
vrhunac je, svakako, onaj crtani film u kome svrake
zabijaju drvožderčiće u stubove moje Kuće ...
Zašto sve to, ima li kakvog znaka u ovom
košmaru?
Morao sam da se prisetim i poredim. »Onih« dana.
»One« dane i proteklu noć.
U stvari, prevelik značaj »tim« danima, davnim,
nisam davao ja. Tačno je da su me spopadale
mučnine, da su mi po stomaku milela ostrvca
sparušanog vazduha, preko sisa do ramena, onda
kada sam ja, Nenad Strmac, tragao za Predragom,
drugom iz mladosti. Sve je počelo jednog dana
kada sam dobio Predragovo pismo. Stanovao sam,
tada, u potkrovlju, stančiću koji je leti bio rema
a zimi frižider. Radio sam u nekom institutu i
sećam se da smo do u beskraj analizirali razne »pa­
kete mera«, reorganizovali metod rada, prvo smo
pravili šestomesečne obračune, pa dvanaest jedno-
mesečnih, grupisanih u po dva šestomesečna, da
bismo, kao najracionalniji način, pronašli tro-
mesečnu obradu razrađenu po organizacionim je­
dinicama koje su vršile jednomesečnu pripremu a
posle je kolegijum sve spajao u godišnju analizu...
Predragovo pismo je bilo prvi znak, glas od njega
 17
posle mnogo godina. Nisam ga viđao, niti sam
znao gde je i šta radi. Sam koverat me silno
obradovao, ali me sadržina smlavila. Predrag Jje
otkrivao da radi na epohalnom pronalasku: do-
kazaće, kaže, da smo svi mi nečiji džinovski san,
da ne postoji Hristos i da Darvin nije u pravu...
Pisao je više puta, žig na pismima beše beo­
gradski ali adresu nije saopštavao. Kao, mora, u
tajnosti, najstrožoj, da radi, pogotovo što je pri-
metio da neki ljudi u sivim mantilima hoće da mu
dođu glave i unište njegovo delo!
U ukupno sedam pisama bio je duboko zabrazdio
u proučavanje snova. Proučavao je baštinu Hal-
dejaca, Egipćana, Jevreja, Grka, Rimljana, Slovena,
pominjao Asurbanipala, tibetanskog kralja Jes-
mona, Artemidora, Aristotela, proroka Danila, Moj-
sija, Pindara, Simonida, Burđaha, Frojda, Junga,
Adlera, Kevendiša, Hildebranta, Elisa, Hafnera,
Vajganta, Frejzera, Šardena, Zuvea ... Stari zavet
i Talmud, Cin Kuana, Tjen Henga, Omara Haj ama,
Cmjanskog, Dostojevskog, Daboga i Endimiona ...
Pisao mi je o vjedogonji, čoveku iz kojega u snu
iziđe duh, po planini izvaljuje drveta te se njime
bije, kad umre udare mu glogovo trnje pod nokte i
nožem crnijeh kora ispresijecaju žile ispod koljena,
da ne bi mogao izlaziti iz groba. O stuhaćima, u
Hercegovini, koji imaju na nogama gužve od
ljudskijeh žila a kad se kome prekine gužva on
uhvati čovjeka i izvuče mu žile iz nogu, te na­
čini drugu. Često je citirao Pindara: »Čovek je san
0 senci«, i Crnjanskog: »Život je san« .. . »Prozaič­
ne« podatke o sebi retko je davao. Poneki, kao onaj
da su ga sa posla isterali predsednik Saveta i
sekretar »nekih struktura« .. . Pred kraj svojih
javljanja, meni, otkrio je da hoće, nije umeo da
precizira ko, da ga uguše plinom! Ali je radio i
dalje i pisao: »Ko boravi na groblju? Duše svakoga
soja, i mudraci i lude. Na poklič kralja mrtvih,
svi se tiskaju žurno. Ko može da okleva kada
ga sudba zovne«. Pominjao je da ga Haim Rubaija
stotinama godina posmatra i govori mu: »I kad se
smiriš, drhću ti krila, leptiru mali« ...
Predraga nikada nisam mogao da pronađem.
Poslednji redovi njegovog poslednjeg, sedmog, pi­
sma glasili su:
» . . . našao sam Velikog sanjača a šta ako sam
1 ja ako si i ti Veliki sanjač i neko traga za nama
-da~^as -pronađe mi smo izgubljeni i neka i neka
18
ah možda će nas naći kao što sam ja Endimiona
čuvaj ovo vratiću se čuvaj kao pogled oka detinjeg
ispod pramena tršavog kao što bih i ja da me
gleda da me gleda da me nađe.«
Svašta sam pokušavao ne bih li ušao u trag
Predragu. Njegova pisma izazvala su provalu milili
sećanja na našu zajedničku mladost, i duboku
zabrinutost za njegovu sadašnjost i budućnost. Ali
bez ikakvog rezultata, sem što su, onda, meni, našli
dr Vjenceslava Nanuta, psihijatra.
To su bili »ti« dani. Jesam pridavao ogroman
značaj' Predragovom slučaju, ali ne i činjenici da
sam morao da »sarađujem« sa dr Nanutom. Meni
je bilo jasno da sa Predragom nešto nije u redu,
a ne sa.piom ! Da bih im to pokazao, rešio sam,
jednog leta, da kao i sav normalan svet uzmem
»paket aranžman« neke naše putničke agencije i
odem na odmor u Grčku, na Krit, jer me je posebno
interesovao Minotaurov Knosos.
Dr Nanut mi je dozvolio da putujem, ali pod
uslovom da svakodnevno uzimam tri vrste, nekih
pilula, sećam se da su bile crne, žute i bele. U
razgovoru sa mnom, on je zaključio i pripisao mi
jednu vrlo interesantnu stvar. Navodno, ja putujem
na Krit, u Knosos, bih pronašao Minotaura, a sve
zato što je Minotaur prauzrok svih zala u svetu i
životu!
Ovako je rekao, na rastanku:
»Ako pronađeš to čudovište, bićeš neopozivo lud
u očima ljudi, ako ga ne pronađeš, sve će se
zaboraviti i imaćeš šansu.«
Svašta!
Misao dr Vjenceslava Nanuta, bilo mi je jasno,
više je govorila o ljudima u čijim očima je trebalo
da budem lud, nego o meni. Tako sam na put
krenuo bezbrižno i radosno, čak, pogotovo kad
sam video hotel u kome ćemo provesti petnaestak
dana. Bio je na samoj obali (»Kandia bič«), u stras­
no negovanom zelenilu vrta, nekoliko kilometara
istočno od Irakliona. Oh, te divote! Danju smo se
kupali, hladeći se u moru, ili reskim »Elas fiks
gold« pivom, predveče sam pešačio dugačkim pu­
stim žalom skupljajući kamenčiće, u milijardama
nežnih boja, koje su me podsećale na boje fresaka
u Knososu. Uveče smo sedeli na terasi, grickali
trpki kozji sir i pili gusto crno »Kastelo Minos«
vino, dok je ultramarin Egeja gasnuo uz sve tiši
hor žegavaca, koje sam obožavao, a kao užareno
 19
gvožđe lopta Sunca tonula u tamu horizonta,
činilo mi se da poslenjim rumenim sjajem
miluje i moj Dubočak, šumu pored rodnog sela
.Strmca, na Kosovu. Ali je tamo već noć, srne
su se napile žubora na potoku i požurile u svoja
tajnovita mesta, i bio sam siguran da čujem kako
šušti lišće od meškoljenja njihovih kadifa na vratu,
i čujem travke kako se razmiču da propuste sjajna
tvrda leđa jelenka...
Prethodni boravak na Sunionu, i ovaj na Kritu,
imao je, tako da kažem, i naučnu stranu i značaj.
Dokazao sam da Tezej nije ubio Minotaura, i da
je, u suštini, oceubica: prilazeći lađom Sunionu,
na povratku iz Knososa, namemo je, uprkos dogo-
-voru, ostavio crno jedro — otac Egej je zaključio
da mu je sin mrtav, pao u borbi protiv besnog ču­
dovišta, i ubio se. Tako je Tezej došao do vlasti.
No, sve bi bilo lepo i ceo odmor bi mi prošao
u odmoru i razmišljanju, da me poslednjeg dana
nisu uhapsili na poligonu za rakete s nuklearnim
bojevim punjenjem, u zalivu Suda, zapadno od
Irakliona!
Neverovatno?
Za njih — da, za mene — ne.
Znali su samo da sam jedno veče, lutajući ruše­
vinama Knososa, nestao u mraku. Nikako im nije
bilo jasno da živ čovek može da prodre u njihovu
bazu čuvanu najmodernijim elektronskim uređaji­
ma. Naravno da im nisam odao tajnu: prošao sam
podzemnim hodnikom, pešačeći celu noć, puzeći
bolje reći, od Knososa do baze i izašao iz jedne
rupe za koju su svi mislili da je stari napušteni
bunar.
Pustili su me iz jednog jedinog razloga koji,
razume se, nikada nije javno saopšten: valjalo
je sačuvati uverenje da su nuklearne baze apsolut­
no nepristupačne za nepozvane.
Na nezvaničnom suđenju u Iraklionu stvar je
zataškana, ali sam tako okvalifikovan da sam
po povratku u zemlju završio pod okriljem dr Na-
nuta. Ja sam smatrao da sam doktorovu tezu
(»ako nađeš to čudovište)« dokazao. Nije mi
bilo stalo da bilo koga u bilo šta uveravam pa
sam celu stvar prikazao kao doživljaj koji može da
snađe svakog blesavog turistu, koji nema drugog
posla nego baza po rupama. Blesavog, možda, ali
ne i ludog.
Tek, događaj je i ovde zataškan (dr Nanut)
20
i posle ne baš kratkog vremena dobio sam »šansu«,
kako reče dr Nanut (ja ludog li čoveka, bože me
prosti), da se vratim u »normalan svet«. Tako
sam, voljom dobrih ljudi, dospeo u Biblioteku, ovu
moju Kuću.
Govorili su da sam se smirio (!) i da dobro
obavljam poveren mi posao. I zaista, ne mogu
da se požalim, imao sam i imam sve ove knjige
oko sebe, Kuću za koju se brinem (u redu, mučile
su me i muče te životinje u stubovima na tremu,
ali neka, borba je neprestana, zar ne), imam Hrasti-
mira i njegove lahore koji me tako nežno miluju,
a i Belča je sada tu, preda mnom, izvalio se po stolu,
pod staklom i vekuje li vekuje, šaljući mi blagost,
dobrotu i ljubav.
I zar sve to sad treba da prestane? Zar će opet
mehurići da mi se razmile?
Ne, ne dam! Ali one klempave ptičurine? Ma
ne, nema veze, naravno da su klempave, obrćem na
šalu, drugačije i ne može biti, tako ti i treba kad
spavaš nalakćen na sto i psuješ pred Belčom,
vrat ti se iskrivio, žulja, boli, to ti je kao kad se
prejedeš knedli sa šljivama pa noću drobiš koješta.
E, sad, što svraketine nemaju muda, to ti dođe
čista dijalektika: nekada su ih imale pa ponestalo.
Nestašica, deficitarni artikal.
Srećom, niko ne uđe u tom trenutku u Kuću
i ne ču moje cerekanje zbog nedostatka muda.
 Pa je rodila zvezdano nebo

Sledećih nekoliko dana moj jednostavni život u

Kući vrati se svojoj kolotečini.
Dambo ne dođe kroz tri dana da vrati Hajduk
Stanka i to mi je odgovaralo. Morao sam na miru
da razmislim o napadu crva na osmi i sedmi stub.
Nisu li resili da krenu u odsudni boj? Regruto-
vali su najbolje snage iz onih šest koje su odavno
izrovašili, pa sad glođu i poslednja dva. Srušiće mi
Kuću.
Zašto to čine?
Zašto hoće da sruše Kuću?
Ako imaju trunčicu mozga: znači da čine svesno,
podmuklo, zločinački.
Ako uopšte nemaju mozga: ne znaju šta rade,
znači reč je o borbi da se održi goli život.
Ako neki imaju mozga, a neki nemaju: najopas­
nija varijanta.
Priznajem, bilo je trenutaka kada sam razmišljao
o životinjicama u stubovima tjrema moje Kuće
tako — imaju li ili nemaju mozga, razuma!
Ipak, znao sam da to nije suludo. Nalazio sam
u njihovom ponašanju dosta sličnosti s ljudima.
Em ruše, em se međusobno žderu. O ovome, i
kod jedne i kod druge vrste živih bića, moja sazna­
nja su bila nedovoljna.
Pitao sam se kakva su bila saznanja graditelja,
vlasnika Kuće ... Da li je znao koje drvo je naj­
bolje, kako da isteše grede, kako da srčika bude
deblja od beljike, površinskog sloja?
I ko je on uopšte?
Sada, iz ove vremenske perspektive, shvatam da
sam u odgovoru na ovo pitanje imao, slučajnu,
sreću.
Dogodilo se to prilikom moje poslednje posete
rodnom selu Strmcu, u Ibarskom Kolašinu, osam­
naest kilometara od Kosovske Mitrovice, u brdo.
Iako proređeno i osiromašeno, selo se, kako-tako,
držalo. Iseljavanja je bilo i ranije, ali i slučajeva
velikog prijateljstva s pojedinim amautskim poro­
22
dicama — sve do pre nekoliko decenija. Sedam se
očevih priča o starijem mu bratu Vuku. Na pola
puta od Mitrovice do Strmca imao je kuću neki
Mahmut. Vuko ne bi propustio da, rano izjutra,
na putu za grad, svrati kod Mahmuta da se od­
mori i popuše, ako ništa drugo a ono isušenu kuku­
ruznu »svilu« zavijenu u komadić novine. Uveče,
Mahmut je izlazio na put, sačekivao Vuka i nije
bilo te sile koja bi ga naterala da prijatelja, Srbina
iz drevnog Strmca, pusti u noć. Ne, taka mi bog,
govorio je Mahmut, u noć nećeš. Mahmut je dobro
znao da Strmčane ganjaju neki Amauti, ali ih nije
pominjao, sem što je, posle ubistva jednog mladog
Strmčanina, plakao kao malo dete ...
Svojevremeno sam se zanosio mišlju da istražim
Ibarski Kolašin i Strmac, Gornji i Donji, da saznam
kad su mi preci stigli u ove krajeve i odakle. S
kolena na koleno, sačuvalo se pamćenje da je na­
selje staro otprilike četiri veka. Bilo je mišljenja
da su Strmčani ostaci Srba sa Rudnika koji su se,
ono što ih je preživelo, ovde u planinama zadržali
i ostali vraćajući se iz Kosovskog boja. Drugi su
opet pričali da su njihovi stari došli iz Hercegovine,
ali nisu umeli da kažu ni kada ni iz kog mesta...
Znao sam da je Kolašin u srednjem veku bio deo
Raške, i time sam se ponosio kao da sam ja bio
zaslužan. Dokazi postoje: Stefan Prvovenčani je
poklonio Žiči selo Vitakovo, a kralj Milutin selo
Jeliće. A tek dvor u Bmjacima! Dvor kraljice Jelene,
žene Uroša prvog. Kada je umrla, u februaru 1314.
godine, tu se bio okupio Sabor srpske zemlje, iz-
veštava arhiepiskop Dimilo. Nastupila je žalost
velika. Jelenu je narod obožavao. Danilo je zapisao
i ovo, govoreći o njenoj dobroti i pameti: »Ona
zapovedi u celoj svojoj oblasti sabirati kćeri siro­
mašnih roditelja, i njih hraneći u svome domu,
obučavaše svakom dobrom radu, koji priliči za
ženski pol. A kad su odrasle, udavaše ih za muževe
da idu u svoje kuće, obdarujući ih svakim bogat­
stvom, a namesto njih uzimala je druge devojke
kao prve.« Bio sam tako reći uobražen: pre gotovo
sedam vekova kćeri mojih predaka išle su u žensku
školu, internat (što da ne!), učile se svakom do­
brom radu... One su se školovale!
Onda dođoše Turci. Istina, tek polovinom 15.
veka, ali dođoše, i u ove krajeve... Niko ne zna
šta se dešavalo prvih dvesta godina. Jesu li, posle
 23
toga, Kolašinci, i oni krenuli s Arsenijem? Sve-
dočanstava nema.
Turski mač i druge čume pustošile su i Ibarski
Kolašin, ali gore, ovde, život se nikada nije preki­
dao. I kuda ih sve nije raznosio! Na poziv Karađor-
đev neki Kolašinci htedoše da dignu ustanak:
Turci se razbesneše, poče klanje, a pojedine ote-
raše čak u Misir ...
Uništiše i dvorac Jelenin. Koliko sam samo puta
sedeo na bednim ostacima zidina obraslih u ko­
rov ... Koliko mi je puta pogled lutao livadama
brnjačkim, u nekoj ludoj nadi da će zapeti za
pletenice (tako sam, ne znam zašto, zamišljao
frizuru Jeleninih devojaka), ruku na obramici, vez
na jelečetu ...
Ostaci temelja zgrada lepo se vide na zaravni is­
pod Mahale i Jelačin-dola. Odavde jednim pogledom
možeš obuhvatiti ceo Bmjak ...
Nisam jednom sedeo u Spasojeviku, u Brnjaku,
usred groblja, zbog hlada krošnje ogromnog i pra­
starog hrasta, možda nekog pretka mog Hrastimira,
beogradskog... Ostao je još samo on, u tom grob­
lju, a bila su tri. Dva su od starosti se srušila, a i
ovom, trećem, grane su suve. Niko ih ne dira,
Zašto? Moglo bi dobro da se podloži, ili prosto
onako, da bude lepše, čistije. A ja, niko ni da pipne!
Sećam se da sam, kao dečak, obožavao, u Strmcu:
Dubočak i fliju. Dubočak je šuma sa potokom,
stoletnih stabala, Srbi je nisu sekli. Flija je neka
vrsta pogače, tanak sloj testa se premaže kajma­
kom, preko toga nov sloj, pa kajmak, i tako ne­
koliko puta. Peče se pod sačom ...
U Dubočaku sam viđao srne, veverice, divlje
prase, jednom čak i vuka. Stariji su nailazili i na
medveda. Možda baš onog što je vrebao košnice
deda Radašina, marljivog čoveka koga su svi u
selu najviše poštovali.
Glavna naša kuća bila je bondručara. Ali ranije,
pričao mi je Radašin, kuće su bile prostije, kaže
da pamti kuću koja se zvala grbača. Skelet; je
bio od cepanica a krov od slame. Oko kuće je zato
i morala uvek da bude ograda da stoka ne bi
»pojela krov« ...
Radašin je, kasnije, živeo najviše u pričama mog
oca. Kažem — kasnije, jer ga još držećeg ubiše na
livadi Perkovca.
A cvetni Perkovac mi se, evo, javlja i sada, to
 24
jest onda kada sam u Dubočaku saznao neverovat-
nu, činilo mi se, novost. Novost, da smešne li reči!
Sedeo sam iznad potoka sa Milom, ispisnikom
deda Radašinovim. Nije znao tačno koliko ima
godina. Ali pamti da je učestvovao u ratu protiv
Turaka 1878!
Na moje pitanje, Milo mi objasni da je hrast
vilinsko drvo, onaj na groblju, što se suši i koji
niko ne dira. To je zapis, kaže. Da si bolje zagledao
video bi na kori urezan krst. Takvom drvetu ne
smeš nikako zlo da naneseš, inače ne piše ti se
dobro... A hrast je, dodaje, drvo nad drvetom.
Ništa bolje od hrasta, samo ako ga imaš, za kuću,
a u kući hrastov sto ili naćvar. Kažu da je i čuveni
naš Veselin onu kuću u samom Beogradu na hra­
stovim stubovima podigao.
Tu je Milo prestao da priča, misleći valjda da mi
dosađuje. Lagano se pridiže, podupre čvornova-
tim leskovim štapom i reče da mu je vreme za
— brijanje (jednom nedeljno dolazio mu je unuk
iz Zubinog potoka i skidao belu, tu i tamo požutelu
bradu).
Koji Veselin, koju kuću sa stubovima u »samom
Beogradu« — sručih starcu, u jednom dahu, koji
izlete poput čepa pritiskanog pritajenim silama, u
meni, tada, kraj potoka rosne vode dubočanske.
Milo oćuta, protrlja oči nabreklim žilama isušene
nadlanice, i nije mi bilo jasno da li me, ono,
pogleda prekorno, ili mu je milo što sam željan,
još, razgovora sa njim ...
Razabrah iz Milove šture priče da je Veselin iz
Perkovca, da ga zna samo iz davnih priča. Kao
dete slušao je stare o travaru Veselinu, čuvenom
u čitavom Ibarskom Kolašinu, koji se odazva po­
zivu Karađordevom i u zimu 1804. obesi dve torbe
preko ramena, i ode. U jednoj je bio hleb i sir i
novi opanci, u drugoj lekovite trave. O Veselinu čuše
tek nekoliko godina kasnije: da je sazidao u Beo­
gradu veliku kuću, s osam hrastovih .stubova, i
razglasio se, i tamo, kao travar i narodni lekar.
Nije imao, bar dok je bio u Perkovcu, direktnih
potomaka. Ali je tebi, završio Milo, već sav zadihan,
neki rod, daleki, ja ti ništa više o njemu ne znam,
da ti je Radašin živ možda bi ti on bolje pomo­
gao...
Hrast, vilinsko drvo, Perkovac, nana, kamilica
i trava od stra’, Karađorđe, Veselin, kuća s osam
stubova, u samom Beogradu — bili su to podaci
 25
koji su mi se dugo posle odlaska iz sela vrzmali
po glavi i za koje sam smatrao, a i danas mislim
tako, da su od neprocenjivog značaja za mene.
Zašto, pitao sam se.
Kamenčići u mozaiku odgovora slagali su se,
istina, nikad do kraja, u nešto što sam hrabro
nazivao dokazom.
Ili se ti, to, ipak samo hrabriš? Seti se one
noći i hladnih srebrnih zraka. Rupica i hodničića
ovde i kratera i pećina, gore. Ko ti garantuje da
je Veselin uopšte postojao? I da je ovu Kuću, on,
podigao. I ko su čudovišta koja su joj se u stubove
uselila.
Da, da, velika plodna majka Zemlja... Pa je
rodila zvezdano nebo, i jednooke kiklope i storuke
divove i kasnorođenog Tifona... Aha, sećam se,
Kronos je uz pomoć majke kastrirao Urana velikim
srpom. Te onda Kronos proguta svoju decu, a Zevs
ga naterao da ispljune bogove koji su se rodili
odrasli. A ovi savladali Titane, uz pomoć Zemljinih
strašnih potomaka, stoglavih divova sa po pede­
set glava. Tako je, možda su se stoglavi divovčići sa
po pedeset glava uvukli u Kuću... Čiju su kuću
napali i ko su oni?
Dosta, stani, sludećeš se, vrati se svom »hrabre-
nju«, dokazima. Hajde, dokazuj, zamlato.
 Nastanjeno natprirodnim bićima

Prvi dokaz:
Podaci o.starosti moje Kuće, Biblioteke, poduda­
raju se sa vremenom Veselinovog dolaska u Beograd
Drugi dokaz:
Ni u Beogradu, ni u njegovoj bližoj, ili daljoj
okolini, nije bilo stare kuće, bondručare, s osam
stubova na tremu.
Treći dokaz:
Stubovi su bili od hrastovine. Bez obzira što
sam znao da su graditelji uzimali drvo koje im
je bilo podruku, ovo sam smatrao neobično zna­
čajnim.
Četvrti dokaz:
Oblik i raspored prostorija u Biblioteci! Rekoh
već: neuobičajen jedna vrlo dugačka i relativno
uzana soba, levo, i dve male, desno. Nije to bilo
ni malo slučajno!
Sa prva dva podatka lako sam se »obračunao«.
Vreme podizanja zgrade moje Kuće je nepo­
bitno ustanovljeno. A zatim: vrlo lako sam utvr­
dio, ličnim istraživanjem, literaturom i savetova-
njem sa naučnicima, da, bar kad je o Beogradu
i okolini reč, kuća s osam stubova na tremu —
ne postoji.
O hrastu i hrastovim, pak, moje znanje je bilo
siromašno. Podrobnije mi je pomagao prijatelj
Dušan, čije sam redovne dolaske u Biblioteku
obilato koristio. Obično smo sedeli — a gde bismo
nego pod krošnjom Hrastimirovom. Služio sam
isključivo »instant« kafu, zamućenu u vrućoj vodi
iz bojlera (imao sam bojler i lavabo u prvoj
sobici Biblioteke, gledano zdesna, koju su pre­
gradili i od druge polovine napravili klozet —
toliko su se bili bacili u trošak). Nikakav šporet
ni rešo nisam držao, bojao sam se požara, a i
propisima je bilo zabranjeno ...
Stari narodi, tekla bi priča na suzdržanom la­
horu Hrastimirovom, verovali su u posebnu moć
pojedinih vrsta drveća. Još je Frejzer, u Zlatnoj
 27
grani, smatrao da najstariji oblici poštovanja dr-
veta proističu iz verovanja u njegovu dušu, koja
mu daje život, pati i umire s njim. »Dolazak na
ideju, pisao je Frejzer, da drvo nije telo duha
drveta već samo njegov stan koji on može na­
pustiti kad god hoće, predstavlja važan napredak
u verskoj misli. To znači da animizam prelazi u
politeizam. Drugim recima, mesto da gleda na
svako drvo kao na živo i svesno biće, čovek
sada vidi u njemu, samo beživotnu, nepokretnu
masu, nastanjenu za duže ili kraće vreme natpri­
rodnim bićem koje, pošto je u stanju da slobodno
prelazi s drveta na drvo, stiče time izvesno pravo
svojine ih gospodarstva nad drvećem, i prestajući
da bude duša drveta, postaje šumski bog. Čim
se na taj način duh drveta do izvesnog stepena
oslobodi svakog pojedinačnog drveta, on počne
da menja svoj oblik i da uzima na sebe oblik čo-
veka, zbog opšte tendencije rane misli da predstavi
sva apstraktna duhovna bića u konkretnom ljud'
skom obliku ... Moći koje je imao kao duh drveta,
utelovljen u drveću, on i dalje ima kao bog dr­
veća.«
Naslonjen leđima na koru Hrastimirovu činilo
mi se da ga ja grejem a on mi uzvraća nekim
strujanjem, dok su mi kroz glavu prolazile reči
starog vegetarijanca Porfirija o tome kako su
primitivni ljudi živeli nesrećnim životom, jer se
njihovo sujeverje nije zaustavljalo na životinjama,
nego je bilo prošireno i na biljke — zašto bi
klanje vola ili ovce bilo veći greh od sečenja jele
ili hrasta, kad je duša usađena i u drveće...
Ako je drveće živo, navodio je Frejzer, onda je
ono neminovno i osetljivo i njegovo sečenje po­
staje delikatna hirurška operacija, onda se mora
vršiti sa što je moguće većom pažnjom prema ose-
ćanjima paćenika koji se inače može okrenuti i
rastrgnuti nepažljivog ili neveštog operatora. Kad
se seče hrast, on daje od sebe neke vapaje ili
krike koji se mogu čuti čitavu milju daleko, kao
da to vapije genije hrasta.
(Pa pomišljam na davnog Veselina, ili majstora
koji je gradio moju Kuću, Veselinovu travarnicu:
da li je bio pažljiv, ili su se čuli krici napaćenog
hrasta koji ga je možda, bogami, i opaučio koji
put...)
O tome je i Vuk pisao, navodeći da se u Groblju
smatralo »da između velikijeh drveta (bukava,
28
hrastova) imaju gdekoja sjenovita, koja u sebi
imaju takovu silu da onaj koji ih posiječe odmah
umre ili dugo godina do smrti ostane bolestan. Kad
se ko boji da nije sjenovito ono drvo koje je po­
sjekao, valja da na panju njegovu živoj kokoši
osiječe glavu onom sjekirom kojom je drvo sjekao,
pa mu neće ništa biti, ako bi drvo i bilo sjenovito«.
A naravno, malo sam o Veselinu znao, pa ni to
da li je napravio pokolj među kokoškama ili je
jednostavno opljunuo u šake i posekao hrast za
kuću, možda baš ovde, u ovom dvorištu ...
Prema Čajkanoviću, drvo zasađeno na grobu pr­
vobitno je imalo istu funkciju kao i nadgrobni ka­
men: služilo je da »veže« opasnu dušu pokojnika
i tako zaštiti žive od njenog delovanja. Da, prekidao
sam ga, pa to će tako nekako biti i u mom Ibarskom
Kolašinu, eno jednog hrasta starca, u Bmjaku,
usred groblja, niko ga ne dira, ni osušene, trule
grane!
Jest da sam se malo lecnuo, ali sam uspeo da
suzbijem osećanje nelagodnosti kada sam saznao
da se život u blizini tabuisanog drveta smatjra vrlo
opasnim. Nekada, davno, u blizini takvog drveta
nisu smeli ni kuću da sagrade. Ja nisam imao raz­
loga za strahovanje. Prvo: ja sam čovek 20-og veka,
a drugo, Hrastimir je znatno mlađi od Kuće i
nije poznato da je bilo kad važio za tabu-drvo,
Činjenica je da je preživeo i Prvi i Drugi svetski rat,
u Beogradu, toliko puta rušenom — neokrznut.
I tako, sva ta moja interesovanja za tradicionalnu
kulturu Srba, posebno za drveće i konačno hrast,
bila su polunaučna i u suštini sentimentalna. S
jedne strane, pokušavao sam da odgonetnem tajnu
podizanja moje Kuće i uspostavim most sa sop-
stvenim poreklom. S druge, neka nedovoljno de-
finisana milošta obuzimala me i pod krošnjom
Hrastimirovom i u tišini polumraka Biblioteke ili
među, ah crne li nesreće, podmuklo napadnutim
hrastovim stubovima na tremu. I najzad, tada, u
vreme tih mojih upornih i prijatnih istraživanja
koja kao da su pojačavala zidove dvorišta koji
su me branili od monotone tutnjave svakodnevice
grada, ni slutio nisam kakav će značaj u mom
životu imati pojedina saznanja, detalji, samo na
izgled ravnodušno prepleteni končići, pramenovi
trajanja stvari oko nas, za čoveka tako često kobno
neuvažavanih pa čak i potcenjivanih ..«
 Čvorovi na konopcu

Taj davni Veselin, dakle, čuvao je u nekom zapre-

tanom kutku svesti još davnije verovanje u poseb­
nu moć pojedinih vrsta drveća. Ali je bio i prak­
tičan čovek, tvrdokoran, očigledno pun optimizma.
U strašnim vremenima prvog srpskog ustanka, kada
ništa nije bilo izvesno, ni plamen kućnog ognjišta,
ni sam ljudski život prepušten na milost i nemilost
turskog noža i svakojakih boleština i neimaština,
u danima kada je važenje reči »biti« sasvim trošno
i nepouzdano — on podiže veliku kuću poduprtu
s osam stambenih stubova od najtvrđeg drveta,
hrasta!
Pa otkud mu tolika snaga, to (da li naivno?) ve­
rovanje da njegov ogromni trud ima smisla i da
će opstati u crnom vremenu svakoj akog zla i
nesigurnosti? Je li to Voždov novorođeni pogled
u neku daleku tačku svetlosti, ili ona pradavna
zapretana misao o moći drveta iz rodnog kraja
nastanjenog nekim natprirodnim dobrim bićem?
Ili oboje, pomešano?
A onda, koji su to motivi, sem ustaničkog pokliča,
pokrenuli seljaka iz planine, čak sa Kosova, da
se zaputi u daleki Beograd? Ibarski Kolašinci su
bili veoma vezani za svoje livade, šume i oranice
(ono malo što ih je bilo, uglavnom krčevina). Na­
puštali su ognjišta samo zbog teškog zuluma, a
u novo doba zbog očajanja proistjeklog iz gorkog
saznanja da su prepušteni sami sebi i da njihovoj
deci nema budućnosti na rodnoj grudi. Ne verujem
da je Veselin krenuo u beli svet ni iz želje da u
mutnim vremenima štogod učari. Kolašinci, ibar­
ski, listom, nisu bili račundžije niti su imali trgo­
vačkog duha.
Ali je Veselin imao čime da »trguje«: travama,
lekom. Stavljam reč »trgovati« pod navodnice zato
što sam potpuno siguran da Veselin nije stigao u
Beograd da prodaje svoje znanje, već da Voždu
pomogne kako je najbolje znao i umeo — viđajući
30
rane ratnicima, olakšavajući muke sirotinji, bo­
lesnima, kljastima...
Da je drugačije, rodila bi se, razmišljam, trgovina
»Veselin i sinovi«, koju je, uz pare, mogao steći.
Pare, pogotovo, kasnije, u Miloševoj Srbiji. Pa
bi trag na potonjim generacijama ostao... A on
se gubi vrlo brzo, u Karađorđevim vremenima. Ni­
kad više, ništa, ni glaska o njemu ili mogućim
potomcima. Samo ova Kuća, u kojoj sada, na po­
licama, nemo leže prašnjave knjige (prašnjave, ma
koliko ih često skidao i čistio), umesto razapetih
konopa sa nanizanim lekovitim biljem, svakojakim
travama, i bočicama spasonosnih ulja u plakaru.
Jeste, to je jasno, to je neoborivo objašnjenje
za neobičan plan Veselinove, moje, sada, Kuće!
Kuća je bila »fabrika« i stovarište lekovitog
bilja!
Proučavajući tipove bondručara imao sam sve
kao na dlanu, zahvaljujući onoj čestitoj starini
Aleksandru. Imao je devedeset godina, retko je
izlazio iz kuće, pa sam morao čak na drugi kraj
grada, menjajući po tri autobusa ... Imao je sjaj­
no pamćenje, sećao se i svog ranog detinjstva,
kraja prošlog veka u starom Beogradu, kaldrme
sa travom između kamenja, Turčina testeraša, Ci­
gana (»Gospa, da čupame trave«), bozadžije sa
drvenom kantom okovanom besprekomo izribanim
mesingom, salepdžija i salepa koji se pio iz malih
šolja (»šakaš li da ti ga natreskam«), semenki, kiki­
rikija, slanih badema, doldrme (sladoleda) i braon
jaja pečenih u pepelu ...
Ne bih mogao reći da ga je nešto naročito mučila
nostalgija, ali gotovo da nije bilo našeg susreta
a da razgovor nije počinjao kletvama koje je pro­
sto bacao u salvama na Korbizijea, sve zbog so-
litera koji su džikljali po Beogradu kao ševar iz
žabokrečine. Trebalo ga je na vreme obesiti, go­
vorio je starac. Tući dok je bio mali! Sad je
kasno...
U opisu starih srpskih kuća bio je vrlo jasan
i slikovit. I bukvalno, često mi ih je crtao, na
papirićima koji su neprestano izvirivali iz njegovog
pretrpanog stola.
Objašnjavao mi je da kod bondručara, boljih,
postoji ozdo »pozadi«, od lomljenog kamena. Da
im a više i većih prozora nego brvnara. Oni su
obično dvokrilni, jednostruki i otvaraju se napolje.
Jedan od karakterističnih prostora ovakvih kuća
 31
bio je trem. On je praktičan i nužan, slušao sam
zadihan glas Aleksandrov i gledao vrh meke srčike
olovke koja je letela po hartiji, neophodan za rad
i životi, veza između kuće i dvorišta. Na njemu
se radi mnogo koji posao leti a noću se leti može
na njemu i spavati. Tu se suše venci luka i
paprike (i lekovitih trava, dodavao sam u mislima).
To nije deo dodat osnovi kuće već jedna od pro­
storija obuhvaćena četvorouglom osnove, pokrivena
istim krovom, samo ostavljena sa strane otvorena
i sa drvenim stupcima. Kod starijih kuća, stupci
idu skroz do gore i nose gredu venčanicu. To su
najčešće hrastovi stupci, prečnika deset do petnaest
santimetara. Mogu biti ukrasno izrazani tako da
im srednji deo stabla dobije osmougaoni presek.
(Upravo kao na mojoj Kući!). U Pomoravlju a na­
ročito u istočnoj i jugoistočnoj Srbiji Vidi se je-
dan tip sa dekorativnim arkadama na tremu. (E,
toga na mom tremu nije bilo.)
Osnovno kod bondručara jeste da je »kuća«
središte, a da su uz nju dodate još jedna ili dve
sobe. Ovo se potpuno slagalo sa planom moje
Biblioteke, samo što je on imao oblik vrlo iz­
duženog četvorougla i što je glavna prostorija, »ku­
ća«, bila neobično velika u odnosu na preostale
dve. To je govorilo u prilog mojoj tezi da je
Veselin smišljeno sagradio tu veliku izduženu so­
bu: u njoj je razapinjao desetine konopa i sušio
ili čuvao svoje trave!
Tim povodom Aleksandar mi je objasnio da kod
sistema bondručara postoji jedan poseban mome-,
nat koga nema ni kod koga drugog sistema gra­
đenja — a to je raspoređenost drvene građe u
kosturu za kuću. Neosporno je, kaže, da su mere
širine i dužine u osnovi kuće, kao i visina same
kuće, određeni funkcionalnošću, tj. potrebama se-
ljakovim za baš tolikom kućom i njenim unutar­
njim prostorijama. Tu svakako da odnosi triju
osnovnih mera nisu diktirani nekom apstraktnom
estetikom da brojevi dužina budu među sobom u
ovom ili onom odnosu — ali sam fakat da te
dužine treba zatim da budu podeljene na manje
podeoke konstrukcijom kostura, naročito usprav­
nim međustupcima, dovodi do neminovnosti iz-
vesne zakonitosti. Sve je, pak, vezano za osnovnu
potrebu odnosa srazmera prema samome čoveku.
Ova jednostavna misao bila je prirodna potpora
mom nalazu da je Veselinova kuća bila građena
32
kao r< biljna apoteka: odnos srazmera prema sa­
mome čoveku!
Evo malog primera: vrata na Kući bila su šira
nego obično. Aleksandar je to odmah formulisao:
Jedan od glavnih momenata koji uslovljava po-
delu su širine vrata i prozora kao i njihove visine.
I tu se teško može pretpostaviti da je seljak gra­
ditelj određivao odnos širine i visine otvora pro­
zora, prema zabtevu neke formalističke estetike:
npr. kako bi odnos bio baš po »zlatnom preseku«
ili kojoj drugoj vizuelnoj harmoniji. Gledajući ona­
ko kako seljak odvajkada mora da gleda na stvari
koje su vezane za realnost njegovih materijalnih
tvorevina ekonomije, privrede, života, rada, moralo
bi se tu poći pre od pomisli da su, npr., vrata
njemu najpovoljnija kad su toliko i toliko široka
prvenstveno zbog unošenja i iznošenja, zbog svet-
losti, promaje, hladnoće... Isto i za prozore. Ali
pri svem tom kod bondručare je to vezano i za
uklapanje u međuprostor broja uspravnih stubaca
kostura i u visinu između greda temelj rij ača i
venčanica. Tu se u možda hiljadugodišnjem ekspe-
rimentisanju i razvoju i nesvesno došlo do izvesnih
optimalnih rešenja i najpogodnijih odnosa u de­
taljima. Svakako da su zatim pri građenju narodski
graditelji-majstori tu rutinu, predavanu kroz mno­
ga pokoljenja, primali kao i sve druge uslove, pra­
vila, propise, nauku i sve ostalo što jedan zanat čini
stručnim i što jedan zanatlija mora da poseduje
i čime uopšte i operiše. Tako je morala ući u uzus
izvesna uobičajena upotreba mera i odnosa (obe-
leženih kod nekih starih majstora čvorovima na
konopcu, a kod drugih na gvozdenom »aršinu« ili
najzad i na drvenom »colštoku«).
Jesmo li išta, uopšte, naučili od starih naših na­
rodskih majstora? To mi nije izbijalo iz glave
dok sam se vraćao iz posete Aleksandru, profe­
soru arhitekture u penziji. Ne, nije reč o arhitek­
turi, nego o svemu, o našem životu. Šta smo pri­
mili od prethodnih a šta predavali potonjim gene­
racijama? Jesmo li stvarali mere i odnose, umemo
li da vežemo čvor na konopcu, »prema srazmeri
čoveka« ?
A ko je sagradio moju Kuću? Veselin ili neko
drugi, po njegovoj narudžbi? To je bila sledeća
etapa mog razmišljanja, koju sam morao da od­
ložim zbog nove posete Dambo.
 O, konju konjski, rekao sam sebi

