FIZIOLOGIJA PRAKTIČNI

S A D R Ž A J
1. Dati intramuskularnu injekciju (na modelu)*
2. Dati intravensku injekciju (na modelu)*
3. Odrediti ponašanje eritrocita u hipotoničnom, izotoničnom i hipertoničnom rastvoru*
4. Odrediti osmotsku otpornost eritrocita na hipotonične rastvore*
5. Ispitati efekte različitih izoosmotskih rastvora na eritrocitima*
6. Objasniti načine registrovanja mirovnog membranskog potencijala i akcionog potencijala; nacrtati krivulje
akcionih potencijala
7. Nacrtati i analizirati krivu akcionog potencijala; objasniti utiaj promene ekstracelularne koncentracije K+ i Ca2+
na akcioni potencijal
8. Nacrtati i objasniti krivulju ekscitabilnosti (reobaza, korisno vreme i hronaksija)
9. Izračunati brzinu provođenja akcionog potencijala u nervu iz datih podataka
10. Nacrtati i analizirati sastavne komponente miograma (pojedinačne izotoničke mišićne kontrakcije)
11. Nacrtati i analizirati gradiran odgovor izotoničke kontrakcije skeletnog mišića
12. Nacrtati i analizirati efekte delovanja dve draži na mišićnu kontrakiju
13. Nacrtati i analizirati složenu mišićnu kontrakciju (tetanus)
14. Konstruisati lik u složenom optičkom sistemu*
15. Ispitati oštrinu vida pomoću optotipa*
16. Odrediti širinu vidnog polja metodom perimetrije i konfrontacije*
17. Pokazati postojanje slepe mrlje pomoću Mariotovog (Mariotte) ogleda*
18. Ispitati osetljivost oka na boje*
19. Ispitati vazdušnu i kosnu provodljivost zvuka – Rineov, Veberov i Švabahov (Rinne, Weber, Schwabach) ogled*
20. Ispitati površinski senzibilitet: taktilnu i toplotnu osetljivost*
21. Ispitati duboki senzibilitet: osećaj položaja i pokreta; mišićnu snagu i tonus*
22. Ispitati osećaj vibracije (pallesthesia)*
23. Ispitati kortikalni senzibilitet: stereognoziju, barognoziju i grafesteziju*
24. Ispitati klinički važne kožno-mišićne reflekse i reflekse na istezanje*
25. Ispitati kornealni i konjuktivalni refleks*
26. Ispitati refleks zenica na svetlost i akomodaciju*
27. Analizirati normalan elektroencefalogram (EEG)
28. Ispitati ulogu vestibularnog sistema u održavanju statičke ravnoteže: Rombergov test i test na kompasni
hod*
29. Ispitati razdražljivost vestibularnog aparata pomoću Baranijeve (Barany) stolice
30. Odrediti broj eritrocita upotrebom hemocitometra i fotokolorimetrije*
31. Odrediti broj retikulocita*
32. Odrediti količinu hemoglobina*
33. Odrediti hematokrit*
34. Odrediti brzinu sedimentacije*
35. Iz datih podataka izračunati hematološke indekse (MCV, MCH, MCHC)*
36. Prepoznati ćelije krvi na krvnom razmazu obojenom po Papenhajmu (Pappenheim)*
37. Odrediti broj leukocita*
38. Odrediti relativnu leukocitnu formulu*
39. Iz datih podataka izračunati apsolutnu leukocitnu formulu*
40. Odrediti broj trombocita metodom hemocitometra*
41. Odrediti krvnu grupu u okviru AOB sistema i objasniti značaj interreakcije*
42. Odrediti RhD faktor*
43. Odrediti vreme koagulacije krvi metodom po Birkeru (Buerker)*
44. Odrediti vreme krvarenja po Djuku (Duke)*
45. Analizirati ćelijske elemente krvi (krvnu sliku) u fiziološkim uslovima
46. Analizirati sastav plazme u fiziološkim uslovima
47. Nacrtati i analizirati mehanogram srca
48. Nacrtati i analizirati krivulje ekstrasistola na mehanogramu srca
49. Nacrtati i objasniti uticaj draženja n. vagusa na mehanogramu srca
50. Auskultovati srčane tonove kod čoveka
51. Analizirati elektrokardiogram (EKG) čoveka
52. Odrediti ritmičnost, predvodnik i frekvencu srčanog rada iz datog EKG-a
53. Odrediti trajanje i voltažu talasa, segmenata i intervala iz datog EKG-a
54. Konstruisati položaj srednje električne osovine srca iz datog EKG-a
55. Odrediti volumensku brzinu tečnosti na različitim modelima pijecometra i objasniti zakone hemodinamike*
56. Odrediti kvalitete arterijskog pulsa*
57. Registrovati i analizirati krivulju arterijskog pulsa (sfigmogram)*
58. Izmeriti arterijski krvni pritisak*
59. Pokazati i objasniti ulogu dijafragme u disanju (Dondersov model)*
60. Auskultovati disanje kod čoveka*
61. Odrediti statičke plućne volumene i kapacitete metodom spirometrije*
62. Izračunati klirens inulina iz datih podataka
63. Izračunati klirens para-aminohipurne kiseline iz datih podataka
64. Analizirati sastav urina u fiziološkim uslovima
65. Izračunati bazalni metabolizam iz datih podataka
66. Izračunati vrednost energetske potrošnje iz datih podataka
67. Sastaviti hranljivi obrok za studenta
68. Analizirati vrednost glikemije i objasniti princip oralnog testa tolerancije na glukozu (OGTT)
69. Objasniti laboratorijski test na ranu dijagnozu trudnoće
70. Analizirati citološki nalaz vaginalnog brisa u toku menstrualnog ciklus
 1. Dati intramuskularnu injekciju (na modelu)*

Injekcija – unošenje rastvora pomoću šprica sa šupljom iglom direktno u krv, tkivo ili telesne šupljine što predstavlja
parenteralni put administracije (u stanjima bez svesti, prilikom povraćanja, kada nije moguće dati per os; injekcija se
uvek primenjuje kada je potrebno postići brz efekat ili deponovanje lekova).
Asepsa – postupak koji se koristi u profilaktičkom uništavanju klica i sprečava njihov prodor u organizam, cilj asepse
je potpuno uništenje klica. Stanje asepse se postiže sterilizacijom – proces kojim se potpuno odstranjuju ili
uništavaju svi m.o. i njihove spore s predmeta, instrumenata i materijala. Može se postići fizičkim postupcima (suva i
vlažna toplota, UV) i hemijskim (etilen oksid, ozon, hlorni preparati).
Antisepsa – skup postupaka koji imaju za cilj sprečavanje razvitka i uništavanje mikroba u živom organizmu. Postiže
se hemijskim i biološkim sredstvima – antisepticima (dezinficijensi, alkohol, povidon-jod).
Parenteralna primena leka:
1) Intrakutano – tanka igla, 10-15⁰ (alergijske probe)
2) Subkutano – u rastresito potkožno tkivo, koža se podigne sa dva prsta u vidu nabora, u čiju bazu se pod
uglom od 45⁰ prema podlozi ubada igla u dubinu 1-2cm i daje se 1-2ml rastvora. Aspiracijom obavezno
proveriti da igla nije u krvnom sudu. (kada se želi lokalno brzo dejstvo, protiv volje bolesnika, insulin)
3) Intramuskularno – rastvor za injekciju je apirogen, sterilna suspenzija ili uljani rastvor. Daje se u relaksiranu
muskulaturu glutealnog predela – gornji spoljašnji kvadrant, spolja ili iznad linije koja spaja prednje-gornju
ilijačnu spinu i gornju ivicu velikog trohantera. Igla je duža (5-7cm), pod 90⁰, lako se aspirira. (brz efekat, jače
dejstvo zbog dobre vaskularizacije mišića)
4) Intraarterijski – kontrastne boje
5) Intraperitonealno – kod eksperimentalnih životinja najčešće, brza resorpcija
6) Intrakardijalno – davanje adrenalina kada ne postoji drugačiji način davanja

2. Dati intravensku injekciju (na modelu)*

Najbrži i najpouzdaniji način, dejstvo leka nastupa gotovo trenutno. Daju se samo sterilni i bistri vodeni rastvori.
Najčešće se daje u kubitalnu ili cefalične vene. Mogući problemi su nekroza tkiva ako lek dospe van vene; tromboza
vene kao posledica brze administracije leka
 Centralni venski kateter – kod pacijenata kojima je neophodna parenteralna ishrana i antibiotska terapija.
 Venepunkcija – punkcija vene radi uzimanja krvi za analizu, primene lekova, dijagnostičke postupke.
Način rada: Postaviti povesku na oko 5cm iznad mesta venepunkcije, zavezana u polumašnu tako da se može
skinuti jednim potezom ruke. Pacijent nekoliko puta naizmenično stisne i otvori šaku dok venski sudovi ne
nabreknu. Dezinfikovati kožu, izabrana vena se palcem leve ruke distalno od uboda fiksira, a zatim pod uglom
od 30⁰ se ulazi u venu. Igla se uvuče u venu dodatnih 0,5-1cm i aspiracijom se proveri da li je u veni.
 Intravenska infuzija – rastvori za parenteralnu ishranu, rastvori elektrolita, za dijalizu. Indikacije za infuziju su:
dehidratacija (povraćanje, krvarenje, proliv), nadoknada velikog gubitka belančevOsina (rane i opekotine).

