Naslov originala

Ernesto Che Guevara

Pasajes de la Guerra Revolucionaria

obrada: Lena
www.balkandownload.org
 Ernesto Če Gevara

SEĆANJA
NA KUBANSKU
REVOLUCIJU
Autorizovano izdanje sa ispravkama Če Gevare
i s predgovorom Aleide Gevara

Sa španskog prevela
Silvija Monros-Stojaković
 Napomena španskog izdavača

Sadašnje izdanje knjige Sećanja na kubansku revoluciju, koju je

napisao komandant Ernesto Če Gevara, obuhvata više od dve
godine koliko je potrajala epopeja Sijera Maestre, gde se iskrcao
brod „Granma“ 2. decembra 1956, pa sve do pobede kubanske
revolucije 1. januara 1959.
Ovo izdanje sadrži dva dela. Prvi deo obuhvata Sećanja onako
kako su 1963. u izvornoj verziji objavljena kod izdavača „Union“, uz
odobrenje i ispravke samog Čea, s tim što su se pre toga tekstovi
pojavljivali odvojeno u časopisu „Verde olivo“. Drugi deo donosi
ostale priče koje su naknadno objavljene kao novinski članci u
pomenutom časopisu, zbog čega se u njima ne prati hronološki sled
događaja.
Dakle, ovom prilikom je izdanje iz 1963. „prošireno i ispravljeno“
rukom samog Ernesta Gevare, koji je na jednom od svojih primeraka
uneo ispravke „...za ponovno moguće objavljivanje“. Ove ispravke
pojavljuju se tokom čitavog teksta u kurzivu, kao što se sada takođe
objavljuju i neki faksimili ispravljenih stranica.
Poštovani čitaoci, pozivamo vas da uživate u uzbudljivoj priči
onoga koji je bio ne samo jedan od glavnih nosilaca velikog
revolucionarnog poduhvata na Sijera Maestri nego ujedno i jedan
od njegovih najistančanijih, najobjektivnijih i najverodostojnijih
hroničara.

Centar za studije „Če Gevara“

Ošn pres
„Ovo je knjiga Sećanja... ispravljena i dopunjena, ukoliko
u budućnosti bude ikada ponovo štampana.“

Če Gevara
 Predgovor

Prilikom sređivanja Čeove lične arhive moja majka je pre nekog

vremena – dok je tražila jedan dokument – među papirima moga
oca našla napomenu koju je on napisao, a na kojoj je stajalo: knjiga
Sećanja, ispravljena i dopunjena, ukoliko u budućnosti bude ikada
ponovo štampana.
Priča počinje 8. maja 1963, kada se u rukama čitalaca prvi put
našla knjiga koja je donosila neke odlomke o revolucionarnom ratu,
odlomke koje je napisao Če, a koje je on posle i ispravio uz neke
manje dopune i izmene u samom pisanju, za slučaj da knjiga bude
ponovo objavljena. Svi ti tekstovi nastali su na osnovu beležaka iz
njegovog ratnog dnevnika, kao što je isto uradio i s beleškama s
puta, sa svojom prvom knjigom svedočanstava, mada su sada
detaljniji i napisani bolje definisanim stilom, ali sa istom svežinom i
dinamikom, prerastajući tako u hroniku izuzetne vrednosti i u
dokument isto tako izuzetnog istorijskog značaja.
Nekoliko godina kasnije knjiga je ponovo objavljena, i u nju su
priključeni još neki tekstovi koji se odnose na istu tu etapu i koje je,
naravno, isto napisao Če, a koji su bili objavljivani u raznim
novinama i časopisima, ali bez navedenih izmena. Potom su se
pojavila nova izdanja od kojih neka donose i predložene izmene, ali
bez odgovarajućih objašnjenja, kako bi čitalac mogao tačno da zna
gde se one nalaze.
Centar za studije „Če Gevara“, radeći na očuvanju istorijskog
pamćenja, te imajući na umu manjkavosti prethodnih izdanja,
zamislio je da ponovo objavi sve ove tekstove sa svim predloženim i
jasno naznačenim izmenama, te da tako ispuni želju samog Čea.
Izdanje koje čitaoci sada imaju u rukama znatno je preciznije i
zaokruženije nego prethodna, jer pored napomena donosi i neke
faksimilne stranice, koje upravo pokazuju pomenute ispravke.
Centar još jednom ima zadovoljstvo da predstavi tekst koji se
smatra jednim od Čeovih klasika, a koji nam omogućava da se
približimo vrlo posebnim trenucima njegovog života posredstvom
jedne jasne i neposredne proze, tako svojstvene njegovom
narativnom pristupu, gde nam on predočava ključne trenutke
gerilskih akcija koje su izveli predstavnici kubanskog naroda,
muškarci i žene posvećeni osvajanju budućnosti.
Ako Če uspe da komunicira s vama putem ovih jedinstvenih
ratnih hronika, a naročito s mladima koji nisu bili u prilici da ih
ranije pročitaju, onda ćete posle čitanja svakako imati bolju
predstavu o našem narodu i bolje ćete razumeti jedan od najvažnijih
vidova našeg revolucionarnog procesa, ali pre svega saznaćete u
čemu je veličina onih ljudi koji su se borili, kao i kakva su bila
njihova strahovanja, njihova ograničenja, iz čega ćete upravo
doznati u čemu je njihova veličina.
Čitajući svaku od epizoda, moći ćemo i sami da delujemo s njima,
da osetimo njihove brige i da uživamo u njihovim uspesima. Iz prve
ruke biće nam data analiza toga kako se razvijala borba i predočen
edukativni način na koji su oni delovali kad god bi bili u prilici da
naprave kritičku analizu pa i autokritiku, što bez sumnje služi kao
iskustvo i nauk svima onima koji nameravaju da od revolucionarne
borbe naprave svoje oružje, a da ne naprave iste greške.
Od prvog časa kada sam pročitala knjigu, u pamćenje mi se
najviše urezao tekst „Ubijeni štenac“, koji od onda nisam zaboravila:
tačno čujem lavež mladunca i naslućujem osećaj krivice. Ne može se
poreći da se, kada je čovek u središtu borbe, odluke moraju donositi
za tili čas, da ponekad i brzina kojom se donose odlučuje o životu
mnogih saboraca, i da tada može biti uveren da je postupio
ispravno, ali da se ne može osloboditi bola koji je neretko skopčan s
takvim odlukama. Sve to ostaje u biću borca; da, oni su ljudska bića,
kao vi ili kao ja, ili kao mnogi drugi, sa svim složenim osećanjima
koja nas kao ljude individualizuju i koja nam omogućavaju da se
osećamo pripadnicima jedne vrste.
Nadam se da ćete uživati i naučiti uz ovo štivo koje je napisao
onaj koga bismo mogli da odredimo kao hroničara poslednjeg
segmenta oslobodilačkog rata moga naroda. Pristupite zasedama,
donosite odluke, i borite se za slobodu zajedno s njegovim borcima
kroz događaje i treptaje jednog od najpredanijih i najviše voljenih
vođa. Ali po završetku čitanja nemojte spuštati oružje, ono
najkorisnije, dakle oružje saznanja i razumevanja – i nastavimo
zajedno da se borimo za znatno bolji svet. Hasta la Victoria
Siempre!{1}

Aleida Gevara Marč

2005
PRVI DEO
 Uvod

Od nekog vremena razmišljali smo kako da sačinimo istoriju naše

revolucije koja bi obuhvatala njene brojne vidove i delove. Često su
njene vođe – privatno ili javno – izrazile želju da sačine tu istoriju,
ali posao je obiman, godine prolaze i sećanje na pobunjeničku borbu
postepeno se rastvara u prošlosti a da činjenice nisu jasno fiksirane,
iako već pripadaju čak i istoriji Amerike. Zbog toga započinjemo
seriju ličnih sećanja na napade, čarke, borbe, kao i na bitke u kojima
smo učestvovali. Naša namera nije da ovu fragmentarnu istoriju
iznesemo kroz sećanja i nekoliko beležaka; naprotiv, želimo da se
tema razvija za sve one koji su to proživeli.
Naše lično ograničenje, dok smo se borili na nekoj određenoj i
naznačenoj tački karte Kube, tokom cele kampanje sprečilo nas je da
istovremeno učestvujemo u bitkama i događajima na drugim
mestima. Verujemo da možemo da počnemo od prve bitke, kako
bismo svim učesnicima revolucionarnog poduhvata omogućili da ga
ispričaju, i to na sređen način – to jest od one jedine u kojoj je
učestvovao Fidel, a koja je po nas bila nepovoljna: reč je o
iznenađenju kod Alegrije de Pija.
Mnogi preživeli ćute o ovoj akciji, ali svaki od njih je takođe
pozvan da iznese svoja sećanja kako bi ona bila priključena istoriji, i
time istorija kompletirana. Tražimo samo da pripovedač bude
potpuno objektivan: da nikada ne kaže nešto netačno tek da bi
razjasnio svoju ličnu poziciju ili da bi je uveličao, još manje da bi se
pravio da je bio na nekom drugom mestu. Tražimo da, pošto napiše
nekoliko stranica tako da svako prema svom obrazovanju i
ustrojstvu može da ih razume, bude što je moguće više samokritičan
kako bi s tih stranica uklonio sve one reči koje se ne tiču realnog
događaja ili onog o čijoj izvesnosti nije potpuno siguran. S druge
strane, upravo takvim nastojanjem i sami započinjemo svoja sećanja.
 Alegrija de Pio

Alegrija de Pio je mesto u provinciji Orijente, opština Nikero,

smešteno blizu Kabo Kruza, gde smo se zatekli 5. decembra 1956,
kada su nas tu našle trupe diktature.
Bili smo iscrpljeni posle pešačenja koje nije bilo toliko dugo
koliko otežano. Iskrcali smo se 2. decembra na mestu poznatom kao
plaža Las Koloradas, kada smo izgubili gotovo svu opremu i hodali
beskonačno dugo, satima kroz močvare morske vode u novim
čizmama. To je izazvalo pojavu žuljeva na nogama gotovo celog
našeg ljudstva. Ali nije obuća bila jedini naš neprijatelj, kao ni
gljivična oboljenja. Stigli smo na Kubu posle sedam dana plovidbe
preko Meksičkog zaliva i Karipskog mora, bez hrane na brodu, u
lošem stanju. Gotovo svi su bili ošamućeni jer nisu navikli na morsko
talasanje, pošto smo 25. novembra izašli iz luke Tukspana, jednog
dana kada je more bilo uzburkano i plovidba zabranjena. Sve je to
ostavilo traga na trupi novajlija koji nikad pre toga nisu bili u borbi.
Od naše ratne opreme ostala je bila pokoja puška, remen i
nekoliko pokvašenih metaka. Naš lekarski arsenal je bio nestao, naši
rančevi većinom su ostali u močvarama. Dan ranije smo hodali noću
po stazama unutar trščara{2} Sentral Nikera, koje je tada pripadalo
Huliju Lobou. Zbog našeg neiskustva, podmirivali smo glad i
utoljavali žeđ jedući šećernu trsku pored puta i ostavljajući tamo
otpatke, ali i bez toga, stražarima nisu bile potrebne posebne
potrage, jer naš vodič, kako smo godinama kasnije saznali, bio je
glavni krivac za izdaju pošto ih je on doveo do nas. Vodič je pušten
na slobodu kad smo stigli do tačke odmora, čime smo pogrešili, i to na
način koji ćemo iskusiti još koji put tokom bitke, sve dok nismo
naučili da pojedini elementi civilnog stanovništva, čije karakteristike
nisu poznate, moraju biti pod nadzorom kad god je reč o opasnim
zonama. Nije trebalo da ga pustimo da ode, tog lažnog vodiča, u
takvim okolnostima.
 U zoru 5. decembra malo je bilo onih koji su mogli da načine još
koji korak; ljudi iznemogli, prevaljivali su kratka rastojanja tražeći
sve duže predahe. Zbog toga je naređena pauza pored trščara, u
retkom šumarku, relativno blizu brda. Većina nas je to prepodne
prespavala. Neobični signali počeli su da se primećuju u podne,
kada su avioni „biber“ i druge vrste manjih vojnih letelica, kao i
privatnih aviončića, počeli da nadleću okolinu. Neki iz naše grupe
mirno su sekli trsku dok su avioni preletali, ne razmišljajući koliko
su vidljivi, s obzirom na niski let i sporo letenje tih neprijateljskih
aviona. Moj posao u to doba, kao lekara trupe, sastojao se u lečenju
ranjenih stopala. Mislim da se sećam svog poslednjeg lečenja tog
dana. Zvao se Umberto Lamote, taj drug, i to je takođe bio i njegov
poslednji dan. U mom sećanju se nalazi umoran i zabrinut lik kako u
rukama nosi cipele što ne može da obuje, dok od ranca s lekovima
za prvu pomoći ide do svog položaja.
Montane i ja smo bili naslonjeni o stablo i govorili o svojoj deci.
Jeli smo oskudno sledovanje – pola kobasice i dva keksa – kada je
odjeknuo pucanj, i za svega nekoliko sekundi čitav uragan metaka –
ili se barem tako učinilo našem uznemirenom duhu tokom tog
vatrenog krštenja – nadvijao se nad grupom od 82 čoveka. Moja
puška nije bila od najboljih; namerno sam takvu tražio jer moje
fizičko stanje je bilo žalosno posle dugog astmatičnog napada koji
sam podneo tokom čitavog morskog puta pa nisam želeo da se
izgubi dobro oružje u mojim rukama. Ne znam u kojem trenutku,
niti kako su se odigrale stvari; sećanja su već mutna. Sećam se da
sred pucnjave, Almeida – tada kapetan – dođe do mene da pita
kakva su naređenja, ali tamo više nije bilo nikoga da ih izda. Kako
sam kasnije saznao, Fidel je uludo pokušao da skupi ljudstvo u
obližnjem trščaru do kojeg se moglo stići samo ako se pređe međa.
Iznenađenje je bilo isuviše veliko, meci isuviše gusti. Almeida
ponovo preuze vođstvo nad svojom grupom. U tom času, jedan
drug ostavi kutiju s municijom gotovo do mojih nogu, to sam mu
rekao, a čovek mi je odgovorio, sa izrazom kojeg se savršeno sećam
zbog zebnje koju je odavalo njegovo lice, nešto kao „nije sad vreme
za kutiju s municijom“, i odmah potom nastavi put trščara (posle ga
je ubio neki od Batistinih žbirova). Možda je to bio prvi put kada se
preda mnom praktično postavila dilema o mojoj posvećenosti
medicini ili o mojoj dužnosti revolucionarnog vojnika. Ispred sebe
sam imao ranac s lekovima i kutiju s municijom; zajedno je bilo
preteško da se prenose, pa sam uzeo kutiju s municijom i ostavio
ranac kako bih prešao čistinu koja me je odvajala od trščara. Tačno
se sećam Faustina Pereza kako čuči na međi pucajući iz svog
automatskog pištolja. Pored mene drug po imenu Arbentosa hodao
je prema trščaru. Rafal koji se nije razlikovao od ostalih sustigao je
obojicu. Osetim snažan udarac u grudi i ranu na vratu; sebe tu
otpišem kao pokojnika. Arbentosa, kome je krv šikljala na nos i usta,
i koji je imao ogromnu ranu od jednog 45--kalibarskog metka, povika
nešto kao „ubiše me“ i stade da sumanuto puca jer se inače u tom
trenutku niko nije video. Sa zemlje rekoh Faustinu: „Skenjali me.“
Faustino me pogleda sred svog posla pa mi reče da nije to ništa, ali u
njegovim očima mogla je da se pročita presuda u vezi s mojom
ranom.
Ostao sam da ležim, ispalio metak prema brdu sledeći isti mračni
p o r i v drugog ranjenika. Odmah sam počeo da razmišljam o
najboljem načinu da umrem u tom času kada je sve izgledalo
izgubljeno. Prisetio sam se davnašnje priče Džeka Londona, u kojoj
se glavni junak prislonjen na stablo drveta sprema da
dostojanstveno okonča svoj život znajući da je osuđen na smrt zbog
mraza na ledenim obalama Aljaske. To je jedina jasna slika. Neko je
čučeći vikao da treba da se predamo, a iza se začuo glas, za koji
posle doznadoh da pripada Kamilu Sijenfuegosu, kako viče: „Ovde
se niko ne predaje...“ – i posle toga psovku. Ponse se približi sav
usplahiren, isprekidanog disanja, pokazujući mesto gde mu je metak
po svemu sudeći prošao kroz pluća. Rekao mi je da je ranjen, a ja
sam mu ravnodušno odgovorio da sam i ja. Nastavi da se vuče
prema trščaru, isto kao i drugovi koji nisu bili ranjeni. Za trenutak
sam ostao sâm, ležeći i dalje, očekujući smrt. Almeida stiže do mene
i obodri me da nastavim; uprkos bolovima, ja sam to učinio i ušli
smo u trščar. Tamo sam video velikog druga Raula Suareza, kome je
metak razneo palac, i Faustina Pereza kako mu ga previja pored
stabla. Posle toga se sve pomutilo zbog malih aviona u niskom letu,
pri čemu je bilo i mitraljeskih pražnjenja koja su sejala još veću zbrku
usred čas danteovskih, čas grotesknih prizora, kao što je onaj kada
je krupan borac hteo da se sakrije iza nekih trski, dok je drugi tražio
tišinu usred zaglušujuće buke pucnjave, a da se ne zna tačno zašto.
Oformljena je grupa koju je vodio Almeida i u kojoj smo bili još
Ramiro Valdes, tada poručnik, i drugovi Čao i Benitez. Sa
Almeidom na čelu prošli smo poslednju među trščara da bismo se
dokopali spasonosnog brda. U tom trenutku su se začuli prvi povici
„vatra“, nad trščarom su se izdigli stubovi dima i vatre; mada to ne
mogu pouzdano da tvrdim, jer sam više mislio na gorčinu poraza i
neizbežnu smrt nego na dešavanja u vezi sa samom borbom. Hodali
smo sve dok nam noć više nije dozvolila da napredujemo, pa smo
odlučili da spavamo svi zajedno na gomili, dok su nas napadali
komarci, dok su nas morili žeđ i glad. Tako je izgledalo naše vatreno
krštenje 5. decembra 1956. u blizini Nikera. Tako je počela da se
stvara buduća Pobunjenička vojska.
 Bitka kod La Plate

Napad na malu kasarnu na ušću reke La Plata, na Sijera Maestri,

bio je naša prva pobeda i ona je svakako odjeknula dalje i od
nepristupačnog područja gde se napad odigrao. Bio je to svima
poziv na pažnju, dokaz da Pobunjenička vojska postoji i da je
spremna da se bori, a za nas i potvrda o mogućnosti završne
pobede.
Četrnaestog januara 1957, svega nešto više od mesec dana posle
iznenađenja kod Alegrije de Pija, dospeli smo na reku Magdalena
koja je od La Plate odvojena zemljanim jezikom koji izlazi iz Maestre
i nestaje u moru odeljujući tako dve male uvale. Tamo smo napravili
nekoliko vežbi gađanja, koje je Fidel naredio kako bi se ljudstvo
obučavalo; neki su pucali prvi put u životu. Tamo smo se takođe i
okupali, nakon mnogo dana kako nismo znali za higijenu, i oni koji
su mogli, presvukli su odeću. U tom trenutku je bilo 23 efektivna
oružja: 9 pušaka s teleskopskim nišanom, 5 poluautomatskih, 4
repetirke, 2 „tompson“ mitraljeza, 2 automatska pištolja i 1 puška
kalibra 16. Toga dana po podne popeli smo se uz poslednju padinu
pre nego što smo stigli blizu La Plate. Do šume smo pratili uzani
puteljak kojim je malo sveta prošlo tako da ga je baš za nas mačetom
prokrčio jedan seljak iz kraja po imenu Melkijades Elijas. To ime
nam je dao naš vodič Eutimio, neophodan personal za nas i sliku
pobunjenog seljaštva; ali nešto kasnije ga je uhvatio Kasiljas, koji
umesto da ga ubije, kupi ga uz ponudu od 10.000 pesa i čin u vojsci
ako ubije Fidela. Bio je vrlo blizu svog nauma, ali mu je ponestalo
hrabrosti da ga ostvari; međutim, njegovo delovanje je i te kako
imalo posledica jer je potkazao naš logor.
U to doba, Eutimio nas je verno služio: bio je jedan od mnogih
seljaka koji su se borili za svoje posede protiv zemljoposednika tog
područja, a onaj koji se bori protiv zemljoposednika istovremeno se
bori protiv žandarmerije koja je sluga te klase.
Tokom hodanja toga dana, zarobili smo dva seljaka za koje se
ispostavilo da su u srodstvu s vodičem. Jedan je pušten na slobodu,
ali je drugi zadržan kao mera opreza. Sutradan, 15. januara, ugledali
smo kasarnu La Plate, dopola izgrađenu od pocinkovanih ploča, i
videli smo grupu polugolih ljudi, na kojima se ipak prepoznavala
neprijateljska uniforma. Mogli smo da primetimo kako, u šest po
podne, pre zalaska sunca, stiže čamac prepun žandarma; neki su
silazili, drugi su se penjali. Kako nismo dobro shvatali šta se tačno
dešava, odlučili smo da napad odložimo za naredni dan.
Od svanuća 16. januara kasarna je stavljena pod prismotru.
Tokom noći se povukla obalska straža; započeto je izviđanje okoline,
ali se vojnici nisu nigde videli. U tri po podne odlučili smo da se
postepeno približimo putu koji se iz kasarne penje pored reke ne
bismo li nešto uočili. Predveče smo prešli reku La Plata, koja je u
stvari plitka, i rasporedili se uz put; posle pet minuta zarobili smo
dva seljaka. Jedan od njih je podsećao na potkazivača; kad su saznali
ko smo i kad smo im rekli da nam namere nisu dobre ako ne budu
jasno govorili, izneli su dragocene podatke. Bilo je nekoliko vojnika
u kasarni, oko 15, a uz to uskoro treba da prođe jedan od trojice
čuvenih starešina oblasti: Čičo Osorio. Ove starešine pripadaju
latifundiji porodice Laviti koja je stvorila ogroman feud i održavala
ga posredstvom terora, uz pomoć individua poput Čiča Osorija.
Ubrzo posle toga pojavio se pomenuti Čičo kako pijan jaše na mazgi
noseći crnčeta opkoračke. Universo Sančez mu je rekao da stane u
ime seoske žandarmerije a ovaj je jednostavno odgovorio:
„Moskito.“ To je bila lozinka.
Uprkos našem stravičnom izgledu, mi smo ipak uspeli da
prevarimo Čiča Osorija jer je bio veoma pijan. Navodno ljut, Fidel
mu reče da je on pukovnik vojske i da je došao da ispita iz kog
razloga još nisu likvidirani pobunjenici, da on može da zađe u brda i
da je zato zarastao bradom a da to što vojska radi jeste „čisto
smeće“; ukratko, prekorno se izrazio o gotovosti neprijateljskih
snaga. Vidno skrušen, Čičo Osorio ispriča kako žandarmi stvarno
provode svoje vreme u kasarni, gde samo jedu i ne dejstvuju; da idu
u nebitne obilaske, i empatično ponovi da treba likvidirati sve
pobunjenike. Tako je otpočelo nabrajanje prijateljskih i
neprijateljskih ljudi u kraju, diskretno ispitujući Čiča Osorija za sve
njih, s tim što smo, naravno, sva pitanja preokretali, ili smo njegove
odgovore prevodili naopako. Kad je Čičo govorio da je neko loš, mi
smo već imali osnova da kažemo da je dobar. Tako je prikupljeno
više od dvadeset imena, a potkazivač je i dalje govorio: ispriča nam
kako su poginula dva čoveka tamo, „ ali moj general Batista me je
odmah oslobodio“. Reče nam kako su upravo šamarali neke seljake
koji se behu malo „uzjogunili“ i da su osim toga, shodno njegovim
rečima, žandarmi nesposobni za to: puštali su ih da pričaju ne
kažnjavajući ih. Fidel ga upita šta bi on uradio s Fidelom Kastrom
kad bi ga uhvatio, a Čičo onda odgovori jednim rečitim gestom da bi
mu razbio... a isto to je rekao i za Kresensija. „Slušajte“, reče
pokazujući na obuću naše trupe izrađenu u Meksiku, „to su cipele
kučkinih sinova koje smo mi ubili.“ Tu, i ne znajući, Čičo Osorio
upravo beše potpisao svoju smrtnu presudu. Na kraju, a na osnovu
Fidelovog predloga, pristao je da nas vodi kako bismo iznenadili sve
vojnike i pokazali im da su vrlo rđavo pripremljeni i da ne
ispunjavaju svoju dužnost.
Primakli smo se kasarni a Čičo Osorio nam je bio vodič, iako
lično nisam bio sasvim siguran da taj čovek nije već primetio našu
prevaru. Međutim, on je nastavio veoma bezazleno, jer je bio toliko
pripit da nije mogao uopšte da rasuđuje, pa smo tako iznova prešli
reku da bismo se primakli kasarni. Fidel mu reče da vojni propisi
predviđaju da zatvorenik mora da bude vezan: čovek se ne
suprotstavi, već nastavi kao zatvorenik iako toga nije bio svestan.
Objasni da se jedina postavljena straža nalazi na ulazu u kasarnu i
da je tek u izgradnji i da je kuća drugog predradnika po imenu
Onorio isto tu, pa nas povede do mesta blizu kasarne kuda prolazi
put za Masio. Drug Luis Krespo, danas major, poslat je u izviđanje
pa se vratio s vešću da su podaci koje je dao predradnik tačni, jer se
vide dve građevine i u sredini crvena tačka od zapaljene cigare
žandarma.
Kada smo bili spremni da se približimo, bili smo prinuđeni da se
sakrijemo i da pustimo da tri stražara prođu na konju terajući sa
sobom kao mazgu jednog zatvorenika pešice. Dok su prolazili pored
mene, sećam se reči jadnog seljaka koji je govorio: „Ja sam kao i vi“,
i odgovora nekog čoveka koji je posle identifikovan kao kaplar
Basol: „Umukni i teraj dalje da te ne bih poterao bičem.“ Mi smo
mislili da je taj seljak van opasnosti čim nije u kasarni te prema tome
nije izložen paljbi u trenutku napada; međutim, sutradan, kada su
saznali za napad i njegov ishod, njega su mučki ubili u Masiou.
Napad smo bili pripremili sa dvadeset dva raspoloživa oružja.
Bio je to važan trenutak pošto smo inače imali malo metaka; kasarna
je ipak morala da bude osvojena, u suprotnom znači da smo
potrošili municiju, te da ostajemo bespomoćni. Drug poručnik Hulio
Dijaz, koji je junački pao kod El Uvera, s Kamilom Sijenfuegosom,
Benitezom i Kalikstom Moralesom, s poluautomatskim puškama
opkoliće kuću od palme s krajnje desne strane. Fidel, Universo
Sančez, Luis Krespo, Kaliksto Garsija, Fahardo – danas major istog
prezimena kao naš lekar Piti Fahardo, koji je pao u Eskambraju – i
ja, napašćemo iz centra. Raul sa svojim ljudima i Almeida sa svojim,
napašće kasarnu s leve strane.
Tako smo počeli da se primičemo neprijateljskim položajima sve
dok nismo stigli na četrdesetak metara. Bila je zgodna mesečina.
Fidel je započeo pucnjavu s dva mitraljeska rafala koja su odmah
propraćena svim raspoloživim puškama. Odmah su vojnici pozvani
na predaju, ali bez ikakvog rezultata. Kad je započela pucnjava,
presuđeno je doušniku i ubici Čiču Osoriju.
Napad je počeo u dva sata i četrdeset minuta iza ponoći, a
stražari su pružili veći otpor od očekivanog. Tu je bio i saržant koji
je imao M-1, te je uzvraćao paljbom svaki put kada smo mu govorili
da se preda. Izdata je naredba da se bace naše stare granate
brazilskog tipa, pa Luis Krespo baci svoju, a i ja onu koja mi je
sledovala. Međutim, nisu eksplodirale. Raul Kastro baci dinamit bez
ikakvog efekta. Trebalo je tada da priđemo i spalimo kuće, čak i
rizikujući sopstveni život. U tim trenucima Universo Sančez pokuša
da to prvi učini pa nije uspeo, posle je to pokušao Kamilo
Sijenfuegos, ali takođe nije uspeo, i na kraju smo Luis Krespo i ja
prišli jednoj šupi koju je on zapalio. Na svetlosti vatre mogli smo da
vidimo da su na tom mestu jednostavno čuvali plodove obližnje
plantaže kokosovih palmi, ali smo naložili vojnicima da napuste
borbu. Jedan od njih, u bekstvu, umalo da se nabode na pušku Luisa
Krespa, koji ga rani u grudi, oduze mu oružje i tako smo nastavili da
pucamo na kuću. Kamilo Sijenfuegos iza jednog drveta krenu da
puca na saržanta u bekstvu i tako potroši ono malo municije koju je
imao.
Vojnici, gotovo bez zaštite, bivali su ranjeni našim mecima.
Kamilo Sijenfuegos, s naše strane prvi uđe u kuću odakle su dopirali
povici o predaji. Ubrzo smo napravili bilans okršaja u pogledu
oružja: 8 „springfilda“, 1 mitraljez „tompson“ i nekih 1.000 metaka;
mi smo potrošili nekih 500 metaka. Osim toga, imali smo remena,
goriva, noževa, odeće, nešto namirnica, a što se tiče gubitaka, oni su
imali dva poginula i pet ranjenika, uz tri zarobljenika. Neki pored
doušnika Onorija uspeli su da pobegnu. S naše strane, ni
ogrebotine. Spaljene su kuće vojnika i onda smo se povukli, nakon
što smo ranjenicima ukazali najbolju moguću pomoć, od čega su
trojica njih bili u ozbiljnom stanju pa su posle i preminuli, kako smo
saznali nakon konačne pobede; njih smo predali na dalju negu
zarobljenim vojnicima. Jedan od tih vojnika kasnije se pridružio
trupama komandanta Raula Kastra i tako stigao do čina poručnika,
a poginuo je u avionskoj nesreći pošto je rat već bio dobijen.
Naš odnos prema ranjenicima oduvek se razlikovao od odnosa
vojske koja nije samo ubijala naše ranjene, nego je i svoje napuštala.
Ova razlika je vremenom počela da ostavlja posledice, i time postala
jedan od činilaca naše pobede. Tamo, što je bilo veoma bolno za
mene jer sam kao lekar osećao potrebu da sačuvamo zalihe za naše
trupe, Fidel naredi da se zarobljenicima predaju svi raspoloživi
lekovi radi nege ranjenih vojnika, pa smo tako i postupili. Isto tako
smo na slobodu pustili civile, i u 4.30 17. januara krenuli smo ka
Palma Moči, gde smo stigli pred zoru, brzo zalazeći i tražeći
najnepristupačnije delove Maestre.
 Tužan prizor se otvarao pred našim očima: jedan kaplar i jedan
predradnik veče pre toga rekoše svim porodicama iz tog mesta da će
avijacija sve to bombardovati i da će gotovo kod većine seljaka izazvati
pravi egzodus prema obali. Kako niko nije znao za naš boravak u
tom kraju, delovalo je kao da je to manevar između predradnika i
seoske žandarmerije, ne bi li oni od seljaka oteli njihovu zemlju i
ostala dobra, ali njihova laž se podudarila s našim napadom i to je
postajala istina, tako da je teror u tom trenutku posejan pa je
egzodus bilo nemoguće zaustaviti.
Ovo je bila prva pobedonosna bitka Pobunjeničke vojske; desilo
se da smo u ovoj i u sledećoj bici mi jedini put za života naše trupe
imali više oružja nego ljudi... Seljak nije bio spreman da se pridruži
borbi, a veza s bazama u gradu praktično nije postojala.
 Bitka kod Paklenog potoka

Pakleni potok je potočić kratkog toka koji se uliva u reku Palma

Moča. Udaljavajući se od Palma Moče i idući uzvodno kroz padine
koje ga okružuju, mi smo obalom stigli do jedne male kružne uvale
na brdu, gde su se izdizale dve male kolibe pa smo tu postavili
logor, prazneći, naravno, kuće seljaka.
Fidel je računao da će vojska doći po nas i da će nas manje-više
lokalizovati, pa odluči da tu postavi zasedu kako bi bili uhvaćeni
neprijateljski vojnici. Shodno tome je rasporedio ljude.
Fidel je stalno nadzirao linije i išao u obilazak da bi se uverio u
delotvornost odbrane. Devetnaestog januara ujutru desio se slučaj
koji je mogao da ima teške posledice. Kao trofej iz bitke kod La
Plate, ja sam bio poneo kacigu kaplara Batistine armije te sam je sav
ponosan nosio, pa i prilikom obilaska trupa, kroz brda, a
prethodnica čula izdaleka kako stižemo i onda videla kako grupu
predvodi jedan s kacigom. Srećom, u tom trenutku su upravo čistili
oružje i samo je u funkciji bila puška Kamila Sijenfuegosa, koji je
osuo paljbu na nas, mada je odmah shvatio svoju grešku: prvi metak
nije pogodio metu i automatska puška se zaglavila tako da nije
mogla dalje da puca. Ovaj slučaj pokazuje stanje napetosti u kome
smo svi bili dok smo iščekivali bitku kao neki vid oslobođenja. To su
trenuci kada čak i oni s najdebljim živcima osećaju izvesno klecanje
kolena i svi jedva čekaju da kucne zlatni čas rata, a to je bitka.
Međutim, nije to bila želja za borbom, daleko od toga – mi smo to
radili jer je bilo neophodno.
U zoru 22. januara začuli su se sporadični pucnji u oblasti reke
Palma Moča i to nas je podstaklo da održimo svoju liniju u boljem
stanju; podstaklo nas je da se bolje pričuvamo i da sačekamo
predstojeće prisustvo neprijateljske trupe. Pošto se pretpostavljalo
da su vojnici blizu, nije bilo ni doručka ni ručka. Sa seljakom
Krespom bili smo otkrili kokošarnik pa smo racionalizovali upotrebu
jaja ostavljajući jednu koku, kao što je prirodno da bi i dalje snela.
Tog dana, s obzirom na pucnjavu koju smo čuli u toku noći, Krespo
odluči da treba da pojedemo poslednje jaje, i tako smo i uradili. Bilo
je podne kada smo primetili ljudsku priliku u jednoj od koliba.
Isprva smo pomislili da neki od drugova nije poslušao naredbu da se
ne približi kući. Međutim, nije bilo tako. Jedan od vojnika diktature
došao je da ispita kolibu. Posle su se pojavila njih šestorica, a kad su
krenuli, trojica su bila izložena pogledu. Mogli smo da vidimo kako
stražar, pošto se osvrnuo na sve strane, čupa neke trave, stavlja ih
na uši u pokušaju kamuflaže, te seda u hladovinu sasvim mirno, bez
ikakve strepnje na licu, jasno vidljivom kroz teleskopski nišan.
Fidelov pucanj, a Fidel je otvorio vatru, usmrti ga smesta, a vojnik je
samo stigao da povikne nešto kao „joj majčice!“, te pade da ne bi
nikad više ustao. Pucnjava je uzela maha pa su pala i dva drûga
nesrećnog vojnika. Odjednom sam otkrio da je u drugoj kolibi, još
bližoj mom položaju, vojnik koji pokušava da se skloni od naše
paljbe. Videle su mu se samo noge jer ga je s mog položaja zaklanjao
krov kolibe. Prvi put sam opalio i promašio; drugi pucanj pogodi
čoveka u grudi i on pade zabadajući pušku bajonetom u zemlju. Dok
me je seljak Krespo pokrivao, stigao sam do kuće, odakle sam
mogao da vidim leš i da uzmem municiju, pušku i još neke stvari.
Čovek je dobio metak posred grudi i mora da mu je on razneo srce
pa je smrt bila trenutna; već je ispoljavao prve znakove mrtvačke
ukočenosti, možda i usled zamora svog poslednjeg dana.
Borba se odigrala izuzetnom brzinom i ubrzo smo svi počeli da
bežimo, svako sa svoje strane, pošto smo postigli postavljene ciljeve.
Kada smo se presabrali, ustanovili smo da smo potrošili otprilike
900 metaka i da je 70 nadoknađeno iz jednog punog remena, kao i
jedna puška. Bio je to „garand“ koji je pripao Efiheniju Ameiheirasu,
koji ga je nosio tokom bezmalo čitavog rata. Izbrojana su četvorica
mrtvih kod neprijatelja, ali mesecima kasnije smo doznali, kad smo
uhvatili jednog doušnika, da su ih u stvari bila petorica. Nije bila
potpuna pobeda, ali ni Pirova. Odmerili smo svoje snage s vojskom,
i pokazali se u novim okolnostima.
To nam je bitno popravilo raspoloženje i omogućilo da ceo dan
nastavimo pentrajući se na najnepristupačnija brdâ kako bismo
izmakli poteri većih grupa neprijateljske vojske. Tako smo dospeli
na drugu stranu planine, gde smo išli uporedo s Batistinom trupom
koja se takođe dala u bekstvo, pa se popela na ista brda da bi
nastavila s druge strane. Tokom dva dana, naše trupe i trupe
neprijatelja hodale su maltene zajedno i ne primećujući to: jednom
smo spavali u dve kolibe, jedva razdvojeni malom rekom kao što je
La Plata, na svega nekoliko okuka jedni od drugih. Poručnik koji je
komandovao patrolom bio je Sančez Moskera i njegovo ime se
pročulo na Sijera Maestri zbog njegovih pljački. Valja objasniti da su
pucnji koje smo mi čuli nekoliko časova pre akcije bili ispaljeni kako
bi bio ubijen jedan „haićanski žutokljunac“ koji nije hteo da povede
trupe do našeg skloništa. Da nisu počinili to ubistvo, ne bismo mi
bili tako pripravni.
Ponovo smo bili pretovareni, mnogi od nas su nosili i po dve
puške; u takvoj situaciji nije bilo lako prevaliti put, ali, očigledno,
moral je bio iznad svega, suprotno moralu koji je ovladao nakon
propasti kod Alegrije de Pija. Nekoliko dana ranije porazili smo
manje brojnu grupu koja se bila ušančila u jednoj kasarni; sad smo u
maršu porazili kolonu čiji je broj prevazilazio naše snage, pa smo
mogli da shvatimo važnost koju u ovakvom ratovanju ima
likvidiranje prethodnice, jer bez prethodnice – vojska ne može da
napreduje.
 Vazdušni napad

Posle pobedonosne bitke protiv snaga Sančeza Moskere, išli smo

obalom reke La Plata, a posle, pošto smo prešli reku Magdalena,
vratili smo se u oblast koju smo mi već znali kao Karakas. Ali
atmosfera koja je tu vladala odudarala je od one koju smo osetili
kada smo se prvi put krili na toj istoj padini i kada nas je ceo narod
podržavao. Sada su Kasiljasove trupe prošle tuda i posejale teror na
celom području. Seljaci su otišli i samo su ostale prazne kolibe i
poneka životinja koju bismo mi žrtvovali radi jela. Iskustvo nam je
govorilo da nije uputno živeti po kućama, tako da, pošto smo
prenoćili u jednoj od njih, koja je bila izdvojena, popeli smo se
uzbrdo i postavili logor pored bare, gotovo na vrhu brda kod
Karakasa.
Tamo dođe do mene Manuel Fahardo, da me upita može li se
dogoditi da izgubimo rat. Naš odgovor, nezavisno od euforije i
pobeda, bio je uvek isti: rat se dobija bez pogovora. Objasnio mi je
da me to pita jer mu je izvesni Moran rekao da nije moguće dobiti
rat, da nam se crno piše, i da ga je pozvao da napusti borbu. Preneo
sam Fidelu ove informacije i otkrio sam da je upravo taj Moran sâm
već bio izvestio Fidela Kastra kako opipava puls ljudstvu da proveri
moral trupe. Složili smo se da to nije najprimereniji način, i Fidel
održa manju bukvicu pozivajući na veću disciplinu i objašnjavajući
kakve sve opasnosti vrebaju ako se ona ne poštuje. Uz to je najavio
da će tri prekršaja biti kažnjena smrtnom kaznom: neposlušnost,
dezerterstvo i defetizam.
Situacija nije tih dana bila previše vesela. Kolona, bez bodrosti
koja se kuje u borbi a uz to i bez jasne ideološke svesti, nikako da se
konsoliduje. Jedan dan jedan, drugi dan drugi – drugovi su nestajali;
tražili su funkcije koje su ponekad bile znatno opasnije u gradu, ali
koje su uvek značile bekstvo pred nemilosrdnim uslovima brda.
Ipak, vojnički život se nastavljao svojim tokom. Moran zvani
Galicijac nije štedeo snage tražeći hranu i uspostavljajući veze sa
seljacima iz obližnjih mesta.
U takvim smo uslovima bili 30. januara ujutru. Eutimio Gera,
izdajnik, bio je zatražio dozvolu da obiđe bolesnu majku, i Fidel mu
to odobri, dajući mu uz to i nešto novca za put. Prema njegovim
rečima, put će potrajati nekoliko nedelja; mi još nismo bili shvatili
niz činjenica koje su kasnije bile jasno razjašnjene naknadnim
ponašanjem pomenutog. Kad se iznova priključio trupi, Eutimio
reče da je bio stigao blizu Palma Moče kada je doznao da su nam
vladine snage na tragu i da je pokušao da nas obavesti, ali da je
samo naišao na leševe nekih vojnika u Delfinovoj kolibi, a Delfin je
jedan od seljaka na čijem imanju se odigrala bitka kod Paklenog
potoka, i da je sledio naš trag kroz Sijeru dok nas nije tamo našao. U
stvari, desilo se da je on bio uhvaćen i da je već radio kao agent
neprijatelja, jer je pristao da primi novčanu nadoknadu i vojni čin
ako ubije Fidela.
Kao deo plana, Eutimio beše napustio logor dan ranije, i ujutru,
posle hladne noći, kad smo tek ustajali, začuli smo brujanje aviona
koje nismo mogli da lokalizujemo jer smo bili na brdu. Vatra za
kuvanje je bila upaljena dvesta metara niže, pored male bare, tamo
gde je logorovao špic prethodnice. Odjednom se začulo pikiranje
borbenog aviona i štektanje mitraljeza, a ubrzo potom i bombe.
Naše iskustvo je bilo veoma nedovoljno u tim trenucima, dok smo
odasvud slušali pucnjeve. Meci kalibra 50 milimetara eksplodirali bi
u dodiru s tlom i padajući blizu nas stvarali su utisak da izlaze iz
samog brda, dok su se istovremeno čuli i mitraljeski pucnji iz
vazduha. To nas je navelo na pomisao da je posredi zapravo
kopneni napad.
Naređeno mi je da sačekam ljude sa špica prethodnice i da
prikupim stvari koje smo ostavili zbog vazdušnog napada. Mesto
okupljanja bila je Dimna jama. U tom trenutku moj drug je bio Čao,
veteran španskog rata. Sačekali smo neko vreme da stigne neko od
nestalih drugova, ali nismo nikoga našli. Krenuli smo da pratimo
tragove kolone sledeći neke neprecizne znakove i noseći veliki
tovar, dok nismo odlučili da sednemo i predahnemo na čistini šume.
Nakon nekog vremena, kad smo začuli buku i primetili kretanje,
videli smo da i oni napreduju sledeći iste tragove koje su sledilli i
Giljermo Garsija (sada major) i Serhio Akunja, obojica pripadnici
prethodnice, koji su dolazili da se pripoje grupi. Posle izvesnog
razmatranja, Giljermo, Garsija i ja ponovo smo krenuli prema logoru
da vidimo šta se dešava, jer se nije čuo nikakav zvuk: avioni su bili
nestali. Videli smo prizor pustoši: s neobičnom preciznošću koja se
tokom rata, srećom, više nije ponovila, kuhinja je bila napadnuta,
peć razbijena u paramparčad usled dejstva mitraljeza, a jedna
bomba je eksplodirala tačno posred logora naše prethodnice, ali tek
nešto posle povlačenja ljudi. Galicijac Moran i jedan drug pošli su u
izvidnicu i samo se Moran vratio javivši da je izdaleka video avione,
da ih je pet, a da, osim toga, nema trupa u blizini. Nastavili smo nas
petorica da hodamo s velikim tovarom, sred pustošnog prizora kuća
naših nekadašnjih prijatelja, sada potpuno spaljenih. Sve što smo u
jednoj od njih našli bila je mačka koja je bolno mjaukala, kao i svinja
koja je grokćući izašla kada nas je čula. Čuli smo za Dimnu jamu, ali
nismo tačno znali gde je to mesto. Tako smo u velikoj neizvesnosti
proveli noć, čekajući da vidimo drugove, a strepeći da ne naiđemo
na neprijatelja.
Trideset prvog januara ulogorili smo se na vrhu padine s koje su
se videle neke oranice, zbog čega smo pretpostavili da će to biti
Dimna jama; obavljeno je nekoliko istraživanja, ali ništa nije nađeno.
Serhio, jedan od petorice, pomislio je da je video dve osobe s
kačketima, ali nije mogao brzo da nas obavesti, tako da nismo
nikoga ni sustigli. Sa Giljermom smo pošli u izvidnicu do kraja
doline, blizu obala Ahija, gde nam je jedan Giljermov drug dao
nešto da pojedemo, ali su svi bili veoma zaplašeni. Taj drug nam je
javio da su stražari zaplenili i spalili svu robu Sira Frijasa: mazge su
rekvirirane a gonič ubijen. Prodavnica Sira Frijasa je spaljena a
njegova žena privedena. Ljudi koji su ujutru prošli bili su pod
naredbama komandanta Kasiljasa, koji je prenoćio u blizini kuće.
Prvog februara ostali smo u našem malom logoru, praktično pod
vedrim nebom, oporavljajući se od umora zbog pešačenja
prethodnog dana. U jedanaest pre podne začula se pucnjava s druge
strane padine, a posle, još bliže, i neko zapomaganje, kao da neko
traži pomoć. Izgleda da je sve to dokrajčilo živce Serhija Akunje, koji
je nečujno ostavio svoj remen i svoju pušku i napustio stražarsko
mesto koje je njemu bila povereno. Zapisali smo u svom ratnom
dnevniku da je odneo seljački šešir, limenku kondenzovanog mleka
i tri kobasice; u tom trenutku nam je teško pao nestanak
kondenzovanog mleka i kobasica. Nekoliko sati kasnije čuli smo
buku pa smo se pripremili za odbranu iako nismo znali da li nas je
dezerter izdao, ali se pojavio Kresensio s dugom kolonom, koju su
sačinjavali gotovo svi naši, kao i neki novi ljudi iz Manzanilja, koji su
se pridružili pod vođstvom Roberta Pesanta. Od naših nije bilo
Serhija Akunje, dezertera, kao ni drugova Kaliksta Moralesa,
Kaliksta Garsije i Manuela Akunje. Tu je bio i novi regrut koji se
nedavno bio pridružio koloni, a koji se izgubio u pucnjavi prvog
dana.
Ponovo smo se spustili u dolinu Ahija i na putu su razdeljene
stvari koje su doneli ovi iz Manzanilja, uključujući tu i hiruršku
opremu i preobuku za sve. Veoma nas je dirnulo to što u tom
trenutku možemo da obučemo čiste stvari sa inicijalima koje su
izvezle devojke iz Manzanilja. Sutradan, 2. februara, kada se
navršavalo dva meseca od iskrcavanja s „Granme“, na okupu je bila
jedna homogena grupa; njoj se priključilo još desetak ljudi iz
Manzanilja i osećali smo se jačim i bodrijim nego ikada. Imali smo
više rasprava o tome kako se desilo iznenađenje i napad aviona, i svi
smo se složili da su vatra založena tokom dana i dim koji se širio i
doveli avione do nas. Tokom mnogih meseci, a možda čak i čitavog
rata, sećanje na to iznenađenje pritiskalo je duh trupe i do kraja rata,
vatra više nije paljena preko dana na otvorenom, iz straha da se ne
ponovi neki neprijatan događaj.
Činilo nam se nemogućim, i mislim da to nikome nije palo na
pamet, da je u osmatračkom avionu, kako smo nazivali doušnika,
bio izdajnik Eutimio Gera i da je objašnjavao Kasiljasu gde se mi
nalazimo, ali bilo je tako. Bolest njegove majke bila je samo izgovor
koji je on upotrebio da bi izašao i potražio ubicu Kasiljasa.
Još neko vreme posle toga Eutimio Gera je igrao važnu negativnu
ulogu u razvoju našeg oslobodilačkog rata.
 Iznenađenje
kod Altos de Espinose

Posle prethodno opisanog vazdušnog iznenađenja, napustili smo

padine Karakasa nastojeći da se po svom tragu vratimo u poznate
oblasti, odakle bismo mogli da uspostavimo direktnu vezu s
Manzaniljom, da dobijemo veću pomoć spolja i da malo bolje
shvatimo prilike u zemlji.
Zbog toga smo se vratili, prelazeći Ahi, na teritorije koje smo već
svi poznavali, dok nismo stigli do kuće starog Mendoze. Put kroz
padinu morao je da se krči mačetom jer tim putem odavno niko nije
prošao, pa je napredovanje bilo veoma sporo. Proveli smo noć na
nekoj od tih visina praktično bez jela.
Još uvek se kao jedne od velikih gozbi u svom životu sećam
trenutka kada se seljak Krespo, zahvaljujući njegovom prethodnom
štekovanju i govoreći da je to za prijatelje, pojavio s limenkom – a u
njoj četiri kobasice. Seljak, Fidel, ja i još neko i te kako smo se
zasladili tim oskudnim sledovanjem, baš kao da je u pitanju izdašna
gozba. Marš je nastavljen do kuće koja se nalazila s desne strane
Karakasa, gde će stari Mendoza da nam spremi nešto za jelo, uza
sav svoj strah ali i uz seljačku odanost. On nas je primao kad god
bismo tuda prolazili odazivajući se tako na prijateljsku obavezu
prema Kresensiju Perezu ili nekim drugim seljacima koji su već bili
u trupi.
Za mene je marš bio veoma naporan jer sam dobio napad
malarije pa su seljak Krespo i nezaboravni drug Hulio Zenon Akosta
ti koji su mi pomogli da izguram tako težak dan. Kada bismo stigli u
takva mesta, nikada ne bismo spavali po kućama; ali moje stanje kao
i stanje čuvenog Galicijca Morana, koji je uvek iznalazio zgodnu
priliku da se razboli, učinili su da nas pošalju da spavamo pod
krovom kuće dok je trupa nadzirala okolinu i dolazila kući samo
radi jela.
 Bilo je neophodno da se gerila pročisti jer je u njoj bila i grupa
ljudi vrlo niskog morala, a i poneki koji su bili ozbiljno ranjeni.
Među ovim poslednjima bili su sadašnji ministar unutrašnjim
poslova Ramiro Valdes i Ignasio Perez, jedan od Kresensiovih
sinova koji je posle slavno poginuo u činu kapetana. Ramirito je
pretrpeo težak udarac u koleno, koje mu je inače bilo osetljivo
nakon ranjavanja u kasarni Monkada, tako da smo morali da ga
pustimo. Otišli su još neki momci čiji je odlazak pre bio dobitak za
trupu. Sećam se jednog koji je dobio nervni slom i počeo da vrišti,
sred one samoće brda i gerile, da su mu govorili o jednom logoru s
puno hrane i sa protivvazdušnom odbranom, a da ga umesto toga
avioni saleću i da nemaju utvrđeno mesto, niti hrane, pa čak ni vodu
za piće. Manje-više to je utisak boraca tokom prvih dana ratovanja.
Kasnije, oni koji su ostali i odoleli početnim iskušenjima, navikli su
se na prljavštinu, nedostatak vode, hrane, krova nad glavom,
sigurnosti, i naučili su da žive uzdajući se stalno i jedino u pušku i u
okrilje jedinstva i otpora malog gerilskog jezgra.
Siro Frijas je stigao s nekim drugovima koji su se tek priključili
gerili donoseći niz vesti koje nas danas zasmejavaju, ali koje su nas
tada ispunile pomešanim utiscima: da Dijaz Tamajo samo što se nije
preokrenuo, te da „ašikuje“ s revolucionarnim snagama; da je
Faustino uspeo da prikupi na hiljade pesa; ukratko, da se sabotaža
širi po celoj zemlji i da se haos primiče vladi. Osim toga, bila je tu i
tužna ali poučna vest: Serhio Akunja, onaj dezerter od pre nekoliko
dana, otišao je u kuću nekih rođaka, tamo je stao da priča svojim
rođacima o svojim gerilskim podvizima, to je čuo izvesni Pedro
Erera, prijavio ga žandarmeriji, pa je došao kaplar Roseljo{3},
podvrgao ga mučenju, ispalio u njega četiri metka i, po svemu
sudeći, na kraju ga obesio. To pokazuje ljudstvu vrednost jedinstva i
jalovost pokušaja da se pojedinačno izmakne kolektivnoj sudbini; ali,
osim toga, to pred nas postavlja potrebu da promenimo mesto, jer
vrlo je verovatno da je čovek progovorio pre nego što je ubijen, a on
je poznavao Florentinovu kuću u kojoj smo mi tada boravili. U tom
trenutku desio se neobičan događaj, koji nam je kasnije, kad smo sve
povezali, obasjao um: Eutimio Gera reče da je u snu saznao za smrt
Serhija Akunje i da ga je, štaviše, kaplar Roseljo ubio. To je
pokrenulo podužu filozofsku raspravu o tome da li je moguće
predskazati događaje kroz san ili nije. Deo mog svakodnevnog posla
sastojao se u tome da ljudima pružim objašnjenja kulturoloških ili
političkih sadržaja, zbog čega sam pokušao da objasnim da to nije
moguće, da je možda posredi velika slučajnost, da svi inače mislimo
da se tako nešto moglo desiti nekome kao Serhiju Akunji, da je
Roseljo onaj koji vreba u kraju itd. Universo Sančez reši zagonetku
rekavši da je Eutimio „krijumčar“, da će biti da mu je neko rekao, jer
on je bio izašao dan ranije, kada je doneo pedeset limenki mleka i
jednu vojnu baterijsku lampu. Jedan od onih koji je najviše insistirao
na teoriji prosvetljenja bio je nepismeni seljak od nekih četrdeset pet
godina, koga sam inače već pomenuo: Hulio Zenon Akosta. Bio je to
moj prvi učenik na Sijeri, trudio se da se opismeni, i tamo gde bismo
zastali, ja sam ga podučavao prvim slovima; bili smo u fazi
raspoznavanja A i O, E i I. S puno predanosti, ne obazirući se na
protekle godine nego na ono što tek predstoji, Hulio Zenon prionu
na posao. Možda njegov primer može u ovoj godini da posluži
mnogim seljacima, njegovim drugovima u tom kraju u vreme rata ili
onima koji poznaju njegovu istoriju, jer Hulio Zenon Akosta je bio
jedan od velikih drugova toga doba. Bio je to neumoran čovek,
poznavalac područja, onaj koji uvek pomaže borcu u nevolji, onome
u gradu koji još nema dovoljno snage da izađe iz meteža; onaj koji
donosi vodu sa udaljenog izvora, koji brzo loži vatru, koji pronalazi
potrebno drvo za potpalu, po kišnom danu; ukratko, bio je to čovek
za sve u to doba.
Jedne noći Eutimio reče da nema ćebe, i upita da li Fidel može da
mu pozajmi jedno. Tog februara je na vrhu brda bilo hladno. Fidel
mu odgovori da će na taj način obojici biti hladno, i predloži mu da
spavaju pokriveni istim ćebetom te da će to bolje poslužiti i jednom i
drugom. Tako je i bilo: Eutimio Gera je proveo celu noć s Fidelom,
uz pištolj 45-icu, kojim mu je Kasiljas bio naložio da ga ubije, kao i s
dvema granatama kojima je trebalo da obezbedi svoje povlačenje s
brda. On je Universa Sančeza i mene, jer smo u to vreme bili uvek
blizu Fidela, upitao o Fidelovim stražarima rekavši nam: „Mnogo me
zanima to u vezi sa stražama; valja uvek biti na oprezu.“ Objasnili
smo mu da se u blizini nalaze tri stražara, i mi sami, veterani
„Granme“ i Fidelovi ljudi od poverenja, smenjivali smo se čitave
noći da bismo ga lično štitili. Eutimio provede tu noć pored vođe
revolucije, držeći ga na nišanu, iščekujući priliku da ga ubije, ali se
ne usudi. Cele noći dobar deo kubanske revolucije zavisio je od
premišljanja, sabiranja i oduzimanja hrabrosti i straha, užasa i,
možda, prigovora savesti, od ambicije o moći i novcu jednog
izdajnika; ali srećom po nas, zbir inhibirajućih činilaca bio je veći, i
osvanu naredni dan a da se ništa nije desilo.
Već smo bili izašli iz Florentinove kuće i nalazili smo se u
kanjonu presahlog potoka gde smo logorovali. Siro Frijas beše otišao
u svoju kuću, koja je bila relativno blizu, tek da je obiđe, pa donese
neke kokoške i nešto hrane. Duga kišna noć koju smo podneli bez
nepromočive zaštite nadoknađena je ujutru toplom čorbom i još
nekim namirnicama. Doneli su vest da je i Eutimio prolazio tuda.
Eutimio je ulazio i izlazio, i bio je čovek od poverenja. On nas je
zatekao u Florentinovoj kući i objasnio da je, posle njegovog izlaska
da vidi bolesnu majku, video šta se sve desilo u Karakasu, te da je
pratio naše tragove da vidi šta se dešava, i reče da mu je majka
dobro. Odlikovao se izuzetnom odvažnošću. Mi smo bili u mestu
zvanom Altos de Espinosa, vrlo blizu kompleksu brdâ El Lomon,
Loma del Buro, Karakas, koje su avioni stalno mitraljirali. Sa
izrazom onoga koji predskazuje budućnost, Eutimio je govorio:
„Danas sam vam rekao da će mitraljirati Lomu del Buro.“ Avioni su
mitraljirali Lomu del Buro a on je skakao od radosti što je pogodio.
Devetog februara 1957. Siro Frijas i Luis Krespo pošli su u
uobičajena izviđanja u potrazi za hranom i sve je bilo mirno, kad
utom, u deset pre podne, seoski momak po imenu Labrada,
nedavno pridružen, uhvati osobu koja je bila blizu mesta. Ispostavi
se da je to Kresensiov rođak i prodavac u Selestinovoj radnji, gde se
nalazila Kasiljasova trupa. On nas izvesti da u kući ima 140 vojnika, i
s našeg položaja stvarno se mogla videti jedna uzvišena golet u
daljini. Osim toga, uhapšeni je rekao da je porazgovarao sa
Eutimiom i da mu ovaj reče da će narednog dana čitavo područje
biti bombardovano. Kasiljasova trupa bila je u pokretu, pri čemu nije
moglo da se odredi u kom pravcu se kreće. Fidel je posumnjao;
čudnovato Eutimiovo ponašanje je najzad doprlo do naše svesti pa
su počela nagađanja. U 13.30 Fidel odluči da napusti to mesto pa
smo se popeli na vrh brda, gde smo sačekali drugove koji su bili u
izvidnici. Nedugo posle toga, stigli su Siro Frijas i Luis Krespo; ništa
neobično nisu videli, sve je bilo normalno. Upravo smo razgovarali
o tome kada se Siru Redondu učini da vidi kako se neka senka
šunja; zatražio je tišinu i pripremio pušku. U tom času se začuo
pucanj a potom i pražnjenje. Vazduh je ubrzo bio ispunjen
pucnjevima i eksplozijama izazvanim napadom koji je bio uperen u
mesto na kojem smo pre toga logorovali. Polje je ubrzo bilo prazno;
posle sam saznao da je Hulio Zenon Akosta zauvek ostao na vrhu
brda. Neobrazovani seljak, nepismeni seljak koji je umeo da shvati
ogromne zadatke što će ih revolucija imati nakon pobede i koji se
pripremao za to već od prvih slova, neće moći da dovrši svoj posao.
Mi ostali smo se razišli u trku; ranac, koji je bio moj ponos, pun
lekova, neke rezervne hrane, knjigâ i ćebadi, ostade u mestu. Uspeo
sam da izvadim ćebe batističke vojske, trofej s La Plate, i trčeći
pođoh s njime.
Ubrzo sam se sastao s jednom grupom. Tamo su bili Almeida,
Hulito Dijaz, Universo Sančez, Kamilo Sijenfuegos, Giljermo Garsija,
Siro Frijas, Motola, Pesant, Emilio Labrada, Jajo i ja{4}. Pošli smo
krivudavim putem ne bismo li izmakli pucnjavi, a nismo znali šta je
sa ostalim drugovima. Pojedinačne detonacije su se čule za nama,
naše tragove je bilo lako pratiti, jer zbog brzine bekstva nismo mogli
da ih otklonimo. U 17.15, po mom satu, stigli smo do strmine kojom
se brdo završavalo. Posle izvesnog oklevanja, odlučili smo da je
bolje da tu prenoćimo, jer ako pređemo preko dana, oni će nas
videti; a ako stignu prateći naše tragove, položaj nam je
omogućavao odbranu. Međutim, pošto se oni nisu pojavili, mogli
smo da nastavimo put uz neprecizno vođenje Sira Frijasa, koji je
donekle poznavao kraj. Predložena je podela u dve patrole kako bi
marš bio lakši i kako bi ostalo manje tragova, ali Almeida i ja smo se
usprotivili kako bismo sačuvali celinu grupe. Prepoznali smo mesto
zvano Limones i, posle malo oklevanja, pošto su neki drugovi hteli
da se udalje, Almeida, kao vođa grupe u svojstvu kapetana, naredi
da se produži do El Lomona, a to je bilo mesto okupljanja, kako
Fidel reče. Neki drugovi su prigovorili da Eutimio zna za El Lomon,
te da će tamo biti vojska. Više nismo imali nikakve sumnje u to da je
Eutimio izdajnik, ali Almeidina odluka je bila da se ispuni Fidelovo
naređenje.
Posle tri dana razdvojenosti, 12. februara sastali smo se s Fidelom
blizu El Lomona, na mestu zvanom Dereča de la Karidad. Tamo
smo već imali potvrdu da je Eutimio Gera izdajnik pa se složila cela
priča: sve je počelo kada ga je posle La Plate uhvatio Kasiljas i kada
mu ovaj, umesto da ga ubije, ponudi novac za Fidelov život. Saznali
smo da je Eutimio potkazao našu poziciju u Karakasu i da je upravo
on naložio da se avijacijom napadne Loma del Buro jer je to bio naš
itinerarij (promenili smo ga u poslednjem času), i da je on takođe
organizovao napad koncentrisan na malo udubljenje koje nam je
služilo kao sklonište u kanjonu potoka, odakle smo se spasli samo s
jednim gubitkom zahvaljujući blagovremenom povlačenju koje je
Fidel naredio. Osim toga, potvrđena je i smrt Hulija Akoste i barem
jednog žandarma koji je poginuo, a govorilo se da ima i nekoliko
ranjenika. Moram da priznam da se ni ubijeni ni ranjenici ne mogu
pripisati mojoj pušci, jer sam se u tom okršaju ja sveo na „strateško
povlačenje“ u punom trku. Sad smo opet bili na okupu, nas
dvanaestorica, bez Labrade, koji se izgubio dan ranije, sa ostatkom
grupe: Raul Ameiheiras, Siro Redondo, Manuel Fahardo, Ečevarija,
Galicijac Moran i Fidel, ukupno osamnaestorica. To je bila
„revolucionarna vojska iznova jedinstvena“ 12. februara 1957. Neki
drugovi su se izgubili, neke novajlije su tog časa napustile gerilu, a
izgubili smo i jednog veterana „Granme“ koji se zvao Armando
Rodrigez i koji je imao mitraljez „tompson“; poslednjih dana mu je
lice odavalo takav užas kad god bi se začula pucnjava, i to u daljini
ili oko naših položaja, da smo mi posle takav izraz lica nazvali lice
opsade. Svaki put kada bi neko napravio lice prestravljene životinje,
kao što je imao taj bivši saborac u danima koji su prethodili
događajima kod Altos de Espinose – mi smo već mogli da
prognoziramo da će doći do nekog neprijatnog raspleta; lice opsade
je nespojivo s gerilskim životom. Lice opsade pritisnu treću brzinu,
kako smo gerilskim žargonom govorili, a njegov mitraljez se pojavio
znatno kasnije u jednoj seoskoj kući veoma udaljenoj odande.
Njegove noge su zaista bile bez premca.
 Kraj jednog izdajnika

Pošto se ova mala vojska okupila, odlučili smo da napustimo

oblast oko El Lomona i pođemo dalje. U međuvremenu,
uspostavljali smo kontakt s lokalnim seljacima i postavljali potrebne
baze za naš opstanak. U isto vreme odvajali smo se od Sijera
Maestre i išli prema ravnici, gde je trebalo da se sretnemo s ljudima
zaduženim za organizaciju u gradovima.
Prošli smo kroz naselje zvano La Monterija i posle smo se
ulogorili na jednom malom grebenu, na brdu u blizini nekog
potoka, na imanju čiji je gazda čovek po imenu Epifanio Dijaz, čiji su
sinovi bili aktivisti revolucije.
Prišli smo da bismo uspostavili tešnji kontakt s Pokretom, jer naš
nomadski život u ilegali onemogućavao je razmenu između dva dela
Pokreta „26. jul“.
Praktično, to su bile dve odvojene grupe s različitim taktikama i
strategijama. Još se nisu bile desile duboke podele koje će za
nekoliko meseci dovesti u opasnost jedinstvo Pokreta, ali već se
videlo da su koncepti različiti.
Na tom istom imanju videli smo najvažnije likove Pokreta u
gradu. Među njima su bile tri žene koje danas zna ceo kubanski
narod: Vilma Espin, danas predsednica Saveza žene i Raulova
saputnica; Ajdee Santamarija, predsednica organizacije „Kasa de las
Amerikas“ i saputnica Armanda Arta, i Selija Sančez, u svakom
trenutku borbe naša draga drugarica, koja se, nešto kasnije,
definitivno pridružila gerilama, da nas nikad više ne bi napustila. Još
jedan posetilac bio je Faustino Perez, naš stari znanac, saborac s
„Granme“, koji je bio pošao da obavi neke zadatke u gradu i koji se
vraćao da izvesti o tome, da bi potom nastavio svoje delovanje u
gradovima. (Nešto kasnije će biti uhvaćen.)
Osim toga, upoznali smo Armanda Arta, i za mene je to bila
jedina prilika da stupim u vezu s velikim rukovodiocem Santijaga,
Frankom Paisom.
 Frank Pais je jedan od onih koji se nameću već u prvom
razgovoru. Izgledao je manje-više kao što to pokazuju sadašnje
fotografije, ali je imao oči neverovatno prodorne.
Teško je danas govoriti o mrtvom saborcu koga je čovek samo
jednom video i čija je istorija u rukama naroda. Ja bih mogao samo
da navedem da su u tim trenucima njegove oči odmah ukazale na
čoveka obuzetog opštom stvari, ispunjenog verom u nju i da je, uz
to, taj čovek bio više biće. Danas o njemu govorimo kao o
„nezaboravnom Franku Paisu“; za mene, koji sam ga samo jednom
video, upravo je tako. Frank je jedan od onoliko drugova čiji je život
presečen u cvetu mladosti, a danas bi bio posvećen zajedničkom
zadatku Socijalističke revolucije. To je deo visoke cene koju narod
mora da plati za svoju slobodu.
Frank nam je i bez reči održao lekciju o redu i disciplini dok je
čistio naše prljave puške, brojao metke i sređivao ih kako se ne bi
izgubili. Od tog dana sam odlučio da bolje pazim na svoje oružje, i
to sam ispunio (mada ne mogu da kažem da sam bio uzor
urednosti).
Ali taj mali greben na brdu bio je pozornica još nekih događaja.
Prvi put će doći da nas poseti jedan novinar, i taj novinar je bio
stranac. Reč je o čuvenom Metjuzu, koji je na razgovor doneo samo
malu kameru i njome napravio snimke koji su posle svuda kružili
zbog kontroverze nastale usled glupih izjava jednog Batistinog
ministra. Prevodilac je u to vreme bio Havijer Pazos, koji će se
kasnije isto priključiti gerilama, gde će provesti neko vreme.
Metjuz, kako mi ispriča Fidel, jer ja nisam prisustvovao tom
susretu, postavio je konkretna pitanja, nijedno zlonamerno, i
pokazao se kao simpatizer revolucije. Sećam se Fidelovih
komentara, kako mu je on potvrdno odgovorio na pitanje da li je on
antiimperijalista i kako je prigovorio o predaji oružja Batisti,
pokazujući mu da to oružje neće biti za interkontinentalnu odbranu,
već samo za tlačenje naroda.
Metjuzova poseta je, naravno, bila veoma kratka. Odmah smo
ostali sami, i bili smo spremni da pođemo. Međutim, javili su nam
da udvostručimo budnost, jer je Eutimio u okolini, i ubrzo je
Almeidi naređeno da ga uhvati. Patrolu su još sačinjavali Hulito
Dijaz, Siro Frijas, Kamilo Sijenfuegos i Efihenio Ameiheiras. Siro
Frijas je bio zadužen da ga savlada, što je bio lak posao, pa je
doveden do nas, gde su mu pronađeni pištolj 45-icu, tri granate i
jedna Kasiljasova propusnica. Naravno, pošto je shvatio da je
uhvaćen i da su mu pronađene navedene stvari, više nije mogao da
sumnja u to šta će mu se desiti. Pade ničice pred Fidelom i
jednostavno zamoli da ga ubiju. Reče da zna da zaslužuje smrt. U
tom trenutku je izgledao kao da je ostario, na slepoočnicama su mu
se videle mnoge sede, što ranije nisam primećivao. To je bio
trenutak izuzetne napetosti. Fidel mu je oštro zamerio izdaju, a
Eutimio je samo tražio da bude ubijen, priznajući svoju grešku. Za
sve koji su to videli nezaboravan je trenutak kada je Siro Frijas,
njegov drugar, počeo da mu govori. Kada ga je podsetio šta je sve
učinio za njega, male usluge što su ih on i njegov brat učinili
Eutimiovoj familiji, i kako je ovaj sve to izdao, prvo tako što je
naložio da Frijasov brat bude ubijen, jer ga je on potkazao, pa su ga
žandarmi ubili nekoliko dana ranije – a potom što je pokušao da
likvidira i celu grupu. Bilo je to jedno poduže i potresno obraćanje
koje je Eutimio ćutke saslušao pognute glave. Upitan je da li ima
neku želju, i on je odgovorio da ima: da želi da se revolucija, ili bolje
rečeno mi – staramo o njegovoj deci.
Revolucija je ispunila obećanje. Ime Eutimija Gere je ime koje se
iznova pojavljuje prilikom pisanja ovih sećanja, ali je inače već
zaboravljeno, možda već i među njegovom decom. Ona pohađaju
školu pod drugim imenom i uživaju pažnju svih sinova naroda,
pripremajući se za bolji život, ali jednog dana će morati da saznaju
da je njihovom ocu revolucionarna vlast presudila zbog njegove
izdaje. Takođe je pravedno da znaju da seljak koji je podlegao
iskušenju korupcije i nameravao da počini gnusno delo u želji za
slavom i bogatstvom, osim što je priznao svoju grešku – ni pored
svega toga nije zatražio pomilovanje za koje je znao da ga ne
zaslužuje, nego da se u poslednjem času prisetio svoje dece i da je za
njih zatražio odgovarajuću pažnju i brigu našeg vođe.
U tim trenucima je nastala snažna oluja i sve se zamračilo. Sred
velikog pljuska, dok je nebo bilo ispresecano munjama i
grmljavinom, kada je jedna od tih munja sevnula praćena udarom
groma u blizini, okončan je život Eutimija Gere, a da ni drugovi koji
su bili nedaleko odatle nisu čuli pucanj.
Sutradan smo ga zakopali na tom mestu i desio se incident kojeg
se sećam. Manuel Fahardo htede da mu napravi krst, a ja sam se
suprotstavio tome jer je vrlo opasno da za gazde imanja ostane
takvo svedočanstvo o presudi. Onda je na obližnjem drvetu urezao
mali krst – i to je znak koji pokazuje gde je sahranjen izdajnik.
Galicijac A. Moran odvojio se tada od nas, on je već znao koliko
ga malo cenimo, i svi smo ga smatrali potencijalnim dezerterom (bio
je nestao na dva-tri dana izgovarajući se da je sledio Eutimiove
tragove i da se izgubio u brdu).
U trenutku kada smo se spremali da pođemo, odjeknuo je pucanj
pa smo našli Morana s prostrelnom ranom na nozi. Drugovi koji su
bili blizu mesta događaja, tih dana su žučno raspravljali, jer neki su
govorili da je pucanj bio nehotičan, a drugi da je tako pucao u sebe
da ne bi nastavio s nama.
Potonja Moranova priča, s njegovom izdajom i pogibijom iz ruku
revolucionara kod Gvantanama, ukazuje na to da je tada
najverovatnije namerno pucao u sebe.
Na polasku je dogovoreno da će Frank Pais poslati grupu ljudi za
prve dane narednog meseca marta: mesto sastanka će biti kuća
Epifanija Dijaza, u blizini Hibara.
 Gorki dani

