Antologija SRPSKE KNјIŽEVNOSTI

„Antologija srpske književnosti“ je projekat digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učitelјskog
fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft®
Nije dozvolјeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela.
Nosioci projekta ne preuzimaju odgovornost za moguće greške.
Ovo digitalno izdanje dozvolјava upisivanje komentara, dodavanje ili brisanje delova teksta.
Nosioci projekta ne odgovaraju za prepravke i distribuciju izmenjenih dela.
Originalno izdanje dela nalazi se na Veb sajtu www.ask.rs.
2011.
 Momo Kapor

NAJBOLjE GODINE I DRUGE PRIČE

 KNјIGA

Kako se čovek uopšte odlučuje na pisanje knjige? Možda se to dešava tek

kad, posle mnogo godina čitanja, tu knjigu, još nenapisanu, ne pronađe ni u
jednoj knjižari, ni u jednoj biblioteci, a žarko želi da je pročita. Ponekad
nam je žao što smo već pročitali sve lepe knjige koje volimo. Zašto Čehov
nije napisao još stotinak svojih divnih priča? Zašto se Hemingvej ubio pre
nego što je napisao, možda, najvažniju knjigu, o tome šta mu se dogodilo
da najzad potraži taj poslednji izlaz? Neki romani podsećaju na naš
sopstveni život. Mnogi junaci veoma liče na nas same. Ali, posle čitanja, na
vrhu jezika ipak ostane neizgovorena najvažnija od svih priča – naša
sopstvena! Tada sedamo za sto i počinjemo da pišemo, posle bezbroj
tomova sabranih dela slavnih mrtvaca, pišemo kao da je to prvi roman na
svetu – najvažniji i jedini!
Pred nama su dugi časovi osamlјenosti, dani ćutnje, nepregledna
prostranstva bele hartije i svet u magli; predeli koji očekuju da budu
uobličeni, ličnosti koje strplјivo čekaju da ih oživimo … Nekada davno
izgovorene reči, rasute u vremenu, roje nam se oko lampe. Sedimo i na
završetku velike istorijske književnosti, a na početku naše sopstvene –
beznačajne, pišemo knjigu koju bismo voleli da imamo u ruci u nekom
malom provincijskom gradiću, u vreme predugih kiša i blata na drumu.
Sami smo protiv svih.
GLUVARENјE
 OGLAS

Traži se jedan svet, prekjuče iščezao.

Traži se jedna polovna nedelјa bez vesti o nesrećama i ratovima. Traže se
prijatelјi, makar dotrajali, svi oni iščezli, raselјeni, umrli, izgublјeni,
poženjeni — traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po
deo: delove našeg vremena, naše lјubavi; traže se da vrate lјubav.

II

Traže se svi oni barovi u kojima smo učili da se opijamo i igramo engliš
valcer, traži se Megi Friza, Desa Kesa, Lili Petobanka, koje su plesale igru sa
sedam velova pod lažnim imenima Kora Kent, Beti Bup, Lulu Brekfast, traže
se ma gde bile, ma za koga srećno udate. Traže se.
I još se traže svi oni podvodači, stranci, pokeraši, bleferi, sve one lepe
žene i ukleti pesnici što su prvi sedeli u kafe-baru »Terazije«, dok je bio još
nov novcat i dok se u njemu služilo vruće mleko u čašama optočenim
srebrom. Traže se svi oni bivši ministri, generali, policajci, doušnici, isluženi
špijuni, pederi, arhitekte s olinjalim leptir-mašnama, sve one kurve se traže
što su nekada sedele u plišanom »Mažestiku« i pile kapuciner u šest po
podne, pričajući da ih je zaveo profesor matematike kad su mu odnosile
pismene zadatke kući na ispravku.
Traže se da dođu na ponoćni bal kod Nebojše kule, mrtvi ili živi, i
zaigraju valcer »Na lepom plavom Dunavu« s vilenjacima, vešticama,
duhovima i davnim davlјenicima. Traže se.

III

Traži se onaj ulični časovnik na banderi pod kojim smo čekali, pod kojim
su nas čekali, onaj sat što još otkucava u našem pamćenju. On se traži.
Ispod njegovih kazalјki upoznavali su se budući lјubavnici.
Ispod tih kazalјki proživlјavane su najveće tragedije
sedamnaestogodišnjaka, prema kojima je brodolom neke krstarice — bura u
čaši vode. Čekanje bez ikakve nade. Ispod njih su kockari ugovarali partiju
pokera u sve što poseduju. Ispod njih su lopovi dogovarali pohare. Ispod tog
istrošenog brojčanika dangube su dangubile, prevarene verenice čekale svoje
srećne suparnice sa naoštrenim noktima i živom sodom, bekrije pokušavale
da utvrde koliko kasne za svojim životom, neuspeli — koliko je uspeh
odmakao ispred njih, bolesni — koliko im još preostaje sati, ilegalci — koliko
treba čekati dok se ne rasprsne paklena mašina, policajci — hoće li naići
neko sumnjiv, gimnazijalci — koliko će još potrajati školski čas sa koga su
pobegli…
Sve to ispod uličnog časovnika koji se traži.
Jedanput bismo primetili da mala kazalјka stoji na šest, a velika na
dvanaest, i ne bismo se čestito ni okrenuli a kazalјke su ponovo stajale na
šest i na dvanaest, samo bi između ta dva pogleda protekao ceo život. I on se
traži — taj život što promiče od danas do sutra, onaj život što je kolao,
klјučao, puzio, preklinjao, voleo, cmizdrio, čekao, bogoradio, zaustavlјao se,
podizao i ponovo padao, i opet se dizao ispod onog uličnog časovnika koji se
traži, a koji je ko zna kuda odnesen.
 IV

Traži se nada.
U ovom malom oglasu traži se ona davna nada polagana u sebe same i u
vreme koje dolazi. Ako ta nada izneveri, ako se ta nada ne vrati, njene
dugove ne priznajemo za svoje.
U ovom malom oglasu traže se i vlasnici onih adresa koje nam još stoje
po fiokama. Traže se da nam oproste što im ne pišemo i što ne mislimo na
njih.
Traže se dedovi, pradedovi, bake, prabake, stričevi, ujne, ujaci, braća od
stričeva, tetaka i ujni, kumovi se traže, šuraci, šurnjaje, deveri, pašenozi,
punci, tašte i svekrve, susedi; poslužitelјi koji su nas gledali kako ulazimo
mali, manji od makova zrna, a izlazimo iz škola veliki, i ne primetivši da
stoje u kapijama gimnazija i fakulteta, svi oni železničari i nepoznati vojnici
koji su nam u vagonima treće klase nudili pečeno pile iz masne hartije i vino
iz pletara, i one starice što su nas darivale smokvama i stavlјale nam bosiok
na jastuk da lepše sanjamo, i one gazdarice iz iznajmlјenih soba što su nas
zvale na kafu u kuhinju, a bili smo im dužni; svi oni što su nas puštali da
besplatno uđemo na stadion i u bioskope, svi oni što su nam punili džepove
orasima, a torbe slaninom i crnim hlebom, kad smo odlazili i obećavali sami
sebi da ćemo ih se setiti i da ćemo vratiti dobro dobrim, svi oni koje smo
zaboravili, zaokuplјeni sami sobom.
Traže se svi oni koje smo ostavili u sporednim sobama, u podrumima i
po tavanima, u kasarnama i bolnicama, na usamlјenim salašima, na
groblјima bez pratnje, svi oni koje smo ostavili bez cigareta i razglednica, svi
oni koji nam danas govore vi kada se sretnemo, svi oni što nikada nisu ništa
tražili od nas, nego samo davali. Svi oni se traže.

V
 Traži se jedan džemper.
Vuna mu je ostrižena sa hercegovačkih ovaca. Prela je jedna selјanka sa
Pelјešca. Plela jedna devojka iz Beograda, koja je odavno udata. S vremenom
je primio boju londonske magle. Bio je to džemper koji prianja uz telo poput
sopstvene kože. Nosio sam ga godinama, sve dok od njega ne napravih
ličnost.
Nјegov levi rukav mirisao je na gar starih železnica. Nјegov desni rukav
mirisao je na povratak iz vojske, džip »vilis« i tovatnu mast za konzerviranje
motora.
Onaj deo koji zovu ranfla mirisao je na »gerlen« jedne mlade dame;
prednja strana — na trule daske jednog splava na Adi Ciganliji, kada se spava
potrbuške.
Bilo je tu još nekih mirisa: hladnih hodnika sa rasutim đubretom, kiselog
kupusa bez mesa iz menze »Stari grad«, pa onda mirisa nekih uličnih
uglova, kad čovek ne zna šta drugo da radi nego da pridržava leđima neki zid
da se ne sruši — svega i svačega je u njemu bilo.
Uveče, na moru, taj džemper se mogao elegantno nositi svezan oko vrata.
Na njemu se ležalo, volelo, u njemu se kisnulo. U Vrsaru ga je zakrpila neka
lјubazna starica, jer se pocepao na trnju.
Šta je sve čuo, šta je sve upijao kao sunđer. koga sve nije dodirivao.
odakle sve nije bio izbačen sa svojim vlasnikom, taj stari sivi džemper!
Jedanput, na nekom dugom putovanju, poče da mi nedostaje. Ne znam
šta bih sve dao samo da je ponovo na meni! Kako sam mogao da ga ostavim
kod kuće! Vratih se ranije nego što sam nameravao. Pootvarah sve ormare —
nije ga nigde bilo!
Odnela ga neka Ciganka, sa ostalim starim stvarima, u zamenu za ćurku.
Da niste slučajno negde videli moj džemper?
Niko ništa ne zna o njemu. Šta da radim?
Molim gospođu Ciganku da mi vrati bar izgublјene mirise. Džemper
može da zadrži.

VI
 Traži se jedna reč.
Traži se ona reč što mi je već danima navrh jezika, a nikako da je
izgovorim i, možda, napišem. Tražim već godinama tu strašno važnu reč
kora bi me spasila, a ne mogu nikako da je nađem, pa izlazim da je tražim po
ulicama. Pre toga, otvaram sanduče za pisma (možda mi je neko poslao
poštom?), ali tamo su samo neplaćeni računi i opomene.
Odlazim da je tražim po Terazijama: možda sedi pred »Moskvom« i pije
pivo, a možda je u kiosku sa novinama; kupujem dve i po kile novina —
nema je ni tamo.
Možda je u tek olistalim krošnjama i peva zajedno sa horom
raspomamlјenih dživdžana? Možda je u izlogu sajdžije? Možda je neko
izgubio ili bacio u presahlu Terazijsku česmu? A možda je izgrickana, sa
semenkama, na trotoaru ispred bioskopa »20. oktobar«?
Šta radiš? — pitaju me poznanici.
Šta da im kažem? Da tražim neku reč, a ne mogu nikako da je nađem?
Sve što su tražili, to su i našli, zato što i nisu hteli ništa naročito. Lepo se
vidi: umrle su u njima prave reči, a ostali samo brojevi i opšta mesta. Reči,
reči, reči...
Kako naći onu pravu koju toliko dugo tražim?

VII

Traži se svaštara; ona divna, debela sveska kupusara, koju smo nekada
davno zvali svaštarom. Svaštara! Čudesna reč. Među njenim koricama ima
Cezarovih pohoda, levih i desnih pritoka Sene, ima nepravilnih glagola,
sasušene jagorčevine i jednačina sa tri nepoznate. U njoj su naši prvi stihovi,
u njoj smo vežbali svojeručni potpis, sabirali ocene pred kraj godine, u njoj
je dvesta puta zapisano neko ime u koje smo zalјublјeni, a odmah posle toga
kazna — dvesta pedeset puta ispisana rečenica: »Ne valјa se kititi tuđim
perjem!« Crteži na marginama, mrlјe od užine, zagonetke, igra podmornica i
potapanja, razliveno mastilo (tragovi suza), citati i diktati, u njoj je lјubav...
Mnogi od nas maturirali su samo sa tom jednom jedinom sveskom,
svaštarom, koja je lako mogla da stane u levi džep kaputa. Sedeli smo na njoj
u parku, u proleće, kada je trava još vlažna. njom smo se gađali na velikim
odmorima ili je držali nad glavom umesto kišobrana, dok smo još umeli da
trčimo no kiši. Kao da smo već tada znali da život nije samo jedan predmet i
da ne može stati u jednu jedinu svesku, na kojoj piše »Istorija«. Možda se
taj život, u stvari, najprijatnije osećao u onoj staroj svaštari, koju smo usput
negde zagubili, a koja se traži u ovom oglasu.
 KAKO SAM SE RAZOČARAO

Za vreme rata čuvale su me dve divne, stare gospođe.

Dogodilo se tako, nekako, da su se odrasli razjurili na sve strane da
pucaju iz svačega, a mene ostavili jednoj staroj gospođi. Druga je bila njena
prijatelјica. Obe su gajile asparaguse i umirale od straha kada padaju bombe.
A bombe su padale svakog drugog dana, tek da nam ne bude dosadno dok
čekamo odrasle da se vrate na belim konjima.
Jednoga dana pročulo se da počinje saveznička invazija. Invazija—
strašno lepa reč! Obe stare dame ispekle su punu vanglu uštipaka od brašna
koje je trebalo da im traje sve do kraja rata. A bila je tek 1943! Svakoga jutra
odlazio sam na našu reku i čekao saveznike da se iskrcaju. Reka je bila plitka
i u njoj su živeli punoglavci. Saveznici su nas prevarili; iskrcali su se negde
na sasvim drugom mestu, i tu sam se prvi put razočarao. Ali, nemam
nameru da pišem memoare, hoću da vam ispričam samo to kako sam uoči
Svetog Nikole, zaštitnika moreplovaca, stavlјao pocepanu čizmu u prozor, i
kako je sveti Nikola, verovali ili ne, čak i za vreme rata ostavlјao razne stvari
u tu čizmu. Nije to bilo bogzna šta; poneki potpuno okamenjeni medenjak
preostao odnekud još od pre rata, »vodene« bojice iz, takođe predratne
knjižare »Simon & Katan«, ili izlizani komplet »Mike Miša«, ali cenio sam
napor svetog Nikole da se baš na svoj rođendan provuče kroz unakrsnu
vatru nemačkih »flakova« od dvadeset milimetara, kroz mrežu balona i
reflektora, i da baš meni ubaci poklone u čizmu. Ne manje vešt pokazivao se
i Božić-Bata; uspevao je nekim čudom da na samo Badnje veče, posle
uzbudlјivog noćnog leta, ubaci ispod badnjaka keks koji se poetično zvao
»Adrija«. Istina, čim biste otvorili staniol, unutra bi se sve rasulo u belu
prašinu i mrvice oštre kao staklo, pa je stara dama plakala što je Božić-Bata
poslednjih godina pao na tako niske grane. Ali, setio me se, i to je bilo
dovolјno od njega!
Onda nas je jednoga dana oslobodio naš rođak, partizan. Bio je opasan
redenicima, nosio je »brengal«, deset bombi, dva revolvera, dvogled, foto-
aparat, kožnu torbicu i još neke kaiševe. Podmornicu je, verovatno, ostavio
ispred vrata: samo mu je ona nedostajala pa da bude kompletan. Zaboravio
sam da vam kažem — jedna stara gospođa bila je komunista, druga —
reakcija. I kada je naš solidno naoružani, samohodni rođak kazao: »Zdravo,
drugarice!« onoj divnoj staroj dami koja je bila reakcija, ona se jednostavno
srušila u nesvest, pa smo joj dva i po sata gurali mirišlјavu so pod nos.
Druga stara dama, komunistkinja, srušila se u nesvest petnaest godina
kasnije, kada je isti čovek pokušao da joj polјubi ruku i kazao: »RU-KE,
GOSPOĐO!« Zaboravio sam da kažem i to da su našoj ulici neprestano
menjali imena sve to vreme, a pošto smo stanovali na prvom spratu, pri tom
su nam uvek ulazili u trpezariju, otvarali prozor i zakucavali svoju tablu.
Stara gospođa, koja me je čuvala, pamtila je različite vojske po tome ko joj je
više izgazio tepih dok je prolazio kroz trpezariju da zakuca novu tablu. Kaže
da su Čerkezi ipak najgori. Oni su ulazili sa konjima.
E, pa, baš sam čekao da Božić-Bata ubaci bilo šta pod badnjak (jer, bio je
Badnjak) kad nam onaj rođak sa dvogledima, bombama i svačim objasni da
on uopšte ne postoji. Uzalud su obe stare gospođe kolutale očima pokazujući
na mene, on je čitavu stvar postavio na čisto dijalektičko-materijalističku
osnovu, tako da sam se potpuno razočarao i sa devet godina postao osoba
puna hladne skepse. Rečju, živeo sam potpuno bez ideala, sve dok Božić-
Bata nije uspeo da se prebaci u ilegalnost i uzme konspirativno ime: Deda-
Mraz! U redu, nemam ništa protiv Deda-Mraza, ali nije mi nekako
imponovao: mislim, nije se uopšte izlagao opasnostima dok nam je delio
knjižicu Arkadija Gajdara Timur i njegova četa (izdanje NOPOK — Novo
pokolenje, 1946), u crvenom kutiću gde smo učili napamet da je
»imperijalizam najviši stadijum kapitalizma« i obratno. Bilo je tu, naravno, i
drugih lepih knjiga; na primer, Četiri uspeha Gulјe Korolјove, zaboravio sam
ko je napisao. Jaka stvar! Bajka je inače bila totalno upropašćena, a moje
verovanje potpuno izgublјeno, kad sam u vojsci, kao jedini pisac u celom
garnizonu, morao i sam da izigravam Deda-Mraza oficirskoj deci. Ja Deda-
Mraz! Ta ličnost se definitivno srozala u mojim očima!
Žrtvujući se radi porodice, napustio sam bajke, pa čak i prvenstvo
Jugoslavije u ubacivanju šibice u čašu, koje se održavalo pet godina
uzastopce pred kafanom »Tri grozda«, gde sam imao neke šanse. Jedino što
sam uspeo da sačuvam svojoj deci bila je vera u Deda-Mraza. Sve ostale
bajke bile su sumnjive. Držao sam se za deda-Mraza kao davlјenik za
slamku, kada me jednoga dana moja rođena kći obavesti kako su u prvom
razredu učili da Deda-Mraz uopšte ne postoji! Uzalud sam se smrzavao na
simsu kucajući spolјa u prozor, kao, tobože, deda-Mraz, uzalud sam gutao
baterijske lampe da postignem onu čarobnu unutrašnju svetlost — ništa nije
vredelo!
Božić-Bata, Sveti Nikola i Deda-Mraz su raskrinkani. Pitam se koga će
sada izmisliti moj ujak?
 IGRANјAC

Igranke su počele već prvog dana pobede, koja u tom trenutku nije
nimalo ličila na onu dobro poznatu damu odevenu u zavesu, sa zastavom,
golim grudima i svačim, kako su je docnije predstavlјali zaslužni slikari.
Pobeda je, u stvari, ličila na veliku igranku od ponoći do zore. Video sam
kako su na jednom trgu igrali kozaračko kolo i kako su se nekom vojniku
otkačile dve bombe sa pojasa dok je zaneseno skakao u krugu. Kada se dim
razišao, na trgu je ležalo pet mrtvih igrača. Bila je to najlepša smrt koju sam
ikada video.
Iz zvučnika obešenih u krošnji lipa krklјao je Johan Štraus.
Na telefonskoj govornici, okružen razjarenom gomilom, stajao je
predratni industrijalac sa tablom na grudima, na kojoj je pisalo: ŠVERCER, a
njegova kći, koja ga se odrekla, igrala je valcer »Iz bečke šume« sa mladim
poručnikom niz Glavnu ulicu u dužini od tri tramvajske stanice. Vraćali su
se tramvajem koji se sporo probijao kroz igrače, oznojeni i uzbuđeni od
pobede i lјubavi.
Neko je ležao u prašini jecajući »Veza, veza - drži vezu ...«, a neko drugi
mu gurao klјuč u stisnutu šaku da ga povrati, dok su se sa neba rušili slapovi
obojenih raketa.
A onda se igranke lagano povukoše sa ulica i trgova u napuštene vile i
gimnastičke dvorane. I kada smo mi, deca hladnog rata, zaigrali svoj prvi
argentinski tango »Ljubomoru«, još su se mogli videti gipsani anđeli na
tavanicama kako odozgo, iznad naših glava, bulјe u neko, samo njima
poznato vreme. Pod nogama nam se raspadao izgoreli parket – trag vatri na
kojima su se grejale nepoznate vojske. Živeli smo između dve igranke, od
subote do subote.
Jednoga dana odnekud se pojaviše i retki saksofoni: blistave, dobro
čuvane životinje iz kojih se rasipao leplјivi zvuk, pun neizrecive nostalgije i
bola. Na zakrplјenim bubnjevima pisalo je »Kongo jazz«, ili nešto slično —
bile su nacrtane i dve palme iz neke obećane zemlјe, kojoj smo se
približavali, korak po korak, gazeći nespretno noge svojih partnerki. Pojaviše
se i reči čudnog zvuka: frajer, degen, troking, bugi-vugi. Najsmeliji igrači
igrali su sve brže i brže, tresući se skloplјenih očiju u ekstazi. Oni što su se
tresli najbrže bili su najzapadniji. Na igrankama su izbijale tuče – najpre
vrisak, zatim šištav zvuk pocepanih revera, i kratki udarci u gužvi. Krv na
jednoj beloj, uštirkanoj košulјi.
Fokstrot je zamenio tango, a sving – engliš valcer. Rokenrol je oterao u
staro gvožđe bugi-vugi, za koji smo mislili da je večan. Jedno vreme tresli
smo se kao sumanuti u ritmu egzotične »rašpe«, da bismo koju godinu
kasnije učili korake mamba, sambe, rumbe, ća-ća-ća, bosa nove i lenjeg
bluza.
»Dame su birale« i dugo obilazile salu odlučujući se koga da izaberu .
Iz tih sumornih gimnastičkih dvorana izašli su u svet volјeni i nevolјeni,
očajnici i srećnici, razbijači i hazarderi, lažovi i sanjalice, pobednici i
uvređeni, raznevši jednom zauvek svoje uspehe i poraze. Deca pobede.
Oni nevolјeni su posle hteli da se revanširaju, da pokažu kako danas
vešto igraju i kako se više ničim ne mogu zbuniti, ali vreme igranki bilo je
već daleko iza njih i sve je bilo uzalud.
Ponekad, oni se sreću i, gle, ponovo ih obmotava tulјenje onog jedinog
saksofona u varoši: Geršvin ili Kol Porter — prepoznaju se po svom uspehu
ili porazu iz tih godina, odmeravaju dokle su stigli, gde su dospeli i koliko
znače drugima, ali dame ponovo biraju i ovaj put su to zaista dame, pa više
niko ne može biti sasvim siguran, kao nekad, zbog čega je izabran.
 TEHNIKA NARODU

Prvog dana posle pobede komesar Dule Kalpiš otvori kalauzom

tapecirana vrata predratnog Aero-kluba u Uzun-Mirkovoj i pusti napolјe
tehniku koju je tamo zaklјučala buržoazija, koristeći je sebično za svoje
cilјeve. Tehnika tako postade svojina naroda, koji je do tada mogao samo da
gleda kako se oko Kalemegdana trkaju kojekakvi belosvetski tipovi — Fon
Brauhič, Nuvolari i Karačola; kako primaju bukete i kako ih dame sa
pelcovima lјube u usta.
Od jednog starog »cindapa« (model 1931) i isluženog policijskog
»harleja«, Dule Kalpiš, predratni automehaničar, sastavi potpuno novi
motocikl snage petsto kubika i pojavi se sa njim na prvim trkama oko grada.
Poslednji put je viđen kako savija okuku iznad trijumfalne kapije Princa
Eugena Savojskog i zamiče prema Adi Huji. Kad u aprilu grmi, narod iz tog
kraja i danas govori da to »Dule Kalpiš turira mašinu...«
U to mlađe kameno doba tehnike uđe u modu i skakanje padobranom.
Padajući kroz oblake prema Batajnici sa iskrplјenog krila »poteza 2«,
devojčice su ponavlјale u sebi: »Učiti, učiti i samo učiti!« a majke im celivale
ikone čudotvoraca i mesile torte u obliku padobrana sa korom od glaziranog
šećera.
Tehnika postade opijum za narod. Pošto su predratne »telefunkene« i
»blaupunkte« odneli Nemci, a radioaparate »kosmaj 1« i »kosmaj 2« mogli
da dobiju samo ministri, diplomate i udarnici, počesmo sami da sklapamo
male sprave, takozvane — detektore! I danas mi se čini da nema poetičnijeg
aparata od te kartonske kutije za cipele u kojoj se nalazio mali kalem
namotan svetlucavom bakarnom žicom. Srce tog praaparata sačinjavala je
»kristalana kućica«, celuloidna opna koja je štitila grumenčić nekog
tajanstvenog kristala. Dodirivala ga je tanušna žica, pomoću koje se,
ispitivanjem različitih mesta na kristalu, pronalazila najbliža radio-stanica.
Iznad sirotinjskih predgrađa iznikoše preko noći, poput čudnih cvetova,
dugačke motke za sušenje rublјa. Povezane međusobno žicom, ove tetke
današnjih televizijskih antena imale su zadatak da premreže nebo i uhvate
glasove vetra, kad nalete iznad krovova.
 Detektor se slušao pomoću para slušalica, a njih smo krali iz
»meseršmita« u Vojnom muzeju ili kupovali na crnoj berzi. Slušajući, čovek
je neprestano strepeo za zvuk koji je stizao do njega. Mogla je oluja srušiti
motke, mogle su na žicu sleteti ptice prekidajući načas svoje nebesko
putovanje, mogao se ovlažiti kristal — istoga časa u slušalicama bi zavladala
tišina.
U sobi sedi dečak a iz ušiju mu idu žice. One prolaze kroz tavan zatrpan
starim stvarima, kroz napukle crepove obrasle mahovinom, a onda se penju
u nebo. On sluša glasove koji stižu niotkud, izbavlјajući ga iz kuhinje. To je
mali sanjar čiji je pogled okrenut unutra. Ostali sede, leže ili čuče čekajući
da i na njih dođe red da uživaju u slušanju. Oni napregnuto motre dečaka sa
slušalicama na ušima, zavideći mu na dragocenim minutima. Možda
najlepše stvari već prolaze? Ili će neko zaklјučati daleku stanicu, pustiti
dosadne vesti ili izveštaj o vodostanju, pa će minuti određeni za slušanje
pobeći u nepovrat, nenadoknadivi kao izgublјeni sati sreće, koja može stići
kasnije i biti drugačija, ali nikada ne onakva kakvu smo očekivali onda kad
smo je zauvek izgubili. Najzad i na njih stiže red i oni mogu da čuju kako
peva Imperio Argentina, kako njen glas na sedamdeset i pet obrtaja stiže iz
zrelih pomorandži, ole-bikova i Granade u kojoj cvetaju granate; čini im se
da ona ima glas baš za one stvari u kapiji, a taj glas je umanjen i dalek,
smešten na površinu titrave membrane, pa im Imperio Argentina liči na
caricu patulјaka, koju čovek, ako ima malo sreće, može čuti kad prisloni uvo
na zemlјu iznad krtičnjaka. Imperio Argentina postaje potpuno bestelesna,
ona nije čak ni glas, već samo znak kojim se taj raskošni zvuk obeležava —
neko slučajno sačuvano vreme što poput ostrva pluta kroz tamu bivšeg doba.
Na prvomajskoj paradi 1949. nas radio-amatere zatvaraju u kutiju
monstruozno velikog radija na točkovima. Guramo je od pijace Đeram niz
Bulevar ispred počasne tribine, slušajući aplauze kojim nas obasipaju.
Bangavi Zeka viri kroz skalu, tačno na onom mestu gde piše Hilversum P, i
opisuje nam šta se događa napolјu. Na kutiji sedi naš instruktor sa
slušalicama na ušima i govori u mikrofon »JU-2Ob-KMTŠ zove Australiju!
Slušam...«, a sa strane piše crvenim slovima »Pozdrav bratskim amaterima
sveta!« Sipi prolećna kiša, pa nam se niz lice sliva crvena boja krep-papira.
Ipak, ponosni smo jer čujemo iz kutije kako nam iznad glava grme »čuvari
našeg slobodnog plavog neba«.
Onda se jednoga dana, u uličici preko puta Starog dvora, otvara izložba
elektronike. Nešto dalјe nalazi se neka kutija. Inženjer u belom mantilu
hvata me za ruku i namešta ispred kamere. Pogledam levo, kad tamo ja— sav
u kockicama i prugama. Televizija! Da sam samo znao, mogao sam još tada
kazati ravno u kameru:
»Dragi gledaoci, današnji dan obilovao je događajima; kako u zemlјi, tako
i u inostranstvu!« Bio bih prvi. Ovako — ništa.
Da sam samo znao!
 1950.

U moje vreme četrnaestogodišnjaci su imali samo dva para pantalona:

jedne kratke, za leto, i jedne, koje su se zvale »pumparice« — za zimu.
»Pumparice« su se uvlačile u bele vunene čarape i izgledale su vrlo smešno.
Kako da odem u njima na doček nove 1951. godine? Ni kratke pantalone
nisu dolazile u obzir; najpre, zbog hladnoće, a onda — zbog kolena! Imao
sam, naime, par neverovatno izubijanih, kvrgavih i pomalo rahitičnih
kolena. Kako ću sa takvim kolenima na doček?
Hilјadu devetsto pedesete godine u modi su bile pantalone zvane
»frulice«. Bile su to veoma uzane pantalone: širina šesnaest, a manžetne
visoke osam santimetara. Šesnaest, osamnaest, dvadeset... Dvadeset su bile
najšire! Pristao bih i na najšire, da je neko želeo da uloži pare u moje duge,
elegantne pantalone. Ali četrnaestogodišnjaci rastu kao iz vode i svi štede na
njihovoj eleganciji. Važno je da su čisti i da im nije hladno. Važno je da su
obuveni, a što su im cipele za dva broja veće — to uopšte nije važno!
Tako nisam otišao na svečani doček nove 1951. godine u školu okićenu
lancima obojenog »krep-papira«. Odlučio sam tog popodneva uoči Nove
godine da se proslavim jednog dana i tako vratim svetu milo za drago, za one
pantalone koje nisam imao. Odlučio sam da otkrijem, na primer, radio, ali
radio je već bio otkriven. Pošto nisam mogao da otkrijem radio koji je već
bio otkriven, sklopio sam i rastavio po ko zna koji put svoj detektor.
(Detektor je, u stvari, obična kartonska kutija od cipela u kojoj se nalazi mali
kondenzator i kristalna kućica. Detektor se sluša kroz slušalice na ušima.)
U to vreme živela je ispod našeg stana jedna devojka. Zvala se Jelena. Ni
ona nije otišla na doček nove 1951. godine u svoju školu, jer su
petnaestogodišnje devojke u to vreme imale samo po dve suknje. Jednu
letnju i jednu zimsku.
Tako sam uzeo u ruke svoju jedinu dragocenost – detektor u kutiji od
cipela, i produžujući stalno žicu od antene sa krova sišao u prizemlјe da
čekam novu 1951. godinu. Dobro je kad čovek vuče za sobom neku žicu dok
silazi u prizemlјe; nikad se ne može izgubiti u životu: njegovo srce vezano je
za antenu na krovu. Pre toga, naravno, sasuo sam na sebe pola bočice mirisa,
a kosu namazao zeleno-masnim orahovim ulјem. Bio sam veoma lep
četrnaestogodišnjak kestenjaste kose, sa kutijom od cipela u naručju i žicom
za petama, kada sam pokucao na Jelenina vrata.
I Jelena je bila veoma lepa, samo malo od plača podbula devojčica, kada
mi je kazala: »Izvoli, uđite...«
Ona i njena baka Sofija imale su samo kujnu u prizemlјu. U kujni se
nalazio sto pokriven mušemom na cvetiće, škripavi kauč i impozantni
kredenac svetloplave boje. Postavio sam svoj detektor nasred stola i počeo
da baratam oko kristalne kućice. Uskoro sam u ušima začuo veoma
udalјenog Hari Džejmsa, koji je svirao kompoziciju »Ciganin trubač«. Dali
smo slušalice najpre Jeleninoj baki, kao najstarijoj, ali ona nije ništa čula.
Samo je pokvarila frizuru. Jelena je čula Hari Džejmsa.
Jelenina baka je pravila odličnu višnjevaču. Ona je u julu kupila pet kila
višanja i stavila ih u staklenu teglu. Onda je u tu teglu nasula pet kila šećera,
pa je čitavu stvar povezala pergamentom i crvenom gumicom. Onda je tu
teglu stavila u prozor. Višnje su dugo stajale na suncu. Sazrevale su u toku
celog avgusta, septembra, oktobra, novembra i decembra. U ukus tih višanja
koje su sazrevale na prozoru, na suncu, upilo se zbog toga nešto od našeg
pogleda na čubursko dvorište. nešto od komšijskih svađa, polјubaca u veži, a
bilo je u njima kiša što padaju na Cersku, i ciganske muzike bilo je u toj
tegli, one muzike iz dvorišta Orlovića Pavla.
Tačno u osam sati Jelenina baka je otvorila teglu sa višnjama i
višnjevačom i pitala nas hoćemo li višnjevaču ili višnje. Ja sam kazao da
želim višnje. Višnjevača me nekako nije privlačila. Bio sam trezven radio
amater iz Kluba narodne tehnike »Nikola Tesla« u Katanićevoj ulici i hteo
sam da otkrivam nove radio aparate sa jedanaest cevi. Zato sam samo jeo
višnje. Koštice sam ležerno plјuckao u pepeo. Sada se u slušalicama čulo
»Wonderful« Džordža Geršvina. Zamolio sam Jelenu iz prizemlјa za igru.
Baka je kunjala, naslanjajući glavu na kredenac. Bio sam superioran
muškarac sa prvog sprata koji igra sa devojčicom iz prizemlјa. Bio sam
iskusan muškarac dok sam prstima lagano opipavao nosi li Jelena grudnjak.
Nije ga nosila. A i šta će joj kad uopšte nije imala grudi? U to vreme, 1950,
još nije bilo guma za žvakanje, pa sam zato žvakao one višnje iz tegle. Pojeo
sam tako igrajući najmanje pola kile višanja iz bakine tegle, a onda sam se
iznenada setio da Jelena, u stvari, uopšte ne čuje muziku dok igra sa mnom,
jer su slušalice bile stalno na mojim ušima. Eto, to je bila žena! I sada
najviše cenim takve žene: one koje su u stanju da zbog vas igraju sporo ili
brzo, da izvode različite figure, a da vam nikada ne kažu: daj malo slušalice
da i ja slušam! Dok su sa vama, one čuju i bez slušalica najdivniju muziku.
Posle jedno sat i po dao sam Jeleni slušalice da i ona malo sluša Radio
Beograd, koji je puštao novogodišnju muziku, ali nekako mi se više nije
igralo! Kako da igram kad ne čujem muziku? Seli smo na onaj kauč pokraj
bake koja je već spavala sa glavom na kredencu. Izgleda da su me one višnje
iz tegle uhvatile. Izgleda da sam se napio, prvi put u životu, i to od višanja!
Te višnje su mi, izgleda, došle glave! Zaspali smo oko pola jedanaest i tako
nismo ni dočekali novu 1951. godinu, koja se tiho došulјala do Čubure. A
toliko smo je čekali!
Čudno, ne sećam se uopšte te 1951. Sećam se samo jednog dvorišta sa
česmom na sredini i golubarnikom na dnu; sećam se dveju mladih senki u
tamnom prozorskom staklu kako u potpunoj tišini igraju prilјublјene jedna
uz drugu, pored usnule bake sa glavom na kredencu, na Čuburi, u Beogradu,
u Srbiji, u Jugoslaviji, na Balkanu, u Evropi, na planeti koja se zove Zemlјa,
u sunčevoj galaksiji, u svemiru kroz koji plovi ta planeta, hladeći se...
 ODRI, MOJA LjUBAV

Odri Hepbern me je prvi put primetila tek negde u septembru 1954. u

plišanoj sali jednog bioskopa koji je mirisao na mentol bombone i nosio
zvučno ime »Imperijal«. Uhvati me panika kada se samo setim koliko smo
vremena do tada propustili nas dvoje. Odri i ja. Sećam se svega, baš kao da
se dogodilo juče: upravo sam bio raskinuo sa starom Avom (Gardner) u
filmu »Bosonoga kontesa« zbog nekog sasvim prosečnog toreadora sa kojeg
nije skidala oči. Kupio sam kartu za film »Praznik u Rimu« i seo u drugi red
partera desno. Sećam se dobro, baš te nedelјe dobio sam nov džemper sa
izvezenim jelenima. Jeleni su te godine bili u modi. Patio sam kao ubogi
đavo što mi je na grudi mogao da stane samo jelen i po, jer sam bio
žgolјavko, dok su moji drugovi iz razreda nosili i po šest jelena kapitalaca u
trku. Odri Hepbern je, izgleda, najpre primetila mog snuždenog jelena i po, a
tek onda mene. Upravo se lјubila s onim naduvenim Gregori Pekom, koji je
u tom filmu igrao američkog novinara, kad se iznenada zagleda u parter
desno. I Gregori je osetio da se događa nešto čudno, pa je pokušao da je na
brzinu odvuče u Vilu Borgeze, ali se mala Odri neprestano okretala tražeći
me po sali. Da je samo sišao dole u parter, dobio bi takav đon u trbuh da bi
me pamtio dok je živ! Ali nije sišao. Šta mi je drugo preostalo nego da
grickam semenke i čekam sutrašnju predstavu? I ponovo se dogodi ista
stvar: i na matineu u deset, i u dva, četiri, šest i osam... Stalno me je gledala.
Bio je to prilično jadan i pohaban bioskop, u kome se osećao zadah
obližnjeg toaleta. Gazilo se do kolena kroz lјušture semenki. Ali mala Odri
me je spasavala – nisam primećivao ni taj grad, ni njegove bioskope, ni
stanovnike, ništa. Iduće nedelјe opaziše da između Odri i mene postaje
ozbilјno, pa su skinuli film sa programa. Tako vam je to u provinciji! Ne daju
ti da se istakneš, izdvojiš! Svlače te u svoje blato. Provincijalci! Ali znao sam
dobro da će se Odri Hepbern kad-tad pojaviti.
I pojavila se, i to gde — u bioskopu »Drina«, posle osamnaest meseci
čekanja. Iz novina saznadoh da se udala za nekog tipa koji se zvao Mel Ferer,
mislim. Video sam ih u filmu »Rat i mir« (američka verzija); bez veze,
odmah sam znao da ga ne voli, da je sa njim samo onako. I opet se ponovi
ista stvar: čim me je ugledala — sedeo sam i ovaj put u drugom redu partera
desno — odmah mi se osmehnula. Kao da je htela da mi kaže da samo mene
voli, u njenom srnećem pogledu bilo je nečeg izvinjavajućeg. Uostalom, i ja
sam se zabavlјao sa jednom malom iz sedmog be, kojoj su se neprekidno
znojile ruke dok smo se držali za vreme filma. Kosa joj je mirisala na sirće.
Odvedoh je još iste večeri na predstavu od dvadeset i trideset i, moram da
priznam, tu sam napravio veliku budalaštinu: lјubomorna Odri nije htela ni
da me pogleda!
Trebalo je da prođu četiri i po godine pa da se stvar izgladi i da se opet
sretnemo u filmu »Ljubav po podne«, gde smo mogli da se gledamo do mile
volјe, jer je pokojni Gari (Kuper) bio lafčina i nije pravio pitanje. Te zime
zbog male Odri upropastih svoj zimski kaput. Sedeo sam u bioskopu
»Balkan« pored velike peći »bubnjare«, koja se ložila pilotinom, i nisam ni
primetio da mi se kaput zapalio. Onako bez kaputa, razboleh se od upale
pluća i jedva sam izvukao živu glavu, jer smo bili u zavadi sa okolnim
narodima pa nam niko nije prodavao lekove. Dobro je što Odri Hepbern
nikada nije saznala ništa o tome. Imala je, jadnica, i svojih briga. Čitao sam
da je najzad ostavila onog ćelavka Mel Ferera i da se udala za nekog drugog
tipa, isto tako nesimpatičnog. Patili smo oboje.
Poslednji put videh je kako jede pon-čips u »Doručku kod Tifanija«
Pomislih da je ipak dobro što nismo otišli predaleko sa našom vezom. Ja
sam bio u najbolјim godinama, a ona je već lagano venula. Pogledi nam se
susretoše iznad onih bitangi u prvom redu partera (neprestano su se gađali
kuglicama od hartije, stoka jedna!) i njene oči napuniše se suzama. Oboje
smo osećali da nam je to poslednji susret. Sedeo sam u sali još dugo posle
slova TNE END, sve dok me razvodnica nije izbacila napolјe.
Odri, možeš li da mi oprostiš, Odri, sve moje kasnije veze? Ljubav sa
platinastom Merilin Monro, i sa brblјivom Brižit Bardo, pa posle nje sa
Antonelom Lualdi, načitanom Monikom Viti i šašavom Džuli Kristi? I uvek
su pokraj njih, kao po nekom pravilu, bili neki zadovolјni i uhranjeni dripci
u tvidu, sa brzim kolima, zlatnim satovima na dlakavim rukama: govorili su
vešto strane jezike, baš kao šef recepcije u hotelu »Evropa«; bacali su tek
zapalјene cigarete dok smo mi molјakali jedan drugoga: Ostavi da pušim!« I
svi oni rasturali su se od lјubomore, Odri, zaklanjali vas, glumice, ramenima
i mantilima, pokretnim krovovima automobila, svim i svačim, od nas
gladnih i žednih velikog sveta i devojaka čija kosa ne miriše na sirće.
I mogu vam reći da nema strašnije i očajnije bitke od one koju
decenijama vode mali sivi provincijalci, izlizanih rukava, sa svojim
suparnicama sa filma.
Jer, to je bitka bez ikakvih izgleda na pobedu.
 GLUVARENјE

Nismo ga videli dvesta godina, a onda se pojavio na našem ćošku sa

nekom plavom mačkom; jednom od onih, mislim, što rade na zlatne poluge;
šta se dogodilo, proslavio se, pa sad došao da se pokaže. Kaže, ćao, momci,
još gluvarite na ćošku? Ovo je Burza, kaže mački, a ovo je Miki; ovaj ovde
(to, za mene!), to je, kaže, Keba, ima dve leve noge! Pokazuje nas dami kao
da je u nekom jebenom zoološkom vrtu. Šta se dešava? Napisao momak
scenario za film i zgrnuo grdnu lovu! Posle nam poslao karte za premijeru.
Što jest, jest, neću da grešim dušu, dao nam najskuplјa mesta u »Jadranu«.
A znate li o čemu se radilo u tom filmu? E, sad ćete da padnete na dupe! O
nama. Mislim, o Mikiju, Burzi, Kostici i meni, i o tome kako godinama
odvajamo ćošak od sedam do deset. Naravno, igrali su nas neki drugi
momci; mene je igrao onaj plavi, slavni Kakoseonozvaše, ali inače, sve je
bilo isto, potpuno isto! Bogami, dečko nije badava prestajao sve one godine s
nama na ćošku; na kraju ih je lepo uvalјao, a mi mu ispali nešto kao
zamorčići. I šta se događa? Treba mu tema za novi film i eto ti njega ponovo
na ćoše. Pa, kako je, kaže, šta ima novo, šta se napada? Bez veze! Vidimo
lepo, mesto ga nekako ne drži; nervozan je, sav u grču, uopšte više nije za
gluvarenje. Tako ćutimo i premeštamo se s noge na nogu, a onda Miki
tresnu sve u lice: Ako oćeš novi film, kaže, a nemaš čime da masiraš narod,
kaže, dođi, kaže. da odvajaš, kaže, ćošak sa nama, jedno pet-šest godina,
rekao je, pa ćeš valјda nešto smisliti! Tako on ode, a posle smo mu videli i taj
drugi film — ali nam nije on poslao kartone, sami smo ih kupili. Film je bio
fenomenalan, na časnu reč! Igrao je celo jedno poslepodne, ali ne i uveče, i
ne na matineu u deset sati, čoveče! Koja je to bila masaža! Mislim, sva ta
kuknjava za starim dobrim ćošetom, i kako mu nedostaju frendovi, i
siromaštvo, i sve! Jedan tip u toj filmčugi dosledno kaže: »Blagosloveno
vreme dosade...« Blagosloveno vreme sranja! E, tu je malo falilo pa da ne
povratim na nekog tipa ispred sebe, na časnu reč. Lavor, vikao je Miki, lavor,
dajte mi lavor! Taj film je potukao sve rekorde u kratkom zadržavanju na
repertoaru — totalni čabar! I, uopšte, mislim, prilično mi ide na jetru kad
neko ko obilazi sve te festivale po venecijama i londonima, počne da kuka
kako je nekada davno odvajao neki ćošak, ako shvatite šta oću da kažem. U
čemu je štos? Kao da se meni gluvari ovde godinama, kao da ja ne bih
zbrisao istog časa na neko bolјe mesto kada bi mi se pružila šansa? Znate
kada bih požalio za ovim ćoškom? Nikada! Fuck off!
 KARTA ZA VAVILON

Došlo je vreme kad već mogu mirno reći da nekog nisam video punih
dvadeset godina. Čitav život! Naivno sam verovao da to neću doživeti, a svo
me kako, ne bez izvesnog uzbuđenja, pišem o tome kako sam u Parizu, u
otmenom »Raspućinu«, posle dvadeset godina video Veru. Sedela je
okružena, kao i obično, muškim društvom i učila svog prosedog suseda da
slomi vinsku čašu bez buke, samo pritiskom kažiprsta na tanki rub. Ruski
Cigani su svirali »Ja nje savjetskij, ja nje kadjetskij, ja tolјka ruskij
anarhist...« Kako je izgledala? Isto kao i pre, kad se posmatra s izvesne
dalјine, a ja sam je gledao čak iz pedeset i neke, iz sirotog restorana
»Balkan«, koji je u to doba, jedini u našem gradu, imao lampe s abažurom
na stolovima i po tome podsećao na pariske kafane, kako smo ih mi tada
zamišlјali. Svake večeri, sem ponedelјka, mesni pijanista maestro Kolaček
preludirao je, na starom »Petroff-u« u uglu, bukete uvelih melodija.
Tih godina nismo imali sreće u lјubavi. Zgodne i bistre devojke napuštale
bi nas već posle prvog sastanka, čim bi videle kako kuburimo s novcem.
Smetalo im je, izgleda, što nemamo nikakvih ozbilјnih namera. Bili smo
pomalo dangube, pomalo estete. Okruženi energičnim mladim lavovima,
koji su znali šta hoće i trudili da to i postignu, ličili smo na šačicu
somnambula što se sapliću o svoje maštarije. Raščlanjivali smo sve što
bismo stigli, ništa ne preduzimajući da se izvučemo položaja. Mora da smo
bili smešni, onako zaneseni, svako sa veoma visokim mišlјenjem o sebi, bez
ijednog dokaza da smo izuzetni, bez čega vam svet ne veruje na reč. Jad i
beda — što se lepo videlo i po našoj odeći, a naročito po pantalonama
usjajenih tureva i prosenjenih kolena. A, ipak, sanjali smo Evropu!
Koncem pedesetih godina mladost još nije bila izuzetna privilegija kao
danas; njen teror nastupiće tek kasnije, kad i mi postanemo sredovečna
đubrad. S druge strane, i da je vredela nešto u to vreme, mladost bi svakako
bila poslednja stvar čiji bi sjaj ravnodušni posmatrač zapazio na našim
licima. Bila su to starmala i sumorna lica gradskih mladića, koji su se, da bi
sačuvali ono malo preostalog dobrog mišlјenja o sebi, trudili iz petnih žila da
dva-tri puta nedelјno večeraju u »Balkanu«.
 I tako, već smo se pretvorili u društvance muških osobenjaka kada jedne
avgustovske noći slučajno dovedoh Veru. Bila je daktilografkinja prve klase i
prekucavala besplatno moje žvrlјotine. Imala je gustu, sitno ukovrdžanu
crnu kosu i tamnoputo lice sa lјupko izbačenim zubima, što su neprestano u
poluosmehu provirivali kroz blede usne.
Bilo kako bilo, postalo je nekako veselije sa Verom. Umela je da ćuti i da
sluša. Palila je cigaretu na cigaretu, pila barabar s nama, a, što je najvažnije,
pošto je jedina imala siguran posao i stalnu platu, često nam je pozajmlјivala
novac, ne očekujući da joj ga vratimo. Zauzvrat, Veri je prijalo da svake noći,
u jednom dosadnom, provincijskom gradu, sedi okružena sa kakvih-takvih,
ali, ipak, brblјivih mladića, kao jedina dama u društvu. Pratili smo je svi
zajedno do kuće, a onda odlazili na spavanje. Naravno, čeznuli smo za nekim
potpuno drugim, nedostižnim devojkama koje nas nisu htele — Vera je
ublažavala naš lјubavni jad, a da se niko nikada nije zapitao pati li možda
zbog toga što se ne zalјublјujemo u nju. Postoje, naime, takve devojke
drugari kojima zauvek ostajemo dužnici. Slede po nekoliko godina kakvo
društvance, a onda zaostaju, gube se u vremenu, iščezavaju u sporednoj
ulici...
Evropa, ta stara kurva! Nikada više neće biti tako blistava, tako koketna i
uzbudlјiva kao tih davnih noći u sirotom »Balkanu«, dok smo sričući
prevodili raskupusani primerak pariskog Cahiers de cinema, star tri
meseca... Očajavali smo u dosadnim ulicama koje nikuda nisu vodile,
prezirali susede, porodicu, tupu osrednjost u koju smo bili gurnuti,
osluškujući grmlјavinu Evrope u kojoj su buktale umetničke pobune, rađale
se nove, smele ideje, a svaka reč, svaki znak koji bi dopro do čamotinje u
kojoj smo živeli delovali su kao poziv na avanturu. Kovali smo ludačke
planove kako da se domognemo Evrope, smišlјali načine da nas primeti, ali
dok su naši vršnjaci pravili čuda po svetu, rodni grad nas je još držao u
dečjem vrtiću , u nekoj vrsti produženog boravka. Zbog toga smo provodili
večeri pričajući, pričajući, pričajući, oh, samo pričajući... Već tada nam je bilo
jasno da postoji neki kobni nesporazum između Evrope i nas. Evropa nas,
naime, nije htela! Želeli smo da joj ponudimo svoju svežu krv i osećajnost
provincijalaca, a ona je od nas primala samo folklor i fudbalere.
Dokazivali smo nepotrebno jedni drugima da se u vreme dok Pariz nije
imao ni kanalizacije po našim srednjovekovnim dvorovima jelo zlatnim
kašikama i vilјuškama, a onda bismo uvek stigli do iste tačke, uzdišući nad
prekinutim nitima. — Samo da nije bilo tih prokletih Azijata — završio bi
obično neko od nas svoj monolog. U dimu, iznad zakrplјenog stolnjaka u
»Balkanu« , gradile su se kule i gradovi, osipali se u prah i pepeo dvorci i
zadužbine; lišće je prekrivalo kamene nekropole ispod kojih su spavali
iščezli ratnici, plemići i monasi... Ćutali smo, nemo optužujući pretke što
nisu dobili svoj krug štafete na hilјadu godina. I ne znajući, učinili su da nas
mnogo gori prestigoše.
Svih tih dugih noći, dok smo po ko zna koji put raspredali priču o Evropi,
Vera je samo ćutala i pušila. Poslednje veče avgusta uhvatila me je za ruku i
prvi put zatražila da je sam otpratim do kuće. Uvukli smo se na prstima u
njen sobičak kroz neke tamne hodnike i prostrane sobe, u kojima se čulo
meškolјenje spavača u snu, i tada, pošto je navukla rezu — pokazala mi
kartu trećeg razreda za Pariz. Još i sad vidim u njenim koštunjavim prstima
daktilografkinje dve mrke kartonske karte ulaznice za Vavilon!
— Tvoje su! — prošaputala je. — Voz ide sutra uveče, u deset i dvadeset.
Noge mi se odsekoše od straha. U to vreme nije mnogo lјudi putovalo u
svet. Najpre sam kao nešto ćutao, a onda počeh panično da se izvlačim. U
stvari, umirao sam od straha, a govorio sam da stvar još nije zrela, da ne
znam dovolјno dobro francuski, da moja umetnost mora da proistekne i da
se rascveta — da, baš tako sam kazao — iz ovog tla, iz ovog podneblјa, i
štatijaznam; na kraju rekoh da je strašno lepo od nje što mi je kupila kartu
za Pariz, ali da ja, na žalost, nemam uopšte pasoš, a ona me je samo gledala
sa dva svica kroz polutamu sobe. Bedno se izvukoh na prstima istim putem
kojim sam i došao.
I tako, umesto nas, genijalaca, koji smo godinama pretili Evropi, u Pariz
ode mala daktilografkinja. Ispratili smo je na železničku stanicu sa cvećem i
nategnutim šalama. Bila je bleda. Videlo se po podočnjacima da je plakala, a
ipak se smešila dok je sedela na svom kartonskom koferu čekajući da voz
krene. Očigledno, bilo je strah od Pariza, ali koliko je bila hrabrija od nas,
običnih brblјivaca! I dok smo se tako premeštali s noge na nogu kao krivci,
ne znajući o čemu da razgovaramo, ona nas je već gledala iz neke dalјine,
kao da više nije sa nama, svojim starim drugarima, a onda se popela u
vagon, ali prozor nije nikako mogao da se otvori, pa smo zurili u nju kao da
je u nekakvom prašnjavom akvarijumu, sve dok se mutno staklo ne pokrenu
i ne odnese Veru u noć.
— Nije ni ovde tako loše... — zaklјuči neko.
Mislio sam sve vreme na to kako je Vera poverovala u naše priče da
negde mora da postoji jedan drugi svet, sa više smisla i radosti, tako različit
od naše rodne provincije, u kojoj se noću čuju samo urlanje pijanaca i
zavijanje pasa u avlijama, pokatkad cilik razbijenog prozora ili nečiji plač.
Postalo nam je, najzad, svima jasno da smo kukavice i da nikada nećemo
osvojiti Evropu, ali čekale su nas dobro poznate kuhinje, bezbednost doma u
koji se vraćamo i jedemo ohlađeni paprikaš sa peći, čitajući usput sutrašnje
izdanje novina. Jer, šta ako tamo nema ničega?
Vraćali smo se peške sa stanice u grad, šutirajući praznu konzervu. Hteli
smo da svratimo u »Balkan« i da proslavimo Verin odlazak, ali naš restoran
je već bio zatvoren. Lunjali smo neko vreme ulicama prateći jedni druge, u
stvari, bilo nas je strah da ostanemo sami te noći u kojoj smo najzad postali
odrasli — neopozivo pomireni sa sudbinom. Plašili smo se za našu malu
sestru i pitali jedni druge šta će najpre učiniti kada se posle dva dana i dve
noći vožnje nađe na stanici Gare de Lyon. Kuda li će krenuti? Gde će
prespavati prvu noć? Šta će jesti? Kako će se sporazumevati na francuskom
iz škole?
Snaći će se već ona...
Voleo bih da vidim tebe, tamo među onim nepoznatim svetom!
Pa šta? I ja bih se već nekako...
Zašto onda ne odeš tamo?
Zašto baš ja? Meni je i ovde dobro...
A ti? Šta je s tobom?
Nemam pasoš!
A onda, kada se više nije imalo kud, raziđosmo se svak na svoju stranu.
Bledela je zora i kondukteri su već išli na posao u remizu.
Legao sam u postelјu i ubeđivao se da ću i sam jednog dana, kada za to
dođe vreme, krenuti tamo gde se restorani ne zatvaraju u jedanaest sati i gde
ima muzike čak i ponedelјkom, a stalno sam mislio na Veru kako putuje
prema Vavilonu, kuda su je oterale naše glupe priče. Video sam je kako,
ogrnuta svojim starim kišnim mantilom, putuje kroz noć u vozu što
savlađuje ogromno rastojanje, vekove i kilometre između dva tako različita
grada, sama, sa pogledom uprtim kroz zamaglјeni prozor kupea treće klase,
kroz čija se tamna stakla probijaju samo svetla usamlјenih seoskih kuća i
njene, tada mlade oči. Čuo sam grmlјavinu točkova na skretnicama i taj
monotoni ritam me najzad uspava. U septembru se prijavih za vojsku.
Gospode, šta sve nisam činio samo da se domognem Evrope! Koliko
muka, nizašta!
I evo, sad sam ovde, a Evropa je, kažu, na umoru.
Hoću nekako da se dočepam šanka u »Raspućinu«, nestalo mi je
cigareta, a i grlo mi se suši, pa se probijam laktovima kroz noćni talog što se
sleže u ovoj otmenoj rupi, punoj izgnanika i pijanih ispovesti pred zoru, kad
su svi pokreti umrtvlјeni, olovno usporen i, a lica unezverena i bleda od
nekih nepoznatih krivica, dima i droge.
Mimoilazim se sa malom daktilografkinjom, a između nas su vekovi.
— Stigao sam! — kažem. — Istina, malo kasnim, ali nema veze. Tu sam . .
.
Gledamo se kao onda, na peronu, i sve je isto, čak i ono prašnjavo staklo
vagona, koje nikako ne može da se spusti.
Ništa se nisi promenila! — slagah u prolazu.
Ti jesi — reče ona.
 USPELI MOMCI

– Mama, ali ja neću u Ameriku!