Pobegla sam!
To je bilo prvi put da mi Dambo oda nešto in­
timno.
Odakle ste pobegli, drugarice Bokčević, pitao sam.
&m- Sa sastanka. (Uzbuđenje joj se videlo na
ušima. Nisu se zacrvenele, kao što se moglo oče­
kivati. Postale su bele, skoro providne, i meni
se učini da će početi da lelujaju...)
Sa mladićem?
♦g-- Ne, nemam dečka, bez veze. Trebalo je da
obavim prisustvovanje sastanku Sekcije za među­
ljudske odnose naše omladinske organizacije pri
Mesnoj zajednici.
(Opet! Da »obavi prisustvovanje«! Bi 1' ja uzeo
ovaj štap iz Belčine desne ruke? Više mu dođe
kao neki prut, ali će da posluži. .. U redu, smiri
se, da raščistimo.) Drugarice Bokčević niste li vi
premladi za međuljudske odnose?
— O, zar? Tat)a smatra da je to korisna raz-
mena mišljenja i zacrtao mi je da ne smem više
od jednog neopravdanog sastanka da napravim.
Pa zašto ste onda pobegli?
•— Hoće da izvrše moj izbor za sekretara Sekcije.
— Tek tada niste smeli da odete!
— I onako će me izabrati...
^ I onda?
— Izvršili su pripremu da mi uruče dva paketa
materijala.
— Kakvih »materijala«?
— Ih, raznih!
•— I vama je, drugarice Svetlana, dosta »raznih
materijala«?
Drugarica Svetlana je otćutala i oborila pogled.
Stavila je na sto pred mene dve knjige. Jedna
je bila Hajduk Stanko. Razdužio sam je. Druga:
Narodne pripovetke. Ova nije iz Biblioteke, rekao
sam.
— Nije. Našla sam je u podrumu.
(Našla knjigu narodnih pripovedaka u podrumu!
34
Ovo je već bilo previše. Belča, začepi uši. A i ona
bi mogla isto, samo će joj trebati pola kilograma
vate. Stvarno, moraću da kupim. Sačuvao sam,
srećom, bon za ovaj »deficitarni artikal«. Jakako!
Koja li bi joj boja pristajala? Žuta, naravno. U
stvari, žuta zbog mene, ako počnem da ... psujem.
Sa Belčom ću lako. Nema da se bacam u veliki tro­
šak. Vidi mu se samo desno uvo, a i ono je
malecko.) Drugarice Bokčević, troši li se napolju,
van zidova dvorišta Biblioteke, mnogo žute vate
po glavi stanovnika? (Bogami, rekao sam ovo i
ostao živ. Šta je tu je. A otkud mi to »po glavi
stanovnika« — ostaviću za kasnije.)
Sad su se uši Dambove zacrvenele, ama bez
prelaza: od sivoprovidnih pravo u varzilo. Ipak,
odgovorila je munjevito.
— Nemamo podatke za Beograd. Ali u Srbiji
van pokrajina potrošnja je povećana za 700 odsto,
ako za indeks uzmemo 100, odnosno na 1939. go­
dinu. Ovi podaci nisu publikovani, ali ja sam iz­
vršila uvid u tatinu biblioteku.
(Aha! Ovde nešto nije u redu! Tata ima biblio­
teku, a Narodne pripovetke drže u podrumu. To
ću da je ispitam, nema druge. Ali mi je jezik bio
brži od pameti.)
— Šta znači, bubnuo sam, »Srbija van pokrajina« ?
— Kako šta znači? Pa, Srbija van pokrajina. To
je bar jednostavno.
(O konju konjski, rekao sam sebi stavivši obe
šake preko usta da glaska ne pustim. Tupoglavče,
kretenčino, govno od govneta, mozgu izdrkani.
Kako si uopšte mogao da pitaš! »Srbija van po­
krajina« znači »Srbija bez pokrajina«. Prosto, som-
čino, da prostije biti ne može.)
Doktore Vjenceslave, penzionerčiću, gde si da
vidiš kako se, bre, kontrolišem! Vidi ovo, slušaj
šta je pitam a šta izostavljam:
c— Oprostite, molim vas, drugarice Bokčević Svet-
lano, objasnite mi: imate biblioteku a Narodne pri­
povetke ste pronašli u podrumu!
— Tata drži u biblioteci materijale. Tata ima
mnogo materijala u svojoj biblioteci. U našoj bib­
lioteci ima hiljade materijala. Kako povezanih
tako i nepovezanih. Sa gore navedenih ja svaki
dan brišem prašinu i tata mi onda daje džeparac.
— Šta je vaš tata?
— Moj tata je Načehiik Odeljenja za opšte po­
slove struktura.
 35
(Bog te pomilovao, Veseline, da 1’ si uopšttp
svestan gde si živeo i jesi li bar malo o tome
razmišljao — »van«, »bez«, ili ti je struktura bila
nula u odnosu na povezane materijale, o nepove­
zanim da i ne govorim?)
Onda sam naglo splasnuo, ne znam kako i za*
što. Posle mi se učinilo da je to zbog Dambovih
ruku položenih u krilo, prstiju isprepletanih u če­
ličnom zagrljaju. Mora da sam dugo, tako, piljio
u njih, jer se u jednom trenutku rastaviše i Dambo
ih sakri iza leđa; kao đače u školi kome učiteljica
traži ruke na pregled.
— Da idem? Kao da ste, odjednom, vrlo umorni?
— Ne, nemoj da ideš, rekao sam tada Dambu.
Objasni mi prvo zašto si donela Narodne pripovetke.
Opet ne znaš neke reči?
— Opet ne znam neke reči, reče Dambo.
— Koje reči?
— Ima ih dosta: broć, glavnja, krasna, dulac,
posati...
— Svetlana, broć je biljka od koje se pravi crve­
na boja, glavnja je zažareno drvo, čakija je tmokop,
dulac je cev na gaj dama, posati znači podojiti.
— A da li su nožice — male noge?
— Nisu, u starom narodskom govoru nožice su
makaze. Nego, da se mi nešto dogovorimo. Zar
ti nije lakše da kupiš Vukov Rječnik ili Rečnik
Matice srpske. Ni ja ne znam baš sve, a uštedećeš
i u vremenu.
— Ne, kazala je Dambo, Tata bi me grdio, on me
stalno tera da spremam ispite iz skripata. A i nije
samo to.
— Šta još, pitao sam.
— Neke delove priča uopšte ne razumem, nije
mi jasan smisao pa sam mislila...
Kao primer, a na moju molbu, Dambo je onda
pročitala ovaj odlomak iz priče »Baš-čelik«:

»Zet, čim car otide otvori jednu pa i drugu sobu

i tako redom sve osam soba, i vidi u njima sva­
koj akij eh dragocjenosti, naposljetku, kad dođe i
na vrata od devete sobe, reče u sebi: ’Ja sam mnogo
čuda preturio, a sada da ne smem otvoriti ovu
sobu!’ pa i tu sobu otvori. Kad uđe unutra, ima
šta i vidjeti! U sobu jedan čoek do koljena u
gvožđe zakovat i ruke do lakata zakovate obje, na
četiri strane imadu četiri direka, a tako od svakoga
direka ima po jedan sindžir od gvožđa, i to tako
36
su krajeve svoje Sastavili pa oflamo čoeku oko
vrata obavili, i tako je tvrdo okovat bio da se nije
mogao nikako micati. Pred njim je bila jedna česma
na zlatnom čunku izvirala i tako saljeva se pred
njim u jedno korito zlatno. Blizu njega stoji jedna
maštrava ukrašena dragijem kamenjem. Čoek bi
htio da vode pije, ama ne može da dohvati.«
(Odlomak je bio sjajan. Dambo nije znala šta
znači, ali kao da je osećala da ima dubok smisao.
Nenade, rekao sam sebi kao onaj čoek pre nego
što je otvorio devetu sobu, tolike si ljude upoznao
i nikad se nisi prevario, ali sada izgleda jesi, Dambo
nije lucprda.) Slušaj, Svetlana, rekao sam, sad
idi. Ponesi knjigu i pročitaj priču još jednom, dva,
tri puta. Onda dođi da razgovaramo. Hvala vam,
osmehnula se, prvi put, i od tog osmeha kao da
joj se ušesa smanjiše. Sad idi. I otišla je.
Sad idi, Dambo, idi i ostavi me da vidim, ko­
načno, šta je to sa mnom, da otvorim, ako smem,
tu devetu sobu u mojoj glavi, ja sam mnogo čuda
preturio, a da ne smem otvoriti ovu sobu.
 Porast potrošnje žute vate

Nije li mi rečeno da sam dobro? Nisu li mi dali

miran posao, među knjigama koje volim? Zar
nisam našao sebi ispunu slobodnog vremena, zar
ne kopam po nekoj prošlosti, zar ne ispitujem na­
rodnu arhitekturu, zar se ne raspitujem za bon-
dručare i hrastove, zar sve to nije lepo i umi-
rujuće?
Jeste! Sve!
Pa, opet, nešto me draška, krv mi uzburkava,
damare mi napinje!
Sredi se, razmisli: otkada, to?
Vremenski se poklapa sa Dambovim dolaskom.
U redu. Šta te uznemirava — Dambo, kao žena?
Ne, ni malo. Njene velike uši? Zašto bi, bože moj,
ima velike (dobro, »kingsajz«) uši, pa šta!
Pa šta onda? Polako, redom: ne uzbuđuje te Dam-
bov izgled, ne uzima ti mnogo vremena, nije drska,
ne vređa te. Aha, a zašto psuješ, zašto ogavnosti?
Jesmo li tu negde? Njen rečnik? Da saberemo:
Obavljanje prisustvovanja sastanku, Sekcija za
međuljudske odnose omladinske organizacije, izvr­
šavanje izbora za Sekretara Sekcije, izvršavanje
priprema za uručenje, dva paketa materijala, ka­
ko povezanih tako i nepovezanih, porast potrošnje
žute vate za 700 odsto, materijali u biblioteci —
Vuk u podrumu, van i bez pokrajina, Tata načelnik
za opšte poslove Struktura, i tako to, možda si
ponešto i izostavio.
Ovo te nervira? Dambo ne razume Jankove i
Vukove reči, ti ne razumeš njene, ono što unosi
u tvoj mir, kroz zid dvorišta, pod krošnju Hrasti-
mirovu, u tišinu tvoje Kuće.
Neka je tako. I kako reaguješ? Izdrkani mozak,
somčina, bog t e ... I glupavi vicevi.
To li si ti, zapretan, maskiran? A ti nešto za­
smeta a ti — psovke i vicevi.
Ćutiš. Ni da psuješ ne smeš glasno, sem pred
Belčom, pa i to ne pred pravim, u Mileševi, već
ovde gde si zarobio njegov poster, pod staklo.
38
Još ako bi popio koju — kakav bi junak bio u ka-
fani, kod Mice Petokinte!
Je li ti to crta karaktera? Jesi li takvu hrabrost
nasledio, ili su ti je poklonili, ili si se, ne daj
bože, za nju, krvavo, izborio? Da li je to ono št,o
te je dovde dovelo i što će te odvesti, i dalje?
Slušaj, bolan, idi der na klupicu, pod Hrastimir-
čićem, da te pomiluje lahorčić, pa i one jake
stvari da promisliš, obmider malo istorijicu, pa
malo korenje svoje pročeprkaj, to je zdravo važno,
a ni Frejzera, ljubim te, ne zaboravi. Aferim, ju­
načino!
 Ali su je spopali dripci

Nije mi bilo druge nego da se vratim tamo gde mi

je bilo najbolje. I tamo gde sam stao. A stao sam
kod Veselina: postojale su tri mogućnosti >
— 1. Kuću
je sagradio sam, 2. najmio je nekog anonimnog
majstora, 3. projektant je bio stručan čovek, in-
džinir, pa mu se, možda, i do imena može doći.
Prve dve pretpostavke ničim nisam mogao da
potkrepim. Mrak, odasvud.
A treća? Indžinir?
Koji indžinir, kad je Beograd dočekao početak
prošlog veka kao jedna od najrazaranijih evropskih
varoši! Kakav projektant, arhitekta, u polurazruše-
nom turskom naselju, okruženom rovovima i be­
demima od nasute zemlje!
Ali, ipak. Veselin, nije nelogično, po dolasku u
Beograd, 1804, živi u nekom ćumezu, jede hleb i
jabuke, krčka jadnu ušteđevinu donetu, s Perkov-
ca, u krpici prišivenoj s unutrašnje strane gunja
koji, zato, nikad i ne skida. U prvo vreme ne zara­
đuje, ništa. Bere trave i, noću, peške ili na konju,
jurca po Šumadiji, za Voždovim ratnicima, i vida
im rane. Kasnije staje na noge, posao se razrađuje,
prodaje bilje i Srbima i Turcima, pare pristižu. Do
podizanja Kuće, znači, moralo je da prođe nekoliko
godina. Ako je tako, onda postoji samo jedan in­
džinir, u drugoj deceniji, kada knez Miloš izgrađuje
srpski deo varoši, na padini prema Savi.
Ime mu je Hadži-Nikola.
Rodno mesto mu je Voden, u Grčkoj!
Gde je izučio za neimara, u Solunu, Atini? Ne
zna se, ni to, ni kada je došao u Srbiju, ni zašto.
Da li je došao pre prve vladavine Miloševe, ili tek
na njegov poziv? Ni to se ne zna. Pitao, čitao, pre-
turio sve arhive, ništa.
Kažu da mu je žena bila iz Mogareva i da je bio
izuzetno savestan — svaku bi ciglu proturio kroz
ruke. To je sve o njegovom životu! A o radu: da
je bio glavni nadziratelj i rukovodilac Miloševih
40
gradnji i da su, najverovatnije, njegovo delo Konak
knjeginje Ljubice i Konak kneza Miloša.
Kad je pao Miloš i Hadži-Nikola je pobegao, u
Zemun. Zemun je, onda, bio van Srbije. Srbija bez
Zemuna. I tako, dok je bio van Srbije, novac za
izdržavanje porodice slao mu je Miloš. Vratio se
kad i Miloš. Ali, bila je to već druga polovina veka
i indžinirova sudbina me više nije interesovala.
Znam da je posle bio glavni nadziratelj građevina,
čak i u Ministarstvu građevina.
Da li je postojala mogućnost susreta Veselina i
Hadži-Nikole?
Ovo je bilo važno pitanje i odgovor je mogao
biti samo plod pretpostavki. Ali njihova logika me
je razuverila u potajnu nadu da je Hadži-Nikola
umešao svoje prste u gradnju moje Kuće:
Veselin je došao u Beograd 1804. godine, Hadži-
-Nikola je Konak knjeginje Ljubice počeo da gradi
1829. Starost Biblioteke je utvrđena na, otprilike,
osamnaest decenija. Neka se pogrešilo za četiri-pet
godina. A to je i suviše malo da se dodirnu poče­
tak gradnje Kuće i dolazak, pretpostavljeni, Nikolin
u Miloševu Srbiju! A zatim: Konak je bio velika
građevina od tvrdog materijala, prelazan tip od
orijentalne ka zapadnoevropskoj arhitekturi — Ku­
ća prava bondručara sa drvenom konstrukcijom,
gredama i ispunom između njih. Da li bi se Hadži-
-Nikola uopšte prihvatio gradnje »obične« seoske
kuće kad je nju umeo da podigne svaki Srbin
vičan zanatu?
Bondručara se gradila masovno, ona je nasleđe
srednjeg veka, bila je rasprostranjena po celoj
Evropi i Balkanu. Jesu li Srbi bondruk nasledili
od Turaka? Po svoj prilici nisu: utvrđeno je da
su konaci srpskih manastira građeni najviše bon-
dručno, i pre dolaska Turaka u ove prostore. To
posebno dokazuju manastiri Svete gore. Srpska
vlastela, pak, retko je podizala stambene zgrade
kao monumentalne građevine. Iscrpljivala se u
građenju crkava i ratovima pa za luksuz sredstava
nije bilo. Varoška kuća je bila vizantijska, bondru­
čara. A ko su bili varošani? Seljaci, jasno, doseljeni
u potrazi za hlebom ili po naredbi vlastelina.
Veselin nije mogao imati uzora, posebnog, u
varoškoj kući. Posle pojačanog terora nad Srbima
U 18. veku, u varošima je bilo sve manje srpskog
življa. Sećam se da mi je Aleksandar objašnjavao
sudbinu Beograda u tom smislu:
 41
Kao naselje, Beograd je bio uzastopno keltski,
rimski, vizantijski, mađarski, turski i srpski. Utvr­
đenje je bilo na kraju obronka iznad sastava Save
i Dunava. Predgrađe ispred tvrđave razvija se ve-
rovatno još od vremena kada je Beograd ostao u
mađarskim rukama početkom 13. veka. Despot Ste-
fan Lazarević ga dobija i obnavlja 1403. godine, da
bi konačno postao turski 1521. Svega ovoga sam se
podsečao da bih došao do prve grafičke pred­
stave beogradske varoši čiji se original nalazi
u istambulskom Topkapi šaraju. Reprodukcija koju
sam video bila je verna originalu, ali se malo šta
moglo razabrati o izgledu kuća. Ništa pobliže
nema ni u opisima prolaznika Petančića 1502. go­
dine, Buzbeka 1525, Kuripečića 1530, Vrančića 1553,
Derašvama 1555, Vratislava 1591, pa ni Čelebije
1660, ni Benetija 1668 ...
Turci su gradili po svome, Austrijanci po za­
padnjački, ali je malo šta ostalo pri ponovnoj pre­
daji grada Turcima...
Kraj u kome se nalazi moja Kuća, bio je po­
četkom prošlog veka, u vreme Veselinovo, predva-
rošica. To je razumljivo i o tome je i Vuk pisao:
»Imajući Turci nad Srbima takvu vlast i taka
prava, naravno da se Srbi moraju starati koliko
je mogućno manje da se mešaju s njima. Zato Srbi
ne samo što ne žive po gradovima i varošima, nego
ne žive rado ni blizu ovijeh a još manje po velikim
drumovima kuda Turci često prolaze... Narod
srpski nema drugih ljudi osim seljaka. Onp malo
Srba što žive po varošima kao trgovci (dućandžije)
i majstori (ćurčije, terzije, jekmekdžije, kujun-
džije, itd.) zovu se varošanima ...«
Veselin je, znači, bio i dućandžija i majstor (za
rane i boleštine, kojekakve). A ako nije potpuno
sam gradio Kuću, onda mu je pomagao kakav za­
natu vičan seljak, anonimni neimar. Druge nema ...
Veselko moj, Veseline, šta si mogao da, kao na-
sledstvo, poneseš sa Kosova?
Mogao je, Veselin, da ode i do Prištine, ali naj­
bliža varoš mu je bila Mitrovica. Pommje se od
kraja 15. veka, ali se bolje razvila tek u drugoj
polovini prošlog, što me ne interesuje. Od starih
kuća ostalo je vrlo malo, ništa. Srpski deo zvao
se Varoš, muslimanski Ćelevirdi i Gornja ma­
hala. Ni sa Prištinom nije bolje, gorela je dva
puta sredinom prošlog veka. Razvila se još u 14.
veku, između Trepče, Janjeva, Novog brda i kopao-
42
I •
ničkih rudnika. U njoj su stolovali Milutin, Dušan,
Vuk Branković i Stefan Lazarević. I opet se malo
zna kako su izgledale vladarske zgrade u to doba,
i letnjikovci kojih je bilo u Paunima, Svrčinu i Ne-
rodimlji.
Ali ono što se zna to je bondručara. Kuću, kakva
je moja, to jest sličnu, Veselin je mogao da vidi
u čaršiji. Podela na razne oblike, govorio mi je
Aleksandar, i rasporede, najviše dolazi od njihove
namene i od mesta postavljanja, što sve, umnogome,
zavisi od zanimanja i imovnog stanja sopstvenika.
Mogao je, Veselin, još više da nauči ako je od­
lazio do Prizrena. Arbanasi dolaze u Prizren od 16.
veka, a počinje da propada posle seobe Srba pod
Čarnojevićem. Razvija se, više, tek u prošlom ve-
ku ... Srpska mahala zvala se Podkaljaja, a kuće u
njoj imale su obično prizemlje i sprat, sa vedrim
izgledom otvorenosti, isticao je Aleksandar, prema
ulici, nasuprot muslimanskoj zatvorenosti...
Tako, uz pomoć nauke, dolazim do zaključka
da je Veselin bez mnogo muke znao i mogao da
sagradi njegovu kuću u Beogradu, sada moju.
Kuću u kojoj sam počeo da tečem pozne dane
života.
Kuću trošnu. Kuću jaku, jer izdržava skoro dva
veka. Ali su je spopali dripci. Ksilofagni.
 Što više jede, sve Je deblja

Ksilofagan je grčka reč. Znači — onaj koji jede

drvo, onaj koji se njime hrani.
Hraniti se drvetom!
Pa šta!
Ovako su počela moja razmišljanja pre nekoliko
godina kada sam se suočio sa drvožderačima: ako
ljudi jedu mrave, recimo, zašto insekti ne bi jeli
drvo...
Da, ali sve te stokice u drvetu nisu drvoizelice.
Neki mravi, solitarne pčele i pojedine ose u drvetu
grade hodnike da bi u njima živeli i odgajali »de-
čicu«. I njih krste ksilofagnim, iako im firma ne
odgovara. Svejedno, oni su napali stubove moje
Kuće, bilo iz kog razloga.
Da li je baš svejedno? Razlika između ove dve
vrste za mene nije bitna, ali spisak razloga jeste.
Radi ishrane, stanovanja i podizanja potomstva.
Mnogo kasnije sam shvatio izuzetan značaj ove či­
njenice.
Inače, na početku mojih istraživanja, ni malo
me nije utešio podatak da najviše ksilofagnih inse-
kata živi u tropskim i suptropskim oblastima. Kao
ni tvrdnja francuskog naučnika Vitea da u srednjoj
Evropi živi »svega« sto insekata koji se mogu
ubrojati u ksilofagne u užem smislu reči, a da
od njih »jedva« tridesetak predstavlja opasne ne­
prijatelje đrveta.
Posebno mi je bilo dražesno saznanje da su naj­
opasniji »tercijerni insekti I I stepena«. Drugog ste-
pena, a ne prvog! I to zato što ulaze u drvo na
svim mestima i u svim oblicima ...
Od mnogih naučnih podela ovih štetočina, za moje
naukovanje izdvojio sam onu na insektje koji pro­
diru duboko u beliku i one koji buše, takođe du­
boko, srčiku.
Prvi žive, najčešće, u debelom drvetu. Pa naravno,
nisu mutavi. Na beljiku idu zbog nedostatka škro­
ba u srčiki, zbog prisustva smola... Drugi biraju
najvredniji materijal (aha, znači ne najdeblje drvo,
44
već najvrednije, ovi kao da imaju mozga u glavi).
Prave hodnike i sitne (ali vrlo česte) i široke (čak
do pet santimetara). Među njima sam zapamtio ime­
na velike i male hrastove strižibube.
I šta rade? Odvratni su u stadijumu larve i
»imaga«, kada izgrizaju drvenu masu. Prvo, naravno,
buše ulazne otvore i kanale, a onda i hodnike
da bi im pri ruci uvek bila sveža drvenarija na
trpezarijskom stolu. E, a kad »odrasla forma« hoće
da izađe, ona svrdla izlazni otvor.
Neke vrste prodiru u drvo da bi tamo načinile
lutkine kolevke. Ponekad, sećam se, kad sam se, u
mojoj naivnosti i neobaveštenosti, nadao da ću
im brzo doći glave, pevao sam im tiho, »na uvo«,
prislanjajući usne uz stub: »od kolevke pa do groba
najgore je vaše doba« ... Ali izgleda da su slabo
stajale sa ušima, ili, ako jesu, da su oguglale i
ogluvele na moje pevušenje ...
Naš srpski (i šire, što bi rekla Dambo) speci­
jalitet je prečnik ulaznog otvora manji nego u
drugim podnebljima. Zato, kažu naučnici, što su
»imaga« svih vrsta koje izgrađuju materinske hod­
nike sitna, dva do sedam milimetara. Ali, kod »ima­
ga« otvori se primećuju, jer počinju od površine.
Ako potiču od larvi, gotovo da se i ne mogu
primetiti, jer se začinju u unutrašnjosti.
Učeći, saznao sam još jednu, jednostavnu ali
za mene nadasve zanimljivu stvar: dimenzije hod­
nika odgovaraju dimenzijama insekata koji ih pra­
ve. I još nešto: kod larvenih prečnik se povećava
s porastom larve!
Što više jede, sve je deblja. Što je deblja, treba
joj više mesta!
Sudbina mojih stubova zavisila je ne toliko od
dimenzija tela koliko od veličine prohteva! A s ob­
zirom na njihovu, u suštini, sićušnost, bili su neza­
jažljivi, i to sam konačno morao da imam na umu.
Nenade, Nenade, šta li će sve morati da stane
u tu tvoju napaćenu glavu, jadikovao sam, pone­
kad, sam nad sobom (u redu, ne nad celim sobom,
samo nad delom koji obično zovemo glavom) ...
Ono sa pravcima, recimo! Ako je pravac od peri­
ferije pravo prema srži, onda se naziva radijalnim.
Ako teče paralelno sa vlaknima — vertikalnim, a
tangencijalnim kad se vrti zajedno sa godovima.
Što ti je ironija, mislio sam: radijalni a najmanje
rade. Pravo, što pre do cilja, nema vrdanja tamo-
-amo, nego tap pa u čelenku! Što manje rada, to
 45
više za ždranje, više stanova i kolevki. Ne razlikuju
se mnogo od njih ni vertikalni, jedino tangencijalni
moraju malo da se pomuče, ali nisu ni oni sasvim
čvrknuti, razradili su svoj sistem, pouzdan: okolo
pa na mala vrata!
Ustanovio sam i to da sipci drvenari grade ma­
terinske hodnike prave i bez crvotočine. Hodnici
larvi, pak, vijugavi su i puni crvotočine.
Ponekad, larve prave pojedinačne hodnike, drugi
put više njih ^^familijarne. Prvi mu dođu, kontam
ja, kao garsonjere, drugi kao veći stanovi ili vile.
Još samo ako imaju poslugu da im izbacuje onu
crvotočinu — onda su na konju.
Upoznajući, sve više, ksilofagne insekte, i pro­
vodeći mnogo vremena s uhom prislonjenim na stu-
bove ili uperenim prema njima, shvatajući opakost
kojom su obdareni, nisam se previše iznenadio
kad sam saznao da posebno veliku štetu nanose
one vrste koje napadaju gotovu građu, znači stvari
u koje je uložen rad, ljudski. Jasno je da, uništa­
vajući unutrašnjost stubova, tereijemi insekti slabe
njihovu otpornost i nosivost, tako da može doći
i do iznenadnog rušenja zgrade. Kao primer, navodi
se slučaj sela Kameno kod Herceg-Novog. Insekti
su teško oštetili četrdeset kuća. Ukućani su, čak*
morali zidove plafona da oblepljuju pak-papirom,
jer od crvotočine nisu mogli da dišu! Agresori su
bili kućne strižibube.
Kako sam otkrio štetočine u mojim stubovima?
Jednostavno, čuo sam ih. Znao sam taj zvuk
odranije, iz detinjstva. Naša porodica se često Se­
lila i najčešće smo stanovali u starim kućama, sa
starim nameštajem kvrc, trrk, kvrrc, trrk ... Kad
smo se dve-tri godine posle rata doselili iz Peći u
Prištinu, otac je pronašao stan u jednoj trošnoj
kući, pored Veluške, odmah iza onda već sagrađe­
nog Doma kulture. Vlasnik je bio jedem mršonja
i reklo bi se generalno namršten protestant, sa
petoro dece. Jovan mu beše ime, pokoj mu duši.
Prema nama, deci, bio je izuzetno srdačan, uveče bi
nas okupio, pokazivao razne igre i zajedno sa nama
igrao i pevao »ovako se biber tu ca«... Imao je
omanji harmonijum i često je svirao i pevao neke
svoje, verske, pesme. Kuća je bila bonđručara na
sprat, sa doksatom. Nama je dao dve sobe na spra-
tu. Prvog dana, majka samo što nije doživela nervni
slom. Čistila je i u jednom trenutku otvorila drveni
plakar u zidu. Iz plakara je netremice gledao ogro­
46
man pacov... Koji dan kasnije došao je red na
oca da se zabrine. To je bilo moje poslednje pe­
njanje na dud u dvorištu. Preko zida, dvorišnog,
videlo se drugo dvorište, jedna žena, deca .. . Sused
je posle toga zapretio: da mu više niko, preko zida,
ne gleda bulu, ubiće, kaže ...
Ja sam imao samo jedan zadatak — da budem
dobar đak. Katkad me je u školu vodio, i sačekivao
posle časova, stariji brat. Jedna grupica Šiptarčića
me uzela na zub i vijala kroz uličice i pored Ve-
luške . . . Tada nisam shvatao da sam doživljavao
prve deobe... Oni su bili za mene zli dečaci i ni­
šta više. Kasnije smo prešli u stan u novogradnji.
Činilo nam se, svima, da je to normalno, da tako
treba da bude i da noćna muzika — trrr, krrr, trrr,
krrr -— nepovratno odlazi.
Sećam se da je, u početku, otac čekićem lupkao
drvene grede ili delove starog nameštaja. Sad znam:
ako se čuje zvonak zvuk, sve je u redu, ako je tup
— drvožderači rade li rade!
Drugi stub na tremu moje kuće nisam ni smeo
da ispitujem udarcima čekića. Površinski sloj je
već bio dobro izgrižen i gvožđe bi ga probilo.
Naravno, nije sva ta marva u gredama bila bučna.
Neki su bili sasma podmukli, žderali su i bušili
svoje stanove i kolevke tako tiho da se golim uhom
nisu mogli čuti. Onda sam izigravao doktora i to
sam činio samo uveče, posle zaključavanja dvorišne
kapije. Mogao je neko da bane i ugleda me sa ste­
toskopom čiju sam slušalicu nežno prislanjao na
stub. Ko zna šta bi iz toga proisteklo. Nadam se
da moje tajne poduhvate niko nije primetio.
Naučnici savetuju da se drveni delovi zgrada
pregledaju što pre, najkasnije dve godine po use­
ljenju. Znači, staro pravilo: otkriti neprijatelja
na vreme. Za moju Kuću, avaj, to nije važilo. Ve-
selin i njegovi sugrađani imali su preča posla,
mnogo veće i vidljivije neprijatelje — valjalo se
prvo obračunati sa njima.
Ne mogu Veselinu ništa da zamerim ni iz struč­
nih razloga. Početni napad se veoma teško otkriva.
Prvo, ima insekata koji ne izbacuju crvotočinu, a
zatim, izletni otvori se ukazuju tek kad prva ge­
neracija završi razvoj, pa i tada je tih otvora malo
i obično su na skrovitim mestima.
Po savetu, prvo sam pregledao vodovodne i ka-
nalizacione instalacije, oluke, krov. Njihova ošte­
ćenja mogu da povećaju vlažnost zgrade i tako po­
 41
većaju opasnost od insekata. Detaljno sam ispitao
krovne grede. Sve su bile napadnute, ali sam naj­
više patio zbog stubova na tremu: oni su bili naj-
opterećeniji, a, konačno, kao najdostupniji, bili su
barometar opšteg stanja, njihovo zdravlje govorilo
mi je o zdravlju cele Kuće.
U jednom trenutku postao sam smrtni neprijatelj
paru detlića iz Hrastimirove krošnje. Ustanovio
sam da je nekoliko većih rupa na stubovima njiho­
vo delo — kopali su ih da bi izvukli i pojeli larve
insekata iz hodnika. Tako li vi meni pomažete,
besneo sam često, gađajući ih kamenčićima iz prać­
ke koju sam napravio i nosio zadenutu za pojas (a
u džepu sam uvek imao nekoliko probranih komada
šljunka).
Zaticao sam tako, ponekad, sebe sa stetoskopom
oko vrata i praćkom u ruci.
Nedostajao mi je još samo beli mantil.
Ili ona košulja, znam neke kojima bi to bilo
milo.
A onda me je i Dambo zatekla tako, srećom bez
praćke, samo sa stetoskopom oko vrata ...
 Ova će kod Talasona

Bilo je jutro, sat pre početka radnog vremena

Biblioteke. A ja kao veštac, otkako su »proradili«
sedmi i osmi stub ...
Taman što nakačih stetoskop oko vrata i izađoh
na trem, kad kapija škripnu i utrča Dambo.
Dolepršala je, zabacujući noge u stranu nekako,
osmehnuta.
Stigla je do mene i ukopala se. Crte lica razvu­
čene od osmeha, vratiše se na svoja uobičajena
mesta. Pogled uprt u ona moja dva prokleta gu­
mena crevca sa slušalicom na kraju.
Ja, šta ću, oborio glavu pa i sam piljim, a1' ne
u stetoskop već u vrhove sopstvenih cipela, kao da
sam nešto skrivio.
Prolaze sekundi kao gladne godine.
— Šta vam je to, toliko je uspela da promuca.
U K ^naš> Dambo ...
E, tu, samo što se izrekoh, stadoh.
Jesi li kršten, siknuh sam sebi, bezglasno. Zvrn-
dove, prostačino.
Ali bilo je kasno, shvatio sam krajičkom oka:
Dambo je razumela i njena ušesa kao da se zakla-
tiše i prosuše krv po ćelom licu. Grudi su joj se
ubrzano širile i skupljale. Onda mi je pljusnula:
— Molim, Nenade Talasone!
Poče da luduje moje srce. Zar i ona, Svetlana
Bokčević, klempavi brule, kome sam, o naivčino,
tumačio jezik naroda ...
Baš fino, stetoskop imaš pa izvoli, postavi sam
sebi dijagnozu!
Iznenađenje i jed su, na sreću, ustupili mesto
prostoj činjenici: Dambo nije bila kriva. Uhvatio
sam je za ruku i odveo do klupice pod'Hrasti-
mirom.
Otkud znaš, pitao sam je.
; — Kad sam prvi put dolazila, na ulici ispred .
kapije stajala su dva čoveka i vršila merkanje me­
ne. Jedan je između ostalog rekao — »ova će kod
 49
Talasona«. Onda sam u knjižari izvršila pretura-
nje po knjigama i saznala.
— Šta si saznala, Svetlana, šta ti znaš o Ta-
lasonu?
<— Zacrtano je da se kod nas Talason smatra
dobrim duhom koji čuva kuću a prema ukućanima
sprovodi dobrotu. On vrši dužnost odbrane kuće
od nedobronamemih i on je duh-zaštitnik. Pripada
određenoj zgradi i u njoj ostaje uvek, bez veze
što se obavlja promena stanara. Iskazano termi­
nima usklađenosti verovalo se da Talason postaje
od ljudi čija je senka uzidana u građevinu.
—- Dobro de, Svetlana, dobro, hajde reci sada
čija sam senka, ugrađena!
— Što se te problematike tiče mi možemo da
je razradimo na našem nivou, ali ja mislim da se
vi šalite a i ljutite, pa bi debatu trebalo odgoditi
za trenutak kada budu sazreli uslovi za usklađivanje
mišljenja i interesa bez prisustva neadekvatnih
emocija.
— Aman, stoj, nastavi o Talasonu!
— Nekada je fundamentalno zaživeo običaj da
u povodu zidanja zgrade neimari tajno izmere ne­
čiju senku i tu meru ugrade u temelj.
— Lepo, Svetlana, evo i ja da ti pomognem,
vidim da nisi čitala Vuka. On je zapisao: »U narodu
se našemu i sad pripovijeda da se nikakva velika
građevina ne može načiniti dok se u nju kakvo
čeljade ne uzida. Zato se takovije mjesta klone
svi kojima je moguće, jer kažu da se i sjen čelja­
detu može uzidati pa ono poslije umre«. A reci:
može li se videti Talason?
— On je nevidljiv. Svoje pojavljivanje vrši no­
ću. Ipak, neki smatraju da ga može videti samo pas
ili ljudi rođeni u utorak ili subotu. Diskutovala
sam s mamom — ja sam rođena u subotu.
Šta sam mogao nego da se nasmejem, samo onako,
kiselkasto: kaži, Svetlana, pošto je svanulo pa je
red da nestanem, kaži da li je još ko ikada video
Talasona. Ne boj se, ako se naš razgovor produži
i dan osvoji — ti se pravi kao da me ne vidiš ...
— Jedan pasus iz knjige, u knjižari, tačno sam
zapamtila. Muž informatorke S. S. (ima 65 go­
dina) rođen je u subotu, zbog čega je mogao da
»vidi«. Jedne večeri oko 1920. godine vraćao se
sa svojom suprugom kući. Prolazeći pored doma
svoga suseda, na kapiji je ugledao ljudsku priliku.
Pošto je mislio da mu je to sused, pozdravi ga,
50
ali ovaj skoči na ogradu, pope se na kuću i ne­
stade u krovu. Verovalo se da je to bio talason,
čija je senka prilikom izgradnje bila uzidana u
temelje. Nisam našla da li i kod drugih naroda ima
talasona...
— Nego šta! Kod starih Grka to je bio Per-
galio. Znalo se, čak, i kako izgleda: mali, cmoma-
njast, sa fesom na glavi. Ako mu uzmeš fes, bi-
ćeš srećan! Za njega je, uvek bio određivan prvi
komad božičnog kolača — vasilopite. Ako si kad
čula za našu česnicu, ili si imala prilike i da
je jedeš (ni čula ni jela!), onda ćeš se setiti da
je domaćica uvek jedno parče ostavljala, »za kuću«.
U stvari, za Talasona. U Rusiji ga zovu domovoj,
ili djeduška. Živi pod pragom üi ispod peći, mali je
kao i grčki ali ima dugu kosu i bradu. Naučnici
se ne slažu u tome da li ima kapu na glavi, pa se
i ne zna vredi li ga vrebati da mu je zdipiš...
Kod Germana je tako da se tačno zna i boja kape
— crvena. Obitava pored ognjišta. Zovu ih kobold.
U Bugarskoj talasmu (tj. talasonu) jednom go­
dišnje žrtvuju kokoške na svečanoj gozbi. Nazivaju
ga i saibija (domaćin, gazda). Je li dosta toliko od
gazda Nenada?
— Nije. Da li je talason predak ljudi u kući koju
štiti?
— Videla si i sama, pročitala, pardon: talason
ostaje a stanari se menjaju. Prema tome, on nije
njihov predak. Ali ti je pitanje ipak dobro, jer ta-
lasonov ruski pobratim, domovoj, predstavlja duha
pretka-zaštitnika. Razlika potiče možda još od sta­
rih Rimljana — neki lari su bili domaći bogovi od­
ređenih zajednica, drugi su štitili prostor. Inače,
ima i talasona koji ne čuvaju samo kuću, već i
most ili nekakvo blago, bez obzira kome pripada.
— Pročitala sam još i to da se kult pretka-zaštit­
nika kod talasona spojio s prinošenjem ljudske
žrtve. Da li je to tačno?
Da li je to tačno! Em duh, em treba da znam
šta se u njemu spojilo! Svetlana, veruješ li, aman,
onoj dvojici koji su te kibicovali? (Pa ne verujem,
čika Nenade, kao i vi što ne verujete da sam ja
Dambo, evo nemam surlu, bez veze majke mi.)
— A da nisu, nastavila je, nekada davno izvršili
spuštanje letećeg objekta na našu planetu...
— Ko, šta, molim?
— Pa, mislim, talasoni, koboldi i tako to.
— U kakvim letećim objektima? Otkud ti to?
 51
— Diskutuje se često o tome, u novinama. Po­
stavlja se pitanje da li je posle rušenja teološkog
antropocentrizma došlo do insuficijencije konklu-
zije. U slučaju Zemlje i Marsa, na primer, postoji
visok koeficijenat fizičko-termičke sličnosti. Zakoni
statistike pokazuju da na svake dve hiljade planeta
postoji jedna koja je po svojim osobinama veoma
slična zemlji, ili možda njena kopija.
— Aha, misliš da su se, možda, verne kopije
spustile na aerodrom Perkovac i zatim redovnom
linijom NLO Perkovac—Beograd doputovale i na­
selile Veselinovu kuću?
— Ne znam, ali sam pročitala da je »život pro­
izvod bezbroj združenih mogućnosti, ponaosob uze­
tih u njihovim optimalnim granicama i svojstvima
i pri samo jednoj povoljnoj od bezbroj stvarnih i
potencijalnih kombinacija, u samo jednom, bez-
memoj večnosti pripadajućem intervalu, u tako
multipleksnoj proporciji sila, energija i elemenata
koja odgovara stanju najveće mogućne celishod-
nosti, koju je mogućno jedino logički pomišljati,
ali nikada eksperimentalno ili prirodnim putem
ponoviti, jer je principijelno, po zakonu identiteta,
kako prostorno tako i vremenski neponovljiva«.
Eto, tako, Svetlana misli da je život proizvod
bezbroj združenih mogućnosti, da su se u sve
možda umešali i vanzemaljci, ali ne veruje da šam
ja Talason, a ni ja da je ona Dambo (nema surlu,
očiju mi). To smo raščistili Dambo i ja, toga jutra
na klupici a uto se i Hrastimir probudio, neki vetar
poče, krošnja silno zašumi a Dambo skoči užasnuta.
»Zakasniću!« I odjuri. Ne stigoh ni da je upitam
kuda. Uspeo sam samo da se pridignem, i Dambo
umače u kapiju.
Umače!
Baš tako sam osećao. Pokušao sam da odredim
prirodu ove reči. Da li je značila — pobeže? Ne
bih rekao. Možda, ali samo delićem. Puno znače­
nje, za mene, tog vetrovitog i vedrog jutra, shvatio
sam kad se uz »umače« prisloni jedno »mi«. Uma­
če mi!
Dambo mi je postala draga osoba?
Nisam bio nezadovoljan ovom mišlju. Uprkos
vršenju, obavljanju, raspravi i debati na nivou
struktura, i načelniku za opšte poslove struktura.
Ni ono što mi je pljusnula da sam Neša Talason,
ni to me nije ujelo, od Dambo.
Ni to što me oslovila sa »čika Nenade«. Pa šta,
52
mogao bih, što kažu, otac da joj budem. Samo
uslovno, naravno, talasonisanje i opšti poslovi struk­
tura nikako nisu išli jedno s drugim. Svejedno,
Dambo nije dolazila u moju Kuću ni iz obesti ni
iz duga vremena.
Dambo je bila biće koje se batrga.
Jedino me u malu nedoumicu dovelo pitanje,
Dambov umetak u naš razgovor o talasonima. Ova­
ko je, otprilike, kazala: »Zašto moj tata vrši pre­
gled jaja koje majka, sa šoferom, donosi iz sa-
mousluge? On ima jedan aparat sa sijalicom i kaže
da svako jaje mora da ima žumanac -— ako nema
on će da ga baci. Šta mu je, bez veze...«
 Njega valja uzgojiti