3. Odrediti ponašanje eritrocita u hipotoničnom, izotoničnom i hipertoničnom rastvoru*

Osmolalnost – broj rastvorenih čestica po kilogramu vode (280-300 mOsm/kg). Osmolarnost – broj rastvorenih
čestica po litru rastvora. Fiziološki rastvor – rastvori u kojima se ćelije našeg organizma, tkiva i delovi organa
ponašaju kao u organizmu. Osmoza – neto difuzija voda kroz selektivno permeabilnu membranu niz vodeni
koncentracioni gradijent. Toničnost – sposobnost rastvora da menja zapreminu ćelije. Kod hipertoničnog rastvora,
tečnost izlazi iz ćelije, kod hipotoničnog ulazi u ćeliju dok izotonični rastvor ne menja zapreminu ćelije.
Način rada: Na 3 predmetna stakla staviti po jednu kap krvi dobijene ubodom jagodice prsta i preko svake od njih
kapnuti dvostruko veću količinu fiziološkog rastvora, hipertoničnog rastvora i destilovane vode. Staklenim štapićem
promešati kap krvi i sačekati oko 5 minuta, pokriti pokrovnim stakalcem i gledati pod mikroskopom (x10,x40).
 4. Odrediti osmotsku otpornost eritrocita na hipotonične rastvore*

Sposobnost eritrocita da se suprotstave hemolitičkom dejstvu hipotoničnih rastvora zove se osmotska otpornost.
Hemoliza počinje u hipotoničnom rastvoru NaCl koncentracije 0,44-0,46% što predstavlja vrednost minimalne
osmotske rezistencije, a potpuna hemoliza je u rastvoru koncentracije 0,32-0,34% što predstavlja maksimalnu
osmotsku rezisteniju.
Način rada: U 12 epruveta napraviti seriju hipotoničnih rastvora koristeći 0,7% NaCl ( u prvu epruvetu 2,5ml NaCl i
1ml destilovane vode, nakon čeka NaCl smanjivati za po 0,1ml a vodu povećavati za isto). U epruvetu dodati po kap
opranih eritrocita, sadržaj promešati i sačekati 15-30 minuta, nakon čega treba centrifugirati 5min na 3000 obrtaija.
U supernatantu se kolorimetrijski određuje koncentracija hemoglobina. Moguće je i golim okom naći epruvetu
minimalne osmotske rezistencije u onoj koja prva počinje da se zamućuje zbog početka hemolize.

5. Ispititati efekte različitih izoosmotskih rastvora na eritrocitima*

Osmotski refleksioni koeficijent je mera permeabilnosti selektivno propustljive membrane za određenu supstancu.
Teorijski osmotski pritisak je direktno proporcionalan osmolarnosti , međutim toničnost (efektivni osmotski pritisak)
je jednak proizvodu teorijskog i refleksionog koeficijenta. Izoosmotski rastvori imaju istu osmolarnost kao i plazma,
mogu biti istovremeno i izotonični kada ćelijska membrana nije propusna za molekule u rastvoru.
Način rada: U 3 epruvete sipati po 5ml izoosmotskih rastvora: NaCl, uree i glicerola. Koncentracija svakog rastvora je
300 mOsm/L. U svaku epruvetu dodati po 2 kapi opranih eritrocita i promućkati. Suspenzija erirocita u NaCl zadržava
opalescentnost usled odbijanja svetolsti od zida intaktnih eritrocita. Rastvor uree postaje bistar zbog hemolize,a
nešto kasnijie se bistri i rastvor glicerola.

6. Objasniti načine registrovanja mirovnog membranskog potencijala i akcionih potencijala; nacrtati krivulje AP

Mirovni membranski potenijal (MMP) – razlika potencijala između unutrašnje i spoljašnje strane membrane u
mirovanju, tj. kada nervno vlakno nije podraženo.
MMP se može registrovati:
1) Intracelularno – preko staklene mikroelektrode koja se uvodi u ćeliju, registruje se monofazna kriva AP
2) Ekstracelularno – preko mikroelektrode koja je na površini ćelije, registruje se bifazna kriva AP

7. Nacrtati i analizirati krivu AP; objasniti uticaj promene ekstracelularne koncentracje K+ i Ca2+ na AP

Promena ekstracelularnog Na+ utiče na amplitudu akcionog potencijala. Hiperkalijemija povećava razdražljivost
neurona time što približava
Nernstov potencijal
pozitivnijim vrednostima i time
i MMP. Hipokalijemija dovodi
do usporenosti nastanka
akcionog potencijala. Promena
ekstracelularnog kalijuma utiče
direktno na vrednost MMP.
Promena ekstracelularnog
kalcijuma utiče na
razdražljivost neurona, tako da
hiperkalcemija smanjuje
razdražljivost dok je
hipokalcemija povećava.
 8. Nacrtati i objasniti krivulju ekscitabilnosti (reobaza,
korisno vreme i hronaksija)

Reobaza – najmanji intenzitet struje (stimulusa) koji dovodi

do nastanka AP. Vreme koje je potrebno da deluje draž
intenziteta jedne reobaze naziva se korisno vreme.
Hronaksija je minimalno vreme za koje treba da deluje
stimulus, intenziteta dvostruke reobaze, da bi došlo do
nastanka AP.
Hronaksija
Korisno vreme
Reobaza
9. Izračunati brzinu provođenja AP u nervu iz datih
podataka

V= S/t ; S – razlika rastojanja između stimulišuće i

registrujuće elektrode, t – razlika latentnih perioda

10. Nacrtati i analizirati sastavne komponente miograma (pojedinačne izotoničke mišićne kontrakcije)

Miogram je sačinjen iz tri glavne komponente: latetni period (vreme od delovanja stimulusa do vidne kontrakcije),
faza kontrakcije i faza relaksacije.

11. Nacrtati i analizirati gradirani odgovor izotoničke kontrakcije skeletnog mišića

 12. Nacrtati i analizirati efekte delovanja dve draži na mišićnu kontrakciju

U toku latentnog perioda, nadražavanje mišića nije moguće zbog refraktnog perioda, međutim u toku kontrakcije
dolazi do sumacije i jače kontrakcije sa jednogrbom krivom. Dvogrba kriva nastaje stimulusom u toku relaksacije i
sledeća kontrakcija je veće amplitude.

13. Nacrtati i analizirati složenu mišićnu kontrakciju (tetanus)

Tetanus predstavlja složenu mišićnu kontakciju koja nastaje kada na mišić deluje više uzastupnih stimulusa u
intervalima kraćim od latentnog perioda pre nego što se mišić potpuno relaksira. Može nastati nepotpun tetanus (sa
relaksacijom) i potpun tetanus (bez relaksacije). Kod nepotpunog mišić se samo delimično relaksira i snaga
progresivno raste zbog porasta kalcijuma. Kod potpunog tetanusa dolazi do visokofrekventne stimulacije kada se
mišić ne relaksira između stimulusa.

14. Konstruisati lik u složenom optičkom sistemu*

Optička osovina – zamišljena linija koja polazi iz fovee centralis žute mrlje i zatim kroz sredinu sočova, pupile i
rožnjače, da bi se završila na predmetu koji se gleda. Konstrukciju lika u ovakvom sistemu omogućavaju kardinalne
tačke: prednja i zadnja žiža (F1 i F2), dve glavne tačke (H1 i H2) i dve čvorne tačke (N1 i N2). Moguće je konstruisati
lik i u redukovanom oku sa jednom glavnom ravni (H) i jednom čvornom tačkom (N).
Koristimo tri karakteristična zdraka:
1) Zrak 1 od tačke A posmatranog predmeta ide paralelno optičkoj osovini, posle ulaska u oko dolazi do glavne
ravni H, prelama se i prolazi kroz zadnju žižu F2
2) Zrak 2 od tačke A posmatranog predmeta polazi kroz prednju žižu F1, dolazi do glavne ravni, prelama se i
nastavlja paralelno
optičkoj osovini
3) Zrak 3 od tačke A
posmatranog predmeta
prolazi kroz čvornu
tačku N i ne menja
pravac.
Na mestu gde se seku ova tri
zraka formira se lik tačke A
posmatranog predmeta. Lik koji
se formira je stvaran, umanjen,
obrnut i rotiran.
 15. Ispitati oštrinu vida pomoću optotipa*