–Ćuti i plivaj!

(Događa se u Rijeci 1947)

Stižu s vremena na vreme iz belog sveta.

Pitaju me kako sam.
Hvala, kako ste vi?
Zašto im govorim vi? Ne znam. Tako. Verovatno zbog toga što su uspeli
tamo iza crte, u belom svetu. Zbog toga. Otkud znam?
Pored njih stoje njihove žene. Gledaju me kao kroz dvogled obrnut
naopačke. Tražim se po trotoaru. a ne mogu da se nađem. To je Helen. Pat.
Megi. Lu. A ovo je mali Pjer. Mala Žoržet. Mali Tom. Mala Pat. Mala Helen.
Mala Megi. I njihova deca me gledaju takođe kroz dvogled izvrnut naopačke.
Bogzna šta im je sve napričao o nama. Možda da jedemo malu decu?
Zašto su došli kad su uspeli tamo, u belom svetu?
Da prodaju staru kuću koja se ruši, da ugovore izložbu ili da letuju. Treći
da sahrane staru majku.
— Sirota starica! Ti je znaš? Helen i ja smo je zvali dođe u Pariz i živi sa
nama, ali nije htela…
Znam da nije htela. A znam i zašto. Nije mogla da se odvoji od groblјa.
Odlazila je tamo svake nedelјe »četvrtkom« noseći u zembilјu ašovčić i male
grabulјe. Viđao ponekad kako pali sveću— mali treperavi plamičak u zemlјi
smrti. Ako ode, kazala mi je jedanput, ko će ih obilaziti? Biće sami.
Zaboravlјeni. Istina, Pariz je lep, a i Helen je dobra, ali navikla je nekako da
nedelјom priča s njima, da ih obiđe, da se isplače. Pravila je i dalјe redovno
zimnicu, mada više nije bilo nikoga ko bi hvalio njeno slatko od ruža.
Zataknuti za staklo kredenca, stajali su najnoviji katalozi sa izložbi njenog
uspelog sina. Prezime se završavalo na ich. Tako se na francuskom kaže ić
Bio je nesrećan zbog svog prezimena. Francuzi su lomili jezik dok ga
izgovore. A Francuzi ne vole da lome jezik ni zbog koga ko nije njihov. Pa je
posle skratio prezime, da ga ne lome, jer se lјute kad moraju da ga lome.
Francuzi!
— Da prošetamo? — kažu uspeli momci. Zašto da ne? Dok Helen, Lu,
Megi, mala Helen, mala Lu, Megi i mali Tom nakupuju neke sitnice —
svirale i papuče.
Šetamo, a mene hvata strah za Beograd. On, nespretnjaković — ništa! Ni
prstom da makne! Ni da se pokaže. Ama baš ništa! Onako jadan i nesrećan,
pogasio i one dve-tri bedne svetleće reklame na Terazijama, i to baš sada kad
su uspeli momci stigli da vide šta je ostalo od nas. Vreme sumorno. Tako se
valјda potrefilo. Izlozi nikakvi. Ljudi mrzovolјni. Ja, manji od makovog zrna.
Da je makar Orijent, pa da uspelim momcima pokažem čudne stvari; da je
makar na moru, pa da im kažem da nam je more najplavlјe na svetu; da je
makar u crnoj Gori, pa da ih zbunim planinama! Ništa od svega toga! Samo
dve obične reke koje se ulivaju jedna u drugu, baš kao u najblesavijim
pismenim zadacima o Beogradu! Kad naiđemo na prlјavu hartiju —ja
pokušam da je sklonim nogom u stranu samo da je uspeli momci ne
primete, ali oni je ipak primete i samo se smeškaju. Onako, kao kroz izvrnut
dvogled, naopačke.
Vratimo se tako do njihovih kola, kad tamo ukrali brisače! Još i to. Da mi
je samo znati ko ih je zdipio, bio bih u stanju da ga zadavim na licu mesta.
Stojim tako kao krivac pored one pariske registracije 75, a uspeli momci i
njihove još uspelije žene ćute i gledaju me kao da sa im ja ukrao brisače.
Nisam ja, bogami! Pretresite me, ako ne verujete! Šta bih ja sa vašim
brisačima? Kad sečem crni luk za salatu ili kad mi se plače, ja oči brišem
dlanom i rukavom...
Rastanemo se tako, a između nas — beli svet. I još nešto u grlu.
— Zašto ne pošalјeš neke priče? — pitaju me uspeli momci. Nјihove
Helen, njihove Lu, njihove Megi obično imaju veoma jake veze tamo, u
belom svetu. Jer njihov tata ili njihov ujak je to i to, čuo si, zar ne? Čuo sam.
One mogu da urede da se stvar prevede. Možda bi bilo interesantno? Možda
bih i ja jedanput postao uspeli momak, tamo, u belom svetu?
Posle nešto brzo pričaju na francuskom i engleskom sa svojim ženama, a
ja stojim i sve se više smanjujem. Jedva me čovek može i primetiti, koliko
sam se smanjio. Nјihove žene klimaju glavom i gledaju me opet kroz onaj
dvogled, naopačke. Helen, Lu ili Megi kažu da treba svakako poslati neku
priču. Ne mogu ništa da obećaju dok ne vide o čemu se radi. Pošalјi svakako!
Nјen tata pripada najvišim... Svakako si čuo? Kako da ne!
Rastanemo se tako, a između nas stalno se klatare oni ukradeni brisači.
Cik-cak. Levo-desno. Brišu sve dok ne izbrišu i poslednju stvar zbog koje
sam nekada voleo uspele momke, skuplјao isečke iz novina u kojima se
govorilo o njima, navijao za njih.
Onda oni otputuju na more; kad su već tu zbog sahrane, da obave sve o
istom trošku. Daleko je zemlјa u kojoj su uspeli! Dug je put do nje.
I, evo, ispunjavam obećanje. Pišem priču o uspelim momcima i lepim na
nju gomilu maraka, pa je šalјem tamo gde su mi rekli; možda će Helen,
možda će Lu, možda će Megi, možda će njihove tate (svakako ste čuli za
njih?) prevesti moju priču žednu preko vode, možda ću se proslaviti tamo,
iza crte, možda će i meni jednoga dana krasti brisače s auta koji ima
registraciju 75, možda ću i ja jednoga dana gledati druge momke iz istog
kraja kroz dvogled naopačke? Samo ako uspeli momci prevedu sa ovog
malog jezika moju priču na neki ogroman jezik. Samo ako Helen, Lu i Megi
budu htele da je saslušaju...
 ŠUGA

»Poštovani gospodine, prevodeći vašu pripovetku naišla sam na izvesne

probleme sa nekim rečima čije mi je značenje nepoznato. Da li biste bili
lјubazni da mi protumačite izraz ,igrali su se šuge', kako bih mogla da
otklonim zastoj u svom poslu. Šta je to: igrati se šuge? Vaša odana Helen K.,
London, septembra 1974.«
...Primio sam vaše lјubazno pismo baš onog juta kada sam pokušavao da
sperem sapunicu sa kose posle brijanja i kada sam najzad shvatio da je to
prilično bezuspešno, pošto to nisu bili tragovi sapuna, već prve sede. Bogzna
koliko se dugo nisam igrao šuge, a poslednjih godina ne primećujem da se
deca po parkovima igraju te divne igre, nekada tako omilјene u mojoj zemlјi.
Danas deca imaju toliko stvari za igru! Čitava jedna industrija trudi se da ih
snabde predmetima pomoću kojih će izbeći dosadu.
Igrati se šuge — to vam je jedna veoma stara igra u kojoj dete koje nema
sreće juri drugu decu pokušavajući da ih dodirne. Kada mu to najzad pođe za
rukom, ono treba da vikne »Šuga!« a onda dotaknuto dete lovi drugu decu.
Šuga (scabies) inače je zarazna kožna bolest, koja se najviše prenosi
dodirom. a proizvodi je parazit šugarac (Sarcoptes scabiei). Javlјa se u vidu
mehurića ili kvržica, najviše između prstiju. Izaziva nesnosan svrab, a
pojavlјuje se Obično u siromaštvu i u doba ratova…
Pitaćete se, verovatno, kako je moguće igrati se zarazne bolesti? (Na
vašem jeziku ta bezazlena igra zove se isto tako bezazleno: to plau tag!). Evo.
iz pepela pepelјare na mom stolu, iz njene pepelјaste dubine, počinju da niču
polusrušeni gradovi kroz koje trče dečaci. Igrali smo se zaraze — naše igre
bile su bolest! Šugavac će nas goniti, a svi ostali će trčati. Bežati kao bez
duše, baš kao što su još od srednjeg veka, u vreme pokore, ratova i nesreća,
bežali njihovi preci od kuge i od šuge, nadajući se da će ih samo ludačko
bekstvo spasti zaraze; trčaće panično i očajnički, ne obazirući se na prepreke,
baš kao i njihovi očevi posle Prvog svetskog rata, kao i njihovi dedovi posle
onog rata i njihovi pradedovi posle onih, onih, onih ratova i ustanaka.
Pre svega, treba da znate da se igre mirnodopske dece mnogo razlikuju
od ovih ratnih igara. Kako samo pastoralno zvuči ona divna melodična
rečenica — poziv:
»Care, care, kol 'ko ima sati?«
Plavi se lјilјan u dolu, lelujaju se trave na aprilskom vetru, nadimaju se
pletene košare pune ukusnih poslastica... Zveče pažlјivo očišćeni pribori za
jelo, bele se salvete na travi. S jedne strane polјa devojčice s pletenicama — s
druge strane dečaci odeveni u marinske uniforme, na kapama im se zlate
slova JADRANSKE STRAŽE.
»Pošla majka s kolodvora, de-ja, de-ja, de...«
U maneovski zelenoj travi, srpski doručak uz Vajfertovo odlikovano pivo.
Ali, kad nemate ničeg drugog sem sebe i svog sićušnog, mršavog tela što
se klatari na rahitičnim, neishranjenim kolenima, ništa sem polјančeta nad
ruševinama, a ispod njega, duboko ispod, zatrpano nešto što je nekada bilo
kuća — podrum i parter — kuća puna srećnih stanara iznad koje sada rastu
čičci, koprive i boce, i neka travulјina nepoznata gradskom detetu, kad imate
samo sebe i taj tužni, tako poučni prostor ruševina koji se danas može videti
još samo u nekim od najnesrećnijih evropskih gradova, ograđen belim
konopcima i tablama koje upozoravaju turiste da je to jučerašnji svet, a ne
ekstravagantno delo nekog manijačkog graditelјa pop-art objekta, kada ste,
dakle, prepušteni sami sebi i dosadi koja nikada nije tako tupa i neutešna
kao u detinjstvu, ne ostaje vam baš mnogo stvari za igranje.
Ostaje samo šuga, jedna od najnesrećnijih i najpoetičnijih igara koje su
ulepšavale naše rane godine na planeti Zemlјi.
Evo, stojimo u krugu, dečaci ratnih godina, preozbilјni i starmali i biramo
ko će da bude šugav.

En, den, dinu, sava-raka tinu, sava-raka tika taka, elem belem buf, trif
traf truf — Ame-rika buf!

Na žalost, ovi stihovi su neprevodivi, ali možda ćete u njihovom ritmu

osetiti nešto od neizvesnosti i strepnje dečaka što stoje iskušavajući svoju
sreću, svoj strah da ne budu šuga.

Dvanaest sati udara,

Tamnica se otvara,
U tamnici nikog nema,
Samo jedan popa drema;
Hajmo, popo, napolјe,
Da vidimo kako je,
 Kako vojska maršira,
Podigla se prašina,
Kako vojska stupa,
Podigla se lupa;
Kako naša snaša
Ljubi kočijaša,
Kočijaš se ponosi,
Neđe kapu da nosi,
Ja mu kupim šubaru,
On sa njome u baru,
Ja mu kupim fes,
On sa njime
Tres-Tres-Tres!

I, vidite, na poslednjem slogu prst se zaustavlјa na jednom od tih malih

lјudi, baš kao što se zaustavlјa ruski rulet; prst se zaustavlјa na njegovim
uskim gladnim grudima, prst sudbine se zaustavlјa tačno iznad njegovog
ptičije kucavog srca, koje je i ne želeći dospelo u svet ubica i ubijenih, tačno
na njemu nesrećniku — on je, dakle – šuga!
Šuga.
Šuga! Šuga! Šuga!
Svi ostali, oni što su ovaj put imali sreće, bežaće, padaće, posrtati i
razbijati kolena, samo da izbegnu dodir malog šugavca, jer baš ti si izabran
da budeš zaražen i prenosićeš svoju zarazu drugima; trčaćeš koliko te noge
nose, šugav i osamlјen, trčaćeš preko nekog bivšeg sveta i njegovih ruševina,
a čim dotakneš nekoga od svojih drugova koji beže od tebe kao od šuge, bilo
koga od njih, čim ga dodirneš, bićeš manje sam — tvoja sramota i tvoja
osamlјenost, bolest tvoga siromaštva manje će da te peče, podelićeš je sa
drugima...
Igrali smo se šuge i trčali sa srcem pod grlom, trčali i čeznuli da se
oslobodimo te nesreće, ludački želeli da nekog dodirnemo... Oni slabiji
odustajali su posle izvesnog vremena, sedali bi na neki kamen ili ciglu ili
jednostavno u prašinu, pokušavali su da povrate dah sa šugom na ramenu,
dok su drugi stajali i skakali oko njih vičući: »Šuga! Šuga! Šuga! Šuga!«
Sećam ih se; njihovih utučenih lica se sećam i njihove pomirenosti, njihovu
slabost pamtim, i to kako se više nisu usuđivali da nastave igru, pobeđeni
već kao deca. Nema veće nesreće nego leći u postelјu kao šuga — to su noći
pune more gde kroz san nastavlјamo da trčimo olovnih nogu i suva grla.
 U tom oslobađanju kroz dodire ima nečeg što se ni danas nije promenilo.
Čitao sam negde da se u najskuplјim švajcarskim klinikama uobraženi
bolesnici leče dodirivanjem. Tač-terapija! Video sam i tu fotografiju: u krugu
na tepihu sede lјudi i žene pod budnim okom psihijatra — prva lekcija u
ponovnom pronalaženju bliskosti među tim živim leševima je probijanje
osamlјeničkog kruga. Dodirivati se, pipati, dirati svog bližnjeg pronalazeći
topli i drhtavi komad tuđe kože...
Dodirujemo se, tikamo se, ponovo smo živa bića od krvi i mesa koje se
budi pod prstima. Veoma skupa terapija, pisalo je u novinama. U moje
vreme još je bila besplatna!
I eto, ta želјa za dodirivanjem, ta potera za bliskošću, taj lov na malo
lјubavi, taj prastari, stalni i večni nagon da dodirujemo brata, da pipnemo
površinu slike ispod koje piše da je zabranjeno dodirivanje prstima, sve to
traje do dana današnjeg.
Šta činiš neprestano? Tražiš prijatelјe na čije ćeš rame spustiti svoju
ruku, žene koje ćeš dodirivati otkrivajući najskrivenije tajne kože; juriš za
stvarima koje ćeš dotaći dok još budu nove, nevine i neoskvrnjene, ali čim ih
dodirneš i čim ih dobiješ, čim ih razbudiš svojim dodirom, svi oni koje si
jedanput dodirnuo počinju da te jure i trče za tobom želeći da te dohvate,
prisvoje. I šta onda činiš? Ponovo bežiš od njih i od prokletstva te lepe
zaraze, bežiš glavom bez obzira, sve dok te malaksalog i izmorenog, onoga
dana kada budeš ležao na samrti, ne dodirne jedna blaga ruka i dok poslednji
put ne čuješ reč: Šuga!
I to je šuga.
 KINOTEKA U TRI

Svake nedelјe, tačno u deset do tri, jedna mlada žena stiže iz dubine
Kosovske ulice vodeći za ruku kćer. Nјena kći ima majčine oči boje dima.
U isto vreme, iz suprotnog smera, svake nedelјe dolazi jedan mladi čovek
vodeći za ruku sina, koji se klatari u hodu baš kao i njegov otac.
Mlada žena i mladi čovek kupuju, svak za sebe, po dve karte za predstavu
od tri u Kinoteci.
Volim Kosovsku ulicu nedelјom u tri. Ona izvire ispod Glavne pošte, pa
teče siva i sumorna pokraj kafane »Kosovo«, pored jednog kioska,
zaobilazeći parkić Skupštine, protiče kraj starog hotela »Union« i uliva se u
podzemni dragstor, odakle pod drugim imenom, kao Nušićeva, nastavlјa kao
ponornica prema Robnoj kući, da bi se na kraju utopila u terazijski vrtlog.
Nedelom u tri Kosovska ulica je za mene najlepši i najtužniji predeo na
svetu, zbog jednog mladog čoveka i jedne mlade žene, koji dovode svoju
decu u Kinoteku.
Ako se ne vide pred ulazom, traže se očima po dvorani.
Kinoteka miriše na dečje kapute!
Kada se mladi čovek i mlada žena otkriju u toj sali punoj tajanstvenog
filmskog sumraka, oni skrenu pogled svak na svoju stranu. Mlada žena tada
rasejano pomiluje devojčicu koja ima majčine oči; mladi čovek otkopča
svom sinu gornje dugme košulјe.
Ja od tuge progutam karamelu, mada uopšte ne volim bombone.
Onda po ekranu Kinoteke počnu da se jure Tom i Džeri.
Mladi čovek posmatra u treperavom mlazu svetla mladu ženu.
Mlada žena oseti da je on gleda pa popravi nestašni pramen kose.
Mladi čovek voli da gleda kako se mlada žena smeje kad se Tom uhvati
na lepak.
Mladi čovek, inače, nije baš tako mlad. Uspeva da bude vitak samo kad
uvuče stomak i duboko udahne vazduh.
Mlada žena nije baš tako mlada, mada nosi izbledele traperice i visoke
čizme. Uspeva da bude mlada jedino u polutami Kinoteke, na predstavi od
tri. Ujutro to ne uspeva. Ujutro, ima podočnjake. Ujutro, na rukama joj se
pojavlјuju pege. Ujutro, kosa joj ni na šta ne liči. Uveče, odbija da sedi na
mestima gde je osvetlјenje neonsko. Mlada žena se uvek najpre raspita
kakvo je svetlo tamo gde će je izvesti.
Mladi čovek i mlada žena zaista su mladi samo u Kinoteci, nedelјom u
tri.
Ali ja ih poznajem još iz vremena kad su zaista bili mladi. Iz onog
vremena kad je mladi čovek bio vitak i bez uvlačenja stomaka, a mlada žena
sveža pod bilo kakvim osvetlјenjem. Poznajem ih iz Kinoteke, gde smo
satima čekali u predugom redu za karte kad bi se prikazivao Čaplinov ciklus
i svi oni divni filmovi Marsela Karnea, gde uvek na kraju pogine Žan Gaben
sa cigarom u uglu usana. I dok smo tako čekali u redu, svi smo zavideli
mladom čoveku i mladoj ženi što se nikad ne razdvajaju. Dok smo mi trlјali
leđima hrapavi zid Kinoteke, oni su se oslanjali jedno na drugo. Bila je to,
očigledno, jedna od onih dugih dečjih lјubavi koje traju od prvog osnovne
sve do smrti u staračkom domu. Mladi čovek je nagovarao mladu ženu da se
malo prošeta dok on čeka za karte, pa bi ona pravila krug Kosovskom i
vraćala se ponovo u red pred Kinotekom — videlo se da ne ume sama da šeta
ulicama i da joj je lepše s njim, makar i u redu. Donosila bi mladom čoveku
novine, ili đevrek, a jedanput nas je sve ponudila semenkama, pa sam posle
dugo čuvao njene dve semenke, nadajući se da će iz njih jednoga dana i za
mene proklijati divna lјubav. Svi smo im, dakle, zavideli i svi znali njihova
stalna mesta u Kinoteci — dva sedišta topla od nežnosti.
Danas stare filmove prikazuju na televiziji i ja se pomalo osećam kao da
sam pokraden. Ne, nisam sebičan: volim da svi vide filmove koji su mi
nekada bili dragi, ali mislim da nije u redu što za to više niko ne plaća dugim
čekanjem u redu i neizvesnošću hoće li biti karata kada se najzad stigne do
staklenog otvora blagajne.
Presedeli smo tako i ne primećujući gotovo čitav život u tom divnom,
mirišlјavom podrumu u Kosovskoj ulici, u kome su se okretali stari filmovi.
Ali, vratimo se u jednu današnju nedelјu, u tri popodne!
Kada se Tom i Džeri najzad izjure do mile vole, mladi čovek i mlada žena
oblače svoju decu i izlaze napolјe na Kosovsku ulicu. Nešto severnije nalazi
se parkić kod Skupštine. To je jedan kržlјav, pretužan parkić, sa retkim
oazama izgažene trave. Odlazim tamo posle Kinoteke da popušim cigaretu.
Vidim tako mladog čoveka i mladu ženu kako sede na odvojenim klupama.
Mladi čovek drži rastvorene novine u rukama; mlada žena puši i klati
nogom.
Ali njihova deca! Ljudi, nećete mi verovati — njihova deca se zajedno
igraju! Nјih dvoje se klackaju na klackalici, spuštaju niz tobogan, menjaju se
za sličice na kojima su životinje i stari tipovi automobila... I lepo se vidi,
nešto silno i nešto strašno tajanstveno privlači sina mladog čoveka kćeri
mlade žene. Dešava se nešto što uopšte ne mogu da razumem, dok pušim u
parkiću kod Skupštine. Nešto strašno čudno, tužno i lepo.
Raspitivao sam se.
Mlada žena ima muža koji je strastan pecaroš.
Mladi čovek ima ženu koja ne voli stare filmove iz Kinoteke.
Svi su mislili da će mladi čovek postati jednog dana slavan glumac.
Zaposlio se kao sudski pripravnik u opštinskom sudu.
Svi su mislili da će mlada žena biti nečija divna mlada žena. Postala je
žena čoveka koji nedelјom nikada nije kod kuće.
Mlada žena i mladi čovek rastali su se davno zbog nekog nesporazuma
kojeg se više niko i ne seća.
 ŽUŽI

Dobili smo sto do stola u peštanskoj »Hungariji«, tako da sam cele večeri
mogao da gledam taj lepi par. Devojka je bila jedna od onih otmenih,
tamnokosih lepotica u beloj halјini širokih nabora, koji više obećavaju nego
što otkrivaju. Čovek je liznuo njenu ruku da vidi je li još slana. Po tome
zaklјučih da se nisu videli celog leta.
– S kim si me sve varala letos?
– Eh, ti! Ni sa kim.
– Reci, nisam lјubomoran…
– Znam da nisi — reče devojka.— Jer me ne voliš.
– Žuži, Žuži!
Tako saznah da se zove Žuži. Nisam razumeo ni reči od njihovog
razgovora, ali sam znao o čemu se radi. Tačno sam znao o čemu se radi i kad
je pogledala njegov sat.
— Skini ga!
On ga skida i stavlјa u džep.
— Tako je bolјe...
Ali vreme se i dalјe zanimalo za njih. Vreme za plaćanje kucalo je u
džepu.
Zar sam morao da putujem četiri stotine kilometara po blatnjavom dnu
jednog bivšeg mora da bi mi ovaj par pozirao za priču koja se ponovila toliko
puta, u svakom gradu ista?
Kako si me samo rasejeno pogledala, Žuži! Videla si usput jednog
pohabanog stranca iznad kafe koja se hladi. I ne sanjaš, Žuži, da mi ulaziš u
priču koju nikada nećeš pročitati, jer ja pišem male priče na jednom malom
jeziku, isto tako malom kao što je tvoj, koji ne razumem. Ali to mi nimalo ne
smeta da razumem ovo veče u »Hungariji«, gde je taj četrdesetogodišnjak
došao da čuje kako vaša veza ne vodi ničemu.
– A čemu bi trebalo da vodi?
– Šta ja znam? Sada ne vodi ničemu!
On ćuti. Ti mu onda objašnjavaš da ti je dosta skrivanja po tajnim
mestima.
 – Šta sam ja bogu zagrešila da stalno moram da se krijem? Dosadilo mi
je to sve!
Završila je s predjelom, prešla na ciganski kotlet i mešanu salatu. Eh,
Žuži! Kazala si mu sigurno da gubiš vreme s njim, kad stigoste do pite od
jabuka.
Nisi to smela da mu kažeš!
– A šta bi sa tim vremenom'?
– Mogla bih da se udam.
– Pa, što se ne udaš'?
– Reci to još jedanput i stvarno ću se udati!
Povučen u najdublјu senku »Hungarije«, predviđao sam kako će se dalјe
odvijati stvari.
Sada je vreme da ga pogleda onako. Pogledala ga je. Sada je vreme da se
polјube. Polјubili su se.
Sada je vreme da mu stavi prst na usta i da kaže: »Ćuti, ne govori...«
Kazala je.
Sada je vreme da čovek oprezno pogleda oko sebe da li ga je neko video
kako se lјubi sa Žuži. Nije ga niko video sem mene.
Čemu putovati ovako daleko kada je sve isto? Svugde je sve isto. Samo se
kulise menjaju u ovoj staroj drami: datum, gradovi i muzika.
Daleko si zabrazdila, Žuži! Kako će sve ovo da se završi: dubokim
ožilјkom kod njega—jednom prozračnom senkom kod tebe, koja će te učiniti
još lepšom n privlačnijom.
Sada čovek plaća i daje veliku napojnicu da umiri savest. Žuži popravlјa
šminku. Sve je već rečeno. Ustaju i odlaze ka nekoj pozajmlјenoj sobi da se
još jedanput vole. Plakaće, biće im lepo, biće im očajno, biće im očajno lepo.
Rastaće se jedanput zauvek, jer njihova veza ne vodi ničemu. Nastaviće da
žive bez lјubavi dan, dva, tri nedelјe, a onda će se ponovo naći u »Hungariji«
da kažu jedno drugom da njihova veza ne vodi ničemu.
Dok si izlazila, pogledala si me rasejano, Žuži. Sva lјubav bila je već
potrošena. U tom pogledu nije ostalo ništa za slučajnog stranca, kome si baš
ušla u jednu malu priču.
 PISMO

Među naplaćenim računima za knjige i pozivnicama za mesta na kojima

se gube osmesi i vreme, pronađoh i vaše lјubičasto pismo. Imate trideset i
pet godina i želeli biste da ostanete nepoznati. Hoćete da napišem nešto
samo za vas?
Vidite, niste ni primetili kako uplovlјavate u tupo, sredovečno doba.
Stiglo vas je preko noći, prešlo preko prvih zlatnih mostova u vilici i bora na
vranu. Saznali ste to onog jutra pred ogledalom kada ste utvrdili da vam je
sve više vremena potrebno da povratite svoje lice od voska iz sna. Sve teže da
zakoračite u novi dan. Da otvorite oči i kažete dobro jutro usnama izgorenim
dimom i učtivostima. Najradije biste spustili šalone i prespavali leto, baš kao
što beli medvedi prespavaju zimu, ali, kao i svi drugi s kojima se družite, vi
jednostavno morate letovati — takva su pravila igre u koju ste zapali, pa sad
sedite u kolima pored svog muža na cesti što vodi ka moru. Koliko sam vas
puta susreo poslednjih godina! Ležali ste na terasama hotela ili rasejano
gledali kroz stakla automobila u svet koji su osvajale neke druge devojčice.
Kako je sve to brzo prošlo! Od onog prvog smušenog polјupca u vašoj
kapiji do ove umorne dame kojoj je potrebno sve više stvari da bi bila, neću
da kažem srećna makar samo zadovolјna! Sve više rezervacija, sve više
balkona okrenutih moru, osiguranja protiv kradlјivaca i požara, rezervnih
guma, stolica na rasklapanje, pomada za negu vaše kože i losiona za negu
kose, više leda u piću i u srcu, šminke u tašni, sve tamnija stakla naočara
protiv sunca...
Zanimlјivo je da u zemlјi u kojoj smo imali sreću da se rodimo, draga
moja prijatelјice, lјubavi započinju obično na kantama za đubre! Setite se
samo kuća u kojima ste stanovali i onih plesnivih hodnika u kojima ste se
opraštali. Naši prvi polјupci imaju ukus pepela, nakiseli vonj trulih zidova sa
kojih se cedi obojena vlaga.
I uvek je tu ono strašno osećanje privremenosti i krivice da se čini nešto
nedolično. Vraćaju se kasno pijani stanari, iz otpadaka izleću preplašene
mačke, kćeri noćnih prolaza, neka budala uvek je palila svetlo ili psovala
odozgo sa stepeništa u tami. Sećate li se te truleži i rasutih utroba koje je
ispovraćala noć? Danas, kad vam je trideset i pet godina, vidite jedan drugi
svet. Vaša kći se lјubi na ulici u po bela dana, a kroz prozor vaše hotelske
sobe svake večeri vidite lјubavne narove kako se ogrću peskom i mesečinom.
Obišli ste svet, ali više od muzeja i riznica vas su zanimali hodnici kuća.
Videli ste ulaze u zgrade Italije, portire u livrejama i odseve ružičastog
mermera, videli ste kapije Lenjingrada sa mirisom Dostojevskog i pariske
ulaze koje čuvaju konsijerži, u Engleskoj su se zeleni travnjaci poput tepiha
peli iz polјa uz stepeništa — nigde ni traga onim kantama za đubre na kojima
ste prvi put upoznali lјubav, na čijim su klepetavim poklopcima svi vaši
vršnjaci dobili prve lјubavne poduke. Sve naše lјubavi rođene su tamo, na
đubretu, i sve do jedne imaju ukus otpadaka i 6ojy onih zajedničkih stanova
iznad nas, onih gore zavađenih stanara, malih smrdlјivih gnezda u opštem
haosu podozrivosti. I danas, dok se vozite prema moru, utvrđujete da je ta
preskupa igračka, to skupoceno more stiglo prekasno da bilo šta spere, i da
više ne osećate nikakvo uzbuđenje dok se ono pojavlјuje iza brda u blesku
svoje narcisoidnosti. To je dugo očekivani poklon bez radosti.
Vi ste ona umorna dama koja polazi na letovanje kao što se odlazi na
izdržavanje kazne. U mislima još uvek okrećete klјučeve i zatvarate brave,
gasite svetla i plaćate račune, zavrćete boce gasa, precrtavate jednu po jednu
stvar na listi sopstvene zaboravnosti; jeste li zaklјučali otirač »Dobro došli
dragi gosti« lancem, jeste li poneli svoje tablete bez kojih više ne možete,
kome ste ostavili klјuč od kutije za pisma, da li je novac u novčaniku — bez
njega biste bili izgublјeni, a telefoni, a adrese?
Vi ste ona umorna dama koja se sada vozi pored nervoznog muža i
potpeticom pritiska pedalu nepostojeće kočnice, a misli: »Gde li se delo ono
Popovo polјe, ono beskrajno Popovo polјe koje sam nekada sa garavom
ekskurzijom obilazila pola dana zajedno sa senkom brda, i gde su oni smeli
dečaci što su iskakali iz voza i trčali stazom uz prugu na mestu zvanom
Bradina, na onom usponu, preskačući skretnice trčali kroz visoku travu
samo zbog toga da mi se dopadnu: donosili vodu u vojničkoj čuturici izlažući
se opasnostima, kupovali vence suvih smokava (jedna smokva, jedan
lovorov list — bože, kako je to mirisalo!) i šumske jagode u malim sepetima
od hrastove kore ?<<
Ko bi se to danas trkao sa jednim vozom samo zbog vas? I ko bi vam to,
sem kelnera, doneo čašu vode?
I ko bi to, sem mene, samo za vas pisao ovu priču o đubretu i moru?
 TERASA

Popeo se na Terasu sa svežnjem novina pod mišicom.

— O, koga to vidim! — pozdravio ga je šef Terase. Sjajno izgledate!
»Znači, već je vreme da mi kažu kako sjajno izgledam« pomislio je.
»Nekada se to podrazumevalo...«
– Hvala! — rekao je. — Što ima kod vas?
– Sve po starom — odgovorio je šef Terase. — Kad ste stigli?
– Jutros.
– Koliko ostajete?
– Ne znam. Možda do jeseni...
– Gdje ste odsjeli?
– Tu blizu.
– Fino— kazao je šef Terase. — Znači, počelo je lјeto!
– Još jedno... — rekao je nostalgično.
Dogodilo se da je baš toga jutra, u aerodromskom toaletu, razgledao
svoje lice uništeno ranim jutarnjim letom i utvrdio da stari. Najpre je mislio
da je to samo prolazno osećanje, stvar ranog ustajanja, jer je pripadao svetu
koji se budi u podne, pa je sa nestrplјenjem iščekivao vožnju autobusom —
onaj trenutak kada započne spuštanje niza strmu cestu iznad Svetog Jakova
i kada se iznenada i bez opomene pojavi Grad. Čekao je taj čas kao poslednju
proveru, nadajući se da će se tada pojaviti i ono staro uzbuđenje —drhtavica
u kolenima, bol u dnu stomaka, suvo grlo — znači da ga Dubrovnik još
raduje, neoborivi dokaz da još nije sasvim star. Ali autobus je protutnjao
»Argentinu«, »Ekscelzior«, Ploče; obišao oko grada pokraj stare »Loze«,
ispod »Tonija«, i zaustavio se na Pilama pred agencijom, a da nije osetio
ništa sem nekog ponavlјanja, zbog kojeg uopšte nije mogao da se seti koje je
leto posredi: leto 1962, leto 1965, leto 1972, leto 1986? Koje leto?
— To treba proslaviti! — reče sam sebi i otpi dobar gutlјaj lozovače,
stresavši se reda radi, baš kao što je činio i njegov otac. — To treba
proslaviti!
Ali ono neprijatno osećanje nije ga napuštalo ni pošto ga preseče prvim
viskijem, misleći da je stvar u piću. Ali nije, izgleda, bila stvar u tome. Činilo
mu se da ovde na Terasi, ispod zastava Igara i tromog jata ugojenih
turističkih golubova koji su ga posle šestog pića veoma podsećali na leteće
krave, ne sedi uopšte on, već samo ono što je preostalo od njega posle svih
okršaja i trošenja tamo gore, u onom oblačnom gradu na koji neprestano
pada smog — osećao se kao sopstvena lјuštura koja nosi njegovo ime,
prezime i osmeh pun najskuplјih džeket-navlaka. — Jutros... — odgovori kad
su ga zapitali kad je stigao.
– A koliko ostajete?
– Ne znam. Možda do jeseni...
– Fino — reče muž. — A gde ste se smestili'?
Žena i ne sačeka odgovor:
– Mi smo u »Libertasu«! Cele noći nismo oka sklopili! Erkondišn je
neprestano zujao...
»O, đubradi!« — pomisli. »O, đubradi! Smeta vam erkondišn!«
– Zaista mi je žao... — kazao je. — Ponekad to stvarno može biti
neprijatno!
»Ta večna idiotska pitanja! Kad ste stigli? Koliko ostajete? Gde ste se
smestili?« — mislio je, a kazao najmilije što može (stari lisac), kazao je:
– Divno je što smo svi tu! Nadam se da ćemo se viđati?
Onda oni odoše na plažu »Ekscelzior«, a on i dalјe ostade na Terasi.
Kelner donese novi viski s ledom.
– To firma časti — reče šef Terase. — Danas će biti pakao...
– Vrlo lјubazno od vas.— kazao je. — Kako vaša familija?
– O, dobro su, dobro... — reče šef Terase. — Stariji mi je u vojsci...
– Ma stvarno! — izvukao je jedno malo divno čuđenje iz tajne rezerve. —
– U Zagrebu.
– Fino — kazao je. — Zagrepčanke su pristupačne; neće mu biti loše...
– Nadajmo se — kazao je šef Terase. — Ali, vojska je vojska!
– Pa da — reče. — Vojska je vojska.
»Dobro je ovde«, mislio je, »sasvim dobro, mada mi ni ovo sunce, ni ova
Terasa koju sam toliko voleo, ni ovaj otmeni svet kome sam nekada želeo da
pripadam, ni zastave na vetru, više ne pričinjavaju nikakvu radost, baš kao
da je neki rasejani scenograf posle predstave zaboravio da skloni stari dekor
(sve je iščezlo sem nepotrebnih kulisa i statista! Ribarske svađe Karla
Goldonija, možda?), ali dobro je«, mislio je, »dobro je kao na poslednjoj
strani Lajfa, gde se reklamiraju cigarete ili duvan za lulu, gde ima mnogo
prijatnih stvari na okupu, mnogo lepih i udobnih stvari za oko, dobro je što
sam tu, a ne negde gore u kopnu, gde je sada prašnjavo i znojavo, ulice
puste, a svet kunja iza spuštenih roletni, dobro je, ipak je dobro što sam
ovde!«
»Dobro je što sam tu, sa svim ovim svetom koji se leti seli na Terasu, a
zimi u ,Golf' na Bledu —jesenji festivali i proletnje svečanosti... Prezirem ih,
a opet sam neprestano s njima«, mislio je, »ali bar su učtivi, a to je ipak
nešto, svejedno što iza njihovog keženja nema ničega sem puste zemlјe
gospodina Tomasa Sternsa Eliota.«
– O, baš divno što ste ovde! Moramo da se nađemo, važi?
– Svakako, svakako..
– Molim vas još malo leda!
– Jutros!
– Tu blizu... Ne znam. Možda do jeseni?
Ona se pojavila u jedanaest, kada je već bio toliko nacvrcan da mu je bilo
sasvim svejedno hoće li se uopšte pojaviti. Nalazio se, naime, u onom
blagoslovenom stanju kada je moguće prizvati bilo koje od dragih,
izgublјenih lica na ovu Terasu, čak i one koji leže duboko pod zemlјom.
Ali ona je bila još živa! I još su joj oči svetlucale onim starim sjajem iz
pedeset osme, kada je u »Labirintu« igrala »Tintarela de luna« okružena
zadivlјenim gledaocima, sama, u jednostavnoj ružičastoj halјini navučenoj
na golo mlado telo.
Pronela je između stolova samosvesno svoju lepotu iz pedeset osme,
bogami, još je delovala na goste, koji je ispratiše požudnim pogledima do
njegovog stola.
– Stigli ste — reče, ustajući.
A odmah zatim:
– Jutros... — kazao je.
– Fino — rekla je. — A gdje ste se smjestili?
– Tu, blizu...
– Danas će biti pakao... — kazala je i pogledom izbrojala čaše na belom
stolu. — Već radite?
– Trudim se . . .
Onda su zaćutali. Jedanput, dok je bio još vrlo mlad, i dok je imao običaj
da se klati na stolici i smeje bez razloga, video je dvoje stranaca kako sede
jedno pokraj drugog i ćute. Zajedno, a svako od njih tako daleko! Gledao ih
je kao neko čudo. Još je imao toliko toga da ispriča da nije mogao ni da
pomisli kako se ista stvar može i njemu dogoditi jednoga dana; nije ni
sanjao da će ga možda jednog jutra mrzeti da priča i da neće imati čemu da
se raduje, da će isto tako sedeti potpuno miran i utučen i gledati nekuda
ispred sebe u prazno. To treba proslaviti, pomisli!
I mada ništa nije govorila o sebi, znao je i kada je dobila svoj prvi bikini, i
prve farmerice od dunda Joza iz Kalifornije, poznavao je i pravu boju njene
kose iz pedesete: zlatnožuti mokri bičevi, kao da se uvek vraćala sa plivanja!
— način na koji je skakala u more sličan letu plјosnatog kamena kada se
odbija od površine vode; njen prvi izlazak na Terasu u pratnji majke, i ono
leto kada je prvi put došla u baštu »Jadrana«... Mladići su molili njenu
majku da dozvoli da odigraju jedan ća-ća-ća i vraćali je uzbuđenu i
nasmejanu, još toplu od igre, u beloj platnenoj halјini ispod koje su sevale
njene tamne noge mulatkinje, njeni blistavi zubi ispod ružičastih napućenih
usnica — bičevi njene svetle kose u letu u okretu igre —i njen prvi silazak u
»Labirint«, njen strah od tog tako otmenog mesta i livrejisanih kelnera;
sećao se i vremena u kome je počela da vlada platoom za igru, i doba kada je
ceo grad pitao za koga će da se uda, ko će odvesti taj lepi tamnoputi i
svetlooki cvet sa Straduna, koga li čekaju ona i njena majka? Jer Grad je
dobro znao da je suviše skupa igračka za sve njih koji je poznaju još od
detinjstva, da je luksuz posedovati je i da nije moguće odbraniti je! — pa su
vrlo brzo digli ruke od nje, čekajući rasplet, baš kao što se čeka hepiend u
nekom dugo najavlјivanom skupom filmu, a ona se vrtela po Gradu, ni sama
ne znajući šta čeka. Osmehnula bi mu se leti u prolazu kada bi ga ugledala
(kao da je bio saučesnik u njenoj maloj tajni), a onda ju je jednog septembra
odveo Pol Šefer u Brisel, ali se posle ispostavilo da je peder i da mu je bila
potrebna samo kao alibi, a za njim je došao Tomas Hartvik, već oženjen i na
ivici ludila od pića, a za njim jedan argentinski slikar u Parizu, Antonio
Diego Garsija, pa italijanski glumac iz koprodukcija Roberto Bali, i svi oni
drugi. Smenjivale su se sobe u potkrovlјu, apartmani, krstarenja po
Sredozemlјu i tužne noći na stanici u metrou — do njega su stizali različiti
glasovi: uspesi su smenjivali priče o potucanjima i njenoj propasti — o
neverovatnom bogatstvu i pukoj sirotinji — i, najzad, ona je tu, za njegovim
stolom, a da se pre toga nikada nisu upoznali, nikada pričali, nikada se
kupali na plaži Svetog Jakova u ponoć, ni lјubili na zidinama, ni šaputali u
kapijama, niti se krili od znatiželјnika u kamenim uvalama Lokruma — ništa
sem dugog tajnog saučesništva, dok je ona jurila za svojom predstavom o
sreći — nepostojećim vistavižnom u boji, a on pokušavao da iz svog
prosečnog talenta i lica načini zaštitni znak za uspeh — sve do ovog jutra na
Terasi, kada su za dve slobodne stolice njihovog stola sedela pokraj njih i
dva poraza, jedan pokuplјen negde u belom svetu, drugi zarađen ovde, kod
kuće.
 Pogledali su se i osmehnuli.
– Koliko ostajete? — upita ona.
Pogledao je kao da je prvi put vidi u njenom prugastom minijaturnom
bikiniju na plaži »Danče« i rekao:
– Ne znam. Možda do jeseni?
 BOING, BOING

Napred je koračao vodič — Stonjanin, spečen starac lisičijih kretnji, za

njim mladi čovek, na kraju, posrćući, stjuardesa koja je stalno zaostajala
zbog visokih potpetica.
– Rekao sam ti da poneseš nešto sa niskim štiklama...
– Ko je znao da je ovoliko daleko?
Manastir Svetog Mihaila, koji se iz doline činio blizu, kao da se sve više
udalјavao što su duže pešačili. Prošli su kroz stonsku solanu isparcelisanu
plitkim bazenima u kojima je trunula morska voda. Svaki bazen nosi ime
nekog sveca, objasnio im je Stonjanin. Poslednji od njih zove se Mundo, što
znači »svet«, a namenjen je sirotinji da iz njega besplatno uzima so.
Uzan kameni put pretvori se u strmu kozju stazu kroz šikaru. Omamlјeni
avgustovskom jarom, gušteri su ih lenjo gledali svojim prepotopski starim
očima sa vrelog kamenja duž puta.
Stonjanin je vešto skakao s kamena na kamen. Mladi čovek se kolebao
između njegovih pognutih leđa, kroz čiju je košulјu probijao znoj, i
stjuardese koja je sve više zaostajala. Nјene lepe preplanule butine ispod
kratke mrežaste suknje bile su već izgrebane šiblјem drenjina.
– Ne prestaješ da se obrazuješ čak ni leti...—govorila je, razmičući nisko
poleglo granje. — Stari manastiri, stare tvrđave, stare zidine, staro kamenje,
starci... Sve same stare, polovne stvari!
– Zar ti nisam lepo rekao da ostaneš dole?
– Sama među onim muvama?
Četiri kaluđerice čuvaju manastir Svetog Mihaila, na brdu iznad Stona.
Primetile su ih još pre nego što iziđoše na zaravan ispred crkve. Uvele su
svoju četvrtu sestru u manastirski konak i sklopile za njom drvene šalone.
– Eli, Eli, lama azavtani... — cvilela je zatvorena monahinja. — Eli, Eli,
lama azavtani...
– Šta joj je? — upita stjuardesa.
– Poludjela — objasni Stonjanin.
– Sirota! — uzdahnula je kaluđerica oborivši pogled.
Otklјučala im je crkvu.
 – Pita Gospoda zašto je ostavio... reče čovek.
»Gospode, Gospode, zašto si me napustio?«
– Na kom to jeziku?
– Na hebrejskom.
Stjuardesa se okrenu kaluđerici:
– Šta joj je? — upita. — Je li je to često hvata?
– Nije joj dobro...
– Zašto je ne odvedete u neku ... šta ja znam?
– Vodili smo je svuda... — uzdahnu kaluđerica.
Sada se iz kuće čulo glasno zapomaganje:
– Eli, Eli, lama azavtani! Eli, Eli.
– Oh, poludeću od ovog... — prošaputa stjuardesa mladom čoveku.
Stajali su i u iznenadnoj tišini osluškivali plimu cvrčaka što su monotono
cvrčali ispunjavajući ubitačnim cvrčanjem vrelinu koja je pritiskala brdo.
– Cvrčci! — reče mladi čovek.
– To su kreštala... — ispravi ga Stonjanin.
Kaluđerica podiže ruku, preprečivši put stjuardesi:
– Ne možete goli u crkvu!
Dva muškarca pogledaše noge mlade žene kao da ih prvi put vide. Stajali
su pred crkvom i gledali njene gole noge, punih i oblih butina, čiji se mišići
iznad kolena lako napeše, ostavlјajući dve slatke jamice. Noge koje umeju
svašta da izvedu!
– Ma, dajte! — reče stjuardesa. — Niko neće znati! Kao da je to toliko
važno?
– Ne možete unutra! — ponovi mirno kaluđerica.
– Eli, Eli, lama azavtani! — dopiralo je sada muklo stenjanje kroz
kamene zidove manastirskog konaka.
– Sačekaću napolјu... — reče mlada žena sa dosadom i ode na svojim
dugim bakarnim nogama u senku zida ka gustijerni. Napila se vode iz
limene šonje vezane zarđalim lancem. Voda je bila mlaka i slankasta. Nije
gasila žeđ.
– Kakve su freske? — upita čoveka kada je izišao iz crkve.
– Uglavnom propale... — reče on.
Kaluđerica ih uvede u kuhinju popločanu grubo tesanim kamenom.
Druga monahinja stavi na sto zdelu sa smokvama i flašu lozovače sa tri male
različite čaše, a zatim se vrati do kredenca i ostade tamo ćuteći, prekrštenih
ruku.
– Od čega žive? — upita čovek Stonjanina.
 – Nose mlijeko dolјe u Ston — reče ovaj. - Peru robu i pletu pogrebne
vijence...
– Koliko ih ima?
– Četiri.
Četiri kaluđerice čuvaju manastir Svetog Mihaila na brdu iznad Stona.
– Eli, Eli, lama azavtani...— dopirao je udalјeni, vrišteći glas četvrte
sestre.
– Koliko smo dužni? — upita mladi čovek kaluđericu.
– Ništa.
Onda su Stonjanin i čovek nešto šaputali, pa čovek izvadi iz džepa
novčanicu od deset hilјada i stavi na sto, pocrvenevši pri tom.
Niko je nije takao. Novčanica je ležala na stolu čeznući da je neko
podigne. Ali niko je nije uzeo. Sedeli su ćuteći.
– Koliko je sati? — upita čovek, tek da nešto kaže.
– Ne znam — reče kaluđerica. — Nemamo sata.
Onda su čuli grmlјavinu aviona. Najpre udalјenu i potmulu, a zatim
veoma snažnu, gotovo zaglušnu. Na vrhu brda avion se čuo mnogo bolјe
nego u dolini. Izišli su iz kuhinje i pogledali u nebo, koje je postalo gotovo
lјubičasto od vreline.
– Ovo je onaj u tri... — reče kaluđerica drugoj sestri. Vrijeme je da daš
kravama...
Četiri kaluđerice koje čuvaju crkvu Svetog Mihaila računaju vreme
prema avionima što preleću brdo iznad Stona.
– Boing! — reče sanjivo stjuardesa. — Rimski boing u tri. Boing, boing!
Dok su se spuštali niz kamenjar, napred stari vodič, za njim čovek,
stjuardesa slomi potpeticu.
– Zar ti nisam rekao... - zausti mladi čovek.
– Oh, prestani, molim te! — reče ona, razgledajući cipelu bez štikle.
Te vrele noći, dok su ležali goli na plahtama što su mirisale na bosilјak,
stjuardesa iznenada prošapta:
– Eli, Eli, lama azavtani!
– Napreduješ... — reče mladi čovek zevnuvši.
 JESEN

Vreme je da se pakujem. Krajnje je vreme.

