,,Уста пуна земље“

-Бранимир Шћепановић

Двије приче које се у једном тренутку спајају. Прва прати наратора и његовог друга
Јакова. Друга прати неименованог јунака и све вријеме дата је курзиву.
Августовска је ноћ. Наратор и Јаков леже у шаторском крилу и покушавају заспати.
Неименовани јунак, с друге стране, путује возом пут Црне Горе иако је већ неко вријеме
свјестан да тамо нема никога ко би му се обрадовао или га препознао. Наратор и Јаков не
могу да запу и ћуте. Он, са друге стране, гладан је међу свим путницима који једу и жељан
тишине, али сви око њега мљацкају. У једном тренутку повлачи жуту ручку, те лагано
излази из воза у помрчину. Наратор и Јаков, загледани у небо примјећују звијезду падалицу.
И он ју је примјетио и изгледао је неспокојан као да је са том већ ишчезлом звездом изгубио
нешто важно чега више не може да се сети или као да се због нечега кајао. Није знао куда
иде, само је знао да више никад неће видјети црногорска села, јер се у том часу опраштао,
без и једне једине сузе, са читавим светом.
Свануло је. Наратор и Јаков су будни. Неко вријеме остају притајени као да смо у
тој готово неприродној тишини августовске ноћи већ били поверовали да смо сами на
свету. А неименовани је таман у свитање стао да предахне. Осјећао је жељу да побјеге у
даљину, што даље од људи и свега онога што би га могло навести да од било кога затражи
утјеху или помоћ. Но, у његовој жељи да се одвоји од свијета није било ни мржње ни
зависти. Желио је да се спаси понижења која иначе не би могао избећи-свеједно би ли сам
вапио за нечијим сажаљењем или био принуђен да га прихвати. Желио је да умре сам као
болесна и беспомоћна животиња.
Наратор и Јаков, ручајући уз ватру угледаше у близини непознатог човјека који им
се учини сличан неком огромном инсекту. Он, неименовани, стајао је зачуђен што више
није сам. Осјетио је јаку жељу да им приђе и тражи нешто за јело, али и замоли их да га
упуте ка првом возу или аутобусу. Но, са друге стране донио је чврсту одлуку да се суочи
са смрћу. У колебању између то двоје, сакупи довољно одлучности да се окрене и настави
даље. Ова двојица због тога осташе готово уврјеђени сматрајући да би људи требали у
оваквој пустоши макар на неколико тренутака бити заједно.
Неименовани, неочекивано, поче да бјежи. Није осјећао стид због тога. Сјећао се
претпрошле ноћи на београдској клиници. Мучио га је стомак, а због неизвјесности ушао је
у канцеларију и у свом картону прочитао неке латинске ријечи које су упућивале на његову
смрт у року од неколико мјесеци. Од тог тренутка стално од нечега бјежи. Замишљао је
своје тијело које се распада и ужасавао се те слике. Сјећао се дјетињства, мртвих родитеља
и постало му је јасно да би требао да оде у Црну Гору. У оном купео схватио је да треба да
умре сам без присуства било кога. Коначно је схватио да буде ли икад хтео да се, као прави
човек, разрачуна са својом судбином-мора претходно да побегне од свега онога што му је
душу још везивало за живот.
Она двојица појурише за њим. Највише су то урадили како би му ставили до знања
да је глупо што бјежи и да од њих може тражити помоћ уколико је у некој невољи. Убрзо
су упали у различите дилеме: можда од некога тјера, можда је криминалац који се крије у
тим крајевима, можда је луд. Он у једном тренутку стаде, а они му приђоше на десетак
метара (не мање да би схватио да му не желе зло). Међутим, неименовани учини нешто
протпуно непредвиђено, помокрио се пред њима, а онда наставио да бјежи. Ова двојица
остадоше ужасно увријеђени и како рекоше: ми смо сад имали прави разлог да га појуримо.
Хтјели су да му покажу да није ни бржи, ни дрскији, ни храбрији од њих. А он је трчао све
брже само зато што су се они толико упињали да га стигну као да на то имају чаки и неко
право...за инат.