Najbliža tačka jasnog vida (puncum proximum) – mesto najbliže oku na kome se predmeti još mogu jasno videti pri
maksimalnoj akomodaciji. (normalno se nalazi na rastojanju od 5-7,5cm kod dece, a 10-15cm kod mladih odraslih
osoba)
Najdalja tačka jasnog vida (puncum remotum) – mesto najbliže oku na kome se predmet vidi jasno bez
akomodacije. Ona se nalazi na rastojanju od 6 metara.
Oštrina vida (vizus) – sposobnost oka da jasno uoči dve odvojene bliske tačke. Oštrina vida se izražava najmanjim
vidnim uglom koji zahvataju zraci koji od posmatranih tački idu do čvorne tačke u oku pri kome se dve tačke još uvek
vide odvojeno. Ovaj ugao se naziva minimum separabile i normalna vrednost iznosi najviše 1’.
Način rada: Optotip je sačinjen od kvadrata dimenzija 5x5, svaki od njih je sačinjen od 25 manjih kvadrata 1x1.
Svetlosni zraci koji polaze sa većih kvadrata grade ugao sa okom od 5’, dok manji grade 1’. Osoba se postavlja na 6m
od optotipa i za emetropno oko se očekuje čitanje desetog reda. Ako osoba sa ove udaljenosti vidi znake u 5. redu,
koji se treba videti sa 12m udaljenosti, oštrina vida je pola normalne. Vizus je time 0,5 (po formuli V=d/D, d-
udaljenost sa koje se vrši ispitivanje, D – odstojanje sa kojeg oko sa normalnim vidom treba jasno da vidi objekte u
tom redu).
Greške refrakcije/ aberacije:
1) Patološke:
a. Presbiopija – staračka dalekovidost, smanjena oštrina i za bliske i daleke predmete usled smanjene
elastičnosti sočiva. Koriguje se bifokalnim naočarima
b. Hipermetropija – dalekovidost, zraci se presecaju iza retine. Koriguje se konveksnim (sabirnim) sočivima
c. Miopija – kratkovidost, zraci se presecaju ispred retine. Koriguje se konkavnim (rasipnim) sočivima
d. Astigmatizam – velika zakrivljenost cornee. Koriguje se cilindričnim sočivima
2) Fiziološke:
a. Sferna aberacija – nemogućnost da se zraci fokusiraju u istu tačku
b. Hromatna aberacija – usled različite jačine prelamanja sočiva za različite boje. Zenica koriguje obe aberacije

16. Odrediti širinu vidnog polja metodom perimetrije i konfrontacije*

Vidno polje – deo prostora koji se vidi pri pogledu fiksiranom u jednu tačku. Može biti monookularno i biokularno.
Pri oštećenju vidnog puta mogu nastati različite vrste oštećenja: skotomi – tačkasti ispadi u vidnom polju;
hemianopsija – ispadanje polovine vidnih polja oba oka; anopsija – potupuni gubitak vida.
Perimetrija – metod za ispitivanje vidnog polja. Kod mladih osoba širina vidnog polja približno iznosi temporalno 90⁰,
nazalno 60⁰, gore 56⁰, dole 65⁰.

Način rada: Glava se postavi na držač, oči u nivou centralne tačke perimetra. Ispitanik zatvara jedno oko, namešta se
perimetar i pomera se markica, kada je
ispitanik vidi to se obeležava. Nastaviti
pomeranje markice do centra perimetra
da se proveri da li postoje skotomi. Širina
vidnog polja je najveća za belu boju,
zatim plava, crvena i onda zelena.
Metoda konfrontacije, način rada:
Ispitivač je udaljen 1m od pacijenta,
zatvara jedno oko, a pacijent suprotno.
Ispitivač uvodi kažiprst u vidno polje sa
svih strana i proverava širinu vidnog
polja.
 17. Pokazati postojanje slepe mrlje pomoću Mariotovog ogleda*

Način rada: Tablica sa jednim belim krstićem i jednim belim krugom na rastojanju od 6cm se postavlja na odstojanju
od 40cm, tako da je krstić ispred levog oka a krug ispred desnog. Zatvoriti levo oko, a krstić fokusirati desnim. Oko
15cm udaljenosti u vidnom polju isčezava beli krug.

18. Ispitati osetljivost oka na boje*

Jung-Helmholcova teorija – postoje tri različita tipa fotoreceptora koji su odgovorni za kolorni vid. Sposobnost
raspoznavanja boja je funkcija čepića koji se razdražuju na svetlost talasne dužine vidnog spektra. (Prvi tip – plavo-
ljubičasti na 420nm; drugi tip – zeleni na 530nm; treći tip – žuto-zelena na 560nm). Osoba koja razlikuje sve tri boje je
trihromat, a osobina trihromazija. Postoje i dihromati i monohromati, a oni koji ne razaznaju boje su ahromati.
Dihromati mogu biti protanopi (crvena), deuteranopi (zelena) i tritanopi (plava).
Način rada: Koriste se Išiharine tablice na kojima se nalaze obojene figure na različito obojenoj podlozi. Ispitivanje se
izvodi na udaljenosti od 50-100cm a dopušteno vreme za čitanje je 4-6s. Ako se koristi vuna različitih boja, ispitivač
izdvaja jedan zamotuljak vuna, a ispitanik treba da odvoji sve zamotuljke iste boje (npr. u slučaju disleksije).

19. Ispitati vazdušnu i kostnu provodljivost zvuka – Rineov, Veberov i Švabahov ogled*

Brizina prostiranja zvučnih talasa u vazuhu je 340m/s. Karakteristike zvuka su: visina, jačina (amplituda) i boja.
Visina (frekvenca) zvuka – broj zvučnih oscilacija u sekundi, a izražava se u hercima (Hz). Uho čoveka je osetljivo
između 20-20kHz, najosetljivije na 3kHz. Jačina zvuka – intenzitet zvučne draži (decibeli- dB). Uho čoveka je osetljivo
na intenzitete do 120dB. Vazdušna provodljivost zvuka – prenos zvuka preko spoljašnjeg i srednjeg uva do
unutrašnjeg uva. Koštana provodljivost – prenos do unutrašnjeg uva preko kostiju glave. Kod zdravih je vazdušna
bolja od kostne. Konduktivna nagluvost je poremećaj sluha koji nastaje usled patoloških promena u spoljašnjem i
srednjem uvu, dok je perceptivna poremećaj u unutrašnjem uvu i njegovim nervnim strukturama. Kod konduktivne
se ne čuju duboki donovi, a kod perceptivne visoki. Sluh se ispituje kvalitativno (mesto oštećenja, ispituje se zvučnim
viljuškama) i kvantitativno(koliko je oštećenje sluha,ispituje se različitim intenzitetima zvuka ili audiometrima).
Audiometrija je kvalitativna i kvantitativna metoda kojom se meri gubitak sluha u odnosu na utvrđene standardne
vrednosti. Prema načinu ispitivanja, deli se na totalnu (čisti tonovi) i govornu (kratke reči). Totalna može biti
liminalna (meri se prag čujnosti) i supraliminalna (tonovi iznad praga). Ova metoda može da bude subjektivna (kada
se odgovor dobija od ispitanika) i objektivna (kada se koriste elektronski uređaji i nije potrebna saradnja ispitanika).
Za ispitivanje viljuškama koristi se komplet od 8, najmanje 5 viljuški frekvence 30-4000Hz. Ozvučivanje viljuški se
obavlja jagodicama palca i kažiprsta, pri čemu se viljuška drži za dršku. Postavlja se na visinu spoljašnjeg ušnog
kanala, 5cm od njega, ili ako se proverava kostna provodljivost drška se oslanja o mastoidni nastavak.
Rineov test – zvučna viljuška se aktivira i postavi na mastoidni nastavak. U momentu kada ispitanik kaže da više ne
čuje zvuk (oko 60s), postavlja se ispred uva ispitanika i pita se da li i dalje čuje. Pri normalnom sluhu čuje zvuk još
polovinu vremena (30s) jer je vazdušna provodljivost bolja od kostne (pozitivan Rineov znak). Ako ne čuje, prvo
viljušku stavimo ispred uva, pa kada prestane da se čuje stavljamo na mastoidni nastavak. Ako i dalje čuje zvuk radi
se o negativnog Rineovom znaku jer je onda kostna provodljivost bolja.
Veberov test lateralizacije – aktivirana viljuška se stavi na teme, čelo, bradu ili stegnute zube ispitanika, pitamo da li
čuje zvuk i ako čuje da li je ti podjednako na oba uva. Ako čuje podjednako nema lateralizacije, što govori da je sluh
normalan, ili podjednako oštećen na obe strane. Kod bolesti konduktivnog aparata, lateralizacija se vrši ka bolesnoj, a
kod oboljenja perceptivnog aparata ka zdravoj strani.
Švabahov test – aktiviranu viljušku stavimo na mastoidni nastavak ili teme ispitanika i u momentu kada on ne čuje
više, stavljamo sebi na mastoidni nastavak; ukoliko mi i dalje čujemo kažemo da je Švabahov znak skraćen ili
negativan. Obrnuto, ako prvo sebi stavimo, i momenta kada ne čujemo prenesemo ispitaniku i on i dalje čuje, radi se
o Švabahovom produženom ili pozitivnim znakom.
 20. Ispitati površinski senzibilitet: taktilnu i toplotnu osetljivost*

Gubitak osećaja dodira je anestezija. Snižen osećaj dodira je hipoestezija, a povišen hiperestezija.
Za ispitivanje taktilne osetljivosti koristi se Frejov esteziometar. Nacrtati na distalnoj falangi palca, dorzalnoj strani
šake i podlaktici po jedan kvadrat površine 1cm2 i izdeliti ga na kvadratiće površine 1mm2. U ovim regionima
napraviti mapu tačaka za dodir koristeći Frejov esteziometar (konjska čekinja poznate debljine koja se savija na
određeni pritisak) i upisati rezultate. Tokom ispitivanja ispitanik ne gleda, i odgovara kada prvi put oseti dodir.
Ispitanik je takođe dužan da pokaže mesto dodira, čime se proverava taktilna lokalizacija. Pored toga se ispituje i
taktilna diskriminacija – raspoznavanje dve tačke kao odvojene prilikom istovremenog uboda na njih.
Za toplotnu osetljivost pripremiti tri staklene čaše sa vrućom, toplom i hladnom vodom. Zroniti po kažiprst u hladnu i
vruću vodu, zatim oba staviti u toplu i opisati osećaj.