Postoji vreme za raspakivanje i vreme za pakovanje, ali šta mi ostaje da
strpam u torbu kad su mi se farmerke izlizale, majice isprale i pocepale, kad
su knjige za leto pročitane, sandale pokidane, a stari žileti tupi? Potrošio
sam, dakle, nerazumno još jedno leto, a mogao sam da ga pažlјivije koristim,
da mi duže traje.
Ispratio sam desetak generacija kupača i osetio se starim kada su se
menjali. Video sam kako stižu umorni i bledi, i kako zauzimaju mesta na
plaži. Bacili bi ručnik, ostavili ležalјku, dušek na naduvavanje ili neku
sitnicu, koju su ostali mogli da prepoznaju kao njihov znak. To je moje
mesto! – govorili su za komadić obale, za neku stenu zgodnu da se na nju
nasloni glava, za deo mola ili lanternu. Ovo je moje mesto! Ali, ko može da
poseduje more?
Gledao sam kako im iz dana u dan tamni koža, pratio letnje lјubavi, bio
slučajni svedok malim avgustovskim prevarama, slušao ispovesti i zauzvrat
se poveravao drugima, pio sam više no što treba, grešio, preterivao sa jelom i
ludorijama, družio se, a onda ih ispraćao, razmenjivao adrese, obećavao da
ću pisati — ali već sutradan, prvog, desetog ili dvadeset i petog, stizali su
novi gosti i govorili za komad obale da je to njihovo mesto, i sve je bilo isto.
Ne, ne, zaista je krajnje vreme da se pakujem!
Bio sam sa kelnerima na ti. Pušio sa starcima švercovani duvan iz
Hercegovine. Pričao o veprovima: izgleda da će okrenuti na tramuntanu?
Plaćao pića nepoznatim. Prihvatao da me časte. Raspirivao žar pod
gradelama i gasio ga u sebi. Slavio nečije rođendane. Pevao bez sluha.
Mumlao na onim mestima pesme gde ne znam reči. Vozio polako kraj
slupanih kola iz kojih su odnosili mrtve. Kupovao potkovice na stočnim
vašarima, za sreću. Sedeo danima u samostanskom vrtu i mislio da bih se
mogao odreći sveta i ostati zauvek ispod limunovog stabla za kamenim
stolom, na kome bih ponovo napisao Aleksandrijski kvartet gospodina
Darela ili neku sličnu knjigu, debelu i svetlu. Ali ne, nije manastir za mene, i
zaista je krajnje vreme da se pakujem!
 Plaže su opustele, ponovo ničije, jahte su digle sidra i otplovile za
Đenovu i Maltu, preko trga ne nailazi više niko zanimlјiv, a i prestoničke
novine počele su da stižu neredovno. Više nikada nećemo biti lepi, mladi i
ludi kao ovoga leta; ne, ne, krajnje je vreme, zaista je krajnje vreme da se
pakujem.
SEZONA LOVA NA ZEČEVE
 ČUDNOVATI PROLAZAK KROZ GRAD SARAJEVO, BEZ
ZAUSTAVLjANјA

U leto 1970. imali smo mnogo nevolјa s akumulatorom. Bio je izgleda

potpuno istrošen. Ponekad bi uspeo da zavergla mašinu, ali uglavnom je
ispuštao neki krklјav zvuk koji kao da izdiše, pa smo kola svake noći
parkirali na nizbrdici kako bismo izjutra uspeli nekako da krenemo
otpuštajući ručnu kočnicu, ubacujući menjač u drugu brzinu.
Putovanje na ovaj način imalo je i svojih draži! Nikada niste mogli biti
sigurni da ćete nastaviti put, mada je akumulator na izdisaju ponekad
uspevao da pokrene kola otprve, što je takvo jutro pretvaralo u pravu malu
svečanost. Nismo kupovali novi akumulator jer smo se nekako ipak nadali
da će se stari jedanput napuniti i povratiti izgublјenu snagu, i tako su
prolazili dani i nedelјe tog srećnog leta.
Satima sam gurao ta stara olupana kola sve dok sam sebi ne počeh da
ličim na nekog automobilskog Sizifa. Poznanici koji su me viđali kako guram
automobil u najrazličitijim gradovima po Obali, mislili su da je u pitanju
neka nova društvena igra ili opklada tipa »gurajući kola kroz Jugoslaviju«!
Ponekad bi mi i pomagali da guram, pa smo gurali zajedno jedan deo puta i
pričali o dobrim starim vremenima, a kada bi moja žena najzad uspela da
upali motor, uskakao bih na sedište pokraj nje i odlazio dalјe.
Ali na kraju leta akumulator najzad konačno ispusti dušu. Stajali smo
bespomoćno na kiši u gradu Stonu. Jedan lјubazan čovek, koji se razumevao
u automobile, podiže poklopac na stražnjem delu kola i ja tako najzad
doznadoh da se motor nalazi pozadi, a ne napred kao što sam pretpostavlјao.
Izvukao je dve dugačke žice iz svog akumulatora i upalio nam motor, a onda
nam reče da do Beograda više ne smemo gasiti kola, ma šta se uz put
dešavalo. Vozite bez zaustavlјanja, kazao je, ako želite da uopšte stignete
kući!
Krenuli smo preko planina, kroz kišu. U kolima je bilo suvo i bezbedno.
Peli smo se krivudavim drumom kroz guste šume. Iz malih kafana pokraj
puta, gde planinski potoci okreću ražnjeve, dodavali su nam pečenu
jagnjetinu, a na Ivan-planini seoska deca su nam trčeći uz bok kola
prodavala šlјive u malim korpama od hrastove kore. Šlјive su bile
tamnomodre i čvrste, zamaglјene od hladnoće koja je preko noći smenila
leto. Bacajući tako koštice kroz prozor, da bi po njima idućeg leta ponovo
pronašli put do mora, uđosmo u Sarajevo u dugoj, sumornoj koloni pokislih
automobila.
Bilo je to kao u nekom snu — ja često sanjam taj grad, prolazim njegovim
ulicama, a niko me više ne prepoznaje, osluškujem razgovore,a ne mogu
ništa sam da kažem: onda sve nestaje bez traga i ja se budim— Sarajevo je,
dakle, bilo tu, nadohvat ruke: boja njegovog mokrog asfalta, poznata lica pod
vlažnim suncobranima kafane »Park«, Sarajevo u pet po podne... U jednom
trenutku videh led u čaši belog vina i micanje kelnerovih usana, pramen
nečije kose nervozno sklonjen sa čela, otvaranje nedelјnih novina: videh
prijatelјe i počeh da im vičem kroz prozor, ali me nisu mogli čuti od
grmlјavine automobilske kolone koja je milela ka izlazu iz grada. Videh ih u
njihovim životima bez mene... Ličilo je to na zavirivanje kroz klјučaonicu u
sopstvenu dečiju sobu koja je danas iznajmlјena nekom tuđincu: to je ona
ista boja zidova, prozor što gleda na kesten u dvorištu, patos prebojen
ulјanom bojom za podove, i plavičasta tavanica — ali unutra su neke
nepoznate, tuđe stvari i nečija druga deca... Mirisi tuđih jela.
Spazih zatim čistača cipela pred bivšom Hipotekarnom bankom, koji je
nekada tako neponovlјivo umeo da izmami sjaj iz mojih starih cipela i
povrati, bar nakratko, osećanje elegantnog siromaštva; gradskog ludaka
videh i njegov večiti, neprekinuti dijalog s nevidlјivim sabesednikom,
pročitah sumanute reči na njegovim usnama (zaboravlјenu šifru sreće),
ugledah onda srećne nedelјne porodice što su se sa buketima cveća uputile
nekome u posetu, videh još i stare žene Sarajeva sa crnim čipkastim
šeširima i novčanicama od izlizane svile: iz tih malih tajnih skrovišta one
pažlјivo vade novac i kupuju zelen i riblјe glave — starice iz vlažnih
trospratnica na čijim balkonima čuvaju tri bukove cepanice za strašnu zimu
koja se svake godine očekuje, videh i njih.
I dok smo na raskrsnici čekali da nas propusti saobraćajac, ugledah i
svoju prvu lјubav i htedoh nešto da joj doviknem; gledala je u mom pravcu,
ali nije mogla da me vidi, jer su mi brisači brisali lice.
Mileli smo dalјe kroz grad, ne brže od koraka dokonog šetača, a nismo se
smeli zaustavlјati zbog onog prokletog akumulatora, pa sam panično
pokušavao da zapamtim što više stvari koje će mi, ko zna kad, jednoga dana
zatrebati i dobro doći — u onim jutrima, možda, kada prilikom brijanja
ugledate u ogledalu svoje lice, a pod prstima osetite nečiju tuđu oštru bradu.
Sve te kuće koje su izranjale iz izmaglice. ta lica koja vidim u prolazu, ti
zidovi o koje se očešala moja srećna i lepa dosada iz pedesetih godina, sve će
mi to jednoga dana sigurno zatrebati, ali kako da zadržim sve te prizore kada
tako brzo promiču s onu stranu stakala, poput televizijske emisije koja je
izneneda izgubila ton?
Prolazimo ispod sumornog zdanja stare austrougarske gimnazije, a onda
skrećemo ka Obali i ja ponovo prepoznajem crvenu boju nabujale reke —
trag brda spranih prvim kišama rane jeseni. Tu je i staro dobro pozorište sa
svojim smešnim, pompeznim stubovima, a iza njega obasjana lica mladih
iščezlih žena u tamnim halјinama, zaboravlјene premijere i moj drug Sead —
profesionalni statista u gomili protuva, danguba, pedera, lezbijki, sirotinje,
lovaca u mutnom i ostalog sveta zalјublјenog u perverznu privlačnost reči:
teatar!
Stara nezaustavlјiva kola sa crknutim akumulatorom nose me sada
sredinom nostalgične matice sarajevske jeseni 1953, kada je Sead zarađivao
za život u nekoj smešnoj predstavi udarajući kao šašav po lažnom
kontrabasu.
Odlazio sam da ga gledam kako se muva po pozornici.
Jedne noći uvukoh se na galeriju i videh ga kako u nekom baletu (ne
sećam se više kako se zvala ta predstava svaki balet liči mi na neki drugi
balet, i obrnuto!) udara po divnom, išaranom kontrabasu koji je ličio na
licidersko srce. Kontrabas je umesto pravih žica imao lažne, od kanapa. I
tako, gore na galeriji, sasvim u tami ispod avetinjskog gipsanog svoda,
zazviždah naš signal lažnom sviraču sa lažnim instrumentom pod prstima.
Hteo sam da zna da sam tu u dvorani, da to sazna pomoću odzviždanog
znaka, pa zbog toga nisam ni primećivao šarenu gomilu igrača na sceni, ni
balerine snažnih, mišićavih nogu — gledao sam samo njega —
najbeznačajnijeg od svih beznačajnih statista na svetu, koji se i pored svog
bednog položaja u životu i na pozornici ipak samouvereno smešio kao da je
najvažniji u celoj predstavi — centar drame i svemira, grada i umetnosti.
Kidao je zaneseno prstima lažne žice od konopca na svom kontrabasu od
kartona, uživlјavajući se u neku samo njemu poznatu melodiju, i ja sam je
čuo: bilo je u njoj grmlјavine zvuka i reči koje dopiru do dečaka kad ne uspe
da se uvuče na neki vestern, pa stoji sam na ulici ispred bioskopa
»Imperijal«, zamišlјajući raj tehnikolora na osnovu muzike Dimitrija
Tjomkina, i nečeg drugog je bilo tu: možda izlizanih pantalona na kolenima i
poslepodnevne dosade, bilo je u tom nemuštom sviranju i zveketa velikih
stakala hotela »Evrope«, iza kojih se muvaju lepe žene i slavni lјudi na
proputovanju, i beznadežnog sedenja u kapijama je bilo u toj melodiji koju
sam čuo — onda kada više nema gde da se ode, i želјe za putovanjem je bilo
pod njegovim prstima dok je svirao na kontrabasu verujući i sam da svira (a
simfonijski orkestar dole iz tame pratio je njegov ludački san), i šapata je
bilo i svih ostalih ritmova što izluđuju jednog petnaestogodišnjaka kome je
život tako rano dodelio ulogu statiste.
Svetlo se rasprskavalo nad ovim čudesnim prizorom dečaka koji prstima
kida zategnute konopce i sam verujući da muzicira, očaran sopstvenom
lažnom veštinom, uprkos svemu, uprkos svima!
I mada je orkestar bio prebučan, mogao sam sasvim lako da iz krklјanja
pozauna i topota baletskih patika po bini, izdvojim za sebe onaj mukli zvuk
zategnutog konopca koji dobuje po kartonu, i u njemu je bilo neke obesti, pa
onda neke tihe sreće, neke luckaste, neke šašave sreće, neke sreće.
I dok je automobil okretao oko starog pozorišta, to svetlo se ponovo
odnekud pojavilo i ponovo je u njemu iskrsao mladi kontrabasista Sead,
smešeći se na nevolјe i na sirotinju: osetih da me tog časa njegova drska,
lažna muzika vraća u svet živih, tamo gde još postoji ukus smeha.
Pokušavali smo da pronađemo izlaz iz grada prema auto-putu za
Beograd, kružeći zapletenim sarajevskim uličicama. Mogao sam izići iz kola i
dodirnuti neki zid, neku travku, neki kamen, neku ruku, lice, a nisam — jer
da to učinim više ne bih mogao nastaviti svoj put, »a tada glas iz tame reče
tom čoveku: uzmeš li malo tog kamenja iz tame, pokajaćeš se — uzmeš li ga
više, opet ćeš se pokajati, pa taj čovek uze malo, a kada iziđe iz pećine viđe
da u rukama drži drago kamenje i pokaja se što nije uzeo još!«
Najzad pronađosmo izlaz i Sarajevo ostade, najpre iza, a malo kasnije
ispod nas, u kotlini koju je lagano nalivala mlečna magla. Put je bio čist,
akumulator prazan, a putovanje puno neizvesnosti.
Najgore od svega bilo je što mi se posle svega pušilo, a nisam imao šibicu
kojom bih zapalio cigaretu, niti sam smeo da se negde zaustavlјam i da je
kupim.
 DERVIŠI SINANOVE TEKIJE

Andrea je stanovala u lepoj, prostranoj kući Američkog konzulata, ispred

koje se i noću i danju dosađivao milicioner. Dozvolјavali su joj da se
ponekad igra s nama radi jezika, pa smo je odvlačili dole do katedrale, bila je
to sirotinjska četvrt Sarajeva, bez drveća, bez travnjaka, bez aleja, bez ičega.
Kroz taj sumorni kraj isprepletanih uličica, koje započinju pred
Imaretom, a završavaju se kod Baš-čaršije, plove mirisi trulog povrća,
šerbeta i soka od smreke, memla i reski vonj iskovanog bakra, od koga se
prave lažni istočnjački ibrici, mešaju se tu sa lebdećom prašinom crvotočnih
soba i kiselim zadahom tek obojene vune. I zatvorenih očiju prepoznaću taj
grad po mirisu paste za cipele na dlanovima tamnoputih čistača, no
pucketanju kestena na ugarcima drvenog uglјa, po neuništivom dahu
prašnjave lobanje grada, čije smo ime osuđeni da nosimo na svojim putnim
ispravama sve dok smo živi.
Ali, iza prstena austrougarskih građevina postojala je plitka reka na koju
nam je bilo zabranjeno odlaziti. Na jednom mestu reka je bila veoma
duboka, i zgodna za kupanje. Iznad nje — zelena brda sa stepenasto
naslaganim trošnim kućercima u sokacima zvučnih orijentalnih imena. U
letnjim noćima iskradali smo se iz postelјa i stizali čak do Sinanove tekije,
tamo gore, na brdu.
Pritajeni iza njena zida, virili smo kroz korov u derviše, koji su,
premazani zejtinom. igrali sumanuto cele noći probadajući se iglama. Sa
Andreom sam slušao, zanemeo od straha, potmulu grmlјavinu njihovih
timpana, arlaukanje i isprekidani dah igrača, čija su bosa stopala tutnjala po
utabanoj zemlјi. Nјihova tamna tela i oznojene kičme stizale su nam gotovo
do lica. Mirisalo je na muškarce i na smrt, ali Andrea je posmatrala ceo
prizor bez ikakvog uzbuđenja, baš kao da lista stranice »Petra Pana«. Posle
izvesnog vremena, kad nam se oči privikoše na tamu, ugledasmo dugačku,
blistavu iglu kako prolazi kroz lice jednog derviša sa retkom bradom.
U noćima bunila koje su posle toga nastupile, iste takve igle zabadale su
se u moje vrelo čelo, ali bilo je to vreme oskudice i nigde se nisu mogli naći
limunovi. Porodični lekar doktor Alkalaj dugo je vrteo glavom dok mi je
baka palila sveću iznad uzglavlјa.
Te noći spustismo se na reku. Na mestu ispod mosta zvanom Jalija,
Andrea je svukla svoje lakovane sandale od crne kože, bele dokolenice i
najzad svoju škotsku suknju. U rano jutro u kome se kupao šlјunak, u
izmaglici punoj sivila kakvo sam docnije nalazio na platnima Marksa, njena
porculanska figura kliznula je u vodu i rastopila svoje obrise u tami ispod
mosta. Nisam znao treba li da se uzbuđujem, jer još nisam bio odrastao.
Posle je hitro preskočila gvozdenu ogradu svog vrta i otrčala prema
Konzulatu što ga je čitav grad mrzeo više od svega. Zbog ogromnih prozora
kroz koje se u vreme praznika svetlucala džinovska jelka sa kuglama, zbog
nisko podšišane engleske trave i mesinganih lopti na štapovima; na kraju i
zbog toga što ta kuća nije ličila ni na šta slično na šta smo do tada bili
navikli.
Četrnaest godina posle tog događaja Andrea stiže u Sarajevo u pratnji
nekog riđokosog Francuza. Dovezli su se limenim »sitroenom« potpuno
išaranim nazivima gradova kroz koje su proputovali: Oran, Rabat, Bejrut,
Kabul, Istambul, Atina, Solun... Ime Sarajeva ispisaše iste večeri pošto su se
sreli s nama: SARA-JE-VO!
Ta čudna mesta koja nismo nikada videli, sa prvim mlakim prolećnim
vetrovima, doneše neki čudan nemir u naše noge. Šta sve nismo činili do
tada da se spasemo otrovne lepote aprilskih noći?
Lutali po gornjem delu grada, stizali pred mala kamena groblјa obasjana
mesečinom, hvatali se za zidove i od njih tražili pomoć, želeći da zaboravimo
piskove lokomotiva i brza promicanja predela iza stakla voza, dolazili do
najudalјenijih straćara prilјublјenih uz gradske kapije, čiji su krovovi bili
zarasli u travu, do trošnih slavoluka ispod čijih svodova više nikada neće
proći nijedan šareni zvoncavi karavan, slušali liturgije u dimu tamjana,
među oznojenim selјankama umotanim u debela sukna, pod pucketavim
plamenovima voštanica što su se topile brzo kao i naši dani, slali smo
bezbroj razglednica dokazujući da je Sarajevo jedini grad na svetu, i da je
zatočeništvo na koje nas je april osudio, u stvari, samo naš slobodni izbor,
ali prve noći svog boravka u Sarajevu Andrea jednim potezom izbrisa naše
slatke zablude.
Ko zna zbog čega, svi su govorili šapatom.
Automobil smo ostavili stotinak metara niže, u jednoj mračnoj uličici, jer
kolima se ovamo nije moglo stići. Bilo je suviše strmo i opasno za vožnju.
Tako nas je Sinanova tekija primorala da do nje dođemo pešice, kao i ostali
hodočasnici — skrušeno i na sopstvenim nogama.
 Bez ijednog pokreta, bez daška vetra, u potpuno mirnoj noći, mesečina se
odbijala o bele zidove tekije. Bilo je tako tiho da nam se činilo da smo se
okupili pred kakvom ispovedaonicom: kao da nas je Sinan oduvek čekao i
najzad primorao da pokorno okajemo grehove pred njegovim magičnim
zdanjem.
Bilo nas je četvoro, a svi smo manje-više bili zalјublјeni u Andreu, koja je
došla da vidi šta je ostalo od nas. Nјen Francuz se zvao Marsel.
Pomažući jedni drugima, a svi zajedno Andrei, popeli smo se na zemlјani
zid tekije i ostali na njemu, ustežući se da zakoračimo u tamni vilajet prepun
nedozrelih Sinanovih trešanja.
– Ah, mon Dieu! — šaputao je Francuz.
Kad bi čovek odlučio da nekog čeka na ovom mestu, mislio sam, svakako
bi ga jedanput dočekao. Morao je biti samo veoma strplјiv.
– Ma gde se nalazimo? — upita Andrea, koja je umela da čita tuđe misli.
– Samo bi trebalo da to jako želi. Jako!
Francuz joj je ležao u krilu demonstrirajući svojinu.
– Qui est Sinan? — upita.
– Sais pas qui dtait Sinan... — šaputala mu je na uho Andrea. (Bože, kako
sam ga samo mrzeo!) — Derviši ont dansé ici. Zar ne? —obrati se meni.—
Gledali smo ih jedne noći, ili je to bilo sa nekim drugim?
Zatim Francuz poče da se raspituje kada je otvoren Sinanov muzej.
– Mais se n'est pas le musée!
– Mais comment?
– Puštamo da stvari propadnu kako same vole! — objasni mu Miki. —
S'est plus naturel! Sinan nam onda kaže: Merci!
Onda se Francuz uspravio i počeo da igra po zidu nešto što je trebalo da
liči na dervišku igru. To je bila sumanuta mešavina »bosanove« i načina na
koji devojčice okreću obruč oko bokova. Da se ne bi srušio, povukli smo ga
naniže i uskoro on zaspa poput novorođenčeta. Ponovo smo pili rakiju.
Mesec su povremeno zaklanjali oblaci, pa se tekija pretvarala u veliki mračni
bedem. Ispod nje su se krovovi naslanjali jedni na druge i tako lagano klizili
prema reci i gradu na dnu kazana. Lavirint kaldrmisanih sokaka pleo se
među belim minaretima sasvim nalik okamenjenim mlazevima vode. Negde
su, grmeći, odlazili ekspresni vozovi, a njihovi zvižduci dopirahu čak do
Sinanovog zida poput daleke jeke. To su drugi lјudi putovali na sever ili
prema moru, a niko od njih nije ni sanjao da smo budni nadomak Sinanovog
vrta, potpuno izbačeni iz igre. Vreme je proticalo i nisam znao da li je počelo
jutro ili je tek prošla noć.
 Zakoračih u vrt i razaznah neobičan ornament na čeonom zidu tekije. Bio
je to velik krug ispresecan znakovima čiji smisao nisam mogao da
odgonetnem. Zemlјa se meko ugibala pod stopalima dok sam kroz visoko
šiblјe prilazio mesečevom zidu. Taj crtež je u meni budio neki čudan strah.
Iscrtana površina morala je da označava nešto važno; kao da su nam sudbine
stajale nadohvat ruke. a nama nije bilo dano da razumemo poruku koja bi
nas možda spasila.
Tada spazih Andreu pored jednog belog nišana. Lagano se svlačila
bacajući komad po komad odeće na obližnje šiblјe. Uskoro je ostala potpuno
naga pod sve bleđim mesecom, gledajući kao opčinjena ispred sebe u jutro
koje se spuštalo niz brdo. A onda se odnekud odozgo iz tame pojaviše dve
gole muške ruke i Andrea, uzdahnuvši, potonu u travu. Da li je to bio
Sinan?
 BLAGOSLOVENO VREME DOSADE

Vrela ulica.
Mrtve, sparušene muve leže u avgustovskoj prašini izbledelih izloga, Bel
Ami i Pufko ubijaju vreme. Nad njima mlitavo platno kafane »Park« —
ispred njih mlako pivo odlikovano na poslednjoj izložbi u Briselu.
Utegnut tamnim odelom, nalik senci, ulicu prelazi jedan starac.
– Gde li se uputio? — pita se Bel Ami.
– Briga me! — procedi Pufko.
– Šta misliš kuda ide?
– Zaveži!
Bel Ami s naporom okreće telo u pletenoj stolici. Starac preseca snop
svetla i jare izgubivši se načas u blesku izloga.
– Traži nešto po džepovima ...
– Kako te ne mrzi na ovakvoj vrućini'?
– A, zašto bi me mrzelo?
Oblici starca se ponovo sklapaju isplivavši iz svetla, i on se zaustavlјa na
prostoru na kome je donedavno stajala kuća, sada samo betonski prah sa
tragovima kipera. Nјegovo crno odelo prekriveno je česticama tucane cigle.
— Odakle ovolike ptice odjednom? – pita se Pufko. A još nije jesen!
Starac se pretvara u spomenik sa smeškom izlivenim od bronze. Bel Ami
postaje iznenada zainteresovan, jer primećuje da se iz dubine Glavne ulice
približava oblak ptičijih krila.
– Izgleda da ...
Pufko se uhvati za glavu:
– Gospode, koliko ptica!
Oblak je sve veći i veći.
– Izgleda kao da dolaze zbog njega.– promuca prestravlјeni Bel Ami.
– Kako?
– Mislim da se radi o njegovoj kući!
Sve više ptica doleće ulicom podelјenom senkom na sečivo noža i njegov
žleb. Moguće je osetiti vetar na licu i suvi, klepetavi zamah njihovih krila.
Poput jata riba, poput senki koje to jato ostavlјa na peskovitom dnu, male
sive mrlјe doleću noseći sa sobom talas mirisa stare pijace; miris osušenog
sena, miris užeglih jela koja se zovu bamije, koja se zovu šiš-ćevap, koja se
zovu sogan-dolma, koja se zovu pače... Ptice guraju te mirise krilima preko
opustele ulice, guraju ih sasvim nisko duž blistavih šina koje se dave u
rastoplјenom katranu, preko granitnih kocki tramvajskog koloseka. Te ptice.
Starac prosipa zrnevlјe žita i one ga hvataju u letu.
S druge strane grada doleću nova jata.
Jedna sa mirisom kupusnih bašti, druga sa ukusom novih četvrti
napravlјenih od betona. To je ukus razmrvlјenog stakla i polomlјenih
ogledala.
I njih starac hrani žitom.
Sa brda iznad grada doleće treće jato. Ono miriše na memlu hladovitih
dvorišta i na vodu u kojoj ima železa.
Nјih starac hrani zrnima kukuruza.
Vazduh počinje da klјuča od ptičijeg lepeta.
– Radi seo njegovoj kući...—prošapće Bel Ami,a zatim, pošto ga od
grmlјavine jata Pufko ne čuje, on vikne: – O njoj se radi! O kući!
Pufko pretražuje komad po komad vrelog asfalta ali ne pronalazi kuću.
Razgrne jaru i jata ptica, ali kuće i dalјe nema pa nema.
– Tamo nema nikakve kuće ...
– Ta kuća... — viče Bel Ami.
– Nisam slep! — Pufko skida naočari za sunce i žmirka u svetlo. – Lepo
se vidi da nema nikakve kuće!
– Ali ona je...
– Nјe nema!
– Ta njegova kuća... hoću da kažem...
– Šta?
– Ona je tamo stajala, kapiraš? Pa su je posle srušili, kapiraš?
– Kakve to ima veze?
– Srušili su mu kuću, ali ptice i dalјe dolaze, kapiraš? One i dalјe dolaze,
shvataš?
Ptice padaju na starca. Već mu stoje na glavi, na ramenima, na ušnim
školјkama dopola izjedenim klјucanjem, na vrhovima njegovih dubokih,
uredno vezanih cipela. One se hvataju za njegov smešak lebdeći u visini
usana. Ptice stoje u vazduhu na onim svojim mestima, tačno na onim
mestima na kojima su nekada stajali njihovi omilјeni prozori, njihovi
dimnjaci, njihova antena radio-aparata marke »telefunken« — proizvodnja
1929. godine.
 – Shvataš?
– Šta ima tu da se shvati? - pita se Pufko.
– One dolaze i dale, mada više nema prozora... Mislim, nema ničega,
kapiraš? Ničega za šta bi se uhvatile!
– Misliš, tek tako?
– Pa da, bez veze!
– Sasvim bez veze?
– Pa da, naučile su da dolaze i sad im je neobično ...
Na isti iznenadan način na koji su stigle, ptice jednim pokretom krila, po
nekom prećutnom ptičijem dogovoru, kreću natrag — svako jato svome
pravcu, svaka ptica svome jatu. Starac ne gleda za njima. U prolazu pored
kafane »Park« spazi dve dangube pod suncobranom, ali oni ne ostaviše
nikakav utisak na njega.
Odjednom, među onim mirisima koje su ostavile ptice, Bel Ami odnekud
izvlači miris putovanja. Nјegove nozdrve se šire, njegova stopala počinju da
bivaju uznemirena:
– Trebalo bi otputovati...
– Ne vredi... — procedi Pufko. — A i odakle nam lova?
– Jedino bi nas čudo moglo izvaditi!
– Samo čudo.
– Čuda se dešavaju... Znaš li kada?
– Kada? — uleće naivni Bel Ami, osmi put u toku dana.
– Nikada! — kaže Pufko u nastupu sumanutog smeha. Ali čudo se
maločas dogodilo pred njihovim očima. Čudo koje je izabralo vreme petak,
vreme podne, vreme avgusta 1959, vreme Sarajeva. Neshvatlјivo čudo.
Dve dangube više ne misle na onaj život, ustreptali oblak načinjen od
suvih ptičijih tela. Ipak, taj oblak ostaje da leži pohranjen negde u kinoteci
njihovih prizora, i jednoga dana kada ga postanu svesni, taj ptičiji oblak će ih
odneti prema drugom gradu, u kome će biti toliko zaokuplјeni sporednim
stvarima da će im nedostajati blagosloveni dani dosade.
– A tako bi bilo dobro da pevuši Bel Ami protežeći se u stolici.
– O, zaveži, molim te! — kaže Pufko.
 ČUDO SE DOGAĐA BEL AMIJU

Kada su Pufko i Bel Ami seli pod suncobran kafane »Park«, ulica je bila
sveža, tek polivena. U vazduhu su nepokretno lebdeli milioni vodenih kapi iz
polivačkih kola i nekoliko minuta prašina im nije mogla ništa. Onda je
zamišlјeni Bel Ami primetio kako tamna boja asfalta postaje bleda, a malo
docnije gotovo sasvim bela. Sunce je izišlo iza bioskopa »Imperijal« i učinilo
da svaki pogled bačen na tramvajske žice bude presečen njihovim svirepim
sjajem. Nekoliko sati kasnije, on i Pufko su bili jedini gosti kafane na
trotoaru. Sedeli su ispunjeni osećanjem da se nikada nisu ni dizali sa svojih
pletenih stolica.
Sasvim u dnu ulice pojavila se bela mrlјa. Rasla je i rasla, a kada je prišla
na sto koraka, pretvorila se u devojku lenjih pokreta. Šta je video Bel Ami?
Gole, tamne ruke. Šiške iznad samih obrva. Leđa posuta zlatnim
dlačicama i noge, onu vrstu nogu koje vole da se njima klati na ogradi nekog
mosta.
Devojka ulazi u senku izloga gledajući ispred sebe. Nekoliko časaka
kasnije, ulicom koračaju dve devojke; jedna trotoarom, druga ogledalima
prodavnice optičkih instrumenata. Pufko se zalјublјuje u onu koja gazi
asfaltom, Bel Ami, kao i obično, u njen odsjaj.
– Šta misliš, kada bi htela? A?
– Kako te ne mrzi... — odgovara Bel Ami.
– Svlačio bih je lagano i posmatrao pogledom šlogirane kobre...
– A onda?
– I te kako bih znao!
Bel Ami ćuti.
– Znao bih već... — kaže Pufko.
– Dosadno joj je...
Pufko skida naočare za sunce. Vrteći ih među prstima, u tamnim
staklima uhvati devojku, u stvari, njenu belu halјinu, jer se tamna koža
njenog tela stapa sa bojom stakala.
– Na ovoj vrućini... — promuca.
– Isto kao i nama, a? — pita Bel Ami.
 Trenutak filozofije:
– Zašto su devojke tako glupe?
– Zašto su glupe?
– Zašto ne priđu jednostavno i kažu: »Hajdemo negde!« Shvataš?
– One drže do sebe!
– Glupače! - Pufku se učini da to nije dovolјno: – Budale! Potrebno je
samo prići stolu i kazati: »Hoćeš li sa mnom?« To je sve što treba da se
učini!
Mala devojka u staklima Pufkovih naočara postaje sve veća i veća. On ne
stigne ni da podigne glavu kada beli nabori njene halјine ispune oba
staklena kruga. Vitki prsti i pun zglob mlade žene spuste se na limeni sto.
Pufko podigne oči i ugleda je u skraćenju. Sasvim visoko — glava uokvirena
tamnim oreolom kose, nešto bliže očima dva snežna vrha grudi, a sasvim
blizu stomak koji se diže i spušta kao sipa u plićaku.
– Hoćeš li sa mnom? — kaže tiho devojka.
– Ja? — pita Pufko.
– Tebi govorim — kaže devojka. — Imam praznu kuću, shvataš?
– Čuješ li šta ti kaže? — pita Bel Ami, gutajući od straha plјuvačku.
Pufko sa susednog stola dohvati tablicu na kojoj piše: RESERVÉ i stavi je
tamo gde pretpostavlјa da mu se nalazi srce:
– Čekam nekoga … promuca i zapali cigaretu oznojenim prstima.
– Onda, ništa...
Devojka se okrete na niskoj potpetici sandale i odlazi lenjim korakom.
Gledaju za njenim prašnjavim petama i uzbudlјivim bokovima.
Propustio si najveće čudo u životu...
– Zaveži!
Bel Ami se protegne:
– Budala... prava budala! Da je to kazala meni...
– Bilo bi isto.
– Vraga bi bilo isto!
Pufko gleda Bel Amija kako preskače ogradu kafane, i, dok nastavlјa da
sedi, zna da ne bi bilo isto, zna da neće biti isto.
»Dobro je ovako...« misli dalјe. »Ovde je dobro. Ništa se nije dogodilo,
niti se može dogoditi u ovoj dosadnoj ulici. Ako budem sedeo još samo dva i
po sata, grad će se ponovo napuniti lјudima. Pozajmiću cigarete; neko će mi
platiti limunadu. Ništa se nije dogodilo...«
Tako je mislio Pufko dok je Bel Ami trčeći sustizao devojku u beloj
halјini, koja se već pela ka prvom drveću iznad gradskih krovova.
 Koračali su jedno pored drugog.
Ona je izvukla skriveni klјuč ispod otirača kuće obrasle u bršlјan i popela
se uz stepenice. Penjući se za Nјom, Bel Ami je pratio njene listove, ne
ispuštajući detalјe: navučene zavese i iskrzane prostirke.
»Nalazim se u čudu...« misli Bel Ami. »Meni se najzad događa pravo
pravcato čudo. Jedanput u sto godina, jedanput u milion godina, jedanput u
životu...« Svlači majicu i pada u fotelјu. Toplina stiže u talasima sa limenih
krovova ispod otvorenog prozora. Čitav red plišanih životinjica ocrtava se
prema tamno, tamno plavom nebu. Žirafa, žuti medved, mačka, Pinokio: iz
kupatila se čuje šum vode iz tuša kako dobuje po mladoj zategnutoj koži.
Dok čeka, Bel Ami prevrće knjige rasute po belim plahtama. Alber Kami
Leto. Nikada u životu neće doznati da je bio tako blizu rešenju svih svojih
zagonetki. Da sam bio blizu, doviknuo bih mu da okrene stranicu sa
»Potupisom po gradovima bez prošlosti«, tamo bi našao sve. Ali nisam bio
tamo. Sedeo sam sa Pufkom koga je hvatalo očajanje.
– Nikad se neću izvući odavde – kazao mi je tada nikada!
Tako je Bel Ami bacio knjigu pod ležaj i nastavio da izigrava zavodnika.
Privukao se na vrhovima prstiju vratima kupatila i naglo ih otvorio. Ona
ga je očekivala. Stajala je pred njim umotana u prekratki ručnik od frotira i
nameštala kosu pred ogledalom. Donja ivica čupave tkanine stizala je tačno
do njenih prepona, stvarajući sasvim malo, uzbudlјivo osenčenje.
Bel Ami uzima devojku za ruku i odvlači je do sredine sobe. Nebo prelazi
iz tamnog u sivo i ružičasto. Devojka se koketno otima — ne suviše. Bel Ami
njuši miris mlade, mokre kože, vlažni potilјak sa sleplјenim pramenjem
kose. Žena. Ona izgleda kao prva žena na svetu. I to je uvek tako. Uvek kada
se događa prvi put. A Bel Amiju se to dešava prvi put. Devojka stavlјa
gramofonsku ploču. Bel Ami hvata kraj peškira i povlači ga naglo sebi.
Okrećući se poput vretena, devojka napušta svoj puteni oklop, kao što se
lјušti banana pokazujući nagi plod. Bel Amija hvata strah koji suši grlo. Kao
da je iznenada okružen svim noćima i svim jutrima u kojima je mislio samo
na to. Sada ga ima.
I dok leže umireni, suviše topli i suviše klizavi, suviše prazni i suviše
zgađeni od bliskosti, dok leže posle onog u škripavom zvuku gramofonske
ploče koju počinje da kvari istuplјena igla, Bel Ami misli o tome šta li radi
Pufko. Ali, to je najzad prava scena i više nema napuštanja. To je najzad
pravi život za kojim je danima čeznuo, i ispostavlјa se da je to opasan život,
žestok život — pravi život.
Pet stotina šezdeset i tri metra niže Pufko preživlјava obrnutu scenu.
Izbačen iz događaja. životinjski zavidi Bel Amiju.
Devojka okreće glavu od plišanih životinja koje je prekorno posmatraju.
Čini joj se da je nešto veoma uprlјano i da se više nikada neće moći
popraviti.
Jedan čovek u sobi to sve zna. Prezrivo zažmurivši na levo oko, puši
»goluaz« i sve zna. To je Alber Kami. Devojka zbog toga pruža svoju dugu,
golu ruku, koja izgleda kao prva ruka na svetu, i zaklapa korice knjige koja
izviruje ispod kreveta. Tako Kami žmuri u tami zatvorenih stranica.
Ispod njih su strme bašte pune šušketavog lišća u pet po podne, a sasvim
dole vreo grad koji počinje da se hladi.
Ah, ta popodneva, ta vrela popodneva…
 PORAZ

Nisi lep, al' si drag, Bel Ami…

(Stari šlager)

Stajali su sa rukama u džepovima i razgovarali, prateći krajičkom oka

lјude iz orkestra koji su se pripremali da zasviraju novu igru. Bili su tu: Pupa
Hava, Hozn, Aladin, Kalauz, Hapac, Kilo, Lepi, Coka, Baćko, Maki, Cimer,
Buraz, Vito, Ciga, Bel Ami i još neki momci iz mlađih razreda.
Velika gimnastička dvorana Gimnazijuma, nepregledno prostranstvo
parketa koji je bleštao pod svetlom golih sijalica, pretvarala se jedanput
nedelјno u salu za igranke.
U svojim najsvečanijim odelima, mladići su stajali uz samu ivicu te
parketirane pustoši, odmeravajući sa neprijatelјstvom jedni druge. Nјihove
preterano usjajene cipele i posuđene kravate odavale su pažlјivo skrivano
siromaštvo. Živeli su od subote do subote u gradu, daleko od bilo kakvih
uzbudlјivih doživlјaja, po kuhinjama i sobama sa krklјavim radio-aparatima
koji su prenosili udalјeni žamor neke srećnije planete.
Devojke su tada nosile široke suknje, stegnute u pasu jeftinim plastičnim
kaiševima, a iz njihove kose širio se miris parfema »crna mačka«. Kad bi
prelazile salu, te halјine su se klatile tamo-amo, poput zanjihanog abažura
stone lampe.
Na igrankama je obično bilo mnogo više mladića nego devojaka, ne
računajući one nesrećne ženske slučajeve zaboravlјene po uglovima. Bilo je
potrebno čitavo malo lukavstvo da se stigne na vreme do partnerke za ples:
čitava mala taktika da bi se brzina denfovala, a na lice navukao ravnodušan
izraz u trenutku kad se prsti dotaknu devojačkog ramena. Zbog toga su
mladići, ne prestajući da razgovaraju, zauzimali pozicije za start,
približavajući se gotovo neprimetno izabranim devojkama, korak po korak,
jedva primetnim pomicanjem đonova po patosu. Istovremeno, morali su
paziti i na bubnjara, koji je sa četiri kratka udarca palice po čineli davao
orkestru znak za početak svirke. Za ta četiri jedva čujna udarca znali su samo
momci posvećeni u tajnu — veterani gimnastičke sale, najlukaviji i najhitriji
lovci gimnazijalki i studentkinja iz provincije. Ta četiri krhka udarca, važnija
od revolverskog hica startera na olimpijskoj stazi dugoj sto deset metara sa
preponama, taj znak koji otvara kapije raja u zemlјi bogu iza leđa, u dvorani
sumornog sjaja, ispunjenoj dimom prvih cigareta u životu i prvim
poznanstvom sa zanosnim mirisima mladih ženskih vratova, trenutak koji
malim bludnicama otvara kapije straha izazvanog blizinom muškog daha; ta
četiri takta lјubavi i smrti – četiri takta kojih će se Bel Ami sećati i na
samrtnoj postelјi— a sve to u nevažnom gradu u kome je prvi put upoznao
vrtoglave dubine bluda.
Ponekad bi svirači prevarili mlade lavove. Bubnjar bi uzeo palicu u ruke i
izveo svoja četiri čuvena udarca, na šta bi momci jurnuli ka partnerkama
koje su se lukavo igrale ravnodušnošću i svilenim maramicama. I u onom
blagoslovenom trenutku, kada bi ih se dotakle muške ruke pozivajući na
igru, u času kada je bitka izgledala sasvim dobijena, orkestar bi grmnuo
»tuš«, pa bi trubač uz ciničan naklon izgovorio najstrašniju rečenicu na
svetu: »Dame biraju!«
Bel Ami je pravio plan: potrebno je biti dovolјno brz i izabrati tačno onaj
trenutak u kome se završava kucavi znak, a počinju prvi taktovi igre, ali ne
toliko hitar da se na vreme ne prepozna zamka. Vešt poput izgladnele i dugo
proganjane zveri koja vreba hranu, uspevao je da se ubaci u to međuvreme,
u taj kratki, gotovo nepostojeći pasaž, i da pri tom poput klizača na ledu
izvede okret i iznenada se nađe licem u lice sa budućom partnerkom,
izbegavši da čitava stvar izgleda nametlјiva i dugo čekana.
Stajali su tako izigravajući nehajnost, a klavirista je uporno započinjao
priču sa bubnjarom koji se igrao palicama. Zatim su podešavali instrumente
tražeći nekakav zvuk — prokleti idioti koji šetaju po Bel Amijevim živcima
poput pelivana — da bi čas kasnije izmislili nekakav blesavi vic, pa su se
cerekali dok se njemu kočio vrat od gledanja iskosa u devojku koju je
izabrao, plašeći se da mu ne klisne u sasvim drugi kraj sale, gde bi lov bio
sasvim onemogućen.
Devojka s kojom je nameravao da igra bila je nešto starija od ostalih u
dvorani. Nјena leđa i njene mišice bili su na samoj ivici zrelosti. Bel Ami je
danima izdaleka pratio njen hod ulicama, poznavao je način na koji nosi
knjige ili zabacuje kosu nervoznim pokretom glave, a nekoliko puta njene
oči u prolazu zadržaće se duže nego što je prirodno na njemu, nasmešene i
ispitivačke (ili mu se to samo činilo?), tako da je malo-pomalo podigao
čitavu građevinu pomoću te nepoznate osobe, neku vrstu zida kojim je
uspevao da se zaštiti od sopstvenog grada. Zamišlјao je buduće večeri u
nekoj nestvarnoj sobi i brzi prolazak ulicama koje bi u tom slučaju izgubile
za njega svaku važnost. Kada bi je posedovao, postao bi na neki način
posvećen u tajnu, i ona bi ga čuvala od svakodnevnih profesorskih mučenja i
ponižavajućih preskakanja konja na časovima gimnastike. Sve je bilo
moguće izdržati kada bi ga ona čekala na izlasku iz škole, u onim maglovitim
jesenjim večerima u kojima ulična svetla pretvaraju sumorni grad u još
sumorniju tamnicu.
Bel Amiju se u to vreme dešavalo ono što se pre ili kasnije događa svim
učenicima sedmog razreda gimnazije kada preziru svoje godine, želeći da što
pre budu primlјeni u klan odraslih lјudi. Pripadao je onoj vrsti preterano
osetlјivih dečaka koji su ustrojstvo gimnazijskih pravila mrzeli do te mere da
su izlazak iz škole očekivali kao pretvaranje ružnog pačeta u belog labuda.
Ne znajući da iskoriste prednost svojih godina, oponašali su manire starijih,
čekajući strplјivo svoj trenutak u kome će se godine poklopiti sa njihovom
sopstvenom predstavom o njima samima.
U ovom trenutku, dok prilazi devojci s leđa, Bel Ami je umorni veteran
koji je preživeo gomilu vazdušnih bitaka, mešavina razočaranog
Remarkovog doktora Ravika i Garija Kupera kada prelazi prostor između dva
uperena revolvera na prašnjavom trgu vestern gradića. Na nekoliko koraka
od devojke začu četiri udarca, a zatim bi obmotan leplјivom grmlјavinom
saksofona koji su započinjali uvodnu temu u melodiju »Čovek koga volim«.
Taj tuleći oblak provincijskog zvuka kroz koji se probijao prema crnom
puloveru i šiškama na čelu spuštenim sve do trepavica, pokloni njegovom
kretanju neočekivanu eleganciju – a čas kasnije zaroni u neki čudan miris,
koji sigurno nije poticao iz njegovog grada, i još čudniji način igranja, u
kome se devojka prilјubila uz njegovo telo za nijansu čvršće nego što su to
dozvolјavala pravila gimnastičke sale za igranje. I ne gledajući ga, ona podiže
svoju ruku pa on oseti na vratu laki dodir mekih prstiju, a sasvim dole
pritisak čvrstih i u isto vreme toplih butina koje su se njihale praćene
kolanjem truba prigušenih denferima. Za trenutak potpuno ga napusti lažna
veteranska sigurnost — i sasvim izgubi glavu osećajući kako se vraća u svoju
školsku klupu, preplašen, povređen i uzbuđen do krajnjih granica. Smetalo
mu je i to što nije mogao sakriti drhtanje ruke kojom je držao njenu i osetno
klecanje nogu ali devojka, izgleda, nije ništa primećivala — vodila ga je kroz
lavirinte saksofona, zaneta svojom igrom i sigurnošću zrele mačke.
– Dolazite li često ovamo? – promuca Bel Ami osećajući i sam
besmislenost tog rutinskog pitanja. A odmah zatim, ne čekajući odgovor,
reče zapinjući: – Ne sviraju loše! – i to je bilo sve što je uspeo da izgovori, a
igra je već bila završena i oni su stajali očekujući nastavak. Prvi put oseti da
ne zna šta da učini sa rukama. Da ih stavi u džepove, bilo je nepristojno. Nije
mogao ni da se igra klјučevima, jer ih nije imao. Da ih skrsti na grudima,
nije mu se dalo — nekoliko momaka stajalo je u toj pozi oko njega, a on nije
želeo da se ponavlјa.
– Lepo je… — reče devojka zirkajući po sali.
– A meni je dosadno!
– Zašto onda dolazite? — upita ona i prvi put ga pogleda sa stvarnim
zanimanjem.
– Šta bih drugo radio dok sam tu?
– Niste odavde?
On joj reče ime velikog grada koji nikad nije video sem u bioskopu.
Nastaviše da igraju i Bel Ami više nije mogao da zatvori usta. Prepričavao
joj je hilјadu sitnih anegdota koje je čitao u novinama, hvalio se svojim
poznanstvima sa slavnim ličnostima, a njen somotasti pogled lagano se
nalivao divlјenjem.
Bilo je to pravo malo čudo. Reči kao da su provalile branu od zuba, jedan
sasvim drugačiji, brilјantni Bel Ami počinjao je da izvodi složene figure bugi-
vugija, koji je te zime sa zakašnjenjem osvajao grad, ne prekidajući svoju
priču, vešt i elegantan, brz i uspešan, zavodlјiv i učtiv — sasvim drugačiji od
onog koji se svakog jutra penjao uz klizave stepenice gimnazije, koračajući
kao konj koga vode na klanicu.
Više nisu primećivali pauze između igara, više se nije znalo kada biraju
mlada gospoda, a kada dame, sala se stapala u bezbroj svetala, dok su se
igrači pred njegovim srećom ozarenim očima pretvarali u blistavi zid smrti,
koji vozač motocikla ne uspeva ni da primeti, zanet svojom hazardnom
brzinom, oslobođen težine i svih fizičkih zakona.
Na kraju tog vrtoglavog tobogana, prošavši kroz gužvu garderobe i miris
sirotinjskih kaputa, koji su svoje vlasnike naprečac vraćali u periferijske
ulice iz kojih su pokušali pobeći, njih dvoje se nađoše na ulici zasuti
snežnim konfetama. Duboko zavučenih ruku u džepove, Bel Ami je skrivao
dotrajalost svoga zimskog kaputa dobijenog na stovarištu SARE. Još uvek je
govorio o svojim glumačkim planovima tamo u glavnom gradu i o kafanama
u modi, gde su svi gosti i kelneri bili na ti, vezani dugim prijatelјstvom.
Stigoše zatim do devojčine kapije, mračnog tunela kroz koji je duvao
vetar raznoseći đubre iz pretovarenih kanti. Prašnjavo gvožđe sa
ornamentiranom vizijom nekog austrougarskog arhitekte, koji je trebalo da
predstavlјa čudo lјupkosti, baci zaista čarobnu senku na njeno lice i
trepavice sa kojih se cedio sneg. Zastaše za trenutak naslonjeni na kante za
đubre, obmotani mirisima prvoga snega i prosutog pepela ohlađenih peći, pa
Bel Ami reče:
— E, pa onda... — a odmah zatim zagnjuri svoju glavu u njen kaput,
osetivši se potpuno bezbednim. Sve to vreme nepoznata devojka je pevušila
melodiju njihove poslednje igre. Kompozicija se zvala »Američka patrola«.
Momci iz orkestra su danima odlazili u bioskopsku salu sa notnom hartijom
i baterijskim lampama da zapišu note iz filma u kome je svirao orkestar
Glena Milera.
Bel Ami je znao: sad ili nikad — i njegove usne jurnuše ka toj ružičastoj
vlažnoj površini lica pa, naravno, pogodiše njen nos, a posle uho, jer je
devojka mazno izmicala glavu, plašeći se očigledno virtuozne tehnike
velegradskog zavodnika. Trčao je zatim preko belih, nedirnutih površina
snega, gađao u letu grudvama limene lepotice sa frizerskih firmi i najzad,
sam sa svojom tajnom, zaspao u svom lisičjem leglu, toploj zasedi noći.
U onim časovima pred jutro, kad su mladići njegove epohe ustajali u
sobama zamrznutih prozora, nesrećni zbog dana koji neće doneti ništa novo,
Bel Ami napusti svoju logu s osećanjem da ga od danas pa sve do smrti
očekuju sami pokloni prebogatog nepoznatog darodavca, koji je najzad
uvideo da on zaslužuje više od ostalih u ovoj rupi od varoši.
Nikoga ne zateče u kuhinji. Svi su već bili otišli na posao. Odseče krišku
hleba koja se mrvila pod nožem, a preko nje namaza tanak sloj masti i sve
posu kao cigla crvenom paprikom. Džepovi kaputa već su mu bili natrpani
sveskama i jednim raskupusanim primerkom Lingve latine. Tada se seti da
ima čas gimnastike i da mora vući sa sobom one odvratne patike – potraži ih
i smota u novinsku hartiju pa se sjuri niz stepenice, proizvodeći potpeticama
zvuk sličan preletanju nokta preko dirki klavijature.
U razredu ga zapahnuše mirisi mokrih đačkih kapa, jeftinog ulјa za patos
i uglјene prašine. Obrisi učionice su se gubili u toploj izmaglici pokvarene
»kralјice peći«, dok je on iz poslednje klupe zurio kroz prozor prema brdima
sanjareći o sinoćnjoj lepotici, o tome kako mora da izgleda kada naga leži na
odranoj koži surog medveda ispred kamina. Očigledno, šarmiranje je uspelo!
Pređe superiorno pogledom preko idiotske galerije svoga razreda — ko se od
njih mogao pohvaliti jednom dvadesetpetogodišnjom studentkinjom koja
tako vešto barata nepcima, jezikom, pa čak i zubima kada se lјubi u
tajanstvenoj kapiji. Niko od njih! Bel Ami povrati izgublјeno poverenje u
sebe; sada je pouzdano znao da je izabranik sreće.
 Tako neprimetno proleteše časovi latinskog, fizike i geografije, a da nije
primetio čak ni lica profesora, isto tako bezbojna kao što su i zidovi učionice.
Oduvek je imao urođenu odvratnost prema časovima gimnastike. Poput
mlade životinje, osećao je nelagodnost ulazeći u svlačionicu ispred sale, gde
su se gurali njegovi vršnjaci pokazujući nezdravu boju kože i bubulјice. Oko
njih se širio neprijatan zadah znoja i prašine sa patika. Ličili su na krdo
uhvaćenih, ružnih zveri. Bel Ami se naježi kada ga dotače nečije golo rame, a
sasvim ukoči kada otpoče guranje po betonu uz mutirajuću ciku i čudno,
polupedersko uzbuđenje na ivici histerije. Gadio se svojih tankih nogu
posutih malјama, i svojih ruku na kojima nije bilo ni traga mišića. Nervirao
ga je i dres od crnog satena pri čijem se dodiru naježi koža, kompletna
glupost situacije koju nije mogao izbeći, susret sa profesorom večno
uvučenog stomaka što uživa u svojoj nadmoći praveći čučnjeve i doskoke
ispruženih ruku u nekom, samo njemu razumlјivom, gimnastičkom ritualu.
Sve te stvari Bel Ami niti je voleo niti razumeo. Stvoren od sasvim drugog
materijala, nije pristajao na srdačnost tog profesora, koji je neprestano
upotreblјavao reči »momci«, »čoveče« ili »kilavko«, stvarajući atmosferu
pripadanja muškom krdu. Bel Amijevo unutrašnje ustrojstvo spadalo je u
onu familiju osamlјenih mužjaka koji love samo za sebe u čestarima
sopstvenih izmišlјotina. Sveden sada na običnog učesnika sletskih vežbi, on,
kome su oteti svi trikovi, čak i izuzetno mačkasti hod koji je bio izbrisan
svirepo preciznim taktovima »jedan-dva, jen-dva«! — osećao se degradirano
dok je stajao u stroju, opkolјen sa svih strana mesom svojih drugova.
Čekali su na nešto, ne započinjući čas.
Uvučen u sebe, Bel Ami je kao iz kornjačine lјušture posmatrao salu koja
mu je ličila na srednjovekovno mučilište, sa svim onim karikama, vratilima i
pocepanim strunjačama. Plašio se pada, a svaki od ovih predmeta ga je
izbezumlјivao svojom besmislenošću. Bio je duboko uveren da je svet
svakako potpuno poludeo kada uzima ozbilјno ove smešne naprave
naterujući razumne lјude da ih ko zna zbog čega preskaču ili se vešaju o
njih. Sem jednog hroničnog debelјka koji je imao neverovatno lјubičaste iks
noge, bio je neosporno najnespretniji vežbač na spravama u školi. Na
otvorenom prostoru stvar se iz osnova menjala. Bel Ami je redovno
pobeđivao u svim trkačkim disciplinama, ne toliko zbog želјe za uspehom
koliko iz čistog gađenja koje mu je pomagalo da trčeći ostavi iza sebe tu
smrdlјivu rulјu što je dahtala poput čopora lovačkih kerova. Ne dodirujući
gotovo zemlјu, trčao je bežeći od sveta u kome se nekom greškom rodio;
trčao je, u stvari, prema moru, a nikada nije stigao do njega, jer su se između
njih isprečile visoke planine i neke druge okolnosti.
Najzad, njegova razmišlјanja prekide reski pisak profesorove zviždalјke.
Dečaci se naglo ispraviše i zauzeše stav mirno.
Kroz široka vrata gimnastičke sale prvi put u istoriji škole uđe jedna
žena. Odevena u crni triko i majicu bez rukava, u snopu svetlosti koja je
dolazila kroz prlјave prozore prelamajući se kroz milijarde čestica prašine,
ona je delovala gotovo nestvarno — kao znak za ženu i njenu suštinu
svedenu samo na siluetu. Ugledaše napete lukove njenih bokova i tamne
vrhove grudi, sve to obavijeno oreolom svetleće prašine. Bili su opčinjeni, i
ne primećujući da su za mladom ženom u salu ušli i neki drugi, njima
nepoznati lјudi sa sveskama i štopericama. Gledali su u nju kao u dugo
priželјkivani san. Nemirne noći u sirotinjskim sobama, topline jutra i sve
pornografske fotografije kojih su se ikada dočepali u životu, već izbledele od
mnogih kopiranja i dodira — sve se to slilo u jedan utisak u kome učenici
sasvim zaboraviše na deprimantni izgled svojih izbledelih i neuhranjenih
zimskih tela. Otrezni ih sportski bariton njihovog profesora, koji reče:
– Momci, danas morate biti izuzetno pažlјivi na času! Od toga zavisi
uspeh moje mlade koleginice koja će sada polagati ispit za profesora fizičke
kulture!
Pokazavši niz belih zuba, on plјesnu onog debelog kilavka po stomaku:
»Uvuci tu vaterpolo loptu, momče!« na šta dečaci prsnuše u smeh, više da
otklone nelagodnost, nego zbog uspelog vica.
Žena tada iziđe iz svetlosne zavese i stade pred njih, takođe uznemirena
svojim otkrivenim telom.
Bel Ami tada vide da je to njegova sinoćnja partnerka sa igranke, a
nevidlјiv udarac u pleksus sasvim mu preseče dah.
Buduća profesorka poče sa uobičajenim komandama. Najpre trčanje
ukrug oko dvorane, zatim prevrtanje preko glave, a onda Bel Ami više nije
imao gde da skrije glavu —došla je na red vežba na karikama i kolona se
vrtoglavo smanjivala pred njim dok su se karike opasno primicale.
Još trojica, dvojica, još samo jedan — i on se nađe oči u oči sa devojkom
u crnom trikou. Gledala ga je sa blagom nevericom koju smeni zaleđeni
smešak.
Bel Ami odstupi od strunjače i, uhvativši zalet, napravi okret u karikama.
Nedostajao mu je još samo delić snage, onaj zalogaj mesa koji bokseru
nedostaje da bi izveo poslednji, odlučujući udarac u ringu. Ali njegove mišice
načinjene od lukavstva lisice, kostiju i kože, loše uhranjeni mišići dečaka
koji je upoznao glad ratnih dana, nikada do kraja najeden, čak ni u
najbednijoj poslastičarnici najsiromašnijeg od svih siromašnih gradova, taj
presudni delić snage koji je poput očajničkog signala tonućeg broda dopirao
iz njegove svesti do njegovih tetiva, koje, mada su čule naredbu, nisu mogle
da je poslušaju, držao ga je u pat-poziciji, ne uspevajući da ga prebaci preko
nevidlјive ose ravnoteže — ne dozvolјavajući mu ni da se časno vrati u
normalan položaj. Visio je tako pred očima žene, svestan iscepanih patika
koje je morala videti odozdo, svestan ružnih nogu i pegave kože. Gledao je
svoju sinoćnju izbavitelјicu izvrnutu naopačke, dok mu je do ušiju dopirala
graja dvorane — besmisleni saveti i krici uvreda. Taj zvučni zid i slika na
glavu izvrnutog parketa, što je u tom času ličio na žutu pučinu viđenu iz
aviona, oštar bol dlanova koji su pekli sleplјeni uz drvo karika, i osećanje
nemoći pred ovom svemogućom ženom, gomilom drekavaca i izvrnutim
pretećim izrazom profesora, nemoć pred gradom iz koga se nije moglo
pobeći, kao što je nemoguće bekstvo iz lonca glatkih zidova — sve to i još
mnogo drugih stvari proleteše kroz glavu sirotog Bel Amija, dok je onako
raspet visio između neba i parketa čitavu jednu večnost, a možda i duže od
toga, sve dok mu se prsti sami od sebe ne rastvoriše a on tupo pade na
strunjaču pred devojčine noge.
 SEZONA LOVA NA ZEČEVE

Klub književnika, 0.45 č.