Dani koji su usledili nakon izlaska iz kuće Epifanija Dijaza za

mene predstavljaju najteži period rata. Ove beleške nastoje da pruže
izvesnu predstavu o tome šta je inače za sve borce bio taj prvi deo
naše revolucionarne borbe. Ako u ovoj deonici sećanja moram da se
osvrnem na svoje lično učešće više nego na ostalo, to je zato što je to
povezano sa sledećim događajima, a oni ne mogu da se izdvoje a da
se ne izgubi celina kazivanja.
Posle izlaska iz Epifaniove kuće, našu revolucionarnu grupu
činilo je 17 vojnika koji su se ranije priključili vojsci i trojica drugova
koji su se sad pridružili grupi: Hil, Sotolongo i Raul Dijaz. Ta trojica
su stigli na „Granmi“, neko vreme su se krili u blizini Manzanilja i,
kada su saznali za nas, odlučili su da se pridruže grupi. Njihova
priča je priča svih nas: uspeli su da izbegnu progon pripadnika
žandarmerije, da se sklone u kuću nekog seljaka, potom u kuću
nekog drugog, pa da stignu u Manzaniljo i da se uspešno kriju. Sada
su spojili svoju sudbinu sa sudbinom cele kolone. U to vreme, kao
što se vidi, bilo je mnogo teško uvećati našu vojsku: dolazili su neki
novi ljudi, ali drugi su odlazili; fizički uslovi borbe bili su veoma
teški, ali moralni uslovi su bili još i teži, pa se živelo pod stalnim
utiskom opkoljenosti.
U tim trenucima smo pešačili bez određenog cilja, i to veoma
sporo, krili smo se po malim grebenima i proplancima brdâ, u
oblasti gde je stočarstvo već prevagnulo nad vegetacijom pa je jedva
preostajalo to malo brda. Jedne od tih noći, na malom Fidelovom
radiju, čuli smo vest o hapšenju jednog od drugova s „Granme“, koji
se bio povukao s Kresensiom Perezom. Mi smo već imali vesti da su
ga uhvatili, jer nam je to Eutimio priznao, ali nije objavljena
zvanična vest; kad smo je čuli, saznali smo da je živ. Sa ispitivanja
Batistine vojske nije se uvek ostajalo u životu. Svakog časa su se na
različitim mestima čuli mitraljeski rafali žandarma, upereni u
grebenove na brdu, gde pucnjava, iako je nje bilo puno, uglavnom
nije dopirala do protivničke trupe.
U svom ratnom dnevniku sam 22. februara zapisao da sam imao
prve simptome onoga što je moglo da bude jak napad astme, jer
nisam imao svoju tečnost protiv te bolesti. Datum novog kontakta je
5. mart, tako da smo morali da sačekamo nekoliko dana.
Pešačili smo vrlo sporo, nemajući tačan pravac, i jednostavno
smo čekali 5. mart, kada Frank Pais treba da nam pošalje grupu
naoružanih ljudi. Bilo je odlučeno da pojačamo naš mali front pre
nego što ga brojčano uvećamo te, prema tome, sve raspoloživo
oružje u Santijagu treba da se dopremi na Sijera Maestru.
Jedan dan nam je bio potreban da osvanemo na obali malog
potoka, gde gotovo da nije bilo vegetacije. Proveli smo neizvestan
dan u tom mestu, u dolini blizu Las Mersedes, mislim da se zove La
Mahagva (nazivi su sada malo neprecizni u mom sećanju), pa smo
uveče stigli u kuću starog Emilijana, jednog od mnogih seljaka koji
su se u to vreme prepadali kad bi nas videli, ali su za nas odvažno
izlagali svoj život opasnosti i doprinosili svojim radom razvoju naše
revolucije. Bila je sezona kišâ na Sijeri i svake noći smo bili skroz
mokri pa smo u kuće seljaka stizali izlažući se opasnosti, jer je
područje bilo načičkano žandarmima.
Astma je bila tako jaka da mi nije dopuštala da napredujem
dobro pa smo morali da prenoćimo na jednom malom grebenu
iznad plantaža kafe, blizu jedne seoske kuće, gde smo obnovili
snagu. Tog dana o kojem govorim, 27. ili 28. februara, uvedena je
cenzura u celoj zemlji, pa je radio neprekidno izveštavao o svemu
što se proteklih meseci dešavalo. Govorilo se o terorističkom
delovanju i o Metjuzovom intervujuu s Fidelom. Tog trenutka je
Ministarstvo odbrane iznelo čuvenu tvrdnju da je Metjuzov intervju
budalaština i da je nečuvena drskost da fotografija bude objavljena.
Seljak Ermes, sin starog Emilijana, bio je tih dana drug koji nam
je pomagao snabdevajući nas hranom ili nam je barem pokazivao
pravac koji treba da sledimo. Ali 28. februara ujutru nije obavio svoj
uobičajeni obilazak i Fidel je smesta naredio da se mesto evakuiše i
da se prebacimo na drugo odakle ćemo moći da nadgledamo puteve
u toj oblasti, jer se nije znalo šta će se dogoditi. Negde oko četiri po
podne, Luis Krespo i Universo Sančez su osmatrali puteve, i ovaj
poslednji, na putu koji vodi u Las Vegas, vide brojne vojnike koji su
upravo dolazili da zaposednu okolinu. Trebalo je odmah potrčati da
bi se stiglo do ivice padine i da bi se prešlo na drugu stranu pre
nego što nam trupe preseku put. To nije bilo teško, budući da smo
ih na vreme ugledali. Već su počinjali da odjekuju minobacači i
mitraljezi u pravcu u kome smo se mi nalazili, što je dokazivalo da
Batistina vojska zna za naše prisustvo tamo. Svi su lako uspeli da se
dokopaju vrha i da ga pređu, ali je za mene to bilo izuzetno
naporno. Uspeo sam da stignem, ali s takvim napadom astme da mi
je i jedan korak predstavljao napor. Sećam se kako se seljak Krespo
mučio da mi pomogne da hodam: kada više nisam mogao dalje i
kada sam zatražio da me ostave, seljak, uobičajenim rečnikom našeg
ljudstva, reče mi: „Us... Argentincu, ili ćeš da hodaš, ili ću da te
teram kundakom.“ Osim što mi je to rekao, preuzeo je na sebe sav
teret moga tela i mog ranca kako bismo prevalili teške uslove na
padini, praćeni provalom oblaka na leđima.
Tako smo stigli do male kolibe i saznali da se nalazimo na mestu
zvanom Purgatorio. Tamo se Fidel predstavio kao komandant
Gonzales iz Batistine vojske u potrazi za pobunjenicima. Vlasnik
kuće, ljubazan ali hladan, pozvao nas je da uđemo i potom nas
uslužio. Međutim, tu je bio i drugi žitelj, neki prijatelj iz obližnje
kolibe, koji je bio neverovatni brbljivac. Moje fizičko stanje me je
sprečilo da uživam u izvanrednom dijalogu Fidela, u ulozi
komandanta Gonzalesa iz Batistine vojske, i seljaka koji ga je
savetovao i objašnjavao mu zašto se onaj momak Fidel Kastro nalazi
na brdu pucajući otuda.
Trebalo je doneti neku odluku, jer mi je bilo nemoguće da
nastavim. Kad je komšija njuškalo otišao, Fidel je rekao vlasniku
kuće ko je on stvarno. Čovek ga je odmah zagrlio i kazao mu da je
pravoveran, da uvek sledi Čibasa i da može da naređuje. U tom
trenutku je trebalo poslati seljaka u Manzaniljo i uspostaviti kontakt
– ako ništa drugo, a ono da se kupe lekovi – i trebalo je da ja
ostanem blizu seljakove kuće a da ni njegova žena ne zna da sam tu.
Poslednji borac koji se priključio trupi, čovek sumnjivog morala
ali snažan, dodeljen mi je kao drug. Fidel mi je prilikom rastanka
dao „džonson“ pušku na repetiranje, jedan od dragulja naše gerile,
da bismo se branili. Odglumili smo da izlazimo svi zajedno u
jednom pravcu i posle nekoliko koraka, ovaj drug (zvali smo ga Uča)
i ja smo zašli u brdo, na dogovoreno mesto. Tog dana smo čuli vest
da je Metjuz preko telefona najavio da će se objaviti čuvene
fotografije. Dijaz Tamajo beše rekao da to ne može biti, da niko ne
može da probije obruč trupa. Armando Art je u zatvoru pod
optužbom da je drugi vođa Pokreta. Bio je 28. februar.
Seljak je ispunio zadatak i snabdeo me dovoljnim adrenalinom.
Od tada pa nadalje usledilo je deset dana najteže bitke na Sijeri.
Hodao sam zastajući i oslanjajući se na jedno pa drugo stablo i na
kundak puške, u pratnji preplašenog vojnika koji bi zadrhtao svaki
put kad bi počela neka paljba i koji bi dobijao nervni slom kad god
bih zbog astme morao da se zakašljem na nekom opasnom mestu,
pa smo tako idući prevalili rastojanje, koje se dâ prevaliti i za jedan
dan, za čitavih deset dana, da bismo se ponovo obreli u Epifaniovoj
kući. Za 5. mart je bio dogovoren sastanak, ali to nije bilo moguće
postići. Obruč vojnika u tom području i nemogućnost brzih kretanja
učinili su da tek 11. marta budemo u gostoprimljivoj kući Epifanija
Dijaza.
U međuvremenu su se odigrali događaji za koje su žitelji kuće
već znali. Kod mesta zvanog Altos de Merinjo, grupa od 18
Fidelovih ljudi greškom se odvojila misleći da će ih žandarmi
ponovo napasti: dvanaest ih je nastavilo s Fidelom, a šest sa Sirom
Frijasom. Posle je Siro Frijas upao u zasedu, mada su svi izašli
netaknuti i bili negde u okolini. Samo jedan od njih – Jajo, koji se
vraćao bez svoje puške, svrati u kuću Epifanija Dijaza na putu za
Manzaniljo. Od njega sam sve ovo saznao. Uz to, već je bila
spremna trupa koju je trebalo da pošalje Frank, mada je on zatvoren
u Santijagu. Imali smo razgovor s vođom trupe; njegovo ime je
Horhe Sotus i imao je čin kapetana. On nije uspeo da stigne petog
jer je procurila vest i putevi su bili potpuno nadzirani. Preduzeli
smo sve mere kako bi se brzo ostvario dolazak grupe koja je brojala
oko 50 vojnika.
 Pojačanje

Trinaestog marta, dok smo čekali novu revolucionarnu trupu,

preko radija smo čuli vest da je pokušano ubistvo Batiste pa su
navedena imena nekih rodoljubâ koji su poginuli u pokušaju. Na
prvom mestu pomenut je Hose Antonio Ečeverija, lider studenata, a
zatim još neki, kao i Menelao Mora; pašće i neki ljudi koji nisu imali
veze s tim. Sutradan se saznalo da je ubijen Pelajo Kuervo Navaro,
borac čvrste linije koji je zadržao uspravan stav pred Batistom, i da
je njegovo telo ostavljeno u nekom aristokratskom kutku kantri
kluba poznatog kao El Lagito. Valja kao neobičan paradoks
zabeležiti da su ubice Pelaja Kuerva Navara i sinovi ubijenog
zajedno došli na propalu invaziju plaže Hiron da bi „oslobodili“
Kubu od „komunističke opasnosti“.
Uprkos vladajućoj cenzuri procurile su neke pojedinosti propalog
napada kojih se narod Kube dobro seća. Lično nisam poznavao
studentskog vođu ali jesam njegove drugove. Upoznao sam ih u
Meksiku, prilikom dogovora oko zajedničke akcije, dogovora koji je
20. jula postignut sa studentskim rukovodstvom. To su bili sledeći
drugovi: komandant Faure Čomon, Fruktuoso Rodrigez i Džo
Vestbruk, i svi oni su učestvovali u napadu. Ako se dobro sećamo,
nedostajalo je samo još malo snage da se stigne do trećeg sprata, gde
je bio diktator, ali ono što je moglo da bude uspešan udarac
pretvorilo se u pokolj za svakoga ko na vreme nije uspeo da se
izvuče iz klopke u koju se pretvorila predsednička palata.
Za petnaesti mart je bio najavljen dolazak pojačanja. Satima smo
čekali na dogovorenom mestu, u klisuri potoka gde se put spušta pa
je bilo lako da se deluje neopaženo, ali niko nije stigao. Posle su nam
objasnili da je bilo nekih teškoća. U zoru 16. marta stigla je trupa;
jedva je uspela da napravi nekoliko koraka i da se domogne jednog
grebena na brdu i tamo je čekala čitavog dana usled iscrpljenosti.
Vlasnik kamiona je bio lokalni proizvođač pirinča, i bio je u strahu
zbog posledica događaja pa je zatražio azil i otišao na Kostariku,
odakle se vratio kao heroj u avionu kojim je iz te zemlje
dopremljeno oružje, a zvao se Ubert Matos.
Nekih 50 ljudi činilo je pojačanje, i od njih je samo tridesetak bilo
naoružano. Tu su bila dva puškomitraljeza: jedan „madzen“ i jedan
„džonson“. Tokom tih nekoliko meseci provedenih na Sijeri, mi smo
se pretvorili u veterane i među ljudstvom smo uočavali sve slabosti
prvobitnog okupljanja na „Granmi“: nedostatak discipline,
nedostatak prilagodljivosti na veće teškoće, nedostatak odlučnosti,
nemogućnost navikavanja na ovakav život. Grupom od 50 vojnika
komandovao je Horhe Sotus u činu kapetana, a grupa je bila
podeljena na 5 četa od po 10 ljudi, čiji je šef bio jedan poručnik. Te
činove je delila organizacija iz ravnice, i tek ih je trebalo ratifikovati.
Četama je komandovao drug koji se prezivao Domingez, koji je
umro u Pino del Agvi nedugo posle toga; drug Rene Ramos Latur,
junački poginuo u boju pred kraj završne ofanzive diktature,
organizovao je ravničarsku miliciju; Pedrin Soto, naš stari drugar sa
„Granme“, koji je najzad uspeo da nam se priključi, takođe je ubijen
u borbi i posthumno ga je Raul Kastro unapredio u komandanta, na
Drugom istočnom frontu „Frank Pais“; uz to, drug Pena, student iz
Santijaga, stigao je do čina komandanta a njegov život se ugasio
posle revolucije; a tu je i poručnik Ermo, jedini šef grupe koji je
preživeo do današnjeg dana.
Od svih problema, jedan od najvećih bila je nemogućnost
hodanja. Šef Horhe Sotus bio je jedan od najgorih u tome i stalno je
zaostajao čime je davao rđav primer ljudstvu. Uz to, meni je
naloženo da preuzmem odgovornost za tu trupu, ali kada sam o
tome porazgovarao sa Sotusom, on mi je rekao da ima naređenje da
trupu preda Fidelu i da pre toga ne može nikom drugom da je
poveri, da je on šef i tako dalje, i tako dalje. U to doba ja sam i dalje
osećao kompleks što sam stranac, i nisam hteo da zaoštravam stvari
mada se među ljudstvom osećala velika nelagodnost. Nakon kratkih
pešačenja, koja bi se, međutim, odužila u beskraj zbog nedovoljne
pripremljenosti, stigli smo do mesta na La Dereči gde je trebalo da
sačekamo Fidela Kastra. Tamo se nalazila manja grupa drugova koja
se prethodno bila odvojila od Fidela: Manuel Fahardo, Giljermo
Garsija, Huventino, Pesant, trojica braće Sotomajor, Siro Frijas i ja.
Tih dana se osećala ogromna razlika između dve grupe: naša je
bila disciplinovana, kompaktna, prekaljena; grupa novajlija bolovala
je još uvek od početničkih boljki – nisu bili navikli da imaju samo
jedan obrok na dan i nisu hteli da pojedu sledovanje ako nisu znali
šta tačno jedu. Novajlije su u rančevima prtili nepotrebne stvari pa
kada bi im na leđima postalo preteško, više su voleli, na primer, da
predaju limenku kondenzovanog mleka nego da se oslobode jednog
peškira (zločin povrede gerile), pa smo tu priliku koristili da
skupimo sve limenke i ostalu hranu koju su ostavljali usput. Pošto
smo se smestili kod La Dereče, desila se jedna vrlo napeta situacija
izazvana stalnim trzavicama između Horhea Sotusa, autoritarnog
duha koji nije umeo s ljudima, i glavnine trupe: morali smo da
sprovedemo dodatne mere opreza, i Rene Ramos, koga su u ratu
zvali Danijel, zadužen je za mitraljesce na izlazu iz našeg skloništa,
kao garancija da se neće ništa desiti.
Neko vreme posle toga Horhe Sotus je poslat u Majami u
posebnu misiju. Tamo je izneverio revoluciju pridruživši se Felipeu
Pazosu, čija ga je nezajažljiva ambicija za vlašću dovela do toga da
zaboravi na svoje obaveze, i da sebe proglasi privremenim
predsednikom „kuhinje“ u kojoj je Stejt department odigrao važnu
ulogu.
Vremenom je kapetan Sotus počeo da daje znakove kao da hoće
da bude rehabilitovan, pa mu je Raul Kastro pružio priliku koju ova
revolucija nikome nije uskratila. Međutim, opet je počeo da kuje
zavere protiv revolucionarne vlade pa je osuđen na 20 godina
zatvora, odakle je uspeo da pobegne zahvaljujući saučesništvu
jednog od čuvara koji je pobegao s njim do idealnog skloništa za
gnjide: do Sjedinjenih Država.
U onom času, međutim, pokušali smo što više da mu
pomognemo, da ublažimo zategnutost s novim drugovima i da mu
predočimo potrebu za disciplinom. Giljermo Garsija pođe u oblast
Karakasa da potraži Fidela, dok sam ja išao u kraći obilazak da
pokupim Ramira Valdesa, koji se donekle oporavio od povrede na
nozi. Dvadeset četvrtog marta uveče stigao je Fidel; impresivan je
bio njegov dolazak sa 12 drugova koji su tada čvrsto stajali uz njega.
Primetna je bila razlika između bradatih muškaraca s rančevima
napravljenim od koječega i privezanim kako je ko znao i umeo, i
novih vojnika u svojim još uvek čistim uniformama, sa urednim
istovetnim rančevima i obrijanim licima. Izložio sam Fidelu
probleme s kojima smo se suočili i ustanovljen je mali savet da
donese odluku o budućem ponašanju. Njega su sačinjavali sam
Fidel, Raul, Almeida, Horhe Sotus, Siro Frijas, Giljermo Garsija,
Kamilo Sijenfuegos, Manuel Fahardo i ja. Tu je Fidel iskritikovao
moj stav što nisam nametnuo autoritet koji mi je poveren i što sam
to prepustio tek pristiglom Sotusu, protiv koga nije bilo nikakvog
animoziteta, ali čije držanje, prema Fidelovom mišljenju, nije trebalo
da bude dopušteno u tom času. Takođe su ustanovljeni novi vodovi,
i cela trupa je integrisana tako da budu formirane tri grupe pod
komandom kapetana Raula Kastra, Huana Almeide i Horhea
Sotusa. Kamilo Sijenfuegos će komandovati prethodnicom, a
Efihenio Ameiheiras pozadinom; moje zaduženje je bilo da budem
lekar Vrhovnog štaba, Universo Sančez je bio vođa čete zadužene za
komandne poslove. Naša trupa je sticala nove mogućnosti sa grupom
novopridošlica, a osim toga, već smo imali dva puškomitraljeza,
mada sumnjive delotvornosti usled starosti i izanđalosti; međutim,
već smo bili jedna snaga dostojna poštovanja. Povela se reč o tome
šta možemo odmah da uradimo. Moje mišljenje je bilo da
napadnemo prvo mesto kako bismo u borbi pripremili nove
drugove, ali Fidel i ostali članovi saveta procenili su da je bolje da
oni neko vreme idu u marševe kako bi se navikli na oštre uslove
života u prašumi i po brdima, kao i na pešačenja između
nepristupačnih litica. Tako je odlučeno da se pođe ka istoku i da se
pešači što više, dok se ne ukaže prilika da se na prepad ovlada
grupom pripadnika žandarmerije, pošto je na ovaj način obavljena
osnovna praktična škola gerile.
Ljudstvo se s velikim poletom pripremilo i krenulo da ispuni
zadatak koji mu je poveren a čije će vatreno krštenje biti El Uvero.
 Sticanje iskustva

Mart i april 1957. protekli su u restrukturisanju i šegrtovanju

pobunjeničkih trupa. Pošto je stiglo pojačanje, počev od mesta
zvanog La Dereča, naša vojska je brojala nekih 80 ljudi i bila je
sastavljena na sledeći način:
Prethodnica, pod vođstvom Kamila, imala je četiri čoveka.
Naredni vod je vodio Raul Kastro i on je imao tri poručnika, sa po
jednom četom svaki od njih. To su bili Hulito Dijaz, Ramiro Valdes i
Nano Dijaz. Ta dva Dijaza, dva druga koji su junački poginuli u El
Uveru, nisu bili ni u kakvom srodstvu. Jedan od njih je bio iz
Santijaga, a rafinerija „Braća Dijaz“ u tom gradu diči se tim imenom
u znak sećanja na Nana i još jednog njegovog brata koji je poginuo u
Santijago de Kubi. Onaj drugi, drug iz Artemise, veteran iz
„Granme“ i Monkade, ispunio je svoj poslednji zadatak u napadu na
El Uvero.
Sa Horheom Sotusom, koji je tada bio kapetan, bili su poručnici
Siro Frijas, koji je kasnije poginuo na frontu „Frank Pais“; Giljermo
Garsija, sada načelnik Zapadne vojske, i Rene Ramos Latur, koji je
poginuo u činu komandanta na Sijera Maestri. Potom je dolazio
Vrhovni štab ili Vrhovna komanda, koju su sačinjavali Fidel
(vrhovni komandant), Siro Redondo, Manuel Fahardo (danas
komandant vojske), seljak Krespo (komandant), Universo Sančez
(danas major), i ja, kao lekar. Vod koji je obično išao iza, u koloni
koja je marširala tako što su ljudi išli jedan iza drugog, bio je pod
vođstvom Almeide, koji je u to doba bio kapetan a čiji su poručnici
bili Ermo, Giljermo Domingez, koji je poginuo u Pino del Agvi i
Penja. Efihenio Ameiheiras, u činu poručnika, s tri čoveka zatvarao
je kolonu kao pozadina.
Ljudi su počinjali da se uče kuvanju po četama, jer je naša
borbena grupa bila tih razmera, tako da su se namirnice, lekovi i
municija razdeljivali na taj način. Manje-više u svim četama, a u
svakom slučaju u svim vodovima, bilo je veterana koji su nove
podučavali veštini kuvanja – da izvuku najveću dobit od hrane –
veštini pravljenja rančeva i načinu hodanja na Sijeri.
Put između La Dereče, El Lomona i El Uvera može kolima da se
prevali za nekoliko časova, ali za nas je to bilo višemesečno sporo
napredovanje, uz mnogo opreza, sa osnovnom misijom da
pripremimo ljude za borbu i kasniji život. Tako smo iznova prošli
kroz Altos de Espinosu, gde smo mi stari napravili počasnu gardu
pred grobom Hulija Zenona, koji je ranije poginuo. Tamo sam
pronašao deo svog ćebeta još uvek zakačenog za trnje, kao sećanje
na moje „strateško“ povlačenje u punom trku. Stavio sam ga u svoj
ranac, čvrsto rešen da više nikad ne izgubim nešto na takav način.
Poveren mi je novi drug – zvao se Paulino – kao pomoćnik za
nošenje lekova, tako da je moj posao bio nešto olakšan pa sam
nakon pešačenja mogao da se barem nekoliko časaka dnevno
posvetim zdravlju naše trupe. Ponovo smo prošli vrh Karakasa, gde
smo imali onako neprijatan susret s neprijateljskom avijacijom zbog
Gerine izdaje i pronašli pušku koja je ostala posle bitke kod La Plate i
koju je neki naš vojnik ostavio prilikom povlačenja da bi to brže
postigao. Trupi nisu pretekle puške, naprotiv – nedostajale su joj.
Bila je to nova epoha. Ostvarena je kvalitativna promena: postojala
je čitava jedna oblast u koju neprijateljska vojska nije ni pokušavala
da zađe kako se ne bi sudarila s nama, mada je takođe tačno da ni
mi nismo bili željni sudara s njima. Politička situacija je tada bila
puna oportunizma. Poznati glasnogovornici Pardo Ljada, Konte
Agver i drugi likovi iste fele, utrkivali su se u demagoškim tiradama,
pozivajući na slogu i na mir, i stidljivo kritikujući vlast. Vlada je
govorila o miru; novi premijer, Rivero Agvero, izjavljivao je da će
poći na Sijera Maestru, ako treba, ne bi li uspostavio mir u zemlji.
Međutim, nekoliko dana kasnije, Batista je izjavio da nema potrebe
da se razgovara s Fidelom ili pobunjenicima, reče da Fidel Kastro
nije na Sijeri, te da tamo nema nikoga; prema tome, nema zašto da
se govori sa „šačicom odmetnika“.
Tako je s Batistine strane potvrđena volja da se borba nastavi, i to
je bila jedina stvar gde smo s njime lako mogli da se složimo, jer je i
naša odluka bila da je svakako nastavimo. Tih dana će pukovnik
Barera biti imenovan za šefa operacijâ, a on je bio veoma poznat
zbog halapljivosti u odnosu na vojnička sledovanja, da bi posle iz
Karakasa, glavnog grada Venecuele, gde je postao vojni ataše,
mirno posmatrao kako se urušava Batistin ugled.
Imali smo tada i simpatične likove koji su poslužili za gotovo
komercijalnu propagandu našeg pokreta u Sjedinjenim Državama,
iako su nam stvorili, naročito njih dvojica, i neke nevolje. To su bila
tri jenkijevska momka koja su pobegla od svojih roditelja u
pomorskoj bazi Gvantanama da bi se pridružili borbi. Dvojica njih
nikada nisu začula pucanj na Sijeri, i iscrpljeni klimom i oskudicom,
prilično velikom, povukla su se za novinarom Bobom Taberom.
Drugi od te dvojice je učestvovao u bici kod El Uvera, ali se posle,
iako je bio u borbi, povukao zbog bolesti. Ideološki, ti momci nisu
bili spremni za jednu revoluciju, nego su, jednostavno, tokom
nekoliko meseci u našem društvu utolili svoju žeđ za
pustolovinama. Videli smo kako odlaze sa osećanjem privrženosti,
ali i olakšanja. Naročito sam se u to sâm uverio jer sam kao lekar
morao da vodim računa o njima pošto nisu mogli da izdrže oštre
uslove tadašnjeg načina života.
Istih tih dana, vlada je u vojnom avionu, na nekoliko hiljada
metara visine, „prošetala“ novinare, pokazujući im da nikoga nema
na Sijera Maestri. Bila je to neobična operacija koja nije nikoga
ubedila, a istovremeno i demonstracija načina koje je Batistina vlada
koristila da prevari javno mnjenje uz pomoć svih Konte Agvera
prerušenih u revolucionare što su se svakodnevno oglašavali
obmanjujući narod. Tokom tih dana isprobavanja, konačno sam bio
u prilici da imam na raspolaganju viseću ležaljku od cirade. Viseća
ležaljka je dragoceno blago do kojeg nisam mogao ranije da dođem
zbog strogog zakona gerile po kojem viseće ležaljke od cirade treba
davati onima koji su svoje već napravili od vreće, kako bismo se
borili protiv lenjosti. Svako je mogao sebi da napravi ležaljku od
vreće, i time je sticao pravo da pređe na ležaljku od cirade čim takva
stigne. Međutim, ja nisam mogao da koristim ležaljku od vreće zbog
svoje alergije; grumuljice od tog materijala veoma mi škode pa sam
bio prinuđen da spavam na podu. Pošto nisam imao ležaljku od
vreće, nisam imao pravo na ležaljku od cirade. Te male
svakodnevne pojedinosti su delić muke svakog pojedinca u gerili,
kao i njene ekskluzivne prirode; ali Fidel je shvatio pa je preinačio
pravilo da bi se meni dodelila ležaljka. Bilo je to na obalama reke La
Plata, kad smo savladavali poslednje visove da bismo stigli do Palma
Moče, dan nakon što smo pojeli svog prvog konja.
Konjetina je bila luksuzna hrana, nešto kao vatrena proba
sposobnosti prilagođavanja ljudi. Seljaci koji su pristupili našoj gerili,
ojađeni, nisu hteli da pojedu svoje sledovanje mesa, a neki su čak
smatrali da je Manuel Fahardo ubica, čiji je zanat u mirnodopskim
uslovima mesarski, korišćen u slučajevima kao ovaj kada je
žrtvovana prva životinja.
Ovaj prvi konj je pripadao seljaku po imenu Popa, s druge strane
reke La Plata. Verovatno Popa već zna da čita, posle one kampanje
opismenjavanja, pa će moći da se priseti, ako do njega dođe časopis
„Verde olivo“, te noći kada su tri gerilca zastrašujućeg izgleda
zakucala na vrata njegove kolibe, pri čemu su ga neosnovano
pobrkali s jednim potkazivačem pa mu oduzeli tog starog konja s
velikim ranama na sapima, što je posle postao naš obilati dnevni
obrok, a čije je meso predstavljalo veoma ukusno jelo za neke, ali i
iskušenje za želudac seljaka s predrasudama, jer su oni mislili da je
to čin kanibalizma, dok su žvakali starog čovekovog prijatelja.
 Slavni susret

Sredinom aprila 1957. mi smo se vraćali sa svojom obučavanom

vojskom do oblasti Palma Moče, u blizini Turkina. U to vreme naši
najdragoceniji ljudi za borbu na planini bili su seoskog porekla.
Giljermo Garsija i Siro Frijas išli su s patrolama seljaka svuda po
Sijeri, donosili su vesti, odlazili u izvidnicu, nabavljali namirnice.
Ukratko, bili su prave mobilne prethodnice naše kolone. Tih dana
smo iznova bili u oblasti Paklenog potoka, svedoka još jedne naše
bitke, i seljaci koji su dolazili da nas pozdrave obaveštavali su nas o
tragičnim događajima koji su posle usledili: o tome ko je bio čovek
koji je direktno doveo gardiste do nas, o ljudima koji su ubijeni;
ukratko, seljaci koji su vešti kod prenošenja usmenih vesti, naširoko
su nas obaveštavali o životu u toj oblasti.
Fidel, koji je tada bio bez radija, zatražio je jedan prijemnik od
lokalnog seljaka i ovaj mu ga je ustupio, pa smo tako mogli da
čujemo, na velikom aparatu koji se prenosio u rancu jednog borca,
neposredne vesti iz Havane. Preko radija se opet govorilo sa
izve snom jasnoćom i verodostojnošću, s obzirom na ponovno
uspostavljanje takozvanih garancija.
S velelepnom uniformom kaplara Batistine vojske, Giljermo
Garsija i dva druga prerušena u vojnike pošli su da potraže
potkazivača koji je neprijateljsku vojsku doveo prilikom prethodnog
okršaja. Išli su „po nalogu pukovnika“ i s njime su se sutradan
vratili. Čovek je doveden na prevaru, ali kad je ugledao vojsku u
dronjcima već je znao šta ga čeka. S velikim cinizmom nam je
ispričao sve u vezi sa svojim odnosima s vojskom i da je on, kako
reče, „onom mamlazu Kasiljasu“ kazao da može lako da nas uhvati i
da može da povede vojsku do nas, jer nas je već bio uhodio, ali da
ga nisu poslušali.
Jednog od tih dana, na jednoj od padina, umro je potkazivač i na
proplanku Maestre je pokopan. Tih dana je stigla Selijina poruka s
najavom kako će doći s dvojicom severnoameričkih novinara, koji
žele da intervjuišu Fidela, pod izgovorom da hoće da vide tri mala
gringa. Osim toga, Selija je slala nešto novca što je prikupljeno među
simpatizerima Pokreta.
Odlučeno je da Lalo Sardinjas dovede Severnoamerikance preko
oblasti Estrada Palme koju je dobro poznavao kao nekadašnji
trgovac u tom kraju. Mi smo tada bili zaokupljeni poslom da
uspostavimo vezu sa onim seljacima koji će i sami poslužiti za
povezivanje i koji će moći da održe stalne logore, gde će moći da se
stvore kontaktni punktovi u zoni koja je postajala sve veća. Tako
smo počeli da lokalizujemo kuće koje su služile za snabdevanje naše
trupe, i tamo smo postavljali skladišta odakle se snabdevanje
prebacivalo već prema potrebi. Ta mesta su takođe služila i kao
štafeta za brze ljude diližanse koji su se kretali ivicom Maestre, s
jedne na drugu stranu Sijere.
Pešaci Sijere pokazuju izvanrednu sposobnost da prevale veoma
velika rastojanja za kratko vreme i zbog toga smo mi često bili
prevareni njihovim tvrdnjama. Oni su govorili „to je tu na pola
sata“, „dok petao kukurikne“, kako smo na kraju izvrgli karikaturi
tu vrstu informacije koja je, međutim, za seljake bila tačna, mada
njihovo poimanje vremena i onoga što jeste jedan sat nema naročite
sličnosti s poimanjem gradskog čoveka.
Tri dana pošto je izdato naređenje Lalu Sardinjasu, stigla je vest
da se šestoro ljudi penje kroz oblast Santa Dominga: te osobe su bile
dve žene, dva gringa, novinari, i dva pratioca za koje se nije znalo
ko su. Međutim, vesti koje su stizale o tome bile su protivrečne:
govorilo se da su žandarmi imali vest o njihovom prisustvu preko
jednog potkazivača i da su opkolili kuću u kojoj su se nalazili. Vesti
se pronose munjevitom brzinom kroz Sijeru, ali se isto tako i
izvitoperuju. Kamilo pođe s jednim vodom s naređenjem da u
svakom slučaju izvuče Severnoamerikance i Seliju Sančez, za koju
smo znali da je u grupi. Stigli su, međutim, živi i zdravi. Lažna
uzbuna je nastala na osnovu kretanja žandarma izazvanog dojavom
koja u to vreme nije bila neobična među zaostalim seljacima.
Dvadeset trećeg aprila novinar Bob Taber i jedan kamerman
stigli su do nas. S njima su bile drugarice Selija Sančez i Ajdee
Santamarija i izaslanici Pokreta u ravnici, Markos ili Nikaragva,
komandant Iglesijas, koji je u to doba bio zadužen za akciju u
Santijagu, i Marselo Fernandez, koji je tada bio koordinator Pokreta
a sada je predsednik Nacionalne banke, kao tumač, jer je znao
engleski.
Ti dani su kako red nalaže protekli u nastojanju da
Severoamerikancima pokažemo svoju snagu i u pokušaju da
izbegnemo svako iole indiskretnije pitanje, jer nismo znali ko su ti
novinari. Napravljeni su, međutim, intervjui s trojicom
Severnoamerikanaca, koji su veoma dobro odgovorili na pitanja
shodno novom duhu koji su pokazali u tom primitivnom životu s
nama, čak i kad nisu uspevali da se aklimatizuju i nisu imali ničeg
zajedničkog s nama. Tih dana nam se takođe priključio jedan od
najsimpatičnijih i najmilijih likova našeg revolucionarnog rata – El
Vakerito. El Vakerito, zajedno s još jednim drugom, našao nas je
jednog dana i rekao da nas je čitav mesec tražio, kazao je da je
Kamagvejac, iz Morona, a mi, kao i uvek u takvim slučajevima,
pristupili smo njegovom ispitivanju i prosleđivanju osnova političkih
smernica: posao koji je često meni zapadao. El Vakerito nije imao
nikakvu političku predstavu i nije izgledalo da je ništa drugo nego
zdrav i veseo momak koji na sve ovo gleda kao na čudesnu
pustolovinu. Došao je bos i Selija Sančez mu je pozajmila cipele koje
su joj pretekle, ručne ili meksičke izrade, čak i optočene metalnim
ukrasima. Ovo su jedine cipele koje je El Vakerito mogao da obuje
zbog njegovog niskog rasta. U novim cipelama i sa ogromnim
seljačkim šeširom zaista je ličio na meksičkog goniča, i otuda
nadimak Gonič ili El Vakerito.
Kao što je poznato, El Vakerito nije doživeo okončanje
revolucionarne borbe jer je kao vođa Samoubilačkog voda Osme
kolone poginuo dan pre osvajanja Santa Klare. Iz našeg zajedničkog
života pamtimo njegovu nepresušnu razdraganost, njegovu
neiscrpnu živahnost i neobičan, pomalo romaneskni način
suočavanja sa opasnostima. El Vakerito je bio i veliki lažov, možda
nikad nije ni s kim popričao a da u priči nije bilo koliko istine toliko i
ukrasa, tako da je ona prosto bila neprepoznatljiva, ali u svom
delovanju – bilo kao kurir u prvo vreme, bilo kasnije kao vojnik ili
vođa Samoubilačkog voda – El Vakerito je pokazivao da stvarnost i
mašta za njega nemaju određene granice i da ono što njegov hitri
um može da izmisli, on to može na bojnom polju i da ostvari.
Njegova potpuna predanost postala je legendarna kada se završila
epopeja čiji kraj on nije video.
Jednom mi je palo na pamet da posle jedne od večernjih seansi
čitanja, koje smo održavali u koloni, ispitam El Vakerita o njegovom
životu pre pristupanja koloni. On počeo je da pripoveda o tome, a
mi uzeli olovku da to izračunamo. Kad je završio, posle niza
zapaljivih zgoda, upitali smo ga koliko ima godina. El Vakerito je u
to doba imao svega nešto preko dvadeset godina, ali iz računa svih
njegovih zgoda i podviga ispalo je da je počeo da radi pet godina
pre nego što se rodio.
Drug Nikaragva je doneo vest o postojanju oružja u Santijagu,
koje je ostalo nakon upada u palatu. Deset mitraljeza, jedanaest
pušaka „džonson“ i šest karabinki, po njegovim rečima. Bilo je još
toga, ali razmišljalo se o uspostavljanju još jednog fronta u zoni
Sentral Mirande. Fidel je bio protiv te ideje i samo je odobrio
nekoliko oružja za taj drugi front, izdajući naredbu da sve ostalo
bude dopremljeno ovamo kako bi naš bio ojačan. Nastavili smo marš
da bismo se udaljili od neprijatnog prisustva nekih pripadnika
žandarmerije koji su se vrzmali u blizini, ali prvo smo odlučili da se
popnemo na Turkino. To je bila gotovo mistična operacija da se
popnemo na naš najviši vrh, a uz to smo već bili veoma blizu vrha
Mirande.
Cela kolona se popela na Turkino i tamo gore je završen intervju
koji je Bob Taber napravio sa Pokretom, pripremajući film koji je
prikazan na televiziji Sjedinjenih Država dok još nismo ulivali toliki
strah. (Ilustrativni događaj: jedan seljak koji nam je pristupio, rekao
je da mu je Kasiljas bio ponudio 300 pesa i jednu kravu, koja se
otelila, ako ubije Fidela.) Nisu se samo Severnoamerikanci varali o
ceni našeg vrhovnog komandanta.
Shodno jednom vojničkom altimetru koji smo nosili sa sobom,
Turkino vrh se izdiže 1.850 m iznad nivoa mora. To beležim kao
zanimljiv podatak jer nikad nismo proverili taj uređaj. Međutim, na
nivou mora je radio dobro, a podatak o visini Turkina dosta odudara
od zvaničnih podataka.
Kako je jedna vojska pratila naše tragove, Giljermo je poslat s
grupom drugova da otvori vatru na nju, a kako sam zbog svoje
astme bio prinuđen da hodam u začelju kolone i nisam smeo da se
izlažem dopunskim naporima, oduzeta mi je puška koju sam nosio,
„tompson“, jer nisam mogao da idem u okršaj. Budući da im je bilo
potrebno tri dana da mi je vrate, to su za mene bili veoma teški dani
na Sijeri pošto sam bio razoružan, a svakog dana smo mogli da
imamo okršaj s pripadnicima žandarmerije.
Tih dana maja 1957. dvojica Severnoamerikanaca su napustila
kolonu s novinarom Bobom Taberom, koji beše završio svoju
reportažu, pa su živi i zdravi stigli na Gvantanamo. Mi smo nastavili
svoje sporo napredovanje po planinskom vencu Sijera Maestre ili po
njenim padinama: uspostavljali smo kontakte, istraživali nove oblasti
i širili smo revolucionarni plamen i legendu o našoj trupi bradatih i
po drugim oblastima Sijere. Novi odnosi su se uspostavljali na
Maestri. Seljaci su bez ranijeg straha dolazili da nas pozdrave, a ni
mi se nismo plašili njihovog prisustva, jer je naša relativna snaga
znatno porasla i osećali smo se sigurnim u odnosu na bilo kakvo
iznenađenje Batistine vojske, te boljim prijateljima naših seljaka.
 Dani marša

Prvih 15 dana maja bili su dani neprekidnog marša prema našem

cilju. Na početku meseca bili smo na obroncima Maestre, blizu vrha
Turkina, i prevaljivali smo područja koja su posle postala pozornica
bitnih događaja revolucije. Prošli smo kroz Santa Anu, kroz El
Ombrito, potom kroz Piko Verde, našli smo kuću Eskudera na
Maestri, i produžili do padine Bura. Išli smo tim putem koji ide
prema istoku kako bismo potražili oružje za koje je rečeno da će stići
u Santijago i da bismo se smestili u oblasti padine Bura, relativno
blizu Ora de Gise. Tokom tog puta koji je potrajao nekoliko nedelja,
jedne noći kad sam išao da obavim nešto nebitno, promašio sam
puteve pa sam bio izgubljen dva dana dok nisam ponovo našao ljude
na mestu zvanom El Ombrito. Tada sam bio u prilici da shvatim da
na leđima nosimo sve što je potrebno da bismo sami sebi bili
dovoljni. So i ulje koji su tako važni, nešto hrane u limenkama a
među njima i mleko; sve što je potrebno za spavanje, da se potpali
vatra i spremi hrana, i jedan dodatak u koji sam se do tog trenutka
veoma uzdao – kompas.
Kad sam shvatio da sam se izgubio, narednog jutra pošto mi se to
desilo, uzeo sam kompas i držeći se njega nastavio sam dan i po da
hodam dok nisam shvatio da sam se opet izgubio, pa sam se
približio jednoj seoskoj kući i tek su me odatle uputili ka
pobunjeničkom logoru. Posle ćemo svi shvatiti da po tako
razuđenim mestima kao što je Sijera Maestra kompas može da
posluži samo za opštu orijentaciju, nikada za određivanje konačnih
odredišta. Pravci se moraju odrediti uz vodiče ili ako čovek i sâm
poznaje teren, kao što smo ga mi upoznali posle toga, kada je
upravo meni zapalo da delujem u oblasti El Ombrita.
Ponovni susret s kolonom bio je veoma dirljiv zbog toplog
dočeka koji mi je priređen. Kada sam stigao, upravo je bilo
okončano suđenje trojici potkazivača, a jedan od njih, onaj koji se
prezivao Napoles, osuđen je na smrt. Kamilo je bio predsednik
suda.
U to doba sam morao da ispunjavam svoje zadatke lekara i u
svakom manjem naselju ili mestu do kojeg bismo stigli – ja sam to i
radio. Posao je bio jednoličan jer nisam imao puno lekova da
ponudim, a klinički slučajevi na Sijeri nisu se međusobno mnogo ni
razlikovali: žene prerano ostarele, bez zuba, deca ogromnih trbuha,
parazitizam, rahitis, opšta avitaminoza – to su bile odlike na Sijera
Maestri. Toga ima i danas, ali u znatno manjim razmerama. Deca tih
majki sa Sijere pošla su na školovanje u Obrazovni centar „Kamilo
Sijenfuegos“. Ta deca su već izrasla: zdrava su, veoma se razlikuju
od onih zakržljalih stanovnika našeg pionirskog obrazovnog centra.
Sećam se da je jedna devojčica bila prisutna tokom mog pregleda
ženâ u kraju, ženâ koje su dolazile gotovo sa pobožnom uverenošću
da će saznati razlog svojih boljki. Kada je stigla njena majka, posle
nekoliko pregleda koje je pre toga takođe veoma pažljivo pratila u
jedinoj sobi kolibe koja mi je služila kao ordinacija, devojčica joj
došapnu: „Mama, ovaj doktor svima isto govori.“
I bila je to istina: moja znanja nisu mogla preko toga, uostalom,
sve su imale istu kliničku sliku i iznosile istu potresnu priču a da to
nisu ni znale. Šta bi se desilo da je u tom trenutku onaj čudni zamor
koji pritiska mladu majku nekoliko dece, nastao zbog tegljenja kofe
vode od potoka do kuće, lekar protumačio kao posledicu prevelikog
naprezanja za tako malo i tako nekvalitetnu hranu? Ta iscrpljenost je
neobjašnjiva jer je žena čitavog svog života vukla iste kofe vode do
istog odredišta, a tek se sada oseća premorenom. Stvar je u tome što
ljudi na Sijeri niču kao poljsko cveće i bez mnogo nege pa se ubrzo
potroše, u naporima bez nadoknade. Tada, kod takvih poslova, do
srži smo postajali svesni potrebe definitivne promene u životu
naroda. Ideja o agrarnoj reformi potpuno se razjasnila i prožetost s
narodom prestala je da bude teorija da bi postala sastavni deo nas
samih.
Gerila i seljaštvo su se postepeno stapali u jednu jedinstvenu
masu, a da niko nije mogao da kaže u kojem trenutku dugog puta se
to desilo, u kojem trenutku je ono što smo proklamovali postalo
istina i kada smo postali deo seljačke mase. Znam samo, što se mene
tiče, da su ti pregledi seljaka na Sijeri pretvorili spontanu i pomalo
lirsku odluku u snagu drugačije, smirenije vrednosti. Ti seljaci i
odani žitelji Sijera Maestre i ne slute ulogu koju su odigrali kao
kovači naše revolucionarne ideologije.
Na tom istom mestu Giljermo Garsija je unapređen u kapetana, i
on se postarao za sve seljake koji su prišli kolonama. Možda se drug
Giljermo ne seća tog datuma. On je zabeležen u mom ratnom
dnevniku: 6. maj 1957.
Sutradan je Ajdee Santamarija odlazila s jasnim Fidelovim
uputstvima da uspostavi potrebne kontakte, ali dan posle toga je
stigla vest o hapšenju Nikaragve – komandanta Iglesijasa – a on je
bio zadužen da nam dopremi oružje. To je izazvalo veliku
neizvesnost među nama jer nismo znali kako ćemo doći do oružja;
međutim, odlučili smo da nastavimo ka istom odredištu.
Stigli smo do mesta blizu Pino del Agve, male udoline s jednom
napuštenom „grobnicom“ u podnožju Sijera Maestre, gde su
postojale dve prazne kolibe. Blizu druma, jedna patrola je zarobila
jednog kaplara vojske. Taj kaplar je bio poznat po svojim zločinima
još iz doba Mačade{5}, zbog čega je nas nekoliko iz trupe predložilo
da se nad njim izvrši smrtna kazna, ali Fidel odbi da mu se bilo šta
uradi; jednostavno smo ga zarobljenog prepustili nadzoru novih
regruta, još uvek bez dugog oružja, i uz upozorenje da će mu svaki
pokušaj bekstva doći glave.
Većina nas je produžila istim putem u nameri da vidi da li je
naoružanje stiglo na dogovoreno mesto, i da, ako jeste, započne
njegovo prebacivanje. Bilo je to dugo pešačenje, premda bez tereta,
pošto su naši puni rančevi ostali u logoru gde se nalazio zarobljenik.
Međutim, marš nas nije doveo ni do kakvog ishoda: oprema nije bila
stigla, i mi smo to, naravno, pripisali Nikaragvinom hapšenju.
Uspeli smo da kupimo dosta namirnica u jednoj prodavnici i da se
vratimo do polazišta s drugačijim ali takođe dobrodošlim tovarom.
Vraćali smo se istim putem, sporim, umornim korakom, obilazeći
visove Sijera Maestre i prelazeći vrlo oprezno čistine. Odjednom
smo začuli pucnjavu u pravcu našeg marša, što nas je zabrinulo jer
je jedan od naših drugova je bio krenuo ispred nas, kako bi što pre
stigao do logora. Bio je to Giljermo Domingez, poručnik naše trupe i
jedan od onih koji je morao da stigne s pojačanjem iz Santijaga.
Pripremili smo se za svakakav rasplet dok smo slali izvidnicu.
Nakon nekog vremena opreznosti, pojavili su se izviđači, a s njima
je došao i drug po imenu Fijaljo, koji je pripadao Kresensiovoj grupi,
a koji se iznova pridružio gerili tokom našeg odsustva. Dolazio je iz
našeg baznog logora i objasnio nam je da je na putu jedan poginuli i
da su imali okršaj sa žandarmima, koji su se povukli u pravcu Pino
del Agve, gde se nalazio veći odred, ali je prilično blizu. Nastavili
smo veoma oprezno i zatekli leš koji sam ja morao da identifikujem.
Bio je to upravo Giljermo Domingez. Bio je go od pasa nagore i
imao je prostrelnu ranu na levom laktu, na levoj strani grudi, iznad
srca, ubodnu ranu bajonetom, a glava mu je doslovce bila razneta
pucnjem iz, po svemu sudeći, njegove sopstvene puške: sačma je
ostala kao dokaz u izrešetanom telu našeg nesrećnog druga.
Uspeli smo da rekonstruišemo događaj analizirajući različite
podatke: po svemu sudeći, dok su krenuli u obilazak tražeći svog
zarobljenog druga, tog kaplara, žandarmi su čuli kako Domingez
stiže, on je išao napred, potpuno samouveren, jer je tuda prošao i
dan ranije, ali su ga zarobili. Međutim, neki od Kresensiovih ljudi su
dolazili da uspostave kontakt s nama iz drugog pravca puta (to se
sve dešava na vrhovima Sijera Maestre). Prepadajući žandarme s
leđa, Kresensiovi ljudi su otvorili vatru, a žandarmi se povukli
ubivši pre toga našeg druga Domingeza.
Pino del Agva je jedna pilana sred Sijere, a put kojim su išli
žandarmi je stari drum za prenošenje drveta, put koji smo mi morali
da pređemo pošto smo njime prevalili sto metara kako bismo
nastavili uzanom stazom pored vododerine. Naš drug nije preduzeo
osnovne mere opreza u takvim okolnostima i desio mu se peh da
naiđe na pripadnike žandarmerije. Njegova tužna sudbina nam je
poslužila kao nauk za budućnost.
 Stiže oružje

U oblasti Maestre, blizu pilane Pino del Agve, žrtvovali smo

veličanstvenog konja koji je bio sa zarobljenim kaplarom, jer nam
inače nije bio od pomoći za napredovanje tako nepristupačnim
krajem, ali smo zato oskudevali hranom. Anegdotski podatak jeste
taj da nam je čovek u više navrata preporučivao konja koga mu je
neki prijatelj pozajmio, i objašnjavao ko je taj prijatelj, ne bi li mu po
mogućstvu bio vraćen, dok je istovremeno slasno jeo konjski
paprikaš i supu od tog konja. Konjsko meso i meso drugih životinja
uzgajanih na Sijeri bilo je za nas prilog nimalo za nipodaštavanje u
našoj uobičajenoj dijeti.
Tog dana smo preko radija čuli vest o presudi naših drugova sa
„Granme“, kao i da je jedan sudski zvaničnik podigao glas protiv
presude. Bio je to sudija Urutija, koji će zbog svog poteza poštenja
kasnije biti predložen za privremenog predsednika Republike.
Događaj po sebi, usamljeni glas jednog sudije nije imao drugi domet
osim što ukazuje na dostojanstvo, kao što je to u tom trenutku i bio,
ali je posle za posledicu imao ustoličenje lošeg predsednika,
nesposobnog da shvati naredni politički proces, nesposobnog da
svari dubinu jedne revolucije koja nije bila pravljena za njegov
retrogradni mentalitet. Njegov karakter i odbijanje da se postavi na
mesto koje mu je istinski sledovalo stvorilo nam je dosta nevolja, sve
dok se nije kristalizovala, u danima proslave slobode prvog 26. jula,
njegova ostavka na mesto predsednika pred jednodušnim
odbacivanjem naroda.
Jednog od tih dana stigao je naš „kontakt“ iz Santijaga – njegovo
ime je bilo Andres – i on je imao vest da je oružje na sigurnom i da
će tokom narednih dana biti prebačeno. Kao mesto predaje
utvrđena je oblast jedne pilane na obali gde su delovala braća
Babun, pa će oni doneti to oružje uz saučesništvo drugih građana
koji su se nadali da će izvući debelu korist od svog učešća u
revoluciji. (Kasniji događaji su ih razdvojili, i trojica sinova jednog
od članova firme „Babun“ imala su neslavnu privilegiju da budu
jedni od onih gnjida uhvaćenih kod Hirona.)
Zanimljivo je videti kako su u to doba mnogi od njih mislili da
naprave posao sa revolucijom zarad sopstvenih ciljeva pa su pružali
usluge kako bi posle svako potražio ono što je očekivao od novih
vlasti. U ovom slučaju ustupanje svih brda za nemilosrdnu seču
šumâ i proterivanje seljaka kako bi se uvećalo imanje porodice
Babun. Tih dana nam se bio pridružio jedan severnoamerički
novinar iste fele kao i Babunovi. Po rođenju je bio Mađar i zvao se
Endrju Sent Džordž.
Tada su pokazivali samo jedno lice, ono manje rđavo, a tako je
bilo i lice jenkijevskog novinara, koji je uz to, bio i agent FBI. Kako
sam bio jedini koji je govorio francuski u koloni (tada niko nije
govorio engleski), ja sam određen da se pozabavim njime i, istini za
volju, nisam se proslavio opasnom temom koja je pokrenuta na
potonjem razgovoru, gde je već bilo jasno da je razotkriveni agent.
Išli smo po Pino del Agvi da bismo stigli do izvora reke Peladero;
hodali smo veoma nepristupačnim područjima i sa znatnim tovarom
na leđima. Rekom Peladero se stiže do pritoke, potoka zvanog Del
Indija, i tu smo ostali nekoliko dana i nabavili nešto hrane pa smo
ovamo i prebacili primljeno oružje. Već smo prolazili pored manjih
naseljenih mesta u kraju gde smo uspostavljali neku vrstu ilegalne
revolucionarne vlasti i ostavljali smo simpatizere sa zadatkom da
nas izveste o svemu što se dešava, a takođe i o kretanju
neprijateljske vojske. Ali uvek smo živeli na brdima, samo poneku
noć bismo eventualno iznenada upali u skupinu kuća pa su neki od
nas prespavali u njima, većina uvek pod okriljem brda, a preko dana
svi na straži pod zaklonom krova krošnji.
Naš najgori neprijatelj u to doba godine jeste „makagvera“, vrsta
obada tako nazvanog jer polaže jaja i rađa se na drvetu zvanom
makagva; u određeno doba godine veoma se širi brdima.
„Makagvera“ ujeda nezaštićena mesta koja, kada bivaju počešana, a
mi onako prljavi, lako bi se inficirala i napravila veće ili manje
apscese. Uvek nezaštićeni delovi naših nogu, zglobova i vrat imali
su živo svedočanstvo prisustva „muve“.
Konačno, 18. maja stižu vesti o oružju, a takođe i o njihovom
približnom sastavu. Vest je izazvala veliku pometnju u logoru, jer
odmah se pronela među borcima i svako se nadao da popravi svoje
naoružanje. Gajili su potajnu nadu da će doći do nečega, bilo
direktno do novog oružja, bilo zato što će penjanje starog
naoružanja omogućiti da dođu makar i do neispravnog oružja koje
će biti ostavljeno kad stigne novo. Takođe smo dobili vest da je
prikazan film koji je novinar Bob Taber napravio na Sijera Maestri i
da je pobrao veliki uspeh u Sjedinjenim Državama. Ova vest je
obradovala sve osim Endrjua Sent Džordža, koji je, uprkos svom
poslu agenta FBI, imao i svoje novinarsko srculence, pa je bio
razočaran. Sutradan pošto je čuo lošu vest, krenu brodićem sa imanja
Babunovih prema Santijago de Kubi.
Tog istog dana, uporedo sa vešću o mestu gde se nalazi oružje,
primećeno je da je jedan čovek pobegao, što je opasno jer, kao što
sam rekao, ceo logor je znao za prispeće oružja. Poslate su patrole u
potragu za njim i one su se vratile tek posle nekoliko dana sa vešću
da je uspeo da se ukrca na brod u Santijagu. Mi smo pretpostavili da
je to zato da bi izvestio vlasti, iako se posle ispostavilo da je to bilo
jedno obično dezerterstvo zbog fizičke i moralne nesposobnosti da
izađe na kraj sa surovim uslovima našeg života. Za svaki slučaj, mi
smo pojačali mere opreza. Naša borba protiv nedostatka fizičke,
ideološke i moralne pripremljenosti boraca bila je svakodnevna, ali
rezultati nisu uvek bili pohvalni. Oni su često su tražili dozvolu da
se povuku iz najbeznačajnijih razloga i ako je ne bi dobili, desilo bi
se nešto kao što se sada desilo. Treba imati na umu da se
dezerterstvo kažnjavalo smrću na mestu hapšenja.
Uveče je stiglo oružje, i za nas je to bio najčudesniji prizor na
svetu: oruđe smrti bilo je kao izloženo pred halapljivim očima
boraca. Tri mitraljeza sa tronošcem, tri puškomitraljeza „madzen“,
devet karabina M-1, deset automatskih pušaka „džonson“ i,
ukupno, 6.000 metaka. Iako su karabini M-1 imali po 45 metaka,
deoba je obavljena na osnovu već stečenih zasluga boraca i vremena
provedenog na Sijeri. Jedan od ovih karabina M-1, a to je
najtraženije oružje, dat je danas komandantu Ramiru Valdesu, a dva
za prethodnicu pod Kamilovom komandom. Ostala četiri su
predviđena za čuvanje mitraljeza sa tronošcem. Jedan od
puškomitraljeza je otišao vodu kapetana Horhea Sotusa, druga vodu
Almeide i treći Vrhovnom štabu, pri čemu je meni poverena
njegova upotreba. Tronošci su bili: jedan za Raula, drugi za Giljerma
Garsiju i treći za Kresensija Pereza. Na taj način ja sam postajao
neposredni borac, jer do tada sam samo to bio po potrebi, ali mi je
stalan posao bio lekarski: sada je za mene počinjala nova etapa na
Sijeri.
Zauvek ću se sećati trenutka kada mi je predat taj puškomitraljez,
veoma starog i slabog kvaliteta, ali koji je tada predstavljao pravi
dobitak. Četiri čoveka su predviđena kao poslužioci, ali su četiri
saborca sledila vrlo različitu putanju, jer su dvojica bila braća Pupo i
Manolo Beaton, koje je revolucija streljala, pošto su ubili
komandanta Kristina Naranhoa, a posle su se pobunili na brdima
Orijentea, sve dok ih jedan seljak nije uhvatio. Drugi je bio
petnaestogodišnji dečko koji je skoro uvek morao da nosi ogroman
teret punioca puškomitraljeza, a zvao se Hoel Iglesijas, sada
komandant Pobunjeničke vojske. Četvrti jeste kapetan naše vojske i
njegovo prezime je Onjate, ali mi smo ga iz milošte zvali Kantinflas. S
predajom ovog oružja, međutim, nije se završila odiseja trupe u
smislu sticanja borbene i ideološke snage. Nekoliko dana kasnije, 23.
maja, Fidel je naredio nova otpuštanja, a među njima čitavog jednog
odreda, pa je naše ljudstvo bilo svedeno na 127 ljudi, većinom sa
oružjem, od čega osamdesetak čak i sa dobrim naoružanjem.
Iz voda koji je čak zajedno s vođom napustio borbu, ostao je
samo jedan čovek zvani Krusito, koji je posle postao jedan od
najomiljenijih boraca. Krusito je bio rođeni pesnik i imao je duge
razgovore s gradskim pesnikom, Kalikstom Moralesom, sa
„Granme“, koji je samog sebe nazvao, na šta je Krusito sa svojim
seljačkim desetercima uvek odgovarao refrenom na račun Kaliksta:
„Kao laka svraka sa Sijere.“
 Ovaj izvanredni drug imao je celu istoriju revolucije do trenutka
polaska „Granme“ u desetercima, koje je sastavljao dok je pušio lulu
prilikom svakog odmora. Kako na Sijeri nije bilo mnogo hartije, on
je napamet učio svoje deseterce, tako da njih same nismo mogli da
upamtimo, kada je jedan metak okončao njegov život u borbi kod
Pino del Agve.
U oblasti pilanâ imali smo neprocenjivu pomoć Enrikea Lopeza,
starog Fidelovog i Raulovog znanca još iz detinjstva, koji je u tom
trenutku radio za Babunove pa nam je služio kao veza da bismo se
snabdevali i da bismo čitavim krajem mogli da se krećemo bez
opasnosti. Ti krajevi su bili puni puteva kojima su prolazili kamioni
vojske; više puta smo postavili zasede ne bismo li uhvatili neke od
njih, ali u tome nismo nikad uspeli. Možda je to bilo i dobro za
uspeh operacije na pomolu, jedne od onih sa najvećim psihološkim
odjekom tokom čitave istorije rata, kao što je to bila borba kod El
Uvera.
Dvadeset petog maja saznali smo da se na Majari iskrcala grupa
članova ekspedicije pod komandom Kaliksta Sančeza, iz čamca „El
Korintio“; nekoliko dana posle toga doznaćemo za katastrofalan
ishod te ekspedicije: Prio je slao svoje ljude u smrt ne donoseći nikad
odluku da ih prati. Vest o tom iskrcavanju ukazala nam je na
neophodnu potrebu da skrenemo pažnju neprijatelja na drugu
stranu kako bismo pokušali da premestimo te ljude do nekog mesta
gde će moći da se reorganizuju i otpočnu akciju. Sve smo to radili iz
solidarnosti prema borbenim elementima, iako nam nije bio poznat
socijalni sastav, niti stvarne namere tog iskrcavanja.
Ovde smo održali zanimljivu raspravu u kojoj su posebno
učestvovali ovaj što to piše i Fidel: ja sam smatrao da se ne može
propustiti prilika da zaplenimo jedan kamion te da treba posebno da
radimo na tome po drumovima gde kamioni bezbrižno prolaze
gore-dole, ali je Fidel već imao na umu akciju kod El Uvera, pa je
smatrao da je to znatno izazovnije i da će se tom akcijom,
zaposedajući El Uvero, postići mnogo veći uspeh, jer će to imati
snažan psihološki odjek i za to će se saznati u celoj zemlji, što ne bi
bio slučaj s napadom na kamion, kada bi mogli da puste vest samo o
nekim poginulima ili ranjenima u drumskom udesu i, mada bi ljudi
slutili istinu, nikada ne bi saznali za naše stvarno borbeno prisustvo
na Sijeri. To nije značilo da je potpuno odbačena ideja da se zapleni
neki kamion kada prilike budu pogodne, ali nećemo to da
pretvorimo u osnovu naše aktivnosti.
Sada, nekoliko godina posle te rasprave u kojoj je Fidel doneo
odluku, iako me tada nije ubedio, moram da priznam da je njegova
procena bila ispravna i da bi za nas bilo znatno manje delotvorno da
smo imali neku izolovanu akciju nad nekom od patrola koje su
kružile kamionima. Stvar je u tome što nas je želja za borbom tada
sve dovodila do toga da se priklonimo najdrastičnijim stavovima a,
možda, i bez vizije daljih ciljeva. U svakom slučaju, stizali smo do
završnih priprema za akciju kod El Uvera.
 Bitka kod El Uvera