Načelnik za opšte poslove Struktura ne voli jaja

bez žumanca.
»Bez veze« ili ima neki smisao?
Ima čovek pravo da voli, sa ili bez. A opet,
zašto toliki oprez, zašto specijalni aparat za »vr­
šenje kontrole« jaja? I zašto će da ga baci, ono
bez žumanceta? I zar čovek na tako visokom polo­
žaju nema drugog posla nego da premeće jaja, koja
mu šofer donosi?
U enciklopediji pod »jaja« nema ništa.
Jedino što sam znao o jajetu bez žumanceta
bilo je staro verovanje da ono donosi nesreću.
Poći ću od toga.
Nisam ni znao na šta sam sve spreman: na
kapiju, s ulične strane, stavio sam cedulju: »Biblio­
teka danas zatvorena zbog bolesti bibliotekara«!
Ni ručao nisam. Tek kasno popodne naišao sam
u jednoj knjizi na trag. Da bi se sprečila nesreća
jaje bez žumanceta treba razbiti o kamen stanac,
uz propisani ritual. Ovo se povezuje sa verovanjem
u uslužnog duha. Dalje je bilo lako.
Tek su najnovija istraživanja utvrdila njegovu
ulogu kod Srba. U Banatu veruju da je kućni đavo
gospodarev »skutonoša«, mnogo je poslušan, svaku
mu želju ostvaruje, naročito ako je gospodar že­
ljan novca. E, ali nema ništa džabe. I gospodar mo­
ra da se odužuje, da bude pažljiv prema kućnom
đavolu i hrani ga sve nekim đakonijama. Ne znam
koliko je ješan, ali se smatra da je omalen, od
veličine prsta do veličine malog deteta. Nosi čak-
šire, glavu pokriva crvenom kapicom. Hrana mu
se ostavlja pod sto.
Mogao se nabaviti na dva načina: kupovinom u
apoteci (u flaši!) ili izleganjem iz jajeta posebne
vrste (koje snese petao, recimo). Ko nabavi takvo
jaje ima da ga nosi pod pazuhom. Nemci ga nose
sedam dana, đavolče se izleže, poslušno je i ispu­
njava mu sve želje ali mu na kraju uzima dušu.
Ime mu je spiritus. Šveđanin celu stvar malo kom-
54
plikuje: nosi jaje pod levim pazuhom, onda ide na
groblje tri četvrtka zaredom i to noću. Špirit se
kod Slovenaca i Čeha zove škrat. Mada i oni nose
jaje pod levim pazuhom, cela je operacija nehi­
gijenska: mora devet dana da se sedi iza peći, bez
umivanja. U Dalmaciji ga zovu malić ili maljak.
»Valja imati pijevca od devet godina, koji snese
jaje koje valja držati pod pazuhom četrdeset dana.
Poslije toga izleže se maljak (neko kaže mačić).
Njega valja uzgojiti. I taj bude u crljenim gaći­
cama. Ko ga ima ne manjka mu novca. Mnogi
su se tako obogatili ali je sve to došlo sa vražije
strane. Najzad maljak zadavi svoga pobratima i
gospodara.« Mačića možeš i ubiti, ali jedino pota­
panjem u lonac vrelog ulja.
Hercegovac, pak, nikad ne drži pevca devet go­
dina: može da snese jaje iz koga se izlegne zmaj
koji će da uništi kuću. Zato pevca treba ubiti pre
isteka devete godine!
I Srbin nosi jaje pod levim pazuhom (nauka je
utvrdila da je u starom srpskom verovanju leva
strana đavolska i htonska), ali dugo, od sedam
do četrdeset dana. Dok to traje Srbin se ne brije,
ne šiša, ne sme da ide na groblje.
Konačno, evo šta kaže nauka o svemu ovome:
»Uslužni duh čini usluge ili stvara bogatstvo
svome gospodaru, pri čemu je izričito naglašena
uzajamnost. Svoga pomagača mora dobro da
hrani, da pazi na njega i da mu ugađa. Ako nema
toga, demon postaje opasan i neprijateljski raspo­
ložen prema gospodaru i njegovom domu. Ovde
dolaze do izražaja dobro poznata i veoma raširena
paganska shvatanja žrtve: dajem da daš. Dolazi
do izražaja i još jedno pagansko shvatanje: pro­
daja duše đavolu radi sticanja materijalne koristi.
Ishod takve pogodbe je redovno nepovoljan za pro-
davca duše, jer je demon na kraju uzima kao nak­
nadu za učinjene usluge.«
Sve sam ja to lepo izučio, ali u slučaju Na­
čelnika za opšte poslove Struktura, koji ima na­
ročit aparat za vršenje kontrole jaja, nedostajali
su mi odgovori na mnoga pitanja. Pokušao sam
da ih grupišem:
1. Drži li Načelnik kamen stanac u kući ili
dvorištu?
2. Kako izgleda njegov propisani ritual prilikom
razbijanja jajeta?
 55
3. Odakle je (iz Srbije, sa i bez, Dalmacije,
Bosne, ili mu je deda Šveđanin ili čak
Nemac)?
4. Uzgaja li pevca od devet godina?
5. Nosi li crvenu kapicu na glavi?
6. Da li je Načelnik gospodar ili obrnuto?
7. Postoje li kućni đavoli veći od deteta, king-
sajz uslužni duhovi?
8. Da li Načelnik nosi štogod pod pazuhom?
9. Koliki mu je staž na funkciji Načelnika?
10. Da li mu ko tepa: mačiću moj?
11. Drži li u podrumu, pored narodnih pripove-
daka, i knjigu o Faustu?
12. Jede li na stolu ili pod stolom?
 Mutni odraz u staklu

Dok sam se ja bavio jajima pod pazuhom, oni su

me držali na oku.
Ko — »oni«? Zašto mene?
Prvi put sam ga primetio u Knez Mihailovoj uli­
ci. Njegov mutni odraz u staklu izloga Antikvar­
nice. Zastao sam privučen naslovom na već po-
žutelim koricama knjige Bibliotekarstvo kroz ve-
kove. Pritiskao me taj odraz, potpuno nepokretan.
Primirih se i ja jedno vreme, a onda naglo skrenuh
pogled skroz udesno. Gledao me je netremice, sto­
jeći dva do tri metra iskosa. Čim ga moj pogled
dotače on krenu i stade pored mene i zabulji se
u knjige.
Postojasmo tako nekoliko trenutaka, bajagi pot­
puno ravnodušni jedan prema drugome.
Prebirao sam u glavi sliku koja mi ostade po­
sle onog munjevitog pogleda. Srednjeg rasta, dež-
mekast, u teget mantilu, molohavog lica neodre­
đene starosti, žućkastog tena oko podbulih, vodnji­
kavih očiju.
Slučajnost? Moji nervi? Uvrtanje glupavih i jev-
tinih koještarija u mali mozak?
Da vidimo!
Naglo se okretoh i žustro zakoračih ka Terazi-
jama. Nisam se osvrtao ni zastajao sve do »Jugo-
slovenske knjige« u »Albaniji«. Zurio sam u knji­
ge a nisam ih video. Čekao sam i dočekao. Već
posle desetak sekundi ponovilo se isto. Mutni od­
raz njegove okruglaste glave i zdepaste figure u
staklu izloga.
I ne osvmuh se. Pođem nazad, ka Antikvarnici.
Sad malo sporije. Došetam do Bibliotekarstva i
ukopam se. Čekam. Senka u staklu je već tu. Kao
da nije ni odlazila.
Da se okrenem i oslovim ga? Dobar dan, kako
ste, da se niste umorili?
Da se nagodim s čovekom? Ja njemu plan dnev­
nog kretanja, kuda sve idem, gde se i koliko zadr­
žavam — on meni novac za Bibliotekarstvo kroz
 57
vekove. Što da ne, vreme je i da investira nešto u
posao od kojeg živi!
A ako je peder? Možda mu se sviđam. Šta bih
bio za njega? On ili ona?
Sačuvaj i sakloni, na šta je sve ljudski stvor
spreman! Mrdnem malo stražnjicom. Levo, desno,
pa opet. Desno, levo, pa opet. Ništa! Ulogorila se
senka u izlogu i ni makac. Dosta, Nenade, nesređ-
niče, navući ćeš čopor buzeranata pa te neće spasti
ni kanal pun govana oko Kuće da iskopaš.
Ne! Čovek vrši zadate mu poslove i radne za­
datke. Serem mu se na posao. A što se pa opet
ljutim! Možda ima petoro sitne dece a ne zna
ništa drugo. Gde nalaze takve? I što ih meni na
vrat tovare? Šta može ova spodoba da referiše
svojim gazdama?
Zbrisaću mu!
Antikvarnica ima dva ulaza. I dve prostorije,
međusobno povezane. Krupnim koracima uđem u
prvu i ne zastajkujući pređem u drugu. Izletim
kroz druga vrata. Trčeći skrenem u Zmaj-Jovinu.
Dahćem, grudi se napinju, žiga me ispod dijafrag­
me, ali ne stajem. Prolaznici kao i da ne haju
a mogli bi, možda sam lopov koji beži. Misle
valjda da opet neki manijak praktikuje džoging.
Osećam da mi je kosa već mokra. Znoj se skuplja
u udubljenju na grudima i curi preko stomaka u
gaće. Pa niz butine. Izdrži još malo, sad će Kuća.
Najzad! Kapija dvorišta je, naravno, zaključa­
na. Dok prebiram po džepu, okrećem glavu siguran
da sam pobedio. Do vraga! Na ćošku uličice, pede­
setak metara udaljen, stoji, nepomičan, i fik­
sira me.
Kao da su Himalaji preda mnom, jedva preko­
račim prag. Okrenem ključ dva puta. Dobauljam do
klupice i strovalim se. Ne osećam hladnoću, znoj
još više curi, bubnji mi u ušima, tutnji u svakom
damaru.
Zašto, zašto, zašto?
Nije mi više važno ni ko, već — što.
Zbog čega je važan jedan bedni bibliotekarčić?
To nije mogućno. To je nesporazum.
I šta da činim? Ovoga više neću videti. Javiće da
sam ga opazio, provalio. Odrediće drugog. Toliko
znam.
Ne mogu da trčim, do kraja života. Dobiću kilu.
Proširiće mi se vene. Istegnuću ligamente. Puknuće
58

mi tetiva. Strefiće me infarkt. Iščašiću zglobove.

Izlizaće mi se donovi. Ide zima, kako da kupim no­
ve cipele?
Da se pravim lud?
Da me nije briga na šta će sve da izađe?
Šta sam skrivio? Zašto? Kome?
 Predraže, jesi li to ti?

Stiglo pismo od Predraga!

Kojeg Predraga?
To me i lecnulo.
Od »onog« Predraga, mog starog druga, koga
dugo ne viđah, pa mi pisaše, tražih ga ali ne na-
đoh? Od Predraga S. — koji bejaše na pragu
dokaza da smo »svi mi nečiji džinovski san«? Ili
je pismo od nekog drugog Predraga?
Ako je od mog Predraga — zar je još živ? Istina,
nemam dokaze da je umro, ali meni se, ne znam
zašto, činilo da jeste.
Pismo je bilo otkucano na pisaćoj mašini. Na­
vodim ga u celosti:
»Dragi Nenade. Ne boj se, sve ću ti potanko ob-
iasniti. Čujem da si se smirio. Pristao si, kažu.
Pristao, možda, na sve. Bibliotekar si, tavoriš, imaš
nlaticu, stančić, stići će uskoro i penziiica. Ne
ljuti se. Ne želim da te vređam. Samo mi ie gor­
ko, iz želuca, krenulo i potkočilo se, pod grkljanom.
Ne osvrćeš se ni levo, ni desno, ni napred, a o
nazad i da ne govorimo. Zaenjurio si slavu u knii-,
žurine, a mogao bi malo da je popriđigneš i »baciš
oko na pozadi«. Ne bih ti ni pisao, niti ovo go­
vorio. Ne bih. zemlje mi ove na kojoj sam ¥ nad
kojom kose čunam. Vratio sam se, to nisi znao,
na dedino imanje. Seti sca se, ako možeš, išče-
nrkai ako imaš odakle. Kao dečak si se zavlačio
u naš voćnjak i ieo jabuke dok ti zubi ne u tm u...
Blizu ie tvog sela. Tvog? Koga imaš još tamo?
Da 1' išta znaš, danas, o tome? Ja znam. Bio sam.
Svi su otišli, iselili se. Još vam se samo iznad
iedne kuće dim vije. Pa i u nioj su starac i sta­
rica. Koji? E, to sam dokonai. ako mi, ovde, nismo
za tebe u španskim selima. Moie ie Jeleč, z. p. Br-
niaci. Svog se. valjda, sećaš. Čujem da si dolazio,
ali kao da nisi. Vratio si se i zabio tamo gde mi­
sliš da ti je mesto. Ja neću. Neću da se vraćam.
Neka seku. Ja sadim, oni seku. Prve godine su
mi posekli jedno stablo, sleđeće — dva, treće go­
60
dine — četiri. Izračunaj, ako umeš, koliko mi je
ostalo od voćnjaka. Da su mi sve posekli odjed­
nom, možda bih i ja digao ruke. Prevarili su se.
Ta suluda progresija, ta sistematičnost je u meni
probudila inat. E, neću, ne dam! Ali ne pišem ti
zbog toga. I ovoliko je mnogo, o meni. Nego zbog
tvojih. Dok nije kasno. Ako nisi već sasvim pristao,
na sve, ama baš sve. Na zdravlje. Predrag.«
On to zove »potanko«?
A opet, i jeste! Kratko, jasno, ubojito.
Boli.
Neka! Možda tako valja.
Predraže, jesi li to ti?
I jesi, i nisi!
Sledio sam se od jedne rečenice. »Ne boj se, sve
ću ti potanko objasniti.«
Ista je, sasvim, do zapete i tačke, kao ona u pr­
vom pismu mog Predraga, davno, davno ... U redu,
ta je rečenica »opšte mesto«, čak — fraza, može da
je izrekne bilo ko. Sticaj okolnosti, slučaj. Možda
i nije moj Predrag. Učinio je neštb što nikada ne
bi, da je onaj pravi: otkrio je svoju adresu. Selo
Jeleč, z. p. Bmjaci.
A opet, ako -nije moj Predrag — otkud zna za
mene? O meni, mom poslu, mojima ... Dobro, ras­
pitao se, ali zašto mu je stalo do toga, čak i ovakvo
pismo — strelu da odapne?
Nema druge: ko je, da je, uzvratiću mu.
Iz više razloga: da baš i nije pravedan prema
meni, da nisam potpuno utulio, da saznam više o
kom je Predragu reč, ako ga moj odgovor bude
naveo da ponovo piše ...
Tako sam i učinio. Objasnio sam i ja niemu, »po­
tanko«, čime se bavim i šta me muči. Neka vidi
da svako ima štogod na grbači.
Što me lupi, Predraže, tajnom?
Ako sve znaš, čim se dičiš, zar ne vidiš zar ne
shvataš da si i ti u tajne ogrezao? Jedno stablo,
dva, četiri, osam ... Ko, zašto? Misliš li da je meni
sve jasno? Da jeste, ubio bih se.
Zalepih marku na koverat i napisah adresu. Selo
Jeleč, z. p. Bmjaci.
I trudih se da me to više ne seca, do daljeg.
Savet dr Nanuta. Jaka stvar.
 Da zagasim rane na junaku

Miran sam, i blagost mi se razliva kroz sve ži­

lice, kad razmišljam o Veselinu, biljoberu, i šapu-
ćem milozvučne reči, koje je možda i on. Grupišem
ih po početnom slovu, i muzika se, onda, uspostavlja
sama, čas nežna kao majčina dušica, čas huči kao
slapovi, katkad sipa poput kiše, dobuju kapi, krup­
ne, bistre, slova i reči se kotrljaju, poskakuju, ve­
selo, nižu se i razilaze, susreću i ljube, ponekad se
našale i zatandrču, vragolasto posakrivaju, pa se
opet sjedine sa lahorom, Hrastimirovim, i daruju
m e...
Majkina dušica, matičnjača pčelinja, macina met­
vica, medenka, milogled, miloduh, milotrn, mje­
sečnik, momčić, moravkino cveće.
Odoljen, okruglica, omiljnik, omak, osenač, oslad,
očanica.
Velebilje, venja, vidova trava, vidovčica, vilina
kosa, vranilovka, vrbičica, vunavka, vrbica, vrbo-
vina.
Bosiljak, bakina dušica, bazovina, belonoga, be-
loperka, blagovanj, borač, borovinka, borovnica.
Paprat, paskvica, pasjakovina, pelin, petoprstica,
piskavac, plavun, podbel, poponac, potplotuša, pra-
šuljica, preslica, pupava, pustikara, pucalica, pče-
loperka.
čelebin-perčin, čelinjak, čelnjak, eemerika, če-
merina, čerešnja, čestoslavica, češulja, čobanica, ču-
berica, čuvarkuća.
Tarčušak, tatula, timijan, titrica, tobočica, topi-
nambur, torbičica, trnomet, trputac, trubeljka, tuja,
tušt.
Lazarkinja, ludača, lapuh, ledinjak, lapak, leska,
ličarica, loptirica.
Kamilica, kadulja, kakavičnik, kalaver, kalina,
kandilka, karagen, kaćunak, kišnec, klobučac, kozo-
lac, kokotac, komonika, konjorep, kravojac, krasu-
Ijak, krestovnik, kukuta, kućimovina.
Gladušac, glog, gologuza, gomik, gorocvet, gor-
čika, grmotrn, gradunja, gunja.
62
Jaglika, jalapa, jarić, jah, jedić, jelša, jasenak,
jahovina.
Samobajka, savljica, samovila, sapunika, svatov-
ci, svenik, svinjurak, sipanica, skočac, skrž, sladić,
slavulja, sporičevina, srdačica, strižuša, stolisnik.
Različak, razvodnik, rastavić, ranilist, račnjak,
rezanica, repušina, resnik, rojevnik, rosnica, rosu-
lja, rosopast, runjevac, rutvica, rusomača.
Šiviz, šimšir, šimširača, šipanj, šukundeda, šta-
velj, štukavac, štitarka, šubrik.
Zašto, vilo, da te bog ubije, zašt' ustreli pobrati­
ma moga? Daj ti bilje onome junaku, jer se nećeš
nanositi glave. Sta ga vila bogom bratimiti: daj me
puštaj u planinu živu, da naberem po Miroču bilja,
da zagasim rane na junaku. Pusti vilu u planinu živu,
bilje bere po Miroču vila, bilje bere često se odziva.
Nabra vila po Miroču bilja i zagasi rane na ju­
naku ...
Bilje bere po planini — moj Veselin. Koje bilje,
da zagasi rane na junaku?
Kantarion, svakako! Mogao ga je naći svuda u
šumama, pored puteva, na livadama. Gospin cvet,
gospino zelje, gospina trava, bogorodičina trava,
pljuskavica, smicaljka, smakneš, trava od poseka,
gorč, zvonac, trava sv. Jovana ...
Gospina trava! Tako je kantarion i moja majka
zvala. Ovako je lek spravljala, zahvaljujući receptu
koji joj je došao iz dubine vremena: pola kilograma
svežeg cveta seckala je i potapala u litar i po po-
mešanog maslinovog ulja i belog vina, tako bi od-
stojalo nekoliko dana i onda bi smešu »ukrčka-
vala« ... Morao je i Veselin slično da pravi lek od
gospine trave, jedino me brine da li je imao masli­
novog ulja. Ako nije, pod rukom mu je uvek bio
laneni zejtin! Znam šta je radio — mešao je, muć­
kao jednake delove zejtina i vode od gašenog kreča.
Platna, čistog, kad nije imao, iz šajkače je vadio
pero (koliko li je gusaka očerupao!), zamakao ga
u žućkastu tečnost i nežno premazivao ranu ili ope­
kotinu ...
A za nevolju, ako bi u njegovoj torbici svega
ponestalo, razjapljeni ožiljak od sablje ili taneta
prekrivao je listom kupusa ili žilovlaka (zovu ga i
bokvica, trputac, volovsko uvo), koji raste kojekud,
kao korov. Krv, lipteću, zaustavljao je moravom,
kakavičnikom, gorskim potresom. O, Veseline, star­
ce, biljooeru, u magli i daljini, lice ti ne vidim, jesi
li tako arniku zvao — gorski potres? Šta si još
 63
čuvao u tvojoj čudotvornoj torbici? Priparak, neven,
da priviješ na ranu, koru od vrbe za smrdljive,
truležne grizlice, koru od leske kuvanu u vinu,
ranilist (betoniku, srpac) gnoj da očistiš, čaj od
gaveza opekotine da ublažiš, ili si, u očajanju, ne­
majući ništa drugo, čupao koprivu, kuvao je i
oblogama rane na junacima gasio?
Jesi li bio pismen, jesi li znao da čitaš, jesi li
čuvao, u gunju, kao tablu zlata, koju »lekarušu«?
Ili si sve držao u glavi, blago deđinog dede?
Dođe li ti ikad do ruke Orfelinov Veliki srpski
travnik, pet stotina biljaka je tamo opisano?
Svejedno, Veseline, ti nisi vrač, nadrilekar.
Možda si vila.
Sta ga vila bogom bratimiti: daj me puštaj u
planinu živu, da naberem po Miroču bilja, da zaga­
sim rane na junaku ...
Nabra vila po Miroču bilja i zagasi rane na ju­
naku.
 Anobium punktatum

Mogao sam, naravno, samo da se nadam da su

mirisi Veselinovog lekovitog bilja produžili vek
mojoj Kući, pa i to nadanje je bilo potiskivano u
neki zabiti kutak lobanje, pod navalom saznanja o
neverovatnoj otpornosti drvožderača, uprkos mno­
gim iznađenim sredstvima za borbu protiv kućeru-
šitelja.
Takozvane fizičke represivne mere bile su mi
sasvim nedostupne. One su nalagale da se zarad
usmrćivanja ili isterivanja gamadi iz njihovih su-
perkomfornih staništa, hodnika i kolevki upotreb­
ljava zagrejani vazduh, struja visokog napona i
frekvencije ili čak ultrazvuk! A moje »naoružanje«
se sastojalo samo od jednog čekića, klješta, peroreza
i nekoliko igala (jedno vreme sam se, u očajanju,
zanosio suludim projektom da na stubove prime-
nim akupunkturu, zabadajući u svaku primetnu
rupicu na površini greda po jednu iglu). Neka kise­
lina mi je plavila ždrelo dok sam sam sebi mrmljao
kako je dovoljno uhvatiti sipca, posoliti mu rep (ima
li rep?) a onda ga aknuti čekićem po glavi...
Nisam mogao tri godine da obnovim osnovni in­
ventar a kamoli da tražim nabavku tako skupih
nemačkih peći Deuba. Lože se koksom a imaju
i ventilator i cevi, kojima se u prostoriju dovodi i
odvodi zagrejan vazduh. Pa i ovaj metod bih mogao
da upotrebim samo unutra, stubovima na tremu
ne bi pomogao.
Ultrazvuk bi bio grozomoran za ove moje izlu-
đivače. Lako se širi kroz čvrsto i suvo drvo. Tako
bi se prokleti sipci zagrevali, dok ne puknu. Oh
što bih voleo da slušam to pucketanje, tu milijardu
puc, puc, puc... Ali puca nekome prsluk što ja
mogu samo da sanjam takav aparat!
Nešto malo ohrabrenja tokom mojih istraživanja,
obuke za borbu protiv gadova, unela su u moj na­
paćen mozak saznanja o hemijskim, tečnim ili
gasovitim sredstvima.
 65
Počeo sam samoučki, običnim petroleumom. Ne­
ke naročite rezultate nisam primetio.
Onda sam došao do recepta jednog nemačkog
naučnika: rušitelje moje Kuće treba tamaniti kom­
binacijom tetrahlorugljenika, terpentinskog ulja,
paradihlorbenzola i čvrstog parafina. Sve to treba
smućkati i ubrizgati u izletne otvore. Išao sam u
apoteke, nema vala nijedne koju nisam obigrao,
molio da mi sprave čudotvorni lek, ali su me svi
apotekari, redom, gledali kao da sam s Marsa pao.
Čak sam i jedan stari špric bio nabavio. Šta vredi,
sem da se popišam u njega pa da dam injekcije
stubovima. O svetogrđa li, o grešniče neokajani!
Nisam znao šta ću i kuda ću, dok se ne setih
da u Narodnom muzeju postoji restauratorsko ode-
ljenje. Zapucam jednog dana, zakucam, predstavim
se i počnem da zapomažem. Primili su me lepo i
ljubazno, pokazali kako se bore protiv drvotočaca
u ikonama, ali te metode nije bilo mogućno prime-
niti na moje stubove, velike i zabijene u zemlju.
Ipak, koristi je bilo: snabdeli su me literaturom,
a ako i to ne pomogne, rekli su, a vi hajte na Šumar­
ski fakultet.
To je značilo da postoji mogućnost organizovane
borbe protiv gadova, samo se treba obavestiti, naći,
upoznati, dogovoriti, naučiti. I delati.
Moderna nauka je pronašla sintetičke insekticide,
koji imaju maksimalnu prodornu moć u drvo. Naj­
zad sam doznao ime preparata koji se i kod nas
može naći. Bio je to uljani preparat ksilolin a
proizvodila ga je jedna naša fabrika. Jeste, proiz­
vodila, ali s mene pa na uštap!
Bio je to još jedan u nizu'»deficitarnih artikala«.
Zašto, pitao sam se? Kod nas su svi stubovi čvrsti
i zdravi ili, kao i obično, nema para, deviznih, za
uvoz sirovina? Ovo drugo, rekao mi je direktor
fabrike koji je pristao da me primi posle silnih
mojih moljakanja. Bogoradio sam da mi proda jed­
nu bocu ksilolina i iskukao sam je tek kad sam mu
odneo celokupnu lektiru za niegovog sinčića, uče­
nika sedmog razreda osmogodišnje škole.
O moje radosti, o kako sam lepršao ka mojoj
Kući, kako sam nežno grlio onu flašu, kao da sam,
bože me prosti, manijak koji je dobio na poklon
onu gumenu naduvanu žensku!
Bio je to praznični dan za mene. Prvo sam sa
velikim uživanjem prelazio preko stubova usisiva­
čem za prašinu, zadržavajući ga tamo gde je bilo
66
najviše izletnih i ulaznih otvora. Sećam se da
sam se dao u luksuz pevušeći neku pesmicu, pro­
stačku, ali sam sebi opraštao, likujući i oblizujući
se i punim grudima udišući miris žute tečnosti iz
flaše, iako je bio vrlo neprijatan. Posle je ceo trem
punih mesec dana smrdeo kao tvor, na zapre-
pašćenje članova Biblioteke, pa se i poseta jedno
vreme smanjila ...
Sve stubove sam premazao ksilolinom, ma šta
premazao '— naćapao! Onda sam napunio onaj moj
stari špric i uštrcavao tečnost u svaku veću rupicu.
Za ovaj posao utrošio sam celu subotu i nedelju.
Morao sam tri puta da se kupam i ribam, a odeću
sam dao na hemijsko čišćenje. U ponedeljak sam
video prolaznike pored kapije mog dvorišta kako
stiskaju prstima nozdrve i osvrću se, u čudu, oko
sebe.
Ako, ako, smeškao sam se, ništa vam neće biti
a red je da bar osetjte smrad raspadanja one stoke,
kad već nećete da vidite da će Kuću da mi sruše ...
Moja je radost trajala koliko i smrad. Možda
nešto duže. U stvari, kad bolje razmislim, znatno
duže, skoro tri meseca. Ali, meni se činilo da sipci
nisu ćutali duže od tri dana... Ili nisam stručno
obavio posao, ili otrov nije dospeo u sve hodnike
i kolevke. Tek, đubrad se opet razbaškari i poče
da prede svoju zločinačku pređu.
Imao sam pred sobom tvrdokornog neprijatelja,
sposobnog da se odupre, lukavo pritaji, izmigolji,
oporavi, pa opet navali.
Imaju vrlo čudna imena. Navodim ona koja im
je narod izdenuo: mrtvački sat, šareni drvotočac,
tačkasti drvotočac, češljasti drvotočac, strižibuba,
tamna strižibuba, riđa kućna strižibuba, surlaši,
sipci, prugasti drvenari, ose drvenarice, drvesnica,
vrbotočac, staklokrilac, lađar ...
Umeju oni i otmenije da se zovu, recimo — Ano-
bium punktatum! To je tačkasti drvotočac. Ako je
on rešio da mi dođe glave, crno mi se piše. Kod
nas vrlo rasprostranjen gad, jaja polaže u vlaž­
nije mrtvo drvo, što me je i brinulo, jer su moji
stubovi bili napolju, na tremu, istina ne direktno
izloženi kiši, ali i to, kad dune vetar. Mlade larve
(pa i nisu tako ružne, sem što su odvratne, video
sam Kemnerov crtež) izlaze iz embriona već posle
četrnaest dana i buše hodnike u drvetu, mlađe —
uže, starije — šire (pa naravno, boga li im meti-
ljavog!). Larveno razviće završava se u toku iste
 67
godine, stoka prezimi, zatim izgradi lutkine ko-
levke. Ne prođe ni tri nedelje pa izleti kroz otvor
prečnika dva milimetra i obrazuje novu genera­
ciju. Ni bolju ni goru. A šta ja imam od toga
što je nova generacija ni bolja ni gora od prethodne!
Ako Veselin nije dobro prosušio grede onda imam
posla i sa Plagionotusima. Ne znam im narodno
ime, ali sam ih krstio crnorukci. Telo im je crno,
sa žutim šarama, liče na ose. Pred čaurenje larva
prodire u drvo na dubinu i do osam santimetara!
Ako su mi se oni uvukli, piši propalo. Tešim se
da nisu, jer su im izletni otvori prečnika od pola
santimetra, a tolike na stubovima nisam primetio.
Posebna mizerija je onaj cilindrični hrastov srči-
kar. Larva mu je, u prvom stadijumu, glavata (to
da odmah smisli kako da me rastura). Na telu ima
bradavice i dlačice, uz čiju pomoć se brzo kreće
kroz hodnike. (Naravno da nema nikakve veze, ali
tu sam se setio kolege, glavnog favorita šefa Mar
tične biblioteke. Bio je glavni protivnik, svoje­
vremeno, mom dolasku u ovu Kuću. Mali, žgoljav,
sa tankim, dugačkim prstima prepunim brada­
vica ...) A hodnike buše i ženka i mužjak. Znači,
bez pardona Nenade, nećemo izigravati džentlmena.
Kojeg crnog džentlmena kad ova svinja za dan
i noć može da izbuši i izbaci punu čajnu kašičicu
crvotočine. U rat protiv njega može se krenuti samo
ako mu dobro poznaješ životni ciklus. To je bio
jedan od mojih velikih nauka. Upoznaj neprijatelja
šta i kako radi, od kolevke pa do groba. Naravno,
ukoliko prvo on tebe ne otera u grob.
Mali hrastov drvenar je takav napasnik i toliko
čest da mu, grozim se, ni Veselin nije mogao
izbeći tešući hrast za moje stubove. On je skolitide,
sipac. Naučnici ga zovu Ksileborus monografus. Pa
da, svakom od njih treba napisati po monografiju,
biografiju, a ja bih najradije serigrafiju. Roje se
u rano proleće. Ženke iz zimovnika izlaze oplođene
(šta će zimi, od duga vremena, nego da se...) i
same grade svoje viljuškaste hodnike. Jaja polažu
u materinskim hodnicima i u gomilicama. O bože,
da mi je da jednom naiđem na tu gomilu izmeta,
koji bi to ršum bio! Veseline: jesi li posle zimske
seče materijal hitno izneo iz šume, jesi li odmah
skinuo koru, jesi li grede izložio promaji i suncu?
A da ne govorim o onoj podmuklici i potajnici
lađaru: taj ne izbacuje crvotočinu! Prepoznao ga je
još 1746. godine slavni švedski naučnik Karl Line,
68
utvrdivši veliku štetu u jednom švedskom brodo­
gradilištu. Larva lađarova je vrlo tanka a može
da bude dugačka i santimetar i po! Malo ćoraviji tip
kao što sam ja ne bi je ni primetio, kao vlas je
vižljasta. Hodnici su pravi i idu u radijalnom prav­
cu. Kad odraste, larva se okrene i vraća tamo odakle
je i pošla. Lutkinu kolevku larva gradi tik ispod
površine. Spoljni kraj zatvara čepom od crvotočine.
Teško je, čak i na sveže prerađenom drvetu, ot­
kriti da ga je napala osa drvenarica. Crvotočina u
hodnicima je čvrsto nabijena i ima boju drveta!
Ubodi legalica su gotovo neprimetni. Larve su bele,
izdužene, glava tamna (i moja će da pocrni ako
i dalje ovako nastavim), a odrasle ose mnogo pod-
sećaju na stršljena. Ako su, Veseline, hrastovinu
koju si odabrao, napale ose drvenarice, onda bolje
da si je odmah podložio i ogrejao se, zima ti je
bila i u srcu i oko njega... A meni da je da zapa-
tim farmu Ibalia, osa šišaruša, koje obožavaju
larve osa drvenarica da vide na jelovniku. Speci­
jalitet kuće: drvenarice u sosu, filovane šišaru-
šama ...
U sosu smo, u stvari, bili ja i moja Kuća.
U trenucima unezverenosti i nemoći, maštao sam
o — ugljendisulfidu. U hemijski čistom stanju je
lako pokretljiva bezbojna tečnost slabog mirisa.
Brzo prelazi u paru već na običnoj temperaturi i
tada je dva i po puta teži od vazduha. Da mogu,
servirao bih ga bednicima u stubovima moje Kuće
svaki dan po malo, ali da ne omanem nijednom.
Prvo bi se zacrveneli, pa ošamutili, ukočile bi im
se ženice, izgubili reflekse ... Bubrezi, jetra i mozak
napravili bi im se na ništa. Sulfokarbonatno ludilo!
Zanos i ludilo, duševni poremećaj ...
Ali, povremeno, kao da sam i ja bio u zanosu.
Mučnom, košmarnom. Pretila mi je opasnost od
jedne džinovske ose potajnice. Vrebala je da me
zgrabi i uspava otrovom iz žaoke. Onda će legali-
com da mi pod kožu uštrca larve, dugačke, bezboj­
ne, ljigave, a one će da svrdlaju hodnike, kako
radijalne tako i tangencijalne. Prsti su joj bili pre­
puni bradavica. Jaja drži pod levim pazuhom već
četrdeset dana.
 Ja sam posmatran temeljito

Predavao se, uprkos svemu, nisam.