21. Ispitati duboki senzibilitet: osećaj položaja i pokreta; mišićnu snagu i tonus*

Kinestezija – svesno zapažanje položaja tela i pojedinih delova tela u prostoru, kao i njihovih pokreta.
Osećaj položaja i pokreta se može ispitati tako što se pacijentu sa zatvorenim očima neki od ekstremiteta ili delova
tela postavi u određeni položaj i traži da se detaljno opiše taj položaj ili da drugom rukom ili nogom imitra taj položaj
(fenomen imitacije).
Za dubok senzibilitet se koristi i Rombergov test. Ispitanik stoji u mirnom stavu, tesno priljubljenih stopala,
otvorenih, a zatim zatvorenih očiju. Normalno je da se blago leluja oko svoje uzdužne osovine (negativan Rombergov
test). Nesposobnost da održi ravnotežu pri stajanju sa sastavljenim stopalima je pozitivan Rombergov test. Kada
postoji poremećaj dubokog senzibiliteta (periferni nervi ili kičmena moždina) Romberg je pozitivan samo kada su oči
zatvorene. Pri oštećenju labirinta ili malog mozga Romberg je pozitivan i pri otvorenim očima. Ako se njiše ili pada
kao kip, radi se o poremećaju labirinta, dok ako pada kao slomljen radi se o poremećaju malog mozga.

22. Ispitati osećaj vibracije (palestezija)*

Aktiviranu zvučnu viljušku postaviti na stopalo gde je kost direktno ispod kože, prvo na distalne delova a zatim
proksimalne. Ispitanik će osećati zujanje ako je osećaj vibracije očuvan. Izostanak osetljivosti na vibraciju je uglavnom
praćen gubitkom osetljivosti na položaj.

23. Ispitati kortikalni senzibilitet: stereognoziju, barognoziju i grafesteziju*

Grafestezija – sposobnost prepoznavanja slova, simbola ili broja ispisanih na koži. Tupom iglom se ispisuju po koži pri
čemu on treba da odgovori šta je napisano. Nesposobnost se naziva grafanestezija.
Stereognozija – prepoznavanje oblika i prirode predmeta opipavanjem. Ispitaniku se stavi predmet u šaku i od njega
se traži da imenuje predmet. Nesposobnost prepoznavanje oblika i prirode predmeta je taktilna agnozija ili
astereognozija.
Barognozija – prepoznavanje težine predmeta. U obe šake se istovremeno stave lakši i teži predmet, i traži se da
prepozna koji je teži. Nesposobnost razlikovanja težine je abarognozija.

24. Ispitati klinički važne kožno-mišićne reflekse i reflekse na istezanje*

Refleks – automatski odgovor efektora na draženje receptora. Osnovna jedinica integrisane aktivnosti je refleksni
luk. Sastoji se od: receptora, aferentnog neurona, centralne sinapse, eferentnog neurona i efektora. Prema broju
sinapsi može niti monosinaptički i polisinaptički. Prema lokalizaciji receptora može biti eksteroreceptivni,
proprioceptivni i autonomni (integracija u okviru ANS, a receptori su u organima). Prema vertikalnom nivou CNSa na
kome se refleks integriše, može biti spinalni, bulbarni, mezencefaliči i kortikalni.
Refleksi mogu biti fiziološki – eurefleksija, ili mogu biti izmenjeni u smislu hiperrefleksije, hiporefleksije, arefleksije i
pojave patoloških refleksa.
Jandrašikova metoda pojačava refleksni odgovor na donjim ekstremitetima tako što ispitanik vuče svoje prste u
suptrotnim pravcima i zateže šake. Pojačanje je rezultat facilitacije neurona uključenih u odgovarajući luk.
Pojačavanje refleksa gornjih ekstremiteta se postiže stezanjem vilice.
Kožni refleksi:
1) Patelarni – prevlačenje predmeta po spoljašnjoj ivici tabana od pete prema prstima izaziva patelarnu fleksiju
prstiju. Refleksni luk: n. tibialis sa centrima u L4, L5, S1-3. U određenim stanima (spavanje, anestezija) i kod dece
do prve godine života, refleks izaziva dorzalnu fleksiju palca (kod dece nije završena mijelinizacija). Od druge
godine života ovakav refleks je patološki i naziva se refleks Babinskog – najpouzdaniji pokazatelj oštećenja
kortikospinalnog puta.
2) Trbušni – ispitanik leži na leđima, opuštenih mišića. Stimulacija je najbolja u toku ekspiracije, laganim
povlačenjem predmeta po prednjem trbušnom zidu dolazi do kontrakcije mišića, što se vidi po skretanju pupka
prema stimulisanom područiju. Refleks se ne može izvesti kod gojaznih osoba, naglo smršalih, višerotki, starih
osoba i novorođenčadi. Postoje 4 trbušna refleksa:
a) Epigastrični – od dodnjeg pola sternuma prema pupku (refleksni luk: nn. intercostales sa centrima Th5-7)
b) Gornji trbušni – tri prsta iznad pupka do sredine rebarnog luka, od spolja put unutra (refleksni luk: nn.
intercostales sa centrima Th8-9)
c) Srednji trbušni – isti način, u visini pupka (refleksni luk: nn. intercostales sa centrom Th10)
d) Donji trbušni – tri prsta ispod pupka, od spolja prema unutra (refleksni luk: nn. intecostales sa centrima
Th11-12)
Reflkes na istezanje: Da bi se izazvao, mišić mora biti relaksiran. Receptor je mišićno vreteno.
1) M. biceps brachii – ruka je relaksirana, podlaktica u odnosu na nadlakticu u položaju između fleksije i ekstenzije
u lakoj pronaciji i treba da leži na podlaktici ispitivača. Ispitivač stavlja palac na tetivu mišića, da bi po njoj udario
čekićem. Refleksni luk: n. musculocutaneus sa centrima C5-6.
2) M. triceps brachii – udaranje iznad mesta distalnog pripoja mišića na olekranonu. Nadlaktica treba da bude lako
abduktovana, a podlaktica mlitavo da visi sa unazad okrenutim dlanom. Refleksni luk: n. radialis sa centrima C6-
8.
3) Patelarni/m. quadriceps – ispitanik sedi sa stopalima položenim na pod, tako da ugao između potkolenice i
natkolenice bude nešto veći od 90⁰. Ispitivač jednu ruku spušta na mišić, drugom udara o tetivu. Refleksni luk: n.
femoralis sa centrima L2-4.
4) Ahilov/ m. triceps surae – ispitanik kleči na stolici, stopala slobodno vise. Refleks se manifestuje u vidu patelarne
fleksije stopala. Refleksni luk: n. tibialis sa centrima L5, S1-2.

25. Ispitati kornealni i konjuktivalni refleks*

Kornealni refleks – refleks ukazuje na funkcionalno stanje produžene moždine i prati se tokom anestezije. Izaziva se
dodirivanjem rožnjače (na granici rožnjače i vežnjače) zašiljenom vatom. Ispitanik okreće oči suprotno od ispitivača i
malo naviše. Refleksni luk: gornja grana n. trigeminus, centar u ponsu, eferentna vlakna su motorna vlakna n. facialis
i efektor je m. orbicularis oculi.
Konjuktivalni refleks – ispituje se dodirivanjem konjuktive preko beonjače istim postupkom. Ima manju dijagnostičku
vrednost jer kod zdravih ljudi u prašnjavim i dimnim prostorijama i kod pušača refleks je ugašen.