Kad je utvrđeno mesto napada, trebalo je da tačno odredimo

način na koji će on biti izveden. Trebalo je da rešimo bitne stvari, kao
što je da saznamo koliko je postojećih vojnika, koliko straža, koju
vrstu veze koriste, da saznamo sve o prilaznim putevima, o civilnom
stanovništvu i njihovom rasporedu itd. U svemu tome sjajno nam je
pomogao drug Kardero, danas komandant Pobunjeničke vojske, koji
je bio zet jednog od upravitelja pilane, ako me pamćenje ne vara.
Pretpostavljali smo da vojska ima manje-više tačne podatke o
našem prisustvu u kraju, jer je uhvaćeno nekoliko potkazivača koji
su imali dokumenta za identifikaciju, i koji su priznali da ih Kasiljas
šalje da bi doznali gde se nalazi Pobunjenička vojska i koja su mesta
njenog uobičajenog sastajanja. Zaista je bio odvratan a ujedno i
bolan, prizor kada dva čoveka traže milost, ali zakoni rata u tim
teškim trenucima nisu mogli da se prekrše pa je nad obojicom
sutradan izvršena smrtna kazna.
Tog istog dana, 27. maja, Vrhovni štab se sastao sa svim
oficirima, i Fidel je najavio da ćemo u narednih 48 sati imati bitku i
da treba da ostanemo sa ljudstvom i stvarima spremni za polazak.
Tada nam nisu izdata druga uputstva.
Kardero će biti vodič jer je tačno poznavao El Uvero, sve njegove
ulaze i izlaze i prilazne puteve. Uveče smo krenuli u marš. Bilo je to
dugo pešačenje, nekih 16 kilometara, ali skroz nizbrdo kroz puteve
koje je kompanija „Babun“ posebno izgradila za svoje pilane. Ipak
nam je bilo potrebno osam sati marša jer smo zbog dodatnog opreza
morali da ga prekidamo, naročito kako smo se približavali mestu
opasnosti. Na kraju je izdato naređenje o napadu, a ono je bilo
veoma jednostavno: treba zauzeti straže i pucnjavom savladati
drvenu kasarnu.
Znalo se da kasarna nema veću odbranu osim nekoliko
osmatračnica rasutih po okolini, uporišta su bile straže od po tri do
četiri vojnika na svakom stražarskom mestu, a ta mesta su strateški
postavljena iznad kasarne. Iznad kasarne je bila padina tačno preko
puta, a tu će se utvrditi Vrhovni štab da rukovodi borbom. Bilo je
izvodljivo prići na nekoliko metara od zgrade preko žbunja obližnjih
brda. Jedna precizna instrukcija odnosila se na to da se ne puca
protiv postrojenja šećerane jer je u njima bilo ženâ i dece, čak je tu
bila i žena upravitelja, koji je znao za napad ali koji nije hteo da ode
odande kako bi izbegao da posle bude sumnjiv. Civilno stanovništvo
je bila najveća briga dok smo polazili da zauzmemo mesta za napad.
Kasarna El Uvera nalazila se na obali mora, tako da nam je bilo
dovoljno da je opkolimo iz tri pravca.
Na stražu koja je nadgledala drum koji iz Peladera ide uz obalu
mora, a koji smo i mi delom koristili, poslati su vodovi pod
komandom Horhea Sotusa i Giljerma Garsije. Almeida treba da se
pobrine za likvidiranje straže ispred same planine, manje-više ka
severu. Fidel će biti na padini koja ima pogled na kasarnu, a Raul bi
sa svojim vodom napredovao spreda. Meni je dodeljen posrednički
položaj, s mojim puškomitraljezom i pomoćnicima. Kamilo i
Ameiheiras treba da idu frontalno, u stvari između mog i Raulovog
položaja, ali su noću promašili pravac pa su okršaj započeli s moje
leve umesto s moje desne strane. Vod Kresensija Pereza treba da
napreduje putem koji, izlazeći iz El Uvera, ide prema Čiviriku, i da
spreči prispeće bilo kakvog pojačanja koje bi došlo otuda.
Mislilo se da će akcija biti brzo gotova usled iznenađenja koje
priređujemo; međutim, minuti su prolazili a mi nikako da
savladamo ljude na način koji smo idealno predvideli. Vesti su
stizale preko vodiča, Kardera i nekog lokalnog vodiča po imenu
Elihio Mendoza, pa smo gledali kako odmiče noć i počinje da se
razdanjuje a da još nismo u poziciji da prepadnemo žandarme
onako kako smo isprva zamislili. Horhe Sotus je javio da iz svoje
pozicije ne vlada mestom koje mu je određeno, ali je bilo kasno da
se započnu nova kretanja. Kada je Fidel otvorio vatru sa svojim
teleskopskim nišanom, prepoznali smo kasarnu na osnovu pucnjave
kojom su odmah uzvratili. Ja sam se nalazio na maloj uzvišici i imao
sam savršen pogled na kasarnu, ali je ona bila veoma daleko, pa
smo napredovali kako bismo našli bolje pozicije.
Svi su napredovali. Almeida je išao prema straži koja je branila
ulaz u kasarnu iz tog sektora, a s moje leve strane videla se
Kamilova legionarska kapa, kakvu su nosili pripadnici Legije
stranaca, ali sa oznakama Pokreta. Napredovali smo sred sada već
opšte pucnjave, uz sav oprez koji je neophodan u ovakvoj borbi.
Malom odredu postepeno su se priključivali borci koji bi ostali
rasuti u odnosu na svoje jedinice. Jedan drug iz Pilona koga su zvali
Bomba, kao i drugovi Mario Leal i Akunja, pripojili su se onome što
je već bila mala borbena jedinica. Otpor je bio žestok, a mi stigli do
čistine gde je trebalo da napredujemo uz beskrajni oprez, jer su
neprijateljski pucnji bili neprekidni i precizni. Iz svoje pozicije, na
svega 50 ili 60 metara od neprijateljskog nadiranja, video sam kako
iz rova, koji je bio ispred, izlaze dva vojnika i pucao sam na obojicu,
ali su se sklonili u zgrade postrojenja koje su za nas bile svetinja.
Nastavili smo da napredujemo, mada tu više nije bilo ničega do
malog ogoljenog prostora između nas i neprijatelja, a meci su fijukali
blizu naših glava. U tom trenutku čuo sam blizu sebe jauk i
zapomaganje usred borbe, pomislio sam da je ranjen neki
neprijateljski vojnik pa sam puzeći išao napred dok sam ga
nagovarao da se preda; u stvari, to je bio drug Leal, ranjen u glavu.
Napravio sam kratak pregled ulazne i izlazne rane u parijetalnoj
regiji; Leal je padao u nesvest dok je već počinjalo kočenje udova s
jedne strane tela, ne sećam se tačno koje. Jedini zavoj koji mi je bio
pri ruci bio je komad hartije koji sam stavio preko rane. Hoel
Iglesijas pođe kasnije da mu se nađe dok smo mi nastavljali napad.
Odmah potom, i Akunja je ranjen. Mi koji više nismo napredovali,
pucali smo dok je pred nama bio dobro podešen rov odakle se
uzvraćalo na našu paljbu. Vraćala nam se hrabrost i učvršćivali smo
se u odluci da na prepad osvojimo sklonište jer je to bio jedini način
da slomimo otpor, kada se kasarna preda.
Sve ovo je ispričano za nekoliko minuta, ali je zapravo prošlo 2
sata i 45 minuta od prvog pucnja do momenta dok nismo osvojili
kasarnu. S moje leve strane, nekoliko drugova iz prethodnice –
mislim da su to bili Viktor Mora i još neki – zarobljavalo je nekoliko
vojnika koji su pružali poslednji otpor, i iz rova ispred nas izroni
vojnik koji je davao znake da će da preda svoje oružje. Sa svih
strana su se začuli povici o predaji. Brzo smo se probili do kasarne
pa se začuo poslednji mitraljeski rafal za koji sam kasnije saznao da
je pokosio poručnika Nana Dijaza.
Stigli smo do postrojenja gde smo zarobili onu dvojicu što su
izmakli mom mitraljezu, kao i lekara i njegovog pomoćnika. S
lekarem, sedokosim i smirenim čovekom čiju potonju sudbinu ne
znam – ne znam da li je danas priključen revoluciji – desilo se nešto
neobično: moja znanja iz medicine nikada nisu bila prevelika. Broj
ranjenih koji su pristizali bio je ogroman, a moj poziv u tom
trenutku nije bio usmeren na sanitet. Međutim, kada sam vojnom
lekaru otišao da predam ranjenike, upitao me je koliko mi je godina
a odmah potom i kada sam diplomirao. Objasnio sam mu da je to
bilo pre nekoliko godina, a on mi iskreno reče: „Slušaj, momče,
preuzmi ti sve ovo jer sam ja tek sada diplomirao i imam veoma
malo iskustva.“ Čovek, što zbog neiskustva, što zbog logičnog straha
u takvoj situaciji, kad je shvatio da je zarobljen, bio je čak zaboravio i
na poslednju reč medicine. Tog trenutka sam morao još jednom da
zamenim pušku za svoju lekarsku uniformu, koja se, u stvari,
sastojala od pranja ruku.
Posle te bitke, jedne od najsurovijih kroz koje smo prošli,
povezali smo događaj i stekla se celovitija predstava a ne ovaj
pregled koji sam sada dao iznoseći svoje lično učešće. Bitka se
manje-više odigrala ovako: kada je Fidel svojim pucnjem otvorio
paljbu, svi su počeli da napreduju ka postavljenim ciljevima, a vojska
da uzvraća gustom paljbom, često uperenom prema padini odakle je
naš vođa upravljao bitkom. Svega nekoliko minuta pošto je akcija
započela, Hulito Dijaz je izdahnuo pored Fidela, kada ga je pogodio
metak tačno u glavu. Prošlo je još nekoliko minuta i otpor je i dalje
bio žestok. Najvažniji zadatak u centru bio je Almeidin: on je bio
zadužen da na sve moguće načine likvidira stražu kako bi oslobodio
prolaz trupama, kao i Raulovoj, koja je frontalno grabila prema
kasarni.
Drugovi su posle ispričali kako je vodič Elihio Mendoza uzeo
svoju pušku i bacio se u borbu. Elihio je bio sujeveran, nosio je sa
sobom „sveca“ koji ga štiti, i kada mu je rečeno da se pripazi, on je
sa nipodaštavanjem odgovorio da ga njegov svetac štiti od svega;
nešto kasnije ga je pogodio metak koji mu je doslovce razneo trup.
Neprijateljske trupe, dobro ušančene, odbijale su nas na ovakav
način i bilo je veoma teško da se napreduje po centralnoj zoni. Sa
pozicije udaljene od puta za Peladero, Horhe Sotus je pokušao da s
boka podupre tu poziciju sa pomoćnikom zvanim Policajac
[Fransisko Soto], ali i njega je neprijatelj odmah ubio pa je Sotus
morao da uskoči u more kako bi izbegao sigurnu smrt, tako da je od
tog trenutka njegovo učešće u borbi praktično bilo prekinuto. Drugi
članovi njegovog voda pokušali su da napreduju, ali su takođe
odbijeni: jedan drug sa sela, koji se, čini mi se, prezivao Vega, ubijen
je; Manals – ranjen u pluća; Kike Eskalona je dobio tri rane u mišicu,
u butinu i u ruku dok je pokušavao da se probije. Straža ušančena
iza solidne zaštite drvenih taraba, ispaljivala je vatru iz
puškomitraljeza i poluautomatskih pušaka desetkujući našu malu
trupu. Almeida naredi poslednji juriš ne bismo li ipak savladali
neprijateljske snage koje su bile ispred njega; tom prilikom su
ranjeni Sileros, Maseo, Ermes Lejva, Pena i sam Almeida – u jedno
rame i levu nogu, a drug Mol je ubijen. Međutim, ovim probojem je
savladana straža pa je otvoren prolaz do kasarne. S druge strane,
nepogrešivi pucnji mitraljeza Giljerma Garsije likvidirali su trojicu
branilaca, četvrti izađe u trku, i ubijen je u pokušaju bekstva. Raul,
sa svojim vodom podeljenim na dva dela, brzo je nadirao prema
kasarni. Bila je to akcija dvojice kapetana – Giljerma Garsije i
Almeide – i ona je odlučila ishod bitke: svaki od njih je likvidirao
određenu mu stražu i time je omogućen završni prepad. Zajedno sa
prvim treba istaći delovanje Luisa Krespa, koji je došao iz Vrhovnog
štaba da bi učestvovao u prepadu.
U trenutku kada je neprijateljska odbrana slamana, kad smo već
zaposedali kasarnu iz koje je istaknuta bela marama, neko,
verovatno iz naše trupe, iznova pripuca, i iz kasarne su odgovorili
rafalom koji je pogodio u glavu Nana Dijaza, čiji je mitraljez do tog
trenutka sejao smrt među neprijateljem. Kresensiov vod gotovo da i
nije učestvovao u borbi jer se njegov mitraljez zaglavio pa mu je
učešće bilo da nadzire put iz Čivirika. Tamo je nekoliko vojnika
uhvaćeno prilikom bekstva. Okršaj je potrajao 2 sata i 45 minuta i
nijedan civil nije ranjen uprkos broju ispaljenih metaka.
Kada smo napravili bilans bitke, ustanovili smo sledeće: sa naše
strane u tom trenutku je poginulo šest drugova. Bili su to Mol, Nano
Dijaz, Vega, Policajac, Hulito Dijaz i Elihio Mendoza. Teško su
ranjeni Leal i Siljeros. Teže ili lakše ranjeni bili su: Maseo – ranjen u
rame; Ermes Lejva – metak u grudnom košu; Almeida – leva ruka i
leva noga; Kike Eskalona – desna nadlanica i ruka; Manals – metak
u plućima, bez većih simptoma; Pena – u koleno, i Manuel Akunja –
u desnu nadlanicu. Ukupno 15 drugova izbačeno iz borbe. Oni su
imali 19 ranjenika, 14 mrtvih, još 14 zarobljenika a pobeglo ih je 6,
što je ukupno 53 ljudi, pod komandom drugog poručnika koji je
istakao belu zastavu pošto je i sam ranjen.
Ako se uzme u obzir da je naših boraca bilo oko 80 a njihovih 53,
dakle ukupno oko 133 vojnika, od toga je 38 njih, tj. više od
četvrtine, bilo izbačeno iz stroja za nešto više od dva i po sata borbe.
Bio je to juriš ljudi koji su gologrudi napredovali protiv drugih koji
su se branili bez mnogo mogućnosti zaštite, te valja priznati da je sa
obe strane bilo mnogo hrabrosti. Za nas je, uz to, ova pobeda
označila punoletstvo naše gerile. Od te bitke naš moral je izuzetno
porastao, kao i naša rešenost i vera u pobedu, i mada su naredni
meseci bili veliko iskušenje, već smo posedovali tajnu pobede nad
neprijateljom. Ova akcija je zapečatila sudbinu malih kasarni
smeštenih podalje od većih neprijateljskih grupacija i ubrzo su sve
one savladane.
Jedan od prvih metaka je razneo telefonski uređaj pa je tako
prekinuta veza sa Santijagom i jedva da je neki avion jednom ili
dvaput nadleteo bojno polje, tako da se, sve u svemu, neprijateljska
avijacija nije pojavila. Tek nekoliko sati kasnije su stigli izviđački
avioni, kada smo mi već bili u brdima. O gustini paljbe s naše strane
govori podatak o četrnaestorici poginulih, ali i taj da je nastradalo tri
od pet papagaja koje su držali stražari kasarne. Treba imati na umu
koliko su sićušne te ptice da bi se stekla predstava o sili metaka koja
se sručila na drvenu građevinu.
Ponovni susret sa pozivom lekara priredio mi je nekoliko
uzbudljivih trenutaka. Prvi ranjenik kome sam ukazao pomoć, s
obzirom na ozbiljnost njegovog stanja, bio je drug Siljeros. Metak
mu je slomio desnu ruku i pošto je prošao kroz pluća, činilo se da se
zario u kičmu, zbog čega su mu obe noge bile oduzete. Njegovo
stanje je bilo izuzetno ozbiljno i jedva sam uspeo da mu dam neko
sredstvo za umirenje bolova i da mu čvrsto privežem grudni koš
kako bi lakše disao. U tom trenutku smo pokušali da ga spasemo na
jedini mogući način: poveli smo četrnaest zarobljenih vojnika sa
sobom i ostavili dva ranjenika, Leala i Siljerosa, kod neprijatelja, uz
garancije lekarske časti. Kada sam to saopštio Siljerosu govoreći mu
ohrabrujuće reči koje je u tom trenutku neophodno kazati,
pozdravio me je setnim osmehom koji je govorio više od svih reči i
koji je odavao da je uveren u to da je sve gotovo. I ja sam to znao pa
sam poželeo da mu u tom trenutku spustim poljubac oproštaja na
čelo, ali za mene, više nego za bilo koga drugog, to bi značilo da je
drug osuđen na smrt, a dužnost mi je govorila da ne treba dalje da
zagorčam njegove poslednje trenutke potvrđujući nešto u šta je on
već bio potpuno uveren. Rastao sam se najnežnije što sam mogao,
uz veliki bol, od oba borca koja su ostala u rukama neprijatelja. Oni
su preklinjali i govorili da više vole da umru među nama, ali mi smo
bili dužni da se do poslednjeg borimo za njihove živote. Tamo su
ostali zbratimljeni sa 19 ranjenika Batistine vojske kojima smo
ukazali pomoć najbolje što smo mogli. Neprijateljska vojska je
pristojno prihvatila dvojicu drugova, ali jedan od njih, Siljeros, nije
stigao čak ni do Santijaga. Drugi je preživeo ranu, pritvoren je na
Isli de Pinos do kraja rata i danas još pokazuje neizbrisive tragove te
važne epizode našeg revolucionarnog rata.
Tovareći u jedan od Babunovih kamiona što veću količinu svega i
svačega, a naročito lekova, poslednji smo krenuli put naših skloništa
na planini, gde smo ipak stigli na vreme da ukažemo pomoć
ranjenima i da se rastanemo od poginulih, koji su pokopani pored
jednog pregiba puta. Predviđalo se da će progon biti veliki pa je
odlučeno da oni koji su kadri da hodaju moraju da se udalje od tog
mesta, dok će ranjenici biti povereni meni i Enrikeu Lopezu, koji će
se postarati da mi obezbedi transport, skrovište i još neke
pomoćnike da prebacimo ranjenike i da uspostavi sve kontakte kako
bismo dobijali lekove i mogli da ih lečimo na odgovarajući način.
U zoru su se još prepričavale pojedinosti bitke. Gotovo niko nije
spavao ili je samo nakratko to činio pa bi se pridružio razgovoru
iznoseći svoje podvige ili one koje je kod drugih video. Iz statističke
radoznalosti, pribeležio sam imena svih pobijenih neprijatelja koje
su naveli svedoci, pa je ispalo da ih je više nego što je protivnički
sastav ukupno imao vojnika; mašta svakog od njih ukrasila je
njihova svedočenja. Sa ovim i još nekim sličnim iskustvima tačno
smo naučili da se podaci moraju proveriti. Čak i sami skloni
preterivanju, tražili smo poneku stvar od svakog poginulog vojnika
da bismo stvarno bili uvereni da je to neprijateljski vojnik, jer briga o
istini je oduvek bila centralna tema izveštaja Pobunjeničke vojske i
nastojalo se da se među drugovima razvije najdublje poštovanje
prema njoj i svest o tome koliko je neophodno s njom tako postupiti
bez obzira na bilo kakvu prolaznu prednost.
Ujutru smo videli kako pobednička trupa odlazi pozdravljajući
nas s tugom. Sa mnom su ostali moji pomoćnici Hoel Iglesijas i
Onjate, vodič po imenu Sinesio Tores i Vilo Akunja, danas
komandant Pobunjeničke vojske koji je ostao uz svog ranjenog
strica.
 Nega bolesnika

Sutradan posle bitke kod El Uvera, avioni su od rane zore počeli

da patroliraju. Pošto smo se pozdravili s kolonom koja je nastavila
marš, mi smo se bacili na brisanje tragova o svom ulasku u brdo. Bili
smo na svega stotinak metara od prilaznog puta za teretna vozila i
čekali smo da stigne Enrike Lopez, koji je bio zadužen da nam
pomogne u traženju našeg skloništa i u prebacivanju do njega.
Almeida i Pena su bili ranjenici koji nisu mogli da hodaju, a Kike
Eskalona je bio u istom stanju. Manals, koga sam posavetovao da ne
hoda zbog rane na plućima; Manuel Akunja, Ermes Lejva i Maseo:
ova trojica su mogli sami da hodaju. Da bismo ih štitili, negovali i
prebacili, tu smo bili Vilo Akunja, vodič Sinesio Tores, Hoel Iglesijas,
Alehandro Onjate i ja. Već je jutro bilo odmaklo kada je jedan
glasnik došao da nam kaže da Enrike Lopez ne može da nas prihvati
jer ima bolesnu devojčicu pa je morao da ide u Santijago; ostalo je na
tome da će nam biti poslati neki dobrovoljci u pomoć, ali do kraja
dana mi smo i dalje čekali.
Situacija je bila teška jer su rane Kikea Eskalone bile inficirane, a
nije mogla da se odredi ozbiljnost Manalsovih rana. Istražili smo
obližnje puteve i nismo naišli na neprijateljske vojnike, pa smo
odlučili da se prebacimo do jedne kolibe koja je bila na tri ili četiri
kilometra, a gde se nalazilo podosta pilića koje je gazda napustio.
Tog prvog dana dvojica radnika pilane pomogla su nam u
napornom zadatku da ranjenike nosimo na nosilima. U zoru
narednog dana, nakon obilnog obroka i likvidiranja solidnog
kontigenta pilića, brzo smo napustili mesto jer smo posle bitke
praktično proveli ceo jedan dan na istom mestu blizu drumova
kojima su mogli da stignu neprijateljski vojnici. Nalazili smo se na
mestu kraj jednog od onih drumova koje je kompanija „Babun“
napravila radi eksploatacije šume. S našim malobrojnim
raspoloživim ljudstvom započeli smo kratak ali vrlo otežan marš.
Trebalo je da se siđe do potoka zvanog Del Indio pa da se potom
popnemo uzanom stazom do proplanka, gde je seljak zvani Israel
živeo sa suprugom i jednim zetom. Zaista je bilo naporno
prebacivanje drugova kroz tako nepristupačne predele, ali ipak smo
uspeli, i ti ljudi su nam ustupili bračni krevet da bi tamo prespavali
ranjenici.
Na mestu prvog logora sakrili smo deo naoružanja u lošem
stanju, koje nismo mogli da prenesemo, kao i veću količinu dodatnih
stvari koje su činile ratni plen manje vrednosti i koje smo ostavljali
usput, onako kako bi se teret ranjenika uvećavao. Na svakoj kolibi je
uvek ostajao neki trag našeg boravka u vidu nekog zaboravljenog
predmeta. Zbog toga, pošto smo imali vremena, odlučili smo da
dobro pregledamo prethodno mesto kako bismo izbrisali svaki trag
jer je upravo od toga zavisila naša bezbednost. U isto vreme vodič,
Sinesio pođe da potraži neke poznanike koje je imao u tom delu
Peladera.
Ubrzo posle toga, Akunja i Hoel Iglesijas su mi javili da su čuli
čudne glasove na drugoj padini. Zaista smo pomislili da je kucnuo
čas da se iznova borimo u ovim otežanim uslovima, jer naša dužnost
je bila da po cenu smrti odbranimo dragoceni tovar ranjenika koji
nam je poveren, pa smo napredovali nastojeći da se okršaj desi što
dalje od kolibe. Tragovi bosih nogu po putu, što nam je bilo veoma
čudnovato, ukazivali su na to da su uljezi prošli istim tim putem.
Obazrivo se približavajući, čuli smo neki bezvoljni razgovor u kojem
je učestvovalo više ljudi. Pripremajući svoj mitraljez „tompson“ i
računajući na podršku Vila i Hoela, nastavili smo dalje i upali sred
razgovora. Ispostavilo se da su to zarobljenici iz El Uvera koje je
Fidel oslobodio i koji su tuda išli jednostavno tražeći izlaz. Neki su
bili bosonogi. Jedan stari kaplar, gotovo onesvešćen, s glasom
astmatičara, izrazi svoje divljenje prema nama i našem poznavanju
brdâ. Dolazio je bez vodiča i nosio je samo propusnicu koju mu je
Fidel potpisao. Mi smo iskoristili utisak koji je kod njih nastao usled
načina na koji smo ih prepali, pa smo ih nagovorili da nipošto ne
zađu u brda.
To su bili gradski ljudi, nenaviknuti na mukotrpne uslove brda
koje nisu umeli da savladaju. Izašli smo na čistinu ispred kuće gde
smo jeli piliće i pokazali im put do obale, ali smo im pre toga
ponovili da smo na brdu mi gazde i da će naša patrola – jer smo mi
delovali kao takva – odmah obavestiti ostale snage o neželjenim
prisustvima.
Uprkos svemu, najrazumnije je bilo da što pre stupimo u pokret.
Tu noć smo proveli u gostoprimljivoj kolibi, ali u zoru smo se
prebacili na brdo i naložili vlasnicima kuće da potraže kokoške za
ranjenike; proveli smo ceo dan čekajući povratak bračnog para, ali
se oni nisu vratili. Kasnije smo saznali da su uhapšeni u toj maloj
kući i da su ih, uz to, dan posle našeg odlaska, neprijateljski vojnici
upotrebili kao vodiče i tako prošli pored našeg prethodnog logora.
Mi smo budno nadgledali okolinu i niko nas ne bi iznenadio, ali
ishod nove bitke u takvim uslovima nije teško predvideti. Predveče
je stigao Sinesio s tri dobrovoljca: starcem Felisijanom i još dvojicom
koji će postati borci Pobunjeničke vojske – Banderasom, koji je
poginuo u činu poručnika u bici kod Higvea, i Israelom Pardoom,
najstarijim članom mnogoljudne porodice boraca, koji sada ima čin
kapetana. Ovi drugovi su nam pomogli da brzo prebacimo ranjenike
u kolibu s druge strane zone opasnosti, dok smo Sinesio i ja,
praktično dok se nije sasvim smrklo, i dalje čekali dolazak bračnog
para s namirnicama; naravno da nisu mogli da stignu kad su
zarobljeni. Strepeći od nekakve izdaje, odlučili smo da iz nove kuće
takođe treba rano da krenemo. Jelo je bilo veoma oskudno i sastojalo
se samo od ono malo namirnica izvučenih iz obližnjeg ambara.
Narednog dana, šest meseci nakon iskrcavanja sa „Granme“, rano
smo otpočeli dan. Marševi su bili naporni i neverovatno kratki za
nekoga naviknutog na pešačenje planinom, a što se tiče naših
mogućnosti, mogli smo da prebacimo svaki put samo jednog
ranjenika jer, u tim teškim brdskim uslovima, ranjenike treba
prebacivati na ležaljkama privezanim za čvrstu granu koja doslovce
rastura ramena nosača, pa onda oni moraju da se smenjuju na
svakih deset ili petnaest minuta, a bilo nam je potrebno od šest do
osam ljudi da u takvim uslovima prenesemo jednog ranjenika.
Prateći Almeidu koji je malo puzao a malo se oslanjao, nastavili smo
veoma sporo da hodamo, praktično od stabla do stabla, sve dok
Israel nije napravio prečicu kroz brdo pa su nosači došli da ga
prebace.
Posle nas je strašan pljusak sprečio da stignemo do kuće
Pardoovih, ali smo se predveče nje ipak domogli. Kratko rastojanje
od jedne milje, četiri kilometra puta, prevaljeno je za dvanaest sati,
što će reći jedan kilometar za tri sata.
U tim trenucima naša mala trupa je imala sreće što je s njom bio
Sinesio Tores, jer je on poznavao puteve i žitelje te oblasti pa nam je
pomagao u svemu. On je taj koji je dva dana kasnije izvukao
Manalsa kako bi se uputio u Santijago na lečenje. Takođe smo
pripremali uslove da se i Kike Eskalona prebaci jer su mu rane bile
gnojne.
Tih dana su stizale protivrečne vesti, ponekad su javljali da je
Selija Sančez uhapšena, ponekad da je ubijena. Takođe su kružile
glasine da je jedna patrola vojske uhapsila Ermesa Kaldera, jednog
našeg druga. Mi nismo znali da li da poverujemo u neke od tih vesti
koje su bile jezive, jer Selija, na primer, jeste bila naša jedina poznata
i pouzdana veza. Njeno hapšenje je za nas značilo izolaciju. Srećom,
ispostavilo se da to u vezi sa Selijom nije tačno, mada jeste ono u
vezi sa Ermesom Kalderom, koji je čudom spasao život posle
tamnice tiranije.
Na obali reke Peladero živeo je predradnik jednog
zemljoposednika, David je bilo njegovo ime, i on je puno sarađivao s
nama. David je za nas ubio jednu kravu i trebalo je otići po nju.
Krava je ubijena na obali i tamo je raskomadana, ali je trebalo noću
prebaciti meso. Poslao sam prvu grupu sa Israelom Pardoom
napred, a potom i drugu koju je vodio Banderas. Banderas je bio
prilično nedisciplinovan i nije ispunio svoj zadatak, tako da je
ukupan teret žrtvovane životinje pao na ostale, i zbog toga je cela
noć prošla u tom prebacivanju. Već se formirala mala trupa pod
mojom komandom, jer je Almeida bio ranjen. Svestan svoje
odgovornosti, saopštio sam Banderasu da on prestaje da bude borac
i da postaje puki simpatizer, ukoliko ne promeni svoje ponašanje, a
on ga je zaista i promenio; nikada nije postao uzor što se tiče
discipline, ali je bio primer preduzimljivog, jednostavnog i naivnog
čoveka otvorenog duha, koji je progledao i sagledao stvarnost tek u
susretu s revolucijom. On je inače obrađivao svoju malu parcelu
otetu od brda i gajio je istinsku strast prema drveću i poljoprivredi,
živeo je u maloj kolibi s dve male svinje, od kojih je svaka imala ime,
i s jednim malim psom. Jednog dana mi je pokazao sliku dvojice
sinova koji su živeli sa ženom od koje se on bio rastao, u Santijagu,
objašnjavajući da će jednog dana, kada revolucija pobedi, moći da
ode negde gde će dobro da radi, a ne u toj zabiti koja maltene visi s
vrha brda.
Govorio sam mu o zadrugama, ali on to nije baš najbolje
razumeo. Želeo je da obrađuje zemlju za svoj račun, sopstvenim
trudom. Međutim, postepeno sam uspeo da ga ubedim da je bolje
da zemlju svi obrađuju, da mašine mogu da povećaju produktivnost.
Bez ikakve sumnje, Banderas bi danas bio istureni borac na polju
poljoprivredne proizvodnje; tamo na Sijeri je usavršio čitanje i
pisanje pa se pripremao za budućnost. Bio je to bistar seljak koji je
znao vrednost saradnje i koji je ulažući sopstveni napor ispisao time
stranice istorije.
Tih dana sam imao dug razgovor sa predradnikom Davidom koji
mi je zatražio spisak svih važnih stvari što su nam potrebne, jer će
otići u Santijago pa će ih tamo potražiti. Bio je to tipični predradnik,
veran gazdi, prezriv prema seljacima, rasista. Međutim, vojska ga je
zarobila kad je doznala za naše kontakte i nemilosrdno ga izložila
mučenju. Njegova prva briga kada se ponovo pojavio, a mi već
mislili da je mrtav, bila je da nam objasni da nije progovorio. Ne
znam da li je David danas na Kubi ili je sledio svoje stare gazde koje
je revolucija već konfiskovala, ali je bio čovek koji je u tim trenucima
osetio potrebu za promenom, iako nije smatrao da se to odnosi i na
njega i na njegov svet, ali je shvatio da tu promenu treba
neizostavno sprovesti. Od iskrenih nastojanja jednostavnih ljudi
napravljena je revolucionarna građevina, naša misija je da razvijemo
ono što je dobro i plemenito u svakom od ljudi i da svakog čoveka
pretvorimo u revolucionara. Ona se sastoji od raznih Davida koji ne
razumeju baš najbolje i od raznih Banderasa koji su poginuli ne
videvši njen osvit, od neznanih žrtava i žrtava bez nadoknade – eto
od toga je napravljena revolucija. Mi koji vidimo danas njena
dostignuća treba da mislimo i na one koji su ostali na tom putu i da
se založimo da u budućnosti bude manje onih koji kaskaju.
 Povratak

Ceo juni 1957. protekao je u lečenju ranjenih drugova tokom

bitke kod El Uvera i u organizaciji male trupe kojom ćemo se
pridružiti Fidelovoj koloni. Kontakti sa spoljnim svetom
uspostavljani su preko predradnika Davida, čiji su saveti i umesne
napomene, pored pribavljene hrane, u velikoj meri olakšali našu
situaciju. Tih prvih dana nismo mogli da računamo na neprocenjivu
pomoć Panča Tamaja, onog istog koji je posleratnih godina ubijen
rukama braće Beaton. Pančo Tamajo, stari seljak iz kraja, kasnije je
stupio u vezu s nama i takođe je pokrivao kontakte.
Kod Sinesija su počeli da izbijaju neki znakovi revolucionarne
malodušnosti, jer se napio novcem Pokreta, pa je počinio
nedoličnosti u pripitom stanju. Uz to nije ispunjavao izdata mu
naređenja, a prilikom nekog od svojih kretanja doveo nam je
jedanaest potpuno razoružanih drugova, čime je prekršio izričito
naređenje. Reč je bila o tome da se spreči izolovanje drugova bez
oružja, ali nije samo Sinesio to ignorisao. Priključivanje ljudi mladoj
gerili odvijalo se svim sredstvima i u svim uslovima, i seljaci, koji su
znali našu lokaciju, dovodili su nam nove drugove koji su želeli da
nam pristupe. Kroz malu oformljenu kolonu prošlo je ne manje od
40 ljudi, ali je i napuštanje redova bilo stalno, ponekad uz našu
saglasnost, a ponekad protiv naše volje, tako da mala trupa nije
nikad imala više od 25 ili 30 efektivnih članova.
Tih dana se moja astma nešto pogoršala i nedostatak lekova
naterao me je na nepokretnost sličnu onoj kod ranjenika. Uspeo sam
da malo ublažim bolest pušeći sasušeni cvet „klarin“ (to je lek na
Sijeri), dok nisu stigli lekovi iz civilizacije i dok nisam opet bio u
optimalnoj formi za polazak, ali on se odlagao iz dana u dan. Najzad
smo organizovali jednu patrolu da pođe u potragu za svim oružjem
koje je bilo odbačeno posle bitke kod El Uvera jer je delovalo kao
neupotrebljivo, ali smo nameravali da ga osposobimo za gerilu.
U novim uslovima sve te stare puške sa ozbiljnim ili manje
ozbiljnim oštećenjima, uključujući tu i 30-kalibarski mitraljez bez
udarne igle, predstavljali su potencijalno blago, pa smo uložili celu
jednu noć u potragu za njima. Konačno smo odredili polazak za 24.
juni. U to doba smo sačinjavali vojsku sledećih karakteristika: pet
ranjenika koji se oporavljaju, pet pratilaca, deset priključenih iz
Bajama, dva nedavno priključena iz udaljenijih krajeva, i četiri iz
kraja – ukupno dvadeset i šest vojnika. Marš je organizovan sa
Vilom Akunjom na prethodnici, potom sa onim što bi moglo da se
nazove komandom, na čijem čelu sam bio ja, jer Almeidi je već sámo
pešačenje bilo preveliki napor pošto se još oporavljao od rane na
butini, i na kraju s dva mala odreda pod rukovodstvom Masea i
Penje.
Penja je u to doba imao čin poručnika. Maseo i Vilo su bili
vojnici, a najviši čin je imao Almeida kao kapetan. Nismo pošli 24.
juna, jer su počele da se ređaju sve nekakve teškoće: ponekad bi bilo
javljeno da stiže neko od vodiča s novopriključenima pa ih je trebalo
čekati, drugi put bi se čekalo na novi kontigent lekova i hrane; stari
Tamajo je stalno išao i dolazio donoseći vesti i robu, hranu u
limenkama, odeću. U jednom datom trenutku morali smo da
potražimo neku jamu da bismo uskladištili namirnice jer su se
najzad kristalizovali kontakti sa Santijagom, a David nam je bio
doneo zamašan kontigent koji je bilo nemoguće preneti, s obzirom
na uslove marša naše trupe rekonvalescenata i novajlija.
Dvadeset šestog juna sam debitovao kao stomatolog, mada su mi
na Sijeri nadenuli skromno zvanje „vadizub“. Moja prva žrtva bio je
Israel Pardo, danas kapetan vojske, koji je prilično dobro prošao.
Druga, Hoel Iglesijas, kome je bilo dovoljno da mu se stavi čaura
dinamita na očnjak da bi mu on bio iščupan, ali je Hoel do kraja rata
izdržao s njim pošto su moji napori bili bezuspešni. Na moje
neiskustvo se nadovezivao nedostatak drugih osnovnih sredstava,
tako da je trebalo veoma štedeti anesteziju i često sam pribegavao
tzv. psihološkoj anesteziji, nazivajući ljude oporim nazivima kada bi
se premnogo žalili zbog onoga što se radi u njihovim ustima.
Pred samom pomišlju na marš, neki su ispoljavali svoju
neodlučnost pa su odlazili, ali drugi bi ih, novi, nadomestili. Tamajo
nam dovede novu grupu od četiri čoveka. Sa njima je bio Feliks
Mendoza, koji je imao pušku, i objasnio nam je kako je jedna trupa
vojske zatekla njega i njegovog druga: dok je drug uhvaćen, on se
baci preko nekih litica pa pobeže u trku a da mu vojska ništa nije
uradila. Posle smo saznali da je „vojska“ u stvari patrola kojom je
upravljao Lalo Sardinjas, koji beše našao druga, i da je on već u
Fidelovoj trupi. Takođe se priključio Evelio Saborit, danas
komandant Pobunjeničke vojske.
S priključenjem Feliksa Mendoze i njegove grupe bilo nas je
trideset šestorica, ali sutradan su trojica otišla. Posle su nam se
priključili još neki pa nas je na kraju bilo 35. Međutim, kada je marš
započinjao, opet se broj ljudi smanjivao. Penjali smo se visovima
Peladera u marševima kratkog dometa.
Radio nas je obaveštavao o nasilju na čitavom ostrvu. Prvog jula
smo čuli vest o smrti Hosea Paisa, Frankovog brata, koji je poginuo s
još nekim drugovima sred neprekidne bitke u Santijagu. Uprkos
kratkim marševima, naše trupe su osećale klonulost pa su neki od
novoprimljenih tražili da se povuku kako bi „obavljali korisnije
zadatke u gradu“. Silazeći niz padine Botelje, prošli smo pored kuće
Benita More, koji nas je lepo dočekao u svom skromnom domu, koje
kao da visi sa samih stena ovog dela Sijere. Nešto pre nego što smo
stigli, sazvao sam malu trupu da joj predočim kako se primiču
trenuci velike opasnosti, da je vojska blizu, da ćemo verovatno
morati da provedemo i više dana gotovo bez hrane, pešačeći sada
već i po čitav dan, i da onaj ko se ne oseća spremnim, neka to kaže.
Neki su se snebivali da izraze svoja strahovanja i odu, ali bio je
jedan po imenu Čičo koji je u ime neke grupe, sa prizvukom
izuzetne uverenosti i odlučnosti tvrdio da će oni ići dalje sve do
smrti. Nemalo je bilo naše iznenađenje kada nam je, pošto smo
prošli kuću Benita More i ulogorili se pored malog potoka da
provedemo noć, ta ista grupa saopštila da želi da napusti gerilu.
Pristali smo na to i u šali krstili mesto kao „potok smrti“ jer je dotle
sezala golema odlučnost Čiča i njegovih drugova. To ime je ostalo
toj tankoj niti vode sve do našeg izlaska sa Sijere.
Ostalo nas je dvadeset osmorica, ali kad smo sutradan krenuli
priključila su se dva nova regruta, dva bivša pripadnika vojske, koji
su dolazili na Sijeru da se bore za slobodu. Bili su to Gilberto Kapote
i Nikolas. Dovodio ih je Aristides Gera, još jedan od naših veza u
kraju koji je posle za našu kolonu bio od neprocenjive vrednosti i
koga nazvasmo Kralj klope. Kralj klope je u svakom trenutku
ratovanja činio ogromne usluge, ponekad i opasnije nego što je sama
borba protiv neprijatelja, prebacujući mazge iz Bajama do zone
naših operacija.
Dok smo pešačili tokom kraćih marševa, nastojali smo da se
regruti upoznaju s pucanjem. Postavili smo dva bivša vojnika da oni
poduče ostale osnovama puške, naoružanja, razoružanja i preciznog
gađanja, i to s takvim pehom da samo što je podučavanje počelo,
jednom od njih se ote pucanj. Morali smo da ga povučemo s tog
zadatka pa smo ga sumnjičavo gledali, mada je izraz njegovog lica
odavao takvu zabrinutost da bi zaista bila potrebna velika
sposobnost simuliranja da ta zabrinutost ne bude stvarna. Dva bivša
vojnika nisu mogla da izdrže marš i ponovo su otišla sa Aristidesom,
ali Gilberto Kapote nam se vratio, i herojski je poginuo u Pino del
Agvi, u činu poručnika.
Napustili smo mesto gde smo bili ulogorovani, kuću Pola Toresa,
na Mesi, što će kasnije postati jedan od naših operativnih centara, i
krenuli pešice, pri čemu nas je sada vodio seljak po imenu Tuto
Almeida. Naš zadatak je bio da stignemo do Nevade, a potom,
prelazeći severnu stranu Turkina, i do mesta gde se nalazio Fidel.
Išli smo u tom pravcu kada smo u daljini ugledali dva seljaka koji su
pokušali da pobegnu kad smo se mi primakli pa smo morali da
potrčimo da ih uhvatimo. Bile su to dve devojke, Afro-Kubanke,
koje su se prezivale Moja. Te dve adventistkinje su nam, iako su bile
protiv ikakvog nasilja na osnovu svojih verskih uverenja, pružile
iskrenu podršku, i tada i tokom čitavog rata.
Obnovili smo snagu i tamo smo veličanstveno jeli, ali kada smo
svratili u Mar Verde (trebalo je proći kroz Mar Verde da bi se stiglo
na Nevadu), saznali smo da se u čitavom kraju nalaze trupe vojske.
Posle kraćeg razmatranja između našeg sićušnog vrhovnog štaba i
vodiča, odlučili smo da se vratimo nazad i da direktno pređemo
preko Turkina, što je nepristupačniji ali manje opasan put u tim
okolnostima.
Na našem malom tranzistoru hvatali smo uznemiravajuće vesti:
govorilo se da ima velikih bitaka u zoni Estrada Palme i da je Raul
teško ranjen. (Sada, kada je to vreme prošlo, ne umem da
preciziram da li je to bio naš radio ili je „radio Bemba“{6} bio taj koji
je saopštio tu vest.) Mi nismo znali da li da poverujemo takvim
informacijama, jer smo iz iskustva znali da su netačne, ali smo
nastojali da ubrzamo marš, koliko smo mogli, da bismo stigli do
Fidela. Krenuli smo uveče i prenoćili u kući usamljenog seljaka
zvanog Viskainac, zbog njegovog porekla, na obroncima Turkina.
Viskainac je živeo sam u maloj kolibi i njegovi jedini prijatelji bile su
neke marksističke knjige koje je on pažljivo čuvao u maloj rupi ispod
jednog kamena daleko od kolibe. On je ponosno saopštio da je po
opredeljenju marksista, o čemu većinom niko nije imao pojma u
kraju. Pokazao nam je put kojim treba da nastavimo, i mi smo
nastavili svoj spori marš.
Sinesio se postepeno odvajao od svog operativnog centra, i za
njegovu priprostu, seljačku dušu – sada izvan uobičajenih tokova –
situacija je postajala teskobna. Jednog lepog dana, za vreme pauze
na putu, dok je na straži bio regrut zvani Kuervo, kome je data
puška „remington“ zbog njegove dobre spremnosti, Sinesio Tores
mu se pridruži na straži s još jednom puškom. Kada sam za to
saznao, otprilike za pola sata, pošao sam po njih, jer nisam imao
previše poverenja u Sinesija, a puške su bile velika dragocenost u
tom trenutku, ali obojica su već bila dezertirala. Banderas i Israel
Pardo krenuli su njihovim tragovima svesni da su begunci
naoružani dugim cevima a oni jedva pištoljima, ali begunci tada nisu
pronađeni.
Bilo je veoma teško očuvati moral trupe, bez oružja, bez
direktnog kontakta s vođom revolucije, hodajući praktično
nasumice, bez ikakvog iskustva, okruženi neprijateljima koji bi
dobijali divovske razmere u glavama i skaskama seljaka. Slaba
spremnost naših novopriključenih, koji su poticali iz ravničarskih
krajeva pa nisu bili navikli na hiljade teškoća brdskih staza, stalno je
dovodila u krizu duh gerile. Desio se pokušaj bekstva na čijem čelu
je bio izvesni, kako je nazvan, Meksikanac, koji je došao čak do čina
kapetana, a sada je u Majamiju kao izdajnik revolucije.
To sam saznao na osnovu dojave druga Ermesa Lejve, rođaka
Hoela Iglesijasa, pa sam ga pozvao na suočavanje kako bi se ovaj
problem rešio. Meksikanac se zakleo u sve svoje pretke da, iako je
bio pomislio na odvajanje, on to nije činio da bi pobegao iz borbe,
nego da bi izveo malu gerilu koja će presresti i ubiti potkazivače jer
u našim redovima je bilo malo akcije. U stvari, on je nameravao da
ubije doušnike da bi im uzeo pare, a to je tipično banditski stav. U
jednom kasnijem okršaju, kod El Ombrita, Ermes je bio naš jedini
gubitak a ostala je sumnja da je možda Meksikanac vinovnik tog
događaja jer ga je ovaj potkazao. Međutim, nikada nisam uspeo do
ovaj slučaj isteram na čistac.
Meksikanac je nastavio u koloni dajući svoju reč čoveka i
revolucionara itd., itd., da neće ni otići ni pokušati da pobegne, niti
će koga na to nagovarati. Posle teških i kratkih marševa, stigli smo
d o oblast Palma Moče, na zapadnoj strani Turkina, u blizini
Kuevasa. Tu su nas seljaci veoma lepo dočekali pa smo uspostavili i
neposredan kontakt zahvaljujući mojoj novoj profesiji – vadizub –
koju sam veoma poletno upražnjavao.
Jeli smo i obnovili snage da bismo ubrzo produžili prema zoni
starih znanaca iz Palma Moče i Paklenog potoka, gde smo stigli 15.
juna. Tamo nas je Emilio Kabrera, lokalni seljak, izvestio da se Lalo
Sardinjas ulogorio u jednoj obližnjoj zasedi zajedno sa svojom
trupom, pa mi se požalio, jer u slučaju napada na neprijateljsku
patrolu, njegovu kuću izlaže opasnosti.
Šesnaestog juna susrele su se nova mala kolona i vod Fidelove
kolone kojim je rukovodio Lalo Sardinjas. On nam je ispričao kako je
bio prinuđen da pristupi revoluciji, pošto je on inače trgovac koji se
stara o tome da nam dopremi namirnice iz ravničarskih oblasti, ali
kako su ga presreli, pa je morao da ubije čoveka, zbog čega se
opredelio za gerilu. Lalo beše primio instrukcije da tamo sačeka
nadiranje kolone Sančeza Moskere. Još jednom smo saznali da je
uporni Sančez Moskera prodro kroz oblast reke Palma Moča i da ga
je umalo opkolila Fidelova kolona, ali da je uspeo da izbegne obruč
prelazeći Turkino forsiranim maršem i tako izbio na drugu stranu
tog masiva.
Mi smo imali neke vesti o blizini trupa jer nekoliko dana ranije,
kad smo stigli u jednu kolibu, videli smo rovove koje su do
prethodnog dana držali vojnici, ali nismo mogli da naslutimo da ono
što je izgledalo kao dokaz stalne ofanzive protiv nas su u stvari bili
znakovi bekstva neprijateljske kolone, što je ukazivalo na potpunu
promenu kvaliteta delovanja na Sijeri. Već smo imali dovoljno snage
da kolone neprijateljske vojske opkolimo i nateramo u bekstvo pod
pretnjom njihovog likvidiranja.
Dobro su naučili tu lekciju i više nije bilo sporadičnih upada na
Sijeru, ali jedan od najupornijih, najagresivnijih i najsvirepijih vođa
neprijateljske vojske bio je Sančez Moskera, koji je od običnog
poručnika 1957. napredovao do čina pukovnika, dakle do čina kojim
je posle konačnog poraza u bitkama sveopšte ofanzive vojske
nagrađen juna naredne godine. Njegova karijera je bila meteorska
što se tiče činova i plodotvorna što se tiče oduzimanja svakojakih
dobara i stvari seljaka koje je nemilosrdno poharao svaki put kada bi
sa svojim trupama prošao lavirintima Sijera Maestre.
 Priprema se izdaja

Bila je prava milina videti kako naša trupa ima više discipline,
mnogo veći moral, sa blizu 200 ljudi i ponekim novim oružjem.
Zaista se uočavala kvalitativna promena o kojoj smo već govorili, i
to se očitavalo na Sijera Maestri. Postojala je jedna stvarno slobodna
teritorija, mere opreza više nisu bile tako neophodne, a bilo je i malo
slobode za noćne razgovore, za leškarenje na visećim ležaljkama,
kao i za slobodno kretanje po naseljima Sijere i odlazak kod
meštana, čime su uspostavljani prisniji odnosi s njima. Takođe je bila
prava radost i doček koji su nam stari drugovi priredili.
Ali glavne zvezde tih dana bili su Felipe Pazos i Raul Čibas. To su
bile dve potpuno različite ličnosti. Raul Čibas je živeo jedino od
ugleda svoga brata, istinskog simbola jednog razdoblja na Kubi, ali
nije imao nijednu od njegovih vrlina. Nije on bio ni izražajan ni
promućuran, pa čak ni pametan. To što mu je omogućavalo da bude
isturena i amblematska ličnost Ortodoksne partije, bila je upravo
njegova potpuna osrednjost. Bio je škrt na rečima i hteo je da brzo
napusti Sijeru.
Felipe Pazos je bio samosvojna ličnost, uživao je ugled velikog
ekonomiste i, uz to, glas poštenjačine koja nije zavukla ruku u
državnu blagajnu, niti je uzela učešća u sistemu sveopšteg lopovluka
za vreme Prija Sokarasa, iako je tada bio predsednik Nacionalne
banke. Izuzetno pohvalno, moglo bi se pomisliti, da u to vreme neko
ostane neiskvaren. Svakako to i jeste za pohvalu, ali on je ipak bio
činovnik koji se drži svoje administrativne karijere, neosetljiv na
krupne probleme države. Uostalom, kakav je to revolucionar koji ne
raskrinkava iz dana u dan nepojamne zloupotrebe toga doba? Felipe
Pazos je smislio kako da to izbegne i da napusti mesto predsednika
Nacionalne banke Kube posle napada na Batistu, i to okićen
najvećim vrlinama: poštenjem, razboritošću i blistavim znanjem
ekonomiste. Samouveren, mislio je da dođe na Sijeru da ovlada
situacijom jer je u svom umu malog makijaveliste video sebe
pozvanim da vodi sudbinu zemlje. Možda je već tada počela kod
njega da se javlja misao o izdaji Pokreta, ili je možda to usledilo
kasnije; tek, njegovo ponašanje nikada nije bilo do kraja iskreno.
Pod okriljem zajedničke izjave koju ćemo razmotriti, samog sebe
je imenovao delegatom Pokreta „26. jul“ u Majamiju, a trebalo je i
da bude postavljen za privremenog predsednika Republike. Na taj
način je Prio sebi stvarao čoveka od poverenja u prelaznoj vladi.
Tih dana smo imali malo vremena za razgovor, ali Fidel mi
ispriča o svojim naporima kako bi taj dokument zaista bio borben i
kako bi uspostavio osnove deklaracije o principima. Bio je to težak
pokušaj protiv ta dva nazadna i neosetljiva mentaliteta pred
pozivom borbe naroda.
Manifest je poseban naglasak stavio na „obrazovanje širokog
civilnog revolucionarnog fronta koji će obuhvatiti sve političke
opozicione partije, sve građanske institucije i sve revolucionarne
snage“.
U tom smislu, obuhvatao je niz predloga: „formiranje
revolucionarnog civilnog fronta kao zajedničkog fronta borbe“;
postavljanje „ličnosti koja će biti na čelu prelazne vlade“; izričitu
izjavu da front ne priziva niti prihvata posredovanje druge države u
unutrašnjim stvarima Kube; „neće prihvatiti da Republikom
privremeno vlada bilo koji tip vojne hunte“; odluku da se vojska
potpuno odvoji od politike i da se naoružanim institucijama
garantuje njihova nedodirljivost, kao i izjavu da će izbori biti
održani u roku od godinu dana.
Program kojem je privremena vlada trebalo da se povinuje
najavljivao je slobodu za sve političke, civilne i vojne zatvorenike;
apsolutno jemstvo slobode informisanja pisanim i radijskim
medijima, i sva pojedinačna i politička prava koja Ustav garantuje;
postavljanje privremenih gradonačelnika u svim opštinama nakon
konsultacija sa građanskim institucijama svakog pojedinog mesta;
suzbijanje pronevera i utaja u svim njihovim oblicima i usvajanje
mera radi povećanja efikasnosti svih državnih organa; uvođenje
administrativne karijere; demokratizaciju sindikalnog života putem
unapređenja slobodnih izbora u svim sindikatima i industrijskim
federacijama; trenutno pokretanje intenzivne kampanje protiv
nepismenosti i obrazovanje građana, koje će posebno istaći prava i
dužnosti što ih građanin ima u odnosu na društvo i na otadžbinu;
„utvrđivanje osnova za agrarnu reformu koja će ići za raspodelom
ničijeg zemljišta i za pretvaranjem svih nadničara i napoličara u
vlasnike, isto kao zakupce manjih parcela, bilo u vlasništvu države
bilo u vlasništvu privatnih lica, nakon obeštećenja prethodnih
vlasnika“; usvajanje zdrave finansijske politike koja će obezbediti
stabilnost naše valute i investirati u nacionalne kredite zarad
produktivnosti proizvodnje, ubrzanja procesa industrijalizacije i
otvaranje novih radnih mesta.
Na to su se nadovezivale dve tačke do kojih se posebno držalo:
„Prvo: potreba da se od sada odredi osoba koja će rukovoditi
privremenom vladom Republike kako bi se svetu pokazalo da je
kubanski narod sposoban da se ujedini nakon postignute slobode i
da podrži osobu koja, objedinjujući nepristrasnost, integritet ličnosti,
sposobnost i poštenje, može da otelovljuje ovo načelo. Na Kubi ima
ljudi napretek, sposobnih da preuzmu odgovornost predsednika
Republike.“ (Naravno, barem je Felipe Pazos, jedan od potpisnika,
duboko u sebi dobro znao da takvih ljudi nema na pretek, da
zapravo ima jedan jedini, i da je on taj.)
„Drugo: da tu osobu odrede sve građanske institucije jer su, kao
takve, apolitične, čime će podrška privremenog predsednika biti
oslobođena svake partijske obaveze, te će time biti omogućeni
potpuno čisti i nepristrasni izbori.“
Uz to, u dokumentu još piše: „Nije potrebno doći na Sijeru radi
rasprave, mi možemo da budemo predstavljeni u Havani, u
Meksiku, ili gde god bilo potrebno.“
Fidel je pokušao da utiče kako bi neke izjave o agrarnoj reformi
bile eksplicitnije. Međutim, bilo je teško razbiti monolitni front pred
dvojicom retrogradnih elemenata. „Utvrđivanje osnova za agrarnu
reformu koja će ići za raspodelom ničijeg zemljišta“ – pa to je
upravo politika koju jedino može da prihvati „Dijario de la Marina“.
Povrh svega, ustanovljeno je prethodno „obeštećenje prethodnih
vlasnika“.
Neke od ovde postavljenih obaveza, revolucija je ispunila na
prvobitno utvrđen način. Treba naznačiti da je neprijatelj prekršio
prećutni dogovor sadržan u manifestu kada se oglušio o autoritet
Sijere i pokušao da stvori razna druga ograničenja budućim
revolucionarnim vlastima.
Nismo bili zadovoljni kompromisom, ali je on bio nužan. U tom
trenutku je bio napredan. Nije mogao da traje duže od trenutka
kada bi zapretio obustavom revolucionarnog procesa, ali mi smo bili
spremni da ga poštujemo. Svojom izdajom, neprijatelj nam je
pomogao da pokidamo neugodne veze i da narodu ukažemo na
njegove prave namere.
Mi smo znali da je to minimalni program, program koji
ograničava naš napor, ali takođe smo znali da nije moguće da
uspostavimo svoju volju iz Sijera Maestre te da tokom dužeg
perioda moramo da računamo sa čitavim nizom „prijatelja“ koji su
pokušavali da upotrebe našu vojnu snagu i veliko poverenje koje je
narod već osećao prema Fidelu Kastru, za svoje mračne zavere i,
nadasve, za održavanje vladavine imperijalizma na Kubi preko svoje
merkantilne buržoazije, tesno povezane s gazdama sa Severa.
Manifest je imao i pozitivnih strana. Pominjao je Sijera Maestru i
izričito saopštavao: „Neka niko ne bude obmanut vladinom
propagandom o situaciji na Sijeri. Sijera Maestra je već nesalomiv
branik slobode koja se rasplamsala u srcima naših sunarodnika, te
ćemo tu znati da odamo počast veri i poverenju našeg naroda.“ „Pa
ćemo tu znati“ u stvari znači da je Fidel Kastro to znao, druga
dvojica nisu bila kadra da, čak ni kao posmatrači, nastave da
razvijaju borbu na Sijera Maestri, pa su odmah odatle otišli. Jednog
od njih, Čibasa, zatekla je Batistina policija i onda ga podvrgla
mučenju, a obojica su se kasnije vratila u Sjedinjene Države.
Zadat je dobar udarac: grupa posrednika i drugih zastupnika
najotmenije kubanske oligarhije počela je da pristiže na Sijera
Maestru, „u odbranu slobode“, kako bi se potpisala zajednička
deklaracija s gerilskim vođom, zatočenikom po brdima Sijere koji
sada stiče slobodu delovanja kako bi se na tu kartu igralo u
Majamiju. Prevideli su samo da politički udarci imaju onaj domet
koji protivnik dozvoli, a u ovom slučaju oružje je bilo u rukama
naroda. Brza akcija našeg šefa, koji je imao puno poverenje gerilske
vojske, sprečila je da se izdaja proširi i vatrena replika koja je
usledila nekoliko meseci kasnije, kada se saznalo za ishod
sporazuma iz Majamija, paralizovala je neprijatelja. Optuženi smo
da smo sejači razdora i da umišljamo da ćemo nametnuti svoju volju
iz Sijere, ali su morali da izmene taktiku i da pripreme novu zamku:
Pakt iz Karakasa.
Manifest je datiran 12. jula 1957. i objavljen je u tadašnjim
novinama. Ova deklaracija je za nas bila samo mali zastoj na putu:
valjalo je nastaviti osnovni posao, a to je pobeda nad represivnom
vojskom na bojnom polju. Tih dana obrazovana je nova kolona čije
mi je vođstvo, kao kapetanu povereno, a tu je bilo još nekih
unapređenja: Ramiro Valdes postaje kapetan i njegov vod ulazi u
sastav moje kolone, a Siro Redondo je unapređen u kapetana na
čelu još jednog voda. Kolona se sastojala od tri voda i na čelu prvog
je bio Lalo Sardinjas, koji je predvodio prethodnicu i koji je ujedno
bio drugi starešina odreda. Ramiro Valdes i Siro Redondo
predvodili su druga dva voda. Ova kolona, koju su zvali „Seoba
seljaka“, bila je sastavljena od 75 ljudi različito odevenih i različito
naoružanih; međutim, ja sam bio veoma ponosan na njih. Još
ponosnijim, još više vezanim za revoluciju, ako je to ikako moguće, i
još željnijim da pokažem da su dodeljena priznanja zaslužena,
osetiću se nekoliko noći kasnije...
Poslali smo pismo čestitke i priznanja „Karlosu“ (to je ilegalno
ime Franka Paisa), koji je proživljavao svoje poslednje dane.
Potpisali su ga svi oficiri gerilske vojske koji su znali to da učine
(seljaci iz Sijere nisu baš bili vični tome, a već su predstavljali bitan
deo gerile). Pismo je potpisano u dve kolone i dok je navodio zvanja
članova druge, Fidel je jednostavno naredio: „Stavi komandant“,
kada je trebalo da se navede moj čin. Na taj neformalni način,
gotovo u prolazu, ja bìh imenovan za komandanta Druge kolone
gerilske vojske, koja će kasnije biti preimenovana u Četvrtu kolonu.
Desilo se to u jednoj seoskoj kući, ne sećam se sada tačno u kojoj,
gde je sačinjena ova topla poruka gerilaca bratu u gradu koji se tako
junački borio da nas snabde i da nam olakša pritisak iz samog
Santijaga.
Doza sujete koju svi nosimo u sebi, učini da se ja tog dana osetim
najponosnijim čovekom na svetu. Znamen mog naimenovanja,
jednu malu zvezdu, dala mi je Selija, zajedno s ručnim časovnikom
koji je bio naručen u Manzanilju. Sa svojom kolonom skorašnjeg
sastava, kao prvi zadatak mi je poveren obruč oko Sančeza
Moskere, ali ovaj, najprepredeniji od svih žbirova, već je bio
napustio tu oblast.
Trebalo je nešto da uradimo da bismo opravdali taj polunezavisni
život koji ćemo voditi u novoj zoni, prema kojoj treba da se uputimo
u oblasti El Ombrita, pa smo počeli da brižljivo razmatramo svoje
delovanje.
Trebalo je da se pripremimo da dostojno proslavimo slavni
datum 26. jul, koji se približavao, pa mi Fidel dade odrešene ruke da
uradim šta mogu, ali oprezno. Na poslednjem sastanku je bio
prisutan novi lekar priključen gerili, Serhio del Valje, danas načelnik
Vrhovnog štaba naše revolucionarne vojske, koji je tada obavljao
svoju profesiju u uslovima koje mu je Sijera omogućavala. Trebalo je
da pokažemo da smo živi, jer smo u ravnici primili nekoliko
udaraca: oružje predviđeno za otvaranje još jednog fronta iz Sentral
Mirande palo je u ruke policiji koja je u zatvoru držala nekoliko
istaknutih prvaka, među njima i Faustina Pereza. Fidel se usprotivio
razdvajanju snaga, ali je na kraju popustio pred insistiranjem
drugova iz Ravnice. Od tog trenutka je potvrđena ispravnost
njegove teze pa smo se posvetili jačanju Sijera Maestre kao prvom
koraku ka ekspanziji gerilske vojske.
 Napad na Buejsito

S prvim vidovima samostalnog života počeli su i problemi u

gerili. Trebalo je sada uspostaviti čvrstu disciplinu, obrazovati
komandne strukture i na neki način stvoriti generalštab kako bi se u
novim bitkama obezbedio uspeh, što uopšte nije bio lak posao s
obzirom na slabu disciplinovanost boraca.
Čim je stvoren odred, od nas se odvojio jedan voljeni drug,
poručnik Maseo, koji je pošao u Santijago po zadatku, a koga više
nismo videli, jer je tamo pao u boju.
Imali smo i nekoliko unapređenja: drug Vilijam Rodrigez
unapređen je u poručnika, kao i Raul Kastro Merkader. Time smo
pokušali da postepeno organizujemo svoju malu gerilsku snagu.
Jednog jutra smo se suočili s neprijatnom vešću da je jedan čovek
dezertirao odnoseći pušku kalibra 22, što je bila prava dragocenost u
žalosnim prilikama toga doba; dezertera su zvali Kinez Vong. On je
bio u prethodnici i verovatno je pošao put svoje četvrti koja se
nalazila na nekoj kosi Sijera Maestre. Poslata su dva čoveka po njega
ali, kao da time treba da se razveju nadanja u vezi s njihovom
misijom, usledilo je ponovno priključivanje drugova Israela Pardoa i
Banderasa, koji su se posle jalove potrage za ranijim dezerterima
vraćali gerili. Zbog dobrog poznavanja terena i sjajne fizičke
kondicije, Israel će pored mene početi da obavlja specijalne funkcije.
Počeli smo da razrađujemo veoma ambiciozan plan koji se
sastojao u tome da prvo napadnemo Estrada Palmu čim padne
mrak, odmah potom da se uputimo u obližnja naselja Jare i Vegitasa,
da zaposednemo male kasarne i da se istim putem iznova vratimo
na planinu. Na taj način smo mogli da zauzmemo tri kasarne jednim
jedinim jurišem, računajući svakako i na faktor iznenađenja. Malo
smo uvežbali gađanje, štedeći pri tom municiju, i ustanovili da je sve
oružje dobro osim puškomitraljeza „madzen“, vrlo starog i vrlo
prljavog. Preneli smo Fidelu, u kratkoj poruci, našu zamisao, pa smo
ga zamolili da nas pismenim putem obavesti da li je plan prihvaćen
ili nije. Fidelov odgovor nismo dobili, ali preko radija smo saznali,
tog 27. jula, za napad na Estrada Palmu: prema zvaničnim
izveštajima, 200 ljudi je izvršilo napad pod komandom Raula Kastra.
Časopis „Boemija“ objavljuje, u jedinom tadašnjem broju bez
cenzure, reportažu koja pokazuje štetu što su naše trupe pričinile u
Estrada Palmi, gde je spaljena stara kasarna, pa se pominju Fidel
Kastro, Selija Sančez i čitava plejada revolucionara koji su sišli s
brda. U svemu se istina mešala s legendom, kao što se i dešava u
ovakvim slučajevima, a novinari nisu uspeli to da razmrse. U stvari,
napad nije izvršilo 200 ljudi, nego znatno manji broj, a njima je
komandovao Giljermo Garsija (tada kapetan). Desilo se jednostavno
da bitka nije mogla da se uspostavi jer se Bareras upravo tada
povukao, logički razmišljajući da 26. jula mogu da se dese žešći
napadi a možda i zazirući od položaja. Praktično, to što je izvedeno
u Estrada Palmi bila je jedna ekspedicija. Kako bilo, sutradan su
vojne trupe otpočele progon naših gerilâ, a pošto još nismo imali
dovoljan stupanj organizacije, uhvaćen je čovek koji se bio uspavao
u blizini San Lorenca, ako se dobro sećam.
Pošto smo primili ovu vest, mi smo odlučili da se brzo
premestimo kako bismo pokušali da napadnemo neku drugu
kasarnu u danima koji će neposredno uslediti nakon 26. jula, te da i
dalje održimo pogodan ambijent za ustanak.
Dok smo pešačili kako bismo se domogli Maestre, blizu mesta
zvanog La Heringa sustigao nas je jedan od dvojice koji su bili pošli
po dezertera. On nam je predočio da je njegov drug prvo rekao da
je dobar prijatelj s Kinezom Vongom, te da ne može da ga izda,
posle ga je pozvao na dezertiranje i izjavio da se ne vraća u gerilu.
Ovaj drug mu je naredio da stane, ali je dezerter nastavio da ide
zbog čega je ovaj pucao u njega i ubio ga. Okupio sam ljudstvo na
padini ispred pozornice mračnog događaja objašnjavajući našoj
gerili šta će da vidi i šta to znači; zašto će se smrću kažnjavati
dezertiranje i zašto se donosi takva presuda u odnosu na svakoga ko
izda revoluciju. U najdubljoj tišini smo jedan za drugim prošli tuda, i
mnogi drugovi su još bili potišteni pred prvim primerom smrti,
pored leša onog čoveka koji je pokušao da napusti svoje mesto,
možda podstaknut nekim obzirima lične privrženosti prema prvom
dezerteru i zbog političke slabosti koja je tada bila rasprostranjena,
pre negoli zbog želje da revolucija bude izneverena. Naravno,
vremena su bila teška i proglašeno je da je osuda primerena. Ne
vredi ovde navoditi imena aktera, samo ćemo reći da je ubijeni
dezerter mlad momak, skromni seljak iz tog kraja.
Ponovo smo prošli nekim oblastima koje smo od ranije znali.
Tridesetog jula Lalo Sardinjas je uspostavio vezu sa starim
prijateljom, trgovcem iz oblasti rudnika po imenu Armando Oliver,
dogovorili smo se za sastanak u kući u blizini oblasti Kalifornije, i
tamo smo se sreli sa ovim i sa Horheom Abičem, kome smo izneli
nameru da napadnemo Minas i Buejsito. Rizično je bilo to što tajnu
poveravamo drugima, ali ih je Lalo Sardinjas poznavao pa je imao
poverenja u te drugove.
Armando nas je izvestio da nedeljom Kasiljas obilazi ceo kraj, jer
je, držeći se ukorenjenih navika vojske, tamo imao jednu ljubavnicu.
Mi smo, međutim, bili skloni da izvedemo brzi napad, pre nego što
se dozna za naše prisustvo, pre nego pokušamo da uhvatimo tog
vojnika, poznatog po svojim nedelima. Dogovorili smo se da ćemo
naredne noći, 31. jula, krenuti u napad. Armando Oliver će se
postarati da nam obezbedi kamione, vodiče kroz mesta, i jednog
rudara koji će dići u vazduh mostove što povezuju put iz Buejsita s
putem Manzaniljo–Bajamo. U dva po podne narednog dana otpočeli
smo marš, trebalo nam je nekoliko sati da stignemo do vrha
Maestre, gde smo sakrili sve rančeve i nastavili s našom poljskom
opremom. Predstojao nam je dug put i obišli smo niz kuća, u jednoj
od njih je bila proslava. Svakako da smo privukli pažnju svih
zvanica pa smo im „održali bukvicu“ kako bi im bilo sasvim jasno da
će biti odgovorni ako se sazna za naš prolazak u tom trenutku, i mi
smo nastavili da hodamo što bržim korakom. Jasno da opasnost u
takvim susretima nije prevelika, pošto u to vreme nije bilo ni
telefona niti bilo kakve komunikacije na Sijera Maestri, tako da bi
doušnik morao da potrči kako bi stigao pre nas.
 Stigli smo u kuću druga Santiestebana, koji nam je stavio na
raspolaganje kamionet i još dva kamiona koje nam je Armando
Oliver poslao. Na taj način je Lalo Sardinjas bio u prvom kamionu,
Ramirito sa mnom u drugom a Siro sa svojim vodom u trećem, i
tako smo produžili prema naselju Minas, što je potrajalo skoro tri
sata. U Minasu vojska beše raspustila stražu, tako da se sav posao
sastojao u tome da se preduzmu mere opreza kako niko ne bi
krenuo prema Buejsitu. Tu je ostala pozadina pod komandom
poručnika Vila Akunje, danas majora naše Pobunjeničke vojske, i sa
ostalima smo nastavili da se približavamo Buejsitu.
Na ulazu u naselje zaustavili smo kamion sa ugljem i poslali ga
napred s jednim čovekom da vidi ima li nadzora, jer je ponekad na
ulazu u Buejsito straža vojske pregledala sve što izlazi iz Sijere. U
tom trenutku nije bilo nikog, jer su svi stražari blaženo spavali.
Napravili smo jednostavan plan, mada pomalo pretenciozan:
Lalo Sardinjas treba da upadne sa istočne strane kasarne, Ramiro sa
svojim vodom da ga potpuno opkoli, Siro s mitraljezom komandnog
odreda treba da bude spreman za frontalni napad, a Armando
Oliver će bezbrižno stići vozilima da bi odjednom uperio farove na
čuvare. U tom trenutku Ramiritovi ljudi treba da upadnu u kasarnu
i da sve zarobe, a u isto vreme treba preduzeti mere opreza da se
uhvate i svi stražari koji spavaju u svojim kućama. Četa poručnika
Node, ubijenog kasnije u napadu kod Pino del Agve, bila je
zadužena za zaustavljanje bilo kakvog drumskog saobraćaja dok ne
otpočne paljba, a Vilijam je poslat da digne u vazduh most koji je
povezivao Buejsito s raskrsnicom glavnog puta, kako bi se barem
malo zaustavile represivne snage.
Plan nije mogao da bude ostvaren jer je bio pretežak za ljude koji
nisu poznavali teren i nisu imali mnogo iskustva. Ramiro je izgubio
deo ljudstva u toku noći pa je stigao sa zakašnjenjem a vozila nisu
uspela da izađu. Utom su psi počeli jako da laju dok smo mi
raspoređivali ljude po pozicijama.
U jednoj kući, dok sam išao glavnom ulicom naselja, pojavi se
čovek. Naredio sam mu: „Stoj! Ko tu živi?“, a on, misleći da je to
neki njegov drug, odgovori: „Seoska žandarmerija“. Kada sam upro
pušku u njega, on uskoči u kuću, brzo zatvori vrata i iznutra se začu
buka stolova, stolica i slomljenog stakla dok je neko iskakao iza
kuće. To je bio gotovo prećutni dogovor između žandarma i mene,
jer mi nije odgovaralo da pucam pošto je bitno bilo da se zaposedne
kasarna, a on nije povikao da upozori svoje drugove.
Nastavili smo da napredujemo tražeći pozicije za preostale ljude,
kada je čuvar kasarne istupio začuđen brojem pasa koji laju, a
verovatno i zbog buke nastale u susretu s vojnikom. Suočili smo se
oči u oči, na svega nekoliko metara udaljenosti; imao sam
„tompsona“ u pripravnosti, a on jedan „garand“. Moj saputnik je
bio Israel Pardo. Naredio sam mu da stane i čovek koji je nosio
repetiranog „garanda“ načinio je jedan pokret. Za mene je to bilo
dovoljno: pritisnuo sam okidač u nameri da ispalim šaržer u telo;
prvi metak je otkazao pa sam bio bespomoćan. Israel Pardo je
pokušao da puca ali njegova mala puška, dvadeset dvojka,
neispravna, isto nije okinula. Ne znam tačno kako je Israel izvukao
živu glavu, sećam se samo da sam sred kiše metaka vojnikovog
„garanda“, potrčao brzinom koju nikad više nisam postigao i
zamakao već iza ugla te tako izbio na poprečnu ulicu i tamo
popravio mitraljez. Međutim, vojnik je nepromišljeno dao znak za
napad, jer je to bio prvi pucanj koji se začuo. Kad je čuo pucnjavu sa
svih strana, vojnik, sav zatečen, sakrio se iza jednog stuba i tamo
smo ga našli po okončanju bitke koja je potrajala svega nekoliko
minuta.
Dok je Israel išao da uspostavi vezu, pucnjava je već prestajala i
stizala je objava predaje. Ramiritovi ljudi, kad su čuli prve pucnje,
preskočili su ogradu i napali kasarnu otpozadi, pucajući kroz jedna
drvena vrata.
U kasarni je bilo dvanaest žandarma, od kojih je šest bilo ranjeno,
mi smo imali jedan trajni gubitak – gubitak druga Pedra Rivera,
nedavno priključenog, koga je metak pogodio posred grudnog koša
a, uz to, imali smo i trojicu lakših ranjenika. Zapalili smo kasarnu
pošto smo iz nje izvukli sve što je moglo da nam bude od koristi i
otišli kamionima, vodeći kao zarobljenike saržanta toga mesta i
doušnika po imenu Oran.
Narod nam je u putu donosio hladno pivo i osvežavajuće napitke
jer se već bilo razdanilo.
Mali drveni most blizu glavnog druma dignut je u vazduh; kada
smo mi prolazili poslednjim vozilima, u vazduh smo digli još jedan
mali drveni most preko potoka. Rudar koji je to uradio došao je do
nas preko Olivera već kao pripadnik trupe, i za nas je to bila
dragocena dobit. Njegovo ime je Kristino Naranho, komandant koji
je ubijen posle pobede revolucije.
Nastavili smo da napredujemo i stigli do Minasa. Tamo smo
zastali da bismo održali manji miting. Kao deo komedije, jedan iz
familije lokalnog trgovca Abiča, u ime naroda nam je zatražio da
oslobodimo saržanta i doušnika, a mi smo mu objasnili da ih držimo
zarobljene samo zato da njihovim životima obezbedimo da ne bude
odmazde nad stanovništvom, ali da pošto već to tako uporno traži,
mi pristajemo. Na taj način su dva zarobljenika vraćena a narod
osiguran. Polazeći prema Sijeri, sahranili smo druga na lokalnom
groblju. Samo je poneki izviđački avion leteo iznad nas, na velikoj
visini, zbog čega smo ušli u jednu krčmu, još uvek na putu, da
bismo ukazali pomoć trojici ranjenika. Jedan je imao prostrelnu
ranu, ali mu je rame razvaljeno pa je lečenje bilo otežano; drugi je
na ruci imao malu ranu od malokalibarskog oružja, a treći čvorugu
na glavi koja mu je iskočila u kasarni kad su mazge, ranjene ili
preplašene vatrom, počele da se ritaju i udaraju kopitama u svim
pravcima, i utom, shodno tom drugu, na njega su sručile deo
maltera na glavu. Kod Alto de Kalifornije, pošto smo ostavili
kamione, razdeljeno je oružje, i premda je moje učešće u borbi bilo
neznatno i nimalo junačko, jer sam ono malo pucnjeva što su
ispaljeni na mene dočekao zadnjim delom tela, sebi sam dodelio
puškomitraljez „brauning“, koji je bio dragulj kasarne, i ostavio sam
stari „tompson“ i njegove opake metke koji nikada ne bivaju
ispaljeni u pravom trenutku. Obavljena je raspodela tako da je
najbolje oružje pripalo najboljim borcima, dok su iz te deobe
izostavljeni oni koji su podbacili, uključujući tu i „mokre“, grupu
ljudi koja je upala u reku bežeći prilikom prve pucnjave. Među
onima koji su se tada istakli možemo da navedemo kapetana Ramira
Valdesa, koji je rukovodio napadom, i poručnika Raula Kastra
Merkadera, koji je zajedno sa svojim ljudima učestvovao u malom
boju na odlučujući način. Kad smo iznova stigli na brda, saznali smo
da je proglašeno opsadno stanje i da je uvedena cenzura, a uz to, i
da je revolucija pretrpela veliki gubitak pošto je Frank Pais ubijen na
ulicama Santijaga. Tako je okončan jedan od najčistijih i najslavnijih
života kubanske revolucije, i narod Santijaga, Havane i cele Kube
izašao je na ulicu i spontano započeo avgustovski štrajk, vladina
polucenzura prerastala je u potpunu cenzuru, i mi smo započinjali
novo razdoblje, iskazano tišinom dotadašnjih klepetuša i divljačkim
ubistvima koja su Batistini ljudi činili po celoj Kubi, koja je bila na
ratnoj nozi.
Sa Frankom Paisom izgubili smo jednog od najdragocenijih
boraca, ali reakcija na njegovo ubistvo pokazala je da se nove snage
priključuju borbi i da raste borbeni duh naroda.
 Bitka kod El Ombrita

