Naslov originala:

Ernesto Che Guevara

El Diario del Che en Bolivia

obrada: Lena
www.balkandownload.org
 Ernesto Če Gevara

DNEVNIK
IZ BOLIVIJE
Uvod
Fidel Kastro
Predgovor
Kamilo Gevara

Sa španskog prevela
Silvija Monros-Stojaković
 NAPOMENA IZDAVAČA

Ovo izdanje Dnevnika iz Bolivije Ernesta Če Gevare podudara se

sa izdanjem koje je 1968. prvi put objavio Kubanski institut knjige.
Zbog njihovog istorijskog značaja, sada su priključene i one
stranice koje su, zbog bezbednosti, izostavljene iz prvog izdanja po
nalogu obaveštajnih službi bolivijske vlade. Te stranice se odnose na
sledeće dane: u januaru (4, 5, 8. i 9); februaru (8. i 9); martu (14);
aprilu (4. i 5); junu (9. i 10), i u julu (4. i 5).
Uz to, tekst prvog izdanja je upoređen i usklađen sa faksimilima,
pri čemu je sada bilo moguće da se razjasne neke reči ili pojmovi
koji su ranije bili nečitki.

Centar za studije „Če Gevara“

Ošn pres
 PREDGOVOR

Santa Kruz, Bolivija

1967

Skoro je protekla čitava godina žestokih okršaja, nedavno je na

osnovu dojave Hoakinova grupa upala u klopku kod Vado del Jesa,
obruč oko Čeove trupe se sve više steže i tako odlučuju da napuste
tu oblast i potraže drugu, bezbedniju, gde će moći delotvornije da
deluju radi učvršćivanja gerilske borbe. Popodne počinje i vojnici
polaze: boj se čini neodložnim.
Iako ju je bolivijska vojska zaplenila, na poslednjoj stranici zelene
beležnice, s datumom od 7. oktobra 1967, može da se pročita,
dakako otežano zbog nerazgovetnog rukopisa autora: „Navršilo se
jedanaest meseci od naše gerilske inauguracije bez ikakvih
komplikacija, gotovo bukolično...“ Te reči ničim ne ukazuju na
epilog herojske epopeje koja se opisuje u ovom Dnevniku, nigde ne
izbija ni najmanji znak obeshrabrenosti, pesimizma, poraza;
naprotiv, deluju kao početak, kao predgovor.
Osmog oktobra pak, do ubogog školskog zdanja na La Igeri biva
prebačen ranjeni zarobljenik, zamišljen i bez daha, jedva da može
da hoda uspravno, bori se s težinom koja se urotila protiv
uspravljenosti njegovih ramena, s težinom koja se nataložila
proteklih nekoliko meseci, prepunih nedaća, boleština, smrti
prijatelja i drugova, nepouzdanosti izvesnih saradnika, nimalo
poželjne odgovornosti koju ima za živote drugih, bliskih,
nedostajanja dragih bića. Teret što se sručio na njegova pleća jednak
je zbiru telurskih sila, međutim, tu je on, i dalje bez uzmicanja, tu su
i ostali, uspravni, u brade zarasli, naoružani uverenjima, u
pripravnosti za novu bitku.
Nešto kasnije, vezan na ležaju pored zemljanog zida, u
iščekivanju presude koja mu je unapred poznata, u tišini posmatra
tumaranje stražara. Neki su nadmeniji nego drugi, kako to već biva
kod sitnih duša koje se preuranjeno raduju pobedi, tu i tamo se
utrkuju između sebe ko će više da vređa onoga koga smatraju
žrtvom, ali poštovanje koje pobuđuje i snaga koja izbija iz njegovog
skamenjenog pogleda, taj pogled koji inače duboko dopire do
svakoga – zauzdaje šepurenje kukavičluka i ubrzo postaje pometnja.
Oni se nalaze pred strahovitim raskršćem, s jedne strane u
rukama imaju jednog od najistaknutijih revolucionara koga su ikada
upoznali, gromada od vrline i čvrstih stavova, neko ko može da
preraste u živi dokaz navodne strane agresije ili mračnog plana
komunizma da zavlada svetom, dok s druge, to je nepokolebljivi
tužitelj koji može svaki tribunal da pretvori u tribinu i koji bi, i
nezavisno od ishoda nekakvog sudskog postupka, mogao da
pokrene opasnu političku igru neizvesnog kraja.
Oslobodilačka vojska Bolivije već se pročula, izvela je niz akcija
na bolivijskoj teritoriji, uglavnom sa uspehom, a da to niko nije
uspeo da spreči; ni domaće javno mnjenje ni svet u celini nisu mogli
da se ogluše o događaje. Svuda se već i u vazduhu oseća naklonost,
čak i kada iz toga nije proisteklo masovno pristupanje snaga koje je
trebalo da se priključe borbi.
Događaji koji su se upravo tih dana odigrali, namerno ili
nehotice, pribavili su ogroman publicitet gerili, teren je pripremljen
kako bi u relativno kratkom roku usledili očekivani plodovi.
Ukratko, to je izuzetno osetljiv trenutak za status quo, oni kojima je
stalo do toga da ga održe mora da su toga svesni, svesni da ga je
nemoguće održati, pa neumoljivo prizivaju rasplet kojem se
unapred hvališu.
Već je po sebi paradoksalno što je od škole načinjen zatvor, ali
odista je ne samo uzaludno nego i pustopašno i zlodelno to što se
umišlja da će streljanjem biti ubijene ideje, i to tamo gde je trebalo
da urode plodom. U vazduhu se sad oseća želja za osvetom, to je
uobičajeno držanje sitnih duša koje večito brane svoju stvar tako
trapavim sredstvima.
U kratkim trenucima mirovanja, dok pokušava da rastegne
vezove kako bi umanjio utrnulost udova, oprašta se od sećanja, u
društvu supruge, okružen decom, rodbinom i najbližim prijateljima,
od svoje Argentine, svoje Kube, od sveta i Fidela. Brine o sudbini
onih koji su uspeli da se izvuku iz zamke, razmišlja...
Bilo je svakako onih koji su se pohvalili ili bili pohvaljeni što je
bolivijskoj vojsci pridoneo takvu „slavu“. Hapšenje komandanta
Gevare bilo je čisti kiseonik za klonuli režim bez ikakvog prestiža,
tako su barem mislili, međutim, kako može duh budućnosti da bude
zarobljen u prošlosti, kako može da se zatomi primer. Dok mu je
noga krvarila a puška ostala neupotrebljena, tog dana su uspeli da
dohvate čoveka, ali samo zato što je to bio čovek i po, pravi brat i
revolucionar do srži, poput onih koje samo ljubav pokreće.
Mogao je da razbije obruč – zar neko da posumnja u njegovo
taktičko znanje – ali je više voleo da ostane uz one koji nisu mogli
dalje da ga prate, naravno, mislim na bolesne i ranjene. Odavno je
mogao da napusti Santa Kruz, ali je ipak odlučio da sačeka, da
nastavi potragu i da ne ostavi Haokinovu trupu. Bili su to dragoceni
dani koje on, međutim, nije smatrao izgubljenim. Mogao je da
dopusti da se Ćelavi i Francuz, taj što ga je posle satanizovao, sami
snađu do grada, gde je trebalo da obave razna zaduženja, ali je prvo
nameravao da ih ostavi na mestu koje mu se učinilo relativno
sigurnim.
Taj čovek je toliko jak i krupan da ne može da stane u skučena
merila onih koji mu sude, da, zašto to poricati, ima ih koji ga se i te
kako boje i koji ga kritikuju: to je mnogi neumorni kafanski
revolucionar, to su birokrate, kukavice kao što i dolikuje, to je
podlac, oportunista, to su tirani oligarhije i oligarsi demokratije. Iz
raznih razloga kriju se od njega ili nastoje da ga sakriju iluzornim
pokrovom o tome kako su utopije neostvarive, ali najviše je onih koji
s njim dele, ili u pojedinim delovima ili u potpunosti, njegovu viziju
budućnosti, a oni su većina, i ti ga i te kako cene.
Njegova veličina jedva se primećuje u tim trenucima, ali će
istorija postaviti njegov domet. Njegovi zarobljenici su dobrog
zdravlja, njegovi zarobljivači samo što nisu pristupili odmazdi što se
odvažio da se sa svega pedesetak naoružanih ljudi suprotstavi
čitavoj armiji, istreniranim trupama koje imperija finansira,
oslonjena na svoje pretorijanske rendžere.
Nedaleko otuda, u noćnim časovima, malobrojna grupa ljudi
okupljenih u oblasti koja je odsečena nepristupačnim reljefom, od
kojih neki imaju nezalečenih rana, dok su svi izgladneli, obnevideli
od žeđi i neopisivo icrpljeni – dok im je neizvesnost utisnuta u lica –
očajnički traže vesti, preko prenosivog radio-prijemnika, ne bi li
saznali gde im se nalaze ostali drugovi, voljeni vođa. Ne znajući šta
ih je snašlo, podbodeni nezadrživom slutnjom velike nesreće,
nervozno okreću dugme u potrazi za verodostojnijim stanicama,
iako su i njima pristupali, kao što je prirodno, uz ogromne rezerve.
Iz iskustva i knjigâ znali su da, uz suptilnu upotrebu, iskonska
potreba gerilca za informacijama može da se pretvori u smrtonosnu
zamku ili da ga, u najboljem slučaju, odvede krivim pravcem, ali tog
puta su bili spremni da se zadovolje ma i najmanjim tragom koji će
im omogućiti da nešto preduzmu, bez obzira na posledice.
Preduzeti nešto shodno osećanjima solidarnosti prema braći po
oružju i po idejama. Volja za pružanjem pomoći i spasenjem pokreta
nadjačala je razumljiva oklevanja koja su se pojavila u vezi sa
ishodom akcija za izbavljenje, uprkos odsustvu Čea i ostatka
drugova, jer ono što je bilo ozbiljno ugroženo u toj početnoj etapi
formiranja – bila je sáma Oslobodilačka vojska, ta zbog koje su toliko
puta stavili glavu u torbu, te je zbog toga uvek, u pravom času, i
ispružena ruka bila spremna.
Do u tančina behu ispunili orijentacione zadatke koje su pre toga
utanačili, ako nije tu, onda je tamo ili nekamo, tako je bila
isplanirana moguća evakuacija ljudstva, i tako je bilo dogovoreno
mesto gde će se iznova sastati u slučaju nevolje ili organizovanog
povlačenja. Prema tome, nije bilo razloga da se ičega stide tokom, za
neke, tolikih meseci borbi po bolivijskim bespućima, a za druge,
tokom čitavog jednog veka zajedničnih nedaća, oskudnih namirnica
i mnoštva nadanja i snova, dok jedni druge spasavaju, dok se svako
izlaže opasnosti zbog drugog, dok se gube dragi prijatelji, članovi
porodice, iako su bili kao obamrli, s nemirom neosnovanog ali
ujedno i logičnog osećanja krivice, sa zebnjom i nespokojem
latentnog beznađa. Bez reči su molili da mogu podeliti usud ostalih,
kakav god taj usud bio, i mada su terali optimizam da ovlada
njihovim umovima, srce je tuklo na neobičan način, kao da, uz
nedostatak vazduha, ono najavljuje neminovnost koja je dotle za
njih bila nezamisliva.
Tako je stigla dramatična vest – Če je poginuo u borbi – prema
istim izvorima koji su podrobno opisivali šta je kod njega nađeno i
druge takve stvari, koje su mogli da znaju samo oni koji su
neposredno bili s njim. Tada, a da više nije ostajalo mesta sumnji,
shvatiše da ono što su imali u vidu tek kao daleku mogućnost, sada
je tvrda i hladna stvarnost, stvarnost koja sve obavija vezujući svaku
misao i svaki mišić. Šta uraditi, šta treba da se uradi, zašto su tamo,
šta je dužnost? Odgovor je morao da bude na visini događaja,
emocije su ih preplavljivale a vreme je hitalo, vojska nije obustavila
poteru, pitanje je minuta ili časaka kada će ih pronaći, prema tome
treba odmah da stupe u dejstvo. Koliko li je uspomena nadrlo u
njihove glave, koliko još svežih glasova, koliko saučesništva. Možda
se vraćala jedna od onih rečenica koje tako moćno svode velike
istine na nekoliko reči – „u revoluciji se ili pobeđuje ili gine, ako je
prava“, možda je bila neka druga, neko klaćenje između
neodređenog rastanka i nepomućene vere u cilj, ta rečenica koju
smo toliko puta čuli – „Do pobede zauvek“{1}. Šta je sad to važno?
Važno je jedino da ukoliko se borba nastavi, bez obzira na golemi
gubitak, biće da su Če i njegovi saborci pobedili; ako se ta borba
napusti, ne vodeći računa o današnjici i sutrašnjici, njegova himna,
skrojena po meri siromašnih izoštrenog sluha, ostaće isto tako
beživotna kao i njegovo telo.
Oni će doneti odluku koja će obeležiti tok ove istorije. Znamo da
će narodi izreći poslednju reč, ali povoljan je znak, nepogrešiv, kada
se telo revolucionarnih snaga pridružuje mislima i delovanju svojih
lidera. To ovekovečuje stremljenja, a oni koji budu pali ili posustali
biće zamenjeni i opet će se iznaći dovoljno snage za uspeh. Tako
nastaje čuveni dogovor malobrojne Oslobodilačke vojske Bolivije –
boriti se do poslednjeg, nastaviti borbu do ostvarenja osnovnih
ciljeva gerile, duboko ukorenjenih u istorijskoj misli Latinske
Amerike i samog Čea, krčeći put novim epopejama u borbi naroda
za svoje iskupljenje.

Devetog oktobra, a u onoj jadnoj seoskoj školi u La Igeri, neveliki

njen prostor stešnjava jedno od najdoslednijih bića koje se ikada
pojavilo na Zemlji, stešnjava beskrajnog čoveka dok je on strpljivo
čekao smrt koju su njemu namenili njegovi dželati i, bez očekivanja,
besmrtnost koja je proizašla iz onolike empatije između njegovih
zamisli, uvek najčistijih, i njegovih dela, uvek najnesebičnijih. Iz
Vašingtona stiže naredba: neka bude ubijen; podanici će biti i ovoga
puta poslušni i jednim metkom za drugim potkradaju život iz
ponositog tela gerilca. Užasna, žalosna greška prerasta, ali ne zato
što oni to žele, u neprikosnoveni simbol otpora, borbe za pravedno,
strasti, neophodnog čoveka, u nedogled umnoženog u idealima i
mišicama onih koji se bore, što je, u krajnjoj liniji, ono čega se najviše
plaše poslušnici i njihov svemoćni gazda.
Nikad nisu razumeli da je besmisleno smerati ubistvo
paradigmatske snage tvorca svetlosti, nesustalog radnika i učenjaka
kakav je bio Če, čudesnog kondotjera koji i dalje zadaje teške udarce
birokratiji i aristokratiji, i to čak iz bestežinskog stanja nebivanja;
nisu čak razumeli da je nemoguće smanjiti, makar za treptaj, tu
izvesnost koja, po sili uzora što ga je on oličavao, znači da pojedinac
može da bude superioran, da može da promeni svet nabolje i da
oplemeni društvo u kojem živi.
Dâ se zaključiti, koliko je bio neopoziv u svojim uverenjima, da
ne bi prestao da veruje, čak ni sadistički unakažen, da revolucionari
moraju, samo ako je to zaista neizbežno, da prizovu silu, makar ona
bila tek jedan primitivni zov, pri čemu ni tada ne sme da bude
propraćena svirepošću, jer to bi bilo u obrnutoj srazmeri same
prirode revolucionara. Kao što isto tako možemo da tvrdimo, bez
bojazni da ćemo pogrešiti, da niko nije mogao da pogazi njegovu
želju za životom, tu želju koja se tim više oseća što se sve više
razlabavljuju uzde okolnosti pa se onda i one preuzimaju, te uzde
koje dobijaju vrhunski podstrek kada se volja, protiv umornih pluća,
bori za jedan udisaj vazduha.
Mrtav pada čovek bez presude sudova i razmišljanja, pada novi
čovek i s njim klija i uzdiže se prizor pri kojem novi čovek nije ni
iluzija ni himera, nego je stalno obnavljanje, nego je žrtva za sve
druge i za sebe samog, kako bi i dalje rastao i za sobom ostavio
osrednjost, ne bi li bio, makar poslednji put, drugačiji. Bolji.
Odjednom se otelovljuje san vekovima uspavan, ono novo tada
postaje etika, postaje stalnost u vrlom, ne očekujući ikakve nagrade,
još manje nekakve mistifikacije. Zato što ovoga puta može i mora da
bude pre svega ljudski.

jula 2005
Kamilo Gevara Marč
Istraživački centar „Če Gevara“
 NEOPHODAN UVOD

Bio je Čeov običaj da tokom svog gerilskog života u svom

intimnom Dnevniku prilježno zapiše svoja svakodnevna zapažanja.
Tokom dugih marševa po teško prohodnim, nepristupačnim
terenima, sred vlažnih šuma, kada su se ljudi u koloni, ljudi vazda
povijeni pod teretom ranaca, municije i oružja, zaustavljali radi
kratkog predaha; ili kada bi ljudstvo dobilo naređenje da zastane i
ulogori se na kraju naporog dana: tek, Če je mogao da bude viđen –
Če, kako su ga od prvog dana iz milošte prozvali Kubanci – kako
vadi malu beležnicu i svojim zbijenim i gotovo nečitkim rukopisom
lekara, zapisuje svoje beleške.
Ono što je uspeo da sačuva od tih beležaka poslužilo mu je
kasnije da napiše svoje veličanstvene istorijske osvrte na
revolucionarni rat na Kubi, ispunjene revolucionarnom,
pedagoškom i nadasve ljudskom sadržinom.
Ovoga puta, zahvaljujući toj njegovoj nepromenljivoj navici da
svakog dana zapiše glavne događaje, u prilici smo da steknemo
podroban uvid, i to besprekorno tačan i beskrajno dragocen, u te
poslednje junačke mesece njegovog života u Boliviji.
Te beleške, koje i nisu pisane za objavljivanje, služile su mu kao
radno sredstvo stalne procene činjenica, situacija i ljudi, a ujedno su
bile povod da iskaže svoja zapažanja, jer je po prirodi bio istančani
posmatrač, veliki analitičar, veoma često sa smislom za humor.
Sažeto su pisane i poseduju neprekinutu koherentnost od početka
do kraja.
Valja imati na umu da su pisane u izuzetno retkim trenucima
odmora, sred epskog i nadljudskog fizičkog pregnuća i iscrpljujućih
obaveza vođe gerilskog odreda, u teškoj etapi započinjanja one
borbe koja se odvijala u neverovatno teškim materijalnim uslovima,
što još jednom ukazuje na njegov način rada i na njegovu čeličnu
volju.
U ovom Dnevniku, prilikom podrobnog razmatranja
svakodnevnih događaja, iznose se propusti, kritike i primedbe koje
su svojstvene i neminovne u razvoju revolucionarne gerile. U jezgru
gerilskog odreda te kritike treba da budu neprestane, naročito u
etapi kada tu četu zapravo čini samo malobrojno jezgro suočeno sa
izrazito nepovoljnim materijalnim uslovima, kao i neuporedivo
nadmoćnijim neprijateljom, što se tiče brojnosti, kada i najmanji
previd ili najbeznačajnija greška mogu biti kobni, a vođa treba da
bude nepokolebljivo izričit, kao što treba da zna da upotrebi svaki
događaj ili epizodu, ma kako nevažno izgledali, radi obuke boraca i
stvaranja budućih kadrova novih gerilskih odreda.
Proces formiranja gerile jeste neprestani poziv na savest i čast
svakog čoveka. Če je umeo da dotakne najosetljiviju žicu
revolucionara. Kada je Markos, koga je Če već upozoravao,
opomenut da može nečasno da bude isključen iz gerile, odgovorio
je: „Pre streljan!“ Kasnije je junački položio svoj život. Slično je bilo
držanje svih onih kojima je ukazao poverenje, a koje bi ponekad
morao da izgrdi zbog ove ili one okolnosti u razvoju borbe. Bratski i
ljudski vođa znao je takođe da bude zahtevan a ponekad i strog; ali
na prvom mestu, i više nego li prema kome drugome, on je to bio
prema sebi. Če je zasnivao disciplinu na moralnoj savesti gerilaca i
na ogromnoj snazi sopstvenog primera.
Dnevnik sadrži i brojna sećanja na Debrea i pokazuje veliku
zabrinutost koju je kod Čea izazvalo hapšenje i zatvaranje
revolucionarnog pisca kome je bio poverio jednu misiju u Evropi,
iako je u dubini duše više voleo da je ostao u gerili. Zbog toga
izražava izvesno nezadovoljstvo, a u nekim prilikama i nedoumice u
vezi s njegovim ponašanjem.
Če nije više bio u mogućnosti da sazna kakvu je odiseju doživeo
Debre u kandžama represivnog aparata i kakav je čvrst i hrabar stav
zauzeo pred onima koji su ga uhapsili i izložili mučenju.
Istakao je, međutim, ogroman politički značaj procesa i 3.
oktobra, šest dana pre svoje smrti, sred tmurnih i napetih dešavanja,
beleži: „Čuli smo za intervju s Debreom, vrlo odvažnim pred
studentom provokatorom“, a to je poslednje sećanje na pisca.
 Kako se u ovom Dnevniku često pojavljuje kubanska revolucija i
njene veze s gerilskim pokretom, neko bi to što ga mi objavljujemo
mogao da protumači kao čin provokacije koja će dati povoda
neprijateljima revolucije, jenkijevskim imperijalistima i njihovim
saveznicima, oligarsima Latinske Amerike, da udvostruče planove
za blokadu, izolaciju i agresiju na Kubi.
One koji tako prosuđuju činjenice valja podsetiti da jenkijevskom
imperijalizmu nikad nije bio potreban izgovor da čini zlodela bilo
gde na svetu te da su njihovi napori da pregaze kubansku revoluciju
počeli već nakon usvajanja prvog revolucionarnog zakona u našoj
zemlji, usled očigledne i opštepoznate činjenice da je taj
imperijalizam žandarm svetske reakcije, sistematski pokretač
kontrarevolucije i zaštitnik najnazadnijih i najneljudskijih društvenih
struktura koje opstajavaju na svetu.
Solidarnost s revolucionarnim pokretom može da posluži kao
izgovor, ali nikad neće biti uzrok jenkijevske agresije. Opovrgavanje
solidarnosti da bi se opovrgao izgovor predstavlja smešnu politiku
koja nije ni u kakvoj vezi sa internacionalističkim karakterom
savremenih socijalnih revolucija. Kada ne bi bilo solidarisanja s
revolucionarnim pokretom, ne bi se uklonio izgovor, nego bi se
upravo desilo solidarisanje s jenkijevskim imperijalizmom i
njegovom politikom podređivanja i porobljavanja ostatka sveta.
Kuba je mala zemlja nerazvijene privrede, kao i sve one koje su
vekovima bile izložene dominaciji i eksploataciji kolonijalizma i
imperijalizma, i nalazi se na svega 90 milja od obala Sjedinjenih
Država, a na njenoj teritoriji je smeštena pomorska baza jenkija, pri
čemu je suočena s još nizom teškoća da bi ostvarila svoj
društvenoekonomski razvoj. Velike opasnosti su se obrušile na našu
otadžbinu od pobede revolucije, ali imperijalizam neće time uspeti
da je slomi, i kao da ne treba da nas se tiču teškoće koje jedan
dosledan revolucionarni pravac može da izazove.
S revolucionarnog stanovišta, objavljivanje Čeovog Dnevnika iz
Bolivije nema alternativu. Čeov Dnevnik je ostao u Barijentosovom
posedu, a Barijentos je odmah prosledio jednu kopiju CIA,
Pentagonu i vladi SAD. Novinari bliski CIA imali su pristupa ovom
dokumentu već u Boliviji i napravili su fotostate, premda uz
obavezu da se do daljeg uzdrže od objavljivanja.
Barijentosova vlada i najviši vojni vrh imaju i te kako razloga za
neobjavljivanje Dnevnika, iz kojeg mogu da se vide zaprepašćujuća
nesposobnost njihove vojske i nebrojeni porazi koje je pretrpela
zbog šačice odlučnih gerilaca koji su za svega nekoliko nedelja
uspeli u borbi da joj zaplene blizu dvesta komada oružja.
Osim toga, Če opisuje Barijentosa i njegov režim rečima koje su
zaslužili, rečima koje neće moći da budu izbrisane iz istorije.
S druge strane, i imperijalizam ima svoje razloge: Če i njegov
izvanredan primer svakim danom dobijaju još veću snagu u svetu.
Njegove ideje, njegova slika, njegovo ime – to su borbeni barjaci u
boju protiv nepravde među potlačenima i eksploatisanima, i oni
pobuđuju ostrašćeno zanimanje među studentima i intelektualcima
čitavog sveta.
U samim Sjedinjenim Državama crnački pokret i napredni
studenti, kojih ima sve više, prisvojili su Čeov lik kao svoj simbol. U
najbespoštednijim manifestacijama za građanska prava i protiv
agresije na Vijetnam, njegove fotografije su nošene kao amblem
borbe. Retko kada su u istoriji, ako su ikada, jedan lik, jedno ime,
jedan primer, postali univerzalni takvom brzinom i tolikom snagom
strasti. To je zato što u najčistijem i najnesebičnijem vidu otelovljuje
internacionalistički duh koji odlikuje svet današnjice, a još više,
sutrašnjice.
Na jednom kontinentu, koji su juče gušile kolonijalne sile a koji
danas jenkijevski imperijalizam izrabljuje i drži u najnepravičnijoj
zaostalosti i nerazvijenosti, nikne taj jedinstveni lik koji postaje
univerzalni dah revolucionarne borbe, čak i u imperijalističkim i
kolonijalnim metropolama.
Jenkijevski imperijalisti pribojavaju se snage tog primera i svega
što bi moglo da doprinese njegovom širenju. Upravo je samosvojna
snaga Dnevnika – živog izraza izuzetne ličnosti, gerilskog nauka
zapisanog u jeku borbene svakodnevice, zapaljivog baruta, stvarnog
dokaza da čovek Latinske Amerike nije nemoćan pred
porobljivačima narodâ i njihovim plaćeničkim vojskama – ono što ih
je do dana današnjeg sprečilo da ga objave.
Možda su isto tako poželeli da ovaj Dnevnik nikad ne dopre u
javnost. Pseudorevolucionari, oportunisti i šarlatani svake vrste, koji
nazivajući sebe marksistima, komunistima, ili drugim sličnim
imenima, nisu oklevali da Čea označe kao promašaj, kao pustolova
i, u najboljem slučaju, kao idealistu, čija smrt predstavlja labudovu
pesmu oružane borbe u Latinskoj Americi. „Ako je Če, kao najviši
predstavnik tih ideala i iskusni gerilski borac“, uzvikuju, „pao u
gerili, i ako njegov pokret nije oslobodio Boliviju, jasno je da je bio u
zabludi...!“ Koliko li se tih bednika obradovalo Čeovoj smrti, nimalo
ne crveneći pri pomisli da se njihova razmišljanja i obrazloženja u
potpunosti podudaraju sa stavovima najokorelijih reakcionara i sa
samim imperijalizmom!
Na taj način pokušavaju da opravdaju sebe, ili da opravdaju
izdajničke nalagodavce koji u datom trenutku nisu ustuknuli od toga
da se igraju oružane borbe s jedinim ciljem – kako se posle
ispostavilo – da unište gerilske odrede, da zaustave revolucionarnu
akciju i da nametnu svoje sramne, ujedno i neodržive političke
kompromise, jer su bili apsolutno nesposobni da se prihvate bilo
čega drugog. Ili pak da opravdaju one koji nisu hteli da se late
borbe, koji se nikad neće boriti za narod i njegovo oslobođenje, ali
koji će zato karikirati revolucionarne zamisli, praveći od njih
dogmatski opijum bez sadržine i bez poruke masama, pretvarajući
oslobodilačke organizacije naroda u oruđe mirenja s domaćim i
spoljnim izrabljivačima, zagovarajući politiku koja nije ni u kakvoj
vezi sa stvarnim interesima izrabljenih naroda na ovom kontinentu.
U takvom sklopu, Če je svoju smrt posmatrao kao prirodan i
verovatan čin pa se potrudio da istakne, posebno u poslednjim
zapisima, da takav mogući rasplet neće sprečiti neminovni razvoj
revolucije u Latinskoj Americi. U svojoj „Poruci Trikontinentalu“
ponovio je takav stav: „Celokupna naša akcija je ratni poklič protiv
imperijalizma... Gde god nas zadesi smrt, dobrodošla nam bila,
samo ako taj poklič dopre do prijemčivog uha i ako druga ruka bude
ispružena da prihvati naše oružje.“
Sebe samog je smatrao vojnikom takve revolucije, i nije mario za
to da je nadživi. Oni koji u raspletu njegove borbe u Boliviji vide
poraz njegovih ideja, jednakim pojednostavljivanjem stvari, mogli bi
da osporavaju valjanost tih ideja i borbu svih velikih preteča i
revolucionarnih mislilaca, uključujući tu i osnivače marksizma, koji
nisu stigli da dovrše svoje delo i da za života uživaju u plodovima
svog plemenitog zalaganja.
Na Kubi, ni Martijeva i Maseova smrt u borbi, posle čega je
usledila jenkijevska intervencija pred kraj rata za nezavisnost, čime
je na kratak rok sprečen cilj njihove borbe, ni smrt blistavih
zagovornika socijalističke borbe, kao što je Hulio Antonio Melja,
koga su ubili agenti u službi imperijalizma, nisu na duže staze omele
pobedu jednog procesa koji je započeo stotinak godina ranije, i niko
ne bi, uopšte, mogao da dovede u pitanje duboku opravdanost
stvari i smer borbe tih narodskih prvaka, niti životnost njihovih
suštinskih postavki, koje su oduvek bile nadahnuće kubanskim
revolucionarima.
Iz Čeovog Dnevnika se videti koliko su realne bile mogućnosti
uspeha i koliko je bila veličanstvena snaga gerile da sve katalizuje,
kao što to i beleži. Jednom prilikom, pred očiglednim simptomima
slabosti i ubrzanog urušavanja bolivijskog režima, zapisao je: „Vlast
se ubrzano raspada, šteta što u ovom času nemamo još stotinak
ljudi.“
Če je na osnovu svog iskustva na Kubi znao koliko je puta naš
malobrojni gerilski odred bio na ivici da bude uništen. Moglo je
zaista da bude tako, shodno gotovo neizbežnim nepoznanicama i
zaokretima ratovanja, ali čak i da se to desilo, bi li iko imao pravo da
smatra pogrešnom našu liniju i da je prema tome uzme kao primer
kojim će obeshrabriti revoluciju i narodima usaditi nemoć? Koliko
puta su u istoriji nepovoljne okolnosti prethodile revolucionarnim
procesima! Mi na Kubi, zar nismo imali iskustvo Monkade svega
šest godina pre konačne pobede oružane borbe naroda?
 Mnogi su mislili da – između 26. jula 1953, od napada na kasarnu
„Monkada“ u Santijago de Kubi, i 2. decembra 1956, kad se
„Granma“ iskrcao – revolucionarna borba na Kubi pred modernom
i dobro opremljenom vojskom nema nikakvu perspektivu, te je
akcija nekolicine naoružanih boraca viđena kao himera idealista i
zanesenjaka „koji ne uviđaju koliko greše“. Nedvosmisleni poraz i
potpuno rasturanje neiskusnog gerilskog odreda kao da je 5.
decembra 1956. potpuno potvrdio ta pesimistička predskazanja...
Ali, svega 25 meseci kasnije, ostaci nekadašnje gerile već su bili
prikupili dovoljno snage i iskustva da razbiju onakvu vojsku.
Uvek će biti i više nego dovoljno izgovora da se ne pristupi borbi,
u svim razdobljima i u svakoj prilici, ali to će biti jedini put da se
nikad ne izdejstvuje sloboda. Če nije nadživeo svoje ideje, ali je
uspeo da ih oplodi svojom krvlju. Sasvim izvesno, njegovi
pseudorevolucionarni kritičari, svojim političkim kukavičlukom i
svojim večitim odsustvom akcije, nadživeće očiglednost sopstvene
uskogrudosti.
Pada u oči, kao što proističe iz Dnevnika, da je jedan od takvih
bajnih revolucionara, koji postaju već tipični u Latinskoj Americi,
dakle Mario Monhe – dok maše titulom generalnog sekretara
Komunističke partije Bolivije – pokušao Čeu da ospori političko i
vojno vođstvo pokreta. Te pošto je, uz to, pomenuo nameru da se, u
tu svrhu, prethodno odrekne svoje partijske funkcije, po njemu je,
očigledno, bilo dovoljno da dotle uopšte to i bude, kako bi se na
titulu mogao uopšte i pozvati prilikom povlačenja.
Naravno, Mario Monhe nije imao nikakvo gerilsko iskustvo, niti
je ikada bio u borbi, a da ga s druge strane njegovo uverenje da je
pravi komunista nije navelo da se makar izuzme iz onog bahatog,
sebičnog a tako rasprostranjenog šovinizma, kojem su ipak uspeli da
izmaknu predvodnici prve bitke za nezavisnost.
S takvim konceptom onoga što na ovom kontinentu treba da
bude antiimperijalistička borba, takvi „komunistički prvaci“ nisu
uspeli čak da dosegnu ni internacionalistički stupanj domorodačkih
plemena koje su evropski kolonizatori podjarmili u doba osvajanja.
 Tako je šef Komunističke partije jedne zemlje koja se zove
Bolivija i njene istorijske prestonice Sukrea, koje su nazvane tako u
čast svojih prvih oslobodilaca iz Venecuele [Simona Bolivara i
Antonija Hose de Sukrea], imao prilike da za definitivno
oslobađanje svoga naroda pozove na saradnju i politički,
organizacioni i vojni talenat istinskog revolucionarnog titana, čija se
stvar, uostalom, nije svodila na tesne, veštačke a ponekad i
nepravedne granice u toj zemlji, jedino je dogurao do sramnih,
smešnih i nezasluženih zahteva da bude glavni.
Bolivija, usled toga što ne izlazi na more, ima veću potrebu nego
li bilo koja druga zemlja za revolucionarnim uspehom suseda,
upravo zbog svog sopstvenog oslobađanja, pri čemu onda ne bi
morala da bude izložena užasnoj blokadi. Uz svoj ogromni ugled, a
na osnovu sposobnosti i iskustva, Če je bio onaj koji je mogao taj
proces da pospešuje. Če je imao uspostavljene veze s rukovodiocima
i aktivistima Komunističke partije Bolivije, još i pre nego što se ona
pocepala, očekujući, bez razlike, od svih njih podršku za
revolucionarni pokret u Latinskoj Americi. Neki od tih aktivista, uz
ovlašćenje Partije, godinama su predano radili na svakojakim
zadacima. Kad je u toj partiji ipak došlo do cepanja, stvorena je
situacija, i to veoma posebna, jer su se mnogi aktivisti na
zajedničkom poslu odjednom našli na različitim stranama. Ali Če
nije borbu u Boliviji posmatrao kao izdvojenu pojavu, već kao deo
oslobodilačkog revolucionarnog pokreta koji će se ubrzo proširiti na
druge zemlje Južne Amerike. Njegova namera je bila da organizuje
jedan pokret koji će biti izvan svih podela, kako bi se njemu
priključili svi oni koji bi da se bore za oslobođenje Bolivije i ostalih
naroda koji su u Južnoj Americi pod jarmom imperijalizma. Ali u
početnoj fazi priprema osnova gerile, Če je prvenstveno zavisio od
pomoći grupe dragocenih i diskretnih saradnika koji su u času
rascepa ostali u Monheovoj partiji. Upravo zbog toga što je njih
uvažavao, pozvao je Monhea da poseti njegov logor, premda prema
njemu nije gajio nikakvu naklonost. Zatim je pozvao Moisesa
Gevaru, rudarskog i političkog prvaka koji je napustio Partiju kako
bi učestvovao u pokretanju druge organizacije, od koje se potom
takođe udaljio zbog nezadovoljstva Oskarom Zamorom, još jednim
Monheom koji se od nekog vremena beše obavezao da će Čeu
pomoći u organizovanju gerilske oružane borbe u Boliviji,
izbegavajući kasnije preuzete obaveze te kukavički prekrštajući ruke
u času akcije, da bi se na kraju pretvorio, nakon njegove smrti, u
jednog od njegovih najotrovnijih kritičara, sve u ime „marksizma-
lenjinizma“. Moises Gevera se bez oklevanja pridružio Čeu, kao što
mu se beše ponudio znatno pre nego što će Če stići u Boliviju,
pružio mu je tamo podršku i svoj život junački položio za
revolucionarnu stvar.
Isto je tako postupila grupa bolivijskih gerilaca koja je dotle bila u
Monheovoj organizaciji. Pod rukovodstvom Intija i Kokoa Pereda,
koji su kasnije dokazali da su odvažni i istaknuti borci, odvojili su se
od Monhea i odlučno podržali Čea. Ali Monhe, nezadovoljan
ishodom, okrenu se sabotiranju pokreta, presrećući u La Pazu dobro
pripremljene komunističke militante koji su išli da se pripoje gerili.
Ove činjenice pokazuju kako u revolucionarnim redovima postoje i
te kako obdareni ljudi koji ispunjavaju sve uslove za borbu, a čiji
razvoj biva zločinački izvitoperen dejstvom nesposobnih i
šarlatanskih vođa koji ne prezaju od manipulacija.
Če je bio čovek koga zvanja nisu nikad lično zanimala, kao ni
položaj ili počasti, ali je bio čvrsto uveren da u gerilskoj
revolucionarnoj borbi – osnovnom obliku akcije za oslobađanje
naroda Latinske Amerike, polazeći od ekonomskih, političkih i
društvenih prilika gotovo u svim zemljama Latinske Amerike –
vojno i političko vođstvo gerile treba da budu objedinjeni, te da
borbom može da se upravlja iz same gerile a ne iz udobnih i
birokratskih gradskih kancelarija. Po tom pitanju nije bio spreman ni
na najmanji ustupak, niti da nekom neiskusnom šupljoglavcu uskih
šovinističkih pogleda poveri rukovođenje gerilskim jezgrom
pozvanim da na svom potonjem putu razvije u Južnoj Americi
borbu širokih razmera. Če je smatrao da taj šovinizam, koji neretko
zagađuje i same revolucionarne elemente u raznim zemljama
Latinske Amerike, treba da bude suzbijan kao smešan i jalov
reakcionarni poriv. „Neka se razvije istinski proleterski
internacionalizam“, poručio je u svojoj „Poruci Trikontinentalu“, „...i
neka zastava pod kojom se vodi borba bude sveta stvar iskupljenja
čovečanstva, tako da poginuti pod znamenjima Vijetnama,
Venecuele, Gvatemale, Laosa, Gvineje, Kolumbije, Bolivije... – da
navedemo samo neke od aktuelnih pozornica oružane borbe – bude
jednako slavna i poželjna za Amerikanca, za Azijata, za Afrikanca,
pa čak i za Evropljanina. Svaka kap krvi prolivena na teritoriji pod
zastavom pod kojom se čovek nije rodio jeste iskustvo koje
preuzima onaj koji preživi da bi ga potom primenio na borbu za
oslobađanje svog rodnog mesta. A svaki narod koji se oslobodi jeste
faza borbe koja je dobijena za oslobađanje sopstvenog naroda.“
Če je isto tako mislio da u gerilskom odredu treba da budu borci
iz različitih latinoameričkih država i da gerila u Boliviji bude škola
za revolucionare koji će se u borbi usavršiti. Pored sebe je hteo da
ima, pored Bolivijaca koji će mu pomoći u tom poslu, i malo jezgro
iskusnih gerilaca koji su većinom bili njegovi saborci na Sijera
Maestri, tokom revolucionarne borbe na Kubi, a za čiju je
sposobnost, hrabrost i duh požrtvovanja znao. Među njima nijedan
nije odbio njegov poziv, nijedan ga nije ostavio i nijedan se nije
predao.
Če je tokom bitke u Boliviji delovao onom upornošću, umećem i
stoicizmom koji su za njega već bili poslovični. Može se reći da je,
svestan značaja misije koju je samom sebi zadao, u svakom trenutku
postupao uz neospornu odgovornost. Čim bi uočio da je gerila
počinila nekakav propust, pohitao bi da na to ukaže i da to ispravi, o
čemu upravo svedoči njegov Dnevnik.
Nepovoljne okolnosti su se nestvarno urotile protiv njega.
Rastanak – koji je trebalo da potraje svega nekoliko dana – od dela
gerile, u kojoj se nalazila bitna grupa ljudi, od kojih su neki bili
bolesni ili su se tek oporavljali, kad je izgubljena veza s njima na
izuzetno složenom terenu, odužio se nekoliko beskrajnih meseci,
tokom kojih je Če usmerio svoj napor na njihovo iznalaženje. U tom
periodu, astma – oboljenje s kojim je uglavnom lako izlazio na kraj
primenom jednostavnih lekova, ali koja je bez njih postajala njegov
najveći neprijatelj – nemilice ga je napala, i to je postao ozbiljan
problem, iz prostog razloga što je lekove koje je bio prikupio za
gerilu neprijatelj otkrio i zaplenio. Ta okolnost, zajedno sa
činjenicom da je krajem avgusta likvidiran onaj deo gerile s kojim je
bio izgubio kontakt, jesu činioci koji su i te kako uticali na dalji
razvoj događaja. Ali Če se svojom čeličnom voljom izborio protiv
svojih fizičkih tegoba i ni na trenutak njegova akcija nije posustala,
niti je njegov duh klonuo.
Mnogobrojni su bili kontakti koje je imao s bolivijskim seljacima.
Njihova narav, veoma nepoverljiva i oprezna, nije mogla da
iznenadi Čea, koji je tačno poznavao mentalitet jer je već ranije imao
veze s njima, tako da je znao da će njihovo pridobijanje iziskivati
dugotrajan, mukotrpan i strpljiv rad, te nije ni najmanje sumnjao da
će na kraju i to postići.
Ako se pažljivo prati nit događaja, uvideće se da čak i kada je
broj ljudi kojima je raspolagao u septembru, nekoliko nedelja pre
svoje smrti, bio veoma malobrojan, gerila je i dalje održavala svoju
sposobnost razvoja, i neki bolivijski kadrovi, kao braća Inti i Koko
Peredo, već su se kao predvodnici isticali svojim izvanrednim
mogućnostima. Zamka u Igerasu, jedina uspešna akcija vojske protiv
odreda kojim je rukovodio Če, kada su mu pobili prethodnicu i
ranili još nekoliko ljudi usred dana, kada su se premeštali do jedne
seoske oblasti sa razvijenijim političkim delovanjem – o čemu se na
taj način ne govori u Dnevniku, ali je ipak poznato preko svedočenja
preživelih – stvorila im je nemoguću situaciju. To dnevno
napredovanje istim putem kojim su već danima išli, neobično često
se susrećući sa žiteljima tog kraja u kojem se prvi put nalaze, i jasna
svest da će ih vojska na nekom mestu već presresti – svakako su bili
opasni. Ali uprkos toj savršenoj svesti, Če je odlučio da prihvati
opasnost kako bi pomogao lekaru u veoma teškom fizičkom stanju.
Dan uoči zasede piše: „Stigli smo u Puhio, ali tamo je bilo ljudi
koji su nas dan ranije videli dole, što će reći: radio Bemba prati naša
kretanja...“ „Napredovanje na mazgama postaje vrlo opasno, ali
nastojim da se lekar što manje zlopati jer je veoma slab.“
Sutradan je napisao: „U 13.00 je pošla prethodnica ne bi li stigla
do Hagveja i ne bi li tamo donela odluku o mazgama i lekaru.“ To
znači da je tražio rešenje za bolesnika, kako bi potom napustio taj
put i preduzeo odgovarajuće mere opreza. Ali to isto popodne, pre
nego što je prethodnica stigla u Hagvej, odigrala se kobna zaseda
koja je odred dovela do bezizlazne situacije.
Nekoliko dana kasnije, u kanjonu Jura, poveo je svoju poslednju
bitku.
Duboko potresa podvig koji je izvela ova šačica revolucionara.
Sama borba protiv neprijateljske prirode u kojoj su razvijali akciju
predstavlja neprevaziđenu stranicu herojstva. Nikad u istoriji tako
mali broj ljudi nije pristupio tako divovskom zadatku. Vera i
potpuno uverenje da će ogromna revolucionarna moć naroda
Latinske Amerike moći da se razbudi, poverenje u sebe same i
odlučnost kojom su se predali tom cilju – daju nam pravu dimeziju
tih ljudi.
Jednog dana Če je rekao gerilcima u Boliviji: „Ovakva borba
pruža nam priliku da postanemo revolucionari, to je najviši stupanj
ljudskog roda, ali takođe nam omogućuje da položimo ispit
čovečnosti; oni koji ne mogu da dosegnu ta dva stupnja treba to i da
kažu i da napuste borbu.“
Oni koji su se do poslednjeg borili s njim postali su nosioci tih
laskavih određenja. Oni simbolizuju tip revolucionara i ljudi koje
istorija u ovom času poziva na jedan odista težak i složen posao:
revolucionarni preobražaj Latinske Amerike.
Neprijatelj junaka prve borbe za nezavisnost bila je dekadentna
kolonijalna vlast. Današnji revolucionari pred sobom imaju
neprijatelja koji je najveća sila imperijalističkog sveta, opremljenog
najsavremenijom tehnikom i industrijom. Taj neprijatelj nije samo
organizovao i opremio jednu armiju u Boliviji, gde je narod bio
srušio prethodnu represivnu vojsku i odmah je snabdeo
naoružanjem i vojnim savetnicima za borbu protiv gerile, nego
pruža vojnu i tehničku pomoć i svim ostalim snagama represije na
kontinentu. Kada te mere nisu dovoljne, pristupa direktnoj
intervenciji svojih trupa, kao što je bio slučaj sa Santo Domingom.
Borba protiv takvog neprijatelja iziskuje takve revolucionare i
takve ljude kakve je upravo Če opisao. Bez tog tipa revolucionara i
ljudi, spremnih da urade ono što su oni uradili; bez srčanosti da se
suoče sa ogromnim preprekama kakve su se pred njih isprečile; bez
odlučnosti i da poginu, odlučnosti koja je njih stalno pratila; bez
dubokog uverenja u opravdanost njihove stvari i bez nepokolebljive
vere u nepobedivu snagu naroda, vere koju su oni negovali pred
silom kakav je jenkijevski imperijalizam, čiji su vojni, tehnički i
ekonomski resursi i te kako primetni u celom svetu –oslobođenje
naroda ovog kontinenta neće biti ostvareno.
I sam narod Sjedinjenih Država počinje da stiče svest o
čudovišnoj političkoj nadgradnji koja upravlja njihovom zemljom
tako da ona više nije ona idilična građanska republika koju su njeni
osnivači ustanovili pre skoro dvesta godina, i u rastućem stepenu
trpi moralno divljaštvo tog iracionalnog, otuđujućeg,
dehumanizovanog i brutalnog sistema koji i među pripadnicima tog
naroda ubira sve veći broj žrtava svojih agresorskih ratova,
političkih zločina, korenitih zastranjivanja, svoje sebične
hijerarhizacije ljudskog bića i svog odvratnog rasipništva
ekonomskih, naučnih i ljudskih resursa zarad reakcionarnog i
represivnog vojnog aparata, u svetu u kome tri četvrtine
stanovništva živi u gladi i nerazvijenosti.
Ali samo bi revolucionarni preobražaj Latinske Amerike
omogućio narodu Sjedinjenih Država da svede sopstvene račune s
tim istim imperijalizmom, kao što bi rastuća borba tih naroda protiv
imperijalističke politike u jednakoj meri mogla da ga pretvori u
odlučnog saveznika revolucionarnog pokreta u Latinskoj Americi.
A ako ovaj deo hemisfere ne prođe kroz duboki revolucionarni
preobražaj, ogromna razlika i neravnoteža koja je početkom veka
nastala između nacije u usponu koja se ubrzano industrijalizovala,
uporedo s penjanjem do imperijalnih vrhova shodno zakonitostima
same društvene i ekonomske dinamike, i snopa slabih zemalja u
stagnaciji, podvrgnutih sprezi feudalnih oligarhija i njihovih
reakcionarnih vojski u balkanizovanom ostatku američkog
kontinenta, biće bledi odraz ne samo sadašnje neuravnoteženosti u
ekonomiji, nauci i tehnici nego užasnog nesrazmera koji će, sve
ubrzanijim koracima, za dvadesetak godina, imperijalistička
nadgradnja nametnuti narodima Latinske Amerike.
Idući tim putem, mi smo osuđeni da budemo još siromašniji, još
slabiji, još zavisniji i još veći robovi tog imperijalizma. Ova tmurna
perspektiva jednako pogađa nerazvijene narode Azije i Afrike.
Ako se industrijalizovane i prosvećene nacije Evrope, sa svojim
zajedničkim tržištem i svojim nadnacionalnim naučnim institucijama
zamisle nad mogućnošću da izgube korak i sa strahovanjem
posmatraju mogućnost da i same postanu ekonomske kolonije
jenkijevskog imperijalizma – šta budućnost nudi narodima Latinske
Amerike?
Ako pred slikom ove realne i neosporne situacije, koja odista
pogađa sudbinu naših naroda, neki liberal ili buržoaski reformista,
ili neki brbljivi kvazirevolucionar, nesposoban za akciju, ima
odgovor koji ne prolazi kroz duboki i hitni revolucionarni
preobražaj, i to tako da obuhvati sve moralne, materijalne i ljudske
snage u ovom delu sveta, lansirajući ih napred ne bi li se
nadoknadila vekovna ekonomska i naučnotehnička a sve veća
zaostalost u odnosu na industrijalizovani svet, čiji smo obveznici i
čiji ćemo to sve više biti, naročito Sjedinjenih Država; i da pored
obrasca, nadene magični put kojim da se to postigne, a da to nije
onako kako je Če zamišljao, tako da budu počišćeni i despoti, i
oligarsi, i politikanti, što će reći: sluge i jenkijevski monopoli, što će
reći: gospodari, i ako to obavi onom hitnom neodložnošću koje
okolnosti zahtevaju – neka taj digne ruku da protivreči Čeu.
Pošto uistinu niko nema častan odgovor niti doslednu akciju koja
bi nudila realnu nadu za gotovo trista miliona ljudi koji čine
stanovništvo Latinske Amerike, svojom zapanjujućom većinom
pustošno siromašno, a koje će za četvrt veka biti dvaput brojnije,
tako da će biti šeststo miliona ljudi s jednakim pravom na materijalni
život, na kulturu i na civilizaciju, onda bi najpristojnije bilo da se
ućuti pred gestom Čea i onih koji su pali s njim hrabro braneći svoje
ideje, jer podvig koji je ova šačica izvela, vođena plemenitim
idealom izbavljenja jednog kontinenta, ostaće najviši dokaz onoga
što volja, junaštvo i ljudska veličina mogu. To je primer koji će
obasjati savesti i koji će stolovati borbom naroda Latinske Amerike,
jer herojski Čeov krik stići će do prijemčivog uveta siromašnih i
obespravljenih za koje je on i život dao, i mnoge ruke će posezati za
oružjem kako bi izvojevale konačno oslobođenje.
Sedmog oktobra Če je zapisao svoje poslednje redove. Narednog
dana, u 13.00, u tesnom kanjonu gde je nameravao da sačeka noć
kako bi slomio obruč, brojna neprijateljska trupa obrušila se na njih.
Malobrojno ljudstvo koje je tih dana sačinjavalo odred junački se
borilo do sumraka sa individualnih pozicija smeštenih po koritu
kanjona i po njegovim gornjim obodima protiv mase vojnika koji su
ih opkoljavali i napadali. Nema nijednog preživelog borca iz pozicija
najbližih Čeu. Kako je pored njega bio lekar, čije je teško
zdravstveno stanje već pomenuto, kao i jedan peruanski borac koji
je takođe bio u rđavom fizičkom stanju, sva je prilika da se Če
maksimalno založio za to da štiti povlačenje tih drugova do
bezbednijeg mesta, dok nije i sam ranjen. Lekar nije ubijen u tom
okršaju, nego nekoliko dana kasnije, i to nedaleko od kanjona Jura.
Strmine stenovitog i razuđenog tla činile su veoma teškim a
ponekad i nemogućim vizuelni kontakt između samih gerilaca. Oni
što su poziciju branili kod drugog ulaza u kanjon na više od stotinak
metara od Čea, među njima Inti Peredo, odoleli su napadu sve do
sumraka, kad su uspeli da se oslobode neprijatelja i da se upute ka
prethodno dogovorenoj tački okupljanja.
Utvrđeno je da se Če borio ranjen sve dok jedan metak nije
razneo i učinio potpuno neupotrebljivom njegovu pušku M-2. Pištoj
koji je nosi bio je bez šaržera. Ove neverovatne okolnosti
objašnjavaju zašto su uspeli da ga se dokopaju živog. Rane na
nogama nisu mu dozvoljavale da hoda bez pomoći, ali nisu bile
smrtonosne.
Pošto je prebačen do naselja Igera, ostao je u životu još nekih 24
časa. Odbio je da se ijednom rečju raspravlja sa onima koji su ga
uhvatili, a pijani oficir koji je pokušao da ga ponizi dobio je šamar
posred lica.
U La Pazu su se sastali Barijentos, Ovando i druge visoke vojne
starešine i hladnokrvno su odlučili da bude ubijen. Poznate su
pojedinosti načina na koji su pristupili ostvarenju gnusnog dogovora
u seoskoj školi Igerasa. Major Migel Ajoroa i pukovnik Andres Selić,
rendžeri koji su prošli kroz jenkijevsku obuku, izdali su uputstva
podoficiru Mariju Teranu kako bi započeo smaknuće. Kada je ovaj,
potpuno pijan, ušao u prostoriju, Če – koji je čuo pucnje kojima su
upravo usmrtili jedog bolivijskog i jednog peruanskog borca – a
videvši da dželat okleva, odlučno mu je rekao: „Pucajte! Nemojte se
plašiti!“ Ovaj se povuče, i opet je bilo potrebno da mu nadređeni
Ajoroa i Selić ponove naredbu, koju je potom i ispunio, ispaljujući u
njega, od pojasa nadole, čitav jedan mitraljeski rafal. Već je bila
puštena u opticaj verzija da je Če umro nekoliko sati posle bitke pa
su zbog toga egzekutori imali nalog da ne pucaju u prsa ni u glavu,
da ne bi napravili smrtonosne rane. Time je okrutno produžena
Čeova agonija, dok ga jedan poručnik – takođe pijan – pucnjem iz
pištolja u levi bok nije dokrajčio. Takav postupak brutalno odudara
od poštovanja koje je Če, bez ijednog izuzetka, pokazao prema
životu zarobljenih oficira i vojnika bolivijske vojske.
Preostali časovi njegovog iskustva u vlasti prezrenih neprijatelja
bili su svakako veoma gorki za njega; ali niko nije bio bolje
pripremljen od Čea da se nosi i s takvim iskušenjem.
Način na koji je do nas došao ovaj Dnevnik za sada ne može da
bude obelodanjen; neka bude dovoljno što ćemo reći da za to nije
zatražena nikakva novčana nadoknada. Dnevnik sadrži sve beleške
koje je Če napisao od 7. novembra 1966, kada je stigao do reke
Njakauazu, do 7. oktobra 1967, uoči bitke u kanjonu Jura. Nedostaje
nekoliko stranica koje još nisu u našem posedu, ali budući da se one
odnose na datume u kojima se nisu odigrali važniji događaji,
sadržina Dnevnika nije ničim poremećena.
Iako dokument po sebi nije ostavljao nikakvu sumnju u vezi sa
svojom autentičnošću, svi fotostati su podvrgnuti rigoroznom
ispitivanju kako bi se potvrdila ne samo pomenuta autentičnost
nego i svaka moguća izmena, ma kako mala možda bila. Osim toga,
podaci su upoređeni s dnevnikom jednog od preživelih gerilaca, pri
čemu su oba dokumenta bila podudarna u svim segmentima.
Podrobna svedočanstva ostalih preživelih koji su bili svedoci svakog
događaja, doprinela su isto tako potvrđivanju verodostojnosti. Došlo
se do apsolutne izvesnosti da su sve fotokopije verne originalnim
stranicama Čeovog Dnevnika.
Naporan je bio rad na odgonetanju sitnog i otežanog rukopisa,
što je učinjeno uz vredno učešće njegove bračne drugarice Aleide
Marč de Gevara.
Dnevnik će manje-više istovremeno biti objavljen u Francuskoj, u
izdavačkoj kući „Fransoa Maspero“; u Italiji, kod „Feltrinelija“; u
Nemačkoj, kod „Trikont Verlaga“; u SAD, u izdanju „Ramparts
magazine“, u Francuskoj, na španskom jeziku, u ediciji „Ruedo
Iberiko“; u Čileu, u časopisu Punto Final; u Meksiku, kod izdavača
„Siglo XXI“ i u drugim zemljama.
Hasta la victoria siempre! [Do pobede zauvek!]

Fidel Kastro
[1968]
ČEOV DNEVNIK IZ BOLIVIJE
 Novembar 1966

7. novembar
Danas počinje nova etapa. Uveče smo stigli na imanje. Put manje-
više dobar. Pošto smo Pačungo1{2} i ja, propisno prerušeni, došli
preko Kočabambe, uspostavili smo kontakte i putovali džipom, dva
dana s dva vozila.
Već blizu imanja zaustavili smo motore i samo jedno vozilo je
ušlo kako ne bismo pobudili sumnje obližnjeg vlasnika{3}, koji zucka
da nam je namera da proizvedemo kokain. Zanimljiv podatak:
nedokučivi Tumaini2 označen je kao hemičar grupe. Nastavljajući
prema imanju, na drugom putovanju, Bigotes3, koji je upravo bio
doznao moj identitet, umalo da se prevrne niz liticu: džip mu se
zaglavio nad samim ambisom. Prepešačili smo nekih 20 kilometara, i
posle ponoći stigli na imanje, gde su tri partijska poslenika.
Bigotes je izrazio spremnost da sarađuje s nama4, šta god uradila
Partija, ali ostaje veran Monheu5, koga poštuje i izgleda voli. Prema
njegovom mišljenju, i Rodolfo6 bi bio spreman, isto kao i Koko7, ali
treba se založiti da se Partija odluči na akciju. Zamolio sam ga o
tome ništa ne kaže Partiji sve do Monheovog dolaska iz Bugarske te
da nam pomogne, i on je obe stvari prihvatio.

8. novembar
Dan smo proveli u šipražju, na svega stotinak metara od kuće,
pored potoka. Na nas kidisali rojevi sitnih ali vrlo dosadnih napasti,
iako ne ujedaju. Za sada ih ima nekoliko vrsta: jagvasa, hehen,
mariki, moskito i krpelj.
Bigotes izvuče svoj džip uz Algaranjazovu pomoć i obeća da će
od njega kupiti nešto svinja i kokošaka.
Mislio sam da opišem peripetije, ali sam to ostavio za iduću
nedelju, kada očekujemo da nam se pridruži druga grupa.
 9. novembar
Dan bez novosti. S Tumainijem smo pošli u izvidnicu prateći tok
reke Njakauazu (u stvari, potoka){4}, ali nismo stigli do ušća. Ona
teče uskim koritom a oblast joj je po svemu sudeći retko posećena.
Uz odgovarajuću disciplinu, može se tamo duže ostati.
Po podne nas je jaka kiša isterala iz šipražja prema kući. Izvukao
sam iz tela 6 krpelja.