26. Ispitati refleks zenica na svetlost i akomodaciju*

Reakcija na svetlost – ispitanik mora da gleda minimum 6m u daljinu (zbog izbegavanja akomodacije), ispitivanje se
vrši prvo na jednom pa na drugom oku. Ispitanik je okrenut prema prozoru (izvoru svetlosti). Ispitivač pokriva oba
oka šakama (10s) a zatim pomera jednu šaku. Zenica se sužava, zatim se blago širi i tako u krug nekoliko puta, jer je
drugo oko i dalje pokriveno – konsenzualna reakcija. Refleksni luk: receptori (štapići i čepići, bipolarne i ganglijske ć),
n. optius, tractus opticus, corpus geniculatum laterale, colliculus superior, Edinger-Westphalovo jedro, n.
oculomotorius, ganglion ciliare, nn. ciliares breves, efektor (m. sfincter pupilae).
Reakcija na akomodaciju – ispitanik najpre gleda u daljinu, a zatim fiksira prst ispitivača koji mu se približava na
nekoliko cm od njegovih očiju, očne jabučice se okreću put unutra – konvergencija. Ako se prst fokusira sa oba oka
na maloj blizini, dolazi do promene veličine zenica (sužavaju se). Sa povećanjem konvergencije, oko mora i da
akomodira da bi održalo fokus. Time, reakcija na blizinu podrazumeva tri komponente: akomodacija, konvergencija
i sužavanje zenica. Refleksni luk: retina, n. opticus, tractus opticus, CGL, vizuelni korteks, okcipitalna i pretektalna
vlakna, EW jedro, parasimpatička preganglijska vlakna n. oculmotorius, ganglion ciliare, postanglijska PSY, efektor
(m. ciliaris).

27. Analizirati normalan elektroencefalogram (EEG)

Elektroencefalogram (EEG) – standardna dijagnostička neurofiziološka metoda kojom se registruje bioelektrična

aktivnost mozga preko elektroda postavljenih na poglavini. EEG je metoda za registrovanje sumarne, lokalne,
spontane bioelektrične aktivnosti apikalno postavljenih dendrita neurona kore velikog mozga.
EPSP površinskih slojeva u ekstracelularnom prostoru indukuje elektronegativnost i beleži se kao negativni otklon
EEG talasa dok EPSP dubokih slojeva postaje elektropozitivan i beležimo pozitivne otklone EEG talasa. Spontana
talasasta EEG aktivnost je proizvod ekstracelularne struje koja je posledica sumacije lokalnih sinaptičkih potencijala.
Alfa talasi (8-13Hz, 50-100μV ) – psiho-fizičko relaksirano stanje, budno stanje i mirovanje, neposredno pre
uspavljivanja sa zatvorenim očima. Pri spavanju nestaje.
Beta talasi (14-30Hz, 20 μV) – kod odraslih budnih osoba sa otvorenim očima, pri jakim mentalnim naporima (i do
50Hz). Dominiraju pri aktivnim stanjima razmišljanja i koncentracije. Delimo ih na beta I i beta II (gama) talase.
Gama talasi (25-100Hz) – neuralna sinhronizacija iz vizuelnog sistema indukuje gama ritam koji je povezan sa
stanjem hipersvesnosti ali i stanjima intenzivnog stresa, panike i besa.
Delta talasi (0,5-5Hz, 50 μV) – normalno se ne nalaze u budnom stanju, mogu biti rezultat fizioloških promena u
ishrani i metabolizmu, intoksikacijama, demencijama ili šizofrenijama. Prisutne su kod novorođenčadi i male dece i
tokom sazrevanja isčezavaju. Dominiraju tokom III i IV stadijuma sporotalasnog spavanja.
Teta talasi (4-7Hz, 50 μV) – kod dece, takođe kod odraslih u toku emotivnih stresova i frustracija. Pojavljuju se
najčešće u snu i stanjima duboke meditacije.
 Vretena spavanja – talasi čije se amplituda povećava i smanjuje, frekvence 7-14Hz, traje oko 1-2s i nestaje u I i
posebno II stadijumu dubokog spavanja. K-kompleks se događa tokom II stadijuma dubokog spavanja i kod
zdrave osobe je najveće amplitude.
Postavljanje elektroda je standardizovano, koristi se internacionalni sistem 21 elektrode na specifičnim anatomskim
tačkama. Elektrode mogu biti bipolarne i referentne. Bipolarno registrovanje podrazumeva registrovanje između
aktivnih elektroda na poglavini ili između elektroda na poglavini i relativno inaktivne elektrode na aurikuli ušne
školjke (referentna elektroda).
Normalne EEG promene nakon upotrebe provokativnih testova povećavaju mogućnost da se potencijalni poremećaji
ispolje na EEGu:
1) Alfa blok – otvaranje očiju posle
zatvorenih, matematička kalkulacija,
zvučni stimulus
2) Beta talas – razmišljanje, mentalna
aktivnost
3) Povećavanje frekvence i smanjenje
amplitude – fotostimulacija
4) Smanjenje frekvence i povećanje
amplitude – hiperventilacija
 28. Ispitati ulogu vestibularnog sistema u održavanju statičke ravnoteže:Rombergov test i test na kompasni hod*

Babinski-Veilov test / kompasni hod – ispitanik treba zatvorenih očiju da napravi 3-4 koraka napred i da se vrati
nazad, ne okrećući se i ne otvarajući oči. Normalno, kretanje je bez značajnog odstupanja od prave linije. Kod
oštećenja vestibularnog aparata sa jedne strane, zbog prevage impulsa koji dolaze sa zdrave strane, kretanjem
napred se skreće na bolesnu stranu, a pri hodu unazad na zdravu stranu.

29. Ispitati razdražljivost vestibularnog aparata pomoću Baranijeve stolice

Rotacionim testom se ispituje vestibularni aparat izazivanjem postrotacionog nistagmusa koji nastaje zbog
inercionog kretanje endolimfe po prestanku rotacije. Razdražljivost vestibularnog aparata se smatra normalnom ako
je nistagmus horizontalan, srednje grub i traje 20-30s posle prestanka rotacije i suprotnog je smera od rotacije.
Način rada: Ispitanik sedi na Baranijevoj stolici zatvoreni očiju sa glavnom nagnutom napred za oko 30⁰ (da bi
lateralni polukružni kanalići bili u horizontalnoj ravni). Stolicu rotirati u jednom smeru 10 puta za 20s. Odmah posle
prestanka rotacije naložiti ispitaniku da otvori oči i da pogledom fokusira prst koji se postavi bočno u ravni očiju, na
strani suprotnoj od smera rotacije.

30. Odrediti broj eritrocita upotrebom hemocitometra i fotokolorimetrije*

Melanžer za brojenje eritrocita se sastoji od kapilarnog dela, na kome

su oznake 0,5 i 1,0 i proširenog trbušnog dela čija je zapremina 100
puta veća od zapremine kapilarnog dela, a u kome se nalazi crvena
perla. Trbušasti deo prelazi u kapilarni deo na kome je oznaka 101 i na
koju se navlači gumena cevčica koja služi za uvlačenje krvi i određenog
rastvora za njeno razblaživanje. Krv se može razblažiti 100 ili 200 puta
u zavisnosti od toga do kojeg je broja uzeta krv. Za razblaživanje se
koristi Hajemov rastvor (ili izotoničan rastvor NaCl) koji je bago
hipertoničan tako da se eritrociti smežuraju i lakše uočavaju.
Hemocitometar – staklena pločica na kojoj se nalaze 4 žleba, koji
ograničavaju tri polja. Središnje polje je za 1/10mm niže od susedna dva. Srednje polje je poprečnim žlebom
podeljeno na dva dela, na kojima su urezane mrežice za brojenje elemenata krvi.
Način rada: Prva kap se briše,svaka sledeća se može uzeti do oznake 0,5 ili 1,0. Potom uvući Hajemov rastvor do
oznake 101. Blago promešati. Prve 2-3 kapi istisnuti iz melanžera, a narednom napuniti komoru hemocitometra.
Ukoliko se sadržaj prelije preko pokrovnog stakalca, ponoviti postupak. Napunjeni hemocitometar postaviti za
mikroskop, sačekati 3 minuta da se ćelije istalože, i početi sa brojanjem. Pomoću objektiva 10 centrirati središnji
veliki kvadrat (1mm2) koji je izdeljen na srednje kvadrate (1/25 mm2) a ovi na male kvadrate (1/400 mm2). Zatim
pomoću objektiva 40 centrirati srednji kvadrat, koji je izdeljen na 16 malih u kojima se broje eritrociti. Eritrocite
izbrojati u 80 malih kvadrata. Broje se svi eritrociti unutar kvadrata, kao i sa 2 ivice (uglavnom gornja i desna). Naći
srednju vrednost izbrojanih eritrocita (N) deljenjem sa 80, zatim množiti sa 400 (dobija se broj eritrocita u 1 mm2),
zatim sa 10 (dubina komore) i sa 100 ili 200 (razblaženje), i na kraju množenje sa 106 da se dobije jedan L (iz 1 mm3).
Er = (N/80) * 400 * 200 (100) * 10 * 106 /L
Fotokolorimetrijska metoda se zasnitva na merenju intenziteta svetla koje prolazi kroz mutni rastvor, a predstavlja
suspenziju eritrocita u izotoničnom rastvoru NaCl. Idealan rastvor za razblaživanje treba da fiksira ćelije, da ne
prouzrokuje hemolizu i ne promeni osmotske uslove. Kao najpogodniji se koristi Gowers-ov rastvor.
Normalan broj eritrocita: za žene 3,6-6,0 * 1012/L, za muškarce 3,8-7,0 * 1012/L
Način rada: U epruvetu se sipa 10ml Gowersovog reagensa i pipetom doda 0,02ml kapilarne krvi. Promućkati
suspenziju i pročitati vrednosti ekstinkcije uzorka unutar 2 sata.Broj eritrocita se dobija množenjem ekstinkcije
uzorka (Eu) i faktora (F), koji se dobija kao količnik koncektracije standarda i ekstinkcije standarda.
 31. Odrediti broj retikulocita*