Mada sam se klonio raznih sastanaka, ipak sam
išao kad god je na dnevnom redu bilo materijalno
poslovanje. Tri godine uzastopce sam tražio sred­
stva za nabavku hemijskih otrova i opreme za
borbu protiv insekata. Uspevao sam da se ta sred­
stva »zacrtaju« u godišnji plan, ali je sve na tome
i ostajalo.
Po isteku treće godine moje upornosti, pozva me
lično direktor Matične biblioteke. Nikada nisam
bio u njegovoj sobi. Zapanjio sam se: nije izgledala
ništia bolje od moje, one u mojoj Kući. Orman,
koji mora da je preživeo bar tri rata, dva ustanka
i najmanje jedan zemljotres, oguljen direktorov
radni sto prekriven zelenim podolitom (istina, imao
je telefon), lavabo, još jedan stočić i na njemu
džezva sa nekoliko šoljica. To je bilo sve. Pod je
bio parketni, go.
Lakše se održava, tepih bi skupljao prašinu,
reče direktor, videći me kako buljim oborenih
očiju.
— Slušaj, Nenade, znam da si vredan i lično veo­
ma cenim tvoju brigu za onu staru kuću. Čuo sam
ja dosta stvari, i ne znaš šta sve znam ... Pomoćnog
osoblja nemaš, sam čistiš, krečiš, čuo sam čak da si
sam i neke crepove na krovu menjao. Jasno je da
pare ne tražiš radi lične koristi. Lično sam ih tražio
na Radničkom savetu, mnogo puta. Ali novca nema.
Zar ne vidiš da poslednja tri meseca primamo samo
osamdeset odsto ličnih dohodaka. Nemam obraza
više da idem ni u Opštinu ni u Gradsku skupštinu.
Poslednji put samo što me nisu isterali: čoveče,
rekli su, zar u ovom trenutku, pa ti bar znaš da
smo u jeku stabilizacije ... Eto, Nenade, razuman
si čovek, shvati.
Ili je bio lukav, ili zaista nesrećan i iskren, ili sve
zajedno. Ipak sam nešto postigao: da pokušam,
lično, da krenem u obigravanje »struktura«, pa Šta
bude...
70
U redu, rekao je, visoko dopreti nećeš a ako imaš
vremena za bacanje, izvoli, imaš moju dozvolu.
Nego, hoćeš kafu, to jest naut, da se ne lažemo,
prave nema ni za lek?
Tako je počelo moje šipčenje.
Prvo sam otišao u Samoupravnu interesnu za­
jednicu za kulturu. Službenica kojoj sam izložio
moj zahtev prvo je malo otćutala, onda je izašla
i vratila se sa gomilom kolega i koleginica. Ja sam
sedeo na stolici usred sobe a svi ostali su stoj ali
i netremice me posmatrali kao neku punjenu egzo­
tičnu pticu (ako, ako, mislio sam, pet para ne dam
ja na to što me tako posmatrate, ja sam posmatran
odavno i temeljito).
Goveče, kazala je službenica, pa gde vi živite.
Bup, pa daj pare! Imate li vi delegata, znate li
šta je to delegatski sistem? Morate prvo da raspi-
šete referendum, pa ako uspe da u pismenoj formi
dostavite zahtev preko vašeg delegata. Onda, kad
dođe na red, ako se slože svi delegati, vaš pred-
log se uvršćuje u prednacrt prednacrta Plana. Na
polugodišnjem sastanku rešavamo po zahtevu i
onda ako je prihvaćen unosi se u Prednacrt. Na
devetomesečnom sastanku trijerišemo i ono što
ostane zacrtavamo u Godišnji plan investicija. Taj
godišnji plan ispunjavamo iduće godine, ako do­
bijemo novac i napravimo osnovnu finansijsku kon­
strukciju. Upozoravam vas, dodala je na kraju,
činilo mi se — likujući, da prethodno morate da
nabavite sve neophodne dokumente, ej, čoveče, pa to
je investiciona politika, ehehej!
Onda su svi, kao po komandi, odmahnuli rukom
i ćutke napustili kancelariju. Šta ću, i ja za nji­
ma ...
Kako sam još od malih nogu imao visok koefi­
cijent inteligencije, jasno mi je bilo da početak
počinje na šalteru, odmah levo kad se uđe u
Opštinu (»Informacije«).
Jedan brka sa nekakvom šapkom na glavi paž­
ljivo me sasluša, skide onu kapetinu, prođe s obe
ruke kroz perutavu kosu i othuknu: »Idi ti, bura-
zeru, u Upravu prihoda, treći sprat, soba 359.«
Pronicljivo sam zaključio da lift radi samo za
službenike (i to ne sve) koji su imali ključ. Ne
uspe mi pokušaj da se ubacim pored jednog takvog
vlasnika ključa, jer me on mrko pogleda i zalupi mi
vrata ispred nosa.
 71
U hodniku ispred Uprave prihoda čekao sam
tri sata i pedeset minuta da me prime. Šef je baš
morao da ode na neki sastanak, ali me ljubazno
utrapi sekretarici. Naočita neka žena i mnogo du­
ševna. Dok sam ja govorio, ona je ćutala i klimala
glavom, činilo mi se da će joj se zavrteti, ali nije,
bila je uvežbana. Onda mi je izdeklamovala koje
sve dokumente valja da predočim, zazvonio je
telefon, podigla je slušalicu i odmahnula mi ša­
kom da idem.
Elem, ja sam zapamtio sledeće. Doneti:
Ovlašćenje radne organizacije,
rodni list,
uverenje o državljanstvu,
venčanicu ako sam ženjen,
rodne listove dece, ako ih imam,
uverenje o imovnom stanju,
ličnu kartu — ali ništa da ne bude starije od
šest meseci.
Zatim: odluku Radničkog saveta »potpisanu od«
inokosnog poslovodnog (organa), predračun inve­
sticije, procenu Komisije Zavoda za veštačenje,
pismeno izložen stav Komisije Komiteta, mišlje­
nje Mesne zajednice (»potpisano od« tri neosuđi­
vana lica na čelu sa Sekretarom), izvod iz zemljiš­
nih knjiga (ej, crni Veseline, ne znam ni grob gde
ti je).
Kad sve to donesem, stvar se uzima u postupak.
Onda se sa ugovorom ide u Sud, radi overe. E,
kad i to uradim, onda moj delegatski organ ide
prvo na Zbor birača. Da bi dobio podršku za stavove
našeg Oura...
Prvu »tapiju« sam uzeo ne iz zemljišnih knjiga,
već od doktora. Priznajem, iako sam bio zdrav,
bez bolovanja ne bih ništa uradio. Neka mi pola
bude oprošteno: to je bilo jedino bolovanje u dota­
dašnjem radu. Neka mi oprosti i lekar kojeg sam
prevario. Rekao sam mu da imam spondilozu. Nije
da sam ga sasvim slagao, ali ovog putia sam ukočio
vrat i malo se naherio. 0, hoće to u vašim godi­
nama, rekao je, ko vam je kriv što svi hoćete u
intelektualce. Pitajte seljake, ako nađete nekog sa
spondilozom, onda to može biti samo neki sekretar
poljoprivredne zadruge, ali taj motiku nije odavno
video.
Ja sam se pozvao na očevo seljačko poreklo, a
o dedi Radašinu da i ne govorim. U redu, u redu,
72
nasrnejao se doktor, nisam mislio da vam utrapim
ašov u ruke.
Dao mi je lekove i objasnio nekoliko fizičkih
vežbi, da počnem da ih radim čim bolovi uminu.
Ali, svaki dan, zaključio je oštrim glasom, inače mi
ne izlazite na oči. Kontrola kroz mesec dana.
Udarim tako kat'anac na kapiju moje Kuće i
krenem po dokumentaciju. Da bih opravdao dijag­
nozu išao sam iskrivljenog vrata i malo zabačene
glave. Videći me takvog, svuda su imali samilosti
prema meni, pa su me čak, ponekad, i preko reda
puštali.
Izdržao sam ukupno dvadeset i osam dana. Za
svaki od onih dokumenata trebalo je nabaviti još,
u prošeku, po pet raznih potvrda i uverenja. Kao
zlu paru znali su me svi portiri i sve čistačice, u
Opštini i Gradu. Dolazio sam prvi, pre šest, i čekao
da se otvore ulazna vrata na dotičnoj zgradi. Naj­
teže bi mi bilo ne konkurencija (ranoranioci slični
meni) već trenutak kad dođem na red a neko
čeljade odškrine vrata drekne »pauza« i zalupi
ih za sledeći sat... Čekajući s narodom, tako, po
raznoraznim polumračnim hodnicima, imao sam
utisak da se nalazim u domu zdravlja. Svi su rado­
znalo i sažaljivo gledali u moj iskrivljeni vrat, neki
otvoreno, neki čkiljeći jednim okom. Mnogi su
stupali i u razgovor, a bogami nadobijao sam se
saveta onoliko. Jedni su mi preporučivali obloge
od zagreianog kukuruznog brašna, drugi da se ma­
žem zečjim lojem a u svakom slučaiu, samo ako
mogu da nabavim, tigrovom mašću. Neki upućeniji
slali su me u Igalo, da ležim u blatu. Jedan sapatnik
koji je, kao i ja, danima obigravao kojekakva nad-
leštva, u poverenju mi je otkrio ime čoveka u Gor-
njoi Pambukovici koji sve radi uz pomoć masaže,
za koju samo on zna i boljka nestaje kao rukom
odnesena. Pritisnut odasvud golemom pažnjom
koiu mi je raja na čekama upućivala, ii sam sam
nočeo da othukujem, tiho ječim a umeo sam,
bogami, kad zatreba i da zaćopam.
A mogli f su, lako, da me otkriju: prvih dana
sam se zaboravljao, pa sam vrat krivio čas u levu,
čas u desnu stranu ...
Dvadeset i osmog dana, taman >smo se, negde pred
kraj radnog vremena, naširoko raspričali o blago-
tvornosti držanja divljeg kestena, to jest sukobili
oko toga da li je bolje u levom ili u desnom
 73

džepu, kad me prozvaše, da uđem. Ja samo što sam

zatvorio vrata za sobom, bubnuh, istina vrlo učtivo,
da mi izmere kilo kestena, ali obavezno da bude
divlji. Onaj čovek što seđaše za stolom, razrogači
oči, počeka jedno vreme ćuteći, pa me upita da li
imam kesu. Ne, rekoh, zaboravio sam, ali bez brige,
staviću kestenje kako u levi tako i u desni džep.
Marš napolje, barabo! — to mi i dandanji od­
zvanja u ušima.
 Da poturim glavu na proveru

»Možda, Nenade, ne bi bilo loše ida poturiš glavu

na proveru. Nadam se da u njoj neće ništa
naći.«
To je bila Iposleđnja rečenica u inovom Pre-
dragovom pismu, koje je stiglo brže nego što
sam se nadao.
Na šta jje mislio? Da sam lud? Da idem
lekaru?
Pa se, još, nada da u mojoj glavi neće ništa
pronaći!
Iskrenost ili sarkazam?
Da bih to ustanovio, pročitao sam pismo još
jednom:
»Vidim, dragi Nenade, da je s tobom vrlo
ozbiljno. Teško ti je. Nadvili ti se sekironosni
oblaci. Razapet isi. čereče te. Udaraju eksere
pod nokte. Gase pikavce na tvojim sipljivim gru­
dima. Biju po tabanima. Ne daju ti da spavaš.
Drže ti nož pod grlom. Odvaljuju ti bubrege.
Draže ti prostatu. Puštaju gamad po tebi. Iz-
glađnjuju te. Isključili ti vodovod. Prate u stopu.
Sačekuju u haustorima.
Kad sve to izdržiš, onda, zasluženo, iskapiš
tvoju omiljenu »neskafe«.
Mi to, ovde, ne držimo. Šteta. Kad se naje­
žim od pogleda na posečeni voćnjak, i zgrozim
od crknute mačke u bunaru, mnogo bi mi po­
mogla šoljica tvog specijaliteta. 0, kako bi posle
sve bilo lepo!
Ovako, ostaje mi da cvilim, zajedno sa sta­
rinom Šefćetom, prvim susedom. Ko zna da
li uopšte veruješ ida takav postoji.
Kad sam se vratio, ovde, ma zemlju, Šefćet
i njegova Zana nađoše mi se prvi na pomoći.
Prvi hleb isu mi ispekli, zaostrog sira doneli,
soli, gasa za petrolejku. Kad mi poseku voćku,
dođe, sedne pored panja, netremice ga gleda i
ćuti, dugo.
 75
Ponekad vidim njegovu pogurenu figuru, no­
ću, šćućurenu, iu mom jabučnjaku. Prikradam
se da Osmotrim Izbliza. (Preko ¡kolana mu je
puška, dugačka, kao iz filmova o lovcima na
bivole. Čeka, razbojnika.
Niti mi on šta o ,tome Ikaže, niti ja ¡njemu, da
znam.
Sefćet i Zana imaju pet kćeri i sina, studenta.
Mladić je u zatvoru. Starac ga Ine ipominje. Če­
tiri kćeri je udao, |peta je sa njima. Šepa, ne-
srećnica, i niko je neće...
Imam još suseda okolo, tali sam najradije kod
Šefćeta, ili on kod mene. Odlično govori srpski.
Kupim udžbenik i prionem na albanski, da mu
uzvratim. Ide ima lako, znaš i sam da imam
»smisla za jezike«. Sve Ito iu potaji, Onda, jed­
nog dana, usred razgovora, okrenem na alban­
ski. Ne fumem da rta. ¡opišem ikako nau se lice
ozarilo. Rekao je lsamo — eno, eno... Otad na­
vraća još češće. Šefćet je moj (najbolji i <naj-
strpljiviji učitelj.
On i stara se zlopate, na zemlji, bez mladih,
sve to »sišlo u Igrad«. jJa ceptim inad svežim
panjevima i vadim crkotine iz bunara.
Ali šta je to prema tvojim brigama. Ne mogu
ni da zamislim koliko muke imaš dok istražu­
ješ sve te silne Kelte, Rimljane i Viizamitince. Da
bar hoće Buzbek, Demšvam i Ruripečić više da
se angažuju i pomognu. Znam, ponešto, iz škole.
Kelti su primitivna stoka, Rimljani orgiijaši i raz-
bludnici, da ne ipominjem lukave i prevrtljive Vi-
zantince. Na injih se ne imožeš osloniti, jasno mi
je i patim s tobom.
A tek koliko mi Ise nadigne do pod grkljan
i ščepa me kad pomislim na itvoje radijalne i
tangencijalne hodnike. Ah, kako lje zamorno i
opasno i vratolomno tumarati kroz te bušotine.
Čega li sve i koga li nema tamo, unuitra! Mračni
talasoni, tako da ih i ne (vidiš u mraku, čupavi
koboldi, ljigavi domovoji... I ¡sve to ti moraš
da istražiš i naučno fundiraš! Previše sam
sitan i nemoćan da ti odam priznanje za tako
značajan poduhvat. Vidim da već imaš uspeha.
Oduševio sam se kad sam saznao da ¡si došao
do Kemnerovog crteža. Sjajno! Uvek sam verovao
u tebe. Siguran sam da ćeš te Itvoje represivne
mere upotrebiti protiv plagionotuisa. Ultrazvuk!
To, uzdanice m oj! Opali ultrazvukom po punkta-
76
tamu, ne žali, ne štedi, ni njih ni sebe. Ma, opet,
brinem, strepim da se ine ¡uništiš preteranim
amgažovanjem. Olabavi malo, olakšaj se.«
I, onda, ona poslednja rečenica, |savet da po­
turim glavu na provesru, uz nadu da mi u njoj
neće ništa naći .. .
Mangup! N ije napisao »na (pregled«, već —
»na proveru«. Hajde (de, dat je (pregled, pa još
i pomozi bože. Zaboli glava, lekar ti prepiše
aspirin, čajeve i molim* lep o .. . (Vidim ja kuda
on cilja. Psihijatra ifaoće da mi natovari. Opet!
I on!
Pa, Predraže, koji si da si, ima da se ubri-
šeš! Znam ja takve. Meni nećeš poturati tvoje
crknute mačuštine. Znaš kad ćeš od mene pismo
da vidiš. Na kukovo leto, posekotino jedna.
 I btagočastivi postrada umom

— Tatica je odleteo, imam vremena! — tako

me je ispred zaključane kapije Biblioteke jednog
jutra dočekala Dambo (kasnio sam mimo običaja,
imao sam tešku noć punu nekih ružnih pod-
sećanja). — Samo što sam otpustila Teodora.
Kiša je padala na mahove. Kao da je neki
džin cedio tmaste oblake, uvrćući ih u laganom
i pravilnom ritmu. Dambo ¡sam jedva prepoznao.
Nije bilo više meni dobro poznatih izlizanih far­
merki i opuštenog, bar dva broja većeg džempera.
Sada je njenu vitku figuru isticao elegantan tamni
»blejzer«, suknja »na falite«, boje bele kafe, crne
cipelice sa visokom potpeticom, oko vrata zlatan
lanac sa nekim skupocenim kamenom iznad gru­
d i... Šćućuri se pod moj otrcani kišobran i tako
dotrčasmo do trema. Dok lsam otključavao Kuću,
Dambo iz torbice od krokodilske kože izvadi te-
glicu: oči joj zasijaše i ustne razvukoše u osmeh
— znala je koliko volim »nestle« instant kafu
(u radnjama više nije mogla da se nađe ni
obična).
Ubrzo su se ina stolu, pored Belče, jpušile dve
imomirisne šoljice kafe, umućene u vodi iz boj­
lera ...
— Nećeš, znači, na predavanja?
— Neću!
— A kuda je !to odleteo tatica?
— U Dubrovnik, u cilju prisustvovanja sastanku
načelnika za opšte poslove.
— Mamica?
— I mamica, (bilo je mesta u mlažnjaku Ode-
ljenja.
— Lepo ti Istoji taj kostim...
— A, to meni mamica vrši kupovinu u Trstu
ili Solunu, ide redovno jednom mesečno, u smislu
ličnog oblačenja.
78
— A kakvog si ,to [Teodora »otpustila«?
— Pa, naš šofer!
— Tužiće te ocu, kad se vrati ...
— Neće, dala sam mu ceo »karton« super-king-
sajz cigareta, imi toga imamo punu vitrinu.
Pa i red je, relkoh Dambu, ¡da Teodor puši
»¡kraljevske« cigarete, i ime mu je carsko. Kojeg
cara? Vizantijskog, tasta Radoslavljevog. Kojeg
Radoslava? Kako kojeg, brata Vladisavljevog! Ko­
jeg Vladislava? Ali, Dambo, zaboga — Vladislava
koji je ¡podigao Mileševu i dao (da ise živopiše
Belča. Koji Belča? Beli anđeo, mileševski, Dam­
b o ...
— Čika Nenade, imogu li da vas pitam jedno
pitanje?
— Možeš, Ikad baš ne umeš drukčije, pitaj jed­
no pitanje.
— Jeste li vi vernik? Da li držanje ovog pó­
stera vršite u Cilju upražnjavanja religije?
— Svetlana, ihajde, reci mi nešto jlepo što si
doživela!
— Sunce...
— Što sunce?
— Gledala sam ga dok je obavljalo tonjenje iza
ušća Save u Dunav, bila sam na Kalemegdanu...
Sad vas razumem!
Onda je navalila da joj Ipričam o Belči. Kiša
je lila, još više, zvonce na ulazu je mirovalo. Bio
siam srećan, u tom polumraku Biblioteke, sa Dam-
bom koja je želela priču iz davnina.
Bio jednom jedan kralj, Stefan, tako sam po­
čeo, i imao četiri sina !> — Radoslava, Vladislava,
Uroša i Predislava. Stefana, na samrti, zamonaši
brat mu Sava. Za novog kralja Sava je, u Ziči,
krunisao Radoslava. Tast Radoslavljev bio je epir-
slri car Teodor, to ,sam ti več rekao. Siromah, Ra­
doslav, hteo je da (bude što i žena mu i tast,
potpisivao se grčki... Žena mu je bila lepo-
tica. (Ma koliko to čudno zvučalo, Ana je, po­
sredno, doprinela podizanju Mileševe. Radoslav
je bio slabić, podložan ženinom uticaju. Savin
biograf Teodosije to ovako kaže: »Blagočastivi
kralj (Radoslav) bejaše najpre u svemu za po­
hvalu i izvrstan, ali se posle pokori ženi i po­
strada umom. A vlastela, uznegodovavši zbog ma-
 79
loumlja -njegova, odstupi od njega i priđe nje­
govom mlađem braitiu Vladislavu. I nastade među
braćom mržnja i gonjenje zbog gorke slave ¡kra­
ljevstva i Sveti Sava mnogo ih moljaiše i zapre­
čivaše da se smire... I ¡uskoro kralj Radoslav bi
izgnan i odbeže u grad Drač. IRiadi lepote nje­
gove žene Ane zaviđahu mu i posle malo dana
on bi lišen te zlonaravne i ilulkave Žene, jer beše
druga Dalila, kao prva Samsonu«. 'i
U stvari, Radoslav je pobegao u Dubrovnik, gde
su ga primili zamenici kneza Jovana Dandola, na­
dajući se od toga velikoj koristi. Dali su mu i
lađu i on otputova u Drač, u susret novoj nesreći.
Ana se, prema Teodosiju, u Draču priključila
nekom »velikom Frugu«, koji je, još, zapretio
Radoslavu smrtonosnim mačem. Tako Radoslav
ostade i bez krune i jj bez žene... Prepuklog
srca vratio se u domovinu i zakaluđerio. Sličnu
sudbinu doživela je i Ana: uskoro se i ona
zasitila onog Fruga, verovatno shvatila šta je ura­
dila, vratila se u Epir 5. itakođe sklonila, da oka­
java svoju ¡nesreću, iu neki manastir... (
— To je, Nenade, mnogo tužna priča!
Tužna ili ine, tek, Vladislav postade kralj i 1234.
podiže Mileševu, koja postade njegov mauzolej.
Evo, ukratko, sudbine Vladislavljeve i njegovih.
Zbog upada Mongola i zamršenih političkih pri­
lika, presto je kroz nepunu deceniju ustupio mla­
đem bratu Stefanu Urošu. Za sebe je zadržao
neke krajeve, stolujući, najverovatnije, u Skadru.
Veoma dobro se odnosio prema ibratu Stefanu.
Zna se da mu je jedna kći bila udata za kneza
Đuru, starešinu hrvatske vlasteoske kuće Kačića
iz Omiša. Supruga Beloslava nadživela ga je, iz­
gleda, za punih dvadeset godina ... Uroš se, samo
da te podsetim, oženio Jelenom, anžujskom, sjaj­
nom ženom od ikoje ostadoše znatni tragovi po
Srbiji. Ali, druga je to pesma...
— Čika Nenade, to jest iNenade, neću više da
vam govorim /»čika«, jednom ćete mi pričati
i o kraljici Jeleni:, je 1’ hoćete, ¡kažite da hoćete!
—I Naravno, Svetlana, pričaću (ti i o Jeleni, ona
je, možda, dobrim 'zadužila i moje pretke.
— Dobro, a od čega su živeli ti taimo popovi?
, Pomoć su im ¡davali kraljevi, osnivači, ali
najviše prihoda imali su od poklonjenih dobara,
80
imanja, koja su obrađivali isami ili ih davali u
najam seljacima. Tako je Mdileševi kralj Milutin
dao područje sv. Nikole kod Peći, a stotinu
godina kasnije (ovo iti, Svetlama, govorim samo
kao primer) manastir dobija od despota Stefaea
Lazarevića pet sela, & ¡to čak iu okolini Užičke
Požege... Mileševa je više puita paljena, pljač­
kana i rušena, ali su Turci povremeno umeli
da budu d milostivi porobljivači. Početkom druge
polovine petnaestog veka Mileševa pripada Drin­
skom kadiluku. Nekoliko godina manastir je bio
oslobođen od dažbina i kuluka. Deo starog fer-
mana o tome glasio je: »Neka budu oslobođeni
i oprošteni od harača i ispendže prema adetu
koji je od ranije uobičajen. iNeka |se niko ne
mela u njihov vlastiti imetak i njihove sluge i
njihovog gvožđara po imenu Jovana, niti u njihove
zemlje i njihove vinograde i njihove mlinove«,. .
— Nego, Svetlana, ne ličim li ja tebi, možda na
Šeherezadu?
— A, je li to ona sa televizora?
— S kojeg televizora, pobogu?
— Eto, znači da niste učestvovali u gledanju
crtanog filma »Priče iz hiljadu i jedne noći«!
— Zar ti tata dozvoljava da gledaš crtane fil­
move?
—- Kako da ne, i om ih (obožava. Najviše voli
one o Popaju.
— Što o Popaju, zbog spamaća?
— Ne, mego zato što ¡je Popaj ćorav čas na levo
čas na desno oko. Tata Ikaže da je Popaj mnogo
vešt..
— Imate dosta vremena, ti i tata!
— Nemamo. Crtani filmovi su kratki. Kad na­
učim lekcije, itata mi čita materijale.
— Kakve materijale, Svetlana?
— Tata vrši pisanje mnogih referata i drži
govore. E pa, vidim ja da nemate televizor!
— Zašto om to tebi čita?
— Da vršim ispravke ako nešto mije dobro.
— Pa »vršiš« li ispravke?
— Probala sam nekoliko puta i om je uvek vi­
kao da ja nemam veze sa tim. Bez veze.
Pričali smo, tako, Dambo i ja sve do podneva.
Kiša je i dalje lila kad se na vratima, bez ku­
 81
canja, pojavi glavom i bradom Teodor, šofer. Si­
tan, mršav, krupnih (očijiu ikoje ¡su za tili čas
ohigrale, prvo mene a onda, činilo mi se, i naj-
zabiiitije uglove Biblioteke. Priznajem, skinuo je
kačket. Učinio je to desnom rukom. Prsti isu
mu bili dugački i neverovatno tanki, trščice ta­
koreći. Ah, da, i prepuni (bradavica. 1
Sem jednog unjkavog »dobar dan«, ¡ništa više
nije rekao, Dambo tužno iklimmu glavom ka Teo­
doru, inemo raširi ruke i umesto pozdrava samo
đošapniu: »Doći ću opet, Šeherezado«.
 Uvalio dete u nesreću

I došla je, opet, Dambo, Šeherezadi.

Da sam znao, da sam samo pretpostaviti mo­
gao šta će da se izrodi 5z moje raspričanosti o
Belči i?*#' ne bih onog kišovitog dana, kada me
Dambo srete pred kapijom, ni dolazio u moju
Kuću! Ili bih izmislio da sam zaboravio ključ,
i tako neku glupost. A najbolje bi bilo da sam
joj dao koju knjigu (baš sam bio odvojio za
Dambo pripovetke Lazine) i odmah je vratio
u topli zagrljaj »mercedesovih« plišanih fotelja ...
Em Talason, jem Šeherezada! Seroeja.
Priče iz hiljadu i jedne noći! Svašta, a baš je
bio dan ...
Jeste. Bio je dan, uparađena Dambo, miomiris
»neskafe«, i Belča, tu, na stolu, nadohvat ruke,
i daleko, strašno daleko, [ko zna gde i da li je
uopšte bilo ...
Pričao sam Dambo, ne bez ponosa, da je Mi-
leševa u šesnaestom veku bila nešto kao ova moja
Kuća. Stovarište tada najveće na Balkanu, knji­
ga Božidara Vukovića koji je u Mlecima imao
štampariju. U njegovom testamentu je zabeleženo:
»Ostavljam glavnom manastiru Srba u Svetoj Gori
(Hilandaru) jedan Minej od pergamenta, uvezan
u kožu i pozlaćen, i ta knjiga neka se preda ka-
luđerima Mileševe koji treba da je pošalju po-
menutom glavnom manastiru Svete Gore. I ostav­
ljam moj pozlaćeni barjak kaluđerdma Mileševe.
I ostavljam pomenutom manastiru Mileševi to­
liko novaca koliko je potrebno da završe radove
na vodi koja je dovedena i o kojoj sam se po­
brinuo da se uvede u rečeni manastir« ...
U vreme igumana Danila, skoro četvrt veka,
mileševski monasi pronose slavu svoje štampa­
rije, prethodno izučivši zanat u Mlecima. Bili su
i odlični knjigovesci, prepisivači, ali i diplo­
mate, poslanici...
Teška vremena su nastala posle smrti zaštit­
nika Mehmeda Sokolovića, za koga kažu da je
 M

bio miieševski đak. Krajem istog veka, neki be<r,

Arbanas, podbuni u Beogradu Sinanpašu koji,
prema pisanju patrijarha Pajsiija, šalje ulake n
Mileševu. Tako mošti Svetog Save dospevaju u
Beograd, gde bivaju spaljene »na polju Vrača-
revu meseca aprila 27. dan, tada je bilo neko
znamenje, bura vetra i gradno kamenje, tako da
su se čudili mnogi i jedva pobegli u svoje do­
move i potom biše veliki ratovi i neredi i do
danas«...
Dambo je u jednom trenutku postavila pra­
vo pitanje: jesu li freske o kojima joj pričam
— iz onog vremena. Onda sam joj đoneo knji­
ge profesora Svetozara, laka mu zemljica, kod
koga sam, nekada, davno, odlazio i uživao...
Objasnio sam joj da su Mileševoi u sedamna­
estom veku prekrili naos novim freskama. U
ovoj nesreći bilo je velike sreće. Iguman Visarion
nije dozvolio uobičajen postupak da se zid iz-
buši čekićem da bi novi sloj bolje prionuo. Vi­
sarion nije ni slutio da je na taj način učinio
fantastičnu uslugu istoriji umetnosti, nesvesno
zaštitivši delo sjajnih majstora trinaestog veka.
Nisam joj, naravno, pričao o mojim doživlja­
jima na Kriitu, u Knososu, niti o mom šipčenju,
svojevremenom, kroz Bosnu i Hercegovinu, sve
do Dubrovnika, po tragu ser Artura Evansa, pro­
nalazača Minosove palate i Minotaurovog lavirinta,
Evansa, velikog prijatelja Srba, čak, u njihovim
redovima za vreme ustanka protiv Turaka 1878 ...
Ali sam joj naveo da se i on našao zgromljen,
davno, u Mileševi, pred freskom Belog anđela, na
kamenu. Bio je zapanjen, zadivljen i smatrao je
Belču velikom zagonetkom. Kao i ja, kao i ja ...
Sve sam čekao i dočekao da me Dambo upita
za ime slikara Anđela na kamenu. Ali je to bila
strepnja. Ima li ikog živog ko to zna, hoće li
se ikada pojaviti velika istina?
Da bi išta od svega razumela, morao sam Dambo
da ponešto kažem o mileševskom fresko slikar­
stvu, o tome kako se, kako je govorio Svetozar,
iz dubokih korena vizantijske umetničke kulture
rascvetalo slikarstvo naosa, kako su ljudi raznih
shvatanja, dvorski majstori, obrazovani slikari-
-monasi i skromni monasi živopisci ostavili svoje
freske na zidovima mileševske crkve. O ogromnoj
vezanosti mileševskih majstora za antičku umet-
nost. Citirao sam joj mišljenja naučnika c pre-
84
plitanjiu vizantijsikog i romanskog. »Švetli monu­
mentalni Anđeo na kamenu kao da je sleteo sa
kasnoantičkih solunskih mozaika četvrtog veka« ...
Ja ne znam odakle je sleteo Belča.
Kao i pesnik, Svetisilav Marndić, »pred crkvu
i reku stanem, pa zaćutim, i mislim« ...
Belča je čovek?
Jer je Belču slikao čovek. Belča nije postao
ina iz ičega. Belča postoji, ne samo zato što je
tu, na stolu, pod staklom...
On oseća i on zna. šta oseća, šta to zna Belča
što ja ne znam?
Pomoglo bi, kad bih znao ko iga je stvorio.
Nisam mogao ništa Dambo da pouzdano kažem.
Ne znaju ni mnogo bolji od mene. Sem onoliko
koliko je mogao da istraži veliki tragalae Svetozar:
U mileševskom naoisu očuvane su na nekoliko
mesta zanimljive oznake, beleške u abrevijaturama,
po kojima se vidi da je glavni slikar ostalim
majstorima ¡direktno Ina zidu zapisivao crvenom
bojom gde će staviti koji liik l| fi po jeziku bele-
žaka vidi se da je slikar protomajstor bio Srbin!
Pred crkvu, i reku, i Belču stanem, pa zaćutim.
Pa sam nastavljao da šapćem pesnikovu lepotu:

»Vodile su me tvoje krupne i mirne raške oči,

i čega god -se dotakoh dobilo je tvoju boju
utišanu kao limski pejzaž
od žute oranice, svele trave, kamenja,
i belog oktobarskog neba.
Sad, naslonjen na jedan beli prozor
oivičen crnim ramom gradskih krovova,
slutim nečiju ruku ohrabrenja na svom uzanom
ramenu.
To mi se ti, preko stotinu daljina, smešiš,
siroti moj anđele iz Mileševa.«

Tako sam, pred Dambo, izigravao Šeherezadu, onog

»čuvenog« dana kada je banuo šofer Teodor, prstiju
punih bradavica.
Što ne pregrize jezik odmah, sabajle!
Što uvali dete u nesreću!
Dambo je došla ponovo tek kroz nedelju dana.
Podbulih očiju, crvenih od brisanja, suza.
— Tata, Radoslav, Ana, veliki Frug, žute oranice,
oktobarsko nebo, jedan beli prozor.. . Toliko je
izbacila iz sebe i opet briznula u plač.
 85
— Svetlana, smiri se, dete moje siroto (a i ja
počeo da lupam svašta), polako, kakav Tata i ora­
nice.
— Kad se tata vratio iz Dubrovnika, ja sam mu
sva srečna pričala onu tužnu priču o Radoslavu
i Ani, o Belči, i sve sam zapamtila i htela...
— Pa dobro, Svetlana, to je lepo, šta je tata
rekao?
— Tata je rekao: »Leba ti, mala, ne seri«!
n’ — Baš tako: leba ti, mala, ne seri?
— Tako.
Zar tvoj otac mrzi freske.
ii sftf Ne, on mi je izjavio da1ništa protiv fresaka
nema, ali da u ovom trenutku preliminarni uslovi
poslovanja nisu takvi da obezbeđuju zainteresova-
nost subjekata kroz fundamentalnu stabilizaciju,
iskazano terminima dinamičkog i konstruktivnog
odnosa. I da, zbog toga, u ovom trenutku, ne mogu
više da učestvujem ni u gledanju bioskopa, do
daljeg, kada ćemo izvršiti, ako zaslužim, obostrano
korisnu razmenu mišljenja.
— Šta to znači, Svetlana?
— Znači da ne znam da li ću i kada opet moći
da dođem. Zbogom, oprostite, zbogom.
 Kao plod opšteg konsenzusa

Dambo više nije dolazila, pa nismo ni mogli, da

vršimo obostrano korisnu razmenu mišljenja.
Takva je, u ovom trenutku, bila fundamentalna
zainteresovanost subjekata.
Po mom subjektivnom stomaku poče nešto da
šeta, ii’ mi se učini.
Kad pomislih, da bi bolje bilo da mi prošeta
nešto po mudima, bi mi jasno da sam na širokom
drumu koji vodi povratku na stare muke. Tog za
mene mračnog jutra (iako kiša obmu na sunce i
zlatasto lišće Hrastimirovo kao da nabreknu) reših,
provere radi, da skinem ogledalo iznad lavaboa
i da se osmotrim, go kao od majke rođen, ima li
ostrvaca sparušanog vazduha po stomaku, bedrima i
ispod pazuha.
Sreća moja da sam bio tek šlic otkopčao. Da sam
nastavio, šef Matične biblioteke bi sigurno pomislio:
vidi matorog drkadžiju! Uleteo je iznenada, bez ku­
canja, pucao je od neke sreće i ponosa. Pobedonos-
no mi pod nos poturi neku hartijetinu: »Potpisuj,
lafe, ovo je tvoj dan!«
Da neće kredit iz kase solidarnosti, mater mu,
štrecnuh se. Kakav je platiša, baksuščino talason-
ska, nećeš ni ono malo plate sačuvati!
— Slušaj srećniče, nastavi šef, i veruj svojim
ušima. Crno na belo: kolor televizor, radio-kaseto-
fon, projektor za dijapozitive, tri kompleta dnevnih
listova za poslednjih dvadeset godina, osam fascikli
za materijale, tri nova, ukoričena, dnevnika rada,
sedam kompletnih servisa za kafu, sedam kompleta
raznih čaša i frižider. Servisi za kafu, kompleti
čaša i frižider na poslugu, ostalo u trajno vlas­
ništvo. Bre, Nenade, upala ti ona stvar u m ed...
Je li može i po pakovanje tetrahlorugljenika,
terpentinskog ulja, paradihlorbenzola i čvrstog pa­
rafina, a ja ću da vam nabavim lektiru za sedmi
razred. Ovo bubnuh ne trepnuvši i bez skanjeranja
zakopčah šlic — ono šetanje po stomaku nestade, ii'
mi se učini. Sad ili nikad, Nenade, iskoristi dina­
 87
miku konstruktivnog odnosa, u ovom trenutku, pa
šta bude!
— Aha, ti opet onaj smrad za tvoje stubove!
Lolo jedna, taman da nas uvališ sve džumle u
septičku jamu. Izdržaće bre, Nenade, još dva dana,
do nedelje.
Što do nedelje, pomagajte ako boga znate?
— Ama, čoveče, je li ti jasno da je doneta odluka
o održavanju centralne proslave našeg jubileja ovde,
kod tebe!
Ovde, u mojoj Kući? A što?
— Ni brigeša te, utvrdili smo, raspitali se —
u nedelju će biti lep, topao jesenji dan, sunčan.
Lep, jesenji, sunčan dan! Kakve li to veze ima?
Moraću, nema druge, opet kod čika dr Vjence-
slava...
Vremena za ćaskanje nije bilo. Nahrupiše radnici
— »domaćine, gde ćemo ovo« ... Ja htedoh sve
u moj »ofis«, prvu sobu s desne strane, u kojoj
sam imao sto (naspram police s knjigama koje
nisu bile u opticaju) i otrcanu fotelju (koju sam do-
neo od kuće, da se odmorim kad ostajem preko
dana). Tu šef zavrte glavom i reče da se slaže
za sve, sem za televizor. Ovde se neće dobro videti,
reče, prošeta i u Biblioteci uskliknu kao da je
pronašao točak: »Ovde, bre, ubilo se!«
Tako mi uvališe televizor na veliki sto, na supro­
tan kraj od moje stolice. Sprovedoše gajtan, monti­
raše sobnu antenu (»poslednja reč tehnike, ima da
vataš šta oćeš«).
A servisi?
Tu se ispostavi golema nevolja. Jeste da sam
imao zgodno mesto, ali baš da im ne dam Veseli-
novu škrinju, plakar, plitak, u zidu iza police s
knjigama u mojoj »kancelariji«! Uostalom, tešio
sam se u sebi, ne bi bilo ni praktično, morale bi da
se sklone knjige da bi se dospelo do plakara...
Onda se dosetio šef, lično (»aferim, junače«, to
mu rekoh i on me malo popreko zviznu pogle­
dom). Pošto su servisi ionako tu privremeno, osta-
vićemo ih u kutijama, pod sto. (»Nemoj, Nenade,
ljubim te, pazi da ne slomiš štia, ima da plaćamo
od naših crkavica.«)
Glavni čin je bio probanje televizora. Slika oštra,
ali je kolor malo tuknuo na ljubičasto. Ništa,
reče Matični šef, ionako ne veruj em da ćemo ga
uključivati u nedelju. Načelnik Odeljenja za opšte
poslove struktura, on, glavom i bradom, ima
 da drži govor, a i posle toga imamo važnija
posla.
Načelnik za opšte poslove struktura?
On, lično, glavom i bradom?
Dambov tata?
Ovde će da podnese elaborat povodom verifi-
kovanja našeg jubileja u vezi principijelnih ten­
dencija o usklađivanju dinamičkog rasta uzevši
u obzir u ovom trenutku broj knjiga po glavi
stanovnika, na osnovu međugranskih savetovanja
o racionalizaciji dogovaranja u odnosu na efekti-
vizirajuću ponudu?
— Ajd, Nenade, rano moja, uzdravlje i da dobro
središ biblioteku, ostalo je naša briga.
I ode šef kući, pevajući, a ja ostah, jadan, dug­
mad, ponovo, otkopčavajući.
Jest, vraga!
Krpu i metlu u šaku, Nenade, ako nisi lud za pre-
vremenom penzijom.
Nije mi, naravno, teško palo čišćenje podova i
pranje, ponajmanje brisanje prašine sa knjiga. To
sam radio i ranije .. . Jeste da su pucala leđa od
savijanja i da je znoj curio, ali šta je to bilo prema
saznanju da ,će ovde izvoleti doći lično Načelnik
Odeljenja za opšte poslove struktura!
Vraćajući knjige u police, u jednom trenutku
dođoh na ideju da tu i tamo prošaram materijali­
ma, da se čovek, kad dođe oseća kao kod kuće...
Operacija je bila neizvodljiva: gde da nađem ma­
terijale, kako ukoričene tako i one druge? Da tre-
bujem, na revers, jedno sto kila? Gde se trebuju-
elaborati i referati? Taman da krenem u javnu
telefonsku govornicu da pitam »Informacije«, kad
osetih da su se vrata otvorila. Okrenuh se i ugle­
dah, da časti li, njegovo veličanstvo cara solunskog,
oca kraljice Ane, kurveštije koja upropasti Rado-
slava, to jest; u ragastovu je stajao Teodor, šofer
Načelnika za opšte strukture, druga Bokčevića!
— Poslali su me, reče, da izvršim pregledanje
zgrade.
— Sanitarci, deratizacija?
— Ne pravite viceve, ima li ovde podrum?
— Bio je, zazidan je.
— Kako se ide na tavan?
— Iz hodnika, dignite poklopac u plafonu. Samo,
nemam merdevine ...
— Ništa, reče Teodor, siđi s te stolice.
 89
Sidoh, šta ću, ali onako zbUnjeri i dalje sam
nosao pregršti knjiga, u obe ruke.
Ne znam šta je tražio, na tavanu sem paučine
malo šta je mogao da iščačka.
Ne prođe ni pola sata, eto t)i Teodora skoči iz
onog otvora u tavanici na stolicu, stolica se pod te­
žinom preturi i vršilac pregledavanja lepo opauči po
podu. Srećom, prođe bez loma, sem što Teodor pro-
cedi kroz zube — »mater im banditsku«, što ja
ne razumedoh, jer mi nije bilo poznato na koga se
odnosi.
Pokaza mi raširene šake (prepune bradavica)
posute gomilicama crvotočine đrvožderača i ja ga
odvedoh da se opere. Zatim se muvao u sve tri sobe,
a najviše u Biblioteci. Najzad se smirio pored Belče.
— Sklanjaj ovo odavde!
— Otkad smo mi na »ti«?
— Mani, čoveče, ovo da ne vidim kad dođem
ponovo.
— Koje ovo?
— Anđela, ne pravi se lud.
— Ko je to naredio?
— Niko. Znam posao. Da skloniš večeras. Ima
li još šta da se izvrši pregled.
Ima. Ima, mislim se, daj bar da izvadim štetu,
zbog Belče, možda će čovek da pomogne... Odve­
doh ga do prvog stuba. Stavite uvo na gredu i slu­
šajte, rekoh, i Teodor me posluša. Ništa? Ništa!
Drugi?
Tako je Teodor obigravao stubove, osluškivao,
kuckao ih pa ponovo priljubljivao uvo, bacajući ka
meni sumnjičave poglede.
Kod sedmog stuba, šofer Načelnika za opšte
poslove struktura pijunu besno na trem:
— Je li, mangupe, ti to mene zajebavaš, još od
prvog stuba, a?
— Bez uvreda, molim! Stvar je vrlo ozbiljna.
Recite da će se kuća srušiti, neka pošalju bar po
jedno pakovanje ...
— Srušiti? Ko će izvršiti rušenje kuće?
— Samo trenutak!
Tu utrapih Teodoru po naramak knjiga, koje sam
još nosao, pod svaku mišku, i odoh po stetoskop.
Lepo sam ga čoveku obesio o vrat i poče pregled.
Dr Teodor je bio temeljit, vratio se na početak i
— zaustavio disanje!
— Kvrc, kvrc!
90
— Pa kažem vam, radi stoka?
— Koja stoka?
— Sipci. Buše hodnike, dokrajčiće grede i sve
ima da se slomata.
— Je 1' može da izdrži do nedelje?
— Može, a li...
— E, za ponedeljak me ne interesuje. Znaš koliko
me boli za tvoje sipce! I nemoj da mi vršiš širenje
alarmantnih vesti i da uznemiravaš javnost. I re­
dovno uveče da zaključavaš kapiju.
Teodor skide stetoskop s vrata, zavrljači ga prema
Hrastimiru, i ode.
Niko mi nije kriv.
Nenad Strmac je nespretnjaković, šonja, tutamuta,
blenta. Tupavko, što reče da će da izdrži do nedelje!
Da si bio snalažljivije, već sutra bi ti poslali bar po
jedno pakovanje.
Zavaljen u mojoj oguljenoj fotelji, osećao sam
svaku žilu, prenapregnutu od celodnevnog argato-
vanja, i svaki damar, poludeli, i svaku vijugu mo­
ždanu, činilo mi se, prepunu dinamičkih efektiva,
jubilarnih subjektivno-objektivnih odnosa, uvreda,
reversa, i drugih struktura.
Iz ušiju i nozdrva kuljala mi je najfinija pra­
šina crvotočine dok su me na kolicima gurali kroz
dugačke, tangencijalne hodnike, sve dalje i dublje,
da bismo najzad dospeli u jednu ogromnu i polu-
mračnu materinsku kolevku. Na sredini se, na
vrhu uzvišenja sačinjenog od fascikli optočenih zlat­
nim štanglama i dragim kamenjem, nalazila ogrom­
na naslonjača od hrastovog drveta, u duborezu ali
sva preplavljena okruglim otvorima iz kojih su
virile dlakave glavice. U naslonjači je sedeo car
Teodor, a do nogu mu princeza Dambolika. Car je
na sebi imao raskošnu odeždu izvezenu srebrom
»made in Solun«, utegnutu u pojasu opasačem na
kome je visio toki-voki. Oko vrata je obesio steto­
skop sa dlakavim crevima.
Odjednom, grmnu hor fanfara, car ustade i od­
nekud se razleže aplauz kao plod opšteg konsen­
zusa. Paževi dlakavih prstiju načičkanih bradavi­
cama strgnuše košulju sa mene, priđe mi car dr
Teodor i prisloni slušalicu stetoskopa na moje čelo.
Za to vreme vladala je grobna tišina, samo se čuo
sipijivi zvuk izlivanja crvotočine iz ušiju mi i noz­
drva.
 Posle otprilike tri minuta car poče da rokće
i da se valja od smeha, što svi prisutni složno
prihvatiše, sem Dambolike. Onda, teško dahćući,
car dr Teodor mahnu rukom i onog časa pred njim
se stvori kolor televizor sa sobnom antenom. Za-
bulji se i na mene više nije obraćao pažnju* Pre­
pusti me paževima koji đonesoše po pakovanje
čvrstog parafina i njime mi zapušiše uši i nozdrve.
Uznemiri me šuštanje iz susedne sobe. Slomljen,
ustadoh, i shvatih da je program završen i da to
šušti televizor. Isključih ga i sve se utiša.
 Drugarice i drugovi