10. novembar
Pačungo i Pombo8 pošli u izvidnicu zajedno sa Serafinom, jednim
od bolivijskih drugova. Stigoše dalje od nas i nađoše mesto gde se
potok račva, mali klanac koji se čini pogodnim. Po povratku ostaše
da lenčare u kući a video ih je Algaranjazov vozač, koji dovede ljude
što su kod njega pazarili. Propisno sam ih izgrdio i odlučili smo da
se sutra prebacimo u šipražje, gde ćemo napraviti trajan logor.
Tumaini može da se pokazuje jer ga već poznaju i on će proći kao
još jedan radnik na imanju. Ovo se brzo pogoršava; treba da vidimo
da li će nas pustiti da makar dovedemo svoje ljude. S njima ću biti
mirniji.

11. novembar

Dan bez novosti proveden u novom logoru, s druge strane kuće,

gde spavamo.
Pošasti su nesnosne pa moramo preko visećih ležajeva da se
štitimo mrežom (koju samo ja imam) protiv komaraca.
Tumaini ode da poseti Algaranjaza i pokupova od njega razne
stvari: kokoške, ćurke. Izgleda da on još ne sumnja previše.

12. novembar
Dan bez ikakvih novosti. Malo smo izvidili teren na kojem ćemo
napraviti logor kada stignu njih šestorica iz druge grupe. Odabrano
mesto je na nekih 100 metara od početka krčevine, iznad brdašca, a
u blizini se nalazi udubljenje u kojem mogu da se iskopaju rupe za
čuvanje namirnica i drugih stvari. Trebalo bi već da pristigne prva
od tri grupe od po dva vojnika, kako se druga grupa podelila.
Krajem nedelje koja počinje treba da stignu na imanje. Kosa mi
raste, mada mi je proređena, a sede vlasi postaju plave i nestaju;
niče mi brada. Za koji mesec opet ću ličiti na sebe.

13. novembar
Nedelja. Neki lovci prolaze kroz naše stanište; Algaranjazovi
nadničari. Tu su brđani, mladi, neoženjeni; idealni za regrutovanje,
gaje koncentrovanu mržnju prema gazdi. Izvestiše da na 8 milja, uz
reku, ima kuća, i da reka ima nekoliko jaraka s vodom. Nema
drugih novosti.

14. novembar
Nedelju dana logorovanja. Pačungo deluje pomalo
neprilagođeno i utučeno, ali mora da se povrati. Danas smo započeli
kopanje kako bismo napravili tunel i u njega stavili sve što može da
bude kompromitujuće; zabašurićemo ga granjem i trudićemo se da
ga što više odbranimo od vlage. Gotova je jama od metar i po, sad
počinje tunel.

15. novembar
I dalje smo oko tunela; pre podne Pombo i Pačungo, po podne
Tumaini i ja. U šest po podne, kad prekidamo posao, tunel je već bio
dubok 2 metra. Sutra ćemo ga dovršiti i u njemu ostaviti sve
kompromitujuće stvari. Tokom noći kiša me je naterala da
pobegnem sa svog visećeg ležaja, koji se kvasi, jer je najlon premali.
Nema drugih novosti.

16. novembar
 Tunel je završen i zakamufliran: treba samo i put da prikrijemo.
Prenećemo stvari u svoju kućicu i sutra ćemo ih staviti unutra. Ulaz
ćemo zatvoriti upletenim granjem i blatom. Šema ovog tunela vodi
se pod brojem 1 i nalazi se u dokumentu 1. Ostalo, bez novosti. Od
sutra razumno možemo da očekujemo novosti iz La Paza.

17. novembar
U tunelu su članci koji bi mogli da budu kompromitujući za one
u kući, kao i nešto hrane u limenkama, i sve je dosta dobro
zabašureno.
Nikakvih vesti nije bilo iz La Paza. Momci u kući su
porazgovarali sa Algaranjazom, od koga pokupovaše neke stvari, a
ovaj ponovo tražio da učestvuje u proizvodnji kokaina.

18. novembar
Bez novosti iz La Paza. Pačungo i Pombo ponovo ispitali potok
ali nisu previše ubeđeni da bi to bio pogodan logor. U ponedeljak
ćemo ga ispitati s Tumainijem. Algaranjaz je došao da popravi put
kako bi vadio kamenje iz reke i proveo je dosta vremena u tom
poslu. Po svemu sudeći, ne sluti naše prisustvo ovde. Sve se
jednolično odvija; komarci i krpelji počinju da stvaraju neugodne
rane na zaraženim ubodima. Hladnoća se pomalo oseća u zoru.

19. novembar
Bez novosti iz La Paza. Bez novosti ovde; pritajili smo se jer je
subota, a tad se lovci vrzmaju.

20. novembar
U podne su stigli Markos9 i Rolando10. Sada nas je šestorica.
Odmah se pristupilo zgodama s puta. Toliko su odužili s dolaskom
jer im je obaveštenje stiglo tek pre nedelju dana. Oni su najbrže
putovali preko Sao Paula. Do iduće nedelje ne treba ni očekivati da
stignu ostala četvorica.
S njima je došao Rodolfo, koji je na mene ostavio veoma dobar
utisak. Izgleda da je on rešeniji od Bigotesa da raskrsti sa svime.
Papi11 ga izvestio o mom prisustvu, kao i Koko, kršeći time
instrukcije; reklo bi se, slučaj ljubomornog utrkivanja oko autoriteta.
Pisao sam Manili{5} s ponekim preporukama (dokumenti I i II), a
Papi je odgovarao na njihova pitanja. Rodolfo se vratio u zoru.

21. novembar
Prvi dan proširene grupe. Dosta je kiše palo i premeštaj na novu
kotu stajao nas je propisnog kvašenja. Već smo instalirani.
Ispostavilo se da je šator u stvari kamionska cirada koja propušta
vodu, ali ipak malo štiti. Mi imamo svoje viseće ležajeve s najlonom.
Prispelo je još malo oružja; Markos ima „garand“, Rolando će dobiti
M-1 iz magacina. Horhe je ostao s nama, ali u kući; tamo će
upravljati radovima na poboljšanju imanja. Rodolfu sam zatražio
agronoma od poverenja. Nastojaćemo da ovo potraje što duže.

22. novembar
Tuma, Horhe i ja smo obišli reku (Njakauazuu) da ispitamo
otkriveni potok. Zbog jučerašnje kiše, reka je bila neprepoznatljiva i
dosta smo se namučili da stignemo do željenog mesta. To je potočić
čije je ušće dobro skriveno, pa kad se valjano podesi, može da
posluži za trajni logor. Vratili smo se u pola deset noću. Ovde bez
novosti.

23. novembar
Postavili osmatračnicu sa koje se vidi kuća na imanju kako bismo
blagovremeno znali da li je neko došao nešto da pretraži ili su
posredi drugi nezvani gosti. Pošto dvojica idu u izviđanje, ostali
imaju po tri sata na straži. Pombo i Markos će ispitati teren oko
našeg logor, do potoka koji je nabujao.
 24. novembar
Pačo i Rolando otišli da ispitaju okolinu reke; sutra treba da se
vrate.
U toku noći dva Algaranjazova nadničara banula su kao usput.
Neočekivana poseta. Nije bilo ničeg neobičnog, samo što nije bilo
Antonija, koji je pošao sa izviđačima, a ni Tume, koji zvanično
pripada kući. Izgovor: lov. Aliučin{6} rođendan.

25. novembar
Sa osmatračnice javili da je stigao neki džip s dva ili tri putnika.
Ispostavilo se da je to služba za borbu protiv malarije; otišli su čim
su izvadili uzorke krvi. Pačo i Rolando stigli uveče, veoma kasno.
Pronašli potok s karte i ispitali ga, uz to su pratili glavni tok reke
dok nisu pronašli napuštena polja.

26. novembar
Pošto je subota, svi smo ostali u logoru. Zamolio sam Horhea da
na konju krene da vidi dokle stiže reka; nije bilo konja pa je pošao
pešice da zatraži jedan od Don Remberta12 (na 20-om ili 25-om km).
Uveče ga nije bilo nazad. Bez novosti iz La Paza.

27. novembar
Horhe se i dalje nije pojavljivao. Naredio sam da se straža drži
cele noći, ali je u 9.00 stigao prvi džip iz La Paza. S Kokoom su stigli
Hoakin13 i Urbano14, kao i jedan Bolivijac: Ernesto, student
medicine15. Koko se vratio da dovede Rikarda sa Braulijem16 i
Migelom17, i još jednim Bolivijcem, Intijem18, koji takođe hoće da
ostane. Sada nas ima 12, uz Horhea koji glumi vlasnika imanja;
Koko i Rodolfo preuzeće uspostavljanje kontakata. Rikardo preneo
neprijatnu vest: Kinez19 je u Boliviji i hoće da pošalje 20 ljudi i da me
vidi. To stvara neprilike jer ćemo internacionalizovati borbu pre
nego što budemo mogli da računama na Estanislaoa. Dogovorili smo
se da ću ga poslati u Santa Kruz i da će ga tamo Koko pokupiti da bi
ga doveo ovamo. Koko je u zoru pošao s Rikardom, koji će preuzeti
drugi džip da bi produžio do La Paza. Koko mora da svrati kod
Remberta da se raspita o Horheu. U preliminarnom razgovoru sa
Intijem, ovaj smatra da se Estanislao neće pobuniti, ali izgleda kao
da je i inače za to da preseče vezove.

28. novembar
Ujutro se Horhe nije pojavio a ni Koko se nije vratio. Potom su
stigli, a sve što se desilo, eto, zadržao se kod Remberta.
Pomalo neodgovorno. Po podne sam okupio bolivijsku grupu da
izložim peruanski predlog da se pošalje 20 ljudi, i svi se složiše da
dođu, ali tek pošto akcije započnu.

29. novembar
Pošli da istražimo reku i potok gde će biti naš sledeći logor.
Tumaini, Urbano, Inti i ja smo sačinjavali tu grupu. Potok je veoma
bezbedan ali i veoma mračan. Pokušaćemo da nađemo drugi koji je
na sat vremena. Tumaini je pao i izgleda da ima prelom kostiju
stopala. Uveče smo stigli u logor, pošto smo izvršili merenje reke.
Ovde bez novosti; Koko je pošao u Santa Kruz da sačeka Kineza.

30. novembar
Markos, Pačo, Migel i Pombo su pošli s nalogom da izvide jedan
udaljeni potok; treba da budu dva dana u putu. Dosta je kiše palo. U
kući, bez novosti.

Mesečna analiza
Sve je dosta dobro ispalo: moj dolazak bez problema; pola ljudi
takođe je ovde; ni oni nisu imali neprilika, mada su stigli sa izvesnim
zakašnjenjem; glavni Rikardovi saradnici bore se protiv svih
nezgoda i teškoća. Izgleda da će sve biti dobro u ovoj zabačenoj
oblasti, gde sve ukazuje na to da ćemo praktično moći da ostanemo
koliko nađemo za shodno. Planovi: da sačekamo ostatak ljudi, da
povećamo broj Bolivijaca barem na 20 i da počnemo da delujemo.
Treba još da saznamo kakva je Monheova reakcija i kako će se
poneti Gevarini ljudi.
 Decembar 1966

1. decembar
Dan prođe bez novosti. Uveče stigli Markos i njegovi drugovi, i
obišli i više nego što je bilo rečeno jer su se raštrkali po brdima. U
dva ujutru me izvestili da je Koko stigao s jednim drugom20;
ostavljam to za sutra.

2. decembar
Kinez je rano stigao, sav raspričan. Proveli smo dan
razgovarajući. Suština: otići će na Kubu i lično će izvestiti o situaciji,
za dva meseca moći će da se pridruže petorica Peruanaca, što će
reći – pošto počnemo da delujemo. Za sada će doći dvojica, jedan
radio-tehničar i jedan lekar, koji će neko vreme biti s nama. Zatražio
je oružje i pristao sam da mu dam jednu BZ, nekoliko „mauzera“ i
granata, kao i da se za njih kupi jedan M-1. Takođe sam odlučio da
im pružim podršku kako bi poslali petoricu Peruanaca da uspostave
vezu za prebacivanje oružja do oblasti blizu Puna, s druge strane
Titikake. Ispričao mi o svom delovanju u Peruu, izložio čak i smeo
plan za oslobođanje Kaliksta21, plan koji mi se čini pomalo
nerealnim. Misli da nekoliko preživelih gerilaca deluje u zoni, ali da
ne zna to tačno, jer se do te zone nije moglo stići.
Ostatak razgovara se više odnosio na svakojake zgode. Oprostio
se jednako poletno kad je pošao u La Paz; nosi naše fotografije.
Koko ima uputstva da pripremi kontakt sa Sančezom22 (koga ću
kasnije videti) i da kontaktira šefa informisanja u Predsedništvu, koji
se ponudio da mu prosledi informacije jer je Intijev zet. Mreža je još
uvek u povoju.

3. decembar
Bez novosti. Nema kretanja jer je subota. Trojica nadničara sa
imanja idu u Laguniljas po bakaluk.

4. decembar
Bez novosti. Sve mirno jer je nedelja. Održao sam predavanje o
našem odnosu prema Bolivijcima koji će doći, i prema ratu.

5. decembar
Bez novosti. Mislili da krenemo, ali kiša nije stala. Usledila mala
uzbuna zbog Loroove pucnjave bez prethodne najave.

6. decembar
Pošli da započnemo drugu jamu kod prvog potoka. Apolinar,
Inti, Urbano, Migel i ja činimo grupu. Migel zamenjuje Tumu, koji se
nije oporavio od svog pada. Apolinar je predočio da želi da se
priključi gerili ali da treba da sredi neke privatne stvari u La Pazu;
rečeno mu je da može, ali da mora malo da pričeka. Oko 11.00 stigli
smo do potoka, napravili smo neupadljivu stazu i pretražili okolinu
kako bismo našli pogodno mesto za sklonište, ali sve je go kamen, a
korito isušenog potoka takođe je od samog kamenja. Ostavili smo
izviđanje za sutra; Inti i Urbano pošli su da možda ulove kakvu
divljač jer hrana je vrlo oskudna a s njome moramo da izguramo do
petka.

7. decembar
Migel i Apolinar lokalizovali pogodno mesto i prionuli na tunel;
alatke su neprikladne. Inti i Urbano se vratiše neurađena posla, ali
predveče Urbano ulovi jednu ćurku svojom M-1, pošto smo već
imali hranu, ostavili smo je za sutrašnji doručak. U stvari, danas se
navršava prvi mesec kako smo ovde, ali, pošto je pogodnije, pregled
ću praviti na kraju svakog meseca.

8. decembar
 Sa Intijem otišli do stene koja se uzdiže iznad potoka. Migel i
Urbano nastavili da kopaju jamu. Po podne, Apolinar je odmenio
Migela. Predveče stigli Markos, Pombo i Pačo, ovaj veoma okasneo i
umoran. Marko me zamolio da ga povučem iz prethodnice ako mu
se ne poboljša stanje. Obeležio sam put do jame koji se nalazi na
šemi II. Ostavio sam im najvažnije zadatke koje treba da obave
tokom svog boravka. Migel će ih preuzeti a mi ćemo se sutra vratiti.

9. decembar
Polako se ujutru vratili i stigli oko 12.00. Pačo je dobio naređenje
da ostane kada se grupa vrati. Pokušavamo da uspostavimo kontakt
s logorom 2, ali nismo uspeli. Nije bilo drugih novosti.

10. decembar
Dan prođe bez novosti, osim što je u kući ispečen prvi domaći
hleb. Porazgovarao sam sa Horheom i Intijem o nekim neodložnim
zadacima. Nije bilo novosti iz La Paza.

11. decembar
Dan prođe bez novosti ali uveče se pojavio Koko s Papijem.
Doveo je Alehandra23 i Artura24, a i jednog Bolivijca, Karlosa25. Po
običaju, drugi džip je zastao usput. Potom su doveli Lekara, Moroa26
i Benignoa27, i dvojicu Bolivijaca, pripadnika etniče grupe Kamba{7}28
sa imanja Karanavija{8}. Noć prođe u uobičajenim zgodama s puta,
sa osvrtom na Antonija29 i Feliksa30, kojih još nema a već je trebalo
da budu tu. Raspravljalo se s Papijem, i odlučeno je da mora da
putuje još dva puta da bi doveo Renana31 i Tanju32. Kuće i skladišta
će biti rasprodati, od toga će se Sančezu dati 1.000 pesa pomoći. On
će zadržati kamionet, jedan džip ćemo prodati Tanji, a drugi ćemo
mi zadržati. Treba još jednom otići po oružje pa sam mu naredio da
sve utovari u jedan džip kako ne bi bilo zadržavanja kod pretovara
jer tada može još i lakše da bude otkriven. Kinez krenuo za Kubu,
naizgled sav oduševljen, i namerava da nam dođe ovamo čim se
vrati. Koko je ostao ovde da bi išao u Kamiri po namirnice a Papi
pođe u La Paz. Desio se opasan incident: lovac iz Valjegrandea33
otkrio je na zemlji otisak nekog od nas, video je tragove, navodno je
video i nekoga od nas i čak je pronašao rukavicu koju je Pombo bio
izgubio. To menja naše planove i treba da budemo znatno oprezniji.
Taj lovac će sutra poći sa Antoniom da mu pokaže gde je postavio
svoje zamke za ante{9}. Inti mi je izrazio svoje rezerve u odnosu na
studenta Karlosa koji, kako je stigao, tako je pokrenu raspravu o
kubanskom učešću, a pre toga još beše izjavio da neće nikuda bez
učešća Partije. Rodolfo ga je poslao jer reče da je sve to samo
pogrešna interpretacija.

12. decembar
Obratio sam se celoj grupi, „održao im vakelu“ o stvarnosti rata.
Posebno sam se zadržao na jedinstvu komande i na disciplini, a
Bolivijce sam upozorio na odgovornost koju preuzimaju kršeći
disciplinu svoje Partije prilikom zauzimanja drugačije linije. Odredio
sam šta će ko da radi: Hoakin će biti zamenik vojnog komandanta;
Ronalndo i Inti – komesari, Alehandro – načelnik štaba; Pombo –
načelnik za službe; Inti za finansije; Njato – snabdevanje i
naoružanje; Moro, za sada, u sanitetskoj službi.
Rolando i Braulio pošli da prenesu grupi da tamo ostane mirna, u
očekivanju da lovac iz Valjegrandea postavi svoje zamke ili obavi
svoje istraživanje sa Antoniom. Uveče su se vratili; zamka nije
daleko. Napili su Valjegrandeanca i on je u toku noći otišao, sav
razdragan s bocom „singanija“{10} u sebi. Koko se vratio iz
Karanavija, gde je pokupovao neophodne namirnice, ali su ga videli
neki iz Laguniljasa koji se iznenadiše količinama.
Nešto kasnije stigao je Markos s Pomboom. Prvi je rasekao
arkadu dok je cepao drva; stavljene su mu dve kopče.

13. decembar
 Hoakin, Karlos i Lekar pošli su da se pripoje Rolandu i Brauliju.
Pombo ih isprati, s tim da se danas odmah vrati. Naredio sam da se
staza prekrije i da se napravi druga, koja, odvajajući se od prve,
dopire do reke, i tako je uspešno urađeno da su Pombo, Migel i
Pačo zalutali prilikom vraćanja, pa su se vratili pored reke.
Porazgovarano je sa Apolinarom, koji će otići na nekoliko dana u
svoju kuću u Vijači, i dato mu je novca za porodicu, poručujući mu
da nikome ništa ne kaže. Koko se oprosti predveče, ali u 3.00 je dat
znak za uzbunu jer se začuše zvižduci i buka a keruša je lajala; bio je
to on, zalutao na brdu.

14. decembar
Dan bez novosti. Valjegrandeanac svrati do kuće da pogleda
zamku, jer ju je juče postavio, suprotno onome što beše ranije kazao.
Pokazan je Antoniju raščišćen put na brdu kako bi njime poveo
Valjegrandeanca i tako otklonio sumnje.

15. decembar
Bez novosti. Preduzete su mere predostrožnosti za polazak
(osmorica) da se najzad smestimo u logoru 2{11}.

16. decembar
Pombo, Urbano, Tuma, Alehandro, Moro, Arturo, Inti i ja pošli
ujutro da bismo ostali; žešće natovareni. Put je prevaljen za 3 sata.
Rolando je ostao s nama a Hoakin, Braulio, Karlos i Lekar se
vratiše. Karlos se pokazao kao dobar pešak i dobar radnik. Moro i
Tuma otkrili rečno udubljenje s prilično velikim ribama pa su
nahvatali 17, što je sasvim dovoljno za jedan izdašan obrok; Moro je
ruku povredio oko jednog bagrea{12}. Potraženo je mesto gde će da
se iskopa dopunska jama, jer prva je gotova i aktivnosti su
obustavljene do sutra. Moro i Inti pokušali da ulove antu pa su
krenuli da provedu noć u vrebanju.
 17. decembar
Moro i Inti ulovili samo divlju ćurku. Mi – Tuma, Rolando i ja –
bacili se na iskopavanje dopunske jame, koja može da bude gotova
sutra. Arturo i Pombo ispitali mesto gde bi postavili radio-stanicu a
potom se bacili na popravku prilaznog puta, koji je u prilično
jadnom stanju. Uveče počela kiša i nije stala do jutra.

18. decembar
Dan je i dalje kišovit ali jama je nastavljena, još samo malo pa će
imati predviđenih 2,5 m. Pretražili smo jedan brežuljak da bismo
instalirali radio-stanicu. Izgleda dosta dobro, ali probe tek treba to
da potvrde.

19. decembar
I danas je bilo kišovito pa nije bilo za pešačenje, ali oko 11.00 su
stigli Braulio i Njato s vestima da reka može da se pređe mada je
duboka. Kad smo krenuli, sreli smo Markosa i njegovu prethodnicu;
došli da se instaliraju. Preuzeće vođstvo a naređeno mu je da pošalje
od 3 do 5 vojnika, već prema mogućnostima. Hodali smo nešto više
od 3 sata.
Uveče, u dvanaest, stigli Rikardo i Koko, dovodeći Antonija i
Rubija (nisu dobili putne karte prošlog četvrtka), kao i Apolinara,
koji dolazi da se definitivno priključi. Uz to, stigao je Ivan, radi
razmatranja čitavog niza pitanja.
Praktično, probdeli smo noć.

20. decembar
Pristupilo se razmatranju niza pitanja i sve je počelo da se dovodi
u red, kad je u logor, iz logora II stigla grupa kojom Alehandro
rukovodi, s vešću da je na putu blizu logora jednim hicem ubijen
jelen, i da je vezan za noge. Hoakin beše prošao tuda nekoliko
časova ranije i ništa nije o tome kazao. Pretpostavka je da ga je
Valjegrandeanac dovukao donde i da ga je iz nekog razloga odbacio
i pobegao. Sa zadnje strane postavljena je straža i poslata su dva
čoveka da uhvate lovca ako se pojavi. Posle nekog vremena stiže
vest da je jelen mrtav od ranije, sav ucrvljan, a potom Hoakin
potvrdi da ga beše video. Koko i Loro su doveli Valjegrandeanca da
vidi životinju i on izjavi da ju je on ranio danima ranije. Time je
slučaj okončan.
Odlučeno je da se ubrzaju kontakti sa čovekom za informacije
koje je Koko smetnuo sa uma i da se porazgovara s Mehijom kako bi
bio veza između Ivana i čoveka za informacije. Taj će biti na vezi s
Mehijom, Sančezom, Tanjom i onim iz Partije, za koga ne znam
kako je postavljen. Može biti da je neko od Viljamontesovih, ali to
treba konkretno utvrditi. Stiže telegram iz Manile da Monhe dolazi
s juga.
Uspostavljen je sistem vezâ, ali nisam zadovoljan jer ukazuje na
otvorenu podozrivost prema Monheu upravo među njegovim
drugovima.
U jedan po ponoći iz La Paza će javiti da li se već pošlo po
Monhea.
Ivan je u prilici da sklapa poslove ali zbog češkog pasoša ne
može; naredna etapa je da se poboljša isprava i mora da piše Manili
da to drugovi ubrzaju.
Tanja će doći sa sledećom da bi primila instrukcije; verovatno ću
je poslati u Buenos Ajres.
Ukratko, odlučeno je da Rikardo, Ivan i Koko krenu avionom iz
Kamirija, a da džip ostane ovde. Kad se vrate, telefonom će
razgovarati s Laguniljasom da jave da su tamo; uveče će Horhe da
svrati po novosti pa će ih pokupiti ako bude nešto pozitivno. U 1.00
nije primljeno ništa iz La Paza. U zoru su krenuli za Kamiri.

21. decembar
Loro mi nije ostavio planove koje je izradio izviđač, tako da i
dalje ne znam kakav je put do Jukija. Pošli smo ujutro bez problema
na putu. Gledaćemo da sve bude ovde do 24. decembra, kada je
predviđeno slavlje.
Sreli smo Pačoa, Migela, Benignoa i Kambu koji su pošli da
donesu radio-uređaj. U pet po podne Pačo i Kamba se vratiše bez
uređaja, koji sakriše u brdu jer je mnogo težak. Sutra će njih petorica
poći odavde da ga donesu. Završena je jama za namirnice; sutra
počinjemo onu za radio-stanicu.

22. decembar
Započeli smo jamu za radio. Na početku veoma uspešno na
mekom zemljištu, ali ubrzo smo naišli na vrlo tvrdu kamenu ploču
koja nam nije dala da nastavimo.
Doneli su generator, koji je dosta težak, ali nije isproban jer nije
bilo goriva. Loro je javio da ne šalje mape jer izveštaj je usmeni pa će
sutra doći da ga preda.
23. decembar
S Pomboom i Alehandrom pošli smo da izvidimo čvrstu podlogu
s leve strane. Moraćemo da probijemo put, ali stiče se utisak da bi se
njime moglo ići bez teškoća. Hoakin stiže s dva druga javljajući da
Loro neće doći jer mu se jedno svinjče otelo pa je pošao da ga traži.
Ništa nema od obilaska čoveka iz Laguniljasa34.
Po podne je doneto prase, dosta krupno, ali nedostaje piće. Loro
je nesposoban čak i za takve stvari, deluje kao da je prilično
nesnalažljiv.

24. decembar

Dan posvećen Badnjoj večeri. Neki ljudi su dvaput putovali i

zakasnili, ali na kraju smo se svi okupili i lepo se proveli, iako su
neki malo i preterali. Loro objasni da put čoveka iz Laguniljasa nije
bio od koristi i da je jedino izvukao jednu dosta nejasnu zabelešku.

25. decembar
 Vraćanje poslu, nije bilo putovanja do polaznog logora. Ovaj je
nazvan C26 na predlog bolivijskog lekara. Markos, Benigno i Kamba
pošli da ispitaju čvrsto tlo s desne strane, po podne se vratili i javili
da su na dva sata od puta videli ogoljenu ravnicu; sutra će stići do
nje. Kamba je dobio groznicu. Migel i Pačo napravili nekoliko
puteljaka za zavaravanje s leve strane i prilazni put do radio-jame.
Inti, Antonio, Tuma i ja nastavili smo s kopanjem jame za radio, što
nije nimalo lak posao jer je tlo sam kamen. Odstupnica se pobrinula
da podigne svoj logor i potraži osmatračnicu s koje će se nadzirati
obe strane prilaza reci; mesto je baš dobro.

26. decembar
Inti i Karlos pošli da istraže teren sve do mesta koje se na karti
vodi kao Juki; taj put po svoj prilici iziskuje dva dana. Rolando,
Alehandro i Pombo nastavili su da kopaju jamu, koja je baš tvrda.
Pačo i ja pošli da pregledamo staze kojima je išao Migel, ne vredi
slediti klisuru. Prilaz u jamu je dosta dobar i teško ga je pronaći.
Ubijene su dve zmije, a juče još jedna; izgleda da ih ima dosta.
Tuma, Arturo, Rubio i Antonio pošli su u lov, a Braulio i Njato ostali
na straži u drugom logoru. Došli su s vešću da se Loro prevrnuo i s
notom kojom se najavljuje Monheov dolazak. Markos, Migel i
Benigno pošli da raščiste put po tvrdoj podlozi ali se cele noći nisu
vratili.

27. decembar
S Tumom pošli da nađemo Markosa, hodali dva i po sata do
početka jednog klanca koji se spuštao s leve strane u pravcu zapada;
pratili smo tragove silazeći niz velike stene. Mislio je tim putem da
stigne do logora ali časovi su prolazili i nikako da stigne. Posle pet
po podne stigli do reke Njakauazu, nekih 5 kilometara ispod logora
1, a u 19.00 u logor. Tamo smo saznali da je Markos prošlu noć
proveo tamo. Nikoga nisam poslao da javi jer sam pretpostavio da
će ih Markos uputiti na put kojim sam i ja išao. Videli smo džip,
dosta oštećen; Loro krenu put Kamirija da donese rezervne delove.
Njato kaže da je zaspao od umora.

28. decembar
Upravo kada smo polazili prema logoru, Urbano i Antonio su
stizali; tražili su me. Markos beše produžio s Migelom da bi stigao
do logora preko klisure a još nije bio stigao; Benigno i Pombo
krenuše da me potraže istim putem kojim smo mi išli. Kad sam
stigao u logor, zatekao sam Markosa i Migela kako spavaju na steni
jer nisu uspeli da stignu do logora; Markos mi se požalio zbog
načina na koji su postupili sa mnom. Po svemu sudeći, žalba se
odnosi na Hoakina, Alehandra i Lekara. Inti i Karlos se vratili a da
nisu pronašli nastanjenu kuću; samo jednu, napuštenu, koja po svoj
prilici nije ona tačka označena na mapi kao Juki.

29. decembar
Markos, Migel, Alehandro i ja otišli smo na ogoljeno uzvišenje da
bismo bolje procenili položaj. Izgleda da je to Tigrova pampa koja tu
počinje: to je planinski venac ujednačene visine a golih vrhova, na
nekih 1.500 m nadmorske visine. Stenoviti teren s leve strane mora
da se odbaci jer pravi luk ka Njakauazuu. Spustili smo se i stigli u
logor za sat i dvadeset minuta. Osmorica koje teret nije iscrpeo
poslata po namirnice. Rubio i Lekar odmeniše Braulija i Njata. Brauli
obavi još jedan put pre dolaska; taj put iz reke izbija iz rečnog
kamenja i zalazi u brdo s druge strane, opet kroz kamenje, što znači
da ne ostaju tragovi. Nije se radilo na jami. Loro krenu za Kamiri.

30. decembar
Uprkos kiši koja je pala i iznova nabujala reku, njih četvorica su
pošla da pokupe preostale stvari u logoru 1, koji je već raščišćen.
Spolja nema vesti. Njih šestorica otišla do jame, i iz dva puta su
tamo ostavili sve što je trebalo.
Zemljana peć za hleb nije dovršena jer je blato.
 31. decembar
U 7.30 stigao je Lekar i javio da je Monhe već tu. Pošao sam sa
Intijem, Tumom, Urbanom i Arturom. Susret je bio srdačan, ali
napet. U vazduhu je lebdelo pitanje: Zašto si došao? S njim je bio
„Božanski hleb“35, novi regrut, Tanja, koja dolazi po instrukcije, i
Rikardo, koji će ostati.
Razgovor s Monheom započeo je od opštih stvari ali je ubrzo
prešao na njegove temeljne stavove, koji se mogu sažeti u tri
osnovna uslova:
1. On će da se povuče iz rukovodstva Partije, ali će se potruditi da
ona ostane makar neutralna te da se izvuku kadrovi za borbu.
2. Vojno-političko rukovodstvo borbe pripalo bi njemu dok se
revolucija odvija na bolivijskoj teritoriji.
3. On će upravljati odnosima s drugim južnoameričkim partijama, u
nastojanju da ih dovede do pozicije podrške oslobodilačkim
pokretima [kao primer je istakao Daglasa Brava36].

Odgovorio sam mu da prva tačka ostaje na njegovoj proceni jer je

on sekretar Partije, mada ja smatram da je njegov stav velika greška.
On je kolebljiv ali i oportunista, a hteo bi da sačuva istorijsko ime
onih koji bi morali da budu osuđeni zbog svog kapitulantskog
držanja. Vreme će mi dati za pravo.
Što se tiče treće tačke, nema problema da to pokuša, ali bio je
osuđen na propast. Tražiti od Kodovile37 da podrži Daglasa Brava
isto je kao da mu se zatraži da osudi pobunu unutar sopstvene
Partije. Vreme će i tu presuditi.
Drugu tačku ne mogu nikako da prihvatim. Vojni šef sam ja i ne
prihvatam nikakve dvosmislenosti u tome. Tu je razgovor zapeo pa
je počeo da se vrti ukrug.
Ostalo je na tome da će da razmisli i porazgovara s bolivijskim
drugovima. Prebacili smo se do novog logora i tamo se obratio
svima predočavajući im izbor da ostanu ili da podrže Partiju; svi se
izjasniše za ostanak, i izgleda da ga je to pogodilo.
U 12.00 održasmo zdravicu na kojoj je on istakao istorijsku
važnost tog datuma. Ja sam odgovorio nadovezujući se na njegove
reči te označio taj trenutak kao novi Muriljoov38 poklič u doba
kontinentalne revolucije, i dodao da naši životi ništa ne znače pred
činjenicom revolucije.
Fidel mi poslao priložene poruke.

Mesečna analiza
Ekipa Kubanaca je uspešno kompletirana; moral ljudstva je dobar
i samo je tu i tamo manjih problemčića. Bolivijci su u redu, mada ih
je malo. Monheovo držanje može, s jedne strane, da odloži razvoj
stvari, ali s druge, doprinosi tome da se oslobodim političkih
obaveza. Naredni koraci, osim čekanja na još Bolivijaca, odnose se
na razgovore koje treba obaviti s Gevarom i sa Argentincima
Maurisiom39 i Hozamijem40 [Maseti41 i disidentska partija].
 Januar 1967

1. januar
I bez rasprave sa mnom, ujutro mi je Monhe saopštio da se
povlači i da će 8. januara podneti ostavku na rukovodstvo u Partiji.
Prema njegovim rečima, njegova misija je okončana. Dok je odlazio,
izgledao je kao neko ko se uputio prema gubilištu. Moj je utisak da
se on, kada je preko Kokoa saznao za moju rešenost da ne popustim
u strateškim stvarima, uhvatio te tačke da bi izdejstvovao rascep,
pošto su mu argumenti inače neodrživi.
Po podne sam okupio sve da im rastumačim Monheovo držanje i
najavim da ćemo uspostaviti jedinstvo sa svima koji budu hteli da
podignu revoluciju, pa sam predočio i teške trenutke i dane moralne
zebnje za Bolivijce; pokušali bismo da im razrešimo probleme preko
kolektivnih diskusija ili komesara.
Precizirao sam Tanjin put u Argentinu kako bi se tamo sastala s
Maurisiom i Hozamijem te ih zakazala ovde. Sa Sančezom smo
precizirali njegova zaduženja i odlučili smo da Rodolfa, Lojolu42 i
Umberta43 ostavimo u La Pazu, do daljeg. U Kamiri jedna Lojolina
sestra44, a u Santa Kruzu Kalvimonte45. Mito46 će putovati zonom
Sukre da vidi gde će se instalirati. Lojola će biti zadužena za
finansijsku kontrolu i šalje joj se 80.000 pesa, od čega je 20.000
namenjeno kaminonu koji Kalvimonte treba da kupi. Sančez će
kontaktirati Gevaru da bi se sastao s njim. Koko će otići u Santa
Kruz da porazgovara s jednim Karlosovim bratom47 kako bi se
primio zaduženja da prihvati njih trojicu koji dolaze iz Havane.
Pisao sam Fidelu poruku koja je dokument CZO#2.

2. januar
Jutro je proteklo u šifrovanju pisma. Ljudi (Sančez, Koko i Tanja)
krenuše po podne, kad je Fidel privodio kraju svoj govor. Osvrnuo
se na nas na način koji nas još više obavezuje, ako je to moguće.
U logoru se jedino radilo na jami, ostali pođoše po stvari iz prvog
logora. Markos, Migel i Benigno krenuše u izviđanje put severa. Inti
i Karlos ispitaše reku Njakauazu dok nisu naišli na ljude, verovatno
u Jukiji. Hoakin i Lekar treba da ispitaju reku Jaki do njenog izvora
ili da naiđu na ljude. Svi imaju pet dana maksimalnog roka.
Ljudi stigli u logor sa vešću da se Loro nije vratio pošto je ispratio
Monhea.

3. januar
Radili smo u jami, da joj napravimo krov: bez uspeha. Sutra treba
da završimo. Samo dva čoveka su pošla po tovar i donela vest da su
sinoć svi izašli. Ostatak drugova se pozabavio krovom iz kuhinje,
već je gotov.

4. januar
Dan bez naročitih novosti. Ljudi pošli po tovar. Mi završili krov
jame za vezistu. Morali smo da prekinemo zbog kiše.

5. januar
I dalje prenosimo tovar. Biće potrebno još nekoliko putovanja.
Jama je završena sa svim svojim dodacima (mala jama za
postrojenje). Isprobane su puške pozadinskog ljudstva i ponekog iz
sredine; sve ispravne, osim Apolinariove. Stigli svi izviđači. Inti i
Karlos išli uz reku Njakauazu da bi pronašli ljude. Našli nekoliko
kuća, među njima i dva srednja zemljoposednika, a jedan živi u
Laguniljasu i ima 150 krava. Tu je neko malo naselje nazvano Iti,
odakle polazi put iz La Eradure do Laguniljasa. Otuda su stigli u
Tikuču, povezanu kamionskim drumom sa Vaka Guzmanom. Vratili
se stazom koja izbija na reku Ikiru, koju ćemo mi identifikovati kao
Jaki. Kota označena kao Juki je manež blizu ovog logora, njegovi
žitelji su ga napustili zbog kuge među grlima. Hoakin i Lekar
nastavili do Ikire sve dok nisu nabasali na nesavladive stene; nisu
naišli na ljude, već na njihove tragove. Markos, Migel i Benigno išli
po čvrstom kopnu dok nisu dospeli do nepristupačnog mesta,
presečenog velikom stenom.
Imamo novog regruta: malu ćurku koju je Inti uhvatio.

6. januar
Markos, Hoakin, Alehandro, Inti i ja pošli pre podne do
ogoljenog čvrstog tla. Tamo sam doneo sledeću odluku: Markos će
pokušati, s Kambom i Pačoom, da stigne do Njakauazua s desne
strane, izbegavajući ljude; Migel će, s Brauliom i Anisetom, potražiti
prolaz preko čvrstog tla ne bi li uspostavili središnji put; Hoakin će,
s Benignoom i Intijem, potražiti prolaz do reke Frijas koja, shodno
mapi, teče uporedo s Njakauazuom, s druge strane čvrstog tla koje
bi trebalo da bude Tigrova pampa.
Po podne stigao Loro s dve mazge koje kupi za 2.000 pesa; dobar
posao: životinje su pitome i snažne. Naloženo je da pođe po Braulija
i Pačoa kako bi onaj mogao da krene sutra; odmenili ih Karlos i
Lekar.
Posle nastave ispalio sam malu paljbu o svojstvima gerile i
potrebi veće discipline te objasnio da se naša misija pre svega sastoji
u tome da stvorimo uzorno jezgro koje će biti kao čelik, i na taj
način objasnio važnost učenja, neophodnog za budućnost. Potom
sam sazvao Hoakina, Markosa, Alehandra, Intija, Rolanda, Pomboa,
Lekara, Njata i Rikarda kao odgovorne. Objasnio sam zašto je
Hoakin izabran kao drugi, zbog nekih Markosovih propusta koji se
stalno ponavljaju, iskritikovao Hoakinov stav zbog njegovog
incidenta s Markosom na Novoj godini i u nastavku objasnio neke
od zadataka koje treba obaviti da bi se naša organizacija poboljšala.
Na kraju mi je Rikardo ispričao incident koji je imao sa Ivanom, u
Tanjinom prisustvu, gde su se uzajamno opsovali pa je Rikardo
naredio Ivanu na izađe iz džipa. Neprijatni incidenti među
drugovima kvare rad.

7. januar
 Pošli izviđači. „Gondola“{13} je povela samo Alehandra i Njata,
ostali su bili oko internih poslova. Odneto je postrojenje i sve
Arturove stvari, napravljen je dopunski krov za jamu i sređen je
bunar sa vodom a preko potoka je napravljen mostić.

8. januar
Nedelja. Gondola je proširena na 8, doneto je gotovo sve. Loro je
najavio put u Santa Kruz a nije bio predviđen, navodno radi opreme
za mazge. Nije bilo nastave, niti bilo koje aktivnosti. Dopalo mi je da
stražarim napolju, veoma izložen oštrim vremenskim uslovima.

9. januar
Kiša pala, sve je mokro. Nadošla reka, ne može da se pređe, tako
da nije izvršena smena straže u starom logoru.
Još jedan dan bez novosti.

10. januar
Izvršena je smena stalne straže starog logora; Rubio i Apolinar
odmenili Karlosa i Lekara. Reka i dalje visoka, iako se smanjuje.
Loro otišao u Santa Kruz i nije se vratio.
S Lekarom (Moroom), Tumom i Antoniom, koji treba da
preuzme logor, popeli se do Tigrove pampe. Tamo sam Antoniju
objasnio šta je njegov zadatak za sutra u ispitivanju mogućeg
potoka, smeštenog zapadno od našeg logora. Otuda potražili vezu
sa starim Markosovim putem, što smo relativno lako i uspeli.
Predveče stiglo 6 izviđača: Migel s Brauliom i Anisetom, Hoakin s
Benignoom i Intijem. Migel i Braulio uspeli da izvedu odlazak do
reke koja preseca čvrsto kopno pa dospeli do mesta pored kojeg se
po svoj prilici nalazi Njakauazu. Hoakin uspeo da siđe do reke, koja
je verovatno Frijas, i malo išao uz nju. Izgleda de je to isti put kojim
su išli oni iz druge grupe, što ukazuje na to da su nam mape očajne
jer tu se reke predstavljaju kao da su razdvojene masivom i kao da
se odvojeno ulivaju u Grande. Markos se još nije vratio.
 Primljena poruka iz Havane kojom se najavljuje da Kinez kreće
12, s Lekarom i radio-tehničarem, a Rea48 14. Ne pominje naša
preostala dva druga.

11. januar
Antonio pošao da ispita pritoku zajedno s Karlosom i Arturom.
Vratio se uveče i jedina konkretna vest jeste da se potok završava u
Njakauazuu, ispred lovišta. Alehandro i Pombo pristupili izradi
karata u Arturovoj jami i stigli s vešću da su mi se knjige skvasile;
neke su se raspale a radio-prijemnici mokri i zarđali. Kad se tome
doda da su oba radija slomljena, dobija se tužna slika o Arturovoj
sposobnosti.
Markos stigao uveče. Pao u Njakauazu još mnogo ranije pa nije
ni stigao do ušća s pretpostavljenim Frijasom. Nisam baš siguran u
mape, niti u tačnost ovog poslednjeg vodenog puta.
Započeli smo učenje kečua{14} pod rukovodstvom Aniseta i
Pedra.
Dan „bora“{15}. Izvađene larve iz Markosa, Karlosa, Pomboa,
Antonija, Moroa i Hoakina.

12. januar
Gondola poslata po poslednje stvari. Loro se nije još vratio.
Napravili smo neke vežbe penjanja po brdima oko našeg potoka, ali
za to je bilo potrebno preko dva sata s boka i samo 7 minuta
sredinom; tu treba da izvedemo odbranu.
Hoakin mi rekao da je Markos pogođen pomenom njegovih
propusta na sastanku neki dan. Moram da popričam s njim.

13. januar
Popričao s Markosom; požalio se što sam ga iskritikovao pred
Bolivijcima. Njegova argumentacija nema osnova; sa izuzetkom
njegovog emocionalnog stanja, koje zavređuje pažnju, sve ostalo je
nebitno.
Osvrnuo se na nipodaštavajuće reči koje mu je Alehandro uputio.
To je razjašnjeno s njim i izgleda da toga nije bilo, već samo rekla-
kazala. Markos se malo smirio.
Inti i Moro pošli u lov, ali ništa. Pošle ekipe da iskopaju jamu
tamo dokle mazge budu mogle da stignu, ali ništa nije moglo da se
uradi u tom smislu pa je odlučeno da se napravi mala koliba od
zemlje i pruća. Alehandro i Pombo izradili studiju o odbrani prilaza
i obeležili rovove; sutra nastavljaju.
Vratili se Rubio i Apolinar, a Braulio i Pedro otišli do starog
logora. Nema vesti o Lorou.

14. januar
Markos, sa svojom izvidnicom, izuzev Beningnoa, pođe niz reku
da napravi zemljanu kolibu; trebalo je da se vrati uveče, ali se vratio
u podne zbog kiše, tako da koliba nije završena.
Hoakin bio na čelu grupe koja je započela rovove. Moro, Inti,
Urbano i ja krenuli u obilazak naše pozicije kroz čvrsto kopno s
desne strane potoka, ali smo pošli pogrešnim pravcem pa smo
morali da obilazimo dosta opasne litice. U podne počela kiša pa su
aktivnosti prekinute.
Bez vesti o Lorou.

15. januar
Ostao sam u logoru, pišući instrukcije za kadrove u gradu. Pošto
je nedelja, radilo se pola dana: Markos, sa izvidnicom, na zemljanoj
kolibi, kod odstupnice i centra rovova; Rikardo, Urbano i Antonio
na poboljšanju jučerašnjeg puta, u čemu nisu uspeli zbog gromadne
stene između padina do reke i čvrstog tla.
Nije bilo odlaska u stari logor.

16. januar
Na rovovima nastavljen rad koji još nije gotov. Markos bezmalo
završio svoj posao jer je napravio sasvim solidnu kućicu. Lekar i
Karlos odmenili Braulija i Pedra. Ovi došli s vešću da je Loro stigao i
da dovodi mazge, ali se ne pojavi, iako Aniseto pođe po njega.
Alehandro pokazuje simptome malarije.

17. januar
Dan slabog kretanja. Rovovi prve linije završeni, kao i zemljana
koliba.
Loro došao da izvesti o svom putu; kad sam ga upitao zašto je
otišao, priznao mi je da je obišao neku ženu koju ima tamo. Doneo
opremu za mazgu, ali nije uspeo da je natera da ide rekom.
Nema vesti od Kokoa; postaje malo alarmantno.

18. januar
Dan osvanu oblačno, zbog čega nisam pošao u inspekciju rovova.
Urbano, Njato, Lekar (Moro), Inti, Aniseto i Braulio krenuli kao
gondola. Alehandro nije radio jer se oseća bolesnim.
Nedugo zatim počela obilna kiša. Po pljusku stigao Loro da javi
kako Algaranjaz beše porazgovarao sa Antoniom i pokazao da
poznaje mnogo toga te se ponudio da sarađuje s nama, oko kokaina
ili bilo čega drugog, i to „bilo čega“ ukazuje na to da sluti da tu ima
još nešto. Izdao sam Lorou instrukcije da ga obavezuje ne
obećavajući mu mnogo: samo isplata svega što prenese džipom i da
mu smrtno pripreti u slučaju izdaje. Zbog obilnih padavina, Loro
krenu smesta kako ne bi reka nadošla.
Gondola nije stigla u osam pa je izdata blanko karta da se pojede
sledovanje „gondolijera“, i ono je u trenu pojedeno. Nekoliko
minuta kasnije stigli Braulio i Njato, da izveste da ih je visoki
vodostaj zatekao u putu; pokušali svi da nastave, ali Inti je upao u
vodu i izgubio pušku pa zadobio kontuzije. Ostali odlučili da ostanu
da prenoće tamo, a njih dvojica stigli na jedvite jade.

19. januar
 Dan rutinski započeo, radeći na odbranama i popravljajući logor.
Migel ima visoku temperaturu, sa svim odlikama malarije. I sâm
sam celog dana bio „presečenog“ tela, ali bolest nije izbila.
U osam ujutru stigla četvorica okasnelih, donoseći pristojno
sledovanje čokloa{16}; noć proveli šćućureni oko nekakve logorske
vatre. Sačekaće se da se reka spusti kako bi se možda puška
povratila.
Oko četiri po podne, kad su Rubio i Pedro već pošli da odmene
drugu dvojicu na straži u drugom logoru, stigao Lekar da javi kako
je policija stigla do tog drugog logora. Poručnik Fernandez49 i 4
policajca u civilu stigli iznajmljenim džipom u potrazi za fabrikom
kokaina. Samo su pretresli kuću a pažnju im privukle neke neobične
stvari, kao što je karbid koji je donet za naše lampe, a koje nisu
prebačene u našu jamu. Oduzeli pištoj Lorou ali mu ostavili
„mauzer“ i pušku kalibra 22; izveli predstavu kao da bi Algaranjazu
oduzeli jednu 22-kalibarsku pušku, koju su pokazali Lorou pa se
povukli, uz upozorenje da im je sve poznato i da treba računati na
njih. Pištolj će Loro moći da potraži nazad u Kamiri, „bez talasanja,
samo ako se obratite meni“, reče poručnik Fernandez. Upitao još i
za Brazilca. Lorou je izdato uputstvo da pritegne Valjegrandeanca i
Algaranjaza, koji mora da su pokrenuli špijuniranje i potkazivanje,
tako da ode u Kamiri pod izgovorom da traži pištolj a u stvari se
povezao s Kokoom (nešto sumnjam da je na slobodi). Mora da živi
na planini što duže.

20. januar.
Pošao sam u inspekciju položaja i izdao nalog za ostvarenje plana
odbrane koji sam uveče objasnio. Zasniva se na brzoj odbrani neke
oblasti blizu reke, od koje će zavisiti kontranapad s nekim ljudima iz
prethodnice, kroz puteve paralelne s rekom, s tim da izbiju kod
pozadine.
Nameravali smo da izvedemo razne vežbe, ali se stvar
iskomplikovala u starom logoru, jer se pojavio neki gringo50 sa M-2
iz koje je ispaljivao rafale. To je Algaranjazov „prijatelj“ koji dolazi
da u njegovoj kući provede 10 dana odmora. Biće poslate ekipe za
izvidnicu, a logor ćemo preseliti bliže Algaranjazovoj kući. Ukoliko
ovo pukne, pre nego što napustimo mesto, tom tipu ćemo staviti do
znanja svoje prisustvo.
Migel i dalje ima visoku temperaturu.

21. januar
Izveli vežbu simulacije koja u nekim delovima nije uspela, ali je
sve u svemu bila dobra; treba insistirati na povlačenju, što je bila
najslabija tačka vežbe. Posle krenule komisije; jedna, s Brauliom, da
proseče put paralelan s rekom, prema zapadu, a druga, sa istim
zadatkom, prema istoku. Pačo ode na golo brdo da isproba jedan
odašiljač a Markos pođe sa Anisetom ne bi li se našao put s kojeg će
Algaranjaz moći da bude pod pravilnim nadzorom. Trebalo je da se
svi vrate pre 2.00, osim Markosa. Napravljeni su putevi i zvučna
proba, što je bilo pozitivno. Markos se rano vratio jer je kiša
onemugućila svaku vidljivost. Po kiši stigao Pedro dovodeći Kokoa i
tri nova regruta: Benhamina51, Eusebija52 i Valtera53. Prvi dolazi s
Kube i ide u izvidnice jer ima iskustva sa oružjem, a druga dvojica u
pozadinu. Mario Monhe je porazgovarao s trojicom koja su došla s
Kube pa ih je odvratio od pristupanja gerili. Ne samo da nije podneo
ostavku na rukovodstvo Partije nego je Fidelu poslao priloženi
dokument D. IV. Primio poruku od Tanje kako će da otputuje i kako
je Ivan bolestan, kao i njegovu poruku, koja je priložena kao
dokument D. V. Uveče sam okupio celu grupu pa im pročitao
dokumente, ukazao na netačnosti u vezi s tačkom a) i b) pristupa, i
održao im malu bukvicu. Izgleda da su pravilno to primili. Od
trojice novih, dvojica deluju čvrsto i savesno, najmlađi je Ajmaranac
koji zrači zdravljem.

22. januar
Pošla jedna gondola s 13 ljudi, plus Braulio i Valter da odmene
Pedra i Rubija. Vratili se po podne, nisu iscrpli tovar. Ovde sve
mirno. Kad se vratio, Rubio doživeo pad bez težih posledica, ali pad
bio spektakularan.
Pišem Fidelu dokument #3 da mu izložim situaciju i proverim
vezu. Treba da ga pošaljem u La Paz po Gevaru, ako se 25-og pojavi
na sastanku u Kamiriju.
Pišem instrukcije za kadrove u gradovima (D. III){17}. Zbog
gondole, nije bilo aktivnosti u logoru. Migel se oporavlja, ali sad
Karlos ima visoku temperaturu.
Danas izveden opit sa tuberkulinom. Ulovljene su dve ćurke;
jedna životinjka upala u zamku, ali ona joj odseče nogu pa je uspela
da pobegne.

23. januar
Razdeljena su zaduženja unutar logora i nekoliko izviđanja: Inti,
Rolando i Arturo krenuli u potragu za mestom gde bi eventualno
mogao da se skloni Lekar s potencijalnim ranjenicima. Markos,
Urbano i ja otišli da ispitamo uzvišicu pre puta, kako bismo pronašli
mesto odakle se vidi Algaranjazova kuća; bilo je uspeha u tome i
dosta se dobro vidi.
Karlos i dalje ima temperaturu, tipičnu za malariju.

24. januar
Gondola pošla sa 7 ljudi; rano se vratila sa celokupnim tovarom i
kukuruzom. Ovog puta se Hoakin okupao i izgubio „garand“, ali ga
je ipak spasao. Loro se vratio i već je skriven. Koko i Antonio su i
dalje napolju; treba sutra ili prekosutra da se vrate sa Gevarom.
Popravljen je jedan od puteva za opkoljavanje neprijatelja u
slučaju eventualne odbrane ovih položaja. Uveče je usledilo
objašnjenje vežbe od pre neki dan, i ispravljanje nekih propusta.

25. januar
Ižali smo s Markosom da izvidimo put koji izlazi na pozadinu
napadača. Trebalo nam je skoro sat da stignemo, ali mesto je
odlično.
Aniseto i Benhamin krenuli da provere odašiljač sa uzvišice
odakle se vidi Algaranjazova kuća, ali su se zagubili i komunikacija
nije uspostavljena; mora da se ponovi vežba. Započeta je još jedna
jama za lične stvari. Vratio se Loro i priključio se izvidnici.
Porazgovarao sa Algaranjazom i rekao mu šta sam mu poručio. Ovaj
priznao da je dozvolio da Valjagrandeanac špijunira, ali je odbio da
prizna da je on potkazao. Koko je Valjegrandeanca oterao iz kuće
jer ga je Algaranjaz bio poslao da špijunira. Primeljena je poruka iz
Manile kojom se javlja da je sve dobro stiglo i da Kole54 ide tamo
gde ga čeka Simon Rejes55. Fidel upozorava da će ih saslušati i da će
biti tvrd prema njima.

26. januar
Tek što smo bili počeli da radimo na novoj jami, stigla je vest da
je Gevara stigao s Lojolom; pošli smo u kućicu središnjeg logora i
tamo su stigli u 12.00.
Predočio sam Gevari svoje uslove: rasturanje grupe, nema činova
ni za koga; još nema političkih organizacija i treba izbegavati
polemike oko međunarodnih ili domaćih nesuglasica. Sve je primio
krajnje jednostavno i nakon hladnog početka, odnosi s Bolivijcima
postali srdačni.
Lojola je ostavila na mene vrlo lep utisak. Veoma je mlada i
nežna, ali se vidi da je svesno rešena. Samo što je nisu izbacili iz
omladine, ali se radi na tome da se izdejstvuje njeno povlačenje. Dao
instrukcije kadrovima i druga dokumenta; osim toga, nadoknadio
sam potrošeni iznos, koji se penje na 70 hiljada pesa. Sve smo kraći s
novcem.
Dr Pareha56 će biti postavljen za šefa mreže, a Rodolfo će nam se
opet pridružiti za 15 dana.
Šaljem pismo Ivanu (D. VI) sa instrukcijama.
Izdao uputstva Kokou da proda džip, ali da obezbedi
komunikaciju sa imanjem.
Oko 19.00, kad se već smrkavalo, pozdravili smo se na rastanku.
Poći će sutra uveče, i Gevara će doći s prvom grupom od 4. do 14.
februara; rekao da ne može ranije zbog komunikacija i da mu
ljudstvo sada beži zbog karnevala.
Doći će jači radio-otpremnici.

27. januar
Poslata snažna gondola koja je gotovo sve donela, ali još ima
tovara. Uveče su Koko i izaslanici morali da krenu; ovi će ostati u
Kamiriju a Koko će otići u Santa Kruz da sredi prodaju džipa,
planiranu posle 15-og.
I dalje pripremamo jamu. U zamku ulovljen jedan tatu{18}.
Privode se kraju pripreme oko snabdevanja za put. U principu, poći
ćemo kad se Koko vrati.

28. januar
Gondola raščišćava stari logor. Donese informaciju da je
Valjegrandeanac uhvaćen dok se vrzmao oko kukuruzišta, ali je
pobegao. Sve ukazuje da se bliži čas odluke oko imanja.
Već je kompletirano snabdevanje za deset dana marša i utvrđen
datum: dan ili dva pošto se Koko vrati 2. februara.

29. januar
Dan potpunog lenčarenja za kuvare, lovce i straže.
Po podne stigao Koko ali nije bio u Santa Kruzu, nego u
Kamiriju. Ostavio je Lojolu da bi avionom otišla u La Paz, a Moises
da gondolom ode u Sukre. Utvrdili su nedelju kao dan kontakata.
Određuje se 1. februar za polazak.

30. januar
U gondoli bilo 12 ljudi i ona prevezla najveću količinu namirnica;
ima još tovara za 5 ljudi. Lov – ništa.
Završena je jama za lične stvari; nije dobro ispala.

31. januar
Poslednji dan logorovanja. Gondola je raščistila stari logor i
povučene su straže. Ostali Antonio, Njato, Kamba i Arturo.
Instrukcije glase: uspostaviti kontakt najdalje svaka tri dana; dok ih
bude četvorica, dvojica će biti pod oružjem; straža neće ni trenutka
biti zaboravljena; novoprimljeni će biti instruirani o opštim
normama, ali ne treba da znaju više od neophodnog; logor će biti
očišćen od svih ličnih stvari a oružje će biti sakriveno u brdu,
prekriveno jednim šatorom. Novčane zalihe biće sve vreme u
logoru, na telu nekoga; ispitaće se već napravljeni putevi i obližnji
potoci. U slučaju naglog povlačenja, dvojica će ići u Arturovu jamu:
Antonio i sam Arturo; Njato i Kamba će se povući preko potoka i
jedan će trknuti da ostavi obaveštenje na mesto koje ćemo sutra
odrediti. Ako bude više od četvoro ljudi, jedna grupa će čuvati
rezervnu jamu.
Obratio sam se ljudstvu i izdao instrukcije o maršu. I Kokou sam
dao poslednje instrukcije (D. VII).

Mesečna analiza
Kao što sam i očekivao, Monheov stav je u prvom trenutku bio
zakukuljen, a potom i izdajnički.
Partija se već diže protiv nas i ne znam dokle će to stići, ali to nas
neće zaustaviti i možda se na kraju pokaže plodotvornim (gotovo
sam siguran u to). Najčasniji i najborbeniji biće s nama, makar prošli
kroz lakše ili teže krize savesti.
Do sada se Gevara dobro pokazao. Videćemo kako će se on i
njegovi ponašati ubuduće.
Tanja je krenula, ali Argentinci nisu dali znake života, a ni ona.
Sada dolazi gerilska etapa u pravom smislu i isprobaćemo ljudstvo.
Vreme će reći šta daje i kakve su perspektive bolivijske revolucije.
 Od svega predviđenog, najsporije je išlo priključenje bolivijskih
boraca.
 Februar 1967

1. februar
Realizovana je prva etapa. Ljudi stigli pomalo umorni, ali sve u
svemu, dobro je ostvarena. Antonio i Njato se popeli da utanačimo
lozinku i poneli moj ranac, kao i Moroov, jer se Moro tek oporavlja
od malarije.
Ustanovljen je sistem uzbune u boci ispod žbunja kraj puta.
Na začelju kolone Hoakin je kuburio s teretom i cela grupa je
kasnila.