Retikulociti su nezreli eritrociti, koji u citoplazmi sadrže bazofilne ostatke organela. Predstavljaju prelaznu formu
između eritroblasta i eritrocita i u perifernoj krvi čoveka ima 0,2-2% retikulocita u odnosu na ukupan broj eritrocita.
Zona ozdravljenja, tj. retikulocitoza je povećan broj retikulocita i javlja se nakon krvarenja, hemolitičke anemije, kao
odgovor na terapiju anemije (gvođže, vitamin B12, folna kiselina).
Način rada: Na staklo koje se stavi u vlažnu komoru staviti 2 kapi krvi iz prsta i dve kapi brilijant-krezil plavog.
Pomešati staklenim štapićem, poklopiti komoru i ostaviti 15min. Otvoriti komoru i preneti jednu kap na predmetno
staklon nakon čega se pravi razmaz. Brojenje počinje od kraja stakla gde su eritrociti dobro razdvojeni. Treba izbrojati
100 eritrocita i svaki retikulocit u toku brojenja eritrocita.
Broj retikulocita se može izraziti kao: frakcija (broj retikulocita u 100 eritrocita podeljen sa 100), procenat (u odnosu
na ukupne eritrocite) i apsolutni broj (na litar krvi, koji se dobija množenjem frakcije sa brojem eritrocita u 1L krvi).
Normalne vrednosti: Odrasli i deca – 0,002-0,02 (frakcija, tj. 0,2-2%), ili 8-110 *109 /L ; Novorođenče – 0,02-0,06 (tj.
2-6%) ili 110-300 * 109 /L

32. Odrediti količinu hemoglobina*

Koristi se Drapkinov reagens koji se sastoji od KCN, K3Fe(CN)6 i KH2PO4. Hemoglobin se u ovom rastvoru oksidiše i
prelazi u methemoglobin koji, sa cijanidnim jonima, daje stabilan obojen kompleks cijanmethemoglobina.
Određivanje koncentracije vrši se kolorimetrijski.
Normalne vrednosti za žene su 115-155 g/L, za muškarce 125-175 g/L.
Način rada: U epruvetu se sipa 5ml Drapkinovog reagensa, pipetom se uzme 0,02ml kapilarne krvi i posle 5min čitati
na kolorimetru. Koncentracija se dobija merenjem ekstinkcije i množenjem sa faktorom.

33. Odrediti hematokrit*

Hematokrit (Hct) – zapreminska frakcija uobličenih elemenata u 1L krvi. Normalna vrednost za muškarca 0,45 ± 0,05
a za ženu 0,40 ± 0,03 (L/L).
Način rada: U formiranu kap krvi uroniti kapilarnu cev, pri čemu se ona ispuni krvlju. Napuniti tako da drugi kraj
ostane prazan u dužini od 15mm. Jedan kraj zatvoriti voskom dok je otvoreni kraj okrenut ka osovini centrifuge u
koju se stavlja cev. Eritrociti se talože, iznad njih su leukociti i trombociti, a gornji sloj čini plazma. Hematokrit je
predstavljen stubom istaloženih eritrocita i automatski se očitava čitačem u centrifugi. Hematokrit se može odrediti i
bez upotrebe čitača merenjem visine centrifugirane krvi i visine eritrocita, nakon čega se postavljaju u odnos.

34. Odrediti brzinu sedimentacije*

Sedimentacija (SE) – spontano, reverzibilno taloženje eritrocita u krvi u kojoj je sprečena koagulacija i zaustavljeno
kretanje u in vitro uslovima. Brzina sedimentacije zavisi od hematokrita, količine proteina krvne plazme, holesterola i
temperature sredine. Brzina sedimentacije se određuje na osnovu visine stuba plazme iznad istaloženih eritrocita, i
određuje se za prvi sat.
Normalne vrednosti: 20mm kod žena, 15mm kod muškaraca
Način rada: Citratna krv se uvlači u modifikovanu pipetu po Vestergrenu do oznake 0 i postavi se vertikalno.

35. Iz datih podataka izračunati hematološke indekse (MCV,MCH,MCHC)*

MCV – prosečni volumen eritrocita; MCH – prosečna količina Hb u Er; MCHC – prosečna koncentracija Hb po litru Er.
Izračunavaju se iz broja eritrocita, koncentracije hemoglobina i hematokrita:
MCV = Hct/Er 80-94 fL ; MCH = Hgb/Er 27-32 pg ; MCHC = Hgb/Hct 322-371 g/L
 36. Prepoznati ćelije krvi na krvnom razmazu obojenom po Papenhajmu*

Uzimanje krvi iz jagodice prsta za analize: Iz domalog, srednjeg ili malog prsta. Prst se briše vatom natopljenom
alkoholom ili etrom. Kad se koža osuši, sterilnom lancetom izvesti brz i odlučan ubod u smeru ose falange.
Napraviti razmaz po Papenhajmu:
1) Trombociti – posle uboda, pre pojavljivanja krvi, naneti rastvor MgSO4 (trombociti čuvaju od raspadanja).
Istisnuta kap se pojavljuje u kapi rastvora, pomeša se staklenim štapićem i nanosi se na predmetno staklo.
Pokrovnim stakalcem pod uglom od 45⁰ razliti kap, ostaviti da se razmaz osuši, a zatim bojiti po Papenhajmu.
2) Leukociti – kap krvi dodirnuti predmetnim staklom, napraviti razmaz i ostaviti da se suši, zatim bojiti.
Bojenje: Posle sušenja, preparati se postavljaju na mostiće za bojenje i prelivaju nerazređenom bojom Mej Grinvald.
Posle 2-3min dodati istu količinu destilovane vode, tako da se ne ispere sva boja i ostaviti 1min. Preparat se zatim
ispere destilovanom vodom, odlije se tečnost i prelije se rastvorom Gimze – mešavina bazne metilenplave, kisele
eozin i neutralne azur boje. Dodaje se 1ml boje plus 9ml destilovane vode. Razmaz za leukocite sprati vodom posle
20-30min, a trombocite 45-50min.
Prepoznavanje ćelijskih elemenata: Za prepoznavanje leukocita gleda se: veličina, oblik, izgled jedra i hromatina,
obojenost plazme, prisustvo granula, odnos količine plazme i jedra.
1) Trombociti (2-4μm) –okruglog oblika, centralna granulomera je tamnije plava, dok je periferna hijalomera svetlija.
2) Neutrofil (12-15 μm) – segmentirano jedro od 2-5 lobusa povezanih trakama hromatina. U citoplazmi su brojne
svetloljubičaste granule. Kod nezrelih neutrofila jedro je štapićastog oblika.
3) Eozinofili (12-15 μm) – bilobarno jedro, kao bisaga, sa citoplazmom punom krupnih narandžasto-crvenih granula.
Fragilan je tako da se na razmazu može videti kao raspukla ćelija sa prosutim sadržajem.
4) Bazofil (11-13 μm) – jedro je teško vidljivo zbog krupnih, tamnoljubičastih granula.
5) Veliki limfocit (10-15 μm) – jedro je ovalno, može imati dosta citoplazme u kojoj se nalaze velike granule rđe boje
(azurofilne granule).
6) Mali limfocit (7-10 μm) – veliko jedro koje zauzima skoro celu zapreminu ćelije.
7) Monocit (15-25 μm) – nepravilnog oblika, jedro ima bubrežast izgled.

37. Odrediti broj leukocita*

Normalan broj leukocita je 4-10 * 109 /L ( 15-20 za decu do prve godine). Povećan broj leukocita je leukocitoza dok
je smanjen leukocitopenija.
Direktna metoda za brojenje se zasniva na razređivanju krvi Tirkovim rastvorom, koji lizira eritrocite i boji leukocite.
Način rada: Melanžer za leukocite ima 10 puta manju zapreminu proširenog dela nego za eritrocite, te je krajnja
oznaka na njemu 11. U proširenom delu se nalazi bela perlica. U staklenu bočicu pipetom sipati 2-3ml Tirkovog
rastvora, zatim u melanžer uzeti krv iz prsta do oznake 0,5. Uzeti Tirkov rastvor do oznake 11, promešati sadržaj. Prve
4 kapi odbaciti a 5. napuniti komoru prethodno pripremljenog hemocitometra. Sačekati 3min da se ćelije istalože, a
zatim bojiti na uveličanju 10 (ili 40). Leukociti se broje u 4 velika ugaona kvadrata (površine 1mm2). Broj leukocita po
jednom kvadratu treba da se kreće između 20-50.
Le = (broj na 4mm2)/4 *10 * 20 * 106 /L