Da su pogodili — jesu.
Nedeljno jutro osvanulo je istina sveže, ali sun­
čano, i bilo je jasno da će u podne biti sasvim
prijatno.
Stigao sam u Biblioteku već u šest. Pogled na
ravan i sređen do poslednjeg korovčića travnjak
nije me previše razgalio: ne beše ni daška vetra
i Hrastimir je ćutao. Meni se činilo, zlokobno. Ovo
me ražalosti, pa opalo lišće, koje pažljivo poku-
pih, odnesoh u bure s vodom, iza Kuće. Uvenuli
listovi se, u čistoj kišnici, hitro ispraviše i nabub-
reše.
Beograd je još spavao, u bezbrižnoj i sveopštoj ti­
šini prazničnog jutra. Da je tutnjao, kao obično,
možda bi prigušio zebnju koja mi je polako ali upor­
no davila grkljan. Ah, da je bar dašak, jedan vetrić,
lahorčić Hrasitimirov da me pomiluje i ohrabri!
Ali zašto, šta me je to nagonilo da skoro vapajem
tražim spas od lahora lišća, hrastovog, zlatasto ru­
menog?
Nestajala je, u šoljici, polako i kafa koju sam
pripremio od ostatka Dambovog poklona ... Mogao
sam samo da ponavljam ono što sam dosad usta­
novio ,.. Šta je novo u svemu, u strahu od novih
plazećih mehurića po koži, kojih sam se užasa­
vao? Šta?
Belča?
Možda. Uprkos Teodorovoj naredbi, reprodukciju
freske iz Mileševe, mog lepotana, nisam sklonio sa
stola, ispod stakla. Biblioteka je kulturna usta­
nova, hrabrio sam se, kome može da smeta širom
sveta čuvena freska! Ako sam i prekršio zahtev
(čiji, po čijem nalogu, ko je Teodor?) — zar to nije
sitnica? Dvorište je blistalo, sve sobe se caklile,
stara lepotica se pridigla, čak su se i sipci, činilo
mi se, utišali u čast velikog dana ...
I tako je Belča ostao, a mogao je otići...
Belča nije otišao, ali je zato došao kamion.
 $

Ponovo sam morao da potpisujem reverse, na

stvari, po koje će doći sutradan ujutro, kako rekoše
četiri radnika na čelu sa rukovodiocem. Istova­
reno je:
Osam stolova, kafanskih, trideset stolica, osam
belih stolnjaka, trideset tanjira, dubokih, trideset
tanjira plitkih, trideset kašika i po toliko viljušaka
i noževa, trideset salveta, platnenih, tri kilograma
kikirikija, tri kilograma badema, slanih, pedeset
boca vina, pedeset flaša piva, deset boca viskija
»čivas regal«, dvadeset pepeljara, deset pakovanja
čačkalica, litar soka od ananasa, dva kilograma
kafe, mlevene, slika »Cveće« dva sa tri metra,
mikrofon s pojačalom dva zvučnika, kablovi.
Rukovodilac radnika mi je postavio samo jedno
pitanje: »Gde je u dvorištu hladovina naročito posle
14 časova?« Pod hrastom, odgovorih, na istočnoj
strani. Rukovodilac radnika reče da nije iz ovog
kraja, te da mu zacrtjiam to hladovito mesto, što
ja i učinih.
Poprečni sto, u vrhu, bio je nešto veći od ostalih.
»Ti mi odgovaraš, reče rukovodilac radnika, da ovaj
sto, naročito posle 14 časova, bude u hladu.«
Ovo mi nije bilo sasvim jasno. Svečanost proslave
jubileja Matične biblioteke počinje tačno u podne.
Zašto hladovina »naročito posle 14 časova«?
Dva sata pred početak stigoše moj direktor, pred-
sednik Radničkog saveta i Sekretar. Oni će, rekoše,
predstavljati naš kolektiv na svečanosti i| zakusci
posle govora druga Načelnika za opšte poslove
struktura.
Ako se svi pozvani odazovu, svečanosti će pfii|f
sustvovati dvadeset pet predstavnika opštinskih
struktura, i šire. Dakle, sa Načelnikom i njegovom
suprugom, biće nas ukupno trideset.
Ti ćeš, reče mi šef, da doneseš stolicu iz Biblio­
teke i da nam se pridružiš, jer si ti rukovodilac ovog
isturenog odeljenja Biblioteke. Kako ja mogu da
budem rukovodilac, rekoh šefu, kad sam jedini ovde
zaposleni, ja rukovodim jedino knjigama. Nema
veze, odgovori šef, i tako si rukovodilac. Da, umeša
se predsednik Radničkog saveta, ali mi imamo samo
trideset tanjira, pa će Nenad biti višak što se za­
kuske tiče! Nema problema, spasonosno će Sekretar,
ja ionako uvek jedem samo iz jednog tanjira, daću
mu moj, plitki. Kad smo već otvorili debatu po ovom
pitanju, nastavi Predsednik, upozoravam vas da
 m
nemamo za Nenada »escajg«. Drugovi, uzviknu
Sekretar, mi moramo da se brinemo za svakog
našeg čoveka. Predlažem da se odmah izdvoje sred­
stva iz fonda zajedničke potrošnje i kupi jedna vi­
ljuška, koja posle ima da ostane u trajnom vlas­
ništvu i inventaru Biblioteke. Danas je nedelja, opo­
menu ga Direktor. Svi su me gledali nemoćno a
šef čak i sažaljivo. Morao sam da uzmem reč, to
se od mene očekivalo. Drugarice i drugovi, rekoh,
s obzirom na to da smo u teškoj situaciji, breme­
nitoj problemima, a posebno s osvrtom na nedelju,
predlažem da se služim čačkalicama, ukoliko uopšte
dođem u situaciju, u ovom trenutku. Imao sam
sreću, to jest praksu sa Dambo, te Sekretar, Pred-
sednik i Direktor dobro razumedoše moje reči i
složno zapljeskaše, što je bio znak da je usaglaša-
vanje završeno i da je moj predlog prihvaćen kon­
senzusom.
Odahnuvši radosno što smo sa dnevnog reda ski­
nuli tako tešku tačku, Direktor ponovo uze reč i
pobedonosno saopšti da su obezbeđena sredstva iz
Fonda za naučnu delatnost i to takva da smo za
zakusku angažovali kuhinju i ekipu kelnera Kluba
Odeljenja za opšte poslove.
Samo što šef to izgovori, mašući kažiprstom
pred mojim nosom, kad kroz kapiju uđe pet de-
vojaka u teget keceljama, u cipelama sa visokim
štiklama koje su nestajale u mom travnjaku. Bez
reči prekriše stolove stolnjacima, poredaše po tri
vrste čaša iz kartonskih kutija koje kavaljerski
unese predsednik Radničkog saveta, sipaše u neke
činijice kikiriki i badem, na svaki sto staviše po
flašu viskija, vina i piva i povukoše se, sad već
mrmljajući nešto, rekao bih prilično gadno, sve iz­
vlačeći štikle iz trave i mekane zemlje još sasvim
neprosušene posle jučerašnje kiše.
Beše preostalo još svega pola sata do podneva,
pa Direktor naredi da se izađe pred kapiju, u
cilju dočeka Načelnika sa suprugom. Ti ostani,
reče mi, unutra, nema smisla da dvorište bude
prazno kad počnu da ulaze. U sledećih dvadeset
minuta stiže svih dvadeset pet predstavnika struk­
tura, zauzeše mesta za stolovima, na izduženom
delu, počeše vredno da zoblju one bademe. Alo,
osoblje, obrati mi se jedan, hoće li biti leda za
ovaj viski? Ne stigoh da mu odgovorim — ulete
Sekretar i viknu: »Idu!«
 95
Na kapiji se pojavi lično Načelnik Odeljenja za
opšte poslove struktura, sa suprugom, u pratnji
našeg Direktora i Predsednika.
To su, znači, preseče me, Dambovi Tata i Mama!
Ni on ni ona nisu imali prevelike uši, to sam
odmah zapazio. Tata je bio u svetloplavom odelu,
sa žutom mašnom, srednjeg rasta, vitak, vrlo pre­
planulog tena, jedino što je levim okom često na­
migivao, ii’ mi se učini, ili je to bio neki »tik«.
Mama, punačka ženica, plavooka kao i muž joj,
u kostimu takođe svetloplave boje, u čizmicama do
polovine listova, nabranim kao harmonika, i sa
tašnom od iste kože, krokodilske, gušterske, zmij­
ske, tu se moje poznavanje Trsta i Solima zaustav­
ljalo ....
Kad svi posedasmo, ustanovih da sam tačno pre­
ko puta druga Načelnika. On je sedeo u vrhu, desno
od njega supruga, a levo Direktor. Mene zapade ono
preostalo mesto na kraju. Te tako toplo tapšasmo
tom trenutku, tronuti.
Direktor, razume se, prvi ustade i skromno gle­
dajući u Načelnika izrazi naše ogromno zadovoljstvo
zbog prisustva tako visoke ličnosti u našoj maloj
sredini, kojim smo počastvovani iako možda nismo
zaslužili, ali ćemo se truditi upirući sve snage koje
nam u ovom trenutku stoje na raspolaganju. Zatim
najučtivije zamoli druga Načelnika da i sam kaže
nekoliko reči.
Načelnik privuče mikrofon, kvrcnu ga dva tri
puta po glavi, reče »jedan, dva, tri, vršimo tehničke
probe«, i poče. Govorio je tačno jedan sat i pedeset
minuta. Govornik je između ostalog rekao:
»Drugarice i drugovi, čast mi je da vas pozdravim
u ovom trenutku vašeg jubileja kada slavite stotu
godišnjicu Biblioteke. Ja sam uveren da ćemo svi
mi odozgo do dole i obratno seriozno verifikovati
fundamentalne stavove na kojima počiva naše druš­
tvo, uzevši u obzir kroz konsultovanje preliminar­
nih dogovora zaživljenih struktura, sve modifikova-
ne stabilizacione faktore i tim povodom dati sve
snage na angažovanju za kulturu našeg radnog
čoveka koji je naše najveće blago. Ponuda kadrov­
ske politike u uslovima poslovanja, iskazano ter­
minima optimalnih efektivizirajućih faktora, para­
lelno sa dinamičkim strukturama razvoja, objek­
tivno gledano dovela je do optimalne racionalizacije
preliminarnih elaborata sa tendencijom porasta po­
raženih snaga koje ustvrđuju da je došlo do krize
96
kreacije u saveznim organima, protiv čega, druga­
rice i drugovi, treba da se bore sve napredne snage,
realizujući zaključke svih zainteresovanih objekata
i subjekata, u međugranskorn delovanju koje je od-
nelo pobedu nad parcijalnim interesima bez obzira
na neka mišljenja da se opasnosti kriju u potenci­
jalnim separatnim interesima čiji su zagovornici
u nekim strukturama koje moraju da se samokri-
tički osvrnu na svoj rad. (Aplauz; U ovom trenutku
moramo prevazići sve slabosti koje stoje na putu
zacrtanog razvoja kulture radnih ljudi pa tako i
vi ovde treba još više da samoupravno povećavate
broj knjiga po glavi stanovnika.«
Nisam mogao sve da zapamtim, ali mi se urezaše
reči Načelnikove, koje on izreče namignuvši mi
levim okom preko stolova, ii’ mi se učini:
»Drugarice i drugovi, velikim naporima cele naše
zajednice mi smo priveli svrsi i ovu staru zgradu
ispred koje se sada nalazimo a koja je ogranak
Matične biblioteke. Međutim, pitam vas ja, da li
su opravdam zahtevi za koje sam čuo a koji idu
u pravcu odvajanja novih sredstava za restauraciju
ove zgrade. Zar treba da vas podsećam na član 2
Osnovnog zakona o izgradnji koji glasi: Pod rekon­
strukcijom investicionih objekata, u smislu ovog
zakona, podrazumeva se izvođenje samo onih ra­
dova kojima se menjaju konstruktivni elementi ili
izvode drugi radovi koji mogu biti od uticaja na
stabilnost objekta odnosno njegovih delova, ili ako
se tim radovima menjaju uslovi pod kojima je, na
osnovu izdatog odobrenja za građenje, izgrađen in­
vesticioni objekt koji se rekonstruiše. Kao rekon­
strukcija, u smislu ovog zakona, ne smatraju se
radovi koji se izvode radi izmene uređaja, postro­
jenja i opreme, ako se ti radovi izvode prema uslo-
vima utvrđenim u datorn odobrenju za građenje
investicionog objekta u kome se ti uređaji, po­
strojenja i oprema zamenjuju. Drugovi, pa zar
neko može da posumnja u naš uticaj na stabilnost
objekta i šire, i da nema dovoljno konstruktivnih
elemenata koji kroz analizu zahteva pokazuju rast
u okviru generalnog plana«!
Usudih se da skrenem pogled sa NaČelnikovog lica
(u uglovima usana imao je tračke bele pene, mora
da je patio od želuca) i primetih Teodora kako
stoji kod kapije raskrečenih nogu i ruku prekršte-
nih na leđima. Tu mi laknu, jer zaključih, po iz­
 97
razu njegovih očiju, da je sve u. redu i mimo, u
ovom trenutku.
Tačno u 13.55 časova, Teodor priđe Načelniku,
prekide ga i reče da je crk’o mikrofon a i da je
stigao kombi sa zakuskom iz Kluba Odeljenja za
opite poslove. Načelnik ga potapša po leđima, na­
mignu nam svima levim okom, i reče: »Drugarice
i drugovi, želim vam sve najbolje u vašem daljem
radu na angažovanju na zaživljavanju svih pozi­
tivnih trendova radi optimalnog dinamičkog rasta
u ovom trenutku. Dižem ovu čašu u povodu toga«.
Svi nasuše viski i digoše čaše. Sekretar, koji je
sedeo blizu mene, prosikta: »Božiju ti majku, gde
ti je čaša?« Ja skočih i otrčah u moju »kancelariju«
po čašu. Stvar se zabašuri, jer uto počeše da Ulaze
kelnerice i da unose činije. (Aplauz)
Služene su vruće pogačice sa čvarcima, kajmak,
sir (sjenički, gauda, rokfor), kolenica sa renom, ze-
ljanica, burek sa mesom, pečenje (prasetina, fazan,
zečetina), hladni sosovi, čak i prebranac zapečen'u
glinenim činijicama, zatim tri vrste torti, voće i
kafa. Onaj litar soka stavljen je pred drugaricu Na-
čelnikovicu.
Ugrabih nekoliko pogačica a moram odati prizna­
nje i Sekretaru koji mi je dozvolio da čačkalicom
nekoliko puta nabodem parčad pečenja iz njegovog
tanjira.
Izredali smo jedno deset zdravica.
Hladovina, koja je nastupila na dužnost naroči­
to posle 14 časova, pokrivši prvo gornji deo stolova,
bližila se i meni negde kasno popodne, kad lično
drug Načelnik zapita druga Direktora ko je onaj
čovek nasuprot, na kraju stola. Direktor zaplete
jezikom da je to Neša Talason, onda sa obe ruke
mahnu prema meni u znak izvinjenja i ; objasni vi­
sokom gostu da sam ja bibliotekar upravo ove
Biblioteke. Na to Načelnik, tobož grdeći ga Što je
to toliko dugo tajio, uputi zahtev u mom pravcu
da najzad i ja uzmem reč: »Hajde, bre, domaćine,
šta si se ulogorio tamo, ovo je tvoj dan, ustaj’ i
govori«. Svi prisutni počeše da tapšu u pravilnom
ritmu i viču »Hoćemo domaćina«, »Hoćemo doma­
ćina« ...
Ja sam se skrušeno nećkao, ali mi Sekretar za­
hode lakat u rebra, ošinu me pretećim pogledom,
i ja uzeh reč, ne ustajući, jer sam nešto bio otežao
a i svi su se okolo nešto ljuljali. Govorio sam dosta
sporo, jezik mi odebljao, što sam ja tumačio par-
98
čađima fazana, kojeg nikad dotad nisam jeo. Oplak-
nuh usta vinom i počeh:
— U nekakva čoveka bio jedan čoban koji ga
je mnogo godina vemo i pošteno služio. Jednom,
idući za ovcama čuje u šumi neku pisku, a ne
znadijaše šta je. Na taj glas otide on u šumu da
vidi šta je. Kad tamo ali se zapožarilo pa u požaru
zmija pišti. Kad čoban to vide, stane da gleda
šta će zmija raditi, jer se oko nje sa sviju strana
bilo zapožarilo, i požar se jednako k njoj primicao.
Onda zmija poviče iz požara: »Čobane, zaboga, iz­
bavi me iz ove vatre!« Onda joj čoban pruži svoj
štap preko vatre, a ona po štapu izađe, pa njemu
na ruku, pa po ruci domili do vrata i savije mu se
oko vrata. Kad čoban to vidi, nađe se u čudu, pa
reče zmiji: »Šta je to, u zao čas! Ja tebe izbavih
a sebe pogubih«. Zmija mu odgovori: »Ne boj se
ništa, nego me nosi kući mome ocu. Moj je otac
zmijinji car«. Čoban je posluša i onda zmija reče
čobanu: »Kad dođemo u dvor k mome ocu, on
će tebi davati šta god zaišteš: srebra, zlata i ka­
menja dragoga, ali ti ne uzimaj ništa, nego išti
nemušti jezik. On će se dugo zatezati, ali će ti
najposle opet dati«. U tome dođu u dvor k ocu,
i otac plačući zapita zmiju: »Zaboga, sinko, gde
si?« A ona mu kaže sve po redu kako je bio opkolio
požar i kako je čoban izbavio. Onda car zmijinji reče
čobanu: »Šta ćeš da ti dam za to što si mi sina
izbavio?« Čoban odgovori: »Ništa drugo neću, nego
da mi daš nemušti jezik«. A car reče: »Nije to za
tebe, jer da ti to dam, pa da kome kažeš, ti bi
odmah umro, nego išti drugo šta god hoćeš, daću
ti«. Na to mu čoban odgovori: »Ako ćeš mi što
dati, daj mi nemušti jezik, ako li mi to ne daš,
a ti zbogom ostaj! Meni drugo ne treba ništa«. Pa
pođe da ide. Onda ga car vrati natrag govoreći
mu: »Stani! Hodi ovamo, kad baš to hoćeš. Zini«.
Čoban zine, a zmijinji car mu pljune u usta pa
mu reče: »Sada ti pljuni meni u usta«. Čoban mu
pljune u usta, i zmijinji car opet čobanu. I tako
tri puta pijunu jedan drugome u usta, pa mu onda
zmijinji car reče: »Sad imaš nemušti jezik. Idi
zbogom, ali za glavu svoju nikome ne kazuj, jer,
ako kažeš kome god, odmah ćeš umreti« ...
Na ovom mestu me lično Načelnik prekide ce­
rekajući se iza glasa: »Ništa, bre, direktore, ne
razumem ovog tvog, ali izgleda da predugo sedi
među knjigama. Kako ono reče, aha Talon, ajde
 99

Talone, dosta o tužnim temama, izvadi keca iz

rukava, pa da zapevamo nešto«.
Očigledno u nameri da prikriju moje lupetanje,
Direktor, Predsednik i Sekretar navališe da po­
pijemo još po jednu »na eks«, pa kad to učinismo
sva trojica uglas zapevaše. Načelnik ih prekide i
reče: »Prvo da zapeva drug Neša Talon, koju hoće,
ali ja bih voleo onu 'Sumadijski diskooo, di-
skooo'« .. .
Ja sam se nećkao i branio da ne znam tu pesmu,
na šta se svi redom siti načudiše. Moje praćakanje
je urodilo polovičnim plodom: pevali smo u horu
»Sumadijski diskoooo, diskooo« a ja sam otvarao
ustja kao peš na suvom, gradeći se da pevam.
Tako dok sam imao snage.
 Strmče, krmče, o je, o je

Povremeno me spopadao dremež, uvlačio mi se u

vene i arterije kao neko mlako rastopljeno olovo,'
činilo mi se da sam težak bar tri tone, ako ne i
sve četiri.
U jednom trenutku Teodor ustade, odmače se
od stolova, prošeta sve ovamo do mene, stade, ok­
rete mi leđa i pljesnu šakama. Dotrčaše dve servir-
ke i donesoše mu nešto kao radni kombinezon,
otprilike tri broja veći nego što njegovom stasu
priliči. Pridržaše mu, te se on, ne skidajući ništa
sa sebe, uvuče u kombinezon, zatvori »rajsferšlus«,
od jaja sve do grkljana, osmotri se i poče da viče
na one dve jadnice. Te kombinezon nije dobro is-
peglan, te što mu nisu doneli onaj praznični, sa ši-
ritima, te zašto su nogavice toliko široke... Onda
zapeni i poče da šutira stolove i stolice. Gosti, svi do
jednog, onako u svečanim tamnim odelima, prihva-
tiše taj znak pa i sami navališe da šutiraju stolove.
Bi tu, boga mi, prilične dreke i stenjanja, psovanja,
u čemu je prednjačio Načelnik, lično, urlajući:
»Jebo mu mater talasonsku, kud obukoh ove ve­
černje cipelice, bar da oće ove kurje oči da mi
poispadaju«. Servirke tada donesoše odnekud ne­
koliko jastuka i privezaše ih oko nogu Načelniko-
vog stola, a sam Teodor izu desnu čizmu i lično je
nazu Načelniku. Tu lucidno opazih da je Teodor
levak, što, prema naučnim istraživanjima, znači da
je inteligentniji od ostalih. Ovo se ubrzo potvrdi
kad Teodor komandova da svako čvrsto uhvati po
jednu nogu stola i da onda vuče na svoju stranu.
Nasta natezanje, alaukanje, cika i vriska, jebaše
mater talasonsku po onom travnjaku, dok svakom
ne ostade po jedna noga od stola u rukama.
Načelnik zavuče ruku u džep, izvuče pištaljku,
zviznu i svi stadoše u jednu vrstu, kao pod konac,
sa batinom na ramenu. Teodor izvrši smotru, spreda
i otpozadi, jedno dvojicu aknu u stražnjicu nogom
(onom u čizmi), zaustavi se na sredini stroja i
opet zapljeska. Utrčaše četiri servirke i montiraše
 101
pravu pravcatu demonstracionu tablu. Napregoh
se, napeh se, ali mi ono olovo dozvoli da samo
glavu malo nagnem. Razaznadoh da je na tabli
crtež, vrlo precizan, urađen crnim tušem. U vrhu
je krupnim slovima pisalo: »Plan broj 1«. Koliko
sam mogao da shvatim, crtež je predstavljao
tlocrt i razne projekcije neke zgrade. Ni slova ne
prozborivši, Teodor jednim štapićem pokaza ne­
koliko tačaka na crtežu i zatim prozva trećeg iz
stroja da učini isto. Nesrećnik uze štapić ali ga poza-
bada u pogrešna mesta. Na to pritrča Načelnik i
poče propitanika da šopa nogama, kako onom u
»šimiki« tako i onom u čizmi, Teodorovoj, na des­
noj nozi. Propitivač ponovo pa opet i opet pokaza
štapićem one tačke. Zatim komandova »mimo«,
pa »nalevo krug«. Otćuta malo i viknu »pozor«.
Jurišnici klekoše poput atletičara na startu.
Bili su mi okrenuti leđima, ali sam slutio ogromnu
napetost na svakom licu. Između tih lica u grču i
moje Kuće — travnjak i tajac. Shvatih, i ono olovo
kao da proključa, što je bilo još gore jer mi ispuni
svaku žilicu, do vrhova ušiju. Prikovan, htedoh da
bar viknem, jeknem, urliknem, zavapim, zakukam,
ali se jezik ne pomače, ni milimetar, otežao i nabre-
kao, kao da sam zaglabao ogroman, obao komad
vrelog mesa.
»Sad!« razleže se Teodorov i Načelnikov duet.
Stroj junu, zatopta galop, i svi stigoše prvi. Oni
spretniji dobiše lakši posao, navališe na prozore
i začas ih polupaše. Njihovo dahtanje mešalo se
sa zvukom gaženja po staklenoj srči. Onda prio-
nuše, svi, batinama po zidovima. Pršti malter. Uboji
i rane su sve veći. Poče da se osipa ispuna bondru-
čarska. »Brani se, brani«, htedoh da viknem Kući,
ali mi iz usana samo prošišta vazduh.
Kuća se držaše, ipak, uprkos milionu bubotaka.
Načelnik komandova odstup.
Povukoše se, načiniše krug i dugo se nešto do-
munđavahu. Oformiše grupe od po četvorice i sva­
ka četvorka zaokruži po jedan stub. Digoše batine.
»Spremni«, začuh Načelnika. »Oprem dobro«, jeknu
Bokčević — »jedan, dva, dva, dva, četir dva, tri
četiri, jen dva, dva dva, tri dva.. «
Plačete li, o stubovi moji mili. luduju li vaša
srca drvena. Krvare li, kao i moje, iao i moje.
»Pesmu«, viknu Teodor, »pesmu da čujem.« Sam
je počeo i svi u horu prihvatiše:
 102
»Mi radimo, mi gradimo,
Tralalason, tralalason,
Mi pevamo, mi igramo,
Nenad som, Nenad som.«

Basovi upadoše sa refrenom: »Strmče, krmče, o

je, o je, ona je srušena, a ha, a ha«.
Onda sve nadjača strašan prasak i sve se utiša.
Čulo se samo komešanje, šuštanje zrnaca prašine.
Ogroman naviljak praha se sleže i izroni ruševina,
ostaci svega što je nekada bila moja Kuća. Gomi­
lice zemlje, razdrobljene knjige, patrljci hrastovine,
komadići ćerpiča.
Članovi hora prevezaše preko usta i nosa po ma-
ramče i jurnuše s tojagama u onaj haos. Tukoše
besomučno po svakom većem komadu drveta, po
svakom grumenu zemlje, po svakom neoštećenom
crepu. Obeleše od pene, ali ne prestadoše dok u
prah ne pretvoriše i poslednju gromuljicu.
Načelnik prvi prestade. Zajedno sa Teodorom iz­
vrši inspekciju i zadovoljno komandova »voljno«.
Ansambl se povuče i poizvaljiva po travnjaku. Utr-
čaše sve servirke, donesoše metle, đubravnike i
velike plastične kese.
Potrpaše šut u džakove, počistiše svaku trun­
čicu. Načini se brdo vreća. Horisti i dalje ležahu
na travnjaku. Heroji su umorni. Teodor istrča iz
dvorišta i ubrzo se vrati na čelu grupe ljudi u
kombinezonima na tačkice. Poturiše se pod džakove
i dok si dlanom o dlan sve iznesoše. I odoše. Vra­
tio se samo jedan. Priđe mi i ispruži ruku sa po-
lusavijenom šakom. »Gospođine«, reče, »đa častite,
mi samo vaši đubretari.« Načelnik, udaljen nekoliko
metara, usjakti očima prema nama, dojuri i tresriu
našeg đubretara pesnicom među oči. »Gubi se«,
reče, »naš radni čovek ne prima bakšiš.«
Olovo u mojim žilama se ohladi i očvrsnu.
Zakovaše mi se i oči, uprte u ogoljenu čistinu
gde je nekada bila moja Kuća. Zjapila je u trav­
njaku, kao utabano dečje igralište usred livade.
U sveopštoj tišini, na svetioj osnovi neba koje je
svitalo, nad ledinom su se nadvijale crne ogolele
grane Hrastimirove, kao džinovska žalosna vrba
koju je grom ošinuo, oprljio, ukrutio, i ostavio,
tako, da je nikada ni kap rose ne orosi.
 Povukoše se na visinu pupka

Vratili su se, i ta spoznaja me gušila.

Mehurići sparušanog vazduha opet su počeli da
mile po mom stomaku, napredujući preko pupka ka
pazuhu.
Bio sam tamo gde i pre nekoliko godina.
U stvari, bukvalno gledano, nalazio sam se u
sobici s izlizanom foteljom moje Kuće. Ponedeljak
ujutro. Znači da nisam ni odlazio na spavanje . . .
Glava kao da je bila puna igli. U ustima kise­
lina od nadolazećeg povraćanja.
Oči jedva otvorih i to tek kad osetih hladnu
oblogu na čelu. Bila je to Dambo.
— Sve znam, reče. Ispričao mi je sinoć Teodor.
Morao sam prvo da odem da se ispovraćam.
Umio sam se i popio dva aspirina. Šta to sve, pi­
tao sam Dambo, kad sam uspeo, uz njenu pomoć,
da se dogegam do klupe podno Hrastimira.
— Pa, sve. Teodor je bio mnogo ljut, psovao je
zbog Belče, kaže da niste izvršili naređenje. Već
je bio pao mrak kad vas je nasilu doveo ovde na fo­
telju i zaključao. Ja sam vas i našla tako zaklju­
čanog i otvorila.
—I Svetlana, čudno, jutros razumem svaku tvoju
reč. Odsad mi, molim te, govori »ti«. Kaži, zašto
na silu?
isijj; bji0 je lepo, kaže Teodor, pevali ste, ali si ti
onda ustao, oterao direktora sa stolice, seo pored
tate i zahtevao da zine. On te je pitao zašto, a
ti si odgovorio da ćeš i ti da zineš i da onda tri
puta pljunete jedan drugom u usta. Tata je onda
pozvao Teodora i rekao mu: skloni ovoga odmah,
počeo je da sere.
— Ljutiš li se na mene, zbog tate?
— Ne, pili ste svi, samo mi nije jasno zašto
si i ti, nisam znala da to voliš.
— Ne volim, Svetlana, nisam odavno. A je li tata
zinuo?
— Nije, samo ti.
— Da li znaš zašto?
 V

104
— Znam, pročitala sam Narodne pripovetke.
— Boli li tatu glava, jutros?
— O, ne, ima on kondiciju, navikao je. Bio je
jutros raspoložen. Mama je sinoć otišla ranije
odavde, pa i ne zna za tvoje zijanje.
Dambo me steže za mišicu u znak pozdrava, reče
da mora na predavanja i da će doći kad uzmogne.
Šef me je zatekao kako bauljam po travnjaku.
Sakupljao sam pikavce, bilo ih je na stotine, izga-
ženih, u travi. Zlokobno poćuta, pa mi odozgo sasu
kako se tome nije od mene nadao, da sam zasvinjio
stvar i da molim boga da Načelnik za opšte poslove
struktura ne pokrene postupak. Meni je najgore,
odgovorih mu, sada mi ponovo mile po stomaku.
Direktor razrogači oči, zatim se okrete, pođe ka
kapiji, ali zastade i dobaci mi da bi možda najbolje
bilo da odem na bolovanje.
Nije rekao kod lekara, već — na bolovanje.
Mislio je, znači, u prvom redu na opšte interese,
a moja subjektivna situacija, u ovom trenutku, bila
je u drugom planu, s obzirom n a... Tada mi
se mehurići popeše čak do ramena.
Odvukoh se nekako do Biblioteke, stropoštah
na stolicu i upiljih u Belču, kao da će mi on dati
najbolji savet. U glavu mi se sjuri milijarda kvrcke-
tanja, kroz otvorena vrata, sa trema, što je bilo
čudno, jer je gamad u ovo doba obično ćutala
ili bila prigušena brujem gradskih damara.
Šta sad, Nenade, Strmče, Talasone?
Da se povučeš u ilegalu? Da se popneš na
ogradu i nestaneš u krovu? I silaziš samo noću ...
Hoće li ti doneti kogod česnicu, da prezalogajiš,
o ponoći?
Kod lekara, na kliniku?
A, ne, nećeš! Zar da likuju oni što dobacuju
o duhu koji se vere po krovu i koga su spopali
sipci? Poslaće te na dugotrajno bolovanje i ko
zna da li bi se uopšte vratio u tvoju Kuću, Belči,
Hrastimiru... Ko bi se borio protiv podrivača,
prokletih maleckih baraba što jedu moje stubove?
Ne i ne!
Ići ću dr Nanutu. Neka je i u penziji. On me
zna, odavno, a i ne može da me pošalje na bolo­
vanje. Posavetovaće, reći će blagu reč ...
Mehurići sparušanog vazduha kao da se malo
povukoše, na visinu pupka.
 Model KSK 1203, teretni

Ko zna koliko me znojeva obli dok se popeh do

stana dr Vjenceslava Nanuta. Ziveo je na dvade­
setom spratu solitera, negde na Zvezdari. Toga
dana, baš, beše takozvana restrikcija struje, a ja
smeo s uma, ne samo to već i da je, zbog nedo­
statka automobilskih guma, gradski saobraćaj do­
brano proređen, te tako stigoh doktoru tek pred
podne.
Zbog lepka, reče kad uđoh i zatekoh ga za
kuhinjskim stolom. Mnogo se lakše briše s ove
plastične ploče ...
Sto beše prepun modela aviončića, iz onih ša­
renih kutija sa natpisom »Sastavi sam«, koje su mo­
gle da se nađu u svakoj samousluzi pored lonaca,
šerpi, tegli sa turšijom i džemovima, keksa, dugma­
d i... (ostali »deficitarni artikli« naletali su povreme­
no u prodavnice i onda se pred ulazima vijorili res
dovi, s repovima čak iza obližnjeg ugla).
Penzionerska oskudica zjapila je iz svakog ugla
garsonjere, praćena šištavom muzikom vetra iz
onoliko instrumenata koliko je bilo prozora š vrata.
Onih nekoliko godina koliko se ne videsmo nije
dodalo previše staračkih crta spečenom doktorovom
licu, samo što je izgledao manje važno, ovako, u
izlizanom kućnom ogrtaču, bez bele lekarske opreme
iz vremena kada sam ga posećivao u Klinici.
Prepoznao me je odmah. Čak bih rekao da se i
obradovao. O, Nenade, sinko, je li te to nostalgija
dovela čika Slavi (tako ga je zvala supruga, za koju,
kasnije, reče da je u banji, pritisnuo je neki opak
lumbago), ili nešto drugo ... Odavno prestade da
dolaziš, pa pomislih da je sve u redu!
Pa i bilo je, rekoh, bilo je ...
Vjenceslav iznese flašu kisele vode I čanče sla­
nih štapića i izvini se zbog intenzivnog mirisa ace­
tona i lepka. To ja, kao izvinjavajući se reče,
ubijam vreme. Sad me baš muči ovaj model
PX 113, dvotrupac, vrlo je komplikovan ... Nego,
reci, kojim dobrom.
106
—- Nije baš dobro, doktore, a bilo je, bilo je ...
— Bilo je, znači, više nije! Oni tvoji mehurići,
dakle, opet!
— Jeste, i to istim putem, preko pupka...
— Pridržavao si se mojih uputstava? Gde radiš,
čim se baviš, nađe li šta pametno za časove slobod­
nog vremena, kako ti rekoh onda?
Objasnih doktoru sve: da su mi našli miran
posao, u Biblioteci, koju obožavam, da živim skrom­
no i malo kuda izlazim, da sam, shodno njegovom
savetu, pronašao zanimaciju za slobodne časove
pa sam se poprilično zadubio u naše sredniovekovno
slikarstvo i arhitekturu, da mi ništa manje posla
nije zadavalo ni traganje za Veselinom, da sam
se bavio i radom na vazduhu koseći travu u dvo­
rištu a da me jedino dražila stoka neopojana.
f| |l| Neopojana stoka? Dražila?
— Izvinjavam se, to ja tako sipcima koji su na­
pali drvene delove moje Kuće, Biblioteke, posebno
sve stubove na tremu.
— To te je, znači, poremetilo?
;— O, ne! Dražili me jesu a i ja sam njima
svašta radio, ali mi se čini da mi je ta borba da­
vala snagu da izdržim. Jesu me ponekad izbezumlji-
vali, ali mehurića nije bilo sve dok nije počela da
dolazi Dambo.
— Dambo?
—■ Simpatična jedna ušolika devojka, student-
kinja Fakulteta politikoloških nauka. Davao sam
joj knjige, Hajduk Stanka, Glavu šećera, Prvi put
s ocem na jutrenje, narodne pripovetke ...
— Aman, Nenađe, nećeš valjda reći da si se
u tim godinama zabrljavio u devojku. Ako je to,
od mene koristi nećeš im ati...
,, Nije, doktore, nisam, ni trunčicom! Ipak, pri­
znajem, njene posete su me radovale.
Pa šta je onda problem?
Izneh doktoru slutnju da se sa Svetlanom, ma
koliko mi trenuci sa njom bili dragi, u vlati trave
mog dvorišta, među zidove moje Kuće, čak i
krošnju Hrastimirovu, zavukao neki drugi svet koji
ja ne poznajem i ne razumem. Potanko mu ispri­
čah kako sam prevodio Dambovo pričanje, kako
sam joj objašnjavao neke najobičnije narodne re­
ći, a posebno opisah naš jubilej, govor Načelnika
za opšte poslove struktura, čiju ni jednu reč ni­
sam razumeo, a priznadoh i onu moju bruku sa
zahtevom da jedan drugom tri puta pljunemo u
 107
usta... Znao sam da, kad si već kod psihijatra,
ništa, ama baš ništa, ne smeš sakriti. Citirao sam
i sam sebe, to jest nameru da Načelniku uputim
listu pitanja o tome da li ima kamen stanac, da
li uzgaja pevca od devet godina, da li nosi štogod
pod pazuhom, jede li, kojim slučajem, pod stolom
i nosi li crvenu kapicu na glavi. Znate, doktore,
rekoh, Načelnik je ugledan čovek, realizuje zaključ­
ke svih zainteresovanih objekata i subjekata, u
međugranskom delovanju koje je odnelo pobedu
nad parcijalnim interesima bez obzira na neka
mišljenja da se opasnosti kriju u potencijalnim
separatnim interesima, u ovom trenutku, čiji su
zagovornici u nekim strukturama koje moraju
samokritički da se osvrnu na svoj rad, aplauz.
Dr Vjenceslav Nanut me je dugo netremice gle-
dao, dok su me tračice sparušanog vazduha skroz-
-naskroz opkoljavale, stižući, činilo mi se, sve do
korena vrata ...
— Aha, hm, promrmlja Vjenceslav, pevac, sta­
nac, strukture, zagovornici, parcijalni interesi, je­
de pod stolom.
Zatim otvori fijoku od stola, izvadi bočicu punu
nekih žutih pilulica, izruči mi jednu na dlan,
nasu vodu u čašu i naredi da progutam...
— Vidi ovako, Nenade! Šta misliš, zašto se ja
majem i lepuckam ove aviončiće? Smatraš li da
sam podetinjio?
— Ne, doktore, vi to da ubijete vreme.. <■
— Možda, delimično, ali postoji mnogo dublji
razlog. Vidiš, celog života sam se bojao da pu­
tujem avionom. Čak sam i na kongrese, stručne,
po Evropi, putovao vozom, neke, u udaljenim
zemljama sam, na žalost, i propuštao kada se or-
ganizovano išlo avionom! Razuveravao sam se, či­
tao sve moguće statistike o bezbednosti letenja,
znaš i sam da sam u mogućnosti da kao lekar
sam sebi pomognem. A ja, ništa! Onda sam se
dosetio i evo već pet godina odvajam od moje
penzionerske crkavice i kupujem delove aviona
(»Sastavi sam«) i dosad imam više od sto modela,
svaki je ofarban prema detaljnim uputstvima, mi­
lina jedna da ih pogledaš . .. Shvataš, klin se klinom
izbija?
— Pa, doktore, jeste li se odvažili, leteli ste?
—• Nisam, još, štedim za karte, napabirčio sam
dosad za kartu u jednom pravcu. Ali, valja biti
108
uporan, ja sam ti kao krpelj, kad prionem na po­
sao ništa me ne može odvratiti. Tako ćeš i ti.
■— Šta, i ja da sklapam modele?
— Ma, ne! Bože, Nenade, nisi valjda toliko, da
izviniš, oglupavio za ovo nekoliko godina. Klin se
klinom izbija, to zapamti. Čitaš li redovno novine,
gledaš li televiziju?
,r#4 Novine retko, televizor imam odskora...
— E pa, slušaj me dobro! Bibliotekar si: novine
dobijaš, televizor, čujem, imaš, hartiju takođe.
Štednje radi, listove isecaj načetvoro i legni na
posao.
— Ne razumem!
Dr Vjenceslav Novak me sažaljivo ošinu pogle­
dom, zatim ustade, uze sa stola završen model
aviona KSK 1203, teretni, i poče da kruži oko stola.
Uuuuuu...
Aterirao je vrlo elegantno i sigurno, bezbednost
je bila da ne može veća.
— Utuvi u glavu, reče mi pošto sede već malo
zadihan, posebno od nekoliko lupinga koje je
usput načinio. Svaki dan da čitaš dnevne i ne-
deljne listove, bar tri broja zaredom. Vesti tele­
vizijske, naročito, nemoj da propuštaš. Zašilji jed­
no pet-šest olovaka i kad god imaš vremena za
bacanje a ti lezi na posao.
— Sad shvatam, na cedulje ...
— Aferim, efendija, na cedulje, nego šta! Na
osnovu, u povodu, u ovom trenutku, zacrtano, pre-
vazilaženje problema, verifikovanje, odgovarajući,
strukture, dohodovni odnosi, analiza zahteva, uskla­
đivanje dogovaranja, fundamentalno zaživijavanje,
uzevši u obzir... Neka ti pomogne i ta tjvoja Dam-
bo, naslednica tatinog majdana. Ove pilule samo
jednom dnevno i to po potrebi. Kafu ti ukidam,
pi čaj, valerijanu obavezno. Sokole, da si mi živ
i zdrav, javiću ti se razglednicom iz Evrope, kad
odletim.
 Bića na nekim planetarna