2. februar
Naporan i spor dan. Lekar malo usporava marš, ali i opšti ritam
je inače spor. U 4.00 stigli do poslednjeg mesta s vodom i tu se
ulogorili. Izvidnica dobila naređenje da stigne do reke (po svoj
prilici Frijas), ali isto nije imala dobar ritam.
U toku noći pala kiša.

3. februar
Dan osvanuo kišovit, zbog čega smo odložili polazak za 8.00. Kad
smo polazili, stigao Aniseto s konopcem kako bi nam pomogao kod
teških deonica, a malo kasnije je opet počela kiša. Stigli do potoka u
10.00, mokri do gole kože, pa je odlučeno da danas ne nastavimo.
Potok ne može da bude Frijas; naprosto, nema ga na karti.
Sutra će izvidnica poći sa Pačoom na čelu i uspostavljaćemo vezu
na svaki sat.

4. februar
Hodali od jutra do četiri po podne, s pauzom od 2 sata da bismo
pojeli supu u podne. Put je sledio reku Njakauazu; relativno dobar
ali koban za obuku te tako već ima nekoliko drugova gotovo bosih.
 Ljudi su umorni, ali se svi drže dosta dobro. Ja sam lakši za
gotovo 15 funti{19} i mogu okretno da hodam iako bol u ramenima
povremeno postaje nepodnošljiv.
Nije nađeno skorašnjih tragova ljudi oko reke, ali shodno mapi,
svakog časa treba da naiđemo na nastanjena mesta.

5. februar
Neočekivano, nakon 5 sati pešačenja tokom prepodneva (12–14
km), izvidnica nam javila da su našli životinje (ispostavilo se kobila i
njeno ždrebe). Zastali smo i naložili izviđanje okoline da bi se
izbeglo moguće nastanjeno mesto. Rasprava se povela da li smo kod
Iripitija{20} ili na ušću sa Saladiljom, označenim na mapi. Pačo se
vratio s vešću da ima jedna velika reka, nekoliko puta veća nego
Njakauazu, i da ne može da se pređe. Stigli donde i naišli na reku
Rio Grande, pri tom nadošlu. Ima znakova života, ali ne baš
skorašnjih, a staze kojima smo pošli završavale se u visokoj travi bez
znakova da iko prolazi tuda.
Ulogorili se na rđavom mestu, blizu Njakauazua da bismo
iskoristili njenu vodu, pa ćemo sutra poći u ispitivanje obe strane
reke (istočne i zapadne) da bismo upoznali okolinu, a druga grupa
će pokušati da je pređe.

6. februar
Miran dan obnavljanja snage. Hoakin ide s Valterom i Lekarom
da izvidi Rio Grande prateći njegov tok; idu 8 km i ne nailaze na
prelaz već samo na jedan potok sa slanom vodom. Markos malo
hoda uz maticu i ne stiže do Frijasa; prate ga Aniseto i Loro.
Alehandro, Inti i Pačo pokušavaju da preplivaju reku ali u tome ne
uspevaju. Mi se vratili gotovo kilometar tražeći bolje mesto. Pombo
je nešto bolan.
Sutra ćemo započeti splav kako bismo pokušali da pređemo
reku.
 7. februar
Splav je napravljen pod Markosovim vođstvom; ispao mnogo
veliki i nepogodan za manevrisanje. U 13.30 krenuli prema mestu
gde će početi prelazak i on je otpočeo u 14.30. Iz dva puta izvidnica
prešla, a u trećem prelasku pola ljudstva iz centra i moja odeća, ali
ne i moj ranac. Kada su ponovo prešli reku da prebace ostatak
centra, Rubio se prebaci u računu pa ga reka odvede daleko
nizvodno – nije mogao da ga spase. Splav se raspao, i Hoakin
započe drugi koji je bio gotov do devet uveče, ali nije bilo potrebno
preći noću jer kiša nije padala a vodostaj je nastavio da opada. Iz
centra smo ostali Tuma, Urbano, Inti, Alehandro i ja. Tuma i ja
prespavali na zemlji.

8. februar
U 6.30 počeo prelazak ostatka centra. U 8.00 špic prethodnice
krenuo i kada je centar stigao, ona je cela pošla, a u 8.30 i centar,
kada je cela pozadina bila s ove strane. Naloženo joj je da sakrije
splav i da produži dalje. Put je trnovit pa je morao da se raskrči
mačetom. U 18.00, gladni i žedni, stigli smo do potoka s malim
udubljenjem pa je odlučeno da se ulogorujemo pored; ima puno
tragova svinja.
Braulio, Aniseto i Benigno otišli do reke na neka tri kilometra i
vratili se s vešću da su videli tragove kožnih sandala i tri traga
životinja, od kojih je jedna potkovana; svi su sveži.

9. februar
Posle nekih pola sata hodanja, pade mi na pamet da napustimo
stazu koja ide nagore i da nastavimo uz reku; nedugo potom pojavi
se kukuruzište. Poslao sam Intija i Rikarda u ispitivanje i sve se
pretvorilo u opštu gungulu. Trag koji mi ostavismo nisu videli oni
iza nas pa su pomislili da sam se izgubio. Komisije pošle na sve
strane, izvidnica ugledala kuću i očekivala moj dolazak. Inti i
Rikardo naišli na neke dečake i pošli u kuću mladog seljaka57 sa
šestoro dece, koji ih lepo primi i prosledi mnoštvo podataka. U
drugom susretu Inti mu kaza da je šef gerilaca te otkupi dve svinje i
pokoju umintu{21}
Ostali smo na istom mestu i jeli kukuruz i svinjetinu. Imali smo
ponče{22} u zoru, ali ga mi ostavili za sutra.

10. februar
Igrajući ulogu Intijevog pomoćnika, pošao sam da porazgovaram
sa seljacima. Mislim da komedija nije sasvim uspela jer se Inti sav
ukipio.
Seljak čuči u čoveku; nemoćan je da nam pomogne, ali nemoćan i
da predvidi opasnosti kojoj se izlaže, pa zbog toga je potencijalno
opasan. Dao neke naznake o seljacima, ali nije mogao da bude
precizan jer ni sam nije do kraja pouzdan.
Lekar izlečio decu koja su imala gliste, i od njih jedno koje je
kobila udarila. Potom smo se rastali.
Proveli smo popodne i noć u spravljanju uminte (nije ispala).
Uveče sam izneo nekoliko zapažanja okupljenim drugovima, o
narednih 10 dana. U načelu, nameravam da hodamo još 10 dana
prema Masikuriju tako da drugovi i fizički vide vojnike, potom ćemo
pokušati da dođemo do Frijasa da bismo ostavili još jedan istraženi
put.
(Seljak se zove Rohas.)

11. februar
Rođendan starog{23}: šezdeset sedmi.
Pošli stazom jasno omeđenom obalom reke, dok nije postala
teško prohodna a povremeno se i gubila, uz karakteristiku da tuda
niko nije odavno prošao. U podne stigli do tačke gde se ona
potpuno zatvara, pored jedne velike reke koja nam je, odjednom,
pobudila nedoumicu da li je to Masikuri ili nije. Zastali smo kod
jednog potoka dok su Markos i Migel išli u izviđanje uz reku, a Inti,
s Karlosom i Pedroom, niz reku, ne bi li pronašli ušće. Tako i bi, pa
je utvrđeno da je to ipak Masikuri, čiji se prvi prelaz izgleda nalazi
nešto niže, i gde su izdaleka ugledali nekoliko seljaka kako
utovaruju konje. Verovatno su videli naše tragove, od sada nadalje
treba pooštriti mere opreza. Nalazimo se na otprilike dve milje od
Arenalesa, shodno seljakovim objašnjenjima.
Nadmorska visina: 760 m.

12. februar
Dva kilometra što ih je juče izvidnica prevalila brzo su
prepešačena. Od tog trenutka penjanje je bilo veoma usporeno. U
četiri po podne došli smo do glavnog druma koji je izgledao kao da
je onaj traženi. Ispred, s druge strane reke, bila je jedna kuća za koju
smo odlučili da je zanemarimo i da potražimo drugu, sa ove strane,
koja bi trebalo da bude Montanjova, jednog što nam ga je Rohas
preporučio. Inti i Loro otišli tamo ali nisu nikoga našli, mada je sve
ukazivalo na to da je to ta kuća.
U 19.30 krenuli u noćni marš koji je poslužio da se pokaže koliko
toga treba još da se nauči. Oko deset sati Inti i Loro ponovo otišli u
kuću donoseći ne previše dobre vesti: čovek bio pijan i slabo
predusretljiv, ima samo kukuruz. Napio se u Kabaljerovoj58 kući, s
druge strane reke, koja prolazi tuda. Odlučili smo da prespavamo u
obližnjem šumarku. Bio sam veoma premoren jer mi je od uminta
pozlilo tako da ceo dan nisam ništa jeo.

13. februar
U zoru je krenulo jako nevreme koje je potrajalo celo prepodne a
reka nabujala. Vesti su nešto povoljnije: Montanjo je vlasnikov sin,
oko 16 mu je godina. Otac nije bio kod kuće i vratiće se tek za
nedelju dana. Prosledio je dosta precizne informacije sve do Los
Bahosa, do kojih ima još jedna milja. Deo puta ide levom obalom, ali
je kratak. Na ovoj strani živi samo jedan Perezov brat, a Perez je
malo imućniji seljak čija se ćerka zabavlja s pripadnikom vojske.
Prebacili se do novog logora pored potoka i jednog kukuruzišta,
a Markos i Migel prešli deo puta do glavnog druma.
Nadmorska visina: 650 m. (Olujno vreme.)

14. februar
Miran dan proveden u istom logoru. Momak iz one kuće došao 3
puta, jedanput da javi kako su neki ljudi prešli na drugu stranu reke
u potrazi za svinjama, ali ništa više. Plaćeno mu je više zbog
pričinjene štete na kukuruzištu.
Mačetari su ceo dan proveli raščišćavajući put, ali nisu ništa
pronašli; računaju da su spreminili nekih 6 kilometara, što će biti
polovina sutrašnjeg posla.
Dešifrovana je duga poruka iz Havane čija je suština sastanak s
Koleom. On je tamo rekao da nije bio obavešten o kontinentalnim
razmerama poduhvata, inače bi u tom slučaju bili spremni na
saradanju na planu čije bi karakteristike hteli sa mnom da
prodiskutuju; došli bi sam Kole, Simon Rodrigez i Ramirez59. Osim
toga, obavešten sam da je Simon izrazio svoju odluku da nam
pomogne i nezavisno od onoga što Partija odluči.
Uz to obaveštavaju da Francuz60 koji putuje sa svojim pasošem,
23. stiže u La Paz, i da će se smestiti kod Parehe ili Ree. Zasad
nedostaje jedan deo koji ne možemo da dešifrujemo. Videćemo kako
ćemo izaći na kraj sa ovom novom mirovnom ofanzivom. Ostale
vesti: Mersi61 došao bez para, govoreći da je pokraden, a sumnja se
na proneveru, mada nije isključeno ni nešto ozbiljnije. Lečin62 će
zatražiti novac i obuku.

15. februar
Ilditin{24} rođendan: jedanaesti.
Dan mirnog marša. U deset pre podne stigli smo do mesta gde su
stigli rudari. Potom se sve sporo odvijalo. U 17.00 smo obavešteni o
oranici, što se u 18.00 potvrdilo. Poslali smo Intija, Loroa i Aniseta
da porazgovaraju sa seljakom; ispostavi se da je to Migel Perez,
Nikolasov brat. Nikolas je imućan seljak, ali ovaj je siromašan i njega
brat izrabljuje, tako da je bio raspoložen za saradnju. Nismo jeli jer
je već bilo kasno.

16. februar
Prešli smo nekoliko metara kako bismo se zaštitili od bratovljeve
radoznalosti i ulogorili se na jednoj uzvišici koja izbija na reku, 50
metara ispod nje. Položaj je dobar utoliko što je zaštićen od
iznenađenja, ali pomalo neudoban. Započeli smo posao spremanja
dovoljno količine hrane za put koji nam predstoji kad pređemo
planinu prema reci Rosita.
Silovita a uporna kiša, koja je počela da pada po podne a koja se
bez prekida nastavila cele noći, poremetila nam je planove, ali je
zato povećala vodostaj reke tako da smo opet odsečeni. Pozajmiće se
1.000 pesa seljaku da otkupi i tovi svinje; čova ima kapitalističkih
ambicija.

17. februar
Kiša je nastavila celo pre podne, 18 sati kiše. Sve je mokro a reka
veoma visoka. Poslao sam Markosa, s Migelom i Brauliom, da
potraži put da odemo do Rosite. Vratio se po podne pošto je
prevalio 4 kilometra. Izvestio da se tamo izdiže veliki masiv sličan
onom što smo ga nazvali Tigrovom pampom. Inti se loše oseća,
posledica proždrljivosti.
Nadmorska visina: 720 m. (Nenormalni atmosferski uslovi.)

18. februar
Hosefinin{25} rođendan: trideset treći.
Delimični promašaj. Lagano smo hodali prateći ritam mačetara,
ali u 2.00 su oni stigli do ravne podloge gde mačete i nisu potrebne.
Nama je trebalo više vremena i u 3.00 smo stigli do jednog izvora
gde smo se ulogorili, u nameri da masiv pređemo ujutro. Markos i
Tuma pošli u izvidnicu, ali se vratili s veoma lošim vestima: čitavo
uzvišenje je ispresecano strmim liticama niz koje je nemoguće sići.
Nema nam druge nego da se vratimo.
Nadmorska visina: 980 m.

19. februar
Izgubljeni dan. Sišli niz padinu dok nismo naišli na potok pa smo
pokušali da idemo uzvodno, ali je bilo nemoguće. Poslao sam
Migela i Aniseta da se popnu drugim putem, kako bi se prebacili na
drugu stranu, bez uspeha. Proveli smo dan čekajući ih, a oni su se
vratili javljajući da su litice istog tipa: neprohodne. Sutra ćemo
pokušati da se popnemo preko poslednjeg masiva posle potoka, koji
se spušta prema zapadu (ostali su prema jugu i tamo se uzvišenje
raséda).
Nadmorska visina: 760 m.

20. februar
Dan sporog ali isprekidanog napredovanja. Migel i Braulio pošli
starim putem kako bi stigli do potočića kod kukuruzišta; tamo su se
zagubili i do potoka se vratili predveče. Po dolasku do sledećeg
potoka, poslao sam Rolanda i Pomboa da ga ispitaju sve do velike
stene, ali se nisu vratili sve do 15.00, zbog čega smo produžili putem
kojim je Markos išao, ostavljajući Pedra i Rubija da ih čekaju. U
16.30 stigli do potoka kod kukuruzišta, i tu se ulogorili. Izviđači se
nisu vratili.
Nadmorska visina: 720 m.

21. februar
Sporo pešačenje uz potok. Pombo i Rolando se vratili s vešću da
je drugi potok prohodan, a i Markos je to izvidio pa se ispostavilo
isto. Pošli smo u 11.00, ali smo u 13.30 naišli na izvore veoma hladne
vode koji se nisu mogli preći. Loro poslat da izvidi i puno se
zadržao, zbog čega sam u začelje poslao Braulija i Hoakina. Loro se
vratio s vešću da se potok dalje širi i da je tamo prohodniji, zbog
čega je odlučeno da nastavimo ne čekajući na Hoakinov izveštaj s
njegovog izviđanja. U 18.00 se ulogorili i tad je on doneo vest da
masiv može da se savlada i da je dosta puteva prohodno. Intiju nije
dobro; opet „naduven“, po drugi put za nedelju dana.
Nadmorska visina: 860 m.

22. februar
Ceo dan uložen u penjanje po dosta nepristupačnim stenama i
gustim šibljacima. Posle iscrpljujućeg dana stigao čas da se
ulogorimo i pre stizanja do vrha, poslao sam Hoakina i Pedra da to
pokušaju sami i vratili su se u 19.00 s vešću da treba najmanje još 3
sata čakea{26}. Nadmorska visina: 1.180 m. Nalazimo se na izvoru
potoka koji utiče u Masikuri, ali u pravcu juga.

23. februar
Crni dan za mene; izgurao ga na mišiće jer sam bio zaista
iscrpljen. Ujutru pošli Markos, Braulio i Tuma da pripreme put, dok
smo mi čekali u logoru. Tamo smo dešifrovali novu poruku kojom se
potvrđuje prijem moje preko francuskog kanala. Krenuli smo u
12.00, dok je čak i kamenje pucalo pod suncem, pa mi se nešto
kasnije malo zamutilo u glavi, kad smo stigli na najviši vrh, tako da
sam nadalje išao samo na osnovu rešenosti. Najveća nadmorska
visina iznosi 1.420 m. Otuda se pogled pruža na prostranu oblast
koja obuhvata i Rio Grande, ušće reke Njakauazu i deo Rosite.
Topografija se razlikuje od one koja stoji na mapi: nakon jasne
razvodnice, naglo se silazi do neke vrste pošumljenog proplanka
nekih 8 do 10 km širine, na čijem kraju protiče Rosita. Tamo se
izdiže još jedan masiv sa sličnim vrhovima kao i ovaj planinski
venac, dok se u daljini vidi dolina.
Odlučili smo da se spustimo preko nekog pristupačnog mesta,
iako prilično strmog, kako bismo uhvatili potok koji vodi do reke
Rio Grande a otuda do Rosite. Izgleda kao da na obali nema kuća,
suprotno od onoga što je ubeleženo na mapi. Ulogorili se na 900 m,
posle paklenog puta, bez vode, dok se već smrkavalo.
 Prethodne zore čuo sam Markosa kako šalje jednog druga u tri
materine, a tokom dana još jednog. Treba popričati s njim.

24. februar
Ernestikov{27} rođendan: drugi.
Naporan i mučan dan. Slabo smo napredovali, bez vode, jer je
presušio potok pored kojeg idemo. U 12.00 smenjeni su mačetari
usled iscrpljenosti. U dva po podne počela slaba kiša pa su
napunjene čuturice, a nešto kasnije smo naišli na mali izvor i u 17.00
smo se ulogorili na jednoj zaravni pored vode. Markos i Urbano
nastavili izviđanje, a Markos se vratio s vešću da je reka na nekoliko
kilometara, ali da je put pored potoka veoma loš jer postaje muljevit.
Nadmorska visina: 680 m.

25. februar
Crni dan. Malo se odmaklo a povrh toga, Markos promašio put
pa je pre podne izgubljeno; bio pošao sa Migelom i Lorom. U 12.00
je ovo saopštio i zatražio zamenu i vezu; krenuli Braulio, Tuma i
Pačo. U 14.00 se Pačo vratio rekavši da ga Markos šalje jer se ne čuje
dobro. U 16.30 poslao sam Benigna da javi Markosu da ako do 18.00
ne nađe reku, neka se vrati. Posle Benignoovog polaska, Pačo me
pozvao da mi kaže da su Markos i on imali neku raspravu i da mu je
Markos izdao neopozive naredbe, preteći mu ga će ga ubiti
mačetom i udarajući ga drškom po licu. Kad se Pačo vratio da mu
kaže da neće dalje, opet mu je pripretio mačetom, vitlajući njome i
cepajući mu odeću.
Pošto je slučaj ozbiljan, pozvao sam Intija i Rolanda, koji su
potvrdili zategnutost u prethodnici zbog Markosove naravi, ali su
isto tako prijavili i neke Pačoove ispade.

26. februar
Ujutro sam imao jedno razjašnjenje s Markosom i Pačoom i
uverio se da su kod Markosa posredi bile psovke i grubo ponašanje,
a možda čak i pretnja mačetom, ali ne i udarac. S Pačoove strane
uvredljivi odgovori i sklonost ka teranju inata, što je kod njega
urođeno, a to mu se i ranije dešavalo. Sačekao sam da svi budu na
okupu i onda govorio o značaju ovog napora da stignemo do Rosite
te objasnio kako je ova vrsta odricanja tek uvod u ono što ćemo tek
morati da pretrpimo, objašnjavajući i to da se kao posledica
neprilagođenosti dešavaju nedolične čarke, kao ova koja se zbila
između dva Kubanca. Markosa sam podvrgao kritici zbog njegovog
ponašanja, a Pačou predočio da, bude li još jednog takvog ispada, on
će biti nečasno odstranjen iz gerile. Osim što je odbio da nastavi s
predajnikom, Pačo se vratio ništa mi ne govoreći o incidentu a
potom, po svemu sudeći, slagao me o tome da ga je Markos udario.
Zamolio sam Bolivijce da onaj koji se oseća slabim ne pribegne
krivim načinima, nego da se meni obrati pa da mu na miru damo
voljno.
Nastavili da pešačimo ne bismo li se domogli Rio Granda, kako
bismo produžili njime. Uspeli smo u tome i mogli smo tako da
nastavimo skoro više od sata, ali morali smo ponovo da se vratimo
jer je reka preprečena okomitom stenom. Benhamin je ostao pozadi
zbog nezgoda s rancem i fizičkom iznurenošću. Kad je stigao do
nas, naredio sam mu da nas prati i tako je postupio: pešačio je nekih
50 m a zatim izgubio pravac i pokušao da ga nađe s jedne kamene
ploče. Dok je govorio Urbanu da javi kako se izgubio, načinio je neki
nagli pokret i pao u vodu. Ne zna da pliva. Struja je veoma jaka pa
ga je vukla dok je još doticao dno. Potrčasmo da mu pomognemo, ali
dok smo se još svlačili, on nesta u jednom viru. Rolando otpliva
donde i pokuša da zagnjuri, ali ga struja odvuče daleko. Posle 5
minuta odustasmo od svake nade. Bio je slabašan momak potpuno
nespretan, ali s velikom voljom da pobedi. Ovaj ispit je bio jači od
njega, koga telo nije podržalo, pa na najbesmisleniji način, sada mi
imamo svoje smrtno krštenje na obalama Rio Granda. Ulogorili smo
se u pet po podne a da nismo stigli do Rosite. Pojeli poslednje
sledovanje pasulja.
 27. februar
Nakon još jednog napornog dana, idući obalom i prelazeći preko
stenovitih gromada, stigli smo do reke Rosita. Veća je od
Njakauazua a manja od Masikurija, i ima crvenkastu vodu.
Pojeli smo poslednje zalihe hrane i nisu uočeni bliski tragovi
života, uprkos tome što treba da smo blizu nastanjenih mesta i
drumova.
Nadmorska visina: 600 m.

28. februar
Dan poluodmora. Posle doručka (čaj), održao sam kraći govor,
razmatrajući Benhaminovu smrt i iznoseći neke zgode sa Sijera
Maestre. Potom su krenule izvidnice: Migel, Inti i Loro, uzvodno
Rositom, uz nalog da hodaju 3,5 sata, koliko sam ja mislio da je
potrebno da se stigne do reke Abaposito, ali ne bi tako jer nema
staze; nisu naišli na skorašnje tragove ljudi. Hoakin i Pedro se popeli
na brda preko puta ali nisu ništa videli, niti su našli stazu ili makar
njene ostatke. Alehandro i Rubio prešli reku ali nisu našli stazu;
izviđanje u stvari bilo površno. Markos je rukovodio pravljenjem
splava i prelazak je započet čim je splav završen, na jednoj okuci
reke u koju Rosita utiče. Prebacili rance 5 ljudi, prebačen je i
Migelov, ali je ostao Benignoov. Dok su se oni vraćali, Benigno je,
povrh svega, ostao bez cipela.
Splav nije mogao da bude ponovo vraćen, a drugi nije bio
dovršen, tako da smo prelazak odložili do sutra.

Mesečna analiza
Mada nemam vesti o dešavanjima u logoru, sve ide manje-više
dobro, uz neminovne izuzetke, u ovim slučajevima čak i kobne.
Što se tiče spoljnjeg, nema vesti od dva čoveka koje je trebalo da
mi pošalju da upotpunim ljudstvo. Francuz mora da je u La Pazu i
svakog dana može da se stvori u logoru. Nemam vesti o
Argentincima a ni o Kinezu; poruke se dobro primaju u oba smera;
stav Partije je i dalje kolebljiv i dvosmislen, to je najmanje što se o
tome može reći, mada ostaje jedno razjašnjenje, koje možda bude
definitivno, kada budem porazgovarao s novom delegacijom.
Napredovanje je išlo dosta dobro, ali je pomućeno udesom koji je
Benhamina stajao života. Ljudi su slabi i neće svi Bolivijci izdržati.
Poslednjih dana gladovanja opao im polet, i taj pad je još više došao
do izražaja kad su se odvojili.
Što se tiče Kubanaca, dvojica manje iskusnijih, Pačo i Rubio, nisu
se još pokazali. Alehandro jeste, u potpunosti. Od starih, Markos
zadaje stalne glavobolje a Rikardo ne ispunjava šta treba i kako
treba. Ostali u redu. Sledeća etapa će biti borbena i odlučujuća.
 Mart 1967

1. mart
U 6.00 počela kiša. Odložili smo prelaz preko reke dok kiša ne
prestane, ali ona je postajala sve jača i nastavila da pada do tri po
podne, kad je reka toliko nabujala da smo pomislili da nije pametno
da pokušamo prelaz. Sada je vodostaj veoma visok i ne deluje kao
da će uskoro da opadne. Ja se preselio u jednu napuštenu taperu{28}
kako bih pobegao od vode i tamo napravio novi logor. Hoakin ostao
na svome mestu. Uveče me izvestio da je Polo popio svoju limenku
mleka a Eusebio i mleka i sardina, za sada, za kaznu neće jesti kada
se bude delilo sledovanje. Loš znak.

2. mart
Dan osvanuo kišovit a ljudi nestrpljivi, počev od mene. Vodostaj
još viši. Odlučuje se da napustimo logor čim kiša malo stane pa da
nastavimo niz reku putem kojim smo došli. Krenuli smo u 12.00 i
napravili dobru zalihu korohovih{29} mladica. U 16.30 zastali jer smo
bili ostavili svoj put u pokušaju da iskoristimo jednu staru stazu koja
se izgubila. Nema vesti o prethodnici.

3. mart
Počeli smo poletno i dobro napredovali, ali kako su časovi
prolazili, tako smo postajali manje poletni i trebalo je da put
nastavimo kroz masiv jer sam se pobojao neke nezgode tamo gde je
već Benhamin pao. Trebalo nam je 4 sata da prevalimo rastojanje za
koje nam je dole pola sata bilo dovoljno. U 18.00 smo stigli na obalu
potoka gde smo napravili logor, ali pošto smo imali samo dve
mladice, Migel i Urbano, a potom i Braulio, pošli da potraže neke
malo dalje, te se vratili u devet uveče. Oko 24.00 smo jeli; palmit i
koroho (u Boliviji totai) spasavaju situaciju.
 Nadmorska visina: 600 m.

4. mart
Migel i Urbano pošli ujutro i ceo dan krčili put mačetom te se
vratili u šest po podne. Odmakli su nekih 5 km i videli ravnicu koja
bi trebalo da omogući dalje napredovanje, ali nema mesta za
logorovanje, zbog čega smo odlučili da ostanemo ovde dok se staza
ne produži. Lovci ulovili dva mala majmuna, jednu papigu i jednog
goluba, što je bio naš obrok, zajedno s palmitom, kojeg kod ovog
potoka ima u izobilju.
Ljudi su klonuli duhom a fizičko stanje je svakim danom sve
slabije. Počinju da mi se pojavljuju edemi po nogama.

5. mart
Hoakin i Braulio krenuli da seku mačetom, uprkos kiši, ali
obojica su slaba i nisu mnogo odmakla. Prikupljeno je 12 palmita i
ulovljeno je nekoliko ptičica, što omogućuje da se limenke sačuvaju
još jedan dan i da se stvore zalihe palmita za dva dana.

6. mart
Dan neprekidnog hodanja do pet po podne. Migel, Urbano i
Tuma kao mačetari. Donekle se odmaklo i izdaleka se naziru masivi
koji liče na one iz Njakauazua. Samo je jedna papiga ulovljena i ona
je prosleđena pozadincima. Danas jedemo palmit s mesom. Ostaju
nam tri oskudna obroka.
Nadmorska visina: 600 m.

7. mart
Četiri meseca. Ljudi su sve obeshrabreniji jer vide kako se
namirnice bliže kraju, ali ne i put. Danas smo odmakli 4 ili 5
kilometara uz obalu reke i na kraju izbili na stazu koja obećava. Za
jelo: tri i po ptice i ostatak palmita. Od sutra, gola konzerva, trećina
po glavi, i tako dva dana; najzad mleko, što je poslednje.
Do Njakauazua mora da ima još 2 do 3 dana.
Nadmorska visina: 610 m.

8. mart
Dani slabog napredovanja, iznenađenja i napetosti. U deset pre
podne izašli iz logora ne čekajući Rolanda koji pođe u lov. Išli smo
samo sat i po i sreli se sa mačetarima i lovcima (Urbanom, Migelom i
Tumom, te sa Lekarom i Činčuom); nosili su gomilu papagaja, ali su
zastali kad im se učinilo da su naišli na bunar s vodom. Došao sam
do tog mesta pošto sam naredio logorovanje i ispostavilo se da je to
crpka za naftu. Inti i Rikardo skočili u vodu; trebalo je da glume da
su lovci. Skočili odeveni kako bi prešli iz dva dela, ali Inti se upetljao
i zamalo da se udavi. Rikardo mu pritekao u pomoć i najzad izašli
na obalu, ali su skrenuli pažnju na sebe. Lozinka za slučaj opasnosti
nije usledila pa su nestali. Započeli prelaz preko reke u 12.00, a u
15.15 ja se povukao a da oni nisu dali znake života. Prošlo celo po
podne i ne pojaviše se. Poslednja straža povukla se u 21.00, i nije
bilo nikakvih znakova.
Veoma sam se zabrinuo, dva dragocena druga bila izložena a nije
se znalo šta se dogodilo. Odlučeno je da Alehandro i Ronaldo,
najbolji plivači, sutra pređu reku čim se razdani.
Jeli smo bolje nego proteklih dana, uprkos nedostatku palmita,
zbog obilja papiga i dva majmunčeta koje je Rolando ulovio.

9. mart
Rano preduzeli akciju prelaska, ali smo morali da napravimo
splav, što nas je dosta zadržalo. Straža javila da se s druge strane
vide polugoli ljudi; bilo je 8.30 i obustavljen je prelazak. Napravljen
je puteljak koji izbija na drugu stranu ali na čistinu odakle mogu da
nas vide, zbog čega treba poći rano ujutro koristeći izmaglicu nad
rekom. Oko 16.00, posle beznadežnog osmatranja koje za mene
trajalo od 10.30, u reku se bacili snabdevači (Inti i Činču) i isplivali
daleko niže. Doneli prase, hleb, pirinač, šećer, nekoliko limenki,
mladi kukuruz itd. Prava gozba s kafom i hlebom pa je odobreno da
se otvori limenka kondenzovanog mleka koje se ušećerilo, a koje
smo držali u rezervi. Objasnili da su izlazili svakog sata kako bismo
ih mi videli, ali bez uspeha. Markos i njegovi ljudi prešli su pre 3
dana i izgleda da je opet nešto izvodio pokazujući oružje. Inženjeri s
nalazišta ne znaju tačno koliko ima do Njakauazua, ali
pretpostavljaju 5 dana hoda; imamo dovoljno namirnica i da je tako.
Pumpa pripada stanici u izgradnji.

10. mart
Krenuli smo u 6.30 i hodali 45 minuta dok nismo sustigli
mačetare. U 8.00 počela kiša i tako sve do 11.00. Efektivno smo
pešačili 3 sata i u 17.00 se ulogorili. Vide se neka uzvišenja koja bi
mogla da budu ona oko Njakauazua. Braulio pođe u izvidnicu i
vratio se s vešću da postoji jedna staza i da reka pravolinijski teče
prema zapadu.

11. mart
Dan počeo pod dobrim znamenjem. Hodali smo više od sata po
savršenom putu, ali ovaj se naglo završi. Braulio je uzeo mačetu i
naporno radio dok nije našao jednu plažu. Dali smo vremena njemu
i Urbanu da raskrče prolaz i kad je trebalo da nastavimo, nadošla
voda nam je presekla put – bilo je to u tren oka – a reka porasla
blizu dva metra.
Ostali odsečeni od mačetara i priterani da probijemo sebi put
prema brdu. U 13.30 smo se zaustavili i poslao sam Migela i Tumu
sa zadatkom da se povežu s prethodnicom i da proslede naređenje o
povratku ako se ne može stići do Njakauazua ili do nekog dobrog
mesta.
Vratili se u 18.00. Bili su prevalili neka 3 kilometra i onda stigli do
strme litice. Izgleda da smo blizu, ali poslednji dani bi bili veoma
teški ako nivo reke ne opadne, što se čini slabo verovatnim.
Prepešačili 4–5 km.
Desio se nemili događaj jer je pozadincima ponestalo šećera pa se
pojavila sumnja u ravnomernost deobe, ili u neke Brauliove
preterane slobode. Treba s njim popričati.

12. mart
Za sat i deset minuta prevalili deonicu koja je juče raskrčena.
Kada smo stigli, Migel i Tuma, koji su prvi krenuli, već su izviđali
okolinu kako bi litica mogla da se obiđe. U tome prođe ceo dan:
naša jedina aktivnost sastojala se u lovu četiri ptice koje smo pojeli
kao prilog pirinču s dagnjama. Ostaju nam dva jela. Migel ostao s
druge strane i izgleda da je pronašao prolaz do Njakauazua.
Prepešačili nekih 3–4 km.

13. mart
Od 6.30 do 12.00 prebacivali se preko paklenih stena, sledeći put
koji je Migel otvorio kiklopskim radom. Mislili smo da je već
Njakauazu kad smo naišli na nekoliko nezgodnih mesta pa smo za 5
sati vrlo malo odmakli. Ulogorili smo se pod umerenim pljuskom u
17.00. Ljudi su dosta umorni i opet pomalo demoralisani. Ostaje
samo jedno jelo. Prepešačili nekih 6 km, ali slaba vajda.

14. mart
Gotovo i ne primećujući stigli do Njakauazua. (Bio sam, a i dalje
sam, veoma umoran, kao da je stena pala na mene.) Reka je
nemirna i vojska nije raspoložena za prelaženje, ali Rolando se ipak
dobrovoljno prijavio i komotno je prošao pošto je započeo put u
bazu tačno u 15.20. Nadam se da će stići za dva dana.
Pojeli smo poslednje jelo – mote{30} s mesom – i sad zavisimo od
ulova. Dok ispisujem ove beleške, imamo jednu ptičicu, a začula se
tri pucnja. Lekar i Inti su lovci.
Nadmorska visina: 600 m.
Čuli delove Fidelovog govora gde se svom žestinom okomljuje na
venecuelanske komuniste i oporo napada stav SSSR-a zbog odnosa
prema američkim marionetama.

15. mart
Prešli smo reku, ali samo centar, kao i Rubio i Lekar, da nam
pomognu. Mislili da ćemo stići do ušća Njakauazua, ali s nama su
trojica neplivača i veliki teret. Struja nas povukla gotovo 1 kilometar
a splav više nije mogao da pređe, što nam je bila namera. U 11.00
smo bili na ovoj strani a sutra će Lekar i Rubio ponovo preći. Ulovili
4 kopca za jelo, koje nije tako loše ispalo. Sve se pokvasilo i vreme je
i dalje kišovito. Moral ljudi je nizak. Migelu su noge natečene i ima
ih više u sličnom stanju.
Nadmorska visina: 580 m.

16. mart
Odlučili da pojedemo konja jer je oticanje nogu već bilo
zabrinjavajuće. Migel, Inti, Urbano i Alehandro su pokazivali razne
simptome, ja potpunu malaksalost. Preračunali smo se jer smo
mislili da će Hoakin preći, ali nije. Lekar i Rubio pokušali da pređu
da bi im pomogli ali ih je reka odvukla nadole i tamo se izgubili iz
vida. Hoakin zatražio dozvolu da pređe i ja mu odobrio, ali se i
njegova grupa takođe izgubila. Poslao Pomboa i Tumu da ih
sustignu, ali ih nisu našli i uveče se vratili. Od 17.00 počela je gozba
s konjetinom. Sutra će verovatno uslediti posledice. Računam da
Rolando treba danas da stigne u logor.
Dešifrona složena poruka #32 koja najavljuje dolazak jednog
Bolivijca da bi se priključio s još jednim kontingentom glusantina
protiv parazita (leismanija). Za sada nismo toga imali.

17. mart
Ponovo tragedija pre bitke. Hoakin se pojavio u toku
prepodneva; Migel i Tuma pošli da ga sustignu s dobrim komadima
mesa. Odiseja je bila ozbiljna: nisu uspeli da upravljaju splavom pa
je on nastavio nizvodno dok nije naišao na vrtlog koji ga je više
puta, kako oni kažu, prevrnuo. Krajnji ishod je bio gubitak nekoliko
ranaca, gotovo svih metaka, 6 pušaka i 1 čoveka: Karlosa. Ovaj se
izvukao iz vrtloga zajedno s Brauliom ali sa suprotnom srećom:
Braulio uspe da se domogne obale i otuda vide kako stihija odvlači
Karlosa, koji ne može ni otpor da pruža. Hoakin je već bio pošao sa
ljudstvom, ispred, i nije ga video. Do tog trenutka je smatran
najboljim od Bolivijaca u pozadini, zbog svoje ozbiljnosti, discipline i
predanosti.
Izgubljeno oružje: jedan „brno“ – Brauliov; dva M-1 – Karlosov i
Pedrov; tri „mauzera“ – Abelov, Eusebiov i Poloov. Hoakin izvesti
da je video Rubija i Lekara s druge strane i da im je već naredio da
naprave mali splav i da se vrate. U 14.00 se pojavili sa izveštajem o
tome kako su se potucali od nemila do nedraga, goli, dok je Rubio
bio bosonog. Splav im se raspao kod prvog vrtloga. Izašli na obalu
otprilike gde i mi.
Naš polazak je predviđen za sutra rano ujutro, a Hoakin će poći
u podne. Očekujem da ću sutra dobiti vesti u toku dana. Moral
Hoakinovih ljudi deluje dobro.

18. mart
Pošli smo rano, ostavljajući Hoakina da svari i dovrši svoju
polovinu konja, sa uputstvima da pođe čim oseti da je ojačao.
Imao sam borbu oko zadržavanja izvesne zalihe mesa, protiv
mnjenja ljudi koji su hteli da to pojedu odmah. Sredinom pre
podneva u kašnjenju su bili Rikardo, Inti i Urbano, pa smo morali da
ih čekamo suprotno mojoj nameri da se odmorimo u logoru odakle
smo pošli. U svakom slučaju, slabo napredujemo.
U 14.30 pojavio se Urbano s jednom urinom{31} koju je ulovio
Rikardo, što nam dopušta izvesnu opuštenost zbog rezerve konjskih
rebara. U 16.30 stigli do tačke koja je po svoj prilici na sredini puta,
ali tamo smo zaspali. Ima njih nekoliko koji gunđaju i neraspoloženi
su: Činču, Urbano i Alehandro.
 19. mart
Pre podne dobro hodali, mi ispred, i zastali smo u 11.00, kao što
je bilo dogovoreno, ali Rikardo i Urbano su opet kasnili, a ovoga
puta i Alehandro. Stigli su u 13.00, ali s još jednom urinom, koju je
takođe Rikardo ulovio, a s njima je stigao i Hoakin. Izbio je incident
zbog sporečkanja između Hoakina i Rubija pa sam morao oštro da
se postavim prema ovom poslednjem iako nisam bio baš uveren da
je kriv.
Odlučio sam da u svakom slučaju nastavimo do potoka, ali
odozgo nas je nadleteo mali avion koji ništa dobro nije predskazivao
a, osim toga, bio sam zabrinut zbog toga što iz baze nisu stizale
vesti. Mislio sam da će put biti duži, ali uprkos bezvoljnosti ljudi,
stigli smo u 17.30. Tamo nas je primio Negro63, peruanski lekar koji
je došao s Kinezom i telegrafistom64, s vešću da Benigno čeka s
hranom i da su dva Gevarina čoveka65 dezertirala a da je policija
upala na imanje. Benigno je objasnio da nam je bio pošao u susret s
hranom i da se pre tri dana sreo s Rolandom; već je dva dana ovde
ali se nije bio usudio da nastavi jer vojska može da napreduje pored
reke pošto mali avion već treći dan leti okolo. Negro je bio svedok
napada 6 ljudi na imanje. Nisu bili ni Antonio ni Koko; ovaj je bio
krenuo u Kamiri da pronađe drugu grupu Gevarinih ljudi, a
Antonio je odmah pošao za njim da mu javi za dezertiranje. Primam
od Markosa dugi izveštaj (D.VIII) koji na sebi svojstven način
objašnjava svoje putešestvije: stigao je na imanje protivno mojim
izričitim naredbama, kao i dva Antoniova izveštaja u kojima se
izlaže situacija (D. IX i X).
Sada se u bazi nalaze Francuz, Kinez, njegovi drugovi, Pelado,
Tanja i Gevara s prvim delom svoje grupe. Pošto smo obilato
večerali pirinač sa školjkama i urinu, Migel pođe u potragu za
Hoakinom koji nije uspeo da lokalizuje Činčua, još jednom u
zakašnjenju. Vratio se s Rikardom i u zoru se Hoakin pojavio, i tako
se svi okupili ovde.
 20. mart
Krenuli smo u 10.00, dobrim korakom, Benigno i Negro bili na
čelu s porukom za Markosa kojom mu se nalaže da preuzme
odbranu i da se administrativne stvari prepuste Antoniju. Hoakin
pođe pošto je izbrisao tragove ulaska u potok, ali bez žurbe. Dovodi
tri bosonoga čoveka. U 13.00, kad smo imali dužu pauzu, pojavio se
Pačo s Markosovom porukom. Informacija dopunjava prvi
Benignoov izveštaj, ali sada je stvar složenija jer su žandarmi, njih
60, upali Valjegrandeančevim putem i među Gevarinim ljudima
uhvatili Salustija66, našeg kurira. Oteli nam jednu mazgu i ostali bez
džipa. Nije bilo vesti o Lorou, koji je ostao na straži kod kućice.
Odlučili smo da na svaki način stignemo do logora „Medved“, kako
se sad zove zbog toga što je takva životinja tamo i ubijena. Poslali
smo Migela i Urbana da spreme hranu za izgladnele ljude, a mi smo
stigli predveče. U logoru bili Danton, Pelao i Kinez, pored Tanje i
grupe Bolivijaca uposlenih kao gondola radi dopremanja hrane i
povlačenja. Rolando je poslat da organizuje povlačenje svega;
vladala je atmosfera poraza. Nešto kasnije je stigao tek priključeni
bolivijski lekar s porukom za Rolanda, kojom mu se javlja da se
Markos i Antonio nalaze kod izvora, te da ode tamo da se sastane s
njima. Preko istog kurira naložio sam mu da kaže da se rat dobija
borbom, da se odmah povuku u logor i da me čekaju tamo. Sve
ostavlja utisak strašnog haosa; ne znaju šta da rade.
Preliminarno sam porazgovarao s Kinezom. Traži 5.000 dolara
mesečno tokom 10 meseci, a u Havani mu poručili da porazgovara
sa mnom. Uz to donosi poruku koju Arturo nije uspeo da dešifruje
jer je veoma duga. Rekao sam mu da se u principu slažem, pod
uslovom da se za 6 meseci digne na ustanak. Namerava da to uradi
sa 15 ljudi, a da on bude vođa u oblasti Ajakuča. Dogovorili smo se,
isto tako, da će sada primiti 5 ljudi a 15 kasnije, postupno, i da ću ih
s njihovim oružjem poslati pošto ih pripremim za borbena dejstva.
On treba da mi pošalje nekoliko prijemnika srednjeg dometa (40
milja) pa ćemo raditi na ustanovljavanju lozinke za sopstvenu
upotrebu kako bismo bili u stalnom kontaktu. Deluje veoma
poletno.
Takođe je doneo niz Rodolfovih izveštaja, sad već zastarelih.
Poznato je da se Loro pojavio i da je prijavio da je ubio jednog
vojnika.

21. mart
Proveo sam dan u razgovoru i raspravama s Kinezom,
precizirajući izvesne tačke, te sa Francuzom, Pelaom i Tanjom.
Francuz donosi vesti o Monheu, Koleu, Simonu Rejesu i drugima.
Dolazi da ostane, ali ja sam ga zamolio da se vrati kako bi
organizovao mrežu pomoći u Francuskoj i da usput ode na Kubu,
što se podudara s njegovom željom da se oženi i dobije dete sa
svojom drugaricom. Ja treba da napišem pisma Sartru67 i B. Raselu68
da bi pokrenuli međunarodno prikupljanje pomoći za bolivijski
oslobodilački pokret. Osim toga, on treba da porazgovara s
prijateljom koji će organizovati sve vidove pomoći, pre svega u
novcu, lekovima i elektronskim uređajima, kao i da se dobiju
odgovarajući inženjer i sami uređaji.
Naravno, Pelao je spreman da se stavi pod moje naredbe i ja sam
mu predložio da bude neka vrsta koordinatora čiji bi se rad za sada
odnosio samo na grupe Hozamija, Helmana69 i Stamponija70, te da
mi pošalje petoricu ljudi da započnu obuku. Treba da pozdravi
Mariju Rosu Oliver71 i starog{32}. Biće mu dato 500 pesa za slanje i
1.000 za manevrisanje. Ako pristanu, treba da započnu akciju
opipavanja terena na severu Argentine i da mi dostave izveštaj.
Tanja je uspostavila kontakte i ljudi su došli, ali prema njenom
mišljenju, morala je da svojim džipom putuje dovde gde je mislila da
ostane jedan dan, a stvar se iskomplikovala. Hozami nije mogao da
ostane prvi put, a drugi put nije čak ni kontakt uspostavljen jer je
Tanja ovde. Govori o Ivanu dosta nipodaštavajuće; ne znam šta je
ispod svega toga. Primljen je Lojolin finansijski izveštaj do 9.
februara (1.500 dolara){33}.
Stižu dva Ivanova izveštaja: jedan je nezanimljiv, sa
fotografijama, o nekoj vojnoj školi; drugi o nekim položajima, isto
tako nebitno.
Osnovno je da ne može da odgonetne rukopis (D. XIII). Stiže
Antoniov izveštaj (D. XII) kojim on nastoji da opravda svoj stav.
Preko radija se čuje saopštenje o jednom ubijenom, pa je to posle
bilo demantovano, što znači da je ono Loroovo tačno.

22. mart

U [...]{34} napustili smo logor [...] sa nešto hrane koja je slabo

čuvana [...]. Stigli dole u 12.00, formiramo grupu od 47 ljudi,
računajući i posetioce i sve ostale.
Kad je stigao, Inti mi je izložio čitav niz Markovih uvreda. Ja sam
eksplodirao pa sam Markosu rekao da će, ako je to tačno, biti
izbačen iz gerile, na šta je on odgovorio da će pre da umre
streljanjem.
Bila je naređena zaseda petorice ljudi napred kod reke i jedna
izvidnica od tri čoveka predvođenih Antoniom, s Migelom i
Loroom. Pačo ode da osmatra goli vrh s kojeg se vidi Algaranjazova
kuća, ali nije ništa primetio. Uveče su se izviđači vratili i osuo sam
priličnu paljbu na njih. Olo je emotivno reagovao i porekao optužbe.
Sastanak bio žučan i buran, i nije doneo razrešenje. Nije jasno šta je
to Markos rekao. Naredio da se ode po Rolanda kako bi se konačno
rešio problem broja novopriključenih i njihovog rasporeda, jer nas je
u centru sada preko 30 i svi gladujemo.

23. mart
Dan borbenih dejstava. Pombo je hteo da organizuje jednu
gondolu nagore kako bi povratio robu, ali sam se ja usprotivio dok
se ne razjasni Markosovo smenjivanje. Nešto posle 8.00 stigao Koko
u trku, da izvesti da je jedan deo vojske upao u zasedu. Konačni
rezultat, do sada: tri 60-milimetarska minobacača, 16 „mauzera“, 2
BZ-a, 3 „uzija“, 1 mitraljez kalibra 30, 2 radio-prijemnika, čizme, itd.;
7 mrtvih, 14 zdravih zarobljenika i 4 ranjenika, ali nismo uspeli da
im otmemo namirnice. Zaplenjen im je plan operacija koje se
sastojao u napredovanju sa oba kraja Njakauazua da bi se
uspostavio kontakt na sredini. Ubrzano smo premestili ljude na
drugu stranu i stavio sam Markosa s gotovo celom prethodnicom na
kraj manevarskog puta, dok centar i deo odstupnice ostaje u
odbrani, a Braulio pravi zasedu na kraju drugog manevarskog puta.
Tako ćemo provesti noć da vidimo da li sutra stižu čuveni rendžeri.
Jedan major72 i jedan kapetan73, zarobljeni, propevali kao papagaji.
Dešifrovana je Kinezova poruka. Govori o Debreovom putu, o
slanju 60.000 pesa i o njegovim potraživanjima, i tu se objašnjava i
zašto se ne piše Ivanu. Takođe primam Sančezov kominike, u kome
izveštava o mogućnosti da Mito zauzme neke položaje.

24. mart
Puni plen je sledeći: 16 „mauzera“, 3 minobacača sa 64 haubice, 2
BZ-a, 2.000 komada „mauzerove“ municije, 3 „uzija“ sa po dva
šaržera svaki, 1 mitraljez kalibra 30, sa dva redenika. Ima 7 mrtvih i
14 zarobljenika, uključujući 4 ranjenika. Markos poslat da izvidi
okolinu ali ništa nije otkrio, dok avioni bombarduju u blizini naše
kuće.
Poslao sam Intija da poslednji put razgovara sa zarobljenicima i
da ih oslobodi pošto im skine svu upotrebljivu odeću, sa izuzetkom
dvojice oficira s kojima je zasebno porazgovarano i koji su pušteni
obučeni. Majoru je rečenu da mu se daje rok do 27. u 12.00 da
izvuče mrtve, i ponuđeno mu je primirje za celu oblast Laguniljasa
ako on ostane ovde, ali je odgovorio da se povlači iz vojske.
Kapetan je izvestio da se pre godinu dana ponovo uključio u
vojsku na molbu ljudi iz Partije i da ima brata koji studira na Kubi;
uz to, naveo je imena još dvojice oficira koji su spremni da sarađuju.
Kada su avioni počeli bombardovanje, izazvali su propisan strah
među zarobljenicima, ali su se prepala i dva naša čoveka, Raul74 i
Valter; ovaj se isto slabo držao prilikom zasede.
Markos obavio istraživanje okoline koje nije ništa donelo. Njato i
Koko otišli po plićaku uz reku, po jednu gondolu gore, ali su morali
da ih vrate jer nisu hteli da hodaju. Treba ih otpustiti.

25. mart
Dan protekao bez novosti. Leon, Urbano i Arturo poslati u
osmatračnicu s pogledom na ulaz u reku sa obe strane. U 12.00 se
Markos povukao sa svoje pozicije u zasedi i celo ljudstvo ostalo
koncentrisano na glavnu zasedu. U 18.30, gotovo sa svim
prisutnima, napravio sam analizu puta i njegovog značenja, i izložio
Markosove greške; Markosa sam smenio i postavio Migela za vođu
prethodnice. U isto vreme najavljeno je otpuštanje Pakoa75, Pepea76,
Čingola77 i Eusebija, kojima je stavljeno do znanja da neće jesti ako
ne rade a ukinuto im je i pušenje, dok su njihove lične stvari
preraspoređene među one kojima su potrebnije. Osvrnuo sam se na
Koleov projekat da dođe da raspravi šta se istovremeno radi sa
izbacivanjem ovde prisutnih članova Omladine. Bitna su dela; reči
koje se ne podudaraju sa delima, nemaju važnost. Najavio sam
potragu za kravom i ponovni rad na učenju{35}.
Porazgovarao sam sa Pedrom i Lekarom, kojima sam najavio da
su gotovo potpuno položili za gerilce, kao i sa Apolinarom, koga
sam obodrio. Valtera sam iskritikovao zato što je popustio tokom
marša, zbog njegovog držanja u borbi i zbog straha koji je pokazao
od aviona; nije dobro odreagovao. Precizirali smo detalje s Kinezom
i Peladom, a Francuzu sam podneo podroban usmeni izveštaj o
situaciji. Tokom sastanka ovoj grupi je nadenuto ime
Narodnooslobodilačka vojska Bolivije{36}, i bio je sastavljen zapisnik
o sastanku.

26. mart
Inti rano pošao sa Antoniom, Raulom i Pedrom da potraži kravu
u oblasti Tikuče, ali su naišli na trupe na 3 sata odavde pa se vratili,
izgleda, a da nisu primećeni. Izvestili da vojnici imaju jednu stražu
na čistini, a drugu kod kuće sa sjajnim krovom odakle su videli da
izlazi 8 ljudi. Nalaze se u blizini reke koju zovemo Jaki.
Porazgovarao s Markosom i poslao ga u pozadinu; ne verujem da će
se njegovo ponašanje bitno popraviti.
Napravljena je mala gondola i uobičajene straže; sa osmatračnice
kod Algaranjaza viđeno nekih 30–40 vojnika i helikopter kako sleće.

27. mart
Danas je pukla vest koja je zauzela ceo radijski prostor i izazvala
gomilu saopštenja, uključujući i Barijentosovu78 konferenciju za
štampu. Zvanični izveštaj pominje jednog poginulog više nego mi i
navodi ih kao ranjenike koji su potom streljani, a nama pripisuje 15
mrtvih i 4 zarobljenika, od čega dva stranca, ali govori se takođe o
strancu koji je sebe ubio i o sastavu gerile. Očigledno je da su
dezerteri ili zarobljenik progovorili, samo što se ne zna tačno koliko
su i kako rekli. Sve ukazuje na to da je Tanja identifikovana, čime se
gube dve godine dobrog i strpljivog rada. Izlazak ljudi sada je
veoma otežan; imam utisak da se to nije nimalo dopalo Dantonu kad
sam mu rekao. Videćemo ubuduće.
Benigno, Loro i Hulio79 pošli da pronađu put za Pirirendu;
provešće na putu 2 ili 3 dana, a dobili su instrukcije da dođu do
Pirirende tako da ih niko ne vidi i zatim da pođu u ekspediciju u
Gutijerez. Iz izviđačkog aviona iskočilo nekoliko padobranaca o
kojima je sa osmatračnice javljeno da su pali na manež. Antonio i još
dvojica poslati u izviđanje sa zadatkom da zarobe nekoga od njih, ali
od toga ništa.
Uveče održali sastanak Vrhovnog štaba na kojem smo utvrdili
planove za naredne dane. Sutra napraviti jednu gondolu do naše
kućice radi dopremanja kukuruza, potom još jednu radi kupovine u
Gutijerezu i najzad, radi skretanja pažnje, mali napad, koji može da
bude na brdu između Pinkala i Laguniljasa, na tamošnja vozila.
 Sačinjava se saopštenje #1 koje ćemo pokušati da doturimo
novinarima Kamirija (D. XVII).

28. mart
Radio je i dalje preplavljen vestima o gerilama. Opkoljava nas
2.000 ljudi u prečniku od 120 km i obruč se steže, propraćen
napalm-bombama; imamo 10–15 gubitaka.
Poslao sam Braulija ispred 9 ljudi kako bi potražili kukuruz.
Vratili se uveče s gomilom sumanutih vesti:
1. Koko, koji je ranije krenuo da nam javi, nestao.
2. U 16.00 stižu na imanje. Zatiču da je jama ispreturana ali se trude
da otpočnu prikupljanje kad se pojavljuje 7 ljudi iz Crvenog
krsta, 2 lekara i nekoliko vojnika bez oružja. Bivaju zarobljeni,
objašnjavajući im da je primirje isteklo, ali odobravajući im da
nastave.
3. Stiže kamion pun vojnika i umesto da pucaju, teraju ih da kažu da
se povuku.
4. Disciplinovano, vojnici se povlače, a naši prate sanitetlije do
istrulelih leševa, ali ovi ne mogu da ih uprte i kažu da će sutra
doći da ih spale.

Zaplenjuju im se 2 Algaranjazova konja pa se vraćaju, a ostaju

Antonio, Rubio i Aniseto tamo gde životinje ne mogu da nastave,
kada se pošlo po Kokoa, ovaj se pojavio; izgleda da je bio zaspao.
Još nema vesti od Beningna.
Francuz je suviše vatreno izložio od kolike koristi bi mogao da
bude napolju.

29. mart
Dan slabe akcije ali izuzetne mobilnosti u vestima. Vojska pruža
opširno obaveštavanje koje, ukoliko je tačno, može da nam bude i te
kako dragoceno. Radio Havana već je objavio vest i vlada najavljuje
da će podržati Venecuelu kada iznese slučaj Kube na OEA{37}. Među
vestima jedna me brine, ta po kojoj je došlo do okršaja u klancu
Tiraboj, gde su poginula dva gerilca. Otuda se vidi Pirirenda, a to je
mesto koje je Benigno trebalo da istraži a da se danas vrati, što nije
slučaj. Imali su naredbu da ne prođu klancem, ali poslednjih dana u
više navrata nisu poslušane moje naredbe.
Gevara vrlo sporo napreduje u svom radu; dat mu je dinamit ali
celog dana nisu uspeli da ga upotrebe. Ubijen je jedan konj i obilato
se jelo meso iako ono mora da potraje 4 dana; pokušaćemo da
dovedemo i drugog, iako izgleda da neće ići lako. Sudeći po
lešinarima, leševi još nisu spaljeni. Čim jama bude gotova, možemo
da izmestimo ovaj logor, jer je neudoban i previše poznat. Saopštio
sam Alehandru da će on ostati ovde zajedno s Lekarom i Hoakinom
(verovatno u logoru „Medved“). Rolando je veoma icrpljen.
Razgovarao sa Urbanom i Tumom; ovaj poslednji nije uspeo da
shvati ni zašto ga kritikujem.

30. mart
Sve se vraća u normalu: sredinom prepodneva pojavljuje se
Benigno s drugovima. I zaista su bili prošli klancem Tiraboj, ali samo
su našli tragove dve osobe. Stigli na odredište iako su ih meštani
videli, i vratili se. Po izveštaju potrebna su 4 sata da se stigne do
Pirirende i da, navodno, nije opasno. Avijacija je sve vreme
mitraljirala kućicu.
Poslao sam Antonija sa još dvojicom da ispitaju reku nagore i
izveštaj da su žandarmi statični, mada ima tragova izviđačkog
obilaska reke. Iskopali rovove.
Stigla kobila koja je nedostajala tako da, u najgorem slučaju,
imamo mesa za četiri dana. Sutra će biti odmaranja a prekosutra će
prethodnica poći na dve sledeće operacije: zauzeti Gutijerez i
postaviti zasedu na putu Algaranjaz–Laguniljas.

31. mart
 Bez većih novosti. Gevara za sutra najavio završetak jame. Inti i
Rikardo raportirali da su žandarmi ponovo zauzeli naše malo
imanje, uz prethodno bombardovanje artiljerijom (minobacačima),
avijacijom itd. Ovo remeti naše planove da odemo u Pirirendu da se
snabdemo. Uprkos tome, dao sam instrukcije Manuelu da sa svojim
ljudima ode do kućice. Ako bude prazna, neka je zauzmu i neka
pošalju dva čoveka da mi jave kako bismo se mi prekosutra
mobilisali; ako je zaposednuta i ne može da se izvede iznenadni
napad, vratiti se i ispitati mogućnost proboja do Algaranjaza kako bi
se postavila zaseda između Pinkala i Laguniljasa. Radio i dalje bruji
na sve strane i izveštaji se smenjuju s revnosnim najavama borbe.
Postavili su našu poziciju sa apsolutnom preciznošću između Jakija i
Njakauazua i bojim se da će pokušati da izvedu neki širi potez.
Razgovarao s Benignoom o njegovoj grešci što nas nije potražio i
objasnio mu Markosovu situaciju; dobro je reagovao.
Uveče sam razgovarao sa Loroom i Anisetom. Razgovor je bio
vrlo neprijatan. Loro je čak kazao da smo u rasulu i kada sam ga
priupitao, on je to ostavio za Markosa i Beningna. Aniseto se do
pola solidarisao s njim ali posle je Kokou priznao da su bili
saučesnici u krađi limenki, a Intiju da se ne slaže sa onim što je Loro
rekao o Benignu, o Pombou i, otprilike, o „opštem rasulu gerile“.