Ne znam odakle se ta plećka našla u mom tanjiru. Primetih da se radi o

njoj tek kada je bila potpuno oglodana. Ležala je sasvim mirno u
posleponoćnom žamoru i zveckanju pribora za jelo. Pokušavao sam da se
setim na šta me podseća, ali mi to nije polazilo za rukom, jer su pored mog
stola brblјale dve dame. Pripadale su onoj vrsti otmenih ptica koje se
potpuno bez razloga nalaze na svim mestima gde treba biti viđen.
Plećka je čekala da bude uzeta u ruku.
Okrenuh je prema svetlu i u tom času otkrih da činim potpuno, ali
potpuno isti pokret kao onaj domaćin u Bačkoj.
Plećka je bila mutna, žućkastomutna, baš kao i one godine kada smo
lovili zečeve po strnjici.
Dame me zapanjeno pogledaše. Jedna od njih podiže svoj biftek prema
svetlu, ali u bifteku nije moglo ništa da se vidi. Jednostavno, biftek je biftek
je biftek. A u plećki je onaj čovek mogao tačno videti kakva će biti godina, i
ne samo to — već i ko je na redu da otputuje u tamni vilajet odakle nema
povratka. Da bi se sve te stvari dobro videle, jagnje nije smelo biti starije od
godinu dana.
Ta zima je bila neverovatno duga, sa tankom korom zaleđenog snega
preko strnjike. Čitav je atar bio pregrađen dvostrukom mrežom, razapetom
na kolјu. Trebalo je leći na snop kukuruzovine i pokriti se drugim snopom
nekoliko metara ispred mreže. Hajka vam se približavala s leđa; selјaci su
udarali motkama u lonce i pucali iz sačmarica. Onda bi naišli zečevi. Uletali
su ravno u mrežu i koprcali se u njoj, kmečeći kao deca. Pretrčavali smo taj
komad polјa sa srcem u grlu i hvatali ih onako koprcave za stražnje noge, a
zatim zatvarali u kaveze na kojima je bilo ispisano ime nekog francuskog
lovišta. Bački zečevi su posle bili puštani u francuska polјa, da žive na
francuski način. Istrebismo tako sve zečeve u ravnici. Sve do poslednjeg, jer
su nam tako naredili, a taj poslednji je sumanuto trčao preko zaleđenih
polјa, lud od zečije usamlјenosti. Nikada neću zaboraviti one zečeve kako se
sami upetlјavaju u mrežu i neprilike, umesto da se mirno podvuku i prođu
ispod nje. Mislim da sam tu naučio kako se treba izvući iz mreže, ako ste
nekim slučajem zec.
Posle sam išao sa svojim domaćinom njegovoj kući. Bila je to siromašna
kolonistička kuća sa zemlјanim podom, ali smo ipak jeli jagnje od godinu
dana. Na kraju večere čovek uze u ruke plećku i okrenu je prema petrolejci.
Nјegova majka je umirala već nedelјama. Ležala je na visokom krevetu
prekrivena starim hercegovačkim bilјcem. Znala je da treba da umre i zato je
neprekidno pušila. Zvala se Marija i htela ja da se što više napuši pre nego
što ode. Imala je devedeset i dve godine. a nikako nije htela da umre. Pošto
nije mogla da pali sama cigarete, stavlјali bi joj u usta već zapalјene. Pušila
je i gledala nas nekako već s one strane. Želela je da što više popuši pre nego
što ode.
— Vidim jednu raku, i to žensku — reče njen sin okrećući plećku prema
svetlu. — Vidim i neku čelјad, ko da su se nešto rasula, svako gleda na svoju
stranu... Vidim i nekog psa — razlajao se, a vukove ne vidim oko tora!
Starica, koja je sve vreme mirno ležala na leđima lica okrenutog stropu,
odbijala je duge dimove. Najzad reče sasvim tihim glasom:
— Je li išta dobila?
Igrala je celog života na lutriji, a nikada ništa nije dobijala. Nјen sin
zavuče ruku ispod bilјca kojim je bila prekrivena i izvuče srećku. Zatim
otvori novine – naravno, srećka nije dobila ništa, kao i obično. Sin joj to
reče.
— Je li dobila makar samu sebe? — upita starica jedva čujno, ne
ispuštajući cigaretu iz usta.
Sin ponovo pogleda novine pa zatim nju, a onda reče da je »dobila samu
sebe«.
—Daj da vidim! — naredi starica. Sin joj dodade novine sa rezultatima
poslednjeg izvlačenja i ona vide da »nije dobila samu sebe«.
Mislim da ju je to dotuklo. Celog života nije dobijala ništa. Čak ni na
lutriji. Nigde ništa. Mislim da ju je to najzad dotuklo. Tu staricu u Bačkoj,
kojoj su se deca rađala u volovskim kolima dok su lutali tražeći zemlјu.
Kad smo primetili da je mrtva, cigareta joj je dogorevala među usnama, a
pepeo je bio veoma visok. Onda njen sin spusti plećku koju je držao u limeni
tanjir, i ona limeno zveknu u potpunoj tišini. Polјubismo joj redom čelo, a
na oči stavismo dve petobanke. Koža joj je imala ukus poraza.
Od tada verujem u predviđanja plećke.
Dve otmene ptice ne izdržaše da do kraja ostanu otmene. Upitaše me šta,
za ime boga, nalazim u jednoj običnoj koski kad toliko bulјim u nju cele
večeri. Objasnio sam im da se u plećki može videti kakva će biti sledeća
godina. »Recite nam šta vidite?« procvrkutaše.
Video sam da je plećka prekrivena maglom, video sam staricu sa srećkom
koja nije izvukla čak ni samu sebe, video sam zatim neke oblake, video sam
fajront, video sam mnoge svoje predhodnike koji nisu uspeli da se izvuku iz
ovog kluba, video sam da više nikada neću trčati za zečevima po onim
divnim, vetrovitim polјima, video sam, najzad, i neke stvari za one dve
otmene, sredovečne dame, ali im nisam rekao šta sam video.
 SAGA O KOLONISTIMA

Jedanput sam čekao nekog prijatelјa da se napliva u bazenu hotela

»Jugoslavije«. Neko vreme sam razgledao fotografije striptizeta, a onda
zalutah u hodnicima i najzad pronađoh mali aperitiv-bar.
Sa jedne strane mi je stajao neki kratko podšišani Amerikanac, sa desne
takođe kratko podšišani Rus. Obojica su imala veoma široke nogavice
pantalona i značke na reverima. Rus je na svojoj znački nosio neki važan
istorijski datum za njegovu zemlјu, a Amerikanac ime i prezime, da se
slučajno ne izgubi u Evropi. Verovatno je bio gost nekog kongresa ili
simpozijuma. Bili su to vrlo fini, učtivi lјudi.
Rus je stojećki pijuckao votku, Amerikanac — tomato-đus.
Verovatno su prvi put u životu videli izbliza prosečnog Jugoslovena, pa
su čekali da saznaju šta ću ja poručiti za piće. Naručio sam »Bloody Mary«,
koktel od votke i tomato-đusa, kome se dodaje još malčice soli i bibera.
Pomislih: bolјe da ih obojicu držim u čaši nego da oni mene drže u šaci.
Mladić za šankom imao je uzvišeno držanje čuvara mikserskih tajni.
Oduvek sam osećao laku zbunjenost pred barmenima, strah da ću nešto
pogrešiti ili da neću imati dovolјno para za piće. Odjednom, momak se
pažlјivo zagleda u mene. Zavukoh ruku u džep — pare su bile tu, znači, sve je
u redu!
Idućeg trenutka smo se prepoznali.
Htedoh da ga zagrlim. ali momak pokaza krajnju evropsku uzdržanost i
procedi samo jedno: »Kako si?«
Rekoh da sam dobro. Kako je on? I on je dobro. Hvala bogu, neka!
Nešto od tri »Krvave Meri«, nešto od toga što obično poblesavim kad
sretnem nekog starog drugara, iznenada se nađoh dvesta pedeset kilometara
severnije od šanka, a luksuzni salon prekriven kockastim tepihom poče da
se pretvara u neverovatan koktel, ispunjen do poslednjeg mesta
barmenovom familijom — sve samim V-ićima, koji su stizali onako prašnjavi
i zakrplјeni pravo sa salaša okruženih bagremovima i dudovima. Pušeći na
višnjeve lule domaće proizvodnje švercovanu škiju iz Hercegovine. Pomislih
na to šta je sve trebalo da urade ti časni lјudi, koliki put da pređu da bi se na
završetku porodičnog stabla našao jedan ovako otmen mladić što tako vešto
barata mikserom na najotmenijem mestu u celoj zemlјi, izmenjujući kratke
rečenice sa gostima na sve četiri strane pulta, na sva četiri svetska jezika.
Bogami, morali su dobro da se potrude pa da on postane vlasnik onako
uspravnog držanja, pomalo zaleđenog osmeha koji neprestano lebdi iznad
tuđih glava — on, koga smo vukli sa sobom dok je bio još musavo dete, na
čuvanje svinja i krava, leti, tamo u Bačkoj, na samoj mađarskoj granici, gde
je njegov ded dobio zemlјu kao solunac — potpuno golu pustaru da se
snalazi kako zna i ume, tamo gde su V-ići mesili zemlјu i nabijali je svojim
kvrgavim tabanima, podižući s mukom zidove svoga budućeg doma od blata,
pleve i vetra.
Sećam se, bila je četrdeset i osma i svake noći se čulo puškaranje u
blizini karaula. Moj stric je spavao pokraj puške, a oko četiri sata ujutru
vukli smo se tragom konjske balege prema granici da vraćamo ukradene
konje. Mladi barmen tada nije bio ni za šta. Nije umeo čak ni da krade
bostan, a kada bi neka krava prebegla u Mađarsku, ko zna iz kakvih
političkih motiva, morali smo mi da je vraćamo za njega.
Nјegova familija bila je najžilavija od svih porodica koje sam ikada sreo.
Ostajali su ukopani u zemlјu do guše, i pored toga što im, kao i svim ostalim
Hercegovcima, nikada nije prijala otužna voda iz arterskih bunara od koje
pogubiše zube, i pored nerodnih godina, lipsavanja stoke i lopova — svega
što se jednom Hercegovcu sruči na glavu istog časa kada se nađe u
negostolјubivoj ravnici, na salašu. A kada bi osetili da im se primiče sudnji
čas, V-ići bi putovali na drvenim sedištima trećom klasom putničkog voza da
uštede onima koje ostavlјaju i ostave svoje kosti pod planinom Vidušom
(zadnja pošta Bileća), tamo gde se dinamitom mora razbijati stena da bi
ukopali čoveka. A sjajni su bili V-ići! Jedan od njih je bio guslar i uz
petrolejku je satima pevao pesmu o smrti nadvojvode Ferdinanda. Naročito
mi se dopadalo ono mesto kada Princip puca govoreći sa papučice
automobila:
»Došao si Bosnu pohoditi,
srpski ne znaš dobro govoriti,
Evo Tebe naša gramatika,
iz mojega avutomatika!«
Ali stari V-ići pomreše, a mlađi se raziđoše po svetu. Ona ista kuća od
blata i pleve poče da tone, vraćajući se bačkoj zemlјi. Na krsnim slavama su
se još skuplјali samo starci, životareći od penzija svojih izginulih sinova.
Iznemoglim drhtavim rukama lomili su slavski kolač.
 — Platiti, molim! — rekoh, i jedini barmen na svetu koga sam poznavao
još od detinjstva sabra moj račun, kazavši onim svojim otmenim baritonom:
— Pa, svrati nekad! Biće mi drago...
— I meni — rekoh...
 29. XI 1972.

Dvadeset i osmog u podne, probijajući se kroz pripite činovnike puštene

dva sata ranije s posla, on će se iznenada setiti tek pomuženog mleka.
Voziće tri sata kroz sleđenu ravnicu, sve dok ne izbledi brblјanje lokalnog
disk-džokeja. Nјegov će sin kazati: »Gle, kako je visoka trava!« a on će
kazati: »To je kukuruz, kretenu jedan!« i još će kazati: »Naučićeš ti meni šta
je kukuruz ili ne bio ja — ja!« a žena će kazati sa stražnjeg sedišta: »Ostavi
dete na miru, otkud da dete zna šta je kukuruz?« i još će kazati: »Premoren
si, izgubio si sasvim živce!« a on će voziti i voziti, sledeći neprestano neku
samo njemu vidlјivu liniju, sve će brže i brže voziti, kao konj koji oseća da se
približava pojilu.
Uteraće automobil u dvorište kroz škripave vratnice koje su odavno
zaboravile isprezanje konjske zaprege. Iz štale će izaći neudata sestra i
kazaće: »Vidi me kakva sam, što nisi javijo?« i kazaće još njegovoj ženi:
»Oprosti, ne mogu da ti dam ruku, polagala sam kravama, joj, vidi me kakva
sam!« a žena će kazati: »Ma, ništa, ništa, samo vi radite!« i polјubiće hladan
novembarski vazduh iznad desnog sestrinog ramena, jer ne voli da se lјubi u
lice. Sestra će više nego ikada ličiti na njega kad mrzi sebe, dok ih bude
uvodila u kuću u kojoj se loži jedino u kuhinji.
Videće svog oca ogrnutog izbledelim oficirskim šinjelom, onim istim u
kome se demobilisao 1947. Otac će sedeti za stolom i gledati u zid, a majka
će klečati kraj limenog šporeta, gurajući kroz tesan otvor čutke od kukuruza.
Otac će kazati: »Što nijesi javijo?« a majka će kazati da je baš gledala kroz
prozor, kad stiže neki auto: »Čiji li je, oće li biti tvoj, neće; a, bogami,
nijesmo se nadali!«
— Malom se piški... — kazaće njegova žena.
Onda će piti veoma slatku kafu. Kafa će biti slatka zbog toga da gosti ne
pomisle kako se štedi na šećeru.
Onda će se setiti da nije ništa doneo kući.
Onda će neudata sestra stajati pokraj limenog šporeta, a svima u kuhinji
će biti jasno da se žrtvovala, da je prestarela za udaju, da je odvajala od usta,
da je volela decu i da je ostala pokraj ova dva groba, a kada svima postane to
sasvim jasno, sestra će se zaplakati i izići iz kuhinje.
Onda će i on izići da vidi dvorište, i spaziće nov bicikl. Staviće sina iza
sebe i izvešće se na utabanu stazu ispred kuće. Setiće se da mu je bicikl
ostao jedina neostvarena želјa. Ostao je zauvek gladan bicikla. I sad, dok se
vozi pored kolonističkih kuća Radojevića, Miloševića, Vojinovića, Milića,
Ćatovića, Mučalica, Božovića, Pejovića. Petkovića, Lončara, Čarapića i
Banjaca, u ušima će mu odzvanjati rečenica njegove mladosti: »Daj jedan
krug!« Videće osamlјene salaše u dalјini, videće zeca u trku, videće zadružni
dom iz čijeg krova điklјa trava. Vratiće bicikl tamo gde ga je našao, pa će
ručati čorbu (»Što nisi javijo, zaklali bi pile!«), dok se oko njegovog
automobila u dvorištu budu okuplјale guske. I, odjedanput, izgledaće mu
kao da nikuda nije ni odlazio. Glupe li kuće. pomisliće dok bude sam sebe
gledao u onom stanu od kartona što podrhtava kada ispod njega protutnji
autobus ZZ, u onom tamo gradu, gde se plaćaju spavanje, voda, vazduh,
toplota i asfalt ispod kola. Tamo gde se plaća čak i cveće. Ponovo mu je pod
stopalima tvrdo nabijena zemlјa zarađena na pušku, krov iznad glave i lavež
pasa napolјu. Nestaje mu filter-cigareta i on zavija očevu škiju u toalet-papir
marke »Golub«, a zatim gleda u vatru.
Vatra. Jednostavnog li grejanja! Najzad može da diše, jer to više nije ono
prokleto centralno grejanje koje suši grlo i koren kose, ni kiselkasta toplota
plinskih peći, ni večito zujanje AEG-sistema, na kome čovek ne može
ogrejati ni dlanove ni dušu, ni lјubičasti plamen iz pakla peći na naftu, ni
cicijaška toplota londonskih peći na peni, to nije otrovni dah gvozdenih
nakaza iz studentskog doma »14. decembar« kod železničke stanice, kad se
budio posut hladnim pepelom uglјa — to je vatra.
Spavaće u hladnoj sobi ispod ogledala za koje je zataknuto paunovo pero.
U zoru, ispod tople perine, osetiće da ga neko gleda. Videće da su to
fotografije; po desetak, dvanaestak fotografija u svakom ramu, ispod stakla
uplјuvanog muvama. Videće najpre sebe na maturskoj slici: visoka talasava
frizura i drzak pogled, leptir-mašna (ceo razred slikao se sa jednom leptir-
mašnom posuđenom od fotografa), a zatim »Pozdrav iz JNA, Pula 1960« i
»Mnogo pozdrava iz Venecije 1964«. Videće svog oca i majku, povećane i
retuširane, majci su obojili usta crveno, a ocu rozete odlikovanja, između
njih stoje on, ošišan do glave, sestra sa jabukom u ruci, i tri brata kojih se ne
seća, sva trojica sa belegom smrti na čelu, a dalјe, levo: tri uokvirene
spomenice »Vaš sin pao je junačkom smrću. FNRJ zahvalјuje...« i obojena
razglednica Vuka Karadžića, još i njegova diploma za prvo mesto u jesenjem
kros-kontriju 1952. i fotografija djeda i babe u narodnim nošnjama, on sedi,
ona stoji sa položenom rukom na njegovu ramenu i sa nevericom gleda
neku belosvetsku protuvu pokrivenu crnom maramom po glavi: »Pazi,
ptica!« U kući nema nikoga, svi su se nekud razišli, svi sem oca koji puši i
dalјe gleda u onaj zid.
Vraćaće se zakrčenim drumom u dugoj koloni povratnika što su po ko
zna koji put ponovo pronašli svoja prezimena.
 ĐAVOLjI KURŠUM

– A stari Mitar? — upitah. — Kako je on?

– Kako? Đavolјe! — reče starac. — Poginuo prošle nedelјe...
– Od čega?
– Od kuršuma — reče starac.
– Pa, ko ga ubi?
– Švabo, a da ko će!
Bio je januar 1972. i putevi prema tom selu, što leži na blatnjavim
obalama reke Tamiša, bili su zaleđeni. Sedeli smo u prostranoj gostinskoj
sobi stare nemačke kuće. Na tavanici su bili naslikani ružičasti anđeli. Strop
je bio prepun njihovih debelјuškastih stražnjica. Odvodili su u nebo Mariju
Tereziju. Kuća je ranije pripadala nekom nemačkom birošu, koga je u ovo
rumunsko selo dovela Marija Terezija. Pa je vlasnik kuće dao da se na
tavanici naslika kako ona odlazi ravno u nebo. Da se zahvali. Po sobi su
pijukali tek izleženi pilići. Jedna starica ih je gonila, vičući: »Iš, đavo ti sreću
ponio!«
S vremena na vreme, kada se izgubim, dolazim u ovu kuću da se ponovo
pronađem. Stari Mitar je, dakle, poginuo, porušivši do temelјa sve balističke
teorije o dužini putanje jednog metka.
Taj metak lutalica pogodio ga je dvanaestog maja 1944. na Trusini iznad
Dabrovog polјa. Pogodio ga tačno između trbuha i pluća i tu ostao. Preležao
je proleće, leto i jesen, a u zimu mu bi bolјe, te se pridiže i savi prvi cigar
duvana.
Prvog septembra 1945. dobio je osam hektara banatske zemlјe, istina
podvodne, i nemačku kuću sa šest soba, istina dotrajalu. Najpre su pešačili
do Avtovca, a onda ih potrpaše u zaplenjene italijanske kamione i dovezoše
do Mostara. Tu ti ih, moj brate, natovariše na one đavolјe G-vagone, zajedno
sa njihovim kozama i kravama.
»Bi rečeno da se smije povesti samo po jedna krava, ali ko povede dvije,
nijesu mu je vrćali!«
Tri dana su putovali do Dervente. Mitar je ležao na slami i gledao svet.
Svet je bio golem. Pričalo se da je njihova nova zemlјa s onu stranu reke i da
će ih prebaciti sa dva broda. Sa slavonskim i bosanskim. Pričalo se da je
bolјe ukrcati se na bosanski brod, jer je veća lađa i brža od slavonske. Ali
tamo gde su prešli vodu nije bilo nikakvih brodova. Samo pontonski most,
preko koga se prelivala đavolјa reka. Sve u svemu, do svoje zemlјe Mitar je
putovao dvadeset i dva dana i isto toliko noći. Selo je bilo đavolјe,
rumunsko.
U najvećoj kući živeo je »nakav đavolјi rumunski grof, ali ga nijesmo
dirali!« Crkvu, bogami, jesu — u stvari, samo krst! Sa krstom su bili
raskrstili. A đavolјeg rumunskog grofa nijesu — oba mi oka ispala, ako
jesmo! Sam je od sebe poludeo i šetao »po vascijeli dan kroz one dvades' i
četiri sobetine. Djeca, kolonistička, polupaše mu one đavolјe kugle, u bašti.
Djeca ko djeca! Sreća im se usmrdjela!«
I kuršum u Mitru putovao je isto toliko dugo. Mitar je pušio »škiju« i
mislio kako je život đavolјi, ništa — on će, eto, umrijeti jednoga dana,
zakopaće ga i ožaliti, poješće ga sveg crvi, a kuršum će i posle njega ostati.
Kao nov! Jer, kuršum je stariji od čoveka. Ležao je na kukuruzovini, na
izgorelom parketu svoje nove kuće, pušio i privijao travu »protiv taneta« što
mu je dade neka stara veštica-vidarica iz Gacka, misleći neprestano na zrno
u svom stomaku.
Prve nedelјe, grejao se klavirom. Klavir je bio velik i dobro se ložio. Crn.
Blüthner. Đavolјi!
Na proleće mu bi bolјe.
Jedino mu nije prijala voda iz pumpe. »Smrdjela je po đavolјoj nafti...«
Posle se i na nju naviknu. Iškolova decu. Prodade zemlјu pa ih iškolova.
Dolazili su preko raspusta sa svojim familijama. Sve unuke, popišulјe. Ni
đavolјeg muškog!
»Ćerali ga na aperacije, ali on nije stio... Pomagali ga. Kupili đavolјu
televiziju, ali nije stigo da gleda...«
A metak lutalica lutao. Osećao ga kad se napne da tovari vreće sa
kukuruzom. Kad se kosi. Kad se tovari i vozi đubre. Kad se menja vreme.
Osećao ga kako luta, kako ide. Ispalјen na Trusini, u podne, dvanaestog maja
četrdeset i četvrte, već je stigao do blizu srca: »Nakve đavolјe pretkomore...«
Bila je to najduža putanja jednog kuršuma u istoriji balistike. Tane je
putovalo dvadeset i sedam godina, sedam meseci, četrnaest dana i šest i po
sati, od Trusine iznad Dabrovog polјa, preko Gacka. Mostara, Pasjeg mosta
(Ali-pašin most), Dervente, Bosanskog, pa Slavonskog Broda, Novog Sada,
Zrenjanina, do ovog đavolјeg sela na Tamišu.
Najzad, poslednje nedelјe decembra sedamdeset i prve, tačno u šest i po
popodne, to zrno završi svoju putanju, pronađe cilј i zari se u Mitrovo srce.
Taman kad je taj kurvinjski, đavolјi život krenuo najbolјe, taman kad je
iškolovao i poslednjeg sina, taman kad je dobio televiziju. Bio je imućan
čovek, u čijoj kući nije bilo dana a da se ne nađe kilo kafe, litra »Badelovog«
vinjaka i kutija čokoladnih »napolitanki«.
Taman tada.
 KLIS

Ne znam šta mi je, ali čim iziđem na dvorište moje tetke, odmah mi se
igra klisa!
Dvorište je, inače, prostrano. Sa severne strane graniči se sa šupom za
alat, sa južne — štalama. Udnu je voćnjak. Na sredini đubrište. Ponekad tako
stanem pa mirišem kravlјu balegu. Zimi se iznad đubrišta podigne laka
izmaglica.
Posle uđem u polutamnu štalu, pravo u topli dah vlažnih kravlјih njuški.
Tu je, opet, vonj trulog sena i amonijaka. Ponekad mi mnogo nedostaje taj
miris. Umesto šištećeg mlaza mleka iz kravlјeg vimena, preda mnom već
godinama sikću otrovni napici. Ni kada zažmurim, tetrapak mi ne liči na
kravu. Farovi automobila iz moje ulice ne umeju ni izbliza da me pogledaju
onako kao kravlјe oči. Svejedno što ih milujem, oni ne umeju, pa ne umeju!
Udišem zbog toga duboko miris štale da ga zapamtim, da mi što duže potraje
kad se vratim među radijatore, a sve nešto mislim u sebi: »Bože, kakva sam
to kukavica, što sve ne ostavim pa lepo s tetkom u detelinu!«
A tetka iziđe iz kuće na dvorište, gleda me kako stojim usred đubreta i
mirišem, pa se krsti i desnom i levom.
Selo je njeno u ravnici. Hilјadu dvesta duša, sami starci. Deca im dolaze
za parastos. Uteraju kola u dvorište, pa ih njuše svinje i psi, a pilići se pod
njih podvlače. Neki, opet, automobile ostavlјaju na početku sela, tamo gde se
završava asfalt; žao im da ih prlјaju po seoskim džombama.
Ne znam šta mi je, ali čim izađem na to dvorište, odmah mi se igra klisa!
Ako slučajno ne znate šta je to klis, objasniću vam: klis je sirotinjski golf!
Klis se inače sastoji od maške i klisa. I rupe, naravno. Maška je najbolјa kada
se napravi od držalјa stare metle, a sam klis je komad oblog drveta, sa obe
strane zarezanog, da bolјe skače kad se opali. Rupa se pravi od rupe. Jesam li
vam dobro objasnio šta je klis? E, ako nisam, a vi sad prekinite čitanje: ovo
pišem samo za one koji su nekada igrali klisa. Zastarele igrače klisa, za njih
pišem.
Osvrnem se, dakle, krišom oko sebe, kad na drvlјaniku sekira, a pored
nje – stara metla! Kako odoleti? Otfikarim metlu i ponovo pod rukom
osetim čvrstinu zgodnog, oblog drveta. Zamahnem dva-tri puta gore-dole, pa
posle isečem i klis iz glogove grane. Iskopam rupu, samo da probam, mislim,
jesam li još u formi, da nisam slučajno zaboravio da opalim maškom klis u
vazduhu, i gle, još sam dobar igrač klisa — to se, izgleda, ne zaboravlјa, baš
kao što se ne zaboravlјa plivanje ili da se vozi bicikl!
Klis mi se nekako zgodno namesti i padne zahvalno nasred dvorišta. Baš
se zgodno namestio! Udarim ga još jedanput i tako me neka sreća obuzme
kad se u vazduhu začuje ono »klak«! — sudar dva drveta, i kad klis preleti
tetkinu ogradu i padne na ulicu. Šta da radim? Iziđem pred kuću na ulicu
zaraslu u travu, kad tamo pored mog klisa stoji naš komšija Rale, ozbilјan
čovek. sudija okružnog suda. Došao i on svojima u goste iz Beograda.
– Šta to radiš? — pita.
– Igram se klisa! — kažem.
– Daj da udarim jednom! — moli Rale, ozbilјan čovek, sudija, i opali
svom snagom klis, pa ga još jedanput zahvati onako u letu sa strane, klik-
klak-kluk! — i klis odleti čak preko ulice, u Bajčetića dvorište.
– Šta je, bre? — izlete pred nas Bajčetić, ozbilјan čovek, političar.—
Umalo mi ne razbiste šoferšajbnu! Šta to radite?
– Igramo klisa... — odgovaramo. a sve očima tražimo izgublјeni klis. Eno
ga, leži pokraj novog automobila u dvorištu, baš se nekako zgodno namestio.
Gledamo mi, a gleda i Bajčetić, svejedno što je prevalio četrdesetu.
– Na mene je reda! — viknu odjednom i ote mi mašku iz ruke. — U moje
je dvorište pao! — Pa kad ga opauči, mila majko, pa kad ga poduhvati u letu
jedanput — klak – pa drugi put — klik — pa treći put, sa strane, dvostruko
klak-kluk! — izbaci ga iz dvorišta, pa pred Babića kuću. Izađoše napolјe
Babići; dva inžinjera i jedan zubar, poskidaše kapute i zavrnuše rukave, pa za
klisom! Gazimo tako kroz selo, a iz kuća izlazeli izlaze gradski gosti; trgovci,
jedan barmen, pa neki penzionisani oficiri, advokati i profesori — ostade
selo za nama: već koračamo kroz atar, a klis leti sve više i više. sve dalјe i
dalјe, i mi za njim: omlitaveli bivši igrači klisa, a za nama naša deca; mole da
i njima damo da se igraju te čudne igre, a mi im vičemo: »Beži kući!« — i sve
dalјe i dalјe gazimo strnjiku.
– Đe su? dovikuju se naše krezube starice preko plotova.
– Igraju klisa... — odvikuje im selo dok trčimo kroz polјa, ponovo rame
uz rame kao nekad, oznojeni, zadihani i zaigrani, odsutni za sve drugo sem
za mali komad gloga koji zviždi kroz zimsko nebo, sve dalјe i dalјe prema
horizontu.
– Kus pijetao — pile dovijeka... – gunđa moja tetka i zatvara kapiju, da joj
guske ne pobegnu napolјe.
 POTOP ZADOVOLjSTVA

Na njivama mojih predaka uspevaju dobro jedino duvan i kornjače.

Duvan je svake godine mlad; kornjače su sve starije...
Preko kamenjara obraslog u bodlјikav čestar, na preko kamenih ograda,
pa kroz brdo, pa niz korita isušenih potoka spuštaju se starice iz Mesečevih
sela noseći kornjače na prodaju. Silaze na asfaltni put što vodi do mora.
Ispred njih plove na maestralu zapenjena ostrva. To je predeo lukavih
primoraca i još lukavijih riba.
Za leđima im ostaju feudi nekadašnjih hercega i eksplozije mina — to
nekoga ukopavaju, pa dinamitom razbijaju kamen za raku. U kraju mojih
predaka, naime. sve važnije stvari rešavaju se dinamitom. Ratovi, svađe,
svadbe, podizanje kuća mladencima; tu se čak i riba lovi dinamitom, pa zbog
toga mnogi muškarci što čuče leđima oslonjeni uz tople zidove puše levom
rukom, jer desne nemaju.
Starice se raspoređuju duž puta i pružajući ruke nude svoje kornjače. I
one i kornjače su videle mnogo šta. Zato su im i jednima i drugima lica
umorna. Kornjače se oprezno izvlače iz svojih lјuštura i gledaju kako
magistralom zvižde najnoviji modeli lјudske sujete. Kornjače koštaju pet
dinara. Čak i one veoma stare, koje su videle toliko toga, koštaju takođe pet
dinara. Automobili su mnogo skuplјi. Sve dok se ne slupaju. Onda ne vrede
ništa.
Kroz stakla svojih kola vozači vide starine i razmišlјaju da li da stanu i
kupe kornjaču. Odlučuju ipak da se ne zaustavlјaju, jer će ih preteći oni iza
njih.
I mudre kornjače i starice pitaju ce kuda svi toliko žure. Gde li su to
naumili? A oni već mesecima izbezumlјeno jure zadovolјstva, gore-dole, po
obali, traže što prijatnije stvari, ukusna jela, što mekše krevete, kremove od
kojih se brže tamni, što ukusnije ribe, vino, led, cene, lјubav, mirise, muziku,
sve čega se mogu dočepati u svom kratkom životu: osetiti nepcima, kožom,
nozdrvama, želucem, opipati prstima... Na svakih šezdeset metara
magistrale, u sveopštem potopu letnjih provoda, pada po jedna žrtva, po
jedan vernik uživalačke religije. Ostali ga istog časa zaboravlјaju, zaobilaze i
jure dalјe, pred sveznajućim prepotopskim očima kornjača u rukama starih
veštica.
I dok tako vozim ispod njiva mojih predaka, počinjem da se smejem kao
lud, sećajući se, šašave lekcije o sofistima i onom filozofu koji je mogao da
dokaže da jedan zec nikada neće uspeti da prestigne kornjaču na trci do
beskonačnog. Čitava ta filozofska zavrzlama zvala ce, mislim, aporija, ili tako
nekako, i taj momak, Grk, umeo je to tako vešto da dokaže da smo ostajali
bez reči! Isticali su nam ga kao čudo lukavosti i sposobnosti da se dokažu
nemoguće stvari.
Zbog tog starog Grka i kupujem jednu kornjaču od starice pokraj puta.
Ona uzima novac i iščezava u šiblјu, plašeći se da se ne predomislim.
Kornjača se izvlači iz oklopa svoje rezervisanosti i gleda me kao poslednju
budalu. I gle, nas dvoje počinjemo da prestižemo ostale automobile, grčke
zečeve, smrt, sve — a zatim, duž puta, vence onima što su najdalјe stigli, i
krhotine skupocenog lima i laka iz kojega već điklјa večno šiblјe, maquis...
Kornjača sada putuje brzinom od sto dvadeset kilometara na sat. Ona je
večni svedok nesreće popalјenih polјa, pokolјa i leleka; ravnodušna susetka
najotrovnijih zmija u Evropi, a ono spadalo, onaj Grk koji je umeo svašta da
dokazuje, najzad ima pravo što se tiče prestizanja, pa mi se smeši svojim
gipsano praznim pogledom ispod pažlјivo raspoređenih kovrdža na čelu. On
najzad vidi svoju kornjaču kako prestiže sve živo i mrtvo na stazi prema
moru i beskonačnosti.
I jurimo tako zakrčenim drumovima, očajnički tražeći izgublјeni raj,
mesta na kojima će nam posle svega biti prijatno, dok starice grabe uz
planinu, u susret toplim avgustovskim vetrovima što se spuštaju sa
visoravni. A na kraju puta, tamo gde nikada nećemo stići, ni ja niti ko drugi,
tamo iza ivice horizonta, ispod duge u zemlјi beskraja, čekaće nas strplјivo
kao smrt ove iste mudre kornjače iz postojbine hercega koje smo davno
ostavili iza sebe, zaneseni sujetom. Stići ćemo izmoreni provodima, umorni i
zgađeni pred njihovo mudro lice: tela će nam biti istrošena, a kola čijom smo
se brzinom toliko ponosili — izrezana u staro gvožđe i prodana budzašto.
Moja kornjača šušketa na patosu automobila; znam da me čak ni ona
neće odvesti predaleko, pa je puštam da odmili kroz izgorelu travu prema
njenoj zemlјi čije su granice omeđene večnom zagonetkom, a ja skrećem
sporednim putem ka prvoj muzici iz automata, osećajući da sam unapred
izgubio trku sa njom i sa starim Grkom — sofistom, jer i kornjače i stari Grci
žive mnogo duže od nas, običnih smrtnika.
Pitam se kako im samo ne dosadi toliki vek?
 ZMIJA

Pričaju da je taj profesor bio pametan i učen čovek, i da svoje studente

nije vodio u velike evropske gradove u kojima su stvari prijatne za oko i gde
je kupovanje prava radost, a obrazovanje po muzejima — zadovolјstvo; da su
odlazili čak preko onih reka, pa u planine, da izbliza upoznaju svoj narod i da
slušaju mudre starce tamo gde nema ni struje ni novina, a gde se ipak sve
nekako zna o kretanjima azijskih naroda i o sveopštoj iskvarenosti sveta
dole u gradovima. I još pričaju da su ga studenti pratili kao svog učitelјa i da
su celog leta spavali po pojatama i u senu: slušali starice koje su im
pripovedale o istoriji velikih pokolјa, o duhovima i seobama porodica, i o
tome kako su nastajala čija prezimena. Pili su tek pomuzeno kozje mleko i
jeli krompire pečene u vrelom pepelu ispod crepulјe, prebacivali ih iz ruke u
ruku, sa dlana na dlan i duvali u vrelu paru, koja se dizala iz raspolućenog
ploda zemlјe i vatre na čijoj su se kori caklili kristali spečene soli.
Kažu da su profesora poznavali stariji lјudi i žene još iz poslednjeg rata, i
da su udovice stizale čak preko brda gazeći dva dana i tri noći planinske
potoke da ga daruju oskorušama, koje su donosile u maramama vezanim na
četiri čvora, i da su mu lјubile ruku i darivale studente mladim orasima, a
profesoru pokazivale požutele dokumente na kojima su sva slova sem
crvenih inicijala bila izbledela, moleći ga da poradi za njih tamo u glavnom
gradu i isposluje im neku crkavicu od penzije, tek toliko da inokosne i
samohrane prežive bez igde ikog svog, a profesor ih je sve slušao pušeći pod
kakvom murvom ili u hladu nekog zida poluizgorele kuće. Kažu još da je bio
strog i ćutlјiv čovek i da nisu smeli da ga pitaju kuda ih to vodi, a on ih je
vodio sve dublјe u planine, pa su se negde krajem avgusta meseca našli tako
na nekoj nepoznatoj hercegovačkoj visoravni. svoj obrasloj u šikaru koja je
čoveku dosezala do pasa, a dan kasnije — u potpuno pustom i pretužnom
Mesečevom predelu, na nekoj crvenoj zemlјi, po kojoj je bilo rasuto oštro
kamenje obraslo mahovinom i kržlјavom travom.
Pričaju da je to bilo sve što je pogled mogao obuhvatiti i oko dosegnuti, i
još pričaju oni što su pratili profesora da su se u dalјini videli plavičasti
venci nekih udalјenih planina: nigde ničega — ni čoveka, ni žene, ni psa,
ničeg sem sunca i neba koje je bilo toliko plavo da je prelazilo u
tamnomodru 6ojy mastila. Bili su umorni i žedni od tog tako svetlog, a
toliko sumornog predela iz sna.
Kažu da je baš tu, na tom mestu gde je kamenje bilo veoma sitno, a
čudnog oblika, profesora ujela zmija! Niko nije video kako se to dogodilo:
čuli su samo da je profesor kao uzdahnuo — pogledaše tad njegovu ruku i
videše odmah iznad nadlaktice dve crvene tačke — tragove zmijskih zuba.
Slušali su o tome kako se zdravim usnama isiše zmijski otrov iz rane, ali
dogodilo se da su ti studenti bili gradska deca i da su im od slanog vetra sa
visoravni bile ispucale usne — niko se nije, dakle, usudio da isiše otrov, nego
odlučiše da krenu brže i da se dokopaju nekog sela, varošice ili makar
druma, gde bi možda naišli na kakav kamion i prevezli profesora do bolnice.
Ali, što su brže išli, ona lјubičasta brda u dalјini sve su se više udalјavala,
a kameno polјe kao da nije imalo kraja ni početka. Nisu više znali idu li
pravo ili se, zavedeni kamenim lavirintom, vrte u krugu. A onda, kažu,
profesor više nije mogao dalјe; najpre mu se ukoči ruka, pa onda cela leva
strana tela, a zatim mu se oduzeše i noge; bio je nezdravo rumen u licu, a
posle toga mu koža dobi tamnozelenu boju i, na kraju, kad više nije mogao
da korača, ona pređe u sivu boju zemlјe peščanika. Da ga nose, nisu mogli
(bio je krupan čovek, teška tela), pa su tako stajali oko njega, a on je samo
ječao, onako položen na komad crvene zemlјe koju su prethodno raskrčili od
kamenja, i ništa se više nije dalo učiniti, a na nebu se osvetli prva usamlјena
zvezda.
I tada, odnekud iz samog srca sumraka, pričaju da je izašao nekakav
čovek, pognut pod teretom pruća na plećima. Išao je nogu pred nogu preko
visoravni, a kada ga okružiše, svi su u glas tražili od njega da im dovede
automobil, ili makar kola, a ako ne može kola, onda bar konja, pitali ga gde
je prva ambulanta i gde najbliži lekar, besni što su nemoćni pred jednom
jedinom zmijom — učeni lјudi, gospodari života i prirode, deca iz najbolјih
kuća... Vukli su ga, dakle, za rukave, a on ih je gledao kao iz neke dalјine, a
onda je polako, sasvim polako, spustio svoj tovar na zemlјu i dugo razgledao
polumrtvog profesora i to mesto.
Tada, pričaju oni što su bili tamo, starac poče da podiže kamenje oko
profesorovog tela i da čupa razne travke koje su tamo rasle, jednu po jednu,
sa lјubavlјu i sa pažnjom, da ih gnječi prstima i valјa dlanovima, praveći od
njih nekakvu kuglicu, a što je najzanimlјivije, kažu, sve te travke brao je baš
oko mesta na kome je profesor ležao bez svesti, i kad je kuglica bila kao
orah, starac rastvori prstima ukočene profesorove vilice i natera ga da
proguta trave, pa zatraži cigaru duvana i sede, sve gledajući preda se, sve
ćuteći i u miru.
Kažu, nije proteklo više vremena nego što je potrebno da se popuši jedna
cigareta, a profesoru se povrati boja, i još kažu da su videli kako je ustao iz
mrtvih isti onakav kakav je bio pre nego što ga je ujela zmija, a starac je i
dalјe sedeo i gledao nekud prema onim lјubičastim brdima u dalјini.
Pitali ga posle kako se zovu one travke, i zašto ne proda tajnu toga leka i
obogati se, a on im reče da je tu tajnu doznao u snu, a možda to i nije bio
san, kazao je, onoga dana kada je ležao na jednom kamenom zidu, a
njegovog psa ujela zmija. Video je tad, pričao je, kako se njegov pas bori sa
tom zmijom i kako pokušava da je uhvati s repa, i video je kako ga zmija
sikćući ujeda, i čim bi ga ujela, pas je cvileći odlazio do tog zida na kome je
čovek spavao, zubima je čupao travke pa se vraćao da nastavi bitku sa
zmijom. Ali to nije važno, kazao im je tada starac, možda su to sasvim druge
trave, dobre za pse, a loše po čoveka, kazao je, jedno je važno, i to moraju
zapamtiti i oni i njihov profesor. Ustao je i natovario svoje pruće na pleća,
odbio da uzme novac koji su mu nudili, nije uzeo ništa drugo do nekoliko
cigara i tada se okrenuo profesoru, rekavši:
— Kada te zadesi kakva nevolјa, gospodine moj, ne traži nikada lijeka
daleko od mjesta đe te je nevolјa zadesila. On mora biti odmah tu neđe,
pokraj tebe…
Događa se tako da me nešto s vremena na vreme ujede, pa me putovanja
više ne vesele, a razgovori izgledaju zamorni i besmisleni. Događa se tako da
ponekad ne mogu više da se smejem.
Tada mislim na onog starca o kome su mi pričali. i tražim spasonosnu
travu. Hipici na uglovima preprodaju ispod ruke svoje trave, ali to nije ono
što je meni potrebno. Na pijacama, poslednji travari kunjaju iznad čajeva i
korenja koji leče kamen u bubregu, žuč, kašalј ili astmu. Ni to nisu one trave
koje bi me spasile.
Okrenem se oko sebe, nigde ni travke — sve sam goli asfalt.
 CRNA TAČKA

Pored malog, učmalog gradića, u kome se, čak ni preko leta, ništa
zanimlјivo ne dešava, prolazi cesta za more. Baš kao sva važna zbivanja, i
ona obilazi grad kao kugu, savijajući oštru okuku oko starog vlastelinskog
letnjikovca, u čijem zapuštenom ribnjaku trunu delovi slupanih automobila.
I pored toga što su na toj iznenadnoj i bezrazložnoj krivini česte saobraćajne
nesreće, mesno Društvo prijatelјa starina ne dozvolјava da se sruši levo krilo
letnjikovca, jedinog vrednog spomenika iz srednjeg veka, kada je varoš bila
važno raskršće karavanskih puteva.
Ovde se živi dugo i sporo i uglavnom se umire od starosti i dosade. Na
niskom kamenom zidu preko puta opasne krivine, svakoga dana okuplјa se
petnaestak staraca i strplјivo, poput kornjača, čeka da neka kola slete u
ribnjak. U međuvremenu, ćute, plјuckaju krezubim ustima i šaraju
štapovima po pesku samo njima poznate hijeroglife. Sve je već ispričano i
pretreseno. Ostaje samo večna automobilska bujica što protiče ispred
njihovih sveznajućih, ugašenih očiju. Niko ne skreće u njihov grad, koji čak
nije zabeležen ni u turističkim vodičima; potpuno nezanimlјiv, prašnjav,
sumoran, podjednako udalјen i od mora i od brda, bez reke, bez prošlosti i
budućnosti, bez ičega sem vekovne dosade, koja je zatrovala duh mnogih
pokolenja. Za lјude iz kola, grupa dokonih staraca na zidu samo je usputna
slika koja ne traje više od nekoliko sekundi — deo sporednog puta, ništa —
naravno, pod uslovom da srećno savladaju okuku i stignu tamo gde su
naumili. Za starce, opet, to je jedino mesto u njihovom kraju gde se nešto
događa. Ono im zamenjuje sedenje pred gradskom većnicom — zatvorena je
one godine kad ukinuše opštinu, a i kafanu, koja je za njih postala preskupa
— pozorište (poslednja putujuća družina gostovala je ovde 1923), sve ono,
dakle, čega su nepravedno lišeni, a bez čega je život monoton i siv.
Sa izlizanih ploča, o koje godinama taru pantalone, starci mogu lepo da
vide oba kraka ceste: onaj ravni, što dolazi iz belog sveta sa severa, prav kao
strela, na kome kola razvijaju najveću brzinu — i onaj drugi, skriven iza
bedema, što bez ikakvog razloga štrči na drumu poput kamene pegle koju je
neko ostavio da se hladi. Gledajući tako iz dana u dan prema severu, oni
mogu da vide dolazak srećnih, nepoznatih lјudi, što puni sebe hrle prema
moru, pritišću do daske gas novih, snažnih mašina i prolaze pokraj njih kao
pokraj suviše dosadnog predela da bi ga vredelo pamtiti. Posiveli kao
krajputaši, prskriveni finom, gotovo neprimetnom prašinom, starci čekaju
svojih pet minuta, onaj čas kada neko od zanesenih vozača prebrzo uđe u
krivinu i izgubi vlast nad kolima. Tada kroz njihove zakrečene vene prostruji
nešto nalik slatkom uzbuđenju; mešavina jeze, straha. osvete i uživanja zbog
pravedne kazne, koja, eto, najzad stiže i ove ohole, domaločas nepovredive
izabranike sreće. Zaprašti šlјunak ispod točkova, zacvile kočnice, a pozdrave
im ispuni miris izgorele gume. Kola se kao pijana zanesu levo-desno,
pokušaju da izbegnu bedem letnjikovca i, najzad, prelete uzan pojas
popločan kamenom, slete u ribnjak, da bi se zauvek zaustavila. Srećom, na
ovom mestu niko ne gubi život — samo kola i leto.
Starci tada silaze sa svog zida i pomažu putnicima da se izvuku iz blata.
Skidaju sa njih travulјine i ostatke plastičnih kesa, čiste i nude gutlјaj rakije
iz plјoske da dođu sebi. Tada im se pruža retka prilika da izbliza razgledaju
velikovarošane, strance, uopšte, osobe koje je teško videti u jednom takvom
mestu kakvo je njihovo.
Ko bi u tim lјudima uvalјanim u zelenkasti mulј mogao da prepozna
domaločas ledena, sigurna u sebe i svoj uspeh, lica vozača koji su se upravo
spremali da zaborave ovaj kratki letnji prizor: starce na niskom kamenom
zidu usred dosadnog i prašnjavog pejzaža? Izvlače se s mukom iz plitkog
ribnjaka, opipavajući se da vide jesu li povređeni, a onda kunu, prete ili
dozivaju u pomoć. Sada im je ovaj prizor zauvek utisnut u pamćenje. Neće ga
se osloboditi sve do smrti.
Starci ćute i šaraju štapovima po prašini. Umesto njih, govori njihov
predvodnik, Luka, spečen starčić gušterskog lika.
– Šta ću sad bez kola? — pita nesrećni vozač.
– A šta mi radimo čitavog života?
– Ali, kako ću do mora?
– Jeste li vi lјudi ikad bili na moru?
– Mi nismo, a ti?
– Ja jesam — kaže Luka — 1919, u mornarici.
– Pa, kakva je ovo okuka?
– Okuka ko okuka! Prebrzo si vozio, brate...
– A gde je, do đavola, znak za krivinu?
– Tamo...
– Ne vidi se od granja!
 – Nema ko da ga skreše. Siromašno smo mesto.
– Ima li servis za kola?
– Nema.
– Ima li bar kakav automehaničar'?
– Nema.
– U redu! Gde je telefon'?
– U pošti.
– Ko će da me odvede tamo? Platiću…
– Ne vredi. Pošta radi samo do dva.
– Pa, kako da izvučem kola?
– Kako? Kao i svi ostali!
– Znači, još ih je stradalo na ovoj okuci?
– Ti si, brate, trideset i šesti ovog leta...
– Pa, što ne stavite crnu tačku?
– Dosad, fala bogu, nije niko poginuo, a i da jeste, crna tačka se po
propisu ne stavlјa u naselјenim mestima.
– Ovo naselјeno mesto?
– Mi živimo ovde i ništa nam ne fali.
– Dobro, lјudi, hoćete li mi pomoći da izvučem kola?
– Zar ne vidiš da smo stari? Ne smemo da se naprežemo.
Za to vreme vozačeva žena čisti decu od blata i proklinje i muža, i auto i
prebrzu vožnju:
– Možeš li da pokrećeš glavu? Hajde, probaj! Možeš li? Je l' te jako boli?
– Ne boli...
– Siguran si da te ništa ne boli?
– Ništa.
– Hvala bogu, čitavi smo, izgleda...
– A to vam je i najvažnije u životu — kaže Luka. da je čovek živ i zdrav!
Za auto, manje-više...
– Gde je ovde hotel?
– Nema hotela!
– Kako, nema hotela?
– Pa, imali smo jedan pre rata, ali pošto nije bilo gostiju, zatvoriše i
njega!
– Kako stoji sa privatnim prenoćištem?
– Ovde ti niko ne izdaje sobe. Nismo turističko mesto.
Poneki od vozača ostane da stražari pokraj kola i čeka pomoć, a onda diže
ruke od svega i odlazi natrag, kući. Drugi prodaju u bescenje svoja, do juče,
nova kola, samo da se reše bede. Ko će usred leta prevoziti olupinu, tražiti
majstore, petlјati se sa delovima? Starci su posrednici. Dovode im kupce iz
gradića i uzimaju proviziju, tek da nisu praznih džepova; za pivo i duvan.
Zahvalјujući tako krivini kod ribnjaka, njihov gradić je mesto sa najviše
automobila po broju stanovnika u celoj zemlјi. Jedina je nevolјa što nemaju
kuda da se voze, sem jedinom asfaltiranom, glavnom ulicom, od crkve do
vodotornja. A da putuju, to ne vole. Nije im u krvi.
Kada se nauživaju i do mile volјe nagledaju moćnih lјudi kako cvile i
kukaju, bespomoćni bez svojih kola kao goli puževi bez kućice, starci ih
odvode kućama i goste po dan-dva, dok se malo ne oporave; teše ih i
smiruju, učeći ih da automobil nije najvažnija stvar u životu, a onda se
rastaju u prijatelјstvu i obećavaju da će se redovno dopisivati.
Sutradan, baš kao da odlaze na neki važan i odgovoran posao, oni ponovo
zauzimaju svoja mesta na zidu pokraj nevidlјive crne tačke, da čekaju nove
goste, od kojih će se samo nekima, onim retkim izabranicima, otvoriti oči i u
punoj svetlosti jednog običnog letnjeg dana, usred starog plemićkog
ribnjaka, ukazati sva krhkost i privremenost lјudske sreće.
NAJBOLjE GODINE
 ZAVODNIK

– Fajront! — viknuo je konobar u dva sata i podigao prvu stolicu na sto.