Убрзо наиђоше на неког чобанина. Неименовани уђе у шуму. Чобанин се прикључи
хајкачима у гоњењу тврдећи да има њух пса и да му у шуми ни сова не може побјећи. Тако
се скупило већ троје људи који га тјерају. А он је стао иза једног стабла и размишљао како
би ваљало скончати живот док не наиђу ова тројица. Покушава да се сјети латинског назива
за букву. Потом је рачунао колико сати и минута живота остаје уколико поживи још
деведесет дана. Учини му се затим да то и није толико мало, наравно под условом да сваки
од тих тренутака проживи пуним дахом. Убрзо се тројици хајкача прикључи и шумар који
је наводно имао највише разлога да га тјера (он му је, како шумар тврди, украо пушку
претходне јесени). Гоњеник, дакле, схвативши да му и није тако мало остало одлучи да се
ипак не бјеси о грану те букве. Сјећао се дјетињства и Прекорнице и ситуације када је
побјегао од куће и није га било страх вукова. Чак га је и тада било више страх људи него
вукова. Хајкачима се најзад придружи још људи. Нису их чак ни питали због чега га гоне,
било им је драго што их је више. Гоњеник није хтио да се окрене. Опет су га обузела сјећања.
Једним погледом, враћеним унатраг, у прошлост, покушавао је да се ухвати за нешто што
би му сад дало и воље и снаге да издржи. Но, узалуд се трудио, није имао сина који ће
продужити његову крв; није имао жену која ће за њим заплакати; није имао чак ни после
петнаест година упорног истраживања, ону хемијску формулу која би сачувала траг о
његовом постојању. Тек тада је постао свјестан да иза себе оставља само пустош и већ се
мирио са сазнањем да у тих преосталих трачавих 2160 сати неће успети да надокнади
ништа од свега онога што је за минулих 37 година пропустио да доживи.
Хајкачи су почели већ и сами себи да изгледају смијешно. Можда због тога што се
гоњеник више није ни освртао на њих почели су да га псују и називају свакаквим именима.
У ствари, та наша мржња према њему била је равна најлепшој и најстрашнијој жудњи. А
он је жудио за морем, пјевањем зрикаваца, за мирисом соли, пустом плажом крај Будве, за
тијелом жене. Они су жудјели да га ухвате обећавајући да ће му уста напунити земљом,
испљувати му се у очи, ишчупати срце и сл. А он, толико жудећи за морем није ни примјетио
да за собом оставља крваве трагове са табана. Хајкачи, док су тако готово обневидјели од
жеге трчања и мржње, искаљавали своју муку, нама су се стално прикључивали, као да из
земље искрсавају, или са неба падају сељаци са различитим алатом. А гоњенику је све
изгледало и љепше и стварније него јутрос.
Присјећао се да се људи плаши још од онда када су му умрли родитељи, а од
дјетињства утјеху је тражио у Прекорници. Ни сам није знао због чега, сјетио се приче о
свом прадеди Јоксиму. Наиме, имао је 93 године када је пао у постељу. Сви су мислили да
је умро, чак су и сандук направили, али он је устао отворивши у почетку само лијево око и
живио је након тога још девет година. Управо то сјећање постало је његов покретач. И већ
се надао да ће, настави ли да дише дахом свог прадеде Јоксима, устати да оне своје
избројане часове продужи можда у девет несагледиво дугих година живота.
А они су како је ко знао и могао отимали се и од саме помисли да ће та утвара на
крају успети да их надвлада.
Неименовани, доспјевши на ливаду поче да једе све љековите биљке којих се сјетио,
а које је ту пронашао. Надао се да је у тој смјеси и вези свих тих биљака пронашао
чудотворни лијек који ће га излијечити. Био је потпуно смирен и опуштен, јер је већ веровао
да је спасен и да ће живети. А онда му се поглед заустави на облаку који га је подсјетио
на Прекорницу, те радосно помисли да се примакао својој Црној Гори. Онда се запутио ка
једној стијени потпуно увјерен у свој препород.