Mesečna analiza
Ovaj mesec je prepun događaja ali opšta slika pokazuje sledeće
karakteristike:
• Etapa konsolidacije i pročišćenja gerile u potpunosti ostvarena.
• Spora etapa razvoja s priključenjem nekih elemenata pristiglih s
Kube, koji ne izgledaju loše, i sa Gevarinim, čiji je opšti nivo
veoma slab (2 dezertera, 1 „pričljivi“ zarobljenik, 3 odbegla, 2
kilava).
• Etapa početka borbe, koja se odlikuje preciznim i spektakularnim
udarcem, ali praćena grubim oklevanjima pre i posle dejstva
(Markosovo povlačenje, Brauliovo delovanje).
 Etapa početka neprijateljske kontraofanzive, koja se za sada
odlikuje sledećim:
a) pokazuje tendenciju da postavi kontrole koje će nas izolovati;
b) halabuka na nacionalnom i međunarodnom nivou;
c) totalna nedelotvornost, za sada;
d) mobilizacija seljaka.

Očigledno je da ćemo morati da krenemo i pre nego što sam

mislio i da ćemo se kretati ostavljajući grupu da se kiseli, sa balastom
4 moguća potkazivača. Situacija nije dobra, ali sada počinje druga
probna etapa za gerilu, koja će joj dobro doći kad je prebrodi.

Sastav:
• Prethodnica: Migel (vođa), Benigno, Pačo, Loro, Aniseto, Kamba,
Koko, Dario80, Hulio, Pablo81, Raul.
• Pozadina: Hoakin (vođa), Braulio (drugi zapovednik), Rubio,
Markos, Pedro, Lekar, Polo, Valter, Viktor82 (Pepe, Pako, Eusebio
i Čingolo).
• Centar: ja, Alehandro, Rolando, Inti, Pombo, Njato, Tuma,
Urbano, Moro, Negro, Rikardo, Arturo, Eustakio, Gevara, Vili83,
Luis84, Antonio, Leon. (Tanja, Pelado, Danton, Kinez – gosti.)
(Serapio – izbeglica.)
 April 1967

1. april
Prethodnica je krenula u 7.00, sa priličnim zakašnjenjem.
Nedostaje Kamba, koji se nije vratio sa svog istraživanja s Njatom da
bi sakrio oružje u Medveđoj jami. U 10.00 stigao Tuma sa
osmatračnice da javi kako je ugledao 3 ili 4 vojnika u ravnici za lov.
Zauzeli smo pozicije i Valter, sa osmatračnice, javio da je video
trojicu i mazgu ili magarca, i da nešto postavljaju; pokazao mi ali
ništa nisam video. U 16.00 sam se povukao ocenjujući da u svakom
slučaju nije potrebno da ostanem jer nas neće napasti, ali mi se čini
da je to bila Valterova optička varka.
Odlučio sam da sutra evakuišemo sve i da se Rolando pobrine za
odstupnicu u Hoakinovom odsustvu. Njato i Kamba su stigli u 21.00
pošto su sve sklonili, izuzev jela za šestoricu koja su ostala. To su:
Hoakin, Alehandro, Moro, Serapio, Eustakio i Polo. Trojica
Kubanaca u protestu što ostaju. Ubijena je još jedna kobila, da bi se
toj šestorici ostavilo čarkija{38}. U 23.00 stigao Antonio s vešću da je
sve proteklo bez novosti i doneo vreću kukuruza.
U 4.00 pošao Rolando i odneo prtljag četvorice slabih (Čingoloa,
Eusebija, Pakoa, Pepea). Pepe htede da mu se dâ oružje i da ostane.
Kamba pošao s njim.
U 5.00 stigao Koko s novom porukom o tome kako je ubijena
krava i kako nas čekaju. Kao mesto sastanka naveo sam mu potok
ispod brda koji protiče pored imanja, prekosutra u 12.00.

2. april
Neverovatna količina nagomilanih stvari dovela je do toga da
dan provedemo u njihovom sklanjanju u odgovarajućim jamama i
razmeštaj je završen u 17.00. Postavljena je četvoročlana straža, ali
dan prođe u neobičnom miru; ni avioni nisu nadletali oblast.
Komentari na radiju pominju „stezanje obruča“ i da se gerilci
spremaju za odbranu u klancu Njakauazu, izveštavaju i da je don
Remberto pritvoren i kako je imanje prodao Kokou.
Budući da je bilo kasno, odlučili smo da ne izađemo danas, već u
tri ujutru te tako iskoristimo dan da prođemo kroz Njakauazu, iako
je sastanak posle toga. Porazgovarao sam s Moroom, objasnio mu da
ga nisam stavio u grupu najboljih jer je pokazao izvesnu slabost u
vezi s hranom, a i svojim vicevima izaziva ostale drugove. Neko
vreme smo proveli pričajući o tome.

3. april
Program ostvaren bez teškoća: krenuli smo u 3.30 i lagano
napredovali dok nismo prošli okuku u 6.30 i stigli do ivice imanja u
8.30. Kada smo prošli ispred zasede, od tela sedam leševa ostali su
samo kosturi, jer su lešinari obavili svoj zadatak krajnje temeljno.
Poslao dvojicu (Urbana i Njata) da uspostave kontakt s Rolandom i
po podne smo se premestili u klanac Tiraboja, gde smo zaspali siti
kravljeg mesa i kukuruza.
Porazgovarao s Dantonom i Karlosom izlažući im 3 alternative:
da ostanu s nama, da pođu sami da zauzmu Gutijerez, ili da otuda
okušaju sreću kako najbolje budu znali i umeli; odabrali treću. Sutra
ćemo pokušati.

4. april
Gotovo potpuni promašaj. U 14.30 stigli do mestâ na kojima su se
videli tragovi žandarma pa čak i padobranska kapa, kao i tragovi
severnoameričke hrane i individualnih porcija. Odlučio sam da na
prepad zauzmemo prvu kuću [...]{39} i tako smo i uradili u 18.30.
Izašli Gvarani{40} nadničari koji su javili da se 150 pripadnika vojske
juče povuklo i da je vlasnik kuće pošao da stoku odvede daleko.
Naručeno je jelo od svinje i juke, dok se polazilo na zaposedanje
druge kuće [...]{41} Loro, Koko i Aniseto, potom i Inti, pošli u drugu
kuću, u pratnji još jednog seljaka.
Bračni par nije bio unutra, ali kad se vratio, u metežu nestade
mali nadničar. Najzad smo uspeli da razaberemo da je tu bilo
stacionirano ljudstvo, u sastavu, po svoj prilici, 2. puka „Bolivar“, i
da su tog jutra pošli. Imao je instrukcije da siđe preko klanca
Tiriboja, ali su oni odabrali izlazak preko priobalja; zbog toga se
nismo sudarili. U Gutijerezu nema pripadnika žandarmerije, ali ovi
će se sutra vratiti, tako da nije uputno ostati.
U prvoj kući pronađene stvari vojske, kao što su tanjiri, čuturice,
čak i meci i druga oprema; sve je konfiskovano. Pošto su dobro jeli,
ali bez preterivanja, pozadinci su krenuli u 3.00 a mi u 3.30.
Prethodnica je trebalo da krene pošto dovrši poslednje testenine. Mi
smo se izgubili pa smo izbili niže zasede izazivajući zabunu koja je
potrajala do jutra.

5. april
Dan bez naročitih događaja, ali izvesne napetosti. U 10.00 svi
smo bili na okupu i nešto kasnije Migel krenu s rančevima da
zauzme vrh klanca, sa naredbom da iz pozadine pošalje trojicu koja
su držala stražu na istom mestu, da preuzmu svoje rančeve. Da bih
rasteretio prelazak, dao sa uputstva Urbanu, Njatu i Leonu da
odmene tu trojicu u pozadini. Zastao sa središnjom grupom kako
bismo organizovali zasedu radi zaustavljanja mogućih snaga koje se
mogu spustiti niz klanac, pošto će prethodnica i odstupnica braniti
oba prilaza potoka kod njegovog izvora. U 14.00 sam poslao Tumu
da vidi šta je sa onom trojicom, u 17.00 se vratio ne znajući ništa o
njima; premestili smo se u prethodni logor i ponovio naređenje. U
18.15 stigao Rolando i pošto nije primio ljude, zajedno sa ostalima
doneo tri ranca. Braulio je izneo stav koji donosi teške nedoumice o
sadašnjoj Markosovoj borbenoj spremnosti.
Mislio sam da krenemo niz reku u zoru, ali viđeni su vojnici pri
kupanju nekih 300 metara dalje od našeg položaja. Odlučili da
pređemo reku ne ostavljajući tragove i da hodamo drugom stranom
dok ne dođemo do našeg potoka.

6. april
 Dan velike napetosti. U 4.00 prešli reku Njakauazu i stali da
sačekamo dan da bismo hodali, potom Migel pođe u izvidnice ali je
dvaput morao da se vrati usled pogrešne orijentacije koja bi nas
dovela veoma blizu žandarma. U 8.00 Rolando izvesti da se desetak
vojnika nalazi ispred klanca koji smo upravo napustili. Lagano smo
krenuli i u 11.00 smo već bili van opasnosti na čvrstom delu pored
obale. Rolando doneo vest da ih ima preko 200, postavljenih kod
klanca.
Uveče, dok još nismo bili stigli do potoka, čuli se glasovi goniča
stoke kod reke. Presreli smo ih i zadržali četvoricu seljaka sa
Algaranjazovim kravama. Imali su propusnicu vojske da potraže 12
grla; neki su već bili odmakli pa nije bilo moguće da ih uhvatimo.
Ostavili dve krave za nas i poveli ih preko reke do našeg potoka.
Četiri civila bila su u stvari ugovorač i njegov sin, jedan seljak iz
Čukisake i iz Kamirija još jedan, koji se pokaza veoma prijemčivim
pa smo mu dali dokument i on obeća da će ga obnarodovati.
Zadržali smo ih dosta dugo a onda ih pustili uz zahtev da ništa
ne kažu, što su i obećali.
Noć proveli u jelu.

7. april
Zašli još dublje pored potoka vodeći preživelu kravu, koja je
potom ubijena radi pravljenja čarkija. Rolando ostao u zasedi kod
reke s nalogom da puca u sve što iskrsne; ništa se nije dogodilo
celog dana. Benigno i Kamba sledili stazu koja treba da nas dovede
do Pirirende i izvestili da su u obližnjem tesnacu nedaleko od našeg
potoka čuli nešto poput zvuka motora neke pilane.
Poslao sam Urbana i Hulija s porukom za Hoakina, i nisu se
vratili celog dana.

8. april
Dan oskudnih novosti. Benigno se vrati svom poslu ali ga ne
dovrši, i reče da ni sutra neće uspeti. Migel pođe da potraži top koji
je Benigno video odozgo, i ne vrati se.
Urbano i Hulio se vratili s Poloom. Žandarmi zauzeli logor i
krenuli u izviđačke pohode po padinama; idući odozgo, prošli
uspinjaču. Hoakin javlja o ovome i drugim problemima u
priloženom dokumentu (D. XIX).
Imali smo 3 krave s teladima, ali jedna nam pobeže, ostale su
nam 4 životinje od kojih ćemo jednu ili dve da čarkujemo sa solju
koja nam je još preostala.

9. april
Polo, Luis i Vili krenuli sa zadatkom da Hoakinu predaju jednu
poruku i da im on pri povratku pomogne da se smeste uz potok, na
nekom skrovitom mestu, koje će Njato i Gevara odabrati. Njato misli
da ima pogodnih mestâ, iako preblizu potoka, na sat i po od našeg
sadašnjeg položaja. Stigao Migel. Prema njegovim istraživanjima,
trščar dopire do Pirirende i treba mu dan da ga obiđe pod rancem,
zbog čega sam naredio da se obustavi Benignoovo izviđanje, za koje
je potreban bar još jedan dan.

10. april
Osvanu, a jutro prođe bez značajnijih događaja, dok smo se
spremali da napustimo potok te da pređemo preko Migelovog
klanca do puta Pirirenda–Gutijerez. Sredinom pre podneva Negro
stiže veoma uzbuđen da javi kako niz reku nailazi 15 vojnika. Inti
bio pošao da Rolanda obavesti o zasedi. Nije preostalo drugo do da
čekamo i to je i učinjeno; poslao sam Tumu da bude spreman da me
izveštava. Ubrzo stigle prve vesti, s neugodnim saldom: Rubio
(Plavi, Hesus Suarez Gajol) smrtno ranjen. Mrtvog ga i dovezli u naš
logor; metak u glavu. Stvar se ovako digrala: zasedu je činilo 8 ljudi
iz pozadine, jedan čovek iz pojačanja i trojica iz prethodnice,
raspoređeni na obe strane reke. Po javljanju o dolasku 15 vojnika,
Inti prođe kroz mesto na kojem je bio Rubio i primeti da je na vrlo
rđavom položaju jer je bio vidiljiv s reke. Vojnici su napredovali bez
naročitog opreza ali su ispitivali priobalje tražeći tragove i u tome se
udubili da su se sudarili s Brauliom ili Pedrom pre prodora u
zasedu. Vatra je potrajala nekoliko sekundi i na licu mesta je ostalo
jedan mrtvac i tri ranjenika, plus šest zarobljenika; nedugo potom je
pao i jedan podoficir a četvorica vojnika su pobegla. Pored jednog
ranjenika našli Rubija na samrti. Njegov „garand“ je bio zakočen i
jedna ručna bomba, izvađenog fitilja, ali koja nije eksplodirala, bili
su pored njega. Ranjenika nije bilo moguće ispitati zbog teškog
stanja u kome se nalazio i ubrzo nakon toga je i umro, kao i
poručnik koji je komandovao vojnicima.
Iz ispitivanja zarobljenika proizlazi sledeće: ovih 15 ljudi pripada
onoj četi koja se nalazila uzvodno na Njakauazuu, a koja je prešla
kanjon i pokupila leševe a potom zaposela logor. Prema
svedočenjima vojnika, nisu našli ništa iako radio govori o
fotografijama i dokumentima koji su tamo pronađeni. Ta vojna
formacija bila je sastavljena od 100 ljudi, od čega je 15 pošlo da prati
grupu novinara do našeg logora a ovi ostali su krenuli s nalogom da
obave ispitivanje terena i da se vrate u 17.00. Najjače snage su u
Pinkalu a u Laguniljasu ima oko 30 vojnika, i pretpostavlja se da se
grupa koja je bila oko Tiraboja povukla u Gutijerez. Ispričali su
odiseju ove grupe izgubljene po brdima, bez vode, pa je zato trebalo
da se po nju pošalje spasilačka ekipa. Računajući da će begunci stići
kasno, odlučio sam da ostane na mestu postavljena zaseda koju je
Rolando isturio nekih 500 metara ispred, ali sada uz pomoć čitave
naše prethodnice. Prvo sam bio naredio njeno ukidanje, ali mi se
učinilo logičnim da ona ipak ostane. Blizu 17.00 stiže vest da vojska
napreduje s velikim naoružanjem. Ostaje samo da se čeka. Poslao
sam Pomboa kako bi mi predočio jasan pregled situacije. Neko
vreme čuju se sporadični pucnji, a onda se Pombo vraća javljajući da
su ponovo upali u zasedu, da ima nekoliko mrtvih i da je zarobljen
jedan major85.
Ovoga puta, stvari su se ovako odigrale: napredovali su rekom u
širokom luku ali bez većeg opreza pa je iznenađenje bilo potpuno.
Ovoga puta bilo je sedam mrtvih, pet ranjenih i ukupno 22
zarobljenika. Bilans je sledeći: (Ne može da se izvede usled
nedostatka podataka).

11. april
Ujutro započeli premeštaj naših stvari i sahranili Rubija u malu,
plitku raku, jer nismo imali opreme. Inti ostavljen s pozadinom da bi
pratio zarobljenike i oslobodio ih, uz to što će potražiti još
„posejanog“ oružja. Jedini rezultat potrage su dva nova
zarobljenika, sa odgovarajućim „garandima“. Predata su dva
izveštaja #1 majoru uz obavezu da ih dostavi novinarima. Ukupni
gubici: 10 mrtvih, među njima dva poručnika; 30 zarobljenika, jedan
major i nekoliko podoficira, ostalo su vojnici; šest ih je ranjeno,
jedan u prvom okršaju, ostali u drugom.
Ova jedinica se nalazi pod komandom Četvrte divizije, ali sa
elementima nekoliko izmešanih pukova. Ima rendžera, padobranaca
i lokalnih vojnika: gotovo su deca.
Tek smo po podne završili celu selidbu i lokalizovali jamu da
bismo tu odložili stvari, ali je još nismo doveli u red. Kod poslednje
deonice, krave su se uplašile pa nam je ostalo samo jedno tele.
Rano, u trenutku kad smo stizali u svoj logor, naišli smo na
Hoakina i Alehandra koji su silazili sa svim svojim ljudima. Iz
izveštaja proizlazi da su viđeni vojnici samo Eustakiova fantazija te
da je premeštaj ovamo uzaludan napor.
Radio je izvestio o „novom i krvavom sudaru“ i govori o
devetorici poginulih pri vojsci i četvorici „dokazanih“ među našima.
Jedan čileanski novinar je dao podroban opis našeg logora i
otkrio jednu moju fotografiju, bez brade, sa lulom. Trebalo bi ispitati
kako ju je našao. Nema dokaza da je gornja jama otkrivena, mada
neki nagoveštaji ukazuju na to.

12. april
U 6.30 sam okupio sve borce osim četvorice na straži da bismo
odali malu počast Rubiju i istakli da je prva prolivena krv kubanska.
Predupredio sam uočenu sklonost kod prethodnice da Kubanci
budu omalovažavani, što je juče došlo do izražaja kad je Kamba
izjavio da se sve manje uzdaje u Kubance, na osnovu incidenta s
Rikardom. Još jednom sam pozvao na jedinstvo kao na jedinu
mogućnost da unapredimo našu vojsku, koja uvećava svoju vatrenu
moć i prekaljuje se u bitkama, ali čiji broj ne raste, već naprotiv,
poslednjih dana se još i smanjuje.
Pošto smo ceo plen stavili u jamu koju je Njato dobro pripremio,
pošli smo u 14.00 sporim hodom, toliko sporim da gotovo nismo ni
napredovali, pa smo morali da zanoćimo kod manjeg izvora, tek što
je marš počeo.
Sada vojska priznaje da je imala 11 mrtvih; izgleda da su našli još
nekog, ili da je preminuo neko od ranjenika. Započeo sam malo
predavanje o Debreovoj knjizi.
Odgonetnut je deo poruke koja ne deluje previše važno.

13. april
Podelili smo grupu na dva dela kako bismo brže napredovali, ali
smo i pored toga opet bili spori, te su prvi stigli u logor u 16.00, a
poslednji u 18.30. Migel beše stigao ujutro. Jame nisu otkrivene i
ništa nije taknuto: netaknute su klupe, kuhinje, peć i džakovi sa
žitaricama.
Aniseto i Raul pošli u izviđanje, ali nisu dobro to obavili pa sutra
valja insistirati da bi se stiglo do reke Ikire.
Severnoamerikanci javljuju da je slanje savetnika u Boliviju deo
ranijeg dogovora i da nije ni u kakvoj vezi s gerilom. Možda
prisustvujemo prvom poglavlju novog Vijetnama.

14. april
Jednoličan dan. Nešto namirnica je doneto iz skrovišta za
bolesnike, što nam omogućuje da se prehranimo pet dana. Pošli smo
da uzmemo limenke kondenzovanog mleka iz gornje jame, prilikom
čega je ustanovljeno da nam na neobjašnjiv način nedostaju 23
limenke, jer je Moro ostavio 48, a čini se da niko nije imao vremena
da ih uzme. Mleko je jedan od naših faktora smutnje. Iz posebne
jame izvađeni minobacač i mitraljez kako bi položaj bio ojačan do
Hoakinovog povratka. Nije jasno kako će operacija biti izvedena, ali
mi se čini da je najuputnije da svi krenemo i da malo operišemo u
zoni Mujupampe, da bismo se potom povukli prema severu. Kad bi
bilo moguće, Danton i Karlos bi pošli putem Sukre–Kočabamba,
shodno prilikama. Piše se izveštaj Br. 2{42} za bolivijski narod i
izveštaj Br. 4 za Manilu, koji će Francuz da odnese.

15. april
Stigao Hoakin sa celom pozadinom i odlučeno je da se sutra
krene. Izvestio da su nadletali oblast i da su iz topova gađali brda.
Dan protekao bez novosti. Kompletirano je naoružanje grupe a 30-
kalibarski mitraljez prosleđen je pozadini (Markosu), kome će
pomoći i oni sa straže.
Uveče sam najavio put i pomenuo problem nestalih limenki
mleka pa sam ih strogo opomenuo.
Dešifrovan je deo duge poruke s Kube, ukratko, Lečin zna o
meni pa će da napiše proglas podrške, tajno se vraćajući u zemlju za
20 dana.
Napisana je nota Fidelu (#4), kojom se izveštava o poslednjim
događajima. Ide šifrovana, s nevidljivim mastilom.

16. april
Prethodnica pošla u 6.15 a mi u 7.15, pešačili smo do reke Ikire,
ali Tanja i Alehandro su zakasnili. Kad im je izmerena temperatura,
Tanja je imala preko 39 a Alehandro 38. Osim toga, kašnjenje nam je
onemugućilo da hodamo kao što je bilo planirano. Ostavili smo njih
dvoje, plus Negra i Serapija, kilometar Ikirom uzvodno, i nastavili
smo te zauzeli seoce zvano Belja Vista ili, tačnije, zarobili četvoricu
seljaka koji su nam prodali krompir, jednu svinju i kukuruz. To su
siromašni seljaci i veoma su uplašeni zbog našeg prisustva ovde.
Noć smo proveli kuvajući i jedući, i nismo se pomerili očekujući
naredni dan da bismo neprimećeno pošli za Tikuču.

17. april
Vesti su se smenjivale a shodno tome i odluke. Tikuča je
gubljenje vremena, shodno seljacima, već postoji direktan put do
Mujupampe (Vaka Guzman), put koji je kraći, a čija poslednja
deonica omogućuje prolaz vozila. Odlučili smo da produžimo pravo
do Mujupampe, nakon dosta oklevanja s koje strane. Poslao sam po
one koji kasne kako bi ostali sa Hoakinom, a ovome sam naredio da
nadgleda zonu kako ne bi bilo prevelikog kretanja, nakon čega treba
da ostane u zoni, ne upuštajući se u frontalne sukobe, te da čeka tri
dana dok se mi ne vratimo. Uveče se doznalo da je jedan od sinova
nekog seljaka nestao i da je možda otišao da nas prijavi, ali je uprkos
svemu odlučeno da treba pokušati da se već jednom izvuku Francuz
i Karlos. Grupi okasnelih pridružio se Moises86 koji mora da ostane
zbog jakih bolova u žučnim kanalima.
Ovo je šema našeg položaja:

Vraćajući se istim putem, izlažemo se opasnosti da naiđemo na

vojsku koja je uzbunjena u Laguniljasu, ili na neku kolonu koja bi
dolazila iz Tikuče, ali moramo tako da ne bismo ostali odsečeni od
pozadine.
Krenuli smo u 22.00 hodajući s pauzama do 4.30, kada smo
zastali da malo odspavamo. Prešli smo nekih 10 km.
Od svih seljaka koje smo sreli, jedan, Simon87, predusretljiv je
iako se boji, a drugi, Vides88, može da bude opasan; on je „bogataš“
u kraju. Uz to, treba imati u vidu da je sin Karlosa Rodasa nestao i
da može da bude doušnik (pod uticajem Videsa, koji je glavni
parajlija u kraju).

18. april
Pešačili smo do zore, poslednjih sati noći dremajući na priličnoj
hladnoći. Ujutru je prethodnica krenula u izvidnicu i pronašla kuću
Gvarana koji su pružili veoma malo obaveštenja. Naša patrola je
zaustavila konjanika pa se ispostavilo da je to (drugi) sin Karlosa
Rodasa na putu za Jakundaj, i mi smo ga zarobili. Sporo se odmicalo
ali smo u 3.00 uspeli da stignemo do Matagala, u kuću A. Padilje,
siromašnog brata drugog seljaka koji živi na milju odande i kroz čiju
smo kuću prošli. Čovek je bio preplašen i na sve načine je
pokušavao da odemo, samo što je povrh svega počela kiša pa smo
morali da se sklonimo u njegovu kuću.

19. april
Proveli smo ceo dan u mestu, zaustavljajući seljake koji su stizali
iz oba pravca raskrsnice, čime smo postigli široku lepezu
zarobljenika. U 13.00 patrola nam je donela retku zverku: engleskog
novinara, koji se prezivao Rot89 i koji je, vođen nekom decom iz
Laguniljasa, išao našim tragom. Dokumenta su bila ispravna ali je
bilo sumnjivih stvari: pasoš mu je precrtan tamo gde piše da je po
zanimanju student i umesto toga stoji da je novinar (u stvari, kaže
da je fotograf); ima portorikansku vizu, a onda je priznao da je bio
profesor španskog polaznicima tog tela. Na pitanje koje mu je u vezi
s nekim karticama postavio organizator iz Buenos Ajresa, ispričao je
da je bio u logoru i da su mu pokazali Brauliov dnevnik u kome piše
o svojim iskustvima i putovanjima. Večita priča. Nedisciplina i
neodgovornost upravljaju svime. Prema priči momčića koji su vodili
novinara, saznalo se da se iste noći našeg dolaska u Laguniljas to
doznalo zahvaljujući nečijoj dojavi. Pritisli smo Rodasovog sina i on
priznade da su njegov brat i jedan Videsov nadničar pošli da naplate
nagradu koja ide od 500 do 1.000 pesa. Zaplenili smo mu konja u
znak represalije i dali to na znanje seljacima koje smo zadržali.
Francuz predloži da Englezu izložimo problem a da nam on, kao
dokaz dobronamernosti, pomogne da ih izvuče; Karlos nerado
pristade, a ja sam digao ruke od toga. U 21.00 stigli smo u [...]{43} i
nastavili put ka Mujupampi, gde, prema podacima seljaka, sve je
mirno. Englez prihvati uslove koje mu je Inti postavio, uključujući tu
i mali izveštaj koji sam ja sastavio i u 23.45, pošto smo se rukovali sa
onima koji odlaze, započet je marš radi zauzimanja sela, pri čemu
sam ja ostao s Pomboom, Tumom i Urbanom.
Veoma je hladno pa smo napravili malu logorsku vatru. U 1.00
stiže Njato da javi kako je selo u stanju pripravnosti sa oko 20-ak
vojnih trupa i patrolama seoske samoodbrane; jedna od njih, s dve
puške M-3 i 2 revolvera, presrela je naše napredovanje, ali su se
predali bez borbe. Zatražili od mene instrukcije pa sam im rekao da
se povuku s obzirom na odmaklo doba, da ostave engleskog
novinara, pa neka Francuz i Karlos donesu odluku koja im se učini
najispravnijom. U 4.00 smo započeli povratak iako nismo ostvarili
svoj cilj, ali Karlos odluči da ostane i Francuz mu se pridruži, ovoga
puta preko volje.

20. april
Oko sedam sati stigli u kuću Nemesija Karabalja, koga smo uveče
sreli, i ponudio nam kafu. Čoveka nije bilo a zaključao je kuću oko
koje je bila samo neka preplašena posluga. Organizovali smo obrok
na licu mesta, otkupljujući od nadničara kukuruz i hokos{44}
(zapalos){45}. Negde oko 13.00 pojavio se kamionet sa istaknutom
belom zastavom, a u njemu zamenik šefa policije, lekar i pop
Mujupampe, ovaj poslednji Nemac. Inti je porazgovarao s njima.
Dolazili navodno miroljubivo, ali to je bio nekakav nacionalni mir u
vezi s kojim su se nudili da budu posrednici. Inti ponudi mir za
Mujupampu, na osnovu spiska proizvoda koje treba da nam doture
pre 18.30, na šta se oni nisu obavezali jer, prema njima, vojska
nadzire naselje pa su zatražili produžetak roka do šest ujutru, što
nije prihvaćeno.
Kao znak dobre volje, doneli su dva kartona cigareta i vest da su
trojica naših, koji su ipak otišli, uhapšeni u Mujupampi, a da su
dvojica zadržana zbog nošenja lažnih isprava. Karlosu se ne piše
dobro; Danton mora dobro da prođe.
U 17.30 naišla 3 aviona AT-6 pa su nam priredili malo
bombardovanje u kući gde smo upravo kuvali. Jedna bomba je pala
na 15 metara od nas i neznatno je ranila Rikarda jednim šrapnelom.
To je bio odgovor vojske. Treba rasturati naše proglase da bi se
postigla potpuna demoralisanost vojnika, koji su, ako je suditi po
izaslanicima, prilično isprepadani.
U 22.30 pošli smo s dva konja, onim zaplenjenim i onim
novinarevim, put Tikuče, i tako hodali do 1.30, kada smo zastali da
odspavamo.

21. april
Malo pešačili do kuće Rose Karasko, koja nas je lepo primila,
prodajući sve što nam je potrebno. Noću smo pešačili do raskrsnice
na putu Mujupampa–Monteagudo, kod mesta zvano Taperiljas.
Namera nam je bila da ostanemo kod jednog izvora te da istražimo
okolinu kako bismo osmislili zasedu. Postajao je i dodatni razlog, a
to je vest s radija, o smrti trojice plaćenika, jednog Francuza, jednog
Engleza i jednog Argentinca. Ova neizvesnost mora da se razjasni
da bi se zatim izvela posebna odmazda za opomenu.
Pre večere svratili smo u kuću veterana Rodasa koji je bio poočim
onog Vargasa, poginulog kod Njakauazua; dali smo mu objašnjenje
kojim kao da se zadovoljio. Prethodnica nije dobro razumela pa je
produžila putem i probudila pse koji su prejako zalajali.

22. april
Od jutra su počele greške: Rolando, Migel i Antonio pošli da
ispitaju jednu zasedu, kad se budemo povukli u planinu, ali su naišli
na jedan kamionet IPFB-a{46} koji je ispitivao naše tragove dok ih je
seljak obaveštavao o našem noćašnjem prisustvu, pa su odlučili da
pohapse sve. To je poremetilo planove, ali smo odlučili da preko
dana postavimo zasedu i zaplenimo kamione koji budu prolazili s
robom i u zasedi uhvatimo vojsku ako se pojavi. Zarobljen je kamion
s nešto robe i obiljem banana i sa značajnim brojem seljaka, ali su
propustili i neke koji su sledili tragove a, naročito, druge kamionete
naftnog nalazišta. Zadržala nas je želja da dođemo do hleba, koji
nikako da stigne.
Namera mi je bila da kamionet iz nalazišta natovarimo svim
namirnicama i da napredujemo sa prethodnicom sve do raskrsnice
za Tikuču, na 4 km. Predveče je mali avion počeo da kruži nad
našim položajem i lavež pasa po okolnim kućama postao je još
uporniji. U 20.00 smo bili spremni za polazak uprkos očiglednosti da
je naše prisustvo otkriveno, kad utom poče kraći okršaj a potom se
začuše glasovi kojima su nas pozivali na predaju. Svi smo bili
zbunjeni i nismo imali predstavu o tome šta se dešava, srećom, naše
stvari i namirnice su bile na kamionetu. Ubrzo su stvari
organizovane. Jedino je Loro nedostajao, ali sve je ukazivalo na to
da se dosad ništa nije ni desilo jer je sudar bio s Rikardom, koji je
presreo vodiča vojnika kada su se razmeštali po obali da bi nas
opkolili; možda je vodič pogođen.
Pošli smo kamionetom i svim raspoloživim konjima, 6 ukupno;
ljudi su naizmenično išli pešice i jahali, da bismo na kraju svi završili
na kamionetu a šestorica u izvidnici na konjima. Stigli smo u Tikuču
u 3.00, a u Meson, popovo imanje, u 6.30, nakon što smo se zaglavili
u jednoj rupi.
Bilans akcije je negativan; s jedne strane nedisciplina i nebudnost,
i gubitak (mada se nadam privremeni) jednog čoveka; s druge,
gubitak hrane koju smo platili a nismo poneli i, na kraju, gubitak
svežnja dolara koji mi je ispao iz Pomboovog ranca – eto rezultata
akcije. Da se i ne računa to što nas je zatekla i naterala na
odstupnicu grupa koja je nužno morala da bude mala. Treba još
mnogo da se od ovoga napravi borbena snaga iako je moral prilično
visok.

23. april
Proglašen je danom odmora i protekao je bez novosti. U podne
mali avion (AT-6) nadleteo je zonu; patrola je pojačana, ali ne bi
novosti. Uveče su izdate instrukcije za sutra. Benigno i Aniseto otići
će na četiri dana da potraže Hoakina; Koko i Kamba će ispitati stazu
do reke Rio Grande i osposobiće je da bude prohodna; mi ćemo
četiri dana biti blizu kukuruza, da vidimo hoće li doći vojska do
Hoakinovog priključivanja; Hoakin dobio instrukcije da dođe sa
svima i da tamo ostavi samo one od zaostalih, ako su bolesni.

24. april
Pošli izviđači. Pozicionirali smo se jedan kilometar uzvodno na
manjem delu čvrste zemlje pored potoka; pogled seže do kuće
poslednjeg seljaka, na nekih 500 metara pre popovog imanja (našli
smo marihuanu na zasejanim površinama). Seljak se opet pojavi i
sve je radoznalo gledao; po podne jedan AT-6 ispali dva rafala na
kućicu. Pačo volšebno nestade; bio je bolestan pa je zaostao.
Antonio mu pokaza put i krenu pravcem kojim treba da stigne za
pet sati, ali se nije vratio. Sutra ćemo ga potražiti.

25. april
Crni dan. Oko deset pre podne vratio se Pombo sa osmatranja da
javi kako 30 vojnika napreduje ka kućici. Antonio je ostao na
osmatračnici. Dok smo se pripremali, Antonio stiže javljajući da ih je
60 i da nameravaju da nastave. Osmatračnica se pokazuje
nedelotvornom ako treba blagovremeno javiti. Odlučili smo da
napravimo improvizovanu zasedu na prilazu logoru. U najvećoj
žurbi odabrali smo jednu malu ravan uz obalu s vidljivošću do 50 m.
Tu sam se namestio sa Urbanom i Migelom, koji je imao automatsku
pušku. Lekar, Arturo i Raul su zauzeli desnu poziciju da bi sprečili
svaki pokušaj bekstva ili napredovanja iz tog pravca. Rolando,
Pombo, Antonio, Rikardo, Hulio, Pablito, Dario, Vili, Luis i Leon
zauzeli su bočnu poziciju s druge strane potoka, da bi ih upravo sa
te strane predupredili. Inti je ostao u matici, Njato i Eustakio odlaze
na osmatranje sa instrukcijama da se povuku unazad kad počne
paljba, a Kinez će ostati u pozadini da nadzire logor. Moje
malobrojno ljudstvo bilo je umanjeno za 3 čoveka: Pačo zagubljen,
Tuma i Luis kako ga traže.
Ubrzo se pojavila prethodnica koja je na naše iznenađenje bila
sastavljena od 3 nemačka ovčara sa njihovim vodičem. Životinje su
bile uznemirene ali nije mi izgledalo kao da su nas odale; međutim,
nastavile su da idu napred i upucao sam prvog psa, pri čemu sam
promašio, a kad sam hteo da pucam u vodiča, zakočio se M-2. Migel
je ubio još jednog psa, kako sam video iako ne može da se tvrdi, i
niko drugi nije upao u zasedu. Naizmenična vatra je počela prema
boku vojske. Kad je na tren prestala, poslao sam Urbana da naredi
povlačenje, ali se vratio javljajući da je Rolando ranjen. Doveli su ga
nedugo posle toga već iskrvarenog pa je izdahnuo baš kad mu je
davana plazma. Metak mu je razneo butnu kost i ceo
nervnovaskularni sistem; iskrvario je pre nego što je moglo da mu se
pomogne. Najosetniji gubitak je gubitak Kokoa, ali su i Migel i Hulio
bili veličanstveni borci a vrednost sve trojice je nemerljiva, kao i,
naravno, jednog od njenih nosećih stubova – moga druga, otkad je,
dok je još bio bezmalo dete, postao kurir Četvrte kolone, sve do
invazije i ove nove revolucionarne akcije. O njegovoj tužnoj smrti,
za moguću budućnost koja bi se mogla ostvariti, moglo bi se reći:
„Tvoje sitno mrtvo telo hrabrog borca ovekovečeno je u
beskonačnosti.“
Ostalo je bilo spora operacija povlačenja, spasavanja stvari i
Rolandovog tela (San Luis). Pačo se kasnije priključio: bio je
pogrešio i sustigao je Kokoa, kada ga je u povratku uhvatila noć. U
tri sata smo sahranili leš ispod tankog sloja zemlje. U šest su stigli
Benigno i Aniseto javivši da su bili upali u zasedu vojske (tačnije, u
okršaj s njom) prilikom čega su izgubili rančeve, ali se izvukli čitavi.
To se desilo, prema Benignoovim računima, kada im je malo trebalo
da se dokopaju Njakauazua. Sada su nam blokirana oba prirodna
izlaza i moraćemo da „se igramo planine“, jer izlazak prema reci
Rio Grande nije podesan, iz dvojakog razloga: baš zato što je
prirodan, a i zato što bismo se time udaljili od Hoakina, o kome
nemamo vesti. Uveče smo stigli do spajanja oba puta, rekâ
Njakauazu i Rio Grande, i tu smo prenoćili. Tu ćemo čekati Kokoa i
Kambu da bismo zbili svoje redove. Bilans operacije krajnje
negativan: gine Rolando, ali ne samo to – gubici koje smo naneli
vojsci ne mogu biti veći od pogibije dvojice vojnika i jednog psa,
pošto pozicija nije bila osmišljena niti pripremljena a oni koji su
pucali nisu mogli da vide neprijatelja. Naposletku, osmatranje je bilo
veoma manjkavo, što nas je sprečilo da se pripremimo na vreme.
Jedan helikopter se dva puta spustio kod popove kućice – ne zna
se da li da bi pokupio nekog ranjenika – a avijacija je gađala naše
ranije pozicije, što pokazuje da nisu nimalo napredovali.

26. april
Prepešačili smo nekoliko metara i naredio sam Migelu da potraži
mesto gde ćemo logorovati dok šaljemo po Kokoa i Kambu ali u
podne se pojavio sa obojicom. Rekli su da su očistili stazu za četiri
sata hoda, pod opremom, i da ima izgleda da se izvede uspon do
čvrstog tla. Ipak, poslao sam Benigna i Urbana da ispitaju mogući
uspon blizu useka nad potokom koji se uliva u Njakauazu, ali su se
po podne vratili da jave kako je vrlo loše. Odlučili smo da nastavimo
stazom koju Koko prokrči, ne bismo li našli još neku koja se spušta
do reke Ikire.
 Imamo maskotu: Lolo, urinino mladunče. Videćemo hoće li
preživeti.

27. april
Kokoova četiri sata preokrenula su se samo u dva i po. Učinilo
nam se da prepoznajemo mesto na kojem ima puno niskih grmova
kisele narandže koje je na mapi označeno kao Masiko. Urbano i
Benigno nastavili da krče put i pripreme ga za još jedan sat. Noću je
hladnoća oštra.
Bolivijske radio-stanice prenose izveštaje vojske u kojima se
potvrđuje smrt civilnog vodiča, dresera i psa Munje. Nama
pripusuju dva mrtva; jednog, navodno Kubanca, po nadimku Plavi,
i drugog, Bolivijca. Potvrđuje se da je Danton pritvoren blizu
Kamirija; sigurno su i ostali živi s njim.
Nadmorska visina: 950 m.

28. april
Lagano smo hodali do 15.00. U to vreme potok je već bio isušen i
nastavljao je drugim pravcem, zbog čega smo zastali. Već je bilo
kasno za izviđanje tako da smo se vratili prema vodi da se tu
ulogorimo. Imamo oskudne hrane za četiri dana. Sutra ćemo
pokušati da stignemo do Njakauazua preko Ikire i moraćemo da
presečemo brdo.

29. april
Napravljen je još jedan pokušaj probijanja preko vidljivih useka, s
negativnim ishodom. Na ovom mestu se, barem, nalazimo u
kanjonu bez slabih tačaka. Kokou se čini da je uočio jedan poprečni
kanjon koji nije ispitao; sutra ćemo ga sa celom trupom ispitati.
S velikim zakašnjenjem dešifrovana je u potpunosti poruka br. 35
u čijem se jednom pasusu traži moje odobrenje da se moj potpis
stavi na apel u korist Vijetnama, a prvi bi ga potpisao Bertrand
Rasel.
 30. april
Započeli smo pohod na brdo. Navodni kanjon prestaje kod
strmih litica, ali našli smo načina da se ipak popnemo. Noć nas je
zatekla blizu vrha i tamo smo prenoćili, bez preterane hladnoće.
Lolo uginu kao žrtva trapavog Urbana, koji ga je slučajno
mlatnuo puškom po glavi.
Radio Havana prenosi vest čileanskih reportera ukazujući na to
da gerile imaju toliku snagu da drže čitave gradove u šah-mat
poziciji i da su nedavno zaplenili dva vojna kamiona prepuna
namirnica. Časopis „Sijempre“ intervjuisao je Barijentosa, koji je,
između ostalog, priznao da ima jenkijevskih vojnih savetnika, te da
se gerila javlja usled socijalnih uslova u Boliviji.

Mesečna analiza
Stvari ostaju u granicama normale mada treba da zažalimo zbog
dva teška gubitka: Rubija i Rolanda. Pogibija ovog poslednjeg je
težak udarac jer sam nameravao da mu poverim eventualni drugi
front. Imali smo još četiri akcije, sve su one uglavnom pozitivno
prošle a jedna čak veoma dobro – zaseda u kojoj je Rubio poginuo.
Na drugom planu, izolacija je i dalje potpuna; bolesti su minirale
zdravlje nekih drugova i time smo bili prinuđeni da podelimo snage,
što nam je prilično smanjilo efikasnosti; još uvek nismo uspeli da
uspostavimo kontakt sa Hoakinom; seljačka baza se i dalje ne
razvija, mada se čini da ćemo upravo zbog dejstva planskog
zastrašivanja, negde izdejstvovati neutralnost; podrška će doći
kasnije. Nije bilo nijednog novog priključenja i, pored poginulih,
ostali smo bez Loroa: nestao nakon akcije kod Taperiljasa.
O pribeleženim tačkama vojne strategije može se istaći:

a) Kontrole nisu mogle do sada da budu efikasne ili nam one ipak
dosta smetaju, iako nas ne sprečavaju u kretanju pošto su one
teško pokretljive i slabe. Pored toga, posle poslednje zasede
 protiv pasa i dresera valja pretpostaviti da će i te kako izbeći da
zađu u brda.
b) Kampanja se nastavlja, ali sada sa obe strane, a posle objavljivanja
mog članka u Havani, više ne može da bude sumnje o mom
prisustvu ovde.
Čini se neminovnim da će Severnoamerikanci žešće intervenisati
ovde i već šalju helikoptere a, izgleda, i zelene beretke, iako ovde
još nisu viđene.
c) Vojska (barem jedna ili dve formacije) poboljšala je svoju tehniku;
iznenadila nas je u Taperiljasu i nije se demoralisala u Mesonu.
d) Mobilizacija seljaka ne postoji, izuzev u pogledu obaveštavanja,
koje nam pomalo smeta. Ipak, ono nije ni brzo ni efikasno; moći
ćemo da ga zanemarimo.

Promenio se status Kineza i on će biti borac do formiranja

drugog ili trećeg fronta. Danton i Karlos su nastradali usled
sopstvene užurbanosti, gotovo očajanja, da iziđu odavde, kao i moje
neodlučnosti kad je trebalo u tome da ih sprečim, tako da se
prekidaju veze sa Kubom (Danton), a izgubljen je nacrt delovanja u
Argentini (Karlos).
Ukratko: prošao je mesec u kojem je sve rešeno u granicama
normale, ako se uzmu u obzir okolnosti same gerile. Moral je dobar
kod svih boraca koji su položili prethodni ispit gerilca.
 Maj 1967

1. maj
Proslavili smo praznik otvarajući limenke ali smo sasvim malo
hodali; još nismo stigli do vododelnice.
Almeida je govorio u Havani pružajući ruku meni i čuvenim
bolivijskim gerilcima. Govor je bio malo duži ali dobar. Ostaje nam
pristojna hrana za tri dana. Danas je Njato praćkom ubio neku
ptičicu, ušli smo u tzv. ptičje doba.

2. maj
Dan sporog odmicanja i zbunjenosti u pogledu geografske
situacije. Efektivno se hodalo dva sata zbog teškoća u probijanju
kroz šiblje. S jedne uzvisice uspeo sam da odredim tačku blizu
Njakauazua koja ukazuje na to da smo veoma severno, ali od Ikire
ni traga. Izdao sam naređenje Migelu i Benignu da raščišćavaju
celog dana kako bismo pokušali da stignemo do Ikire, ili barem do
vode, jer je nemamo. Ima hrane za pet dana, ali vrlo oskudne.
Radio Havana i dalje nastavlja svoju informativnu ofanzivu o
Boliviji, s preteranim vestima.
Dostignuto 1.760 m nadmorske visine; spavali na 1.730 m.

3. maj
Nakon dana neprekidnog raskrčivanja, koji je proizveo korisno
pešačenje od nešto više od 2 sata, stigli do potoka s dosta vode koji
izgleda da ide prema severu. Sutra ćemo istovremeno istraživati da
vidimo da li skreće pravac, a nastavićemo i raskrčivanje. Imamo
hrane za svega dva dana, i to malo. Nalazimo se na 1.080 m
nadmorske visine, 200 iznad nivoa Njakauazua. Čuje se udaljeni
zvuk motora čiji se pravac ne može odrediti.

4. maj
 Ujutru je nastavljen put, dok su Koko i Aniseto ispitivali potok.
Vratili se blizu 13.00 tvrdeći da potok skreće ka istoku i jugu, zbog
čega bi se reklo da bi to mogla biti Ikira. Naredio sam da se potraže
mačetari pa da nastavimo nizvodno. Pošli smo u 13.30 i u 17.00
zastali, već sigurni da je opšti pravac istok–severoistok, što znači da
ipak ne može da bude Ikira, osim ukoliko ne menja svoj tok.
Mačetari izvestili da nisu našli vodu i da i dalje vide čvrsto tlo.
Odlučeno je da se produži napred, sa utiskom da idemo prema reci
Rio Grande. Ulovljen je samo jedan kakare{47} koji je razdeljen među
mačetarima, budući da nije veliki; ostaje nam slabašna hrana za dva
dana.
Radio je javio da je Loro uhapšen, da je ranjen u jednu nogu,
njegove izjave su za sada dobre. Po svemu sudeći, nije ranjen u kući
nego na drugom mestu, verovatno u pokušaju bekstva.
Nadmorska visina: 980 m

5. maj
Efektivno smo pešačili 5 sati, nekih 12–14 kilometara, i tako stigli
do logora što su ga Inti i Benigno napravili. Nalazimo se dakle kod
Kongrijevog potoka, kojeg nema na mapi, znatno severnije nego što
smo mislili. To postavlja nekoliko pitanja. Gde je Ikira? Da to nije
ona reka gde su Benigno i Aniseto presretnuti? Nisu li Hoakinovi
ljudi napadači? Za sada nameravamo da se uputimo ka „Medvedu“,
gde bi trebalo da je ostalo doručka za dva dana, a otuda do starog
logora. Danas su ubijene 2 krupnije ptice i jedan kakare, čime smo
uštedeli hrane pa još uvek imamo zalihe za dva dana: supe u
kesicama i meso u limenkama. Inti, Koko i Lekar pošli u lov.
Javljeno je da će Debreu biti suđeno u jednom vojnom sudu Kamirija
kao navodnom šef ili organizatoru gerila; njegova majka stiže sutra i
prilična se prašina digla oko toga. O Lorou ništa.
Nadmorska visina: 840 m.

6. maj
 Predviđanja u vezi s dolaskom u „Medved“ pokazala su se
netačnim jer je razdaljina do kuće na potoku veća a put bio
zatvoren, pa smo tako morali da prokrčimo drugi put. Stigli u
kućicu u 16.30 prevaljujući deonice na 1.400 metara s ljudima
bezvoljnim za hodanje. Pojedeno je pretposlednje jelo, veoma
oskudno; ulovljena je samo prepelica koju smo dali mačetaru
(Benignu) i ostaloj dvojici koji su bili po redu.
Vesti se vrte oko slučaja Debre.
Nadmorska visina: 1.100 m.

7. maj
Rano smo stigli u logor „Medved“ i tamo nas je čekalo 8 limenki
mleka, čime smo napravili okrepljujući doručak. Povađeno je
nekoliko stvari iz stare jame a među njima jedan „mauzer“ za Njata,
koji će biti naš minobacač, sa 5 protivtenkovskih projektila. Njemu
inače nije dobro posle napada povraćanja. Čim smo stigli u logor,
Benigno, Urbano, Leon, Aniseto i Pablito pošli da ispitaju salaš.
Pojeli smo poslednje supe i meso, ali imamo zalihe masla iz jame.
Primećeni tragovi nogu i nekih ostataka koji ukazuju na to da su
ovde bili vojnici. Izviđači ujutro stigli praznih ruku: vojnici su na
salašu i posekli su kukukuruz. (Navršava se 6 meseci od zvaničnog
početka gerile, mojim dolaskom).
Nadmorska visina: 880 m.

8. maj
Od ranog jutra sam insistirao da se urede skloništa i da se iz onog
drugog donese još jedna limenka masla kako bismo punili flaše, jer
to je sve što imamo za jelo. Oko 10.30 čula se sporadična pucnjava iz
zasede; dva razoružana vojnika su dolazila uzvodno Njakauazuom.
Pačo pomislio da je to prethodnica pa je vojnike ranio u nogu i
stomak. Rečeno im je da je u njih pucano jer nisu stali kad im je
rečeno „stoj“; oni, naravno, nisu ništa čuli.
Zaseda je bila pogrešno koordinisana i Pačoovo delovanje nije
bilo dobro; vrlo usplahiren. Poboljšano slanjem Antonija i još nekih
na desnu stranu. Iz izjava vojnika saznajemo da su locirani u blizini
Ikire, ali u stvari su lagali. U 12.00 uhapšena dvojica koja su punom
brzinom stizala nizvodno od Njakauazua, i rekli da idu tako brzo jer
su pošli u lov a da su prilikom vraćanja Ikirom shvatili da im je četa
nestala pa pošli u njeno traženje; takođe su lagali. U stvari,
ulogoreni su u lovačkoj ravnici a pobegli da potraže hranu u našem
salašu jer helikopter nikako da ih snabde. Prvoj dvojici je zaplenjen
tovar pečenog i sirovog kukuruza i 4 kutije luka, plus šećer i kafa.
Rešili nam problem dana uz pomoć masla koje smo jeli u ogromnim
količinama; nekima pozlilo.
Kasnije je patrola izvestila o uzastopnim izviđanjima vojnika koji
su stizali do okuke reke a onda se vraćali. Svi su bili napeti kad su
stigli, po svemu sudeći, njih 27 vojnika. Videli nešto čudno i grupa
pod komandom potporučnika Lareda90 pođe napred; on sam započe
vatru i smesta pade mrtav, zajedno s još dvojicom regruta. Već se
smrkavalo i naši su i dalje napadali te tako uhvatili 6 vojnika; ostatak
se povukao.
Ukupan ishod: 3 poginula i 10 zarobljenika, od čega 2 ranjeno; 7
M-1 i 4 „mauzera“, lična oprema, municija i nešto hrane što nam je
dobrodošlo uz maslo, da ublažimo glad. Tamo prenoćili.

9. maj
Ustali u 4.00 (ja nisam spavao) i oslobodili vojnike pošto smo
obavili razgovor s njima. Oduzeli smo im cipele, zamenili odeću a
lažljivce poslali u gaćama. Pošli na salaš vodeći ranjenika. U 6.30
zaokružili povlačenje put Majmunskog potoka, putem jame, u koju
smo sklonili plen.
Jedino nam je maslo ostalo za jelo, mislio sam da ću da se
onesvestim pa sam morao da odspavam dva sata da bih mogao
sporim i nesigurnim korakom da nastavim; uglavnom, tako su i
ostali išli. Jeli smo supu od masla kod prve vode. Ljudi su malaksali i
već nas je nekoliko sa otokom. Uveče vojska objavila izveštaj o akciji,
navodeći imena svojih mrtvih i ranjenih, ali ne i zarobljenih, a
najavivši žestoke okršaje s teškim gubicima na našoj strani.

10. maj
I dalje smo nastavili sporo. Kad smo stigli u jamu gde je Rubiov
grob, našli smo u ukvarenom stanju onaj čarki što smo ga bili
ostavili i salo; sve smo pokupili, nije bilo tragova vojske. Oprezno
prešli Njakauazu i započeli marš prema Pirirendi kroz klanac koji je
Migel ispitao, ali čiji put nije završen. Stali smo u 17 i pojeli komad
čarkija i sala.

11. maj
Prethodnica je prva pošla; ja ostao da slušam vesti. Uskoro stigao
Urbano da javi da je Benigno ubio pekarija{48} pa traže dozvolu da
raspale vatru i da ga oderu. Odlučili smo da ostanemo da pojedemo
životinju dok su Benigno, Urbano i Migel krčili put prema laguni. U
14.00 nastavili marš i ulogorili se u 18.00. Migel i ostali nastavili
napred.
Moram ozbiljno da porazgovaram s Benignoom i Urbanom jer je
prvi pojeo jednu limenku na dan okršaja a to je porekao, dok je
Urbano pojeo deo čarkija iz Rubiovog logora.
Pustili vest o smeni pukovnika Roče91, komandanta Četvrte
divizije koja operiše u zoni.
Nadmorska visina: 1.050 m.

12. maj
Pešačilo se sporo. Urbano i Benigno krčili put. U 15.00 je laguna
ugledana na nekih 5 km i ubrzo posle toga pronađena je stara staza.
Posle jednog sata naišli na veliko kukuruzište i bundeve, ali nema
vode. Pripremili pečeni hoko na maslu, okrunili kukuruz i uz to ga
ispekli. Izviđači stigli s vešću da su dospeli i Čičovu92 kuću, toga što
se prošlog puta, u dnevniku poručnika Henrija Larede, navodi kao
dobar prijatelj. Čičo nije bio u kući, nego su tu bila četiri nadničara i
služavka, čiji je muž došao po nju, pa je on i zadržan. Pripremljena
je velika svinja s pirinčem i prženicama, pored bundeve. Pombo,
Arturo, Vili i Dario ostali da pričuvaju rančeve. Nevolja je u tome
što izvan kuće nismo našli vodu.
Otišli smo u 5.30 sporim korakom i sa svim bolesnima. Vlasnik
kuće ne beše stigao pa mu je ostavljena poruka sa specifikacijom
štete ili troškova; nadničarima i služavki je isplaćeno po deset pesa
za njihov rad.
Nadmorska visina: 950 m.

13. maj
Dan podrigivanja, prdeža, povraćanja i proliva; pravi koncert
orgulja. Ostali u potpunom mirovanju ne bismo li svarili svinju.
Imamo dve limenke vode. Meni je bilo veoma loše dok se nisam
ispovraćao i sredio se. Uveče pojeli prženi kukuruz i pečenu
bundevu, kao i ostatke prethodne gozbe, tj. one koji su bili u
jestivom stanju. Sve radio-
-stanice uporno javile da je osujećeno kubansko iskrcavanje u
Venecueli, i Leonijeva vlada93 pomenu dva čoveka, po imenu i činu;
ne poznajem ih, ali sve ukazuje na to da je nešto pošlo naopako.

14. maj
Rano smo krenuli, bez previše žara, da bismo stigli do lagune
Pirirende, stazom koju su Benigno i Kamba našli prilikom jednog
izviđanja. Pre polaska okupio sam sve i osuo paljbu u vezi s nastalim
problemima. U osnovi, reč je o jelu, pa sam kritikovao Benigna što je
porekao da je pojeo jednu limenku; Urbana, što je krišom pojeo
čarki, i Aniseta, zbog njegovog zalaganja da sarađuje kad god je
hrana u pitanju, a odbija da sarađuje na ostalim poslovima. Tokom
sastanka čuo se zvuk kamionâ koji se približavaju. U obližnjem
skrovištu sklonili pedesetak hoka i dva metrička centa kukuruza
[200 funti] u zrnu za svaki slučaj.
 Kad smo bili izvan puta, zaokupljeni branjem pasulja, začula se
paljba iz blizine a, ubrzo posle toga, videli smo kako nas avijacija
„žestoko bombarduje“, ali na dva ili tri kilometra od naših položaja.
Nastavili smo da se penjemo blagom uzbrdicom pa se ukazala
laguna, dok su vojnici i dalje pucali. Uveče smo se približili kući čiji
su je stanari pre toga napustili, a bila je dobro snabdevena i sa
vodom. Pojeli veoma ukusan pileći paprikaš s pirinčem i ostali do
4.00.

15. maj
Dan bez novosti.

16. maj
Kad je iznova počeo marš, dobio sam užasan proliv uz
povraćanje. Presekli mi to demerolom pa sam izgubio predstavu o
svemu i tako me nosili na mreži za ležanje. Kad sam se probudio,
bilo mi je znatno lakše, ali sam bio usran kao odojče. Pozajmili mi
pantalone, ali bez vode; bazdim na govno čak i na milju udaljenosti.
Proveli smo ceo dan tamo, ja u polusnu. Koko i Njato pošli u
izvidnicu i pronašli put s pravcem sever–jug. Uveče krenuli njime
dok je bilo mesečine i potom se odmorili. Primljena poruka Br. 36, iz
koje proizilazi apsolutna izolovanost u kojoj se nalazimo.

17. maj
Nastavili marš do 13.00, kad smo stigli do pilane s tragovima koji
ukazuju na to da je napuštena pre neka 3 dana. Bilo je šećera,
kukuruza, masla, brašna i vode u buradima, koja su, izgleda,
dopremljena izdaleka. Tu smo ostali ulogoreni dok su ispitivani
putevi koji polaze iz logora, a koji zamiru u brdu. Raulu se na
kolenu pojavila oteklina praćena jakim bolovima zbog kojih ne može
da hoda; dat mu je snažan antibiotik i sutra će biti punktiran.
Prepešačili smo nekih 15 km.
Nadmorska visina: 920 m.
 18. maj
Roberto i Huan Martin{49}.
Ceo dan bili u zasedi za slučaj da dođu radnici ili vojska. Migel
pošao s Pablitom i našao vodu na dva sata od logora kroz poprečni
put. Raulu urađena punkcija i tako mu izvađeno 50 cc gnojne
tečnosti; podvrgnut je tretmanu protiv infekcije. Praktično, ne može
ni korak da napravi. Vadim svoj prvi zub u ovoj gerili; to je žrtva
koja pospešuje – Kamba. Sve je dobro proteklo. Pojeli hleb ispečen u
maloj peći i, uveče, sjajnu čorbu, ko voli da pobaci.