Formirana kolona imala je svega mesec dana i već smo

započinjali privikavanje na život u mestu, na Sijera Maestri. Bili smo
u dolini zvanoj El Ombrito, jer kada se Maestra gleda iz ravnice, to
je par ogromnih stena koje se na vrhu stapaju, i liče na čovečuljka{7}.
Ljudstvo je još uvek bilo veoma odmorno. Trebalo je da ljudi
budu pripremljeni pre nego što budu izloženi žešćim zadacima, ali
uslovi našeg revolucionarnog rata navodili su nas da svakog časa
stupimo u borbu. Imali smo obavezu da presečemo put kolonama
koje bi prodrle u ono što je već počinjalo da postaje slobodna
teritorija Kube, a to je znatan deo Sijera Maestre.
Dvadeset devetog avgusta, bolje reći u noći 29. avgusta, jedan
seljak nas je izvestio da se jedna velika trupa sprema da se popne na
Maestru upravo putem koji se iz El Ombrita spušta do doline ili ide
kroz Altos de Konrado presecajući Maestru. Već smo bili izlečeni od
strahova zbog lažnih vesti koje su kružile, zbog čega sam čoveka
uhvatio kao taoca da bi rekao istinu i pripretio mu užasnim
kaznama ako laže, ali se on neprekidno kleo da govori istinu i da su
žandarmi na imanju Hulija Zapatera, na nekoliko kilometara ispred
Maestre.
Uveče smo se prebacili postavljajući svoje snage. Vod Lala
Sardinjasa trebalo je da zauzme poziciju kod oblasti sao{8}, gde je
bilo suve paprati nevelike visine, i da svojom vatrom tuče po koloni
kada ova bude zaustavljena. Ramiro Valdes, s ljudima manje
vatrene moći, sa zapadne strane treba da proizvede „akustična
neprijateljstva“ da bi posejao uzbunu. Iako slabo naoružana, njegova
pozicija je bila manje opasna jer žandarmi treba da pređu duboku
liticu da bi stigli do njih.
Staza kojom je trebalo da se popnu na padinu bila je načičkana
ljudima Lalove zasede. Siro će ih napasti iskosa, a ja, s malom
kolonom najbolje opremljenih strelaca, prvim pucnjem treba da dam
zapovest za otvaranje paljbe. Najbolja četa je bila pod vođstvom
poručnika Raula Merkadera, iz Ramirovog voda, zbog čega je
postavljena kao udarna snaga kod zaplene plodova pobede. Plan je
bio vrlo jednostavan: kad se stigne do male krivine na putu gde on
pravi ugao gotovo od 90 stepeni obilazeći stenu, ja treba da
propustim, otprilike, deset ili dvanaest ljudi, i da pucam na
poslednjeg od njih dok bude obilazio stenu na krivini, tako da budu
odsečeni od ostalih. Onda će strelci brzo likvidirati ostale, četa Raula
Merkadera bi i dalje napredovala, preuzelo bi se oružje poginulih i
odmah bismo se povukli pokriveni vatrom pozadine pod
komandom poručnika Vila Akunje.
U zoru, s jedne plantaže kafe, iz pozicije koja je dodeljena
Ramiru Valdesu, mi smo gledali na kuću Hulija Zapatera, nešto niže
na padini brda. Kad je sunce granulo, videlo se kretanje ljudi koji su
ulazili i izlazili kao prilikom buđenja. Nedugo posle toga neki su
stavljali kacige čime je potvrđena seljakova tvrdnja da se tamo nalazi
kolona. Svi naši ljudi su već bili na svojim borbenim položajima.
Otišao sam da zauzmem svoje mesto dok smo gledali kako se
čelo kolone mukotrpno penje. Čekanje je postajalo beskonačno u tim
trenucima i prst mi je poigravao na okidaču mog novog oružja,
puškomitraljeza „brauning“, spremnog da prvi put stupi u akciju
protiv neprijatelja. Konačno se proneo glas da se primiču, a osim
toga su se čuli njihovi bezbrižni glasovi i njihovi povici. Preko stene
prođe prvi, drugi, treći, ali nažalost, išli su veoma odvojeni jedan od
drugog, pa smo izračunali da neće biti vremena da prođe onih
predviđenih dvanaestak. Dok je prolazio šesti, začuo sam povik
ispred i jedan od vojnika podiže glavu kao da je iznenađen, pa
odmah otvorih vatru i šesti vojnik pade. Vatra se istog trena
razbuktala i kod druge paljbe automatske puške šestorica vojnika
nestadoše s puta.
Naredio sam napad četi Raula Merkadera dok su neki
dobrovoljci takođe upadali u mesto pa se sa obe strane otvarala
vatra na neprijatelja. Poručnik Orestes iz prethodnice i sam Raul
Markader; Alfonso Zajas, Alsibijades Bermudez i Rodolfo Vaskez
između ostalih, napredovali su i sa stene otvarali vatru na
neprijateljsku kolonu, glavninu jedne formacije pod naredbama
komandanta Meroba Sose. Rodolfo Vaskez je uzimao oružje vojniku
koga sam ja ranio, a koji je, u tim trenucima kao nama u inat, u
stvari bio sanitetlija koji je sa sobom nosio samo pištolj seoske
žandarmerije, 45-icu sa 10 ili 12 metaka. Ostala petorica su pobegla
spuštajući se pored puta s njihove desne strane i bežeći kroz korito
tamošnjeg potoka. Ubrzo su počeli da odjekuju prvi minobacači koje
su ispaljivale trupe već oporavljene od velikog iznenađenja, jer nisu
očekivale da će naići na bilo kakav otpor na svom maršu.
Mitraljez „maksim“ je bilo jedino oružje izvesne težine koje smo
imali – ne računajući moj puškomitraljez, koji je bio neupotrebljiv –
ali Hulio Perez, zadužen za njega, nije uspevao da izađe nakraj s
njim.
Sa strane Ramira Valdesa, Israel Pardo i Hoel Iglesijas su
napredovali prema neprijatelju noseći sa sobom svoje gotovo dečje
naoružanje dok su puške stvarale paklenu buku pucajući na sve
strane i povećavajući zbunjenost žandarma. Naredio sam povlačenje
dva bočna voda i kada su oni pristupili po naređenju, mi smo
započeli svoje povlačenje, ostavljajući da pozadina održi vatru dok
ne prođe ceo vod Lala Sardinjasa, jer je bila predviđena i druga
linija otpora.
Ubrzo posle toga sustigao nas je Vilo Akunja, koji je obavio svoj
zadatak, i izvestio nas o pogibiji Ermesa Lejve, rođaka Hoela
Iglesijasa. Dok smo se povlačili, ispred nas se stvorio vod koji je
Fidel poslao jer sam ga ja izvestio o neminovnosti sudara s većim
snagama. Njime je rukovodio kapetan Ignasio Perez. Povukli smo se
na nekih hiljadu metara od mesta okršaja i tu postavili novu zasedu
u iščekivanju pripadnika žandarmerije. Oni su stigli do male
visoravni gde se odigrala bitka i pred našim očima žandarmi su
spalili leš Ermesa Lejve demonstrirajući tako svoju osvetu. Naš
nemoćni bes svodio se na puškaranje iz daljine i na neke rafale na
koje su oni odgovarali minobacačima.
 U tom trenutku sam saznao da je to što je žandarm uzviknuo
kada je izazvao moj ishitreni pucanj bilo: „Ovo je veselo!“, i
verovatno je mislio da je već stigao do vrha padine. Ova bitka nam
je pokazala slabu borbenu spremnost naše trupe, nevešte da
nepogrešivo puca na neprijatelja, koji je, kao što se desilo u toj bici,
bio na maloj udaljenosti, jer je između čela neprijateljske kolone i
naših položaja bilo svega deset-dvadeset metara. Uprkos tome, za
nas je to bio veliki uspeh. Potpuno smo zaustavili kolonu Meroba
Sose, koji se, predveče, povlačio, pa smo nad njima postigli malu
pobedu uz neznatnu nadoknadu u vidu kratkog oružja, čija je cena,
s druge strane, bio život dragocenog borca. Sve smo to postigli sa
šačicom delimično efikasnog oružja boreći se protiv dobro
opremljene formacije od najmanje 140 ljudi, koja je imala sve što joj
je potrebno za moderno ratovanje, i koja je na naše pozicije bacila
silne minobacačke projektile, a možda i bazuke, jednako nasumično
kao što su i naši pucnjevi nasumično bili upereni na špic
neprijateljske prethodnice.
Posle ove bitke usledila su neka unapređenja: Alfonso Zajas je
unapređen u poručnika zbog hrabrog držanja u ovoj bici, a bilo je i
drugih unapređenja, ali se njih u ovom trenutku ne sećam. Te noći,
ili sutradan, pošto su se pripadnici žandarmerije udaljili, imali smo
razgovor sa Fidelom, koji nam je, euforičan, pričao kako je izveo
napad na Batistine snage u oblasti Las Kuevasa, a isto tako mi je
predočio da su u toj bici poginuli neki od dragocenih drugova:
Huventino Alarkon iz Manzanilja, jedan od prvih koji se priključio
gerili; Pastor, Jajo Kastiljo i Oliva, sin jednog poručnika Batistine
vojske, veliki borac i sjajan momak, kao i prethodna četvorica.
Bitka koju je Fidel izvojevao bila je mnogo važnija jer posredi nije
bila zaseda nego napad na logor uz određenu defanzivnu pripremu.
Iako neprijateljske snage nisu likvidirane, pričinjene su im prilične
štete, pa su sutradan napuštale položaj. Jedan od heroja te bitke bio
je Crni Pilon [Feliks Lugones], hrabar borac naših trupa za koga se
priča da je stigao do jedne kolibe gde su bile „gomile čudnih cevi s
nekim kutijicama pored“, što bi, po svemu sudeći, bili neprijateljski
projektili koji su već bili napušteni, ali pošto mi nismo poznavali to
oružje, osim po imenu, a još manje Feliks (Crni Pilon), on ih je
ostavio pa je posle morao da se povuče jer je bio ranjen u nogu.
Tako smo propustili priliku da se domognemo tako delotvornog
oružja za napad na mala neprijateljska utvrđenja.
Bitka je imala jednu novu posledicu. Dan ili dva posle toga
obnarodovan je izveštaj vojske u kome se govorilo o petorici ili
šestorici poginulih, ali smo posle saznali da pored našeg druga, čiji
je leš oskrnavljen, treba da zažalimo i zbog pogibije četvorice ili
petorice seljaka za koje je mračni Merob Sosa po svoj prilici
pretpostavio da su krivi za zasedu jer nisu dojavili prisustvo naših
trupa po tim predelima. Pamtim Abigajila, Kaliksta, Pablita Levona
(„haićanskog pileta“) i Gonzalesa. Oni nisu imali nikakve veze s
našom borbom, ili su pretežno bili izvan nje, ali su znali za naše
prisustvo tamo. Bili su simpatizeri, kao i celokupno seljaštvo, u vezi
sa našom stvari, ali su bili potpuno nedužni kada je reč o
pripremljenom manevru. Mi koji smo poznavali sisteme vođa
Batistine vojske, nismo iznosili svoje namere seljacima, i ako bi neko
od njih prošao kroz mesto zasede, zadržali bismo ga dok ona ne
bude gotova. Nesrećni seljaci su pobijeni u svojim kolibama, koje su
posle spaljene.
Ova bitka nam je pokazala da je u određenim okolnostima lako
napasti neprijateljske kolone u pokretu a, uz to, u nama se rađala
izvesnost o taktičnoj prednosti gađanja u čelo trupe u pokretu kako
bi se po mogućstvu ubio prvi ili njih nekoliko, čime se
onemogućavalo dalje nadiranje i imobilizacija neprijateljske snage.
Postepeno je ova taktika razrađena i na kraju je bila tako
sistematična da je neprijateljska vojska zaista prestala da zalazi na
Sijera Maestru pa su izbijali skandali, jer su vojnici odbijali da budu
u prethodnici, ali je trebalo da se odigra još dosta bitaka da bi to
postala stvarnost.
Za sada, sa Fidelom, mogli smo da govorimo o svojim malim
uspesima koji su ipak bili veliki, s obzirom na ogroman nesrazmer
između naših vojnika, slabo naoružanih, i savršeno naoružanih
snaga represije.
Ta bitka je manje-više označila trenutak povlačenja Batistinih
trupâ sa Sijere. Posle toga, u nju zalazi, i dalje nadmeno i odvažno,
ali ipak tek samo s vremena na vreme, Sančez Moskera, najdrčniji,
najsvirepiji i jedan od najvećih pljačkaša od svih Batistinih
vojskovođa.
 El Patoho

Pre nekoliko dana, osvrćući se na događaje iz Gvatemale,

telegram je doneo vest o pogibiji nekoliko rodoljuba, među njima i
Hulija Roberta Kaseres Valjea. U ovom složenom poslu
revolucionara, sred klasne borbe koja potresa ceo kontinent, smrt je
čest slučaj. Ali smrt prijatelja, saborca u teškim časovima i drugara u
svetlijim trenucima, uvek je bolna za onoga koji prima vest, a Hulio
Roberto je bio veliki prijatelj. Bio je veoma niskog rasta, gotovo
kržljave građe, zato smo ga i zvali El Patoho, što u gvatemalskom
žargonu znači mali, dete. El Patoho je u Meksiku video kako se rađa
projekat revolucije, čak se ponudio kao dobrovoljac, ali Fidel nije
hteo da povede još stranaca u poduhvat nacionalnog oslobođenja u
kojem mi je pripala čast da učestvujem.
Nekoliko dana po trijumfu revolucije, rasprodao je ono malo što
je imao i s koferom se pojavio preda mnom. Radio je na nekoliko
mesta javne uprave i postao prvi šef personala Odeljenja
industrijalizacije, a sada Nacionalne institucije za agrarnu reformu
(INRA), ali nikad nije bio zadovoljan svojim poslom. El Patoho je
uvek tražio nešto drugačije, tražio je oslobođenje svoje zemlje; kao i
kod svih nas, i kod njega se desio duboki preobražaj. On je bio
brzopleti momak koji je napustio Gvatemalu a da o mogućem
porazu, ako se sve ne uradi kako treba, čestito nije ni razmislio, da
bi tek vremenom prerastao u svesnog revolucionara kakav je sada
bio.
Prvi put smo se videli u vozu, bežeći iz Gvatemale, nekoliko
meseci nakon Arbenzovog pada [1954], kad smo išli prema Tapačuli
odakle je trebalo da pređemo u Meksiko. El Patoho je bio nekoliko
godina mlađi od mene, ali odmah smo se sprijateljili. Zajedno smo
putovali od Čijapasa do Meksika, zajedno smo se suočili sa istim
problemom: obojica smo bili bez novca, poraženi, prinuđeni da
zarađujemo pare za goli život u sredini koja je bila ravnodušna ako
ne i neprijateljski nastrojena.
 El Patoho je bio bez prebijene pare, a ja sam imao nekoliko pesa.
Kupio sam fotoaparat i zajedno smo započeli ilegalni posao
pravljenja fotografije po parkovima u saradnji s jednim
Meksikancem koji je imao malu laboratoriju gde smo razvijali
fotografije. Kada smo upoznali ceo grad Meksiko, pošto smo ga
prepešačili uzduž i popreko da bismo prodavali rđave fotografije
koje smo pravili, borili smo se sa svakojakim mušterijama ne bismo li
ih ubedili da je naslikano detence lepo ispalo i da je za takvu divotu
vredno platiti jedan meksički peso. Od tog zanata smo jeli nekoliko
meseci, postepeno smo sebi prokrčili put, ali su nas uslovi
revolucionarnog života razdvojili. Već sam rekao da Fidel nije hteo
da ga povede, ne zbog neke njegove negativne osobine, nego da ne
bi od naše vojske napravio mozaik nacionalnosti.
El Patoho se okrenuo svom životu: bavio se novinarstvom,
studirao je fiziku na Univerzitetu u Meksiku, napustio je studije, pa
im se potom vratio, ali nikad nije preterano napredovao, zarađivao
je hleb radeći razne poslove i zauzvrat ne tražeći ništa. O tom
osetljivom i marljivom momku ni dan-danas ne mogu da znam da li
je bio beskrajno stidljiv ili previše ponosan da bi priznao neke
slabosti ili svoje najličnije probleme kako bi prišao prijatelju i
zatražio pomoć. El Patoho je bio introvertan duh velike inteligencije,
širokog obrazovanja, u stalnom napredovanju, retke osetljivosti koju
je on u poslednje vreme stavio u službu svoga naroda. On je već bio
partijski čovek, bio je član PGT-a{9}, stekao je disciplinu radeći i
sazrevao je kao veliki revolucionarni kadar. Malo je ostajalo od
njegove nekadašnje preosetljivosti i izraza gordosti. Revolucija
pročišćava ljude, popravlja ih kao što iskusni zemljoradnik popravlja
nedostatke biljke i intenzivira njene dobre osobine.
Po dolasku na Kubu, skoro uvek smo živeli u istoj kući, kao što je
i red među starim prijateljima. Ali nekadašnje uzajamno poverenje
nije moglo da se održi pri ovom novom životu i samo sam mogao da
naslutim šta to El Patoho hoće kada bih ga ponekad video kako
predano izučava neki starosedelački jezik svoje otadžbine. Jednog
dana mi reče da odlazi, da je kucnuo čas i da mora da ispuni svoj
zadatak.
El Patoho nije bio profesionalni vojnik, jednostavno je osećao da
ga dužnost zove pa će pokušati da se bori u svojoj zemlji sa oružjem
u rukama kako bi na neki način ponovio našu gerilsku borbu. Imali
smo jedan od retko dugih razgovora u tom periodu, i ja sam mu
skrenuo pažnju na tri stvari: stalnu mobilnost, stalno nepoverenje,
stalnu budnost. Mobilnost znači ne biti nikad na istoj poziciji, ne
provesti dve noći zaredom na istom mestu, nikad ne prestati da se
pomeraš s jednog mesta na drugo. Nepoverenje isprva znači da ne
smeš poverovati ni u sopstvenu senku, ni u prijateljski nastrojene
seljake, ni u doušnike, ni u vodiče, ni u veze; valja biti podozriv
prema svemu dok teritorija ne bude osobođena. Budnost znači
stalne straže, stalna izviđanja, postavljanje logora na sigurnom
mestu i, nadasve, nikada ne spavati pod krovom, nikada ne
prenoćiti u kući koja može biti opkoljena. To je ukratko bila suština
našeg gerilskog iskustva, jedino što sam, uz stisak ruke, mogao da
pružim prijatelju. Da ga posavetujem da to ne čini? S kojim pravom,
kada i mi pokušavamo nešto za šta se mislilo da je neizvodljivo, a on
sada zna da ipak jeste.
El Patoho ode i posle nekog vremena je stigla vest o njegovoj
pogibiji. Kao i uvek, isprva smo se nadali da su greškom naveli
njegovo ime, ali, nažalost, njegova rođena majka je identifikovala
leš, i nije bilo nikakve sumnje da je mrtav. I ne samo on nego i čitava
grupa drugova zajedno s njime, tako dragocenih, tako
požrtvovanih, možda isto tako inteligentnih kao on, ali koje mi lično
nismo poznavali.
Još jednom je ostao gorak ukus poraza, pitanje na koje nikada
nema odgovora: zašto se ne obazirati na tuđa iskustva? Zašto u
većoj meri nisu uzeta u obzir tako jednostavna uputstva koja su
davana? Uporno i radoznalo ispitivanje kako se to dogodilo, kako je
ubijen El Patoho. Još uvek se ne zna šta se tačno desilo, ali može se
reći da je oblast delovanja pogrešno izabrana, da borci nisu bili
fizički pripremljeni, da nisu bili dovoljno obazrivi, i da, naravno,
nisu bili dovoljno budni. Represivna vojska ih je zatekla, pobila
nekolicinu, rasturila ih, iznova ih progonila i, praktično, izbacila iz
stroja; neke je pohapsila, a drugi, poput El Patoha, poginuli su u
borbi. Pošto je jedinstvo gerile uništeno, usledio je verovatno lov na
pojedinca, kao što se to s nama dogodilo odmah posle Alegrije de
Pija.
Naša mlada krv oplodila je polja Amerike da bi sloboda bila
moguća. Izgubljena je nova bitka, a dok se ponovo oštre mačete, mi
moramo da izdvojimo malo vremena da bismo oplakali pale
drugove, i da poučeni dragocenim i nesrećnim iskustvom voljenih
poginulih, čvrsto rešimo da ne ponovimo iste greške, da osvetimo
smrt svakog od njih u novim pobedničkim bitkama i dosegnemo
konačno oslobođenje.
Kada je El Patoho otišao, niti mi ostavljajući nešto niti me
uputivši na koga, gotovo da nije imao ni odeće niti bilo čega od
ličnih stvari. Međutim, stari zajednički prijatelji iz Meksika doneli su
mi neke pesme koje je on napisao i koje je tamo ostavio u jednoj
beležnici. To su poslednje pesme jednog revolucionara, ali uz to, i
ljubavni spev o revoluciji, otadžbini i jednoj ženi. Tu ženu je El
Patoho upoznao i zavoleo na Kubi. Završni stihovi te pesme
poručivali su:

Uzmi ovo, to je samo srce moje

drži ga u svojoj ruci
a kada osvane dan,
da bi ga sunce ugrejalo,
otvori dlan...

Srce El Patoha ostalo je među nama i čeka da ga voljena i

prijateljska ruka čitavog jednog naroda ugreje pod suncem novog
dana koje će bez sumnje zasijati i za Gvatemalu i za celu Ameriku.
Danas u Ministarstvu industrije, gde je ostavio mnoge prijatelje, u
čast sećanja na njega nalazi se mala Škola statistike „Hulio Roberto
Kaseres Valje“. Kasnije, kada sloboda stigne u Gvatemalu, tamo
njegovo voljeno ime treba da bude dato nekoj školi, nekoj fabrici,
nekoj bolnici – bilo kojem mestu gde se ljudi bore i gde se radi na
izgradnji novog društva.
DRUGI DEO
 Revolucija koja počinje

Istorija vojne agresije koja se odigrala 10. marta 1952. – udar bez
prolivene krvi kojim je upravljao Fulhensio Batista – naravno da ne
počinje istog dana kad i napad na kasarnu. Uzroke bi trebalo
potražiti znatno pre toga u istoriji Kube: znatno pre intervencije
severnoameričkog ambasadora Samnera Velesa 1933, pre Platovog
amandmana iz 1931, pre iskrcavanja heroja Narsisa Lopeza –
direktnog izaslanika severnoameričkih anekcionista – da bi se stiglo
do srži problema u vreme Džona Kvinsi Adamsa, koji je početkom
XIX veka obnarodovao stalnu politiku svoje zemlje prema Kubi – to
je jabuka koja, otkinuta od Španije, neminovno treba da padne u
ruke Ujka Sema. To su karike dugog lanca kontinentalnih agresija
koje se ne odnose samo na Kubu.
Ova plima i oseka, ovo imperijalno talasanje, obeleženo je padom
demokratskih vlada ili stvaranjem novih vlada na osnovu
nezadrživog pritiska naroda. Istorija ima slične karakteristike u celoj
Latinskoj Americi: diktatorske vlade predstavljaju manjinu i dolaze
na vlast putem državnog udara; demokratske vlade imaju široku
bazu u narodu i marljivo se uzdižu, neretko, i pre dolaska na vlast, a
već su obeležene nizom ustupaka koje su prethodno morale da
naprave da bi se održale. I mada kubanska revolucija u tom smislu
označava izuzetak u celoj Americi, neophodno je da se ukaže na
ono što je prethodilo celom tom procesu, jer onaj koji o tome piše, i
sam nošen i povučen talasima društvenih previranja koja potresaju
Ameriku, imao je prilike da upozna, upravo zbog ovoga, još jednog
američkog izgnanika: Fidela Kastra.
Upoznao sam ga jedne od tih hladnih noći u Meksiku, i sećam se
da se prvi razgovor odnosio na međunarodnu politiku. Nekoliko
časova kasnije iste te večeri, u zoru, ja sam bio jedan od budućih
članova ekspedicije. Ali mi je stalo do toga da razjasnim kako i zbog
čega sam u Meksiku upoznao sadašnjeg šefa vlade na Kubi. To se
desilo na tragu demokratskih vlada iz 1954, kada se poslednja
američka demokratska revolucija na snazi u tom delu sveta –
demokratija Hakoba Arbenza Guzmana – urušavala pred
promišljenom i hladnokrvnom agresijom koju su Sjedinjene
Američke Države pokrenule iza dimne zavese njihove
kontinentalne propagande. Njihova isturena glava bio je državni
sekretar Foster Dales, koji je usled neobične podudarnosti takođe
bio advokat i akcionar „Junajted frut kompani“, glavnog
imperijalističkog preduzeća koje je postojalo u Gvatemali.
Otuda se čovek vraćao poražen, ujedinjen u bolu sa svim ljudima
Gvatemale, čekajući i tražeći način da se iznova sastavi budućnost
za tu namučenu otadžbinu. A Fidel je dolazio u Meksiko da potraži
neutralni teren gde će pripremati svoje ljude za veliki nalet. Već se
desila unutrašnja podela nakon napada na kasarnu Monkada u
Santijago de Kubi, kada su se izdvojili svi malodušni, svi koji su se iz
ovog ili onog razloga priključili političkim partijama ili
revolucionarnim grupama koje nisu tražile tolike žrtve. Nove
promocije već su stupale u tek osnovane redove Pokreta „26. jul“,
kada se 1953. dogodio napad na kasarnu Monkada. U uslovima
neophodnog ilegalnog delovanja u Meksiku, odgovorni su
započinjali izuzetno napornu obuku ljudi za borbu protiv meksičke
vlade, protiv agenata severnoameričkog FBI-ja i Batistinih agenata,
protiv ove tri sile koje su se na ovaj ili onaj način prožimale, i u
kojima je veliki uticaj imao novac i spremnost ljudi da se i sami
prodaju. Osim toga, trebalo je boriti se protiv Truhiljovih špijuna,
protiv rđavog odabira ljudskog „materijala“ – naročito u Majamiju –
i posle savladavanja svih ovih teškoća, trebalo je da postignemo
nešto od izuzetne važnosti: da izađemo... potom... da stignemo, a
onda da ostvarimo i sve ostalo što nam se u tom trenutku činilo
gotovo nedostižnim. Danas naplaćujemo sve te napore, koliko su
nas oni stajali u žrtvama i životima.
Fidel Kastro, uz podršku male grupe najbližih, celim svojim
bićem i svojim izvanrednim radnim duhom predao se poslu
organizovanja naoružanih boraca koji će poći na Kubu. Skoro nikad
nije održao predavanja o vojnoj taktici jer mu je vreme bilo
prekratko za to. Mi ostali smo uspeli dosta da naučimo s generalom
Albertom Bajoom. Dok sam slušao prve časove, moj prvi utisak je
bio da je pobeda moguća iako mi je isto tako ona bila pod znakom
pitanja čim se ja pripajam pobunjeničkom komandantu, za koga su
me od početka vezivali romantična avantura i stav da vredi poginuti
na tuđoj plaži zbog tako čistih ideala.
Tako su proticali meseci. Naša preciznost pri gađanju bila je sve
veća pa su pošli majstori streljaštva. Našli smo jednu šupu u
Meksiku gde su izvršene, pod rukovodstvom generala Baja – i mene
kao šefa osoblja – poslednje pripreme za pokret marta 1956.
Međutim, tih dana, dva policijska korpusa iz Meksika, koje je Batista
platio, bili su u lovu na Fidela Kastra, a jedan od njih je uspeo i da
ga uhvati, pri čemu je počinio besmislenu grešku što ga nije ubio
kada ga je već zarobio. Za nekoliko narednih dana pale su mnoge
Fidelove pristalice, a policija se domogla i naše šupe smeštene izvan
Meksika, i svi smo završili u zatvoru.
To je odložilo početak poslednjeg dela prve etape.
Bilo je nas koji smo u zatvoru proveli 57 dana, u kontinuitetu
jedan za drugim, uz stalnu pretnju da će nad nama biti izvršena
ekstradicija (svedoci toga smo komandant Kaliksto Garsija i ja), ali
nijednog trenutka nismo izgubili poverenje u Fidela Kastra, a
upravo zbog toga što su neki Fidelovi postupci bili takvi da bismo
mogli reći da je on zarad prijateljstva doveo u pitanje svoj
revolucionarni stav. Sećam se da sam mu posebno izložio svoj
slučaj: stranac, ilegalac u Meksiku, sa čitavim nizom optužbi pride.
Rekao sam mu da revolucija nipošto ne treba da se zaustavi zbog
mene i da može da me ostavi; da ja razumem situaciju i da ću
pokušati da odem u borbu tamo gde mi bude naređeno, te da bih
jedino želeo da budem poslat u neku obližnju zemlju a ne u
Argentinu. Takođe se sećam bespogovornog Fidelovog odgovora:
„Ja te ne ostavljam.“ I tako je i bilo pošto je potrošeno puno
dragocenog vremena i novca da bismo bili izvučeni iz meksičkog
zatvora. Ovi Fidelovi postupci prema ljudima koje on ceni
predstavljaju ključ za razumevanje preterane lojalnosti kojom je
okružen. Istovremena odanost principima i odanost ličnosti čine da
ova Pobunjenička vojska bude jedna stegnuta pesnica.
Dani su proticali u ilegalnom radu, krili smo se gde smo znali i
umeli, izbegavajući što više bilo kakvo javno pokazivanje, bezmalo i
ne izlazeći na ulicu. Pošto je prošlo nekoliko meseci, doznali smo da
se u našim redovima nalazi izdajnik čije ime nismo saznali, a koji je
prodao jedan kontigent oružja. Takođe smo znali da je prodao
brodić i jedan predajnik, iako još nije bio sklopljen tzv. zakonski
ugovor o prodaji. Ova prva predaja poslužila je da se kubanskim
vlastima dokaže da izdajnik zaista poznaje našu organizaciju.
Ujedno, to je ono što nas je i spaslo, pošto je i nama to na taj način
pokazano i dokazano.
Od tog trenutka pristupili smo grozničavom radu: „Granma“ je
pripremljen najvećom brzinom; prikupljeno je hrane koliko smo
mogli da pribavimo, doduše sasvim malo, a i uniformi, pušaka,
opreme, kao i dve protivtenkovske puške, maltene bez metaka.
Najzad, 25. novembra 1956, u dva ujutru počele su da se ostvaruju
Fidelove reči kojima se zvanična štampa izrugivala: „Godine 1956.
bićemo slobodni ili ćemo biti mučenici.“
Pošli smo ugašenih svetala iz luke Tukspan, sred paklenog
utovarivanja svakojakih stvari i ljudi. Vreme je bilo loše i mada je
plovidba bila zabranjena, ušće reke je bilo mirno. Prošli smo
Meksički zaliv i nešto kasnije su se upalila svetla. Započeli smo
mahnitu potragu za antihistaminicima protiv morske bolesti, a oni
se nisu pojavljivali. Otpevali smo nacionalnu himnu Kube i Pokreta
„26. jul“, pa je posle oko pet minuta brod dobio tragikomičan izgled:
posada, čija se zebnja videla na njihovim licima, bolno se držala za
stomak. Jedni su držali glave u kofama, a drugi su ležali u
najneobičnijim položajima, nepokretni i odeće prljave od
povraćanja. Sa izuzetkom dvojice ili trojice mornara i četvorice-
petorice ljudi, ostala 83 člana posade patila su od morske bolesti. Ali
četvrtog ili petog dana opšta slika je poboljšana. Otkrili smo da voda
koja se pojavljivala na brodu nije zbog kakve pukotine nego zbog
toga što je bio odvrnut sanitarni ventil. Već smo bili bacili sve
nepotrebne stvari kako bismo olakšali teret.
Pravac koji smo odabrali išao je velikim lukom s juga Kube,
ploveći pored Jamajke, ostrva Veliki Kajman, sve do iskrcavanja na
neko mesto blizu naselja Nikera, u provinciji Orijente. Planovi su
ostvarivani prilično sporo: 30. novembra čuli smo preko radija vest o
pobunama u Santijago de Kubi koje je pokrenuo naš veliki Frank
Pais, u nameri da budu sinhronizovani s dolaskom ove ekspedicije.
Sutradan, u noći 1. decembra, okrenuli smo pramac pravo prema
Kubi, očajnički tražeći svetionik rta Kruz, a više nismo imali vode,
petroleja i hrane. U dva ujutru, po mrkloj olujnoj noći situacija je bila
krajnje uznemiravajuća. Osmatrači su na sve strane tražili svetlosni
trag koji se nikako nije ukazivao na vidiku. Roke, bivši poručnik
Ratne mornarice, još jednom se popeo na mali gornji most ne bi li
ugledao svetlost svetionika, ali se okliznuo i pao u more. Kad smo
nastavili plovidbu, već smo mogli da vidimo svetlo ali astmatičarsko
napredovanje našeg brodića učini beskrajnim poslednje časove puta.
Već tokom dana, stigli smo na Kubu preko mesta poznatog kao
Belik, na plaži Las Koloradas.
Remorker nas ugleda i telegrafski to dojavi Batistinoj vojsci. Čim
smo stupili na tlo, noseći što brže možemo sve što nam je
neophodno, zašli smo u močvaru kada nas je neprijateljska avijacija
napala. Naravno, pošto smo išli po močvarama prekrivenim
mangrovima, avijacija nije mogla da nas vidi niti da puca na nas, ali
je vojska diktature već išla za nama. Trebalo nam je nekoliko časova
da izađemo iz močvare u koju smo upali zbog nespretnosti i
neodgovornosti druga koji reče da je poznaje. Izašli smo na čvrsto
tlo ne znajući tačno gde, spotičući se; bili smo vojska senki, utvara
koje hodaju kao da slede poriv nekog mračnog psihičkog
mehanizma. Pre toga smo sedam dana gladovali i tokom plovidbe
stalno imali morsku bolest, a tome treba dodati još tri užasna dana
na kopnu. Desetog dana od polaska iz Meksika, 5. decembra u zoru,
nakon noćnog marša prekidanog zbog onesvešćivanja i iscrpljenosti,
kao i zbog odmora trupe, domogli smo se tačke koja je paradoksalno
poznata kao Alegrija de Pio{10}. To je bio greben na brdu pored
trščara, s jedne strane, a s druge je bio okrenut prema malim
uvalama iza kojih je počinjala gusta šuma. Mesto nije bilo pogodno
za logorovanje, ali smo tu zastali da provedemo dan i nastavimo
marš odmah te noći.

[Početni odlomak članka „Revolucija koja

počinje“ objavljenog u časopisu „O Kruzeiro“
16. juna, 1. jula i 16. jula 1959.]
 Lutanje

Sutradan nakon neprijatnog iznenađenja kod Alegrije de Pija

hodali smo po brdima na kojima se crvena zemlja smenjivala sa
„psećim zubom“, slušajući sporadične pucnje u svim pravcima i ne
uspevajući da odredimo odakle dopiru. Čao, veteran španskog rata,
reče da će nas takav način neminovno dovesti do toga da upadnemo
u neku neprijateljsku zasedu pa sam predložio da potražimo
pogodno mesto gde ćemo sačekati noć i potom nastaviti dalje.
Bili smo praktično bez vode, a s jednom jedinom konzervom
mleka. Benitez, koji je bio zadužen da je čuva, beše je stavio u džep
uniforme koju je obukao naopako, što će reći da je ispala iz džepa,
pa kad smo hteli da uzmemo svoje sledovanje – ono se sastojalo od
prazne tube vitamina što smo punili kondenzovanim mlekom i
gutljajem vode – shvatili smo s tugom da je sve nestalo iz džepa
Benitezove uniforme.
Uspeli smo da se smestimo u neku vrstu jame koja je pružala
širok pogled s jedne strane, ali koja je imala nedostatak da s druge
onemogućava praćenje napredovanja neprijatelja. Međutim, mi smo
više mislili na to da nas oni ne vide nego da se branimo, te smo
odlučili da ostanemo tamo celog dana uprkos izričito preuzetoj
obavezi o kojoj smo se sva petorica dogovorili, a to je da se borimo
do smrti. Oni koji su se tako dogovorili bili su: Ramiro Valdes, Huan
Almeida, Čao, Benitez i ovaj koji to pripoveda. Svi smo preživeli
užasno iskustvo poraza i potonje borbe.
Kada je pala noć, ponovo smo krenuli. Utvrdio sam zvezdu
Severnjaču, shodno svojim znanjima o tome, i tokom narednih
nekoliko dana hodali smo upravljajući se njome prema istoku kako
bismo stigli na Sijera Maestru. (Znatno kasnije ću saznati da zvezda
koja nas je povela ka istoku nije bila Severnjača, nego da smo
slučajno pogodili traženi pravac dok nismo osvanuli na strminama
već sasvim blizu obale.)
Mogli smo da vidimo more od koga nas je delila litica od nekih
50 m i primamljiv prizor vode pri dnu, po svemu sudeći slatke. Naša
najveća muka je bila žeđ; te noći se pojavilo mnoštvo rakova te smo
gonjeni glađu ubili nekoliko, ali nismo mogli da potpalimo vatru, pa
smo ispili njihove želatinaste delove naživo, što nam je stvorilo
neutoljivu žeđ.
Nakon dugog traženja pronašli smo prohodan put kojim ćemo se
spustiti do vode, ali u toj pometnji odlaska i dolaska, jezerce koje
smo videli odozgo izgubilo nam se iz vida pa smo žeđ uspeli da
utolimo tek neznatnim količinama kišnice koja se još nalazila na
udubljenjima „psećeg zuba“: tamo smo tražili vodu i izvlačili je
pumpicom iz bočice protiv astme; svako je od nas uzeo svega
nekoliko kapi.
Hodali smo bezvoljno, bez određenog pravca, a povremeno bi
poneki avion preleteo iznad mora. Hodanje među hridima je vrlo
naporno i neki su predlagali da ostanemo prilepljeni uz obalske
strmine, ali to je postavljalo ozbiljnu teškoću: tamo su mogli da nas
vide. Na kraju smo ostali da ležimo u senci nekog žbunja čekajući da
sunce zađe. Predveče smo pronašli malu plažu pa smo se okupali.
Pokušao sam da uradim nešto što sam bio pročitao u nekim
polunaučnim publikacijama ili u nekom romanu gde je bilo
objašnjeno da se od slatke vode pomešane s trećinom morske vode
dobija sasvim dobra voda za piće i uvećava količina tečnosti. Tako
smo postupili sa onim što je ostalo u jednoj čuturici, ali ishod je bio
žalostan: slani napitak doprineo je tome da me svi drugovi
iskritikuju. Nešto osveženi nakon kupanja, ipak smo nastavili da
hodamo. Bila je noć i čini mi se da se sećam da je mesečina bila
prilično dobra. Almeida i ja, koji smo bili na čelu, iznenada smo
primetili u jednoj od tih malih koliba koje ribari prave pored obala
mora da bi se sklonili, senke nekih ljudi koji su spavali. Pomislili smo
da su to vojnici, ali već smo bili suviše blizu da ustuknemo pa smo
nastavili brzo napred. Almeida pođe da naloži spavačima da se
predaju kada smo naišli na prijatno iznenađenje: bila su to tri člana
ekspedicije „Granma“ – Kamilo Sijenfuegos, Pančo Gonzales i Pablo
Urtado. Odmah smo počeli da razmenjujemo mišljenja, iskustva i
vesti o ono malo toga što smo znali jedni o drugima, ili svako od nas
o borbi. Dok nas je Kamilova grupa častila komadom trske koja je
iščupana pre bekstva, a koja je poslužila da zavaramo stomak nečim
slatkim i sočnim, oni su ravnodušno žvakali rakove. Bili su našli
način da žeđ utole pijući vodu direktno iz udubljenja preko neke
cevčice ili šuplje grančice.
Nastavili smo da hodamo zajedno. Sada je bilo nas osam boraca
koji smo činili preostalu vojsku sa „Granme“ i nismo imali vesti da
ima još preživelih. Logično smo razmišljali da mora biti još grupa
poput naše, ali nismo imali čak ni predstavu gde se mi nalazimo,
jedino što smo znali jeste da hodajući tako što nam je more s naše
desne strane idemo prema istoku, tj. prema Sijera Maestri, mestu
gde treba da se zaklonimo. Nije nam promicala činjenica da nam
strmine i more potpuno onemogućavaju bekstvo u slučaju da se
sudarimo s nekom neprijateljskom trupom. Ne sećam se sada da li
smo obalom hodali jedan ili dva dana, znam jedino da smo pojeli
neke male plodove kaktusa koji su rasli uz obalu, jedan ili dva po
vojniku, što nije zavaralo glad, dok je žeđ postajala sve nesnosnija,
jer odbrojane kapljice vode morale su da budu maksimalno
racionalno iskorišćene. Jedne zore, već potpuno iznureni, stigli smo
do obale mora pa smo utonuli u dremež dok se ne odredi kuda
proći, jer se činilo da se strmine odjednom zarivaju u vodu.
Čim je osvanulo, izvršili smo pretraživanje okoline i pred našim
očima se ukazala velika kuća od palminog drveta koja je izgledala
kao da pripada nekom imućnijem seljaku. Odmah sam izneo
mišljenje da ne treba da priđemo takvoj kući, jer će po svoj prilici u
njoj biti naši neprijatelji ili ju je vojska možda već zaposela. Benitez
je imao potpuno suprotan stav i na kraju smo obojica pošli ka kući.
Ja sam ostao napolju dok je on preskakao ogradu od bodljikave
žice (s nama je bio još neko koga se sada ne sećam) i odjednom sam
u pomrčini jasno razaznao priliku čoveka u uniformi koji je u ruci
držao karabin M-1. Pomislio sam da nam je odzvonilo, posebno
Benitezu, koga nisam mogao da upozorim jer je on bio bliži čoveku
nego meni. Benitez je došao gotovo do samog vojnika pa se vratio
odakle je bio pošao, govoreći mi sasvim bezazleno da se vraća jer je
ugledao „gospodina s puškom“ i pomislio da nije zgodno da ga išta
upita.
Zaista, Benitez i svi mi ostali smo se iznova rodili, ali naša odiseja
nije tamo završena. Posle opreznog obilaska, pokušali smo da se
uspentramo mnogo nižom strminom, jer smo stigli do oblasti
nazvane Oho de Buej, gde se mala reka uliva u more te na tom
mestu kao i da ga buši.
Dan nas je zatekao na padini, pre nego što smo uspeli da
pređemo i jedino smo uspeli da stignemo do pećine iz koje se videla
cela okolina: ona je bila sasvim mirna. S jednog plovila mornarice
iskrcavali su se neki ljudi – njih oko tridesetak, kako smo izbrojali –
dok su se drugi ukrcavali, po svemu sudeći, u okviru operacije
smene straže. Uspeli smo kasnije da saznamo da su to Laurentovi
ljudi, a Laurent je ubica Ratne mornarice koga se svi plaše pošto je
ispunio mračnu misiju da pobije grupu drugova, vršeći smenu svojih
ljudi.
Pred začuđenim Benitezovim očima pojavila su se još neka
„gospoda s puškom“ u svojoj dramatičnoj stvarnosti. Situacija je bila
prilično neugodna. U slučaju da budemo otkriveni, nema ni
najmanje mogućnosti da se spasemo; preostajalo nam je samo da se
borimo do kraja.
Proveli smo dan bez ijednog zalogaja, veoma racionalno
upotrebljavajući vodu koju smo razdeljivali u sočivu teleskopskog
nišana kako bi mera bila tačna za svakoga od nas, i uveče smo
iznova započeli pešačenje da bismo se udaljili iz te zone gde smo
proveli jedan od najneprijatnijih dana rata, između žeđi i gladi,
osećaja poraženosti i neposredne, opipljive i neizbežne opasnosti
koja je činila da se osećamo kao opkoljeni pacovi.
Posle nekoliko peripetija stigli smo do potoka koji je izbijao u
more, ili do neke njegove pritoke. Bačeni na tlo, počeli smo
halapljivo da pijemo kao konji, i to je trajalo sve dok su naši želuci
bez hrane mogli da prime toliku vodu. Napunili smo čuturice i
nastavili svoj put. U zoru smo stigli do vrha brežuljka gde je bilo
nešto drveća. Tamo smo se rasporedili kako bismo pružili otpor i
kako bismo se što bolje sakrili pa smo celog dana gledali kako mali
avioni lete veoma nisko iznad naših glava i kako sa njihovih razglasa
dopiru nerazumljivi zvukovi, koje su Almeida i Benitez, veterani
Monkade, razabrali kao poziv na predaju. Iz šume su se tu i tamo
čuli povici koje nismo mogli da identifikujemo.
Te noći smo nastavili pešačenje dok nismo stigli blizu jedne kuće
odakle je dopirao zvuk orkestra. Još jednom se pokrenula rasprava:
Ramiro, Almeida i ja smo smatrali da nipošto ne treba otići na tu
igranku ili tako nešto, jer će seljaci, makar zbog prirodne
nesmotrenosti, odmah razglasiti o našem prisustvu u zoni; Benitez i
Kamilo Sijenfuegos su smatrali da ipak treba otići jer bismo mogli da
dobijemo hranu. Na kraju smo Ramiro i ja izabrani da odemo do
kuće, saznamo novosti i obezbedimo hranu. Kad smo već bili blizu
kuće, muzika je prestala pa se začuo udaljeni glas čoveka koji je
govorio nešto kao: „A sada ćemo da nazdravimo svim našim
drugovima po oružju zbog tako briljantnog delovanja“ itd. To nam
je bilo dovoljno da se što brže i što tiše vratimo, i da izvestimo svoje
drugove o tome ko su ti koji se vesele na tom slavlju.
Nastavili smo svoj put, ali ljudi su se sve više opirali pešačenju.
Te noći, ili možda naredne, svi su se drugovi gotovo usprotivili da
se nastavi, pa smo morali da pokucamo na vrata jednog seljaka
pored glavnog druma, na mestu zvanom Puerkas Gordas, devet
dana nakon iznenađenja.
Seljaci su nas srdačno primili i odmah je usledio dugotrajni
festival hrane u toj seljačkoj kolibi. Jeli smo satima i satima dok nas
nije zatekao dan i više nismo mogli da iziđemo odatle. Ujutru su
počeli da stižu seljaci obavešteni o našem prisustvu, seljaci koji su,
radoznali i predusretljivi, dolazili da nas upoznaju i da nam daju
nešto za jelo ili kakav drugi poklon. Mala kuća u kojoj smo se
nalazili odjednom je postala pakao: Almeida je otvorio redaljku
proliva a potom je još osam nezahvalnih želudaca ispoljilo svoju
nezahvalnost, trujući smradom taj mali prostor; neki su i povraćali.
Pablo Urtado, iznuren višednevnim maršem, premorom,
mučninom, nagomilanom gladi i žeđi, nije mogao ni da ustane.
Odlučili smo da marš nastavimo još te noći. Seljaci rekoše da
imaju vesti o tome da je Fidel živ i da mogu da nas povedu u oblast
gde se po svoj prilici nalazi s Kresensiom Perezom, ali je trebalo da
ostavimo uniforme i oružje. Almeida i ja smo zadržali neke „tu star
tompson“ automatske pištolje; osam pušaka i sva municija ostale su
u seljakovoj kući dok smo se mi delili u dve grupe od tri i četiri
čoveka kako bismo se smestili po kućama seljaka i na taj način se
korak po korak domogli Maestre.
Ako se grdno ne varam, našu grupu su sačinjavali Pančo
Gonzales, Ramiro Valdes, Almeida i ja; drugu: Kamilo, Benitez i
Čao; Pablo Urtado je ostao bolestan u kući.
Čim smo pošli, vlasnik kuće nije mogao da odoli a da ne prenese
vest prijatelju, kako bi s njime razgovarao o tome gde da sakrije
oružje. Ovaj ga ubedi da može da ga proda, stupajući u pregovore s
trećim, koji je to prijavio vojsci, i nekoliko časova pošto smo
napustili prvo gostoprimljivo imanje na Kubi, neprijatelj upade u
kuću, uhapsi Pabla Urtada i zapleni celokupno naoružanje.
Mi smo bili u kući adventiste po imenu Arhelio Rosabal koga su
svi zvali Propovednik. Ovaj drug, kad je saznao neveselu vest,
odmah je stupio u kontakt s drugim seljakom u kraju, koga je dobro
poznavao i za koga je tvrdio da je simpatizer pobunjenika. Te noći
su nas izvukli odatle i prebacili u bezbednije sklonište. Seljak koga
smo tog dana upoznali zvao se Giljermo Garsija, a on je danas
načelnik Zapadne vojske i član Nacionalne uprave naše Partije.
Posle smo bili u još nekim seoskim kućama: kući Karlosa Masa,
koji će se kasnije priključiti vojsci, Peruča, i još nekih drugova čijih
se imena ne sećam. Jedne zore, pošto smo prošli put Pilona, i hodali
bez ikakvog vodiča, stigli smo do imanja Monga Pereza,
Kresensiovog brata, gde su se, od onih naših trupa koje su se
iskrcale, nalazili svi preživeli članovi ekspedicije, do tog trenutka i
dalje na slobodi. Drugim rečima, Fidel Kastro, Universo Sančez,
Faustino Perez, Raul Kastro, Siro Redondo, Efihenio Ameiheiras,
Rene Rodrigez i Armando Rodrigez. Nekoliko dana kasnije
priključiće nam se Moran, Krespo, Hulito Dijaz, Kaliksto Dijaz,
Kaliksto Morales i Bermudez.
Naša mala trupa je bila bez uniformi i bez oružja, jer su samo dva
pištolja bila ono što smo uspeli da spasemo, a Fidelov prigovor je bio
veoma žestok.
Tokom celog rata, pa i danas, sećamo se njegove opomene:
„Niste platili grešku koju ste počinili, pošto se ostavljanje pušaka u
ovakvim uslovima inače plaća životom. Jedina nada da preživite, u
slučaju da se vojska sudarila s vama, bilo je to oružje. To što ste ga
ostavili jeste i zločin i glupost.“
 Pino del Agva

Posle susreta s Fidelom 29. avgusta, nekim danima smo zajedno

kretali u marš, a nekim odvojeno, na izvesnom rastojanju, ali s
namerom da ujedinjeni prođemo kroz pilanu Pina del Agve. Tada
smo imali obaveštenje da u Pino del Agvi nema neprijateljskih trupa
ili da je, u najgorem slučaju, tamo mali garnizon.
Fidelov plan je bio sledeći: zaposesti mali garnizon ako ga bude;
u suprotnom, ozvaničiti prisustvo te da on nastavi sa svojom trupom
ka oblasti Čivirika. Mi treba da ostanemo u zasedi i sačekamo
Batistinu vojsku, koja u tim slučajevima odmah dolazi da
demonstrira svoju snagu i da kod seljaštva razveje revolucionarni
efekat našeg prisustva.
Tokom dana koji su prethodili Pino del Agvi, u maršu od Dos
Brazos del Gvajaba, gde smo se mi nalazili, do mesta borbe, desili su
se neki slučajevi čiji su glavni akteri bili povezani s potonjom
istorijom revolucije.
Jedan od tih događaja jeste dezertiranje Manoloa i Pupoa
Beatona, seljakâ iz tog kraja koji su se bili priključili gerili
neposredno pre El Uvera, te se tamo borili a sada napuštali našu
borbu. Naknadno su njih dvojica ponovo primljena u gerilu jer im je
Fidel oprostio izdaju, ali nikada nisu prevazišli svoju polunomadsku
i hajdučku prirodu, usled čega je, iz nekog ličnog razloga, jedan od
njih, Manolo, ubio komandanta Kristina Naranhoa, posle pobede
revolucije. Kasnije je uspeo da pobegne iz La Kabanje, gde se bio
povukao, pa je stvorio malu gerilu u samoj oblasti odakle se borio na
Sijera Maestri. Tu je počinio, sred drugih zlodela, i ubistvo Panča
Tamaje, srčanog druga koji se priključio već prvih dana revolucije.
Na kraju je jedna grupa seljaka zarobila njega i njegovog brata
Pupoa, posle čega su obojica streljana u Santijagu.
Takođe nam se desio neprijatan događaj: drug po imenu Roberto
Rodrigez razoružan je zbog neposlušnosti. Bio je vrlo
nedisciplinovan, i poručnik čete kojoj je pripadao oduzeo mu je
oružje shodno disciplinskom pravu. Roberto Rodrigez je preoteo
revolver jednom drugu i izvršio samoubistvo. Imali smo i mali
incident zato što sam ja bio protiv toga da mu se ukažu vojne
počasti. Dok su borci smatrali da je on još jedan od palih, mi smo
objašnjavali da je samoubistvo u tim uslovima za nas čin dostojan
prezrenja, nezavisno od dobrih osobina druga. Nakon nekih
pokušaja neposlušnosti, telo druga je samo prekriveno: počasti mu
nisu ukazane.
Dan-dva pre toga ispričao mi je deo svoje priče i bilo je očigledno
da je on momak preterane osetljivosti, koji je ulagao ogromne
napore da bi se prilagodio teškom životu gerile, a i vojničkoj
disciplini, što se nije slagalo s njegovom slabašnom fizičkom
konstitucijom i njegovom buntovnom prirodom.
Dva dana kasnije poslali smo malu grupu u rudnike Buejsita da
bismo demonstrirali svoju snagu pošto je bio 4. septembar. Na čelu
male trupe bio je kapetan Siro Redondo, i on je kao zarobljenika
doveo neprijateljskog vojnika po imenu Leonardo Baro. Ovaj Baro je
odigrao važnu ulogu u snagama kontrarevolucije: bio je naš
zarobljenik neko duže vreme dok mi jednog dana nije patetično
ispričao kako mu je majka bolesna a ja poverovao njegovim rečima,
nastojeći usput da ga ubedim da sve izvede i uz politički efekat.
Predložio sam mu da sedne na autobus, obiđe majku u Havani a
potom zatraži azil u nekoj ambasadi, govoreći da ne želi više da se
bori protiv nas te razotkrivajući Batistin režim. On je prigovorio da
ne može da potkaže režim za koga se njegova braća bore pa je
ostalo na tome da će prilikom traženja azila samo reći kako ne želi
više da se bori protiv nas.
Poslali smo ga sa četvoricom drugova, svima im striktno
naredivši da ga ne ostavljaju samog i da mu ne dozvole da se usput
vidi s nekim, budući da je poznavao mnoge seljake koji su nas
obilazili u logoru. Osim toga, četvorica prijatelja koja su se starala o
tome da ga vode, trebalo je ceo put da prepešače do blizu Bajama,
gde mogu da ga ostave, i da se vrate drugim putem.
Ljudi se nisu držali uputstava. Dozvolili su sebi da ih vidi mnogo
sveta, čak su pred nekima imali neke sastanke, na kojima je Baro
hvaljen kao slobodni zatvorenik i navodni simpatizer, pa su uzeli
džip i prebacili se u Bajamo. Na putu su ih Batistine trupe presrele i
četvorica drugova je ubijena. Nikad nismo tačno saznali da li je Baro
učestvovao u tom zločinu ili nije, ali je činjenica da se odmah potom
smestio u rudnicima Buejsita i potčinio naredbama ubice Sančeza
Moskere i počeo da identifikuje one seljake koji su išli tamo u
nabavku, a koji su imali kontakte i s našom gerilom. Moj previd je
narod Kube koštao mnogih žrtava.
Nekoliko dana nakon pobede revolucije, Baro je uhapšen i
izveden na sud.
Posle toga smo sišli u San Pablo de Jao, gde smo sred opšte graje
svetine, mirno ušli i za nekoliko sati zaposeli selo (nije bilo
neprijateljskih trupa), pa smo počeli sa uspostavljanjem kontakata.
Upoznali smo se s nekim lokalnim ljudima i svu moguću robu smo
natovarili na kamione koje smo nabavili kod istih trgovaca kod kojih
smo pazarili na kredit, jer u to vreme smo plaćali bonovima. Tada
smo upoznali Lidiju Dose, koja će posle postati naša velika drugarica
zadužena za sve poslove uspostavljanja veza u koloni sve do svoje
smrti u Havani.
Prebacivanje robe iz Jaoa bilo je veoma teško jer put koji se penje
iz San Pabla de Jaoa do Piko Verdea, pored rudnika La Kristina, vrlo
je strm i samo kamioni s duplim diferencijalom koji nisu pretovareni
mogu da savladaju taj put; naši kamioni su se slomili na putu pa je
sav tovar morao da se prebaci što mazgama što ljudima.
Tih dana su se desili i neki rastanci izazvani različitim uzrocima.
Jedan drug, dobar borac, izbačen je iz gerile zato što se napio tokom
ekspedicije u Jaou i to dok je bio na straži, čime je doveo u opasnost
celu kolonu. Drugi, Horhe Sotus, napustio je svoj položaj
komandanta voda pa je po zadatku otišao u Majami po Fidelovom
nalogu. Istina je da se Sotus nikad nije prilagodio Sijeri i da ga zbog
njegove despotske naravi ljudi nisu voleli. I njegov život je bio pun
uspona i padova. U Majamiju je zauzeo jedno oklevajuće ako ne i
izdajničko držanje, i vratio se našoj vojsci, gde je dobio amnestiju
pošto su mu oprošteni prethodni gresi. U doba Uberta Matosa je
počinio izdajstvo pa je osuđen na 20 godina robije. Pobegao je uz
saučesništvo jednog od čuvara zatvora i stigao u Majami. Dok je
pripremao čamac radi piratskog upada na kubansku teritoriju,
izgleda da je poginuo od strujnog udara.
Još jedan od drugova koji su se tih dana rastali od nas bio je
Marselo Fernandez, koordinator Pokreta u gradovima, koji se vratio
svom poslu u bazama, pošto je neko vreme proveo na Sijera
Maestri.
Nakon ovih incidenata nastavili smo svoj marš i približili se Pino
del Agvi, gde smo stigli 10. septembra. Pino del Agva je malo naselje
izgrađeno oko pilane na čvrstom delu Maestre. U to doba upravnik
je bio neki Španac, a u naselju je bilo samo nekoliko radnika, i nikog
iz neprijateljske vojske. Te noći cela trupa je zaposela naselje i Fidel
predoči lokalnim ljudima svoj itinerarij, računajući da će nešto od
toga da procuri do vojske.
Bio je to mali diverzantski manevar, i dok je Fidelova kolona
nastavljala marš prema Santijagu, mi smo se naočigled celog sveta u
toku noći postavili u zasedu, očekujući neprijateljsku vojsku. O
našim stvarima za osnovne potrebe biće zadužen stari Tamajo, koji
je živeo tu, u kraju zvanom Kuevas de Peladero, ukoliko ne bude
moralo dugo da se čeka na neprijatelja.
Rasporedili smo ljudstvo tako da svi putevi budu nadgledani.
Naš nadzor je s jedne strane stizao do puta koji ide od Jaoa do Piko
Verdea nekoliko milja pre Pino del Agve, a drugi, nešto direktniji
put penje se na Maestru i njime ne mogu da prolaze kamioni. Grupa
koja je nadgledala Piko Verde bila je manja, to su pre bili borci s
lovačkim puškama, i imala je nalog da dâ znak za uzbunu u slučaju
potrebe, jer je to bio dobar put koji smo mislili da koristimo za
odstupnicu posle akcije. Efihenio Ameiheiras je bio zadužen da
nadgleda jedan od puteva za pristup prethodnice, koji takođe dolazi
iz Piko Verdea. Lalo Sardinjas s jednim vodom ostaje u zoni Zapata,
nadzirući splet puteva za prevoz drveta koji se uglavnom završavaju
na obalama reke Peladero. To je bila prekomerna obazrivost, jer
neprijatelj je morao da izvede veoma dug marš kroz Sijeru da bi
izbio na ovaj put, a on nije imao običaj da ide planinom u koloni.
Siro Redondo je sa čitavim svojim vodom bio zadužen da brani
prilaz kroz Siberiju. To je oblast između El Uvera i Pino del Agve,
gde se spajaju dve pilane koje su povezane drumom što prolazi
tačkom koja je odabrana za Sira, na obroncima Maestre.
Mi smo svoje snage rasporedili po bočnoj strani puta koji se penje
iz Gise, na bregu iznad stene, tako da možemo da presretnemo
kamione i usredsredimo vatrenu silu na mesto odakle nam se činilo
da će najverovatnije i doći. Odabrano mesto omogućavalo je da se
kamioni vide iz velike daljine. Plan je bio jednostavan: pucaće se na
njih sa obe strane i zaustavićemo prvi kamion na krivini, otvarajući
vatru na sve ostale koji bi išli iza njega kako bismo i njih zaustavili,
računajući da možemo da zaposednemo tri do četiri vozila, ako
uspemo sa faktorom iznenađenja. Vod koji će dejstvovati imao je
najbolje oružje i bio je pojačan ljudima kapetana Raula Kastra
Merkadera.
Strpljivo smo proveli sedam dana u zasedi ne videvši da trupe
stižu. Sedmog dana, dok sam bio u malom Vrhovnom štabu gde se
spremala hrana za celu trupu u zasedi, javili su mi da se neprijatelj
približava. Kako na tom mestu ima veoma okomitih uzbrdica, čak i
kad se kamioni ne vide, čuje se brujanje koje se penje uz oštru
strminu.
Naše snage su se pripremile za bitku. Na glavnom mestu su
postavljeni ljudi pod komandom kapetana Ignasija Pereza koji treba
da zaustave prvi kamion, a sa strane, ostali koji će pucati na naredna
vozila. Dvadeset minuta pre bitke nastala je prapotopska kiša, što je
uobičajena pojava na Sijeri, pa smo bili mokri do gole kože, ali su
neprijateljski vojnici bili više zabrinuti zbog vode nego zbog
mogućeg okršaja, tako da nam je to poslužilo za iznenađenje. Drug
koji je bio zadužen da otvori paljbu imao je mitraljez „tompson“ i on
je stvarno njime i otvorio vatru, ali uslovi su bili takvi da nije nikoga
pogodio. Pucnjava je krenula na sve strane i vojnici prvog kamiona,
koji su se više uplašili i bili zatečeni nego što su u akciji ranjeni,
poiskakali su na put i zamakli iza stene pošto su ubili jednog velikog
borca, pesnika naše kolone, koga smo zvali Krusito, a čije je pravo
ime bilo Hose de la Kruz.
Bitka se razvijala nekako neobično. Jedan neprijateljski vojnik se
sakrio ispod kamiona, na krivini puta, i nije dopuštao da iko pomoli
glavu. Bilo je prošlo nekoliko minuta kad sam stigao do mesta
događaja i otkrio da se mnogi ljudi povlače zbog lažne naredbe, a to
se ne dešava tako retko tokom bitaka. Arhimedes Fonseka je ranjen
u ruku u pokušaju da spase puškomitraljez što ga je ostavio
puškomitraljezac. Trebalo je svima dati instrukcije da se vrate u
borbu i naložiti im da sarađuju sa snagama Lala Sardinjasa i
Efihenija Ameiheirasa da bi bio zadat koncentrisan udarac.
Na drumu se nalazio borac zvani Tatin, koji mi, dok sam silazio
na drum, reče začikavajući me: „Eno ga ispod kamiona, hajde,
hajde, da se sad vidi ko je muško!“ Naoružao sam se hrabrošću,
uvređen u najdubljem delu svoga bića zbog rečenice koja kao da
krije neku sumnju, ali kada smo pokušali da se primaknemo
nepoznatom neprijateljskom borcu, koji je pucao iz automatske
puške ispod kamiona, morali smo da priznamo da će cena
dokazivanja naše neustrašivosti biti prevelika; ni onaj koji me je
začikavao ni ja nismo položili ispit. Vojnik se povukao sa svojim
puškomitraljezom puzeći po zemlji i spasao se toga da bude
zarobljen ili ubijen.
Bilo je pet kamiona vojske i prevozili su jednu vojnu formaciju.
Četa pod komandom poručnika Antonija Lopeza u potpunosti je
izvršila naredbu da nikome ne dozvoli prolaz čim započne okršaj,
tako da je tamo zaustavljen treći kamion. Međutim, neki vojnici su
pružali grčevit otpor i nisu dopuštali da idemo napred. Lalo
Sardinjas i Efihenio Ameiheiras su stigli s pojačanjem i oni su
nadirali prema kamionima slamajući otpor. Neki vojnici su počeli da
beže nizbrdo, a drugi su se popeli na dva kamiona koja su uspeli da
spasu napuštajući sve ostale stvari.
Zahvaljujući Hilbertu Karderu, saznali smo o njihovim snagama i
o nekim njihovim namerama. Ovaj drug je bio zarobljen prilikom
upada naših snaga u nekim drugim oblastima, bio je neko vreme
zatvoren pa su ga posle uputili k nama ne bi li otrovao Fidela
sredstvom iz jedne tube koju je trebalo da uspe u njegovu hranu.
Kad je čuo pucnjavu, Kardero je iskočio iz kamiona kao i ostali
vojnici, ali umesto da beži od pucnjave, došao je pred nas i odmah
se priključio trupama iznoseći svoju odiseju.
Kad smo zaposeli prvi kamion, našli smo dva poginula i jednog
ranjenika koji je u svojoj agoniji pravio pokrete kao da se bori s
nekim. On je dokrajčen bez mogućnosti predaje, ali to ne bi ni bio
sposoban da učini jer je bio u polusvesnom stanju. Taj vandalski čin
je počinio borac čiju je porodicu pobila Batistina vojska. Oštro sam
mu zamerio takav postupak i ne primećujući da me upravo čuje
drugi ranjeni vojnik, koji se pokrio nekim ćebadima, pa se pritajio na
krevetu kamiona. Kad je to čuo, neprijateljski vojnik se pokazao i
zatražio je da ga ne ubijemo. On je bio ranjen u nogu koja je uz to
bila slomljena, pa je ostao pored puta dok se bitka nastavljala na
drugim kamionima. Kad god bi neko prošao pored njega, čovek bi
povikao: „ Nemojte me ubiti! Nemojte me ubiti! Če kaže da se
zarobljenici ne ubijaju!“ Kada je borba okončana, odveli smo ga u
pilanu, pružili mu osnovnu negu i ostao je tamo da bi bio vraćen.
Na ostalim kamionima, mi smo izbacili iz stroja malo ljudi, ali u
našem posedu je sada bila pristojna količina oružja.
Završni ishod bitke: automatska puška „brauning“, pet
„garanda“, jedan tronožac sa municijom i još jedna puška „garand“
koju su trupe Efihenija Ameiheirasa otele. Efihenio je pripadao
Fidelovoj koloni pa je tvrdio da je učešće njegovog voda u bici bilo
odlučujuće tako da mu je sledovalo zaplenjeno oružje, ali Fidel je tu
trupu meni poverio, upravo zato da nama pomogne u borbi za
žetvu oružja, tako da sam se oglušio o proteste i razdelio trofeje
ljudima svoje kolone, sa izuzetkom puške koja nije obuhvaćena
brojanjem.
„Brauning“ je predat Antoniju Lopezu, poručniku jedne od četa
koje su najbolje dejstvovale, a „garandi“ poručniku Hoelu Igesijasu
Vireljesu, članu ekspedicije „Korintija“ koji se priključio našim
trupama, vojniku Onjateu i još dvojici kojih se ne sećam. Pristupilo
se paljenju tri zaplenjena kamiona kako bi se pričinila još veća šteta
neprijatelju, pošto ionako nismo mogli da ih koristimo.
Dok smo se okupljali kod postrojenja, nekoliko malih aviona je
preletelo pošto su bili obavešteni o našem napadu, ali mi smo pucali
na njih i tako ih rasterali.
Jedan od braće Pardo, Mingolo, pošao je da obavesti Fidela o
tome kako se približavaju žandarmi, ako se grdno ne varam, ali smo
odlučili da pošaljemo još jedan izveštaj s rezultatima borbe (a da
Kardero ispriča šta mu se sve pre toga desilo).
Poslali smo čoveka da obavesti Sira da treba da napusti svoj
položaj jer je borba završena pa ćemo se povući. S tim obaveštenjem
je pošao kurir Mongo Martinez.
Posle nekog vremena začuli smo pucnjeve. Grupa naših s
lovačkim puškama beše otkrila vojnika koji se povlačio krijući se.
Rečeno mu je da stane pa kako je vojnik pokušao da pruži otpor,
pucano je na njega. Čovek je pobegao ostavljajući pušku; bio je to
„springfild“, kao znak uspeha. Zabrinula nas je okolnost da u kraju
još uvek ima rasutih vojnika, ali smo pušku priključili plenu.
Nakon dva ili tri dana Mongo Martinez se pripojio koloni i
najavio da su mu se neki neprijateljski vojnici isprečili pucajući na
njega, pa je bio prinuđen da pobegne jer je bio ranjen. Tragovi
sačme su mu se videli na licu koje je bilo doslovce izbušeno njome.
Bio je to „springfild“ što su drugovi s lovačkim puškama zaplenili
neprijatelju. Kao rezultat toga, ranjeni drug je pošao prečicom
misleći da su pripadnici žandarmerije blizu pa se zagubio po brdima
a da nije javio Siru Redondu za našu bitku, niti naredio povlačenje.
Sutradan je Siro, koji je čuo odjeke okršaja, poslao kurira pa smo
tada ponovili naredbu.
Dok su avioni B-26 nisko leteli nad pilanom tražeći žrtve, mi smo
mirno doručkovali po raznim građevinama, pili čokoladu koju nam
je gazdarica iznela, iako nije bila presrećna što letelice B-26 samo što
ne krzaju krovove. Letelice su otišle, i kada smo se pripremali za
mirno povlačenje, videli smo kako putem iz Siberije, koji je Siro do
pre nekoliko časova nadgledao, stižu četiri kamiona natovarena
vojnicima. Bila je to grupa koja je dolazila iz suprotnog smera da se
pripoji prvoj, a i njoj smo mogli da postavimo sličnu zasedu, ali već
je bilo kasno: dobar deo ljudstva se već bio povukao na bezbednija
mesta. Ispalili smo dva hica u vazduh, što je bio znak povlačenja, i
mirno smo krenuli.
Ova bitka imala je značajan odjek, i pročula se po celoj Kubi.
Neprijateljskoj vojsci smo ubili tri čoveka i ranili joj jednog (to je
zarobljenik koji joj je vraćen), a osim toga, vod Efihenija je sutradan
zarobio još jednog vojnika na poslednjem grebenu zone. Bio je to
kaplar Alehandro, koga smo poveli sa sobom i koji je do kraja rata
bio u našoj koloni, gde je radio kao kuvar. Na tom istom mestu je
sahranjen Krusito, obavijen tugom cele trupe koja je izgubila velikog
saborca i seoskog barda. Krusito je imao običaj da stupi u vatrene
poetske duele sa Kalikstom Moralesom, koga je Krusito zvao
„papagaj Sijere“ nasuprot samom sebi, „slavuju Maestre“.
U ovoj bici su se istakli poručnik Efihenio Ameiheiras, kapetan
Lalo Sardinjas, kapetan Viktor Mora, poručnik Antonio Lopez i
njegova četa; Dermidio Eskalona, koji je tada bio vojnik, i
Arhimedes Fonseka, koji je takođe bio vojnik, a kome je predat
mitraljez sa tronošcem kako bi ga koristio pošto mu se izleči ruka
kroz koju je metak prošao. S naše strane smo imali jednog lakšeg
ranjenika, jednog poginulog i nekoliko kontuzovanih ili okrznutih
mecima, uključujući tu i sačmu Mongita.
Napustili smo Pino del Agvu različitim putevima i vratili se u
oblast Pika Verdea da bismo se reorganizovali i sačekali dolazak
druga Fidela, koji je već bio upoznat s događajima.
Analiza borbe je pokazala da su naši nedostaci ogromni, iako je
njome postignuta politička i vojna pobeda. Faktor iznenađenja je
morao da bude iskorišćen do kraja kako bismo, maltene u
potpunosti, izbacili iz stroja putnike prva tri vozila. Osim toga, kad
je već započela bitka, izdato je lažno naređenje o povlačenju, zbog
čega je izgubljena kontrola nad ljudima i njihovim borbenim žarom,
i bilo je malo odlučnosti da se zaposednu vozila koja su branili
malobrojni vojnici, zatim smo se nepotrebno izložili opasnosti
ostajući jednu noć u pilani, a konačno povlačenje je izvedeno u
priličnom neredu. Sve to je ukazivalo na neodložnu potrebu da
poboljšamo borbenu gotovost i disciplinu ljudstva, čemu smo se
posvetili narednih dana.
 Neprijatna epizoda