– Možemo kod mene na piće... — rekla je žena.
– Kako? — upita čovek.
– Muž mi je na putu.
Položio joj je dlan na koleno dok ga je vozila u malom fijatu.
– Posle... — reče žena i povuče ruku.
– Imate lep stan! — kazao je razgledajući slike na zidu
Slušao je dobovanje vode kroz poluodškrinuta vrata kupatila. Pregledao
je ploče i stavio na gramofon »Crying time» Reja Čarlsa. Utišao je zvuk i
nasuo dve čaše armanjaka.
Onda su se otvorila jedna vrata i u dnevnu sobu, kroz čije je otvorene
prozore šumila noć, ušla je bosonoga devojčica u dugoj ružičastoj spavaćici.
U ruci je nosila neku dečiju knjigu.
– Hej — prošaputa — hoćeš li malo da mi čitaš?
– Šta?
– Pepelјugu.
– Dobro! — reče — »Bio jednom jedan dobar čovek koji je imao lepu
kuću i divnu kćer, kojoj je činio sve što bi zaželela...«
Žena je izišla iz kupatila. Kroz raskopčani bade-mantil provirivala joj je
vlažna, tamna koža.
– Šta radiš tu? – upita devojčicu.
– Ne mogu da spavam... — odgovori dete.
– Znaš li koliko je sati?
Devojčica nije znala. Bilo je tri i pet.
– Hoću da mi završi Pepelјugu!
– Smesta da si otišla u krevet!
– Pustite je! —reče čovek.—Završiću joj.»... U mnogim sitnim poslovima
pomagali su joj miševi i ptice. Ali kad dođe vreme polaska na bal, Pepelјuga
shvati da nema nijednu lepu halјinu.«
– Oh, bože! — uzdahnu žena i iskapi armanjak.
– »... Miševi su verovali da je njihova drugarica najbolјa i najlepša
devojka na svetu.«
– E, sad je dosta! – reče žena i nasu novo piće u svoju čašu.
Pogledao je u njene duge, preplanule noge, a zatim u devojčicu koja
mazno reče:
– Hoću da mi čita dok ne zaspim!
Uhvatio je za ruku i odveo u njenu sobu. Seo je na ivicu kreveta, držeći
knjigu u krilu. Bilo je petnaest do četiri.
– »Nekad davno, u jednoj dalekoj zemlјi, lepa kralјica je sedela kraj
prozora u svom dvorcu i vezla. Dok je tako radila, ubode se u prst, pa tri kapi
krvi padoše na snežnobelo platno...«
– Znam! — reče devojčica. — Tako se rodila Snežana!
– Pa, kad znaš, zašto onda lepo ne zaspiš?
– Hoću da legneš pokraj mene!
– »Onda se Plava vila – čitao je ležeći pokraj devojčice — okrete Pinokiju
, pa diže blistavi čarobni štapić i progovori...«
– »Probudi se, lutko mala, život sam ti darovala« – zapevuši devojčica.
Nije čuo kad je žena isklјučila gramofon. Oprala je čaše i istresla
pepelјaru. Ušla je na prstima u dečju sobu i videla ih kako spavaju, pokriveni
knjigom bajki.
Noć je uveliko razvijala fotografski sivu zoru. Probudila ga je u šest.
– Vreme je da idete!
Pomilovao je po nozi, ali ona je već bila odevena:
– Dobro jutro! — reče zevajući.
Otpratila ga je do vrata. Provirila je kroz mali otvor i otklјučala bravu.
– Da vas nazovem sutra?
– Sutra je već danas! — reče ona.
Pokušao je da je polјubi.
– Oh bože! — reče ona i odmaknu glavu.
– »Gle, porasla mi je brada!« pomisli, prešavši na ulici rukom preko lica.
 MADAM BOVARI SA »TAŠA«

Kada je imala dvadeset, žene od četrdeset su joj izgledale kao starice.

Mislila je da nikada neće doživeti te strašne godine, da će umreti mlada kao
Fani pod plinskom svetlošću. Kako su se zvali svi oni filmovi? »Orkanski
visovi«, »Pesma mrtvih lјubavnika«, »Rebeka«... A evo je, živa i relativno
zdrava, kaže kelneru bifea »Šansa« na Tašmajdanu:
– Molim vas jednu votku sa švepsom i malo limuna'?
– Mogu li još jedan krug, maaaaaaama?
– Možeš, srce, ako pre toga pojedeš breskvu!
– Ne volim breskve...
– Zašto?
– Tako su mi nekako antilopske!
Jedna sigurna žena pred »Šansom« u pet po popodne pita samu sebe:
»Otkud ja u ovoj četrdesetogodišnjoj koži?« — a oko nje zuje devojčice na
rolšuama i trešti muzika iz italijanskog luna-parka. Luj Armstrong: »The
foggy day in London town«. I on — već mrtav. Stari Lujika. »Oh, bože,
nacvrcaću se«, misli sigurna žena i kaže:
— Molim vas još jednu votku i novi limun — šveps ne treba da donosite!
Hvala.
»I uopšte, kakvo je ovo vreme? Više se ne snalazim, uopšte se ne
snalazim: gle, juni, a oblaci kao u novembru, i sve se ispreturalo i
ispremeštalo, više nema godišnjih doba: otkud breskve u junu, kad smo
čekali avgust da ih beremo? Trešnje u aprilu, nekako vodenaste i bez onog
trešnjastog ukusa, a juče smo za ručak imali lubenicu... Lubenicu u junu?
– U redu, možeš, samo pazi da ne padneš! — kaže svojoj kćerci, a misli:
»Oh, šašava devojčice, ludačo jedna, gle, baš si se nacvrcala, postaćeš solo-
drinker, bogami ćeš postati! Već mi ličiš na olinjalu mačku, veteranku, koja
je prošla sve i svašta, pa se najzad vratila u svoje dvorište, nasmrt umorna se
vratila pred staru , Šansu', gde više nema onog mladog sveta iz pedeset šeste.
Sve neki klinci, uostalom, vrlo lepi klinci. Vrlo.«
Jedan je primetio i značajno pogledao. Osmehnula mu se.
Kazao je svom drugaru:
 – Može da me ima ako doplati razliku u godinama!
Pre nedelјu dana čula je kako jedna mala veštica kaže drugoj tamo na
Slaviji, gledajući sa zavišću njenu skupu tašnu od zmijske kože: »Šta joj
vredi torba kad je već ugradila klima-uređaje!«
»Nije moguće da sam već klimakterična«, misli, »jesam li zaista već
ugradila klima-uređaje!«
– Još jednu votku, molim vas — kaže kelneru — ili, ne, bolјe donesite
odmah dve, da ne pešačite...
Sada osluškuje zujanje rolšua po asfaltu.
»Baš vam je lepo, devojčice na koturalјkama! Lepo vam je dok tako
kružite ne dodirujući grešnu zemlјu, vi kotrlјajuće kćeri asfalta što veslate
rukama kroz vazduh.«
»Za selјake asfalt je svugde isti. Ali vi osećate vrlo fine razlike pod
točkovima. Znate gde se završava stari, izanđali, onaj što je već napukao, a
gde započinje novi komad, devičanski nevin i taman, posut malim belim
tačkicama zalivenog šlјunka, onaj preko kojega rolšue samo predu...
Najlepše je voziti rolšue kroz plitke lokve vode po kojoj se razlila nafta. Na
suncu, u takvim lokvama se ponekad pojavlјuje benzinska duga.«
I, evo, sigurna gospođa od četrdeset godina ispred bifea »Šansa«, u pet i
petnaest po podne, navlači u mislima nove rolšue na noge, veže kaiševe, pa
se spušta niz breg, pravi piruete, zviždi kroz sredovečne šetače: oh, kako je
lepo sigurnoj gospođi na rolšuama!
– Još jednu — kaže — može bez limuna! Kome je do limuna?
– »Baš vam je lepo, devojčice«, misli, »automobili su za vas stado na
parkingu; oni pokušavaju da vas zgaze, ali vi ste male gradske srne, zujite
kroz opasnosti i žvaćete svoju žvaku po rahitičnim parkićima, pišete prstom
po prašnjavim karoserijama OPERIME IDIOTE! Baš ste slatke, male
šašavice, baš vam zavidim!«
»Za vašim točkićima ostaje kaligrafija tragova u prašini — izvodite
krivine i zavitlavate se iznad istorije. Šta je za vas istorija? Šta je za vas
Tašmajdan, šta su za vas podzemne katakombe u kojima su umirali
ranjenici, a Karađorđe kovao planove kako da osvoji Beogradsku tvrđavu, šta
je za vas ovo mesto na kome je ne znam ni sama koje godine (možda 1830?)
objavlјen sultanov Hatišerif o unutrašnjoj nezavisnosti Srbije? Zujite, iznad
grobova i zatrpanih kostiju ustanika, begova i derviša i žvaćete žvaku, a oni
vas gledaju odozdo, ispod asfalta, mrtvi ratnici — baš vas briga!«
»Ali, vidite, drage devojčice«, misli sigurna dama, »doći će dan kada ćete
morati da siđete sa svojih gumenih točkića! Imaćete muža koji tri dana ne
svlači pidžamu bez dugmadi...«
– Gospode!
– Molim? — pita kelner.
– Ništa, ništa... — kaže sigurna dama, pa plaća i odlazi prema autodromu
da pronađe kćer.
– Još samo jedan krug, Mamice... moli mazno devojčica. — Još samo
jedan!
– Neverovatno! Koliko ta može da popije! – kaže kelner šankerici
gledajući za sigurnom damom. — Nema tog muškarca koga ne bi oborila pod
sto!
 PROVINCIJALKA

Stigla si u Beograd olupanim autobusom »Auto-transa«, izgužvana, sa

mirisom selјačke krdže u kosi. Neka žena je plakala, druga dojila svoju bebu.
Neko je vukao veliki pogrebni venac.
Probdela si tu noć u hotelu »Pošta«. Na licu ti se sve do jutra gasila i
palila reklama za pivo.
Za tri meseca promenila si sedam kreveta.
U tuđim kupatilima hvatala se plesan po umivaonicima. Nečija kosa u
tvom češlјu.
Dama u rastvorenoj čipkanoj halјini predložila ti je da spavate zajedno.
Nјeno plišano gnezdo bilo je tako toplo, ali ti si promucala da ćeš još videti,
da ćeš se javiti, i pobegla si glavom bez obzira niz stepenice. Do kapije te je
otpratio njen histerični smeh.
Druga gazdarica je tražila da joj budeš služavka.
U trećoj kući, napade te po noći gazdin sin — manijak. Vrištala si.
Otkazali ti sledećeg jutra.
Neka starica je zahtevala da je neguješ sve do smrti, i poturala ti na
potpis gusto kucanu stranicu hartije. Žalila se da joj neko po tepihu prosipa
žilete i da snaje pokušavaju da je otruju.
Vrata su bila bez klјučeva, pa si preko noći prislanjala uz njih stolicu, a
na stolici — svoj kofer, sve što poseduješ na ovom svetu — naivna odbrana
protiv zlih lјudi i žena koji žele da te uzmu, da te pokore, unište, unize i
oplјačkaju.
Nisi znala da se ovaj grad hrani svežim mladim mesom? Ne poseduješ
ništa sem divnog lakog koraka na dugim nogama, cvete provincijskog korza,
a opet svi nešto traže od tebe.
Razgledala si svoje mlado telo u pari Javnog kupatila što zaudara na lizol.
Još od letos je tamno. Dve bele trake na grudima i preko kukova pokazuju
oblik tvog lanjskog kostima. Gde su oni srećni dani i ona plitka reka na čijoj
ste se obali smejali kao šašavi?
Budiš se u nečijoj ohlađenoj sobi u tuđem krevetu za izdavanje, u kome
je možda neko umro. Voda u čaši zaleđena! Tvoja halјina prebačena preko
stolice vlažna. Pukla ti je žica na poslednjoj čarapi i otpao blokej sa desne
cipele.
Šta tražiš ovde, gde nikoga ne poznaješ?
Hej, šta je to s tobom?
Znam, privuklo te svetlo Terazija, provincijska leptirice. Provincija — to
je za tebe, pre svega, loše osvetlјenje. Gole sijalice od dvadeset i pet sveća što
poput samoubice vise sa tavanice na tužnom gajtanu bez štitnika,
osvetlјavajući jedva same sebe i pukotine na zidu – dotrajao nameštaj koji
pod ovim žmirkavim, štedlјivim svetlom izgleda još bednije. I lica pod tim
svetlom kao da ostare pre vremena; oči gube sjaj, a kosa postaje pepelјasto
siva. To svetlo, pod kojim si odrasla kao neki iznenađujuće lep cvet,
pretvaralo je sve u čamotinju.
Ali već prve beogradske nedelјe uverila si se da je provincija neuništiva i
da je od nje nemoguće pobeći. Pratila te je poput loše sreće. Iza fasada trgova
upoznala si sumorne dvorišne zgrade i sobe koje gledaju na tamni ponor što
ga zovu »svetlarnikom«. Opet te je sačekalo ono isto osvetlјenje od dvadeset
i pet sveća, pa si sa čežnjom mislila na svoju udobnu kuću koja liči na
razgaženu papuču, na drage uglove i prašnjavi abažur sa resama, na
podgrejana jela svoje majke i osušeni ivanjski venac iznad vrata. Na svog psa
Džonija. Pokrivena do grla zimskim kaputom preko ćebeta, sanjala si kako
ponovo toneš u bezbednost rodne palanke.
Vratila bi se tamo prvim jutarnjim vozom i isplakala u majčinoj kecelјi
na cvetiće (kao da već osećaš pod obrazom pouzdanu tvrdoću njenog
novčanika u malom džepu i svežanj klјučeva, hladno zlato burme na ruci
koja te rasejano miluje po obrazu), ali, ponosna si ti, izdržaćeš, nikada nećeš
priznati da si poražena, pa nastavlјaš da se boriš sama protiv svih, i gutaš
suze.
Hej, šta je to s tobom, mala?
Oh, imaš ti u Beogradu i rođake, ali osećaš da te ocvale tetke mrze i da se
plaše za svoje muževe kad prekrstiš noge, kad ti se zabele zubi ili kad se
malo zaboraviš pa se nasmeješ — dvoiposobni kavezi odjekuju.
Gledaš popodnevni program: dva boksera namrtvo prebijaju nedelјu, a
ona muklo ječi pod njihovim udarcima, baš kao kožna vreća za trening.
Osećaš potilјkom kako te halaplјivo svlači daleki rođak, uništen čovek u
pidžami, i kako se grize njegova žena gledajući sebe od pre dvadeset godina, i
kako te guta očima bubulјičavi brat od tetke tek zašao u pubertet.
Pojavlјivaćeš mu se u snovima, gola ispod prozirne spavaćice. Daviš se
zadahom sarme i rečenicom da je »sarma trećeg dana najbolјa!« Je li to ono
što si htela?
Šta je to s tobom, mala?
Pa ipak, mada ga još nisi srela, osećaš da negde postoji neki drugi život,
koji se neprestano krije od tebe: ponekad ga ugledaš kako izlazi iz kola i
zamiče u neki prolaz — mutni nagoveštaji — ponekad te gotovo očešu
devojke u krznu, lјubazni, elegatni mladići ugašenih pogleda, lenji i blazirani
— poznate zverke što na svojim licima trpelјivo nose obožavajuće poglede
prolaznika— pratiš ih, trčiš za njima, ali nikada ih ne stigneš, uvek se negde
izgube, uvek mala moja.
Otišla si na Radnički univerzitet da čuješ slavnog pesnika, čije su ti
stihove šaputali dečaci na uvo i zapisivali u spomenar na roze hartiji. Bila si
uzbuđena i srećna, ali taj čovek je imao nemoguće šušketav glasić dok je
mrcvario one svoje divne pesme (trebalo bi mu zakonom zabraniti da ih sam
recituje), a posle je na udžbeniku književnosti, čije si mu korice podmetnula
da se potpiše, nažvrlјao svoj broj telefona. Stomak ti je jurnuo prema grlu
dok si gledala njegov beli kažiprst sa zlatnim prstenom oko crnog kamena —
mrziš li išta više od tog crnog kamena u zlatu? Mrziš – monogram na tom
kamenu, a on ga je imao!
Ogrćeš se zimskim kaputom sa lažnim pelcom, koji je, ne tako davno, bio
najelegantniji u tvojoj ulici — sada je. to i sama vidiš, bedna krpa, čak i ovde,
u ovoj poslastičarnici, po čijem se betonu topi prlјavi sneg sa cipela. Jedeš
žito sa šlagom u Sremskoj, a sa drugih stolova te proždiru očima i pitaju:
»Mogu li malo u društvo?«
Hej, šta je to s tobom, mala?
Jedanput si otišla u Glavnu poštu, Takovska 2 — nisi izdržala, znala si
dobro da nećeš izdržati, dala si njegov broj telefona i ušla u kabinu koja je
mirisala na poraz. Skloplјenih očiju osluškivala si zvonjavu telefona tamo na
glavnoj ulici tvog malog mesta sa jednom glavnom ulicom — soba na prvom
spratu, dobro poznati raspored: knjige, lampa, zidni sat i izbledeli kauč na
kome ti se prvi put dogodilo ono, a onda si čula njegov otegnuti glas:
— Halooo? — vikao je. — Halooo? Ko je to, boga mu? Međugradska?
Okačila si slušalicu o klin i izišla da platiš taj trenutak slabosti.
— Šta, već ste gotovi? — upitala je velegradska žena za pultom, svojim
nedostižnim akcentom.
— Već sam gotova... — kazala si. — Već sam gotova!
Platila si tri minuta, mada nisi izustila ni reč, i otišla na fakultet, a po auli
su ječali mladi srećni glasovi. Glasovi, glasovi. Mirisalo je na sneg i raspust.
Vratila si se i ti kući i zatekla kuhinju zapušeniju nego ikad ranije.
 Čudno, kao da su se smanjile ulice i kuće. Kao da niko ne čisti trotoare?
Videla si svoje već udate drugarice sa stomacima do zuba. Pitali su te kako se
provodiš u Beogradu. — Sjajno! — slagala si. Sjajno se provodiš i nikada se ni
mrtva ne bi vratila ovamo!
One će ti verovati.
»Smršala si... Prolepšala se!«
Zavidiš im, ali znaš: nema više povratka, nema, nema, a onaj dan kada će
te otpisani autobus čekati na trgu neodgodiv je, sve bliži i bliži.
Šta je to s tobom, mala?
Plašićeš se toga kao kuge, ali tražićeš sama đavola videćeš i onog kome si
u novembru telefonirala bez reči. »Šta, zar je moguće da zbog njega?« —
mislićeš, gledajući tog smešnog zavodnika zbog kojeg si kao slučajno
špartala ispred hotela »Evrope«, svakog dana od deset do dva, želeći da mu
pokažeš kako si najzad ozdravila, kako si slobodna i kako ti više ništa ne
znači. Ama baš ništa! Lanjski sneg. Ima prekratke nogavice, a ispod njih
prugaste čarape. Vodnjikave oči za koje si oduvek verovala da su plave.
Zbuniće se kada te ugleda i jedno vreme će te oslovlјavati sa vi, a onda će
pokušati da te odvede na prvi sprat u onu sobu, ali ti ćeš odjedanput prsnuti
u ludački smeh, oh, bože, umrećeš od smeha i od tuge što si bila onoliko
blesava! Uvredićeš ga smrtno, i njega i ostale i još neke druge, palićeš jedan
za drugim sve mostove iza sebe, ni sama ne znajući zbog čega to činiš, i više
nikada nećeš pripadati ni tamo ni ovamo, nigde...
Hej, šta je to s tobom, mala?
 NAJBOLjE GODINE

Sa petnaest, lagao je devojčice da mu je sedamnaest. Neke su poverovale,

neke nisu. U osamnaestoj, počeo je da pije i da puši ne bi li izgledao stariji.
Osećajnije devojke, naime, ludovale su u to vreme za preplanulim,
razočaranim četrdesetogodišnjacima. Želeo je da bude razočaran, ali nije
imao u šta. Sa dvadeset, mislio je da nikad neće dočekati duboku starost od
trideset godina, ali tridesete ipak stigoše. Neko reče da su to najbolјe godine,
i on im se prepusti. Nisu bile najbolјe, ali su bile prijatne. Četrdesete su još
daleko. Imao je osećanje da su najbolјe stvari tek pred njim. Kada je stigao
tamo, nisu bile. I tako, proslavio je četrdeset i prvi rođendan, a lagao je da
mu je trideset devet. Neke su devojke poverovale, neke nisu...
Svi kojima se divio, umrli su mladi. Džems Din (23), Ljermontov (27),
Merlin Monro (ZZ), Modilјani (32), Šopen i Jesenjin otišli su sa trideset... A
on je i dalјe živeo i proslavio četrdeset i peti rođendan, istina, bez torte i
sveća. Iz dva razloga: zato što torta goji i što u njegovim sirotim pušačkim
plućima već odavno nema toliko svežeg vazduha da se odjedanput pogasi
četrdeset i pet sveća. Neko mu reče da su to najbolјe godine.
Najbolјe — za šta?
Za lukavost?
Jer, nema lukavijeg stvora od sredovečnog muškarca. On se već odavno
pomirio sa činjenicom da nije više čudo od deteta. Zna da neće osvojiti svet.
Aleksandar Makedonski umro je sa trideset, a car Dušan sa trideset i tri. Teši
se tim da nije sve ni u osvajanju. Uostalom, ostaje još i osvajanje nekih
lepotica, što takođe nije beznačajan cilј!
Sredovečni muškarac više ne veruje ni u to da će mu izrasti treći zubi.
Pristao je na delimičnu protezu i često se teši da čak i holivudski glumci
imaju lažne zube.
Više ne veruje u čudotvorne losione i preparate protiv opadanja kose, pa
pojavlјivanje zalizaka prima sa filozofskim mirom.
Odavno su prošla vremena kada je skakao na glavu i plivao leptir-stilom
da zadivi neku devojku. Sada ulazi pažlјivije u vodu i uglavnom pluta po
površini, bez nepotrebnih naglih pokreta. U tim časovima njegova
opuštenost podseća na davlјenika.
Sve ređe ostaje u kafani posle ponoći. Onda je tri dana neupotreblјiv i ne
može da dođe sebi. Uglavnom, sredovečni muškarac je u svojoj fotelјi tačno
u pola osam, kada počinje televizijski dnevnik.
Na roditelјskom sastanku ne zagleda svoje vršnjakinje u klupama, već
znatno mlađu nastavnicu.
Sve ređe ide bez sakoa, pravdajući se pred sobom da nema gde da smesti
vozačku dozvolu, klјučeve, novčanik, maramicu, lekove, cigarete, pera i
upalјač. Nekada mu sve to nije bilo potrebno, pa je išao sa rukama u
praznim džepovima.
Na proslavi godišnjice mature, čini mu se da su svi strašno ostarili, sem
njega. Na časnu reč, kaže, nisam nikoga mogao da prepoznam! Ovo mi je
poslednji put da sam bio tamo!
Sve češće upotreblјava onaj leš od rečenice da »čovek nije star koliko ima
godina, već onoliko koliko se oseća starim...«
Najzad, sredovečni muškarac je pristao da poveruje da su njegove godine
najbolјe godine i srče ih na slamku, da duže traju. Društvo u kome se kreće i
živi smatra našeg sredovečnog heroja čovekom na svom mestu. Za sve. on je
ozbilјan i pouzdan, neko ko stoji sa obe noge na zemlјi!
Nјegovo društvo ne veruje mnogo onima što lete (sem ako nisu piloti ili
priznati umetnici). Niko i ne sanja da je naš sredovečni muškarac duboko
ispod sivog poslovnog oklopa sve vreme krio jednog dečaka — sanjalicu, i da
ga taj dečak sve češće budi noću, izvlači iz bračne postelјe i bosonogog vodi
za ruku u kuhinju, gde satima sedi i puši, gledajući sa zebnjom kako je
uhvaćen u kavez koji je sam sebi stvorio.
Otkud ja ovde? Je li ona žena što spava — ona ista devojka zbog koje sam
odeven skakao sa železničkog mosta u reku? Koliko mi još ostaje da živim?
Ako sam u srednjim godinama, to znači da sam bolјu polovinu već potrošio,
a da nisam ni primetio da je bila bolјa od ove što mi je preostala? Ako je,
opet, ono bila bolјa polovina, kakva li je tek ova koju živim? Hoće li ovako
biti sve do kraja? Šta će se promeniti? Šta mi ostaje još da čekam? Jednu
sobu više? Dva službenika više? Dvoja vrata više na automobilu? Kuda sve
to vodi?
— Šta radiš budan u ovo doba noći? — pita u prolazu prema kupatilu žena
sredovečnog muškarca. Dok je gleda u spavaćici, liči mu na ostarelu Ofeliju.
Kako da joj objasni šta radi bosonog, u pidžami, sa cigaretom u izgorenim
usnama. Neće shvatiti. Ne vredi.
To se uvek događa na različite načine, ali našem sredovečnom muškarcu
dogodilo se ovako: jednoga dana, kada nije znao kud pre da se okrene od
posla u kancelariji, neki prijatelј mu je poslao jednu devojku da moli za
zaposlenje. »Samo mi je još ona danas trebala!« pomislio je, pre no što je
ušla i stidlјivo sela na ivicu fotelјe. Ispitujući je ravnodušno, saznao je da
nije iz ovog grada, da je završila fakultet i da nigde ne može da se zaposli, da
stanuje kod svoje drugarice i da je spremna da radi bilo šta. Tako je sreo
devojku za čiju vrstu je već odavno držao da je izumrla. Okružen sigurnim
sredovečnim ženama koje znaju šta hoće i koje to uvek dobijaju, kao da je
zakoračio u neki iščezli svet nevinosti bez zaštite. Osetio se sigurnim i
moćnim dok joj je objašnjavao da su lјudi gadovi i da će svi pokušati da je
iskoriste, praveći se da žele da joj pomognu. Prosto je osećao potrebu da je
provede kroz neprijatelјsku teritoriju, gde je vrebaju sve moguće opasnosti.
Pa to je prirodno, pravdao se pred sobom, mogla bi da mi bude kći!
Ostavio je sve poslove toga dana i odveo je na ručak u jedan veoma
poznat restoran, uživajući u svom malom, neodgovornom bekstvu.
– Kao da smo pobegli iz škole, zar ne? – kazao je, osećajući pod prstima
mlada, uzdrhtala leđa.
Trebalo bi napisati esej o gladnim prstima sredovečnih muškaraca, koji
potpuno nepotrebno pridržavaju leđa svojih mladih prijatelјica, da bi nešto
kasnije napali koleno. Naš heroj je bio izvanredno vešt vodič kroz jelovnik i
kartu vina. Došao je da sluša njene nevolјe, a ispostavilo se da je ispričao sve
o sebi. Slušala ga je pažlјivo. Oh, kako sredovečni muškarci vole da ih
slušaju!
Evo, dakle, jednog čoveka koji ima sve, i jedne devojke koja nema ništa.
Nije ni primetio da se već pri kraju predjela zalјubio u svoju gošću. Ona je
primetila da se malo nacvrcao. Možda bi mogao da popije kafu u njenoj
maloj studentskoj sobici? Može, ako njena drugarica nije tamo. Nije bila. Pre
no što je provrila voda, on je klјučao od lјubavi.
– Čekaj, a kafa? – rekla je devojka koja nije nosila grudnjak.
– Posle ...
– Posle čega?
– Posle ovoga...
Probudio se oko pola sedam uveče i u prvi mah nije znao gde se nalazi.
Nije mu odavno bilo toliko lepo da posle lјubavi potone u san, u ništa, da
potpuno izgubi predstavu o vremenu. Nije stigao ni da se tušira, a kamoli da
popuši obaveznu cigaretu. To je, dakle, to! Pomislio je da se na neki
volšeban način vratio u mladost, u svoju studentsku sobu. Samo su posteri
bili drugačiji.
 Sredovečni muškarac posmatra u sumraku mlado telo što leži pokraj
njega. Pogled mu lagano putuje niz slalom kičme, sve do vretenastih nogu
bez trunke sala. Prvi put u životu ne smetaju mu izgrizeni nokti nervozne
učenice. Savršena je dok spava poput deteta, ležeći potrbuške pokraj njega,
puna poverenja, mada ga je tek srela. Devojka se okreće u snu. Vidi njene
trepavice koje senči san. Nјene nozdrve podrhtavaju kao u mlade, skupocene
zveri. Vidi još i oznojeno pramenje iza uha. Dirlјiva je tako, bez ičega na sebi,
bez ičega u rukama, u životu, gde su lukavi i snažni zgrabili sve što je moglo
da se zgrabi. Živi u jednim jedinim farmerkama »levis« i u jednoj jeftinoj
indijskoj bluzi. Usta su mu gorka, od čežnje i cigareta.
– Hej, imaš li nešto slatko?
– Hoćeš li žvaku?
Devojka ga uči da napravi balon. Kada mu balon prsne, smešan je sa
gumenim padobranom preko usta.
Sredovečni muškarac vraća se kući sa svojom lepom tajnom. Posle
slatkog ćutanja i kratkih. maznih rečenica, čini mu se da više ne može da
izdrži razgovor o servisu za kola. Devojka mu postaje neophodna kao droga.
Kada nije sa njom, kao da uopšte ne živi. Nastavlјaju da se skrivaju.
Upoređuju svoje generacije. Ona mu otkriva da je pun lјubavi, a da to
uopšte nije znao... Prija joj, kaže, da se brine o njoj. Nije navikla da joj
pridržavaju stolicu, otvaraju vrata kola, pripalјuju cigaretu... Nјeni vršnjaci
se stide da budu pažlјivi.
– Opet! O, bože, kako uvek primetiš kad hoću da zapalim cigaretu?
Nije joj našao posao, ali joj je našao muža.
Tek kad dođe do razvoda, sredovečni muškarac saznaje s kim je živeo sve
ove godine. Nјegova rođena žena, od koje je očekivao ne razumevanje, ali
makar evropsko ponašanje, pretvara se preko noći u advokata, sudiju,
dželata i privatnog detektiva. Pronalazi njegovu devojku i vodi je na kafu.
Govori joj da je njen muž star, bolestan, neodgovoran i da će propasti ako je
napusti. Ona ga je, kaže, stvorila. Nјegova žena razume njegovu devojku; ali
to je za nju samo prolazna avantura! Pa on je, kaže, dvostruko stariji od vas!
— Za ime boga, kažite bar nešto!
Devojka žvaće gumu. Iz njenih lepih, ružičastih usana širi se balon, koji
prsne sa praskom.
Žena sredovečnog muškarca sada kreće u krstaški pohod. Spala je
dugogodišnja šminka — sada se gledaju oči u oči, u otvorenoj borbi za sve, za
svaki komad nameštaja, za svako dete, za svaki kvadratni metar stana.
— Ona hoće da me uništi! — žali se sredovečni muškarac svojoj devojci.
— Šta da radim?
Devojka leži i žvaće gumu
— Za ime boga, kaži bar nešto!
Iz njenih lepih, ružičastih usana širi se balon, koji prsne sa praskom.
Sredovečni muškarac izlazi iz svog sređenog doma, samo sa jednim
koferom. To je, dakle, sve što je zaradio za četrdeset pet godina! Pošto je
nedelјu dana stanovao u hotelu, iznajmio je garsonjeru u novom naselјu. U
sobi nema ničega. Doručkuje mlaku koka-kolu, ruča viršle, večera sendvič
posle disko-kluba, gde pokušava da igra, ličeći pri tom na dresiranog
medveda.
Oni dosadni prijatelјi, koji mu sada pomalo nedostaju, svi su ga napustili.
Odvukle su ih njihove supruge da se ne bi zarazili lošim primerom njihovog
druga. Ponekad se dogodi da u prepunoj gradskoj kafani sedi sam sa svojom
devojkom, a da niko ne sme da mu priđe. Ceo grad stao je na stranu njegove
žene. Ne praštaju mu to što spava sa lepoticom, dok oni i dalјe moraju da
obavlјaju bračne dužnosti. Zavide mu i plaše ga se. Pokazuje devojci neka
draga mesta koja mu mnogo znače. Prolazi sa njom još jedanput nekim
tajnim stazama svoga života, čudeći se koliko to stvorenje ne zna ništa! On,
koji se užasavao robnih kuća u inostranstvu, sada je poslušni i strplјivi
vodič, prevodilac, finansijer.. Ona, siromašna devojka, pretvarala se u mladu
damu koja s lakoćom preskače vekove. Najgore mu je bilo one noći u
Veneciji kada ga je naterala da bosi trče po kiši. Prehladio se. Još gore, kada
mu je slupala kola — poslednju stvar koja mu je još preostala iz starog
života. Najgore — onog dana na plaži kada je otplivala sa nekim nepoznatim
muškarcem (navodno, trkali su se) i vratila se tek posle podne, sa čudnim
izrazom očiju.
— Opet! — reče s gađenjem jednog dana. — Zar uvek moraš da mi pališ
cigaretu? To me tako nervira!
Ipak, smršao je, prolepšao se. Dobro mu stoje mladalačke košulјe i
farmerke. Počeo je da boji kosu.
Ni njegova bivša žena ne izgleda loše. Kažu da ima nekoga. Ponekad se
viđaju da se dogovore oko otplate kredita. Nikome ne otkriva da mu leva
ruka pokatkad trne i da često izgubi dah.
Jednog jutra, sredovečni begunac se ponovo budi u svojoj staroj bračnoj
postelјi. Doručak je na stolu. Na uobičajenom mestu leže rastvorene novine.
Seda kosa uveliko probija kroz tamnu boju. Opet se ugojio i nosi svoja stara
odela. Niko ne spominje onu devojku koja je otišla ko zna kud? Svi to
smatraju napadom ludila, koji može svakome da se dogodi.
 Ponovo odlazi na rođendane, na uglјenisani roštilј; petkom na preferans.
Oni koji dobiju partiju, stavlјaju zarađeni novac u zajedničku kutiju od stare
bombonjere. Kada se kutija napuni, odlaze na večeru u hotel »Jugoslaviju«,
gde se pričaju stare šale i prepričavaju smešni događaji sa letovanja.
Sredovečna žena se već odavno pretvorila u sredovečnu bolničarku, a
sredovečni muškarac više ne trči bos po kiši. Ostario je preko noći. Sve češće
zaspi u fotelјi dok gleda dnevnik.
Niko ne spominje devojku, a ona je stalno tu, u balonu od žvakaće gume
na nečijim ružičastim usnama, u farmerkama koje se penju u autobus broj
53 — u svakoj flaši koka-kole, u dimu koji izleti iz grlića kada se koka-kola
otvori...
Već odavno je prestao da puši, ali još nosi zlatni »danhilov« upalјač
kojim svima pali cigarete.
Ponekad, kad zazvoni telefon, sredovečni muškarac podiže slušalicu, ali
se niko ne javlјa. Neko ćuti s druge strane žice.
Ćuti, ćuti, a onda se veza prekine.
 GLUMICA

– Sledeći!
Ušla je u sumornu učionicu koja je zaudarala na neuspeh što su ga
pretrpeli oni pre nje, gledajući pravo u oči komisiji za prijemni — petorici
već izmoždenih profesora. Oni su tog trenutka držali u rukama klјučeve
pozorišne umetnosti, slave i bogatstva.
– Jeste li već igrali negde?
– Nisam.
– Koliko imate godina?
– Dvadeset i sedam...
Znala je i sama da je prestara za prvu godinu studija, a premlada da se
pomiri s ostalim stvarima. Stajala je tako na sredini učionice, posmatrajući
vrhove već dotrajalih mokasina, i osećala kako je sažalјivo gledaju. Nije
imala nikakvih šansi. Kroz prozor na prvom spratu Pozorišne akademije
videla je deo trotoara ispred izloga robne kuće i čoveka koji se šetkao paleći
ko zna koju cigaretu.
– Jeste li već nešto studirali?
– Zašto?
– Nisam imala uslova...
Jedan član komisije je kunjao, drugi je nešto zapisivao, treći zurio u
prazno; ostala dvojica su je gledala sa očiglednom dosadom. Već treći dan
kako ispred njihovog zastrtog stola defiluju talenti i obožavaoci. Prvog dana
još im je i bilo žao tih mladića i devojaka stiglih ko zna odakle, njihovog
glumačkog zanosa i ničim potvrđene lјubavi prema pozorištu, ali od jutros
su već duboko zaronili u otupelost. Na usnama osećaju posledice popušenih
cigareta, a u dnu stomaka talog kofeina. Uostalom, šta se tu može? Na ispit
se prijavilo preko trista kandidata, a glumačka klasa može da primi samo
sedamnaest novih studenata.
– Pa, šta ste nam lepo spremili? — pita umorno predsednik.
– Monolog Julije... — rekla je tiho gutajući knedlu.
– Je li neko udarao recke? — upita predsednik.
– Trideset i šesta Julija... — odgovara riđa kozja bradica. — Dvadeset i
jedna Ofelija! Petnaest poena prednosti za Julije!
– Molim? — upita mlada žena.
– Ništa, ništa … kaže predsednik. — Samo vi počnite! Izvolite...
... Ne kuni mi se. Ma koliko da se
Radujem Tebi, ne veseli me
Noćašnji ovaj dogovor: i odveć
Nagao je on, brz, nepromišlјen:
I odveć nalik munji koja zgasne
Pre no što rečeš: seva...
Prenuli su se iz popodnevnog dremeža.
O gle čuda! Pet olinjalih, ustajalih intelektualaca pretvoriše se pred ovom
ne više tako mladom ženom u pet Romea: suziše im se strukovi i iščeze
nekud kiselina u trbuhu i ova učionica plesnivih zidova, a neko slatko-gorko
očajanje od lepote ispuni im grlo suzama i srećom.
Mili moj, laku ti noć! Do našeg ponovnog
Susreta ovaj pupolј lјubavi
Razviće možda zreli leta dah
U divan cvet...
Svaka nova izgovorena reč pretvarala je ovu skromnu, minut ranije
utučenu mladu ženu u jeftinoj halјini u bestelesni prizor savršene sreće,
senčila joj sanjivošću mačkaste zenice, činila kosu teškom poput zlatnog
slapa, pretvarala je u znak za davno izgublјenu, pa nanovo pronađenu lјubav
iz prelaznih dana mladosti, pa im se blaziranost topila kap po kap, a strah da
će ovaj čudesni monolog uskoro prestati ispunjavao ih neizrecivom tugom.
O laku, laku noć!
Nek mir i spokoj steku se u tebi
Onakvi kakve nosim ja u sebi...
Iza poslednje reči ostade tišina u kojoj je još dugo brujao njen zlatni glas.
A onda pet iskusnih pozorišnih intelektualaca koji su gledali najpoznatije
Julije na svetu, pet uvaženih profesora koji su zevali na najčuvenijim
Šekspirovim predstavama u Stratfordu, podigoše ruke i nešto čudno, nešto
potpuno neobjašnjivo naredi njihovim dlanovima da tapšu.
– Bravo! — uzviknu predsednik. — Vi ste rođena glumica! Zaista,
izuzetno...
– Znate, ovako šta se ovde retko dešava... — objasni kozja bradica.
– Jesam li primlјena? — upita mlada žena.
– Da li ste primlјeni? — reče predsednik pružajući joj ruke.
– Mogu li da dobijem potvrdu da sam primlјena?
 – Potvrdu? Šta će vam potvrda? Već sutra ćete se upisati i dobiti indeks!
– Ja bih ipak više volela potvrdu... — bila je uporna. Naravno, ako je
moguće...
Napisali su joj potvrdu.
– Recite — upita predsednik — šta će vam, kog đavola, to parče hartije?
– Znate — kazala je na izlazu iz učionice. – Ja. u stvari, uopšte ne želim
da postanem glumica!
Pogledali su je zapanjeno.
– Imam dve kćeri i muža i ... pa dobro, recimo, srećan brak! Uopšte
nisam ambiciozna,
znate. I ne bih volela da zauzimam mesto nekom mlađem.
– Ali šta će vam, onda potvrda? — promuca kozja bradica.
– Vidite, mada je to srećan brak, ponekad dolazi do svađa. To je
normalno u svakom braku, je l' da? I onda... Pa, ja često, znate izgubim živce
i počnem da vičem da bih postala glumica ili nešto slično! I onda moj muž
počinje da se smeje kao lud: »Ti da postaneš glumica? Ti? Ma nemoj, molim
te!« E, pa, sada najzad imam potvrdu da bih mogla! I pokazaću mu je u
takvim prilikama, da znate da hoću!
– Šteta, velika šteta... — kazao je predsednik. — Ali, ako se predomislite...
– Neću se predomisliti — reče izlazeći.
– Gde si toliko dugo? — upita je čovek ispred robne kuće.
– Lekar je imao dva pacijenta pre mene — kazala je. Rekao je da ćemo
dobiti bebu… — nasmešila se na onaj svoj sanjivi način.
 INKOGNITO

Žan Žik i ne primeti kako mu u Parizu prohuja osamnaest godina otkako

nije bio u domovini. Roditelјi u jednom zabitom južnom selu behu mu već
odavno pomrli, a zavičaj izbledeo kao metafora. Usijani kamen pod
stopalima, zujanje muva, dosada i prašnjavi oblak usred koga tutnji stado
ovaca — to je bilo sve čega se mutno sećao. U Beogradu, gde je započeo da
studira kostimografiju (izbačen sa Akademije posle prve godine), ionako nije
imao nikoga. Gde mu je, u stvari, bila kuća? Kome je pripadao? Izgubio je
čak i svoje prezime, pošto su Francuzi teško izgovarali Janjić. Janjich! Od
Jan-jich, postao je tako Žan Žik. Bien! Setio bi se svoga porekla s vremena
na vreme, kada bi u »Espresu« ili »Pari maču« čitao članke o sebi.
»Genijalni Balkanac oblači Francuskinje!« Ili: »Kako je mali krojač postao
modni car!«
Sve je počelo tako što 1959. Žan Žik opet nije imao gde da stanuje. Kad
čovek nema stana u Beogradu ili Parizu, mislio je, onda je mnogo bolјe da ga
nema u Parizu.
Otputovao je bez prtlјaga. Nјegov kofer sa svim što je posedovao na svetu
ostao je zaplenjen kod stanodavca u Generala Ždanova 52. Istina, košulјe su
se već sigurno ubuđale, a knjige — bile su uglavnom pozajmlјene; kome je
do knjiga? Ali, opet! Bilo je tamo nekoliko dragih fotografija, koje više
nikada neće moći da budu snimlјene. Nјegova slika sa šestim tri razredom,
gde svi dečaci gledaju prema fotografu, u školskom dvorištu — samo on pilјi
u nebo, praveći se orginalan. Fotografija izvesne Vane, neka njena pisma.
Nije važno. Kofer je ostao zaplenjen zbog neplaćene stanarine.
Uopšte, pre odlaska u Pariz Žan Žik je bio mnogima dužan. Ali više nego
bilo kome, on je dugovao Beogradu, bez koga ne bi postao ono što jeste:
čovek čijeg se imena već pribojavaju Karden i Kurež. U tom gradu njemu su
se dogodile najvažnije stvari, upravo one zbog kojih naoko povučen, tih
mladić i odluči da se sveti i postigne nešto u životu. U Beogradu je, naime,
nacrtao svoje prve kostime za »San letnje noći«, koji su mu u Narodnom
pozorištu glatko odbijeni kao potpuno neupotreblјivi. U tom gradu je
godinama sa zavišću gledao mladiće i devojke kako šetaju nedelјom pre
podne po Terazijama, čeznući da i sam jedanput bude elegantan. Stvorio je
dvesta smelih nacrta za neku imaginarnu prolećnu kolekciju, kojoj su se od
srca smejali u svakoj fabrici konfekcije gde bi ponudio svoje usluge. Ti isti
lјudi, deset godina kasnije, plaćali su skupo Francuzima da ih smeju
kopirati, ili su ih, jednostavno, krali, menjajući samo po koji nevažan detalј.
U Beogradu mu je Vana kazala jednom zauvek neopozivo ne i udala se preko
noći za prvog koji joj je ponudio brak.
Rečju, Beograd mu je dao sve što može da posluži kao pogonsko gorivo
za let izvan orbite kroz slobodni prostor u svet. Taj grad mu je otvoreno
stavio do znanja da nikome nije potreban; poklonio mu je energiju očajnika
koji više nema šta da izgubi. Umetnike ne uništava beda; pre bi se moglo
reći da je za njih smrtonosna udobnost. Zar bi doterao dovde dokle je stigao
da mu je u Beogradu išlo kako treba? Gde su danas oni elegantni momci sa
Terazija? Sigurno su već odavno ugojeni i pomireni sa prosečnošću. A Žan
Žik, još vitak — sama kost i koža impregnirana dimom večitog »goluaza« u
zubima — vlasnik je trećeg modnog studija po veličini u Parizu. Stvorio ga je
sam, bez ičije pomoći, radeći noćima i godinama, najpre kao mali, nepoznati
krojač u Diorovoj radionici, a kasnije kao asistent Iv Sen Lorana. Danas Žan
Žik odlučuje šta će sutra nositi Pariz, a prekosutra i čitav svet! Stvarno si
zaslužio svoj odmor, Žan Žik!
Dok je boing 707 Er Fransa kružio nad Beogradom, čekajući dozvolu za
sletanje, Žan Žik je kroz prozor gledao riđa proletnja prostranstva; razlivenu
Savu i Dunav, vrhove drveća što su virili iz vode iznad potoplјenih ada...
Kako uzbudlјiv predeo! U jednom trenutku srce mu snažnije zakuca kad
ugleda iskošenu Kalemegdansku tvrđavu. Evo Beograda! Tu, iznad ušća,
pobijen je prvi slovenski kolac i prikuplјeno razbacano kamenje rimskog
utvrđenja. Singidunum. Sin-gi-du-num. Sing. In. Dum. Dum. Dum. Otkada
ne sanjam na maternjem jeziku?
— Na šta to ličiš? — pita carinik Žan Žika, upoređujući ga sa znatno
mlađom fotografijom u pasošu.
— Kako to mislite? — bile su posle toliko godina njegove prve reči na
srpskom.
Odeven je u svoje legendarne, poslovično izbledele pantalone od
rebrastog somota i američku vojnu vetrovku iz Vijetnama, čiji je levi rukav
izbušen mecima. Dobio ju je na poklon od kolege, američkog kreatora,
Džona Fijendake iz Bostona. Proseda kosa pada mu valovito na ramena.
Mada je sam stvarao, prezirao je modu i da se lepo oblači. Tako je uspeo da
liči na ostarelog hipika — neku vrstu modnog proroka. Godinama je brižlјivo
negovao smišlјenu pohabanost iz dekorativnih razloga. Zar se ovde, u
Beogradu, lјudi još cene po glupim »teget« odelima i kravatama? Bože, na to
je potpuno zaboravio!
—Dođi ovamo! naredi mu carinik, gromada od čoveka.
—Dođi da te malo pretresem . . .Takvi kao ti sigurno nose drogu!
Šta mi je sve ovo trebalo, misli Žan Žik, dok ga carinik odvodi u neku
sobu mutnih, staklenih zidova. Nisam smeo da se prepuštam nostalgiji!
Uleteh u klopku! Ko li je samo napisao onu priču »domovino, ti si kao
zdravlјe«? Baš bih voleo da mu kažem reč-dve!
—Svuci vindjaku! — naređuje carinik.
Svukao je vetrovku i tada ga krupni čovek iznenada steže čeličnim
mišicama na svoja široka prsa. Osetio je na licu oštrinu njegove brade.
— I tako, ne poznaješ više Žiku? — viknu. — Pofrancuzio se, je li? A kad
si mi krao slaninu iz paketa u domu »14. decembar«, to ništa, a? A što te
Žika lečio od upale pluća, to si zaboravio? I sad se ne sećaš starog Žila!
Pili su viski u carinskoj sobi.
— Pa, vidim, brate, da ti tamo nije išlo bogzna kako... razgledao ga je stari
drugar sa zaštitničkom nežnoću. — Imaš pravo što se vraćaš! Naći će tebi
Žika neki poslić...
Dobro. Nije ni očekivao da će već carinici na aerodromu znati za njegovu
francusku slavu, ali zar ovde ipak nisu čuli da je odevao prvu damu
Francuske u Jelisejskoj palati i da je Veruška sekla vene kada ju je napustio?
— Dobro, reci ti Žiki čime se tamo, u stvari, baviš? – pita ga stari drug i
sipa novu turu pića.
— Nas dvojica — kaže Žan Žik — bavimo se istim poslom. Razlika je u
tome što ti lјude svlačiš, a ja ih oblačim... Imaš li, možda, kćer?
— Studentkinja! — kaže ponosno Žika — i vadi fotografiju iz novčanika.
— Osamnaesta joj...
Žan Žik otvara mali kofer i vadi svoj poslednji model nestvarno lake
halјine od čiste lјubičaste svile, koju je poneo ni sam ne znajući za koga. Ta
stvar apsolutno nema cene!
— Odnesi joj ovo... — poklanja halјinu cariniku, kome svila poteče u
slapu niz krupne šake. — Ona će ti reći čim se bavim!
Vratio se kao pobednik u grad u kome je pretrpeo svoje najveće poraze.
Puni džepovi šušketavih novčanica štitili su ga od surovosti sveta. Na kraju,
imao je i francuski pasoš, koji nije pokazivao. Dvojno državlјanstvo, za svaki
slučaj. Bio je oprezan.
Odvezao se taksijem do grada. Ljudi su se promenili, ali ravnica kroz
koju se vozio ostala je ista, nepromenjena. Isti odnos neba i poorane,
podatno rastresite, masne crnice, koja se puši očekujući da je prekrije noć.
Nјegova zemlјa. Zemlјa. Zemlјa. Zemlјa gde te čak i carinici lјube i plaćaju ti
piće.
Odlučio je da ostane u »Mažestiku«. Zapamtio je taj hotel kao svetilište
luksuza, u koje nije smeo ni da zakorači u svoje vreme. Pa i večeras, sa
četrdeset i dve godine i svom slavom na plećima, osećao je nešto slično
tremi dok je ulazio preko iskrzanog lauf-tepiha u recepciju. Portir ga je samo
letimično pogledao i nastavio da ispunjava ukrštene reči. Promrlјa da nema
ni apartmana ni soba. Nije imao sreće! Ali soba nije bilo ni u »Moskvi«, niti
u »Metropolu«. Čak je i predsednički apartman u hotelu »Jugoslavija« bio
zauzet! Objasnili su mu da se u gradu upravo održava veliki Sajam
automobila i da su svi hoteli rezervisani unapred već mesecima. Žao im je!
Nigde ni jednog jedinog slobodnog ležaja!
Oseti potrebu da se smeje kao lud, baš kao na kraju filma »Blago Sijera
Madre«, kad vetar razgoni na sve strane krvavo stečeni zlatni prah iz
pocepanih vreća, ali, umesto smeha, obuze ga nelagodnost — u stvari,
pritajena panika učini da mu kolena postanu meka i klecava. Ništa mu,
dakle, nije vredelo što se u Beograd vratio kao pobednik sa harmonikom
kreditnih kartica koje su mu otvarale sva vrata — posle osamnaest godina
(savršenog li apsurda!) bio je ponovo na početku — na ulici! Potpuno
neverovatno! Računao je sa svim mogućim lukavstvima, pretvaranjem,
zlobom svojih bivših kolega što ga vide uspelog; računao je sa zavišću, tako
prirodnom kad se čovek vrati sa teško stečenim evropskim imenom, ali
Beograd, izgleda, izabere uvek najnepredvidlјiviji način da nas povredi. Ko je
mogao i da sanja da neće imati gde da prespava svoju prvu noć? To nije
mogao da smisli ni u strašnim noćnim morama, dok se u bunilu prevrtao
bez sna, doživlјavajući po ko zna koji put onu strašnu januarsku noć 1956.
kad je prijatelј kod koga je neko vreme stanovao zaboravio da mu ostavi
klјuč od kapije, pa je do zore skakutao po snegu i obilazio usnulu Kalenića
pijacu, zavideći smrtno svima što su, umotani u toplu ćebad, spavali, ne
znajući za njegovu muku.
Beograd se, dakle, mora uvek osvajati iz početka.
Znao je samo jedno: ni po koju cenu ne sme tražiti prenoćište kod onih
malobrojnih preostalih prijatelјa! Potpisao bi tako neopoziv dokument o
svom neuspehu. To bi se brzo pročulo po varoši i osamnaest godina bi bilo
uzalud protraćeno. To, nikako, ne!
Spustio se do železničke stanice. Na ulazu u staničnu zgradu presrete ga
nekoliko žena. Videći ga neodlučnog, kako stoji sa koferom u ruci, nudile su
mu grakćući prenoćište. Jedan trenutak se odlučivao da li da prihvati ili ne,
ali pogled na ta podbula lica profesionalnih podvodačica, njihove bradavice
iz kojih su rasle dlake, dvosmisleni način na koji su baratale rečima, pitajući
ga želi li »pun« ili »prazan« krevet, kao da ga je opet vraćao u vlast svih onih
već odavno u pamćenju potisnutih ženturača ucenjivačica, njegovih bivših
stanodavki i gazdarica. Isti oni pokreti, ista neskrivena drskost podzemlјa;
iste kućne halјine neodređene boje, izbledelog dezena, umašćene i prožete
večitim kuhinjskim vonjem neopranog posuđa u umivaoniku... Sve to
hvatalo ga je lјigavo mlakim pipcima i vuklo nekuda duboko, u tamu
sporednih sokaka, niz stepeništa za poslugu oronulih gospodarskih zdanja —
sada mržnjom izdelјenim zajedničkim stanovima — tamo, u loše osvetlјene
jazbine i brloge iz kojih nema bekstva ni povratka. Oseti ponovo zadah bede
i kvarnih zuba i shvati da je na smrt umoran od bežanja; sa četrdeset i dve
godine ne bi više imao snage da sve to još jedanput prođe i izdrži. Bio bi lako
pobeđen i zadavlјen. Blagostanje u kome je živeo poslednjih godina
razmekšalo ga je i učinilo neotpornim na siromaštvo.
Odgurnuo je žene i kroz metež njihovih mlitavih tela, praćen psovkama i
bestidnim cerekanjem, odjurio do stanične garderobe da ostavi kofer.
Garderoberi su ga sumnjičavo gledali, kao da im ostavlјa tempiranu paklenu
mašinu. Pred njim se pružala besana noć. I on joj se prepusti.
Baš kao nekada, dok je lutao ulicama bez drugog cilјa sem da utuca
vreme, Žan Žika noge same odvedoše do slikarske Kasine. Srce mu je lupalo
kao ludo kad u mračnoj ulici ugleda njeno bledonarandžasto svetlo; nekada
je svake noći svraćao da se tu nađe sa društvom. U to vreme imao je kod šefa
sale neograničen kredit.
Ništa se nije promenilo. Prože ga teški miris zaprške, koji je navirao iz
kuhinje u talasima kad god bi neko od kelnera gurnuo nogom vrata. Sve je
bilo na svom mestu, čak je i šef sale u pohabanom crnom odelu zapisivao
kao nekad narudžbe na pultu pokraj zvoncave kase. Bio je, najzad, među
svojima!
— Hej! — obradova mu se Žan Žik i krenu u susret — Sve si mlađi i
mlađi!
Pružio je šefu teatralno ruku, ali ovaj ga je gledao bez ikakvog izraza, kao
da ga vidi prvi put u životu. Žan Žikova ispružena ruka ostade, pred svima, u
vazduhu...
—Zar me se ne sećaš? — upita malo zbunjen. — To sam … ja …
—Poznajem te — reče šef. — To si ti. Znam. Žan Žik. Čitali smo o tebi...
 — Je l' se ti nešto lјutiš? – upita Žan Žik, spustivši neprihvaćenu ruku.
Kasina se utiša. Ovde se ne dešava svaki dan bogzna šta zanimlјivo i
jedan ovakav susret nije mogao da prođe nezapaženo. Žan Žik je odmotavao
unatrag uspomene u glavi.
—Ah, da!—seti se.—Ostao sam ti sigurno nešto dužan?
—Tačno! — potvrdi šef i dalјe bez izraza. — Ostao si nešto dužan.
— Slušaj, nisam znao da ću se ovoliko zadržati? Osamnaest godina... Ej,
nije šala! Pogledaj, obojica smo osedeli!
Šef ga je i dalјe gledao bez reči, kao kroz mrenu.
— Koliko sam dužan? — upita Žan Žik.
— Četrdeset hilјada... — odgovori. — Imam zapisano.
Žan Žik izvuče smotak zgužvanih novčanica. Izvukao ih je drhtavim
prstima, nasumice, onoliko koliko je zahvatila šaka u džepu padobranske
bluze. Posle toliko godina odsustvovanja nije se snalazio sa dinarima, tek
promenjenim na aerodromu, i to mu, odjedanput, bi čudno. Odbrojao je
četiri novčanice od po deset hilјada i pružio ih šefu, koji ne pomeri ruku da
ih primi.
— Uzmi... — reče.
— To više nisu iste pare!
— Koliko sad košta četrdeset hilјada? — upita Žan Žik.
— Otprilike osamdeset!
Pružio mu je sav novac koji je držao u ruci, oko sto pedeset hilјada.
— Je li sad dovolјno?
Jedna desetohilјadarka odleprša na patos i šef se sagnu da je dohvati.
Dok se saginjao, Žan Žik primeti da je ostario; izgubio je nekadašnju gipkost
i taj pokret ga je, očigledno, koštao napora.
— Sada je u redu... — reče ispravlјajući se, crven u licu zbog krvi koja mu
je udarila u glavu. — Sada je u redu! Hoćeš nešto da popiješ?
— Neću... — reče Žan Žik — Oprosti, neću. Moram da idem.
Izišao je pognute glave iz Kasine, gde više nikoga nije poznavao.
Nogu pred nogu, odšetao je polako do Kalemegdana. Koračajući tamnim
stazama i gubeći se u njihovom lavirintu, ni sam ne zna kako, iznenada izbi
na bedeme tvrđave što su se strmo obrušavali u šipražje i noć. Iznenada, iza
oblaka izroni pun mesec, pa dve reke mutno blesnuše poput sečiva
ukrštenih sablјi koje je neko zavitlao u tamu.
Taj beskrajni prostor okupan mesečinom, što se pružao s onu stranu
ušća, obuhvati ga svojom šumnom širinom. Leti, sećao se, to je nepregledno
more travulјine i ritova u izmaglici. Osluškivao je avetinjsko kreštanje
barskih ptica, tražeći na francuskom potrebnu reč za ševar. Seti se i jedne
noći na zavejanom Kalemegdanu, gde se očajnički opraštao i lјubio s Vanom,
oslonjen leđima na zid Rimskog bunara. Ta noć se prvih godina Žan Žikovog
dobrovolјnog izgnanstva pojavlјivala uokvirena ledenim kristalima
nostalgije. Nјegovi dlanovi na toplim devojčinim butinama, a okolo bela
pustoš... Kada mu je bilo hladno, tamo na levoj obali Sene, otvarao je po ko
zna koji put Vanin kaput od sive dlake, podizao joj nežno suknju i zavlačio se
duboko u nežno svilasti azil, grejući dlanove na njenim toplim bedrima, dok
im se dah ledio, a negde duboko u lagumima klokotala podzemna
kalemegdanska voda, ispirajući kosti ratnika. Gde li je sad ona? Istrulela
uspomena. baš kao i njegov stari prazni kofer, izbačen na kišu u dvorište
Generala Ždanova 52?
Dva puta su ga legitimisali te noći.
Sklupčan uz kapiju Tvrđave dočekao je promrzao jutro, uzeo taksi,
pokupio kofer na stanici i odvezao se na aerodrom.
Dok je boing pravio viraž nad Beogradom, tražio je iznad ušća reka,
negde u vremenu, dve sićušne tačke koje su se, nekada davno, zauvek
opraštale, a koje je sada gledao iz vizure boga, oblaka, ptice, kao nečiji
potpuno tuđi život. Spavao je zavezan za sedište prve klase i ne primetivši da
su ga stjuardese Er Fransa pažlјivo pokrile pledom.
 1960.