19. maj
Prethodnica je rano pošla da zauzme pozicije u zasedi na
raskrsnici, posle pošli i mi, da odmenimo deo prethodnice dok se taj
deo vraćao po Raula da ga ponese do rakrsnice; drugi deo centra
nastavio do izvora da ostavi rančeve i vratio se po Raula, koji se
postepeno oporavlja. Antonio malo istražio teren niz potoka i
pronašao napušteni logor vojske; tu isto ima tragova sasušenih
porcija. Njakauazu ne bi trebalo da je daleko pa računam da
moramo da izbijemo ispod Kongrijevog potoka. Cele noći padala
kiša, na iznenađenje znalaca.
Imamo hrane za deset dana, a u okolini ima bundeve i kukuruza.
Nadmorska visina: 780 m.

20. maj
Kamilo{50}.
Dan bez pokreta. Pre podne se centar postavio u zasedu, a po
podne prethodnica, uvek pod vođstvom Pomboa, koji smatra da je
položaj koji je Migel izabrao loš. Migel ispitao teren niz potok i
našao Njakauazu na 2 sata hoda bez ranca. Jasno se začuo pucanj za
koji se ne zna ko ga je ispalio; na obalama Njakauazua ima tragova
još jednog vojnog logora za nekoliko vodova. Incident s Luisom
zbog gunđanja, pa je kažnjen nalogom da ne ide u zasedu; izgleda
da je dobro reagovao.
Na konferenciji za štampu, Barijentos negirao da je Debre
novinar i najavio da će od Kongresa zatražiti da se ponovo uvede
smrtna kazna. Gotovo svi novinari, i svi stranci, upitali ga za
Debrea: branio se neverovatno jadnim razlozima. Neopevana
budala.

21. maj
Nedelja. Bez pokreta. Nastavljena zaseda, na smene sa po 10
ljudi. Raul se sporo oporavlja; urađeno mu je drugo punktiranje pa
mu je izvađeno 40 cc gnojne tečnosti. Više nema temperaturu, ali i
dalje ima bolove i jedva da može da hoda; to mi je sadašnja briga.
Uveče obilato jeli: čorbu, kačamak, pohovano suvo meso i bundevu
zalivenu moteom.

22. maj
Kao što se moglo i očekivati, u podne se pojavio nadzornik
pilane, Guzman Robles94, sa šoferom i jednim sinom, u
razdrndanom džipu. Isprva je izgledalo kao proboj vojske, da ispita
šta ima, ali postpeno se otvorio i pristao da noću pođe u Gutijerez
ostavljajući sina kao taoca95; sutra treba da se vrati. Prethodnica će
cele noći ostati na zasedi i sutra ćemo čekati do 15.00. Onda će biti
nužno povlačenje jer situacija bi inače postala opasna. Reklo bi se da
čovek neće izdati, ali ne znamo o njegovoj sposobnosti da pazari a
da ne pobudi sumnje. Isplaćen mu je ceo iznos već napravljenog
troška. Izvestio o situaciji u Tatarendi, Limonu, Ipiti, gde nema
vojske, osim poručnika na ovom poslednjem mestu. O Tatarendi
govori na osnovu onoga što je čuo; nije bio tamo.

23. maj
Dan napetosti. Poslovođa se nije celog dana pojavio i, mada nije
bilo aktivnosti, odlučili smo da se uveče povučemo s taocem,
momkom kome je nekih 17 godina. Hodali smo stazom jedan sat po
mesečini i spavali usput. Pošli s tovarom hrane za nekih 10 dana.

24. maj
Za dva sata stigli do Njakauazua, koji je bio slobodan. Oko 4.00
krenuli nizvodno Kongrijevim potokom. Sporo smo hodali trpeći
Rikardovo bezvoljno pešačenje, a danas i Moroovo. Stigli do logora
koji smo koristili prvog dana pešačenja na prvom putu. Nismo
ostavili tragove niti su novi uočeni. Radio javio da neće biti mesta
molbi da se nad Debreom primeni habeas corpus{51}. Računam da se
nalazimo na jedan ili dva sata od Saladilja; kad stignemo na vrh,
videćemo šta ćemo.

25. maj
Stigli u Saladiljo za sat i po, ne ostavljajući tragove. Išli smo neka
dva sata uzvodno potokom, do mesta gde izvire voda. Tamo smo jeli
i nastavili u 15.30, hodajući još nekoliko sati, do 18.00, kada smo se
ulogorili na 1.100 metara nadmorske visine a da nismo još došli do
vrha. Posle nam preostaje, prema mišljenju momka, još nekoliko
milja do dedinog čaka{52}, ili, prema mišljenju Benignu, ceo dan hoda
do Vargasove kuće, iznad reke Rio Grande. Sutra ćemo doneti
odluku.

26. maj
Posle dva sata pešačenja i prelaska vrha od 1.200 m stigli smo do
čaka momkovog dede-strica. Dva nadničara su radila i njih smo
morali da uhvatimo jer su išli u našem pravcu. Ispostavilo se da su
to starčevi pašenozi; starac je oženjen njihovom sestrom. Njihove
godine: 16 i 20. Izvestili su da je momkov otac obavio kupovinu, ali
da su ga uhapsili i da je onda sve priznao. Ima 30 vojnika u Ipiti i
patroliraju po naselju. Pojeli smo svinju prženu s bundevom na
maslu jer u kraju nema vode, nego se ona cisternama dovlači iz
Ipite. Uveče smo krenuli put čaka koji pripada osmorici momaka,
širokog 8 km: 4 prema samoj Ipiti i 4 prema zapadu. Stigli pred
jutro.
Nadmorska visina: 1.100 m.

27. maj
Dan opuštanja, a pomalo i očajanja. Od svih obećanih čudesa,
imali su svega nešto stare trske i jedan neupotrebljiv mlin. Kao što
se moglo očekivati, stari vlasnik čaka došao u podne svojim
taljigama, s vodom za svinje, pa vide nešto čudno tamo gde je
pozadina bila u zasedi, tako da ga je pozadina uhvatila zajedno s
jednim nadničarem.Bili su tako zarobljeni do 18.00, kada smo ih
pustili, zajedno s najmlađim bratom, naredivši da ostanu tu negde
do ponedeljka i da ništa ne pričaju okolo.
Hodali smo dva sata i prenoćili u kukuruzištu, već orijentisani na
put koji će nas odvesti do Karagvatarende.

28. maj
Nedelja. Ustali smo rano i krenuli u pešačenje, za sat i po smo bili
ispred čaka Karagvaratende pa su Benigno i Koko poslati u
izvidnice, ali ih je neki seljak video pa su morali da ga uhvate.
Ubrzo smo imali čitavu koloniju zarobljenika, bez najmanjeg znaka
straha, sve dok neka stara nije počela da viče zajedno sa sinovima, a
kad joj je rečeno „stoj“, ni Pačo ni Pablo se nisu usudili da je uhvate,
pošto se dala u bekstvo prema naselju. Zaposeli smo selo u 14.00,
raspoređeni na oba njegova kraja. Nešto kasnije banuo džip
nalazišta; ukupno su došla dva džipa i dva kamiona, pola privatnih,
pola u vlasništvu nalazišta. Nešto smo pojeli i popili kafu, i posle
velike galame u 19.30 krenuli prema Ipitasitu, tamo smo provalili u
jednu radnju i uzeli 500 pesa u robi koju smo poverili dvojici seljaka
da je pričuvaju, praveći vrlo zvaničan zapisnik. Nastavili smo svoje
hodočašće i tako stigli u Itaj, gde su nas u jednoj kući veoma lepo
primili, mada se ispostavilo da je u njoj učiteljica i vlasnica radnje u
Ipitasitu, pa smo uporedili cene. Ja sam učestvovao i izgleda da su
me prepoznali; imali su jedan sir i malo hleba pa su nam poklonili to
i kafu, ali u tom dočeku kao da je bilo falš prizvuka. Produžili smo
put Espina, jedine železničke veze sa Santa Kruzom, ali kamion,
jedan ford koji je osta bez prednje vuče, stao je pa nas je jutro
zateklo na tri milje od Espina a vozilo se zatim sasvim pokvarilo i
raspalo na dve milje odatle. Prethodnica je zauzela salaš, a mi smo
se prebacili džipom iz četvrtog puta.
Nadmorska visina: 880 m.

29. maj
Naselje Espina je relativno novo jer je staro 1958. odnela bujica.
To je zajednica Gvarana čiji članovi, vrlo stidljivi, govore ili se prave
da govore veoma malo španski. U blizini je bilo ljudi s naftnih
nalazišta koji su bili u poslu pa smo nasledili još jedan kamion u koji
smo mogli svi da stanemo, ali prilika se izjalovila jer ga je Rikardo
uvukao u blato i nismo uspeli da ga izvučemo. Mir je bio potpun,
kao da smo na drugom svetu. Koko je bio zadužen za obaveštenje o
putevima, ali su mu ta obaveštenja bila nepotpuna i protivrečna, do
te mere da smo se već pripremali da otpočnemo nešto opasniji dan,
no dan koji će nas odvesti blizu reke Rio Grande, kad u poslednjem
času ispostavi se da nećemo to učiniti, nego da treba da idemo u
Mučiri, gde ima vode. Uz sve organizacione probleme koje smo
imali, krenuli smo u 3.30; grupa prethodnice džipom (šestorica-
sedmorica a Kokoom), ostali pešice.
Radio donosi vest{53} o Loroovom bekstvu, a on bio u Kamiriju.

30. maj
Stigli preko dana do železnice ali se ispostavilo da nema
označenog puta koji je trebalo da nas odvede u Mučiri. Tako tražeći,
na 500 m od raskršća naišli smo na pravolinijski put, za potrebe
naftnog nalazišta, pa je prethodnica džipom nastavila njime. Kad se
Antonio vraćao, jedan momčić se putem pojavio s puškom i psom i
kad mu je rečeno da stane, on je pobegao. Pred takvom vešću,
ostavio sam Antonija u zasedi na početku puta, a mi smo se udaljili
nekih 500 m. U 11.45 pojavio se Migel i rekao da je bio prepešačio 12
km u pravcu istoka, a da nije našao ni kuću ni vodu, već samo jednu
stazu koja se odvaja prema severu. Naredio sam mu da sa tri čoveka
džipom istraži taj put u dužini do 10 km prema severu i da se vrati
pre sumraka. U 15.00, dok sam blaženo spavao, probudila me je
pucnjava iz zasede. Ubrzo su stigle vesti: vojska beše uznapredovala
i upala u zamku, 3 mrtva i jedan ranjenik izgleda da su ishod.
Dejstvovali: Antonio, Arturo, Njato, Luis, Vili i Raul; ovaj poslednji,
slab. Povukli smo se pešice i prepešačili tih 12 km do raskršća a da
na tom mestu nismo našli Migela; javljeno nam je da je džip zapinjao
zbog nedostatka vode. Na neka 3 km odande našli smo ga i svi smo
se pomokrili unutra i dodali još i vode iz jedne čuturice pa smo tako
uspeli da stignemo do najviše dosegnute tačke, gde su nas čekali
Hulio i Pablo. U 2.00 već su svi bili tamo na okupu, oko vatre na
kojoj smo ispekli tri ćurke i ispržili svinjsko meso. Sačuvali smo
jednu životinju da se napoji kod izvora, za svaki slučaj.
Sad silazimo: sa 750 m spustili se na 650 m.

31. maj
Džip se i dalje koprcao, napunjen mokraćom i pokojom
čuturicom vode. Odigrala se dva događaja koja su promenila ritam:
put prema severu se završio pa je Migel zaustavio marš, a jedna od
grupa obezbeđenja zaustavila je na jednom bočnom putu seljaka
Gregorija Vargasa, koji je dolazio na biciklu da postavi lovačke
zamke, što i jeste njegovo zanimanje. Stav ovog čoveka nije bio
sasvim jasan, ali je ipak dao dragocene informacije o izvorima vode.
Jedan od tih izvora je bio iza nas te sam natrag poslao jednu grupu,
po vodu, pa i da kuva. Seljak pošao s njima kao vodič, a kada su već
bili blizu, primetili su dva kamiona vojske pa im je ubrzo postavljena
zaseda, i tom su prilikom, po svemu sudeći, pogođena dva čoveka.
Njato, kad je mu je otkazala protivtenkovska bomba, uzeo je jednu
običnu i naprava mu je eksplodirala pred nosem; nije ga povredila,
ali je osigurač upropašćen. Nastavili smo sa povlačenjem, avijacija
nas nije uznemirila, i tako prepešačili nekih 15 km pre nego što smo
našli drugi izvor, već po noći. Džip je napravio svoje poslednje
trzaje zbog nedostatka goriva i pregrevanja. Noć smo proveli jedući.
Vojska objavila saopštenje u kojem priznaje da su juče ubijeni jedan
potporučnik i jedan vojnik, dok nama pripisuje neke mrtve koja je
ona „videla“. Sutra nameravam da pređemo železničku prugu i
zađemo u planine.
Nadmorska visina: 620 m.

Mesečna analiza
Negativna okolnost je nemogućnost da uspostavimo vezu sa
Hoakinom uprkos našem lutanju po brdima. Ima indicija da je on
krenuo put severa.
S vojničke tačke gledišta, imali smo tri nova okršaja i vojsci naneli
gubitke dok mi nismo pretrpeli nijedan. Pored toga, proboj kod
Pirirende i Karagvatarende predstavlja lep uspeh. Psi su povučeni iz
opticaja jer su sebe proglasili nesposobnim.
Najvažnije karakteristike:
1. Potpuni prekid veza s Manilom, La Pazom i Hoakinom, zbog čega
smo svedeni na grupu od 25 ljudi.
2. Potpuni nedostatak priključenja seljaka, mada postepeno gube
strah od nas i postiže se njihovo divljenje. Spor i strpljiv posao.
3. Partija, preko Kolea, nudi saradnju, navodno bez rezervi.
4. Prašina oko Debreovog slučaja dala je našem pokretu veći značaj
nego 10 dobijenih bitaka.
5. Gerila postupno stiče moral pobedničkog samopouzdanja koji,
ako se njime valjano usmeri, predstavlja garanciju uspeha.
6. Vojska je i dalje neorganizovana a njena tehnika se nije suštinski
poboljšala.

Vest meseca: hapšenje i bekstvo Loroa, koji će sada morati da se

priključi ili da se uputi u La Paz da uspostavi kontakt.
Vojska je izvestila o pritvaranju svih seljaka koji su sarađivali s
nama u oblasti Masikurija: sada dolazi etapa u kojoj će se teror nad
seljaštvom vršiti sa obe strane; iako s različitim svojstvima, naša
pobeda će označiti kvalitativnu promenu koja je neophodna za
njihov skokoviti razvoj.
 Jun 1967

1. jun
Poslao sam prethodnicu da se postavi na putu i da izvidi okolinu
sve do ukrštanja s naftnim putem, na neka 3 km. Avijacija je počela
da deluje u zoni, shodno vestima s radija u smislu da je nevreme
prethodnih dana otežalo njihovo delovanje, koje će sada obnoviti.
Izdali čudno saopštenje o dvojici poginulih i trojici ranjenika, za koje
se ne zna da li su to stari ili novi. Posle obeda, u 17.00, krenuli smo
prema pruzi. Bilo je to nekih 7–8 km bez novosti, išli prugom jedan i
po kilometar i nastavili napuštenom stazom koja bi trebalo da nas
odvede do čaka udaljenog 7 km, ali već su svi bili umorni pa smo
zaspali na pola puta. Tokom puta začuo se samo jedan udaljeni
pucanj.
Nadmorska visina: 800 m.

2. jun
Prevaljeno je 7 km koje je Gregorio96 predvideo pa smo stigli u
čako, tamo smo uhvatili zamašnu svinju i ubili je, ali tada su naišli
gonič Braulija Roblesa, njegov sin i dva nadničara, od kojih jedan je
bio Simuni, gazdin „ačakao“{54}. Na njihovim konjima prevalili smo
3 km do potoka i tamo raščerečili svinju a njih zadržali, dok smo
skrivali Gregorija, čiji je nestatanak bio poznat. Maltene dok smo
stizali u centar, prošao je kamion vojske s dva vojničića i nekoliko
buradi, bio bi to lak plen, ali bio je dan odmora i svinjetine. Proveli
noć kuvajući i u 3.30 pustili četvoricu seljaka, isplaćujući svakom od
njih po 10 pesa dnevnice. U 4.30 pošao i Gregorio, koji je sačekao
hranu i nadoknadu, pa je dobio 100 pesa. Voda iz potoka je gorka.

3. jun
Krenuli smo u 6.30 levom stranom potoka i hodali do 12.00, kada
su Benigno i Rikardo poslati da ispituju put, pa našli dobro mesto za
zasedu. U 13.00 zauzeli smo položaje: Rikardo i ja sa po jednom
grupom centra, Pombo na jednom kraju a Migel, sa celom
prethodnicom, na idealnom mestu. U 14.30 prođe kamion sa
svinjama i njega smo propustili, u 16.20 kamionet s praznim flašama,
a u 17.00 kamion vojske, onaj isti od juče, s dva vojničića zamotana u
ćebad na ležaju vozila. Nisam imao srca da pucam u njih i mozak mi
nije dovoljno brzo proradio da zaustavim kamion, pa smo ga
propustili. U 18.00 smo obustavili zasedu i nastavili silaznim putem
dok nismo ponovo izbili na potok. Samo što smo stigli, prošla su
četiri kamiona, a posle još tri, izgleda bez vojske.

4. jun
Nastavili smo da hodamo pored potoka, s namerom da
postavimo još jednu zasedu ako se ukaže prilika, ali je iskrsnuo
puteljak koji nas vodi na zapad pa smo produžili njime; potom je
pošao kroz sasušeno rečno korito i pođe na jug. U 14.45 stali da
pripremimo kafu i zob. Pokraj barice blatnjave vode, ali se puno
kasnilo pa smo se tamo i ulogorili. Uveče je počeo da duva južni
vetar i kiša je sipila celu noć.

5. jun
Napustili stazu i krenuli nizbrdo pod stalnim udarima južnog
vetra. Hodali smo do 17.00, dva sata i petnaest minuta efektivno,
probijajući se kroz gusto šiblje po obroncima najvećeg masiva ovog
kraja. Grejanje na vatri je melem dana. Inače je on protekao bez
namirnica; pijaću vodu smo zahvatili čuturicama za sutrašnji
doručak.
Nadmorska visina: 250 m.

6. jun
Nakon mršavog doručka Migel, Benigno i Pablito krenuli da
ispitaju put. Oko 14.00 vratio se Pablo s vešću da su stigli do jednog
napuštenog čaka, sa stokom. Svi smo se dali u pokret i, sledeći tok
potoka, prešli čako i izbili na Rio Grande. Odatle su poslati izviđači
sa zadatkom da zaposednu neku kuću ukolio je u blizini i izdvojena
od ostalih; tako je i urađeno, a prve vesti potvrđuju da se nalazimo
na 3 km od Puerta Kamača, gde ima oko 50 vojnika. Stiže se stazom.
Proveli celu noć spremajući svinjetinu i lokro{55}; dan nije ispunio
očekivanja i pošli smo kad je on već bio odmakao, a mi već umorni.

7. jun
Pešačili oprezno, da izbegnemo stare pašnjake, dok nam vodič,
jedan od gazdinih sinova, ne reče da nema više. Nastavili plažom{56}
dok nismo pronašli još jedan čako, koji on ne beše pomenuo, čako s
majmunima, trskom, sitnim bananama i nešto malo pasulja. Tu se
ulogorili. Momak koji nas vodi počeo da se žali na jake stomačne
bolove, ne znamo da li istinske.
Nadmorska visina: 560 m.

8. jun
Premestili logor nekih 300 m da bismo se oslobodili dvostrukog
iznenađenja s plaže i iz čaka, mada smo posle saznali da gazda ne
ide pešice, već uvek u čamcu. Benigno, Pablo, Urbano i Leon
krenuli ne bi li pronašli put preko grebena, ali se po podne vratiše s
vešću da je nemoguće. Morao sam ponovo da upozorim Urbana
zbog njegovih ispada. Dogovorili se da sutra napravimo splav, blizu
grebena.
Ima vesti da je objavljeno opsadno stanje, kao i da su se rudari
uskomešali, ali sve je to luk i voda.

9. jun
Hodali dva sata da stignemo do grebena. Tamo je Njato vredno
prionuo na pravljenje splava, ali puno nas je to zadržalo i nije dobro
ispao; još nije isproban. Poslao sam Migela da pokuša da nađe drugi
izlaz, ali je plan propao. Upecali veliku slatkovodnu oradu; Benigno.
 Nadmorska visina: 590 m.

10. jun
Kao što se moglo i očekivati, na splav su mogla samo tri ranca,
ako i toliko... Plivači se bacili u vodu ali ništa nisu mogli da urade
usled hladnoće; odlučio sam da se potraži čamac u kući
zarobljenika, pa su njime pošli Koko, Pančo, Aniseto i Njato. Kasnije
se čulo granatiranje i Njato se vratio s vešću da su se sudarili s
vojskom koja je s druge strane. Prema svim naznakama, naši su išli
neoprezno pa su viđeni; vojnici započeli uobičajenu paljbu i Pombo i
Koko stali da pucaju bez ikakvog reda, čime su ih samo uzbunili.
Odlučili smo da ostanemo na istom mestu i da sutra otpočenemo
izvlačenje. Situacija je pomalo neugodna ako reše da nas napadnu
do kraja jer, u najboljem slučaju, tada bismo morali da se upustimo u
pentranje liticama bez vode.

11. jun
Dan potpunog mirovanja; ostali u zasedi ali vojska nije
napredovala; samo jedan aviončić nadletao zonu, nekoliko minuta.
Može biti da nas očekuju u Rositi. Put preko grebena prokrčen
gotovo do samog vrha. Sutra ćemo u svakom slučaju poći; ostaje
nam dovoljno hrane za 5–6 dana.

12. jun
Isprva se verovalo da ćemo moći da stignemo u Rositu, ili barem
iznova do reke Rio Grande, tako da smo započeli marš. Čim smo
stigli do malog izvora, ispostavilo se da je stvar znatno teža, tako da
smo ostali tamo, u iščekivanju vesti. Dan počeo da se kvari i, na
kraju, vetar s juga nam podari hladnu i kišnu noć. Radio javlja
zanimljivu vest: novine „Presensija“ navode da je na strani vojske
jedan poginuo i jedan ranjen nakon subotnjeg okršaja; to je veoma
dobro i gotovo izvesno tačno, tako da održavamo ritam okršaja koji
ima smrtni ishod. Drugi izveštaj navodi tri poginula, među njima
Intija, jednog od vođa gerile, kao i strani sastav gerile: 17 Kubanaca,
14 Brazilaca, 4 Argentinca, 3 Peruanca. Podatak o Kubancima i
Peruancima odgovara istini; trebalo bi videti odakle su ga izvukli.
Nadmorska visina: 900 m.

13. jun
Hodali smo svega jedan sat, do narednog izvora, jer raskrčivači
nisu stigli ni do Rosite ni do reke. Jako hladno. Sutra je moguće da
stignemo. Imamo mršavu hranu za 5 dana.
Zanimljiva su politička previranja u zemlji, basnoslovna količina
sporazuma i nesporazuma koji se tačno osećaju na sve strane. Retko
je kada tako jasno viđena mogućnost katalizacije gerile.
Nadmorska visina: 840 m.

14. jun
Selita{57}: četvrti?
Proveli dan u Agvada Friji, pored vatre, čekajući vesti od Migela
i Urbana, koji pođoše da izvide put. Rok za izviđanje bio je do 15
časova, ali Urbano je stigao posle toga da javi da su stigli do jednog
potoka i da su primetili vojsku, zbog čega veruje da može da se
stigne do reke Rio Grande. Ostali smo u mestu, jedući poslednju
čorbu; nije ostalo više od jednog sledovanja kikirikija i 3 motea.
Navršio sam 39 godina i neminovno se bliži doba koje navodi na
razmišljanje o mojoj gerilskoj budućnosti; za sada sam „u punoj
snazi“.
Nadmorska visina: 840 m.

15. jun
Hodali smo nešto manje od 3 sata da bismo stigli do obale reke
Rio Grande, na mesto koje smo prepoznali a za koje računam da je
na 2 sata od Rosite; Nikolas, seljak, pominje 3 km. Dato mu je 150
pesa i prilika da ode, pa je otišao brzo ko metak. Ostali na istom
mestu gde smo stigli. Aniseto napravio jedno izviđanje i veruje da će
moći da se pređe reka. Pojeli čorbu od kikirikija i malo kuvanih
palminita, potom proprženih na masti; ostaje samo motea za 3 dana.
Nadmorska visina: 610 m.

16. jun
Hodali jedan kilometar kad smo na suprotnoj obali ugledali ljude
iz prethodnice. Pačo tako ispitujući beše prešao pa je našao gaz.
Prešli ledene vode do struka i ponekim brzakom, bez novosti. Sat
kasnije stigli na Rositu, gde ima starih tragova cipela, reklo bi se
vojske. Otkrili da Rosita ima više vode nego što smo očekivali a
nema naznaka staze koja je obeležena na mapi. Išli jedan sat kroz
ledenu vodu i odlučili da se ulogorujemo i pojedemo preostali
palmit i pokušamo da nađemo košnicu koju Migel beše našao na
prethodnom izviđanju; košnica nije pronađena pa smo jeli samo
mote i palmit na maslu. Ostaje hrane za sutra i prekosutra (mote).
Išli neka 3 km Rositom i još 3 rekom Rio Grande.
Nadmorska visina: 610 m.

17. jun
Napredovali rekom Rositom oko 15 km, za pet i po sati. Na putu
prešli 4 potoka, mada se na mapi pojavljuje samo jedan, Abaposito.
Nađeno obilje tragova svežeg prolaženja. Rikardo ubio jedan hoči{58}
i time i moteom pregrmeli dan. Ima motea za sutra, ali za očekivati
je da će se naći neka kuća.

18. jun
Mnogi od nas spalili sve lađe, jedući ceo mote za doručak. U
11.00, nakon dva i po sata hoda, banuli u jedan čako s kukuruzom,
jukom, trskom, pa čak i vodenicom za njeno mlevenje, kao i s
bundevom i pirinčem. Pripremili jelo, bez belančevina, i poslali
Benigna i Pablita da istražuju. Za 2 sata vratio se Pablo s vešću da su
nabasali na seljaka čiji je čako na 500 m od ovog. Po podne
promenili logor i spavali u čaku tih momaka, tačno na kraju puta
koji dolazi iz Abapoa, na 7 milja odavde. Njihove kuće su na 10–15
km, iznad ušća gde se Moskera uliva u Oskuru.
Nadmorska visina: 680 m.

19. jun
Sporim hodom prevalili 12 km da bismo stigli do naselja koje se
sastoji od 3 kuće, sa isto toliko porodica. Dva kilometra niže živi
jedna porodica Galvez, tačno na mestu gde se Moskera uliva u
Oskuru; žitelje treba loviti da bi se s njima porazgovaralo jer su kao
male životinje. U načelu su nas lepo primili, ali Kaliksto, koga je pre
mesec dana neka vojna komisija postavila za predstavnika vlasti kad
je ovuda prolazila, bio je surevnjiv i odbi da nam makar nešto
proda. Predveče stigla 3 trgovca svinjama naoružana pištoljem i
„mauzerom“; bili naišli na patrolu prethodnice, gde ih Inti ispita bez
oduzimanja oružja, dok Antonio, koji je motrio na njih, baš i nije
pažljivo motrio. Kaliksto tvrdi da su to trgovci iz Postrera Valjea i da
ih on poznaje.
Nadmorska visina: 680 m.
Ima još jedna reka koja se uliva u Rositu s njene leve strane i
zove se Suspiro; pored njenog toka niko ne živi.

20. jun
Ujutro nas je Paulino97, jedan od momaka donjeg čaka, izvestio
da ona trojica nisu trgovci: jedan je poručnik, ostala dvojica nisu iz
trgovačke struke. Do informacije je došao preko Kalikstove kćeri,
koja je njegova verenica. Inti pošao s više ljudi i postavio im rok do
9.00 da se oficir preda, inače će svi biti streljani. Oficir se smesta
pojavio, plačući. To je policijski potporučnik koga su poslali u pratnji
jednog karabinjera i jednog učitelja Postrera Valjea, koji je došao kao
dobrovoljac. Poslao ih pukovnik koji je smešten u tom malom
naselju sa 60 ljudi. Trebalo je da za 4 dana izvide dug put,
uključujući u njemu i neke druge tačke pored Oskure. Razmišljalo se
o njihovom smaknuću, ali posle odlučih da ih vratimo uz strogo
upozorenje o pravilima rata. Ispitujući kako su uopšte prošli,
ustanovljeno je da je Aniseto napustio stražu da bi pozvao Hulija, i
da su tada i prošli; osim toga, Aniseto i Luis zatečeni su pri spavanju
na straži. Kažnjeni su sa 7 dana ispomoći pri kuvanju a jedan bez
prava na svinjetinu, pečenu i prženu, kao ni na čorbu, koje je inače
bilo u izobilju. Uhapšeni će biti lišeni svih svojih stvari.

21. jun
Stara{59}.
Posle dva dana neprekidnog vađenja zuba, tokom kojih sam
proslavio svoje ime Fernando Vadizub zvani Čako, zatvorio sam
ordinaciju i krenuli smo po podne; jedva smo hodali nešto više od
sata. Prvi put u ovom ratu jahao sam na mazgi. Trojica pritvorenika
vođeni su sat vremena putem Moskere a zaplenjene su im sve
stvari, uključujući tu i časovnike i espadrile. Mislili smo da
povedemo i Kaliksta, predstavnika vlasti, kao vodiča, zajedno s
Paulinom, ali je bio bolestan ili je odglumio bolest, pa smo ga ostavili
uz stroga upozorenja koja verovatno neće mnogo pomoći. Paulino
se obavezao da će stići u Kočabambu s mojom porukom. Biće mu
predato pismo za Intijevu ženu, jedna poruka za Manilu i 4
saopštenja. U četvrtom se iznosi sastav naše gerile i razjašnjava se
netačnost Intijeve smrti; to je [...]{60}. Videćemo da li sad možemo da
uspostavimo vezu s gradom. Paulino simulirao da dolazi kao naš
zarobljenik.
Nadmorska visina: 750 m.

22. jun
Efektivno pešačili oko tri sata, ostavljajući reku Oskuru ili
Morokos da bismo stigli do izvora kod mesta zvanog Pasiones.
Pogledali na karti i sve ukazuje na to da treba još najmanje 6 milja
da bi se stiglo u Floridu i do prvog naseljenog mesta, Piraja, gde živi
jedan Paulinov zet, ali Paulino ne zna put.
Mislili da produžimo koristeći mesečinu, ali ne vredi s obzirom
na udaljenost na kojoj se nalazimo.
Nadmorska visina: 950 m.

23. jun
Hodali smo, efektivno, svega jedan sat jer se staza gubi pa smo
proveli celo pre podne i deo popodneva da bismo je pronašli, a
potom ostatak vremena da je prokrčimo za sutra. Noć San Huana
nije bila tako hladna kao što bi se moglo očekivati s obzirom na
narodno verovanje.
Nadmorska visina: 1.050 m.
Astma me ozbiljno drma a mala je zaliha lekova.

24. jun
Ukupno prepešačili nekih 12 km, četiri efektivna sata.
Povremeno put bio dobar i vidljiv; povremeno ga je trebalo izmisliti.
Spustili se niz nestvarni greben sledeći trag goniča koji su terali
stoku. Ulogorili se kod majušnog izvora u podnožju planine Duran.
Radio javlja o borbama u rudnicima. Moja astma se pogoršava.
Nadmorska visina: 1.200 m.

25. jun
Nastavili putem što su ga stočari napravili iako ih nismo sustigli.
Sredinom prepodneva naišli na spaljenu staju a jedan avion
nadletao zonu. Ne doznasmo kakva je veza između ta dva događaja
ali nastavljamo napred i u 16.00 stižemo do Piraja, gde živi
Paulinova sestra. Tu su tri kuće od kojih je jedna napuštena, u
drugoj nikog nema, a u trećoj je bila sestra sa četvoro dece, ali bez
muža, koji ode s Panijagvom98, iz one druge kuće, u Floridu. Sve je
izgledalo redovno. Na jedan kilometar dalje živi jedna Panijagvova
kći i tu smo kuću odabrali za logorovanje, pošto smo kupili junicu
koja je odmah žrtvovana. Koko, Hulijo, Kamba i Leon, poslati su do
Floride u nabavku, ali su naišli na vojsku od nekih 50 ljudi, a očekuje
ih se još više, dok ih ne bude 120–130. Gazda kuće je starac po
imenu Fenelon Koka99.
Argentinski radio sopštio vest o 87 žrtava; Bolivijci prećutkuju
broj (Siglo XX{61}). Moja astma se i dalje pogoršava i sad ne mogu
čestito ni da spavam.
Nadmorska visina: 780 m.

26. jun
Crni dan za mene. Izgledalo je kao da će sve mirno proteći pa
sam poslao petoricu vojnika da odmene one u zasedi na putu za
Floridu, kad se začuše pucnji. Brzo smo pošli na konjima i zatekli
čudan prizor: sred grobne tišine, na peščanoj plaži reke, na suncu su
ležala tela četvorice mladih vojnika. Nismo mogli da im priđemo i
uzmemo oružje jer nismo znali poziciju neprijatelja; bilo je pet sati
po podne i čekali smo da se spusti noć pa da to uradimo: Migel javi
da je sa svoje leve strane čuo zvuk lomljenja grana; Antonio i Pačo
su krenuli da izvide, ali sam naredio da se ne puca nasumce. Skoro
u istom trenu se začula pucanjava koja se odmah proširila na obe
strane pa sam naredio povlačenje, jer bismo u takvim uslovima
izvukli deblji kraj. Povlačenje se odužilo i utom nam stiže vest o
dvojici ranjenih: Pombo je ranjen u nogu, a Tuma u stomak. Hitno
smo ih odveli u kuću da bismo ih operisali što bolje možemo.
Pomboova rana je površinska i samo će njegova nepokretljivost
stvarati glavobolje, a Tumi je razneta jetra i utroba mu je probijena;
umro je na operaciji. Tom smrću ja sam izgubio druga s kojim sam
poslednjih godina bio nerazdvojan, koji mi je bio veran do kraja i taj
gubitak ću od sada osećati kao da sam izgubio rođenog sina.
Prilikom ranjavanja zatražio je da se meni preda njegov časovnik, pa
kako to nisu učinili jer su se starali o njemu, on ga je skinuo i predao
Arturu. Takav postupak pokazuje da je želeo da časovnik bude
predat sinu koga nije ni upoznao, kao što sam i ja uradio sa
časovnicima ubijenih drugova. Nosiću ga tokom celog rata.
Natovarili smo njegov leš na mazgu i odneli ga daleko odavde da ga
sahranimo.
 Zarobljena su dva nova špijuna: jedan poručnik karabinjera i
jedan karabinjer. Očitana im je bukvica pa su pušteni na slobodu,
samo u gaćama, zato što je pogrešno protumačeno moje naređenje
da im se oduzme sve što bi mogli da upotrebe. Krenuli s devet
konja.

27. jun
Pošto je završen mučan posao oko Tumine sahrane, nastavili smo
put i tako tokom dana stigli u samu Teheriju. U 14.00 je krenula
prethodnica na put od 15 km, a u 14.30 i mi. Put bio dug za nas koje
je noć zatekla, pa smo morali da sačekamo mesečinu, i tako stigli u
2.30 u kuću Palize, odakle su vodiči.
Nadmorska visina: 850 m.
Gazdi kuće u Teheriji, koji je nećak stare Panijagve, predali dve
životinje da bi ih joj vratio.

28. jun
Pronađen vodič koji se za 40 pesa ponudio da nas odvede do
raskršća puta koji vodi do kuće don Lukasa; ipak, ostali smo u kući
pre toga. Pored nje je izvor. Kasno smo pošli. Ali poslednji, Moro i
Rikardo, strašno su kasnili i nisam uspeo da čujem vesti. Postigli
smo prosečnu brzinu od jednog kilometra na sat. Prema različitim
verzijama vojske, ili neke njihove radio-stanice, govori se o 3
poginula i 2 ranjena prilikom okršaja s gerilcima u zoni Moskere;
valjda se to odnosi na našu bitku iako su se videla, gotovo sasvim
izvesno, 4 leša, osim ako neko nije uspeo savršeno da odglumi smrt.
Kuća tog izvesnog Zee nije nastanjena, ali je u njoj bilo više krava
čija su telad zatvorena.
Nadmorska visina: 1.150 m.

29. jun
Imao sam oštriji razgovor s Moroom i Rikardom zbog kašnjenja,
a posebno s Rikardom. Koko i Dario iz prethodnice, zajedno s
Moroom, krenuli na put opremljeni rančevima natovarenim na
konje. Njato nosi svoj, jer je zadužen za sve životinje. Osim toga,
Pomboov i moj su na mazgi. Pombo je prilično lako uspeo da stigne
na ravničarskoj kobili; smestili smo ga u kući don Lukasa100, koji živi
na brdu, na 1.800 m nadmorske visine, a on bio sa dve kćeri: jedna
od njih je kotuda{62}. Tu su još dve kuće: jedna pripada sezonskom
radniku, gotovo prazna; druga, dobro opremljena. Noć kišna i
hladna. Izveštaji govore o tome da je Barčelon na pola dana puta,
ali, prema rečima seljaka koji stigoše putem, on je u vrlo lošem
stanju; gazda kuće se ne slaže s tim već tvrdi da se može lako
dovesti u red. Seljaci došli da obiđu onoga u drugoj kući pa bili
zadržani jer su sumnjivi.
Na putu sam se obratio našoj trupi, koju sada čine dvadeset
četvorica. Među primernim ljudima naveo sam još jednog – Kineza;
objasnio sam šta je za nas i lično za mene značila Tumina smrt, i da
sam Tumu doživljavao kao sina. Prigovorio sam zbog nedostatka
samodiscipline i sporosti marša te obećao da ću razjasniti još neke
pojmove da nam se na zasedama ne desi ovo što nam se sada
dogodilo: nepotrebni gubitak života zbog nepoštovanja pravila.

30. jun
Stari Lukas dao neka obaveštenja o susedima, iz čega proizlazi da
je vojska već bila ovde. Andulfo Dijaz, jedan od njihovih suseda,
jeste generalni sekretar sindikata seljaka te oblasti – sindikata koji je
u znaku barijentizma; drugi je stari brbljivac koji je pušten jer je
paralizovan, a treći je kukavica, i on, po mišljenju ostalih seljaka,
može lako da progovori, samo da sebi ne stvori neprilike. Stari
obeća da će nas ispratiti i pomoći da prokrčimo put do Barčelona; i
druga dva seljaka će nas pratiti. Proveli smo dan u odmaranju pošto
je bio kišovit i neprijatan.
Na političkom planu, najvažnija je zvanična izjava Ovanda101 da
sam ovde. Uz to, rekao je da se vojska suočava sa savršeno
pripremljenim gerilcima među kojima ima čak i vijetkongovskih
komandosa koji su savladali i najbolje severnoameričke pukove. Ona
se zasniva na onome što je rekao Debre, koji je izgleda govorio više
nego što treba, mada ne možemo znati kakve su posledice svega
ovoga, niti okolnosti pod kojima je rekao to što je rekao, ako je
uopšte i rekao. Takođe se pronose glasine da je Loro ubijen.
Pripisuje mi se da sam onaj koji je podstrekao pobunu u rudnicima,
u skladu sa planom iz Njakauazua. Stvar obećava; uskoro ću prestati
da budem Fernando Vadizub.
Primljena je poruka s Kube u kojoj objašnjavaju mali domet koji je
gerilska organizacija postigla u Peruu, gde jedva da imaju ljudi i
naoružanja, ali zato su potrošili brdo para, a govore i o navodnoj
gerilskoj organizaciji između Paza Estensora, nekog pukovnika
Seoanea i izvesnog Rubena Hulija, levičarskog bogatuna iz oblasti
Panda; biće kod Gvajaramerina. To je [...]{63}.

Mesečna analiza
Negativne stavke su: nemogućnost da uspostavimo vezu s
Hoakinom i postupni gubitak ljudi, od kojih svaki predstavlja težak
poraz, mada vojska za to ne zna. Imali smo dve manje bitke u toku
meseca, i tako vojsci naneli štetu u vidu 4 poginula i 3 ranjena, ako
je verovati njenim sopstvenim podacima.
Najvažnije karakteristike su:
1. Nastavlja se potpuno nepostojanje kontakata, što nas sada svodi
na dvadeset četvoricu, koliko nas ima s ranjenim Pomboom i
smanjenom pokretljivošću.
2. I dalje se oseća nedostatak zbog nepriključivanja seljaka. To je
začaran krug: da bi se postiglo takvo priključenje, treba da stalno
izvoditi akcije na nastanjenoj teritoriji, a za to nam je potrebno
više ljudi.
3. Legenda o gerili raste kao kvasac; već se smatra da smo
nepobedivi supermeni.
4. Nedostatak kontakata odnosi se i na Partiju, iako smo napravili
pokušaj preko Paulina, a to može da urodi plodom.
5. Debre je i dalje glavna vest, ali sada je povezan s mojim slučajem,
pri čemu se ja pojavljujem kao vođa ovog pokreta. Videćemo
ishod ovog vladinog koraka, i da li je pozitivan ili negativan za
nas.
6. Moral gerile je i dalje čvrst a njena borbena gotovost raste. Svi
Kubanci su uzor u borbi i samo su dva ili tri Bolivijca slaba.
7. Vojska je i dalje nije primerena svom vojničkom poslu, ali zato
vrši pritisak među seljacima, što ne smemo da smetnemo s uma,
jer pretvara u doušnike sve članove bilo kakve zajednice, bilo
putem zastrašivanja, bilo putem laži o našim ciljevima.
8. Masakr u rudnicima prilično nam osvetljava vidike pa ako bi se
glas raširio dalje, bio bi to značajan činilac za raščišćavanje stvari.

Naš najneodložniji zadatak jeste da iznova uspostavimo kontakt

sa La Pazom i da dopunimo vojničku i lekarsku opremu pa da
priključimo 50–100 ljudi iz grada, makar se u akciji broj boraca sveo
na nekih 15–20.
 Jul 1967

1. jul
Iako se dan nije do kraja razvedrio, nastavili smo put Barčelona,
na mapi upisan kao Barselona. Stari Lukas pritrča u pomoć kod
krčenja puta, ali uprkos tome, put je i dalje prilično nepristupačan i
klizav. Prethodnica krenula ujutro a mi u podne, provodeći celo
popodne u penjanju i spuštanju kako bismo prešli greben. Morali
smo da prenoćimo u prvom čaku, odvojeni od prethodnice, koja je
produžila dalje. Bilo je tu i troje dece, koja su se prezivala Japez,
veoma stidljive.
Barijentos je održao konferenciju za štampu na kojoj je priznao
da sam ja tu, ali je potvrdio da ću za nekoliko dana biti likvidiran.
Izneo je uobičajenu gomilu gluposti, nazivajući nas pacovima i
zmijama, a ponovio je svoju nameru da kazni Debrea.
Nadmorska visina: 1.550 m.
Zadržali seljaka po imenu Andres Koka, koga smo našli usput, i
poveli sa sobom ostalu dvojicu, Rokea i njegovog sina Pedra.

2. jul
Pre podne se pripojili prethodnici koja se bila ulogorila gore, u
kući don Nikomedesa Arteage, gde je veliki rasadnik pomoranži pa
su nam i cigare prodali. Glavna kuća je dole, na reci Piohera, i tamo
smo se uputili i obilato jeli. Reka Piohera protiče potpuno
priklještena klancem i njome može da se ide pešice samo nizbrdo,
prema Angosturi; izlaz je prema Hunti, još jednoj prilično visokoj
tački na reci, ali kad se prođe greben. Put je važan jer u stvari
predstavlja raskrnicu. Ovo mesto se nalazi na svega 950 m i
klimatske prilike su znatno umerenije; ovde čovek može da menja
krpelje za druge pošasti. Sastavljeno je od kuće Arteage i nekoliko
kućâ njegovih sinova; oni imaju malu plantažu kafe na kojoj rade
nadničari iz obližnjih mesta, na određeno vreme. Sada je tu nekih 6
nadničara iz oblasti San Huan.
Pomboova noga se ne isceljuje dovoljno brzo, možda i zbog
beskrajnog truckanja na konju, ali ipak nema komplikacija, niti se od
njih više strepi.

3. jul
Ostali tamo ceo dan, ne bi li se Pomboova noga što više odmorila.
Kupovine počinju da se odvijaju po visokim cenama, što čini da
seljaci pomešaju strah sa računicom, pa nam onda nabavljaju što
treba. Napravio sam za sve njih neke fotografije koje su me
zainteresovale: videćemo kako ćemo ih razviti, uvećati, i dalje
proslediti – 3 problema. Jedan avion je prošao po podne i neko
uveče pomenu opasnost od noćnog bombardovanja pa su svi seljaci
izašli napolje te smo morali da ih sustignemo i objasnimo da nema
noćne opasnosti. Astma me i dalje rastura.

4. jul
Sporo prevalili dve milje do Hunte, gde smo stigli u 15.30. Tu živi
seljak po imenu Manuel Kariljo, koji nas je dočekao sav prestravljen.
Obilato jeli, kao što je poslednjih dana inače uobičajeno, potom
spavali u napuštenoj ruševini. Astma se baš okomila na mene i prvi
put mi nije dala ni oka da sklopim. Nadmorska visina: 1.000 m.
Pre dva dana prošlo 7 vojnika iz Fila, put Bermeha.

5. jul
Čitava oblast, sve porodice sa osnovnim stvarima ili
potrepštinama, svi su se dali u stanje mobilnosti, ne bi li izbegli
odmazdu vojske. Pešačili smo izmešani s volovima, svinjama,
kokoškama i ljudima, do Laguniljasa, odvajajući se od reke Piohera
te nastavljajući jednom njenom pritokom Laguniljasom u dužini od
jednog kilometra. Vodič nam je bio nesrećni seljak zvani Ramon, čija
se porodica inače svega plaši u ovom kraju. Prenoćili kraj puta,
usput sreli jednog od stričeva Sandovala Morona koji živi u San
Luisu i deluje kudikamo promućurnije.
Nadmorska visina: 1.160 m.

6. jul
Rano smo krenuli ka Penja Koloradi, prethodno prošavši kroz
nastanjeno područje koje nas je sa užasom dočekalo. Predveče smo
stigli u Alto Palermo, na 1.600 m nadmorske visine, pa smo tada
počeli da silazimo, dole je valjda pulperija{64}, a u njoj smo stvarno
pazarili, za svaki slučaj. Pošto se već spustila i noć, mi izbili na drum
pored kojeg je samo kućerak stare udovice. Prethodnica se ne
proslavi prilikom zaposedanja kuće usled neodlučnosti. Plan je bio
da se zauzme vozilo koje dolazi iz Samaipate, da se ispitaju tekući
uslovi, da se pođe tamo sa vozačem, te da se zauzme
žandarmerijska stanica, pazari u apoteci, pretrese bolnica, kupi
nešto konzervi i slatkiša, pa povratak.
Plan je promenjen jer nije bilo vozila iz Samaipate, ali su zato
stigle vesti o tome kako tamo ne zaustavljaju vozila, što će reći,
rampa je podignuta. Za tu akciju su izabrani Rikardo, Koko, Pačo,
Aniseto, Hulio i Kinez. Zaustavili su kamion iz Santa Kruza, bez
novosti, ali iza njega je bio drugi, koji se zaustavio iz solidarnosti, pa
je i on morao da bude zadržan; tada je počelo natezanje s jednom
ženom koja je putovala kamionom a nije dopustila da njena kći
izađe iz njega. Treći kamion se zaustavio da vidi šta se dešava i put
je već bio zakrčen, kad je zbog opšte pometnje stao i četvrti. Stvari
su sređene te je ostalo samo 4 vozila sa strane i jedan vozač koji je
govorio o pauzi kad god bi bio upitan. Ljudi izašli jednim
kamionom, stigli u Samaipatu, uhvatili dva karabinjera, potom i
poručnika Vakaflora, lokalnog šefa, kao i jednog narednika, koga
nateraše da izgovori lozinku te su munjevitom akcijom osvojili
mesto sa 10 vojnika, nakon kratkotrajne pucnjave na vojnika koji se
opirao. Uspelo se u zapleni 5 „mauzera“ i jednog BZ-30 pa je 10
zatvorenika prevezeno na kilometar od Samaipate, gde su ostavljeni
goli. U pogledu snabdevanja, akcija je bila katastrofalna. Kinez
dozvolio da ga Pačo i Hulio povuku sa sobom pa nije kupljeno ništa
od potrepština niti od lekova, pogotovo meni potrebnih, iako jesu
kupljeni najnephodniji lekovi za gerilu. Akcija je izvedena pred
celim narodom i gomilom putnika, tako da će odjeknuti kao barut. U
2.00 već smo iznova hodali, sa plenom.

7. jul
Pešacili smo bez stajanja do polja šećerne trske, gde nas neki
čovek beše lepo primio prošli put, na milju od Ramonove kuće.
Strah i dalje vlada ljudima; čovek nam prodao prase i bio ljubazan,
ali nas je upozorio da kod Ahosa ima 200 ljudi i da se njegov brat
upravo vratio iz San Huana i javio da tamo ima još 100 vojnika. Hteo
da izvadi nekima zube ali se ipak predomislio. Moja astma i dalje u
porastu.

8. jul
Hodali od kuće blizu polja šećerne trske do Piohere, uz oprez, ali
sve je bilo čisto i nije bilo ni glasa od vojnika, a ljudi iz San Huana
poriču da ih tamo uopšte ima. Izgleda da je to bila čovekova
smicalica da bismo se mi izgubili. Prepešačili pored reke oko dve
milje, do Piraja, a otuda još milju do jame, do koje stigosmo u
sumrak. Blizu smo El Fila.
Više puta sam sebi dao injekciju kako bih mogao da produžim
dalje, a na kraju i rastvor adrenalina 1/900, spremljen inače za
kolirijum. Ako Paulio nije obavio zadatak, moraćemo nazad do
Njakauazua, da potražimo lekove za moju astmu.
Vojska izdala saopštenje o akciji, priznajući jednu pogibiju, koja je
svakako nastala u pucnjavi; Rikardo, Koko i Pačo zaposeli malu
vojnu postavu.

9. jul
Kad smo krenuli, zagubili smo put pa smo jutro proveli tražeći
ga. U podne nastavili ne sasvim jasnim putem koji nas odvede do
najveće do sada dosegnute visine – 1.840 m; posle toga stigli do
koliba, gde smo prenoćili. Nema izvesnosti o putu za El Filo. Radio
preneo vest o sporazumu u 14 tačaka između radnika Katavija i
„Siglo XX“ i preduzeća „Komibol“, što predstavlja potpuni poraz
radnika.

10. jul
Pošli smo kasno, jer se jedan konj bio zagubio, ali se posle
pojavio. Prešli najvišu visinu od 1.900 m, slabo prometnim putem. U
15.30 stigli do koliba, gde smo odlučili da prenoćimo, ali neprijatno
iznenađenje je bilo to što su se tu putevi završavali. Poslata je
izvidnica da ispita ranije odbačene staze, ali one nisu vodile nikuda.
Preko puta se vide čaka koja bi mogla da budu El Filo.
Radio preneo vest o sudaru s gerilcima u zoni El Dorada, kojeg
nema na mapi, a lociran je između Samaipate i reke Rio Grande;
priznaju trojicu ranjenika a nama pripisuju dva poginula.
S druge strane, izjave Debrea i Pelada nisu dobre; naročito su
priznali interkontinentalne namere gerile, što nije trebalo da urade.

11. jul
U povratku, ovog kišnog dana guste magle, izgubili smo sve
puteve, i tako definitivo ostali otcepljeni od prethodnice, koja se
spustila iznova otvarajaći jednu staru stazu. Ubili smo tele.

12. jul
Proveli ceo dan u iščekivanju Migelovih vesti, ali Hulio se tek
uveče pojavio s vešću da se bio spustio do potoka koji ide prema
jugu. Ostali na istom mestu. Astma me rastura kao i obično.
Sada radio javlja vest koja deluje verodostojno u najvažnijem:
pominje se borba kod Ikire, s jednim mrtvim u našim redovima, čiji
su leš odneli u Laguniljas. Euforija oko leša pokazuje da u tome ima
nečega.
 13. jul
Pre podne smo silazili niz okomite padine, klizave zbog
nepovoljnog vremena, i našli Migela u 11.30. Bio je poslao Kambu i
Panča da istraže stazu koja se odvaja od one pored reke, pa su se
vratili sat kasnije i javili da se vide čaka i kuće i da su bili na jednom
napuštenom polju. Premestili smo se tamo i, sledeći tok malog
potoka, stigli u prvu kuću, gde smo prenoćili. Gazda je stigao
kasnije i obavestio nas da nas je videla jedna žena, majka lokalnog
funkcionera, i da je po svoj prilici već obavestila vojnike smeštene na
samom imanju El Fila, na milju odavde. Straža je držana cele noći.

14. jul
Nakon noći neprekidne kišice, a i dan je bio takav, krenuli smo u
12.00 i poveli dvojicu vodiča, Pabla, funkcionerovog zeta, i Aurelija
Mansilju, čoveka iz prve kuće. Žene ostale da plaču. Stigli smo do
mesta gde se putevi račvaju: jedan vodi u Floridu i Moroko, drugi u
Pampu. Vodiči predložili da pođemo putem za Pampu, odakle može
da se nastavi deonicom koja je nedavno prokopana do Moskere i
predlog je prihvaćen, ali kad smo odmakli nekih 500 m, pojavili se
vojničić i seljak s tovarom brašna na konju, kao i s porukom za
potporučnika El Fila od njegovog kolege u Pampi, gde ima 30
vojnika. Odlučili smo da promenimo pravac i pošli putem za
Floridu, posle čega smo se i ulogorili.
PRA102 i PSB103 napuštaju front revolucije, a seljaci upozoravaju
Barijentosa o savezu s Falangom104. Vlast se ubrzano raspada. Šteta
što u ovom času nemamo još 100 ljudi.

15. jul
Malo smo hodali zbog rđavog puta, napuštenog pre mnogo
godina. Na Aureliov predlog, ubili smo jednu funkcionerovu kravu i
obilato se najeli. Astma je malo popustila.
Barijentos najavio operaciju „Sintija“, da nas likvidira za nekoliko
sati.
 16. jul
Marš započeli veoma sporo zbog teškog posla oko krčenja
prolaza i životinje su se namučile zbog lošeg stanja puta, ali smo bez
većih incidenata, na kraju dana stigli do brdske staze kojom je
nemoguće nastaviti s natovarenim konjima. Migel i četvorica iz
prethodnice nastavili napred i spavali odvojeno.
Nije bilo bitnih vesti na radiju. Prešli visinu od 1.600 m blizu vrha
Duran, koji nam je ostao s leve strane.

17. jul
Nastavili sporo zbog stanja puta. Nadali smo se da ćemo stići do
plantaže pomorandži koju vodič pomenu, ali smo našli samo
sasušeno žbunje. Tu je ipak bio bunar pa smo se i ulogorili. Svega tri
sata efektivno pešačili. Moja astma je mnogo bolje. Izgleda da ćemo
naići na put kojim smo išli da bismo stigli u Piraj.
Nalazimo se pored Durana.
Nadmorska visina: 1.560 m.

18. jul
Posle sata hodanja, vodič izgubi put i reče da ne zna više kuda bi
trebalo ići. Najzad je pronađena stara staza i, dok se krčila, Migel
pođe njome, presecajući brdo, pa je tako stigao do raskršća puta za
Piraj. Kad smo stigli do potočića, gde smo se ulogorili, oslobođena
su trojica seljaka i vojničić, pošto im je očitana bukvica. Koko pođe s
Pablitom i Pačoom da ispita da li je Paulino nešto ostavio u rupi;
treba da se vrate sutra uveče ako sve bude išlo po planu. Vojničić
reče da će da dezertira.
Nadmorska visina: 1.300 m.

19. jul
Prevalili kratko rastojanje do starog logora i tamo ostali, uz
pojačanu stražu, da čekamo Kokoa, koji je stigao posle 18.00,
javljajući da je tamo sve po starom: puška na svome mestu a nema
Paulinovih tragova. Umesto toga, ima puno tragova koji ukazuju na
prolazak trupe, a ona je ostavila tragova i u delu puta kojim mi
idemo.
Političke vesti odnose se na strahovitu krizu za koju se ne zna
kako će se završiti. Za sada, poljoprivredni sindikati Kočabambe
napravili političku partiju „Hrišćansko nadahnuće“ koja podržava
Barijentosa, a ovaj traži da „ga puste da vlada 4 godine“; to je
gotovo preklinjanje. Siles Salinas105 preti opoziciji našim dolaskom
na vlast, što će svima doći glave, pa poziva na nacionalno jedinstvo
proglašavajući u zemlji ratno stanje. S jedne strane, deluje molećivo,
s druge, demagoški; verovatno se sprema neka smena.

20. jul
Oprezno smo hodali dok nismo stigli do dve kućice gde smo
zatekli jednog od Panijagvovih momaka i Paulinovog zeta. O samom
Paulinu nisu ništa znali, osim da ga vojska traži zato što nas je
vodio. Tragovi se odnose na grupu od nekih 100 ljudi koji su prošli
nedelju dana posle nas i nastavili prema Floridi. Izgleda da je vojska
imala 3 poginula i 2 ranjena u zasedi. Koko, s Kambom, Leonom i
Hulijom, poslat da ispita Floridu i da tamo kupi šta nađe. Vratio se
oko 4.00 sa nekim namirnicama i izvesnim Melgarom, vlasnikom
dva od naših konja, čovekom koji je na raspolaganju za svaku
uslugu, a koji ima i podrobne informacije, nimalo proizvoljne, iz
čega se može zaključiti sledeće: 4 dana posle našeg polaska otkriven
je Tumin leš, koga su životinje jele; vojska je odmakla tek sutradan
posle borbe, pošto se pojavio poručnik koga ostavismo golog; akcija
kod Samaipate poznata je do u tančine, ima tu i dodataka, i služi
seljacima da prave sprdnju sa vojskom; pronašli Tuminu lulu i
nekoliko razbacanih stvari, neki major po imenu Soperna delovao je
kao naš polusimpatizer ili poštovalac; vojska je stigla do Kokine
kuće, gde je Tuma izdahnuo, i otuda prešla u Teheriju, da bi se
vratila u Floridu. Koko je mislio da čoveka upotrebimo za
prenošenje jednog pisma, ali sam ja pomilio da je obazrivije da ga
prethodno isprobamo tako što ćemo ga slati da kupi nešto lekova.
Ovaj Melgar nam je rekao da jedna grupa ljudi, a među njima i
jedna žena, pokušava da se probije ovamo, i da je to saznao iz pisma
koje je zvaničnik u Rio Grandeu bio uputio svom kolegi ovamo;
pošto je čovek na putu za Floridu, poslali smo Intija, Kokoa i Hulija
da ga ispitaju. Reče da nema podataka o nekoj drugoj grupi, ali
generalno potvrdi reči onog drugog. Proveli pasju noć zbog kiše.
Radio javio da je identifikovan leš ubijenog gerilca, koji bi bio
Moises Gevara, ali Ovando je u vezi s tim bio veoma uzdržan na
konferenciji za štampu a identifikaciju je pripisao Ministarstvu
unutrašnjih poslova. Može da bude da je sve puka farsa, ili da je
navodna identifikacija izmišljena.
Nadmorska visina: 680.

21. jul
Proveli dan u miru. Porazgovarano je sa starim Kokom o kravi
koju nam beše prodao, a da nije njegova, potom reče da mu nije
isplaćena, na kraju je uporno poricao sve; naterali smo ga da plati.
Uveče pošli u Teheriju i kupili veliku svinju i čankaku{65}. Ti ljudi
su vrlo lepo primili Intija, Benigna i Aniseta, koji su i pošli po te
stvari.