Nakon bitke kod Pino del Agve bacili smo se na posao da

poboljšamo čitav organizacioni aparat gerile, u tom trenutku ojačane
nekim Fidelovim jedinicama, kako bi bila od veće koristi i u službi
borbenog korpusa.
Četa poručnika Lopeza, koja se istakla kod Pino del Agve i čiji su
članovi bili sve ozbiljni mladići, odabrana je kao personal
Disciplinske komisije. Ona će ubuduće nadgledati i kontrolisati
poštovanje postavljenih propisa budnosti, opšte discipline, čistoće
logora i revolucionarnog morala. Ali Komisija je imala kratkotrajan
život i rasturena je u tragičnim okolnostima svega nekoliko dana
nakon što je obrazovana.
U to vreme, blizu padine zvane La Botelja, u malom logoru koji
smo obično koristili kao tranzitnu stanicu, presudili smo starom
dezerteru iz kolone, zvanom Kuervo, koji je nekoliko meseci pre
toga bio pobegao s puškom. Mi nismo saznali šta se kasnije desilo sa
oružjem, ali smo zato saznali delatnosti ove individue, jer pod
izgovorom da se bori za revolucionarnu stvar i pravednu osudu
doušnika, jednostavno je pljačkao čitav jedan sektor Sijere, možda u
dosluhu s vojskom.
Postupak je bio veoma ekspeditivan, budući da je reč o
dezerteru, pa se pristupilo njegovoj fizičkoj eliminaciji. Postupak
izvršenja presude nad antisocijalnim individuama koje pod okriljem
sile u datim okolnostima čine u kraju zlodela i varaju stanovništvo,
morao je, nažalost, da bude prilično često primenjivan na Sijera
Maestri.
Saznali smo da je Fidel završio obilazak oblasti Sonador, pošto je
pre toga stigao u Čiviriko, te da je na putu k nama, zbog čega smo
krenuli prema Peladeru u nastojanju da se što pre povežemo s
njime.
U priobalnoj oblasti u to vreme je bio trgovac po imenu Huan
Balansa, čije su veze sa diktaturom i zemljoposednicima bile znatne,
iako za njega nije moglo da se kaže da je bio aktivno neprijateljski
element protiv naših gerila. Ali, osim toga, Huan Balansa je imao
mulca koji je u kraju bio čuven zbog otpornosti i korisnosti pa smo
mu ga oduzeli na ime ratnog poreza.
Mulac nam je stigao u zonu zvanu Pinalito, blizu reke Peladero,
do čijih obala je trebalo da se spustimo gotovo potpuno strmim
stenama. Javila se nedoumica da li da ga žrtvujemo i ponesemo
meso u komadima, da ga ostavimo na neprijateljskoj teritoriji, ili da
pokušamo da životinja hoda dokle bude mogla. Odlučili smo da
pokušamo, jer bi isto tako teško bilo da prenesmo meso ako ga
ubijemo. Životinja se odlučno i znalački spustila kroz mesta kojima
je čovek jedva uspevao da se ne stropošta, držeći se za neku granu
ili žbun, ili za neku neravninu u kamenu, kada je čak i mala maskota
koju smo vodili – psić – morala da bude preneta u rukama boraca.
Mulac nam je demonstrirao izvanredan gimnastički talenat.
Ponovio je podvig prilikom prelaska reke Peladero, u tom delu
prepunog velikog kamenja, i to tako što bi pravio zapanjujuće
skokove sa stene na stenu, što mu je i spaslo život, a kasnije sam ga
ja zajahao, čime je postao moj prvi stabilni prevoz sve dok nije pao u
ruke Sančeza Moskere u jednom od mnogobrojnih okršaja koje smo
imali na Sijeri.
Na obalama reke Peladero desila se neprijatna epizoda koja je
prouzrokovala gašenje Disciplinske komisije. Ona je pokušavala da
radi svoj posao uprkos otporu mnogih drugova koji su bili
nezadovoljni uvođenjem disciplinskih pravila, što je navodilo na
potrebu da se preduzmu drastične mere.
Jedna od grupa pozadinskog voda smislila je vrlo neugodan vic
na račun članova Komisije, terajući ih da hitno dođu radi
razmatranja ozbiljnog problema koji se, prema njima, ticao
prljavštine što su je ostavili baš da bi se izrugivali drugovima. Kao
posledica toga, uhapšeno je nekoliko članova grupe. Među njima je
bio Umberto Rodrigez, koji se tužno proslavio zbog svoje sklonosti
da bude dželat u okolnostima kada smo morali da obavimo mučan
čin izvršenja osude nad nekim izgrednikom, a koji će kasnije, nakon
pobede revolucije, ubiti jednog zatvorenika u saradnji s još jednim
pobunjenim vojnikom, nakon čega su obojica pobegla iz zatvora kod
La Kabanje.
Dva ili tri druga su zatvorena zajedno sa Umbertom; u uslovima
gerile zatvor ne znači ništa posebno, ali kada je prekršaj ozbiljan,
kazna se sastojala u tome da kažnjenik ostane bez hrane tokom
jednog ili više dana, što se odnosilo na one koji se ne pridržavaju
discipline, a kazna se i te kako osećala. Dva dana nakon incidenta,
dok su još bili pritvoreni glavni akteri, javljeno je da je Fidel u
blizini, u zoni zvanoj El Zapato, pa sam pošao tamo da ga dočekam i
porazgovaram s njim. U razgovoru je prošlo nekoliko minuta kada
je stigao Ramiro Valdes s vešću da se Lalu Sardinjasu, prilikom
impulsivnog kažnjavanja nedisciplinovanog druga, a u nameri da ga
pištoljem lupi po glavi, oteo pucanj i da ga je smesta ubio. U trupi se
osećao početak pobune. Odmah sam otišao do mesta događaja,
stavljajući Lala pod nadzor. Raspoloženje protiv njega je bilo veoma
snažno, i borci su tražili preki sud i odgovarajuću kaznu.
Počeli smo da prikupljamo izjave i da tražimo dokaze. Stavovi su
bili oprečni, bilo je onih koji su otvoreno govorili da je to bilo
ubistvo s predumišljajem, a drugi, da je to bio nesrećni slučaj.
Nezavisno od toga, fizičko kažnjavanje saborca je čin koji gerila ne
dopušta a koji je Lalo Sardinjas već i ranije počinio. Situacija je bila
teška: drug Sardinjas je bio veoma odvažan borac, zahtevni
pobornik discipline i čovek velikog požrtvovanja. Oni koji su
najupornije tražili smrtnu kaznu za njega nisu ni izdaleka bili
najbolji članovi grupe. Niz činilaca, među kojima je vrlo prisutna
bila borba za uvođenje discipline, odigrao je odlučujuću ulogu.
Izjave svedoka su se nastavile do noći, kad je Fidel stigao u naš
logor. On se protivio smrtnoj kazni, ali je smatrao da nije uputno
doneti odluku takve vrste a da se svi borci ne izjasne. Tada je
nastavljena etapa suđenja na kojoj je Fidelu i meni pripala uloga
branilaca okrivljenog koji je mirno slušao kako se raspravlja o
njegovoj smrti, ne odajući ni najmanji znak straha. Posle brojnih
govora u kojima je žustro tražena njegova smrt, došao je red na
mene pa sam zatražio da se dobro razmisli o problemu, pokušao
sam da objasnim da smrt druga mora biti primerena uslovima borbe
i samoj ratnoj situaciji te da je, sve u svemu, krivac diktator Batista.
Ali moje reči su bile slabo uverljive za taj neprijateljski nastrojen
auditorijum.
Noć je već bila odmakla, pa smo upalili nekoliko baklji od
borovine i nekoliko sveća da bi se rasprava nastavila. Fidel je tada
govorio, jedan dugi sat objašnjavajući zašto, po njegovom mišljenju,
drug Sardinjas ne treba da bude osuđen. Objašnjavao je sve naše
manjkavosti: nedostatak discipline, druge svakodnevne greške,
slabosti koje su one prouzrokovale i kako je, sve u svemu, u odbrani
koncepta discipline počinjen mrzak čin i da uvek treba to imati na
umu. Njegov glas, dok je onako stajao na brdu obasjan bakljama,
postajao je dirljiv te se primećivalo kako mnogi ljudi počinju da
menjaju svoje mišljenje čuvši mišljenje našeg lidera.
Njegova moć ubeđivanja je te noći bila na probi.
Uprkos njegovoj rečitosti, nije sve bilo jasno. Došlo se do toga da
treba da stavimo na glasanje dve alternative: trenutačna smrtna
presuda streljanjem ili ražalovati ga uz sledstvenu kaznu.
Mnogo sila, kao proizvod užarenih duhova, bilo je u igri u tom
malom brdskom odlučivanju o životu jednog čoveka. Glasanje je
moralo da bude obustavljeno zato što su neki glasali i po dva puta i
zato što se vršila propaganda izvitoperivanja postavljenih uslova.
Iznova je objašnjeno za šta se glasa pa je od svih zatraženo da jasno
iznesu svoj stav.
Meni je pripalo da zapisujem glasove u malu beležnicu. Mnogi
od nas su voleli Lala; bili smo svesni njegove krivice ali smo želeli da
se spase kao dragoceni element revolucije. Sećam se da je Onirija,
devojka koja se pridružila našoj koloni, gotovo dete u to doba,
zabrinutim glasom upitala da li može i ona da glasa kao borac
kolone. Dopušteno joj je da iznese svoje mišljenje, i kada su svi
završili s glasanjem, pristupilo se prebrojavanju.
U male kvadrate slične onima koji se u medicini koriste za
laboratorijske nalaze, ja sam unosio rezultate ovog neobičnog
glasanja. Glasovi su bili veoma izjednačeni te je nakon biranja
između dve mogućnosti, mišljenje 146 pripadnika gerile koji su
glasali bilo podeljeno: 76 njih se priklonilo drugoj vrsti kazne, a 70 ih
je zatražilo smrtnu kaznu. Lalo se izvukao.
No, stvar se nije završila na tome. Sutradan je grupa onih koji
nisu bili zadovoljni odlukom većine odlučila da napusti gerilu.
Među njima je bilo i onih elemenata veoma male vrednosti, ali je
bilo i dragocenih momaka. Paradoksalno, poručnik koji je bio šef
Disciplinske komisije, kao i nekoliko pripadnika čete koji su bili
nezadovoljni, napuštaju Pobunjeničku vojsku. Prisećam se nekih
imena: druga zvanog Pop i Parda Himeneza, koji je, uprkos tome
što je nećak jednog Batistinog ministra, učestvovao u borbi. I
Antonio Lopez se povlači. Ne znam šta je dalje bilo s tim
drugovima, ali s njima su otišla i tri brata Kanjizares, čije sudbine
nisu bile slavne. Jedan je poginuo na plaži Hiron, a drugi je tamo
zarobljen u pokušaju invazije plaćenika. Ti ljudi koji se nisu
povinovali većini i koji su iskazali svoje nezadovoljstvo napuštajući
borbu, posle su se stavili u službu neprijatelja pa su došli kao
izdajnici da se bore na našem tlu.
Već su bile stvorene snage koje su davale nove karakteristike
razvoju našeg revolucionarnog rata: produbljivala se svest vođa i
boraca, shvatali smo nužnost agrarne reforme i dubokih i celovitih
promena društvenog tkiva koje treba ostvariti da bi zemlja
ozdravila. Ali to produbljivanje svesti najvećeg i najboljeg dela nas
dolazilo je u sukob s nizom onih elemenata koji su pošli u borbu
samo zbog želje za pustolovinom ili možda da bi se okitili ne samo
lovorikama nego i ekonomskim blagodetima zbog takvog učešća.
Povukli su se još neki nezadovoljnici čijih se imena u ovom
trenutku ne sećam, ali se ipak prisećam jednoga koji se zvao
Roberto i koji je posle ispričao jednu podužu i neistinitu priču
smešnom Konteu Agveru, a on ju je objavio u „Boemiji“. Lalo
Sardinjas je smenjen i osuđen da izdejstvuje svoje iskupljenje boreći
se samo s malom patrolom protiv neprijatelja. S njime je odlučio da
pođe jedan od naših poručnika, Hoakin de la Rosa, koji je bio Lalov
ujak. U zamenu za kapetana Sardinjasa, Fidel mi je dodelio jednog
od svojih najboljih boraca: Kamila Sijenfuegasa, koji je postao
kapetan prethodnice naše kolone.
Odmah je trebalo da pođemo kako bismo okončali pokušaj nekih
razbojnika koji su, u ime naše revolucije, pravili zlodela na prvim
ratištima naše bitke i u zoni blizu Karakasa i El Lomona. Prvi posao
Kamila u našoj koloni bio je da ubrzano pohapsi sve elemente kako
bi im se posle moglo suditi.
 Borba protiv razbojništva

Uslovi na Sijeri već su omogućavali slobodan život na prilično

prostranoj teritoriji. Vojska i inače nije bila tu prisutna, a često tamo
nisu zalazile ni njene snage, ali nismo imali organizovani sistem
vlasti koji bi bio dovoljno snažan a ujedno i rigorozan da bi se
sprečilo delovanje nekih grupa koje su se odale, pod izgovorom
revolucionarnog delovanja, pljački, razbojništvu i čitavom nizu
zločinačkih dela.
Osim toga, politički uslovi na Sijeri još su bili prilično krhki:
politički razvoj njenih žitelja bio je prilično površan, a prisustvo
jedne neprijateljske preteće vojske u blizini nije dozvoljavalo da se
ove slabosti prebrode.
Neprijateljski obruč se stezao i bilo je znakova ponovnog pohoda
na Sijeru. To je unosilo nervozu među stanovništvom i najslabiji su
već tražili mogućnost da se spasu najezde Batistinih ubica. Sančez
Moskera je bio ulogoren u naselju rudnika Buejsito i novi pohod je
bio na pomolu.
Međutim, mi smo u dolini El Ombrita, oktobra 1957. postavljali
osnove jedne slobodne teritorije, kao i začetke industrijske delatnosti
koja će se odvijati na Sijeri; tada je pokrenuta i peć za hleb. U toj
istoj oblasti El Ombrita nalazio se logor koji je bio neka vrsta
predvorja za gerilske snage, gde su grupe mladih koje su dolazile da
se priključe, stavljane pod autoritet nekoliko seljaka od poverenja.
Šef grupe zvao se Aristidio, pre bitke kod El Uvera pripadao je našoj
koloni, ali nije učestvovao u samoj bici jer je polomio rebro prilikom
pada, posle čega nije pokazao veću želju da sledi gerilu.
Ovaj Aristidio bio je tipičan primer seljaka koji se pridružio
revoluciji bez jasne svesti šta ona znači, te kad je razmotrio situaciju,
došao je do zaključka da mu je zgodnije da bude na „ogradi“, pa je
prodao revolver za nekoliko pesa i počeo u kraju da agituje da nije
on glup da bi bio uhvaćen u svojoj kući jer on je miran pa kad gerile
odu, on će se povezati s vojskom. Nekoliko verzija ovih Aristidiovih
izjava došlo je do mene. To su bili teški trenuci za revoluciju i,
shodno jednom od ovlašćenja koje sam kao šef jedne zone imao, a
posle skraćene istrage – presudili smo seljaku Aristidiju.
Danas se pitamo da li je stvarno bio toliko kriv da bi zaslužio
smrt i nije li mogao taj život da se spase za etapu revolucionarne
izgradnje. Rat je težak i složen, i u trenucima kada neprijatelj
pojačava svoj nalet, ne može se dozvoliti ni najmanji trag izdaje.
Nekoliko meseci ranije, zbog znatno veće slabosti gerile, ili nekoliko
meseci kasnije, zbog relativno veće snage – možda bi njegov život
bio spasen, ali Aristidio je imao tu nesreću da su se njegove slabosti
revolucionarnog borca podudarile sa časom kada smo bili dovoljno
snažni da drastično sankcionišemo takav jedan postupak, a da još
uvek nismo tako jaki da ga drugačije kaznimo, jer nismo imali
zatvor niti mogućnost da ga na drugi način držimo pod prismotrom.
Privremeno smo napustili zonu i uputili se sa svojim snagama u
pravcu Los Kokosa, na reci Magdalena, gde je trebalo da se spojimo
s Fidelom i uhvatimo čitavu jednu bandu koja je pod vođstvom
Kineza Čanga pustošila oblast Karakasa. Kamilo, koji je pošao s
prethodnicom, već je imao nekoliko zarobljenika kada smo mi stigli
u tu zonu, gde smo proveli nekih deset dana. Tamo, u jednoj seoskoj
kući, Kinez Čang je osuđen na smrt jer je bio na čelu bande koja je
pobila seljake, bande koja je neke druge izložila mučenju i koja je u
ime revolucije i njenih potreba, posejala teror u čitavom kraju.
Zajedno s Kinezom Čangom na smrt je osuđen seljak koji je silovao
mladu devojku, takođe pozivajući se na svoj autoritet kurira
Pobunjeničke vojske, a zajedno s njima suđeno je i dobrom delu
članova bande koju su činili momci iz grada, kao i neki seljaci koje je
privukla ideja slobodnog života, bez ikakvih stega, onako kao što im
je Kinez Čang nudio.
Većina ih je razrešena, a trojicu njih smo odlučili da simbolično
opomenemo. Prvo je presuđeno seljaku silovatelju i Kinezu Čangu.
Obojica smireni, privezani su za štapove na brdu pa je prvi,
silovatelj, umro bez poveza okrenut prema puškama, uzvikujući:
„Živela revolucija!“ Kinez se sasvim mirno suočio sa smrću, ali je
zamolio za obred oca Sardinjasa, koji je u tom trenutku bio daleko
od logora. Budući da se nije moglo udovoljiti njegovoj želji, Čang je
zamolio da bude pribeleženo da je zatražio sveštenika, kao da će mu
to javno svedočanstvo poslužiti kao olakšavajuća okolnost u drugom
životu.
Potom je pristupljeno simboličnom streljanju trojice mladića koji
su najviše učestvovali u zlodelima Kineza Čanga, ali je Fidel
pomislio da im treba pružiti još jednu priliku; svoj trojici su oči
povezane pa su izvedeni na simulirano streljanje. Kada su nakon
pucanja u vazduh shvatili da su živi, jedan od njih mi je iskazao
najčudnovatiji izraz spontane radosti, tako što me je zvučno
poljubio, kao da je pred svojim ocem. Svedok ovih događaja, koji je
o tome ostavio čak i pisano svedočanstvo, bio je agent CIA Endrju
Sent Džordž. Njegova reportaža, objavljena u časopisu „Luk“, a koja
je te godine bila jedna od najvećih senzacija, dobila je nagradu u
Sjedinjenim Državama.
Kad se sada osvrnemo, možda taj metod, koji je prvi put
primenjen na Sijeri, deluje kao varvarski, ali nije bilo nijedne druge
kazne za one koji su imali niz ozbiljnih prekršaja na svojoj savesti.
Sva trojica su se priključila Pobunjeničkoj vojsci, i o dvojici od njih
kasnije sam saznao da su pokazali briljantno držanje tokom čitave
ustaničke etape. Jedan je dugo vremena pripadao mojoj koloni i u
raspravama među vojnicima, kada bi se prosuđivalo o ratnim
zbivanjima ili kada bi neko doveo u sumnju onoga koji to iznosi,
uvek je sa izrazitim poletom govorio: „Ja se stvarno ne bojim smrti, i
Če je toga svedok“, prisećajući se epizode svoga streljanja.
Posle dva ili tri dana isto je tako zarobljena još jedna grupa, čije je
streljanje za nas bilo bolno: seljak po imenu Dionisio i njegov zet
Huan Lebrihio, dvojica koji su među prvima pomogli gerilu.
Dionisio, koji je pomogao da izdajnik Eutimio Gera bude raskrinkan,
i to u jednom od najtežih trenutaka revolucije, potpuno je izneverio
naše poverenje, kao i njegov zet. Njih dvojica su za sebe prisvojili
sve namirnice koje su nam poslale gradske organizacije, pa su
postavili nekoliko logora gde su stoku klali bez razlike, i gde je čak
počinjeno ubistvo.
U to doba na Sijeri ekonomski status jednog čoveka merio se
prvenstveno brojem žena koje on ima, a Dionisio, držeći se običaja i
smatrajući da mu se to sada može zbog ovlašćenja koja mu je
revolucija dala, imao je tri kuće, a u svakoj od njih po jednu ženu, i
obilato je bio snabdeven raznim proizvodima. Na suđenju, pred
srditim Fidelovim optužbama zbog izdaje revolucije i nemoralnosti
što novcem naroda izdržava tri žene, seljačkom bezazlenošću je
tvrdio da nisu tri nego dve, jer jedna mu je inače prava žena (što je
bilo istina). S njima su streljana dva doušnika koje je Masferer poslao
(što su oni i priznali), kao i momak koji se prezivao Ečevarija, a sva
trojica su pri pokretu ispunjavala specijalne zadatke. Ečevarija, član
jedne porodice boraca Pobunjeničke vojske, čiji je jedan brat stigao
na „Granmi“, stvorio je malu trupu u iščekivanju našeg dolaska, i
padajući ne zna se tačno u kakva iskušenja, počeo je da se odaje
oružanim pljačkama na gerilskoj teritoriji.
Ečevarijin slučaj bio je patetičan jer, iako je priznao svoje greške,
nije hteo da bude streljan; molio je da mu se dozvoli da pogine u
prvoj borbi, kleo se da će potražiti takvu smrt jer nije hteo da ukalja
čast svoje porodice.
Ečevarija, koga smo zvali Razrooki i koji je osuđen na smrt, posle
toga je napisao dugo i potresno pismo majci, objašnjavajući
pravednost presude i poručujući joj da bude odana revoluciji.
Poslednji među streljanima bio je živopisni lik zvani Uča, koji je bio
moj saborac onda kada sam bolestan lutao po brdima a on bio moje
jedino društvo, ali posle se izdvojio od gerile pod izgovorom neke
bolesti i takođe se odao nemoralnom životu. Vrhunac toga bilo je to
što se predstavljao mojim imenom, pa je kao nazovi lekar pokušao
da iskoristi seljančicu koja mu se obratila zbog nekih tegoba. Svi su
oni izdahnuli iskazujući odanost revoluciji, osim dvojice
Masfererovih špijuna, i mada nisam bio tada prisutan, pričaju da je,
kada je otac Sardinjas pošao da kao sveštenik porazgovara s nekim
od ovih osuđenika, osuđenik rekao: „Slušajte, oče, otiđite da vidite
da li ste nekom drugom potrebni, jer pravo da vam kažem, ja
mnogo ne verujem u to.“
Od takvog materijala se pravila revolucija. Isprva, protivnici
svake nepravde, ovi usamljeni pobunjenici su se postepeno
navikavali da udovolje ličnim potrebama i nisu shvatali socijalni
karakter borbe. Kada bi revolucija i na tren zapostavila svoje
tužilačko delovanje, takvi elementi bi počinili zločin, i to sa
neverovatnom prirodnošću. Dionisio ili Huanito Lebrihio nisu bili
gori od nekih drugih izgrednika kojima je revolucija oprostila i koji
su danas čak u našoj vojsci, ali tada je trenutak zahtevao da se njima
presudi čvrstom rukom i da se primerno kazne kako bi se time
predupredio svaki pokušaj neposlušnosti i likvidirali elementi
anarhije koji su se uvlačili u ova područja izvan stabilne vlade.
Štaviše, Ečevarija je mogao da postane heroj revolucije, mogao je da
bude istaknuti borac kao njegova dva brata, oficira Pobunjeničke
vojske, ali je imao nesreću da te prekršaje pravi upravo u tom
razdoblju, pa je morao životom da plati svoju grešku. Mi smo se
pitali da li da ga pomenemo u ovim sećanjima, ali njegovo držanje je
bilo tako dostojanstveno, tako revolucionarno, bio je tako uspravan
pred smrću i tako je jasno priznao pravednost kazne – da smo
zaključili da njegov kraj nije ponižavajući. Poslužio je kao primer,
doduše tragičan ali i dragocen, kako bi se shvatila potreba da naša
revolucija mora biti čista, nipošto uprljana razbojništvom na koje su
nas bili navikli Batistini ljudi.
U tim suđenjima prvi put je kao advokat učestvovao čovek koji je
došao da se skloni na Sijeru zbog nekih razmirica s vođama Pokreta
„26. jul“ u ravnici. Bio je advokat i ministar poljoprivrede za vreme
revolucije, sve do trenutka dok nije potpisan Zakon o agrarnoj
reformi (ostali su ga potpisali jer on nije hteo da stane iza njega), a
zvao se Sori Marin.
Kad je okončan mučan posao smirivanja i dizanja morala u celoj
zoni što će biti pod Pobunjeničkom upravom, otpočeli smo povratak
prema našoj oblasti El Ombrita, u koloni podeljenoj na tri voda. Vod
prethodnice je bio pod komandom Kamila Sijenfuegosa, a poručnici
su bili Orestes (danas major, koji je tada bio na čelu prethodnice),
Boldo, Lejva i Noda. Drugi vod je bio pod komandom kapetana
Raula Kastra Merkadera i njegovi poručnici su bili Alfonso Zajas,
Orlando Pupo i Pako Kabrera. Naša komanda je bila u sastavu
malog generalštaba pod rukovodstvom Ramira Valdesa, a Hoel
Iglesijas je bio poručnik. (Hoel Iglesijas još nije bio navršio 16
godina, a pod njegovim naredbama bili su stariji ljudi od preko 30
godina kojima se s puno poštovanja obraćao sa „vi“ kada bi im
izdavao naredbe, dok su mu ovi odgovarali ne persirajući mu, ali su
disciplinovano slušali Hoelove naredbe.) Vod pozadine je bio pod
komandom Sira Redonda, a poručnici su bili Vilo Akunja, Feliks
Rejes, Vilijam Rodrigez i Karlos Mas.
Krajem oktobra 1957. ponovo smo se smestili u El Ombritu kako
bismo pristupili radovima što će omogućiti da taj kraj bude pod
čvrstom odbranom naše vojske. Iz Havane su bila stigla dva
studenta, jedan je studirao za inženjera a drugi za veterinara, i s
njima smo počeli da razrađujemo planove o maloj hidroelektrani
koju ćemo pokušati da izgradimo na reci El Ombrita, kao i da
postavimo temelje našeg lista. Za to smo raspolagali starim
geštetnerom dopremljenim iz ravnice, i na njemu su odštampani
prvi brojevi lista „El kubano libre“, čiji su glavni urednici i tipografi
bili studenti Heonel Rodrigez i Rikardito Medina.
Tamo, prigrljeni otvorenom velikodušnošću meštana El Ombrita,
a naročito naše dobre prijateljice „stare“ Čane, kako smo je svi zvali,
počeli smo da razvijamo život u mestu i najzad uspeli da napravimo
i peć za hleb u napuštenoj kolibi, kako avijacija ne bi uočila nijednu
novu gradnju. Osim toga, naložili smo da se spremi velika zastava
Pokreta „26. jul“ na kojoj će pisati: „Srećna nova 1958“, i ta zastava
je zabodena na jednoj od viših stena El Ombrita, u nameri da je vide
i žitelji Buejsita, dok smo mi obilazili čitav kraj da bismo postepeno
uspostavili vlast a isto tako se pripremali za sada već neizbežni
pohod Sančeza Moskere utvrđujući prilaze oko El Ombrita na
tačkama gde bi najverovatnije usledio proboj.
 Ubijeni štenac

U okviru teških uslova Sijera Maestre, bio je to dan radosti. Preko

Agva Revesa, jedne od najstrmijih i najvijugavijih dolina u basenu
Turkina, mi smo strpljivo pratili trupu Sančeza Moskere. Okoreli
ubica je za sobom ostavljao trag spaljenih koliba i duboke žalosti u
celoj oblasti, ali put ga je bez potrebe vodio na jedno od dva-tri
uzvišenja Sijera Maestre gde bi trebalo da se nalazi Kamilo. Moglo je
to da bude na deo Nevade ili na onaj drugi koji smo mi zvali
„šepavim“ delom, sada nazvanim i „mrtvačkim“.
Kamilo je užurbano pošao s nekih dvanaest ljudi. Bio je to deo
njegove prethodnice i taj svedeni broj vojnika morao je da se
rasporedi na tri različita mesta kako bi se zaustavila kolona od preko
stotinu vojnika. Moj zadatak je bio da s leđa iznenadim Sančeza
Moskeru i da ga opkolim. Naša osnovna želja je obruč, zbog toga
smo tako strpljivo i na propisnoj razdaljini sledili pometnju među
kolibama koje su gorele u plamenu neprijateljske pozadine; bili smo
udaljeni, ali su se čuli povici pripadnika žandarmerije. Nismo tačno
znali koliko ih ukupno ima. Naša kolona je mukotrpno napredovala
po gudurama padinâ, dok je u dubini uzane doline napredovao
neprijatelj.
Sve bi bilo savršeno da nije nove maskote – malog lovačkog psa
starog tek nekoliko nedelja. Uprkos ponovljenim pokušajima u
kojima ga je Feliks terao da se vrati u naš operativni centar – kuću u
kojoj su ostajali kuvari – štenac je išao za kolonom. U tom delu Sijera
Maestre prelazak preko padina je veoma otežan jer nema staza.
Prešli smo jednu tešku „pelua“{11} grobnicu – stara, mrtva stabla –
prekrivenu novom vegetacijom koja je u međuvremenu izrasla, pa je
prelazak zaista bio više nego naporan. Preskakali smo granu po
granu i preko žbunja pokušavajući da ne izgubimo „goste“ iz vida.
Mala kolona je išla u tišini koju takvi slučajevi iziskuju, tako da čak
ni slomljena grančica nije remetila uobičajene zvuke brdâ, ali je
tišina ipak iznenada poremećena neutešnim lavežom uznemirenog
psetanceta. Bilo je zaostalo i očajnički je lajalo tražeći da mu neko
pomogne u tom teškom napredovanju. Neko je prebacio psetance
pa smo opet nastavili, ali dok smo se kod potoka odmarali sa
stražom koja prati kretanja neprijateljske snage, opet je zalajalo i
histerično zavijalo; više mu nije bilo dovoljno da zove u pomoć,
plašilo se da će biti napušteno pa je nezaustavljivo lajalo.
Sećam se svog odsečnog naređenja: „Felikse, ovaj pas neće više
da laje, ti ćeš se postarati za to. Zadavi ga. Ne može ponovo da laje.“
Feliks me bezizražajno pogleda. U centru iscrpljene trupe, kao u
krugu, bili su on i mali pas. Krajnjom sporošću izvadi konopac,
zategnu ga oko vrata životinje i stade da steže. Nežno mahanje repa
odjednom je postalo grčevito, pa postepeno prestade, uporedo sa
cvilenjem koje je jedva uspevalo da se probije kroz grlo. Ne znam
koliko je to potrajalo, ali svima nam se vreme odužilo dok se to nije
okončalo. Nakon poslednjeg trzaja, štenac prestade da se koprca.
Ostade tamo skvrčen, savijene glave, na granama brda.
Nastavili smo marš bez reči. Trupa Sančeza Moskere izmakla
nam je napred i nešto kasnije su se začuli pucnji. Brzo smo se
spustili niz padine, tražeći sred otežanog terena najbolji put da
stignemo do pozadine, ali smo znali da je Kamilo već dejstvovao.
Dugo nam je trebalo da stignemo do poslednje kuće pre uspona; išli
smo veoma oprezno, smatrajući da svakog časa možemo da
naiđemo na neprijatelja. Pucnjava je bila obilata ali kratkotrajna, svi
smo bili u napetom iščekivanju. I poslednja kuća je bila napuštena.
Ni traga od soldateske. Dvojica su se popeli na „ćopavca“ da izvide
okolinu i ubrzo su se vratili sa vešću: „Gore je grobnica. Otvorili
smo je i pronašli zakopani mali šlem“. Takođe su donosili papire
koje su našli u džepu žrtve. Znači, bila je jedna bitka i jedna smrt.
Poginuli je bio njihov, ali nismo znali ništa više.
Lagano smo se vratili, potišteni. Dva izviđanja su ukazala da ima
puno koraka sa obe strane tog dela Maestre, ali ništa više od toga.
Povratak je bio spor, ali već smo bili na putu prema dolini.
Uveče smo stigli u jednu kuću, takođe praznu. To su bili kućerci
Mar Verdea, i tamo smo mogli da predahnemo. Ubrzo je skuvana
jedna svinja i nešto juke pa je jelo bilo gotovo. Neko je pevušio uz
gitaru, jer su seoske kuće iznenada napuštene sa svim stvarima
unutra.
Ne znam da li je pesma bila sentimentalna, ili je to bilo zbog noći,
ili umora... Činjenica je da je Feliks jeo sedeći na podu, i da je tu
ostavio jednu kost. Jedan pas iz te kuće došao je pitomo i uzeo ju je.
Feliks mu stavi ruku na glavu, pas ga pogleda, Feliks mu uzvrati
pogled, a mi u tom trenu razmenismo nekakav pogled krivice.
Iznenada je sve zamrlo. Među nama se desila jedva primetna
pometnja. Svojim pitomim pogledom, nestašnim, s nešto prekora,
iako je to činio drugi pas, posmatrao nas je ubijeni štenac.
 Bitka kod Mar Verdea

Nešto pre zore, u pet ili pola šest, probudio sam se posle mirnog
sna, sa šestim čulom, razvijenim tokom vojničkog života, pošto me
tog dana savladao umor i pogodnost seoskog kreveta u zaseoku Mar
Verdea. Mirno smo pripremili doručak dok se čekalo na vesti
brojnih kurira koji su poslati da uspostave kontakt s gerilskim
grupama.
Sunce tek što je osvanulo, kada je jedan od malobrojnih seljaka
koji su ostali u kraju došao s neobičnom i uznemiravajućom vešću.
Beše video nekoliko vojnika kako traže kokoške i jaja u kući
udaljenog svega pola kilometra od nas. Smesta sam ga poslao da
sazna što je moguće više o žandarmima; da uspostavi kontakt s
njima i da ispita kolika je njihova snaga. Seljak se ne usudi da do
kraja ispuni zadatak, ali donese vest da se u Rejesovoj kući, na
kilometar ili dva naviše ka Sijera Nevadi, nalazi velika grupa
ulogorovanih vojnika. To je mogao da bude samo Sančez Moskera.
Trebalo je tada na brzinu organizovati na koji će se način
zapovedati borbom kako bi Moskera na pogodnom mestu bio
opkoljen a potom i likvidiran.
Prvo je trebalo pretpostaviti koju će aktivnost on preuzeti. Imao
je dva moguća puta: da pođe ka Nevadi kako bi, nakon mukotrpnog
puta, prolazeći kroz Santa Anu, izbio na Kaliforniju, a otuda na
rudnike Buejsita, ili, što se činilo logičnijim, zbog kraćeg puta i
mogućnosti koje je on tu mogao imati, da Sančez Moskera pođe
obratnim putem i stigne, pored reke Turkino, do malog naselja u
podnožju brda Turkino, do Okuhala. Za svaki slučaj morali smo
brzo da pojačamo obe tačke odbrane kako bismo sprečili da probije
obruč. Ako odluči da pođe gornjim delom puta prema Nevadi, mi
nismo bili u prilici da mu se suprotstavimo, osim ako ga Kamilo nije
pratio.
Kamilo se prethodnog dana sukobio s njima u oblasti Altosa de
Konrada, i sada se nije znalo gde se nalazi.
 Međutim, brzo su stizali kuriri. Rezervne snage koje smo imali u
El Ombritu mobilisale su se po Nevadi i grobljima, kako bi se
postavile iznad Sančeza Moskera i preprečile mu put. Kamilo beše
stigao, i bio je u toj oblasti. Prosleđeno im je naređenje da ne smeju
biti viđeni, niti smeju stupiti u borbu dok se ne začuju prvi pucnji,
osim u slučaju povlačenja kroz zonu koju oni brane. Na zapad su
poslate čete poručnikâ Node i Vila Akunje, a na istoku su čete
kapetana Raula Kastra Merkadera zatvarale obruč. Moja mala četa,
sa izvesnim pojačanjem, bila je zadužena da izvede zasedu u slučaju
da, kao što smo pretpostavljali, pokušaju da siđu do mora.
U prvim jutarnjim časovima, kada je obruč već bio kompletiran,
dat je signal za uzbunu. Moglo se videti kako špic neprijateljske
prethodnice napreduje glavnim drumom koji, prateći mali potok u
tom delu, izbija na reku Turkino. Na mestu koje je odabrano za
borbu, u slučaju da stignu s moje strane, nalazio se i manež koji će
omogućiti da ostanemo skriveni s jedne njihove strane, do naših
trupa, ali da ne dejstvujemo niti iznosimo zapažanja sve dok bitka
ne otpočne. To se dešavalo s jedne strane puta, a s druge je bio
brežuljak s drvećem, na čijem kraju se nalazilo drvo manga. Tu sam
ja bio postavljen, sa zadatkom da bez okolišanja pripucam na
vojnike, a na metar ili dva ispred bili su Hoel Iglesijas i još neki
drugovi. Položaj je bio idealan da se presretnu i ubiju prvi koji
naiđu, ali nije dozvoljavao da se borba nastavi. Pomislili smo da će
se neprijateljske trupe odmah povući tražeći bolje pozicije, te da
ćemo i mi moći da napustimo zasedu.
Začuli su se koraci vojnika takoreći iznad nas. S maneža su ostali
videli svega tri čoveka, ali nisu mogli da nam to jave blagovremeno.
U to vreme moje jedino oružje je bio pištolj „luger“, a bio sam
nervozan zbog sudbine dvojice ili trojice drugova koji su neprijatelju
bili bliži nego ja, tako da sam zbrzao prvi pucanj i promašio. Odmah
potom, kao što to i biva u takvim okolnostima, pripucalo se sa svih
strana i napadnuta je kuća gde se nalazila glavnina snaga Sančeza
Moskere. Ovde, kod zasede, usledio je minut čudnovate tišine. Kada
smo pošli da pokupimo poginule, nakon prve pucnjave, na glavnom
drumu nije bilo nikoga. Pored tog puta je čestar, a u njemu jedna
izdubljena rupa na Tibisiju kuda su se provukli neprijateljski vojnici.
Odmah smo se dali u poteru da bismo ih opkolili, pošto se drugi
vojnici nisu pojavljivali.
Dok smo tako išli, Hoel Iglesijas, u pratnji Rodolfa Vaskeza i
Heonela Rodrigeza, stupao je na isti put kuda su prošli vojnici,
prateći tunel od rastinja. Čuo sam njegov glas kako ih poziva na
predaju obećavajući da zarobljenici neće biti ubijeni. Iznenada se
začuo rafal i drugovi su mi javili da je Hoel teško ranjen. Hoelova
sudbina je, kad se sve sabere, neverovatna: tri puške „garand“ su na
njega pucale bez dvoumljenja; njegov „garand“ je izrešetan sa dva
metka a kundak je bio slomljen, drugi mu je spržio ruku, sledeći
jedan obraz, dva su mu probila mišicu, dva jednu nogu, a i još neki
meci su ga isto potkačili. Bio je obliven krvlju, međutim, njegove
rane su bile relativno lake. Odmah smo ga izvukli i na visećoj ležaljci
smo ga poslali u bolnicu na lečenje.
Pre nego što se okrenemo opštoj borbi, trebalo je da nastavimo
da tražimo trojicu vojnika. Ubrzo se začuo jedan glas, glas kapetana
Silve koji je vikao: „Eno ih tamo!“, pokazujući na mesto i okidajući iz
puške kalibra 12, a nedugo potom i glas vojnika kako se predaju.
Tako smo dobili tri „garanda“ i njihove zarobljene vlasnike, a jedan
od naših dobrih boraca bio je ranjen. To je za sada bio bilans.
Poslali smo zarobljenike istim putem kuda i ranjenike, pa smo
već mogli da se okrenemo organizovanju bitke. Shodno ispitivanju
vojnika, Sančez Moskera ima između 80 i 100 ljudi. Nije se moglo
znati da li je brojka tačna ili nije, ali takve su bile tvrdnje
zarobljenika. Moskera se nalazio na dobro utvrđenom položaju i
imao je mitraljeze, lako naoružanje i obilje municije.
Shvatili smo da je najbolje da ne stupimo u neposrednu borbu
koja je neizvesnog ishoda, pošto su naše snage imale otprilike isti
broj boraca ali inferiorno naoružanje, a Sančez Moskera je bio u
defanzivi, dobro pozicioniran. Odlučili smo da vrebamo na njega
kako bismo sprečili njegovo kretanje sve do noći, kada će nastupiti
pogodan trenutak za naš napad.
 Nekoliko sati kasnije, međutim, stigla je vest da se pojačanje pod
komandom kapetana Sijere upravo penje s mora. Odmah smo
organizovali dve patrole da ih zaustave: jedna od njih, pod
komandom Vilijama Rodrigeza, treba da napadne trupu u zoni Dos
Brazos Turkina. Druga, pod komandom poručnika Lejve, treba da
sačeka pojačanje kako bi ih napala kad oni budu već bili na vrhu
nekog brda, na svega dva kilometra od mesta borbe, na položaju
veoma pogodnom za nas, i da tamo izbaci prethodnicu iz stroja. O
pripremama ovog poslednjeg položaja lično sam se pobrinuo,
prepuštajući inicijativi ostalih drugova pripremu prethodnih zaseda.
Ceo front je bio miran i samo smo tu i tamo ispaljivali neki metak
na pocinkovani krov kuće gde su bili vojnici, kako bismo ih držali u
mat poziciji. Međutim, sredinom popodneva, začula se duga
pucnjava na gornjem delu položaja, a nešto kasnije, do mene je
stizala tužna vest: u pokušaju da savlada neprijateljske snage, Siro
Redondo je ubijen a njegovo telo je nestalo, za razliku od njegovog
oružja, koje je Kamilo spasao. I s naše strane mi smo začuli pucnje
kojima su neprijateljski vojnici najavljivali svoj dolazak. Ubrzo posle
toga nastala je žestoka pucnjava i naše odbrane s južne strane bile su
pregažene pojačanjem koje je stiglo Sančezu Moskeri.
Morali smo da se povučemo. Još jedanput se baraba izvukla.
Izdali smo odgovarajuća naređenja kako bi povlačenje bilo mirno,
pa smo se povukli sporim korakom kako bismo stigli do potoka
Gvajaba, a potom i u dolinu El Ombrita, našeg najbezbednijeg
skrovišta.
Kad smo stigli tamo i sabrali sve akcije, mogli smo da zaključimo
sledeće: na osnovu kazivanja boraca, na strani vojske je bilo više
poginulih, s tim što verodostojnost tog podatka nije mogla da se
proveri; to su isto tvrdili oni koji su branili položaj krajnjeg juga pod
komandom poručnika Lejve. Međutim, izgubljeni su rančevi koji su
ostali na čuvanju kod naših boraca u južnoj zoni. Jedan od tih
boraca, po imenu Alberto, bio je poslat da odvede jutrošnje
zarobljenike, ali je u povratku odlučio da na tom mestu spava
umesto da prati borbu, pa su ga neprijateljske trupe zatekle u snu
zajedno sa svim rančevima, a njega zarobile. Posle smo saznali da je
ubijen u zoni El Ombrita.
Prethodnog dana su ranjeni Roberto Fahardo i Hoel Pardo, u još
jednom okršaju sa Sančezom Moskerom, jedan borac koji se
prezivao Rejes, a koji je poginuo u činu kapetana, Havijer Pazos i
Hoel Iglesijas, dok je Siro Redondo poginuo. Žalost je bila velika i
ona se nadovezivala na osećanje da nismo uspeli da iskoristimo
pobedu nad Sančezom Moskerom, kao i na osećanje gubitka našeg
velikog druga Sira Redonda.
Poslao sam tada pismo Fidelu predlažući njegovo posthumno
unapređenje pa je to ubrzo i usledilo, što je onda i objavljeno u
našem listu „El kubano libre“.
Borba i smrt Sira Redonda odigrale su se 29. novembra 1957.
Neposredno pre povlačenja, jedan metak se zario u stablo drveta
na svega nekoliko centimetara od moje glave i Heonel Rodrigez me
je opomenuo što se nisam sagao. Posle je taj drug raspredao, možda
usled sklonosti ka matematičkim spekulacijama naučenim na
studijama, da on ima više izgleda od mene da dočeka kraj revolucije,
jer se nikada ne izlaže nepotrebnim opasnostima. I to je bila istina,
mada Heonel Rodrigez, kome je ta bitka bila vatreno krštenje,
nikada nije bez potrebe izlagao život opasnosti, a opet je bio uzoran
borac, zbog svoje hrabrosti, odlučnosti i pameti. Međutim, on je taj
koji nije dočekao kraj revolucionarnog rata. Nekoliko meseci posle
toga, pao je tokom velike vojne ofanzive na naše položaje
Prespavali smo u Gvajabu. Trebalo je pripremiti sve uslove da se
ne bi desila neprijatna iznenađenja i da bismo došli u El Ombrito bez
oštre borbe. To je bio naš osnovni zadatak u tom trenutku.
 Altos de Konrado

Dani koji su usledili nakon bitke kod Mar Verdea bili su ispunjeni
nestrpljivošću i aktivnošću, ali i uverenjem da naše snage i dalje
nemaju dovoljnu borbenu gotovost da u kontinuitetu izvedu borbu
ili postave efikasne obruče, niti da odole frontalnim napadima, pa je
trebalo preduzeti dodatne mere opreza u dolini El Ombrita. Ova
dolina nalazi se na nekoliko kilometara od Mar Verdea i da bi se do
nje stiglo, valjalo se popeti glavnim drumom koji ide do Santa Ane,
prelazeći reku Gvajabo (zapravo planinski potok), a od Santa Ane
stiže se u dolinu El Ombrita. Ali isto tako ima mogućih prilaza i kroz
samu reku Gvajabo s juga, preko padine Botelje i, uz to, kroz glavni
drum koji dolazi iz rudnika Frija.
Trebalo je odbraniti sve te tačke i uspostaviti stalni nadzor kako
ne bismo bili zatečeni prilikom direktnog napredovanja trupe kroz
brda.
Najveći deo opreme prebačen je u oblast La Mese, u kuću Pola
Toresa, a i ranjenici su tamo prebačeni, i od njih jedini koji nije
mogao da hoda zbog rana na nozi bio je Hoel Iglesijas.
Trupe Sančeza Moskere ulogorene su upravo u Santa Ani, mada
je bilo i drugih koje su pošle putem Kalifornije, a njihov položaj nam
nije bio poznat.
Četiri ili pet dana posle okršaja kod Mar Verdea, izdato je
naređenje o borbenoj gotovosti jer su se trupe Sančeza Moskere
primicale očekivanim i logičnim putem, onim koji iz Santa Ane vodi
u El Ombrito. Odmah su upozorene zasede i pregledane mine. Ove
prve mine koje smo sami napravili imale su rudimentarni upaljač
napravljen od jednog federa i jednog eksera, a on bi, kad se izvadi,
dodatno odgurnut federom, udarao u detonator. Međutim, te mine
se nisu pokazale u zasedi kod Mar Verdea, a ni ovog puta nisu
proradile.
Ubrzo posle toga s komandnog mesta su se začuli pucnji i stigla
je vest da su povučeni borci, zato što mine nisu baš najbolje
funkcionisale, a neprijateljske trupe koje su dolazile bile su veoma
brojne, ali su one ipak nanele nešto gubitaka neprijatelju. Prvi od
poginulih opisan je kao krupan, debeo poručnik sa 45-icom i
municijom. On je bio na čelu kolone i jahao je na konju.
Poručnik Enrike Noda i borac koga smo zvali Meksikanac pucali
su u njega iz svojih „garanda“ i njihovi opisi tog čoveka potpuno su
se podudarili. Govorilo se, uz to, da ima još poginulih, ali je istina da
su trupe Sančeza Moskere rasturile odbranu.
(Nekoliko nedelja kasnije, seljak Brito došao je da mi zahvali na
našoj velikodušnosti, jer je bio prinuđen da predvodi kolonu pa je
video kada su momci pucali u njega predstave radi. Taj isti seljak me
je obavestio da tamo nije bilo poginulih, ali ih je zato bilo kod Altos
de Konrada.)
Mesto na kojem smo se nalazili bilo je veoma teško za odbranu s
našim malobrojnim snagama. Njih nismo najbolje ušančili, izuzev
ranijih odbrana, formiranih da se spreči prodor iz rudnika Buejsita,
pa je dolazeći glavnim drumom, neprijatelj ugrožavao sve naše
zasede, tako da je izdata naredba da se sve one povuku i počeli smo
da se povlačimo. Zbog toga su samo malobrojne porodice imale
smelosti da ostanu i budu izložene okrutnosti žandarma, ili zato što
su zaista bile hrabre ili zato što su imale neku tajnu vezu s njima.
Lagano smo se povukli putem koji ide prema Altos de Konradu.
Altos de Konrado je brežuljak isturen u pravcu Maestre, a na
njegovom vrhu je živeo seljak koji se prezivao Konrado. Ovaj drug
je bio član Socijalističke narodne partije, i od prvog trenutka se
povezao s našim trupama, pružajući nam dragocene usluge; bio je
evakuisao porodicu i kuća mu je bila prazna. Ona je bila idealno
mesto da tu napravimo zasedu, jer do tog mesta može da se stigne
samo trima uzanim stazama koje vijugaju preko gusto pošumljenih
padina, koje su zbog toga lake za odbranu. Sve ostalo je već
„odbranjeno“ strmim liticama i jednako strmim padinama koje je
izuzetno teško savladati penjanjem.
Put ide ivicom ponora, ali se širi kraj jedne male jaruge. Tamo
smo pripremali načine odbrane od napada snaga Sančeza Moskere.
Takođe, već od prvog dana, u ognjište kuće smo stavili dve bombe s
fitiljem. Bila je to vrlo jednostavna zamka: ako se povučemo, to znači
da će oni najverovatnije ostati u kući i da će koristiti ognjište. Dve
bombe su bile potpuno pokrivene pepelom pa smo računali da će
vatra ili neki žar koji dođe u kontakt s fitiljem izazvati eksploziju od
koje će mnogo njih poginuti, ali, naravno, to je bila naknadna
varijanta: prvo se treba boriti kod Altos de Konrada.
Na tom mestu smo tri dana strpljivo čekali držeći stražu
neprekidno 24 sata. Na tim visinama i u to doba godine, noći su
zaista bile jako hladne i vlažne, a mi nismo bili ni pripremljeni ni
naviknuti da provedemo celu noć u zasedama na otvorenom.
Na šapirografu našeg lista „El kubano libre“, čiji je prvi broj
upravo izašao tih dana, odštampali smo vojnicima objavu koju smo
lepili po stablima uz put kojim će oni proći. Ujutru 8. decembra, s
vrha klanca čuli smo graju trupe koja se penje vijugajući putem do
zone gde smo se mi nalazili, nekih 200 metara iznad. Naredili smo
da se postave objave, i to je uradio drug Luis Olazabal. Čuli smo
kako se trupa razgalamila burno raspravljajući pa smo sasvim
razgovetno mogli da čujemo – posebno ja, jer sam bio na ivici stene
– viku nekog, po svemu sudeći nekog oficira, koji je naređivao:
„Marš ispred mojih muda!“, dok je vojnik, ili ko god bio, besno
odgovarao da neće. Rasprava je prestala i trupa se dala u pokret.
Skriveni iza drveća, mogli smo na trenutke da vidimo nadiranje
kolone. Pošto su već proveli neko vreme penjući se putem, obuzela
me je nedoumica da li je dobro ili nije što ih tim objavama
upozoravamo o zasedi. Najzad, opet sam poslao Luisa da skine sve
te papire, a on je u tome uspeo za delić sekunde, jer su prvi vojnici
već grabili brzo gore.
Uputstva za borbu bila su veoma jednostavna: pretpostavljali
smo da će, kada stignu do čistine, samo jedan krenuti ispred svojih
drugova, na izvesnom odstojanju od njih, i da barem taj treba da
padne. Iza velikog rasadnika čekao ga je Kamilo, koji će, kada vojnik
prođe ispred njega, svakako zagledan napred, isprazniti mitraljez na
manje od četiri metra, nakon čega će vatra početi i sa dva krila na
kojima su se nalazili razni strelci, savršeno skriveni u brdu. Poručnik
Ibrahim i još neko, tačno ispred puta, na desetak metara od Kamila,
trebalo je da Kamila pokriju frontalnom vatrom kako niko ne bi
prišao njegovom skloništu pošto on ubije vojnika iz prethodnice.
Moj položaj je bio na dvadesetak metara ukoso, iza stabla koje mi
je dopola štitilo telo, pa sam nišanio pravo na početak puta kojim
stižu vojnici. Neki drugovi i ja nismo mogli isprva da vidimo jer
bismo tako bili primećeni i trebalo je da sačekamo da Kamilo otvori
paljbu. Provirujući, suprotno naredbi koju sam sâm izdao, uspeo
sam da vidim taj napeti trenutak pre borbe kada se ukazao prvi
vojnik. On je nepoverljivo pogledao na jednu pa na drugu stranu, i
nastavio sporo da napreduje. Zaista, tamo je sve mirisalo na zasedu,
neobičan je bio taj prizor ogoljenih uzvisica s malim izvorom koji je
neprekidno tekao sred bujne šume koja nas je okruživala. Drveće,
neko uspravljeno a neko oboreno, mrtvo pod kestenovim cvetom,
pružalo je jeziv prizor. Sakrio sam glavu u iščekivanju početka
borbe. Začuo se prvi pucanj i odmah se rasprostrla paljba. Posle sam
saznao da prvi nije pucao Kamilo, već Ibrahim. On je, nervozan
zbog čekanja, pripucao pre vremena i pucnjava je odmah postala
sveopšta, mada se, u stvari, sa svake osmatračnice malo toga moglo
videti. Naši pojedinačni pucnji, koji su svaki put pretendovali da
budu smrtonosni, i pucnjava soldateske, koja se odvijala u dugim
rafalima, „spajali su se, ali se nisu mešali“, pri čemu se na osnovu
jednih i drugih zvukova nije moglo znati ko zapravo puca. Nekoliko
minuta kasnije – pet ili šest – nad našim glavama su se začuli prvi
zvižduci granata kojima su nas vojnici gađali, ali su one preletele i
eksplodirale iza nas.
Odjednom sam osetio neku neprijatnost, nešto kao da sam se
opekao ili da me je uhvatio grč, što je bio znak da me je metak
pogodio u levu nogu, koja nije bila zaklonjena iza stabla. Upravo
sam bio pripucao iz svoje puške (imala je teleskopski nišan da bih
bio precizniji u gađanju), i u isto vreme kada sam postao svestan
rane, čuo sam buku ljudi koji su brzo napredovali prema meni,
lomeći granje kao u jurišu. Puška mi nije bila od koristi, jer se
ispraznila, a pištolj, koji je bio na zemlji, nije mi bio nadohvat ruke
jer je bio ispod mog tela a ja nisam mogao da ustanem jer bih se
direktno izložio neprijateljskoj vatri. Prevrćući se kako sam znao i
umeo, očajničkom brzinom, dohvatio sam pištolj upravo u času kada
se pojavio jedan od naših boraca koga smo zvali Kantinflas. Sred
pretrpljene zebnje i bola od rane, odjednom se pojavljuje siroti
Kantinflas, da bi mi rekao da se povlači jer mu se puška zaglavila.
Snažno sam ga zgrabio za ruke dok se saginjao pored mene i bacio
sam pogled na njegov „garand“, čiji je okidač bio neznatno iskrivljen
pa se zato zaglavio. Popravio sam mu ga uz dijagnozu oštru kao
britva: „Vi ste pravi mamlaz!“ Kantinflas, čije je prezime u stvari
Onjate, uze pušku pa se uspravi, napuštajući sklonište iza stabla,
kako bi ispraznio redenik „garanda“ i time dokazao svoju hrabrost.
Međutim, nije u tome uspeo u potpunosti, jer ga je jedan metak
pogodio u levu nadlanicu i izašao kroz lopaticu posle neobične
putanje. Sad nas je već bilo dvojica ranjenih na istom mestu pa je
povlačenje bilo otežano pod paljbom. Trebalo je da skliznemo preko
debla a potom da hodamo pod krošnjama, onako ranjeni i bez
znanja šta se dogodilo sa ostalima. Malo-pomalo smo se tako i
povlačili, ali Kantinflas je sve više gubio svest, a ja, koji sam uprkos
bolu uspevao bolje da se krećem, stigao sam do mesta gde su bili
drugi da zatražim pomoć.
Znalo se da ima nekoliko poginulih među vojnicima, ali se nije
znalo tačno koliko. Kada su spaseni ranjenici (nas dvojica),
postepeno smo se udaljili prema kući Pola Toresa, na dva ili tri
kilometra niz Maestru. Pošto je prošao prvi trenutak euforije i
uzbuđenja u borbi, bol je postajao sve jači i sprečavao me je da
hodam. Konačno, na pola puta, uzjahao sam konja koji me je odneo
do improvizovane bolnice, dok je Kantinflas prebačen na našim
poljskim nosilima, jednoj visećoj ležaljci. Pucnjava je već bila prestala
pa smo pretpostavili da su oni već zauzeli Altos de Konrado.
Postavili smo straže kako bismo ih zaustavili na obali malog potoka,
na mestu kome smo mi nadenuli ime Pata de la Mesa{12}, dok smo
organizovali povlačenje seljaka s njihovim porodicama i dok sam ja
Fidelu slao dugo pismo sa objašnjenjem događaja.
Poslao sam kolonu pod komandom Ramira Valdesa da se pripoji
Fidelu, jer se u našoj trupi primećivalo izvesno osećanje poraza i
straha pa sam hteo da ostanem isključivo s ljudima koji su
neophodni da bismo pripremili agilnu odbranu. Kamilo je ostajao na
čelu male grupe odbrane.
Na osnovu navodnog mira, sutradan posle bitke poslali smo
jednog od naših najboljih izviđača, Lijena, da izvidi šta radi
neprijateljska vojska. Saznali smo tada da se trupa potpuno povukla
iz zone, izviđač je stigao čak do Konradove kuće i nije bilo tragova
vojnika, a kao dokaz svog izviđanja doneo je jednu od bombi koje su
ostale u kolibi.
Kad smo pregledali oružje, nedostajala je jedna puška, puška
druga Gilea Parda. On je s nekim zamenio svoje oružje, pa je
prilikom povlačenja poneo samo novo naoružanje ostavljajući
prethodno na bojištu. To je bila jedna od najvećih grešaka pa je
naređenje bilo odsečno: uz kratko oružje mora da ode da preotme
pušku iz neprijateljskih ruku ili da donese drugo. Pognute glave
Gile pođe da obavi svoj zadatak, ali svega nekoliko sati posle toga
vratio se nasmejan i držeći u ruci svoje oružje. Zagonetka je
odgonetnuta: vojska nije stigla dalje od mesta gde se ušančila
prilikom našeg napada, te su se svi vojnici povukli pa niko živ nije
ni stigao do mesta okršaja; jedino što je puška pretrpela jeste pljusak.
Ovaj prodor vojske je dugo vremena predstavljao najdublje njeno
poniranje u Sijeru, i konkretno u ovoj oblasti, to je bio njen najveći
prodor. Niz spaljenih kuća, kao i uvek kad tuda prođe Sančez
Moskera, bilo je sve što je ostalo u El Ombritu i u drugim oblastima.
Naša peć za hleb temeljno je uništena i među ruševinama u dimu
samo su pronađene neke mačke i poneka svinja koja je utekla
invazivnoj vojsci da bi pala u naše čeljusti. Dan ili dva posle bitke,
Mačadito, sadašnji ministar zdravlja, britvom mi je operisao ranu i
izvadio metak karabina M-1, posle čega sam počeo brzo da se
oporavljam.
Sančez Moskera je pokupio sve što je mogao, od vrećâ kafe do
nameštaja što su njegovi vojnici odneli. Stekli smo utisak da neće
uskoro ponoviti takav prodor na Sijera Maestru, a trebalo je
pripremiti političke uslove u celoj oblasti i vratiti se organizovanju
našeg osnovnog industrijskog centra koji više neće biti u El Ombritu,
nego nešto iza njega, u samoj zoni La Mesa.