Svaki kondukter na trolejbuskoj liniji broj jedanaest pomalo je filozof. To

i nije čudo kad se zna da ovi trolejbusi povezuju dva tako različita dela grada,
noseći na svojim blatobranima zemlјu dalekih periferijskih bašti. Za svega
dvadesetak minuta oni prođu pored bleštavih izloga centra, pokraj kao noć
mekog i crnog somota na kome svetluca zlato ugledaju kristalne kule
složene od skupocenih pića, prolete zatim kroz tužno sivilo sporednih ulica,
da bi se na kraju zagnjurili u dimove periferije, pseći lavež i zvuk limarskih
čekića.
Kondukterski pripravnik Luka Ristin se ni najmanje ne začudi kad ga
odrediše da radi preko novogodišnje noći. Znao je dobro da ga svako
opiranje ili neposlušnost mogu lako vratiti tamo odakle je stigao u grad.
Ništa nije smeo da rizikuje posle napornih meseci borbe za teško stečeni
posao i mesto u krevetu sa još jednim kondukterom. Počeo je i da se bogati;
nabavio je plavo odelo za svečane prilike, tranzistor marke »Sony« i dve bele
košulјe koje ne treba peglati posle pranja. Već krajem novembra počela je
pritajena borba za tu dugo očekivanu noć. Lukaviji kondukteri su najavlјivali
putovanja, drugi su se izvlačili bolešću, dok su ostali jednostavno obećavali
da će dati otkaz ili podneti tužbu ako ih te noći opet odrede na posao,
nabrajajući sve godine u kojima ih je zapala ta nezahvalna dužnost.
Luka Ristin zapravo i nije znao šta bi učinio sa novogodišnjom noći. On
nije imao gde da ode, jer ga niko nije ni pozivao, a za skupe kafanske dočeke
nije imao novca. Pitao se šta lјudi nalaze u običnom smenjivanju dve godine
—jedne koja je bila prilično gadna i druge koja nije obećavala ništa dobro.
Ovaj mršavi mladić pripadao je onoj vrsti lјudi koji počinju karijeru u
uniformi čistača ili konduktera, a završavaju kao kućevlasnici u Rakovici.
Posedovao je, naime, osobine rasnih mladih došlјaka; gutajući često uvrede,
oni umeju da iz velikih nevolјa izvuku korist za svoje napredovanje u životu.
Kada mu saopštiše raspored, on samo reče »razumem!« primetivši kako
zadovolјstvo obli strogo lice dispečara.
Kondukterski pripravnik na probnom radu Luka Ristin imao je devojku
do koje mu je bilo veoma stalo, gotovo isto toliko kao i do tranzistora
»Sony«. Odluči zbog toga da je povede na posao. To nije bio prvi put da ga
ona prati. U kišna vremena lјubavnici nisu imali gde da se sklone pa su se
vozili, srećni što sede jedno do drugog. Devojka bi ga ćutke gledala, dok je
izvikivao: »Sredina, pođimo napred!« brojeći vešto novac svojim dugim
prstima.
U onim retkim časovima kada se pred krajnjim stanicama trolejbus naglo
izprazni, mogli su i da razgovaraju, pa čak i da zapale cigarete. Šofer,
naravno, nije znao za tajanstvenu putnicu jer je neprestano bio okrenut
leđima, a kad bi slučajno naišao revizor, Luka bi krišom dodao devojci kartu
iz bloka, jer nije bilo nikakvog smisla da ona plaća vožnju sa svojim
momkom. Uostalom, zar žene frizera plaćaju doterivanje kose, zar žene
hotelijera uplaćuju pansion u hotelima svojih muževa i, na kraju, zar žene
diplomata ikad plate sve one jadne srne koje pobiju u lovu?
Tako je trolejbus predstavlјao za njih neku vrstu svečanog izlaska —
pravo pozorište! Na sceni su se neprestano smenjivale različite ličnosti, grad
kroz koji su prolazili trudio se da menja scenografiju, a često bi se događale i
prave drame... Pred njihovim očima su se zalјublјivali, upoznavali, krali. Naj
češće su slušali svađe. One bi buknule gotovo bez ikakvog razloga, zbog
sitnice. Ljudima bi dojadila neudobna vožnja u mračno jutro kad ih trolejbus
odvozi na posao, pa bi bes provalio branu zbog jedne jedine reči ili samo
nekog pokreta. Bilo je dovolјno da nekome stanu na očišćene cipele pa da se
čitav trolejbus zapeni od gneva! »Zašto se gospodin ne vozi automobilom?«
vrisnula bi obično kakva histerična žena i to bi bio znak za početak
obračuna. Sa svoga izdignutog mesta Luka Ristin je posmatrao taj uzavreli
lonac na točkovima čudeći se neprestano zbog čega se ovi lјudi grizu kada su
prisilјeni na zajednički život od dvadesetak minuta? Bacio bi pogled na
automobile što su ih prestizali i nikada nije primetio da se u njima lјudi
prepiru — sedeli su mirno gledajući ispred sebe. Kao da im je pomalo bilo
dosadno.
Jednog jutra na drveću duž trotoara sazreše čudni plodovi — buketi
raznobojnih sijalica. Na trgovima se pojaviše džinovske jelke. Čak i
najbednije kafanice po Pašinom brdu počeše da kriju svoju sirotinju,
umotavajući se u obojene trake i dečije balone.
Što se svečani dan primicao, lјudi u trolejbusu su se učtivije ophodili
jedni prema drugima. Nije više bilo svađa, a sve je više sitniša ostajalo u
Lukinom džepu, jer su nacvrcani putnici odmahivali rukom, dobacujuć
»Zadrži to za jednu vruću, momče!« Neki od njih, koje je pamtio po tome
što su obično dugo prevrtali džepove tražeći novac za kartu, vraćali su se
sada kućama kao bogataši, sa rukama prepunim paketa u šušketavoj hartiji.
Luki Ristinu nije bilo jasno šta se to tako veliko očekuje poslednje noći
decembra? Mada je osećao da je izvan te lude gradske igre. zarazna
razdraganost prođe poput kijavice sa putnika na njega, pa on pomisli da su
lјudi u stvari bolјi nego što izgledaju preko godine.
Poslednjeg dana decembra, oko pet sati posle podne, trolejbus se sasvim
očisti. Sem nekog pijanca koji je kunjao na sedištu za ratne vojne invalide, u
njemu ostadoše samo Luka Ristin i šofer. Ulice opusteše, a svečana tišina
spusti se poput prazničkog stolnjaka na liniju jedanaest. Obuze ga čudno
uzbuđenje dok je kao začaran kružio između Kalemegdana i poslednje
stanice na Pašinom brdu. Zastide se što je toliko proračunat da misli samo
na karijeru, dok su se svi drugi trudili da ulepšaju jedni drugima noć koja
stiže.
Dva sata kasnije u trolejbus uguraše olupani kontrabas. Za njim nagrnu
čitava ciganska kapela, sa ženama i decom koja su vrištala otimajući jedno
drugom kape od hartije. Orkestar raštimovano zagrme »Hoćemo li u Šabac
na vašar?« a na usputnim stanicama nahrupiše stanovnici gornjih četvrti u
crnim umašćenim odelima. Mirisali su na kolonjsku vodu i kuvano vino.
Čitava ta bujica strese sa sebe nemaštinu, kao što pas stresa vodu, pa se sjuri
u centar podvriskujući i pucajući petardama.
Na stanici »London«, Lukina devojka ispraćala je trolejbuse iskajući da
naiđe onaj pravi, njen. Najzad, ona se pope i zauze svoje uobičajeno mesto
pokraj konduktera. Preko crne halјine obrublјene lјupkom belom čipkom
ogrnula je zimski kaput. Luka oseti da je zaista voli, ispuni ga ponos kad
spazi sve poglede što su joj dobacivali putnici. Ličilo je to na pokretnu
svadbu — uskoro su i on i devojka bili zasuti kišom konfeta, flaše su
dodavane od ruke do ruke, grmeli su tranzistori i praštali vatrometi. Putovali
su kroz najčarobniju od svih noći u godini. Kondukter zapazi i one retke
putnike, one najotmenije, koji samo jedanput godišnje ulaze u trolejbus,
odnegovani i elegantni, da izbliza posmatraju kako se veseli narod.
Niko nije ni primetio da su ušla dva revizora. Bili su u civilu da ih ne bi
prepoznali.
— Vašu kartu, molim? – reče revizor devojci pokraj konduktera. Više nije
bilo vremena da se išta učini. Stajao je između nje i Luke i on joj nije mogao
doturiti kartu.
—Pustite malu! — viknu neko. — Nova godina je!
—Gledaj svoja posla! — preseče ga revizor. — Platite kaznu, molim!
Ali ona nije imala novaca.
 — Onda ličnu kartu . . .
Ni lične karte!
— Ja ću platiti za nju... — promuca Luka, vadeći novac iz kondukterske
torbe.
Stakla revizorovih naočara opasno sevnuše:
— Zar društvenim novcem? — prosikta. — Za ovo ćeš odgovarati!
Komandna kućica kod Kalemegdana poče vrtoglavo da se udalјava iz
života Luke Ristina; svi oni meseci rada nisu vredeli više od novčanice
povučene iz opticaja.
Držeći je za mišicu, revizor izvede devojku na početnoj stanici
jedanaestice. Krug lјudi u uniformama zakloni je sasvim od Luke. Dok je,
boreći se sa sobom, pratio mali krajičak bele čipke okružen službenom
dugmadi kao kroz san, do njega dopre vika dispečera:
— Bogamu, šta je to sa jedanaesticom? Čekate li limun? Kreći... — i on
započe jedan od svojih neizbežnih krugova.
 PRAZNIK

Već na samom ulazu u kuću u kojoj je stanovala njegova kći, taksistu

Makija zapahnu miris nedelјnog ručka. Znao je, a da i ne zaviri u kuhinju,
red kojim će jela biti iznesena na sto; najpre goveđa supa sa rezancima koji
se zapliću oko kašike, neizbežna govedina u paradajz sosu, blјutavi krompir,
zelena salata i na kraju pita od jabuka.
Oseti neizrecivu vrednost slobode što je izbegao ta nedelјna mučenja —
ručkove koji su se godinama ponavlјali. Seti se one nemoguće tišine što se u
pola jedan spuštala nad uštirkani stolnjak, seti se zveckanja srebrnog
pribora za jelo, svega. Nikada nije uspeo da shvati zašto se ta porodica nije
smejala za vreme ručka.
»Zažmuri i izdrži tih petnaest minuta dok ne obuku Ljilјanu!« misli
Maki dok sedi u salonu. Pred njim se nalazi jedan od onih dvanaest dana u
godini koje je u kalendaru zaokružio crvenom bojom. Dan kada mu kći
pripada od deset pre podne do sedam naveče. Praznik!
— Niko ne tvrdi da vi nemate pravo jedanput mesečno na svoju kćer... —
sluša monotono glas svog bivšeg tasta, čovečulјka izgublјenog u plišanoj
dubini fotelјe — ali mi nećemo dozvoliti da je neprestano kvarite tom
gomilom igračaka! Ona ne sme postati blazirana već u svojoj petoj godini.
Ona se mora naučiti pravim vrednostima!
Maki se koncetriše i pazi na svaki pokret. Najmanja glupost i izgubiće
svoj dan. Učtivo klima glavom dok najskuplјa lutka u gradu, uvijena u
celofan, leži poput nemog prekora pokraj njegovih nogu.
Sivi čovečulјak zna dobro da drži Makija u pat poziciji:
— Mislim da vas ne moram upozoravati kako da se ponašate sa malom...
Prošlog meseca je pokvarila stomak jer ste joj kupili dva sladoleda, u
decembru ste izazvali tuču u luna-parku: ne, ne, molim vas, ja sam dobro
obavešten! Prošli put se prehladila jer ste je vodili na Savu...
— Ali na reci je... pokušava Maki da bezuspešno odbrani Adu, no sivi
čovečulјak ga prekida:
— Ne zanima me vaš pogled na tu stvar., mi već znamo kud su vas odvele
vaše ideje, i o tome smo razgovarali na sudu! Sve što želimo, ukoliko i dalјe
mislite da viđate malu...
Maki ga više i ne sluša. Zabavlјa se kružeći pogledom preko svog bivšeg
zatvora, ponovo vidi pedanteriju koja mu je išla na nerve, a zatim lice ispred
sebe — lice uvek lojalnog i ispravnog čoveka, jednog od onih što iz dubine
duše preziru svakoga ko se još smeje.
Iznenada u trpezariju utrčava Ljilјana i jednim okretom svoje nove
halјinice razgrće zavesu mržnje što deli dva zavađena čoveka:
—Jesam li lepa?
Obojica se osmehuju: veoma!
To ti je život, misli Maki! Zagrebite samo malo kožu nekog šimpanze i
ispod nje se istog časa pojavlјuje džentlmen! Ljilјanina mama ga, kao i
obično, ne primećuje dok na njenu glavu stavlјa kockasti šeširić.
— Neću kapu, neću kapu! — vrišti dete. — Ići ćemo tatinim autom. Tata
ima auto, znaš?
—Taksi, srce... — ispravlјa je nežno majka.
—Šta je to taksi?
—Automobil koji stoji pred železničkom stanicom...
Bitka je znači otpočela, pomisli Maki, pre nego što reče:
—To su automobili kojima se vozi samo otmen svet!
Ipak, oseća da je prva runda izgublјena i da mu ostaje još jedino
iscrplјujuća tuča na poene. Nije vredelo čak ni to što je pre dolaska po kćer
skinuo metalni nosač sa natpisom TAXI, ni to što je vindjaknom prekrio
taksimetar.
— Nadam se da znate kada ćete je vratiti kući? — ispraća ga ledeni glas na
vratima.
— Znam.
—Pa-pa, srce!
Sada je njegova! Čitavih devet sati koji predstavlјaju neokrnjeni komad
raja. I za tih devet časova, Maki mora ispraviti sve njihove glupe lekcije —
spasiti je da ne liči suviše na svoju majku. Najpre je treba naučiti da se
cereka, da bude srećna i da život ne prima kao popravni ispit iz kvadratnih
jednačina. Mora je naučiti da bude živa za samo devet sati! Devetočasovni
univerzitet za devojčicu od pet godina! Maki joj govori da je novac samo
glupa odštampana hartija i ništa više, da se može jesti i van onog nedelјnog
stola pritisnutog mučnom dosadom. Ubeđuje je da se voda sme piti i kad je
čovek oznojen, a da mu ništa posle ne bude.
Bivši taksi vozi tako preko polјa, kroz travu. Zaustavlјa se u krčmi
»Karavela«, gde ih očekuje rezervisan sto sa šumom slamki za limunadu.
Počinje druga životna lekcija.
Najpre piju limunade, zatim jedu šah-tortu, pa tek onda zelenu salatu.
Posle dolazi na red jagnjeće pečenje, na kraju supa, a onda Ljilјanin tata
uzima aperitiv. Sve je naopačke!
— Ali, kod mog dede se jede obrnuto? — čudi se Makijeva ćerka.
—Zar ovako nije lepše?
—Šalabe!
—Šta znači »šalabe«?
—Kad je neko šašav.
Odvoze se u Dečije pozorište. Maki sve vrema posmatra kćerine oči kako
u polutami sjaje od ushićenja. Pozorište — to je lekcija protiv televizije koja
zagluplјuje decu. Ljilјana stegnutih prstiju navija za Srećnog princa, koga
bulumenta protuva zatvara u bure i hoće da baci u more. Maki je stari
poznanik glumaca, jer ih često vozi na veresiju po gradu. Zato bez teškoća
pronalazi u pauzi put do malog bifea iza scene. Dočekuju ga kao zverku.
Potpuno zapanjena prizorom maskiranih junaka, Ljilјana sedi užasnuta na
kolenu vođe razbojnika. Maki je ponosan što je ona jedino dete iz sale koje
izbliza može videti svet iz snova. Ali, kada se vrate u gledalište da vide drugi
čin, suze se slivaju niz njeno lepo lice:
—Pa ti poznaješ samo ove zločeste! Princ te nije ni pogledao!
Tako Maki saznaje da je počinio kobnu grešku, jer je nije upoznao sa
kralјevićem. Pederčina matora, misli sa besom — u tim godinama izigrava
princa!
Ali ringišpil i strelište brzo brišu Ljilјanine suze. Vozili su se u malom
električnom automobilu, vešto izbegavajući sudare. »Jedna od retkih stvari
koje umem da radim bolјe od ostalih!«
Zajapurenu od sreće u pet po podne odveo je kćer na kesten-pire u kafe
hotela »Metropol«. »Ona je sve što imam!« Divila se veličini ogledala koja
prekrivaju zidove sale.
Najpre ja naišla njegova stara mušterija Beti Blam. Koliko mu je samo
puta nameštala noćne vožnje od trideset hilјada!
—Tvoja mala?
—Moja.
—Kako je samo slatka! Suzi, dođi da vidiš Makijevu ćerku — pravo luče!
»Naša simpatična Suzi odigrat će vam orijentalni ples sa velovima!« Suzi
trči svojim natečenim nogama u poslastičarnicu preko puta hotela i vraća se
sa ogromnom čokoladom. »Moja mala je na selu. Plaćam za nju pedeset
komada mesečno...« Krajičkom maramice Suzi briše levo oko. Uz ciktanje i
divlјenje oko stola se okuplјaju Dijana, Blez, Boni Đubre, Cilika i Nela —
kralјice noćnih programa. Plava satenska mašna viri sada okružena
obojenim frizurama, lošom šminkom, i podočnjacima. »Voliš li tatu? Reci
teti, kako se zoveš, srce? Šta ti lepo recituješ! Najbolјe na svetu, keve mi!«
Nela joj poklanja par minđuša od ćilibara — poklon nekog davno
zaboravlјenog grčkog trgovca stokom na veliko. Ljilјana je oduševlјena.
Cilika joj dozvolјava da po salveti crta kuću i cvet njenim skupocenim
krejonom za oči, zbog koga bi bila u stanju da ubije. Rozi joj manikira male,
ravno odrezane nokte. Maki naručuje treću turu pića za sve. Danas je
praznik!
I odjedanput, on vidi kako u četrnaest brušenih ogledala njihovom stolu
prilazi učetrnaestostručeni čovečulјak iz fotelјe. Nјegovo lice pobledelo od
mržnje i besa slaže se divno sa pogrebnim nedelјnim odelom.
—Ljilјana, idemo kući! — naređuje i pruža ruku.
—Ali zašto, vidi šta su mi tete dale zauvek! Smesta!
—Dovešću je u sedam... — izvlači se Maki mucajući.
—Nećete je dovesti ni u sedam niti ikada više! Ne želim da mala postane
drolјa!
Samo je to trebalo da kaže pa da se istog časa ispred Beti, čuvene Beti
Blam, stvori crvena krpa za bika! Čovečulјak prisustvuje tako jednom od
istorijskih napada besa, kome se složno pridružuje čopor kreštavih barskih
čaplјi — Dijane, Blez, Nele, Cilike i Boni-Đubre. Uzvicima koji paraju otmeni
mir sale sa ogledalima, one opkolјavaju čovečulјka:
— Matori keša! Dođi da ti uzmem meru! Laponijo smrdlјiva! I mi smo
majke, životinjo izlapela! Gulikožo! Smradu malograđanski...
U vici i praskanju stakla, Maki grabi devojčicu u naručje i trči kroz beli
kelnerski zid niz stepenice, pa u svoj taksi, a onda najluđom brzinom kroz
zatvorene semafore, za dlaku ispred smrti, svom veštinom profesionalnog
vozača sve dalјe i dalјe, pa sasvim daleko. Na svojoj ruci oseća kćerkine prste
koji još mirišu na lak gospođe Helene Rubinštajn. »To je sve što imam!«
Dalјe od večnog rata koji se od postanka sveta vodi između časnih građana i
kurvi, što dalјe od goveđih rezanaca od kojih se prave najbolјe omče za
vešala! Ali, na kraju puta, tamo izvan grada, njegov taksimetar se sam od
sebe uklјučuje i počinje da otkucava po tarifi »1«, i dok okreće na potpuno
praznom drumu, zna da će, ma koliko daleko pobegao, jednoga dana ipak
biti vraćen nevidlјivim rezancima, a onda solidno udavlјen u paradajz sosu.
 ŠETAČ

Kada je Joakim Marić penzionisan po potrebama službe, dobio je na

rastanku žutu tašnu od svinjske kože, upalјač »ronson« i seriju od tri
uzastopna srčana udara. Od tašne se nije odvajao. Sa upalјačem nije znao šta
da radi — bio je, naime, nepušač!
— Groblјa su puna nezamenlјivih ličnocti... — kazao je specijalista za srce
kojeg je posetio.
Ne otkrivši ni ženi ni kćeri da je penzionisan, nastavio je da svakoga jutra
tačno u pola devet, kao da se nije ništa dogodilo, odlazi na posao. Vraćao se
posle tri. Ručao, čitao novine, odmarao se na starom divanu u trpezariji.
Nikada niko nije saznao kuda je Joakim Marić odlazio i šta je radio za to
vreme. Jedno je bilo tačno: pre podne se klonio svoje rođene kuće kao kuge.
Znao je dobro da je zauvek izgublјen ostane li u njoj. I ne hoteći, žena će ga
pretvoriti u kućnu pomoćnicu. Jer, žena je žena, kučka, samo čeka da
zaskoči, da podjarmi i zatvori u svoj kavez. Da ga pripitomi. Voda na lancu.
Jedan je tako počeo da iz duga vremena pomaže ženi oko pletenja.
Namotavao joj vunicu, i šta je bilo? Eno ga, kupila mu štrikaću mašinu pa
siromah plete li plete! Glavu ne diže. Dve klot — dve frket!
Drukčije je to kad čovek radi neki muški posao, kao onaj ludak,
penzionisani kapetan, koji čitav blok snabdeva naftom za loženje. Pre podne
vuče svoja kolica, garav, nikakav, a po podne — gospodin čovek! A na kolica
zakačio automobilsku tablicu SD-24-Z6-12. Nekome ispala, pa je on zakačio
otpozadi. Smeje se. Kaže, sad može da se parkira i na trotoaru, šta mu ko
može? Diplomatska registracija! Corps diplomatique!
Odjedanput, sve postaje nevažno pred činjenicom da nije besmrtan kao
što je mislio do tada, da je načet i da se smrt može dogoditi i njemu, a ne
uvek drugima.
Na besmislenom kalendaru ostadoše ispisani još besmisleniji sastanci,
putovanja, projekti, datumi — čitava ta igra koja ga je, eto, i dovela u onu
ordinaciju u kojoj je stajao bez ičega na sebi, čudeći se naslagama nečijeg
potpuno tuđeg mesa na slabinama, belom, mekanom stomaku, drhtavim
nogama, svetlu, pa i onoj kardiografskoj traci po kojoj je poigravala tanušna
linija njegovog života, njegovog srca, njegovog straha od smrti.
Potrebno je, dakle, da pešači svakoga dana po dvadeset kilometara!
Koračati, koračati, koračati — što dalјe od smrti i trule zemlјe. Da sam umro
pre pet godina. mislio je Joakim Marić, nikad ne bih video kako ce lјudi
spuštaju na Mesec, ne bih dočekao modu »vrućih panatalona«, ni onaj film,
kako se zvaše'? — ne bih nadživeo sve one što su mi radili o glavi — siroti
mrtvaci tamo pod zemlјom — oni to sve nisu dočekali, za njih to uopšte nije
postojalo!
Hodati, hodati, hodati — do besvesti! Što dalјe od pokislih venaca!
Onako sam na ulici, Joakim se osećao potpuno bespomoćno. Pokušavao
je da misli na danskog predsednika vlade koji se svakog jutra vozi
tramvajem na posao, seti se švedskog kralјa na biciklu, starog Vilsona na
vrtešci u luna-parku, seti se vojvode od Edinburga kako leži na travi i
pokojnog Kenedija kako šutira praznu konzervu na naslovnoj strani Tajmsa,
dok su ga gurali tamo-amo u gomili što je zurila u izloge, grickala semenke i
kokice, brblјala i psovala crveno svetlo na prelazu. Narod.
Nenavikao na pešačenje, u početku se veoma brzo zamarao. Poslednjih
dvadesetak godina proveo je na sastancima i u automobilu, misleći da će se
jednog dana ipak nekako izvući. Pešačio je jedino uz stepenice, a i uz njih
retko — samo u slučajevima kad bi se pokvario lift.
Dogodi mu se da na raskrsnici kod »Londona« ugleda svoje kolege kako
urlajući sirenama jure u pratnji neke strane delegacije. Za trenutak, nađe se
ponovo u svom starom svetu i u glavi brzo izračuna da li bi se, po protokolu,
nalazio u dvadeset i četvrtim ili dvadeset i sedmim kolima. Ali istog časa
oseti u dubini grudnog koša svoje srce, tu staru izdajicu, pa krenu dalјe
prema Čuburi.
Grad ga je zapanjivao. Bio mu je potpuno nepoznat, gledan ovako s
trotoara. Mogao ga je opipati, napuniti nozdrve njegovim mirisom, dodirnuti
nogama, nije imao nikakve veze s onim gradom gledanim kroz stakla
automobila, kada bi u vidno polјe uletelo samo po neko lice, pramen nečije
kose, osmeh, nečiji štap ili zembilј sa povrćem — zbijena tela sa autobuskih
stanica, slučajno zalutali bleskovi očiju ili lepe noge u hodu — ne, to izgleda
nije bio ovaj Beograd.
Koračajući sve dalјe, pronašao je i onu nisku kuću ispod Kikevca, svoj
prvi dom, u kome su on i žena krišom od gazdarice podgrejavali konzerve
gulaša na malom rešou, a posle pod njegovim zimskim kaputom čekali da se
provetri, dok je kroz otvorene prozore uletao sneg. Šta li se to dogodilo s
njom? Je li to danas ona ista osoba koja je poput divlјe mačke branila
njihove interese, spremna da grebe, da gađa pepelјarom? Šta je to na kraju
ispalo od nas?
Joakim Marić izbegava i parkove. Izabere lepo neku udalјenu tačku grada
i kreće peške prema njoj žurnim korakom. Pešači sa Novog Beograda čak do
Karaburme. Obilazi skladišta starih stvari. Pretražuje. razgleda... Čeprka po
tom džinovskom činovničkom đubrištu. Veoma zanimlјivo, pisaće mašine
marke »remington« koje su otkucale svoje, prodaju se ovde na kilo. Tri
banke kilogram pisaće mašine! Prevrće, prevrće, a sve misli, pronaći će nešto
izuzetno. Nјegove putanje su sve određenije. Ne zna ni sam kako, ali noge ga
sve češće odvlače do železničke stanice. Odlazi svakog dana na peron broj
četiri i sačekuje voz iz svog rodnog kraja.
Drago mu je nekako da jednom vidi onaj stari voz. Eto, do pre četiri sata
u mutnim staklima njegovih prozora odslikavala se pustara s rasutim
salašima; dugi red dudovog drveća, oranica što se puši, riđa strnjika, sve.
Hoće li stići neko iz njegovog sela? Seća se, nekada je otpravnik vozova bio
za njega najveći gospodin. Kad stavi na glavu crvenu kapu, niko nije smeo da
mu priđe. Još se seća onih letnjih večeri, posle crnačkog rada na vršalici,
kako su prali noge u lavoru po kome je plivala pleva, zalizivali kosu, navlačili
bele teniske patike i stavlјali satove na ruke, pa odlazili do usamlјene
stanične zgrade da čekaju taj isti voz. Lokal u devetnaest i pedeset dva!
Nikada niko zanimlјiv nije silazio na njegovoj stanici, a toliko je čekao da
siđe. Samo umorni železničari i po neka žena sa praznim korpama. One lepe
devojke samo bi provirivale kroz prozor pa nastavlјale da čitaju novine.
Pešačili su posle kroz noć. osluškujući lavež puštenih pasa. I sad je isto! –
misli Joakim Marić. — Šta se, u stvari, promenilo? Ništa! Otvaraš svake noći
televizor i misliš bogzna šta će se dogoditi, a opet, nikada niko zanimlјiv ne
siđe iz njega u tvoju sobu. Baš kao ni iz ubrzanog u devstnaest i pedeset dva.
Nikada nikoga. Samo slike.
Na stanici ga već poznaju. Pije sa milicijom pivo. Sačekuje zemlјake.
Zovu ga »naš čovek u Beogradu«. Razvodi ih po gradu. Svršava im poslove.
Predaje pakete mašinovođi. Nabavlјa lekove. Jedanput vodi đačku
ekskurziju iz svog sela. Učitelјica se najlepše zahvalјuje. Priča im koliko
Skupština ima veća, pokazuje topove u Vojnom muzeju, a neprestano gleda
jednog riđeg dečaka; isti on, isti taj korak, to zveranje ispod oka — kao da
sam sebe vidi kroz beogradska čuda. Na kraju, časti ih sve sladoledom i
bogzna kako!
I posle toliko godina Joakim Marić otkriva ponovo scenu tajanstvenog
Dorćola, lepotu tek polivenih ulica, čarobne večeri pod trešnjama Voždovca...
Zapanjiše ga soliteri na nekadašnjoj buvlјoj pijaci kod Cvetkove mehane.
Otkrio je ponovo smeh ulice, video džeparoše i klince okačene na tramvaj
»dvojku« kako se dovikuju; tapkaroši su mu nudili karte ispod ruke pred
»20. oktobrom«, bivšim »Luksorom«, za stolovima »Velike astronomije«
bravari i uramlјivači slika pili su pivo na krigle, lipe su cvetale u Cerskoj.
Pred Narodnim pozorištem, tamo gde se amonijačni mirisi javnog klozeta
mešaju se skupim parfemima pozorišne elite, stari čistač Muhamed žalio
mu se na lumbago, isterujući nemoguć sjaj iz njegovih prašnjavih cipela. Na
Kalenića pijaci kupi kanarinca sa kavezom, pa posle, ne znajući ni sam šta će
s pticom, pokloni sve skupa nekoj staroj gospođi i pobeže smejući se posle
ko zna koliko vremena, kao dečak.
Odlazio je u nove četvrti.
Pravio sve duže i duže ture.
Ali, jednog dana, dok je sedeo u parkiću preko puta »Tri lista duvana«,
oseti na potilјku nečiji pogled. Okrsne se i ima šta da vidi: gledala ga je
zapanjeno njegova rođena kći — studentkinja, da bi trenutak kasnije
zbunjeno iščezla u reci prolaznika. Tačno je osetio da ona zna.
Tog dana oni ručaju u tišini, niko reč ne progovara.
I odjedanput, njemu je jasno da ga ona neće izdati svojoj majci. Čini mu
se, takođe (zakleo bi se u to), da vraća sve one usluge koje joj je činio toliko
godina, sve one stripove i posete zoološkom vrtu, male tajne kada su
oznojeni pili hladnu vodu i gledali dva filma jedan za drugim, kada je krio
njene loše ocene i krišom stavlјao sitniš u džep đačke kecelјe. Sada je on taj
koji se vratio kući sa lošim ocenama. I kada ga kći upita kako je bilo na
poslu, on kroz smešak odgovara:
Sednice, sednice...
 PRIJATNO MESTO

Halo! — pozva mladi čovek kelnera. — Halo, kelner!

Kelner je imao proširene vene i bio je veoma star. To se sasvim lepo
moglo videti kada je iz polutamne kuhinje izišao na svetlo dana.
— Gle, koga to vidim? — osmehnu se on. — Odavno te nije bilo.
—Poslovi...— reče mladi čovek, a zatim se okrenu ženi koja je sedela za
njegovim stolom: — Sviđa li ti se ovde?
—Zaista prijatno mesto... Volim ovakva mesta.
—Kako ti je majka? — upita kelner, otresajući salvetom nevidlјive mrlјe
sa stola.
—Poboleva — reče mladi čovek. — A ti? Kako tebi ide?
—Gura se...
—Baviš li se još politikom?
—Ne, otkako su poskupele novine!
Čovek stavi svoju ruku preko ruke mlade žene:
—Ovde sam presedeo svoje najlepše godine.
—Je li? —reče ona.
—Pa, šta biste za ručak?
—Kakva je kolenica?
—Nije loša — reče kelner — ali biće bolјe da uzmete mlado jagnjeće.
— Litar kutjevačkog »burgunca« i dve zelene salate. Salate, ako može,
odmah!
Kelner odšepa do šubera, viknu kroz njega narudžbinu, a onda se ponovo
vrati za njihov sto, noseći vazu sa dva karanfila.
—Dobro izgledaš! — reče. — Samo si se malo ugojio.
—Godine... — odgovori mladi čovek. — Zašto ne sedneš s nama?
— U službi sam... — pokaza kelner na bluzu, a zatim se okrenu mladoj
ženi, koja se igrala potpuno novom burmom — izvinite, ako dosađujem —
reče — ali poznajem ga još kad je bio ovoliki!
Žena se osmehnu:
—Onda sigurno znate i koga je sve dovodio ovamo?
—To više nije važno! — prekinu celu stvar čovek. Znaš—reče—on
godinama igra na prognozi! Jesi li dobio šta u poslednje vreme?
— U ovom kolu devet pogodaka! Da je »Olimpija« igrala nerešeno, i da je
»Zvezda« tukla »Dinamo«...
— Šta je sa onim pečenjem? — prekinu ga mladi čovek, pa kelner ode
hramajući do kuhinje i tamo iščeze na neko vreme.
— Ovo je zaista prijatno mesto! — reče žena. — I kelner je veoma
lјubazan!
— To je najbolјi kelner u gradu! — reče čovek. — Samo, nikako nije imao
sreće.
Posle su mladi čovek i mlada žena jeli mladu jagnjetinu i pili kutjevački
»burgundac« presečen sodom.
— Mislio sam da si u penziji? - reče mladi čovek kelneru, koji je skuplјao
tanjire.
— I jesam. Ovde su me primili na ispomoć. Uostalom, šta bih radio noću?
Već godinama ne mogu da spavam.
—Šta imate slatko? — upita mlada žena.
—Orasnice, suva pita, palačinke sa džemom i orasima.
—Onda radije donesite kafe. Malo gorče, molim vas.
Kad kelner ode po kafe, mlada žena reče poluglasno:
— Imam utisak da me ne voli preterano. Koga si sve dovodio ovamo
ranije?
—Varaš se! Siguran sam da mu se sviđaš.
—Ipak, zašto nas malo ne ostavi na miru?
Kelner stavi dve gorče kafe pred njih:
— Pratim sve što pišeš! — reče. — Mislim, ne razumem baš sve do kraja,
ali lјudi kažu da si odličan! Neki advokati koji te čitaju. Stari Beograđani!
—Hoćeš li »kent«? — ponudi ga mladi čovek. Kelner je uzeo cigaretu i
pažlјivo razgledao, a zatim stavio u mali džep od bluze.
— Ne dozvolјavaju da se puši dok radimo — reče. — One u nedelјu si
odlično sredio! Hoće li ti odgovarati?
— Ne verujem — reče mladi čovek i pogleda na sat. E, pa vreme je da se
ide. Piši!
Kelner napisa račun mičući usnama dok je sabirao:
— Šest hilјada i dvesta pedeset...
Mladi čovek izvadi iz džepa zgužvane novčanice i stavi pored cedulјice
tačno šest hilјada i dvesta pedeset dinara.
—Jagnjetina ti je bila odlična! — reče.
—Gle, tvoj poslednji članak! — nasmeja se žena, pokazujući na kelnerov
novčanik dok je slagao novac.
Članak je bio presavijen načetvoro i nalazio se odmah pored novčanica
od pet hilјada. Iz ugla pored naslova smešio se zajedlјivo mladi čovek sa
fotografije od pet cicera.
— Zamolio me jedan gost da mu ga donesem — reče kelner.
Zaturio je taj broj.
Napolјu je ulica bila tek polivena. Na svakom stolu stajala je veza svežih
mladih rotkvica. Stolnjaci su bili zakrplјeni, ali uštirkani.
— Ovo je zaista prijatno mesto! — reče žena mladom čoveku uhvativši ga
ispod ruke. — I kelner je bio jako lјubazan. Zašto mu nisi ostavio bakšiš?
Mladi čovek se okrenu ka izlogu kafane. Kelner je upravo tresao mrve sa
stola ili se pravio da ih trese. Videlo se da je preturio toliko toga preko glave.
a da ga sve to ipak nije slomilo. Videlo se još iz njegovih pokreta da je
nekada imao sopstvenu kafanu, da je dočekivao goste na vratima u tamnom
odelu i sedeo sa njima barabar za stolom, pričajući nedelјom pre podne o
politici. Videlo se još da je posle toga prodavao srećke na ulicama, bio
fotograf na Kalemegdanu, trgovao voćem na veliko, osiguravao stanove od
požara i krađe, imao svoju tačnu vagu — tačno merenje, i da se na kraju
vratio kelnerskom zanatu.
— Stvarno, zašto mu uopšte nisi ostavio bakšiš? – ponovi mlada žena
mladom čoveku dok su ulazili u taksi.
—To je moj otac — reče on.
 CARSKE MRVICE

—Azra... — prošaptao je u slušalicu, uživajući posle mnogo godina

ponovo u zvuku njenog imena. — Azra! To sam ja, zar me se ne sećaš?
Osluškivao je napregnuto tišinu. Nakon izvesnog vremena začu duboki
uzdah:
—Ti si?
—Nisi se onesvestila ili nešto slično?
—Odakle ti moj broj?
—Iz imenika.
—Promenila sam prezime ...
—Pratio sam sve promene! — reče, povrativši sigurnost koju je načas
izgubio. — Ako nemaš neki drugi program, bilo bi lepo da večeramo zajedno?
U vreme dok je bio bezuspešno zalјublјen u Azru, još nije postojao običaj
da se devojke izvode na večeru. Nekoliko godina Rima, pet godina Londona i
tri poslednje godine Nјujorka, odakle je izveštavao razne listove, obojiše
njegov poziv preteranom ležernošću. Preveo je tu rečenicu sa engleskog na
svoj maternji jezik. razmišlјajući pri tom kako neke sasvim obične stvari
zvuče različito na drugim jezicima.
— Čekaću te u aperitiv-baru »Internacionala«… —nastavio je da prevodi
sam sebe, uživajući u osećanju da je stranac u svom rodnom gradu. —
Popićemo po koktel i preći u restoran. O.K?
—Šta ćemo popiti?
—Piće! — ispravi se postiđen. — Piće za mladiće! Oh, Azra, da znaš koliko
sam mislio na tebe!
Obukao je svoje najlepše plišano odelo boje venecijanske magle i
pogledao se sa zadovolјstvom u velikom ogledalu dok ga je lift spuštao ka
recepciji. Azra će biti zadovolјna što ne mora da uvlači stomak da bi u
četrdesetoj ostao vitak. Zaista je vitak! Trim-Trim!
No, i pored sve sigurnosti, oseti kako ga obuhvata val vreline kada je
ugledao kako ulazi kroz okretna staklena vrata u strogom tamnom kostimu,
bez ikakvog ukrasa sem slapa zlatne kose koja je pratila njeno lice poput
nežno svilenkastog oreola. »S tim još nije, znači, gotovo!« pomisli, ne bez
osećanja poraza. — Azra, Azra, Azra!
—Još voliš da ponavlјaš moje ime?
—Bila si jedina Azra u čitavoj školi. — reče. Stvarno, kako si? Kako su
tvoji? Otac ti još pravi najbolјi sladoled u varoši?
—Nije prestajao da se raspituje, nadajući se da će bujicom reči nekako
zatrpati zaboravlјeni rov iz davno izgublјenog rata.
—Umro je — reče ona.
—Zaista mi je žao! Ko sad vodi poslastičarnicu'?
—Prodali smo je.
—Mnogo se toga promenilo u međuvremenu... — prevede sa francuskog.
— Jedino ti ne!
U njenom držanju pronađe ponovo onu istu blagu trpelјivost, neku vrstu
pomirenosti sa sudbinom da će uvek biti isto: ona, večita meta neuzvraćene
lјubavi, on — smrtno zalјublјeni dečak čija joj je patnja oduvek smetala.
Razgledala je njegov uspeh sa radoznalošću koja ništa suštinski ne menja u
toj staroj, ukletoj vezi. Imala je pri tom pogled medicinske sestre koja je
osuđena da sedi pokraj uzglavlјa bolesnika čija bolest ne izgleda lepo.
—Svejedno mi je... — kazala je Azra. — Ne izlazim često uveče.
Prezirao je veliko svetsko bratstvo intelektualaca-gastronoma, koji su se
poput riba pirana obrušavali na svako mesto za koje se pročuje da se u
njemu »dobro jede«, pa ipak, igrajući se klјučem na čijoj je kugli pisalo
zlatnim slovima Apartman 1, on reče:
— Ovde se sjajno jede!
To je čudno, pomisli, kako iznad ramena izvesnih žena uvek lebdi neka
čarolija! I to uopšte ne zavisi od njihove lepote; postoje lepotice na čijim
ramenima umire i najskuplјi »Koko Šanel«, dok iznad Azrinih ramena
ogrnutih konfekcijom još leluja neka tajna lјupkost, zlatni prah
ženstvenosti, i ta misterija ostaće nerešena sve dok oboje budemo živi.
—Još uvek se analiziraš? — upita ga ona.
—Welcome home! — uzviknu. Kako je to divno osećanje kad si najzad
okružen svetom koji razume o čemu misliš! Mogu li da izaberem jelo za
tebe?
—Svejedno mi je šta jedem...
—Dobro! — rekao je šefu sale. — Dva puta svejedno, molim vas!
Kelner se umorno osmehnu.
— Šalu na stranu! — odluči da malo demonstrira životnu veštinu
svetskog čoveka. — Bilo je najbolјe da otpočnemo sa malo dalmatinskog
pršuta, pa da onda krenemo na dva potaža; ne, bolјe dva puta konsome
kolber, a zatim... Šta mislite o pastrmkama? Nadam se da su sveže?
—Jutros su ulovlјene.
—Mogu li da ih vidim? — upita. — Nikada, naime, ne jedem pastrmke pre
nego što ih vidim...
Ribe položene na bledozeleno lišće bulјile su u njih svojim mrtvim
očima. Dve vretenaste pastrmke iz reke u kojoj je naučio da pliva.
— Sjajno! Potočne su .. odade priznanje kelneru, a zatim objasni Azri
razliku između potočne i kalifornijske pastrmke koja nema pege. — Ove
naše iz brda mnogo su ukusnije! Stvarno, šta je sa Tap-Tapikom?
—Udala se... Ima dvoje dece.
—Još je onako lepa?
—Ne. Ugojila se.
—Šteta za Tap-Tapiku!
—Uvek je volela da jede...
—Ti, ne?
—Ne… – rekla je Azra, odgurnuvši s gađenjem tek rastvorenu pastrmku
iz koje se pušilo. Zapalila je žurno cigaretu, kao da želi da odagna neprijatan
ukus.
— Bila si najlepša devojka pedeset i druge! — reče između dva zalogaja. —
Jedanput si me izabrala kada su dame birale, ti se toga, naravno, i ne sećaš,
ali noge su mi se odsekle od straha. Sve vreme si ti vodila, a ja jedva uspevao
da uhvatim korak! Htela si, u stvari, da nalјutiš svog momka. Kasnije su me
njegovi drugari prebili u garderobi i bacili među zimske kapute... Ali, vredelo
je!
Pogledala ga je prvi put sa lјubavlјu. Toliko se trudio da joj ulepša veče u
ovom gradu gde su muškarci uvek mrzovolјni i pospani. Zašto da ne? Svi bi
joj zavideli na njemu. Ko zna, možda bi ga, s vremenom, i zavolela? Ipak, on
je saučesnik njene mladosti. Posle svega kroz šta je morala da prođe, bio bi
to najzad zasluženi odmor. Pružila je ruku preko stola i stavila na njegovu,
koja se nervozno igrala klјučem.
—Ne. . . —reče Azra. — Ne zamaraš me!
—Šta želiš za desert? — upita držeći slobodnom rukom jelovnik. — Gle,
carske mrvice! Otkad to nisam jeo!
— Moraćete malo da sačekate... rekao je kelner. Carske mrvice se prave...
— Ne mari, imamo mnogo vremena pred sobom... — reče pobednički.
Držali su se za ruke u polutami restorana u kome su se čuli samo šapat i
diskretno zveckanje pribora za jelo.
— Najzad, jedno tiho bezbedno mesto . . . — reče. Najvažnije u životu:
izabrati pravo mesto za prava osećanja!
Odjednom, negde duboko u zgradi, začuše cilik školskog zvona, a malo
kasnije do njih dopre topot mnogih nogu niz stepenice — kao da se
približava grmlјavina stada. U restoran nahrupiše u bulјucima mladi
kelnerski pripravnici vezujući u trku leptir-kravate. Zakopčavali su užurbano
preostalu dugmad na bluzama.
—Vi se nećete lјutiti ako naši đaci prisustvuju pravlјenju carskih mrvica...
— reče šef sale. — Već nedelјama niko nije naručio carske mrvice, a one se
nalaze u obaveznom gradivu. Sem što smo hotel, mi smo, naime, i viša
ugostitelјska škola.
Sa svih strana stola okruži ih beli kelnerski bedem. Mladi kelneri, širokih
selјačkih lica, gurali su ih s leđa, pred naletom svojih drugova koji su još
uvek pristizali. Azra je virila između snažnih ruku okraćalih rukava.
Doguran je i server sa zapalјenim primusom.
— Večeras ćemo pokazati kako se prave i serviraju carske mrvice! — poče
predavanje šef sale. — Dakle, najpre u zdelu stavimo komad masla sa malo
sitna šećera... Dodaj taj šećer, Đukiću! A zatim, dodajemo četiri žumanca i
dva belanca, i toliko brašna i mleka koliko je potrebno da se napravi testo
malo gušće nego što se obično pravi za ... za šta? Ti tamo!
—... za palačinke — promuca mladi kelnerski štreber.
—Tako je: za palačinke!
Iza Azrinih leđa progura se jedna pedesetogodišnja gošća:
— Oh, tako bih volela da i ja malo gledam... — zamoli šefa sale. — Nadam
se da ne smetam?
— Samo izvolite, gospođo! — dozvoli joj on.
Na uspavanu, pa ponovo probuđenu lјubav, padoše dva belanca, poput
dve krupne, lenje suze.
— Najzad, ulupati čvrst sneg...— nastavi šef sale. — Kud gledaš tamo?
Biće ti đavo kriv kad budem posle propitivao! Staviti sneg u masu i ovlaš
izmešati. Od ove mase, šta? Pržiti na maslu debele palačinke (ne mlataraj
tom tavom, dete, ne igraš ping-pong!), i to i sa jedne i sa druge strane... Čim
se jedna palačinka isprži...
—Još si lepa, znaš?
—Zar?
Čim se, dakle isprži, vilјuškom je izdrobiti u istom tiganju...
— Bio sam svašta u životu, samo ne - očigledna nastava!
— …posuti kristal-šećerom!
Ne vidim ništa! — zacvili mladi kelner. — On se gura!
 — Oprostite, molim vas — obrati se šef sale Azri. Hoćete li biti lјubazni da
se malo pomerite?
— Laže, druže nastavniče! — reče drugi. — Stalno me zasmejava; on je
počeo!
— Tišina! Gde je kristal-šećer? Zaboravio? Trk, šta čekaš?
— Šta je sa onom starom salom za igranke?
— Srušena je.
— A jezero? Kupaš li se u njemu?
— Isušeno je.
Čekali su da stigne kristal-šećer. Mladi kelneri su ih posmatrali kao dve
čovečije ribice u špiritusu. Osetiše da su vrsta u izumiranju.
— Mnogo pušiš?
— Znam — reče on pripalivši novu cigaretu na stari žar.
— Ti kao da si otišao po svetu vodicu! — viknu šef sale momku koji je
najzad doneo šećer. — Dakle, ovako: posuti palačinku kristal-šećerom,
ovakoooooo, pa ostaviti u šerpi da se testo sa šećerom, šta? Malo proprži,
naravno, tako je, Đukiću...
— Šta je sa Čitom? — upita.
— Poginuo je u saobraćajnoj nesreći...
— A Pop?
— Maneken za muški veš u Parizu.
—Zatim dodati malo suvog grožđa, izručiti sve na zdelu, oprostite, hej,
polako s tim! — i tako postupati sve dok se cela masa ne utroši. Kad je sve
gotovo...
Zaista je sve gotovo, pomisli, a reče: A Una? Viđaš li je?
—… kad je sve gotovo, posuti šećerom zamirisanim vanilom, a zasebno
služiti sok od malina. Još tople mrvice služiti... Izvolite! A sad trk u sobe i
napišite šta smo večeras radili! — naredi šef sale, pa razbijena vojska
kelnerskih pripravnika napusti poprište, lenjo se vukući kroz restoran.
— Mnogo vam hvala na usluzi... — zahvali se ceremonijalno. — Dve
nedelјe čekamo nekoga da naruči carske mrvice. Jer, jedno je teorijska
osnova, a sasvim drugo praksa, razume se...
—Dobro je što nismo naručili biftek!
—Zašto? — začudi se šef… Imamo odlično meso!
—Ali morali biste pre toga da organizujete malu koridu!
— Vi imate smisla za šalu! — pohvali ga šef.
Ćutali su dok pred njima u mrvicama ležahu ostaci njegovog carskog
povratka u rodni grad. Sve to preliveno leplјivim sokom od malina.
—Otpratiću te kući...
—Ne treba... — reče Azra. — Autobus je blizu.
 MIS