38. Odrediti relativnu leukocitnu formulu*

Relativna leukocitna formula – proporcija svih pet tipova leukocita. Metoda se zasniva na brojenju 100 leukocita i
svake vrste među njima, nakon čega se računa proporcija svakog.
Način rada: Broje se na uveličanju 100, počevši od jednog kraja razmaza, zatim brojati u trakama, jedno po jedno
vidno polje. Za lakše brojenje se koristi tabela koja ima u 5 vertikalnih kolona obeležene tipove leukocita, i 10 redova
za svaku vrstu. Kada se jedan red sa ukupno 10 leukocita popuni, ide se na sledeći red.
Normalne vrednosti: N – 0,55-0,65 ; L – 0,25-0,35 ; M – 0,03-0,06 ; E – 0,02-0,04 ; B – 0,00-0,01
 39. Iz datih podataka izračunati apsolutnu leukocitnu formulu*

Apsolutna leukocitna formula – apsolutni broj pojedinih vrsta leukocita u 1L krvi. Izračunava se kada se decimalna
frakcija za odgovarajući tip leukocita pomnoži ukupnim brojem leukocita.
Normalne vrednosti: N – 2,2-6,5 ; L – 1,0-3,5 ; M – 0,12-0,60 ; E – 0,08-0,40 ; B – 0,0-0,1 *109 /L

40. Odrediti broj trombocita metodom hemocitometra*

Način rada: Metoda se još naziva i metoda po Brešeru. Melanžer za leukocite se sastoji iz kapilarnog dela sa
oznakama 0,5 i 1,0 i proširenog dela koji ima zapreminu 10 puta veću od kapilarnog. U trbušastom delu se nalazi bela
perla. Trbušasti deo prelazi u kapilarni deo sa oznakom 11. Prva kap koja se pojavi posle uboda nije adekvatna jer se
u njoj nalazi i nešto ekstracelularne tečnosti. U melanžer se prvo unosi Brešerov reagens do oznake 0,5 pa se potom
unosi krv do oznake 1,0 a zatim se popuni melanžer Brešerovim reagensom do oznake 11. Ovako se krv razblažuje 20
puta. Hemocitar koji se koristi u ovoj metodi naziva se Burke-Turkova komora. Ima mrežicu ukupne površine 9mm2
koja je podeljena na 9 velikih kvadrata površine 1mm2. Centralni kvadrat je podeljen trostrukim linijama na 16
srednjih kvadrata površine 1/25mm2. Oni su jednostrukim linijama podeljeni na po 16 malih kvadrata površine
1/400mm2 u kojima se broje trombociti. Napunjeni hemocitometar ostaviti u vlažnoj komori 20-30min.
Hemocitometar prvo mikroskopirati pod uveličanjem od 10, da bi se našao srednji kvadrat. Zatim se prebaci na
uveličanje 40 i centrira jedan od srednjih kvadrata. Trombocite brojati u najmanje 80 malih kvadrata, tj. 5 srednjih.
T = (broj T u 80 malih kvadrata)/80 * 400 * 10 * 20 * 106 /L 2-6 tromb. po malom kvadratu, tj. 160-480 ukupno
9
Normalna vrednost broja trombocita iznosi 150-450 * 10 /L krvi. Povećan broj trombocita je trombocitoza, a
smanjen trombocitopenija.

41. Odrediti krvnu grupu u okviru AOB sistema i objasniti značaj interreakcije*

Metoda na pločici, način rada: Kapaljkom naneti kap antiA reagensa na jedan kraj pločice i kap antiB na drugi. Pored
svakog reagensa dodati po kap krvi iz prsta, zatim pomešati štapićem. Pločicu stalno tokom posmatranja treba
pokretati.
Metoda u epruveti, materijal: Krv dobijena venepunkcijom (5ml), koja služi za dobijanje seruma i 2% suspenzije
eritrocita. Serum se dobija tako što se krv koaguliše i sačeka se retrakcija koaguluma oko 30min – istisnuta tečnost je
serum. Eritrociti se dobijaju tako što se u epruvetu ulije 2,5ml fiziološkog rastvora, kap ispitivane krvi, nakon čega se
to promeša i centrifugira. Odlije se supernatant i ponovi se procedura 2 puta.
Način rada: Ukupno se koristi 5 epruveta. U prve 3 epruvete ukapati po dve pai seruma koji sadrži poznata antitela (u
prvu antiA, drugu antiB i treću antiAB), U epruvete 4 i 5 dodati po 2 kapi 2% suspenzije eritrocita poznatih krvnih
grupa (u 4. eritrocite A grupe, u 5. B grupe). U epruvete 1,2 i 3 dodati po 2 kapi 2% suspenzije ispitivanih eritrocita,
potom u epruvete 4 i 5 ukapati po 3-4 kapi ispitivanog seruma pacijenta, koji sadrži nepoznata At. Centrifugirati.
Interreakcija (test kompatibilnosti krvi, test podudarnosti krvi) – zajedničko ispitivanje krvi primaoca i davaoca u
odnosu na druge vrste krvnih grupa. Postoje dva načina ispitivanja:
1) Interreakcija major: serum primaoca i eritrociti davaoca
2) Interreakcija minor: eritrociti primaoca i serum davaoca
Interreakcija se može raditi u sredini normalne jonske jačine ili sredini niske jonske jačine sa Lisovim rastvorom (Liss-
low-ionic strength solution) je slani rastvor niske jonske jačine koji olakšava vezivanje niskoafinitetnih antitela i
formiranje mreže eritrocita povezanih antitelima.
Način rada: Radi se sa dve precipitinske epruvete. U svaku dodati po dve kapi seruma primaoca, a zatim i po dve kapi
2% suspenzije opranih eritrocita davaoca u Lisovom reagensu. Tokom 10min inkubirati obe epruvete, jednu na
sobnoj temperaturi, a drugu na 37C. Centrifugirati. Ako postoji aglutinacija ili hemoliza, rezultat je pozitivan.
 42. Odrediti RhD faktor*

Način rada: U epruvetu se dodaje jedna kap antiD seruma, zatim jedna kap 2% suspenzije ispitivanih eritrocita.
Promućkati epruvetu i inkubirati 15min na 37C, potom epruvetu centrifugirati. Ako ima aglutinacije, test je pozitivan.
Kumbsov test – test aglutinacije gde se kao reagens koriste anti-IgG antitela (dobijena imunizacijom životinja
humanim proteinima). Ovakva antitela mogu biti monospecifična (antitela na samo IgG, IgM ili C3 komponentu
komplementa) ili polispecifična (antitela na IgG + C3 komponentu komplementa). U krvi pacijenta IgG antitela mogu
biti vezana za eritrocite ili slobodna u plazmi, na osnovu čega se test deli na:
1) Direktni – ispitivanje eritrocita (da li sadrže vezana IgG antitela) – način rada: jedna kap eritrocita ispitanika
(2% suspenzija) se stavi u epruvetu i doda se fiziološki rastvor (2ml) i centrifugira 30 sekundi. Na eritrocitno
dugme dodati 1kap Ahg (Kumbsov reagens). Resuspendovati eritrocite u 2ml fiziološkog rastvora i
centrifugirati 30 sekundi. Ako ostanu nataloženi na dnu epruvete, kumbs dest je negativan.
2) Indirektni – ispitivanje seruma (da li sadrži slobodna IgG antitela)

43. Odrediti vreme koagulacije krvi metodom po Birkeru*

Način rada: Lancetom izvršiti ubod u jagodicu, istisnuti 2-3 kapi na parafinsku pločicu (da bi se izbeglo raspadanje
trombocita). Da bi se izbeglo sasušivanje, stavlja se u Petrijevu šolju u kojoj je filter papir nakvašen vodom. Svakih 30-
40s naginjati Petrijevu šolju i proveravati da li se krv razliva. Koagulacija je završena u momentu kada krv prestane da
se razliva. Vreme od momenta stavljanja prve kapi krvi na pločicu do potpune nemogućnosti razlivanja u vertikalnom
položaju pločice označava se kao vreme koagulacije i u ovoj metodi traje između 5-18min.

44. Odrediti vreme krvarenja po Djuku*

Način rada: Lancetom ubosti jagodicu prsta, zabeležiti momenat pojave prve kapi krvi, pa na svakih 10-15s dodirnuti
filter-papirom vrh nastale kapi, bez dodira i pritiska mesta uboda. Izmereno vreme od pojave prve kapi krvi do
prestanka isticanja krvi predstavlja vreme krvarenja i ovom metodom iznosi 60-180s.

45. Analizirati ćelijske elemente krvi (krvnu sliku) u fiziološkim uslovima

Radi se broj eritrocita, količina Hgb, hematokrit, hematološki indeksi, brzina sedimentacije, broj retikulocita, broj
leukocita, relativna i apsolutna leukocitna formula, broj trombocita.