[„Verde olivo“, 6. oktobar 1963.]

 Godišnjica oružane borbe

Početkom 1958. proslavili smo nešto više od godinu dana borbe.

Nužno je osvrnuti se na situaciju koju smo ostvarili na vojnom,
organizacionom i političkom planu, i kako smo se dalje razvijali.
Što se vojnog plana tiče, prisetimo se ukratko da se naša trupa
iskrcala 2. decembra 1956. na plaži Las Koloradas, da je presretnuta
i potučena kod Alegrija de Pija tri dana kasnije, 5. decembra, i da se
krajem tog istog meseca ponovno grupisala kako bi iznova
preduzela akcije malog dometa, što je odgovaralo našoj novoj snazi
kod La Plate, male kasarne na obalama istoimene reke na južnoj
obali Orijentea.
Osnovne karakteristike naše trupe, tokom čitavog perioda od
iskrcavanja do poraza kod Alegrija de Pija i bitke kod El Uvera, jesu
postojanje jedne jedine gerilske grupe pod komandom Fidela Kastra,
i stalni pokret (mogli bismo to nazvati nomadskom fazom).
Postepeno se uspostavljaju veze sa gradom, i to u periodu
između 2. decembra i 28. maja, kada se odigrala bitka kod El Uvera.
Ove veze, u posmatranom periodu odlikuju se nerazumevanjem
rukovodstva Pokreta u ravnici, važnošću koju smo kao prethodnica
revolucije imali i značajem Fidela kao njenog vođe.
Tog trenutka se stvaraju dva različita mišljenja o taktici koju treba
slediti, i na osnovu dva različita strateška plana, koja smo tada
označili kao brdski i ravničarski{13}, naše rasprave i naša interna
sukobljavanja bili su dosta zaoštreni. Pa ipak, u toj fazi, osnovna
preokupacija bila je da opstanemo i da postepeno stvorimo gerilsku
bazu. Seljaštvo je pratilo proces koji smo već u više navrata
razmotrili. U trenutku koji je usledio nakon poraza kod Alegrija de
Pija, javilo se osećanje drugarstva i spontane podrške našoj
poraženoj trupi, a posle ponovnog grupisanja i prvih akcija,
uporedo sa represijom vojske koja seje teror među seljacima, osetili
smo izvesno zahlađenje prema našim snagama. Osnovni problem je
bio u tome što su seljaci bili prinuđeni da nas prijave ako nas
ugledaju, jer ako vojska to dozna na drugi način, za njih je kraj;
dojava je bila protivna njihovoj savesti a, osim toga, isto ih je izlagala
opasnosti jer je revolucionarna pravda ekspeditivna.
Uprkos preplašenom seljaštvu, onom najmanje opredeljenom,
najnesigurnijem, koje je izabralo da ode sa Sijere, kako bi na taj
način izbeglo opasnosti s jedne i druge strane – naša vojska je
dobijala sve više naklonosti, ovladavala je terenom i uspostavljala
apsolutnu kontrolu nad jednim delom Maestre koji je od brda
Turkino sezao dalje prema istoku, a na zapadu neposredno blizu
vrha Karakas. Malo-pomalo, kada su seljaci uvideli da je gerila
neuništiva i da je proces borbe dugotrajan, počeli su da reaguju na
najlogičniji način te da pristupaju našoj vojsci kao borci. Od tog
trenutka ne samo da su uvećali naše redove nego su se svrstali na
našu stranu, na stranu gerilske vojske koja se čvrsto okrenula
narodu, posebno zbog toga što su seljaci imali rođake po celom
kraju. To smo nazvali trenutkom kada je gerila na svoju glavu stavila
jarej{14}od palminog lišća.
Kolona se nije uvećavala samo dolaskom seljaka i pojedinih
dobrovoljaca, već i snagama koje je slala Nacionalna i Pokrajinska
direkcija Orijentea, koja je imala priličnu autonomiju. U periodu od
iskrcavanja do El Uvera stiže kolona koju je sačinjavalo nekih
pedeset ljudi podeljenih u pet vodova boraca, svaki s jednim
oružjem, mada je to oružje bilo različite vrste i samo je trideset
komada bilo dobrog kvaliteta. Pre dolaska ove grupe, odigrale su se
bitke kod La Plate i Paklenog potoka, presreteni smo kod Altos de
Espinose, izgubili smo jednog čoveka, i opet smo bili na ivici da nam
se to ponovi u oblasti Gavira; u naše redove se uvukao izdajnik koji
je u tri navrata doveo vojsku do nas s nalogom da ubije Fidela.
Uz gorko iskustvo ovakvih iznenađenja i težak život na brdu,
postepeno smo se prekaljivali kao veterani. Nova trupa je imala
svoje vatreno krštenje u bici kod El Uvera. Ova akcija je veoma
značajna jer označava trenutak kada smo izveli frontalni napad
protiv dobro branjenog položaja, i to usred dana. Uz to, bio je to i
jedan od najkrvavijih okršaja tokom rata, ako se uzme u obzir
trajanje okršaja i broj njegovih učesnika. Na osnovu ovog događaja
neprijatelj je raselio žitelje priobalnih oblasti Sijera Maestre.
Posle El Uvera i ponovnog spajanja s glavnom kolonom, moja
mala kolona s ranjenicima, koja mi je poverena i koja se hranila
zahvaljujući izolovanim borcima, imenuje me vođom Druge kolone,
zvane Četvrta, koja treba da dejstvuje istočno od Turkina. Valja reći
da će kolona kojom Fidel lično rukovodi dejstvovati pre svega
zapadno od tog vrha, a naša s druge strane, dokle god budemo
mogli da obuhvatimo. Postojala je izvesna samostalnost kod
taktičkih naredbi, ali Fidel je rukovodio svima nama, a s njime smo
održavali kontakt preko kurira, jednom nedeljno ili na petnaest
dana. Ova podela podudarila se sa godišnjicom 26. jula i dok su
trupe Prve kolone „Hose Marti“ napadale Estrada Palmu,
demonstrirajući tako svoje sposobnosti, mi smo ubrzanim maršem
išli prema Buejsitu, gde smo napali i u prvoj akciji zaposeli zaseok.
Od navedenog datuma do prvih dana januara 1958. ostvaruje se
konsolidovanje ustaničke teritorije. Da bi ušla na tu teritoriju, vojska
mora da usredsredi snagu i da napreduje u jakim kolonama;
pripreme su velike, a rezultati oskudni jer im nedostaje
pokretljivost. Više neprijateljskih kolona je opkoljeno a neke druge
desetkovane ili, barem, uhapšene. Povećava se poznavanje čitavog
kraja kao i manevarski kapacitet, i tada počinje period življenja u
mestu ili trajnog vezivanja za teren. U prvom napadu na Pino del
Agvu upotrebili smo suptilnije metode i potpuno smo prevarili
neprijatelja, jer smo već poznavali njegove navike, shodno onome
što je Fidel predvideo: nakon nekoliko dana bilo je jasno da će u
zonu stići kaznena ekspedicija... A moja trupa ju je čekala u zasedi,
dok se Fidel namerno pokazivao po drugim mestima.
Krajem godine, neprijateljske trupe su se još jednom povlačile sa
Sijere i mi smo bili gospodari teritorije koja se prostire između vrha
Karakas i Pino del Agve, od zapada ka istoku, mora na jugu, i malih
sela po obroncima Maestre, koju je na severu okupirala vojska.
Naša zona operacija znatno će biti uvećana kada se drugi put
napadne Pino del Agva, našim ujedinjenim snagama pod
komandom Fidela, i kada se naprave dve nove kolone: Šesta, koja će
poneti ime Franka Paisa, pod Raulovom komandom, i Almeidina
kolona. Obe su nastale od Prve, pod Fidelovom komandom, a ona je
stalno omogućavala stvaranje novih formacija radi postavljanja naših
snaga na udaljenim teritorijama. Tako će biti osnažena tendencija
koja je pokrenuta stvaranjem Četvrte kolone, što se može uporediti
sa fenomenom stvaranja novih košnica počev od matične košnice, u
ovom slučaju Prve kolone.
Osnovna karakteristika perioda do drugog napada kod Pino del
Agve, 16. februara 1958, bila je konsolidacija naše vojske. Tokom tog
vremena nismo mogli da idemo u napad zbog nedostatka snage i da
tako osvojimo položaje koje je neprijatelj zauzimao na utvrđenim
mestima koje je on mogao relativno lako da odbrani, ali ni on nije
išao na nas.
Na našoj strani poginuli su neki mučenici sa „Granme“, i svakog
od njih smo ožalili, a posebno Njika Lopeza i Huana Manuela
Markeza. I drugi borci koji su zbog svoje predanosti i moralnih
osobina stekli veliki ugled među ljudstvom, položili su svoj život
tokom te prve godine, a među njima treba spomenuti Nana i Hulija
Dijaza, koji nisu bili braća, ali koji su zajedno poginuli u bici kod El
Uvera, a treba pomenuti i poslednjeg veterana Monkade Sira
Redonda, koji je poginuo u bici kod Mar Verdea, te kapetana Sota,
poginulog u bici kod San Lorenza. U borbi u gradovima, pored
velikog broja mučenika, treba da istaknemo kao najveći gubitak
revolucije do tog trenutka pogibiju Franka Paisa u Santijago de
Kubi.
Spisku oružanih činjenica na Sijera Maestri treba pridodati rad
koji su obavljale snage Ravnice u gradovima. U svim glavnim
naseljima zemlje dejstvovale su grupe koje su se borile protiv
Batistinog režima, ali dva glavna pola najvažnijih bitaka bila su u
Havani i u Santijagu. U prvom gradu je Pokret bezuspešno pokušao
da razbije jednu oružanu liniju koja će stalno davati znakove života i
pokreta; nasuprot tome, Santijago će postati prvorazredni rov u
dugoj bici protiv Batistine diktature, i geografski je povezan sa Sijera
Maestrom.
Ono što je sve vreme nedostajalo jeste potpuna povezanost
između snaga Ravnice i snaga Brda, i to zbog dva osnovna činioca:
geografske izolovanosti Sijere i razilaženja u pogledu taktike i
strategije između dve grupe Pokreta. Ova poslednja pojava
proizlazila je i iz različitih društvenih i političkih pristupa.
Sijera je bila izolovana zbog svojih prirodnih osobina, a i zbog
kordona nadzora koji su u nekim trenucima postali veoma teški za
probijanje. U ovoj sažetoj skici borbe u zemlji tokom godinu dana,
trebalo bi takođe ukazati na akcije, uglavnom bezuspešne, a koje su
dovele do tužnih rezultata i koje su izvodile druge grupe boraca.
Trinaestog marta 1957. Studentski direktorijum napao je
predsedničku palatu u nastojanju da presudi Batisti. U toj akciji palo
je odabrano jezgro boraca na čelu sa predsednikom FEU-a{15}, inače
velikim borcem, pravim simbolom naše omladine, Ečeverijom
zvanim Manzanita.
Nekoliko meseci kasnije, u maju, pokušano je iskrcavanje koje je
verovatno predato i pre polaska iz Majamija, pošto je finansirano
sredstvima izdajnika Prija, a ishod toga bio je gotovo potpuni pokolj
učesnika. Reč je o ekspediciji sa „Korintije“, kojom je komandovao
Kaliksto Sančez, koga je, kao i gotovo sve njegove saborce, ubio
Kauli, ubica iz severnog dela Orijentea, kome su članovi našeg
Pokreta kasnije presudili.
Počinjalo je učvršćivanje borbenih grupa na Eskambraju, od kojih
su neke bile pod upravom Pokreta „26. jul“, a druge pod
Studentskim direktorijumom. Ovim drugima prvo je upravljao jedan
član direktorijuma koji će izdati tu grupaciju, da bi kasnije izdao
celokupnu revoluciju: reč je o Gutijerezu Menoju, koji je danas u
izgnanstvu.
Borci verni direktorijumu obrazovali su zasebnu kolonu kojom će
kasnije komandovati Čomon, a ostali su pokrenuli Drugi nacionalni
front Eskambraja.
Osnovana su mala jezgra na brdima Kristal i Barakoja, ponekad
dopola gerilski nastrojena a otpola posvećena „tamanjenju
krava“{16}, a ta jezgra je Raul morao da pročisti u svojoj invaziji sa
Šestom kolonom. Još jedna odlika oružane borbe tog razdoblja jeste
ustanak pomorske baze Sijenfuegosa, 5. septembra 1957, pod
komandom poručnika San Romana, koji je ubijen zbog toga što je taj
udar propao. Naime, nije bilo predviđeno da se pomorska baza
Sijenfuegosa sama od sebe digne na ustanak, niti je to bila spontana
akcija. Bio je to deo velikog zakulisnog prestrojavanja među
oružanim snagama, pod rukovodstvom grupe vojnika zvanih Čisti
(to su oni koji nisu ukaljani zločinima diktature), a koji su – danas se
jasno vidi – ipak zahvaćeni jenkijevskim imperijalizmom. Iz nekog
mračnog razloga, ustanak je odložen za neki drugi datum, ali
pomorska baza Sijenfuegosa nije dobila uputstva na vreme ili nije
mogla to više da spreči, pa se digla na ustanak. U prvom trenutku
su ovladavali situacijom, ali su počinili tragičnu grešku da se ne
upute prema Sijera de Eskambraju, brdu udaljenom jedva nekoliko
minuta od Sijenfuegosa, kada su već imali pod sobom ceo grad i
raspolagali načinima da to brzo izvedu i da obrazuju solidan front
na planini.
Aktivno učestvuju nacionalne i lokalne vođe Pokreta „26. jul“, a i
narod učestvuje, ako ništa drugo, u zanosu koji izaziva ustanak, pa
se neki i naoružavaju. To je moglo da stvori moralne obaveze
vođama pomenutog pokreta, koje će ih još više povezati u
osvojenom gradu. Međutim, ovi događaji se odvijaju poput svakog
ustanka ove vrste, kakve je istorija toliko puta videla i kakve će
videti..
Očigledno, ovde je pogubnu ulogu igralo omalovažavanje
gerilske borbe od strane akademskih vojnih kadrova i nedostatak
vere u gerilu, kao izraza narodne borbe. I tako se desilo da su
zaverenici, verovatno misleći da će bez podrške svojih saboraca biti
poraženi, odlučili da stupe u borbu na život ili smrt kod uzanih
granica grada, okrenuti leđima ka moru, dok ih nadmoćnost
neprijatelja koji je komotno mobilisao svoje trupe oko Sijenfuegosa
nije praktično likvidirala. Pokret „26. jul“, učestvujući kao saradnik
bez oružja, opet ne bi mogao da promeni opštu sliku, mada su vođe
bile uverene da su jasno sagledale krajnji ishod, što se isto nije
desilo. Nauk za budućnost jeste u tome da onaj ko raspolaže silom
diktira i strategiju.
Velika krvoprolića među civilima, uzastopni porazi i ubistva koja
je diktatura činila na različite načine, koji su ovde razmotreni,
ukazuju na to da je na povoljnim terenima gerilska akcija
najpotpuniji izraz tehnike narodne borbe protiv jedne despotske i
još uvek snažne vlasti, ujedno najmanje bolne za sinove naroda. Dok
su naši gubici mogli da se izbroje na prste, pošto se gerila učvrstila –
iako su to bili drugovi koji su se isticali svojom hrabrošću i
odlučnošću u borbi – i u gradovima će oni odlučni poginuti, ali njih
je sledio veliki broj pojedinaca za revoluciju manje značajnih, koji
čak nisu imali ikakve veze sa svim onim što im se pripisivalo. Oni su
bili daleko ranjiviji u susretu sa represivnim dejstvima.
Kad je završena ova prva godina borbe, ukazala se slika opšteg
ustanka po čitavoj teritoriji države. Smenjivale su se sabotaže, koje
su išle od dobro promišljenih i tehnički valjano izvedenih akcija do
banalnih terorističkih akcija nastalih usled pojedinačnih poriva,
posle kojih je bilans nedužno poginulih i najboljih boraca bio tužan,
a da te sabotaže stvarno nisu bile korisne za narod.
Naša vojnička situacija se ipak konsolidovala i mi smo zauzimali
prostranu teritoriju. Bili smo u oružanom miru s Batistom, njegovi
kapetani se nisu penjali na Sijeru a naše trupe nisu mogle mnogo da
se spuste, neprijateljski obruč se stezao koliko je mogao, ali naše
trupe su ga ipak probijale.
U organizacionom smislu, naša gerilska vojska je dovoljno
napredovala tako da je na kraju te godine imala osnovnu
infrastrukturu, nekoliko minimalnih industrijskih delatnosti, nešto
bolnica i komunikacija.
Problemi gerilca bili su veoma jednostavni: da bi opstao kao
pojedinac, potrebna mu je hrana, makar u malim količinama, nešto
odeće i neophodnih lekova; da bi opstao kao vojnik gerile, tj. kao
oružana snaga u borbi, potrebno mu je i oružje a i municija; a da bi
se razvijao u političkom smislu, potrebni su mu i propagandni
materijali. Da bi se podmirile ove minimalne potrebe, morao je da
postoji aparat komunikacije i informisanja.
Na početku, male gerilske snage od dvadesetak ljudi jele su
oskudno sledovanje nekog zeleniša sa Sijere, neki pileći čorbuljak, a
u slučajevima gozbe – čak i poneku svinju seljaka, kome se pobožno
plaćalo za to. Kako su se gerile uvećavale isto kao i broj predgerilaca
koji su bili na obuci, bila su potrebna zamašnija snabdevanja. Seljaci
sa Sijere nemaju stoku i, uopšteno govoreći, njihov opstanak je, što
se toga tiče, pre svega zavisio od tanke razmene kafe preko koje se
dolazilo do industrijskih proizvoda ili neophodnih namirnica poput
soli, čega takođe nema na Sijeri. Kao prvu meru, naredili smo
dopunske žetve nekim seljacima kojima smo obezbedili otkup
pasulja, kukuruza, pirinča i tome slično, a u isto vreme smo s nekim
trgovcima susednih naselja organizovali dotok snabdevanja, čime su
do Sijere mogle da se dopreme druge namirnice i oprema. Stvoreni
su punktovi za držanje tegleće marve u posedu gerilskih snaga.
Što se tiče lekova, oni su se nabavljali u gradu, ali ne uvek u
traženim količinama i kvalitetu, zbog čega smo i tu morali da
sprovodimo izvesnu organizaciju kako bismo ih obezbedili.
Teško je bilo doći do oružja iz ravnice. Na prirodne prepreke,
geografsku izolovanost, nadovezivale su se i potrebe gradskih snaga
i njihovo odbijanje da to oružje predaju gerilskim snagama, pa je
Fidel morao da vodi teške pregovore da bi neki kontingenti stigli.
Jedini važniji tovar koji možemo da pomenemo u toj prvoj godini
borbe jeste onaj koji su sami borci donosili prilikom priključivanja, a
to su bili ostaci oružja upotrebljenog u napadu na palatu, oružja koje
je transportovano uz saučesništvo velikog zemljoposednika u kraju,
proizvođača drveta po imenu Babun, koga smo već pominjali u
ovim beleškama.
Municija je još ponajviše bila oskudna. Dobijali smo je na kašičicu
i bez neophodne raznovrsnosti, ali za nas je bilo nemoguće da
organizujemo fabrike, u tom prvom periodu nismo mogli čak ni da
iznova punimo čaure, izuzev čaura metaka revolvera kalibra 38,
koje je oružar iznova punio s malo baruta, i nekih 30-06 koji se
koriste kod pušaka „na katanac“, jer se poluautomatske puške inače
zaglavljuju i ne mogu valjano da funkcionišu.
U pogledu organizacije života u logorima i komunikacija,
ustanovljeni su neki sanitarni propisi i tada su i iznikle bolnice.
Jedna od njih nalazila se u zoni pod mojom komandom, na mestu
dosta teškog pristupa, i ona je nudila relativnu bezbednost
ranjenicima jer je bila nevidljiva iz vazduha, ali vlažnost celog
predela okruženog brdima bila je prilično nezdrava za te iste
ranjenike i bolesnike. Ovu bolnicu je organizovao drug Serhio del
Valje. Lekari Martinez Paez, Valjeho i Piti Fahardo su u Fidelovoj
koloni organizovali slične poljske bolnice, ali će one doseći višu
kategoriju tek u drugoj godini borbe.
Potrebe trupe u pogledu opreme, kao što su redenici, futrole,
rančevi, obuća, podmirivala je mala remenarska radionica koju smo
razvili u našoj zoni. (Prvu vojničku kapu koja je proizvedena lično
sam i ponosno odneo Fidelu nešto kasnije, ali su se tamo zgledali u
čudu jer su rekli da je to kapa vozača autobusa, odnosno gvagvera, a
to je reč čije značenje tada još nisam do kraja razumevao. Jedini koji
se pokazao blagonaklonim prema meni bio je jedan Batistin
odbornik iz Manzanilja, koji je, pod izgovorom nekakvih poslova,
došao da se pridruži našim snagama, pa je poneo kapu kao
uspomenu.)
Naše najvažnije industrijsko postrojenje bila je mala kovačnica i
oružarnica, gde se popravljalo neispravno oružje, a istovremeno su
se tu pravile bombe, mine raznih vrsta i čuvena M-26 [mala bomba].
Na početku mine su se pravile od lima pa su se punile sadržinom
bombi koje je neprijateljska avijacija često bacala, a koje ne bi uvek
eksplodirale. Ove mine su bile dosta defektne, a kontakt putem
pritiska na okidač često je otkazivao. Kasnije je jedan drug došao na
ideju da upotrebi kompletnu bombu za veće napade vadeći iz njih
okidač i stavljajući umesto toga pušku sa čaurom: oroz puške je bio
privezan konopcem pa bi se izdaleka okidalo. Još kasnije smo
usavršili sistem topeći jače metale i stavljajući električne okidače, što
je dalo bolje rezultate. Iako smo mi pokrenuli ovu delatnost, pravi
doprinos je dao Fidel, a kasnije i Raul u svom novom operativnom
centru, stvarajući snažnije industrije nego one koje su postojale u
prvoj godini rata.
Na opštu radost pušača u našoj trupi, imali smo fabriku duvana,
doduše vrlo rđavog, ali opet je bio milina u nedostatku drugog.
Mesara naše vojske snabdevala se komadima koje smo
konfiskovali od doušnika i zemljoposednika, a deoba je bila
ujednačena: deo za seosko stanovništvo, deo za naše sopstvene
snage.
Što se tiče širenja naših ideja, prvo smo osnovali mali list „El
kubano libre“, u sećanje na junake čestara, i izašlo je tri ili četiri
broja pod našom upravom, da bi posle prešao u nadležnost Luisa
Orlanda Rodrigeza, a kasnije Karlosa Frankija, koji mu je dao novi
polet. Imali smo šapirograf dopremljen iz ravnice i na njemu smo
izvlačili brojeve.
Krajem ove prve godine rata i početkom druge imali smo i mali
transmisijski radio. Prvi zvanični prenosi ostvareni su u februaru
1958. i jedini slušaoci koje smo tada imali bili su Pelenčo, seljak čija
je koliba bila na padini preko puta postrojenja, i Fidel, koji je bio u
poseti našem logoru pripremajući uslove za napad na Pino del
Agvu, pa je čuo prenos našeg odašiljača. Postepeno je poboljšan
tehnički kvalitet emisija, kada je postrojenje prešlo u vlasništvo prve
kolone i ti prenosi su bili još slušaniji na Kubi kada je završena
kampanja u decembru 1958.
Sve ove male tekovine, uključujući i takve stvari kao što je velika
bušilica posebne namene i nekoliko dinamo--mašina koje smo
mukotrpno popeli na Sijeru da bismo imali električno osvetljenje,
postignute su zahvaljujući našim sopstvenim vezama. Suočeni s
teškoćama, morali smo da postepeno stvorimo sopstvenu mrežu
komunikacija i informisanja, i u tom smislu važnu ulogu su odigrale
Lidija Dose, u mojoj koloni, i Klodomira u Fidelovoj.
Pomoć u to vreme nije dolazila samo iz susednih naselja nego čak
i iz gradske buržoazije koja je ustupala neku opremu gerilskoj borbi.
Naše komunikacione linije stizale su do naselja Kontramaestrea,
Palme, Buejsita, rudnika Buejsita, Estrada Palme, Jare, Bajama,
Manzanilja, Gise, i ta mesta su korišćena kao relejne stanice. Kasnije
su one bile prenošene na mulcima kroz skrovite staze Sijere, sve do
naših položaja. Ponekad bi trupe na obuci koje još nemaju oružje
silazile s nekim od naših naoružanih ljudi do najbližih naselja, kao
što su Jao ili Minas, u bolje snabdevene prodavnice, pa smo na
leđima nosili potrepštine do naših skloništa. Jedini artikal koji nam
nikad, ili takoreći nikad nije nedostajao na Sijera Maestri bila je kafa;
ponekad nismo uopšte imali so, iako je to jedna od najneophodnijih
namirnica za život, čije smo korisnosti svesni tek kada je nema.
Kada je naša stanica počela sa radom pa se bez nedoumica u
celoj zemlji pročulo ratoborno prisustvo naših trupa, veze su porasle
i postale složenije, i tako stigle čak i do Havane i Kamagveja na
zapadu, gde smo imali važne centre snabdevanja, i do Santijaga na
istoku.
Naš servis za informisanje bio je organizovan tako da seljaci zone
odmah jave prisustvo ne samo vojske nego bilo kakvog uljeza, pa
smo mogli lako da ga uhvatimo i ispitamo njegovo delovanje. Tako
su izbačeni iz stroja mnogi agenti vojske i doušnici koji su se uvlačili
u zonu da bi saznali nešto o našem životu i našim podvizima.
Zakonodavni sistem je počeo da se formira, ali još nije bio donet
nikakav zakon Sijere. Takva je bila naša organizaciona situacija na
početku poslednje godine rata.
Što se tiče političke borbe, ona je bila veoma složena i
protivrečna. Batistina diktatura je bila poduprta kongresom, koji je
izabran putem prevare, tako da je vlada imala lagodnu nadmoć.
Kada nije bilo cenzure, mogla su da se izraze i neka disidentska
mišljenja, ali zvanični ili revnosni branioci režima pozivali su na
nacionalnu slogu svojim moćnim glasovima koji su se prenosili po
celoj nacionalnoj teritoriji. Histerični glas Ota Meruela smenjivao se
sa izveštačenim glasovima klovnova Parda Ljade i Kontea Agvera, a
ovaj poslednji, u pisanoj formi je ponavljao stavove s radija,
pozivajući „brata Fidela“ na koegzistenciju s Batistinim režimom.
 Opozicione grupe bile su šarolike i prilično neujednačene, mada
je zajednički imenitelj većine njih bio da za sebe zauzmu vlast (u
prevodu: da se domognu javnih fondova). To je za posledicu imalo
muklu unutrašnju borbu da bi se osigurala prevlast. Batistini agenti
bili su infiltrirani u svim grupama i u pogodnom trenutku bi
potkazali iole značajniju akciju. Uprkos gangsterskom i
oportunističkom karakteru ovih grupacija, i one su imale svoje
mučenike, od kojih su neki zaslužili i opšte priznanje, pošto je u
kubanskom društvu zbrka bila potpuna, a pošteni i odvažni ljudi su
žrtvovali svoj život u korist blagougodnog postojanja likova poput
Prija Sokarasa.
Direktorijum se opredeljivao za ustaničku borbu, ali se razilazio s
našim pokretom jer je sledio sopstvenu liniju. PSP{17} bi nam prišao u
konkretnim akcijama, ali je bilo uzajamne surevnjivosti koja je
sprečavala zajedničku akciju, a u osnovi, partija radnika nije
dovoljno jasno sagledala ulogu gerile, niti ulogu Fidela u našoj
revolucionarnoj borbi.
U jednoj bratskoj raspravi rekao sam vođi PSP-a rečenicu koju će
on ponoviti ostalima kao izraz istinitosti tog trenutka: „Vi ste u
stanju da stvorite kadrove koji će dopustiti da budu raskomadani u
mraku zatvorske ćelije ne progovarajući ni reč, ali niste u stanju da
stvorite i kadrove koji će na prepad zaposesti mitraljesko gnezdo.“
Onako kako sam ja to video sa svoje gerilske pozicije, to je bila
posledica strateškog planiranja: odučnost da se bori protiv
imperijalizma i zlodela eksploatatorskih klasa, ali i odsustvo vizije u
pogledu mogućnosti da se zauzme vlast.
Posle toga će se nama priključiti neki ljudi gerilskog duha, ali je
ostajalo još samo malo vremena za završnu oružanu borbu, i njihov
doprinos nije naročito došao do izražaja.
U središtu našeg pokreta primetne su bile dve prilično izražene
tendencije, koje smo već označili kao Brdo i Ravnica. Strateški
koncepti su nam se razilazili. Brdo je bilo uvereno da može i dalje da
razvija gerilsku borbu; da je prenese na druga mesta i da tako, sa
sela, opkoli gradove tiranije, kako bi ona razbila ukupan aparat
režima putem borbe postepenog davljenja i iznurivanja. Ravnica je
naizgled zauzimala revolucionarniji stav, kao što je oružana borba u
svim gradovima, uključujući tu generalni štrajk koji će oboriti Batistu
i omogućiti zaposedanje vlasti za kratko vreme.
Ovaj stav je samo naizgled bio revolucionarniji, jer u to doba još
nije upotpunjen politički razvoj drugova Ravnice, a njihove
predstave o generalnom štrajku bile su skučene. Generalni štrajk
iznenada sazvan, iz potaje, bez prethodne političke pripreme i bez
akcije masa, sledeće godine će ih, 9. aprila, dovesti do poraza.
Ove dve tendencije su bile oličene u Nacionalnoj direkciji pokreta
koja se u toku borbe i promenila. U etapi priprema, dok Fidel nije
krenuo za Meksiko, Nacionalnu direkciju su sačinjavali sam Fidel,
Raul, Faustino Perez, Pedro Miret, Njiko Lopez, Armando Art, Pepe
Suarez, Pedro Agilera, Luis Benito, Hesus Montane, Melba
Ernandez i Ajdee Santamarija, ako je moja informacija tačna, pošto
je moje lično učešće u to doba bilo neznatno, kao i dokumentacija
koja je sačuvana.
Kasnije, usled raznih inkompatibilnosti, od Direkcije su se
odvojili Pepe Suarez, Pedro Agilera i Luis Bonito, a u toku priprema
za borbu, dok smo mi bili u Meksiku, Nacionalnoj direkciji su
pristupali Mario Idalgo, Aldo Santamarija, Karlos Franki, Gustavo
Arkos i Frank Pais.
Od svih navedenih drugova, na Sijeru su stigli i u njoj ostali,
tokom te prve godine, samo Fidel i Raul. Faustino Perez, koji je bio
u ekspediciji „Granma“, starao se o akciji u gradu; Pedro Miret je
uhapšen nekoliko sati pre nego što je trebalo da napusti Meksiko i
ostao je tamo do naredne godine, kada će na Kubu stići sa
kontingentom oružja; Njiko Lopez je poginuo u prvim danima
nakon iskrcavanja; Armando Art je bio u zatvoru pri kraju godine
koja je razmatrana, ili početkom naredne; Hesus Montane je
uhapšen posle iskrcavanja „Granme“, isto kao i Mario Idalgo; Melba
Ernandez i Ajdee Santamarija su ostale da deluju u gradovima; Aldo
Santamarija i Karlos Franki priključiće se borbi na Sijeri sledeće
godine, ali 1957. nisu bili tamo; Gustavo Arkos je ostao u Meksiku
zbog političkih kontakata i mogućnosti snabdevanja otuda, a Frank
Pais, koji je bio zadužen za akciju u Santijagu, poginuo je jula 1957.
Kasnije, na Sijeri, postepeno će se priključiti: Selija Sančez, koja je
ostala s nama sve vreme tokom 1958; Vilma Espin, koja je radila u
Santijagu i završila rat u koloni Raula Kastra; Marselo Fernandez,
koordinator Pokreta, koji je odmenio Faustina posle štrajka od 9.
aprila i s nama je proveo svega nekoliko nedelja jer je njegov rat bio
u naseljima; Rene Ramos Latur, zadužen za organizaciju
ravničarskih milicija, koji se popeo na Sijeru nakon poraza od 9.
aprila i junački poginuo kao komandant bitaka druge godine rata;
David Salvador, zadužen za radnički pokret, koji mi se urezao u
pamćenje zbog svog oportunističkog i frakcionaškog delovanja, i koji
će kasnije izdati revoluciju, tako da je trenutno u zatvoru. Osim
toga, nešto kasnije su se pridružili neki borci sa Sijere, kao na
primer Almeida.
Kao što može da se vidi, u toj etapi drugovi iz Ravnice su činili
većinu, a njihovi politički stavovi, na koje nije izvršio naročiti uticaj
proces revolucionarnog sazrevanja, navodili su ih na izvesnu
„građansku akciju“, na izvesnu opoziciju u odnosu na vlastodršca,
kakvim su u strahu smatrali Fidela, kao i na „vojničku frakciju“ koju
smo predstavljali mi, ljudi na Sijeri. Već su se uočavale razlike, ali
još nisu bile toliko snažne da izazovu žestoke rasprave koje su
postale glavne odlike druge godine rata.
Važno je napomenuti da su grupe boraca na Sijeri i u Ravnici,
protivne diktaturi, umele da zadrže stavove taktičke prirode
ponekad dijametralno suprotne, a da pri tom ne izgube iz vida
suštinu ustanka, koja je sve više produbljavana revolucionarnim
duhom, do trenutka kada je, nakon izvojevane pobede i prvih
iskustava borbe protiv imperijalizma, postignuta snažna partijska
saglasnost kojom je bezpogovorno rukovodio Fidel, da bi se posle
pridružili grupama Revolucionarnog direktorijuma i Socijalističke
narodne partije, radi stvaranja našeg PURSC-a{18}. Pred spoljnim
pritiscima i tendencijama da naš Pokret bude podvojen ili iznutra
zahvaćen razdorom, mi smo uvek postavljali zajednički front borbe,
pa su čak i drugovi čija perspektiva u tom trenutku nije bila u skladu
s kubanskom revolucijom, umeli da budu u pripravnosti u odnosu
na oportuniste.
Kada je Felipe Pazos, pozivajući se na ime Pokreta „26. jul“,
pridobio za sebe i za interese najkorumpiranije oligarhije na Kubi
položaje koje je nudio Pakt iz Majamija, gde je on isturen kao
privremeni predsednik, ceo Pokret se snažno ujedinio protiv takvog
držanja, a podršku su stekli iz pisma koje je Fidel Kastro poslao
organizacijama borbe protiv Batiste. U celosti donosimo ovaj zaista
istorijski dokument. Datiran je 14. decembar 1957, i prepisala ga je
Selija Sančez rukom, jer u uslovima toga doba nije bila moguća
druga vrsta štampe.

Kuba, 14. decembra 1957

Rukovodiocima:
Revolucionarne partije,
Partije kubanskog naroda,
Autentične organizacije,
Univerzitetske studentske federacije,
Revolucionarnog direktorijuma i
Revolucionarnog radničkog direktorijuma

Moralna, patriotska pa čak i istorijska obaveza navode me da

vam se obratim ovim pismom zbog činjenica i događaja nad kojima
smo se proteklih nedelja duboko zamislili, a to su nedelje najveće
uznemirenosti i teškoća od našeg dolaska na Kubu.
Upravo u sredu 20. novembra, istog onog dana kada su naše
snage imale tri bitke u roku od svega šest sati – što govori o
požrtvovanju i pregnuću što na sebe preuzimaju naši ljudi ovde, bez
i najmanje pomoći drugih organizacija – u našu zonu operacija stigla
je neočekivana vest i dokument koji sadrži javne i tajne osnove
Pakta jedinstva, za koji se kaže da su ga u Majamiju potpisali Pokret
„26. jul” i organizacije kojima se upravo obraćam. Prispeće tih
papira se podudarilo – možda zbog još jedne ironije sudbine, pri
čemu ono što nam je potrebno jeste oružje – s najžešćom ofanzivom
tiranije protiv nas. U uslovima borbe komunikacija je otežana.
Uprkos svemu, bilo je nužno da se sred kampanje okupe vođe naše
organizacije kako bi se razmotrilo ovo pitanje, jer je pretila opasnost
ne samo po naš ugled nego i po istorijsku opravdanost Pokreta „26.
jul”.
Za one koji se bore protiv neuporedivo nadmoćnijeg neprijatelja
u pogledu brojnosti i naoružanja; za one koji čitave jedne godine
nisu imali podršku nego dostojanstvo kojim se valja boriti za stvar
do koje se iskreno drži i uz uverenje da vredi za nju i poginuti, u
gorkom zaboravu drugih sunarodnika koji su, iako su imali sve
mogućnosti da tu pomoć pruže, a sistematski su je uskraćivali, da ne
kažem zločinački; za one koji su tako izbliza videli svakodnevno
požrtvovanje u njegovom najčistijem i najvelikodušnijem vidu, i koji
su tako često pretrpeli najdublji bol videvši kako im najbolji drugovi
ginu, kada se ne zna ko je od onih pored nas taj što će sledeći pasti u
novim i neizbežnim holokaustima, ne videvši čak ni dan pobede o
kome toliko predano sanjaju, nemajući drugog stremljenja i utehe
osim nade da njihova žrtva nije uzaludna. Nužno je shvatiti da vest
od nekom sporazumu koji je naširoko i namerno obnarodovan, što
kompromituje buduće držanje pokreta, a da se pri tom nije vodilo
računa o nekim osnovnim obzirima, da ne kažemo osnovnim
obavezama, da vođe i borci budu konsultovani, mora dovesti do
teške i ponižavajuće uvrede svih nas.
Nepravilno postupanje povlači uvek najgore posledice. A to je
nešto što bi veoma trebalo da imaju na umu oni koji se smatraju
sposobnim za tako težak poduhvat kao što je obaranje jedne tiranije,
i ono što je još teže, preuređenje zemlje nakon revolucionarnog
procesa.
Pokret „26. jul” nije imenovao niti ovlastio bilo kakvu delegaciju
da raspravlja o takvim pregovorima. Ipak, ne bi imao teškoća da je
odredi da je konsultovan o toj inicijativi, pa bi se još postarao da dâ
vrlo konkretne instrukcije svojim predstavnicima, budući da su
sadašnje i buduće delatnosti naše organizacije i te kako ozbiljne.
Nasuprot tome, vesti koje smo dobili o odnosima s nekim od tih
sektora svodile su se na izveštaj gospodina Lestera Rodrigeza,
delegata ratnih pitanja u inostranstvu, koji je imao ograničena
ovlašćenja po tom pitanju. Rekao nam je sledeće:
„Što se tiče Prija i direktorijuma, reći ću ti da sam imao niz
susreta s njima radi koordinacije planova vojnog tipa,
isključivo o tome, dok se ne postigne formiranje privremene
vlade, koje će sva tri sektora garantovati i poštovati. Kao što je
i logično, moj predlog je bio da se prihvati Manifest sa Sijere,
u kojem se obrazlaže da ta vlada mora da se formira shodno
volji civilnih snaga zemlje. To je stvorilo prvu teškoću. Kada
se desila pometnja povodom generalnog štrajka, sazvali smo
hitan sastanak. Predložio sam da se upotrebe sva raspoloživa
sredstva na neposredan način i da pokušamo da konačno
rešimo problem Kube. Prio je odgovorio da on nema dovoljno
sredstava da sa uspehom ostvari tako nešto, te da bi bila
ludost kada bi prihvatio moj pristup.
Odgovorio sam mu da me obavesti kada bude smatrao da
ima sve spremno, kako bismo onda porazgovarali o budućim
sporazumima, ali da me dotle pusti – shodno onome što ja
predstavljam kao deo Pokreta ’26. jul’ – da barem ja radim
potpuno samostalno. Ukratko, još uvek nemam nikakve
obaveze u odnosu na tu gospodu i mislim da nije uputno da ih
imamo ni ubuduće, jer u trenutku kada je to bilo najpotrebnije
Kubi, rekli su da nemaju sredstva koja su nam tih dana bila
neophodna, a čiji je iznos takav da pobuđuje gnušanje...”
Ovaj izveštaj, koji je već po sebi rečit, potvrđuje našu slutnju da
mi ustanici ne možemo da očekujemo bilo kakvu pomoć spolja.
Priznajemo da su organizacije koje vi predstavljate smatrale da
treba raspraviti osnove jedinstva sa nekim članovima našeg Pokreta,
tim pre što inače u suštinskim stvarima donekle preinačuju stavove
koje smo mi potpisali u Manifestu sa Sijera Maestre. Nezamislivo je
da ih objavljujete bez znanja i odobrenja Nacionalne direkcije
pokreta. Takav postupak znači izvitoperiti ime naše organizacije.
 Desio se neobičan slučaj da je Nacionalna direkcija, ilegalno
smeštena na nekom mestu na Kubi, spremajući se da odmah po
primanju odbije javne i privatne osnove koje su predlagane kao
temelji sporazuma, putem ilegalnih stranica i strane štampe saznala
da su oni već objavljeni kao postignuti dogovor. Budući da je time
stavljena pred svršen čin kod domaćeg i stranog javnog mnjenja,
ona se našla pred izborom: ili da to demantuje, uz neminovnu a
štetnu zbrku koju to uvek povlači za sobom; ili da to prihvati, a da
nije čak iznela svoja gledišta.
Kao što se može pretpostaviti, kada su osnove tog sporazuma
stigle do nas na Sijeru, dokument je već danima bio objavljen.
Na takvoj raskrsnici, pre nego što će javno demantovati
pomenute sporazume, Nacionalna direkcija je vama predočila
potrebu da odbor razradi niz tačaka koji će obuhvatiti stavove
Manifesta sa Sijera Maestre, dok istovremeno biva zakazan sastanak
na ustaničkoj teritoriji na kojem će biti razmotreni stavovi svih
članova i jednoglasno prihvaćen odgovarajući sporazum, čiju
sadržinu nadahnjuje ovaj dokument.
Jasno da svaki sporazum o jedinstvu nužno mora da bude dobro
primljen kod domaćeg i međunarodnog javnog mnjenja. Između
ostalog zato što se u inostranstvu ne zna realna situacija političkih i
revolucionarnih snaga koje se suprotstavljaju Batisti, dok na Kubi,
zbog toga što je reč jedinstvo stekla veliki ugled u danima u kojima
je odnos snaga, istini za volju, bio bitno drugačiji od onoga kakav je
danas, a i zato što je uvek dobro, kad se sve sabere, objediniti sve
napore, od onih najpoletnijih do onih tek mlakih.
Ali ono što je važno za revoluciju nije jedinstvo po sebi, nego
osnovi takvog jedinstva, način na koji će ono biti primenjivano, kao i
patriotske pobude koje ga podstiču.
Jedno od najgorih saplitanja, s tim što jedna istinski
revolucionarna organizacija ne sme da se saplete, jeste postavljanje
takvog jedinstva na osnove o kojima nismo čak ni raspravljali, koje
su potpisale osobe bez ovlašćenja za to, i to što su oni objavljeni tek
tako, iz jednog lagodnog stranog grada, čime se Pokret našao u
okolnosti da se mora suočiti s prevarenim mnjenjem zbog lažnog
sporazuma. To je obmana zemlje, to je obmana sveta.
A sve je to moguće iz prostog razloga što, dok su rukovodioci
ostalih organizacija, koje potpisuju ovaj pakt, u inostranstvu, odakle
izvode jednu imaginarnu revoluciju, rukovodioci Pokreta „26. jul”
su na Kubi, i izvode jednu stvarnu revoluciju. Ovi redovi bi ipak bili
suvišni, ne bih ih napisao ma koliko gorak i ponižavajući bio
postupak kojim se hteo uvući Pokret u taj sporazum, jer formalna
razmimoilaženja ne treba nikada da sputavaju ono što je suštinsko.
Mi bismo to prihvatili uprkos svemu zbog koristi koje mogu imati
izvesni projekti onako kako ih je postavio odbor, zbog pomoći koja
nam se nudi a koja nam je zaista potrebna, da nismo jednostavno
nesaglasni u vezi s nekim suštinskim tačkama osnova.
Ma koliko očajnička bila naša situacija, ma koliko hiljada vojnika
diktatura uspela da mobiliše protiv nas u nastojanju da nas likvidira,
možda čak i s većom željom jer ništa nije uvredljivije za inače
tegobne okolnosti nego kada stvar ne trpi odlaganje – mi nećemo
nikada pristati da žrtvujemo neka od načela koja su ključna za način
na koji mi sagledavamo kubansku revoluciju.
A ta načela su ugrađena u Manifest sa Sijera Maestre.
Izostaviti u dokumentu o jedinstvu izričitu izjavu da se odbija
bilo kakva vrsta strane intervencije u unutrašnjim stvarima Kube
predstavlja očiglednu patriotsku malodušnost i kukavičluk koji sam
sebe razotkriva.
Izjaviti da smo protivni intervenciji ne znači samo da tražimo da
ne bude u korist revolucije, pošto bi to bilo na uštrb našeg
suvereniteta, pa čak i načela koja se tiču svih naroda Amerike. Znači
takođe da se ne interveniše u korist diktature šaljući joj avione,
bombe, tenkove i moderno naoružanje kojima se održava na vlasti,
a koje smo mi na svojoj koži i te kako osetili, a naročito seosko
stanovništvo Sijere. Drugim rečima, ako se postigne da nema
intervencije sa strane, već smo na putu obaranja tiranije. Zar ćemo
biti takve kukavice da ne zatražimo da se ne interveniše u korist
Batiste? Ili tako neiskreni da je tražimo kako bi nam preuzeli vruće
kestenje? Ili tako mediokritetni da se nećemo usuditi da kažemo reč
o svemu tome? Kako onda da se smatramo revolucionarima i da
potpišemo dokument o jedinstvu zamišljajući čak da je to istorijski
događaj? U dokumentu o jedinstvu izostavljena je izričita izjava da
se odbija svaki vid vojne hunte radi privremenog vladanja u
Republici.
Najgore što bi moglo da se desi naciji u ovim trenucima, jer bi to
bilo propraćeno varljivom iluzijom da je problem Kube rešen
uklanjanjem diktatora, jeste zamena Batiste jednom vojnom huntom.
A neki civili najgore vrste, saučesnici čak 10. marta a danas u
razlazu s tim događajem, možda i zato što su još nezajažljiviji i
skloni zapravo tenkovima, razmišljaju o takvim rešenjima na koja bi
blagonaklono gledali samo neprijatelji napretka zemlje.
Ako je iskustvo pokazalo da u Americi sve vojne hunte uvek
iznova skreću ka autokratiji; ako je najgora nevolja koja je pogodila
ovaj kontinent ukorenjivanje vojnih kasti u zemljama s manje ratova
nego što ih je imala Švajcarska i sa više generala nego što ih ima
Pruska; ako je jedno od najlegitimnijih stremljenja našeg naroda u
ovom ključnom času gde se ili spasava ili za mnogo godina potapa
njegova demokratska i republikanska sudbina, onda je to čuvanje
građanske tradiciju kao najvećeg legata njegovih oslobodilaca,
tradicije koja je pokrenuta upravo u emancipatorskoj bici, a koja bi
bila slomljena istog onog dana kada bi hutna u uniformama
predsedavala Republikom (što nisu nikad pokušali ni najslavniji
generali naše nezavisnosti, kako u ratu tako ni u miru). Do koje
tačke treba da se odreknemo svega iz straha da ćemo povrediti
osetljivosti, koje su više umišljene nego stvarne, kod poštenih vojnih
lica koja mogu da nas podupru, pa da izostavimo tako važnu izjavu
o načelima? Zar se ne shvata da jedna blagovremena definicija može
na vreme da otkloni opasnost vojne hunte koja bi zapravo
ovekovečila građanski rat? Prema tome, ne oklevamo da izjavimo da
ukoliko vojna hunta zameni Batistu, Pokret „26. jul” odlučno će
nastaviti svoju kampanju oslobođenja. Bolje je boriti se danas, nego
sutra upasti u nove i nepremostive ponore. Ni vojna hunta, ni
marionetska vlada u rukama vojnika. „Neka civili vladaju časno i
pošteno; neka vojnici odu u svoje kasarne.” I neka svako ispuni
svoju dužnost!
Ili pak čekamo na generale od desetog marta, kojima bi Batista
rado ustupio vlast kada je bude smatrao neodrživom, verujući da je
to najpogodniji način da obezbedi tranziciju s najmanje štete po
svoje interese i interese svoje kamarile? Do koje mere odsustvo
vizije, nedostatak visokih ciljeva, nemanje istinske želje za borbom
mogu da zaslepe kubanske političare?
Ako nema vere u narod, ako se ne veruje u njegove velike zalihe
energije i borbenosti – onda nema ni prava da se stavi šaka na
njegovu sudbinu da bi taj narod bio iskrivljen i skrenut s puta u
najhrabrijim trenucima, u trenucima koji najviše obećavaju u vezi s
njegovim republikanskim životom. Neka se procesi takve politike ne
pomešaju s revolucionarnim procesom, kao ni sa njihovom
nezrelom ambicijom, niti sa željom za ličnim pokrićem, niti s
podelom plena, jer na Kubi ljudi daju svoj život za nešto bolje. Neka
političari postanu revolucionari ako to žele, ali neka revolucija ne
bude pretvorena u kopilansku politiku, jer mnogo je krvi i velike su
žrtve našeg naroda da bi u ovom času njemu sledila takva
nezahvalna distorzija budućnosti!
Pored ta dva osnovna načela koja su izostavljena iz dokumenta o
jedinstvu, potpuno smo nesaglasni i s drugim vidovima istog.
Čak i da je prihvaćen paragraf B, o tajnom osnovu pod brojem 2,
u vezi sa ovlašćenjima oslobodilačke hunte gde se kaže: „Imenovati
predsednika Republike koji će preuzeti svoju dužnost u privremenoj
vladi”, ne možemo da prihvatimo paragraf C tog istog osnova, koji
među navedenim ovlašćenjima pominje: „Odobriti ili ne odobriti,
globalno, kabinet koji postavlja predsednika Republike, kao i
promene što će se u njemu izvršiti u slučaju totalne ili parcijalne
krize.”
Kako se može zamisliti da predsednik imenuje ili smeni svoje
saradnike shodno odobrenju ili neodobrenju jednog organizma
izvan vlasti države? Zar nije jasno da bi imenovanje članova
kabineta, budući da je hunta sastavljena od predstavnika različitih
partija i sektora, te prema tome od različitih interesa, preraslo u
podelu položaja kao jedinog načina da se postigne dogovor svaki
put kad ga treba postići? Zar je moguće prihvatiti osnov koji
podrazumeva ustanovljavanje dve izvršne vlasti unutar države?
Jedina garancija koju svi sektori u zemlji treba da zahtevaju od
privremene vlade jeste uklapanje svoje misije u okvire određenog
minimalnog programa, kao i apsolutna nepristrasnost budućih
snaga modernizacije u fazi prelaska na potpunu ustavnu
normalizaciju.
Mešanje u imenovanje svakog ministra povlači za sobom želju da
se ostvari kontrola nad javnom upravom kako bi ona bila podređena
političkim interesima, što je objašnjivo samo kod partija ili
organizacija koje, zbog toga što ne uživaju podršku masa, mogu da
opstanu jedino u okviru kanona tradicionalne politike, koja je inače
u svađi s visokim revolucionarnim i političkim ciljevima do kojih je
Pokretu „26. jul” i te kako stalo zarad dobrobiti Republike.
Već je po sebi neprihvatljivo sámo prisustvo tajnih osnova koji se
ne odnose na pitanja organizacije borbe ili na akcione planove već
na pitanja koja toliko zanimaju naciju, kao što je obrazovanje buduće
vlade, te prema tome treba da budu javno proklamovane. Marti je
rekao da su u revoluciji svi metodi tajni, ali da ciljevi treba uvek da
budu javni.
Još jedna tačka koja je jednako neprihvatljiva za Pokret „26. jul”
jeste tajni osnov broj 8, koji doslovce kaže: „Revolucionarne snage
će se priključiti regularnim oružanim institucijama Republike, sa
svojim oružjem.”
Kao prvo, šta se podrazumeva pod revolucionarnim snagama?
Zar može da se izda knjižica policajca, marinca ili vojnika, svakome
ko se u poslednjem času pojavi sa oružjem u ruci? Zar može da im
se omogući uniforma i zar se mogu kao predstavnici vlasti ostavit
oni koji danas imaju sakriveno oružje da bi ga na dan pobede izvukli
i njime vitlali iako sada sede prekrštenih ruku, dok se za to vreme
šačica sunarodnika bori protiv svih snaga tiranije? Zar ćemo u
revolucionarnom dokumentu stvoriti prostor za začetak
gangsterizma i anarhije kroz koje je ne tako davno prošla
Republika?
Iskustvo na teritoriji kojom vladaju naše snage pokazalo nam je
da je održavanje javnog reda ključno pitanje za zemlju. Činjenice su
nam dokazale da čim se ukine postojeći red, nastaju brojne smetnje i
delinkvencija, i ako ona nije na vreme suzbijena, uzima maha na sve
strane. Blagovremena primena strogih mera, uz javno odobrenje,
okončala bi pojavu hajdučije. Meštani, ranije navikli da u
predstavniku vlasti vide neprijatelja naroda, sada su progonjenog ili
begunca od zvanične pravde prihvatali sa osećanjem gostoprimstva.
Danas, kada u našim vojnicima vide branioce svojih interesa, vlada
najpotpuniji red i njegovi najbolji čuvari su sami građani.
Anarhija je najgori neprijatelj revolucionarnog procesa. Suštinska
je potreba da se ona suzbije već sada. Ko to ne bude želeo da shvati,
biće da ga ne zanima sudbina revolucije, pa je logično da to ne
zanima one koji se za to nisu ni žrtvovali.
Zemlja treba da zna da će biti pravde, ali po najstrožem pravilu, i
da će zločin biti kažnjen ma odakle dolazio. Pokret „26. jul” zahteva
za sebe funkciju održavanja javnog reda i reorganizacije oružanih
institucija Republike.
Zato što je on jedina organizacija koja raspolaže milicijama koje
su disciplinovano organizovane u celoj zemlji i jednom poljskom
vojskom s dvadeset pobeda nad neprijateljem.
Zato što su naši borci ispoljili viteški duh lišen bilo kakve mržnje
u odnosu na vojne kadrove, poštujući bez razlike život zarobljenika,
ukazujući negu njihovih ranjenicima u borbama, nikad ne
podvrgavajući protivnika mučenju, čak ni kad je poznato da
poseduje važne podatke, i to ratno držanje sprovedeno je svuda bez
izuzetka.
Zato što takvim duhom pravde i viteštva treba nadahnuti
oružane institucije, onako kako ih je Pokret „26. jul” posejao među
svojim vojnicima.
Zato što je staloženost kojom smo delovali u ovoj borbi najbolja
garancija da pošteni vojnici nema čega da se plaše u odnosu na
revoluciju, oni neće morati da plate ceh onih koji su svojim
ponašanjem i zločinima ukaljali vojničku uniformu. Ima još nekih
delova u dokumentu o jedinstvu koje je teško shvatiti. Kako je
moguće postići sporazum bez definisanja strategije borbe? Misle li
Autentični na puč u glavnom gradu? Nastavljaju li da skupljaju i
gomilaju oružje koje, ranije ili kasnije, pada u ruke policije pre nego
što bude predato onima koji se bore? Jesu li, najzad, prihvatili tezu o
generalnom štrajku koju podržava Pokret „26. jul”?
Po našem mišljenju, desilo se i žalosno nipodaštavanje važnosti
koju sa vojničkog stanovišta ima borba u Orijenteu. U ovom času na
Sijera Maestri ne odvija se gerilski rat, nego rat kolona. Naše snage,
inferiorne u pogledu brojnosti i opreme, maksimalno iskorišćavaju
prednosti terena, stalni nadzor neprijatelja i najveću brzinu u
kretanju. Suvišno je reći da moralni faktor u ovoj borbi stiče
izuzetan značaj. Rezultati su zadivljujući, i jednog dana će biti
poznate sve njihove pojedinosti.
Čitavo stanovništvo je pobunjeno. Kada bi bilo oružja, naši
odredi ne bi morali da čuvaju bilo kakvu zonu. Sami seljaci ne bi
dopustili da neprijatelj kroči na nju. Gubici tiranije koja pošto-poto
šalje brojne snage, mogli bi da budu katastrofalni. Sve što bih mogao
da vam kažem o tome kako se probudila odvažnost u narodu bilo bi
nedovoljno. Diktatura preduzima stravične odmazde. Masovna
ubistva seljaka nimalo ne zaostaju za pokoljima koje su nacisti
počinili u bilo kojoj zemlji Evrope. Ona naplaćuju svaki poraz kod
nenaoružanog stanovništva. Izveštaji Vrhovnog štaba u kojima se
pominju gubici među ustanicima uvek slede nakon nekog pokolja.
To je dovelo narod do stanja apsolutne pobunjenosti. Ono što boli,
što je ovaj narod mnogo puta ujelo za srce, jeste pomisao da mu
niko nije poslao nijednu pušku, dok ovde seljaci vide kako su im
kuće spaljene a porodice pobijene, očajnički prekljinjući da im se
doture puške, jer na Kubi ima sakrivenog oružja koje se ne
upotrebljava za likvidiranje ni najbednijeg otpadnika, nego se čeka
da ih policija zapleni, ili da tiranija padne sama od sebe, ili da
ustanici budu uništeni.
Ponašanje mnogih zemljaka nije moglo da bude nedostojnije. Još
ima vremena da se stvari isprave i da se pomogne onima koji se
bore. Sa našeg ličnog stanovišta, to je lišeno značaja. Niko ionako ne
razmišlja o tome da li interes ili sujeta progovaraju.
Naša sudbina je zapečaćena i nijedna neizvesnost nas ne
uznemirava: ili ćemo ovde poginuti do poslednjeg ustanika dok će u
gradovima izginuti čitava jedna mlada generacija, ili ćemo pobediti
uprkos najneverovatnijim preprekama. Za nas nema mogućih
poraza. Godinu dana žrtava i junaštva, godinu koju su izdržali naši
ljudi više ništa ne može da izbriše; tu su naše pobede, a ni one neće
moći lako da se izbrišu. Naši ljudi će znati da se bore do poslednje
kapi krvi. Poraz će biti za one koji su nam uskratili bilo kakvu
pomoć; za one koji su isprva bili na našoj strani, a koji su nas posle
napustili; za one koji su, lišeni vere u dostojanstvo i ideale, protraćili
vreme i ugled u sramnim odnosima sa truhiljističkim despotizmom;
za one koji su kukavički sakrili oružje u času borbe. Prevareni su
oni, a ne mi.
Jednu stvar možemo da tvrdimo sasvim izvesno: da smo videli
druge Kubance kako se bore za slobodu, progonjeni i na ivici da
budu uništeni; da smo ih iz dana u dan videli kako se ne predaju niti
posustaju u svom nastojanju, ni trenutka ne bismo oklevali da im
priteknemo u pomoć i da, ako je potrebno, poginemo zajedno s
njima. Jer smo mi Kubanci, a Kubanci se ne oglušuju ni kada se u
bilo kojoj drugoj zemlji Amerike vodi borba za slobodu. Zar se
Dominikanci ne okupljaju na jednom malom ostrvu da bi oslobodili
svoj narod? Na svakog Dominikanca dolazi deset Kubanaca. Da li
Somozine pristalice vrše invaziju nad Kostarikom? Tamo dotrčavaju
Kubanci da se bore. I kako sada kada se u sopstvenoj otadžbini vodi
borba za slobodu u najžešćoj bici, dok ima Kubanaca u izgnanstvu,
koje je tiranija prognala iz njihove otadžbine, mogu da uskrate
pomoć Kubancima koji se bore?
Ili treba da postave neprimerene uslove da bi nam pomogli?
Treba li da ponudimo Republiku pretvorenu u ratni plen da bi nam
pomogli? Treba li da se odreknemo ideala i da pretvorimo ovaj rat u
veštinu istrebljivanja bližnjeg, treba li da prolivanje krvi pretvorimo
u jalov čin koji ne obećava otadžbini nadoknadu koju očekuje od
tolikih žrtava, samo da bi nam oni pomogli?
Rukovodstvo borbe protiv tiranije nalazi se i nalaziće se na Kubi
u rukama revolucionarnih boraca. Oni koji u sadašnjosti i u
budućnosti žele da budu smatrani vođama revolucije treba da budu
u zemlji neposredno se suočavajući sa odgovornostima, opasnostima
i žrtvama koje iziskuje kubanski trenutak.
Egzil treba da sarađuje sa tom borbom, ali je besmisleno da nam
se spolja govori koju planinu treba da osvojimo, koji trščar smemo
da spalimo, koju sabotažu moramo da izvedemo i u kakvom
trenutku, pod kakvim okolnostima i na koji način možemo da
izvedemo generalni štrajk. Osim što je to besmisleno, krajnje je
smešno. Neka se iz inostranstva pomogne prikupljanjem novca
među kubanskim izgnanicima i emigrantima i zalaganjem za stvar
Kube putem kampanjâ u štampi i kod javnog mnjenja; neka se tamo
razotkriju zločini koje ovde trpimo, ali neka se ne umisli da može iz
Majamija da se upravlja revolucijom koja traje u svim gradovima i
selima ostrva, sred bitaka, pometnje, sabotaža, štrajkova i bezbroj
drugih načina revolucionarnog delovanja za koje je bila potrebna
strategija borbe Pokreta „26. jul”.
Nacionalna direkcija je spremna, a to je istakla u više navrata, da
na Kubi porazgovara s rukovodstvom bilo kakve opozicione
organizacije kako bi se koordinirali specifični planovi i ostvarili
konkretni rezultati koji budu smatrani korisnim za obaranje tiranije.
Generalni štrajk će uslediti na osnovu efektivnog koordiniranja
napora Pokreta građanskog otpora, Nacionalnog radničkog fronta i
svakog drugog sektora koji će biti podjednako udaljen od političkog
strančarenja a u tesnoj vezi s Pokretom „26. jul”, jer je to do sada
jedina opoziciona organizacija koja se bori u celoj zemlji.
Radnička sekcija Pokreta „26. jul” ide ka organizovanju
štrajkačkih odbora u svakom centru rada i sektoru industrije, sa
opozicionim aktivistima koji će tamo biti spremni da stupe u štrajk i
ponude moralne garancije da će ga i izvesti. Organizacija ovih
štrajkačkih odbora biće deo Nacionalnog radničkog fronta i on će
biti jedino predstavništvo proletarijata koje će Pokret „26. jul”
priznati kao legitimno.
Obaranje diktatora povlači sa sobom promenu Espuriovog
kongresa, rukovodstva CTC-a{19} i svih njihovih načelnika,
guvernera i ostalih funkcionera koji su posredno ili neposredno
podržani da se zauzmu za položaj na navodnim izborima od 1.
novembra 1954. ili prilikom vojnog udara od 10. marta 1952. Takođe
povlači sa sobom trenutačno oslobođenje političkih zatvorenika i
pritvorenika, bilo civilnih bilo vojnih, kao i izvođenje na sud svih
umešanih u zločin, i okončanje samovoljnog ponašanja i same
tiranije.
Nova vlada će se pridržavati Ustava iz 1940. i obezbediće sva
prava koji on priznaje, pa će biti iznad svakog stranačkog sektaštva.
Izvršna vlast će preuzeti zakonska ovlašćenja koja Ustav daje
kongresu Republike i njegov glavni zadatak biće da vodi zemlju ka
opštim izborima, shodno Izbornom kodeksu iz 1943. i Ustavu iz
1940, te da razvije minimalni program onih deset tačaka izloženih u
Manifestu sa Sijera Maestre.
Objaviće se da je raspušten Vrhovni sud jer nije bio kadar da
razreši nezakonsku okolnost koja je stvorena državnim udarom, što
ne znači da kasnije neki od njegovih sadašnjih članova ne mogu
ponovo da budu imenovani ukoliko su uspeli da odbrane ustavna
načela i zadržali čvrst stav pred zločinima, proizvoljnostima i
zloupotrebama u ovim godinama tiranije.
Predsednik Republike odlučiće o načinu da konstituiše novi
Vrhovni sud, a ovaj će sa svoje strane pristupiti reorganizaciji svih
sudova i autonomnih institucija udaljavajući s njihovih funkcija sve
one za koje bude smatrao da su bili u iskazanom saučesništvu s
tiranijom, ne bežeći od toga da ih izvede na sud u slučajevima kada
to bude potrebno. Imenovanje novih funkcionera obaviće se u
skladu sa onim što zakon propisuje, za svaki slučaj.
Političke partije će imati samo jedno pravo tokom ovog prelaznog
perioda: slobodu da pred narodom odbrane svoj program, da
mobilišu i organizuju građanstvo unutar širokog okvira našeg
Ustava, i da izađu na opšte izbore koji će biti sazvani.
U Manifestu sa Sijera Maestre uspostavljena je još tada potreba
da se imenuje osoba koja će zauzeti predsedničko mesto u
Republici, pri čemu je naš Pokret izložio svoj kriterijum da tu osobu
treba da izaberu sve građanske institucije. Pošto ni nakon pet meseci
to još nije urađeno, a sada je hitnije nego ikada da se zemlji pruži
odgovor na pitanje ko će da nasledi diktatora, a nije moguće čekati
ni jedan jedini način da bi se udovoljilo tom nacionalnom upitniku,
Pokret „26. jul” odgovara i nudi svoj odgovor narodu kao jedinu
moguću formulu da se garantuje zakonitost i razvoj ranih osnova
jedinstva i sama privremena vlada. Ta osoba treba da bude uvaženi
sudija iz Orijentea, dr Manuel Urutija Ljeo. Ne određujemo ga mi,
nego ga određuje njegovo sopstveno držanje i nadamo se da neće
uskratiti Republici svoje usluge. Razlozi koji sami po sebi na njega
ukazuju jesu sledeći:
1. On je sudski funkcioner koji je najviše uzvisio pojam ustava kada
je u predmetu povodom članova ekspedicije „Granma” na sudu
izjavio da organizovanje oružane snage protiv režima nije delikt,
nego naprotiv potpuno zakoniti postupak shodno duhu i slovu
ustava i zakona, što je slučaj bez presedana u sudstvu, kao i u
istoriji naših borbi za slobodu.
2. Njegov život posvećen pravedenoj primeni pravde garancija je da
ima dovoljno spremnosti i čestitosti da bude faktor ravnoteže za
sve legitimne interese kada tiranija bude svrgnuta delovanjem
naroda.
3. Zato što niko kao doktor Manuel Urutija ne može da bude tako
nepristrasan u odnosu na partije pošto ne pripada nijednoj
političkoj grupaciji, upravo zato što je sudski funkcioner. I nema
drugog građanina njegovog ugleda koji se, izvan bilo kakvog
aktivizma, tako poistovetio s revolucionarnom stvari.
 Osim toga, u svojstvu predstavnika sudstva, predstavlja obrazac
koji je najbliži ustavnosti.
Ako budu odbijeni naši uslovi, nesebični uslovi jedne
organizacije kojoj nijedna druga nije ravna u pogledu požrtvovanja,
a koja nije konsultovana čak ni da li da se navede njeno ime u
dokumentu o jedinstvu koji ona nije potpisala, mi ćemo sami
nastaviti borbu kao i do danas, bez drugog oružja osim onog koje
otimamo neprijatelju u svakoj bici, bez druge pomoći nego one koju
dobijemo od napaćenog naroda, bez druge podrške osim naših
ideala.
Jer, ukratko: Pokret „26. jul” je taj koji je izvodio i dalje izvodi
akcije u celoj zemlji; samo su aktivisti Dvadeset šestog jula ti koji su
preneli ustanak sa nepristupačnih planina Orijentea na zapadne
provincije zemlje; jedino su aktivisti Dvadeset šestog jula ti koji su
izveli sabotaže, suđenje otpadnicima, spaljivanje polja šećerne trske i
druge revolucionarne akcije; samo je Pokret „26. jul” uspeo
revolucionarno da organizuje radnike cele nacije; takođe, samo je
Dvadeset šesti juli jedini sektor koji je sarađivao sa organizacijom
Pokreta građanskog otpora u kojem se danas stiču građanski sektori
gotovo svih mesta na Kubi.
To sve što je rečeno možda će neko shvatiti kao nadmenost, ali je
činjenica da je, uz to, Pokret „26. jul” izjavio da ne želi da učestvuje
u privremenoj vladi, već da stavlja svu svoju moralnu i materijalnu
snagu u službu najpogodnijeg građanina koji će da predsedava
privremeno.
Neka se dobro shvati da smo se mi odrekli birokratskih položaja
ili učešća u vladi, ali neka se jednom za svagda shvati da se aktivisti
Dvadeset šestog jula nisu, niti će se odreći mogućnosti da
usmeravaju i rukovode narodom iz ilegale sa Sijera Maestre ili sa
grobova odakle nam naši mrtvi izdaju naređenja.
A ne odričemo se jer nismo mi, nego čitava jedna generacija ta
koja ima moralnu obavezu prema narodu Kube u pogledu
suštinskog rešavanja njegovih ogromnih problema.
A mi znamo samo da pobedimo ili da poginemo. Da borba neće
biti nikad teža nego što je bila kada nas je bilo samo dvanaestorica,
kada na celoj Sijeri nismo imali jedan organizovan narod spreman
na borbu, kada nismo kao danas imali jednu moćnu i disciplinovanu
organizaciju u celoj zemlji, kada nismo mogli da računamo na
veličanstvenu podršku masa što se pokazalo prilikom pogibije našeg
nezaboravnog Franka Paisa.
Nije potrebno društvo da bi se dostojanstveno poginulo.