Odsele su u hotelu »Park«, trošnom austrougarskom zdanju dugih

hodnika čije sobe podsećaju na samoubistvo. Majka i kći. Biranje »Mis
šarma 1971« njihov je šesnaesti pokušaj ovoga leta da se najzad izvuku iz
bede. Već godinama tumaraju od jednog do drugog konkursa lepote, sa
istoka na zapad zemlјe, od panonske ravnice do južnih letovališta.
Siromaštvo već nagriza njihove rastvorene kofere; beda para konce nekada
skupog vunenog kompleta, razjeda čipke, krza rukave večernjih halјina: siše
lak za nokte iz dugovratih bočica, i njih dve dobro znaju— pudera i šminke
ostalo je još samo za jedno biranje mis, a onda će morati da zatvore radnju.
Kroz prozor njihova hotela »D« kategorije vidi se otmeni »Belvi«, pored
čijeg se bazena izležavaju pozvane devojke, njih dvadeset i četiri, pred
histeričnim fotoreporterima. Devojkama je plaćen pansion, imaju pravo na
besplatne halјine, kupaće kostime, besplatan put i vredne nagrade, dok
majka i kći, koja učestvuje nepozvana, nemaju novaca čak ni za frizera. Još
od sinoć, njeno učešće je bilo neizvesno, ali majka je uspela da nekako ubedi
glavnog organizatora da pusti njenu kćer na pistu. Bilo je tu suza i
pokazivanja izbledelih isečaka iz ilustrovanih revija. Beda je i njih nekako
posivela: pod čestim dodirima prstiju lak je već iščezao. Majka je kazala
čoveku: »U Opatiji je bila sedma, znate i sami šta se tamo dešavalo; ,Beli
narcis' joj je izmakao za dlaku. ,Mis osmeha'? Ma, idite, molim vas! Svi
znaju da je to bila obična nameštalјka! ,Crveni krin' 1969! Tu smo se
plasirale među prvih osam; mis je bila obična drolјa, da, obična kurva, znalo
se već unapred ko će biti izabran! Na konkursu ,Mis plaže' mojoj kćeri su
nudili... bolјe da ne pričam! Ali ona ima vaspitanje! Da, moj gospodine, moja
kći neće spavati sa svakom protuvom koja to poželi, makar ta protuva bila i
sam predsednik žirija! Ne, dok sam ja živa!«
Dok sluša svoju majku kako govori i skuplјa isečke iz novina što lete na
sve strane iz njenih nervoznih ruku, kći bi i plakala i smejala se. Čovek je
posmatra kao što se procenjuje meso obešeno o kuku u mesarnici, da baš
tako. Ona zna da, ma koliko puta učestvovala u svemu ovome, nikada neće
savladati osećanje stida što je tako gledaju. Nikada. Ali ne mogu se vratiti
neobavlјena posla. Najzad, čovek se pokazao blagonaklon i primio je da
učestvuje u takmičenju. Sve je uređeno. Ona večeras može izići na pistu.
Posle toga su se prošetale glavnom alejom Banje. Majka je pozdravlјala
levo i desno — pravo je čudo koliko sveta stiže da upozna! Banja je inače
prilično propala od poslednjeg biranja mis pre četiri godine, kada je kći bila
na devetom mestu. Sa fasada otpadaju delovi ukrasa, ulicama šetaju
bolesnici zelenkastih, ispijenih lica. Sve miriše na sumporna isparenja.
Čovek se ovde oseća kao u predsoblјu smrti. Pojele su po par kranjskih
kobasica sa senfom. Majka se odrekla polovine svoga ručka u njenu korist:
»Moraš biti snažna večeras!« kazala je. »Pazi na držanje brade! Ne gledaj u
njih sve odjednom, već izaberi jedno lice i smeši se samo njemu...«
Odmaranje i doterivanje frizure i toalete, od dva do sedam. Buduću mis
bole kolena. »Bože« — rekla je majka »šta bih sve dala da imam tvoju lepotu
i tvoje godine!«
Čitav prizor počinje da se stapa u svetlosnu vrtešku. Od neprestanog
osmeha koče se vilice. Nјih dve uranjaju u plavi pliš i diskretno osvetlјenje
svečane sale »Belvija«. Sedeći sasvim u dnu sale, majka se iznenada oseća
pretučenom. Petnaest puta ovoga leta njih su zaboravlјali za dugim stolom
banketa. Sve oči su bile uperene ka novoj mis, koja uvek liči na tek kuplјenu
dečju lutku od plastike. Ali ovo veče je odlučujuće — ona to oseća dok
prolaze lepotice poput rasnih konja u padoku. Broj dvadeset i jedan
(prosta!), devetka (ne zna da korača), osamnaest (kratke noge) ... najzad,
dvadeset i pet! Sunce mamino! Ugledala je u dalјini, među belim kelnerskim
bluzama, kako izlazi iz polutame, vidi njenu svetlu kosu i zna: samo njih dve
dišu istim ritmom, jedino njih dve među ovom svetinom, ovim ološem što
zvecka vilјuškama i ždere meso. I evo, ona — sve mamino na svetu, prolazi
graciozno preko prostora za igru, a onda elegantan okret, dobro je, ovaj put
drži bradu gore, sada je pred stolovima, to je onaj trenutak kada im se treba
zabiti u tromi mozak, u srce, u oči — trenutak istine u krklјavom glasu
voditelјa umnoženog zvučnicima. Sada je taj trenutak! Ona vidi svoju kćer
kako načas zaklapa veštačke trepavice i uzdahnuvši kreće hrabro među
stolove, među tu rulјu koja je može povrediti jednom ružnom rečju,
psovkom ili dodirom, među te lјudoždere što ne prestaju da žvaću: ona, miš
mamin, maca rođena, izrasla poput čudnog cveta iz zajedničkih kuhinja,
zajedničkih stanova, prolaznih soba, bede i pozajmlјenog ulјa. Lepotica
mamina, mišica — sećaš li se onog prokletog tricikla koji joj nismo mogli
kupiti — šapuće sama sebi — kako je to bilo pametno, povučeno dete, uvek
negde u ćošku, uvek zagledano u slike iz Zabavnika, a sada, među svim tim
nepoznatim ludima i ovom stokom od žirija koja se tamo za sudijskim
stolom naliva državnim viskijem! Ne, ona neće dozvoliti da ta mala istrune
sa rukama u masnoj vodi! Ona neće proćerdati svoj život kao njena majka,
ostavlјena od muža, napuštena od rodbine, od svih, ona neće morati da se
skriva zbog neplaćene kirije, ona će biti neko, pa makar morali putovati sve
do na kraj sveta i poslednjeg biranja lepotice na njemu! Povratka nema i ne
može biti.
Plava glavica njene kćeri iščezava u dimu: »Zar nije božanstvena?« gura
majka nečija leđa za susednim stolom. A onda se žiri povlači da donese
odluku i njih ponovo nema, čak ni među pratilјama.
Ponovo nameštalјka! Znala sam to dobro, ali postoje još dva biranja do
kraja sezone: jedno na Paliću, drugo u Portorožu, a možda još jedno negde
gde su vinogradi – »Mis berbe« ili nešto tako, misli dok joj suze kaplјu
ravno u pepelјaru, ravno na žar cigarete koja se pišteći gasi.
 LANјSKI SNEGOVI

Izronili su iz oblaka smoga koji je pritiskao grad u kotlini. Oči im

zasuziše od iznenadne beline.
— Bog te mazo! — reče Pop žmirkajući. — Pogle kolko snega!
Zujali su u kabini uspinjače iznad vrhova jela.
— Šta misliš da se ovo otkine?
— Pa, ne bi mnogo ostalo od tebe, čoveče... — reče Čile.
Zatim su, zasleplјeni snegom. prešli u plitkim cipelama stazu za
veleslalom. Pop je u prolazu napravio grudvu.
— Pravi sneg — rekao je. — Ne sećam se kad je tamo kod nas poslednji
put padao?
— Nema više nekadašnjih snegova... — rekao je Čile.
Nalaktiše se na šank hotela »Belvi«.
— Pune su mi snega! — reče pop.
— Pa, istresi ih, čoveče! — reče Čile.
Pop pažlјivo istrese sneg iz cipela u »Martinijevu« pepelјaru.
Kelner je istog časa zameni:
— Prosim?
— Flašu piva, sa dve čaše — reče Čile.
Pop je i dalјe gladio svoju grudvu sve dok se od nje ne načini savršena
lopta. Napolјu iza stakla nečujno su klizili smučari po padini.
— Idealno za decu! — reče Pop.
— Aha...
— Šta misliš koliko ovde košta dan?
— Pojma nemam...
— Ispod triest sigurno nije! — proceni odoka Pop.
Grudva pređe iz svetloplavog u lјubičasto.
— Pričuvaj mi je malo! — reče Pop i ode do recepcije.
Tamo je razgovarao sa portirom.
Čile nije znao šta da radi sa grudvom. Premeštao je sa dlana na dlan.
Jedna dama s druge strane okruglog šanka pogleda ga s blagim čuđenjem.
On joj se stidlјivo osmehnu i sleže ramenima.
 —Otišli su da ga zovu... — vrati se Pop. — Daj mi grudvu!
—Kad imamo voz?
—U šesnaest i četrdeset.
—Ima vremena . . .
—Kad pomislim samo gde nam deca žive! — reče Pop. —Nije ni čudo što
su stalno bolesna!
—Molim? — reče Čile.
—Lekari kažu da se deci na ovoj visini za nedelјu dana promeni krvna
slika. Pogle kakav vazduh.
—Šta vredi kad posle opet moraju da siđu dole...
—Nešto mislim, kad bi čovek... — reče Pop.
—Pa ne možeš valјda živeti na planini! — reče Čile.
—Šta bi radio čitavog života na planini?
Mladić se pojavio nešto kasnije. Izveo je vratolomnu kristijaniju,
zaustavivši se u oblaku snežne prašine.
—Eno ga! — reče Čile.
—Idealno za decu... — reče Pop. — Da oni moji vide!
—Još jedno pivo? — upita Čile. — Ja častim!
—Važi — reče Pop.
Tako popiše još jedno pivo. Grudva pređe iz lјubičastog u prozirno. Za to
vreme mladić je otresao sneg sa skija i uredno ih vezao sa štapovima. Zatim
skide zaštitne naočari i strese snežnu prašinu sa kose kao mlad pas.
—Kakav vazduh! — uzdahnu Pop paleći cigaretu.
—Može da se pije... —reče Čile.— Ali posle, kad siđeš dole, potpuno si
neotporan na razne klice. Najbolјe je i ne voditi ih nigde. Nek se naviknu...
Mladić je svukao rukavice i otkopčao žuto smučarsko odelo. Vukući teške
cipele »specijalke«, on priđe šanku:
—Samo da sredim račun — reče. — Odmah se vraćam.
—Može — reče Čile.
—Koliko ovde košta dan? — zaustavi ga Pop.
—Tries pet — reče mladić i odvuče svoje cipele do recepcije.
— Šta sam ti kazo! — reče zadivlјeno Pop. — Tries pet!
Onda su još malo sedeli i posmatrali smučare kako se penju ski-liftom iz
doline.
— Garderoba je obavezna... reče garderober odmerivši njihove teške
zimske kapute.
— Odmah idemo... — reče Čile.
Mladić se vrati iz recepcije sa koferom u ruci. Krenuli su zajedno preko
snega, ispod međunarodnih zastava na vetru. Prozirna grudva udavi se u
pepelјari sama u sebi.
—Pogle šta dišemo dole! — reče Pop dok su se spuštali uspinjačom
tonući u smog. — Pogle šta dišemo, bog te mazo!
—Koja je ovo visina? — upita Čile.
—Hilјadu osamsto — odgovori mladić.
—Šta misliš da se ovo otkači? — upita Pop. — Bog te mazo!
Čile ne reče ništa.
—Je l' mora sa lisicama? — upita mladić.
—Ne mora — reče Čile i ponovo ih vrati u džep.
 NEDELjA

Ustala si u pola sedam. On je još spavao.

Jutro je bilo neutešno mračno, dok si kupovala nedelјne novine, hleb,
pogačice, jogurt. Mora da izgledam kao neko čudo, mislila si ogledajući se u
praznom izlogu mesarnice gde si čekala u redu. Samo da me ne vidi neko
poznat!
Sve je poskupelo! — kazao je neko iz reda.
Nema tog poskuplјenja koje ja ne bih mogla da odgladujem! — rekla je
prkosno jedna stara dama.
Šesto grama mlevenog!
On je još spavao.
Onda si se vratila istim putem vukući svoja ručna kolica za pijacu. Onda
si skuvala kafu. Onda ste doručkovali. On se probudio i uzeo prednji deo
Politike, na čijoj su naslovnoj strani bili neki novi ratovi. Onda su ti deca
uzela drugi deo, da vide bioskopski program. Nije važno, mislila si, pročitaću
ih kasnije. Ali nisi. Onda si pospremila sto. Iseckala sitno crpi luk. Potopila
krišku hleba u hladnu vodu. Razbila jedno jaje, dodala peršuna, soli i bibera.
Izmulјala sve to u ravnomernu masu i pomislila na mamu, koja te je naučila
da praviš faširane šnicle. Onda je on otišao na nivo u »Balkan«. Onda si
zapalila cigaretu i dok si čekala da se skuva krompir za pire, slušala si kako
neka pevačica priča voditelјu Studija B na čemu sada radi. Onda su faširane
šnicle, prethodno uvalјane u brašno, bile ispržene. Sipala si ulјe u salatu.
Stavila na sto tanjire, noževe, vilјuške, salvete od hartije i slanik. Izrezala si
hleb. Onda se on vratio iz »Balkana«.
Kako je napolјu?
Hladno.
Opet faširane šnicle! — kazala su deca.
Ostavite mamu na miru! — rekao je.
Onda ste ručali. Onda je on zevnuo i otišao da spava, a deca u bioskop.
Onda si pospremila sto, oprala tanjire, tavu, šerpu, obrisala mrve... Ima li
besmislenijeg posla od ovog? Radila si čitavo prepodne, a od svega nema ni
traga. Sve je pojedeno. Pogledala si ruke i utvrdila da više nema nade za njih.
Skuvala si kafu i uklјučila televizor. Neka nedelјna utakmica. Gledala si u
zeleni ekran preko koga su tamo-amo trčali zgodni mladići. Onda si
pogledala kroz prozor na ulicu. Pustoš. Nigde nikoga.
Onda se on probudio.
Koje je poluvreme?
Ne znam.
A rezultat?
Ne znam. Ko igra?
Ne znam.
Šta ti je?
Nije mi ništa. Nisam uklјučila ton.
Onda ste ćutali i gledali televiziju.
Onda su se vratila deca.
Kakav je bio film?
Onako...
Onda je neko telefonirao: Kako si? Dobro sam. I mi smo dobro.
Onda si postavila tanjire za večeru. Noževe, vilјuške, slanik. Jaja na oko,
sir i salata od krompira.
Opet jaja na oko! — kazala su deca.
Onda si oprala tavu. Produžila sinu farmerice, ispeglala kćeri kecelјu za
školu.
Šta ima na televiziji?
Nema ništa.
Polјubila si ih pred spavanje.
Istuširala se. Stavila na lice kremu za noć. Navila budilnik za šest.
Onda je on zaspao.
Onda si pušila u postelјi i slušala kišu.
Onda je došao ponedelјak.
 VIKEND

– Ovo mi je poslednji put da sam bila u onoj prokletoj kućerini!

– To si rekla i prošlog vikenda.
– Jesam, i ispala sam budala! Ali više neću...
– Čekaj samo da je završimo: onda ćeš da uživaš!
– Da je završimo? Da je samo završimo, kažeš? Pa, završavamo je već
sedam godina!
– Ima ih koji su počeli pre nas, pa su manje odmakli.
– Za sedam godina bila sam tri puta u bioskopu...
– Nemaš šta ni da vidiš! Nasilјe i pornografija!
– Poslednji put kod frizera — pre dva meseca!
– Frizura ti je sasvim u redu!
– Ne pamtim kad smo izišli u kafanu, kao ostali svet . . .
– Koji ostali svet?
– Onaj koji zna da živi!
– Ti to zoveš životom?
– Da ti ne pominjem pozorište, balet, koncerte... Pogledaj mi ruke!
Pogledaj mi, molim te, samo ruke! Upropašćene! Krijem ih u rukave kad me
neko pogleda. Pretvorio si me u građevinsku radnicu. Beton. Beton. Beton.
Beton. I beton. I to se zove vikend!
– Ne možeš da kažeš... Bila si na svežem vazduhu.
– Ti to zoveš svežim vazduhom? Nisam izišla iz kuhinje! Pre pola sata
oprala sam poslednje tanjire...
– Videćeš samo kad je završimo!
 
– Završavaj je sam! Što se mene tiče, taj bunker me više neće videti!
Ionako si kuću napravio samo zbog sebe.
– Samo zbog sebe? E, sad zaista preteruješ! Ćutao sam i trpeo tvoje
gluposti trideset i pet kilometara, ali sad si prevršila svaku meru. Zbog sebe?
– Ne viči na mene!
– Ne vičem.
– Vičeš!
 – Znam taj trik: kad nemaš nikakav pametniji odgovor, onda me
nabeđuješ da vičem... A ja, evo, šapućem!
– Opet vičeš! Ako ne prestaneš da vičeš, iskočiću sad iz kola!
– Ja ću iskočiti iz kože!
– O, gospodina je, znači, pogodilo to što sam mu kazala da je kuću
napravio samo zbog sebe? Kakva osetlјivost!
– Kako da me ne pogodi? Rintam sedam godina kao konj da vam
omogućim vikende na svežem vazduhu, i to mi je hvala!
– Dobro. Ako je nisi napravio samo za sebe, za koga si je onda zidao?
– Za decu, ako već hoćeš da znaš!
– Pa, gde su deca?
– Ovaj put slučajno nisu išla sa nama, jer je Ljilјana otišla sa školom, a
Peđa ima...
– Ni prošli put. Ni pretprošli! Ni onaj tamo... Slučajno, decu tvoja kuća
uopšte ne zanima. Letuju pod šatorima kao probisveti, samo neće kod tebe.
A znaš li zašto?
– Baš bih voleo da čujem?
– Zato što si ogavan egoista, diktator, i što si dosadan... Da nabrajam
dalјe?
– Kako onda možeš da živiš sa jednim egoistom i diktatorom sve ove
godine?
– To se i ja pitam!
– Što se ne razvedeš?
– Zašto se ne razvedem? Zbog dece, eto zašto! Inače, razvela bih se sutra,
evo već sutra ujutru!
– Dobro. Mislim da smo rekli sve jedno drugom!
– Pazi kako voziš! Vidiš da onaj koči...
– Baš ti hvala što si me upozorila. Sam ne bih video.
– Naravno da ne bi! Umalo ga nisi lupio! Jesam li ti kazala da ne piješ po
podne ono vino?
– Popio bih najradije živu sodu, ako već hoćeš da znaš šta bih popio!
Pijem da te nekako podnesem. A mogu da te donekle podnesem jedino pijan.
Opet si mi uništila vikend!
– Ja tebi uništila vikend? Ma jeste li ga čuli? Ja njemu uništila vikend?!
Tri dana nisam sela. A šta je za to vreme radio gospodin? Izigravao farmera i
primao goste. Razmetao se svojim imanjem: »Ovo mi je, znate, podrum za
vino, a ovo su breskve koje sam ja lično zasadio. Ovo je kamin. Je l' radi? Ne
radi. U produžetku će biti letnja kuhinja...« Morala sam da glumim kako me
sve to oduševlјava bogzna kako! I to što su došli nenajavlјeni, i što moram
da trčim onoj idiotkinji sa dva razreda gimnazije po led za piće, i što dvorim
onog morža od njenog muža i trpim njegove prostačke viceve... Jesam li zbog
toga studirala englesku književnost, da budem sluškinja u nekoj kretenskoj
selendri budalama koje tek tako svraćaju?
– Istina, studirala jesi, ali još nisi diplomirala...
– Fali mi samo diplomski. A znaš li zašto'?
– Zbog toga što sam te ja upropastio.
– Ma kako da si to ironično rekao — tako je! Dok su moje drugarice
pravile karijeru, ja sam se žrtvovala zbog jednog selјačkog egoiste, da bi
svakog jutra imao čiste košulјe i ispeglane pantalone.
– Zaboravila si da su deca bila mala...
– Sad su velika, i sad ću okrenuti drugi list. Došlo je vreme da se i ja
pozabavim malo sobom. Pogledaj mi samo ruke! Pogledaj mi, molim te,
samo ruke! Kako da se sutra pojavim u gradu sa ovakvim rukama? Kako?
Šta ću da kažem? Da sam betonirala cisternu?
– Sad ti vičeš!
– Neću da vičem: vrištaću! Ima svi da me čuju! Dosta si ti pravio
skandale...
– Da se parkiramo negde?
– Zašto?
– Pa, da se malo smiriš... Opet tvoji nervi...
– Ha! Sada gospodin hoće i da me proglasi ludom!
– Nisam rekao da si luda. Kazao sam samo . . .
– Znam ja dobro šta si ti kazao! Možda hoćeš da me smestiš u neku
ludnicu pa da se lepo provodiš sam?
– U ludnici već živimo.
– Bolјe bi ti bilo da se malo pogledaš u taj retrovizor! Vidi samo što si
napravio od sebe?
– Šta sam to napravio od sebe?
– Pogledaj te zakrvavlјene oči. Vidi svoj stomak. Bazdiš na vino!
– Popio sam samo...
– Zaplićeš jezikom! I ti to zoveš: uživati u prirodi? Prežderavati se tri
dana? Pa gde je tamo uopšte priroda? Onaj prašnjavi put ispred kuće? Ono
škrofulozno voće; ti to zoveš prirodom? One selјake ucenjivače, što samo
vazduh ne naplaćuju? Šta je za tebe, uopšte, priroda? Kada ti drugi zavide što
imaš vikendicu, je li to?
– Ajde, ajde...
 – Šta, ajde, ajde? Za te pare mogli smo pet puta oploviti svet i stanovati u
najbolјim hotelima! Dve godine nisam videla mora.
– Kad ti je zabranio lekar.
– A zašto mi je zabranio? Zbog toga što sam uništila nerve radeći kao
marva... Opet ćeš udariti onog ispred sebe!
– Vidiš da nisam!
– Nisi jer sam te ja upozorila! I šta? Imam, navodno, kuću na selu, koju
ne mogu da vidim očima; imam muža...
– . . . koga ne možeš da vidiš očima!
– Decu koja su već sama sebi dovolјna. Gde sam bila, nigde, šta sam
radila, ništa! Prođe voz!
– Po svemu sudeći, vreme je da nađeš nekoga. Ti si zaista u dubokoj
krizi.
– Ko ti kaže da ga već nisam našla?
– Opa!
– Šta sad, opa?! I da nađem batalјon lјubavnika. opet te ne bih stigla!
»Vaš muž nije trenutno ovde! Hoćete li da ostavite neku poruku?« Smeju
mi se sigurno iza leđa... Te oblajhane kučke iz tvoje kancelarije!
– Mislim da si se malo udalјila od teme... Počela si da govoriš o vikendici.
– Opet ta tvoja lažna superiornost! Gadiš mi se, da znaš! Ma, odakle ti
samo pravo da se postavlјaš tako visoko i da me gledaš odozgo, kad sam
celog života bila u svemu bolјa od tebe?
– U čemu to, molim te? U heklanju?
– I u heklanju, i u kukičanju, ako već hoćeš da znaš! Bila sam najbolјi
đak u celoj gimnaziji! Svirala sam na klaviru.
– Jao, opet stari Černi!
– Rasterao si mi drugarice. Mogla sam da se udam za koga sam htela! I
kako sam završila? Kao sudopera jednom lјigavom karijeristi i poltronu, koji
je nekako uspeo da ispred imena prikači dr. Bože! Ko danas nije doktor
nečega! Je l' uopšte znaš kako se piše doktor? Velikim ili malim slovima?
– Srednjim.
– Ne pokušavaj da budeš duhovit! To ti ne polazi za rukom...
– Nisam znao da sam oženjen borcem za ugrožena ženska prava!
Feministkinja!
– Imaš li nešto protiv?
– Ne, sem što su ili lezbosi, ili nimfosi, ili gabori!
– O, ne pominji mi samo seks, muškarčino! Tu bih imala štošta da
ispričam!
 – Nisi zadovolјna?
– Čime?
– Znaš, te stvari ne zavise samo od muškarca nego i od ženskog
partnera...
– Šta hoćeš time da kažeš? Sa mnom je sve u redu, ali plašim se da nije s
tobom... Što se smeješ? Šta je tu smešno? Hoćeš da kažeš da imaš uspeha
kod onih kurvica u firmi, je li? To bih volela da vidim! Spavaju s tobom jer si
im šef. Zloupotreblјavaš funkciju. Oh, dosta mi vas je svih.
– Kojih sad svih?
– Znaš ti dobro kojih? Tvojih roditelјa, na primer!
– Šta su ti sad oni krivi?
– Oni su te i nagovorili da kupiš onaj plac da podigneš kuću. Selјačka
psihologija! »Zemlјa uvek ostaje.« Ostaje — govno! Probudućeš se jednog
jutra i pročitati u novinama da se oduzimaju vikendice, ili da imaš pravo na
po četiri kvadratna metra po članu porodice...
– Ma nemoj!
– A do tada: »O, baš je lepo što ste došli! Kažem ženi: nema ih već
nedelјu dana, pa smo se zabrinuli! Sedite, raskomotite se... Sad će ručak!
Ženo, hoće li skoro taj ručak? Stigli ti gosti! Da pomognemo i mi? Ma, ni
govora! Samo vi lepo sedite i uživajte! Vama je vikend, nije njoj! Sad će ona
to! Nije to ništa! Bože, što vam je ovde lepo! Baš kažem mužu: oni znaju
zašto žive! A mi — stalno na putu, sve po hotelima. Mogli smo za te pare
kuću da podignemo!« A posle, kad odu, ona zmija će, naravno, prva reći:
»Odakle im samo pare za onoliku kuću! Sigurno ne od plate! Naravno da
nije od plate. Danas svi kradu! Ali moraš da budeš na mestu gde je moguće
krasti! Šta mi vredi što bih ja i krao kad nemam gde! Lopovi! Sve sami
lopovi...« Oh, bože! Dosta mi vas je svih! Jedva čekam da se istuširam i
legnem...
– Ko ti brani da se tuširaš u vikendici'? Imamo tuš …
– Ali nemamo vode! To jest, imamo je samo za pokazivanje, kad dođu
gosti: »Izvolite, istuširajte se! Ugradili smo cisternu za kišnicu.« A frižider?
»E on je na gas! Kod nas je sve na gas! Čak i pegla! Mi smo potpuno u
gasnom stanju! Ali, uskoro će stići struja, i voda, naravno. Oko dvehilјadite
godine! Onda će ovde biti pravi raj! Šteta samo što nas više neće biti da to
vidimo...«
– Ti si pogrešila profesiju: trebalo je da postaneš glumica!
– Ja sam pogrešila muža!
– Kako ti već ne dosadi ta ista jedna stara ploča koju obrćeš godinama?
 – Ne pretiči! Vidiš da ti ide kamion u susret!
– Oh, hoćeš li već jednom prestati?
– Ti si prvi počeo.
– Ja prvi počeo? Zar nisi rekla: »Ovo mi je poslednji put da sam bila u
onoj prokletoj kućerini?«
– Rekla, pa šta? Zašto si me izazivao? Neprestano si me izazivao i
podbadao. A ti? Šta si ti sve meni rekao?
– Ništa.
– Zato što si lukav? Ali znam ja šta ti misliš! Gde ćemo, kog đavola, sad
da se parkiramo?! Nigde nijednog mesta u ulici . . .
– Zdravo, deco!
– Zdravo, mama! Zdravo, tata! Kako ste se proveli?
– Sjajno! Šta ima večeras na televiziji?
 POSLE GOSTIJU

Gosti još nisu stigli ni do kapije, a čovek je već pootvarao sve prozore da
iziđe dim. Tako je mogao da čuje pijani smeh, a malo docnije i palјenje
automobilskih motora, koji uskoro napustiše njihovu tihu ulicu.
Žena je stavila tri kocke leda u čašu i usula votku. Čekala je da se piće
ohladi, zbacila cipele s nogu i legla u duboku fotelјu.
Čovek poče da prazni pepelјare.
– To je bila tvoja ideja! — reče, igrajući se vatrom.
– Ostavi me na miru! — kazala je, igrajući se ledom.
– Pogledaj, molim te — reče on — gde su samo gasili cigarete! Vidi! Čak i
u gramofonsku ploču! A pogledaj gde su gurnuli tortu! Pod divan! I onda,
primaj goste…
– Kad bi samo malo zaćutao... — uzdahnu žena.
– Izgubićemo tri dana dok sve ovo ne dovedemo u red! – kazao je
skuplјajući razbacane čaše. — Tri dana priprema i tri dana dok se haos
raskrči — ima li to, uopšte, ikakvog smisla? I zbog čega? Da bismo vratili
večere na kojima smo bili i tako otvorili novi krug večera, koje ćemo ponovo
morati da vraćamo... Lanac svetog Antuna: »Kad dobijete ovo pismo,
prepišite ga u dvanaest primeraka i pošalјite dvanaestorici svojih prijatelјa.
Ovaj lanac započela je jedna devojčica po imenu Cecilija Farini iz Padove
1826. godine, i ako ga prekinete, stići će vas kazna; dogodiće vam se nešto
strašno!« Nećete više biti pozivani na večere! Pogledaj samo, molim te, kako
je neko prolio crno vino na tepih! E ovo je stvarno... Ti ništa ne kažeš?
– Šta da kažem?
– I tako ćemo lepo — nastavi on — izmenjivati večere sve dok ne
pocrkamo! Ti ćeš igrati sa njenim mužem, ja ću plesati sa njegovom ženom.
Kad bismo bar imali hrabrosti da idemo do kraja, pa da stvarno razmenimo
partnere... Ali, ne! Malograđani! Ostarićemo, uzdržavajući se! Uostalom, već
smo i ostarili. Očččččččajno! I prestani da piješ tu votku!
– Ostavi me na miru! — reče ona.
– Ja tebe?
– Koliko sam samo čekala ovu večeru! Želela sam da im najzad pokažem
kako se dočekuju gosti! Već nas gledaju popreko. Već se svašta šuška
naokolo. Ali šta? Gospodin je uvek na putu. Oprostite, moj muž je morao
neodložno... I najzad, kad si se jedanput slučajno zatekao u svom rođenom
gradu, presedeo si čitavo veče kao na iglama, a onda nisi izdržao da ne iziđeš
napolјe i ostaviš me sa svim onim svetom samu. E, to je zaista...
– Nestalo mi je bilo cigareta! — reče on.
– Mogao si da pušiš njihove! — reče ona.
– Niko nije imao »astor«. Morao sam da skoknem do dragstora.
– I vratio si se posle dva sata?
– Posle sat i po!
– S kim si bio?
– Priznaću ti! Spavao sam sa kompletnim baletom Narodnog pozorišta!
Solistkinje i baletski hor! Bilo je sjajno. Zamisli, siđem u dragstor po
cigarete i naletim na »Labudovo jezero«! To je bila orgija. I ostavi već
jedanput tu votku! Mnogo piješ u poslednje vreme...
– Zar pijem?
– Oduvek sam tvrdio da ne podnosiš alkohol! Najpre postaneš euforična,
zatim padaš u najdublјu depresiju, na kraju si agresivna!
– Oh, gospodin je, znači, počeo da se bavi psihoanalizom! Mora da sam
zaboravila u klozetu neke novine u kojima si to pročitao! Psihopatologija
svakodnevnog života! Veliki saveti — mala pomoć i obrnuto! Popravite sami
psihu svoje žene, kad već ne umete da popravite slavinu u kupatilu koja curi
već mesecima... Moj kućni Sigmund Frojd! Znaš li uopšte ko je Sigmund
Frojd?
– To je poznati norveški naučnik Fjord, koji je izmislio kompleks
zemlјišta i Edipov kompleks, kad neko hoće da ubije majku i da odspava sa
ocem! Nasledio ga je doktor Adler, koji je proizvodio iz hobija pisaće mašine
marke »adler«...
– Oh, tvoj anglosaksonski smisao za humor! — uzdahnu žena i otpi novi
gutlјaj votke.
– Oh, tvoja uobičajena depresija posle gostiju! — reče on. Padanje u
duboki, duboki tamni džep, sa grižom savesti zbog toga što si, igrajući s
onim volom od bivšeg vaterpoliste, pomislila kako bi bilo lepo osetiti
njegovo žilavo, dlakavo, teško, tamno telo na sebi i što nisi dovolјno hrabra
da to i izvedeš! Tvoje lepo kućno vaspitanje puno grehova i malih slatkih
tabua! Deco, ako budete dirali prstićima ribicu, poludećete i završiti u
najstrašnijim mukama!
– Gade! — reče žena.
 – Hvala! — reče on i nastavi: — Ko je rekao: »Bolјe je zadaviti dete u
kolevci nego negovati nezadovolјene strasti!« I šta dobijamo na završetku
tog skupog, dugotrajnog procesa vaspitanja'? Šest ili sedam istovetnih
bračnih parova kojima se već povraća jednom od drugog, sedam parova koji
se ševe bez strasti, iz navike, uglavnom polupijani, zamišlјajući neke druge
osobe kao svoje partnere, ako žele da dožive orgazam! Hajde, budi jedanput
iskrena i prevali to preko zuba: koga zamišlјaš dok se ševiš sa mnom?
– Na žalost, srce, nikad nećeš imati pristupa i u moju glavu! — reče žena.
— Dovolјno si mi ionako uništio život!
– To sam i očekivao! — reče on. — Svi ste isti! Poluugojeni, dobro stojeći,
solidni. lojalni, učtivi sredovečni građani, koji posle večere i uz malo vina
dozvolјavaju sebi hrabrost da dodirnu tuđu ženu kolenom ispod stola,
strahujući da im ne napravi skandal i ne sruči im puding u lice pred svima!
Vaša erotičnost prazni se takozvanim »masnim« vicevima. Vaša nostalgija —
tulјenjem uvelih večno zelenih, groblјanskih, starogradskih pesama!
Gospode! Ako išta mrzim na svetu, to su te otužne, preludirajuće,
srceparajuće, međugradske pesme! A što se tiče pića, koje ti jedino pomaže
da se opustiš — e, zaista ne bi smela više da piješ! A znaš li zašto?
– Baš bih volela da čujem!
– Zato što si amaterka! Ti si, jednostavno, velika nezadovolјna amaterka!
– Nezadovolјena je bolјa reč! — reče žena. — A možda bi trebalo da te
podsetim i ko me je naučio da pijem?
– Još jedna krivica, znači! Da čujemo!
– Ti! Ti si insistirao na belom vinu, da bi brže stigao do grudnjaka i
čarapa...
Čovek se nasmeja od srca:
– Čarape! Mlađe kameno doba seksa! Epoha pred hula-hop civilizacije!
Ko još danas nosi grudnjak?
– Ja ga nosim!
– Stvarno?
– Ti si me terao da pijem onu odurnu jabukovaču, zato što se ona u
Francuskoj zove kalvados, koji je, opet, pio izvesni doktor Ravik u
Remarkovoj Trijumfalnoj kapiji. Pre tebe nisam ni dotakla piće!
– Ni rum u čaju?
– Pila sam ga s limunom! — reče ona i otpi novi gutlјaj votke. — A onda
si se kao neka kurva izvukao iz svega, kao što se izvlačiš iz svih stvari, lukav i
neuhvatlјiv, jer je piće zapretilo da ugrozi tvoju vitku liniju, Narcise! Hajde,
budi čovek i priznaj zašto si ostavio piće?
 – Mogao bi da napišem esej o tome! Ali, evo ukratko: naša pića su
oččččajna!
– Opa! — reče žena, — Gospodin sad više voli frrrrrrancuska vina!
Borrrrrrrdo! Muškat! Sovinjon! Šatonedipap!
– Nisi daleko od istine!
– Hoćeš li da ti ja kažem zašto više ne piješ? – upita žena i sama
odgovori: — Jer si počeo da se gojiš! A kada je u pitanju tvoja patološka
narcisoidnost, nema stvari koje se ne bi odrekao! Želiš da po svaku cenu
ostaneš vitak! Veujem i da spavaš sa tim svojim balavicama samo da bi se
malo znojio (to je za tebe portabl-sauna, zar ne, dušo?), i zbog toga što se u
seksu upotreblјavaju prednji upori! Jen' dva, jen' dva! Pri tom imaš emocija
koliko i električni vibrator! Mora da ti je posle dosadno, a? Mora da
skapavaš od dosade kada se od tebe očekuju nežnosti! Zašto lepo ne zalepiš
neke novine na tavanicu? Imao bi šta da čitaš!
– Daleko su! — pokuša on da bude duhovit.
– Ali ti si, kao i svi lјudi u godinama, već dalekovid, zar ne, srce? Pitam se
samo na šta misliš dok tako ležiš sa rukama pod glavom i izigravaš
lјubavnika? Kako da zbrišeš kući i baciš se u zagrlјaj svom dragom biciklu,
pošto si na račun stomačnih mišića zapustio nožne? Hajde, učini mi
zadovolјstvo; sedi na bicikl i odmagli malo iz mog života! Hoćeš?
– Čovek je posluša i pope se na sobni bicikl za mršavlјenje.
– Žena nasu novu votku u čašu.
Čovek poče da okreće pedale, sve brže i brže. Bio je to zgodan sobni bicikl
za treninge, marke »merkur«, jedan zgodan bickl bez točkova. Zdrava
sprava. Korisna. Bezopasna. I kada pređe na svom sobnom biciklu bez
točkova sto kilometara dnevno, čovek garantovano neće nikud stići. Ali on je
ipak okretao pedale iz sve snage, samo da nekako pobegne od sličnih lјudi,
sličnih stanova, večera po tačno utvrđenom redosledu… Bilo je već tri sata
ujutru, a on je usred haosa koji su iza sebe ostavili gosti i dalјe vozio svoj
lepi sobni bicikl — njen poklon za četrdeset i peti rođendan.
Žena je popila još jednu votku s ledom, svukla se i legla u postelјu.
– Zašto ne dođeš? — upita ga.
– Ne mogu da spavam! — reče on.
– To je zbog toga što mnogo spavaš posle ručka!
– Jeste —reče on, okrećući pedale u tami. — Tako je kao što ti kažeš!
Uvek je tako kao što ti kažeš...
– Nemam nameru da se svađam u tri sata po ponoći! – reče žena.
Nastavio je da okreće pedale i tako stigao čak do onih dalekih godina
kada je život tek bio pred njim i obećavao čuda. Onda se istuširao i legao
pokraj žene. Vodili su lјubav pred jutro, u polusnu.
Sutradan su se pomirili i živeli dugo, dugo i nesrećno.
 IZLET

Nisu se odlučili na vreme kuda će preko praznika – hoteli na obližnjim

planinama bili su već zauzeti, a more suviše daleko, pa su, posle kraćeg
porodičnog većanja, odlučili da prihvate poziv svoje kućne pomoćnice Ruže
Lazić da posete njene, i evo ih, stoje bledi, opijeni prolećem.
Naokolo je svuda unedogled ustalasana majska trava, po kojoj tu i tamo
raste cveće kome ne znaju ni imena niti svrhe — krošnje na vetru i sanjivo
zujanje insekata... Uznemirava ih ta teška tišina ispunjena mirisima bilјa,
vlage i isparenja. Stopala su im nesigurna u razbuđenoj zemlјi, tako različitoj
od njihovog rodnog asfalta. Zasleplјeni suncem, stoje kao opčinjeni,
ošamućeni i sapeti u svoja gradska odela, u predelu gde im je poznat jedino
automobil, a ta blistava limena sprava izgleda kao da je pala s neke druge
planete među maslačke i paprat.
A, eto, automobilom se dalјe ne može! Moraće da ga ostave na proplanku
pokraj puta. Jedva su stigli i dovde kroz gustiš što se neprimetno pretvorio u
šumu. Zabole ih svaka ogrebotina po novoj crvenoj karoseriji, a struganje
automobilskog dna po izlokanom putu u koji su usečene dve duboke brazde
— putanje kolskih točkova strugalo im je dno utrobe. Napuštaju, dakle,
bespomoćna kola, osećajući u njihovim farovima prekor što su ih toliko
namučili i doveli čak ovamo gde nema ni parking-catova, ni belih linija koje
pokazuju pravac kretanja, ni semafora – ničega sem zbunjujućeg zelenog
haosa.
Čovek uobičajenim pokretom skida brisače, ali šta će kome njegovi
brisači? Da ih ugradi na volove? Vade prtlјag i kreću za Ružom, nekom samo
njoj poznatom prečicom kroz polјa, i taman kad pomisle da su blizu cilјa,
otvara se novi špil brda, ponovo je tu potok koji treba pregaziti. ponovo
uspon i ograde od kolјa i šiblјa — jedini trag čovekove prisutnosti. Nјihova
kućna pomoćnica grabi sve brže i brže, mada nosi najveći deo prtlјaga, i
svakim novim korakom pretvara se u neku potpuno novu ženu koju ranije
nisu poznavali. Od skromne i tihe, gotovo neprimetne senke u sobičku iza
kuhinje, od one tako zgrčene i uvek diskretne mlade žene u uglu kola na
zadnjem sedištu, koja se čak i položajem svoga tela izvinjavala što zauzima
dragocen prostor, rađa se neka nova Ruža Lazić — šerpas, smeli vodič kroz
divlјinu! Nјena pepelјasta kosa (koju je sada rasplela) dobija neki čudan sjaj,
njeni pokreti su gipki i slobodni. pa čovek iznenada primećuje da njihova
Ruža ima duge noge i široka ramena, da je mlada i snažna i da joj se u
uglovima očiju pojavlјuju dve male iskre, kao kod divlјe mačke u zasedi.
Telo kao da joj je stvoreno za ovaj nepristupačni predeo pun tajnih prolaza i
podzemnih voda što šiklјaju i kulјaju iz trave i pukotina u kamenu. Čovek,
žena i njihov bledunjavi dečak teško dišu i još teže savlađuju uspone. Stoje
dugo neodlučni pred nabujalim potocima, plašeći se da zagaze i pređu na
drugu stranu.
Najzad, kad su već pomislili da putovanju nema kraja, a duh i udove im
obuzela otupelost, Ružina kuća iskrsava s jedinom prethodnom opomenom,
s lavežom pasa, sasvim iznenada iza šumarka, hajdučki ukopana u kosinu
brega, poluskrivena visokom travom i kamenim ogradama. Ukućani ih lјube
u usta i iznose pred kuću težak slavski sto. Odnekud iz grmlјa, kao da niču iz
zemlјe, iskrsavaju komšije, a čopor dece sa pristojnog rastojanja
nepoverlјivo zuri u pridošlice kao u neke opasne zverke, zuri bez reči i
pokreta... Ruža deli poklone: jevtine kekse, marame, vinjak, upalјače i
olovke. Vidi se da je mislila na svakoga.
Posle im pokazuju imanje i oni tako otkrivaju čitav mali srednjovekovni
feud — splet čvrstih građevina na kamenim temelјima; dugačke štale,
ambare, letnju kuhinju, vajate —drvene kuće za sirenje i čuvanje mleka,
pekaru i obore. I sve što im pokažu lјubazni domaćini uliva poverenje
svojom postojanom solidnošću, bogatstvom, bez želјe da se ostavi površan
utisak. Ljudi ovde zaista žive okruženi zidovima koje su im podigli dedovi,
pod svojim rođenim krovovima, žive od svojih plodova. među životinjama i
bilјkama, čini se, uvek pod čistim nebom, okruženi nedodirnutim i
nezagađenim prostranstvom, nezavisni od svega sem od ćudi godišnjih doba,
zemlјe, vetra, snega i mraza, kiše i grada.
Obilazeći sve te zgrade što u pravilnom krugu ograđuju Lazića do, gosti
se pitaju šta je nagnalo njihovu Ružu da ostavi sve ovo bogatstvo i lepotu i
ode daleko od ove srećne doline, svoje krvi i rođaka, koji svi pomalo liče na
nju (naročito oni sasvim mali), šta ju je nateralo da se zlopati i stanuje u
sobici iza kuhinje bez prozora (sa žičanim otvorom za ventilaciju), da se
pretvori u senku sopstvene senke, i što više misle o tome, što duže
razgledaju pune ambare, utovlјenu stoku čija se dlaka puši, nebrojenu perad
što se mota oko nogu, nabrekle ormare pune tkanina sa vezom, i belu, tvrdo
uštirkanu postelјinu, sve su više svesni siromaštva. Nјihov dom im sve više
liči na mali plastični stančić-igračku, ispunjenu isto tako plastičnim i
privremenim predmetima što se troše pa bacaju, umesto da traju duže od
lјudskog veka.
U čoveku se budi neka čudna, dotad nepoznata lјubav njegovih predaka
za posedovanjem zemlјe, za posedovanjem uopšte. Raspituje se nevešto za
letinu, za cene stoke i cene zemlјe, a domaćini se smeju i kažu da će mu
pokloniti koliko hoće zemlјe kad zaželi da podigne kuću i još da će mu
pomoći da je sagradi i sami ne verujući u ozbilјnost njegove namere. Ruža
im je, kažu, pisala da su oni dobri lјudi, da je on dobar čovek, i žena da mu je
dobra i dete, i da je njoj, Ruži, dobro kod njih. Neka.
I dok pije hladnu rakiju s domaćinom, čovek primećuje da se po nekom
prećutnom dogovoru poslovi oko ručka uigrano raspoređuju; žene
postavlјaju sto, deca nose tanjire, jedan rođak čereči meso na panju, a
devojčice posrću pod bokalima vina i vode. Pred njima su brda gotovo
sirovog, nedopečenog mesa (jagnjetina, prasetina i piletina), topla pogača i
mladi luk. Jagnjetina je još krvava oko kosti. Bože, koliko mesa!
A posle: dubok san pun mirisa lekovitih trava i svežeg kreča sa zida.
Uspavlјuju ih šulјanje nekih malih hitrih životinjica kroz travu oko kuće,
škrgut konjskih zuba i tupi noćni odjeci kopita u štali— krikovi noćnih ptica
što se pare i proždiru jedna drugu u pomrčini; čuju cvilјenje otkinutih
vratnica, a posle jutarnji vetar kroz rosu i petlove i tihu sreću, i vide
napoznatu tavanicu, napuklu po sredini, stare fotografije i dvocevku
obešenu o zid preko selјačke tkanice. Otkad nisu tako spavali, tako duboko i
bez ikakvih snova!
Sutradan, Ruža je svuda oko njih, na svakom mestu i u svako vreme —
njihova Ruža, tumač običaja i zaštitnik, pokrovitelј i posrednik između dva
života; ovog divlјeg, bogatog i raspusnog, i onog dole u plastičnoj futroli,
izračunatog u gram od prvog do prvog u mesecu, sveta kupovnog i
istanjenog. Ona sve nadgleda, razmešta i ugađa, otima snajama džezvu iz
ruku da sama skuva kafu na njihov način i tako sve do sumraka, kada
iščezava nekud kroz paprat, ogrnuta dugim šalom, i sama tamna kao noć,
šušketava kao zverka grablјivica u doba parenja, tajanstvena poput
lovokradice. Kuda li ide, kome li odlazi? — misli lјubomorno čovek,
osećajući da ovde njegova vlast i njegov ugled nemaju nikakavog značaja.
Ali dok zvižde Ibarskom magistralom vraćajući se razbuđeni posle sna
dugog četiri dana, čovek, žena i dete primećuju kako im se Ruža smanjuje i
povlači u sebe i u svoj ugao kola, sve manja i sve sivlјa; kako joj se na
beonjaču navlači setna skrama, a kosa ponovo postaje uredna i siva u svojoj
sređenosti, dok njih sve više ispunjava slatko očekivanje rodnog grada —
veličanstveni betonski bedemi, grmlјavina i udalјeni tutanj koji se nadima u
sumraku režeći svojim svetlima i otrovnim parama; sve su dalјe jedni od
drugih, a između njih na kraju izleta ona umorna rečenica-rampa, kazana sa
uzdahom punim dosade:
»Ružo, molim vas, pripremite kupatilo za maloga...«
 ZAMAK