Moj radni dan počinjao je u osam uveče, po za­

vršetku tv-dnevnika.
Kažem radni a ne terapijski: bio je to krvav po­
sao. Prve večeri, do ponoći, besomučno sam ispi­
sivao cedulje, kao da me neko juri usranom mofc
kom ...
Počeo sam od fundusa znanja kojim sam raspo­
lagao. Prvo bez ikakvog reda, kako mi šta padne
pod ruku, a onda sam se dosetio— nisam mešao,
na istoj cedulji, reči i rečenice, već sam ih raz­
vrstavao, i to tako da na jedno parče ispišem deset
reči a na drugo po pet (polu) rečenica.
Ocenio sam da će mi biti potrebno dvadeset
olovaka mesečno i bio je to nov udarac po mom
skromnom budžetu. Ali, šta ćeš, tešio sam se,
zdravlje ne pita za cenu.
Prve reči koje sam ispisao bile su:
i— struktura, faktor, u vezi, u povodu, povodom,
rast, trend, u okviru, zacrtati, snage, fundamen­
talan, objektivan, subjektivan, odnosi, dohodovni,
zaključci, stavovi, zaživeti, predvideti, stabilizacija,
na osnovu, verifikovati, negativan, pozitivan, odo­
bravanje, aplauz, realizovati, modifikovati, termin,
voluntarizam, autarkičnost, elaborat, referat, kon-
sultovanje, efekti, uslovi, politika, kadrovski, po­
tencijal, organ, organski, međugranski, interes, ten­
dencija, analiza, zahtev, preliminarno, parcijalno,
realno, racionalizacija, konstruktivno, destruktivno,
investicija, dogovor, siz, sizovski, opštinski, grad­
ski, pokrajinski, federacija, republički, ključ, ob­
zirom na, generalni, optimalni, dinamički, faza,
izveštaj, mogućnosti, sopstveni, odgovarajući, uskla­
diti, i šire, u daljem, faza, povećanje, cene, tro­
škovi, troškovnik, gubitaš, zeleno svetio, stop za,
procenat, debata, rasprava, Sastanci, savet, organ,
principijelan, gore, dole, vrh, ovde, neki, ne sme,
moramo, treba da, planski, neplanski, u bazi, na
terenu, van, bez, sa, sekretar, primeren, pojasniti,
110
Kako je rad odmicao tako je i moja pažnja je­
njavala, pa mi se dešavalo da već zapisanu reč
natrukujem na cedulji, kao novu.
Sa rečenicama je išlo teže, to jest bilo je mnogo
napornije:
— ... iskazani terminima objektivnih usklađe­
nosti razvij aju se preliminarni elaborati u vezi pri­
vrede ...
— ... što se tiče investicione racionalizacije iska­
zuju se fundamentalni interesi u okviru kadrovske
politike...
— ... na osnovu dinamičkog rasta verifikuju se
samoupravni potencijali posredstvom zaintereso-
vanih subjekata ...
— ... određeno zemljište je privedeno svrsi...
— ... sa posebnim ovlašćenjima i odgovornosti­
ma odnosno inokosni poslovodni organ ...
— ... zaključeno je da se treba boriti protiv pre-
vaziđenih trendova ...
— ... kada će zaživeti u praksi misao da nema
delova bez celine ...
— ... zajednički preuzimamo zadatke u vezi od­
govornosti za dalji tok ...
'— govornik je između ostalog rekao ...
— ... moramo stvoriti efektivizirajući rast uslo-
v a ...
— ... situacija je mnogo bolja iako i dalje ima
paleža, silovanja, ubistava, parola i drugo ...
— ... ali to se mora ugraditi u mehanizme...
— ... dinamičan proces stvaranja normativnih
akata.
— ... deposedirajmo one koji se protive akciji
imaš kuću vrati stan ...
— ... brojnost broja knjiga se povećala po gla­
vi stanovnika...
radi se o apsolutizujućem suverenitetu...
— poražene snage žele da decentralizuju princip
demokratskog centralizma ...
Kako bih koju cedulju ispisao bacao sam je na
sto pred sebe, tako da je uskoro poraslo brdašce
koje je sasvim pokrilo ne samo glavu Belčinu,
već i ramena, sve do leve, poluispružene ruke. Ako
tako nastavim, užasnuh se, kroz nekoliko dana neće
na stolu biti mesta ni za Dnevnik rada! Duboko
zabrinut, umalo da od svega dignem ruke, kad me,
jedan čas pre ponoći, tresnu posred velikog mozga
spasonosno rešenje: fascikle!
 111
Pa dabome, kako sam samo mogao da ih za­
boravim!
štaviše, setih se da su one postale trajno vlas­
ništvo, inventar Biblioteke, a kako je reč o potroš­
nom materijalu, neću morati ni da polažem ra­
čune, jednog dana, ne daj bože ...
Utrošio sam svih sledećih šezdeset minuta da
cedulje razvrstam na one sa recima i one druge
sa rečenicama, zatim po azbučnom redu, i da ih
smestim, uredno naslagane, u fascikle. A njih sam,
ne razmišljajući mnogo, poredao pod sto.
Sutradan se probudih sa ukočenom desnom ru­
kom. Bolelo je od ramena do svakog prsta po­
naosob ...
Upala mišića, sevnu mi, te u toplu limunadu, kako
sam negde pročitao da valja činiti u sličnim slu­
čajevima, rastvorih jedan aspirin, i sve iskapih,
na dušak.
Dozvolih sebi čak i da zakasnim na posao pet­
naestak minuta. Sačekao sam da se otvore prodav-
nice i u jednoj radnji sportske opreme kupih
potvrd gumeni kolutić. Stišćući ga u šaci nekoliko
stotina puta dnevno, smatrao sam, ojačaću mišiće
šake, podlaktice i nadlaktice. Vešt neki čovek, pro­
davač mi utrapi i dva omanja tega za kućnu upo­
trebu, i federe, za razvlačenje. Ne valja, reče, biti
jednostran, to može samo da vam šteti...
Temeljit, kakav sam mislio da treba biti u ovak­
vim prilikama, iscrtah na hartiji raspored vežbi
i okačih je na unutrašnju stranu vralja moje Kuće.
U preciznu satnicu uvrstio sam i sklekove, ali
obavezno na travnjaku u dvorištu, bez obzira, re-
ših, kakvo je vreme i kolika temperatura. Svaki
dan po deset sklekova, gibnjeva i čučnjeva, s tim
da svakog sledećeg dana uradim po jedem više, u
svakoj kategoriji. Za malo, u oduševljenju, da ku­
pim kratak kurs rvanja grčko-rimskim stilom u
sto lekcija, ali me srećom, odvrati pogled u prazan
novčanik.
Te, druge večeri, nisam bio u stanju da pišem
obangljavelom rukom. To nije uticalo na moj rad:
odskora sam tehnički odlično opremljen i odlu­
čili da na radio-kasetofon snimam emisije prema
Nanutovom savetu. Skidanje teksta ostavih za su­
tra. Blagodet tehnike mi omogući da samo pritisnem
na dugme kasetofona, uključim televizor i da se
sklonim, zavalim u fotelju moje »kancelarije«.
112

Bio sam vrlo zadovoljan dvodnevnim »radom

i rezultatima rada« pa čak počeh da razmišljam
0 »pokretanju inicijative« da mi se omogući bene­
ficirani radni staž, jer sam se iscrpljivao i umno
1 fizički petnaest časova na dan. Nisam imao raz­
rađenu ideju kako to da učinim, pa sve ostavih
za kasnije, da se prvo raspitam.
Ali, šta ako me ruka ne prođe u dogledno vreme
i ako moje vežbe ne pomognu?
»U vezi toga« da se sam lečim, izleže se misao
iz moje glavetine (nisu me, badava, u detinjstvu
zvali »Glavonja«) možda bih imao pravo na bes­
platne dve nedelje u Niškoj banji, a ako nema
mesta, ono bar u Prolomskoj. U ovakvo razmišlja­
nje, koje me je gotovo pobedonosno uljuljkivalo
nekim blagotvornim blaženstvom, uklinči se jedno­
stavna činjenica da bi to značilo, opet, bolovanje,
komisija, konzilijum, i ko ti ga zna šta sve još
ne... A od toga sam već, jednom, odustao! A za­
tim, morao bih sam da kupujem novine (bar po
tri lista dnevno!), i ne bih, u banji, imao ni te­
levizor ni kasetofon!
Tačka na dobro raspoloženje zabi mi se, mučki,
u stomak, kad mi se pogled, sasvim slučajno, ukrsti
sa Belčinim. A on, a Veselin, a gamad stubožde-
račka, a bojni otrovi, parafin u čvrstom stanju?
Šta će biti sa svima nama?
Koga da pitam? Možda postoje inteligentna bića
na nekim planetarna koja poseduju oko 10 na 14
neutralnih veza, baš kao i mi. Ali možda ima i
takvih mesta gde se taj broj penje do 10 na 24.
Pa jeste, već se jedan naučnik pitao šta bi takva bića
sve znala. Ukoliko bismo mogli da uspostavimo kon­
takt, u njihovim mozgovima jamačno bi postojalo
mnoštvo stvari koje bi bile izvanredno zanimljive
za nas. Vanzemaljske inteligencije bile bi živo za-
interesovane za nas, šta mislimo, kakvi su naši
mozgovi, kakvi su nam izgledi za budućnost...
Stvarno, boga ti poljubim, ko li se to zainte-
resovao za moj mozak? Da 1' me seca sa Meseca?
Belčo, kumim te bogom, reci: a šta ako se ja
glupavo izrugujem, šta ako me stvarno neko seca,
u redu, ne mora sa Meseca — šta ako neko sa
Jupitera hoće da me satera, sa Merkura da mi
ugura?
Te me spopade grizodušje kao mačak slaninu.
 Konstituisano u bazi

Jesen konačno osvoji i ogoli mi, činilo mi se, sop-

stvene kosti, kao što ledena košava ošuška Hrasti-
mirove grane.
U Biblioteci je grejana samo jedna, ona najveća,
prostorija. Pa i to na mahove, morao sam da šte-
dim — plinsku peć sam imao ali ne i dovoljno
plina: stizao je na stovarište povremeno, primora­
vajući ljude da čelične boce vezuju lancima (u vi-
šednevnom očekivanju) i tako načine crvenkasto-
-sivu zmiju, ugojenu i vijugavu...
Dvorište se napuni požutelog Hrastimirovog lišća
i prvi put ga ostavih, tako, da istrune, na zem lji...
Ispucali i namreškani Hrastimir se više nije ogla­
šavao lahorom. Pitao sam se nije li i njemu hlad­
no, oseća li šta, i kako hujanje vetruštine podnosi.
Imao je hiljade ranica, lišće ga je napustilo, i nje­
ga, i mene, ali sam se nadao da će, onako onemo­
ćalo, na mokroj zemlji i progrušanoj travi, ispra­
viti žilice i zašuštati, poslednjim glaskom, pred smrt.
Pa opet, košavu mrzeo nisam. Prigušivala je
pakleni drvožderački orkestar i darivala mi varljivu
nadu da ih i nema. Znam, bila je to greška, kao i
obično: ono što nedovoljno vidimo, o čemu malo
čujemo — kao i da ne postoji. Nisam smeo, ni
po koju cenu, da pristanem na košavu kao trajni
privid. Privid je skrivao zlo i svako pristajanje na
njega bilo je korak ka smrti.
Tempo ispisivanja ceduljica malo sam smanjio,
što zbog hladnoće koja mi je, noću, skočanjivala
prste, što zbog misli koje su bludele, rasuto ka-
čeći se čas na stubove, bolne i prebolne, čas na
»trendove procesa«, čas na neke munjevite i slat-
kogorke slike, iz detinjstva, sa Kosova, kada bih
se pešačeći i po sat i po, vraćao, uveče, iz škole,
nadimajući nejake mršave. grudi protiv snažnog
i hladnog fijuka vetrova ...
Tako me je i zatekla Dambo, jedne večeri,
dok sam, prenuvši se iz zagledanosti u nekuda i
nikuda, pokušavao da se oslobodim, da istisnem
114
iz sebe jezu pojačanu sećanjem na jedan teretni
vagon, usred zime, na sporednim kolosecima koji
su me, davnih dana, sa porodicom, zapućivali u
Peć, gde je moj otac tada bio premešten. Vozovi
su nas zakačinjali i otkačinjali i putovanju, činilo
mi se, nikada neće biti kraja... Otac je montirao
peć-bubnjaru pored prozora, kroz koji je spro-
veo sulundar. Spavali smo, razume se, u vagonu,
među stvarima. Najteže je bilo za hleb. Bio je, u
tio vreme, racionisan, i mogao se dobiti samo na
tzv. tačkice, bonove. U gradovima kroz koje smo
prolazili, prodavci nisu hteli da prihvate naše
tačkice i bili smo prepušteni njihovoj milosti i
ponekoj zaostaloj kriški... Nekoliko dana po do­
lasku na jedno poljoprivredno imanje, četiri kilo­
metra udaljeno od Peći, kola (zime) su se slomila
na meni > — dobio sam upalu zglobova. Našao se
dobar čovek, lekar, često me je obilazio, sve dok
se nisam pridigao i ponovo počeo učenje hodanja.
Bio je Jevrejin, oženjen Srpkinjom iz Bosne. Njih
dvoje spojila je smrt. Oboma su prethodne poro­
dice stradale u nemačkim logorima. On je preživeo.
I to zahvaljujući njenim paketima. Slala ih je
iz očajanja, nepoznatom, kad već svojima nije
mogla da pomogne. Kad je izašao uspeo je da
pronađe svog dobrotvora ... Njihovu potresnu isto-
riju, naravno, saznao sam mnogo kasnije, iz priča­
nja moje majke, posebno o ludilu, od sreće, među
stradalnicima kad im- se rod? prvo sin a onda i
k ć i... Ja se najviše sećam uzbudljivih trenutaka
u njihovom domu, u koji sam, po ozdravljenju,
često odlazio. Lekarova supruga je sate i sate
provodila sa mnom i starijim mojim bratom, čita­
jući nam narodne priče i pesme tako da nam je
zastajao dah. Kasnije mi je bilo jasno: uprkos
sreći zbog novorođene dece, u njoj je neugaslo
živela uspomena na dva umrla sina — u času
smrti bili su mojih i bratovljevih godina... Ni
brat ni ja ni slutili nismo da ćemo kroz četiri
godine morati da se odselimo sa Kosova, da je
nikad više ne vidimo ...
Dambo je sela za sto ne rekavši ništa, očigledno
shvativši da bih se na najtišu reč trgao, kao iz
sna. Početni, ispitujući pogled skrenula je s mog
lica na gomilicu ceduljica iz koje je virila samo
bela tačka Belčinog nosa. Rekoh joj (dr Nanuta
prećutah) da vadim raznorazne fraze iz novina,
šale radi, da me to zabavlja i smiruje, pa eto, u
 115
dokolici... Sjajno, pljesnu rukama moja ušata
prijateljica, nisam znala za tu igru, mora da je
zabavna, može li udvoje ...
— Ti si pomogao meni, baš tako je kazala, a
ja ću tebi. Pa znaš kako sam govorila u prvo
vreme našeg poznanstva! A još materijaloteka moga
oca! ćiriba-ćiribi, piši!
Dambo, draga Dambo, maleckih ušiju!
Tako sam dobio, besplatno, sestru, medicinsku
sestru. Ponovo i još čvršće stegoh olovku:
... realni problemi, izostaje sagledavanje realnih
problema, rešavanje regularno i relativno bezbolno,
povezani s linijom odlučivanja, u sklopu opštih
rasprava, organizovan planski sistematski rad, na
angažovanju prevazilaženja problema, debata za
otvaranje ovog ili onog problema, stvaranje uslova
za pojačano naprezanje, akcija u strategiji sprovo-
đenja, obezbeđivanje toka akcije koji će se voditi,
posledice ovakvog ponašanja, otuđeni centri, bitna
pitanja funkcionisanja, diferencijacija, nosioci ten­
dencija, u cilju glavnih pravaca, privatizovano
manipulisanje, jačaju pretpostavke, u funkciji,
zaoštriti kriterije, ispoštovati stavove, u cilju obav­
ljanja, za otvorenost i javnost rada, interesi kon-
stituisani u bazi, angažovanje na daljoj orijen­
taciji, akontativno dohodovni odnosi, u povodu
cirkulacije informativnih sadržaja, na sednici je
razmotreno, podruštvljavanje, puna angažovanost
protiv tendencije pritisaka, faktor mobilizacije, pre-
vazilaženje osnivačke funkcije, ispoljeni pokušaji,
kadrovska kombinatorika ...
Bogami, zaglibismo se tako do neko doba. Za­
brinuli se za Dambo — hoće li uspeti da pronađe
ubedljivo opravdanje za kasni povratak kući. Ne­
ma problema, Teodor je odvezao tatu i mamu na
neki prijem, neće se vratiti pre ponoći, a naša
pomoćnica ima slobodan dan, reče Dambo i do-
dade, bojažljivo, da mi je postalo dosadno sa
njom: »Možda ne posedujem podobnost za ovu
tvoju igru?«
»Ne poseduje podobnost, nije podobna?«
Reče li to Dambo ozbiljno, ili se našali?
Pitanje ne izrekoh, već, tobož nemarno, odmah­
nuh rukom. Kao da odgovor, uostalom, nije ni
očekivala. Već je bila reduša, sređivala je sto,
klasifikovala cedulje i trpala ih u fasciklu... A
meni ostade, po njenom odlasku, da saberem: koli­
ko mi je sve ovo pomagalo?
116
Ustanovio sam da mi je, u ovo nekoliko dana,
uznemirenost stagnirala i da su se ostrvca sparu-
šanog vazduha, kojih sam se najviše bojao, zau­
stavila negde ispod pasa, ne osvajajući nove pro­
store. S jedne strane, ovo saznanje je bilo utešno
i ohrabrujuće, s druge, nije me potpuno osloba­
đalo od brige Jj- Nanutova terapija nije bila potpuno
efikasna... Ali se onda izložih samokritici: šta ho­
ćeš za tako kratko vreme, svilene bube! Koliko
godina doktor pravi avione i izvodi lupinge po
kuhinji i eksperimentiše s ateriranjem, pa se još
nije usudio, ni kartu za avion nije kupio, makar
u jednom pravcu!
Opipavao sam ovu činjenicu sa svih strana, pre­
vrtao, zagledao, osluškivao, oprezno joj se prikra­
dao, udaljavao, da bih opet navalio, i stavio je,
na kraju, pred bezuslovnu kapitulaciju: Vjenceslav
nije kupio kartu jer nije imao dovoljno novaca.
Modeli aviončića, boje i lakovi pelješili su mu bu­
džet svakodnevno... Mene je, pak, finansirala
država, redovno sam dobijao novine, kupljen mi
je televizor, i radio. Želiš li, Strmče, da delegiraju
nekog da ti duva u skočanjene prste ne bi li na­
stavio rad?
Uvidevši da sam preterao, reših: noćas nema
odlaska kući dok ne ispišem još najmanje dvadeset
cedulja. Zašiljih ponovo jedno pet olovaka:
... zamagljivanje jasnih opredeljenja, monoliti-
zam »ozvaničenih«, koji vode jačanju autocenzure,
bitna polazna pozicija, implicitno priznanje, admi­
nistrativno uplitanje, vatrogasac ekscesnih situa­
cija, ne retko je uslovljen, relacija prema sredi­
štima, pri čemu se upotrebom pojmova, preduslov
u ovoj sferi, u bržem i doslednom, unapređenje
pomenutih preduslova, pravo na promašaj, puna
podrška, savremena razrada principa, otvorena pi­
tanja, stalni proces, faktor ugrožavanja, proble-
matizacija trajnog sukoba, podsećanje na stavove,
aktuelna situacija, tradicionalistički pristup, uski
prostor delovanja, sektorska svest, otvarajući se
pre svega, doprinos zalaganju na prevazilaženju,
izvesna uopštenost, neutralno ponašanje, sa neznat­
nim odstupanjima, pojave zatvaranja, na izvestan
način, od strane stručnih službi, aprioran otpor,
navodno verifikovani, do izvesne mere, tekući pro­
blemi, pristup određenim fenomenima, parcijalno
posmatrano, manje-više slučajne okolnosti, svesne
snage, zdrave snage, vodeća uloga, polazeći od ovak­
 117
vih shvatanja, koji objektivno jačaju, zalažući se
za ubrzavanje, improvizovani kriterijumi, rezultat
krutog, preobražaj radi njega samog, za ostvariva­
nje široke baze, i šire, postepeno se prevladava
svešću, svode svoju ulogu, od posebnog društvenog
interesa i šire, rad i rezultati rada, poslovi i radni
zadaci, ostvaruje se i kroz, delovanje u narednom
periodu, inkluzivnost u ispoljavanju, deluje na kli­
mu odnosa uopšte, i šire, u fazi borbe, na daljnoj
izgradnji, značajan doprinos, bilo je reči i o ne­
kim pitanjima, usvojen je i izveštaj, prevashodno
u stvaranju uslova, uticaj rešenja na tipizaciju, o
čemu je govorio između ostalog, dogradnja propi­
sa, na suzbijanju narušavanja, i usvojili niz iz-
veštaja, prihvaćeno je obrazloženje, bez komocije
i samozadovoljstva, s obzirom da i dalje, sve
mere koje se predlažu, predlog za donošenje zakona
o izmenama i dopunama zakona, upotpunjuje iz-
vesna rešenja, povodom ovog izlaganja, da se utvr­
de uslovi, bez prolongiranih kretanja, vrši odre­
đene poslove, redosled poslova koji će da budu
izvedeni istovremeno, primetno je izvesno pobolj­
šanje, potrebno je da se donese dogovor, blago­
vremeno neobavešteni delegati, međutim time nije
savladana stagnacija, za borbu sa ovakvim poteš­
koćama, stečene pozicije, po skraćenom postupku,
regulisanje paketa mera, politički apstiniramo, sa­
mostalan subjekt zaplivao u tok razrešavanja, ali
se u praksi desilo suprotno, i šire...
Vetar omlitavi pred zoru. Izađoh u dvorišne da
se zagrejem: dvadeset sklekova, dvadeset gibnje-
va, dvadeset čučnjeva ...
Ispljuskah lice hladnom vodom, natukoh olinjalu
jaknu postavljenu veštačkim krznom.
Ne, ne smem da ostanem više ovde, da kunjam
u fotelji. Već sam video oblake košmara i mene
u njima, kao Gojinog »flagelanta« ...
Izleteh žurno, stubove i ne pogledah.
Od strepnje. U jutarnjoj tišini rasturili bi me
sipci i bez stetoskopa.
Pramenje mraka klizilo je, bežeći, uz ofucane
fasade zgrada. Ubrzah korak u nadi da ću, ako
se na vreme dohvatim Kalemegdana, izbeći startni
pucanj. Činilo mi se da će sveopšta tišina nestati,
uz eksploziju, na nečiji svemoćni znak, pokuljaće
snene spodobe u tramvaje i autobuse, zadrndaće
motori, izbljuvaće smradove, oh kad bih mogao
da ih sve povežem u jednu džinovsku cev sa špri­
118
com na vrhu, tankim, koliko da uđu u izletne otvore
stočije drvožderačke, bio bi to, kako ono beše, aha,
društvenokoristan rad, u borbi s ovakvim poteško­
ćama, ne žaleći sve snage u vršenju određenih po­
slova, i šire ...
Na stazama kalemegdanskim sretoh samo neko­
liko mučenika sa kerovima na uzici. Valjalo je
da se ispiške i iskake, sabajle, da im se kojim slu­
čajem ne poremeti metabolizam.
Zagledah se pažljivo u svakog psa, nijedan nije
ličio na Culeta. Ni džukele više nisu... pomislih,
koliko da odam dužnu poštu najpametnijem, naj-
lepšem psu na svetu, koji je, davno, bio moj, naj­
žešćem kerećem jebaču svih vremena, kojeg više
nema...
Strčah do Nebojšine kule, pa niz tramvajske
šine do Pristaništa, u kafanče otvoreno s ranog
jutra. Stresajući se zimogrožljivo najljubaznije za-
molih kelnera da mi donese čaj od odoljena. Ćo-
vek me ubezeknuto odmeri pa reče:
— Je li bre, burazeru, jesi 1' ovde našo da mu-
zeš jarca i rešeto? Da jebe oca, gde li se ovaj
naliza već na sabajle! Mala, kucaj četiri crevca u
saftu i četiri kleke za društvo u ćošku!
 Todorci, osenje, karakondžule

Musti jarca i rešeto?

To sam već čuo, pročitao?
Smisao ovih reči bolno me takao kad naiđoh na
članak u jednom studentskom listu o nama, bib­
liotekarima, o značajnom skupu kome nisam pri­
sustvovao, niti sam mogao, jer nisam bio delegat,
i bolje što nisam. Prepisao sam na cedulje sve što
je mladi novinar naveo sa tog skupa:
... biblioteke inkorporirati u aktuelne tokove,
biblioteke kao organizovani kulturni punktovi, bib­
lioteka kao primaran kulturni centar komune, bib­
lioteka je osnovna komponenta za transfer naučnih
činjenica, pozicija ovih centara, specifičnost regio-
na, različiti nivo standarda, efikasnost sistema i
funkcionalnost, rustična logika, imperativ socija­
listički organizovane sredine, vitalnost koncepcije,
prezentiranje mera, inventivni dokumenti, funkciju
treba favorizovati, svi smo se predali inertnosti,
letargiji i apatiji, proces integracije i decentrali­
zacije, integrisanje u globalni sistem informisanja,
vreme isforsirane komercijalizacije, supermoderna
cirkulacija knjige, frekvencija knjige, spektar kon­
statacija, hipertrofija i atrofija izdanja, racionali­
zacija projekcije, konstituisanje sistema, koncepci­
je o funkciji, racionalna komparacija, sistem ini­
cijativa, normativi koji regulišu, demonstracija i
ilustracija, tretman obrazovanja zahteva efikasnije,
probleme sukcesivno rešavati u sferi bolje organi­
zacije i racionalizacije, evidentno je, indikativno,
permanentno ...
I to nedeljno popodne beše permanentno namra-
čeno, svega dva-tri stepena iznad nule beše u funk­
ciji hladnog kraja jeseni, jedino se kiša nije or-
ganizovala, ali se vlaga ipak vukla oko mene i Bel-
če što je bilo evidentno i valjalo je da pristupim
efikasnijem tretmanu ako nisam želeo da se raz-
bolim.
 120

Iz inertnosti i letargije u cilju zagrevanja pro­

storije spasla me je Dambo.
Nikad prijatniju naredbu nisam čuo: »Pali peć,
kuvaj taj tvoj odoljen, evo kupila sam keks u
dragstoru, a na kraju današnjeg dnevnog reda imam
za tebe i jedan mali poklon«.
O, kako sam se bio raspištoljio!
Odoljen me milovao po stomaku i čistio ga od
prokletih ostrvaca, toplina plinske peći nas uljulj-
kivala u blaženstvo i bezbrigu, Dambo je čavrljala
o koječemu i priznajem da je nisam bogzna kako
pažljivo ni slušao dok nije gotovo dreknula: »Jav­
ljam se za reč«!
Odšetala je važno do suprotne strane stola, po­
duprla se obema rukama, zatim je srknula malo
čaja, progrgotala ga, namignula mi, značajno otću-
tala, zatim se iskašljala i počela:
»Drugarice i drugovi. Dužna sam kao izvestilac
radne grupe da vam saopštim rezultate istraživanja
0 uzrocima iseljavanja i pritiscima na iseljavanje
1judi iz zavičaja. Iako i dalje ima paleža, silovanja,
tuče i drugih perfidnih metoda delovanja, situacija
je sada mnogo bolja. Ipak, pritisci i dalje postoje.
Evo zaključaka do kojih je došla naša radna gru­
pa. Ako uzmemo za indeks sto, onda je devedeset
odsto uzroka traženje boljih ekonomskih uslova
i selidba kod rođaka u drugim krajevima. Ostalih
deset odsto otpada na todorce, osenje i karakon-
džule. Njih je vrlo teško identifikovati i zbog toga
je borba teža i neizvesnija. Zato moramo upoznati
neprijatelja detaljno, gde god se on nalazio, i šire.
Todorci se najviše pojavljuju na današnji dan,
nedeljom. Todorca zamišljaju kao hromog konja
i njegovog jahača. Kad napadaju, ne biraju. Neki
tvrde da jahač obavezno ima rep. Dok traje Todo-
rova nedelja, niti se šta sme raditi niti izlaziti iz
kuće. Ko prekrši ovo pravilo — nagrabusio je i
neka posle ne priča okolo i ne žali se, uzalud. Ne
sme, takođe, da se diže buka, da se pere rublje ni
prosipa voda, jer todorci mogu da se okliznu, a
kad se naljuti beži kud te noge nose. Poznat je
slučaj da su Todorovi konji ubili dete zbog toga
što je majka kuvala ceđ u zabranjeno vreme! Na
mnogim žrtvama, neposlušnicima, nađeni su tra­
govi kopita. Nekima od njih su todorci zapleli creva
i zatim ih uvili oko plota. Poznat je uticaj koji vrše
 121

strani todorci na naše. Oni žrtvi izvade creva,

omotaju oko drveta i teraju je da trči oko stabla
sve dok se sva ereva ne obmotaju.
Koji su, pitamo se, oblici otpora todorcima?
Radna grupa vam predlaže neke, koje ćete pri­
hvatiti ili odbiti kad otvorimo debatu po tom pil
tanju.
Prvo, ponedeljkom treba u dvorištu prostrti plat­
no, seno, i naredati zdele sa jelom i pićem. Sredom
se todorcima kuva kukuruz a u subotu se organi?
zuje povorka sa nagaravljenim licima. Deca treba
da se natjrljaju belim lukom, a u prozore da se stave
noževi i viljuške. Preporučljivo je na Todorovu su­
botu jahati konje i praviti hlebove u obliku potko­
vice. Veoma bi dobro bilo da domaćice, u toku
Todorove nedelje, utorkom kuvaju ceđ za pranje,
što ima i svojih praktičnih strana, s obzirom na
to da su deterdženti, u ovom trenutku, deficitarni
artikal.
Sada, drugarice i drugovi, prelazimo na drugog
neprijatelja, osenje. Ne zna se, na žalost, kako
osenja tačno izgleda, ali mi uporno radimo na
tome. Javlja se poglavito noću i napada usamljene
ljude u obliku jareta, kokoške, mačke ili svinje,
a hoće da se preruši i u devojku raspletene kose
i kozjih nogu. Upozoravamo vas da ako kojim slu­
čajem natrapate na osenju, obavezno eutite. Ću-
tanje je zlato, drugarice i drugovi. Osenja je vrlo
pretvorno biće. U nekim krajevima se zovu omaje.
Omaja skoči na čoveka i odvede ga vrlo daleko,
što je još jedan dokazani argumenat u našim istra­
živanjima. Puškom joj ne možete ništa, jer: me­
tak eksplodira u cevi i ubije onoga koji pušku
drži. U nekim brdovitim predelima zovu ih priko-
jase.
Protiv osenja, drugarice i drugovi, postoje vrlo
efikasna sredstva zaštite. Kao prvo, uvek pri sebi
treba imati kresivo ili šibicu, jer se osenja boji
svetlosti. Dobro je uvek nositi i glavicu belog lu­
ka, a obavezno se mora jedan deo odeće obući nao­
pako. Pušačima je najlakše: kad sretnu osenju
treba samo da ćute i odmah da pripale jednu. Ako
nemate ništa od svega ovoga, onda se treba sna­
laziti s priručnim materijalom na terenu: svakako
hitro dograbiti konjsku balegu, detelinu sa četiri
lista ili, što je još ponajbolje, glogov trn zadenuti
u odeću. U svrhu zaštite od osenja, predložićemo
122
dopunu predloga Zakona o razvoju poljoprivrede
u smislu da se poveća gajenje petlova najmanje za
dvesta posto, jer poj petlova u ranu zoru sluđuje
osenje koje beže glavom bez obzira. U našoj rad­
noj grupi jedan drug je izložio vrlo zanimljiv pred-
log da se oforme farme petlova koji bi bili treni­
rani tako da se njihovo kukurikanje pomeri po
želji, da pevaju u bilo koje doba noći, tako da gra­
đani budu bezbedni ukoliko pred polazak ture petla,
takvog, pod mišku. Zakonom bi bilo zabranjeno
klanje ovih petlova.
Drugarice i drugovi, sada dolazimo do baksuza
koji postoje samo na Balkanu. To je nauka nepo­
bitno utvrdila. Karakondžule! Dolazi od reči kara
— crn i koncolos — utvara, vukodlak, vampir. Kara-
kondžula ima crvene oči, dugačke ruke i noge i nok­
te, dlakava je a najčešće ulazi kroz odžak i jaše ljude.
Mi, drugarice i drugovi, ne smemo dozvoliti: da
naš čovek bude izložen jahanju! Ume da se skrije
i na gornjem pragu, pozove noću nekog ukućanina
i onda ga jaše po celu bogovetnu noć. Pitamo vas:
kakve radne rezultate takav čovek može sutradan
da postigne na svom radnom mestu?
Vrlo su poznate karakondžule na Kosovu. Tamo
ona uveče ume da zasedne na streju iznad kućnih
vrata, prvom ko izađe stavi sač na glavu, uzjaše
gaji obično jaše kroz reku ili neku vodu, tako da
jahani često dobija upalu pluća ili reumu. Mnogo
je gore u Skopskoj kotlini gde su zabeleženi slu­
čajevi odvođenja žena od strane karakondžule koja
ih zatim baca sa kakvog brda. Moramo se boriti
i protiv alkoholizma, jer karakondžule rado jašu
pijance. Prema tome, savetuje se uzdržavanje od
pića, a sa sobom uvek treba imati koru hleba ili
belog luka, što je mnogo lakše nego nosati sa sobom
žeravicu koja se baca sebi za leđa ako se vraćate
sa nečije sahrane.
Mi smo, drugarice i drugovi, na putu da iden-
tifikujemo i druge neprijatelje, kao što su živi
vampiri, veštica, mora, vetrovnjak, stuhać, i tako
dalje. Vampiri, na primer, umeju da budu vrlo
opasni, ali ni njima nije lako. Dovoljno je da se
na nešto nabodu, ili da ih ujede pas .. .
Molim, na kraju, da se izjasnite o predlozima
radne grupe u ciliu privođenja mera svrsi.«
Znam da je Dambo to očekivala, ali nisam imao
snage ni da zapljeskam ni da se, barem, nasmešim.
 *2 3
Dambo je malo oklevala, ukočena, očekujući valj­
da aplauz, zatim slegnu ramenima i skljoka se u
stolicu:
— Nenade, nešto nije u redu?
— Pa, bez ljutnje, ali mislim da si preterala...
— Ali, zar nisi ti izmislio ovu igru! Ja sam samo
malo dodala...
— Reći ču ti: ovo što činim i nije baš igra.
Jedan lekar u penziji, moj prijatelj, savetovao mi
je — klin se klinom izbija. A i da je igra, neke
stvari su suviše ozbiljne da bismo ...
Stao sam usred rečenice, obezoružan Dambovim
očima koje samo što se nisu ovlažile, i ušima koje
kao da su se istezale i stremile ka mom reskom
glasu.
— I tata me često grdi. Ti nisi, dosad.
Nisam i neću. Niti znam zašto bih te grdio,
niti imam pravo na tio. A otac će te opet grditi*
kad sazna da si ovde bila.
— Neće, otišao je sa Teodorom, i danas, u po-
slednje vreme je stalno na nekim sastancima sa
svojim kolegama. I Teodor je vrlo nervozan i ret-
ko me prati. Mora da je nešto strašno ozbiljno.
Tata, čak, nije dozvolio mami ni do Trsta da otpu­
tuje, u redovnu kupovinu. Kaže da ima prečih
briga, u ovom trenutku, i da su poražene snage
jako digle glavu.
Pokušah da utešim Dambo, rekavši joj da je
njen tata borben čovek i da svako ima poražene
snage koje ga muče. Kao što su moji drvožderači
za mene. Jedino ne znam zašto bismo ih zvali
»snage« ako su već »poražene« ...
— Pa, je 1’ da ti dam poklon, reče Dambo više
reda radi, jer je hitro otvorila svoj torbičak i izva­
dila list hartije, presavijen dva puta po dužini.
Hartija je bila išpartana na četiri uspravne i
deset položenih kolona. Uspravne su bile označene
rimskim brojevima od I do IV, a vodoravne arap­
skim od 1 do 10. Bilo je dakle ukupno četrdeset
pravougaonika, u svakom po jedna polurečenica,
slična onima koje sam tako pomno skupljao i be-
ležio na cedulje.
— Ne znam, reče Dambo vrlo tihim glasom, da
li je ovo trebalo da uzmem tati. Našla sam u nje­
govoj materijaloteci, kako ti kažeš. Bila sam ju-
če ceo dan sama u kući i od dosade sam pre-
124
turala. Ovaj list je bio u vrlo finoj fascikli, pre­
svučenoj somotom, u fijoci koja je, inače, uvek
zaključana.
Ne razumem, rekoh, u čemu bi bio neki veliki
značaj ovog papira. Uostalom, ako tvoj tata bude
hteo, možemo da se trampimo: daću mu za ovo
punu fasciklu naših cedulja ...
Dambo se najzad nasmeja, ali odbi još jednu
čašu odoljena. Da imaš koka-kole, reče, ali ništa,
sad ću kući, stavila sam dve flaše da se hlade.
Ćao ...
 Pravci odgovora u pravcu napretka

U prvom trenutku nisam shvatio.