Fidel Kastro Rus

Sijera Maestra, 14. decembar 1957

[„Verde olivo“, 5. januar 1964.]

 Pino del Agva II

Početkom l958. uspostavljeno je izvesno primirje između naših

snaga i Batistinih trupa. Vojska je, međutim, i dalje izdavala
saopštenja u kojima se jednog dana govori o osmorici, drugog dana
o dvadeset trojici poginulih ustanika, a pri tom, naravno, oni nisu
pretrpeli nijedan gubitak. To je upravo bila tehnika koja je
preovladavala, naročito u zoni u kojoj je dejstvovala moja kolona,
gde se Sančez Moskera bavio imaginarnim bitkama protiv
pobunjeničkih snaga, ubijajući seljake čijim je leševima popunjavao
svoj radni list.
Poslednjih dana januara ukinuta je cenzura pa su novine, prvi
put sve do kraja rata, objavile neke vesti. Vladini krugovi su disali
vazduh primirja. Ramirez Leon, Batistin zakonodavac, pošao je na
imanje, možda čak i kao na spontani put, u pratnji odbornika iz
Manzanilja Lala Roke i jednog španskog novinara „Pari mača“
Menesesa, koji je napravio čitav niz razgovora na Sijeri.
U Sjedinjenim Državama su objavljene iscrpne izjave o
razotkrivanju Sporazuma iz Majamija, što ih je dao Komitet
Dvadeset šestog jula u izgnanstvu, na čijem čelu je bio Mario
Ljerena, a čiji je blagajnik bio Raul Čibas. (Ovi delegati su se tako
dobro osećali u tom delu sveta pa su očigledno Majami odabrali kao
svoje trajno boravište i u sadašnjim trenucima, možda, imaju slične
profesije kao i u doba oslobodilačkog rata, kada se činilo da su
pošteni ljudi.)
Intervuji sa Menesesom, koji su objavljeni u časopisu „Boemija“,
imali su odjeka i u celom svetu, ali, interno, bila je posebno
zanimljiva polemika između Masferera i Ramireza Leona, u tim
kratkotrajnim danima kada je havanska štampa objavljivala neke
vesti.
Cenzura je ukinuta u pet od šest provincija. Orijente je i dalje bio
sa ustavnim garancijama koje su ukinute, i sa cenzurom.
Sredinom januara grupa aktivista Pokreta „26. jul“ koja je
zarobljena prilikom silaska sa Sijere predstavljena je novinarima:
Armando Art, Havijer Pazos, Luis Buč i vodič po imenu Eulalio
Valjeho. Ova vest nije nezanimljiva, iako su drugovi svakodnevno
zatvarani a često i ubijani, jer je pokazatelj polemike koja se manje ili
više otvoreno vodila između dva dela Pokreta „26. jul“. Stigao mi je
odgovor na prilično nesuvislo pismo koje sam ja poslao drugu
Reneu Ramosu Laturu, ali osim toga kružila je i kopija mog pisma.
Armando Art mi je napisao pismo s polemičkom notom i nameravao
je da mi ga pošalje sa Sijere, kuda je pošao da se vidi sa Fidelom, ali
Fidel je pomislio da će to pismo izazvati novi odgovor, koji će sobom
povući još jedan, pa još jedan, do trenutka kada jedan od njih može
da padne u ruke neprijatelju, što nikome od nas ne bi odgovaralo.
Armandito je disciplinovano ispunio naređenje, ali je zaboravio
pismo u jednom od svojih džepova, pa kada je zarobljen, ono je bilo
kod njega.
Život Armanda Arta i njegovih drugova visio je o koncu u dane
kada su bili zatvoreni i odsečeni od sveta. Jenkijevska ambasada se
mobilisala ne bi li doznala uzrok ovim kontroverzama. Na osnovu
čitavog niza pojmova iznetih u uzajamnim argumentacijama,
neprijatelj je naslutio da se nešto dešava pa je načuljio uši.
Nezavisno od pribeleženog incidenta, Fidel je došao na ideju da
je bitno izvesti udarac koji će odjeknuti, koristeći okolnost da je
ukinuta cenzura i da se pripremamo za to.
Odabrana tačka je iznova Pino del Agva. Jednom smo ga uspešno
napali, ali od tog trenutka Pino del Agva je bio pod neprijateljskom
okupacijom. Čak i kada se trupe nisu mnogo razletale, njihov
poseban položaj na vrhu Maestre primoravao nas je na silna
obilaženja jer kretanje u zoni je uvek bilo opasno, tako da
poništavanje Pino del Agve kao isturene tačke vojske može da bude
od velikog strateškog značaja, a s obzirom na uslove štampe u
zemlji, može da ima i veliki nacionalni odjek.
Od prvih dana februara počele su grozničave pripreme i
ispitivanje zone, u čemu su ključni udeo imali meštani odatle,
Roberto Ruiz i Feliks Tamajo, obojica oficiri naše vojske u ovom
trenutku. Osim toga, pojačavali smo pripreme našeg najnovijeg
oružja, kojem smo pripisali izuzetnu važnost, reč je o M-26, zvanom
još i sputnjik. To je mala limena bomba koja se na početku bacala
preko komplikovanog aparata, neke vrste katapulta napravljenog od
kaiševa podvodne puške. Kasnije je usavršena tako da bi bila
aktivirana pucnjem iz puške, s metkom plotuna, što je omogućavalo
da artefakt stiže dalje.
Ove male bombe su zaista bile bučne, izazivale su preplašenost,
ali s obzirom na to da su jedino imale limeni oklop, njihova
smrtonosna moć je bila ograničena jer su zapravo nanosile samo
lakše povrede kada bi eksplodirale blizu nekog neprijateljskog
vojnika, ne računajući da je bilo veoma teško tačno podesiti da od
trenutka kada se upali fitilj do eksplozije, putanja u vazduhu bude
podudarna sa zamišljenim ciljem. Usled efekta okidanja prilikom
bacanja fitilj se često odvajao i mala bomba ne bi eksplodirala, tako
da je netaknuta padala u posed neprijatelju. Kada je ovaj dokučio
njeno funkcionisanje, prestao je da je se plaši; u prvoj bici je ipak
postigla svoj psihološki učinak.
Stvari su pripremane prilično minuciozno, napad se odigrao 16.
febuara, izveštaj naše vojske koji je objavljen u „El kubano libre“, a
koji ovde donosimo u celosti, jeste dosta verna sinteza onoga što se
desilo.
Strateški plan bio je vrlo jednostavan: znajući da se čitava jedna
vojna formacija nalazi u pilani, Fidel nije verovao da naše trupe
mogu da je zaposednu. On je nameravao da je napadnemo, da
uništimo straže, da je opkolimo i sačekamo na pojačanje, jer već smo
dobro znali da su trupe na putu znatno veštije od onih stacioniranih.
Postavljeno je više zaseda od kojih smo očekivali velike rezultate, a
na osnovu pretpostavke o putanji i brojnosti neprijatelja, svaku smo
stacionirali na određeno mesto i sastavili od potrebnog broja ljudi.
Napadom je lično rukovodio Fidel, čiji je Vrhovni štab bio
neposredno u vidokrugu pilane, na jednoj padini smeštenoj na
severnoj strani, odakle se imao odličan pogled na cilj. Na karti br. 2
može da se pogleda plan akcije: trebalo je da Kamilo napreduje
putem koji dolazi iz El Uvera prolazeći kroz Bajamesu. Njegove
trupe, koje su sačinjavale vod prethodnice Četvrte kolone, trebalo je
da zaposednu straže i da nastave proboj dokle teren to dopusti te da
tamo ostanu. Bekstvo stražara bi sprečio vod kapetana Raula Kastra
Merkadera, smeštenog pored puta koji vodi u Bajamo, i u slučaju da
bi hteli da se dokopaju reke Peladero, kapetan Giljermo Garsija bi ih
tamo sačekao sa 25 ljudi.
Kada bi se otvorila vatra, naš minobacač bi stupio u dejstvo, a on
je imao tačno šest granata i njime je rukovao Kijala, i potom bi
počela opsada. Jednom zasedom je rukovodio poručnik Vilo Akunja
na padini Virhena, sa zadatkom da presretne trupe koje bi došle iz
El Uvera, i nešto dalje prema severu, čekajući na trupe koje bi došle
iz Jaoa preko Vege de los Hobosa, gde se Lalo Sardinjas nalazio s
nekolicinom strelaca.
U toj zasedi prvi put je isprobana posebna vrsta mine koja se baš
i nije nešto pokazala. Drug Antonio Estevez (on je kasnije poginuo u
napadu na Bajamo) smislio je bio sistem za aktiviranje
neeksplodiranih avionskih bombi koristeći pucanj iz puške kao
detonator, pa smo artefakt postavili pretpostavljajući da će vojska
naići kroz tu oblast u kojoj smo imali tako malo snaga. Desila se
žalosna zabuna: drug zadužen da najavi dolazak neprijatelja, vrlo
neiskusan i vrlo nervozan, dao je znak uzbune kada se civilni
kamion penjao. Mina je proradila a vozač kamiona je bio nevina
žrtva ovog novog razornog oružja koje je, nakon poboljšanja,
postalo zaista delotvorno.
U zoru 16. februara Kamilo je pošao da zauzme straže, ali naši
vodiči nisu predvideli da se stražari noću povlače do mesta vrlo
blizu logora, tako da im je trebalo vremena da otpočnu napad;
pomislili su da su promašili mesto pa su svaki korak pravili veoma
oprezno a da nisu primetili kakav je to bio manevar. Za
prevaljivanje tih petsto metara između dve tačke, Kamilu i njegovoj
grupi od 20 ljudi, koji su išli jedan za drugim, bilo je potrebno ne
manje od sata.
Na kraju su stigli do kuća. Stražari su bili postavili osnovni sistem
za uzbunu: po zemlji su razvukli konopce o koje su bile vezane
limenke, a one bi zveckale kada bi se nagazio ili dotakao konopac.
Međutim, u isto vreme su ostavili i neke konje na ispaši, pa kada je
prethodnica kolone naišla na alarm, pomislili su da je to zbog konja.
Tako je Kamilo praktično uspeo da stigne do vojnika.
S druge strane, naš nadzor je bio pun zebnje zbog časova koji su
proticali a nikako da počne željno očekivani napad; konačno se
začuo prvi pucanj koji je označavao početak borbe, kada je krenulo
naše bombardovanje sa šest minobacača, što se završilo uglavnom
jadno.
Stražari su videli ili čuli kako prvi napadači otpočinju napad;
jednim rafalom kojim je započeta borba ranili su druga Gevaru, koji
će posle izdahnuti u našoj bolnici. Za nekoliko minuta Kamilove
snage su raznele odbranu, zaplenile su 11 komada oružja (među
njima dva puškomitraljeza), a zarobljena su tri stražara (pored toga
je bilo 7 ili 8 poginulih), ali odmah je u kasarni organizovan otpor,
pa su naši napadi zaustavljeni.
U nastavku su poručnici Noda i Kapote, kao i borac Rajmundo
Lijen, poginuli u pokušaju da nastave proboj. Kamilo je ranjen u
butinu, i Vireljes, zadužen za upravljanje mitraljezom, morao je da
se povuče i da ga ostavi. Uprkos rani, kad se već razdanjivalo a
usred paklene paljbe, Kamilo se vratio nazad ne bi li spasao oružje.
On je opet ranjen, ali je imao neviđenu sreću da mu metak uđe kroz
trbuh i izađe sa strane, a da nijedan vitalni organ nije oštećen. Dok
su spasavali Kamila, a gubeći mitraljez, još jedan drug, po imenu
Luis Masijas, ranjen je pa se vukao po žbunju prema suprotnom
mestu od povlačenja svojih drugova i tamo ga je zadesila smrt.
Nekoliko odsečenih boraca, iz pozicija blizu kasarne, bombardovali
su je sputnjicima ili M-26, sejući konfuziju među vojnicima. Giljermo
Garsija nije nikako uspeo da učestvuje u ovoj bici jer stražari nisu ni
pokušali da izađu iz svojih skrovišta, nego su, kao što se
pretpostavljalo, odmah pozvali u pomoć putem radija.
Sredinom prepodneva situacija je iznova bila mirna u celom
kraju, ali s naših pozicija, pri Vrhovnom štabu, čuli smo poviku koja
nas je veoma uznemiravala jer smo otprilike razabirali sledeće: „Eno
ga Kamilov mitraljez“, dok su ispaljivali rafal. Zajedno sa
izgubljenim mitraljezom na tronošcu, Kamilo je ostavio i kapu sa
ispisanim imenom u zadnjem delu pa su se stražari na taj način
nama podsmevali. Naslućivali smo da se nešto desilo, ali celog dana
veza sa trupama smeštenim na drugoj strani nije mogla da bude
uspostavljena, dok je Kamilo, kome je Serhio del Valje ukazivao
pomoć, odbijao da se povuče pa su ostali tamo u iščekivanju.
Ostvarivala su se Fidelova predskazanja: iz Oro de Gise,
formacija pod vođstvom kapetana Sijere slala je špic svoje
prethodnice da ispita šta se dešava kod Pino del Agve. Na nju je
čekao ceo vod Paka Kabrere, nekih 30 ili 35 ljudi postavljenih na
način koji se vidi na mapi 3, pored puta, na padini zvanoj Kable,
upravo zato što je tamo jedan kabl kojima se pomaže vozilima da
savladaju taj težak uspon. Naše čete su bile stavljene pod komandu
poručnikâ Sunjola, Alama, Rejesa i Vilijema Rodrigeza. Pako
Kabrera je bio tamo kao šef voda, ali su Paz i Duke, ispred puta, bili
zaduženi da zaustave špic prethodnice. Mala neprijateljska snaga je
nastavila da napreduje, ali je potpuno uništena: 11 poginulih, 5
ranjenih zarobljenika, kojima je ukazana pomoć u jednoj kući u kojoj
su i ostali. (Tada je zarobljen i potporučnik Laferte, koji je sada s
nama.) Zaplenjeno je 12 pušaka, među njima i dve M-1 i jedan
puškomitraljez, kao i jedan „džonson“.
Jedan ili dva vojnika koji su uspeli da pobegnu preneli su vest u
Oro de Gisu. Kad su čuli tu vest, ljudi iz Oro de Gise verovatno su
zatražili pomoć, ali između Gise i Oro de Gise upravo je bio
postavljen Raul Kastro sa svim svojim snagama, jer je to bila tačka za
koju smo pretpostavili da će njome najverovatnije pristići straže u
pomoć napadnutima kod Pino del Agve. Raul je razmestio svoje
snage tako da će Feliks Pena zatvoriti sa prethodnicom put
pojačanju i odmah će potom sa svojom četom, zatim sa četom Sira
Frijasa, kao i onom pod direktnom Raulovom komandom, napasti
neprijatelja, dok će Efihenio zatvoriti obruč iz pozadine.
Jedan detalj je u tom trenutku prošao nezapaženo: dva
bezopasna i ošamućena seljaka, koja su prošla kroz sve položaje
noseći petlove ispod miške, bila su zapravo vojnici vojske Oro de
Gise, poslati upravo zato da ispitaju put. Oni su mogli da vide
raspored naših trupa pa su o tome izvestili svoje drugove u Gisi,
zbog čega je Raul bio prinuđen da odoli ofanzivi koju mu je vojska,
znajući njegove položaje, priredila sa visine koje se domogla pa je
usledilo dugo povlačenje tokom kojeg je izgubljen jedan čovek,
Florentino Kesada, dok je drugi ranjen. Put koji dolazi iz Bajama
prolazeći kroz Oro de Gisu bio je jedini kojim je vojska pokušala da
se probije. Iako je Raul bio prinuđen da se povlači budući da mu je
položaj bio ispod puta, neprijateljske trupe su veoma sporo
napredovale putem i celog tog dana se nisu pojavile. Mapa 4
pokazuje manevar u glavnim crtama. Tog dana smo bili izloženi
stalnom napadu B-26 kojim je vojska mitraljirala padine bez drugog
rezultata nego da nam pravi smetnje i navodi na posebne mere
opreza. Fidel je bio razdragan zbog bitke a u isto vreme i zabrinut
zbog sudbine drugova pa se više puta izložio opasnosti više nego što
treba. To je dovelo do toga da mu nekoliko dana kasnije
posredstvom grupe oficira pošaljemo dokument, koji prenosimo,
moleći ga u ime revolucije da svoj život ne izlaže nepotrebno
opasnosti. Taj pomalo detinjast dokument, koji smo sačinili
podstaknuti altruističkim željama, verujemo da nije zavredeo
nijedno njegovo čitanje, i suvišno je reći, i da ga je pročitao, ne bi se
na njega obazirao.
Uveče sam u više navrata ponovio da je moguć napad kao taj što
ga je Kamilo izveo i da se savladaju stražari postavljeni kod Pino del
Agve. Činilo se da Fidel nije pristalica ove ideje, ali je na kraju
pristao da probamo, šaljući jednu snagu pod komandom Eskalone u
sastavu vodova Ignasija Pereza i Raula Kastra Merkadera. Ovi
drugovi su prišli i uradili sve što je moguće da stignu do kasarne, ali
žestoka vatra vojnika ih je odbijala, pa su se povukli ne pokušavajući
više novi napad. Zatražio sam da mi se poveri komanda snage, na
šta je Fidel pristao na jedvite jade. Moja je zamisao bila da priđemo
što bliže i da sa molotovljevim koktelima, koje smo bili napravili od
benzina pronađenog u pilani, zapalimo kuće sve od drveta i da ih
nateramo da se predaju ili da se razbeže bez reda, nakon čega ćemo
ih mi sustići svojom paljbom. Dok smo upravo stizali na mesto bitke
spremajući se da zauzmemo pozicije, primio sam ovaj mali Fidelov
dopis:

16. februar 1958

Če,
Ako sve zavisi od napada sa ove strane, bez Kamilove i
Giljermove podrške, mislim da ne bi trebalo izvesti ništa pogibeljno
jer preti opasnost da pretrpimo mnogo gubitaka a da ne postignemo
cilj.
Veoma ozbiljno ti preporučujem da se paziš. Ovo je strogo
naređenje, nemoj zauzeti poziciju borca. Postaraj se da dobro
upravljaš ljudima jer to je ono što je neophodno u ovom trenutku.

Fidel

Osim toga, Almeida, koji mi je doneo poruku, usmeno mi je

rekao da pod svojom odgovornošću mogu da napadnem, u skladu
sa pismom, ali da on (Fidel) nije saglasan s time. Osećao sam teret
strogog naređenja da ne stupim u borbu, mogućnost gotovo
neizbežnu da će poginuti više boraca i neizvesnost da li će kasarna
biti osvojena, ne znajući raspored Giljermovih i Kamilovih snaga
koje su bile odsečene, a sva odgovornost je bila na mojim plećima.
To je bilo previše za mene, pa sam pognute glave krenuo putem
svog prethodnika Eskalone.
Narednog dana ujutru, tokom stalnog nadletanja aviona, izdato
je naređenje o opštem povlačenju i, nakon nekoliko pucnjeva iz
oružja s teleskopskim nišanom na vojnike koji su počeli da izlaze iz
svojih skloništa, postepeno smo se povlačili kroz zemljane gudure
Maestre.
Kao što može da se vidi iz zvaničnog saopštenja koje smo tada
napravili, neprijatelj je imao od 18 do 25 poginulih a zaplenjene su
33 puške, 5 mitraljeza i dosta municije. Spisku navedenih poginulih
treba dodati i pogibiju druga Luisa Masijasa, o kome tada nismo
ništa znali, kao i još nekih drugova poput Luisa Olazabala i Kiroge,
ranjenih u različitim akcijama produžene bitke. U novinama „El
mundo“ od 19. februara pojavila se sledeća informacija:
„El mundo, sreda 19. februar 1958. Izdato saopštenje o
pogibiji 16 ustanika i 5 vojnika. Ne zna se da li je Gevara
ranjen. Vrhovni štab vojske izdao je juče u pet po podne
saopštenje kojim se poriče da je uopšte bilo neke važnije bitke
s pobunjenicima kod Pino del Agve, južno od Bajama. U
zvaničnom saopštenju se isto tako priznaje da je ’došlo do
ponekog okršaja između izviđačkih patrola vojske i
pobunjeničkih grupa’, dodajući da se u trenutku izdavanja
saopštenja ’broj poginulih kod pobunjenika penje na 16, dok
kao posledicu pomenutih okršaja, vojska ih ima 5’. Što se tiče
ranjavanja poznatog argentinskog komuniste Če Gevare,
dodaje se u saopštenje, do sada to nije moglo da bude
potvrđeno. O prisustvu ustaničkog vođe u tim okršajima ne
može ništa da se potvrdi osim da je i dalje skriven po
nepristupačnim jamama Sijera Maestre.“
Nešto kasnije, ili možda već u tom trenutku, Sosa Blanko je
prouzrokovao pokolj u Oro de Gisi, a on je bio ubica koji je u prvim
danima januara 1959. umro pred streljačkim vodom.
Dok je diktatura mogla jedino da potvrdi da je Fidel i dalje
„skriven u nepristupačnim jamama Sijera Maestre“, trupe pod
njegovom ličnom komandom tražile su od njega da se ne izlaže bez
potrebe opasnosti, a neprijateljska vojska se nije penjala do naših
baza. Nešto kasnije, zaselak Pino del Agva je raseljen, čime smo
upotpunili oslobođenje zapadne oblasti Maestre.
Svega nekoliko dana nakon te bitke odigrao se jedan od
najznačajnijih događaja tokom sukoba: Treća kolona, pod vođstvom
komandanta Almeide, kreće iz oblasti Santijaga, a Šesta kolona
„Frank Pais“, pod komandom Raula Kastra Rusa, prelazi istočne
ravnice, zalazi u Mangos de Baragvu, prelazi u Pinares de Majari i
potom obrazuje Drugi istočni front „Frank Pais“.

Pino del Agva

Pino del Agva je zaselak na vrhu Maestre u blizini vrha

Bajamesa. Njega je branila vojna formacija kapetana Gere, veoma
dobro ušančena i utvrđena. To je najisturenija tačka na Sijera
Maestri. Cilj napada nije bilo zaposedanje pilane, nego
uspostavljanje obruča koji će naterati vojsku da pošalje trupe u
pomoć. Situacija najbližih trupa je bila sledeća: kod San Pabla de
Jaoa, ljudstvo Sančeza Moskere na nekih dvanaest kilometara od
pilane; kod Ora ljudstvo kapetana Sijere, na nekih šest kilometara;
na dvadeset pet kilometara nalazi se El Uvero s mornaričkim
garnizonom; druga mesta odakle se očekuju pojačanja bila su Gisa i
Bajamo. Naše snage su bile postavljene da presretnu sve puteve koji
polaze od tih mesta ka Pino del Agvi.
U pola šest ujutru 16. februara napad su započele snage Četvrte
kolone, pod komandom kapetana Kamila Sijenfuegosa. Napad je bio
tako silovit da su straže savladane bez ikakve teškoće prouzrokujući
neprijatelju 8 poginulih, 4 zarobljenika i nekoliko ranjenika. Od tog
trenutka intenzivira se neprijateljski otpor tako da su na našoj strani
poginuli poručnici Hilberto Kapote i Enrike Noda, kao i drug
Raimundo Lijen; drug Anhel Gevara je teško ranjen pa je preminuo
nekoliko dana kasnije u nekoj od naših poljskih bolnica.
Obruč je potrajao ceo dan, pri čemu su se kretale snage Ora,
sastavljene od 17 ljudi, radi ispitivanja u pravcu Pino del Agve. Te
snage su na prepad zatečene i potpuno uništene, zarobljena su 3
ranjenika koja su ostavljena u kućama seljaka, zbog nemogućnosti
transporta. Vođa kolone, potporučnik Evelio Laferte, bio je
zarobljen. Samo dva čoveka, po svoj prilici ranjena, uspela su da
pobegnu, a ostali su poginuli u akciji.
Snage koje su branile puteve iz Jaoa i El Uvera morale su da
ostanu neaktivne pošto se te trupe nisu pomerile sa svojih položaja.
Kolona komandanta Raula Kastra Rusa morala je da se bori u vrlo
kritičnoj situaciji jer njegovi ljudi nisu smeli da pucaju na
neprijatelja, pošto je ovaj napredovao iza živog zida ženâ i seoske
dece. U toj akciji je poginuo drug Florentino Kesada. Nepoznati su
nam gubici koje je pretrpela vojska.
Nekoliko sati pošto se povukla kolona komandanta Raula Kastra,
vojska se probila do naših položaja, gde je još bilo grupâ preplašenih
i razoružanih seljaka koji su se sklonili po kolibama da bi izbegli
bitku. Naređeno je tada da izađu svi koji su se tako sklonili i na njih
je bez milosti otvorena mitraljeska paljba pa ih je tako 13 ubijeno,
većinom ženâ i dece. Oni koji su ranjeni u toj „slavnoj” akciji vojske
prebačeni su u Bajamo da im se ukaže pomoć, i to su oni koji se
navode u prvim zvaničnim ili nezvaničnim izveštajima o bici.
Uprkos maglovitom danu, sve vreme su borbeni avioni
mitraljezom gađali pozicije koje su držale naše snage, ali one nisu
pretrpele nikakvu štetu. U podne 17. februara naše snage su se
povukle iz Pino del Agve, kada je akcija zatvorena novim napadom
kod Ora delovanjem delova Šeste kolone. Nije poznat ishod ovog
novog okršaja što se tiče neprijatelja, među našim snagama nema
novosti.
Konačni bilans je sledeći: neprijatelj je imao od 18 do 25
poginulih, koliko i ranjenih, i 5 zarobljenika. To su potporučinik
Evelio Laferte, vojnici Erasmo Jera, Fransisko Travijeso Kamačo,
Seferino Adrijan Truhiljo i Bernardo San Bartolome Martinez Karal
(ovaj poslednji ranjen); 33 puške, 5 mitraljeza i puno municije. Naše
trupe su pretrpele pomenute gubitke, plus 3 ranjenika, od kojih je
jedan kapetan Kamilo Sijenfuegos; svi lakše ranjeni.
Kod Pino del Agve nije u potpunosti ostvaren ambiciozni plan
koji je osmislio Vrhovni štab naše vojske, ali je izvojevana potpuna
pobeda nad vojskom, podrivajući još i više njen borbeni moral koji je
bio u padu, i pokazujući celoj naciji rastuću snagu revolucije i naše
revolucionarne vojske, koja se sprema da siđe u ravnicu i nastavi
svoje pobede.
 [„El kubano libre“, Sijera Maestra, februar 1958.]

Komandantu
dr Fidelu Kastru
Sijera Maestra, 19. februar 1958

Druže,

Zbog neodložne potrebe i pritisnutosti vladajućim okolnostima,

rukovodstvo, kao i sve odgovorno osoblje koje se bori u našim
redovima, želi da Vas informiše o mišljenju trupe u vezi s Vašim
prisustvom na bojnom polju.
Molimo Vas da preinačite stav koji uvek zauzimate, pošto
nehotice dovodi u opasnost uspeh naše oružane borbe, a pre svega
ostvarenje ciljeva istinske revolucije.
Znajte, druže, da ovo nije ni u kakvoj vezi s bilo kakvom
sektaškom pobudom kojom bi se išlo za isticanjem bilo kakve
nadmoći. Jedino nas pokreće, a da nam pri tom ni trenutka ne
ponestaje privrženosti prema Vama i uvažavanja koje zaslužujete,
ljubav prema otadžbini, prema našoj stvari, prema našim idejama.
Bez ikakvog samoljublja, trebalo bi da shvatite kakva
odgovornost počiva na Vama, kao i kakve želje i nade u Vas polažu
prošle, sadašnje i buduće generacije. Svesni svega toga, treba da
prihvatite ovu molbu kao imperativ, možda pomalo i drzak i
zahtevan. Ali to se čini zbog Kube i za Kubu, pa Vam zato tražimo
još jednu žrtvu.

Vaša braća u borbi i u idealima

Komandant: Če
Pomoćnik komadanta: Huan Almeida
Selija Sančez
Raul Kastro Ruz
Siro Frijas
H. Martinez Paez
S. Valje
H. Ramon Mačado
Luis Krespo
Feliks Pena
Pako Kabrera
Giljermo Garsija
Ignasio Perez
Manuel Fahardo
Vitalio Akunja
Ramiro Valdes
Delio Homez Očoa
Eduardo Sardinjas
Kamilo Sijenfuegos
Raul Kastro Merkader
Efihenio Ameiheira
Luis Orlando Rodrigez
Marin
Universo Sančez
Hose Kijala
Idelfredo Figerero Rio
Markos Borero
Orasio Rodrigez
Kaliksto Garsija M.
R. Himenez Lahe
Hose Sotomajor
Ernesto Kasiljas
Fernando Vireljes Injigez
Abelardo Kolome Ibara
Umberto Rodrigez Dijaz
H. Diz
Ermes Kardero
Olvein Boteljo
F. Viljegas
Armando Velis

[„Verde olivo“, 19. februar 1964.]

 Između dva perioda

Aprila i juna 1958. mogla su se uočiti dva pôla pobunjeničkog

talasa.
Počev od februara, nakon bitke kod Pino del Agve, taj talas je
postepeno rastao preteći da se pretvori u nezadrživu lavinu. Narod
je ustajao protiv diktature u celoj zemlji, a posebno u Orijenteu.
Nakon propasti generalnog štrajka na koji je pozvao Pokret, talas se
smanjio i u junu se nalazio na najnižoj tački, kada su trupe diktature
sve više stezale obruč oko Prve kolone.
Prvih dana aprila Kamilo je izašao iz skloništa na Sijeri prema
Kautu, gde će biti imenovan za komandanta Druge kolone „Antonio
Maseo“, pa je izveo nekoliko zapanjujućih podviga u ravnicama
Orijentea. Kamilo je prvi komandant vojske koji je pošao u ravnicu
da se bori s moralom i delotvornošću vojske sa Sijere, dovodeći
diktaturu u veoma neugodnu situaciju sve do poraza od 9. aprila,
kada će se vratiti na Sijera Maestru.
Pod okriljem okolnosti, u danima porasta revolucionarnog talasa
stvoren je čitav niz logora sastavljenih od ljudi koji su jedva čekali da
se bore, kao i od onih koji su jedino razmišljali o tome da im
uniforma ostane čista do trijumfalnog pohoda na Havanu. Posle 9.
aprila, kada je kontraofanziva diktature uzela maha, ove grupe su
počele da nestaju ili da se priključuju Sijeri.
Moral je toliko opao da je vojska osetila potrebu da nešto
preduzme pa je pripremila letke koje je bacala iz vazduha u
ustaničkim krajevima. Na letku je pisalo sledeće:

Sunarodniče,
Ako si još uvek na selu ili na brdu zbog toga što si bio
upleten u ustaničke zavere, imaš priliku da ispraviš grešku i
da se vratiš u krilo svoje porodice.
Vlada je naredila da se tvoj život poštuje i da budeš poslat
kući ako odložiš oružje i prihvatiš zakon.
 Prijavi se guverneru provincije, gradonačelniku svoje
opštine, svom prijatelju u kongresu, najbližem vojnom,
pomorskom ili policijskom odseku, ili bilo kojoj crkvenoj
vlasti.
Ako si na čistini, donesi svoje oružje na ramenima, držeći
ruke uvis.
Ako se prijavljuješ u gradskoj sredini, sakrij svoje oružje na
sigurno mesto kako bi ga prijavio pa ono bilo odmah
pokupljeno.
Učini to ne gubeći vreme jer će operacije za potpuno
smirivanje biti nastavljene najvećim intenzitetom u zoni gde
se ti nalaziš.

Posle su objavljivali fotografije onih koji su se prijavili, neki su to

stvarno učinili, a neki nisu. Očigledno je bilo da
kontrarevolucionarni talas raste. Na kraju će se skršiti na vrhovima
Sijere, ali krajem aprila i početkom maja taj talas je i dalje rastao.
Naš zadatak u toj prvoj fazi posmatranog perioda sastojao se u
tome da održimo front koji je zauzimala Četvrta kolona, a koji je
sezao blizu naselja rudnika Buejsito. Tamo je bio ušančen Sančez
Moskera, i naša borba se svodila na povremene okršaje jer ni jedna
ni druga strana nisu htele da se upuste u odlučujući boj. Mi smo ih
noću gađali iz naših M-26, ali su oni već znali slabu smrtonosnu moć
tog oružja pa su jednostavno razapeli veliku žičanu mrežu, gde je
punjenje TNT eksploziva pucalo u svojim čaurama od limenki
kondenzovanog mleka, i time samo stvaralo veliku buku.
Naš logor je u nekom trenutku bio smešten na neka dva
kilometra od Minasa, u oblasti zvanoj La Otilija, u kući tamošnjeg
zemljoposednika. Tamo smo pratili kretanje Sančeza Moskere i iz
dana u dan su se dešavale neobične čarke. Otpadnici bi zorom
krenuli da pale kolibe seljaka, kojima bi sve oduzeli, pa bi se povukli
pre nego što bismo mi intervenisali, a drugim prilikama bi napali
neke od naših streljačkih snaga rasejanih u kraju, terajući ih u
bekstvo. Seljak za koga bi se posumnjalo da je u dosluhu s nama bio
bi ubijen.
Nisam nikad uspeo da saznam zašto je Sančez Moskera dozvolio
da se komotno smestimo u kući, u prilično ravnoj oblasti oskudne
vegetacije, a da ne pozove neprijateljsku avijaciju da nas napadne.
Nagađali smo da njemu nije stalo do zapodevanja borbe, a da neće
da avijacija vidi koliko su trupe blizu jer bi onda morao da objasni
zašto neće da napadne. Međutim, kao što sam rekao, čarke između
naših snaga su se ponavljale.
Jednog od tih dana pošao sam s pomoćnikom da se nađem sa
Fidelom, koji je tada bio na Hibaru, trebalo je puno pešačiti,
praktično ceo dan. Pošto sam proveo jedan dan s Fidelom, narednog
dana smo krenuli nazad prema našoj kasarni u La Otiliji. Iz razloga
kojeg se ne sećam, moj pomoćnik je morao da ostane pa sam bio
prinuđen da prihvatim novog vodiča. Deo puta se odvijao po
automobilskom drumu, posle se ulazilo u vijugava imanja
prekrivena pašnjacima. U toj poslednjom etapi, već blizu kuće,
ugledali smo neobičan prizor: na svetlosti punog meseca koji je
jasno obasjavao okolinu, u nekom od tih zatalasanih maneža, s
rasutim palmama, ukazao se čitav red uginulih mulaca, od kojih su
neki bili osedlani.
Kada smo sišli s konja da pregledamo prvog mulca i kada smo
videli rane od metaka, izraz lica kojim me je vodič pogledao
podsetio me je na kakav kaubojski film: glavni junak filma stiže sa
svojim drugom i vidi konja ubijenog strelom. On izgovara nešto kao
„to su Sijuksi“ pa namešta prigodan izraz. Takav je bio izraz
vodičevog lica, a možda i mog, ali ja nisam previše mario da sebe
sada ispitujem. Nekoliko metara odatle nalazio se drugi mulac,
potom treći, pa četvrti i peti ubijeni mulac. To je ustvari bio konvoj
koji je trebalo da nas snabde a koji je Sančez Moskera presreo,
mislim da je i neki civil ubijen. Vodič je odbio da nastavi sa mnom,
reče da ne poznaje teren i jednostavno je uzjahao svog konja pa smo
se prijateljski rastali.
Ja sam imao „beretu“ i držeći je otkočenu poveo sam konja za
uzde, pa sam zašao u prve plantaže kafe. Kad sam stigao do jedne
napuštene kuće, zaglušujuća buka me iznenadi tako da sam umalo
pripucao, ali bila je to samo svinja, a i ona se uplašila mog prisustva
kao ja njenog. Polako i s puno opreza obišao sam tih stotinak metara
koji su me odvajali od našeg položaja, te sam ga zatekao potpuno
napuštenog. Nakon poduže potrage pronašao sam druga koji je
ostao da spava u kući.
Universo, koji je ostao da vodi trupu, bio je naredio evakuaciju
kuće predviđajući neki napad u toku noći ili u zoru. Pošto su trupe
bile dobro raspoređene u odbrani mesta, prilegao sam da spavam s
jedinim pratiocem. Cela ta scena za mene nema drugi značaj osim
zadovoljstva koje sam osetio što sam prebrodio strah tokom puta, za
koji mi se tada učinilo da je beskonačan dok nisam najzad sam stigao
do komandnog mesta. Te noći sam se osetio hrabrim.
Ali najteži okršaj sa Sančezom Moskerom usledio je u malom
naselju zvanom Santa Rosa. Kao i uvek, u zoru su javili da je Sančez
Moskera tamo pa smo se brzo uputili na to mesto. Ja sam imao mali
napad astme pa sam jahao na doratu, s kojim sam se sprijateljio.
Borba se širila fragmentarno u različitim pravcima. Trebalo je
odustati od jahanja. Sa grupom ljudi koji su bili sa mnom zauzeli
smo poziciju na malom brežuljku, raspoređujući se na dve do tri
različite visine. Neprijatelj je ispaljivao nekoliko granata bez
prevelike preciznosti.
U nekom trenutku paljba je uzela maha s moje desne strane pa
sam krenuo da obiđem te položaje, ali na pola puta se razmahala i s
leve strane, pa sam poslao svog pomoćnika ne znam na koju stranu i
ostao sam sâm između dve vatre. S moje leve strane, snage Sančeza
Moskere su se nakon granatiranja popele padinom sred neviđene
ciče. Naši ljudi, nedovoljno iskusni, nisu uspeli da ispale više, no tek
pokoji sporadični pucanj i u trku su se sjurili niz padinu. Sam na
jednom ogoljenom manežu, video sam kako se pojavljuju vojničke
kacige. Jedan od neprijateljskih vojnika potrča niz padinu jureći naše
borce koji su se zavlačili u plantaže kafe. Pucao sam „beretom“ ali
ga nisam pogodio, i odmah potom nekoliko pušaka me je
lokalizovalo i počelo da gađa u mene. Dao sam se u cikcak trk
noseći na ramenima hiljadu metaka u ogromnoj kožnoj futroli, i čuo
sam kako me neprijateljski vojnici prezrivo pozdravljaju. Kad sam
stigao blizu zaklona drveća, pištolj mi je ispao. Moj jedini
dostojanstveni potez tog tužnog jutra bio je taj što sam se vratio,
pokupio pištolj i opet potrčao, pri čemu me je ovog puta pozdravila
prašina koju su oko mene dizali ispaljeni meci. Kada sam pomislio
da sam na sigurnom, ne znajući šta je sa drugovima niti kakav je
rezultat ofanzive, ostao sam da predahnem zaklonjen iza velike
stene na brdu. Astma se smilovala pa mi je dopustila da potrčim
nekoliko metara, ali sada mi se svetila i srce je žestoko tuklo u
grudima. Čuo sam kako se lomi granje jer su se neki ljudi
približavali, a nije bilo moguće pobeći dalje (a to je ono što sam
zapravo voleo da učinim). Ovoga puta to je bio naš drug koji se kao
regrut izgubio čim se priključio trupi. Njegova utešna rečenica je
otprilike glasila: „Ne brinite, komandante, ja ću umreti s vama“.
Meni se nije baš umiralo, nego sam poželeo da ga nešto na njegovu
majku podsetim, čini mi se da to ipak nisam uradio. Tog dana sam
se osetio kukavicom.
Uveče smo razmotrili sve događaje: jedan sjajan drug, prezivao
se Marinjo, poginuo je u nekoj od čarki. Što se tiče ostalog, rezultati
su po neprijatelja bili veoma bedni. Leš jednog seljaka s metkom u
ustima, ko zna zašto ubijenog, bilo je sve što je podsećalo na
povlačenje vojske s tog položaja. S malom boks-kamerom
argentinski novinar Horhe Rikardo Maseti, koji je prvi put došao da
nas poseti na Sijeri, i s kojim ćemo kasnije uspostaviti duboko i
trajno prijateljstvo, napravio je fotografiju ubijenog seljaka.
Posle tih bitaka povukli smo se s La Otilije, ali kao komandanta
Četvrte kolone već me je smenjivao Ramiro Valdes, koji je tih dana
unapređen. Izašao sam iz zone u pratnji male grupe boraca, da
preuzmem školu regruta u kojoj treba da prođu kroz obuku ljudi
koji će morati da prevale put od Orijentea do Las Viljasa. Uz to,
trebalo je obaviti pripreme za ono što je na pomolu: ofanziva vojske.
Svi naredni dani, krajem aprila i početkom maja, posvećeni su
pripremama defanzivnih tačaka i pokušaju da se do padina dopremi
što veća količina namirnica i lekova kako bi se izdržalo to što će
uslediti – velika ofanziva.
Kao uporedni zadatak nastojali smo da naplatimo porez
proizvođačima šećera i stočarima. Tih dana je došao do nas Remihio
Fernandez, stočarski posednik: on je nudio brda i doline, ali je
zaboravio na obećanja čim je stigao u ravnicu.
Ni proizvođači šećera nisu ništa dali. Ali posle, kada je naša
snaga bila solidna, mi smo to nadoknadili, mada smo dane ofanzive
proveli bez neophodnih stvari za našu odbranu.
Nešto kasnije, Kamilo je pozvan da bolje pokrije našu malu
teritoriju u kojoj je bilo neprocenjivo bogatstvo: jedan radio-
prijemnik, poljske bolnice, skladište municije i, pored toga,
aerodrom smešten na padinama La Plate, na koji je mogao da sleti
laki avion.
Fidel se držao načela da nisu bitni neprijateljski vojnici već broj
ljudi koji je nama potreban da bi pozicija bila neranjiva, te da toga
treba da se držimo. To je bila naša taktika i zbog toga su se sve naše
snage stacionirale oko komande, kako bi front bio kompaktan. Nije
bilo više od dvesta upotrebljivih pušaka kada je 25. maja počela
očekivana ofanziva sred jednog Fidelovog mitinga seljacima, na
kome je s njima raspravljao o uslovima pod kojima će moći da se
obavi berba kafe, pošto vojska nije dopuštala da se nadničari penju
radi toga.
Fidel je pridobio nekih 350 seljaka koje je veoma zanimalo kako
će da reše problem berbe kafe. Fidel je predložio da se stvori novac
na Sijeri kako bi radnici bili isplaćeni, te da se donesu šeširi i vreće
za pakovanje, da se stvore radne zadruge i jedna komisija za
nadzor. Uz to, gerilska vojska se nudila da pripomogne u berbi. Svi
ti predlozi su prihvaćeni, ali kada se sam Fidel spremao da okonča
skup, počelo je mitraljiranje, neprijateljska vojska se sudarila s
ljudima kapetana Anhela Verdesije i njena vojska je gađala okolinu.

[„Verde olivo“, 23. avgust 1964.]

 Odlučujući sastanak

Skoro čitavog 3. maja 1958. na Sijera Maestri, kod Mompijeovih

visova, odvijao se sastanak koji je do sada bio gotovo nepoznat, ali
koji je bio od izuzetne važnosti u pogledu revolucionarne strategije.
Od prvih jutarnjih časova pa sve do dva po podne, analizirane su
posledice poraza od 9. aprila i razlozi tog poraza, pa su preduzete
neophodne mere za reorganizaciju Pokreta i prevazilaženje
nedostataka koji su nastali usled pobede diktature.
Mada ja nisam pripadao Nacionalnoj direkciji, pozvan sam da
učestvujem na sastanku na predlog drugova Faustina Pereza i
Renea Ramosa Latura (Danijela), koje sam ranije bio podvrgao
žestokim kritikama. Pored imenovanih, bili su prisutni Fidel, Vilma
Espin (u ilegali zvana Debora), Njiko Tores, Luis Buč, Selija Sančez,
Marselo Fernandez (Sojilo u to doba), Ajdee Santamarija i David
Salvador, a u podne nam se pridružio Enso Infante (Bruno).
Sastanak je bio napet jer je trebalo proceniti delovanje drugova iz
Ravnice, koji su se do tog trenutka praktično bavili pitanjima
Pokreta „26. jul“. Na tom sastanku su donete odluke iz kojih je
izbijao moralni autoritet Fidela i njegov neosporan ugled, kao i
uverenje većine tamo prisutnih revolucionara da su zaista
napravljeni propusti. Direkcija Ravnice je omalovažila neprijateljsku
snagu i precenila svoju sopstvenu, ne računajući primenjene metode
njenog delovanja. Ali najvažnije jeste to što su se razmatrala i
ocenjivala dva koncepta koja su bila u sukobu tokom čitave
prethodne etape vođenja rata. Gerilski koncept će izaći kao
pobednik i učvrstiće Fidelov ugled i autoritet pa će Fidel biti
postavljen za vrhovnog komandanta svih snaga, uključujući tu i
miliciju – koja je do tog trenutka bila pod upravom Ravnice, kao što
će biti postavljen i za generalnog sekretara Pokreta.
Bilo je žučnih rasprava prilikom analize učešća svakog od
učesnika razmotrenih događaja, ali je možda najžučnija bila ona
između predstavnika radnika koji su se protivili učešću Socijalističke
narodne partije u organizaciji borbe. Analiza štrajka je pokazala da
su pripreme za njega i njegovo izvođenje patile od subjektivizma i
pučističkih stavova. Veličanstveni aparat koji je Pokret „26. jul“
mislio da drži u rukama u vidu organizovanih radničkih ćelija srušio
se kao kula od karata u trenutku akcije. Pustolovna politika
radničkih prvaka pretrpela je poraz pred neumoljivom stvarnošću,
ali nisu oni bili jedini odgovorni za poraz. Mi smo smatrali da
najveća krivica pada na radničkog delegata Davida Salvadora,
odgovornog za Havanu, na Faustina Pereza i Renea Ramosa Laturu,
šefove ravničarskih milicija.
Prvi je bio odgovoran zbog toga što je podržavao i pokušao da
primeni svoj koncept o frakcionaškom štrajku, koji će naterati ostale
revolucionarne pokrete da kaskaju za našim. Faustino je bio kriv
zbog nedostatka perspektive koju je ispoljio verujući da može da
osvoji glavni grad svojim milicijama a da nije ovladao snagama
reakcije u njenom glavnom bastionu. Danijelu se zamerao isti
nedostatak vizije samo u vezi s milicijama Ravnice, koje su
organizovane kao trupe paralelne našim, bez obuke niti borbenog
morala, bez prethodnog rigoroznog odabira za rat.
Podela između Sijere i Ravnice bila je stvarna. Za to je bilo
nekoliko objektivnih razloga proisteklih iz većeg stepena zrelosti
koji je dosegnut u gerilskoj borbi među predstavnicima Sijere i
manjeg stepena boraca iz Ravnice, ali je tu bio i izuzetno važan
činilac, nešto što bismo mogli da nazovemo profesionalnom
deformacijom. Drugovi iz Ravnice morali su da rade u svojoj sredini
pa su se postepeno bili navikli da sagledaju metode rada koji su
pogodni u tim uslovima, smatrajući ih idealnim i jedino mogućim za
Pokret, a pored toga – što je s ljudskog stanovišta i logično – bili su
uvereni da je Ravnica važnija od Sijere.
Posle poraza pred snagama diktature već se izdizao jedan jedini
kapacitet rukovođenja, kapacitet Sijere, i konkretno jedan jedini
rukovodilac: vrhovni komandant, Fidel Kastro. Na kraju iscrpne i
povremeno žestoke rasprave, odlučeno je da će Faustino Perez biti
smenjen i da će ga zameniti Očoa, a Davida Salvadora Njiko Tores.
Tom poslednjom zamenom neće se postići naročiti napredak u
pogledu koncepta borbe jer pred sagledavanjem jedinstva svih
radničkih snaga radi priprema narednog generalnog
revolucionarnog štrajka, koji će biti naložen sa Sijere, Njiko je izložio
svoju spremnost da disciplinovano radi sa tzv. staljinistima, ali da to
neće nikud voditi. Mislio je zapravo na drugove iz Socijalističke
narodne partije.
Trećom, Danijelovom smenom, nije se došlo do zamene jer je
Fidel direktno postao vrhovni komandant ravničarskih milicija.
Osim toga, rešeno je da Ajdee Santamarija bude poslata kao
specijalni izaslanik Pokreta u Majami, da bi preuzela finansije u
izgnanstvu. U političkom delu Nacionalna direkcija prelazi na Sijera
Maestru, gde će Fidel biti postavljen za generalnog sekretara, te je
obrazovan petočlani sekretarijat, gde je jedan član bio zadužen za
finansije, drugi za politička a treći za radnička pitanja. Ne sećam se
sada koji su drugovi bili određeni za ta zaduženja, ali sve što se tiče
slanja oružja ili odlučivanja o njima, kao i veza sa spoljnim svetom,
od tada pa nadalje biće u nadležnosti generalnog sekretara. Tri
smenjena druga treba da pođu na Sijeru, gde će David Salvador biti
radnički delegat, a Faustino i Danijel komandanti. Danijel je postao
vođa kolone koja je aktivno učestvovala u bici poslednje ofanzive
vojske što je bila na pomolu, i poginuo je na čelu trupa dok je
napadao jednu od kolona u povlačenju. Njegova revolucionarna
putanja obezbedila mu je mesto u odabranom spisku naših
mučenika.
Faustino je zatražio i dobio odobrenje da se vrati u Havanu i
sredi čitav niz stvari za Pokret, da preda svoja rukovodeća
ovlašćenja i da se potom pripoji borbi na Sijeri, i tako je i učinio pa je
rat okončao kao pripadnik Prve kolone „Hose Marti“, kojom je
komandovao Fidel Kastro. Mada istorija treba da uvaži činjenice
onako kako se nešto i dogodilo, treba razjasniti veliko poštovanje
koje smo oduvek osećali prema drugu koji je u nekom trenutku bio
naš protivnik unutar Pokreta. Faustino je oduvek smatran časnim i
poštenim drugom koji sebe nije uošte štedeo. Imam neposrednih
dokaza njegove predanosti kada je spalio avion što nam je dopremio
oružje iz Majamija, a koji je neprijateljska avijacija otkrila i oštetila.
Pod mitraljeskom vatrom, Faustino je izveo neophodnu operaciju
sprečavajući da avion padne u ruke vojske koristeći gorivo koje je
curilo iz rupa stvorenih tokom paljbe. O njegovom revolucionarnim
vrlinama dokaz je cela njegova životna putanja.
Na tom sastanku takođe su napravljeni manje važni dogovori i
razjašnjen je čitav niz tamnih virova naših uzajamnih odnosa.
Saslušan je izveštaj Marsela Fernandeza u vezi sa organizacijom
Pokreta u ravnici, pa mu je naručen još jedan u vezi s jezgrima
Pokreta, gde će biti podrobnije izloženi rezultati i sporazumi
sastanka Nacionalne direkcije. Takođe je saslušan izveštaj o
organizovanju građanskog otpora, njegovom konstituisanju, načinu
rada, sastavnim delovima, širenju i jačanju tih organizacija. Drug
Buč je izvestio o Komitetu u izgnanstvu i o klimavoj poziciji Marija
Ljerene i njegovom sukobu sa Urutijom. Odlučeno je da Urutija
bude ratifikovan kao kandidat našeg Pokreta i da mu se prosledi
novčana pomoć koju je dotle Ljerena primao, kao jedini
profesionalni kadar koji je Pokret imao u izgnanstvu. Osim toga,
odlučeno je da Ljerena treba da napusti mesto predsednika
Komiteta u izgnanstvu, ukoliko nastavi sa svojim ometanjem. U
inostranstvu je bilo mnogo problema: u Njujorku na primer,
Baronova grupa i grupa Pereza Vidala i Pabla Dijaza, radile su svaka
za sebe pa su se ponekad i sudarale i uzajamno ometale. Odlučeno
je da Fidel pošalje pismo emigrantima i izgnanicima, u kome će se
kao jedini zvanični organ priznati Komitet u izgnanstvu Pokreta
„26. jul“, razmotrene su sve mogućnosti koje nudi vlada u
Venecueli, kojom u tom trenutku predsedava Volfgan Larazabal,
koji je bio obećao da će podržati Pokret, a tako je i učinio. Jedina
primedba koju smo mogli da imamo u vezi sa Larazabalom odnosila
se na to što nam je zajedno sa avionom oružja poslao i „zaslužnog“
Manuela Urutiju Ljeoa, ali, u stvari, mi smo i sami napravili tako
žalostan izbor.
Na tom sastanku postignuti su još neki dogovori. Pored toga da
Ajdee Santamarija treba da ode u Majami, Luisu Buču je naloženo
da ode u Karakas s preciznim instrukcijama u vezi sa Urutijom.
Karlosu Frankiju je naređeno da ode na Sijeru da preuzme upravu
nad Radiom Rebelde. Kontakti će se uspostavljati radio-vezama
preko Venecuele na osnovu šifara koje je Luis Buč osmislio i koje su
bile u upotrebi sve do završetka rata.
Kao što se na osnovu dogovora postignutih na ovom sastanku
može videti, on je bio od prvorazrednog značaja, najzad su
razrešeni konkretni problemi Pokreta. Na prvom mestu, rat će
vojnički i politički voditi Fidel u svom dvostrukom svojstvu
vrhovnog komandanta svih snaga i generalnog sekretara
organizacije. Slediće se linija Sijere o neposrednoj oružanoj borbi sa
ciljem da ona bude proširena i na druge oblasti i da cela zemlja
njome bude obuhvaćena. Na taj način stavljena je tačka na neke
naivne iluzije o revolucionarnim generalnim štrajkovima kada
situacija još nije dovoljno sazrela da bi se na taj način nešto postiglo,
kada prethodni rat još nema karakteristike valjane pripreme za
događaj takvih razmera. Osim toga, Nacionalna direkcija će biti
smeštena na Sijeri, čime su objektivno razrešeni neki praktični
problemi kod donošenja odluka, problemi koji su pre toga
onemogućavali da Fidel stvarno primeni autoritet koji je već bio
stekao. U stvari, time je samo potvrđena realnost, politička prevlast
ljudi sa Sijere, što proizlazi iz njihove tačne pozicije i njihovog
ispravnog tumačenja činjenica. Potvrđena je osnovanost naših
sumnji kada smo razmišljali o tome da je moguće da snage Pokreta
pretrpe poraz u pokušaju revolucionarnog generalnog štrajka, ako
se on izvede onako kako je skiciran na sastanku koji je prethodio 9.
aprilu.
Trebalo je obaviti još nekoliko važnih zadataka: pre svega odoleti
ofanzivi na pomolu, jer su snage vojske već formirale obruč oko
glavnog bastiona revolucije, a to je komandno mesto Prve kolone,
kojom upravlja Fidel, potom invazija Ravnice, osvajanje centralnih
provincija, i na kraju uništavanje celokupnog vojno-političkog
aparata režima. Bilo nam je potrebno sedam meseci da bismo u
potpunosti obavili te zadatke.
Tih dana najhitnija je bila potreba da se ojača front na Sijeri i da
se osigura mali bastion koji će moći i nadalje da se obraća Kubi i da
poseje revolucionarno seme u našem narodu. Takođe smo imali
komunikaciju sa inostranstvom i nju je bilo važno održavati.
Nekoliko dana ranije bio sam svedok radijskog razgovora između
Fidela i Husta Karilja, koji je predstavljao grupu sledbenika Monte
Krista, što će reći kandidata za gorile, gde su se nalazili predstavnici
imperijalizma kao sam Kariljo i Barkin. Hustiko je obećavao med i
mleko, ali je tražio da Fidel dâ izjavu kojom će podržati „čiste“
pripadnike vojske. Fidel mu je odgovorio da to nije nemoguće, ali da
će našem Pokretu biti teško da shvati jedan takav poziv kada naš
narod pada kao žrtva vojnika i kada je teško razgraničiti koji su
dobri a koji su loši kada su svi na gomili, te da, ukratko, to ipak nije
izvodljivo. Takođe je razgovarano sa Ljerenom, čini mi se da se toga
sećam, i sa Urutijom, da bi se uputio poziv na jedinstvo i da se ne
spreči slamanje krhko grupisanih persona koje su iz Karakasa
pokušavale da kapitalizuju oružani pokret radi sopstvene koristi, ali
koje su ipak predstavljale odraz našeg stremljenja da napolju
steknemo priznanje, te smo utoliko morali da ih sačuvamo.
Odmah posle sastanka učesnici su se razišli i meni je pripalo da
izvršim nadzor čitavog niza oblasti u nastojanju da se uspostave
defanzivne linije s našim malim trupama kako bi se odolelo naletu
vojske, sve dok ne počne zaista snažan otpor u brdovitijim
krajevima od Sijere do Karakasa, gde će biti malobrojne i loše
naoružane grupe Kresensija Pereza, pa sve do oblasti La Botelje ili
La Mese, gde su bile raspoređene snage Ramira Valdesa.
Ova mala teritorija treba da se odbrani sa ne više od 200
ispravnih pušaka kada, nekoliko dana kasnije, otpočne ofanziva
„obruča i uništenja“ Batistine vojske.

[„Verde olivo“, 22. novembra 1964.]