Oh, bože, hoće li već jednom zavezati! — mislila je, uvlačeći se dublјe u
podignutu jaku kožne bluze, dok je taksista neumorno hvalio što se uputila
tako daleko van grada, samo da bi večerala u Zamku.
— Verujte — okretao joj je lice išarano modrim žilicama — nigde nema
takve posluge, ni takve kuhinje!
Mada je sumrak već nalegao poput poklopca na kotlinu, podignut na
uzvišenju uz sam bok planine, Zamak je još zadržavao u staklima svojih
ovalnih prozora odblesak sunca što je tonulo iza zapadnog venca.
— Pre nego što mu se dogodila ta nesreća, njihov glavni kuvar radio je
deset godina kod francuskog konzula, a taj je, valјda, znao šta jede! Ali čovek
nikad ne zna šta ga čeka u životu...
Zahvalјujući nekoj optičkoj varci, Zamak nekadašnjih grofova, posednika
zelene doline s obe strane reke, udalјavao se kao da je začaran što su se duže
vozili kroz vlažna, tamna polјa.
—Stvarno? — reče tek da učestvuje.
Druga stvar — nastavlјao je razgovorlјivi taksista, vozeći krivudavim
turskim drumom, preko čije je kaldrme bila prevučena tanka opna asfalta —
da oprostite na izrazu, kod nas u gradu se ne gleda baš najbolјe kad žena
večera sama u kafani. Prost svet – narod; dešava se, pa prilaze, dobacuju, a u
Zamku nema šta da brinete, niko vas neće pipnuti ni prstom, sačuvaj bože,
jer tamo vlada disciplina... Zatvor je to, ipak, nema tu štatijaznam, svejedno
što je spolјa kao restoran, razumete, a i robijaši, to jest, kelneri, dobro znaju
da će ih vratiti, samo ako...
—Baš vam hvala... — reče tek da nešto kaže, uvukavši dublјe bradu u
vindjaknu.
Provela je čitavu noć u spavaćim kolima ne sklopivši oka i ceo dan u
gradu gde nikog nije poznavala. Čekala je veče, plašeći se da joj je umor od
putovanja ostavio tragove na licu i da ne izgleda lepo. Nekada je bila u stanju
da igra po čitavu noć pa da ujutru ne oseti ni zamor, ni jezu, što joj sad puzi
telom, uvlačeći se duboko pod kožu.
— Da vam ja to nisam rekao, ne biste ni primetili o čemu se radi! —
smejao se taksista.
—O čemu? — prenu se iz polusna, koji joj se lepio za lice.
Mnogi i ne primete da ih služe robijaši! Ali vi nema čega da se bojite: za
kelnere se biraju samo oni sa najbolјim vladanjem. A i nadzornici paze na
njih sve vreme u restoranu...
U trenutku kad su se kola brekćući ispela serpentinama na parking,
pogasiše se i najviši prozori Zamka, u kojima je treperio dan. Sa platoa
ispred trbušastog zdanja debelih zidova videla se dolina poplavlјena
lјubičastim sutonom iz kojeg su se iskrila svetla raštrkanih seoskih kuća.
Levo i desno od glavne zgrade protezali su se dvospratni, očigledno docnije
dograđeni pavilјoni, sa prozorčićima osiguranim žičanom mrežom.
— Ako mene pitate — kazao je taksiste vraćajući joj kusur — najbolјe vam
je da tražite fazana...
— Za koliko osoba?—dočeka je na ulazu šef sale, a kada mu objasni da je
sama, povede je kroz red slolova, za kojima su u pobožnoj tišini žvakali
gosti.
Ugledala ga je nagnutog nad stolom pokraj prozora. I pored uzbuđenja
koje ju je potpuno paralisalo — procenila je u magnovenju da su sva mesta u
onome što bi logično trebao da bude njegov rejon već zauzeta, a šef sale je
odvodio sve dublјe u suprotnom pravcu prema stočiću za dve osobe,
postavlјenom uz lažni kamin iz kojeg se cerilo crveno električno svetlo iz
plastične cepanice.
Srce joj je udaralo kao ludo, u ušima joj zujalo; povraćalo joj se od
mogućnosti da čitav ovaj dugi put, svi sati čekanja da ga susretne i vidi,
padnu u vodu, ako joj daju sto tamo gde služi neki posve drugi kažnjenik.
— Molim vas... — procvile ne prepoznajući svoj glas da li bih mogla da
dobijem mesto pored prozora?
Tamnoputo lice šefa sale zurilo je u nju mirno, sa neke ogromne
udalјenosti koju su naselјavali jedino šumovi polutihog razgovora i odjeci
pribora za jelo.
— Tamo nema slobodnog stola... — reče mirnim, trpelјivim glasom.
— Ne moram da sedim sama! — gotovo je očajnički viknula, a onda
pokuša da se osmehne. —Veselije je večerati u društvu!
Šef sale je osmatrao red stolova, a zatim je procenjivao nju, pre nego što
krenu prema jednoj porodici. Dok je čekala, a on se naginjao nad njihov sto,
debelјuškasta žena je nepoverlјivo virila u nju ispod šefovog lakta, a sa njom
i dete, jedno od one tupe, osamlјene dece koja vire iz svog starmalog oklopa,
čekajući da postanu isto tako prosečni i svirepi kao i njihovi roditelјi.
Saznavši u jednom blesku sve o njima, ipak se trudila da im se dopadne, dok
je stajala nasred prolaza; da je ne odbiju, da ne kažu kako imaju nešto
poverlјivo da razgovaraju i zbog toga ne mogu nikoga primiti za sto. Najzad,
izgleda da su pregovori bili uspešno okončani — pristali su! Nadzornik joj je
pridržao lјubazno stolicu i dodao jelovnik. Otac porodice učini trom i trapav,
poluučtiv pokret, kao da ustaje u njenu čast, a da se ipak ne potrudi isuviše,
dok ju je žena krajičkom oka ispitivački posmatrala kao moguću opasnost.
Dete je tupo zurilo žvaćući komad mesa.
Ali, sada je bila tu! U njegovom rejonu. I mogla je da ga gleda do mile
vole. Učini joj se nepoznat u tesnoj kelnerskoj bluzi, sa skraćenom kosom
koju su prošarale sede. Zažmuri od bolne želјe da je dodirnu te preplanule
ruke, dugih koščatih prstiju.
— Hleba! — reče majka. — Ne jede se bez hleba!
Sada je izlazio noseći na uzdignutom dlanu pladanj zatrpan mesom koje
se pušilo. Nije mogla ništa da pročita na njegovom zategnutom licu, sem
usredsređenosti da prenese jelo s jednog na drugi kraj dvorane. Sto koji je
služio, očigledno neka malograđanska porodična proslava — šest
nakinđurenih žena i proćelavih muževa — nisu ni obratili pažnju na njega.
Kako je mrzela taj udobni restoran i sva mesta »na kojima se dobro jede«, to
gastronomsko leglo — izletište, puno umnoženih usta što su ozbilјno
žvakala hranu kao da obavlјaju neki važan posao, te solidne malovaroške
očeve porodica, njihove uvažene supruge, koje su naborima širokih halјina
pokušale da sakriju naslage drhtavog sala, sve njih što nisu ni sanjali odakle
dolazi kelner koji ih služi, ni kakvu krivicu ispašta u ovoj preuređenoj
konjušnici nekih lokalnih seoskih plemića, sa lažnim vandarmima i stilskim
ogledalima proizvedenim masovno u italijanskim fabrikama... Imaju planine
da vuku svoje debele stražnjice uz njihove staze, reku da peru kola preko
vikenda, šumu da beru pečurke, Zamak da ne izgube osećanje slavne
prošlosti; sad su joj oteli i njega i postavili ga da im služi, a ne znaju mu
vrednost, baš kao seoska deca koja su nekim slučajem dobila preskupu i
suviše krhku i složenu igračku kojom ne umeju da se igraju.
— Hleba! — ponovi majka. — Opet nisi uzela hleba..
Dete je nepomičnim usnama držalo komad sredine hleba, pilјeći
netremice u gošću za stolom.
— Kako je slatka! — reče sa gađenjem. — Koliko joj je godina?
—Devet — odgovori majka.
—Koga više voliš — upita nervozno — mamu ili tatu?
Dete je nepoverlјivo ćutalo.
 —Kaži: oboje! — reče otac.
—U koji razred ideš?
—U treći — reče ponosno majka.
Nije smela da podigne pogled, a osetila je da on već stoji iznad nje i da
čeka.
— Pa, ne znam... — promuca, plašeći se da će iznenada zaurlati. — Zaista
ne znam...
Jagodice njegovih ispruženih prstiju na ivici stolnjaka pomeriše se
besmisleno. »Samo da me dodirne!«
— Ako mene pitate — reče otac — ovde vam je najbolјa divlјač. Imaš li još
fazana?
— Pogledaću — odgovori kelner muklo.
Naklonio se i otišao.
Gledala mu je u pleća dok je koračao prema kuhinji: ima štrklјaste
lopatice, kao u kakvog neuhranjenog mladića. Želela je da zagnjuri oči, nos,
usne — čitavo lice, u ta mršava leđa, da ga obuhvati rukama i da se zajedno
probude iz ružnog sna, za koji nema nikakvih izgleda da će se uskoro
završiti, a dete preko puta nje kao da je već naslutilo tajnu da je uhoda u
ovom ukletom Zamku i da ovamo nije došla radi jela, kao ostali pošten
narod, već radi nekog nedozvolјenog posla. I svi ostali, činilo joj se, znali su
zbog čega je tu: čovek za šankom aperitiv-bara, garderober, čuvar parkinga,
koji bi je uvek pogledao kada je ulazio da nešto popije; gosti lica zajapurenih
od jela i pića, i njihove žene koje su zaslužile svoje subotnje uzimanje hrane
— čitav svet kao da se odjedanput pretvorio u lažni restoran-zatvor, ispunjen
zadovolјnim i sitnim gostima koji žvaću čvrstim vilicama... I niko sem nje
nije nalazio ništa čudno što su kelneri kažnjenici, a šefovi sala nadzornici —
sve je to bilo potpuno prirodno, svi su već uhvaćeni i osuđeni na doživotno
varenje hrane.
— Zašto si došla? — prošaputao je nagnut nad njeno uvo, dok je
vilјuškom i kašikom vešto prebacivao parčad raskomadanog fazana sa
poslužavnika na njen tanjir. — Graška?
—Ne, hvala...
Osećala mu je dah u kosi; onaj njegov poznati miris ipak se probijao kroz
oštar vonj nekog dezinfekcionog sredstva kojim je bila natoplјena njegova
bluza.
— Kako, inače, da te vidim?
— Postoje dani za posete.
— Tada ti dolaze žena i deca...
 — To je glupo! — kazao je sipajući vino u čašu, a zatim je novom, čistom
pepelјarom poklopio upotreblјenu i vešto vratio čistu na sto.
Čovek je žvakao čačkalicu.
— Ovakve posluge nema nigde! — reče, obraćajući se, za svaki slučaj, više
svojoj ženi nego njoj. — Svaka im čast!
Htede da kaže:
»To što jedete u bivšoj grofovskoj konjušnici nije nikakav razlog da se
ponašate kao konji!« Ali, ne. Ćutala je.
— Kakav je fazan? — upita žena.
— Sjajan! — odgovori.
Sada je stajao naslonjen uz stub pokraj kolica sa kolačima. Posmatrali su
se u odsjaju tamnog stakla, da ne bi privukli nečiju pažnju. S leđa mu se
došunjao šef sale i rekao mu nešto u uho s ledenim smeškom. Saslušao ga
je, ispravivši se jedva primetno u stav »mirno«, klimnuo rasejano glavom i
otišao do poslednjeg stola u redu da očisti pepelјare. U potpunoj tišini, koja
iznenada nastupi iznad oglodanih kostiju, čula je kako preživa porodica za
njenim stolom. Otac kao da je isisavao poslednje sokove iz ovlažene
čačkalice koja mu se poput klatna šetala s kraja na kraj usana. List zelene
salate naboden na vilјušku stajao je u ženinoj ruci, tačno u visini stegnutih
zuba devojčice. Niz salatu se cedilo ulјe.
— Ovaj je najbolјi! — kazao je tonom poznavaoca preko čačkalice, rater
familias. — Uvek tražimo da sedimo tamo gde on služi...
— Tako je blag, nesrećnik — složi se žena.
— Neću! — reče kćerka. — Šta mi je guraš?
—Pravi gospodin! — kazala je žena nagnuvši se poverlјivo. — Ipak, znate,
kad samo pomislim da je neko od njih, tim istim rukama . . .
— Ne, ne... — razmišlјao je njen muž tonući sve dublјe u stolicu. — Ovaj
naš pre robije sigurno nije bio konobar! Baš bih voleo da znam šta je bio!
—Što ga ne pitaš? — zamumla devojčica punim ustima.
—Ne govori dok jedeš! — preseče je majka. Zatvorila joj je usta novim
navilјkom salate.
»Mogla bih da vam ispričam šta je bio pre«, mislila je, a suze joj se
zakotrlјaše po stolu zajedno sa mladim graškom. »Mogla bih ja...«
—Nije vam dobro? — upita je žena islednički.
—Ma, ne! — osmehnu se kroz suze. — To je od luka.
Pokazala je na salatu u kojoj je, srećom, bilo krupno nasečenog luka.
»Ovaj put sam se izvukla, ali od sada zaista moram biti na oprezu. Oni
motre.«
 — Treba li ti šta? — ugrabi malo kasnije trenutak da mu prošapće, dok su
čovek i žena bili zauzeti klјukanjem svoje naslednice.
Zastide se zbog straha da joj slučajno ne zatraži revolver ili turpijicu za
nokte.
— Ne — rekao je. — Želite li još nešto?
Razmišlјala je jedan trenutak:
—Možda, palačinke?
—Sa džemom, orasima, flambirane ili u vinskom šatou?
—Sa džemom.
—Sa džemom... — zapisao je u kelnerski blok.
Razgledala ga je sa nežnošću: nedostaje mu jedan zub sa leve strane i
nešto je mršaviji. Lepo mu stoji kratko podšišana kosa. Ima srećan oblik
glave. Osmehnula se: sa tako retkim talentom za život, on je i od ovog mesta
napravio svoj posed, u kome mu je manje neprijatno nego njoj. Opet ima
neophodnu publiku čijim se divlјenjem hrani! Zastide se lјubomore koju
oseća prema jednom robijašu, ali gotovo da je mrzela tu njegovu neumornu
sposobnost da od svakog mesta i od bilo kakvog položaja, ma kako oni loši
bili, izvuče neku prednost.
A, što je najgore, i pored svega, uhvatila je sebe kako sa uživanjem jede!
Neprospavana noć u vozu i predugi dan u kome je popušila bezbroj cigareta i
popila desetak crnih kafa, učinili su svoje; ona je — o, gospode! — ona je
osećala užasnu glad. Ona što je do pre pola sata verovala da će skapati od
tuge kao kučka za izgublјenim gospodarom, ona što je živela hraneći se
samo patnjom; naterana njegovim lukavstvom i nežno hitrim prstima koji
su je služili sa prefinjenošću poznavaoca — ona je jela! Sekla je meso,
grabila vilјuškom i nožem mladi grašak, krompir, sitno seckanu šargarepu;
proždirala palačinke, uživajući u zalogajima što su klizili prema želucu i
protiv volјe joj činili zadovolјstvo; prisilјavali je da prestane misliti na bol, da
se uspava i opusti, da gotovo zaboravi gde se nalazi i zbog čega je, uopšte,
došla u Zamak... Eto, to je život: gladni — uzimaćemo hranu, žlezde će lučiti
neke svoje nepoznate sokove, varićemo poslednju večeru i dok budemo
ležali mrtvi. Kako je sve to ponižavajuće, mislila je ne prestajući da guta
zalogaje. Pomisli još: kakva je čovek životinja, a reče:
— Ovde se zaista sjajno jede! —a onda se zgrči od bola: »Osam godina,
bože, osam godina! Izići će odavde kad mu budu pedeset i dve; šta da
započnemo sa pedeset i dve?«
Zgrabila ga je za ruku i zarila mu nokte u dlan ispod raširene salvete
kojom je čistio mrve sa stola. U tom trenutku, ka njima krenu šef sale.
Zažmurila je od užasa što je otkrivena dok joj se približavalo njegovo strogo,
nepomično i dostojanstveno lice sveštenika. Ko zna na kakav će ga težak
posao vratiti zbog nje? Uvek je kvarila sve što bi takla u njegovom životu.
Nadzornik je bio već nad stolom i sada ih je gledao očima za koje nema tajni.
— Jeste li zadovolјni večerom? — upita.
— Oh, da, da... — promucala je. — Veoma.
— Imate li primedbe?
— Ne — reče. — Zaista, nemam.
Stavila je novčanicu ispod računa koji je ležao u poluotvorenoj salveti na
tanjiru.
— Pa, dođite nam opet... — reče nadzornik.
Gledala je u svog kelnera:
— Svakako — reče — svakako ću ponovo doći!
Pustili su je da se digne od stola i da gotovo dotetura do vrata, osećajući
im poglede na temenu, na leđima, na bokovima i listovima nogu, a onda,
kada joj je ruka već bila na kvaki, nadzornik je zovnu:
— Hej — viknuo je — zaboravili ste ovo...
— Šta?
— Upalјač.
— Hvala — reče i iziđe u noć.
 ČOVEK KOJI JE DOBIO ULICU

Kada je poznati pesnik N. N. odlučio da zbog narušenog zdravlјa napusti

na izvesno vreme Beograd, izabrao je za svoje privremeno boravište
živopisan gradić u dubokoj unutrašnjosti, u kome je davno pre poslednjeg
rata proveo nekoliko srećnih dečačkih raspusta.
Prvih dana niko od meštana, sem kelnera koji ga je usrdno služio u bašti
mesnog hotela »Evropa«, nije smeo ni da mu priđe. Sedeo je potpuno sam,
okružen neprobojnim oreolom svoga mita. Po varoši se pričalo da pije samo
hladnu lozovaču. Orlovskog držanja, visok i još uspravan, mada je uveliko
prevalio šezdesetu, šetao je senovitim drvoredom pokraj smaragdno zelene
reke dostojanstvenim i odmerenim korakom, poput sopstvenog spomenika
koji samo čeka na njegovu smrt pa da bude izliven u prirodnoj veličini.
U deset pre podne sačekivao je sveže novine iz glavnog grada i, pošto bi
ih lagano prelistao, bio je zadovolјan što više ni u čemu ne učestvuje. Gadile
su mu se polemike, zla krv što bi se uzmutila u vreme dodelјivanja važnih
nagrada, zadimlјeni Klub književnika, u koji se ulazi kroz zlobne poglede što
seku kao žileti... Patio je od nesanice. Budio se obliven hladnim znojem kada
bi se njegov stan zatresao u bunilu od tramvaja... Po ko zna koji put
preispitivao je svoju odluku da se ovde nastani, i uveravao se da je u pravu.
Zar nisu svi ruski klasici živeli po selendrama i varošicama? Zar Pol Gogen
nije izabrao Tahiti, Rembo daleku Abisiniju, Hemingvej ribarsko selo na
Kubi, Lorens Darel — Krf, a Robert Grejvs — Majorku? Uz to, sa svojom,
inače prilično visokom penzijom jedva je sastavlјao kraj s krajem u
Beogradu, a ovde je stanovao kao gospodin čovek u hotelu i još mu je
ostajalo više od polovine novca! Sem toga, preplanuo je i već prvih dana
povratio čvrst i zdrav san.
Meštani su ga gledali sa strahopoštovanjem. Mnogi od njih učili su još u
osnovnoj školi njegove rime napamet. Smatralo se velikom čašću što je
pesnik, od svih mogućih mesta u zemlјi, odabrao baš njihovu varošicu da se
u njoj nastani, potvrdivši još jedanput ono što su oni sami godinama tvrdili
(a niko ih nije uzimao ozbilјno), da nigde nema tako zdravog vazduha i vode,
ni tako zgodnog položaja na visoravni okruženoj brdima, i tako blage klime.
Kao svi palančani, i oni su bili smrtno zalјublјeni u svoj gradić. Smatrali su
da ga javnost nepravedno zaobilazi, s obzirom na njegovu dugu tradiciju,
prirodne lepote i važnu ulogu koju je nekada igrao u istoriji.
Među prvima u gradiću, Pesniku su prišla, drhteći, dva lokalna novinara
iz Opštinskog lista. Zamoliše ga za intervju. Nije im ga rado dao, ali kad već
pristade, hvalio je učtivo njihovo mesto i klimu, izjavivši da više ne može da
podnese nesnosnu gužvu glavnog grada i da ni oni sami ne znaju kakva je
blagodet živeti ovde! Izjavio je još da »provincija nije geografski,nego
duhovni pojam!« i da ga mnogo više veseli i odmara pogled na široko
Varoško polјe, nego na sva Jelisejska polјa zajedno!
— Pravo ima čovek! — govorili su oduševlјeni čitaoci.
Ne bih ja dao ovo naše ni za stotinu metropola!
Umirući od straha kako će to primiti, stalni gosti hotela »Evropa«
poslaše mu litar lozovače za sto. Zahvalio se kelneru.
Naredne nedelјe, u staroj većnici pretvorenoj u restoran, predsednik
opštine priredio je večeru u njegovu čast. Tom prilikom, Pesniku je i
zvanično ponuđeno da grad adaptira za njega jednu staru kuću u najlepšem
delu varoši. Nije u redu, govorili su domaćini, da tako izuzetno veliki čovek
stanuje kao samac u hotelu! Odbio je i podigao čašu u njihovo zdravlјe.
— Šta će mi kuća — kazao je — kad ću jednoga dana imati čitavu ulicu!
Zatim je razbio čašu. Zvanice, koje su se plašile da je slavni čovjek,
možda, knjiški molјac, odahnuše i bi im drago što su se uverili da je kao i
ostali. Predsednik naredi da se zatvori restoran i pozva ciganski orkestar u
separe da svira samo za njih. Tako se ispostavi da je mesna bibliotekarka
rođena kafanska pevačica (pevala je gostu na uvo »Šano, dušo, Šano,
mori...«), dok ju je upravnik škole pratio na violini. Mesne lepotice su se
nadmetale koja će se više dopasti Pesniku i, ko zna, možda tako ući i u neki
njegov sonet. Godinama pre toga, susretali su mu lice samo na fotografijama
i u televizijskim emisijama. Sada je bio tu — gotovo njihov sugrađanin,
komšija, njihova svojina. Mnogi već te prve večeri pređoše sa njim na ti!
No, već posle dva dana počeše da kolaju čaršijske priče da sa njihovim
uvaženim gostom nije baš sve u najbolјem redu! U berbernici se pripovedalo
da je sigurno nešto zgrešio u Beogradu, pa je odlučio da se na neko vreme
skloni na mirnije mesto dok protutnji oluja. Nekoliko uglednih funkcionera,
sa dobrim beogradskim vezama, raspitivalo se kod uticajnih prijatelјa o
čemu se radi i može li se, možda, nezgodno protumačiti iznenadni boravak
jedne tako istaknute ravne ličnosti u njihovoj skromnoj sredini, poznatoj
oduvek no tome što u njoj nikada nije bilo nikakvih »slučajeva«, jer su uvek
ostajali budni. Umiriše ih, rekavši da je Pesnik po svoj prilici izabrao njihovo
mesto samo zbog uspomena iz detinjstva.
Kada i ta senka bi otklonjena, počeše da ga pozivaju i po kućama.
Najčešće je odlazio kod ginekologa neosporno najmoćnijeg čoveka u gradu
(poznavao je sve skrivene porodične tajne), a i sam je »pomalo žvrlјao
pesme za fioku!« Pili su u njegovoj pompeznoj vili, koju je narod zvao
Abortana, jer je bila podignuta uglavnom od pobačaja. Odlazio je i kod
advokata, veterinara, pa čak i kod popa i komandira milicije. Često bi ostajao
i na spavanju kod svojih dokonih domaćina, koji mu nisu dozvolјavali da se
vraća u hotel. Pričao je o sebi, o Beogradu i pariskim danima, žaleći se na
pakleni ritam života, smog, nepravedne kritičare, Akademiju nauka i rđavu,
zaleđenu hranu... Ugađali su mu kuvanom jagnjetinom, koju je voleo više od
svega, donosili mu sveže, tek upecane pastrmke, naručivali za njega mlade
sireve i kiselo mleko, u kome je zabodena kašika stajala uspravno, toliko je
bilo gusto! Više nije bio sam. Za tri meseca ugojio se jedanaest kila.
Zauzvrat, da se nekako oduži domaćinima, napisao je za Književne novine
»Sonet o Zelenoj reci«, a za Politiku napis o varoškoj Tvrđavi, koju bi
svakako trebalo obnoviti.
Ali svakog čuda za tri dana! Uskoro, nakon početnog oduševlјenja,
ginekolog poče da sklanja u ormar skuplјa pića, viskije i konjake, koje su mu
donosili pacijenti, a umesto toga, na stolu se sve češće nalazila obična rakija
brlјa. Pesnik kao da nije ni primećivao fine promene u ophođenju i
gostolјubivosti što se hladila, smatrajući da je i sam postao građanin male
varoši, zasluživši tako prisniji odnos. Jednoga dana, preseliše ga zbog neke
važne delegacije iz najbolјe hotelske sobe sa balkonom u jednokrevetnu
sobicu s pogledom na stenu iza hotelskog zdanja. Kad delegacija završi
posetu, više ga nisu vraćali u raniju sobu, čiji su prozori gledali na brda i
reku. Rasejan, kao što ga je bog dao, nije ni primećivao da mu sobarice više
ne raspremaju postelјu. Ručnike su mu sada menjali svakih petnaest dana,
ostao je bez televizora i telefona, a o svežem cveću, koje je zaticao svakog
dana u vazi, nije bilo ni govora! Neprovetrena soba primi zadah osamlјenog
vuka koji se povukao u poslednji brlog, što je vonjao po jeftinom duvanu,
rakiji, ostacima hrane, starim novinama i skorenoj sapunici na umivaoniku.
Nije mogao da odbije dve-tri književne večeri po obližnjim selima, gde su
ga u čudu gledali, i poetski čas u mesnoj osmogodišnjoj školi. Još su ga
pokazivali slučajnim namernicima kao lokalnu znamenitost, ističući da je
on, čovek koji je video toliko sveta i upoznao tako mnogo značajnih lјudi što
su menjali istoriju, ipak shvatio da je njihovo mesto kudikamo najbolјe, što
su oni, uostalom, oduvek tvrdili. Stajao je i ponavlјao komplimente kao
pokvarena gramofonska ploča, a onda su ga opet zaboravili.
Kada bi šetao ulicama, deca su već izvikivala njegovo ime (to se u toj
varošici smatra izuzetnom šalom i zove se prozivanje), pa se sakrivala u
kapije i bašte. Uzalud se okretao i pretio pesnicama praznoj ulici, uzalud je
rikao od besa kao stari bik koji se brani od nevidlјivih obada — prozivanje se
nastavlјalo do ludila! Sve češće su ga napijali i zbijali s njim šale. Pijan, urlao
je svoje čuvene stihove kafanskoj publici koja se previjala od smeha. Jedne
večeri, lajao je čak za opkladu na mesečinu, što izazva pravo oduševlјenje
meštana. Otrovni provincijski duh, protiv kojeg se čitavog života borio
poezijom, razjedao je lagano svojom kiselinom njegov plemeniti zanos.
Uhvaćen u nevidlјivu paučinu, jedno vreme se bezuspešno batrgao, a onda
se prepusti sudbini i paukovu mrežu pretvori u udobnu lјulјašku za
popodnevni dremež. I tako su se tromo vukli pospani dani... Sve ređe su ga
pozivali na večere, a i kad bi ga pozvali, stolovi nisu bili onako obilato
servirani kao u početku — nasuli bi mu tanjir čorbe u kuhinji, dodavali flašu
rakije i čašu za vodu, pa čekali da se napije i proklinjući otetura u noć.
Varošica je, najzad, likovala nad slavnim čovekom iz velikog grada. Svako je
mogao da upre prstom u njega, dok je posrtao prema hotelu, i da kaže svojoj
porodici: »Eto vam, to su navodno ti veliki lјudi! Pogledajte samo kako
baulјaju po bifeu, kako spavaju na stolu, kako prave od sebe budale! Slava
nije nikada ni postojala niti postoji! Postojimo samo mi, oprezni i trezveni
građani, koji se nikada nisu ni peli tako visoko da bi tako nisko mogli pasti.
Je li to taj čovek koji je čitavog života davao intervjue, predsedavao
sednicama, pozirao fotoreporterima, ulazio u čitanke i bio pozivan na
prijeme? Pošalјite nam ih još tuce — videćete šta će od njih da ispadne na
kraju! A mi? Mi i pored svega izdržavamo! Mi se ne damo varati! Prosečnost
je večna! Jer, ako je on, koji je mogao da bira, došao da skonča baš ovamo,
kod nas, to znači da nigde drugde i ne vredi da se živi nego ovde. gde oduvek
i živimo!«
— Bogu hvala što ne nastavih da pišem pesme posle gimnazije! — reče
veterinar svom društvu. — Evo kako bih završio.
Rastavlјali su Pesnikovu dušu na delove, baš kao što deca rasturaju lutku
da se uvere kako u njoj, u stvari, ničeg nema.
I tako, dok je oronuli Pesnik propadao iz dana u dan, na zadovolјstvo
čitave varoši, još jedanput se pokaza kako kod nas ne vole lјude koji se
izdvajaju značajem i veličinom. Ako se neko od bližnjih, na nesreću, uzdigne
visoko iznad ostalih, svi će, ko svesno, ko nesvesno, pokušati iz petnih žila
da ga svuku dole i učine sebi ravnim. Ako ga ne proglase častolјupcem,
proglasiće ga čovekom koji iznad svega voli novac; ako niko ne poveruje da
je peder, pričaće se naokolo da radi za neku stranu službu, ili da je,
jednostavno — plagijator; da zavodi maloletne devojčice, da je denuncijat,
amoralna nakaza, uobraženko... Dok je gostila Pesnika, varošica je uporno i
strplјivo tragala da mu pronađe slabo mesto, a on je za to vreme lakoverno
primao njeno gostoprimstvo. Najzad, pronašli su ono što su tražili: bio je,
dakle — pijanac! Pustili su ga da potone na njihove oči u dosadu i piće,
pomažući mu svesrdno u tome, da bi se svojom trezvenošću izdigli iznad
njega i tako dokazali sebi da su bolјi.
Ali kada čoveku jedanput krene nizbrdo, nema bolјeg naroda na svetu od
našeg! Pošto su mu razbili mit u komade i razbucali tapije na veličinu,
samleli odlikovanja, nagrade i ostala priznanja, više im nije bilo potrebno da
ga dalјe blate. Najzad su bili iznad njega, pa zavist smeni sažalјenje. Lečili su
ga besplatno u gradskoj bolnici, ponovo pozivali na svečanosti i nedelјne
ručkove, a u skromnoj hotelskoj sobi pojavi se opet stidlјivo stručak
polјskog cveća u čaši. Tapšali su ga pokrovitelјski po ramenu i bili zabrinuti
za njegovo zdravlјe, koje obilno polјulјa manija gonjenja. Najzad, onoga
dana kada dođoše da mu čestitaju šezdeset i sedmi rođendan, Pesnikovo srce
ne izdrža toliku pažnju i on se sruši pokošen moždanim udarom. Preneli su
ga helikopterom u jednu uglednu beogradsku kliniku, gde je sledećeg dana
umro.
Ispunilo se njegovo proročanstvo: aleja kojom je šetao danas nosi
njegovo ime. On, najzad, ima celu ulicu, istina bez kuća. Pomišlјa se i na to
da se u hotelu otvori njegova memorijalna radna soba (i to ona prva, sa
balkonom), u kojoj bi ekskurzije mogle da vide pesnikovu ugašenu lulu
izjedenog kamiša, naočari i poslednje rukopise pisane na jelovnicima. Sada,
kad ga više nema, ponovo je mit, pa ginekolog ne propušta da svakom
detalјno ispriča koliko je s pokojnikom bio prisan.
Varošicu u brdima obuzima opet uzbuđenje. Čuli su, naime, da se jedan
veliki prestonički slikar sprema da se nastani u njihovom mestu. Već je
formiran Odbor za doček.
 DAMA SKITNICA

Nina je osetila da je uletela u klopku istog časa kada joj je ćopavi kelner u
zapuštenom restoranu hotela »Evrope« tresnuo na sto dve boce piva koje
nije naručila. Čaše nije doneo. Očigledno, ovde, u ovoj zabitoj varošici, pivo
se pilo pravo iz flaše. Nјen pogled naliven zebnjom srne koja je osetila vonj
hajkačkih pasa podiže se prema rošavom konobarovom licu, no ono nije
odavalo ništa drugo sem pomirenosti sa sudbinom što ga je bacila ovamo,
bogu iza nogu; možda i malo umora od beskrajnog ponavlјanja istih
slučajeva, što su uvek počinjali s dve boce piva.
—Od društva pored muzike... — procedi i otetura prema šanku.
Za godinu dana provedenih na neprekidnim putovanjima po palankama i
gradićima duboke unutrašnjosti, stekla je izvesno iskustvo s muškim
nasilјem; nije ga se, naime, plašila razumnim delom svoga bića, ali postojao
je jedan drugačiji, teško odrediv egzistencijalni strah; tačnije, nelagodnost
pomešana s osećanjem poniženja i bespomoćnosti, koja je u Nini s vremena
na vreme razvijala krivicu što je žena, što se bavi ovim teškim zanatom
putujućeg prodavca knjiga, što je uz to još dovolјno mlada da bude privlačna
muškarcima, što drukčije izgleda i što na licu, ma koliko da se uspešno
skrivala, nosi neki beleg koji neprestano privlači napasnike i kabadahije
želјne nasilјa i nežnosti.
Mada se na ovim putovanjima trudila da izgleda što neupadlјivije i ne
izaziva ničiju pažnju, pa je zbog toga skratila čak i svoju raskošnu smeđu
kosu na učtivu dužinu (šta je učtiva dužina na Balkanu?), a upadlјive boje i
posebne krojeve odeće za putovanje zamenila, činilo se zauvek,
jednostavnim sakoom i pantalonama od džinsa, i na taj način se u
muškaračkim krajevima, u koje je često zalazila, gotovo prerušila u
muškarca; otkrili bi njenu mimikriju već nekoliko trenutaka pošto bi stigla u
kakav učmali gradić da prodaje knjige. Kao da je iz Beograda, gde je rođena i
odrasla, ponela sa sobom i neku tipično čubursku drskost u hodu ili držanju
glave, u načinu na koji je vozila svoja mala žuta kola, »dijanu«, oštro i
mangupski obesno.
Ta pozna, usamlјenička večera u jedinoj otvorenoj kafani jedinog mesnog
hotela, u stvari, običnog svratišta s tri sobe na jedinom spratu, bila je kriva
za neprilike koje će, osećala je to čitavom površinom kože, uskoro naići. Nije
više mogla da izdrži glad (nije ništa okusila od jutra), a nije joj se ostajalo u
memlјivoj sobetini s tri različita kreveta, prekrivena umašćenom vojničkom
ćebadi. Beli, olupani bokal za vodu, s umivaonika od pre rata, gledao je
glupo, poput gusana; zavese su bile pocepane, ručnici providni od česte
upotrebe, a rasušeni ormar, velik kao kuća, ispuštao je nešto slično jecaju
kad god bi otvorila njegove rasklimatane vratnice. Spustivši se u restoran na
večeru, izneverila je inače svoje lično pravilo da u ovakvim slučajevima nosi
uvek nešto za jelo u svojoj putnoj torbi. No, njena »dijana«, čiji je stražnji
deo bio zatrpan paketima knjiga, opet je izdala; izgubila je sat i po
nameštajući gore u brdima ventilator za hlađenje motora, čiji se zglob
razlabavio, pa je stigla u Mesto pošto su sve prodavnice i pekare bile već
odavno zatvorene.
Kroz gusti dim jeftinog duvana, zadah piva i vinjaka, znoja i prašine,
treštala je pakleno ozvučena pesma:
»Oj, živote, moja tugo, oj, kafano, moja drugo...«
Podrhtavao je drveni olajisani patos, tresle se čaše na stolovima, slaveći
moć elektične energije provedene čak i u harmoniku tamnoputog pevača, čiji
su prsti bili okićeni prstenjem svih oblika. Pogleda ispod trepavica društvo
pokraj kafanskog orkestra, praveći se da pažlјivo reže bečku šniclu; utvrdila
je u jednom jedinom blesku ko im je ovan-predvodnik. Bio je to već na prvi
pogled prilično opak kosooki momak s crnim brkovima, pomalo azijatskog
izgleda, elegantan na provincijski način, sapet usko krojenim belim odelom,
na čije je revere bila drsko izbačena kragna crne košulјe. Sedeo je bahato,
okružen svojim društvom u poretku potkovice. Prepozna im istog časa
karakter; sirovost, beznađe i dosada gladna nasilјa osećala im se u svakom
pokretu; u olabavlјenim kravatama i spuštenim stomacima, podvezanim
kaiševima s krupnim metalnim kopčama. Bili su mlađi od nje — nijedan
preko trideset godina. U ovom času zurilo je u Ninu najmanje dvanaest pari
podlivenih, caklećih očiju, iz kojih je emitovana zajednička poruka: mala,
večeras će ti se nešto strašno dogoditi i to neće biti sve!
Nije se toliko plašila pretećeg poretka ovog mizanscena koliko je
ponižavalo to zlobno cerenje puno zlatnih zuba i zjapećih crnih rupa, tamo
gde su zubi nedostajali, tih očiju i vilica što su je gutale — kao da nije bila
uopšte lјudsko biće, već nakazno smešan predstavnik nekog posve drugog
roda: žena-žaba, patulјa, riba-devojka u putujućim cirkusima, u čije je šatre
ponekad ulazila. Tek posle izvesnog vremena otkri poreklo te nelagodnosti
— bila je jedina žena u kafani! Ta činjenica je sledi. Da li se tako oseća Crnac
na Jugu, žena u pederskom klubu ili makro na kongresu sifražetkinja? Bilo
je kasno da ma šta popravi: tek tada shvati da ce nalazi u kraju gde je kafana
muška privilegija. Žene su u ovoj palanci već odavno spavale ili čekale
muževe da ih pretuku ili traže pečenje pita i bureka u ponoć. Upala je
zabunom u muško svetilište.
Nije trebalo dugo čekati na kaznu: mudonja u belom odelu opkorači
naslon stolice pokraj njene i sede. Stolica zacvile pod težinom njegovog, kao
tuč nabijenog tela.
—Ako gospojca dozvolјava? — nakloni se i dohvati jednu od dve boce piva
koje su ga čekale. Kucnuo je flašom o flašu. Nina odloži nož i vilјušku i
obrisa usne krajičkom papirnate salvete.
—Gospojca ne pije pivo?
—Ne, hvala... — reče s uzdahom.
Mudonja zabaci glavu i istrese u jednom dahu čitavu bocu u sebe, dok je
Nina mirno posmatrala kako mu se ravnomerno kotrlјa adamova jabučica.
Na srednjem prstu nosio je krupan zlatan prsten, sličan bokseru. Nina se
zagleda u njegov oblik dok je pio: klupko nagih muških i ženskih tela parilo
se u kovitlacu oko crnog kamena. Obrisao je pivsku penu s brkova i zagledao
se u Ninu, kao da je tek spazio;
—Odakle si?
—Iz Beograda …
—Svi ste vi iz Beograda! — zareža. — Pitam te, odakle si?
—Iz Beograda... — ponovi Nina.
Kako je Beograd bio daleko! Eto, ovde u Mestu nisu verovali da neko
može da bude iz njega!
— Iz Beograda... Znam ja Beograd! — reče čovek. Služio sam vojsku na
Banjici.
— Stvarno? —osmehnu se Nina, misleći na to koliko će dugo da traje ovo
mučenje. Važno je ne izgubiti prisebnost. Dočekivati meko udarce. Ne
izazivati, a ipak gledati u oči. Pokazati izvesnu dozu zanimanja, zadržavši se
na tačno određenoj granici. Ne pružati nikakav otpor pre nego što bude
neophodno. Možda bih ga mogla zaustaviti, pomisli, samo kad njegovo
društvo ne bi očekivalo predstavu. Pogleda ih. Iskesili su joj se i teatralno
nazdravili, očekujući šta će njihov istureni drugar da izvede. Znala je dobro:
čak i da se u njemu pojavi civilizovano biće, sam će ga raspolutiti jednim
karate-udarcem, samo da ne izneveri svoju lošu reputaciju.
Međutim, pošto je bio glup i polupijan, a opkoračivanje naslona stolice i
pijenje do dna boce piva iscrplјujuće, morao je uskoro nešto da preduzme.
Uz to, njegove drugare ne bi zadovolјio brz i lak upeh; hteli su mrcvarenje,
ne znajući da je njihovom predvodniku mašta večeras, očigledno, zatajila.
Nina pređe pogledom preko gostiju u kafani. Svi su zijali prema
njihovom stolu. Kada bi joj pogled dodirnuo bilo koje od tih loše obrijanih
lica, sva bi se istog časa iskesila udvorički — verovatno, niko nije smeo da
nekažnjeno pokvari ovu uobičajenu predstavu. Čak ni dva milicionera, koji
su, utegnuti u kožu, mašući razmetlјivo pendrecima, obilazili dvoranu
blagonaklono pozdravlјajući svoje pripite sugrađane. Zaustaviše se kod
društva pored orkestra i zapališe cigarete. Zabacili su šapke na teme i popili
no pivo.
Možda bi ovaj pomogao? — mislila je Nina, gledajući jednog po jednog
čoveka u sali. Ne. On, ne. I on se kesi očekujući spektakl. Ovaj? Ni on. Nina
primeti mršavog proćelavog muškarca četrdesetih godina, koji je pognute
glave jeo sam za malim stolom uza zid. On je jedini nije ni pogledao. Izgleda
da mu je bilo neprijatno pa se pravio da uopšte ne primećuje šta se događa
za njenim stolom. Shvati da od njega ne treba očekivati nikakvu zaštitu.
Mršava ramena i stakla naočara, bez okvira. Mesna mastilјara, uplašena od
rođenja. Šta da potraži pomoć od milicionera? Ispala bi smešna. Ništa se još
nije dogodilo. Samo je jedan meštanin za trenutak seo za njen sto i častio je
bocom piva. Mogla bi još da odgovara za lažnu optužbu.
— Hoće li gospojca, možda, neko finije piće?
— Ne, hvala. Ne pijem.
— Čokolad-liker?
— Hvala.
— Aero-konjak? Pelinkovac? Ili gospojca iz Beograda pije samo viski?
Odakle je ono gospojca?
— Iz Beograda.
— Nije Beograd mali! Znam ja: tamo sam služio vojsku, na Banjici...
Odakle iz Beograda?
— Sa Čubure.
— Čubure-Bubure! — reče. — To ne postoji u Beogradu! Mene gospojca
neće zezati. Služio sam vojsku na Banjici, a Čubure-Bubure nisam video!
Dohvatio je i drugu bocu i iskapio je na dušak, pogledavši, dok je pio,
krajičkom oka svoje društvo. Oni zaurlaše od smeha. Dobio je još malo na
vremenu, ali uskoro će nešto zaista morati da preduzme. Nina mu se zagleda
u oči. Preko njegovog pogleda bila je navučena skrama. Ipak, ispod te zle
opne svetlucao je negde u dubini topli, još neugašeni plamičak. Pronađi u
njemu lјudsko biće! — naredi Nina sama sebi. I on je čovek, sin svoje majke,
sigurno dobar prema njoj, bivše dete koje je neko nekada davno povredio, pa
se sad sveti svima. Pomisli na njegove beogradske mesece u vojsci, na
bescilјna nedelјna lutanja po tmurnom staničnom kraju, na prezir otmenih
beogradskih devojaka prema geacima (osamlјenost i osveta), pomisli na
čamotinju jednog ovakvog mesta, gde je posle deset sati otvorena još jedino
ova kafana, gde trune iz noći u noć... Šta bi mogao da bude po zanimanju? —
pita se Nina. Šofer? Bagerista? Ne, ima odnegovane ruke. Mesni kockar?
Previše je trom i bez refleksa za taj zanat.
— A čime se vi bavite? — upita.
Pogleda je, zapanjen kako iz tek uhvaćene, sapete ovce, kojoj upravo
podnose nož pod grlo, može izleteti tako drsko pitanje, umesto dahtanja i
užasa, što se on, neosporni gospodar Mesta i lјudi u njemu, približio njenom
stolu, odabravši je kao žrtvu. Oči mu se suziše u dva opasna proreza.
— Svačim — procedi.
Kao da je tim »svačim« želeo da joj kaže: ne, mala, ovo nije učtiva
gospodska igra, ovde nema razgovora, ja sam tu da pitam, a ne ti! Nisam
toliko naivan da me trikom ponovo nateraš u lјudsko biće. Postaću to sutra,
kad odem u zoru na posao, ne pre toga — duga je noć... Da smo u drugim
prilikama, bio bih kao i ostali, dobar i učtiv; da si mi u kući, da si mi sestra,
rođaka, kuma, komšinica, ali one su sve poštene, one ne ulaze u kafanu u
jedanaest sati; zna se gde je mesto ženama! Sama si kročila ovamo, jesi li ili
nisi? Niko te nije zvao, a kad si već ušla nepozvana, pravila ovde određujem
ja, a ne ti!
— Kako se... kako se zovete? — načini Nina sledeću grešku.
— Ne zovu me! — nasmeja se čovek imbecilno otkrivši krupne bele zube
sa naglašenim očnjacima. — Sam dolazim. Sam!
Izvukao je bez pitanja cigaretu iz Ninine kutije »kenta« i zapalio je
njenim upalјačem. Pogleda ga sa zanimanjem i stavi mirno u svoj džep.
Izbačena ovim poslednjim gestom iz ravnoteže, koju je bezuspešno
pokušavala da povrati, Nina preklinjući pogleda milicionere, koji su već
izlazili iz kafane, popravlјajući remenje na uniformama.
— Da prošetamo malo?
Paralisana strahom, ništa nije odgovorila. Nјegova teška šapa spusti se
na njenu ruku. Pokuša da je izvuče, ali nije uspela. Samo da se nekako
dočepa svoje »dijane« i potraži u njoj spas! Ali, šta bi to vredelo? Momak je
najpre ne bi pustio da sama iziđe iz kafane, a onda »dijanin« motor se teško
palio. Čak i da uspe da pokrene kola, ne bi daleko stigla; pred hotelom
»Evropa« bilo je parkirano nekoliko snažnih automobila i motorcikla —
teško da bi se izvukla iz kotline strmim serpentinama, a da je oni pre toga ne
stignu. Možda bi muzičari pomogli? Ne. Oni su mirno pakovali instrumente.
Baš ih briga. Društvo pokraj orkestra poče da se polako diže od stola.
Klatarili su se laganim, pretećim korakom, grickajući čačkalice u uglu usana.
Prođoše pokraj njihovog stola i ne pogledavši ga.
—Hajde, mala, diži se! Vreme je...
—Vreme za šta? — prošaputa Nina bledim usnama.
—Videćeš!
Krvnik i njegova žrtva. Koliko se samo puta pitala zašto su svi oni lјudi
po logorima mirno klečali čekajući da ih dotuku, zašto nisu pružali otpor
svojim dželatima; možda samo krik (i to je dovlјno) ili šamar, udarac
nogom, bilo šta? Zašto su tako bespomoćno čekali da ubice dovrše pušenje
cigarete, ugase opušak, obave snimanje čitavog prizora, da naoštre nož,
očiste sekiru; zašto su gledali pred sebe u zemlјu, koju će za koji tren
natopiti krv iz njihovih žila? Zašto? Zašto? Šta su mogli da izgube kad su već
stigli na vrata smrti? Razgledajući pokatkad te stravične fotografije, Nina je
duboko verovala da bi, da se nađe u sličnoj situaciji, nešto sigurno
preduzela: potrčala bi bar i pala pokošena rafalom, grebala, ugrizla bi ubicu,
iskopala mu noktima oči, ili bi svezana pojurila ka prvom zidu i razmrskala
lobanju o njega — bilo šta bi učinila samo da pruži dokaz lјudskog
dostojanstva, da će sve dok bude živa pružati otpor zlu, nikada ne pristajući
na nasilјe. Ali najveći broj žrtava nije ništa preduzeo. Kao da je iz njih
odjedanput istekla sva energija. Sada je shvatila zašto. Ne, nije to bila nada
da će se izvući, da će u poslednjem času stići pomilovanje — za tako nešto
nije bilo nikakvih izgleda. To je bio strah od poniženja; neka vrsta
paralisanosti dubinom ponora koji se, verovatno, pred njima otkrivao kada
bi sasvim izbliza ugledali ove iste oči kakve je imao i njen mučitelј, s
odsutno svirepom mrenom, kroz koju nije mogao da se probije tračak ni
logike ili samilosti, ništa lјudsko. Možda su tada, u svojim poslednjim
trenucima, najzad spoznali suštinu čoveka-zveri, svu žestinu njegovog zla,
svu tamu koja je kulјala iz njega, i skršeni tim očajničkim saznanjem
jednostavno odbijali da nastave bitku za život. Jer, evo, gotovo četiri decenije
nakon poslednjih pokolјa u ovoj zemlјi, do večeras lako hrabra Nina. takođe
nije vrištala, niti udarala, grebala, urlala, preklinjala, nije plakala niti zvala u
pomoć; jednostavno, nije činila ništa da se izvuče, stideći se poniženja kome
je bila izložena i u ime sebe, i u ime čoveka što je sedeo pokraj nje, i u ime
onih kojima je to bilo svejedno, jer su mirno, kao da se ništa ne dešava, jeli,
pili i čavrlјali o svakodnevnim stvarima. Zašto nije ništa preduzimala? Bila
je užasna sramota da viče ili plače. Možda je ipak posredi samo obična
zabuna, možda će se sve završiti dobro? Nije moguće da joj ti lјudi, koje je
večeras prvi put videla u životu, žele naneti zlo? Prokleti, mlitavi
intelektualac! — pomisli pogledavši ponovo proćelavog muškarca s
naočarima. koji je mirno čitao novine iznad ostatka jela na stolu. Čak i ne
primećuje šta mi se dešava! A jedini je nosio naočare u ovoj jazbini!
— Hoćemo li? — stegnu joj čovek zglob.
— Nisam platila... — promuca Nina, očekujući pomoć bar od ćopavog
kelnera.
— Gospojca oće da plati! — dreknu momak i kelner se istog časa stvori
iza njegovih leđa. Ravnodušno je zapisivao u blok cene jela i pića. Momak joj
za trenutak ispusti zglob, da bi mogla da izvadi novac, koji joj je ispadao iz
drhtavih prstiju.
— I dva piva! — reče.
— Molim vas... — promuca Nina. — Molim vas... Zaštitite me!
Konobar je mirno sabirao cifre:
— Neće vam oni ništa... — reče oborenih očiju — dvadeset šest hilјada
trista osamdeset!
Nina mu dade napojnicu, prezirući se kao nikada u životu.
— Diži se! — prosikta momak.
A možda je ovo samo stravičan san iz koga će se probuditi u čistoj
postelјi i isplaziti jezik noćnim morama?
Dižući se sa stolice, momak joj je lagano uvrtao ruku, tako da se i Nina,
protiv svoje vole, podiže i učini nekoliko koraka, osvrćući se preko ramena
prema dvorani, kao da traži poslednju pomoć. Korak po korak, vukao ju je
najpre kroz klepetava vrata hodnika, a onda prođoše pokraj razvalјenih
klozeta iz kojih je zapahnu oštar miris mokraće i lizola. Prešli su zatim preko
čistog prostora posutog mokrim šlјunkom i našli se na zaklonjenom
parkingu, koji je osvetlјavala samo jedna škilјava sijalica. Pritisak na njen
zglob se pojača. Momak ju je sada gotovo vukao. Poče da se izbezumlјeno
otima, ali se zastide svojih trzavih pokreta; sama je sebi ličila na kokošku tek
odsečene glave koja panično klepeće krilima po betonu.
— Ne boj se. mala... — režao joj je momak u vrat i uho. Ne otimaj se! Biće
ti fino! Nijedna se još nije požalila...
— Pustite me, molim vas! — šaputala je. — Molim vas, pustite me. Oh,
idiote! To me boli! Pusti me!
Ipak, ma koliko se otimala, njene oduzete noge pravile su same od sebe
korak po korak sve dok je momak ne dovuče do »dijane«, koja je skrušeno
stajala u tami, kao poslednji dokaz da je pre ove noći postojao i neki drugi
razumniji i bezbedniji život, iz koga je sada bila potpuno isklјučena. Oborio
je grubo na haubu. Nina pokuša da se uspravi, ali joj u tom trenutku puče
potpetica. Vrati je na kosinu metala odlučan pokret dlanom, koji je
jednostavno pribi za »dijanu«. Ova se blago zalјulјa.
Iz tame tada iskrsnuše i ostali. Neki od njih su držali boce piva u rukama.
— Pridržite je! — naredi im vođa.
Dvojica je uhvatiše za ruke, dok treći uđe u kola koja su stajala parkirana
u blizini, upali motor, usmeri farove na Ninu i upali svetla.
— Duga! — naredi njen otmičar.
Pod mlazom svetla što je peklo oči, Nina za trenutak postade omamlјena
noćna leptirica prikovana za šofer-šajbnu »dijane«. Pomisli na pakete knjiga
u svojim kolima, za koje je bila pribijena šakama muškaraca, kao na kakvo
žuto raspeće. Unutra su — o, apsurda! — ležali kompleti grofa Tolstoja;
Dostojevski, Čehov, sabrana dela Aldosa Hakslija, izbor iz Džemsa Džojsa,
kolekcija jugoslovenskih romana, filozofi od Platona do Markuzea, tanani
Marsel Prust, neprestano u traganju za izgublјenim vremenom... U kakav je
to košmar iznenada zapala? Zar svi nataloženi vekovi evropske kulture i
civilizacije, čiji su opiplјivi dokazi ležali na metar od nje, u ovoj tmurnoj
palanci danas ne vrede ništa? Zar je čitav taj napor dug hilјade godina bio
uzaludan, bezvredan, ovde, na ovoj mokroj šlјaci, pod ovim istim evropskim
nebom i zvezdama, koje su gledali mislioci, čije je živote i dela vukla preko
ove nesrećne zemlјe; zar se, zaista, sve tako završava? Ta misao je potpuno
porazi i ona izgubi bilo kakvu želјu za otporom.
Za to vreme muškaraci su obavlјali svoj posao, kao da se radi o
najobičnijem dranju kože sa zaklane ovce, kao da je u pitanju neki sasvim
obični, svakodnevni posao, istina, ne bez izvesne ritualne ozbilјnosti. Nije se
čula nijedna jedina reč. Pokatkad bi samo neko promrlјao, nešto kao »zapelo
je, otkini ga!« ili »podigni joj nogu!«, ništa više. Najpre joj svukoše sako, a
zatim jednim pokretom potrgaše bluzu, čija se dugmad otkotrlјaše preko
haube na šlјunak. Nije nosila grudnjak. Jedan od njih kleknu i otkopča joj
pantalone. Svlačio ih je grubo zajedno sa hulahopkama i gaćicama. tako da
su joj obe noge bile kao vezane, čak i daje htela da ga udari, a nije. Najpre joj
je izvukao jednu, a onda drugu nogu, uspravio se i šutnuo gužvu tkanine u
tamu. Oseti na grudima i mahovini između raširenih nogu toplinu bolesno
mlakog vetra, koji se odnekud probijao u kotlinu. I protiv njene vole,
bradavice joj nabubreše. Zastide se zbog njih. Oslepela od svetlosti dugih
farova, Nina ništa nije mogla da vidi. Začu samo nekoliko siktavih zvukova
zipa; otvorilo se, znači, nekoliko šliceva. Seti se starog uputstva za ovakve
prilike, koje je negde pročitala, da se u bezizlaznim slučajevima ne vredi
opirati (biće samo gore), nego se prepustiti na milost i nemilost i, možda čak
uživati, kako je to preporučivao neki psiholog.
Uživati, u čemu? U tome kako se na ovom slučajnom parkingu završava
jedan život; znala je da je neće ubiti, ali osećala je i to da posle ovoga više
nikada neće biti ista: ovde će se završiti duge godine rada na sebi,
oplemenjivanje tuđim osećanjima i iskustvom, lekcije iz lepote i sklada,
poverenje u lјudski rod i njegovu dobrotu. Pa ipak, ti lјudi su bili njeni
sunarodnici, ne nikakvo divlјe azijsko pleme, niti urođenici; nosili su
»seiko« satove, vozili kola, gledali istu televiziju: bili su njena rasa, imali
prezimena slična Nininom, govorili su istim jezikom i bio je mir, a ne rat,
kada se s ovakvim divlјaštvom unapred računa, a opet se nalazila usred
pakla, koji čak niko neće ni primetiti, jer je beznačajan i čest i kod svih, kada
čuju za njega, sem blagog gnušanja izaziva uvek i pomalo skaredno
zadovolјstvo, poluprikriveno uzbuđenje što golica sputanu erotsku maštu.
Želela je da krikne od bola, ali kao u snovima, ma koliko da se upinjala da
vrisne i otvarala usta, nikakv zvuk nije izlazio iz nje.
— Šta to radite?
Ipak je san. Jedan razuman i odmeren muški glas preseče tišinu punu
napregnutosti. U blesku farova Nina ugleda mršavog intelektualca s
naočarima kako stoji napet kao luk i drži ruke u džepovima sakoa.
— Šta da ti kažem, doktore? — reče zbunjeni vođa čopora. — Nećeš mi
ionako verovati...
— Pustite je!
Istog časa ruke nepoznatih lјudi skloniše se sa Nininog tela.
— Ugasite ta svetla! — Pakao je utonuo u tamu. Pokupite joj stvari!
Nečije ruke joj gurnuše gužvu odeće u naručje. Nјeni mučitelјi pretvoriše
se iznenada u senke. Da su zaista postojali svedočila je samo škripa šlјunka
iza njihovih koraka, a nešto kasnije palјenje motora i škripa kočnica na
krivini.
—Obucite se!
Drhteći, Nina poče da navlači odeću. Za to vreme čovek joj je okrenuo
leđa i pušeći ćutke gledao u tamu.
—Možete li da vozite?
—Mogu... Mislim da mogu...
I dalјe drhteći, ušla je u »dijanu« i pokrenula motor. Čovek sede pokraj
nje. Govorio je kuda da vozi. Prolazili su pokraj usnulih kuća, praznim
uličicama no kojima se noćni vetar igrao starim novinama i lišćem kupusa.
U jednom trenutku u farovima se pojavi milicijska patrola. Zaustaviše ih, ali
čim su ugledali čoveka pokraj Nine, samo prinesoše ruke šapkama i ukloniše
im se s puta. Najzad su se zaustavili ispred omanje zgrade na kojoj je pisalo
Ambulanta. Ostavili su »dijanu« u garaži i popeli se mračnim stepeništem
koje je mirisalo na medikamente do prostrane sobe u neopisivom neredu,
tipičnom za muškarca koji živi sam. Tek kad je čovek upalio stonu lampu, iz
Nine provali dugo obuzdavana bujica plača. Tresla se kao u groznici, grizući
ustima jastuk.
— Samo se dobro isplačite— kazao je.— Biće vam lakše.
Činilo joj se da će joj jecaji pokidati utrobu.
Čovek se vratio u sobu s gazom, alkoholom i nekim praškovima. Doneo
joj je čašu vode i dao da popije dve žute pilule.
— Da vidimo jesu li vas povredili?
Svlačio je lagano ovlaš zakopčanu Nininu odeću, kao što otac svlači kćer
koja je pala u parku igrajući se loptom. Prepusti mu se, uživajući u
bezbednosti koja je izbijala iz vrhova njegovih prstiju. Očistio joj je
ogrebotine na leđima alkoholom i posuo belim prahom. Poslušno se
okretala u postelјi koja je mirisala na čistog, odnegovanog muškarca, nudeći
mu bez stida telo, kojim je baratao oprezno i pažlјivo, s puno blagosti, kao da
je neka živa dragocenost. Osećala se kao nekad davno. u detinjstvu, kada ju
je pregledao kućni lekar, u koga je bila potajno zalјublјena. Budi dobra
devojčica! Tako... To ništa ne boli, jel' da? Sad malo stisni zube. Vidiš kako si
ti hrabro dete! Nisi kao ostala deca. Ponovo je bila naga i osećala čitavom
površinom kože prijatnu grubost lanene postelјine. Bradavice joj opet
nabubreše, ali ovaj put je nije bilo stid zbog njih.
— Dođi… — prošaputa. — Dođi!
— Opustite se i spavajte... — kazao je. — Sve će biti u redu.
Prokleti intelektualac, pomisli pre no što utonu u san. Probudila se oko
deset sati i bosonoga pronašla kuhinju. Na stolu su ležale rastvorene novine,
izmrvlјen hleb, grožđe i mleko. Pronađe u frižideru slaninu i jaja. Jela je
čitajući preko zalogaja, sve dok ne primeti da je neko posmatra. Čovek je
stajao u dovratku, odeven u beli mantil sa slušalicama oko vrata.
— To ste sve samo sanjali! —reče. — Najbolјe će biti ako uspete da se
ubedite da ste sve samo sanjali…
— Tužiću ih!
— Kome?
 — Šta ja znam kome? Tužiću!
— Polako, polako... — rekao je. — Kako mislite da dokažete? Znate li ko
su, kako se zovu, odakle su? Poznajete li ih?
— Ne poznajem. U stvari, prepoznaću onoga s brkovima u belom odelu.
— Čak i ako ih pronađu posle tri meseca, to neće biti dovolјno. Reći će da
ste ih sami izazivali.
— Ja ih izazivala?
— Znate, u ovim krajevima još se veruje da nijedna žena ne može biti
silovana protiv svoje volјe. A i tužilac i sudije su iz ovog kraja, znate.
— Kako to mislite?
— Vidite, kada je knez Miloš trebalo da presudi ko je kriv za neko
silovanje, izvukao je sablјu i dao je tužitelјu u ruke: »Hajde, udeni je u
kaniju dok ja mrdam!« — kazao je.
— Ali vi ih poznajete! — reče Nina. — Vi ćete posvedočiti!
Pogledao je blago, kao nerazumno dete koje ne zna šta je život:
— Ja ne svedočim! — kazao je. — Ja lečim. Uz to, vi odlazite odavde, a ja
ostajem zauvek da živim s njima.
Zaustavila je »dijanu« na vrhu planinskog prevoja odakle se varoš u
kotlini videla kao na dlanu. Obrisa dlan o pantalone. Gledala je dugo Mesto
obavijeno dimom žutih fabrika što su ga okruživale poput smrdlјivog
prstena; videla je hrpu sivih kućerina, sivog drveća i sive šlјake.
Već su dovolјno kažnjeni što žive ovde, pomisli i potera kola drumom
prema severu.