Evo šta je pisalo na hartiji koju mi je Dambo
donela, navedeno po uspravnim kolonama, obe-
leženim rimskim brojevima:

Kolona I:
1. drage kolege
2. s druge strane
3. isto tako
4. no, ne zaboravimo da
5. tako
6. praksa svakodnevnog života dokazuje da
7. nije neophodno nadugo argumentovati težinu
značenja ovih problema, jer
8. bogata i raznolika iskustva
9. briga organizacije, ali osobito
10. viši ideološki principi, ali i

Kolona II:
1. realizacija zadataka iz programa
2. važnost i mesto studija kadrova
3. neprekidno povećanje kvaliteta i rasprostra­
njenosti naše aktivnosti
4. aktuelna struktura organizacije
5. novi modeli aktivnosti organizacije
6. stalno razvijanje različitih oblika aktivnosti
7. konstantna garancija naše informativne i pro­
pagandne aktivnosti
8. jačanje i razvoj struktura
9. konsultovanje s brojnim militantima
10. početak opšte akcije zauzimanja stavova

Kolona III:
1. obavezuju nas na analizu
2. ima bitnu ulogu u formiranju
3. zahteva preciziranje i determiniranje
4. pomaže u primeni realizacije
5. garantuje sudelovanje značajne grupe i for­
miranju
126
6. obavlja važne zadatke u determiniranju
7. omogućuje više kreacije
8. sputava ocenu važnosti
9. zanimljiv je pokušaj verifikacije
10. izaziva proces restruktuiranja i modernizacije

Kolona IV:
1. postojećih finansijskih i administrativnih
uslova
2. pravaca razvoja za budućnost
3. sistema opšte participacije
4. ponašanja članova organizacija prema njiho­
vim zadacima
5. novih predloga
6. pravaca odgovora u pravcu napretka
7. sistema formiranja koji odgovaraju potre­
bama
8. uslova usvojenih aktivnosti
9. modela razvoja
10. oblika akcije

To je sve! I sve je stalo, otkucano pisaćom ma­

šinom, na jedan list hartije!
Šta znači, čemu služi, na koji način?
Buljio sam u papir, šarao gore-dole, pogledom,
pa ga opet zakopavao u, recimo, tačku 3 kolone I,
ili u tačku 9 kolone IV ...
Ništa pametno nisam dokonao i htedoh da dig­
nem ruke od »posla« (dosta za danas!), kad mi
pogled, spontano, skliznu po prvoj, vodoravnoj
koloni, redom od I do IV. I gle, uspostavila se
rečenica, prividno logična: »drage kolege realiza­
cija zadataka iz programa obavezuje nas na ana­
lizu postojećih finansijskih i administrativnih
uslova«!
Čestitajući sebi, kao da sam, bože me prosti,
izumeo točak, na isti način pročitah i drugu vodo­
ravnu kolonu: »s druge strane važnost i mesto
studija kadrova ima bitnu ulogu u formiranju pra­
vaca razvoja za budućnost«.
Ovo je već bio ogroman napredak, pa se usudih
da se oneredim, to jest odmah sam skočio na sed­
mu vodoravnu kolonu: »Nije neophodno nadugo
argumentovati težinu značenja ovih problema, jer
konstantna garancija naše informativne i propa­
gandne aktivnosti omogućuje više kreacije sistema
formiranja koji odgovaraju potrebama«.
 127
Deder, Nenade, ako ti sledeći potez uspe, do-
bićeš orden orlovih muda s mačevima! Prva tačka
prve kolone, druga tačka druge kolone, treća tačka
treće kolone, četvrta tačka četvrte kolone: »drage
kolege važnost i mesto studija kadrova zahteva
preciziranje i determiniranje ponašanja članova
organizacija prema njihovim zadacima«!
Fantastično.
Počeh sam sebi da ličim na kompjuter.
Zastadoh malo diveći se sopstvenoj inteligenciji.
Nekada sam voleo da igram šah pa čak i imao
neka teorijska iskustva (na jednom turniru u ko­
lektivu bio sam poslednji pa sam kao nagradu do­
bio Šahovski bukvar). Dosetih se da bih mogao
da pokušam malo vratolomije, da skačem po tabli,
kao konj. Prema tome, moj sledeći potez bio je:
osma t&čka prve kolone, šesta tačka druge kolone,
četvrta tačka treće kolone da bih konačno skočio
na osmu tačku četvrte kolone. Pa dobih: »bogata
i raznolika iskustva, stalno razvijanje različitih
oblasti aktivnosti, pomaže u primeni realizacije
uslova usvojenih aktivnosti«!
Daljim poređenjem utvrdih da ova igra ipak
ima više sličnosti sa micom-trakalicom nego sa
šahom. I da, kao i svaka igra, ima pravila: valjalo
je uvek počinjati od prve kolone pa redati ostale
— druga, treća, četvrta. Mogućne su i drugačije
kombinacije, ali su onda neophodne izvesne izme-
ne, u rodu, broju, padežu, interpunkciji, svezama,
predlozima, a to je već misaoni napor za koji nije
svako sposoban a ni voljan.
Koliko je kombinacija u ovoj trakalici mogućno?
Ovo pitanje mi se zabode u glavnu moždanu gang­
liju i razbaškari se tu kao da će da vekuje.
Počeh da računam i to mi oduže sledeći sat.
Malo ruku, nejaka i snaga: sve se završi mojim
besnim lomljenjem olovke, gužvanjem papira sa ko­
lonama ispisanih brojki i gadnom psovkom, koje
postadoh svestan i umusih se, znajući čega je to
simptom.
Kompjuter? Može li računar da izračuna?
Svakako! Nauka je daleko dogurala.
A drug Božidarević? Ima li on, u ovom trenutku,
računar? Ovo pitanje treba da priključim ostalim,
koja sam odavno čuvao za njega — uzgaja li pevca
od devet godina, da li mu ko tepa »mačiću moj«,
drži li kamen stanac u kući ili u dvorištu...
Ksileborus monografus.
128
Da li se roji samo u rano proleće, ili i inače?
Cilindrični srčikar, čauri se u osmoj koloni.
A kad se kome prekine gužva na nogama?
Gdjekoja su drveta, bogme, sjenovita, te se sklo­
nih pod jedno.
Neka nevidljiva spodoba posra me, odozgo, kavi­
jarom i reče da nije pristojno galamiti u bioskopu.
Ja joj dobacih stetoskop i preporučih da oslušne
sopstvena jaja pod pazuhom.
Na to me spodoba ritnu i ostavi mi trag kopita
na stomaku. Sparušana ostrvca se načas razbežaše,
pa opet okupiše i navališe.
Napipah u džepu glogov trn i počeh da jurim
ostrvca, sparušana, po telu, od pupka naviše, do
ramena, pa okolo i kod trećeg kruga shvatih da
nemam dovoljno trnova.
Tada me oteraše u padok.
U prolazu, neko dobaci da sam običan sipljivi
sivac.
Sivac, sipac. Sivac.
 Predraže, oprosti

Iako je u meni, povremeno, još tinjala ljutnja na

Predraga, zbog njegove »zabrinutosti« za moju
glavu, način na koji je još jednom, možda posled-
nji put, hrupio u moju svest, potresao me i zbunio
toliko da sam bukvalno obamro i jedino su mi vi­
juge moždane ludovale u haotičnom prepletu, kao
da su se jednom zanavek otkinule, pustile s lan­
ca i nikada se više neće umiriti.
Ne bih možda ni pročitao tu reportažu u novi­
nama (ah, kamo sreće da nisam), da mi pogled ne
zape za velikim slovima odštampan naziv mesta
iz koga se reporter javlja: SELO JELEČ, BRNJACI.
Onda pažnju usmerih na nadnaslov i naslov. Nisu
bili baš u skladu. Nadnaslov: »Kosovska crtice«.
Naslov: »Ko su tajanstveni napadači?«.
Što sam brže gutao tekst, to mi je srce luđačkije
tuklo.
»SELO JELEČ, BRNJACI, 7. — U noći između
5. i 6. ovog meseca napadnut je Predrag S. na svom
imanju u selu Jeleč. Pronašao ga je sledećeg jutra,
u besvesnom stanju, njegov najbliži komšija Šef-
ćet B., star 77 godina. Lično ga je konjskom zapre­
gom prebacio do ambulante u Bmjacima, odakle
je kamionom prenet u Gradsku bolnicu. Lekari
ulažu sve napore da mu spasu život. Predrag S. još
nije došao svesti i u kritičnom je stanju.
Ovo je vašem izveštaču potvrđeno U Mesnoj za­
jednici u Brnjacima. Gnusni akt nepoznatog po­
činioca izazvao je ogorčenje u ovom kraju što može
imati nepoželjne implikacije u regionu i šire. U želji
da doprinesemo rasvetljavanju ovog nemilog zlo­
čina, doputovali smo u Jeleč, posle dva sata peša-
čenja uz planinu. Prvo što smo primetili bila ye
grupa individualnih proizvođača u sveže poseče-
nom voćnjaku Predraga S. Zanimljivo je da su svi
stajali po obodu kruga prečnika od otprilike pet­
naest metara. Ivice kruga su bile idealno izvučene,
kao šestarom. Okolo je bila trava a unutra pot­
puno gola zemlja sa tragovima paljevine.
iib
Neki od prisutnih nisu želeli da odgovaraju na
postavljena pitanja i ćutke su okretali glavu. Me­
đu onima koji su pristali na razgovor vlada veliko
neslaganje u pogledu pretpostavki o identitetu na­
padača.
Vaš izveštač je bio iznenađen izjavama sagovor-
nika, i mislio bi da sa njim teraju šegu da im lica
nisu bila smrknuto ozbiljna. Iako nevoljno, navo­
dimo nekoliko karakterističnih mišljenja, svesni da
će tek detaljna istraga dati prave rezultate i dovesti
do nepobitne istine.
1. Predraga su napali todorci. Ovome ide u pri­
log činjenica da je napad izvršen u noći između
subote i nedelje, a zna se da su todorci najrazdra-
ženiji nedeljom. Predrag je najverovatnije izašao iz
kuće iza ponoći a zna se da sledeći dan, u ovom
slučaju nedelja, počinje u nula nula časova. Pre­
drag je zaboravio pravilo da se na ovaj dan ne sme
ništa raditi ni izlaziti iz kuće. Možda je, štaviše,
prosuo vodu u dvorištu pa se, prolazeći, todorac
okliznuo, a poznato je koliko se todorci razbesne
kad se okliznu. Slaba tačka ove teorije je u tome
što na ogradi nisu nađena Predragova creva a to­
dorci obično vade žrtvi creva i obmotaju ih oko dr-
veta (prim. rep.).
2. Predraga su zaskočile osenje. One se javljaju
poglavito noću i napadaju usamljene ljude. Vrlo
su pretvorne i veoma ih je teško prepoznati. Čas
su u obliku jareta, čas u obliku mačke, a hoće da
se preruše i u devojku raspletene kose i kozjih
nogu. Dokaz je i to što je Predrag čovek bez dlake
na jeziku. Sasvim je sigurno da nije ćutao ni kad
je sreo osenju. A kad se sretne osenja — ćutanje
je obavezno. Prema prvim nezvaničnim nalazima
istrage, jasno je da Predrag u trenutku napada nije
imao pri sebi glavicu belog luka. Zato je i stradao
baš od osenja,; jer se one jako boje belog luka.
Prim, reportera: pretpostavka je teško održiva, jer
osenje obično uzjašu žrtvu i odvedu je daleko, a
Predrag je u besvesnom stanju nađen u blizini
sopstvene kuće.
3. Pretežu mišljenja da je u ovom slučaju reč o
karakondžulama, što je razumljivo, jer su one vrlo
poznate na Kosovu. Karakondžule uveče zasednu na
streju iznad kućnih vrata, poklope po glavi sačom
prvog koji izađe, uzjašu ga i jašu celu noć kroz neku
reku ili vodu. Prim, rep.: tačno je da je na tremu
kuće pronađen sač, ali je Predragova odeća u tre­
 131
nutku kada ga je sused Šefćet pronašao bila pot­
puno suva, tako da je i ova pretpostavka podložna
sumnjama.
4. Jednu od najčudnijih teorija izneo je bliski
Predragov sused koga, inače, smatraju za najobra­
zovanijeg i najpametnijeg u ovom kraju. On tvrdi
da je u gorepomenutoj noći, izašavši oko dva časa
po ponoći radi obavljanja male nužde (neko hror
nično oboljenje bešike), primetio jarku svetlost i
čuo neobično šištanje iz pravca Predragovog voć­
njaka. Zapanjen, ne može da oceni koliko je sve
trajalo. U jednom trenutku ona svetlost se naglo
pretvorila u snažan plamen oblika ogromnog polo­
ženog točka. Plamen se isto tako naglo ugasio i
na tom mestu se pojavilo nešto kao letelica, ok­
rugla i rumene boje. Svedok pretpostavlja da je
imala petnaestak metara u prečniku. Jedno vreme
je lebdela iznad zemlje, a onda je krenula i stra­
hovitom brzinom se izgubila u mračnom nebu. Sve­
dok priznaje da se mnogo uplašio. Vratio se u
kuću, legao i pokrio jorganom preko glave. Tako
se, ne spavajući, pritajio do jutra. Došavši, za da­
na, na Predragovo imanje, video je spaljenu zemlju
u obliku kruga i još više se učvrstio u uvereHju
da je prethodne noći prisustvovao poseti nepozna­
tog letećeg objekta (NLO). Upozorio je vašeg iz-
veštača na obimnu naučnu literaturu u novinama 0
postojanju takvih letelica.
Sem sopstvenog uverenja i neverice, ovaj repor­
ter nije u stanju da navede, zasad, opipljive dokaze
protiv iznetog svedočenja. Prema poslednjim vesti-
ma, Predrag S. je u gotovo beznadežnom stanju.
Zbog komplikovanosti slučaja rezultati istrage će
biti saopšteni kroz devet meseci.«
Predragu, bilo koji da je, nema spasa.
Ostrvca sparušanog vazduha obasula su me, ce-
log. Činilo mi se da ću zaplakati i da će mi suze
teći dugo, večno.
A suza ne beše, ni jedne jedine.
Razlog je mogao biti samo jedan. Rođenje plača
sprečila je strašna misao: zar je mogućno da Dam-
bova šala postane, tlako reći, stvarnost?
Suze, gluposti! Mozak će mi usahnuti.
Predraže, oprosti. Volim te.
 za 17 ... a na ... za 20

Sledeća dva dana sam se odmarao. Oporavljao.

Nanute, reče li ono »klin klinom« ozbiljno?
Ali, ipak, dade mi one pilule, »u slučaju po­
trebe«. Tu je bar na svom terenu, pa da ga po­
slušam. Uzimaću ih redovno, nekoliko dana.
Prolazak pored Tašmajdana, prvog jutra, svmu
mi misli na Veselina.
Mnogo je Taš dao, Beogradu, otkidajući, iz ne-
dara.
Rane mu se kriju, sada, pod travom, drvećem,
cvećem. Vađen mu je kamen, komad po komad,
ćuskijama, čekićima, maljevima, cepahu li cepahu
gvozdeni šiljci ...
Od kamena: kuće, ali i ploče i krstovi, za grob­
lja. Koliko grobalja toliko hodnika. A nije se
svetio. Već je u nedra primao raju, zbegove, bolne
i ranjene. Tu su Srbi imali primitivnu bolnicu,
zavojište, pri opsadi Beograda 1806. Vidim Veselina
kako s torbom punom smilja i bosilja trčkara kroz
lagume, kroz smrad lojanih svetiljki i jauk ooraca,
isečenih...
Pa ga tako i gubim, Veselina, u tamnim ispa­
renjima, stajem pred Hrastimira, nemog, ni on da
mi da znak, makar kakav, a i Belča, i on, zuri kroz
mene, ko zna šta to tamo gleda i šta vidi, da mi
je znati šta vid i...
Tešeći sam sebe da je to samo privremeno, fas­
cikle sa ceduljama odnosim u moju »kancelariju«,
skidam desetine gužvi prašnjavih izveštaja o radu
Biblioteke sa police i redam ih u Veselinov plakar,
sve napinjući nozdrve neću li namirisati barem mi-
lioniti delić majkine dušice ili bosioka ili, što da
ne, trave od stra’, ali ničeg do prašine od koje posle,
dugo, kijam i suzim. Zatvaram plakar i vraćam
gužve izveštaja, skrivam fascikle sa ceduljama, od
sebe, ko sanćim privremeno, samo dan-dva, i ne
sluteći šta mi se sprema, i ne dosećajući se koliko
sam pogrešio što doktora Vjenceslava, posle saveta
koji mi je dao, ne upitah treba li onaj klin da bude
 133
kolac, glogov. Koca mi glogovog, to si zaboravio
Nenade, Strmče.
Tako tumaram sve do sledećeg dana, uveče, oko
stola, oko kuće, po dvorištu, pa se vraćam u
Kuću da tumaram po sopstvenoj lobanji u kojoj
ništa pametnije da se začne do neke zlurade ideje
da Belča, možda, ne dobije škrofule od duga
ležanja...
I tako sve do trenutka kad gotovo mahinalno i po
navici ne otvorih sveže, tog jutra pristigle novine.
Jesam li pretrnuo kad sam TO ugledao, ili se
presekao, jesam li se trgao, da li mi to dah za-
stade, uvalja li mi se knedla u grlo, podiđoše li
me žmarci, diže li mi se kosa na glavi, oznojiše
li mi se dlanovi, sledi li se krv u žilama, pođć li mi
kiselo iz želuca, zagrcnuše li mi se sistemi formi-"
ranja koji odgovaraju potrebama?
Na stranicama koje su obično bile majdan za
moje cedulje zijale su sitne beline! Desetine, sto­
tine, kao boginje.
Zaklopih novine, ustadoh, prošetah oko stola tri
puta, sedoh, otvorih ponovo. Isto.
Mater im njihovu, ako šalju džabe, ne moraju
baš meni neispravne primerke ...
Dograbih primerak drugog lista. Isto. U trećem
-Jf'i isto!
Obnevideo sam, Nanutove pilule ne pomažu?
Nenade, šenuo si?
Pupak, ostrvca, smežurana!
Ne, ništa, nigde ni jednog, sve glatko, ne mili,
ne puže, samo klokot odoljena 'u crevima.
U redu, na posao!
Počinjem od članka u vrhu strane. Nadnašlov:
»Sa simpozijuma odeljenja za opšte poslove...«
(belo). Naslov: »Jačanje struk ...« (belo). Podnaslov:
»Akcenti iz govora druga Bokčevića, načelnika
Odeljenja«.
Tekst:
»Drugarice i drugovi, u ovom trenutku, briga
... ah osobito ... konstantna ... naše informativne
i ... obavlja važne zadatke u ... ponašanja čla­
nova prema...
Mi smo se ovde okupili, i ja zahvaljujem ljubaz­
nim domaćinima, da ...svakodnevnog života...
važnost i mesto studija ... zanimljiv je pokušaj ...
pravaca za budućnost.
134

U daljem izlaganju govornik je između ostalog

rekao: — Neprekidno povećanje .. . novi m odeli...
obavlja važne . . . izaziva proces .. . postojećih ...
uslova. No, ne zaboravimo da konsultovanje sa ...
izaziva ... pomaže u primeni.. . pravaca odgovora.
Izlaganje druga načelnika prisutni su pozdravili
burnim... Sekretar Mesnog odbora za opšte po­
slove .. . priredio je večeras svečanu večeru, kojoj
su prisustvovali predstavnici. . . regiona i šire.«
U drugom listu boginjavi članak nije bio ničiji
govor, pa ipak:
»Nikoga u osnovi ne može da zadovolji .. . dru­
štvenog ... od 1 i l i .. . poljoprivredne.. . za po
2 .. . kako je to označeno u .. . zemlje .. . Pri takvim
i sličnim ... neće moći bez muke da se .. . za 17 .. .
a n a .. . za 2 0 ... Jer, kako obezbediti dovoljne ko­
ličine robe ... isporuke ... ako se poveća .. . Uz ...
što bi bilo utešno da je ostvarljivo . . . odista dosta
truda... pa da prva.. . na dug i srećan put. Pri
svemu tome, valja naći načina da se .. . vrata .. .
koji čekaju posao. U čijim se rukama nalazi nož
i pogača... možda .. . postepeni. Svakako ne samo
u rukama ... a n i .. . rada .. . čiji .. . u bilo kojoj ...
ako to ne dozvoli.. . Ukupan visok .. . spoljni dug
i otplate ... na svim .. . izrazitog .. . da se to čini ...
ako bi se ... uzroci zašto . . . ne može da bude . . . i
još neke oblasti. Prema ... ovih dana . . . tek dobru
osnovu.. . iz koga b i .. . u sledećoj godini. Ako se
izgubi prvo .. . opasnost.. . stara priča .. . tapkanje
u mestu.«
Šta se događa?
Belča, šta je ovo, lepo te pitam. Ne zuri tako,
oči će ti se razrokočiti, kad ti kažem, tužiću te
Hrastimiru.
Oči moje da bi ne gledale. Uši moje da b i. . .
Stop! Uši. Televizor. Dnevnik.
Uključim televizor. Na ekranu sat. Sekundara
ima još pedesetak podelaka do 19.30. Lepo šeta,
tik, tak, tik, tak, ne preskače, redom kako joj i
priliči. Osam, sedam, šest, pet, četiri, tri, dva, jedan.
Dobro veče, dragi gledaoci, čisto i razgovetno kaže
spikerka. Prvo o međunarodnoj .. . naše zemlje.
Jeste da mi slika tukne na ljubičasto, ali je, bar
dosad, ton bio u redu. Između reći »međunarodnoj«
i »naše zemlje« spikerka je zastala, pogledala pod
sebe, pa levo, pa desno. Nešto je izgubila žena, rekoh
sebi pravdajući je, ljudi smo, bože moj.
 135
Zatim se pojavi jedan novinar i poče da govori
izveštaj o sastanku.. . novih predloga. Reče da
početak ... opšte . . . pomaže u primeni, i tako
dalje.
Mora da je i on nešto izgubio. Vrpoljio se, sagi-
njao, osvrtao, činilo mi se da i mene zagleda i to
sa svih strana i čisto mi bi neugodno.
Kapi znoja mu ovlažiše čelo i podočnjake. Žile
mu nabrekoše, povremeno je gutao vazduh, ali se
hrabro borio, nameštao kravatu, uspeo je čak i da
se dva-tri puta osmehne, ali nekako u stranu, i na
kraju poče učestano da trza glavom nekud nagore,
pa se ekran zatamni. Onda se pojavi spikerka, zamoli
gledaoce za izvinjenje zbog »tehničkih smetnji« i
vrlo tečno saopšti »prognozu vremena«. Posle sport­
skih rezultata, odsviraše kraj. Emisija je trajala
četrnaest minuta kraće no obično.
Odgledah program, reda radi, još desetak minuta:
sve je bilo u redu, stare gradske pesme su nesmeta­
no lile iz grla pevača. Zagledao sam im lica, kao i
maločas novinaru za vreme emisije vesti, ne bih
li ugledao kakve ospice, pa ako je epidemija bo­
ginja, onda je sve u okvirima razumljivog i pod­
nošljivog. A, ja! Ni rubeole, ni varičele, ni bilo koje
savremenoj medicini poznate.
Da izletim na ulicu, da pitam ljude?
Ljudi, ko sputava .. . i da li je ovo gubljenje ...
modela ... pravaca odgovora? Drugarice i drugovi,
predlažem vam da objasnite ... težinu značenja ...
pomaže u primeni!
Jest, pa da me skleptaju na neko F odeljenje,
zbog uznemiravanja građana!
Doktor Nanut! On. On će morati, umeće da mi
sve razjasni.
Sada je kasno? Možda je legao? Neka je legao,
ima da skoči na noge sklerotične, majčin sin, on
mi je terapiju propisao, klin-terapiju, klinkur-tera-
piju, ima da letiš sa tvog solitera, Vjenceslave, samo
pokušaj da izvrdaš, lično ću da ti kupim kartu do
ambisa, via prozor.
Do đr Nanuta se sunovratih taksijem. Ko po­
stavlja pitanje troškova, u ovom trenutku, kada
se nalazimo pred razrešenjem ponašanja članova
prema njihovim zadacima u praksi svakodnevnog
života?
Navalih na zvonce iz petih žila i u vratima se
ukaza jedna omatorela ženska figura.
136
Supruga! Vratila se iz banje. Bože, kako li se
ono zvaše? Da nije Vjenceslavka? Da im nabavim
dve karte, paket-aranžman? Nenade, vreme prolazi,
izvadi motku iz grla, izvali štogod. Gospođo Nanut-
kice, ne, drugarice Nanutkovice ...
— Ko ste vi, druže, šta želite? — iskobelja me
žena, svaka joj čast.
Nenad Strmac.
¡?j-i A, vi ste to, slušala sam o vama od Slave...
(Pazi mangupa matorog! Slava! Čekaj da te ugle­
dam, acetonu jedan smrdljivi, ovenčaću te slavom
za sva vremena.)
I$#fr Oprostite, budite ljubazni, pozovite doktora.
— Slava nije kod kuće.
— Da sačekam, neće dugo?
— Nema svrhe da čekate, Slava je otputovao.
— Aha, pobegao ...
— Ma ne, ma zašto, otputovao je i ja vam ne
mogu pomoći. Niti znam kuda je otputovao niti
koliko dugo će se zadržati.
— Ne znate kuda?
— Ne, uistinu, sam je želeo da to bude iznena­
đenje. Samo je poručio agenciji, juče, da ga čeka
karta za prvi večernji međunarodni let.
— Za međunarodni let? Odleteo je?
Jeste, dragi gospodine, najzad, toliko je o
tome maštao ...
Dr Vjenceslav Nanut je odleteo!
Avionom, nije valjda na metli, Nenade, baksuze.
Uspeo je. On je uspeo, čovek od uspeha. Gospodin
Klinklinović Klinkurovski. Menjaj ime, Strmče.
Vidi, vidi ovo al' će da zvuči: drug Nenad Klinku­
rovski. Može i: gospodin Nenad Baksuščević, Bak-
suzov, Baksuševski, Baksuzson, ser Nenajd Mek
Baksajz, Baksuzkingsajz, Baksuzoglu, Nenadis Bak-
suzikis, msje Baksuzan, sinjor Baksuzini, panj Bak-
suščinski.
Da otvoriš ti, lepo, Nenade, da ne bi bio Strmečki,
radnju. Ploču iznad vrata da obesiš: »Kod baksuza«.
Širok asortiman — proizvodi opštih struktura, odo-
ljen, sipci, ose potajnice, posteri anđela, kako crno-
-beli tako i u koloru, crvotočni stubovi, hrastovina,
uši sušene, uši kuvane, ostrvca sparušanog vazduha,
kako po trbuhu tako i ispod pazuha, jaja bez žu-
manceta, trendovi, verifikacije na lešo, kopita, a
po porudžbini, u roku od tri dana, garantovano
dobavljamo karakondžule, osenje i talasone.
Te noći mehurići počeše da mi se pužu uz vrat.
 Nužda nas je održala

Zbor radnih ljudi Matične biblioteke i svih njenih

ogranaka bio je zakazan već za sedam izjutra, što
se nikada nije događalo i što je, samo po sebi,
govorilo o vanrednoj prilici, o nečem tajnovitom,
neobjašnjivom, punom zebnje, strepnje, mučnoj
neizvesnosti između ranojutarnj ih poziva telefonom
ili po kuriru, i početka sastanka.
Ustao sam u samu zoru. Prodrljah lice aparatom
za brijanje, ispljuskah se hladnom, pa vrućom,
pa opet hladnom vodom (to sam negde pročitao da
je dobro za nerve) i izleteh na ulicu, sve trčeći do
prvog kioska sa novinama. Nisam mogao da čekam
dnevne listove u m ojoj( Kući, stizali su tek oko
osam, a ja ću tada biti zauzet. To me je koštalo:
tri dnevna lista i piće u kafani, da na miru izvršim
uviđaj.
Kafu nisu imali, za čaj reče kelner da voda još
nije vruća jer do maločas nije bilo struje, pa po-
ručih flašicu mineralne, koliko da me ne izbace
kao kontraproduktivnog gosta ...
Prelistah sva tri lista u jednom dahu, onda Jovo
nanovo.
Ilustrovane dnevne novine!
I prve i druge i treće. Setih se da takve listove
zovu »tabloidi«. Mnogo fotografija, na svim stra­
nama, sa kratkim potpisima. Pretežno vrlo sažeti
članci. Dosta razgovora s individualnim poljopri­
vrednim proizvođačima, to jest sa seljacima, popri­
lično i sa radnicima, a posebno je padao u oči
povećan broj strana crnih hronika, sporta j-i- lju­
bavnih romana u nastavcima.
Na prvoj strani (u sva tri lista) važno saopštenje,
u okviru, crnim slovima:
»Obaveštava se javnost da su otkazani svi sa­
stanci, sednice, skupovi, zvaničnih organa mesnih
zajednica, opština, regiona, tela, odbora, komora,
veća, potkomiteta, i šire. Saopštenje o ovome oče­
kuje se u toku sutrašnjeg dana. Iz odeljenja za
opšte poslove struktura.«
138
Na uobičajenom mestu nađoh spisak radnji u
kojima će se danas prodavati »deficitarni artikli«,
zatim spisak — šemu isključenja električne ener­
gije po mesnim zajednicama i spisak ulica koje
će ostati bez vode, do dvadeset dva časa. Ispod
vremenske prognoze ■ — »Saveti stručnjaka«: kako
uštedeti što više struje (pali sijalicu samo u nuždi,
zaboravi električnu grejalicu, u nuždi se poznaju
junaci, recepti za hladne obroke, kuvaj samo u
nuždi, vrućom vodom se kupaj samo u nuždi, čeliči
svoje zdravlje, nužno je snaći se u nuždi, u nuždi
je spas, nužda nas je održala njojzi hvala, i slično).
Boginje nigde ne primetih!
Ono sveta što sretoh na putu do Matične biblio­
teke, naročito u prepunom autobusu, ćutaše. Ništa
drugo na licima ljudi ili u njihovom ponašanju što
bi govorilo o kakvom naročitom stanju. Ćutanje,
sveopšte, snažno, glasno. Ali pridavao sam mu
prevelik značaj — tako je bilo i ranije. Sve u svemu,
besmislica u mojoj glavi: šta ima svet po ulicama i
u vršenju prevoza gradskim saobraćajem da deba-
tuje, kao da nema drugog mesta za neprekidne
povećanje rasprostranjenosti svoje aktivnosti.
U Matičnoj biblioteci jedva pronađoh slobodnu
stolicu. Predsednik Zbora obavesti prisutne da je
direktor odsutan »iz zdravstvenih razloga« i po­
zdravi u ime svih nas gosta, delegata opštinskog
Veća. Zatim dade reč direktorovom zameniku, onom
žgoljavom sa tankim prstima prepunim bradavica.
S užasom shvatih da je i on oboleo, poput onih,
sinoć, sa televizije. Mucao je, preznojavao se, sa-
ginjao i on, tražio, zagledao kojekuda, da bi po­
vremeno, i on, trzao glavom, ali u stranu, što je,
možda, bio novi elemenat u anamnezi bolesti.
Bilo ga je veoma teško razumeti. Pomno zakopah
pogled u njegove bradavice, sa slutnjom da ću ih,
u milijardama, ugledati samo ako ga svrnem na
prisutne čija se napetost osećala i preplitala sa mo­
jim mehurićima koji se polako ali uporno umno­
žavahu. Da bih predupredio sistem formiranja istih,
primorah se da prošarani očima po kolegama. Ne,
niko nije obradavičavio, ali, ipak, nešto se oneredilo.
Šta, saznadoh posle dublje koncentracije koju pri-
menih kao da sam sto godina upražnjavao jogu
i zen-budizam. Uši! Svakome su uši rasle, kome
levo, kome desno, nekima oba!
Žgoljavi se mučio ceo sat. I među nama, rekao je
govornik između ostalog* postoje drugovi koji nisu
 139

za ovakav model akcije. U tom trenutku pogledao

je vrlo značajno u mom pravcu, što me nagna da
opipam sopstvene uši. Reče da je, čak, s određe­
nog mesta nestao veoma značajan dokument i da
je efikasna istraga u toku. Prema nekim informa­
cijama, dodade, ova istraga može da dokači i neke
od prisutnih. Tu ponovo jednim lob-pogledom pre­
baci oči na mene, pune pretnji. Na kraju je uputio
zahtev da sve što je rekao ostane strogo poverljivo,
do daljeg.
Nenade Strmče, pane Baksuščinski, ser Bak-
sajzu! Bez ikakvog pardona i ustezanja svi se
okretoše ka meni, u nemom očekivanju filovanom
olakšanjem.
Predsedavajući, ni pet, ni šest, kao da me je
skroz-naskroz pročitao, reče: »Da li se to drug
Nenad javlja za reč, ili mi se učini«. Pazi ovo, sad
i on: »ili mi se učini«!
Šta sam mogao? Pitam, bilo koga pod kapom ne­
beskom, šta sam mogao nego da ustanem i izvršim
konstruktivno izlaganje, kako i, dolikuje ovakvoj
prilici. Drugarice i drugovi, rekao sam, no ne zabo­
ravimo da ne smemo sputavati ocenu važnosti apela
koji nam je upućen u vezi stroge poverljivosti. Kao
što je poznato, onaj momak je jednako išao
Trojana brijao, i za svako brijanje dobijao po dva­
naest dukata, i nije nikome kazivao da car ima kozje
uši. Ali ga najposle stane mučiti i gristi gde ne
sme nikome da kaže, te se počne gubiti i venuti,
Majstor to opazi, pa ga stane pitati šta mu je, a
on mu na mnogo zapitkivanje najposle odgovori da
ima nešto na srcu, ali ne sme nikome kazati, »a
da mi je«, veli, »da kome god kažem, odmah bi
mi odlahnulo«. Onda mu majstor reče: »Kaži
meni, ja neću nikome kazati, ako li se bojiš meni
kazati, a ti idi duhovniku, pa kaži' njemu. Ako
li nećeš ni njemu, a ti iziđi u polje iza grada, pa
iskopaj jamu, te zavući glavu u nju pa u tri puta
zemlji kaži šta znaš, pa onda opet jamu zatrpaj«.
Momak izabere ovo treće: otide iza grada U polje,
pa iskopa jamu, te u nju zavuče glavu I u tri
puta rekne: »U cara Trojana kozje uši«. Pa onda
zagme zemlju, i tako se smiri i otide kući. Drugari­
ce i drugovi, završio sam, ovo ima još jedan značaj
i ekološku korist. Tamo gde budete zatrpah rupu
ima da iznikne zova, lepa i prava kao sveća, što će
najposle radnom čoveku da omogući disanje punim
grudima.
140
Priznajem, učtivo su me pustili da istrtljam sve
do kraja, ili je to bila neka naročita taktika. Bilo
kako bilo, kad sedoh, delegat Veća glasno dobaci
predsedavajućem: »Je li ovaj vaš malo, onako ...«
Na to, direktorov miljenik, usmeri sve brada­
vice prema meni i viknu da napustim sastanak.
Spasao me predsednik našeg Radničkog saveta,
dabogda mu pšenica belica rodila: »Drugovi, reče,
poznato je da drug Strmac u poslednje vreme ima
grip sa visokom temperaturom, i ja predlažem da
ne pravimo, preuranjeno, slučaj, i da ne razvodnja­
vam akciju. Druže Strmac, idi kući i popi čaj sa
aspirinom, umotaj se u tri ćebeta i tako tri puta.
Predlažem da se moj predlog stavi na glasanje«.
Glasanje je završeno dvotrećinskom većinom u
moju korist, to jest da idem i da se tri puta zamo­
tam u tri ćebeta.
Prvi deo predloga sam disciplinovano izvršio i
izašao iz sale za sastanke. Drugi, umotavanje u
ćebad, ostavih za veče. Pre toga namerih da odem
do moje Kuće a usput da nađem zgodno mesto i da
iskopam rupu za zovu. Zaključih da će sa zgodnim
mestom ići malo teže: niti sam imao priručni alat
niti je bilo razumno u kakvom parku neovlašćeno
kopati rupu. Morao bih da izvadim dozvolu a pi­
tanje je da li je mesto, koje bih izabrao, određeno
za zovu ili; možda, za kedar, ili eukaliptus a, ko
zna, i za rododendron.
I tako, s tabloidima pod miškom, dokopah se
moje Kuće, sa pedeset posto neobavljenog posla,
u odnosu na zadate zadatke, ako za indeks uzmemo
sto procenata.
 Bidne mi muka oko želudac

Otvorih vrata Biblioteke, sapletoh se i umalo ne

padoh.
Moja Biblioteka je bila poludelo stovarište.
Od šest hiljada knjiga bar pet hiljada je bilo
razbacano po podu. Police su ječale, prazne.
Razjapljene, raščerečene, bačene, aknute, zguž­
vane, šutnute, rascopane, razvaljene, raščerupane, iz-
moždene, smoždene, izluđeneiflM knjige, na podu,
ispod stola i na stolu, kao da su nekom jezivom
komandom bile zaustavljene, zakovane usred koš-
mame igre, nekog ludog plesa, čiji zamišljeni zveket
poče da me udara, udara, bije, treska, svuda, ne
samo po bubnoj opni, svuda, po glavi, ramenima,
grudima, rukama.
Ali i ta tuča prestade, odjednom, tako strašno
odjednom da mi se učini čujnim topot ostrvaca spa-
rušanog vazduha po koži, u trenutku kad razgrnuh
knjige sa stola: prazno ispod stakla sjuri mi se
u mozak i zaslepi me saznanjem da je Belča nestao.
Nije bilo ni boginjavih, jučerašnjih, novina.
Samo parče hartije, ispisano velikim slovima.
»DA BIDNEŠ SUTRA OVDE U PODNE OKO DVA­
NAEST NEMOJ DA TE SLUČAJNO NENAĐEM
TEODOR.«
Znači, ni zemljotres, ni uragan, ni provalna krađa.
Pretres!
I da bidnem sutra oko dvanaest u podne, ovde.
Šta hoće Teodor, đubre epirsko, Anu li mu i
Radoslava, na gomilu?
Dovešću ti, Teodore, šoferčino, Frouga, sutra u
dvanaest oko podne, ima svi džumle u manastir da
navalite.
Ali prvo sam da vratiš knjige u police, po licu te
da bog da beljikari grizli, i sipci i drvenari i drves-
nice i surlaši. Satu jedan mrtvački.
 142
Da bog da ti ženke vrbotočaca hodnike tangenci­
jalne svrdlale u vijugama moždanim.
Da bog da ti jaja mazali paradihlorbenzolom.
Da bog da ti telo pocmelo, žute ti se šare na-
šarale, plagionotusu jedan iščaureni.
Kod doktora Vjenceslava ću da te privedena, larvo.
Klin se klinom izbija, sam ćeš knjige nazad u police,
oso potajnico.
Dosta. Uguši, Nenade, gadosti u seli, psovke i
kletve, znaš kuda te to vodi.
Pređoh u »kancelariju«, popih dve Nanutove
pilule i skljokah se u fotelju. I skočih,kao na iglu
da sam seo. Polica, preko puta, beše nedirnuta.
Prašina na izveštajima o radu Biblioteke — ne­
taknuta.
Sreća?
Teodor je omanuo?
Jednim pokretom (pa naravno, sto gibnjeva, sto
čučnjeva, sto sklekova) srubih materijale i otvo-
rih Veselinov plakar. Fascikle su stajale kako sam
ih i ostavio, samo što mi se učini da su teže no
ranije. I kao da su kutije bile prošarane nekim tač-
kicama, ali u zadovoljstvu koje me obuze ne obratih
pažnju na tu pojavu.
Zadovoljstvo?
Čime? Sto nisu pronašli kutije sa ceduljama i
Dambovim poklonom?
E, tada sam se konačno sledio.
Ako sam bio zadovoljan Teodorovom greškom,
znači da sam bio svestan šta je tražio! Jak razlog
za radost, Nenade, nesrećniče.
Praćakaćeš se, kao som u mreži koju ti oko gro-
ca pletu.
Ponovo osetih sumnjičavi žgoljavkof pogled sa
sastanka: prema nekim informacijama, ne reče li
tako, istraga može da dokači neke od prisutnih ...
Manija gonjenja? Nisam valjda dotle došao.
Lopov? Pa šta sam vam ja ukrao, pobogu, dru­
garice i drugovi, zar moj dosadašnji lik i rad nisu
konstantna garancija koja ima bitnu ulogu u uslo-
vima usvojenih aktivnosti i procesu restrukturiranja
ponašanja koja odgovaraju verifikovanim potre­
bama!
Lukavac? Kukavac? Kriminalac? Saldžama, anđa-
ma? Čuma?
 143

Kao, čuma je Nenad Strmac. Nenad Čumac!