 Završna ofanziva:
bitka kod Santa Klare

Devetog aprila{20} je s velikim odjekom zabeležen poraz koji ni na

trenutak nije doveo u opasnost stabilnost režima. I ne samo to:
nakon tog tragičnog datuma, vlada je počela da izvodi trupe i da ih
postepeno razmešta u Orijenteu i da na Sijera Maestri krene u
razaranje. Naša odbrana morala je sve više da se izvede iz
unutrašnjosti Sijera Maestre, a vlada je i dalje povećavala broj
pukova koje je postavljala ispred naših položaja, sve dok tu nije bilo
oko deset hiljada ljudi. S tom silom je započeta ofanziva 25. maja u
naselju Las Mersedes, koje je bilo naš istureni položaj.
Tu se pokazala slaba efikasnost boraca Batistine vojske, ali i naših
resursa: dvesta upotrebljivih pušaka za borbu protiv deset hiljada
svakojakog oružja – bio je to veliki nedostatak. Naši momci su se
hrabro borili tokom dva dana u odnosu jedan prema deset ili
petnaest; borili su se protiv minobacača, tenkova i avijacije, dok
mala grupa nije bila prinuđena da napusti naselje. Tom grupom je
komandovao kapetan Anhel Verdesija, koji će mesec dana kasnije
hrabro poginuti u borbi.
Već je u to vreme Fidel Kastro primio pismo izdajnika Eulohija
Kantilja, koji je shodno svom politikantskom držanju akrobate, kao
šef operacijâ neprijatelja, pobunjeničkom vođi pisao da će se
ofanziva u svakom slučaju izvesti, ali da „Čovek“ (Fidel) sačeka
ishod bitke. Ofanziva je išla svojim tokom i za dva i po meseca
žestokih bitaka neprijatelj je izgubio više od hiljadu ljudi: što mrtvih,
što ranjenih, što zarobljenih ili u dezerterstvu. Prepustio nam je šest
stotina komada oružja, a među njima jedan tenk, dvanaest
minobacača, dvanaest mitraljeza sa tronošcem, više od dvanaest
puškomitraljeza i bezbroj automatskog oružja, osim toga i ogromnu
količinu municije i svakovrsnu opremu, i 450 zarobljenika koji su
predati Crvenom krstu kada su dejstva okončana.
 Batistina vojska je iz njih izašla slomljene kičme, a posebno iz ove
ofanzive na Sijera Maestru, ali još nije bila pobeđena. Borba je
morala da se nastavi. Tada je utvrđena završna strategija, napad iz
tri pravca: iz Santijago de Kube, pod elastičnim obručem; iz Las
Viljasa, odakle treba ja da pođem; i iz Pinara del Rija, na drugom
kraju ostrva odakle treba da pođe Kamilo Sijenfuegos, sada
komandant Druge kolone nazvane „Antonio Maseo“, u znak
sećanja na istorijsku invaziju velikog vođe iz 1895, koji je u svom
epskom pohodu obišao celu teritoriju Kube, a taj pohod je
kulminirao kod Mantue. Kamilo Sijenfuegos nije uspeo da ostvari
drugi deo svog programa jer su ga ratne obaveze i zahtevi primorali
da ostane u Las Viljasu.
Pošto su likvidirani pukovi koji su pošli na Sijera Maestru i pošto
je front vraćen na svoj uobičajeni nivo, a naše trupe ojačane i
efektivno i moralno, odlučeno je da se započne marš ka centralnoj
provinciji, Las Viljasu. U vojnoj zapovesti koja mi je izdata
naznačeno mi je da će glavni strateški posao biti u tome da
sistematski budu presečene komunikacije između dva kraja ostrva, a
osim toga, naređeno mi je da uspostavim vezu sa svim političkim
grupama kojih bude bilo na planinskim masivima te oblasti, i data su
mi široka ovlašćenja da se vojno vlada zonom. S takvim
instrukcijama i u nameri da stignemo za četiri dana, krenuli smo u
marš kamionima 30. avgusta 1958, kada nas je nepredviđena
okolnost prekinula u planovima: te noći je stigao kamionet sa
uniformama i potrebnim gorivom za vozila koja su već bila spremna
kada je avionom isto tako stigao kontingent oružja do aerodroma
blizu puta. Avion je primećen u trenutku sletanja iako je bila noć.
Aerodrom je sistematski bombardovan od osam uveče do pet ujutru,
kada smo spalili avion kako ne bi pao u ruke neprijatelja ili kako se
bombardovanje ne bi nastavilo i preko dana, s još gorim ishodom.
Neprijateljske trupe su napredovale ka aerodromu i presrele su
kamionet s gorivom i time smo mi svedeni na obične pešake.
Tako smo zapravo otpočeli marš 31. avgusta, bez kamiona i bez
konja, u nadi da ćemo ih naći pošto pređemo drum od Manzanilja
do Bajama. I zaista, kada smo ga prešli, našli smo dva kamiona, ali –
prvog dana septembra – i opaki ciklon koji je presekao sve puteve,
osim središnjeg, jedinog asfaltiranog u tom delu Kube, čime nas je
primorao da odustanemo od prevoza vozilima. Od tog trenutka
trebalo je ići ili na konju ili pešice. Bili smo natovareni sa dosta
oružja, jednim minobacačem sa 40 projektila, i svime što je potrebno
za jedan dugi marš i brzo postavljanje logora.
Smenjivali su se dani koji su postajali teški uprkos tome što smo
se nalazili na prijateljskoj teritoriji Orijentea: prelazak poplavljenih
reka, kanali i potoci pretvoreni u reke, mukotrpna borba da nam se
ne skvasi municija, oružje, granate; ostavljanje umornih konja i
traženje novih; bežanje u naseljene krajeve kako smo se sve više
udaljavali od istočne provincije.
Hodali smo teškim poplavljenim terenima, trpeći napad pošasti
komaraca koji su činili časove odmora neizdržljivim, jedući malo i
loše, pijući vodu iz močvarnih reka ili jednostavno iz močvara. Naši
dani su počeli da se odužuju i postaju zaista užasni. Nedelju dana
nakon polaska iz logora, pošto je prešla reku Hobabo, koja razdvaja
provincije Kamagvej i Orijente, trupa je bila prilično oslabljena. Ova
reka, kao i sve prethodne i one koje ćemo kasnije proći, bila je
nadošla. Takođe se osećao nedostatak obuće među našim ljudstvom,
mnogi ljudi su išli bosi a pešice po blatištima na jugu Kamagveja.
U noći 9. septembra, ulazeći u mesto poznato kao La Federal,
naša prethodnica je upala u neprijateljsku zasedu, i tom prilikom su
poginula dva dragocena druga, ali najžalosnije je bilo to što su nas
neprijateljske snage lokalizovale i nisu nam nadalje dale predaha.
Nakon kraće bitke savladan je mali tamošnji garnizon, odakle smo
poveli četiri zarobljenika. Trebalo je da sada marširamo veoma
oprezno jer je avijacija već znala kuda se otprilike krećemo. Tako
smo dan-dva kasnije stigli u mesto poznato kao Laguna Grande,
pridruživši se Kamilovim snagama, koje su bile mnogo bolje
opremljene nego naše. Ovaj kraj zaslužuje da bude upamćen po
neverovatnom broju komaraca, zbog čega nismo uopšte mogli da se
odmorimo bez zaštitnih mreža, a njih nisu svi imali.
 To su dani iscrpljujućih marševa kroz nepregledna prostranstva
u kojima je bilo samo vode i blata. Mi gladni, žedni, a jedva da se
moglo napredovati jer su noge teške kao olovo, a i oružje je
neobično otežalo. I dalje se probijamo sa boljim konjima koje nam
Kamilo ustupa kada on uzima kamione, ali moramo da ih napustimo
u blizini centra Makarenja. Terenci koje je trebalo da nam pošalju
nisu stigli, pa smo sami krenuli pomalo nasumice. Naša prethodnica
sudara se s neprijateljskom stražom na mestu zvanom Kuatro
Kompanjeros, te počinje iznurujuća bitka. U zoru smo uz velike
napore uspeli da okupimo veliki deo trupe na najvećem brdskom
grebenu u kraju, ali je vojska nadirala sa strana pa smo morali da se
žestoko borimo kako bismo omogućili prolaz nekih naših trupa koje
su zaostajale idući železničkom prugom kroz brdo. Avijacija nas je
tada lokalizovala pa su osmatrački avioni B-26, C-46 i C-3, kao i mali
avioni, započeli bombardovanje na površini ne većoj od 200 metara
po dužini. Posle svega smo se povukli ostavljajući jednog poginulog
od bombe i vodeći nekoliko ranjenika, a među njima i kapetana
Silvu, koji je izveo ostatak invazije iako mu je rame bilo slomljeno.
Prizor koji se video sutradan bio je manje bedan jer su se pojavili
neki drugova koji su zaostali za nama pa smo uspeli da skupimo
celu trupu, sa izuzetkom deset ljudi koji su produžili da se pripoje
Kamilovoj koloni i sa njome stignu do severnog fronta provincije Las
Viljas, u Jagvahaju.
Uprkos teškoćama, nikada nam nije ponestala pomoć seljaka.
Uvek bismo našli nekoga ko bi nam poslužio kao vodič po
nepoznatom terenu, ili ko bi nam dao neophodnu hranu da bismo
nastavili put. Naravno, nije to bila jednodušna podrška celog naroda
u Orijenteu, no ipak, uvek bi nam neko pomogao. Ponekad bismo
bili prijavljeni, samo što prođemo kroz neko imanje, ali to nije bilo
zbog direktne akcije seljaštva protiv nas, nego zbog uslova života
koji te ljude pretvaraju u robove vlasnika imanja pa su, u strahu da
će ostati bez sredstava za goli život, gazdi javljali da prolazimo tuda,
a onda bi se gazda već potrudio da to veselo dojavi vojnim vlastima.
Jedno popodne na svom poljskom radiju smo čuli izveštaj
generala Fransiska Tabernilje Dolza, koji je u to vreme, sa onom
tipičnom nadmenošću nasilnika, najavljivao uništenje hordi kojima
rukovodi Če Gevara. On je iznosio čitav niz podataka o poginulima,
ranjenima, imenima naših pripadnika – sve to na osnovu podataka
iz naših rančeva koje su zaplenili nakon onog užasnog okršaja s
neprijateljom nekoliko dana ranije. Sve to je bilo pomešano s lažnim
podacima o žetvi Vrhovnog štaba vojske. Lažna vest o našoj pogibiji
izazvala je među ljudstvom radost. Međutim, i pesimizam je
postepeno uzimao maha: glad i žeđ, premor, i osećaj nemoći pred
neprijateljskim snagama koje su se sve više stezale oko nas, a
naročito užasna bolest stopala koju seljaci zovu mazamora, a od koje
i najmanji korak prerasta u nesnosno mučenje – bili su pretvorili
naše vojnike u vojsku senki. Teško je bilo napredovati, veoma teško.
Svakim danom se pogoršavalo fizičko stanje naše trupe, a i hrana:
jedan dan bi je bilo, drugog dana ne, trećeg možda, ali to nikako nije
doprinosilo smanjivanju jada koji smo tada morali da izdržimo.
Proveli smo najteže dane opkoljeni u blizini centra Baragve, u
smrdljivim močvarama, bez kapi vode za piće, neprekidno izloženi
napadima avijacije, bez ijednog konja koji bi mogao da najnemoćnije
prevede preko nenastanjenih baruština. Obuća je bila potpuno
uništena usled izjedajućeg dejstva muljave vode mora, dok je žbunje
dodatno ranjavalo bose noge. Naša situacija je zaista bila žalosna
kad smo na jedvite jade izašli iz obruča Baragve i stigli do čuvenog
puta Hukaro–Moron, do mesta od istorijskog značaja jer je tu bilo
poprište krvavih borbi između rodoljuba i Španaca u ratu za
nezavisnost. Mi nismo imali vremena da se bar malo oporavimo jer
su nas kiše i klimatske nepogode, pored neprijateljskih napada ili
vesti o njegovom prisustvu, opet gonile na marš. Trupa je bila sve
umornija i obeshrabrenija. Međutim, kada je situacija bila
najnapetija, kada sam samo putem psovki, preklinjanja, i svake vrste
podvikivanja uspevao da teram te iscrpljene ljude da hodaju, samo
jedan prizor u daljini ozario je njihova lica i uneo novi duh u gerilu.
Taj prizor je bio plava mrlja prema zapadu, plava mrlja planinskog
masiva Las Viljasa koji su naši ljudi tada prvi put ugledali.
 Od tog trenutka iste ili slične teškoće izgledale su nam
podnošljivije i sve je delovalo lakše. Izbegli smo poslednji obruč
preplivajući reku Hukaro, koja razdvaja provincije Kamagvej i Las
Viljas, pa je već izgledalo da nas nešto novo obasjava.
Dva dana kasnije bili smo u srcu planinskog venca Trinidad-
Sankti Spiritus, na sigurnom, spremni da otpočnemo drugu etapu
rata. Predah je potrajao dva dana jer smo odmah morali da
nastavimo svoj put i pripremimo se da sprečimo održavanje izbora
zakazanih za 3. novembar. U planinski predeo Las Viljasa stigli smo
16. oktobra. Vreme je bilo kratko, a posao ogroman. Kamilo je
ispunjavao svoj zadatak na severu sejući strah među režimskim
ljudima.
Pošto smo prvi put stigli na planine Eskambraja, naš zadatak je
bio precizno definisan: treba ometati vojni aparat diktature, naročito
u pogledu njegovih komunikacija. A kao neposredni zadatak, treba
sprečiti održavanje izbora. Ali posao je bio težak zbog kratkog
vremena koje je preostajalo, kao i zbog nepovezanosti među
revolucionarnim faktorima, što se odrazilo kroz unutrašnje
razmirice koje su skupo plaćene, čak i ljudskim životima.
Trebalo je da napadnemo obližnja naselja da bismo sprečili
glasanje pa je razrađen plan da se to izvede istovremeno u
gradovima Kabaigvan, Fomento i Sankti Spiritus, u bogatim
ravnicama središnjeg dela ostrva, dok je mala kasarna – u brdima –
kod Gvinije de Mirande savladana, a potom napadnuta i ona kod
Banaoa, sa slabim rezultatom. Pre 3. novembra, kada su zakazani
izbori, bilo je neuobičajenog posla na sve strane: svuda su se naše
kolone mobilizovale, čime su gotovo u potpunosti onemogućile da
glasači dođu do glasačkih mesta u tim oblastima. Trupe Kamila
Sijenfuegosa, u severnom delu provincije, sprečile su izbornu farsu.
Uopšteno govoreći, od transporta Batistinih vojnika pa do prenosa
robe, sve je bilo obustavljeno.
U Orijenteu praktično nije ni bilo glasanja, u Kamagveju je
izlaznost bila nešto veća, a u zapadnom delu, uprkos svemu,
očigledna je bila narodna uzdržanost. Ta uzdržanost je postignuta
spontano u Las Viljasu, pošto inače nije bilo vremena da se
sinhronizovano organizuje pasivni otpor masa uz delovanje gerile.
U Orijenteu su se smenjivale bitke na Prvom i Drugom frontu,
mada takođe i na Trećem, i s Devetom kolonom „Antonio Giteras“
uporno je vršen pritisak u Santijago de Kubi, glavnom gradu
provincije. Sa izuzetkom opštinskih prvaka, vlada više ništa nije
imala u Orijenteu.
Uz to, situacija u Las Viljasu je postajala veoma ozbiljna zbog
pojačanih napada na puteve i veze uopšte. Kad smo stigli na
odredište, promenili smo način borbe u gradovima u celini, jer smo
neverovatno brzo prebacili najbolje gradske aktiviste u logor za
obuku kako bi dobili instrukcije o sabotažama koje su se u gradskim
zonama pokazale delotvornim.
Tokom novembra i decembra 1958. postupno smo zatvorili sve
drumove. Kapetan Silva je sasvim blokirao put od Trinidada do
Sankti Spiritusa, a centralni put ostrva teško je oštećen kada je
prekinut most na reci Tuiniku, iako nije do kraja porušen. Centralna
železnica je presečena na nekoliko mesta: južne deonice je prekinuo
Drugi front, dok su severne deonice presekle trupe Kamila
Sijenfuegosa, čime je ostrvo bilo podeljeno na dva dela. Orijente je,
kao zona najvećih potresa, samo iz vazduha i s mora mogao da
prima vladinu pomoć, i to sve neujednačenije. Simptomi raspadanja
neprijatelja su se uvećavali.
U Eskambraju je bio potreban izuzetno intenzivan rad na
revolucionarnom jedinstvu, jer je tu bila grupa kojom je rukovodio
komandant Gutijerez Menojo (Drugi nacionalni front Eskambraja),
druga grupa Revolucionarnog direktorijuma (pod rukovodstvom
komandanata Faura Čomona i Rolanda Kubele), pa još jedna manja
grupa Autentične organizacije (OA), pa još jedna grupa Socijalističke
narodne partije (pod Toresovom komandom), i mi: znači, pet
različitih organizacija pod takođe različitim komandama a u istoj
provinciji. Nakon podrobnih razgovora koje sam morao da obavim s
njihovim vođama, došlo se do niza zajedničkih sporazuma pa je
moglo da se pristupi obrazovanju manje-više zajedničkog fronta.
 Od 16. decembra sistematski prekidi mostova i svake druge
komunikacije doveli su diktaturu u veoma težak položaj kod
odbrane svojih isturenih delova pa čak i samih mesta na centralnom
drumu. U zoru tog dana porušen je most na reci Falkon, na
glavnom drumu, i praktično su onemogućene veze između Havane
i gradova na istoku Santa Klare, glavnog grada Las Viljasa, kao i sa
nizom naselja koje su naše snage opkolile i napadale, a od njih je
najjužnije bilo naselje Fomento. Zapovednik grada je uspeo manje-
više efikasno da se brani tokom nekoliko dana, ali uprkos napadu
avijacije protiv naše Pobunjeničke vojske, demoralisane trupe
diktature nisu stizale u pomoć svojim drugovima. Shvatajući da je
svaki otpor uzaludan, predali su se, i više od sto pušaka je prešlo u
redove oslobodioca.
Ne ostavljajući neprijatelju vremena da predahne, odlučili smo
da odmah parališemo glavni drum pa je 21. decembra izveden
istovremeni napad na Kabaigvan i Gvajos pored pomenutog druma.
Za nekoliko sati ovo poslednje naselje se predalo, a dva dana kasnije
i Kabaigvan, sa svojih 90 vojnika. (Predaja kasarni bila je utvrđena
na osnovu političkog dogovora da garnizon bude pušten na slobodu
pod uslovom da napusti oslobođenu teritoriju. Na taj način vojnici
su bili u prilici da predaju oružje i da se spasu.) U Kabaigvanu se još
jednom pokazala neefikasnost diktature koja nijednog trenutka nije
pešadijom pritekla u pomoć opkoljenima.
Kamilo Sijenfuegos je napadao severni deo Las Viljasa, gde je
zauzeo čitav niz naselja, dok je istovremeno postavljao obruč oko
Jagvahaja, poslednjeg mesta gde je još bilo trupa tiranije pod
rukovodstvom kapetana kineskog porekla, koji je jedanaest dana
pružao otpor sprečavajući kretanje revolucionarnih trupa u toj
oblasti, dok su naše snage kroz glavni drum već napredovale prema
glavnom gradu, Santa Klari.
Kad je pao Kabaigvan, odlučili smo da u savezništvu s ljudima iz
Revolucionarnog direktorijuma napadnemo Plasetas, mesto koje se
predalo nakon svega jednog dana borbe. Pošto smo zauzeli Plasetas,
brzim delovanjem smo oslobodili Remedios i Kaibarijen na severnoj
obali, pri čemu je Kaibarijen važna luka. Slika događaja je postajala
sve tmurnija za diktaturu, jer je pored neprekidnih pobeda koje su
postizane u Orijenteu, Drugi front Eskambraja savladavao male
garnizone i Kamilo Sijenfuegos je kontrolisao sever.
Kada se neprijatelj povukao iz Kamahuanija bez otpora, bili smo
spremni za definitivni napad na glavni grad provincije Las Viljas.
(Santa Klara je centar središnje ravnice ostrva, sa 150.000
stanovnika, železničkim čvorom i komunikacijama sa celom
zemljom.) Grad je okružen manjim ogoljenim brdima koje je
prethodno držala diktatura.
U času napada naše snage su znatno povećale svoje naoružanje,
gospodarili smo različitim tačkama i raspolagali teškim oružjem iako
nismo imali municiju. Imali smo minobacač bez projektila, a morali
smo da se borimo protiv desetine tenkova, ali takođe smo znali da
ukoliko želimo da postignemo uspeh u borbi, moramo da stignemo
do naseljenih četvrti grada, gde je tenkovima efikasnost znatno
umanjena.
Dok su se trupe Revolucionarnog direktorijuma starale da
zaposednu kasarnu br. 31 Seoske žandarmerije, mi smo opkoljavali
gotovo sva bitnija mesta Santa Klare. Mada smo prvenstveno
usmeravali svoju borbu protiv branilaca oklopnog voza na prilazu
puta prema Kamahuaniju, a to su položaji koje je vojska uporno
branila, mi smo raspolagali sjajnom ekipom s obzirom na svoje
mogućnosti.
Dvadeset devetog decembra započeli smo borbu. U prvom
trenutku univerzitet je poslužio kao operativna baza. Posle smo
uspostavili komandni punkt blizu centra grada. Naši ljudi su se tukli
protiv trupa oslonjenih na oklopne jedinice i uspevali su da ih teraju
u bekstvo, ali mnogi od njih su životima platili svoju odvažnost pa
su mrtvi i ranjenici počeli da pune improvizovana groblja i bolnice.
Sećam se epizode koja oslikava kakav je bio duh naših snaga tih
poslednjih dana borbe. Ja sam prekoreo vojnika zato što je spavao u
jeku bitke pa mi je odgovorio da su mu oduzeli oružje jer mu se oteo
jedan pucanj. Svojom uobičajenom odsečnošću rekao sam mu:
„Nađi drugu pušku tako što ćeš bez oružja otići na prvu borbenu
liniju, ako si u stanju to da uradiš.“ U Santa Klari, bodreći ranjenike
u bolnici „Sangre“, jedan od njih, na samrti, dotakao mi je ruku i
rekao: „Sećate li se, komandante? Poslali ste me da potražim oružje
u Remedios... I ovde sam ga dobio.“ Bio je to onaj borac kome se
omakao pucanj i koji je nekoliko minuta kasnije umro, a delovao mi
je zadovoljan što je pokazao hrabrost. Takva je naša Pobunjenička
vojska.
Padine Kapira bile su i dalje neosvojive, i tamo smo se borili
čitavog dana tog 30. decembra, postepeno osvajajući i različita mesta
u gradu. Tada su već bile presečene veze između centra Santa Klare
i oklopnog voza. Oni koji su se nalazili u njemu, shvatajući da su
opkoljeni na padinama Kapira, pokušali su da pobegnu železničkom
prugom i s dragocenim tovarom su upali u raskrsnicu koju smo
prethodno mi rasturili, tako da je lokomotiva ispala iz šina zajedno s
nekoliko vagona. Povela se tada veoma zanimljiva borba kojom su
ljudi isterivani iz oklopnog voza dejstvom molotovljevih koktela.
Ljudi su bili dobro pokriveni iako su se spremali da se bore samo iz
daljine, sa svojih pogodnih položaja protiv praktično nenaoružanog
neprijatelja, poput kolonizatora severnoameričkih Indijanaca.
Upravo zbog neprobojnog lima, voz se pretvarao u pravu pećnicu
za vojnike opkoljene ljudima koji su iz neposredne blizine i iz
drugih vagona bacali flaše zapaljenog benzina. Za nekoliko sati cela
kompozicija se predala, sa svoja 22 vagona, protivavionskim
topovima, protivavionskim mitraljezima i basnoslovnim količinama
municije (basnoslovnim, naravno, u odnosu na ono čime smo mi
raspolagali.)
I elektrana je osvojena kao i ceo severozapadni deo grada, pa je u
etar pušten proglas da je Santa Klara gotovo u potpunosti u posedu
revolucije. U tom proglasu koji sam dao kao vrhovni komandant
oružanih snaga Las Viljasa, sećam se da mi je pripala tužna dužnost
da narodu Kube predočim pogibiju kapetana Roberta Rodrigeza
zvanog El Vakerito, čoveka niskog rasta i malog broja godina, vođe
tzv. Samoubilačkog voda, koji se hiljadu i jedan put poigrao smrću u
borbi za slobodu. Samoubilački vod je bio primer revolucionarnog
morala, i u njemu su bili samo odabrani dobrovoljci. Međutim, kad
god bi neko poginuo – a to bi se desilo u svakoj bici – prilikom
odabiranja novog kandidata, oni koji bi otpali pravili su bolne scene
koje su nekada dovodile i do neutešnog plača. Bilo je neobično
videti prekaljene i plemenite ratnike kako u mladosti žale, roneći
gorke suze, što im nije pripala čast da budu na prvoj liniji borbe i
smrti.
Posle je pala policijska stanica i predala tenkove koje je branila, i
u brzom sledu događaja komandantu Kubeli i našim snagama su
predati kasarna br. 31, zatvor, sud, palata Provincijske vlade i hotel
„Grand“, odakle su sa desetog sprata snajperisti pucali takoreći do
kraja bitke.
U tom trenutku jedino se kasarna „Leonsio Vidal“ nije predala, a
to je najveće utvrđenje u središnjem delu ostrva. Ali već 1. januara
1959. bilo je simptoma rastuće slabosti među odbrambenim
snagama. U zoru tog dana poslali smo kapetane [Antonija] Nunjez
Himeneza i Rodrigeza de la Vegu da paktiraju predaju kasarne.
Vesti su bile protivrečne: Batista je tog dana pobegao i tako je
obezglavljeno rukovodstvo Oružanih snaga. Naša dva delegata su
uspostavila radio-vezu s Kantiljom, da mu ponude uslove predaje,
ali ovaj je smatrao da nije moguće da ih prihvati jer je to bio
ultimatum a on je bio član rukovodstva vojske, shodno preciznim
instrukcijama lidera Fidela Kastra. Odmah smo kontaktirali Fidela,
da mu prenesemo novosti, ali smo mu isto tako izneli svoj stav o
izdajničkom držanju Kantilja, što se potpuno podudaralo s njegovim
mišljenjem. (U tim odlučujućim trenucima Kantiljo je dozvolio da
pobegnu svi visoki zvaničnici Batistine vlade, a njegovo ponašanje je
bilo tim žalosnije ako se uzme u obzir da je to oficir koji je imao
kontakt s nama i za koga smo smatrali da je častan vojnik.)
Sledeći rezultati su opštepoznati: Kastrovo odbijanje da prizna
Kantiljov autoritet; Fidelova naredba da se krene u pohod na grad
Havanu; pukovnik Barkin zaposeda Glavni štab vojske posle izlaska
iz zatvora u Isli de Pinesu; zaposedanje kampa „Kolumbija“ pod
rukovodstvom Kamila Sijenfuegosa te utvrđenja Kabanje dejstvom
naše Osme kolone, i konačno ustoličenje, za nekoliko dana, Fidela
Kastra kao premijera privremene vlade. Sve to pripada aktuelnoj
političkoj istoriji zemlje.
Sada smo u poziciji kada više nismo tek puki činioci nacije; sada
predstavljamo nadu ustaničke Amerike. Sve oči – i oči velikih
tlačitelja i oči onih ispunjenih nadom – uprte su u nas. Od stavova
koje budemo zauzimali ubuduće, od naše sposobnosti da rešimo
bezbroj problema, u velikoj meri zavisi razvoj narodnih pokreta u
Americi, i svaki korak koji budemo pravili biće pomno praćen
sveprisutnim pogledom velikog poverioca i optimističnim očima
naše braće u Americi.
Čvrsto na zemlji, prionuli smo na posao da ostvarujemo prva
revolucionarna dela, suočavajući se s prvim teškoćama. Ali, koji je
suštinski problem Kube, ako ne onaj isti koji ima cela Amerika, onaj
isti koji ima ogromni Brazil, sa svojim milionima kvadratnih
kilometara, s tom čudesnom zemljom koja po sebi predstavlja ceo
jedan kontinent. Monokultura. Na Kubi smo robovi šećerne trske,
pupčane vrpce koja nas vezuje za veliko tržište na severu. Moramo
da poljoprivrednu proizvodnju diverzifikujemo, da podstičemo
industriju i da garantujemo da će naši poljoprivredni i rudarski
proizvodi, kao i – u doglednoj budućnosti – naša industrijska
proizvodnja, biti usmereni na tržišta koja nam budu najviše
odgovarala, a preko naših sopstvenih prevoznika.
Prva velika vladina bitka biće agrarna reforma, koja će biti
odvažna i celovita ali i fleksibilna: uništiće zemljoposednički sistem
na Kubi, ali ne i kubanska proizvodna sredstva. Biće to bitka koja će
dobrim delom upiti snagu naroda i vlade tokom predstojećih
godina. Zemlja će se besplatno razdeliti seljacima, a platiće se
onome koji pokaže da je poštenim putem došao do njenog poseda, s
bonovima za otkup na dugi rok. Ali će se isto tako pružiti tehnička
pomoć seljaku, obezbediće se tržišta za prodaju poljoprivrednih
proizvoda. Proizvodnja će biti usmerena shodno širokom
nacionalnom shvatanju iskorišćavanja svih potencijala a u
saglasnosti s velikom bitkom za agrarnu reformu, kako kubanskoj
industriji u povoju uskoro bude omogućeno da se takmiči sa
čudovišnim industrijama zemalja gde je kapitalizam dosegao svoj
najviši stupanj. Uporedo sa stvaranjem novog unutrašnjeg tržišta
koje će obezbediti agrarna reforma, i raspodelom novih proizvoda
shodno potrebama tržišta u začetku, ukazaće se potreba da se
izvezu i neki drugi proizvodi, pa će biti neophodan i odgovarajući
instrument kako bi ti proizvodi mogli da stignu u sve krajeve sveta.
Taj instrument će biti trgovačka flota koju već predviđa Zakon za
pomorsko unapređenje.
S tim osnovnim oružjem, mi Kubanci ćemo otpočeti bitku za
potpuno oslobođenje teritorije. Svi znamo da to neće biti lako. Ali
smo svi svesni ogromne istorijske odgovornosti Pokreta „26. jul“,
kubanske revolucije, i uopšte nacije, da bi se postavio primer za sve
narode Amerike koje ne smemo da izneverimo.
Naši prijatelji nepokorenog kontinenta mogu biti uvereni da
ćemo se mi, ako bude potrebno, boriti do poslednje ekonomske
posledice po svoje postupke, pa ako borba potraje, mi ćemo se boriti
do poslednje kapi pobunjeničke krvi, kako bi ova zemlja postala
jedna suverena republika sa istinskim atributima kao što su srećan
narod, demokratski i bratski nastrojen prema svojoj braći u Americi.

[Završni odlomak članka „Revolucija koja počinje“

objavljenog u časopisu „O Kruzeiro“
16. juna i 16. jula 1959.]
DODACI
 Fidelu Kastru
(o invaziji)

3. septembar 1958

Fidele,
Pišem ti sred ravnice, bez aviona, s relativno malo komaraca i
bez mogućnosti da jedem samo zbog brzog tempa marša. Ukratko
ću te izvestiti: krenuli smo noću 31. avgusta, sa četiri konja, pošto
nije bilo moguće da krenemo kamionima jer su Magadanu zaplenili
sve gorivo a pribojavali smo se i zasede u Hibakoji. Tuda smo prošli
bez novosti, žandarmerija je napustila to mesto, ali smo mogli da
napredujemo još samo nekoliko milja, pa smo prespavali na malom
brdskom grebenu s druge strane druma. Preporučujem da se osnuje
stalni vod u Hibakoji kako bi omogućio snabdevanje iz te zone, za
sada pod priličnom kontrolom. Prvog septembra smo prešli drum i
zaplenili tri vozila, koja su se užasno često kvarila pa smo nekako
ipak stigli do imanja „Kajo Redondo“, gde smo proveli dan dok se
uragan približavao. Pripadnici žandarmerije, njih četrdeset, primakli
su se blizu, ali povukli su se bez borbe. Nastavili smo kamionima uz
pomoć četiri traktora, ali je bilo nemoguće pa smo morali da ih se
odreknemo do narednog dana, 2. septembra, kada smo nastavili
pešice s nekoliko konja i tako stigli do obala reke Kauto, koju uveče
nismo uspeli da pređemo jer je bila izuzetno nabujala. Prešli smo je
preko dana i za to nam je bilo potrebno osam sati, a te noći smo
krenuli iz pukovnikove kuće kako bismo sledili predviđeni put.
Nemamo konje, ali moći ćemo da ih nabavimo u putu i nameravam
da stignem do područja ratnih dejstava koje mi je povereno, tako što
će ljudi biti na konjima. Ne može se tačno proračunati vreme koje će
mi za to biti potrebno zbog niza teškoća koje iskrsavaju po ovim
zamršenim putevima. Nastojaću da te i dalje izveštavam kako bi bio
informisan o ljudima koje budemo sreli. Odavde za sada
preporučujem samo dvojicu: Pepina Magadana, koji ima svoje
nedostatke ali je zadivljujuće efikasan, i kome se može poveriti
snabdevanje robom i novcem, i Konsepsiona Rivera, koji je po svoj
prilici ozbiljan čovek.
Za sada ništa više. Veliki zagrljaj za daleki svet koji se jedva
nazire na vidiku.

8. septembar 1958
1.50 h

Posle iscrpljujućih noćnih marševa najzad ti pišem iz Kamagveja,

bez neposrednih izgleda da ubrzam marš kojim se u proseku
prevaljuje tri do četiri milje dnevno, pri čemu je samo pola ljudstva
na konjima, i to bez sedala. Kamilo je u blizini pa ću ga ovde
sačekati, kod plantaže pirinča Bartles, ali on još nije stigao. Ravnica
je veličanstvena; nema tako mnogo ni komaraca, nijedna kaciga nije
viđena, a avioni deluju kao bezazleni golubovi; sa mnogo smetnji
Radio Rebelde se čuje dalje od Venecuele.
Sve ukazuje na to da pripadnici žandarmerije ne žele rat, kao ni
mi. Moram ti priznati da se bojim povlačenja sa 150 neiskusnih
regruta kroz ove nepoznate oblasti, ali oružana gerila od 30 ljudi
može čuda da učini u kraju i da izazove revoluciju. Uzgred, ja sam
postavio osnove za jedan sindikat proizvođača pirinča u Leoneru i
porazgovarao sam o porezu, ali ta ideja nije primljena nikako. Ne
znači da se kapituliralo pred gazdama, ali mislim da je namet
preveliki. Rekao sam im da bi o tome moglo da se razgovara pa da
će to biti za narednu plantažu koja padne. Čovek društvene svesti
može čuda da napravi u ovom kraju, a ima i dovoljno brda za
skrivanja. O svojim budućim planovima ne mogu ništa da ti kažem
jer ih ni ja ne znam. To pre zavisi od posebnih okolnosti, kao sada
kada čekamo na neke kamione da vidimo hoćemo li se osloboditi
konja, koji su savršeni za Maseovo preavionsko doba, ali koji su i
previše vidljivi iz vazduha. Da nije zbog konjice, mogli bismo da
hodamo danju potpuno spokojno. Blato i voda su svuda okolo a
fidelovske poruke koje sam morao da upućujem kako bismo stigli sa
ispravnim minobacačima čisto su filmske. Morali smo da preplivamo
nekoliko potoka uz ogroman napor ali trupa se dobro drži, mada
kaznena četa već deluje svom snagom i obećava da bude ona
najpotpunija u koloni. Sledeći izveštaj ćeš dobiti putem vazdušnih
talasa, ako je moguće, iz Kamagveja. Ništa više od bratskog zagrljaja
onima na Sijera Maestri, koja se više ne vidi.

13. septembar 1958

21.50 h

Posle nekoliko teških dana, još uvek ti pišem iz Kamagveja, gde

smo danas umalo prošli kroz najopasniji deo ili barem jedan od
najopasnijih na našem putu. Preksinoć je Kamilo uz dosta tehničkih
teškoća već prešao, ipak, bez vojnih problema. Od poslednjeg
izveštaja koji sam ti podneo desile su se neke neprijatnosti, jer uz
promašaj terenaca, upali smo u jednu zasedu na imanju Remihija
Fernandeza u Federalu, i tom prilikom je poginuo dobri kapetan
Markos Borero. Savladali smo stražare kojih je bilo osam, od čega
smo ubili trojicu a četvoricu zarobili i zadržali ih dok nismo našli
priliku da ih pustimo; jedan je pobegao. Stiglo je 60 žandarma, i po
savetu Kamila, koji je bio blizu, mi smo se povukli gotovo bez borbe,
ali smo izgubili još jednog čoveka, Dalsija Gutijereza, sa Sijere.
Erman je lakše ranjen u nogu, a Enrikito Asevedo malo ozbiljnije
u obe ruke. Istakli su se pomenuti Asevedo, kapetan Anhel Frijas i
poručnik Roberto Rodrigez Vakerito. Kasnije su opet pokušali da
napreduju pa smo presreli jedan kamion, ali samo sa četiri svoja
čoveka u zasedi, i barem dvojicu ubili. Povukli smo se na Federal i
ubrzo otišli vodeći Enrikea radi lečenja, sutradan su B-26 krenuli u
mitraljiranje. Kamilo je mogao da ide brže, a mi čekamo na kamione
koje sam naredio da se zaplene.
 Ovde se dešavaju veoma čudne stvari koje ukazuju na preku
potrebu da što pre dođe iskusni vođa. Nipošto ne mora da ima više
od 30 naoružanih ljudi, ali ovde može da prikupi sve što nađe za
shodno, u svakom pogledu. Treba poraditi u oblasti Naboas, gde se
primećuje povoljna klima oko centra Fransiska. Tu je i brdo koje se
prostire od Santa Kruza do Santa Beatriza, zgodno za toliki broj
ljudi. Oni moraju da prate šta radi direkcija u Kamagveju jer svima
obećavaju priključenje pa nas opkoljavaju nenaoružani ljudi koji
traže da ih primimo. Raspitao sam se o ludaku, i čovek stvarno pati
od jezive ratne psihoze.
Ovde ima još mnogo drugih problema koje bih želeo da podelim
s tobom, ali nemam vremena za to. Moram već da pođem. Kažu da
ima puno straža na putu, ali dok ti ovaj izveštaj stigne, ti ćeš već i na
drugi način biti obavešten.
 Greh revolucije

Revolucije, te korenite i ubrzane društvene promene sazdane od

okolnosti, nikad, skoro nikad, ili možda nikad nisu dovedene do
zrenja niti su naučno predviđene u svojim pojedinostima. Sazdane
od strasti, od improvizacije ljudi u borbi za društvenu pravdu, nisu
nikada savršene. Ni naša nije bila. Počinila je greške i neke od tih
grešaka se skupo plaćaju. Danas nam se otkriva jedna koja nije imala
posledice, ali koja pokazuje koliko je tačno kad se u narodu kaže
„sila Boga ne moli“, kao i ona druga poslovica, „nije kako je rečeno
nego kako je suđeno“.
Kada su napaćene trupe invazije, izranjavljenih nogu,
raskrvavljenih i obolelih usled gljivica, održavajući netaknutom
samo veru, nakon četrdeset i pet dana marša stigle do okoline
Eskambraja, do njih je stiglo jedno neobično pismo. Njega je
potpisao komandant Karera i u njemu je rečeno da kolona
Revolucionarne vojske, kojom ja komandujem, ne može da se penje
na Eskambraj ako se ne razjasni zašto bi išla, te da pre penjanja
treba da zastanem da to objasnim. Da stanemo u ravničarskom
području, u uslovima u kojima smo se nalazili, pod pretnjom
svakodnevnog obruča, iz kojeg možemo da se izvučemo samo
brzinom kretanja! To je bila suština dugog i uvredljivog pisma.
Produžili smo dalje, začuđeni, čak i povređeni, jer se tome nismo
nadali od onih koji su govorili da su naši saborci, ali smo bili odlučni
da svako pitanje rešimo izvršavajući izričita naređenja vrhovnog
komandanta Fidela Kastra, koji je jasno naložio da se poradi na
jedinstvu svih boraca. Stigli smo do Eskambraja i ulogorili se blizu
vrha zvanog Obispo, koji se vidi iz Sankti Spiritusa, i na njemu
postoji jedan krst. Tamo smo uspeli da postavimo svoj prvi logor, i
odmah smo krenuli da se raspitamo o kući u kojoj je trebalo da nas
sačeka najcenjeniji proizvod kod gerilca: cipele. Cipelâ nije bilo; njih
su odnele snage Drugog fronta Eskambraja, iako je do njih došla
organizacija Pokreta „26. jul“. Sve je mirisalo na oluju. Međutim,
uspeli smo da ostanemo pribrani, da porazgovaramo s nekim
kapetanom, za koga smo posle saznali da je ubio četvoricu narodnih
boraca koji su hteli da zauzmu mesto u revolucionarnim redovima
Pokreta „26. jul“ napuštajući Drugi front, pa smo imali razgovor,
nikako prijateljski, ali ni zakukuljen, s komandantom Karerom. Ovaj
je već bio popio pola flaše nečeg alkoholnog, što je inače bila
polovina njegovog dnevnog sledovanja. Lično nije bio tako drzak i
agresivan kao u pismu od pre nekoliko dana, ali se nazirao
neprijatelj.
Posle smo upoznali komandanta Penju, čuvenog u kraju zbog
lova na krave seljaka, koji nam je strogo zabranio da napadnemo
Gvinija de Mirandu jer narod pripada njegovom području. Kad mu
je predočeno da područje pripada svima, da se valja boriti i da mi
imamo više naoružanja i boljeg, kao i većeg i boljeg iskustva,
jednostavno nam je rekao da je naš minobacač isto što i dvesta
pušaka i da dvesta pušaka pravi istu rupu kao i minobacač. Bio je
izričit. Bilo je predviđeno da Drugi front zaposedne Gvinija de
Mirandu pa mi nismo smeli da napadnemo. Naravno da nismo
poslušali, ali smo znali da se nalazimo pred opasnim „saveznicima“.
Nakon niza otimačina, čije bi nabrajanje iziskivalo mnogo
vremena, a gde je naše strpljenje stavljeno na probu bezbroj puta, pa
smo izdržali i više nego što treba, shodno pravednoj kritici druga
Fidela, uspostavljen je status kvo kojim nam je bilo dozvoljeno da
izvedemo agrarnu reformu u celoj oblasti u nadležnosti Drugog
fronta, samo ako se njima dozvoli da naplate dažbine. Naplaćivanje
dažbina, to je bila lozinka!
Priča je duga. Mi smo tokom neprekidne i krvave borbe zauzeli
glavne gradove zemlje, a imali smo dobre saveznike u
Revolucionarnom direktorijumu, čiji su ljudi, u manjem broju a i
manjeg iskustva, ipak dali sve od sebe da doprinesu zajedničkom
uspehu. Prvog januara Revolucionarna komanda je tražila da sve
borbene trupe budu stavljene pod moju komandu u Santa Klari. Po
rečima njihovog vođe Gutijereza Menoja, Drugi nacionalni front
Eskambraja odmah je prelazio pod moju komandu. Nije bilo
nikakvih problema. Izdali smo tada instrukciju da se sačeka na nas
jer je trebalo da rešimo neka građanska pitanja u prvom velikom
gradu što smo ga osvojili.
Tih dana je bilo teško držati stvari pod kontrolom i dok smo to
shvatili, Drugi front je „herojski“ već bio ušao, za Kamilom
Sijenfuegosom, u Havanu. Pomislili smo da je to neki manevar da bi
delovali moćno, da bi nešto zauzeli ili da bi podstakli neku stvar. Mi
smo ga već upoznali, ali iz dana u dan smo ga još bolje upoznavali.
Oni su zaista zauzeli najvažnije strateške položaje shodno svom
mentalitetu... Nakon nekoliko dana već je stizao prvi račun hotela
„Kapri“ sa Fleitasovim potpisom: 15.000 pesa potrošeno je na jelo i
piće šačice šićardžija.
Kad je došao čas dodele vojnih činova, gotovo stotinak kapetana i
dobar broj komandanata nadao se unosnim državnim poslovima,
osim toga veliko i „probrano“ jezgro ljudi koje su nerazdvojni
Menojo i Fleitas isturali u prvi plan, očekivalo je čitav niz položaja u
državnom aparatu. Nisu to bila previše plaćena mesta, ali ipak, sva
ta mesta imala su jedno obeležje: bila su to mesta odakle je mogla da
se potkrada predrevolucionarna uprava. Sva mesta finansijskih
inspektora, sakupljača poreza, sva mesta kuda novac teče i prolazi
kroz njihove gramzive prste, to je ono čemu su stremili. To je bio
deo Pobunjeničke vojske s kojim je trebalo da se nosimo.
Od samog početka je bilo ozbiljnih razmimoilaženja koja bi
ponekad dovela do razmene oporih reči, ali uvek je preovladavala
naša prividna revolucionarna trezvenost pa smo popuštali u ime
jedinstva. Držali smo se načela. Nismo dozvoljavali pljačku, niti smo
dodeljivali ključna mesta onima za koje smo znali da su kandidati za
izdajnike, ali nismo ih ni isključivali, već smo nastojali da se
usklađujemo, sve u korist jedinstva koje nije bilo sasvim shvaćeno.
To je bio jedan od grehova revolucije.
To je isti greh zbog kojih su pozamašne nadoknade isplaćene
mnogima poput Barkina, Felipea Pazosa, Tetea Kasusa, i tolikim
drugim unutrašnjim i spoljašnjim ispičuturama koje je revolucija
održavala u nastojanju da izbegne sukob: da kupi ćutanje prećutnim
sporazumom plaćenim jednom flašom i jednom vladom na koju su
oni čekali da bi je izdali. Ali neprijatelj ima više novca i sredstava da
podmiti ljude. Na kraju krajeva, šta smo mogli da ponudimo jednom
Fleitasu ili jednom Menoju, nego mesto rada i požrtvovanja?
Oni koji su živeli na račun borbe koju nisu izveli, obmanjujući
ljude, tražeći mesta, nastojeći uvek da se primaknu mestima gde leži
novac, „gurajući“ po svim ministarskim kabinetima, koje su čisti
revolucionari prezirali, ali koji su morali da ih makar i preko volje
prihvate, predstavljali su uvredu za našu revolucionarnu savest.
Svojim prisustvom stalno su nam pokazivali naš greh: greh
popustljivosti pred nedostatkom revolucionarnog duha, pred
potencijalnim ili faktičkim izdajnikom, pred slabićem, kukavicom,
lopovom, ulizicom.
Naša savest je pročišćena jer su svi oni zajedno otišli na
splavovima put Majamija. Hvala vam, ulizice Drugog fronta. Veliko
vam hvala što ste nas oslobodili nepoželjnog prisustva lažnih
komandanata, šupljih kapetana, junaka koji ne znaju šta je rat, ali
koji zato znaju kako da se nauživaju seljačkog gostoprimstva. Veliko
hvala što ste nam održali ovu lekciju, što ste nam dokazali da se
savest ne može otkupiti revolucionarnim nagradama jer revolucija
pred sve postavlja zahteve. Hvala što ste nam pokazali da moramo
da budemo nepokolebljivi pred greškom, slabošću, bolom, bilo čijom
zlom namerom, te da ustanemo i razotkrijemo i kaznimo bilo gde da
se pojavljuje kakav porok nauštrb visokih dostignuća revolucije.
Neka nas primer Drugog fronta, neka nas primer našeg dragog i
dobrog prijatelja, bivšeg lopova Prija, dozove stvarnosti. Neka nam
ne bude teško da lopova nazovemo lopovom, jer smo i mi sami, u
čast onoga što smo olako nazvali „revolucionarnom taktikom“,
„bivšim predsednikom“ nazvali lopova, u doba kada nas „bivši
predsednik“ nije kao sada nazivao „prezrenim komunistima“, nego
spasiocima Kube.
Lopov je lopov i umreće kao lopov, barem će tako umreti onaj
koji iole drži do sebe, ali ne i onaj koji u nekim zemljama mora u
očajanju da uzme neku mrvicu kako bi nahranio svoju decu. Onaj
prvi koji krade da bi došao do ženâ, drogâ ili pićâ, da bi udovoljio
niskim strastima koje ga pokreću, biće lopov celog svog života.
Tamo su zajedno oni koji udaraju na našu savest, svi oni nalik na
Felipea Pazosa, oni koji prodaju svoju čast kao veliku vrednost da bi
se stavili na čelo „ozbiljnih institucija“; svi oni koji su kao Rufo
Lopez ili Husto Kariljos brzo poskočili da se uklope u situaciju i
dosegnu još koji stepenik; svi oni koji su večiti optimisti poput Miroa
Kardone; beznadežni lopovi umešani u ubistva naroda, svi paraziti
čiji su se „podvizi“ odvijali u seljačkoj trpezariji među seljacima koje
su pobili u oblasti Eskambraja, sejući veći užas nego sami pripadnici
žandarmerije. Oni su naša savest. Oni ukazuju na naš greh, greh
revolucije, koji ne sme da se ponovi. To je nauk koji moramo da
zapamtimo.
Revolucionarno ponašanje je ogledalo revolucionarne vere i kada
neko sebe naziva revolucionarom a ne ponaša se shodno tome, nije
ništa drugo nego bezočni lažov. Neka se uhvate pod ruku: Venturas
i Toni Varona, koji se toliko svađaju između sebe; svi oni poput Prija
i Batiste, Gutijereza Menoja i Sančeza Moskere; krvnici koji su
ubijali da bi zadovoljili svoju nagonsku želju, ubice koje su ubijale da
utole svoju nezajažljivost, a sve u ime slobode; lopovi, preprodavci
časti, oportunisti svih fela, kandidati za predsednika... Lepa družina.
Koliko su nas tome naučili! Hvala lepo.

[„Verde olivo“, 12. februar 1961.]

 Lidija i Klodomira

Upoznao sam Lidiju svega šest meseci pošto je počela

revolucionarna borba. Tek sam bio postavljen za komandanta
Četvrte kolone pa smo se u munjevitoj akciji spuštali po namirnice u
malo naselje San Pablo de Jao, blizu Bajama, u okolini Sijera
Maestre. Jedna od prvih kuća naselja pripadala je porodici pekara.
Lidija, kojoj je možda bilo četrdeset pet godina, bila je vlasnica
pekare. Ona, čiji je sin jedinac pripadao našoj koloni, pridružila nam
se od prvog trena poletno, i uzornom prilježnošću se posvetila
poslovima revolucije.
Kada pominjem njeno ime, ima u tome i više od srdačnog sećanja
na besprekornu revolucionarku, jer ona je iskazivala posebnu
privrženost prema meni, zbog čega je najradije radila pod mojim
zapovestima, bez obzira na operativni front na koji budem
postavljen. Nebrojeni su slučajevi kada je Lidija bila specijalni
izaslanik, moj ili Pokreta. Odnela je u Santijago de Kubu i Havanu
izuzetno kompromitujuće dokumente, sve kominikee naše kolone,
brojeve lista „El kubano libre“. Donosila je dokumente, donosila je
lekove, ukratko: donosila je sve što je potrebno i onoliko puta koliko
je potrebno.
Njena bezgranična hrabrost dovodila je do toga da kuriri
izbegavaju njeno društvo. Uvek se sećam procene jednog od njih
koji mi je, što službenim, što zbrkanim rečima, govorio: „Ova žena
ima veća... nego Maseo, ali sve će nas pokopati. To što ona radi,
može da uradi samo ludak, a ovo nije vreme ludorija.“ Lidija je,
međutim, i dalje iznova prelazila neprijateljske linije.
Prebacili su me u oblast rudnika Frijo, kod Vegas de Hibakoe, i
tamo je ona postepeno napustila pomoćni logor na čijem je čelu bila
neko vreme, kao i ljude kojima je odvažno a ponekad i tiranski
zapovedala, pobuđujući izvesnu podozrivost među Kubancima koji
nisu navikli da im žena naređuje. To je bio najistureniji položaj
revolucije, smešten kod Kueve, između Jaoa i Bajama. Morao sam
da joj oduzmem komandu jer je položaj bio previše opasan, a pošto
je lokalizovan, momci su često morali da pobegnu pred pucnjavom.
Pokušao sam da je definitivno uklonim odande, ali u tome sam
uspeo samo kad je pošla za mnom na novi borbeni front.
Među zgodama koje pokazuju Lidijinu narav sećam se dana kada
je poginuo golobradi borac Heilin iz Kardenasa. Ovaj momak je bio
u redovima naše prethodnice u logoru, kada je i Lidija bila tamo.
Kad se ona uputila upravo k njemu vraćajući se s nekog zadatka,
videla je kako se žandarmi nečujno primiču prema položaju,
svakako na osnovu neke dojave. Lidijina reakcija je bila trenutna:
izvadila je svoj mali revolver trideset dvojku da dâ znak za uzbunu s
nekoliko pucnjeva u vazduh, ali su je ruke prijatelja na vreme
sprečile u tome, jer bi inače svi platili glavom. Međutim, vojnici su
nastavili dalje i na prepad savladali logorsku stražu. Giljermo Heilin
se odvažno branio sve dok, već u dva navrata ranjen, a znajući šta
će da se desi ako živ padne u ruke žbira, nije počinio samoubistvo.
Vojnici su stigli i spalili sve što je moglo da se spali, pa su otišli.
Sutradan sam pronašao Lidiju. Odavala je izraz najvećeg očajanja
zbog pogibije mladog borca, kao i gneva protiv osobe koja ju je
sprečila da dâ znak za uzbunu.
Mene bi ubili, govorila je, ali bi se dečko spasao. Ja sam već stara,
a on nije imao ni dvadeset godina. To je bila središnja tema njenih
razgovora. Ponekad je delovalo kao da ima izvesnog hvalisanja u
tom njenom stalnom preziru prema smrti, međutim, svi poslovi koji
bi joj bili povereni bili su obavljeni do savršenstva.
Ona je znala da volim štenad i stalno mi je obećavala da će mi
doneti jedno štene iz Havane, mada nije uspevala da ispuni to
obećanje. U danima velike ofanzive vojske, Lidija je ipak i tu misiju
obavila. Ušla je i izašla sa Sijere, donela je i odnela izuzetno važna
dokumenta, uspostavila je naše veze sa spoljnim svetom. Bila je u
pratnji borca njenog kova, a sećam se samo imena tog borca koga
Pobunjenička vojska pamti i poštuje: Klodomira. Lidija i Klodomira
su već bile nerazdvojne drugarice u opasnosti, zajedno su išle na sve
strane.
 Bio sam naredio Lidiji da čim stigne u Las Viljas, posle invazije,
stupi odmah u kontakt sa mnom, jer treba da bude glavno sredstvo
komunikacije sa Havanom i Opštom komandom Sijera Maestre.
Stigao sam i ubrzo smo pronašli njeno pismo kojim mi javlja da ima
jedno štene spremno da mi ga pokloni i da će mi ga doneti prilikom
narednog puta. To je put koji Lidija i Klodomira nisu nikada obavile.
Nedugo posle toga sam saznao da je slabost jednog čoveka, koji je
bio sto puta inferiorniji kao čovek, kao borac, kao revolucionar ili
kao ličnost, omogućila da bude lokalizovana grupa u kojoj su bile
Lidija i Klodomira. Naši drugovi su se borili do smrti. Lidija je bila
ranjena kada je odvedena, a njihova tela su nestala. One bez sumnje
spavaju svoj poslednji san zajedno, kao što su se zajedno borile
tokom zadnje bitke za slobodu.
Jednog dana možda budu pronađeni njihovi zemni ostaci u
nekom odvodu ili na nekom usamljenom polju ovog ogromnog
groblja kakvo je ostrvo postalo. Međutim, među Pobunjeničkom
vojskom, među onima koji su se borili i žrtvovali tih neizvesnih
dana, večno će živeti sećanje na žene koje su, svakodnevno se
izlažući opasnostima, omogućile uspostavljanje veza po čitavom
ostrvu. Kod svih nas – nas koji smo bili na I frontu, i lično kod mene
– Lidija zauzima posebno mesto. Zato danas polažem ove reči kao
skromni cvet u njenu čast na mnogoljudnu grobnicu koja je razjapila
svoje čeljusti na našem nekad veselom ostrvu.

[Tekst objavljen pod naslovom „Lidija“

u časopisu „Humanizmo“ br. 53–54
januar–april, 1959.]
INDEKS IMENA
AKOSTA FERALS, KLODOMIRA (1937–1958). Rođena u Jari. Član
Pokreta „26. jul“. Borac Pobunjeničke vojske u kojoj je radila kao
kurir. Klodomira i Lidija su bile nerazdvojne drugarice u raznim
opasnostima, u životu i u smrti. Uhvaćena je 12. septembra 1958,
tokom misije u Havani, mučena je i ubijena.
AKUNJA NUNJEZ, HUAN VITALIO zvani Vilo (1925–1967).
Rođen u Granmi. Seljak sa Sijera Maestre, koji se priključio gerili
Prvoj koloni I fronta. Posle je prebačen u Četvrtu kolonu I fronta, a
zatim i u Treću kolonu III fronta. Stekao je čin komandanta
Pobunjeničke vojske i bio na čelu jednog odreda.
ALMEIDA BOSKE, HUAN (1927–). Rođen u Siudad de la Havani.
Član napada na kasarnu Monkada, zarobljen i osuđen po predmetu
37/53. Član ekspedicije „Granma“. Stigao do čina komandanta. Šef
III fronta. Komandant revolucije.
AMEIHEIRAS DELGADO, EFIHENIO (1931–). Rođen u Las
Tunasu. Član ekspedicije „Granma“, borac gerile u Prvoj, a potom i
u Šestoj koloni II fronta. Unapređen u komandanta Oslobodilačke
borbe.
ART DAVALOS, ARMANDO (1930–). Rođen u Havani. Po
zanimanju advokat. Član Nacionalnog revolucionarnog pokreta i
osnivač Pokreta „26. jul“. Učestvovao u organizovanju ustanka 30.
novembra. Uhapšen i osuđen na robiju koju je izdržavao u Isli de
Pinos do pobede revolucije.
ASEVEDO GONZALES, ENRIKE (1942–). Rođen u Las Viljasu.
Priključen Pobunjeničkoj vojsci u Četvrtoj koloni I fronta. Pripadnik
Osme invazione kolone. Stigao je do čina kapetana.
BORDON MAČADO, VIKTOR (1930–). Rođen u Kemado de
Gvinesu. Član Ortodoksne omladine, a potom Pokreta „26. jul“.
Borio se u generalnom štrajku 9. aprila. Prvi je osnovao gerilsku
grupu u nekadašnjoj provinciji Las Viljas (oblast Sagva la Grande).
Pristupio je Osmoj invazionoj koloni oktobra 1958.
ČOMON MEDIJAVILJA, FAURE (1929–). Vođa Omladinskog
diretorijuma. Učestvovao u napadu na predsedničku palatu. Stigao
u oružanoj ekspediciji na Kubu 1958, na brodu „Skapejd“.
Organizovao je gerilski odred i pristupio Pobunjeničkoj vojsci na
brdima Eskambraja.
DEL VALJE HIMENEZ, SERHIO (1927–). Član Pokreta „26. jul“.
Priključio se gerili kao lekar, u Prvoj koloni, na I frontu. Lekar i
komandant Druge invazione kolone.
DIJAZ GONZALES, HULIO zvani Hulito (1929–1957). Rođen u
Havani. Učestvovao u napadu na Monkadu. Uhapšen, osuđen i
kažnjen po predmetu 37/53. Bio u meksičkom egzilu i član
ekspedicije „Granma“. Poginuo u bici kod El Uvera 28. maja u činu
kapetana.
DOSE SANČEZ, LIDIJA (1912–1958). Rođena u Olginu. Aktivista
Pokreta „26. jul“. Pristupila Pobunjeničkoj vojsci u Prvoj i Četvrtoj
koloni kao kurir. Mučena i ubijena 12. septembra.
EČEVERIJA, HOSE ANTONIO zvani Manzanita. Predsednik
Studentske univerzitetske organizacije (FEU). Istaknuti borac protiv
Batistine tiranije. Bio na čelu akcija od 13. marta 1957, kada je
Studentski direktorijum napao predsedničku palatu i Radio Reloh, u
pokušaju da se Batista izvede pred lice pravde. Poginuo u oružanom
sukobu s policijom.
ESKALONA ALONSO, DERMIDIO. Priključio se Pobunjeničkoj
vojsci na I frontu. Istakao se u bitkama kod Pino del Agve II i kod
Blankizala. Određen da 1958. otvori gerilsni front u planinskom
vencu Organos, Pinar del Rio. Kraj rata dočekao u činu
komandanta.
ESPIN GILJOIS, VILMA zvana Debora (1930–). Rođena u Santijago
de Kubi. Član Nacionalne direkcije Pokreta „26. jul“ u Santijago de
Kubi, pod rukovodstvom Franka Paisa. Koorinatorka Pokreta u
Orijenteu. Godine 1958. priključila se Pobunjeničkoj vojsci u Šestoj
koloni II fronta.
FAHARDO RIVERO, MANUEL EUHENIO zvani Piti (1930–1960).
Rođen u Granmi. Po zanimanju lekar. Priključio se Pobunjeničkoj
vojsci u Prvoj koloni, a potom prelazi u Dvanaestu kolonu, V fronta.
Stekao čin komandanta.
FAHARDO SOTOMAJOR, MANUEL ENRIKE (1932–1995). Rođen
u Granmi. Jedan od prvih seljaka koji se 1956. priključio
Pobunjeničkoj vojsci na I frontu. Posle se prebacio na Drugi front.
Stekao čin komandanta.
FERNANDEZ FONT MARSELO zvani Zoilo (1932–2004). Rođen u
Havani. Nacionalni koordinator Pokreta „26. jul“ u gradu.
GARSIJA FRIJAS, GILJERMO (1928–). Rođen u Granmi. Jedan od
prvih seljaka koji je pružio pomoć i pridružio se Pobunjeničkoj vojsci
u Prvoj koloni, osnivač III fronta. Stekao čin komandanta. Bio
komandant revolucije.
GARSIJA MARTINEZ, KALIKSTO (1931–). Rođen u Matanzasu.
Učestvovao u napadu na kasarnu „Karlos Manuel de Sespedes“ u
Bajamu. Bio u egzilu i član ekspedicije „Granma“. Član
Pobunjeničke vojske, Prva kolona. Komandant.
IGLESIJAS LEJVA, HOEL (1941–). Rođen u Santijago de Kubi.
Priključio se gerili u Prvoj koloni, potom prešao u Četvrtu kolonu, a
kasnije u Osmu kolonu „Siro Redondo“. Učestvovao u invaziju kod
Las Viljasa, pod rukovodstvom komandanta Gevare. Završio sa
činom komandanta.
INFANTE URIBAZO, ENZO zvani Bruno (1930–). Rođen u
Santijago de Kubi. Član Provincijske direkcije Pokreta „26. jul“ u
Santijago de Kubi. Borac ustanka 30. novembra. Koordinator
Pokreta „26. jul“ u Kamagveju zadužen za propagandu Nacionalne
direkcije u istom mestu. Bio je u zatvoru do 1. januara 1959.
KASTRO MERKADER, RAUL (1937–). Rođen u Las Tunasu. Član
Pokreta „26. jul“. Član prvog kontingenta koji je poslao Frank Pais –
Marabuzaleros – na Sijeru. Pripadnik Prve i Četvrte kolone I fronta.
Unapređen u čin kapetana u koloni pod komandom Ernesta Če
Gevare.
KRESPO KASTRO, LUIS (1923–). Rođen u Matanzasu. Član
ekspedicije „Granma“. Pripadnik Pobunjeničke vojske, Prva kolona,
I front. Unapređen u komandanta.
KUERVO NAVARO, PELAJO (1901–1957). Rođen u Gvantanamu.
Istaknuti advokat i borac Ortodoksne partije. Ubijen nekoliko sati
nakon napada na predsedničku palatu 13. marta, a njegovo telo je
nađeno u kantri klubu u El Lagitu.
LAFERTE PEREZ, EVELIJO. Oficir, potporučnik Batistine vojske. II
Pobunjenička vojska ga je zarobila kod Pino del Agve. Priključio se
gerili 1958, pod Fidelovim naredbama. Stekao čin kapetana.
LAMOTE KORONADO, UMBERTO (1919–1956). Bio u meksičkom
egzilu i član ekspedicije „Granma“. Poginuo u Alegriji de Piju 5.
decembra.
LOPEZ FERNANDEZ, ANTONIO zvani Njiko (1934–1956). Rođen
u Havani. Rukovodio napadom na kasarnu „Karlos Manuel de
Sespedes“. U izgnanstvu, u Gvatemali, sprijateljio se sa Čeom. Član
Nacionalne direkcije Pokreta „26. jul“ i ekspedicije „Granma“.
Ubijen kod Boka del Tora 28. decembra 1956.
MAČADO VENTURA, HOSE RAMON zvani Mačadito (1930–).
Član Pokreta „26. jul“, borac i lekar Pobunjeničke vojske. Pripadnik
Šeste kolone II fronta. Načelnik saniteta II fronta. Stekao čin
komandanta.
MARK, HERMAN. Severnoamerikanac priključen Pobunjeničkoj
vojsci, I frontu. Instruktor Škole regruta kod rudnika Frijo 1958, član
Osme invazione kolone i šef voda prethodnice. Stekao čin kapetana.
MARKEZ RODRIGEZ, HUAN MANUEL (1915–1956). Rođen u
Havani. Aktivista Pokreta „26. jul“. Odigrao aktivnu ulogu u
pripremama ekspedicije „Granma“ i bio njen drugi vođa. Ubijen na
imanju La Norma 16. decembra 1956, nakon iskrcavanja „Granme“
kod plaže Las Koloradas.
MAS LOPEZ, KARLOS zvani Karlitos Mas (1939–1958). Rođen u
Granmi, seljak koji je sarađivao sa gerilom. Priključio se
Pobunjeničkoj vojsci, Četvrtoj koloni, I frontu. Stekao čin kapetana.
Teško ranjen u bici kod Naranha. Preminuo 14. jula 1958. u bolnici u
La Plati.
MASETI BLANKO, HORHE RIKARDO zvani Segundo (1929–
1964). Rođen u Argentini. Po zanimanju novinar. Posetio gerilce na
Sijeri i napravio intervju sa Fidelom Kastrom i Če Gevarom, s kojim
će dugo godina biti dobar prijatelj. Poginuo predvodeći gerilska
dejstva u severnoj Argentini.
MONTANE OROPESA, HESUS (1923–1999). Rođen u Nuevi
Hironi, Isla de la Huventud. Učestvovao u napadu na kasarnu
Monkada i bio jedan od vođa tog napada. Uhvaćen i osuđen po
predmetu 37/53. Bio u meksičkom egzilu i član ekspedicije
„Granma“. Nakon poraza kod Alegrije de Pija zarobljen je 12.
decembra 1956. i ostao u zatvoru do pobede revolucije.
MORA MORALES, MENELAO (1905–1957). Rođen u Pinar del
Riju. Bio je aktivni borac protiv Mačadove diktature. Poginuo je
prilikom napada na predsedničku palatu 13. marta 1957.
MORALES ERNANDEZ, KALIKSTO (1929–). Rođen u Kamagveju.
Član ekspedicije „Granma“. Član Pobunjeničke vojske, Prve i Osme
kolone. Stekao čin kapetana.
NUNJES HIMENEZ, ANTONIO (1923–). Rođen u Havani. Borac
Pobunjeničke vojske. Učestvuje u pripremama za štrajk od 9. aprila.
Učestvovao u stvaranju Eskambrajskog fronta.
PAIS GARSIJA, FRANK zvani David ili Karlos (1934–1957). Rođen
u Santijago de Kubi. Bio je osnivač i nacionalni vođa akcije i
sabotaže Pokreta „26. jul“ u Santijago de Kubi. Rukovodio
operacijama ustanka od 30. novembra 1956. Ubijen je kod Kaljehon
del Mura, u svom rodnom gradu, 30. jula 1957, zajedno sa svojim
drugom Raulom Puholom.
PAIS GARSIJA, HOSUE (1937–1957). Rođen u Santijago de Kubi,
brat Franka Paisa. Kapetan ilegalnih milicija Pokreta „26. jul“.
Istakao se u ustanku od 30. novembra 1956. Ubijen je 30. juna 1957.
u svom rodnom gradu.
PARDO GERA, RAMON zvani Gile (1939–). Borac Pobunjeničke
vojske od 1957. Pripadnik Četvrte kolone I fronta, a kasnije je
priključen Osmoj invazionoj koloni.
PENJA TORES, ERMES. Borac Pobunjeničke vojske i pripadnik
Osme invazione kolone.
PEREZ ERNANDEZ, FAUSTINO (1920–1992). Rođen u
Kabaigvanu, u nekadašnjoj provinciji Las Viljasa. Po zanimanju
lekar. Bio je u meksičkom egzilu i član ekspedicije „Granma“.
Odgovoran za borbu u gradovima, nacionalni vođa akcije i sabotaže
Pokreta „26. jul“. Posle štrajka od 9. aprila ponovo se priključuje
borbama na Sijera Maestri, gde je dobio čin komandanta.
PEREZ MONTANO, KRESENSIO (1895–1986). Rođen u Granmi.
Osnivač Pokreta „26. jul“. Zajedno sa Selijom Sančez, pružio
podršku iskrcavanju „Granme“. Pripadnik Prve kolone, I fronta,
potom rukovodio Sedmom kolonom. Unapređen u komandanta.
PONSE DIJAZ, HOSE (1926–). Rođen u Havani. Bio je učesnik
napada na kasarnu Monkada i član ekspedicije „Granma“.
RAMOS LATUR, RENE (Danijel) (1932–1958). Rođen u Olginu.
Član Pokreta „26. jul“ , a radio je u oblastima na severu: Majari,
Kauto, Antilja i Nikaro. Bio je na čelu Nacionalne akcije i sabotaže
kao pripadnik Nacionalne direkcije. Stigao je na Sijera Maestru
1957, sa Prvom kolonom. Stekao čin komandanta.
REDONDO GARSIJA, SIRO (1931–1957). Rođen u Havani.
Učestvovao u napadu na kasarnu Monkada. Uhapšen, izveden na
sud i osuđen po predmetu 37/53. Neko vreme proveo u meksičkom
egzilu. Bio je član ekspedicije „Granma“, član Vrhovnog štaba
Pobunjeničke vojske, i pripadnik Četvrte kolone. Stekao čin
kapetana. Poginuo u bici kod Mar Verdea 29. novembra 1957, a
posthumno je unapređen u komandanta.
RODRIGEZ DE LA VEGA, ALFONSO zvani Kuko. Borac
Pobunjeničke vojske, bio je lekar u akciji kod Las Viljasa, kao i
kapetan Osme invazione kolone.
RODRIGEZ FERNANDEZ, ROBERTO zvani El Vakerito (1935–
1958). Rođen u Sankti Spritusu. Pripadnik Prve i Četvrte kolone I
fronta. Prema Čeovim rečima, bio je „jedan od najsimpatičnijih i
najomiljenijih likova našeg revolucionarnog rata“. Vođa tzv.
Samoubilačkog voda Osme invazione kolone. Poginuo je u napadu
na policijsku upravu Santa Klare 30. decembra 1958..
RODRIGEZ KORDOVI, HEONEL (1934–1958). Rođen u Palmi
Sorijano. Član Pokreta „26. jul“ pri Univerzitetu u Havani. Bio član
Četvrte kolone I fronta. Stekao čin kapetana. Ranjen je 11. jula kod
El Naranha, a izdahnuo je u bolnici u La Plati 12. jula 1957.
RODRIGEZ KRUZ, RENE zvani El Flako (1931–1990). Rođen u
Kardenasu. Aktivista Pokreta „26. jul“, član ekspedicije „Granma“ i
pripadnik Osme invazione kolone.
RODRIGEZ PEREZ, FRUKTUOSO (1933–1957). Rođen u Las
Viljasu. Bio je potpredsednik FEU-a i učesnik u napadu na
predsedničku palatu 13. marta. Nakon smrti Hosea Antonija
Ečeverije, zamenio ga je na mestu predsednika FEU-a, a bio je i
generalni sekretar Revolucionarnog direktorijuma. Nakon dojave,
ubijen kod Humbolta, 20. aprila 1957.
ROKE NUNJEZ, ROBERTO (1915–1989). Rođen u Sijenfuegosu.
Bio je pripadnik Ratne mornarice, aktivista Pokreta „26. jul“, član
ekspedicije „Granma“, na mestu kormilara. Posle poraza kod
Alegrija de Pija, uhapšen je 1956. i ostao u zatvoru do pobede
revolucije.
SANČEZ ALVAREZ, UNIVERSO (1919–). Rođen u Matanzasu.
Član Pokreta „26. jul“ i član ekspedicije „Granma“. Unapređen u
komandanta.
SANČEZ MANDULEJ, SELIJA (1920–1980). Rođena u Granmi.
Osnivač Pokreta „26. jul“ u Manzanilju. Pripremila je doček članova
ekspedicije „Granma“. Zajedno sa Frankom Paisom organizovala je
prvi kontigent pojačanja poslatog na Sijera Maestru. Priključila se
borbi na Sijera Maestri i bila član Opšte komande Pobunjeničke
vojske, uvek pored komandanta Fidela Kastra.
SANČEZ VAJT, KALIKSTO (1924–1957). Rođen u Novoj Škotskoj.
Pilot i aviomehaničar, borac Drugog svetskog rata. Bio je u egzilu u
Majamiju, organizovao i rukovodio grupom članova ekspedicije koja
se iskrcala sa broda „El Korintija“ preko Majarija, čiji je ishod bio
gotovo potpuni masakr učesnika. Poginuo, gotovo kao svi njegovi
saborci, 28. maja 1957.
SANTAMARIJA KUADRADO, AJDEE zvana Jeje (1922–1980).
Rođena u Las Viljasu. Bila je učesnik napada na kasarnu Monkada,
nakon čega je uhapšena, izvedena pred sud i osuđena po predmetu
37/53. Kao članu Nacionalne direkcije Pokreta „26. jul“, naloženo joj
je da shodno Vrhovnoj direkciji tog pokreta obavlja misije izvan
Kube radi podrške revolucionarnoj borbi.
SARDINJAS MENENDEZ, GILJERMO (1916–1964). Katolički
sveštenik koji se priključio Pobunjeničkoj vojsci; stekao je čin
komandanta.
SIJENFUEGOS GORIJARAN, KAMILO (1932–1959). Rođen u
Havani. Član ekspedicije „Granma“. Komandant Druge invazione
kolone „Antonio Maseo“. Januara 1959. postavljen je za vođu
Pobunjeničke vojske. Poginuo u avionskoj nesreći 28. oktobra.
SOTO ALBA, PEDRO zvani Pedrin. Rođen u Granmi. Član Pokreta
„26. jul“ i član ekspedicije „Granma“. Posle bitke kod Alegrija de
Pija ostao je neko vreme sakriven pa se priključio Pobunjeničkoj
vojsci u prvom kontingentu (Marabuzaleros), koji je Frank Pais
poslao na Sijeru. Bio je pripadnik Prve kolone I fronta. Poginuo je u
bici 26. juna 1958, a Raul Kastro ga je posthumno unapredio u
komandanta u Drugog istočnog fronta „Frank Pais“.
SUAREZ MARTINEZ, RAUL (1935–1956). Rođen u Sijenfuegosu.
Učestvovao je u ilegalnim studentskim borbama, bio je u meksičkom
egzilu, kao i član ekspedicije „Granma“. Ubijen u Boki del Toru, 8.
decembra 1956.
SUNJOL RIKARDO, EDI (1926–1971). Rođen u Olginu. Član
Pokreta 226. jul“ u Santjago de Kubi pod naredbama Franka Paisa.
Borac Prve kolone, potom vođa Četrnaeste kolone, IV fronta
Pobunjeničke vojske. Stekao čin komandanta.
VALDES MENENDEZ, RAMIRO (1932–). Rođen u Artemisi,
nekadašnjoj provinciji Pinar del Rija. Učestvovao je u napadu na
kasarnu Monkada, zbog čega je uhapšen, izveden pred sud i osuđen
po predmetu 37/53. Bio je u meksičkom izgnanstvu i član
ekspedicije „Granma“. Ostaje na čelu Četvrte kolone kada Če
prelazi na stvaranje Osme, kod rudnika Frijo. Bio je drugi vođa
Osme invazione kolone i komandant revolucije.
VESTBRUK ROSALES, HOSE zvani Hoe (1937–1957). Rođen u
Havani. Član Revolucionarnog direktorijuma, učesnik napada na
predsedničku palatu 13. marta 1957. Nakon dojave, ubijen u
događajima kod Humbolta, 20. aprila 1957.
Fidel Kastro i Če Gevara na Sijera Maestri
Stranice knjige Sećanja na kubansku revoluciju sa Čeovim ispravkama
Stranice knjige Sećanja na kubansku revoluciju sa Čeovim ispravkama
Fidel Kastro na Sijera Maestri
Če Gevara na gorama Eskambraja
Sleva nadesno: Če Gevara, Fidel Kastro, Kaliksto Garsija, Ramiro
Valdes i Huan Almeida na Sijera Maestri
Sleva nadesno: Giljermo Garsija, Če Gevara, Universo Sančez, Fidel
Kastro i Kresensio Perez. U prvom planu: Raul Kastro, Horhe Sotus
i Huan Almeida
Fidel Kastro pokazuje Seliji Sančez i Ajdeei Santamariji kako se
rukuje puškom
Če Gevara i Selija Sančez na Sijera Maestri
Fidel Kastro na Sijera Maestri
Dole: Fidel Kastro u razgovoru s porodicom seljaka na Sijera
Maestri. Pored njega su Selija Sančez i Erminio Eskalona
Če Gevara i Fidel Kastro na Sijera Maestri
Če Gevara i Fidel Kastro na Sijera Maestri
Pogled na jedno seosko naselje na Sijera Maestri
Gerilci pored leša ubijenog seljaka. Če Gevara čuči pored leša
Novinar Žan Danijel intervjuiše Če Gevaru
Bob Taber, novinar iz SAD, intervjuiše Fidela Kastra
Če Gevara sa argentinskim novinarom Horheom Rikardom
Masetijem
Če Gevara pred radio-odašiljačem u logoru Kabaljete de Kaza na
Eskambraju
Fidel Kastro i Ramiro Valdes na Sijera Maestri
Če Gevara na El Ombritu, Sijera Maestra
Če Gevara (u sredini) sa borcima Četvrte kolone oko velike zastave
postavljene na jednom od vrhova El Ombrita
Če Gevara
Če Gevara i Kamilo Sijenfuegos
Proglas neprijateljskih snaga protiv Čea i Kamila kod Las Viljasa,
krajem 1958. godine
Snimak oklopnog voza koji je ispao iz šina u Santa Klari, decembar
1958. godine
Če Gevara u Fomentu, u razgovoru s njegovim žiteljima, decembar
1958. godine
Pred predaju Santa Klare, Če Gevara prima poruku iz ruke Aleide
Marč
Če Gevara i Aleida Marč u logoru Leonsio Vidal, Santa Klara
Če Gevara u radiostanici kod Plasetasa, Las Viljas
Če Gevara pored Aleide Marč u Las Viljasu
Sleva nadesno: Hose Argudin, Če Gevara, Aleida Marč, Ari Viljegas i
Ramon Pardo Gera u jednoj od glavnih ulica Santa Klare
Roberto Rodrigez zvani El Vakerito
Sleva nadesno: Ramiro Valdes, Olo Pantoha i Migel Manals u Santa
Klari
Fidel Kastro pozdravlja narod nakon pobede revolucije prvog
januara 1959. godine
{1} Zauvek do pobede!
{2} Misli se na šećernu trsku (Prim. ur.).
{3} Nema pouzdanih dokaza o vesti u vezi sa identitetom ubice.

(Prim. šp. izdavača)

{4} Iz ovog nabrajanja nedostaje jedno ime kojeg se ne sećam. (Prim.

autora)
{5} Reč je o generalu Herardu Mačadi, poznatom kubanskom

diktatoru koji je bio na vlasti od 1925. do 1933.

{6} Ovom sintagmom se na Kubi označava način usmenog
prenošenja glasina, a njoj je u srpskom jeziku srodna sintagma
„radio Mileva“.
{7} Hombre (šp.), čovek; hombrito – mali čovek. (Prim. prev.)
{8} Sao (šp.), reč kojom se na Kubi označava mala savana. (Prim.

prev.)
{9} Radnička partija Gvatemale (Partido Guatemalteco del Trabajo).
{10} Alegria (šp.), radost. (Prim .prev.)
{11} Pelua (šp.), narodska izvedenica od prideva peludo/-da, u

značenju dlakav/-a. (Prim. prev.)

{12} Pata de la Mesa (šp.), nogar od stola.
{13} Sierra (šp.), brdo; llano (šp.), ravnica. (Prim. prev.)
{14} Yarey (šp.), tradicionalni šešir kubanskog seljaka. (Prim. prev.)
{15} Federation of University Students – Studentska federacija.
{16} I u izvorniku među navodnicima, ova sintagma sastavljena je od

r e č i comer (jesti) i vacas (krave) i označava koristoljubivog i

prepredenog čoveka. (Prim. prev.)
{17} Narodna socijalistička partija (Popular Socialist Party).
{18} Ujedinjena partija kubanske socijalističke revolucije.
{19} Savez kubanskih radnika.
{20} Misli se na generalni štrajk koji je bio organizovan 9. aprila 1958.