22. jul
Krenuli rano, s priličnim tovarom na ramenima i na životinjama,
i s namerom da ostalima zavaramo trag o našem prisustvu.
Napustili smo put koji vodi u Moroko i nastavili onim koji vodi u
lagunu, na kilometar-dva prema jugu. Nažalost, ostatak puta nismo
znali, pa smo morali da pošaljemo izvidnice. U međuvremenu,
Mansilja i momak Panijagva pojaviše se iz lagune terajući stado.
Upozoreni su da ništa ne kažu ali sad su stvari bile već bitno
drugačije. Hodali smo nekoliko sati i spavali pored potoka čiji tok
vodi prema jugoistoku, prateći taj tok i druge manjevidljive staze u
pravcu juga.
Radio javlja da Bustosova (Pelaova) žena potvrđuje da me je
videla ovde, ali kaže da je dolazila ovamo drugim poslom.
Nadmorska visina: 640 m.

23. jul
Ostali u istom logoru dok su dva izviđača poslata na oba moguća
puta. Jedan od njih vodi do Rio Seka, na mestu gde mu Piraj predaje
svoju vodu pre nego što je pesak upije, što će reći između zasede
koju smo bili postavili i Floride; drugi vodi do koliba na dva-tri sata
hoda i, prema Migelu, koji je obavio to izviđanje, otuda je moguće
izbiti na Rositu. Sutra ćemo krenuti tim putem, koji može da bude
jedan od onih koje je predlagao Melgar kada je razgovarao s
Kokoom i Hulijom.

24. jul
Pešačili tri sata sledeći istraženu stazu, koja nas je povela na
preko 1.000 m nadmorske visine, i ulogorili se na 940, pored jednog
potoka. Ovde prestaju putevi i sutra ceo dan mora da se posveti
traženju najboljeg izlaza. Ovda ima nekoliko čaka u radu, što
ukazuje na njihovu vezu s Floridom; možda je ovo mesto ono zvano
Kanalones. Pokušavamo da dešifrujemo dugu poruku iz Manile.
Raul se obratio novoj klasi oficira u školi „Maksimo Gomez“ i,
između ostalog, osporio je ocene Čeha o članku o Vijetnamu.
Drugovi me zovu novi Bakunjin i oplakuju prolivenu krv i onu koja
bi bila prolivena u slučaju tri-četiri nova Vijetnama.

25. jul
Proveli dan u odmoru i poslali tri izvidnice sa po dvojicom ljudi
da ispitaju više mesta; Koko, Benigno i Migel su zaduženi za to.
Koko i Benigno izbili na isto mesto i otuda može da se pođe za
Moroko. Migel izvesti da se potok, sasvim izvesno, uliva u Rositu, i
da njima može da se hoda, iako put mora da se krči mačetom.
Izveštava se o dvema akcijama: jednoj kod Taperasa a drugoj u
San Huanu del Potreru, i njih nije mogla da izvede jedna ista grupa,
usled čega se javlja sumnja o tome da li je to tačno i da li su činjenice
verodostojne.

26. jul
Beningno, Kamba i Urbano izabrani da prokrče put kroz potok,
bežeći od Moroka, a ostatak ljudstva ostao u logoru i centar postavi
jednu zasedu iza logora. Stanje redovno.
Vesti o akciji u San Huanu del Potreru prenele i strane radio-
stanice sa obiljem podataka: zarobljavanje 15 vojnika i jednog
pukovnika; svlačenje i puštanje na slobodu; naša tehnika. To mesto
se nalazi s druge strane kolskog puta Kočabamba–Santa Kruz.
Uveče održao mali govor o značaju 26. jula: pobuna protiv oligarhijâ
i protiv revolucionarnih dogmi. Fidel spomenu i Boliviju.

27. jul
Sve je bilo spremno da krenemo, i ljudi iz zasede imali su nalog
da tako postupe odmah u 11.00, kada, svega nekoliko minuta pre
tog časa, stiže Vili i javi da je vojska svud naokolo; sam Vili pošao
tamo, s Rikardom, Intijem, Kinezom, Leonom i Eustakiom, koji su,
zajedno sa Antoniom, Arturom i Čapakom, izveli akciju. Ona se
ovako odigrala: 8 vojnika se pojavilo u špicu, hodali su prema jugu
sledeći stari puteljak i vratili se, neko vreme tukli minobacačem i
davali znake krpom. U nekom času čulo se dozivanje izvesnog
Melgara106, koji bi mogao da bude onaj iz Floride. Nakon kratkog
odmora, njih osmorica vojničića započeli marš prema zasedi. Samo
su četvorica upala u nju jer su ostali išli laganije; trojica su mrtva a
možda i četvrti, koji je u svakom slučaju ranjen. Povukli smo se ne
oduzimajući im oružje i opremu, zbog otežanih uslova, i krenuli niz
potok. Iza ušća ovog i još jednog potoka, u jednom malom kanjonu
postavljena nova zaseda, a konji otišli dalje, dokle dopire put.
 Astma me je namučila a pri kraju su mi bedna sredstva za
smirenje.
Nadmorska visina: 800 m.

28. jul
Koko, sa Pačoom, Raulom i Anisetom, poslat da pokrije ušće reke
za koju smo mislili da je Suspiro. Malo se hodalo, krčeći put kroz
prilično tesan kanjon. Ulogorili se odvojeni od prethodnice jer je
Migel suviše odmakao u odnosu na konje, čije noge propadaju u
pesak ili zadobijaju rane zbog kamenja.
Nadmorska visina: 760 m.

29. jul
Nastavili da idemo kanjonom koji silazi k jugu s dobrim
skloništima sa strane, u području s dosta vode. Otprilike u 16.00
sastali se s Pablitom, koji izvesti da se nalazimo kod ušća Suspira i
da je stanje redovno; za trenutak pomislih da to nije kanjon Suspira,
zbog stalnog pravca k jugu, ali na poslednjoj okuki skreće prema
zapadu i uliva se u Rositu.
Otprilike u 16.30 stigla pozadina i rešio sam da nastavimo put
kako bismo se udaljili od ušća, ali se ne usudih da zahtevam
neophodan trud da bi se stiglo dalje od Paulinovog čaka, pa smo se
ulogorili pored puta, na sat hoda od ušća Suspira. Uveče sam dao
reč Kinezu kako bi se osvrnuo na nezavisnost svoje zemlje, 28. jula, i
potom objasnio zašto je ovaj logor loše postavljen, tako da sam
naredio pokret u 5.00 i krenusmo u pravcu Paulinovog čaka.
Radio Havana javlja o zasedi u kojoj su upali neki pripadnici
vojske, koji su spušteni helikopterom, ali nije se dobro čulo.

30. jul
Astma me je prilično namučila pa sam probdeo celu noć. U 4.30,
dok je Moro kuvao kafu, javio je da vidi kako jedna baterijska lampa
prelazi reku. Migel, koji je bio budan jer je trebalo da pođe na
smenu straže, i Moro, pošli da zaustave namernike. Iz kuhinje sam
čuo ovakav razgovor:
„Stoj, ko ide?“
„Odred Trinidad.“
Tad je i počela pucnjava. Ubrzo je Migel stigao donoseći jedan M-
1 i redenike ranjenika, kao i vest da ih je 21 na putu prema Abapou,
a da ih u Moroku ima 150. Pričenjene su im još neke štete, ali se ne
mogu tačno odrediti zbog sveopšte pometnje. Puno je vremena
trebalo da se natovare konji, a Negro se izgubio sa sekirom i
minobacačem, koji beše zaplenio neprijatelju. Bilo je već blizu 6.00 a
vreme se dalje gubilo jer je neki tovar ispao. Završni ishod bio je taj
što smo kod poslednjih paljbi bili pod vatrom vojničića, a oni se
osokolili. Paulinova sestra bila u svom čaku i primi nas sasvim
mirno, javljajući da su svi Morokanci pohapšeni i prebačeni u La
Paz.
Požurio sam ljude i s Pomboom, opet pod neprijateljskom
vatrom, prešao kanjon reke gde se završava put i gde se najzad
može organizovati odbrana. Poslao sam Migela, s Kokoom i
Hulijom, da preuzme prethodnicu dok ja podbadam konjicu. Njih
sedmorica iz prethodnice ostala su da pokriju povlačenje, a
četvorica iz pozadine i Rikardo, koji beše zaostao, da pojačaju
odbranu. Benigno, s Darijom, Pablom i Kambom, bio je u desnom
krilu; ostali na levom. Upravo sam bio izdao naređenje o odmoru
kod prve prihvatljive pozicije, kad utom stiže Kamba da javi kako su
Rikardo i Aniseto pali dok su prelazili reku; poslao sam Urbana, sa
Njatom i Leonom i dva konja, po Migela i Hulija, a Kokoa ostavio na
straži, malo ispred. Ovi su prošli ne dobijajući moje instrukcije i,
ubrzo, evo ga opet Kamba, da javi kako je njega, Migela i Hulija
iznenadio veći broj vojnika dok su se probijali, te da se Migel
povukao očekujući instrukcije. Iznova mu poslah Kambu, sada sa
Eustakiom, pa smo ostali samo Inti, Pombo, Kinez i ja. U 13.00
poslao sam po Migela, ostavio Hulija kao stražu ispred i povukao se
s grupom ljudi i konjima. Kad smo stizali do mesta gde je Koko
držao stražu, sustigli nas s vešću da su se svi preživeli vratili, ali da
je Raul ubijen, a Rikardo i Pačo ranjeni. Stvari su se ovako dogodile:
Rikardo i Aniseto neoprezno prešli po čistini pa je prvi ranjen.
Antonio je organizovao jednu vatrenu liniju i između Artura,
Aniseta i uspeli da izvuku Pača, ali su tada njega ranili i ubili Raula,
koji dobi metak u usta. Povlačenje je mukotrpno obavljeno, jer je
trebalo izvući oba ranjenika, a Vili i Čapako, naročito ovaj poslednji,
nisu dovoljno sarađivali. Potom im se pridružio Urbano sa svojom
grupom i konjima, kao i Benigno sa svojima, čime su ostavili
nezaštićeno drugo krilo, i tako su vojnici pojurili napred i iznenadili
Migela. Posle tegobnog marša po brdu, izbili su na reku i pridružili
nam se. Pačo bio na konju, ali Rikardo ne može da jaše pa je morao
da bude donet na nosilima. Poslao sam Migela, s Pablitom, Dariom,
Kokoom i Anisetom, da zaposedne ušće prvog potoka, s desne
obale, dok mi ukazujemo pomoć ranjenicima. Pačo ima površinsku
ranu koja se proteže po stražnjici i zahvata kožu testisa, ali Rikardo
je u teškom stanju a poslednja plazma je nestala zajedno sa Vilijevim
rancem. U 22.00 Rikardo izdahnu pa smo ga sahranili blizu reke, na
skrovitom mestu, da ga vojnici ne bi otkrili.

31. jul
U 4.00 krenuli rekom, i nakon jedne prečice, nastavili nizvodno
ne ostavljajući tragove, da bismo ujutro stigli do potoka gde je Migel
bio u zasedi, ali on nije razumeo naređenje pa je ostavio tragove.
Pošli uzvodno nekih 4 km i zašli u brdo, uklanjajući svoje tragove, te
se ulogorili blizu pritoke potoka. Uveče objasnio greške akcije:
1. loša pozicija logora;
2. loše raspolaganje vremenom, što im je omogućilo da pucaju na
nas;
3. prekomerna opuštenost, što je dovelo do Rikardove, a potom i
Raulove pogibije, i to prilikom pokušaja izvlačenja ranjenika;
4. neodlučnost u spasavanju celokupne vojne opreme.
Izgubljeno je 11 ranaca s lekovima, durbinima i nekim
kompromitujućim materijalima, kao što su kasetofon gde se
presnimavaju poruke iz Manile, Debreova knjiga s mojim beleškama
i jedna knjiga Trockog, ne računajući političko blago koje za vladu
predstavlja ovakav rasplet i samopouzdanje koje vojnici stiču na
osnovu toga. Računamo da oni imaju bar dvojicu poginulih pa čak i
petoricu ranjenih, ali postoje dve protivrečne vesti: jedna, koju je
pustila vojska, govori o četvorici poginulih i četvorici ranjenih 28.
jula, a druga, iz Čilea, pominje šestoricu ranjenih i četvoricu
poginulih 30. jula. Kasnije vojska izdaje drugo saopštenje kojim
javlja da je nađen jedan leš i kako je jedan potporučnik van životne
opasnosti. Što se tiče naših poginulih, o Raulu gotovo da i nema šta
da se kaže, budući da je bio povučen u sebe; nije bio naročito
borben ni vredan, ali je primetno bilo njegovo stalno zanimanje za
politička pitanja, iako ih nikad sam nije postavljao. Rikardo je bio
najnedisciplinovaniji u kubanskoj grupi i on je bio najneodlučniji u
pogledu svakodnevnih odricanja, ali bio je odličan borac i stari
drugar u pustolovinama kod prvog poraza na Kubi, zatim u Kongu,
i sada, evo, ovde. To je još jedan značajan gubitak s obzirom na
njegove ukupne kvalitete. Nas ima dvadeset dvojica, od toga,
ranjeni: Pačo i Pombo, i ja, sa astmom u usponu.

Mesečna analiza
Nastavljaju se slabosti od prošlog meseca, tj. nemogućnost
kontaktiranja s Hoakinom i sa inostranstvom, i gubitak ljudi, sada
nas ima 22, sa 3 bogalja, uključujući tu i mene, što umanjuje našu
pokretljivost. Imali smo 3 okršaja, računajući i zauzimanje
Samaipate, kada smo vojsci načinili gubitak u vidu nekih 7 poginulih
i 10 ranjenih, to su aproksimativne cifre na osnovu konfuznih
saopštenja. Naši gubici su 2 čoveka i 1 ranjenik.
Najvažnije karakteristike su:
1. Nastavlja se potpuni nedostatak kontakata.
2. I dalje se oseća nedostatak zbog slabog priključivanja seljaka,
mada već ima nekih ohrabrujućih nagoveštaja kod načina na koji
 su nas dočekali naši stari znanci među seljacima.
3. Legenda o gerilama dobija kontinentalne dimenzije; Onganija107
zatvara granicu i Peru preduzima mere opreza.
4. Propao je pokušaj uspostavljanja kontakta preko Paulina.
5. Moral i iskustvo gerile uvećavaju se u svakoj borbi: slabi su
Kamba i Čapako.
6. Vojska i dalje nastupa nasumce, ali ima jedinica koje deluju
borbenije.
7. Politička kriza se zaoštrava u vladi, ali SAD daju manje kredite
koji su od velike pomoći u ublažavanju bolivijskog
nezadovoljstva .

Najhitniji zadaci su: Da se ponovo uspostave kontakti, da se

priključe borci i da se pribave lekovi.
 Avgust 1967

1. avgust
Miran dan: Migel i Kamba započeli stazu ali odmakli su svega
nešto više od kilometra s obzirom na težak teren i bujnu vegetaciju.
Ubili smo ždrebe od kojeg ćemo imati mesa za 5–6 dana.
Napravljeni su mali rovovi da bi se vojsci postavila zaseda ako se
pojavi s te strane. Plan je da ih pustimo da prođu ako dođu sutra ili
prekosutra i ne otkriju logor, pa da ih potom napadnemo.
Nadmorska visina: 650 m.

2. avgust
Izgleda da je staza dobro odmakla zahvaljujući Benignu i Pablu.
Trebalo im je skoro dva sata da se vrate u logor s kraja probijene
staze. Radio ne daje vesti o nama nakon što je javio da je prebačen
leš jednog „antisocijalnog tipa“. Astma se baš okomila na mene a ja
sam potrošio poslednju antiastmatičnu injekciju; ostaju samo tablete,
za oko 10 dana.

3. avgust
To s putem ispade čisti fijasko. Migelu i Urbanu bilo potrebno 57
minuta da se danas vrate; odmiče se vrlo sporo. Nema vesti. Pačo se
dobro oporavlja, ja sam, međutim, loše; i dan i noć su bili pravo
mučenje za mene a ne nazire se izlaz u kratkom roku. Probao sam
intravenoznu injekciju novokaina, bez rezultata.

4. avgust
Ljudi stigli u kanjon koji ide prema jugozapadu i može biti da se
izliva u potocima koji se ulivaju u Rio Grande. Sutra će dva puta po
dvojica krenuti u raskrčivanje a Migel će poći našom stazom da
ispita ono što izgleda kao stari čako. Moja astma se malo primirila.
 5. avgust
Benigno, Kamba, Urbano i Leon rasporedili se u parove da bi
više odmakli, ali su izbili u potok koji se uliva u Rositu pa su
nastavili preko polja. Migel pođe da ispita čako, ali ga nije našao.
Nema više konjskog mesa; sutra ćemo pokušati da upecamo nešto a
prekosutra ćemo žrtvovati još neku životinju. Sutra ćemo se probiti
do novog izvora. Moja astma bila neumoljiva; uprkos tome što mi je
razdvajanje mrsko, moraću da pošaljem jednu grupu napred;
Benigno i Hulio se ponudili kao dobrovoljci; ostaje da se ispita
Njatova spremnost.

6. avgust
Preseljen logor. Nažalost, nije bilo tri sata hoda, već jedan, što
pokazuje da smo još uvek daleko. Benigno, Urbano, Kamba i Leon i
dalje krče mačetama, dok su Migel i Aniseto pošli u istraživanje
novog potoka do njegovog uviranja u Rositu. Do večeri se nisu bili
vratili zbog čega su preduzete mere predostrožnosti, pogotovo što
sam ja čuo neki udaljeni prasak minobacača. Inti, Čapako a potom i
ja, rekli smo nekoliko reči u vezi s današnjim danom, Danom
nezavisnosti Bolivije.
Nadmorska visina: 720 m.

7. avgust
U jedanaest pre podne mislio sam da Migela i Aniseta više nema
pa sam naredio Benignu da vrlo oprezno krene prema ušću u Rositu
i ispita kojim su putem pošli, i da li su uopšte stigli tamo. Međutim,
nestali su se pojavili u 13.00; imali su teškoća oko iznalaženja puta
pa ih je noć uhvatila a da nisu stigli do Rosite. Migel mi je priredio
čašu žuči. Ostali smo u istom mestu, ali mačetari su našli još jedan
potok pa ćemo sutra ići do njega. Danas uginuo stari konj Anselmo,
te nam ostaje samo još jedan za vuču. Moja astma se nastavlja bez
promene, ali lekovi ponestaju. Sutra ću doneti neku odluku o slanju
jedne grupe do Njakauazua.
Danas se navršava tačno 9 meseci od mog dolaska i našeg
osnivanja gerile. Od šestorice prvih, dvojica su poginula, jedan je
nestao, a tu su i dva ranjena; ja sa astmom, a ne znam kako da joj
stanem na put.

8. avgust
Hodali smo nešto oko jednog sata, koji je za mene bio kao dva
zbog iscrpljenosti kobile; u jednom trenutku ubo sam je nožem u
vrat i napravio joj priličan rez. Novi logor mora da je poslednji sa
vodom sve dok ne stignemo do Rosite ili reke Rio Grande; mačetari
se nalaze na 40 minuta odavde (2–3 km). Odredio sam grupu od 8
ljudi da obave sledeći zadatak: sutra polaze odavde i hodaju ceo
dan; prekosutra se vraća Kamba sa izveštajem, naksutra treba da se
vrate Pablito i Dario sa vestima toga dana; ostala petorica nastavljaju
do Vargasove kuće i tamo se vraćaju Koko i Aniseto da jave kako
stoje stvari; Benigno, Hulio i Njato nastavljaju da slede Njakauazu,
da potraže moje lekove. Moraju da idu veoma oprezno da bi izbegli
zamke; mi ćemo ih pratiti, i mesto okupljanja je ili Vargasova kuća,
ili, zavisno od naše brzine, ono poviše potoka, koji je ispred pećine
na rekama Rio Grande, Masikuri (Onorato) ili Njakauazu. Vojska je
objavila da je otkriveno skladište oružja u jednom od naših logora.
Uveče sam okupio sve i održao im sledeći govor: Nalazimo se u
teškoj situaciji. Pačo se oporavlja, ali ja sam prava olupina i epizoda
sa malom kobilom pokazuje da u ponekom trenutku gubim
kontrolu. To će se promeniti, ali okolnosti moraju jednako da se
odnose na sve i ko ne bude kadar da se nosi s tim, neka kaže. Ovo je
čas kada treba doneti krupne odluke, ova vrsta borbe pruža nam
priliku da postanemo revolucionari, to je najviši stupanj koji ljudski
rod može da dosegne, ali takođe nam omogućuje da položimo ispit
čovečnosti; oni koji ne mogu da dosegnu ta dva stupnja, treba to i da
kažu i da napuste borbu. Svi Kubanci i neki Bolivijci su se izjasnili
da će ostati do kraja; Eustakio isto tako, ali je prigovorio što
Muganga nosi ranac na mazgi umesto da nosi drva, što je izazvalo
ljutiti odgovor prozvanog. Hulio opomenu Moroa i Pačoa zbog
sličnih okolnosti i opet ljutiti odgovor, sada Pačoa. Zaključio sam
raspravu rekavši da se ovde raspravlja o dvema stvarima veoma
različitog reda: jedna je da li je ko spreman da nastavi ili nije, druga
– male trzavice ili unutrašnji problemi gerile, što oduzima značaja
najvažnijoj odluci. Nije mi se dopao pristup Eustakija i Moroa, ali ni
Moroov i Pačoov odgovor; ukratko, treba da budemo
revolucionarniji i da služimo za primer.

9. avgust
Ujutro krenula osmorica izviđača. Mačetari – Migel, Urbano i
Leon – udaljili se još 50 minuta od logora. Otvorili mi čir na peti tako
da mogu da se oslonim na stopalo, ali još me sve boli i imam
groznicu.
Pačo je odlično.

10. avgust
Antonio i Čapako pošli u lov iza svog položaja, i ulovili jednu
urinu ili ćurku. Ispitali prvi logor, gde nema novosti, i doneli tovar
pomorandži. Pojeo sam dve i odmah sam dobio napad astme, ali ne
jake. U 13.30 stigao Kamba, jedan od osmorice, sa sledećim vestima:
juče spavali bez vode i danas nastavili do 9.00, a da je nisu našli.
Benigno prepoznao mesto pa će krenuti prema Rositi ne bi li došao
do vode, Pablo i Dario će se vratiti ako stignu do vode.
Dugi Fidelov govor u kojem oštro napada tradicionalne partije, a
naročito venecuelansku; izgleda da je iza kulisa bila poveća svađa.
Opet su mi lečili stopalo; bolje mi je, ali nisam dobro. Uprkos svemu,
sutra treba da krenemo da bismo svoju bazu više približili
mačetarima koji su samo odmakli 35 min. u toku dana.

11. avgust
Raskrčitelji sporo napreduju. U 16.00 stigli Pablo i Dario sa
Benignoovom porukom kojom javlja da je blizu Rosite i da računa
da mu treba tri dana do Vargasove kuće. Pablito krenuo u 8.15 sa
izvora gde su prenoćili i oko 15.00 naišao na Migela, što znači da
treba još puno da se stigne. Izgleda da ćurka škodi mojoj astmi, jer
sam imao mali napad, pa sam je poklonio Pačou. Promenili logor da
bismo se smestili pored novog potoka koji u podne nestaje a u
ponoć se ponovo pojavljuje. Padala je kiša ali nije hladno, mnogo
kukaca.
Nadmorska visina: 740 m.

12. avgust
Sivi dan. Mačetari sporo napreduju. Ovde nije bilo novosti niti
mnogo jela; sutra ćemo žrtvovati još jednog konja koji će morati da
potraje 6 dana. Astma mi je stacionirana na podnošljivom nivou.
Barijentos najavio propast gerilaca i ponovo pripretio intervencijom
na Kubu; mamlaz kao i obično.
Radio javio borbu blizu Monteaguda s jednim smrtnim ishodom
na našoj strani: Antonio Fernandez de Tarata. Dosta je slično
Pedrovom stvarnom prezimenu, De Tarata.

13. avgust
Migel, Urbano, Leon i Kamba pošli da se ulogore kod potoka koji
je Benigno otkrio i da otuda nastave. Nose hranu za 3 dana, što će
reći komade Pačoovog konja, koji je danas žrtvovan. Ostaju 4
životinje, a kao da sve ukazuje na to da će morati da se žrtvuje još
jedna pre nego što dođemo do hrane. Ako je sve išlo prema
predviđenom planu, Koko i Aniseto treba sutra da budu ovde.
Arturo je ulovio dve ćurke koje su mi prosleđene, budući da
kukuruza gotovo i nema više. Čapako pokazuje sve više znakova
neuravnoteženosti, Pačo se oporavlja dobrim tempom a moja astma
od juče pokazuje rastuću tendenciju; sada uzimam 3 tablete na dan.
Noga je bezmalo u redu.

14. avgust
 Crni dan. Bio je siv što se tiče aktivnosti i nije bilo nikakvih
novosti, ali je uveče na vestima javljeno da je zauzeto skrovište, i to
ono u koje su se bili uputili naši što sam ih poslao; vest je data s tako
preciznim pojedinostima da se više u to ne može sumnjati. Sada sam
osuđen da trpim astmu na neodređeno vreme. Takođe su nam
zaplenili svakojaka dokumenta i fotografije. To je najteži udarac koji
su nam zadali do sada; neko je izvršio provalu. Ko, to je
nepoznanica.

15. avgust
Rano sam poslao Pablita s porukom za Migela, da odredi dva
čoveka kako bi potražili Benignoa, ukoliko Koko i Aniseto ne stignu,
ali se s njima sreo na putu pa su se sva trojica vratila. Migel poručuje
da će ostati gde ga noć zatekne i da mu doturim malo vode. Dario je
poslat uz napomenu da ćemo sutra rano ujutro, u svakom slučaju,
krenuti, ali sada se sreo sa Leonom, koji dođe da javi da je put
potpuno prokrčen.
Jedna stanica u Santa Kruzu uzgred izvestila da je vojska zarobila
dvojicu108 iz grupe Mujumpampe, grupe koja je, više u to nema
sumnje, svakako Hoakinova, te mora da je prilično pritešnjena,
pogotovo ako su ta dvojica i progovorila. Bilo je hladno ali nisam
proveo rđavu noć; treba da mi se otvori još jedan čir na istoj nozi.
Pačo se potpuno oporavio.
Javljeno o još jednom okršaju u Čuhuajaku, bez gubitaka kod
vojske.

16. avgust
Efektivno smo hodali tri sata i četrdeset minuta, relativno dobrim
putem, i jedan sat smo odmarali. Mazga me je izbacila iz sedla kad
se ubola na jednu granu, ali nisam se povredio; noga je bolje. Migel,
Urbano i Kamba nastavili raskrčivanje mačetama i stigli do Rosite.
Danas je trebalo da Benigno i njegovi drugovi stignu do pećine, a
avioni su više puta nadletali zonu. Može da bude zbog nekog traga
koji su oni ostavili blizu Vargasa ili postoji neka trupa koja se spušta
Rositom, ili koja napreduje pored reke Rio Grande. Uveče upozorio
ljude na opasnost u slučaju da vojska pređe reku, pa su za sutra
preduzete mere predostrožnosti.
Nadmorska visina: 600 m.

17. avgust
Rano smo krenuli i stigli na Rositu u 9.00. Tamo se Kokou učinilo
da je čuo dva pucnja pa je postavljena zaseda, ali se ništa nije
dogodilo. Ostatak puta bio je spor zbog stalnog gubljenja i pogrešnih
tumačenja, pa se u Rio Grande stiglo u 16.30, i tamo smo se
ulogorili. Mislio sam na produžimo zahvaljujući mesečini, ali ljudi su
bili veoma umorni. Ostaje nam konjskog mesa za dva dana, ako se
racionalno upotrebljava; za mene, motea za jedan. Moraće još jedna
životinja da bude žrtvovana, po svemu sudeći. Radio javio da će biti
podneti dokumenti i dokazi o postojanju 4 skrovišta na Njakauazuu,
što znači da su takođe zauzeli i Majmunsku jamu. Astma se
smilovala, ako se sve uzme u obzir.
Nadmorska visina: 640 m. (Što je pomalo nelogično, ako smo juče
bili na 600 m.)

18. avgust
Krenuli ranije nego obično, ali smo morali da pređemo 4 gaza, od
kojih je jedan bio nešto dublji, i da krčimo put na nekoliko mesta,
zbog čega smo stigli na potok tek u 14.00, a ljudi pali kao pokošeni
da se odmore. Nije bilo više aktivnosti. Nad celim krajem se izdižu
snežni oblaci a noći su i dalje hladne. Inti mi predočio da Kamba
hoće da ode; kaže, njegove fizičke mogućnosti su iscrpljene, a osim
toga, ne vidi kakva je perspektiva borbe. Naravno, to je tipičan
primer kukavičluka i u tom slučaju je bolje da ga pustimo, ali sada
poznaje naš budući put kojim ćemo pokušati da se spojimo sa
Hoakinom, pa ne može da ode. Sutra ću porazgovarati s njime i sa
Čapakom.
 Nadmorska visina: 680 m.

19. avgust
Migel, Koko, Inti i Aniseto pošli da ispitaju okolinu ne bi li našli
najbolji put do Vargasove kuće, gde izgleda da se nalazi jedan
odred, ali nema ništa novo i čini se da moramo da nastavimo starom
stazom. Arturo i Čapako krenuli u lov i ulovili jednu urinu, a sam
Arturo, dok je bio na straži sa Urbanom, ulovio je jednu antu, što je
uznemirilo logor jer se čulo 7 hitaca. Od ovog ulova imaćemo mesa
za 4 dana, jedan dan meso urine, a ima zaliha pasulja i sardina:
ukupno 6 dana. Izgleda da beli konj, sledeći na spisku, ima izgleda
da se spase. Porazgovarao sam s Kambom i rekao mu da neće moći
da ode dok se ne dovede do kraja naš sledeći potez, a to je naše
spajanje sa Hoakinom. Čapako reče da neće da ode jer bi to bio
kukavičluk, ali da želi neku nadu da će moći da ode za 6 meseci,
godinu dana; dao sam mu tu nadu, on je pričao gomilu nepovezanih
stvari. Nije dobro.
Vesti su pune Debrea, o ostalim optuženima ni reči. Nijedna vest
od Benignoa; već bi mogao da bude ovde.

20. avgust
Mačetari – Migel i Urbano – i moji „javni radnici“ Vili i Dario,
slabo su odmakli, te odlučismo da ostanemo još jedan dan ovde.
Koko i Inti nisu ništa ulovili, ali Čapako ulovi jednog majmuna i
jednu urinu. Ja sam jeo urinu i u ponoć dobio jak napad astme.
Lekar i dalje boluje od nekakvog lumbaga koji ga potpuno čini
invalidom. Nema vesti od Beningnoa, od ovog časa treba se
zabrinuti.
Radio javlja o prisustvu gerilaca na 85 km od Sukrea.

21. avgust
Još jedan dan na istom mestu i još jedan dan bez vesti o Benignou
i njegovim drugovima. Ulovljeno pet majmuna: četiri Eustakio dok
je lovio i jednog Moro, kad je prolazio blizu; ovaj se i dalje žali na
svoj lumbago pa mu je dat jedan meperidin. Moja astma je nespojiva
sa mesom od urine.

22. avgust
Najzad se pokrenusmo, ali je pre toga bila uzbuna jer su videli
nekog čoveka koji je, izgleda, bežao preko plaže; ispostavilo se da je
to Urbano, koji se bio izgubio. Dao sam lokalnu anesteziju Lekaru i s
time je bio u stanju da ide, na kobili, mada je stigao pod bolovima.
Ipak izgleda kao da mu je malo bolje; Pačo je put prevalio pešice.
Ulogorili smo se na desnoj obali i ostaje još samo jedna deonica za
mačetiranje kako bi put do Vargasove kuće bio spreman; ostaje nam
meso ante za sutra i prekosutra, a od sutra nema više lova. Nema
vesti od Benignoa, ima 10 dana kako su se odvojili od Kokoa.
Nadmorska visina: 580 m.

23. avgust
Dan je bio veoma naporan jer je trebalo obići vrlo nepristupačnu
stenu; beli konj nije hteo da ide pa su ga ostavili ukopanog u blato,
ne koristeći čak ni njegove kosti. Stigli smo do male lovačke kolibe s
tragovima da je skoro bilo ljudi u njoj, postavili smo zasedu i ubrzo
su posle toga dvojica upala. Njihov izgovor je da imaju 10
postavljenih zamki i da su pošli da ih pregledaju; kažu da je vojska u
Vargasovoj kući, u Tatarendi, Karagvatarendi, Ipiti i Njumau, i da je
pre nekoliko dana bio okršaj u Karagvatarendi s ranjenim vojnikom.
Ljudi najaviše da će vojska sutra doći na pecanje, dolaze u grupama
od 15 do 20 ljudi. Razdeljena anta i nešto ribe koja je ulovljena
dinamitom; ja jeo pirinač, koji mi veoma prija; Lekar je nešto bolje.
Najavljeno odlaganje Debreovog suđenja za septembar.
Nadmorska visina: 580 m.

24. avgust
Znak za ustajanje dat u 5.30 pa smo krenuli prema klisuri kojom
hoćemo da idemo. Prethodnica je započela marš i već je bila
prevalila nekoliko metara, kada se trojica seljaka pojaviše s druge
strane. Pozvan je Migel s njegovim ljudima i svi postaviše zasede, a
pojavi se osam vojnika. Instrukcije su bile da ih pustimo da pređu
reku preko gaza preko puta pa da pucamo u njih čim stignu, ali
vojnici nisu prešli reku; samo su kružili okolo i prošli pored naših
pušaka a mi nismo pucali u njih. Uhapšeni civili kažu da su samo
lovci. Migel i Urbano poslati s Kambom i Dariom i Ugom
Guzmanom, lovcem, da bi sledili stazu koja skreće prema zapadu,
ali se ne zna gde joj je kraj. Mi ostali u zasedi ceo dan. Uveče se
mačetari vratili sa zamkama, jednim kondorom i lešinom mačke, sve
je završilo zajedno s poslednjim komadom ante; ostaje pasulj i ono
što bude ulovljeno. Kamba doseže sámo dno svog moralnog
posrnuća: sad se već i trese od samog pomena vojske. Lekar i dalje
ima bolove i uzima talamonal; ja prilično dobro, ali glad me užasno
mori. Vojska izdala saopštenje u kojem javlja da je našla još jednu
jamu i da ima dvojica lakših ranjenika na njenoj strani i „gubitaka
kod gerilaca“. Radio Havana javlja o jednoj nepotvrđenoj borbi kod
Taperiljasa, s jednim ranjenikom u redovima vojske.

25. avgust
Dan protekao bez novosti. Znak za ustajanje dat u 5.00 i mačetari
poranili; vojska, njih sedmorica, stigla na nekoliko koraka od naše
pozicije, ali nisu pokušali da pređu. Izgleda da svojom pucnjavom
dozivaju lovce; sutra ćemo ih napasti, ako se ukaže prilika. Staza
nije dovoljno napredovala jer Migel htede da se konsultuje sa
Urbanom i ovaj je to pogrešno preneo, i to u vreme kada ne može
ništa da se uradi.
Radio je javio o borbi kod Monte Dorada, koji izgleda da je pod
Hoakinovom jurisdikcijom, kao i o prisustvu gerilaca na 3 km od
Kamirija.

26. avgust
 Sve je pošlo naopako: došla njih sedmorica, ali su se razdelili –
petorica niz reku, dvojica da je pređu. Antonio, koji je bio zadužen
za zasedu, pripucao pre vremena i promašio, čime su druga dvojica
u trku pobegla da potraže pojačanje; ostala petorica se povukoše
kud ih noge nose, čak i skačući, a Inti i Koko ih za dlaku sustigli, ali
su se oni zaklonili i odbili ih. Dok sam posmatrao ovaj lov, video
sam kako meci prolaze tik do naših, usled pucnjave s naše strane;
krenuo sam trčeći i zatekao Eustakija kako tako puca jer mu Antonio
ne beše ništa javio. Toliko sam se razbesneo da sam izgubio kontrolu
i počeo da drmusam Antonija.
Krenuli smo sporim korakom, jer Lekar ne može drugačije, dok
su vojnici, iznova sabrani, napredovali po ostrvu preko puta, njih
20–30; nije imalo svrhe da im se suprotstavimo. Mogli bi, uvrh
glave, imati dva ranjenika. Koko i Inti se istakli odlučnošću.
Stvar se dobro odvijala dok Lekar nije potpuno klonuo pa počeo
da usporava marš. U 18.30 stali a da nismo stigli Migela, koji je,
međutim, bio na svega nekoliko metara od nas, pa je uspostavio
vezu s nama. Moro ostade u jednoj klisuri bez mogućnosti da
savlada poslednju deonicu pa smo prenoćili odvojeni na tri mesta.
Nema znakova potere.
Nadmorska visina: 900 m.

27. avgust
Dan protiče u očajničkoj potrazi za izlazom, čiji ishod još nije
jasan; blizu smo reke Rio Grande i već smo prešli Njumao, ali prema
dobijenim obaveštenjima, nema novih gazeva, tako da možemo da
odemo tamo i nastavimo Migelovim grebenom, ali mazge neće to
moći. Postoji mogućnost da se pređe manji planinski venac i da se
potom nastavi u pravcu Rio Grande–Masikuri, ali tek sutra ćemo
znati da li je izvodljivo. Prešli vrh od 1.300 m, što predstavlja
maksimalnu visinu u ovoj oblasti, i spavali na 1.240 m: dosta je
hladno. Ja sam veoma dobro, ali Lekar je veoma loše i više nema
vode, samo malo za njega.
Dobra vest, ili prijatan događaj, jeste pojavljivanje Benignoa,
Njata i Hulija. Njihova odiseja je velika jer u Vargasu i Njumau ima
vojnika i umalo da se sudare s njima; potom su sledili trupu koja je
sišla niz Saladiljo i išla uzvodno pored Njakauazua pa otkrili da
Kongrijev potok ima tri prelaza koje su vojnici napravili. U
Medveđoj jami, gde su stigli 18. avgusta, antigerilskom logoru s
nekih 150 vojnika, umalo da budu uhvaćeni, ali su uspeli da se
neopaženo vrate. Na povratku s dedinog čaka, gde su nabavili
bundeva, jedine stvari na tom mestu jer je sve napušteno, ponovo su
prošli pored vojnika, slušajući našu pucnjavu i provodeći noć u
blizini kako bi potom sledili naše tragove dok nam se ne pridruže.
Prema Benignoovim rečima, Njato se sjajno poneo, ali Hulio se dva
puta izgubio i malo se uplašio vojnikâ. Benigno smatra da neki od
Hoakinovih ljudi mora da je tuda prošao pre nekoliko dana.

28. avgust
Siv i pomalo napet dan. Utolili žeđ s kuglicama karakore{66}, što
zapravo služi samo za zavaravanje grla. Migel poslao Pablita da sam
s jednim lovcem potraži vodu i, povrh svega, samo s jednim
pištoljem. U 16.30 se nije bio vratio, pa sam poslao Kokoa i Aniseta
da ga potraže; nisu se vratili cele noći. Pozadina ostala na mestu
silaženja i radio nije mogao da se čuje; izgleda da ima jedna nova
poruka. Najzad je mala kobila žrtvovana, nakon što nas je pratila
tokom dva tegobna meseca; učinio sam sve što sam mogao da je
spasem, ali glad je postajala sve neodložnija i sada, barem, samo
patimo od žeđi. Izgleda da ni sutra nećemo stići do vode.
Radio preneo informaciju ranjenog vojnika u zoni Tatarende. Za
mene je tajna zašto, ako su tako revnosni prilikom prijavljivanja
svojih gubitaka, treba da lažu u ostalim delovima saopštenja? A ako
ne lažu, ko su ti koji im nanose gubitke na tako razdvojenim
mestima kao što su Karagvatarenda i Taperiljas? Osim ako
Hoakinova grupa nije podeljena na dva dela, ili ako su se pojavila
nova samostalna žarišta.
Nadmorska visina: 1.200 m.
 29. avgust
Težak i dosta neizvestan dan. Mačetari vrlo malo napredovali i
jednom prilikom promašili put misleći da vodi prema Masikuriju.
Ulogorili se na 1.600 m nadmorske visine, na prilično vlažnom
mestu sa trskom čija srž ublažava žeđ. Neki drugovi – Čapako,
Eustakio i Kinez – posustaju usled nedostatka vode. Sutra moramo
da idemo tamo gde se ona čini najbližom. Oni na mazgama dosta
dobro izdržavaju.
Preko radija nije bilo naročitih vesti; uglavnom oko Debreovog
suđenja, koje se odlaže iz nedelje u nedelju.

30. avgust
Situacija je postajala napeta: mačetari se onesvešćivali, Migel i
Dario pili svoju mokraću, a isto je to radio i Kinez, s jezivim
ishodom pojave proliva i grčeva. Urbano, Benigno i Hulio sišli u
jedan klanac i našli vodu. Javili mi da mazge ne mogu da siđu pa
sam odlučio da ostanem s Njatom, ali Inti se popeo sa vodom i ostali
smo nas trojica, jedući kobilu. Radio ostao dole, tako da nije bilo
vesti.
Nadmorska visina: 1.200 m.

31. avgust
Ujutro Aniseto i Leon krenuli nizbrdo u izvidnicu i vratili se u
16.00 s vešću da mazge mogu da prođu od logora sve do vode.
Nevolja je pre toga, ali sam pogledao prelaze i životinje stvarno
mogu da prođu, tako da sam naredio Migelu da nam sutra napravi
skretanje kod poslednje stene i nastavi da krči put napred, pošto
ćemo mi spustiti mazge. Stigla poruka iz Manile, ali nije mogla da
bude prepisana.

Mesečna analiza
 Bez sumnje, bio je ovo najgori mesec od početka rata. Gubitak
svih jama, s dokumentima i lekovima, predstavlja težak udarac,
naročito u psihološkom pogledu. Gubitak dvojice ljudi pred kraj
meseca, a potom i marš samo na konjskom mesu demoralisali su
ljude, pa se pojavio prvi slučaj odustajanja – Kambo – što bi u svakoj
drugoj, ali ne i u ovoj prilici, bio čist dobitak. Nepostojanje veza sa
spoljnim svetom i s Hoakinom, i činjenica da su neki od njegovih
vojnika progovorili kad su zarobljeni, takođe su malo demoralisali
ljude. Moja bolest je posejala neizvesnost kod još nekih i sve skupa
se odrazilo prilikom našeg jedinog okršaja, kada je trebalo da
nanesemo više gubitaka neprijatelju, a samo smo mu ranili jednog
vojnika. S druge strane, težak marš po brdima bez vode izbacio je
na videlo neke negativne osobine ljudi.
Najvažnije karakteristike:
1. I dalje smo bez ikakvog kontakta i bez razumne nade da ćemo ga
uskoro uspostaviti.
2. I dalje nam se ne priključuju seljaci, što je i logično ako se uz to
uzme u obzir da smo u poslednje vreme bili slabo u vezi s njima.
3. Oseća se izvestan pad borbenog morala, nadam se, privremen.
4. Vojska ne pokazuje uvećanje svoje delotvornosti niti svoje
ubojitosti.

Prolazimo kroz trenutke kada opada i naš moral i legenda o

našoj revoluciji. Najhitniji zadaci su isti kao i prošlog meseca, tj.:
uspostaviti kontakte, uključiti nove borce, snabdeti se lekovima i
opremom.
Treba imati na umu da se Inti i Koko sve odlučnije izdižu kao
revolucionarni i vojnički kadrovi.
 Septembar 1967

1. septembar
Rano smo spustili mazge nakon nekih peripetija u koje treba
ubrojati i spektakularno survavanje mužjaka. Lekar se nije oporavio
ali ja jesam, i odlično hodam vodeći mazgu. Put se odužio više nego
što smo pretpostavljali i tek u 18.15 shvatismo da smo kod potoka
Onoratove kuće. Migel nastavi punom brzinom, ali je stigao samo
do glavnog druma a noć samo što nije sasvim spustila; Benigno i
Urbano su išli oprezno i nisu primetili ništa neobično pa je
zaposednuta kuća, koja je bila prazna, ali je oko nje bilo baraka za
vojsku, koja tada više nije bila tamo. Našli smo brašno, mast, so i
jariće, pa smo ubili dva jareta, čime smo upriličili gozbu uz
kačamak, iako nam je kuvanje odnelo celu noć u iščekivanju. U zoru
se povukli ostavljajući stražu u kućici i na prilazu putu.
Nadmorska visina: 740 m.

2. septembar
Rano izjutra smo se povukli do čaka i ostavili samo jednu zasedu
u kući, na čelu sa Migelom, zajedno sa Kokoom, Pablom i
Benignoom. Straža je ostala s druge strane. U 8.00 dođe da javi da je
gonič dolazio tražeći Onorata; njih je četvorica pa mu je naređeno
da pusti ostalu trojicu da prođu. Sve je to potrajalo, jer od naše kote
do kuće ima sat vremena. U 13.30 odjeknulo je više pucnjeva i
potom se doznalo da je dolazio jedan seljak s jednim vojnikom i
jednim konjem; Kinez, koji je bio na straži zajedno s Pomboom i
Eustakiom, uzviknu: „Vojnik!“, pa repetira pušku. Vojnik zapuca u
njega i pobeže u trku, a Pombo isto pripuca, i ubi konja. Moj bes je
bio spektakularan, jer ovo je već vrhunac nesposobnosti; siroti Kinez
je potpuno utučen. Oslobodili smo svu četvoricu, pa su oni s
dvojicom naših zarobljenika u međuvremenu prošli, i poslali ih da
se popnu uz Masikuri. Od goniča je kupljeno june za 700 pesa, a
Ugu je dato 100 za njegov rad i 50 za stvari koje su od njega uzete.
Ubijeni konj je zapravo vojska ostavila kod Onorata jer je bio
neupotrebljiv. Goniči ispričaše da se Onoratova žena požalila na
vojsku zbog udaraca koje su naneli njenom mužu i zbog toga što su
im pojeli sve što su imali. Kada su goniči prošli, pre 8 dana, Onorato
je bio u Valjegrandeu kako bi se oporavio od ujeda tigra. Ipak,
nekog je bilo u kući, jer kad smo mi stigli, vatra je gorela. Zbog
Kinezove greške, odlučio sam da pođemo noću u istom pravcu kuda
i goniči te da tako pokušamo da dođemo do prve kuće,
pretpostavljajući da je vojnikâ malo i da su nastavili s povlačenjem,
ali smo krenuli veoma kasno i gaz prešli tek u 3.45 a kuću nismo
našli, pa smo prenoćili na jednoj kozjoj stazi, u očekivanju da se
razdani.
Radio javio lošu vest o likvidiranju grupe od 10 ljudi pod
vođstvom Kubanca po imenu Hoakin u oblasti Kamirija; međutim,
vest je preneo „Glas Amerike“, a lokalne stanice nisu ništa javile.

3. septembar
Kao što se valja nedeljom, desio se okršaj. U zoru smo krenuli
dole prateći Miskuri sve do ušća, onda smo išli malo uzvodno
rekom Rio Grande; u 13.00 krenuli Inti, Koko, Benigno, Pablito,
Hulio i Leon, ne bi li stigli do kuće ako u njoj nema vojske, te da
kupe potrepštine koje bi naš život učinile pristojnijim. Prvo je grupa
uhvatila dvojicu najamnika koji rekoše da gazda nije kod kuće i da
nema vojnika te da se namirnice mogu nabaviti. Druge informacije:
juče su petorica vojnika prošla u galopu, ne zaustavljajući se u kući.
Onorato je pre dva dana bio u svojoj kući s dvojicom sinova.
Kad su došli do kuće latifundiste, otkrili su da je 40 vojnika
upravo stiglo pa je tako nastao konfuzni okršaj u kojem su naši ubili
barem jednog vojnika, koji je vodio psa. Vojnici su odgovorili na
vatru i opkolili naše, ali posle se pred vikom povukoše; ni zrno
pirinča nisu uspeli da uzmu. Avion je nadleteo tu oblast i ispalio je
neke male rakete, po svemu sudeći oko Njakauazua. Još jedna
informacija od seljaka: u ovom kraju nisu videli gerilce i prvu vest o
njima dobili su od goniča koji su juče prošli.
Još jednom je „Glas Amerike“ preneo saopštenje o borbama
vojske, i ovoga puta je pomenut Hose Kariljo kao jedini preživeli iz
grupe od 10 ljudi. Kako je taj Kariljo u stvari Pako, jedan od
učesnika onog okršaja kod Masikurija, reklo bi se da je sve
novinarska patka.
Nadmorska visina: 650 m.

4. septembar
Pod Migelovim vođstvom, grupa od 8 ljudi postavila je zasedu na
putu od Masikurija do Onoratove kuće, i do 13.00 nije bilo novosti.
Za to vreme, Njato i Leon na jedvite jade dovukli kravu, ali posle su
pribavljena dva veličanstvena a pitoma vola. Urbano i Kamba
prevalili nekih 10 km uzvodno; treba preći 4 gaza, od kojih je jedan
malo dublji. Ubijeno je tele i zatraženi su dobrovoljci da krenu u
potragu za hranom i informacijama. Izabrani su Inti, Koko, Hulio,
Aniseto, Čapako i Arturo, pod Intijevim vođstvom; takođe su se
ponudili Pačo, Pombo, Antonio i Eustakio. Intijeve instrukcije su: da
do zore stignu u kuću, da osmotre stanje, da se snabdeju ako nema
vojnika; da je opkole i produže dalje; ako ih ima, da pokušaju da
uhapse jednog; da se sete da je najvažnije da mi ne pretrpimo
gubitke, preporučuje se najveći oprez.
Radio javlja o smrti jednoga u Vadu del Jesu, blizu mesta gde je
likvidirana desetočlana grupa, prilikom novog okršaja, što dodatno
potvrđuje utisak da je ono sa Hoakinom novinarska patka. S druge
strane, izneli su sve Negroove generalije, a taj peruanski lekar je
ubijen u Palmaritu i prenet u Kamiri; u njegovoj identifikaciji je
učestvovao Pelado.
Izgleda da je ovaj stvarno mrtav, ostali mogu da budu fiktivni ili
članovi pripojenih grupa. U svakom slučaju, čudan je prizvuk tih
saopštenja koja sada pristužu s Masikurija i Kamirija.

5. septembar
 Dan je protekao bez ikakvih novosti, u iščekivanju ishoda. U 4.30
vratila se grupa dovodeći jednu mazgu i donoseći nešto namirnica.
U kući posednika Morona bilo je vojnikâ, koji umalo da otkriju
grupu zbog pasa; izgleda da se kreću noću. Opkolili su tu kuću i
krenuli brdom prema Montanjovoj kući, gde nikoga nije bilo, osim
kukuruza, od čega je donet jedan. Oko 12.00 prešli su reku i upali u
kuće s druge strane brda, a bilo ih je dve; iz jedne su svi pobegli i
tamo je mazga rekvirirana, u drugoj je bilo veoma malo saradnje pa
se moralo pristupiti pretnjama. Na osnovu informacije koje su dali,
zna se da do sada nisu nikad videli gerilce i da je samo u Perezovu
kuću jedna grupa otišla pre karnevala (mi). Vratili su se danju i
sačekali noć da bi pretresli Moronovu kuću. Sve je išlo glatko, ali
Arturo se izgubi, pa je zaspao na drumu i dva časa je izgubljeno oko
njegove potrage; ostavljali su za sobom neke tragove koji bi mogli da
omoguće praćenje ako ih stoka sve ne izbriše. Osim toga, neke stvari
su im ispale usput. Raspoloženje ljudi se odmah promenilo.
Radio javlja kako nije bilo moguće identifikovati poginule gerilce
ali svakog časa može da bude novìna. Dešifrovano je kompletno
saopštenje u kojem se kaže da je OLAS{67} bio trijumf, ali da je
bolivijska delegacija bila sranje; Aldo Flores iz Komunističke partije
Bolivije htede da bude predstavnik Narodnooslobodilačke vojske, ali
su morali da ga demantuju. Tražili su da jedan Koleov čovek dođe
na diskusiju; Losanova kuća109 je pretresana i on je sada u ilegali;
smatraju da mogu da izvrše razmenu za Debrea. To je sve,
očigledno nisu dobili našu poslednju poruku.

6. septembar
Benigno.
Benignoov rođendan je delovao obećavajuće: u zoru smo
napravili kačamak sa onim što je doneto pa je popijeno nešto matea
sa šećerom. Potom je Migel, na čelu osmočlane grupe, otišao da
postavi zasedu dok je Leon hvatao još nekoliko junaca za poneti.
Pošto je vreme već bilo malo odmaklo, nešto posle 10.00, a nisu se
vraćali, poslao sam Urbana da obavesti da u 12.00 prekinu zasedu.
Nekoliko minuta kasnije začuo se pucanj, zatim kratak rafal, a jedan
pucanj odjeknu u našem pravcu. Dok smo zauzimali pozicije,
Urbano stiže u punom trku; bio je naišao na patrolu sa psima. S
devetoricom s druge strane, ne znajući tačno svoju lokaciju, moje
očajanje je bilo veliko: popravljen je put, da bismo ga izvukli ne
stižući do obale reke, pa su po njega poslati Moro, Pombo i Kamba,
zajedno s Kokoom. Mislio sam da prenosim rančeve i da uspostavim
vezu s pozadinom, ako bude moguće, dok se ne vrati grupa, koja
inače može i sama da upadne u zasedu. Međutim, Migel se
priključio sa svim svojim ljudima, preko brda.
Objašnjenje o onome što se dogodilo: Migel ode dalje ne
ostavljajući straže na našoj stazi i okrenu se traženju stada, Leon
začu lavež pasa a Migel, za svaki slučaj, odluči da ustukne; u tom
trenutku čuše pucnjavu i uočiše patrolu koja je nekom stazom prošla
između njih i brda, a onda pošla preko brda.
Mirno smo se povukli, sa 3 mazge i 3 junca, i pošto smo prešli 4
gaza, od čega 2 duboka, napravili smo logorište na nekih 7 km od
prethodnog, žrtvovali kravu i jeli obilato. Pozadina izvesti da se
začula produžena paljba u pravcu logora, sa obiljem mitraljeza.
Nadmorska visina: 640 m.

7. septembar
Kratak put. Samo je jedan gaz pređen a potom se naišlo na
poteškoće zbog okomitih stena, te Migel odluči da se zastane kako
bi se čekalo na ostale. Sutra ćemo dobro ispitati okolinu. Situacija je
sledeća: avijacija nas ne traži ovuda iako je stigla do logora a radio
čak javlja da sam ja vođa grupe. Pitanje glasi: da li se plaše? Malo
verovatno. Smatraju li da je korak naviše nemoguć? Sa iskustvom
onoga što smo učinili a što je i njima poznato, ne verujem. Hoće li da
nas puste da odmaknemo, kako bi nas sačekali na nekoj strateškoj
tački? Moguće. Misle li da ćemo insistirati na oblasti Masikurija da
bismo se snabdeli? I to je moguće. Lekar je znatno bolje, ali ja sam
opet loše i noću ne spavam.
 Radio donosi vest o dragocenim informacijama koje je prosledio
Hose Kariljo (Pako); trebalo bi ga propisno kazniti.
Debre se osvrće na Pakove optužbe protiv njega, govoreći da je
ponekad išao u lov, zbog čega je i mogao da bude viđen s puškom.
Radio „Kruz del sur“ najavljuje otkriće leša gerilke Tanje na
obalama reke Rio Grande; to je vest koja ne deluje tako
verodostojno kao one iz Rio Negra; leš je odnet u Santa Kruz, kako
javlja ta i samo ta stanica, ne i „Altiplano“.
Nadmorska visina: 720 m.
Razgovarao sam sa Huliom; dobro je, samo se žali na odusustvo
kontakata i priključenja ljudi.

8. septembar
Miran dan. Od jutra do večeri pravljene zasede od po 8 ljudi, na
čelu sa Antoniom i Pomboom. Životinje dobro jele u jednom
čučijalu{68} i jedna mazga se oporavlja od ozleda pri padu. Aniseto i
Čapako pošli da izvide uzvodno i vratili se s vešću da je put
relativno dobar za životinje; Koko i Kamba prešli reku s vodom do
grudi i uspeli se na greben preko puta, ali bez rezultata u pogledu
novih obaveštenja. Poslao sam Migela sa Anisetom i ishod nešto
dužeg istraživanja jeste da će, shodno Migelovom mišljenju, biti
veoma teško prebaciti životinje. Sutra ćemo i dalje nastaviti sa ove
strane, jer postoji mogućnost da životinje, nenatovarene, i same
pređu vodu.
Radio javio da je Barijentos prisustvovao sahrani zemnih ostataka
gerilke Tanje, koja je tako „hrišćanski sahranjena“, te da je posle bio
u Puertu Maurisiju, a to je Onoratova kuća; izneo je predlog
prevarenim Bolivijcima kojima nije isplaćena obećana nadnica, kako
bi s rukama na čelu javili vojnim garnizonima da protiv njih neće
biti preduzete nikakve mere. Mali avion bombardovao teren od
Onoratove kuće naniže, kao da je želeo da se pokaže pred
Barijentosom.
Jedne budimpeštanske novine kritikuju Če Gevaru, patetičnog
čoveka koji je, navodno, neodgovoran, i pozdravljaju marksistički
stav Čileanske komunističke partije zbog zauzimanja pragmatične
pozicije kada se ona suočava s realnošću. Kako bih voleo da dođem
na vlast, samo da raskrinkam kukavice i lakeje svih fela, pa da im na
nos natrljam sve njihove svinjarije.

9. septembar
Migel i Njato pošli u izvidnicu i vratili se s vešću da može da se
prođe ali da će životinje morati da pređu plivajući; za ljude ima
gazeva. Na levoj strani je dosta veliki potok pa ćemo se tu ulogoriti.
Zasede se nastavljaju sa po osmoricom ljudi, pod vođstvom Antonija
i Pomboa; nije bilo drugih novosti. Razgovarao sam sa Anisetom:
izgleda da je čvrsto rešen mada misli da ima više Bolivijaca koji
popuštaju; požalio se na odsustvo političkog rada Kokoa i Intija.
Dovršili smo kravu, od koje su ostale samo noge za čorbuljak sutra
ujutro.
Jedina vest preko radija tiče se odlaganja Debreovog suđenja do
17. septembra, najranije.

10. septembar
Loš dan. Započeo dobrima znacima, ali posle životinje nisu htele
da nastave tako rđavim putem i na kraju mužjak stade i ni makac
dalje, pa smo morali da ga ostavimo na drugoj strani. Odluku je
doneo Koko zbog naglog porasta vodostaja, ali na drugoj strani su
ostala i četiri komada oružja, među njima i Moroovo, i tri
protivtenkovska projektila za Benignoovo oružje. Ja sam reku
preplivao s mazgom ali sam nasred matice izgubio cipele i sada sam
bos, što me nimalo ne raduje. Njato napravio zamotuljak sa odećom
i naoružanjem u linoleumu, pa se bacio kad je struja bila jaka, tako
da je sve izgubio. Druga mazga se zaglavila pa se sama bacila da
pređe reku, ali je morala da bude vraćena jer nije bilo načina da to
učini, a kad je ponovno pokušano s Leonom, i on i mazga umalo da
se udave jer je u tom trenutku počeo pljusak. Najzad smo svi stigli
do potoka, koji je bio naš cilj. Lekar je bio u veoma lošem stanju,
tako da se posle toga, tokom cele noći žalio na bol u udovima.
Odavde nam je plan bio da životinje iznova poteramo na plivanje do
druge obale, ali pošto je reka nadošla, plan je morao da bude
odložen bar dok nivo vode ne opadne. Osim toga, avioni i
helikopteri su nadletali zonu; helikopteri mi se nimalo ne sviđaju jer
mogu da spuste zasede uz reku. Sutra će krenuti izvidnice uzvodno
od reke i nizvodno od potoka kako bi se tačno utvrdila tačka na
kojoj se nalazimo.
Nadmorska visina: 780 m. Put: 3–4 km.
Zamalo da zaboravim da istaknem jednu činjenicu: danas sam se,
posle više od šest meseci, okupao. To je rekord koji već i mnogi
drugi počinju da postižu.