Ako sam čuma, onda Teodoru ličim: na staricu,
na mladu ženu u belom, zabrađenu maramom, na
mačku...
Ako hoćeš da te ne umorim, ima da me nosiš
na leđima. Ko čumu nosi na leđima, bezbedan je.
Volim, Teodore, čiste i uredne. I sama se često
kupam i češljam.
Od mene možeš da pobegneš u šumu i planinu.
Ili brazdu da iskopaš oko svoje kuće. Ni beli lukac
ne volem, bidne mi muka oko želudac.
Kad sam mačka, nosim torbicu sa strelicama.
Čuvaj se kad fijukne.
Najbolje bi ti bilo da nađeš kakvu babu rođenu
u subotu, pa da me zatekne sa strelicama kako
spavam pored ognjišta. Ako mi ih ukrade i zakopa
u ognjište, lično ću da se besim.
Ako ti je ona stvar još čemu, onda nađi osam
devojaka i devet udovica. U ponoć da se svuku gole
(ne viri, onanisto), da ćute i da stave dve boce u
dve čarape. Da nađeš kučku a na kučku bisage da
se natovare, pa na reku po vodu. Tom vodom de-
vojke i udovice da nakvase pređu i da tkaju do
zore. U svanuće platno da podele, svako parče je
lek protiv čume. Gledaj da im drpiš jedno, ako ti
je život mio.
Teodore, ako te dimem prstom ispod nosa, mo­
raš da kijaš. Ako tri puta kineš i niko ti ne kaže
»na zdravlje«, obrao si bostan.
Vidider, da ti knez Miloš (skokni mu do groba)
pozajmi čuminu košulju. Znaš li, bre, da sam spo­
pala Srbe 1837, pa je knez, u Požarevcu, naredio da
devet golih baba za jednu noć prema vatri i bez
sveće potajno opredu i izatkaju košulju kroz koju
su se posle provukli Miloš, porodica mu i svi vojnici
iz kasarne. Sećam se, kao da je juče bilo. Dobiješ
li košulju, kumim te bogom, okupaj se, ne čekaj
subotu.
Sve to može da mi naškodi, ali ne mora.
Jedino ti neću reći šta zasigurno može da me
ugrobi. Ako si me pratio, mogao si, da si bistar,
da primetiš: uvek izbegavam da sretnem, aratos ga
bilo, crnog psa ili vola.
Drugarice i drugovi, da izvršimo dogovor u
cilju primene realizacije načela »više pažnje raz­
144
nim problemima«. Obavezujem Se radi stalnog raz­
vijanja oblika aktivnosti na op>štoj akciji konsulto-
vanja, da lično vratim knjige u police, da svaku
stavim na mesto, pređašnje.
Uradio sam sve prema preuzetoj obavezi. Redao
sam knjige do ponoći, nakrcltaše mi se kosti do
mile volje, a ligamenti obesiše i otromboljiše kao
sušena crevca.
Onda sam se okupala, očešljala, stavila strelice u
torbicu i na putu do kuće uspešno zaobišla nekoliko
iskopanih brazdi.
Te noći sam spavala sto odsto ne znajući za
sebe. Sva sreća, čekao me je susret s Teodorom,
sutra u dvanaest oko podne.
 Milojkovom sinu krče creva

Ne bih ni otvorio jutrošnje tabloide, da U auto­

busu, na putu za Biblioteku, vozačev tranziistorski
radio ne poče čudno da se ponaša. Slabačko (bate­
rije su verovatno bile pred crkavanjem) ali ipak
razgovetno dopreše do moje svesti glasovi spikera
i spikerke, naizmenično. Bili su to delovi reči, kraj
ili početak: »stru ...«, » . .. zacija«, »aktu ...«, »• • •iv-
nosti«, ». ..liteta«, » . .. tuiranja«, »d eter...«,
»... antna«, »sam o...«, »usvo ...«, » . . . čnost«,
»garan ...«, »anal. . . . . . .
Grunu opet muzika (šta je ovo, pomislih, kad pre
promeni baterije), utiša se, a onda spikerka umilno
procvrkuta: »Draga deco, pošaljite nam nastavak
ili početak ovih reči. Čekaju vas lepe nagrade. Bliža
obaveštenja naći ćete u svim dnevnim, nedeljnim i
mesečnim listovima i časopisima. Recite i vašim sta­
rijim, braći, sestrama, tatama i mamama«.
Iako ojađen pomišlju da idem u susret praznoj
bez Belče Kući, i da će Teodor doći u podne, čisto
kao da se malo poradovah mogućnošću da i ja
učestvujem u nagradnoj igri: ko zna, možda baš i
nisam baksuzović na kub, možda me zakači neka
lepa nagrada, a onda teško vama ose potajnice i
ostala žgadijo... Majstore, je 1’ može malo brže,
rekoh vozaču, na šta me on zahvalno pogleda, pri­
tisnu papučicu s obe noge, promaši jednu stanicu,
kroz drugu prolete, i kroz treću, uz opštu kuknjavu
i molbe putujućeg naroda. Htedoh da častim čo-
veka, ali majstor samo skromno odmahnu rukom:
»Burazeru, nema veze, reci gde da stanem«. Te
tako postavih lični rekord, stigavši do Biblioteke za
samo osam minuta.
Dohvatih nasumce jedan tabloid s gomile i od­
mah, već na drugoj strani, nađoh što sam tražio.
»Naša velika akcija« -r- pisalo je preko svih stu-
.baca. U podnaslovu: »Kroz igru i takmičenje do
opštedruštvene koristi«.
146
Način igranja i uslovi nagradnog konkursa bili
su vrlo jednostavni. Na čelu je bio poklič: »Vratimo
bogatstvo našem jeziku«. Zatim objašnjenje:
»Dragi naši čitaoci, u poslednje vreme svakako
ste primetili da je iz našeg lista nestao izvestan
broj reči iz svakodnevne upotrebe. Vaš zadatak je
da ispunite dva kupona u današnjem broju. U
prvi, od 1 do 10, upišite takve reči kojih se sećate,
a u drugi rečenice kombinovane od reči iz prvog
kupona. Konkurs će trajati mesec dana. Vaš je
zadatak da ispunite svih šezdeset kupona. Ukoliko
stigne više tačno ispunjenih kupona, nagrade ćemo
izvlačiti žrebom.
Spisak nagrada:
Prva — automobil mercedes 320 dizel, metalik.
Druga: kombi s osam sedišta. Treća: kombi sa
šest sedišta. Sto letovanja za dvoje u bilo kom
hotelu »de luks« kategorije. Sto nagrada po tri
kilograma kafe. Pet stotina nagrada po pet kilo­
grama čokolade. Hiljadu nagrada po deset kilo­
grama deterdženta. Dve hiljade nagrada — kompleta
od po deset tuba kalodonta. Tri hiljade na­
grada — svaka po kantu ulja za loženje. Pet hiljada
nagrada — svaka po dve boce jestivog ulja.«
Pročitah spisak nagrada pažljivo još dva puta.
Nigde ne nađoh da daju paradihlorbenzol, ni para­
fin, bar po sto grama.
Zatim su sledile vesti o održavanju više simpozi-
juma, naučnih skupova, stručnih sesija, o proble­
mu ekstrakcije kodificiranih leksikoloških punkta-
cija sa posebnim osvrtom na lingvomotoriku.
Na strani sa tv i radio-programom šepurila se
velika najava novog kviza pod naslovom »Ko umije
njemu akcije«. Takmičiće se, svakog dana od dva­
deset do dvadeset i dva časa, na prvom kanalu, de­
legati — pobednici prethodnih eliminatomih takmi­
čenja po opštinama. U studiju će se nalaziti veliki
računar i stručno osposobljena lica za rukovanje
istim. Ona će u računar ubacivati slova i slogove a
takmičari će se truditi da od toga sastave što više
reči i rečenica u cilju već proglašene akcije za
vraćanje dostojanstva našem jeziku. Obe ekipe će
imati po sat vremena za razmišljanje ...
U daljoj razradi materijala prekide me kucanje
na vratima. Teodor? Nije još dvanaest oko podne,
ne bi mogao da bidne Teo... Otvorih vrata. Na
tremu je stajao mlad čovek, u izguljenim farmer­
kama i otrcanoj polivinilskoj jakni, pokisao, zguren
 147
od hladnoće. Pod miškom torba. Izvolite, rekoh.
Ja sam popisivač, saopšti mi mladić, mogu Ii da
uđem. Uđosmo, sedosmo, popisivač izvadi iz torbe
jednu svesku i neke papire.
•tthm A šta popisujete, ako smem da pitam?
— Reči, izraze, rečenice.
—- Hobi ili neki naučni projekat?
— Druže, ovo je ozbiljan posao. Ja sam ovlaš-
ćeni popisivač Odeljenja za opšte poslove struk­
tura. Samo u Beogradu ima nas hiljadu. Radimo
u smislu akcije Vratimo dostojanstvo našem jeziku.
— Aha, aha, znam! Ako pobedite dobićete kombi
sa dvanaest sedišta.
-T- Nema nikakvog pobednika, ja radim za hono­
rar. Molim vas da počnemo. Prvo ispunite ovaj
formular, a onda ću da popišem ono što priložite,
na dobrovoljnoj bazi.
Uzeh formular. Valjalo je da upišem odgovore
na sledeće: ime i prezime, ime oča i majke, datum
rođenja, profesija, adresa, broj lične karte, pro-
sečni mesečni lični dohodak, ime, prezime i adresa
najboljih prijatelja/ stručna osposobljenost, pokret­
na i nepokretna imovina, putovanja u zemlji f šire.
— Ne, rekoh odlučno, ovo ti ja ispuniti neću.
Nisam valjda na saslušanju. Mladiću, da ti se ne
zove tata Teodor?
— Druže, moj otac se zove Miloj ko i nema veze
s ovim. Molim vas najlepše, učinite to, ja radim
po komadu, creva mi krče, treba danas bar da
večeram;
Radi po komadu, krče mu creva, otac Miloj ko.
Gladan. Koliko li će da zaradi na meni?
— Je li vas plaćaju po broju reči koje sakupite
ili po glavi stanovnika?
— I jedno i drugo. Broj reči se deli sa brojem
ispunjenih formulara i tako se dobija koeficijenat
na osnovu koga se zaračunava zarada.
— I, kako ide posao?
Guravo, drugar, evo šipčim od sabajle, satima,
i ako se ovako nastavi, danas nema klopa.
— Šta se događa s onima koji ispune formular
a ništa ne prilože?
f# Takvi slučajevi se izdvajaju u posebne fascikle
i daju na dalju obradu.
Tako, znači! S jedne strane Milojkovom šinu
krče creva, a sa druge mogu da me daju na dalju
obradu.
148
— Dobro, pokušaću da ti pomognem, mladiću,
deder pročitaj šta si od jutros sakupio.
— Malo, oči da izbiješ! Samo tri reči. Referat,
principi, trendovi.
Da dam čoveku jednu fasciklu sa mojim cedu­
ljama pa da ide kući pevajući? Milojko da zakolje
prase, da časti! I jedno sto kila pasulja, duga je
zima...
Jest! Pa posle da mi se Bokčević natovari na leđa.
Nenade, Nenade!
— Momak, piši!
— Hvala vam do groba, drugar, da bog da vam
platu povećali i to retroaktivno. Spreman sam!
— Zacrtati.
— Sjajno! Dalje ...
— Šta dalje?
— Kumim vas bogom, pogledajte mi rupe na
cipelama, noge su mi mokre, mlad ću jadan izu-
mreti, dajte, dajte, dajte ...
— Dosta, dosta, u redu, piši! Obavlja važne po­
slove i radne zadatke.
— Veličanstveno! Za rečenice nam plaćaju pede­
set posto više. Napnite se još malo, tako vam
mladosti.
Tu se ja kao napeh u pravcu zadataka koji stoje
pred nama, pa, bogami, i zastenjah. Ne vredi, mla­
diću, vidiš i sam. Trebalo bi suve šljive da jedem,
gaji li tvoj Miloj ko šljive, sine?
Popisivač, sav srećan, odgovori potvrdno i obeća
da od Milojka iskamči džak šljiva. Lično će mi
doneti, samo da završi jednomesečnu akciju.
Čvrsto mi steže ruku i ode.
 Nije jasno ovo, a ni ono

Šta je ovo danas?

Je li ovo železnička stanica?
Samo što izađe Miloj kov sin — u ragastov se
ugura još jedna prilika, ne, dve! Ulete i dobar
deo decembra i odmah mi opkoli zglavke na ru­
kama, tu sam bio najosetljiviji na hladno.
Predsednik Radničkog saveta i Sekretar. Lica
brižna. Neće da sednu. U prolazu, samo. Ali je
važno.
•* Nenade, otpoče Predsednik snebivajući se,
znaš, dužni smo da te obavestimo, vidiš, zabrinuti
smo, malo, za tebe ...
Što, pobogu, da mi se nisu otegli podočnjaci?
— Mani, drugar, upade odsečno Sekretar, nije
vreme za komendiju, to jest, daleko od toga, šta
više, mi smo na neki način u akciji...
— Aaa, pa što ne kažete! I vi, znači, kao Mi-
lojkov prvenac, po učinku, u akciji od opštedruš-
tvenog značaja!
— Koji Milojko, koji prvenac, kakva akcija, Ne­
nade, šta pričaš, majke ti?
i— Pa ovaj momak, brate, što izađe, sreli ste
ga valjda. Nego, delo na viđelo. Da čujem, po ko­
liko vam reči i rečenica treba, hajde, drugovi
sm o...
Tu se Predsednik i Sekretar zaprepašćeno zgle-
daše. Zatim, kao po komandi, svrnuše svoju razro-
gačenošt pravo pod moje trepavice, pa opet među­
sobno ukrstiše poglede, dižući ih s vremena na
vreme u plafon, bespomoćno. Predsednik raširi
ruke, odšeta do vrha stola, vrati se, unese mi se u
lice, pa se odmače:
rr— Nenade, opet ti kažemo, ne teraj šegu. Niti
znamo za nekakvu akciju, niti je jasno o čemu
trabunjaš. Mi smo ovde za tvoje dobro. I da
ispravimo, priznajem, neke naše greške.
-—r Dobro, drugovi, počnite od greške, melšpajz
da ostavimo za kraj, da se zasladimo ...
150
— Teodora znaš?
— Znam.
— Šta misliš o njemu?
— Pa, izgleda da je neki organ. Preti, i tako ...
— E, vidiš, Nenade, u tome i jeste stvar. Preti.
I ne samo to. Rovari.
— Vama preti? I šire? Šta ima on da rovari,
kad je, zvanično, samo šofer druga Bokčevića?
Sekretar se nadmoćno ali istovremeno i kiselo
osmehnu:
— E, vidiš, to mu je samo maska!
|— Pa kako može ta »samo maska« tako da vrš-
Ija! Ko mu je dao tu moć?
— Tačno, povikaše uglas obojica.
— Šta je tačno?
— Kako može i ko mu omogućuje. To je pravo
pitanje. Od tebe, pohvali me Predsednik, nismo ni
očekivali da ne budeš analitičan.
— Vidiš, Nešo, upade Sekretar, i nama je stvar
sumnjiva. Priznajem, sa zakašnjenjem. Mislim da
nam je samokritika sve potrebnija. Samo. tako mo­
žemo napred... '
— »Sredina, pomeri napred.«-
-— Nenade, slušaj! Upustili smo ga. Zanemarili.
Prevideli. Inertnost. Pasivnost...
— U redu, ne preterujte, ja nisam drugarsko veće.
Recite, ko je Teodor?
— Pa to je ono glavno! Ne znamo!
— Ni kako se preziva?
— Ni to. Svi ga znamo kao Teodora. Drug Bok-
čević je imao mnogo poverenja u njega, pa nismo
ni smatrali za potrebno da se zainteresujemo.
¿m Znači, nije organ?
¡gg Nije! Proverili smo, zvanično.
Pa zar je drug Načelnik tako naivan?
— To nije jasno. Možda ga je Teodor nečim
držao »u šahu«. Radimo na tome, da saznamo.
Nastade opšta tišina. Ja nisam imao više pita­
nja, a ni moji drugari, zabrinuti za sudbinu Ne-
nada Strmca, malog bibliotekara, nijedan dodatni
podatak. Pogledah na sat. Teodor je mogao da
bane svakog trenutka. Predsednik primeti moj po­
kret i pogled na zglavak leve ruke, priđe ini, ovlaš
mi prebaci ruku preko ramena i tiho ali razgovet-
no reče:
 151
— Nešo, pazi se, budi oprezan. Ako se kojim slu­
čajem sretneš sa Teodorom, budi uzdržan i ne
izleći se. Do daljeg. Javićemo ti se.
Potapša me i Sekretar po ramenu, i odoše.
Ako »kojim slučajem« sretnem Teodora!
Da budem uzdržan!
Jesam li dobro uradio što prećutah da »ima
da bidnem u dvanaest oko podne«, ovde?
Šta je trebalo, da im kažem za ostrvca sparu-
šanog vazduha koja'gamižu po meni?
To ne, nikada!
 Dok su, gole, prele džemper

— Zdravo, druže! (Teodor).

(O, pa ovo nije loš početak. Nema pretnji, nema
psovanja, nema batina!)
— Dobar dan, izvolite.
— Mnogo ladno more, Strmac, ovde kod tebe.
— U cilju jačanja procesa štednje sa posebnim
akcentom na energetiku ...
— Šta kažeš, šta kažeš?
(Jezik pregrizao, Nenade, vidiš kako te gleda
kao jazavičar kad nanjuši lisicu, šta ti je, mam-
lazu, sredi se, kad nanjuši jazavca.)
— Ništa, kažem: odmah ću da upalim plin.
— E, dobar si, imam nešto za tebe u smislu
revanša. Mislim da ćeš da bidneš zadovoljan.
Teodor ustade, otrča (valjda na ulicu, do »mer-
cedesa«) i ubrzo se vrati sa trubom hartije koju
pobedonosno razvi pred mojim od sreće obnevi-
delim pogledom. Belča!
— Nemam reči, druže Teodore, kad bih samo
mogao da izrazim koliko sam vam zahvalan. A
otkud vam ovo?
— Pa, Strmac, otvoreno da ti kažem, moji lju­
di ...
— Vaši ljudi?
— Da, da!
— Oni su mi, znači, rasturili biblioteku! Šta su
to tražili, pobogu?
— Ih, Strmac, šta su tražili! De, nemoj da se
izigravamo, bidni čovek. Nego slušaj, ako si mi
tolko zahvalan što sam ti spasao ovu sliku, daj,
bre, ono, pa da se, ako treba i orodimo ...
— Da se orodimo? Šta treba nas dvojica da
uradimo pa rod da postanemo?
— Pa, dobro, kažem, onako, mislim da učinimo
jedan drugom, kao braća ...
(Tante za kukuriku, znači, mater mu korupcio-
našku. On meni uzme Belču, ukrade ga, pa mi ga
poklanja, a ja njemu ONO, kao braća...)
 153

Teodore, da vas pitam. Iinate li možda pri

sebi glavicu belog luka?
-— Belog luka? Nemam, ali može da nabavimo,
ako potrebuješ.
— A jesam li ja, Nenad Strmac, na spisku?
«H : Ako misliš zbog onoga, bogme, jesi!
1 Jeste li vi na spisku, druže Teodore?
— Na koji spisak misliš, je li za ONO?
— Ne, uopšte, jeste li na nekom spisku,
sffli Pa jesam, na nekom jesam, što pitaš?
||jp Sad mi je lakše, mada neće valjati ako pozna­
ješ neku babuskaru rođenu u subotu . . .
— Babu, u subotu?
— Tačno, a još ako je vična krađi, načisto sam
nagrabusio...
— Stani, stani, druže, ja se sa lopovima i osta­
lim neprijateljskim elementima ne družim, pazi- šta
govoriš!
— Onda je u redu, izvinjavam se, ali je još gore
ako vam ličim, onako, malo, na mačketinu, mačku,
mačkicu...
Na neku zamlatu mi ličiš, Strmac, nego je
1- se ti to sa mnom zabacivaš? Otežeš, a?
— Ne, očiju mi, samo mi bidne muka oko že­
luca od beli lukac, a i vama, vidim, kao da nije
dobro, kijavica, izgleda.
Ma jeste dosadna, ubih se od kijanja, evo
maramica mi mokra.
— Kijajte, kijajte, triput zaredom!
— Tri puta zaredom? Šta ti je, bre?
— Samo kinite, ako vam ne kažem »na zdravlje«,
e, onda, bogami, ne odgovaram za vaše zdravlje,
«¿¡te-Slušaj, Strmac, nemoj da me izvodiš iz vas-
pitanja, a što se zdravlja tiče tu ćeš slabo da
stojiš ako mi odmah ne uručiš ONO.
(Evo ga, počelo je! Tu ću slabo da stojim ...
Ništa, idemo dalje, majku mi još ne pominje. Ako
pobedim, dobiću prvu nagradu, kombi sa rešetkama
na prozorima.)
Molim bez pretnji, druže Teodore. Meni su
leđa već popucala zbog vaših ljudi i haosa kop su
mi ovde priredili. Na vašem mestu, sa takvim
džemperom, ne bih se ni najmanje uzrujavao.
— Šta je sa mojim džemperom?
¿-ft Ništa, kažem — sjajan je, jedino je bofl ako
ga nije istkalo osam devojaka i devet udovica...
— Šta lupaš, bre, čoveče?
— Auu, da niste virili?
154
— Gide virio, budalčino?
— Pa dok su, gole, prele džemper.
— Čuj, hoćeš ti da doneseš ONO ili nećeš?
— Koje ONO?
— U redu, kad se praviš blesav. Dokument!
— Dokument?
— Da, da, onaj što ti je dala Svetlana.
— Svetlana?
— Opet ti lepo kažem ne pravi se lud. Pratili
smo mi nju redovno, jakako!
— Svetlana je dolazila u Biblioteku kao i svi
drugi, po knjige ...
— Ne trtljaj, znamo mi sve!
— Sve? A znate li za brazdu?
— Kakvu brazdu?
^— Ašov u ruke pa kopajte brazdu oko vaše
kuće, to će da vam bidne pametnije nego da cu-
njate za mladim studentkinjama.
— Prvo i prvo, za raskopavanje Beograda zadu­
žene su komunalne organizacije, a ja sam ti od
motike odavno zbrisao. Drugo, ja i moji ljudi ne
cunjamo, mangupe, nego vršimo poslove i radne
zadatke od šireg društvenog značaja, verifikovane
na nadležnom mestu.
' ^ I, kakve veze sa svim tim imamo Svetlana
i ja?
owf Imate, imate, Tralalasonu jedan ...
— Šta je, da me niste videli noću, na krovu?
i— Ništa ne brini, mojim ljudima je dostavljeno
da si ti Tralalason i na određenom mestu se svim
snagama radi na raskrinkavanju te šifre.
— Što se te problematike tiče, druže Teodore,
vi možete da je razmotrite na vašem nivou, ali bi
debatu trebalo odgoditi za trenutak kada budu
sazreli uslovi za usklađivanje mišljenja i interesa
bez prisustva neadekvatnih emocija__
-— Stoj, odao si se, seronjo! Otkud ti ove reči
ako nemaš Dokument, ha!
— Ako baš hoćeš da znaš, čuo sam od tvog gazde,
druga Bokčevića.
— To ćemo tek da vidimo ko je kome gazda.
— - Iz ovih stopa idem na telefon!
— Nikud ti nećeš dok ne propevaš, a i ne bi ti
vredelo. Bokčević nije više ono što je bio. Smenjen
je zbog nebudnosti.
— I sad je na spisku zavoda za zapošljavanje?
— Ma jok, biće direktor »Srbocveta«. Tamo mogu
samo karanfile da mu kradu. Ajde, lopužo, govori!
 155
— Možda i možemo da razgovaramo, ako mi
kažete šta je sa Svetlanom.
— A, to li tebe ptičice draška! E, pa, ta je
malo podalje, eno je u koledžu u Švaj carskoj, nek’
proba tamo da krade. Šta je, nemaš sad šta više
da tucaš?
— Teodore, je li vam prostakluk urođen ili ste­
čen? Ništa ja sa Svetlanom ...
— E, ako ti nisi, ja sam, brate, ševio tu klempo-
nju, onim mojim prostaklukom, hoćeš da ga vidiš!
jj|p Napolje!
i r*- Kome ti to?
'*** Marš napolje!
Pridigoh se, nabreklih žila na vratu, od deranja,
ali se tada Teodorova pesnica zabi u moj želudac
i vrati me u stolicu. Bol nije bio u stomaku, već
u grudima, činilo mi se da nikada neću ščepati
ni gram vazduha ...
Onda mi se, kao maločas pesnica u želudac,
zari u mozak posve neobičan zvuk. Zujanje. Zun-
zare, pčele, komarči? Ne, ništa slično bilo čemu
što sam u životu čuo. Unisono, složno, ujednačeno;
neprekidno.
— Zuji...
.,<*$• Zujaće ti u glavi, đubre, ako pod hitno ne
kažeš gde je ONO!
Teodor je stajao raskrečenih nogu i ruku pre-
krštenih na leđima.
Nisam mogao da odredim odakle zujanje dopire.
Gromuljice sparušanog vazduha razmileše se, sve
do brade, to mi nije bilo prvi put, ali me užasnu
saznanje da se probijaju preko butina, kolena i li­
stova, sve do stopala. Da nisu gromuljice propevale?
Ustadoh i počeh da otkopčavam šlic.
— Šta ti je, luđače, šta to radiš?
Pred zapanjenim, paralisanim Teodorom skidoh
se prvo go do pojasa. Osmotrih pažljivo stomak i
ruke a zatim okrenuh leđa Teodoru.
— Ima li šta, gamižu li ostrvca...
Odgovor je bilo samo razrogačeno Teodorovo
ćutanje. Onda skidoh sve, pantalone, gaćice...
Pređoh rukom između butina, lagano i nežno, ali
ne napipah ništa. Prislonih uvo uz koleno i oslušnuh.
— Peder, peder, pederčina! Dosta komedije, gde
je ONO, milu ti majčicu pedersku!
Tada me gromuljice zgrabiše za kapke, i snaž­
nim, što igda mogah, trzajem desne noge pogodih
Teodora u mali stomak.
156
Ni glaska nije pustio. Padajući, dokači čelom
ivicu stola, tresnu o pod, telo poče da mu se trza
i, grči a onda se smiri, sasvim.
U potrazi za izvorom zujanja, izleteh na trem.
Ne obazirući se na ledeni vetar, priđoh svakom
stubu i uz svaki uho priljubih. Kvrc, kvrc, kvrc...
Činilo mi se da ono »v« nestaje i da se čuje samo
krc, krc, glasno, nikad glasnije i nikad učestalije,
u većini stubova. Ali zujanja, tu, ne beše.
Ulazeći u Kuću, u hodniku, shvatih da mi suludi
orkestar svira sa desne strane. »Kancelarija«!
Već je bilo kasno popodne, i zajedno sa mnom
ii sobicu uđe sada već zimski polumrak.
Iz pravca police s izveštajima o radu Biblioteke,
naspram fotelje, zapljusnu me zaglušna zujeća
struja.
Skidoh materijale. Vrata plakara su podrhtavala
od siline zvuka.
Podigoh rezu, vratanca odskočiše, fascikle sa ce­
duljama popadaše po meni i onda me obori neka
pokretna, leteća masa, kao repina čudovišta, dla­
kavog lepeta krilaca.
 U ženicu oka mog

Sletale su i gamizale po meni stotine, hiljade, mi-

lioni drvotočaca, sipaca, strižibuba, surlaša, drve-
nara, osa potajnica, vrbotočaca, drvesnica. Pužu
dlačicama i bradavicama po mojim grudima, vratu,
zavlače se u uši i nozdrve, između butina, po sto­
palima, sleću, odleću, sleću ...
Cedulje, među kojima sam ležao, behu prazne,
kao da nikada, ni na jednu, nisam ispisao ni
reč, jednu, jedinu.
Ksilofagni plagionotusi, anobiumi puktatumi, iz
tangencijalnih i radijalnih hodnika, bez mirisa, ali,
činilo mi se, ljigavi, sluzavi, kao da su se koju
sekundu ranije parili, razvlačeći sada neku svoju
bezbojnu spermu po mojoj koži, u pupak, među
prste, u svaku, najmanju rupicu. Možda su to baš
skolitide, koje me bodu, traže materinske hodnike,
da polože gomilice jajašca, za novu generaciju...
Uštrcaće ih, žaokom, pod kožu.
Kapke, očne, stišćem, čvrsto, što jače mogu, jer
i po njima plazi gamad. Od tog grčenja pramenovi
i strelice svetlosti i tame mešaju se, kovitlaju u
najčudesnijim oblicima, i onda vidim sebe malec-
kog, dečaćića, kako trčim, sam, bosonog, kroz šumu,
između dve reke, jedne velike, druge male. U stisnu­
tim ručicama dva drvena čamčića, šuškavo šiblje
ostavlja tanane ogrebotine po mojoj koži. Puštam
jedan čamčić u malu reku, odlazi sitno poskakujući,
ko zna kuda. Trčim na drugu obalu i puštam
drugi čamčić u vodu. Odlazi i on, ne poskakuje,
samo je kliznuo i izgubio se, ko zna kud. Kuda
odlaze moji čamčići? To me muči i dok se vra­
ćam kući, u prvi sumrak prepun graktanja ptica
i teških, tajanstvenih senki kroz koje sam proletao
stisnutih zuba i pesnica.
Ali, umesto u majčin zagrljaj, kao nekad, sada
ulećem u Cmorečku pećinu, u sumraeni klanac,
tamo, daleko, iznad rodnog Strmca, u polumrak
158

gđe, kažu, stanuju besi i zmajevi. Saplićem se, pa­

dam, ustajem, pipam, napipam dečju sandalicu,
kao novu. Na gomili sitnih, ljudskih, kostiju. Tro­
šim poslednja palidrvca šibice. Skeleti stena, oko
mene, u sumračnom klancu, od granita su, safimog.
Izgriženi. Tragovi zuba u granitu su sasvim jasni.
Rojevi svetlih tačkica, u kapcima, sjedinjuju
se u jednu, veliku, koja počinje da rumeni, tonući
beskrajno sporo u tamni, mreškavi obris pučine,
dok šljapkam po žalu Egeja, snažan i mlad, grudi
punih slanog vazduha, i sunce se udaljuje tiho
na vrhovima svojih zlatastih zrakova, tiho, tiho,
tamo polako, tamo daleko, preko Krfa, tamo je
selo moje, tamo je Dubočak, pa će pomilovati sedine
moga Radašina, ako je živ, ako nije, sinuće još
jednom preko groba, jer niko ko je mrtav a nešto
ti znači, nije neopozivo nestao, i Radišin će uvek
biti tamo, tamo daleko, u Strmcu, na Kosovu.. . U
mom Dubočaku je već noć, i opet su se srne na-
pile žubora na potoku i požurile u svoja tajno­
vita mesta, šušti lišće od meškoljenja njihovih
kadifa na vratu, i opet čujem travke kako se raz­
miču da propuste sjajna, tvrda leđa jelenka, hlad­
ni kolut istopljenog rumenila već je utonuo u more,
dok tamo, u srcu Srbije, jedna starica, moja maj­
ka, sedi smerno, u mraku, još sijalicu ne pali, gleda
nekud, u prazno, kuca tiho srce njeno, za sinom,
za porodom.
Zujanje rojeva se pretvara u pisku, detinju, raz­
draganu, dok trčimo za Culetom, koji nam je oteo
krpenjaču,-za Culetom, lepotankom, žutim, s belim
snažnim grudima, s repom rečitijim od jezika, prva­
kom u kučkarenju . . . Onda je nestao i gorko sam
plakao, tada, trčao okolo, raspitivao se, u obliž­
njoj klanici molio, prevrtao kože odranih kerova,
koje su šinteri nadonosili, sećao se njegovih jutar­
njih ušunjavanja u moju sobu, njegovog skakanja
u krevet, lizanja po obrazu i još bržeg nestajanja,
bojao se oca.. . Vratio se posle nekoliko dana, sa
krvavom glavom, rasečenog uha, vukući jednu no­
gu. Čujem tobož ljutit očev glas (»kurvao si se,
džukelo jedna, tako ti i treba«), ali mu onda čisti
ranu, povezuje, menja slamu u kućici . ..
Pa se ta slama nadiže, oživljava, raste, raste,
do plafona, i nestaje, proždiru je ose potajnice, na­
dimaju se, pucaju i prosipaju po meni tone crvo-
točine, šumeći kao cvetni prah na livadama Perkov-
 159
ca, usred livade sedi deda Radašin, da mi je samo
da se koji od vas vme, govori mi Radašin, da se
malo zapatimo, mnogo smo se razišli kojekuđe,
a ovde imaš svega, i hrasta i bukve, i jove, cera,
graba, leske, javora, klena, jasena, breze, jele, bora,
i smrče i gloga, i vukova i lisica, srna, divljih svi­
nja, veverica, i medveda, od blaga ima ko koze,
ko ovce, ko goveda, a bez konja ne možemo, i
pčele, meda radi, gajimo, a mleka imaš koliko ti
duša ište, flije ispod sača, zamašćene kajmakom,
i mleka, kišeljenog... Onda se razleže prasak,
puška komšijina, Radašin pada, dugo, dugo, glavom
u travu, kapi krvi, crvene, klize niz latice cveta,
žute, povija se stabljika, zemljici crnoj priklanja,
uho uz nju priljubljujem i čujem škrgut gamadi,
da li će izdržati, o da li će izdržati do nedelje,
Načelnik viče, dok Veselin, u gunju i opancima,
sa torbicom preko leđa, juri od stuba do stuba,
gura smilje i bosilje u rupice, u milione rupica,
ali iz rupica ističe prljava, sluzava pena, pada
mi na čelo, sliva se niz oči, oko usta, među zube,
i poslednjom snagom pljujem, ishrakujem dlakave
nožice, nabubrele bradavice i žitke larve, nadu-
vene.
Krv mi navaljuje na bubne opne, da prsnu,
da probije, da iščili, istekne i nestane, navaljuje
topot kroz lobanju, bruje motori, zaustavljaju se
limuzine, iz njih izleću ljudi sa sekirama, ogrom­
nim, vitlaju, Hrastimira zasecaju, svaki udarac po
jedna pljosnata, žuta, uvela suza, u kovitlacu, la­
ganom, kad zemlju dodirnu, nestaju, kao da ih
nikada ni bilo nije, još samo nit srčike, poslednji
ubod, i telo Hrastimirovo pada, pada, strovaljuje se,
zabada grane, suve, u grušavu travu, nečujno, vo­
zači u čizmama i kožnim jaknama bacaju sekire,
uzimaju maljeve, gvozdene i udaraju, udaraju, ali
ništa iz namreškanih bora Hrastimirovih, smrska­
nih, ne izlazi, znoj im lije iz zapenjenih usta i ra­
širenih nozdrva, mlate sve bešnje, i onda dahću,
teško, sipljivo, znoj se pretvara u kapi gnoja iz
kojih bauljaju sipci, preplavljuju stablo, ,zavlače se
u rane i rovare, onda više nikog nema, samo se
jedna pogurena prilika prikrada iz mraka, osvrće
se oprezno, pritrčava stablu, miluje ga, skida kraste,
vadi iz torbice grančicu bosioka, prevlaci njome
po Hrastimiru, nežno, i uzima ga u naručje, ono-
likog, uspravlja ga, na panj, iskasapljeni, pridr­
160
žava, smiruje, odmiče se bešumno a Hrastimir
se tetura, naginje čas napred čas nazad, maše
suvim granama kao krilima, na košavu se hučnu
naslanja, podrhtava, grozdove gamadi otresa, hoće
li pasti, o hoće li srčika barem izdržati, drži se
srce moje, Hrastivoje, do proleća samo, do pro-
leća, u srmu i kadifu će te odenuti, u lišće zeleno,
da zašumiš, da zatreperiš, lahorčić na grob da
mi dahneš, na groblju će iznići cvijeće za daleko
neko pokoljenje.
Belčo, jadni moj Belčo, što ćutiš, što samuješ,
ustani sa tog kamena, propni se, pogledaj, vidiš
li me gdegod u dalekom nekom pokoljenju, ne
skrivaj se, ja te vidim, ko tebe nije video taj ne
zna sebe, ko tebe ne vide taj neće nikuda stići,
jer beskrajan je put, njime su me vodile tvoje
krupne i mirne raške oči, i čega god se dotakoh
dobilo je tvoju boju utišanu kao limski pejzaž od
žute oranice, svele trave, kamenja i belog oktobar­
skog neba. Ostao si a mogao si otići. Idi, Belčo,
ne gledaj me, ili prospi po meni kišu, blagu let-
nju, sa kapima, krupnim, od ugljendisulfida, obaspi
me, ne zuri tako, zar ne vidiš da već stavljaju če­
pove od crvotočine, na izlaze radijalnih hodnika,
iz mene, zar ne vidiš larve, kao vlas tanke, kako
besne, u gužvama, zavlače mi se u obrve, u trepa­
vice, zovi bar detliće, Hrastimirove, neću ih gađati
iz praćke, kajem se, nikad više, neka me iskljuju,
neka se nahrane larvama, s mene.
I sleteše mi dve ptičice, na grudi, zariše kljuniće
u moje pore, ali izleteše krilata čudovišta, obmo-
taše ptičice u sluzave konce, krila im i nožice
sapeše, padoše ptičice, na leđa se izvmuše, trzaju
kandžicama, piskaju i ućute u grudvi gnoja.
Zujanje leteće gamadi pretapa se u brujanje avi­
onskih motora, nadleću me eskadrile, jedna za dru­
gom, stotine, hiljade, u svakoj letelici po vozač,
cerekaju se, izaglasa, ali im smeh ne čujem, pi-
kiraju, izručuju bombice — pilule, žute, razjap-
ljujem usta, ali vozači su majstori, odlične nišan-
džije, nijednu pilulu ne uspevam da uhvatim usna­
ma i progutam, ali zato mi u duplju uleću ose i
shvatam da sam naseo, grcam i pljujem, opet, ali je
kasno, ose potajnice prodiru, zavlače mi se pod
jezik, mile po desnima, po nepcima, spuštaju se niz
ždrelo, ne smeš da gutaš, ne smeš, ne diši, ulaze
i u dušnik, žvaći, žvaći ako možeš, skrckaj zubima
 161
te dlakave nožice, samelji bradavice, isisaj iz larvi
sluz, sluz koja teče po perju ptičurine ogromnih
ušiju, raskrečene na zadnjem sedištu »mercedesa«,
grli ušima kožnu jaknu koja dahće nad njom, iz
iscerenih usta cedi mu se crna pena, sliva se i
meša sa slinastim, otegnutim visuljeima na perju,
ptičurina lepeće ušima, batrga se, batrga se, jakna
seda za volan, čizma pritiska papučicu i 1auto kao
poludeo vrluda u suludim viražima po cvetnim
livadama Perkovca, gazi cveće, smrskava ga, zbljuz-
gava ga, onda se najzad zaustavlja pred direktorom
»Srbocveta«, direktor pljeska (aplauz), klempava
ptica koristi priliku, izvlači se iz kola, oblači far­
merke i počinje da trči, sve brže i brže, uši joj
se smanjuju u daljini, hoće li pobeći, ili će se
setiti, i stati, i vratiti, možda i hoće, možda će se
vratiti, na operacioni sto, uspavaće je, uši će joj
odseći, probudiće se, Dambo vrati se, probudi
se, dođi, ako zakasniš biću na groblju, posadi stru­
čak bosioka, zali ga čajem odoljena.
Sa poda, pod policom, ispred mojih stopala ob-
lepljenih đrvesnicama, uspravljaju se korice opto­
čene somotom, povećavaju se, uzdižu sve do pla­
fona, raskriljuju se, i onda rojevi insekata dobijaju
uredno obličje, postrojavaju se, svi okreću dlakave
glavice prema koricama, utišavaju se, čuje se samo
lepet krila, i kao po komandi počinju đa se kla­
njaju, prednji redovi prilaze, priljubljuju pipke na
somot, odlaze da ustupe mesto sledećem redu, ali je
mesta malo, opet počinje komešanje, sudaranje,
čak se i tuku ne bi li izborili što bolju poziciju,
larve pužu uz glatku stranu korica, unutrašnju,
po hartiji, padaju, opet pužu, ali sada sve to u
potpunoj tišini, ćutanje je opšte, ili mi se to samo
čini, u ušima su mi gužve potajnica, iz usta mi
curi žitka masa, sažvakani delići dlačica, komadići
bradavica, mešavina bezbojne, crne i žute sluzi,
ne mogu više, ne mogu, prodiru, nadiru, iz dušnika
se zavlače u pluća, u bronhije, u obe grane, u svaku
alveolu, meškolje se, unutra, svrdlaju, polažu ja­
jašca, kote se, buše nove hodnike, nove puteve, staze,
probijaju iznutra pore, na koži, ižleću, nove, za­
vlače mi se pod kapke, isisavaju ženice, ženicu oka
mog, koju sam čuvao kao što se čuvaju detinje oči
pod pramenom tršavim, da ih imam da ih imam
čuvao bih kao pogled oka detinjeg ispod pramena
tršavog da me gleda da me gleda da me nađe oh
162
šta je to da li vrata neko otvara ko to silazi po
zraku srebrnom sa kruga hladne svetlosti odozgo
iz kratera i dugačkih hodnika i pećina neka bića
ili ste to vi Hrastimire Belčo Veseline Radišine ko
je stanite stanite ne ulazite vrata ne otvarajte iz-
leteće razleteće se uvući će se opet svuda svuda
zalupite vrata idite ali zastanite jednom i pogle­
dajte i oslušnite možda će opet lahor zašumeti oko
Kuće moje Kuće mo ...
Čudesni svetovi naučne fantastike
i popularne nauke
u izdanju »Prosvete«
wie.

H
 Biblioteka »Kentaur* u 1984. godini

1. Kejt Roberts
Pavane
2. Frederik Pol
S one strane plavog obzorja
događanja
3. Robert Silverberg
Noćna krila
4. Arkadij i Boris Strugacki
Hotel kod poginulog alpiniste
5. Dragan Orlović
Talason
6. Zoran Živković (priređivač)
Najbolje svetske SF priče 1984.
 ENCIKLOPEDIJA NAUČNE FANTASTIKE
dr Zoran Živković

Najveći izdavački SF poduhvat svih vremena 'kod nas!

Sve što ste oduvek želeli da saznate* o čudesnoj

vaseljemi SF žanra, a niste im ali odaikle da se oba-
vestite!

Naučnofantastiona galaksija između korica ¡jedne za­

mašne, ambiciozne knjige koja treba da se pojavi i i
štampe početkom jeseni 1985. godine.

Pored obilja dragocenih podataka li inform acija o

najdinamičnijem žanru gotovo svih medija umetnič-
kog izražavanja modernog ooveka ovo delo donosi
i raskošan vizue|ni materijal koji plemi svojom mašto-
viitošću i atraktivnošću.

Ne propustite priliku da se pretplatite na ovu jedin­

stvenu knjigu koja će predstavljati najpouzdanijeg
pratioca svakog pravog SF poklonika na čudesnim
pohodima kroz svetove naučne fantastike.
 Nova PROSVETINA biblioteka
2001.

vodi vas, posredstvom pera vodećih svetskih naučnih

publicista, ika onim sferama ljudskog mišljenja Ikoja
su doskora smatrana dostupna tek šačici vrhunskih
naučnih mudraca.

Fosredi je popularna nauka u svom najboljem 'izda­

nju — takva, naime, ikoja krajnje jednostavnim voka-
bularom dočarava takozvana krajnja naučna pitanja,
ona sa graničnih područja kosmolocfije, teorijske fi­
zike, molekularne biologije . . .

Evo naslova koje predviđamo za drugu polovinu 1984:

1. Isak Asimov
KOLAPSIRAJUĆA VASELJENA
2. Dž. Dž. Vitrou
ŠTA JE VREME?

Ako volite naučnu fantastiku, onda je 2001. prava

biblioteka za vas, je r se nijemi autori otiskuju čak
’i tamo gde se na to ne odvažuju ni najsmelija SF
p e ra . . .
 R om an n a p isa n u p o č a s t
ve lik o m m e š tru a n tiu to p ijs k e
n a u čn e fa n ta s tik e . Džordžu O rvelu.
S m e šte na u d o m a ć i a m b ije n t,
ra d n ja O rlo v ić e v o g de la p re d s ta v lja u v e rljiv u
p a ra b o lu o k o š m a rn im iz o b lič e n jim a
b iro k ra ts k e z lo u p o tre b e je z ik a , što
se na n a ro č iti n a čin p re la m a
k ro z „p o m e re n u “ svest
g la v n o g ju n a k a .. .[