11. septembar
Miran dan. Pošli izviđači uz reku i potok; sa reke su se vratili s
vešću da vrlo verovatno ima prolaza kad se spusti voda a i plaža po
kojima životinje mogu da idu. Benigno i Hulio pošli da izvide potok,
ali sve je bilo veoma površno i u 12.00 su se već vratili nazad. Njato i
Koko, pokrivani odstupnicom, pošli po stvari koje su ostale iza nas,
preveli mazgu i ostavili samo jedan okvir s municijom za mitraljez.
Desio se neprijatan incident: Kinez dođe da mi kaže kako je
Njato ispekao i pred njim pojeo ceo jedan filet; ja sam se naljutio na
Kineza jer je na njemu bilo da to spreči, ali nakon ispitivanja, stvar
se iskomplikovala jer nije jasno da li je Kinez prethodno odobrio taj
postupak ili nije. Zatražio je da bude smenjen i ja sam ponovo
postavio Pomboa na tu dužnost, ali za Kineza je to bila gorka pilula.
Radio ujutro preneo vest da Barijentos tvrdi kako sam ja odavno
mrtav i da je sve puka propaganda, a uveče da se nudi 50.000 pesa
(4.200 američkih dolara) za podatke koji bi olakšali da budem
uhvaćen živ ili mrtav. Kao da su mu oružane snage [...]{69}. Iz aviona
su na celo područje bačeni leci, po svemu sudeći s mojim ličnim
opisom. Reketeran110 kaže da se Barijentesova ponuda može
smatrati psihološkom jer je poznata istrajnost gerilaca, koji su
pripremljeni za dugotrajno ratovanje.
Opširno sam popričao s Pablitom, koji je kao i svi zabrinut zbog
pomanjkanja veza i smatra da nam je od osnovne važnosti da ih
opet uspostavimo s gradom. Ali se pokazao čvrstim i odlučnim, u
smislu „Otadžbina ili smrt“, pa dokle se stigne.

12. septembar
Dan je počeo tragikomičnom epizodom: u 6.00, kada je dat znak
za ustajanje, Eustakio dolazi da javi kako potokom stižu ljudi;
pozvao je na oružje i svi su mobilisani. Antonio ih je video i kada ga
upitah koliko ih je, rukom mi pokazuje: petorica. Na kraju se
ispostavilo da je to priviđenje, što je opasno po moral trupe, jer
odmah se povela reč o psihozama. Potom sam razgovarao sa
Antoniom i, očigledno, nije normalan; potekle su mu suze ali je
porekao da ima bilo kakvih briga te priznao da ga samo ometa
manjak sna, jer je šest dana pomoćnik u kuhinji zato što je zaspao na
straži a to posle poricao. Čapako nije poslušao jedno naređenje pa je
kažnjen sa tri dana ispomoći u kuhinji. Uveče mi se obratio da bi
prešao u prethodnicu jer, po njemu, ne slaže se dobro sa Antoniom;
nisam mu to odobrio. Inti, Leon i Eustakio krenuli da istraže potok i
vide može li se preko njega stići na drugu stranu velikog planinskog
venca koji se vidi u daljini. Koko, Aniseto i Hulio pošli uzvodno da
ispitaju gazeve i na koje načine da se životinje povedu ako se bude
nastavilo tim putem.
Izgleda da je Barijentosova ponuda izazvala izvesnu senzaciju; u
svakom slučaju, neki novinar, sa uma sišao, smatra da je 4.200
američkih dolara malo para, s obzirom na to koliko sam opasan.
Radio Havana javlja da je OLAS primio telegram podrške
Narodnooslobodilačke vojske: čudo telepatije!

13. septembar
Vratili se izviđači: Inti i njegova grupa išli celog dana uz potok;
spavali na priličnoj visini i hladnoći. Potok, po svemu sudeći, izvire
iz planinskog venca preko puta i teče prema zapadu; nema prolaza
za životinje. Koko i njegovi drugovi bezuspešno pokušali da pređu
reku; obišli 11 grebena pre nego što su stigli do kanjona kojim
izgleda da protiče La Peska. Ovde smo videli neke znake života:
čake uništene u požaru i jednog vola. Životinje bi morale da pređu
na drugu stranu, osim ako svi ne pređemo na splavovima da bismo
nastavili zajedno, a to je ono što ćemo i pokušati.
Porazgovarao sam s Dariom, iznoseći mu problem njegovog
odlaska, ako je to ono što želi. Prvo mi je odgovorio da je veoma
opasno otići, ali sam ga ja upozorio da ovo nije neko sklonište te da
ako odluči da ostane, to će biti jednom za svagda. Reče da hoće i da
će ispraviti svoju grešku. Videćemo.
Jedina vest na radiju odnosi se na pucanj u vazduh koji se
dogodio pred Debreovim ocem, a da su sinu oteli sva dokumenta
pripremljena za odbranu, pod izgovorom da ne žele da se to
pretvori u politički pamflet.

14. septembar
Naporan dan. U 7.00 Migel pođe sa celokupnom prethodnicom i
Njatom. Imao je instrukcije da ide što više onom stranom i da
napravi splav tamo gde bi bilo teško prelaziti; Antonio ostao sa
celom pozadinom u zasedi. Ostavljena dva karabina M-1 u maloj
jami, za koju znaju Njato i Vili. U 3.30, u nedostatku vesti, započeli
smo marš.
Nije moglo da se jaše na mazgi i ja, čim je počeo napad astme,
morao sam da prepustim životinju Leonu i da nastavim pešice.
Pozadina je dobila naređenje da započne marš u 15.00, ako ne bude
drugačijih naredbi. Otprilike u to vreme je došao Pablito s vešću da
se vo nalazi preko puta mesta gde treba da pređu životinje, a da se
splav pravi kilometar uzvodno. Sačekao sam da stignu životinje i to
se desilo tek u 18.15, pošto je poslato još ljudi da im se pomogne.
Tada su sve mazge prešle (vo je to još ranije učinio) pa smo nastavili
sporim korakom do splava i ustanovili da s ove strane ostaje 12 ljudi,
a da ih je samo 10 prešlo. Tako razdvojeni smo proveli noć, pojevši
pre toga poslednje sledovanje volovskog mesa, polunatrulog.
Nadmorska visina: 720 m. Put: 2–3 km.

15. septembar
Pređena deonica je nešto duža (5–6 km), ali nismo stigli na reku
La Peska, jer smo morali dvaput da prebacimo životinje a jedna
mazga se opirala prelascima. Predstoji nam još jedan prelazak i da
ispitamo da li mazge mogu da prođu.
Radio javlja vest o Lojolinom hapšenju; mora da su fotografije
doprinele tome. Bik koji nam je ostajao nastradao je, naravno, od
ruku svog dželata.
Nadmorska visina: 780 m.

16. septembar
Dan je protekao u pravljenju splava i prelaženju reke; hodali smo
samo nekih 500 m do logora gde se nalazi mali izvor. Prelaz reke
obavljen bez nezgoda, na dobrom splavu koji je vučen konopcima sa
obe obale. Na kraju, kad smo ih ostavili nasamo, Antonio i Čapako
su imali još jedan incident pa Antonio kazni Čapaka sa šest dana
zbog toga što ga je opsovao; ja sam ispoštovao tu odluku, mada
nisam baš ubeđen da je pravedna. Uveče se desio još jedan incident
kad je Euskakio optužio Njata, jer je, navodno, pojeo jedan obrok
više; reč je o loju skinutom sa bikove kože. Još jedna žalosna
situacija nastala zbog hrane. Lekar mi predoči još jedan, manji
problem, u vezi s njegovom bolešću i mišljenjem ljudi o njoj, na
osnovu nekih Huliovih izjava; sve manje-više nebitno.
Nadmorska visina: 820 m.

17. septembar
Pablito.
Dan stomatologa: iščupao sam nekoliko zuba Arturu i Čapaku,
dok je Migel ispitao put do reke i Benigno stazu. Vest glasi da
mazge mogu da se popnu, ali pre toga moraju da plivaju da bi reku
prešle više puta s jedne na drugu stranu. U Pablitovu čast, za njega
je skuvano malo pirinča: puni 27 godina, i najmlađi je gerilac.
Radio samo javlja da se suđenje odlaže, i izveštava o protestu
zbog hapšenja Lojole Guzman.

18. septembar
Marš je započet u 7.00, ali je ubrzo Migel došao s vešću da su iza
okuke viđena trojica seljaka, ali da se ne zna da li su i oni videli nas;
naređeno je da budu uhvaćeni. Čapako priredio neizostavnu
tarapanu, optužujući Artura da mu je ukrao 15 metaka iz šaržera;
mračan je i jedino dobro je to što, premda se iskaljuje samo na
Kubance, nijedan Bolivijac se ni inače ne obazire na njega. Mazge
prevalile ceo put bez plivanja, ali prilikom prelaska preko jednog
jarka, otkotrljala nam se crna mazga i sva se ugruvala, jer se kotrljala
nekih 50 m. Zarobljena su četvorica seljaka koji su na svojim
magarčićima išli Pirajpanijem, rekom na milju od ove, uzvodno, i
oni izvestili da se na obali reke Rio Grande nalazi Aladino Gutijerez
sa svojim ljudima, kako love i pecaju. Benigno je počinio najveću
moguću nesmotrenost što je dopustio da ga vide i što ih je pustio,
njega, njegovu ženu i još jednog seljaka. Kad sam to doznao, strašno
sam se razbesneo, pa sam taj čin čak nazvao izdajom, što je kod
Benignoa izazvalo suze. Svi seljaci su obavešteni da će sutra poći s
nama u Zitano, na salaš gde žive, na 6–8 milja odavde. Aladino i
njegova žena su pokušali da se izmigolje i nije bilo lako da ih
privolimo da nam prodaju hranu. Sada radio javlja da je Lojola
dvaput pokušao samoubistvo „zbog straha od gerilske odmazde“ i
da je uhapšeno nekoliko nastavnika, koji iako nisu u našim
redovima, ipak su naši simpatizeri. Izgleda da su Lojoli oduzeli
puno stvari u kući, ali ne bi bilo čudno ni ako bi sve bilo u vezi sa
fotografijama nađenim u jami.
Predveče mali avion i avion „mustang“ sumnjivo su nadletali
zonu.
Nadmorska visina: 800 m.
 19. septembar
Nismo pošli rano jer seljaci nisu mogli da pronađu svoje
životinje. Na kraju, pošto sam se dobro izvikao, krenuli smo s
karavanom uhapšenih. S Moroom smo sporo hodali i kada smo se
udaljili od reke, doznali smo da su još trojica uhvaćena i da je
prethodnica upravo pošla u nameri da stigne do plantaže šećerne
trske, na dve milje odatle. Te dve milje bile su veoma duge, kao što
su uvek duge prve dve. Blizu devet uveče stigli smo na plantažu – to
je u stvari samo polje – a pozadina je stigla posle devet.
Imao sam razgovor sa Intijem oko nekih njegovih slabosti u vezi
sa hranom i odgovorio mi je – videlo se da mu je veoma nelagodno
– da je tačno i da će javno iskritikovati samog sebe kada grupa bude
ponovo sama, ali je opovrgao neke optužbe. Prešli smo vrhove više i
od 1.400 metara, a sada smo na 1.100; odavde do Lusitana ima tri
sata hoda, možda i četiri, kažu pesimisti. Najzad smo jeli svinjetinu a
oni koji vole slatko konačno su mogli da se najedu čankake.
Radio insistira na Lojolinom slučaju a nastavnici su u potpunom
štrajku. Učenici srednje škole gde je radio Igeras – jedan od
pritvorenika – stupili u štrajk glađu, a radnici u naftnoj kompaniji
takođe se spremaju za štrajk zbog osnivanja naftnog preduzeća.
U duhu ovih vremena: nemam više mastila.

20. septembar
Odlučio sam da krenemo u 15.00 kako bismo predveče stigli u
Lusitanov salaš, jer su govorili da se za tri sata dobro stiže, ali razne
teškoće su usporile polazak sve do 17.00, pa nas je mrkli mrak
uhvatio na jednom grebenu iako smo palili baklje, tako da smo tek u
23.00 stigli u kuću Aladina Gutijereza, koja i nije imala puno zaliha,
mada je nabavljeno nešto cigara i drugih gluposti, ali ne i odeće.
Odspavali smo malo pre nego što smo u 3.00 pošli u marš prema
Alto Seku, za kojeg kažu da je na 4 milje. Zaplenjen funkcionerov
telefon, ali već godinama ne radi – već godinama – a osim toga, i
linija je prekinuta. Predstavnik vlasti zove se Vargas i odskora je na
toj dužnosti.
Radio ne donosi ništa važno, prešli smo vrhove više i od 1.800 m,
a Lusitano se nalazi na 1.400.
Prepešačeno je oko dve milje do salaša.

21. septembar
U 3.00 smo po zgodnoj mesečini pošli prethodno ispitanim
putem, pa smo hodali otprilike do 9.00 a da nismo nikog živog sreli,
penjući se na 2.040 m, najvišu visinu do sada. U tom času smo naišli
na nekoliko goniča koji nam pokazaše put za Alto Seko, do kojeg
ima još dve milje, u toku noći i dela jutra jedva ako smo prešli dve
milje. Kad smo stigli do prvih kuća na obronku planine, kupili smo
nešto namirnica i otišli u gradonačelnikovu kuću da pripremimo
hranu, nešto kasnije smo prešli u vodenicu za mlevenje kukuruz na
obali Pirajmirija (1.400 m nadmorske visine). Ljudi su veoma
uplašeni i gledaju da nam se sklone sa očiju, puno smo vremena
izgubili usled naše slabe pokretljivosti. Dve milje do Alto Seka
prevaljene su od 12.35 do 17.00.

22. septembar
Kad smo mi iz centra stigli u Alto Seko, otkrili smo da je
predstavnik vlasti, po svoj prilici, juče otišao da javi da smo mi u
blizini; za kaznu, zaplenili smo mu sav bakaluk. Alto Seko je seoce
od nekih 50 kuća, na 1.900 m nadmorske visine, seoce koje nas je
dočekalo dobro smućkanom mešavinom straha i radoznalosti.
Mašinerija za snabdevanje stupila je u pogon i ubrzo smo bili natrag
u logoru, u napuštenoj kući blizu izvora, i imali sasvim pristojnu
količinu namirnica. Kamionet koji je trebalo da stigne iz
Valjegrandea nije stigao, što bi bila potvrda da je predstavnik vlasti
otišao da obavesti, ali sam uprkos tome, bio prinuđen da istrpim
plač njegove žene, koja je u ime Boga i svoje dece tražila da joj se
plati, na šta nisam pristao. Uveče je Inti održao jedno predavanje u
prostorijama škole (1. i 2. razred) grupi od 15 začuđenih i ćutljivih
seljaka, kako bi im rastumačio domet naše revolucije. Učitelj je jedini
koji je zatražio reč da upita da li se mi borimo i po naseljima. On je
istovremeno bio prepreden seljak, pismen i obavešten, ali i bezazlen
kao dete; pitao je još gomilu stvari o socijalizmu. Jedan momak se
ponudio da nam bude vodič ali je upozorio na učitelja, koga
nazivaju liscem. Pošli smo u 1.30 ka Santa Eleni, gde smo stigli u
10.00.
Nadmorska visina: 1.300 m.
Barijentos i Ovando održali konferenciju za štampu na kojoj su
izneli sve podatke o dokumentima i Hoakinovu grupu otpisali kao
likvidiranu.

23. septembar
Mesto je bilo prelepa plantaža pomorandži u kojoj još ima
zamašne količine voća. Dan je proveden u odmoru i spavanju, ali je
bilo potrebno da se puno stražari. U 1.00 smo ustali i u 2.00 pošli ka
Loma Largi, gde smo stigli u zoru. Prešli 1.800 m nadmorske visine.
Ljudi su veoma natovareni i marš je spor. Ja pokvario stomak s
Benignoovom hranom.

24. septembar
Stigli u salaš zvani Loma Larga, ja sam imao napad jetre, i
povraćao sam, a ljudi su bili iscrpljeni pešačenjem koje nikuda ne
vodi. Odlučio sam da noć provedemo kod ukrštanja puta za Puhio i
ubili smo svinju koju nam je prodao jedini seljak što je ostao kod
kuće: Sostenos Vargas. Ostali beže čim nas vide.
Nadmorska visina: 1.400 m.

25. septembar
Rano smo stigli u Puhio ali je tamo bilo ljudi koji su nas dan
ranije videli dole, što će reći: „radio Bemba“{70} prati naša kretanja.
Puhio je mali salaš na uzbrdici i narod koji je pobegao čim nas je
ugledao, posle se polako primakao i dobro s nama postupio. U zoru
ode karabinjer koji beše došao da privede dužnika iz Serana u
Čukisaku; nalazimo se na tački gde se sastaju sva tri sreza.
Napredovanje na mazgama postaje vrlo opasno, ali nastojim da se
Lekar što manje zlopati jer je veoma slab. Seljaci kažu da ne znaju
da je vojska uopšte ovde. Hodali smo u etapama dok nismo stigli do
Tranka Maja, gde smo prespavali pored puta jer Migel ne preduze
mere bezbednosti koje sam mu naložio. Predstavnik vlasti iz Igerasa
je tu negde, i straži smo izdali naređenje da ga uhapsi.
Nadmorska visina: 1.800 m.
Inti i ja smo razgovarali s Kambom, i ovaj reče da će nas pratiti
dok ne ugledamo Igeru, tačku u blizini Pukare, a da će otuda
pokušati da ode u Santa Kruz.

26. septembar
Poraz. U zoru stigli u Pikačo, gde je ceo svet slavio, a to je najviša
tačka koju smo dosegli – 2.800 m. Seljani su lepo postupali s nama i
mi produžismo bez previše strahovanja, iako Ovando beše rekao da
ću svakog časa svakako biti uhvaćen. Kad smo stigli u Igeru, sve se
izmeni: muškarci behu nestali i samo je tu i tamo bila poneka žena.
Koko ode do kuće telegrafiste, pošto tamo ima jedan telefon, te
otuda donese jedan kominike od 22. septembra u kojem zamenik
upravitelja Valjegrandea javlja predstavniku vlasti da ima vesti o
gerilskom prisustvu u području, i da svaka vest treba da bude
prosleđena Valjegrandeu, gde će troškovi biti nadoknađeni; čovek
pobeže, ali žena uveravaše da se danas nije javljao jer je praznik u
susednom selu, Hagveju.
U 13.00 je pošla prethodnica ne bi li stigla do Hagveja i tamo će
doneti odluku o mazgama i Lekaru; nedugo posle toga razgovarala
je s jedinim čovekom u mestu, veoma zaplašenim, kad utom stiže
trgovac kokom, koji reče da dolazi iz Valjegrandea i Pukare, i da nije
ništa primetio. Takođe je bio veoma uznemiren, ali ja sam to
pripisao našem prisustvu, pa pustio da obojica pođu, uprkos lažima
koje nam izručiše. Kad sam krenuo prema vrhu brda, oko 13.30,
pucnjava sa svih grebena najavi da su naši upali u zasedu.
Organizovao sam odbranu u naselju, kako bih sačekao preživele, a
kao izlaz sam naveo put koji izbija na Rio Grande. Ubrzo zatim stiže
ranjeni Benigno, a potom Aniseto i Pablito, kome je jedno stopalo
bilo u lošem stanju. Migel, Koko i Hulio nastradaše, a Kamba
nestade, ostavljajući svoj ranac. Pozadina je brzo pristigla putem, i ja
je sledih, vodeći i dalje dve mazge; oni iz pozadine bili veoma blizu
paljbe pa okasnili, a Inti izgubi vezu. Pošto smo ga sačekali pola sata
u jednoj zasedi, i kako smo bili izloženi vatri s jednog grebena,
odlučismo da nastavimo, ali on nas je ubrzo sustigao. U tom
trenutku videsmo da je Leon nestao, a Inti saopšti da je video njegov
ranac u klisuri kroz koju je prošao; mi smo videli čoveka kako žurno
ide kanjonom pa smo zaključili da je to on. Kako bismo zavarali
trag, pustili smo mazge niz kanjon a mi nastavili manjim kanjonom s
gorkom vodom, da bismo na kraju otišli na spavanje u 24.00, jer je
bilo nemoguće nastaviti dalje.

27. septembar
U 4.00 smo nastavili marš, pokušavajući da nađemo mesto za
uspon, što je postignuto u 7.00, ali sa suprotne strane od one kojoj
smo se bili uputili; preko puta je bio ogoljeni greben i nije izgledalo
da se u njemu krije opasnost. Popeli smo se još malo kako bismo se
sakrili od avijacije, sklonili smo se u jedan redak šumarak i odande
otkrili da na brdu postoji staza, iako tuda niko ne prođe celog dana.
Kasno po podne se neki seljak i jedan vojnik popeše uz greben i
neko vreme se na pola puta zastadoše a da nas nisu uočili. Aniseto
upravo beše obavio jedno istraživanje okoline i u jednoj obližnjoj
kući vide ozbiljnu grupu vojnika; to je bio najlakši put za nas, sada
preprečen. Ujutro smo videli kako se brdom u blizini penje kolona
čiji su se predmeti presijavali na suncu a potom, u podne, začuše se i
sporadični pucnji i poneki rafal, a nešto kasnije i povici: „Tu je!“;
„Izlazi odavde“; „Hoćes li da izađeš već jednom!“ – propraćeni
pucnjavom. Ne znamo šta se desilo sa čovekom, ali nam se čini da je
to mogao da bude Kamba. Mi smo pošli predveče kako bismo do
vode sišli drugim putem pa smo ostali kod žbunja nešto gušćeg od
prethodnog; voda je morala da bude potražena po istom kanjonu,
jer to ovde ne može zbog velike stene.
Radio doneo vest da smo se sukobili sa Galindovim ljudstvo i da
smo imali trojicu mrtvih, koji će biti preneti u Valjegrande radi
identifikacije. Po svemu sudeći, nisu uhvatili Kambu i Leona. Naši
gubici su ovoga puta zaista veliki; najosetniji gubitak je smrt Kokoa,
ali su i Migel i Hulio bili veličanstveni borci, a sva trojica izuzetnih
vrlina i hrabrosti. Leon se dobro držao.
Nadmorska visina: 1.400 m.

28. septembar
Dan teških strepnji koji je u nekom času izgledao kao da nam je
poslednji. U zoru doneta voda i skoro u isto vreme Inti i Vili krenuše
da ispitaju mogućnost nekog drugog izlaza iz kanjona, ali se odmah
vratiše, jer se preko celog grebena proteže staza na kojoj su videli
seljaka. U 10.00 ispred nas prošlo 46 vojnika sa rančevima na
leđima; večnost im je bila potrebna da prođu. U 12.00 se pojavila
druga grupa, sada od 77 vojnika, a povrh svega, u tom času se
začuo pucanj i vojnici zauzeše pozicije. Oficir naredi spuštanje niz
padinu, za koju se činilo da je, ipak, naša, ali na kraju uspostaviše
vezu preko radija i oficir kao da je bio zadovoljan što će na taj način
marš bio nastavljen.
Naše sklonište nema odbranu u slučaju napada odozgo i
mogućnost bekstva je nikakva ako nas otkriju. Nešto kasnije prođe
okasneli vojnik sa umornim psom, jer su ga cimali da bi išao, a
mnogo kasnije seljak koji vodi još jednog vojničića koji je okasnio;
seljak se ubrzo vrati i nije bilo nezgoda s tim u vezi, ali strepnja oko
pucnjave bila je golema. Svi su vojnici prošli s rančevima, što
ostavlja utisak da su u povlačenju, pri čemu se ne čuju ni pucnjevi
kojima se obično javljaju predveče. Sutra ćemo čitavog dana
pretraživati salaš. Kišica nas je nakvasila, ali mislim da nije bila
dovoljna da obriše tragove.
Radio objavio da je Koko identifikovan, i preneo jednu konfuznu
vest o Huliju. Migela su pomešali sa Antoniom, navodeći njegove
funkcije u Manili. Isprva sopštiše vest o mojoj pogibiji, posle je
demantovaše.

29. septembar
Još jedan dan pun napetosti. Inti i Aniseto su rano krenuli u
izvidnicu da bi nadzirali kuću celog dana. Rano su počele aktivnosti
na putu, i sredinom pre podneva pojavili su se u oba smera vojnici
bez rančeva, pored nekih drugih koji su vodili nenatovarene
magarce odozdo, koji su se posle vratili natovareni. Inti stiže u 18.15
javljajući da je 16 vojnika, koji su sišli dole, ušlo u čako i da se više
nisu pojavili te da su magarci izgleda tamo natovareni. S obzirom na
ovakve vesti, teško je bilo da se donese odluka da se pođe tim
putem, inače najjednostavnijim i najlogičnijim, jer lako se može
desiti da su vojnici postavljeni u zasedi i, u svakom slučaju, u kući su
psi koji bi najavili naš dolazak. Sutra će krenuti dve ekspedicije:
jedna do istog mesta a druga da ispita čvrst put što više nagore, da
ispita ima li tuda izlaza, možda presecajući put kojim idu vojnici.
Radio nije ništa javio.

30. septembar
Još jedan dan napetosti. Ujutru je Radio Balmaseda, iz Čilea, javio
da više instance vojske potvrđuju da su opkolili Če Gevaru u
jednom klancu prašume. Lokalne stanice ćute; može biti da se u njih
nema poverenja jer su uvereni u naše prisustvu u zoni. Ubrzo posle
toga poče kretanje vojnika na sve strane. U 12.00 ih je 40 prošlo u
odvojenim kolonama s puškama na gotovs pa su završili u kućici
gde su se ulogorili i počeli usplahireno osmatranje. Aniseto i Pačo
javili o tome. Inti i Vili se vratili s vešću da se Rio Grande nalazi na
neka 2 km pravo, ima tri kuće uz klanac nagore i logorište se može
napraviti na mestima gde ne mogu niotkud da nas vide. Tražena je
voda i u 22.00 je započet naporni noćni marš koji je kasnio jer Kinez
veoma slabo hoda po mraku. Benigno je veoma dobro, ali Lekar
nikako de se oporavi do kraja.

Mesečna analiza
Trebalo je da septembar bude mesec oporavka, i mogao je to i biti
da nije bilo zasede u koju su upali Migel, Koko i Hulio i time se sve
poremetilo, a potom smo se zatekli u opasnoj poziciji, pored toga što
smo i Leona izgubili; ono sa Kambom je čist dobitak.
Imali smo manjih okršaja, prilikom kojih smo ubili konja, ranili i
ubili jednog vojnika a Urbano je razmenio vatru s patrolom; tu je i
kobna zaseda u Igeri. Već smo ostavili mazge i mislim da zadugo
nećemo imati životinje tog tipa, osim ako opet dobijem astmatičke
napade.
S druge strane, izgleda da su tačne neke vesti o poginulima
druge grupe, koju treba smatrati likvidiranom, mada postoji
mogućnost da neka manja grupa luta okolo izbegavajaći sudar s
vojskom, jer vest o zajedničkoj pogibiji njih sedmorice može da bude
i lažna, ili bar preuveličana.
Najvažniji zadatak je izvući se i potražiti pogodnije oblasti; potom
kontakte, mada je ceo aparat u rasulu u La Pazu, gde smo takođe
pretrpeli teške udarce. Moral ostatka ljudi uglavnom je dobar, samo
imam nedoumica u vezi s Vilijem, koji možda iskoristi neku gužvu
da bi pobegao sam ako se ne porazgovara s njime.
 Oktobar 1967

1. oktobar
Nadmorska visina: 1.600 m.
Ovaj prvi dan u mesecu protekao bez novosti.
U zoru stigli u šumarak gde smo se ulogorili sa stražama, na
različitim mestima u blizini. Njih četrdesetorica udaljiše se kroz
kanjon koji smo mislili da zaposednemo, ispaljujući nekoliko hitaca.
U 14.00 su se začuli poslednji pucnji; izgleda da po kućama nema
nikoga, mada je Urbano video kako 5 vojnika silazi, ali da posle
nikud nisu produžili. Odlučio sam da ostanemo ovde još jedan dan
jer mesto je dobro i ima obezbeđenu odstupnicu s obzirom na to da
imamo pregled na sva kretanja neprijateljskih trupa. Pačo, Njato,
Dario i Eustakio pošli po vodu i vratili se u 21.00. Čapako spremio
uštipke i razdeljeno je malo čarkija, tek toliko da se ne oseća glad.
Nije bilo vesti.

2. oktobar
Antonio.
Dan protekao bez i najmanjeg traga vojnicama, ali neki jarići,
koje su psi ovčari vodili, prošli su kroz naše položaje i psi su zalajali.
Odlučili smo da pokušamo da idemo pored jedne od strana čaka koji
je najbliži kanjonu pa smo započeli silazak u 18.00, imajući dovoljno
vremena da komotno stignemo i nešto skuvamo pre raskršća, samo
što se Njato izgubio pa posle nije hteo da nastavi. Kada smo odlučili
da se vratimo, i mi smo se izgubili pa smo prenoćili gore gde nismo
smeli da kuvamo, a bili smo mnogo žedni. Radio nam je doneo
objašnjenje o razmeštaju vojnika 30. septembra, shodno vestima koje
je objavio „Kruz del sur“, pošto je vojska saopštila da je imala sudar
u Abri del Kinjol s jednom malom grupom naših vojnika, pri čemu
nije bilo gubitaka ni na jednoj strani, iako kažu da su našli tragove
krvi prilikom našeg bekstva.
 Grupu je činilo 6 osoba, shodno istom saopštenju.

3. oktobar
Dug i nepotrebno težak dan. Kad smo se spremali da krenemo u
naš bazni logor, Urbano stiže s vešću da je čuo šta kažu neki seljaci
u prolazu: „To su oni koje smo noćas čuli da razgovaraju“, dok smo
mi bili na putu. Po svemu sudeći, saopštenje je netačno, ali odlučih
da postupim kao da savršeno odgovara istini i, ne utoljujući žeđ,
opet smo se popeli na jedan masiv odakle se vidi putanja vojnika.
Ostatak dana protekao u potpunom miru i predveče se svi spustili i
skuvali kafu, koja je bila prava gozba iako je voda gorka a osećala se
i mast u loncu u kojoj je skuvana. Potom smo napravili kačamak da
bismo tamo jeli, kao i pirinač i meso ante za poneti. U 3.00 započeli
marš, prethodno istraživši okolinu i sasvim uspešno izbegavajući
čako i izbijajući na klanac koji smo odabrali; tu nije bilo vode, ali je
zato bilo tragova da su je vojnici ispitivali.
Radio doneo vest o dvojici zarobljenika: Antonio Domingez
Flores (Leon) i Orlando Himenez Bazan (Kamba); prvi priznaje da se
borio protiv vojske, a drugi kaže da se predao uzdajući se u
predsednikovu reč. Obojica iznose obilje podataka o Fernandu,
njegovoj bolesti i svemu ostalom, ne računajući ono što su svakako
još ispričali a da nije objavljeno. Tako se završava priča dvojice
gerilaca junaka.
Nadmorska visina: 1.360 m.
Čuli smo intervju s Debreom, vrlo odvažnim pred studentom
provokatorom.

4. oktobar
Pošto smo se odmorili u klancu, spuštali smo se njime pola sata,
dok nismo našli drugi koji se spaja s njim i kojim smo potom
nastavili da se uspinjemo, zatim smo se odmorili do 15.00 da
izbegnemo sunce. Potom smo nastavili marš idući nešto više od pola
sata i tada smo se sreli sa izvidnicom koja je bila stigla do kraja malih
kanjona ne nazaleći vodu. U 18.00 smo napustili klanac i nastavili
kozjom stazom do 19.30, kada se više ništa nije videlo, pa nismo stali
sve do 3.00.
Radio preneo vest o promeni mesta proboja Glavnog štaba
Četvrte divizije iz Laguniljasa u Padilju, da bi bolje pokrio područje
Serana, gde se smatra da gerilci mogu uteći, kao i komentar da
ukoliko me se dokopaju snage Četvrte divizije biću izveden na sud u
Kamiriju, a ukoliko to učini Osma, onda u Santa Kruzu.
Nadmorska visina: 1.650 m.

5. oktobar
Kad smo nastavili marš, otežano smo išli do 5.15, kada smo
napustili kozju stazu i zašli u redak šumarak ali, ipak, s dovoljno
visokim drvećem kako ne bismo bili izloženi nepoželjnim
pogledima. Benigno i Pačo napravili nekoliko istraživanja u potrazi
za vodom i potpuno pretresli obližnju kuću a da je nisu pronašli,
verovatno u blizini postoji neki mali bunar pored kuće. Kad su
okončali izviđanje, videli kako se 6 vojnika vraća u kuću, izgleda
drumom. Krenuli smo predveče sa iznurenim ljudstvom usled
nedostatka vode, a Eustakio je još priredio i scenu briznuvši u plač
što nema ni gutljaja vode. Nakon vrlo lošeg puta, isprekidanog
nizom zastoja, u zoru smo stigli u šumicu odakle se čuo lavež
obližnjih pasa. U neposrednoj blizini se vidi jedan visoki i ogoljeni
masiv.
Lečili Benignoa čija je rana malo zagnojena i dao sam injekciju
Lekaru. Kao posledica lečenja, Benigno se u toku noći požalio na
bol.
Radio javio da su dvojica naših kambista{71} prebačena u Kamiri
da budu svedoci na suđenju Debreu.
Nadmorska visina: 2.000 m.

6. oktobar
Izviđanje pokazalo da nam je jedna kuća veoma blizu ali i da, u
nešto udaljenijem klancu, ima vode. Uputili se tamo i celog dana
kuvali ispod jedne velike stene koja je poslužila kao krov, mada,
uprkos tome, ja nisam bio uopšte spokojan jer smo prošli blizu
naseljenih mesta usred bela dana, pa smo sada ostali u rupi. Kako se
jelo odužilo, odlučili smo da u zoru pođemo do obližnje pritoke
ovog potočića i da otuda preduzmemo podrobnije ispitivanje
okoline kako bismo odredili budući pravac.
„Kruz del sur“ izvestio o intervjuu s kambistima. Orlando bio
manje gnusan. Čileanski radio izvestio o jednoj cenzurisanoj vesti
prema kojoj nas traži 1.800 ljudi u ovoj zoni.
Nadmorska visina: 1.750 m.

7. oktobar
Navršilo se 11 meseci od naše gerilske inauguracije bez ikakvih
komplikacija, gotovo bukolički, sve do 12.30, kada je jedna starica,
vodeći svoje koze, ušla u kanjon u kojem smo se bili ulogorili pa smo
morali da je zadržimo. Žena ništa pouzdano nije rekla o vojnicima,
odgovarajući na sve da ne zna, da ima dugo kako ne odlazi tamo.
Samo je pružila informacije o putevima; na osnovu onoga što je
stara rekla, izgleda da smo otprilike na milju od Igerasa i još jednu
od Hagveja, a oko dve od Pukare. U 17.30 Inti, Aniseto i Pablito
pošli u kuću starice čija je jedna ćerka prikovana za krevet a druga
polupatuljasta; dato joj je 50 pesa uz napomenu da nikome ni reči ne
kaže, ali uz malo nade da će se toga držati uprkos obećanjima{72}.
Krenuli smo u 17.00 dok se mesec tek nazirao. Marš je bio veoma
naporan a ostavljali smo i mnogo tragova idući kroz klanac, pored
kojeg nije bilo kuća, ali je bilo polja zasejanih krompirom koja su se
navodnjavala vodom iz istog potoka. U 2.00 smo zastali da
predahnemo jer već je bilo uzaludno da nastavimo marš. Kinez
postaje pravi teret kada treba pešačiti noću.
Vojska izdala čudno obaveštenje o prisustvu 250 ljudi u Seranu
kako bi se sprečio prolazak opkoljenih, njih 37, navodeći da se naše
sklonište nalazi između reke Asero i reke Oro.
Vest deluje diverzantski.
Nadmorska visina: 2.000 m.
VOJNI IZVEŠTAJI
 Instrukcije za kadrove zadužene za delovanje u
gradovima{73}
Dokument III

22. januar 1967

Da bismo stvorili mrežu onakve podrške kakvu želimo da
stvorimo, moramo se držati niza normi čije ćemo glavne odlike
izneti.
Akcija će prvenstveno biti ilegalna, ali će se naizmenično, ako
bude potrebno, zasnivati na kontaktima s pojedincima ili
organizacijama, što će zahtevati da neki kadrovi izbiju u prvi plan.
To nužno iziskuje veoma striktnu raspodelu zaduženja, tako što će
se odvojiti sektori rada.
Kadrovi treba da se striktno pridržavaju opštih principa
ponašanja koje nalaže generalštab vojske preko upravljačkih tela, ali
će imati potpunu slobodu u praktičnom sprovođenju tih principa.
Da bi mogli da se ostvare teški zadaci koji su zacrtani, pod
uslovom da opstanak bude zagarantovan – ilegalni kadar treba da
ima, veoma razvijene, sledeće osobine: disciplinu, zatvorenost,
sposobnost prikrivanja, samokontrolu i hladnokrvnost, te da
primenjuje metode rada koje će ga štititi od nepredviđenih
okolnosti.
Svi drugovi koji budu obavljali polujavne poslove imaće višu
ilegalnu vezu koja će im izdavati direktive i kontrolisati njihov rad.
Po mogućstuvu, i rukovodilac mreže i ostali zaduženi za
određene poslove imaće samo jednu funkciju, a veze između
zaduženih za različite poslove uspostavljaće se preko rukovodioca.
Najmanja zaduženja za već organizovanu mrežu jesu sledeća:
Rukovodilac
– zaduženi za snabdevanje,
– zaduženi za transport,
– zaduženi za informacije,
 – zaduženi za finansije,
– zaduženi za delovanje u gradovima,
– zaduženi za odnose sa simpatizerima.

Kako se mreža bude razvijala, to će joj biti potreban odgovoran

drug zadužen za komunikacije, koji će uglavnom zavisiti od
rukovodioca.
Rukovodilac će dobijati instrukcije od vojnog vrha i primeniće ih
u praksi preko onih koji su zaduženi za razne poslove. Za njega
treba da zna samo ovo malo vojno jezgro kako ne bi cela mreža bila
izložena opasnosti u slučaju eventualne provale. Ako bi se zaduženi
međusobno poznavali, za njihov rad opet ne treba da znaju ostali, a
nijedna promena neće biti saopštavana.
Preduzeće se mere u slučaju da bude uhapšen važan član mreže,
tako što će se odmah pristupiti promeni adrese ili načina
kontaktiranja rukovodioca ili svih onih koji ga poznaju.
Zaduženi za snabdevanje imaće zadatak da snabdeva vojsku, ali
njegov posao je i organizacione prirode: polazeći od centra stvaraće
manje mreže podrške koje sežu do najudaljenih delova ELN-a, bilo
da je pitanju potpuno seoska organizacija, bilo uz pomoć trgovaca ili
drugih pojedinaca ili organizacija koje se pokažu spremnim.
Zaduženi za transport brinuće o prenosu snabdevanja iz centara
za prikupljanje do tačaka gde će to preuzeti manje mreže, ili
direktno do oslobođene teritorije, već prema prilici.
Ovi drugovi treba da rade pod solidnim pokrićem, organizujući,
na primer, manja trgovinska preduzeća koja će ih osloboditi sumnji
represivnih vlasti kada budu javno poznati veličina i ciljevi pokreta.
Zaduženi za informacije centralizovaće svu vojnu i političku
informaciju koju bude dobijao preko odgovarajućih kontakata (u
poluilegalnoj akciji kontakata sa simpatizerima naše vojske ili vlade,
što ovo zaduženje čini posebno opasnim). Sav prikupljeni materijal
biće dostavljen zaduženom za informacije naše vojske. Ovaj
zaduženi biće podređen dvostrukom rukovodstvu: rukovodiocu
mreže i naše obaveštajne službe.
 Zaduženi za finansije mora da kontroliše rashode organizacije.
Ovaj drug mora da ima jasnu viziju o važnosti svog zaduženja, jer
ilegalni kadar, iako je izložen mnogim opasnostima i podmukloj
smrti, samim tim što živi u gradu pošteđen je fizičkih muka gerilca i
može da se navikne na opušteno baratanje iznosima za snabdevanje
i novcem koji prolazi kroz njegove ruke, izlažući se time opasnosti
da njegova revolucionarna veličina bude umanjena u stalnom
dodiru sa izvorom iskušenja. Zaduženi za finansije treba da
analizira i poslednji potrošeni cent bez opravdanog razloga. Uz to,
biće zadužen i za upravljanje prilivima po osnovu prikupljenih
priloga ili nameta, i da organizuje njihovu naplatu.
Zaduženi za finansije prima naređenja od rukovodioca mreže, ali
će on biti i njegov inspektor u pogledu rashoda. Iz svega ovoga
proizlazi da zaduženi za finansije treba da je ideološki veoma čvrst.
Zadatak zaduženih za delovanje u gradovima proteže se na sve
što se tiče oružane akcije u gradu: uklanjanje doušnika, ozloglašenih
mučitelja ili režimskih glavešina; otmica neke osobe sa ciljem da se
naplati otkupnina; sabotaža u nekim centrima privredne delatnosti
zemlje, i tako dalje.
Sve akcije naređuje rukovodilac mreže; ovaj drug ne može da
deluje po sopstvenoj inicijativi, izuzev u izuzetno hitnim
slučajevima.
Zaduženi za simpatizere imaće javnije funkcije unutar mreže i
stupaće u vezu s manje čvrstim elementima, sa onima koji svoju
savest umiruju davanjem novčanih ili drugih priloga koji ih ne
kompromituju. To su ljudi s kojima se može raditi, ali ne treba
nikada smetnuti sa uma da je njima podrška uslovljena opasnošću
kojoj mogu biti izloženi te valja postupati sledstveno tome, u
nastojanju da postepeno prerastu u aktivne vojnike, i navoditi ih da
bitno doprinesu pokretu, ne samo novcem nego i lekovima,
zaklonima, informacijama itd.
U ovoj vrsti mreže su ljudi koji treba vrlo složno da rade. Na
primer, zaduženi za transport je organski povezan sa zaduženim za
snabdevanje koji će biti njegov neposredni rukovodilac; zaduženi za
simpatizere zavisiće od onoga za finansije, a oni za delovanje u
gradovima i oni za informacije biće u neposrednoj vezi s
rukovodiocem mreže.
Mreže će biti podložne inspekciji kadrova koje vojska šalje
neposredno, i oni nemaju izvršne funkcije, već će proveravati da li
se poštuju direktive i norme koje je vojska postavila.
Mreže će morati da „idu u susret“ vojsci, i to na sledeći način:
Viša komanda izdaje naređenja rukovodiocu mreže, a ovaj se
stara da je organizuje u važnim gradovima, iz kojih počinje grananje
mreže prema selima, a otuda do naselja ili seoskih kuća čiji će žitelji
stupiti u vezu s našom vojskom i gde će se obaviti fizička predaja
robe, novca ili informacija.
Kako se sfera uticaja naše vojske bude širila, prema gradu će poći
punktovi kontakata i srazmerno će porasti područje pod njenom
neposrednom kontrolom; to je dug proces koji će imati i uspone i
padove i čiji se razvoj, kao u svakom od ovakvih ratova, meri
godinama.
Rukovodstvo mreže biće smešteno u glavnom gradu; otuda će se
organizovati u gradovima koji su za sada najvažniji za nas:
Kočabambi, Santa Kruzu, Sukreu, Kamiriju, što će reći, u
pravougaoniku koji uokviruje oblast naših dejstava. Odgovorni iz
ova četiri grada treba da budu provereni kadrovi u najvećoj
mogućoj meri; oni će se starati o sličnoj ali jednostavnijoj
organizaciji. Snabdevanje i transport pod jednim rukovodstvom;
finansije i simpatizeri pod drugim; treće rukovodstvo za delovanje u
gradovima, a informacije mogu i da se izostave, s tim da ih na sebe
preuzme lokalni rukovodilac takve organizacije. Delovanje u
gradovima postepeno će se sve više vezati za vojsku kako se njena
teritorija bude bližila određenom gradu; sve dok se mreža ne
pretvori u prigradske gerile, podređene vojnoj komandi.
Takođe ne treba zanemariti razvoj mreže u gradovima koji su
danas udaljeni od našeg polja delovanja, gde treba zatražiti podršku
stanovništva i blagovremeno se pripremiti za buduće akcije. Oruro i
Potosi pripadaju ovoj kategoriji i u tom smislu su najvažniji.
 Posebnu pažnju treba pridati pograničnim punktovima. Viljason i
Tariha za kontakte i snabdevanje iz Argentine; Santa Kruz za Brazil;
Uaki ili neko drugo mesto na peruanskoj granici; neki punkt na
čileanskoj granici.
Za organizovanje mreže snabdevanja bilo bi uputno da se može
računati na čvrste aktiviste koji odranije rade na sličnim poslovima
kakvi se sada od njih očekuje da obave.
Na primer: vlasnik bakalnice koji će organizovati snabdevanje ili
će učestvovati u ovoj delatnosti mreže; vlasnik nekog transportnog
preduzeća koji će organizovati taj ogranak itd.
Ukoliko se ovo ne postigne, valja nastojati da se aparat strpljivo
obrazuje; ne vršeći nasilje nad događajima, kako se ne bi desilo da
zbog postavljanja nekog isturenog i nedovoljno obezbeđenog
položaja, on izgubi a mnogi drugi budu kompromitovani.
Treba organizovati sledeće fabrike ili trgovine:
– Prehrambene radnje (La Paz, Kočabamba, Santa Kruz; Kamiri),
– Transportna preduzeća (La Paz–Santa Kruz; Santa Kruz–
Kamiri; Sukre–Kamiri),
– Obućarnice (La Paz, Santa Kruz, Kamiri, Kočabamba),
– Odevni predmeti (isto),
– Mehaničarska radionica (La Paz, Santa Kruz),
– Poljoprivredna dobra (Čapare–Karanavi)

Prve dve će omogućiti prikupljanje i prevoz robe ne privlačeći

pažnju, i tu će se nalaziti i ratna oprema. Radionice za izradu obuće
i odeće mogle bi da ispune dvostruki zadatak: da kupuju ne
izazivajući podozrenje, i da proizvode za nas. Mehaničarska
radionica bi isto to uradila s ratnom opremom, a poljoprivredna
dobra bi nam služila kao oslonac prilikom mogućih razmeštaja, dok
bi njihovi radnici otpočeli propagandni rad među seljacima.
Nije na odmet još jednom istaći ideološku postojanost koju treba
da poseduju ovi kadrovi, koji će od revolucionarnog pokreta dobiti
samo najnužnije za pokrivanje sopstvenih potreba, a koji će pokretu
posvetiti sve svoje vreme a takođe i slobodu, pa i život, ako do toga
dođe.
Samo tako možemo da stvorimo delotvornu mrežu koja je
neophodna za ostvarenje naših ambicioznih planova: potpuno
oslobođenje Bolivije.
 Prvo saopštenje bolivijskom narodu
Dokument XVII

Na reakcionarnu laž, revolucionarnom istinom

27. mart 1967

Klika uzurpatora, nakon pokolja radnika i pripreme terena za
totalnu predaju naših bogatstava severnoameričkom imperijalizmu,
izigrala je narod u izbornoj farsi. Kad kuca čas istine i narod se diže
na oružje, uzvraćajući na naoružanu uzurpaciju oružanom borbom,
klika nastoji da i dalje izvodi svoj turnir laži.
U zoru 23. marta snage Četvrte divizije, sa sedištem u Kamiriju,
sa otprilike 35 ljudi pod vođstvom majora Ernana Plate Riosa,
izvršila je proboj u gerilsku teritoriju kroz rečno korito Njakauazua.
Cela grupa je upala u zasedu koje su naše snage postavile. Kao
rezultat te akcije, u našem posedu je ostalo 25 oružja različite vrste,
uključujući tri 60-milimetarska minobacača i odgovarajuće haubice,
obilje municije i opremu. Gubici neprijatelja: sedmorica mrtvih,
među njima i jedan poručnik, i četrnaestorica zarobljenika, od kojih
su petorica ranjena u okršaju, posle čega im je naš sanitet ukazao
svu pomoć koju nam dopuštaju naša raspoloživa sredstva.
Svi zarobljenici su oslobođeni pošto su im izloženi ideali našeg
pokreta.
Spisak neprijateljskih gubitaka je sledeći:
Poginuli: Pedro Romero, Ruben Amezaga, Huan Alvarado,
Sesilio Markez, Amador Almasan, Santijago Galjardo i doušnik i
vodič vojske Vargas.
Zarobljenici: major Ernan Plata Rios, kapetan Euhenio Silva,
vojnici Edgar Toriko Panoso, Lido Mačikado Toledo, Gabrijel Duran
Eskobar, Armando Martinez Sančez, Felipe Bravo Siles, Huan
Ramon Martinez, Leonsio Espinosa Posada, Migel Rivero, Eleuterio
Sančez, Adalberto Martinez, Eduardo Rivera i Gido Terseros.
Poslednja petorica su ranjeni. Objavljujući prvu ratnu akciju
uspostavljamo ono što će biti pravilo naše vojske: uspostavljamo
revolucionarnu istinu. Naše činjenice dokazuju pravednost naših
reči. Žalimo zbog nevine krvi koju su prolili poginuli vojnici, ali se
sa minobacačima i mitraljezima ne grade miroljubivi mostovi kao što
inače tvrde marionete u kočopernim uniformama, u pokušaju da
nas predstave kao obične ubice. Isto tako nije bilo, niti će ikada biti,
seljaka koji bi imao osnova da se požali na naše ophođenje i način
da dođemo do potrepština, sa izuzetkom onih koji se, izdajući svoju
klasu, postavljuju kao neprijateljski vodiči ili potkazivači.
Neprijateljstva su otvorena. U budućim saopštenjima jasno ćemo
utvrditi našu revolucionarnu poziciju, sada upućujemo poziv
radnicima, seljacima, intelektualcima; svima koji osećaju da je stigao
čas da se na nasilje odgovori nasiljem pa da se spase zemlja koja je
na parčad prodata jenkijevskim monopolistima, te da podignemo
životne uslove našeg sve gladnijeg naroda.

Narodnooslobodilačka vojska Bolivije

 Drugo saopštenje bolivijskom narodu
Dokument XXI

Na reakcionarnu laž, revolucionarnom istinom

14. aprila 1967

Desetog aprila 1967. u jutarnjim časovima u zasedu je upala
neprijateljska patrola predvođena poručnikom Luisom Savedrom
Arombalom koju su većinom sačinjavali vojnici iz sastava CITE{74}. U
okršaju život je izgubio pomeniti oficir, kao i vojnici Anhel Flores i
Zenon Prada Mendijeta, a ranjen je vodič Ignasio Usarima iz puka
„Bokeron“, koji je zarobljen zajedno s još petoricom vojnika i jednim
podoficirom. Četvorica vojnika su uspela da pobegnu i vest su
prosledili u bazu majora Sančeza Kastra, koji je s pojačanjem od 60
ljudi iz obližnje jedinice pošao u pomoć svojim saborcima, i tada
upao u još jednu zasedu, što je koštalo života poručnika Uga Ajalu,
podoficira Raula Kamehu i vojnike Hosea Vihabrijela, Marsela
Maldonada, Haimea Sanabrija i još dvojicu koje mi nismo
identifikovali.
U ovoj akciji ranjeni su vojnici Armando Kiroga, Alberto
Karvahal, Fredi Alove, Husto Servantes i Bernabe Mandehara, koji
su zarobljeni zajedno s komandirom čete, majorom Rubenom
Sančezom Kastrom i još šesnaestoricom vojnika.
Prema jednom od pravila ELN-a, ukazali smo pomoć ranjenima
sa oskudnim sredstvima kojima raspolažemo, i oslobodili smo sve
zarobljenike, pošto su im predočeni ciljevi naše revolucionarne
borbe.
Gubici neprijateljske vojske su sledeći: 10 poginulih, među njima
i dva poručnika, i 30 zarobljenih, uključujući majora Sančeza Kastra,
od toga šestorica ranjenih. Ratni plen je srazmeran neprijateljskim
gubicima i sastoji se od jednog 60-milimetarskog minobacača,
nekoliko puškomitraljeza, pušaka i karabina M-1, kao i od nekoliko
lakih mitraljeza, zajedno s municijom za svako oružje.
S naše strane treba da žalimo zbog jednog gubitka i
nesrazmernosti gubitaka, ako se uzme u obzir da smo u svim
bitkama birali kada će se i na kom mestu one odigrati, i da glavešine
Bolivijske armije šalju na klanicu neiskusne vojnike, gotovo decu,
dok oni izmišljaju saopštenja u La Pazu, a potom se busaju u prsa
tokom demagoških sprovoda, krijući da su oni stvarni krivci što se
krv proliva u Boliviji. Sada već skidaju maske i počinju da pozivaju
severnoameričke „savetnike“; tako je počeo rat i u Vijetnamu, čiji
herojski narod krvari dok je svetski mir u opasnosti. Ne znamo
koliko „savetnika“ će poslati protiv nas (znaćemo da im se
odupremo), ali skrećemo narodu pažnju na opasnosti ove akcije
koju je pokrenuo izdajnički vojni vrh.
Upućujemo poziv mladim regrutima da se drže sledećih
uputstava: kad započne bitka, neka odbace oružje u stranu i neka
stave ruke na glavu stojeći mirno na mestu gde ih je paljba zatekla;
neka nikada ne idu na čelu kolone prilikom marševa kojima se
približavaju području oružanih dejstava; neka nateraju oficire koji ih
primoravaju da se bore na čelu kolone da oni sami zauzmu taj
krajnje opasan položaj. Na prethodnicu ćemo uvek otvarati vatru i
pucati da je usmrtimo. Ma koliko da nas boli kad vidimo da se
proliva krv nedužnih regruta, to je imperativ nužnosti rata.

Narodnooslobodilačka vojska Bolivije

 Treće saopštenje bolivijskom narodu
Dokument XXII

Na reakcionarnu laž, revolucionarnom istinom

Maj 1967
Osmog maja, u gerilskoj oblasti Njakauazua, u zasedi su
uhvaćene trupe mešovite čete pod vođstvom potporučnika Henrija
Lareda. U akciji su poginuli pomenuti oficir i kadeti Roman Arojo
Flores i Luis Pelaez, a zarobljeni su sledeći vojnici:
Hose Kamačo Rohas, Nestor Kuentas (puk „Bolivar“), kadeti
Valdo Veizaga, Ugo Soto Lora, Maks Tores Leon, Roher Rohas
Toledo (puk „Braun“), Havijer Majan Korelja (puk „Braun“), Nestor
Sančez Kueljar (puk „Braun“).
Poslednja dvojica su ranjena kad nisu stali na „Stoj!“ prilikom
presretanja tokom prethodne operacije. Kao i uvek, pušteni su na
slobodu pošto su im objašnjeni dometi i ciljevi naše borbe.
Zaplenjeno je 7 karabina M-1 i 4 „mauzera“. Naše snage su izašle
netaknute iz borbe.
Česta su saopštenja represivne vojske u kojima se govori o
pogibiji gerilaca; u njima se meša izvesna istina o sopstvenim i
proverenim gubicima sa izmišljotinama o našim, jer besna i u svojoj
nemoći represivna vojska pribegava lažima ili se okomljuje na
novinare koji su, po svojim ideološkim ubeđenjima, prirodni
protivnici režima, i na njih iskaljuje sve svoje muke.
Izričito izjavljujemo da je ELN Bolivije jedina odgovorna za
oružanu borbu na čelu svoga naroda, i da ona neće biti okončana do
završne pobede, kada ćemo već znati da kaznimo sve zločine
počinjene u toku rata, nezavisno od mera odmazde koje komanda
naše vojske bude smatrala neophodnim pred bilo kakvim
vandalskim činom represivnih snaga.
Narodnooslobodilačka vojska Bolivije
 Četvrto saopštenje bolivijskom narodu
Dokument XXIV

Na reakcionarnu laž, revolucionarnom istinom

Jun 1967
U nedavnim saopštenjima, vojska je priznala da je imala gubitaka
u sukobima prethodnice s našim snagama, pripisujući nam, po
običaju, veliki broj mrtvih o kojima nikad ne pruža dokaze. Mada
nam nedostaju izveštaji o nekim patrolama, možemo da tvrdimo da
su naši gubici veoma malobrojni, i da prilikom nedavnih akcija što ih
je vojska priznala, nismo pretrpeli nijedan.
Inti Peredo jeste član rukovodstva naše vojske, i u njoj zauzima
mesto političkog komesara, a pod njegovih vođstvom izvedene su
nedavne akcije. Uživa u dobrom zdravlju i neprijateljski meci ga
nisu ni okrznuli; vest o njegovoj pogibiji je očigledan primer
besmislenih laži koje vojska širi u svojoj nemoći da se bori protiv
naših snaga.
Što se tiče najava o prisustvu navodnih boraca iz drugih
američkih zemalja, zbog vojne tajne i naše parole o revolucionarnoj
istini, nećemo izneti brojke, samo ćemo razjasniti da će svaki
građanin koji bude prihvatio naš minimalni program, usmeren ka
oslobođenju Bolivije, biti prihvaćen u revolucionarnim redovima sa
istim pravima i obavezama što ih imaju bolivijski borci, koji,
naravno, čine ogromnu većinu našeg pokreta. Svako ko se bori sa
oružjem u ruci za slobodu naše otadžbine zazlužuje, i stiče, časno
zvanje Bolivijca, bez obzira na mesto rođenja. Tako tumačimo
istinski revolucionarni internacionalizam.

Narodnooslobodilačka vojska Bolivije

 Bolivijskim rudarima
Saopštenje br. 5

Na reakcionarnu laž, revolucionarnom istinom

Jun 1967

Drugovi,

Još jednom se proliva proleterska krv u našim rudnicima. U

viševekovnoj eksploataciji, ispijanje robovske krvi rudara smenjuje
se s njenim prolivanjem kada toliko nepravde dovodi do izbijanja
pobune; to se ciklično ponavlja.
U poslednje vreme privremeno je prekinut taj ritam i pobunjeni
radnici bili su glavni činilac pobede od 9. aprila{75}. Taj događaj je
pobudio nadu da se otvaraju novi vidici i da će, najzad, radnici biti
vlasnici sopstvene sudbine, ali mehanika imperijalističkog sveta je
pokazala, onima koji su hteli da vide, da po pitanju društvene
revolucije nema polovičnih rešenja: ili se zauzima cela vlast, ili se
gubi napredak postignut uz toliko žrtava i toliko krvi.
Oružanim milicijama rudarskog proletarijata, jedinog činioca
snage u prvom času, postepeno su se priključile milicije drugih
sektora radničke klase, obespravljenih grupa i seljaka. Njihovi
pripadnici nisu umeli da sagledaju osnovnu zajednicu interesa pa su
izazvali sukobe, vođeni nenarodnom demagogijom. Na kraju je
iznova mogla da se pojavi profesionalna vojska u jagnjećoj koži
prikrivajući svoje vučje čeljusti.
I ta vojska, isprva mala i nezapažena, pretvorila se u oružanu
ruku protiv proletarijata i u najpouzdanijeg saveznika imperijalizma:
zato je i dobila odobrenje da izvrši vojni državni udar.
Sada se oporavljamo od poraza pretrpljenog zbog ponavljanja
taktičkih grešaka radničke klase i upravo strpljivo pripremamo
zemlju za duboku revoluciju koja će iz korena promeniti sistem.
Ne treba insistirati na netačnim, možda i herojskim, ali jalovim
taktikama koje proletarijat utapaju u krv i desetkuju njegove redove,
lišavajući nas tako njegovih najborbenijih elemenata.
Tokom dugih meseci borbe, gerile su prodrmale zemlju, nanele
su znatne gubitke vojsci i demoralisale su je, a same nisu pretrpele
takoreći nijedan gubitak. U sukobu od svega nekoliko sati, ta ista
vojska se proglašava pobednikom na bojnom polju i hvali se nad
proleterskim leševima. Pobeda i poraz zavise od izbora tačne i
pogrešne taktike.
Druže rudaru, nemoj ponovo poverovati lažnim apostolima
borbe masa koji tu borbu shvataju kao kompaktno i frontalno
suprotstavljanje protiv ugnjetačkog oružja. Spoznajmo stvarnost!
Protiv mitraljeza ne vrede junačke grudi; protiv modernog
naoružanja ne vrede barikade, ma kako dobro bile napravljene.
Borbu masa u nerazvijenim zemljama, sa stanovništvom koga
većinom čine seljaci i prostranim teritorijama, treba da razvija mala
mobilna prethodnica, gerila, utemeljena u samom narodu; tako će
ona sticati snagu, nanošenjem udaraca neprijateljskoj vojsci, pa će
usmeravati revolucionarni žar masa na stvaranje revolucionarne
situacije u kojoj će se državna vlast srušiti pod jednim jedinim,
dobro zadatim udarcem u pravom trenutku.
Neka bude pravilno shvaćeno: ne pozivamo na potpunu
neaktivnost, nego preporučujemo da se snaga ne rasipa u akcijama
koje ne jemče uspeh, ali pritisak radnih masa na vladu mora stalno
da se vrši jer ovo je klasna borba bez omeđenih frontova. Gdegod
bio, proleter ima obavezu da se bori protiv zajedničkog neprijatelja
u meri svoje snage.
Druže rudaru, gerile ELN-e očekuju te raširenih ruku i pozivaju
te da se pridružiš ostalim rudarima koji se bore na našoj strani. Tako
ćemo obnoviti radničko-seljački savez koji je nenarodna demagogija
prekinula; tako ćemo poraz pretvoriti u pobedu a plač proleterskih
udovica u pobedničku himnu. Očekujemo te.
Narodnooslobodilačka vojska Bolivije
INDEKS IMENA I NAPOMENE
 ERNESTO GEVARA DE LA SERNA zvani Če, Mongo, Ramon,
Fernando.
Rodio se u Rosariju, Argentina, 14. juna 1928. Pošto je
diplomirao i postao lekar, otputovao je u Boliviju 1953, pošavši
tako na drugo putovanje po Latinskoj Americi. Učestvovao je u
revolucionarnom procesu u Gvatemali, i kada je on ugušen,
otišao je u Meksiko, gde se prijavio za ekspediciju broda
„Granma“, koji se iskrcao 2. decembra 1956, kako bi započela
gerilska borba protiv tiranije Fulhensija Batiste. Od prvih
trenutaka borbe na Sijera Maestri istakao se kao vojni i politički
vođa i preuzeo veliku odgovornost u kubanskoj revoluciji, koja
je izvojevala pobedu 1. januara 1959. Godine 1965. odrekao se
svih svojih funkcija i činova i tajno otišao u Kongo, predvodeći
grupu kubanskih vojnika, kako bi podržao antikolonijalnu
borbu. Kasnije, u novembru 1966, prelazi u Boliviju, gde
rukovodi gerilskim pokretom do 8. oktobra 1967, kada ga je
vojska uhapsila i ranila u Jurovom klancu. Sutradan je ubijen u
maloj seoskoj školi u Igeri, u blizini Valjegrandea. Njegovi
zemni ostaci, nađeni nakon dugogodišnje potrage, vraćeni su na
Kubu jula 1997.
1 . ALBERTO FERNANDEZ MONTES DE OKA zvani Pačo ili
Pačungo. Kubanac, rođen 1935. u blizini Santijago de Kube. Po
završetku bitke kod Sijera Maestre dobio je čin kapetana, a u
kubanskoj vladi je obavljao razne funkcije, uključujući tu i
funkciju direktora rudarstva pri Ministarstvu industrije. Stigao
je u La Paz 3. septembra 1966. sa Čeovim instrukcijama da
prebaci operativu na farmu kod Alta Benija. Vratio se u Boliviju
3. novembra u pratnji Čea i zajedno su se uputili prema
Njakauazuu, kuda su ih poveli Loro, Tuma i Pombo. Poginuo je
9. oktobra, pružajući otpor u Jurovom klancu, i ubivši tada čak i
jednog vojnika.
2. KARLOS KOELJO zvani Tuma ili Tumaini. Kubanac, rođen 1940.
blizu grada Manzanilja, po činu poručnik. Priključio se gerili sa
Sijera Maestre s nepunih 17 godina kao polupismeni seljak, i od
tog trenutka je postao nerazdvojni Čeov saputnik i član njegove
lične pratnje, s kojim se borio i u Kongu. U La Paz je stigao jula
1966. i otišao kao prethodnica na reku Njakauazu. Poginuo je
26. juna 1967. u oblasti Piraja, u provinciji Florida, u okrugu
Santa Kruz. „Tom smrću ja sam izgubio druga s kojim sam
poslednjih godina bio nerazdvojan, koji mi je bio veran do kraja,
i taj gubitak ću od sada osećati kao da sam izgubio rođenog
sina“, zapisao je Če u svom Dnevniku.
3 . HORHE VASKEZ VIJANJA zvani Bigotes, Loro ili Horhe.
Bolivijac, rođen 1939. u La Pazu, aktivista Komunističke partije
Bolivije i član njenog vojnog dela. Bio je u tesnim prijateljskim
vezama sa Intijem Peredom, s kojim je učestvovao u raznim
akcijama. S Kokoom Peredom bio je upravitelj imanja na reci
Njakauazu. Po obelodanjivanju identiteta, Če mu predlaže da se
priključi gerili (beleška od 7. novembra u Dnevniku). Nakon
akcije na imanju Koripote, blizu Taperiljasa, 22. aprila ostaje
sam i izgubljen. Imao je okršaj s vojskom, naneo joj dva gubitka
i, na kraju je bio ranjen i uhvaćen 29. istog meseca. Odveden je
u bolnicu u Kamiri, gde su ga visoki vojni zvaničnici i agenti
CIA podvrgli ispitivanju. Mesec dana kasnije javljeno je da je
pobegao pa je optužen za „pobunjeničko delovanje“ na suđenju
Debreu i Siru Bustosu; međutim, već su da kruže glasine da je
ubijen.
4. Reč je o trojici radnika Komunističke partije Bolivije: Apolinaru
Akinu Kispeu zvanom Apolinario, Apolinar ili Polo; Serapiju
Akinu Tudeli zvanom Serapio ili Serafin i Antoniju Domingezu
Floresu zvanom Antonio ili Leon. Sva trojica su Bolivijci.
APOLINAR AKINO KISPE zvani Apolinario, Apolinar ili Polo,
rođen 1935. u Vijači, u provinciji Ingavi, u okrugu La Paz.
Sindikalni vođa fabrike „Figljozi“ u La Pazu. Kao aktivista
 Komunističke partije Bolivije, decembra 1966. pristupa gerili kao
borac, ali je već mesecima ranije delovao kao najamnik na
imanju Njakauazua koje je kupio Koko Peredo. Poginuo je 31.
avgusta 1967. u zasedi kod Vado del Jesoa.
SERAPIO AKINO TUDELA zvani Serapio ili Serafin, rođen
1951. u Vijači, bratanac Apolinara Kispe. Kao i stric, isprva se
priključio gerili kao najamnik na farmi, zbog čega ga Če – u
svojoj analizi za mart mesec – smatra izbeglicom a ne borcem.
Kasnije je pristupio pozadincima. Poginuo je 9. jula 1967. u
klancu reke Ikira, dok je saborcima javljao o prisustvu vojske u
blizini.
ANTONIO DOMINGEZ FLORES zvani Leon ili Antonio,
aktivista Komunističke partije Bolivije, seoskog porekla. Na
početku obavljao poslove najamanika na farmi, potom se
priključio gerili kao borac. Dezertirao je 26. septembra 1967. u
La Igeri, predajući se vlastima i pružajući im sve moguće
informacije o gerilskom odredu. Svedočio je protiv Debrea i Sira
Bustosa, na suđenju u Kamiriju, ali i pored toga nije bio tad
oslobođen. Pušten je na slobodu 1970, u vreme vladavine
Huana Hose Toresa.
5 . MARIO MONHE MOLINA zvani Estanislao, Monhe, Mario ili
Negro. Poreklom iz Bolivije, bio je učitelj i vrlo mlad se okrenuo
političkoj delatnosti te tako postao i prvi sekretar Komunističke
partije Bolivije, i na tom položaju je ostao do januara 1968, kada
je dao ostavku. Trideset prvog decembra 1966. sastao se sa
Čeom na reci Njakauazu, kada mu je predočio, između ostalog,
da njemu pripada mesto političkog vođe dok se revolucija bude
odvijala na bolivijskoj teritoriji, što Če nije prihvatio. Od tog
trenutka došlo je do razlaza između Komunističke partije
Bolivije i gerile.
6 . RODOLFO SALDANJA zvani Rodolfo. Bolivijac, rođen 1932. u
Sukreu. Kao bivši aktivista Komunističke partije Bolivije, bio
među prvima koji su otišli na vojnu obuku na Kubu i jedan od
 četvorice koje je Mario Monhe isprva odredio za rad s
kubanskim vezama. Aktivno učestvovao u pripremama i sa
Čeom se sreo na reci Njakauazu 20. novembra. Isprva mu je bio
poveren zadatak u gradovima, ali u zapisima od 26. januara, Če
kaže da je trebalo da se priključi gerili za 15 dana, što se nije
desilo. Uhapšen je 1968. i oslobođen 1970. u zamenu za dvojicu
nemačkih talaca uhvaćenih u gerili Teopontea.
7. ROBERTO PEREDO LEIGE zvani Koko. Bolivijac, rođen 23. maja
1939. u Kočabambi. Bio jedan od četvorice aktivista
Komunističke partije Bolivije koje je Mario Monhe odredio za
rad s Kubancima. Bio je od početka na svim pripremama
organizovanja gerila i nastupao kao vlasnik imanja na reci
Njakauazu. Bio je član prethodnice, a ubijen je u zasedi kod El
Batana, blizu La Igere, zajedno s Migelom i Huliom. Če je u
Dnevniku zapisao: „Najosetniji gubitak je gubitak Kokoa, ali su i
Migel i Hulio bili veličanstveni borci a vrednost sve trojice je
nemerljiva.“
8. HARI VILJEGAS TAMAJO zvani Pombo. Kubanac, rođen u Jari,
u provinciji Granma, Kuba. Veteran sa Sijera Maestre i iz
Konga. Stigao u Boliviju jula 1966. i starao se o završnim
pripremama gerile. Od 4. do 6. novembra 1966. sa Čeom,
Tumom, Pačoom i Loroom obilazio je, s dva džipa, oblast od La
Paza do Njakauazua. Bio pripadnik centra i posle bitke kod
Jurovog klanca, Inti, Benigno, Urbano i on uspeli su da slome
obruč, našli utočište među seljacima i uz pomoć Komunističke
partije Bolivije prvo stigli u Kočabambu a, potom, iz Orura,
trojica preživelih Kubanaca su se domogla čileanske granice i
stigla na Kubu 6. marta 1968.
9 . ANTONIO SANČEZ DIJAZ zvani Markos ili Pinares.
Kubanac, rođen 1927. u Pinar del Riju. Poreklom iz seoske
porodice, godinama je bio građevinski radnik. Borio se na Sijera
Maestri i postao komandant. Zauzeo visoke vojne položaje i bio
član Centralnog komiteta KP Kube. Stigao na reku Njakauazu
 20. novembra 1966, gde ga Če isprva postavlja za vođu
prethodnice. Oštro prekoren zbog svojih grešaka, posle je bio
pozadinac, i to običan vojnik. Kada mu je Če pripretio da će biti
izbačen iz gerile, ovaj mu je odgovorio: „Pre ću biti streljan!“
Poginuo je 2. juna 1967. u zasedi u oblasti Belja Viste, kad je bio
na zadatku snabdevanja grupe pod Hoakinovom komandom.
10. ELISEO REJES RODRIGEZ zvani Rolando, ili kapetan San Luis,
rođen 1940. u San Luisu, u provinciji Santijago de Kuba. Stekao
čin kapetana kao jedan od najmlađih boraca na Sijera Maestri,
gde je bio pod Čeovom komandom. Kao član Centralnog
komiteta KP Kube, stigao je na reku Njakauazu novembra 1966.
i bio u sastavu centra. Če ga je imenovao za političkog
komesara. Poginuo je 25. aprila 1967. u bici kod El Mesona,
između naselja Tikuča i reke Ikira. Tog dana je Če u Dnevniku
zapisao: „Izgubili smo najboljeg gerilca.“
1 1 . HOSE MARIJA MARTINEZ TAMAJO zvani Papi, Rikardo,
Činču, Mbili ili Tako. Kubanac, rođen 1937. u Majariju, u
provinciji Olgin. Učestvovao je u ilegalnoj borbi Pokreta „26.
jul“ i potom se pridružio Pobunjeničkoj vojsci da bi se borio na
Drugom istočnom frontu tokom rata protiv Batiste. Iz rata je
izašao kao narednik, bio tenkista i jedan od osnivača
Ministarstva unutrašnjih poslova, i stekao čin kapetana
oružanih snaga. Obavio više misija izvan Kube i prvi put stigao
u Boliviju 1963, da bi, zajedno sa Komunističkom partijom
Bolivije, koordinirao podršku Gerilskoj vojsci naroda (EGP), koja
je delovala na severu Argentine pod vođstvom Rikarda Masetija
(Komandat Segundo). Borio se u Kongu i vratio se u La Paz
marta 1966, da bi pripremio Čeov dolazak. Bio je pripadnik
centra. Teško je ranjen 30. jula 1967. u bici kod reke Rosita i
preminuo je nedugo posle toga na rukama svojih saboraca.
1 2 . Don REMBERTO VILJA, prvobitni vlasnik imanja na
Njakauazuu, koje je posle prodao Robertu Peredu zvanom
Koko.
1 3 . HUAN VITALIO AKUNJA NUNJEZ zvani Hoakin ili Vilo.
Kubanac, rođen 1925. na Sijera Maestri. Bio je jedan od prvih
seljaka koje je Pobunjenička vojska regrutovala i njoj je pristupio
aprila 1957. Zbog ratničkih zasluga, dobio je čin komandanta.
Bio je član Centralnog komiteta KP Kube, a na reku Njakauazu
je stigao krajem novembra 1966. Komandovao je delom
pozadine kako bi se ona približila Mujupampi i tako omogućila
izlazak Sira Bustosa i Reži Debrea. Ne uspevši da se spoji sa
Čeovom grupom, pao je sa celom svojom grupom 31. avgusta
1967. u zasedi kod Puerto Maurisija na reci Rio Grande. Ova
akcija, u istoriji poznata kao bitka kod Vado del Jesa, izvedena je
na reci Masikuri, pritoci reke Rio Grande.
1 4 . LEONARDO TAMAJO NUNJEZ zvani Urbano. Kubanac,
rođen 1941. u Bajamu. Borio se na Sijera Maestri i stekao čin
kapetana. Stigao na reku Njakauazu krajem novembra 1966. i
postao pripadnik centra. Preživeo borbu kod Jurovog klanca i
zajedno s Pomboom i Benignoom uspeo da iziđe iz Bolivije
preko Čilea, februara 1968, odakle se na Kubu vratio 6. marta te
godine.
15. FREDI MAJMURA URTADO zvani Ernesto ili Lekar. Bolivijac,
rođen 18. oktobra 1941. u Trinidadu, u okrugu Beni. Aktivista
Komunističke partije Bolivije, diplomirao na Medicinskom
fakultetu na Kubi, a novembra 1966. pristupio je gerili. Uhvaćen
je živ u zasedi kod Vado del Jesa i, pošto je odbio da sarađuje,
ubijen je 31. avgusta 1967.
16. ISRAEL REJES ZAJAS zvani Braulio. Kubanac, rođen 1933. na
planinama Sijera Maestre. Pristupio borbama na Sijera Maestri
kao nepismeni seljak i stigao do čina poručnika. Bio je član
pratnje Raula Kastra, oficir za veze, borio se sa Čeom u Kongu
pre nego što je, krajem novembra 1966, otputovao u Boliviju, a
bio je pozadinac pod Hoakinovom komandom. Prvi je pao u
zasedi kod Vado del Jesa 31. avgusta 1967.
1 7 . MANUEL ERNANDEZ OSORIO zvani Migel ili Manuel.
Kubanac, rođen 1931. u četvrti Santa Rito, u provinciji Granma.
Veteran Sijera Maestre, stekao je čin kapetana Pobunjeničke
vojske pod Čeovim vođstvom. Priključio se gerili krajem 1966. i
postavljen je za vođu prethodnice, zamenivši na tom mestu
Markosa. Poginuo je 26. septembra 1967. u Batanovom klancu,
blizu La Igere.
1 8 . GIDO PEREDO LEIGE zvani Inti. Bolivijac, rođen 30. aprila
1938. u Kočabambi. Od rane mladosti bio je aktivista
Komunističke partije Bolivije i istakao se kao jedan od njenih
najpredanijih i najhrabrijih kadrova. Bio je prvi sekretar
Regionalnog komiteta La Paza i član Centralnog komiteta nakon
što je izabran na Drugom nacionalnom kongresu 1964. Isto kao i
brat Koko, učestvovao je u poslovima podrške peruanske gerile
ELN-a i organizaciji EGP-a iz Argentine. Kod Njakauazua se
istakao kao jedan od najodvažnijih boraca i kao politički
komesar i vojni vođa. Nakon Jurovog klanca, izbegao sa ostalim
preživelima težak obruč vojske i pridobio zaštitu seljaka,
zahvaljujući čemu je preživeo. Uputio se, zajedno sa Urbanom,
u grad Santa Kruz a potom, avionom, u Kočabambu, gde je
preko svekra, pisca Hesusa Lare, stupio u kontakt sa
Komunističkom partijom Bolivije, što je omogućilo spasavanje
preostale trojice gerilaca. Tajno nastanjen u gradu,
reorganizovao je ELN i kad se upravo spremao da se vrati u
brda, represivne snage su ga ubile u La Pazu 9. septembra 1969.
1 9 . HUAN PABLO ČANG NAVARO LEVANO zvani Kinez.
Peruanac, vođa Narodnooslobodilačke vojske Perua. Sastao se
sa Čeom decembra 1966. i vratio se sa Eustakiom i Negroom
marta 1967, a zbog razvoja događaja je bio primoran da ostane
uključen u gerilu. Izgleda da je preživeo bitku kod Jurovog
klanca, ali se tvrdilo da je živ uhvaćen (bio je gotovo slep),
odveden u La Igeru i tamo ubijen isto kao i Simeon Kuba i Če.
20. Reč je o ANISETU REINAGI GORDILJU zvanom Aniseto.
 Bolivijac, rođen 26. jula 1940. u Kolkečaki, na severu Potosija,
bio je aktivista Komunističke omladine Bolivije i član njenog
Nacionalnog izvršnog komiteta do februara 1967. Pristupio je
gerili početkom decembra 1966. i bio je pripadnik prethodnice.
Poginuo je u bici kod Jurovog klanca 8. oktobra 1967.
21. Reč je o EKTORU BEHARU RIVERI, koji je 1963. bio glavni
vođa Narodnooslobodilačke vojske Perua, a 1966. je uhapšen i
zatvoren u zatvor San Kintin u Peruu.
22. Reč je o HULIJU DAGNINU PAČEKU, peruanskom novinaru
koji je boravio u La Pazu kao veza s Narodnooslobodilačkom
vojskom Perua.
2 3 . GUSTAVO MAČIN HOED DE BEČE zvani Alehandro.
Kubanac, rođen 1937. u Havani, učestvovao je u borbi protiv
Batiste u redovima Revolucionarnog studentskog direktorijuma
i stekao čin komandanta. Bio je zamenik ministra industrije u
kubanskoj vladi i visoki vojni starešina u provinciji Matanzas.
Pristupio je gerili novembra 1966. i Če ga je imenovao za šefa
operacija. Bio je pripadnik centra, ali usled zdravstvenih
problema prešao u pozadinu. Poginuo je kod Vado del Jesa 31.
avgusta 1967.
2 4 . RENE MARTINEZ TAMAJO zvani Arturo. Kubanac, brat
Hosea Marije, rođen 1941. u Majari, u provinciji Olgin. Borac sa
Sijera Maestre, nakon pobede Revolucije radio je u Ministarstvu
unutrašnjih poslova i u Odeljenju istraživanja Pobunjeničke
vojske. Stigao na reku Njakauazu decembra 1966. i priključen je
centru sa zaduženjem o radio-vezama. Poginuo u bici kod
Jurovog klanca 8. oktobra 1967.
25. LORHIO VAKA MARČETI zvani Karlos. Bolivijac, rođen 1934.
u Santa Kruz de la Sijeri. Kao aktivista KP Bolivije učestvovao u
sindikalnim aktivnostima. Odlučio da pristupi gerili za vreme
studija na Kubi i po dolasku na reku Njakauazu 11. decembra
1966. priključen je grupi pozadine. Udavio se 16. marta 1967.
 prilikom prelaska reke Rio Grande, dok se vraćao za ekspedicije
raspoznavanja. U Dnevniku Če je zapisao: „Do tog trenutka je
smatran najboljim od Bolivijaca u pozadini zbog svoje
ozbiljnosti, discipline i predanosti“.
2 6 . OKTAVIO DE LA KONSEPSION DE LA PEDRAHA zvani
Moro, Morogoro, Muganga, Lekar ili Tavito. Kubanac, rođen
1935. u Havani, borio se na Drugom istočnom frontu Sijera
Maestre i dobio čin poručnika. Stigao na reku Njakauazu 11.
decembra 1966. kao lekar i borac. U završnom periodu gerile
ozbiljno se razboleo. Zbog toga, na početku bitke kod Jurovog
klanca, Če ga poverava, zajedno sa Eustakiom i Čapakom,
Pablitu da se brine o njemu. Grupa je stigla do Kahonesa, na
ušću reka Miske i Grande, gde je ubijen 14. oktobra 1967.
2 7 . DARIJEL ALARKON RAMIREZ zvani Benigno. Kubanac.
Rođen 1939. u Mansaniljosu. Veteran Sijera Maestre, dobio čin
kapetana Pobunjeničke vojske. Stigao na reku Njakauazu 11.
decembra 1966 i postao deo grupe prethodnice. Preživeo bitku
kod Jurovog klanca. Izišao iz Bolivije preko Čilea, zajedno sa
Urbanom i Pomboom, i stigao na Kubu 6. marta 1968. Godine
1995. objavio knjigu Preživeli. Dezertirao kubansku revoluciju
1996.
28. Reč je o ORLANDU HIMENEZU BAZANU zvanom Kamba i
HULIJU MENDEZU KORNEU zvanom Njato. Nadimak Njato,
što na španskom znači kratkonosi, u Boliviji se daje onima sa
istoka zemlje.
ORLANDO HIMENEZ BAZAN (Kamba). Bolivijac, rođen 27.
juna 1934. u Riberalti, u okrugu Benija, vođa seljaka i aktivista
KP Bolivije. Na početku radio kao najamnik na farmi kod Alta
Benija, gde je bilo predviđeno da otpočne gerilska akcija.
Decembra 1966. prebačen je na reku Njakauazu i priključen
grupi prethodnice. Bio je zatražio razrešenje od gerile i dok je
upravo dezertirao uhvaćen je 27. septembra 1967. blizu La
Igere. Odveden je u Vojni sud Kamirija, da svedoči protiv
 Debrea i Bustosa. Posle oslobađanja, 1970, dobio je politički azil
u Švedskoj, gde je umro 1994. godine.
HULIO MENDEZ KORNES zvani Njato. Rođen je 23. februara
1937. u Trinidadu, u okrugu Alta Benija. Bio aktivista KP
Bolivije. Pre nego što je otišao na reku Njakauazu, bio je
nadzornik farme kod Alta Benija, koju su Če i kubanski oficiri
smatrali jednom od alternativa na početku akcija. Brinuo o
snabdevanju i naoružanju. Preživeo je bitku kod Jurovog klanca,
ali je pao u poslednjoj vojnoj akciji 15. novembra 1967, kad je
obruč već bio slomljen.
2 9 . ORLANDO PANTOHA TAMAJO zvani Antonio ili Olo.
Kubanac, rođen 1933. u Mafu, u Santijago de Kubi. Bio je borac
Pokreta „26. jul“, u ilegali, a kasnije se pridružio borbi na Sijera
Maestri. Postao kapetan Oružanih snaga Kube. Stigao na reku
Njakauazu 19. decembra 1966. i bio pripadnik centra. Poginuo
je u Jurovom klancu 8. oktobra 1967.
30. HESUS SUAREZ GAJOL zvani Feliks ili Rubio. Kubanac, rođen
1936. u Havani. Aktivno učestvovao u ilegalnoj borbi a potom u
Pobunjeničkoj vojsci, gde je stekao čin kapetana. Zauzeo važne
položaje u revolucionarnoj vladi i bio član Centralnog komiteta
KP Kube. Stigao na reku Njakauazu 19. decembra 1966. i postao
član pozadine. Poginuo je 10. aprila 1967. u akciji kod Iripitija,
gde je Bolivijska vojska izgubila 11 vojnika, a on je bio prvi
gerilac koji je pao u borbi.
31. IVAN MONTERO zvani Renan ili Ivan. Kubanac, jedan od onih
koji su bili zaduženi za uspostavljanje veza u gradovima
Bolivije. Njegov identitet nije obelodanjen skoro 30 godina. Bio
je veza između La Paza i Havane sve dok gerile nije počela da
deluje. Učestvovao u oružanoj borbi u Nikaragvi i radio u službi
bezbednosti sandinističke vlade između 1979. i 1990.
32. AJDEE TAMARA BUNKER BIDER zvana Tanja. Argentinka
nemačkog porekla, rođena u Argentini 1937. Godine 1961. otišla
 je na Kubu, gde je radila kao prevodilac, a potom u Boliviju, kao
ilegalni borac sa zadatkom da se ubaci u visoke vladine
krugove, u čemu je značajno napredovala, sve dok nije bila
prinuđena da ostane u samoj gerili, tj. posle stupanja u kontakt s
Debreom i Bustosom, i pošto ju je neprijatelj otkrio. Priključivši
se pozadini, poginula je u zasedi kod Vado del Jesa 31. avgusta
1967.
3 3 . TOMAS ROSALES, Bolivijac. Nakon mučenja, ubijen je u
zatvoru u Kamiriju.
34. Reč je o MARIJU ČAVEZU, Bolivijcu poznatom i pod
nadimkom Istraživač. Bio je Član Komunističke partije Bolivije,
a Koko Peredo ga je regrutovao da bi mu poverio zadatak da
postavi mali hotel u Laguniljasu, odakle je trebalo da prikuplja
informacije za gerilu.
35. Reč je o ANTONIJU HIMENEZU TARDIJU zvanom Pan
Divino, tj. „Božanski hleb“, ili Pedro. Bolivijac, rođen 3. maja
1941. u Tarati, Kočambamba. Aktivista Komunističke omladine
Bolivije, bio član njenog Nacional izvršnog komiteta do februara
1967. Pristupio gerili krajem 1966. i priključen pozadini.
Poginuo u brdima Injaoa 9. avgusta 1967.
36. DAGLAS BRAVO, član Komunističke partije Venecuele i član
Centralnog komiteta. Posegao za oružjem u borbi protiv
diktature Markosa Perez Himeneza. Bio Vrhovni komandant
Oružanih snaga Nacionalnog oslobođenja (FALN) Venecuele.
Usprotivio se zabrani oružane borbe koju je Partija donela, pa je
proteran iz nje.
3 7 . VIKTORIO KODOVILA, Argentinac, prvi sekretar KP
Argentine.
3 8 . PEDRO DOMINGO MURILJO, bolivijski rodoljub koji je
predvodio prvu objavu nezavisnosti jedne španske kolonije u
Americi.
3 9 . SIRO BUSTOS zvani Maurisio, Pelao, Pelado ili Karlos.
Argentinac kome je Če poverio zadatak da ispita sever
Argentine i da šalje borce kako bi bili pripremani za gerilu.
Uhvaćen je, zajedno s Debreom i fotografom Endrjuom Rotom,
u Mujupampi, pa je u Vojnom sudu Kamirija osuđen na 30
godina zatvora. Pušten je na slobodu 1970. za vreme vladavine
Huana Hose Toresa.
40. EDUARDO HOZAMI, bivši aktivista KP Argentine, novinar i
advokat.
41. HORHE RIKARDO MASETI. Argentinac, prvi latinoamerički
novinar koji je intervjuisao Fidela Kastra i Čea, kao i druge
vojnike, na Sijera Maestri. Nakon pobede revolucije, bio je
osnivač i prvi direktor novinske agencije „Prensa Latina“.
Poginuo je 21. aprila 1964. u borbi u Argentini.
4 2 . LOJOLA GUZMAN LARA. Bolivijka, član Izvršnog komiteta
Komunističke omladine Bolivije do februara 1967, kada je
udaljena sa dužnosti. Januara te godine susrela se sa Čeom, koji
joj je poverio upravljanje finansijama u urbanoj mreži.
Uhapšena je septembra 1967. na osnovu fotografija koje su
nađene u skrovištima Njakauazua, a 1970. je oslobođena u
zamenu za dvojicu nemačkih talaca uhvaćenih u gerili
Teopontea. Vratila se ilegalnoj borbi Narodnooslobodilačke
vojske Bolivije tokom diktature Uga Banzera, i ponovo je
uhapšena 1972, kada je tajno prolazila kroz Čile, zajedno s
mužem, koji je posle toga nestao.
4 3 . UMBERTO VASKEZ VIJANJA zvani Umberto. Bolivijac,
Loroov brat. Učestvovao u postavljanju urbane mreže gerile
1967. godine. Izbegavajući progone, izašao iz zemlje i uzeo
učešća u prvoj etapi reorganizacije Narodnooslobodilačke
vojske Kube. Zauzeo disidentske stavove koji su ga doveli do
razlaza i, zajedno s Ramirom Alijagom Saravijom, u Parizu je
1970. napisao umnoženi tekst „Bolivija: proba kontinentalne
 revolucije“.
44. Reč je o Bolivijki VISENTI GUZMAN LARI.
45. Reč je o jednom aktivisti Komunističke partije Bolivije.
46. Reč je o peruanskom revolucionaru čiji identitet nije otkriven.
47. Reč je o jednoj Karlosovoj sestri, OLGI VAKI MARČETI.
48. UMBERTO REA KLAVIHO, bolivijski lekar, saradnik gerile.
49. KARLOS FERNANDEZ GONSALEZ, tadašnji oficir bolivijske
policije.
50. Reč je o KRISTIJANU RISU, Bolivijcu nemačkog porekla,
nastanjenom u Laguniljasu.
5 1 . BENHAMIN KORONADO KORDOBA zvani Benhamin.
Bolivijac, rođen 30. januara 1941. u Potosi. Aktivista
Komunističke partije Bolivije, pristupio je gerili 21. januara 1967.
Priključen je prethodnici, a bio je član ekipe za istraživanje
okoline. Udavio se prilikom prelaska reke Rio Grande 26.
februara iste godine.
5 2 . EUSEBIO TAPIJA ARUNI zvani Eusebio. Ajmarski seljak iz
Alta Benija, aktivista Komunističke partije Bolivije, Bolivijac po
poreklu. Priključio se gerili 21. januara 1967. zajedno sa
Valterom i Benhaminom. Otpušten je iz gerile 25. marta,
zajedno sa još trojicom iz grupe izgrednika; kasnije je
dezertirao.
53. VALTER ARANSIBIJA AJALA zvani Valter. Bolivijac, rođen
21. januara 1941. u Mači, u okrugu Potosi. Bio jedan od osnivača
lokalnog pokreta omladinske solidarnosti s Kubom pod
nazivom „Linkoln–Muriljo–Kastro“, aktivista Komunističke
omladine Bolivije i član njenog Nacionalnog komiteta. Stigao je
na reku Njakauazu 21. januara i postavljen je u pozadince. Pao
je u zasedi kod Vado del Jesa 31. avgusta 1967.
5 4 . HORHE KOLE KUETO zvani Kole, organizacioni sekretar
 Komunističke partije Bolivije.
55. SIMON REJES RIVERA zvani Simon Rodrigez, sindikalni lider
i vođa Komunističke partije Bolivije.
5 6 . VALTER PAREHA FERNANDEZ. U praksi, Pareha nije
preuzeo takvu odgovornost, mada jeste sarađivao sa urbanom
mrežom.
57. Reč je o ONORATU ROHASU, siromašnom seljaku, koji je
živeo s mnogočlanom porodicom na obali reke Rio Grande.
Upoznao je gerilce tokom njihove februarske ekspedicije i počeo
da sarađuje s njima. Kasnije, krajem avgusta, pod utiskom da se
nalazi između dve vatre, pokušao je da pobegne s porodicom,
ali tadašnji major Mario Vargas Salinas naterao ga je da sarađuje
s vojskom i da izda gerilce. Poveo je Hoakinovu kolonu pravo u
zasedu kod Puerto Marusija (Vado del Jeso), posle čega je poslat
u puk „Mančego“, gde mu je posle toga poklonjen i jedan plac.
Četrnaestog juna 1969. jedan komandant Narodnooslobodilačke
vojske Bolivije ubio ga je s dva pucnja iz pištolja.
58. EVARISTO KABALJERO, tadašnji gradonačelnik Arenalesa.
59. Reč je o UMBERTU RAMIREZU, rukovodiocu Komunističke
partije Bolivije. Susret se nikad nije odigrao usled zamaha ratnih
dejstava i potonjeg potpunog odsustva kontakata.
60. Reč je o ŽIL REŽI DEBREU zvanom Francuz, Danton, Debre ili
Debraju. Poreklom Francuz, levičarski nastrojen intelektualac
koji je učestvovao u pripremama gerile. Marta 1967. sreo se
Čeom, koji mu je poverio niz misija u inostranstvu. Zajedno s
Bustosom i Rotom, 20. aprila 1967. uhvaćen je u Mujupampi, i
Vojni sud u Kamiriju osudio ga je na 30 godina zatvora. Vlada
Huana Hose Toresa oslobodila ga je 1970.
6 1 . MERSI. Gvatemalac, ilegalni borac čije je pravo ime Karlos
Konrado de Hesus Alvarado Marin. Naknadno je potvrđena
njegova odanost revolucionarnoj stvari, kao i njegovo poštenje.
62. HUAN LEČIN OKENDO, tadašnji najviši funkcioner Radničke
centrale Bolivije.
63. RESTITUTO HOSE KABRERA FLORES zvani Lekar ili Negro.
Peruanac, rođen 1931. u Kaljau, Peru. Član
Narodnooslobodilačke vojske Perua. Pristupio gerili u prvoj
polovini marta, zajednom s Kinezom i Eustakiom, i bio u
pozadincima. Na dan zasede kod Vado del Jesa, 31. avgusta,
pobegao je preko reke, ali je uhvaćen i brutalno ubijen 3.
septembra na reci Palmarito.
64. Reč je o LUSIJU EDILBERTU GALVAN IDALGU zvanom
Eustakio. Peruanac, rođen je 1937. u Uankaju, Peru. Pripadnik
Narodnooslobodilačke vojske Perua. Pristupio gerili, zajedno sa
Negroom i Kinezom, marta 1967. Poginuo je u Kahonesu, na
ušću reka Rio Grande i Miske, 14. oktobra 1967.
65. Reč je o Bolivijcima VISENTU ROKABADO TERAZASU i
PASTORU BARERA KINTANI.
VISENTE ROKABADO TERAZAS zvani Orlando. Pristupio je
gerilskoj grupi pod komandom Moisesa Gevare, ali je dezertirao
posle nekoliko dana, pre početka oružanih dejstava. Ima
pokazatelja da je obavio smišljen posao insajdera jer je po svemu
sudeći radio u civilnoj policiji (DIC). Na suđenju u Kamiriju
oslobođen je krivice.
PASTOR BERERA KINTANA zvani Danijel. Priključio se gerili
u grupi Moisesa Gevare, a dezertirao nakon nekoliko dana,
pred početak oružanih dejstava. Na suđenju u Kamiriju
oslobođen je krivice.
66. SALUSTIO ČOKE ČOKE zvani Salustio. Poreklom iz Bolivije,
pristupio je gerili s grupom Moisesa Gevare i uhapšen je 17.
marta 1967. Nakon suđenja u Kamiriju ostao je u pritvoru dugo
vremena.
67. ŽAN-POL SARTR, francuski filozof i pisac koji je upoznao Čea
prilikom svoje prve posete Kubi 1960. godine.
6 8 . BERTRAND RASEL, engleski filozof i matematičar.
Predsedavao Međunarodnim tribunalom za ratne zločine u
Vijetnamu.
6 9 . HUAN HELMAN, argentinski revolucionar (i pesnik, prim.
prev.), član Komunističke partije Argentine.
7 0 . LUIS FAUSTINO STAMPONI KORINALDESI, argentinski
revolucionar, član Socijalističke partije.
71. MARIJA ROSA OLIVER, argentinska spisateljica.
72. Reč je o ERNANU PLATA RIOSU, oficiru (majoru) Bolivijske
vojske koji je 23. marta uhvaćen u zasedi. Na suđenju
uhapšenim gerilcima lažno je svedočio.
73. Reč je o AUGUSTU SILVI BOGADU, oficiru (kapetanu)
Bolivijske vojske koji je 23. marta uhvaćen u zasedi.
7 4 . RAUL KISPAJA ČOKE zvani Raul. Bolivijac, rođen 31.
decembra 1939. u gradu Oruro. Bio je aktivista Komunističke
omladine Bolivije i član njenog Nacionalnog komiteta. Godine
1965. postaje aktivista u redovima PCML-a. Pristupio je gerili u
Moisesovoj grupi i postao deo prethodnice. Poginuo u bici kod
reke Rosita, 30. jula 1967, kada je pokušavao da pomogne
Rikardu.
7 5 . HOSE KASTILJO ČAVEZ zvani Pako. Bolivijac, aktivista
Komunističke partije Bolivije sve do razlaza 1965. Pristupio je
gerili u grupi Moisesa Gevare i uhvaćen je u zasedi kod Vado
del Jesa. Vojska ga je upotrebila za identifikaciju leševa,
pružanje informacija i svedočenje na suđenju u Kamiriju, gde je
u zatvoru ostao do 1970.
76. HULIO VELASKO MONTANJO zvani Pepe. Bolivijac, koji je
pristupio gerili s grupom Moisesa Gevare. Dezertirao je iz
pozadine, gde je postavljen. Vojska ga je uhvatila, mučila, a
potom i streljala 23. maja 1967.
77. UGO ČOKE SILVA zvani Čingolo. Bolivijac, koji je pristupio
 gerili u grupi Moisesa Gevare i dezertirao jula 1967, zajedno sa
Eusebiom. Po svemu sudeći, poveo je vojsku do gerilskih jama,
gde su bili skladišteni lekovi, oružje, dokumentacija i namirnice.
78. General RENE BARIJENTOS ORTUNJO. Rođen 1919. u Tarati,
Kočabamba, bio je pripadnih Ratnog vazduhoplovstva koji je
Revolucionarnom narodnom pokretu nametnuo svoju
kandidaturu za potpredsednika sa Viktorom Pazom
Estensorom, i avgusta 1964. preuzeo je mesto predsednika. Bio
je na čelu države od 6. avgusta do smrti, 27. aprila 1969, kad je
poginuo u helikopteru pod nikada do kraja rasvetljenim
okolnostima. Njegovo predsednikovanje odlikovalo se
autoritarnim postupcima, posebnim vezama koje je uspostavio s
ruralnim sektorom preko tzv. Zemljoradničko-vojnog pakta, kao
i po njegovom proameričkim stavovima.
79. MARIO GUTIJEREZ ARDAJA zvani Hulio. Bolivijac, rođen 22.
maja 1939. u Sačoheri, blizu Trinidada, u okrugu Beni. Bio
aktivista Komunističke partije Bolivije, diplomirao medicinu na
Kubi i pristupio gerili marta 1967. Poginuo je u zasedi kod
Batanovog klanca, blizu La Igere, 26. septembra 1967, s Kokoom
i Migelom.
80. DAVID ADRIJAZOLA VEIZAGA zvani Dario. Bolivijac, rođen
u Oruru 1939. Pristupio je gerili s grupom Moisesa Gevare i bio
u prethodnici. Preživeo je bitku kod Jurovog klanca i napusti
gerilsku oblast sa grupom pod Intijevom komandom. Zajedno s
njim, učestvovao u ilegalnoj reorganizaciji
Narodnooslobodilačke vojske Bolivije. Ubile su ga policijske
snage u La Pazu 31. novembra 1969.
81. FRANSISKO UANKA FLORES zvani Pablo ili Pablito. Bolivijac,
rođen 1945. u Oruru ili u naselju Laha, ali nije poznato kog
datuma. Kao najmlađi član gerile, pristupio je Moisesovoj grupi
i raspoređen je u prethodnicu. Nakon akcije kod Jurovog
klanca, s grupom preživelih uputio se ka ušču rekâ Miske i Rio
 Grande, gde je ubijen 14. oktobra 1967.
82. KASILDO KONDORI VARGAS KOČI zvani Viktor. Bolivijac,
rođen 9. aprila 1941. u Korokoru, u provinciji Pakahes, u
okrugu La Paz. Pristupio je gerili s Moisesovom grupom. Bio je
pozadinac, a poginuo je 2. juna 1967. u zasedi kod Belja Viste,
zajedno sa Antoniom Sančez Dijazom zvanim Markos.
8 3 . SIMEON KUBA SANABRIJA zvani Vili. Bolivijac, rođen 5.
januara 1935. u Kočabambi, u Itapaji. Bio je rudar u Uanuniju i
Moisesov drug, pa se s njim priključio gerili marta 1967. Kao
pripadnik centra, uhvaćen je u Jurovom klancu 8. oktobra, dok
je pokušavao da izvuče Čea, koji je bio ranjen u nogu i čije je
oružje bilo van upotrebe. Streljan je 9. oktobra 1967. u školi u La
Igeri, isto kao i Če.
84. HAIME ARANA KAMPERO zvani Čapako ili Luis. Bolivijac,
rođen 31. oktobra 1938. u Tarihi. Bio je aktivista
Revolucionarnog nacionalnog pokreta omladine, i tokom studija
na Kubi odlučio je da se priključi gerili, pa je na reku Njakauazu
stigao marta 1967. i bio priključen centru. U bici kod Jurovog
klanca uspeo je da se izvuče iz obruča, i da se zajedno s grupom
preživelih dokopa Kahonesa, gde je 14. oktobra 1967. ubijen.
85. Reč je o RUBENU SANČEZU VALDIVIJI, koji je imao čin
majora kada ga je gerila uhvatila u zasedi kod Iripitija.
Godinama kasnije priznao je da je on predao štampi Prvo
saopštenje Narodnooslobodilačke vojske Bolivije, jedino koje je
uspelo da bude objavljeno. Nakon toga je morao da ode u
izgnanstvo, gde je učvrstio svoje veze s levičarskim sektorima, a
zatim se vratio Bolivijskoj vojsci. Po napuštanju aktivne službe,
postao je regionalni lider Pokreta „Slobodna Bolivija“ (MBL) u
Kočabambi.
8 6 . MOISES GEVARA RODRIGEZ zvani Moises ili Gevara.
Bolivijac, rođen 25. decembra 1939. u Katarikagvi. Radio je u
rudniku Uanuni, a 1965. je otpušten s posla zbog represivnih
 mera generala Barijentosa. Bio je član Komunističke partije
Bolivije, a potom i PCML-a, partije iz koje je udaljen zbog
razmimoilaženja s rukovodiocem Oskarom Zamorom
Medikanelijem. Priključio se gerili marta 1967, posle prvog
susreta sa Čeom u januaru, kada se obavezao da će sakupiti
grupu boraca. Bio pripadnik centra, ali je usled zdravstvenih
tegoba ostao u pozadini, pod Hoakinovom komandom. Poginuo
je 31. avgusta 1967. u zasedi kod Vado del Jesa.
87. PAUL SIMON, seljak koga su sreli na putu za Mujupampu, koji
se pokazao kao dobar saradnik gerilaca.
88. MARTIN VIDES, seljak koga su sreli na putu za Mujupampu.
Kako Če beleži u Dnevniku, on je „bogataš“ oblasti.
89. DŽORDŽ ENDRJU ROT, angločileanski fotograf. S posebnim
odobrenjem vojske, Rot je kružio ratnim područjem i 19. aprila
je uspeo da upostavi kontakt, kada ga je gerila uhvatila u blizini
Laguniljasa. Sutradan je napustio područje, zajedno s Debreom i
Bustosom, pa ih je vojka uhapsila 30. aprila 1967. Rot je
oslobođen 89 dana kasnije. Nije isključena mogućnost da je bio
agent CIA.
90. HENRI LAREDO, potporučnik Bolivijske vojske, poginuo je u
borbi. Zaplenjeno mu je pismo u kojem ga njegova žena moli da
joj donese skalp nekog gerilca da bi „ukrasila“ dnevnu sobu.
9 1 . UMBERTO ROČA URKIJETA, zvani pukovnik Roča, bio je
komandant Četvrte armijske divizije, smeštene u Kamiriju do
maja 1967.
92. ČIČO OTERO, vlasnik jedne od kuća na putu kojim je prošla
gerila.
93. RAUL LEONI, tadašnji predsednik Venecuele.
94. GUZMAN ROBLES, bolivijski seljak koga je vojska uhapsila kad
se vraćao iz nabavke namirnica za gerilce.
95. MOISES ROBLES, sedamnaestogodišnji bolivijski seljak koji je
 služio gerilcima kao vodič.
96. GREGORIO VARGAS, seljak koji je bio vodič gerilaca.
97. PAULINO BAIGORIJA, dvadesetogodišnji seljak koji je služio
kao veza gerile i koji je zatražio da joj se pridruži. Dok je
obavljao zadatak koji mu je Če poverio, uhvaćen je u Komarapi,
te je tako ostao odsečen od saboraca i kasnije je bio mučen.
98. BENHAMIN PANIJAGVA, bolivijski seljak.
99. FENELON KOKA, bolivijski seljak koji je sarađivao s gerilcima.
U njegovoj kući je operisan Tuma.
100. DON LUKAS, seljak koji je izišao u susret gerilcima.
1 0 1 . ALFREDO OVANDO KANDIJA. Godine 1967. bio
glavnokomandujući Oružanih snaga Bolivije i aktivno je
učestvovao u vođenju antigerilske kampanje. Bio je predsednik
republike u tri navrata; jednom je to postao pošto je svrgao
Luisa Adolfa Siles Salinasa, te je na čelu države bio od
septembra 1969. do oktobra 1970.
102. Autentična revolucionarna partija (PRA), koju je predvodio
Valter Gevara Arse.
103. Socijaldemokratska partija Bolivije.
104. Socijalistička falanga Bolivije (FSB).
105. ADOLFO SILES SALINAS, tadašnji potpredsednik Bolivije.
106. ANTONIO MELGAR, pripadnik Bolivijske vojske, poginuo u
boju.
107. HUAN KARLOS ONGANIJA, argentinski oficir koji je 1966.
svrgao s vlasti Artura Iljiju i posle vojnog udara postao
predsednik republike.
108. Reč je o EUSEBIJU TAPIJA ARUNI zvanom Eusebijo i UGU
ČOKE SILVI zvanom Čingolo.
109. Doktor UGO LOZANO, bolivijski stomatolog, pripadnik
 mreže za delovanje u gradovima.
110. Armijski pukovnik LUIS REKE TERAN. Komandovao
Četvrtom armijskom divizijom, sa sedištem u Kamiriju od maja
1967, i odigrao aktivnu ulogu u protivgerilskoj kampanji te
godine, a naročito prilikom premetačine strateških skloništa
gerile.
Autoportret Če Gevare napravljen u hotelu „Kopakabana“ (La Paz,
Bolivija), gde je bio smešten pod drugim identitetom
Tuma (Karlos Koeljo) i Če Gevara kod prelaza za Abapo, pre
polaska za Laguniljas
Lažni pasoš s kojim je Če Gevara tajno ušao u Boliviju 1966. Godine
Sleva nadesno: Arturo, Tuma, Če, Loro i Pombo
Kinez (Huan Pablo Čang) i Ramon (Če)
Če Gevara, Pombo i Markos
Mario Monhe i Če Gevara prilikom sastanka održanog 31.
decembra 1966
Če Gevara i Lojola Guzman
Meštani područja gde je gerila bila smeštena. Fotografija napravljena
za vreme jedne gerilske borbe
Gerilac namešta svoj viseći ležaj
S leva nadesno: Eliseo Rejes, Olo Pantoha, Hari Viljegas i Antonio
Pinares
Tuma na osmatračnici
Če na straži
Če u razgovoru sa Režisom Debreom i Siroom Bustosom
Če Gevara
Sleva nadesno: Migel (Manuel Ernandez) i Inti (Inti Peredo)
Če priprema pušku na obali reke Njakauazu
Koko Peredo i Ajdee Tamara Bunke
Sleva nadesno: Inti, Pombo, Urbano, Rolando, Alehandro, Tuma,
Rene i Moro
Koko Peredo, Lojola Guzman, Inti Peredo i Gustavo Mačin
Sleva nadesno: Urbano, Migel, Če, Markos, Kinez, Pačungo, Pombo,
Inti i Loro
Gerilci za vreme odmora
Gerilac prelazi reku
Če Gevara dok čita na osmatračnici
Sleva nadesno: Olo Pantoha i Moises Gevara
Sleva nadesno: Alehandro, Inti, Urbano, Rolando, Če, Tuma, Arturo i
Moro
Tanja dok slika svoje saborce
Če Gevara
Stranica iz Dnevnika Če Gevare, prvi unos 7. novembra 1966.
Godine
„Mesečna analiza“: još jedna stranica iz Dnevnika Če Gevare
Jedna stranica iz Dnevnika Če Gevare. Njegov rođendan i rođendan
njegove kćeri Selije 14. juna
Iz Dnevnika Če Gevare
Iz Dnevnika Če Gevare. Poslednji zapisi
Slika preživelih prilikom stizanja u Čile
{1} Hasta la victoria siempre.
{2} Za sve fusnote obeležene brojevima vidi Indeks imena na kraju

knjige.
{3} Siro Algaranjaz Leige je vlasnik imanja El Pinkal, najbližeg onom

koje je korišćeno kao prva gerilska baza. (Prim. šp. izdavača)

{4} Poznata i kao Njankauazu, Njakuuazu, Njakauazu, Njakuazo i dr.

(Prim. šp. izdavača)

{5} Oznaka za Kubu. (Prim. šp. izdavača)
{6} Aleida Gevara Marč, druga Čeova ćerka. (Prim. šp. izdavača)
{7} Stanovnici istočnog dela Bolivije. (Prim prev.)
{8} Imanje u vlasništvu gerilaca, smešteno u oblasti Karanavija, u

provinciji Nor Jungas, okrug La Paza. (Prim. šp. izdavača)

{9} Anta je u Boliviji naziv za tapira. (Prim. prev.)
{10} Vrsta lozove rakije. (Prim. šp. izdavača)
{11} Navodi se pod rimskim i pod arapskim brojevima, ali reč je o

istom logoru. (Prim. šp. izdavača)

{12} Bagre (šp.), krupnija rečna riba slična somu. (Prim. prev.)
{13} Reč kojom se u Boliviji označava ruralno raznošenje poizvoda i

putnika. Ova reč se u gerili koristila za identifikovanje putovanja

kojima su namirnice dopremane do logora. (Prim. šp. izdavača)
{14} Jezik kojim govori deo stanovništva na teritoriji starog carstva

Inka. (Prim. šp. izdavača)

{15} Odnosi se na muvu koja polaže potkožnu larvu prilikom uboda i

koja je u narodu te oblasti poznata pod tim imenom. (Prim. šp.

izdavača)
{16}Choclo (šp.), kukuruz šećerac u šaši. (Prim. šp. izdavača)
{17} „Instrukcije za kadrove zadužene za rad u gradovima“ u Vojnom

delu. (Prim. šp. izdavača)

{18} Tatu (šp.), narodni naziv za armadilju. (Prim. šp. izdavača)
{19} 1 funta = 453 grama. (Prim. prev.)
{20} Pritoka reke Njakauazu. (Prim. šp. izdavača)
{21} Tipično bolivijsko jelo od mladog kukuruza, zamotano u šašu,
slično jelu koje je poznato i kao tamal. (Prim. šp. izdavača)
{22} Napitak pripremljen od toplog mleka, šećera i rakije. (Prim. šp.

izdavača)
{23} Rođendan njegovog oca, Ernesta Gevare Linča. (Prim. šp.

izdavača)
{24} Rođendan starije ćerke Ilde Gevara Gadea. (Prim. šp. izdavača)
{25} Priseća se rođendana svoje supruge, borca Aleide Marč de la

Tore. (Prim. šp. izdavača)

{26} Chaquear (šp.), raščišćavanje puta. (Prim. šp. izdavača)
{27} Seća se rođendana Ernesta Gevare Marča, najmlađeg deteta.

(Prim. šp. izdavača)

{28} Termin vodi poreklo od reči tapera koja na jeziku zajednice

Gvarani znači sklonište. (Prim. šp. izdavača)

{29} Corojo (šp.), vrsta američke palme od čijeg se ploda kuvanjem

dobija mast koja je po teksturi slična biljnoj masti. (Prim. prev.)

{30} Kuvani kukuruz u zrnu koji se upotrebljava kao jelo u nekim

delovima Amerike. (Prim. šp. izdavača)

{31} Vrsta južnoameričkog jelena. (Prim. šp. izdavača)
{32} Misli na svog oca. (Prim. šp. izdavača)
{33} Isto tako izveštava o svom razlazu sa Omladinskom direkcijom.

(Čeovo zapažanje)
{34} Zagrade označavaju reči koje su nečitke u izvorniku. (Prim. šp.

izdavača)
{35} Držani su časovi jezika (kečua i francuskog) i kulturnog i

političkog uzdizanja. (Prim. šp. izdavača)

{36} Skraćeno ELN – Ejército de Liberación Nacional de Bolivia.
{37} Organizacija Sjedinjenih Američkih Država, skraćenica od

španskog Organização dos Estados Americanos.

{38} Charqui (šp.), meso sušeno na suncu. (Prim. šp. izdavača)
{39} Nečitko u izvorniku. (Prim. šp. izdavača)
{40} Tako se nazivaju potomci starosedelačkog naroda koji, podeljen

u brojne grupe, živi na teritoriji od Amazonije do reke La Plata.

Naziv potiče od reči abá guarini: čovek rata. (Prim. šp. izdavača)
{41} Nečitko u izvorniku. (Prim. šp. izdavača)
{42} D. XXI. (Čeova primedba)
{43} Nečitko u izvorniku. (Prim. šp. izdavača)
{44} Joco (šp.), tikva koja ima tvrdu koru. (Prim. šp. izdavača)
{45} Zapallo (šp.), tikva koja ima meku koru – tikvica. (Prim. šp.

izdavača)
{46} Yacimientos Petrolíferos Fiscales Bolivianos – Bolivijska državna

naftna nalazišta.
{47} Cacaré (šp.), planinska ptica, tako nazvana što svojim

kukurikanjem javlja prisustvo čoveka ili druge životinje. (Prim. šp.

izdavača)
{48} Pecarí, ili puerco de tropa (šp.), kako sam Če navodi, to je sisar

sličan svinji, a vrlo ratoboran. (Prim. prev.)

{49} Na ovaj način se priseća rođendana svoja dva brata, Roberta i

Huana Martina Gevare de la Serne. (Prim. šp. izdavača)

{50} Misli na rođendan svoga sina Kamila Gevare Marča. (Prim. šp.

izdavača)
{51} Pravnički termin koji se odnosi na pravo optuženog da se obrati

nadležnom sudu kako bi se tu odmah utvrdilo da li je njegovo

hapšenje zakonito ili nije. (Prim. prev.)
{52} Chaco (šp.), zemljište zasađeno manjim voćkama. (Prim. šp.

izdavača)
{53} Vest koja se čula preko radija, a koju pominje, bila je lažna. Zna

se da je Horhe Vaskez Vijanja, nakon mučenja, bačen iz helikoptera

u prašumu. (Prim. šp. izdavača)
{54} Achacao (šp.), tako se u Boliviji naziva pastorak, ženin sin iz

prethodnog braka. (Prim. šp. izdavača)

{55} Locro (šp.), čorba od pirinča, čarkija, krompira i začina tipičnih za

istočni deo Bolivije. (Prim. šp. izdavača)

{56} U Argentini, Boliviji, Paragvaju, Peruu i Urugvaju, imenicom

plaža označava se širok, ravan i prazan prostor koji se koristi u

određene svrhe po naseljima i plantažama velikih površina. (Prim.
šp. izdavača)
{57} Priseća se rođendana mlađe ćerke, Selije Gevara Marč. (Prim. šp.

izdavača)
{58}Hochi (šp.), vrsta divlje mačke koja živi jedino u predelima Južne

Amerike, a naročito je rasprostranjena na istoku Bolivije. (Prim. šp.

izdavača)
{59} Misli na svoju mamu, Seliju de la Serna. (Prim. šp. izdavača)
{60} Nečitko u izvorniku. (Prim. šp. izdavača)
{61} Rudarski kraj Bolivije, gde je Vojska Bolivije 24. juna 1967.

izvršila masakr nad 87 osoba – uključujući tu i žene i decu. Taj

događaj je poznat kao Masakr na dan San Huana. (Prim. šp.
izdavača)
{62} Cotuda (šp.), osoba koja boluje od gušavosti. (Prim. šp. izdavača)
{63} Nečitko u izvorniku. (Prim. šp. izdavača)
{64} Pulpería (šp.), bakalnica. (Prim. šp. izdavača)
{65} Chankaka (šp.), vrsta uštipaka od sećerne trske. (Prim. šp.

izdavača)
{66} Caracoré (šp.), plod kaktusa, od čijeg se središnjeg dela prave

opisane kuglice. (Prim. šp. izdavača)

{67} OLAS, Organizacija latinoameričke solidarnosti koja je 10.

avgusta 1967. godine održala u Havani svoju prvu konferenciju na

kojoj su predstavnici iz zemalja Latinske Amerike doneli odluku da
je pravo i dužnost naroda tih zemalja da podižu revoluciju i da, u
tom smislu, gerila, kao začetak oslobodilačkih armija, predstavlja
najdelotvorniji način da se razvije revolucionarna borba. (Prim.
prev.)
{68} Chuchial (šp.), mesto gde ima puno čučija, vrste šuplje trske

poput pruća ili bambusa. (Prim. šp. izdavača)

{69} Nečitko u izvorniku. (Prim. šp. izdavača)
{70} Ovom sintagmom se na Kubi označava način usmenog

prenošenja glasina, a njoj je u srpskom jeziku srodna sintagma

„radio Mileva“.
{71} Tim nazivom Če ovde označava otpadnike, prema odbeglom

Kambi. (Prim. prev.)

{72} Starica s kozama nije bila potkazivač i nikad nije progovorila s

vojskom, tj. nije prijavila Čea. Zvala se Epifanija Kabrera i u

međuvremenu je preminula. (Prim. šp. izdavača)
{73} Ovaj dokument je Če napisao i predao ga Lojoli Guzman kada je

26. januara 1967. posetila gerilski kamp.

{74} Centro de Instrucción de Tropas Especiales – Centar za podučavanje

specijalnih trupa.
{75} Devetog aprila 1952. Nacionalni revolucionarni pokret MNR

(Movimiento Nacionalista Revolucionario), na čelu sa Viktorom Pazom

Estensorom, podigao je ustanak protiv vojne diktature i vratio
Estensora na funkciju legalno izabranog predsednika države. U tom
ustanku glavna snaga su bili rudari. (Prim. prev.)