46. Analizirati sastav plazme u fiziološkim uslovima

Krvna plazma – tečni deo krvi koji se dobija centrifugiranjem krvi kojoj je prethodno dodato antikoagulantno
sredstvo.
Fizičke osobine:
1) Količina plazme 41 ± 2 ml/kg – za određivanje zapremine plazme koristi se Evans-plavo
2) Boja plazme – žućkasta (bilirubin)
3) Specifična težina plazme 1,025-1,034 g/cm3
4) Viskoznost plazme ½ krvi, 1,5*H2O
5) Osmotski pritisak plazme 5443 ± 30 mmHg
6) pH plazme 7,36-7,40
Biohemijske osobine:
I) Neorganske supstance:
1) Voda 91-92% plazme
2) Katjoni:
 a) Na+ 135-145 mmol/l
b) K+ 4,5 mmol/l
c) Ca2+ 2,5 mmol/l - egzocitoza, kontrakcija mišića, koagulacija krvi, ekscitabilnost neurona,
izgradnja kostiju i zuba, održavanje integriteta ćelijske membrane
d) Mg2+ 1 mmol/l
3) Anjoni:
a) Cl- 95-107 mmol/l
b) HCO3- 28 mmol/l
c) SO42- 1 mmol/l
d) PO42- 1 mmol/l
4) Oligoelementi:
a) Fe2+ 11,6-31,3 mmol/l (m); 9,0-30,4 mmol/l (ž) – hipersideremija, hiposideremija
II) Organske supstance:
1) Ugljeni hidrati – glukoza 3,6-6,1 mmol/l
2) Proteini plazme:
a) Albumini 45 g/l (60%)
b) Globulini 25 g/l (40%)
c) Fibrinogen 3-5 g/l
d) Ukupno 60-80 g/l
3) Lipidi:
a) Triacilgliceroli 0,46-2,8 mmol/l
b) LDL 3,5-4,1 mmol/l
c) HDL 0,9-1,3 mmol/l
III) Enzimi:
1) Alkalna fosfataza 38-94 U/l (m); 28-78 U/l (ž)
2) Gama-glutamil transferaza 55 U/l (m); 38 U/l (ž)
3) Aminotransferaza AST 37 U/l (m); 31 U/l (ž) ALT 40 U/l (m); 31 U/l (ž)
IV) Neproteinske azotne komponente:
1) Urea i kreatinin 62-124 µmol/l
2) Mokraćna kiselina 0,25-0,50 µmol/l
3) Bilirubin 20 µmol/l

47. Nacrtati i analizirati mehanogram srca

AP kardiomiocita traje oko 250-300ms i spada u

AP sa platoom. Faze su: depolarizacija, plato
potencijal i repolarizacija. Apsolutni refraktorni
period (ARP) traje 200-250ms i obuhvata
depolarizaciju, plato fazu i prve 2/3
repolarizacije. Relativni refraktorni period (RRP)
traje oko 50ms i poklapa se sa poslednjom 1/3
repolarizacije.
 A (mV) Postekstrasistolna
48. Nacrtati i analizirati krivulje ekstrasistola na potencijacija
mehanogramu srca
Ekstrasistola
Ekstrasistola – prevremena kontrakcija izazvana
impulsom koji ne potiče iz SA čvora, već nekog
ektopičnog fokusa. Impuls može nastati u
pretkomorama, komorama ili sprovodnom sistemu. Kompenzatorna
Ekstrasistola komora praćena je kompenzatornom pauza
pauzom jer izostaje kontrakcija delovanjem prvog
narodnog regularnog impulsa iz SA čvora, zato što pata
u vreme apsolutnog refraktornog perioda ekstrasistole. t (s)
Prva naredna kontrakcija je veće amplitude – postekstrasistolna potencijacija do koje dolazi usled povećanog
pslobađanja Ca2+ iz sarkoplazmatskog retikuluma i povećanog priliva zbog duže pauze.

49. Nacrtati i objasniti uticaj draženja n. vagusa na mehanogramu srca

Draženje n. vagusa izaziva smanjenje srčane frekvence, zatim kratkotrajni prestanak rada srca, nakon čega srce
ponovo počinje da se kontrahuje (beg od vagusa). Povećana stimulacija vagusa ima:
1) Negativan hronotropni uticaj – smanjuje frekvencu srca
2) Negativni dromotropni uticaj – smanjuje brzinu sprovođenja kroz AV čvor
3) Negativan inotropni uticaj – smanjuje snagu kontrakcije
4) Negativan batmotropni uticaj – smanjuje razdražljivost
5) Negativan luzitropni uticaj – smanjuje brzinu relaksacije srčanog mišića

50. Auskultovati srčane tonove kod čoveka

Srčani tonovi se mogu ispitivati subjektivnom metodom, slušanjem ili auskultaijom i objektivnom metodom –
fonokardiografija. Auskultacija se izvodi pomoću fonendoskopa, mogu se čuti prva dva srčana tona. Srčani tonovi se
slušaju na određenim zonama grudnog koša, koje se nazivaju auskultacijska polja u okviru kojih se nalaze
auskultacijske tačke, mesta na kojima se intenzitet tona najbolje prenosi.
Prvi srčani ton (25-40Hz, 0,14-0,15s) – usled zatvaranja mitralnih i
trikuspidalnih zalistaka na početku izovolumetrijske faze sistole. Mišićno-
valvularnog je porekla sa 2 komponente. Auskultacijska tačka za mitralnu
komponentu je u petom levom međurebarnom prostoru 1cm medijalno od
medioklavikularne linije, tj. iznad iktusa. Druga komponenta se sluša na nivou
spoja 4. Desnog rebra sa sternumom, ili na bazi pricesusa ksifoideusa.
Vremenski se poklapa sa radijalnim pulsom.
Drugi srčani ton (50-75Hz, 0,11-0,12s) – nastaje u momentu zatvaranja
semilunarnih zalistaka aorte i trunus pulmonalis. Valvularnog je porekla. Prva
komponenta se sluša u drugom desnom međurebarnom prostoru
parasternalno, a druga komponenta u drugom levom međurebarnom prostoru
uz sternum.
Treći srčani ton – neposredno posle drugog, niskofrekventan i slabo čujan. Nastaje u fazi brzog punjenja komora.
Prva komponenta se može detektovati u petom levom međurebarnom prostoru 1cm medijalno od
medioklavikularne linije, a druga komponenta na bazi proccesusa ksifoideusa.
Četvrti srčani ton – nastaje zbog turbulencije krvi kada u već pune komore sistolom pretkomore biva ubačeno još
oko 20% krvi. Auskultacijska tačka je ista kao i za treći.
Erbova tačka – iznad spoja 3. levog rebra sa sternmom, značajna u analizi šumova baze srca.
Način rada: Membranom se slušaju tonovi visoke frekvene (prvi i drugi) a zvonom niske (treći i četvrti). Palpacijom
radijalnog pulsa tokom slušanja može se odrediti prvi srčani ton. Takođe se na osnovu trajanja pauze može odrediti,
gde je pauza između prvog i drugog kraća nego između drugog i sledećeg.

51. Analizirati elektrokardiogram (EKG) čoveka

Postavka EKGa, način rada: Ispitanik je u ležećem položaju, metalne elektrode se postavljaju iznad ručja desne i leve
ruke i iznad gležnjeva desne i leve noge (za bolji kontakt sa kožom nanosi se elektrodna pasta). Elektroda na desnoj
nozi je za uzemljenje. Prvo se EKG traka pusti u pokret, zatim se nekoliko puta pritisne taster za baždarenje. Odmah
po baždarenju se zaustavlja kretanje trake, proverava se da li jačina struje od 1mV daje 10mm vertikalno skretanje
igle. Najmanji kvadrat na papiru za EKG u horizontalnoj liniji meri 0,04s, dok u vertikalnoj meri 0,1mV.
Analiza EKGa: Određuje se ritam, frekvenca, položaj srednje električne osovine srca i određuje voltaža i trajanje P
talasa, QRS kompleksa, T talasa, PQ segmenta, ST segmenta, PQ intervala i QT intervala.
Ritmičnost – najvažnije je uvideti da li su intervali između sukcesivnih sistola srčanih komora identični. Za to se
posmatraju R zupci. Normalno, srce radi ritmično pod dejstvom SA čvora kao predvodnika, gde se na EKGu pojavljuje
P talas, i ovakav ritam se naziva sinusni ritam.
Frekvenca – predstavlja broj srčanih ciklusa u minuti i normalno iznosi od 60-100 po minuti. Ubrzan srčani rad je
tahikardija a usporen bradikardija.
P talas (0,05-0,12s, 0,25mV) prethodi QRS kompleksu,obavezno pozitivan u II standardnom odvodu,negativan u aVR.
QRS kompleks (0,08-0,11s, 2,5mV) se registruje posle P talasa, sastoji se od negativnog Q (do 1mm), pozitivnog R i
negativnog S talasa.
T talas (0,16-0,25s, 0,4mV) je skoro u svim odvodima elektropozitivan, razvučen i asimetričan.
PQ segment je deo EKGa od kraja P talasa do početka QRS kompleksa. Izoelektričan je i vremenski se poklapa sa
plato fazom potencijala pretkomorskog miokarda, propagacijom impulsa kroz AV čvor i Hisov snop.
ST segment (0,25s) je deo EKGa od kraja S do početka T talasa. Reprezentuje plato fazu potencijala komorskog
miokarda. Normalno je izoelektričan, a ako je uzdignut preko 1mm to je patološki nalaz.
PQ interval (0,16-0,20s) je deo EKGa od početka P talasa do početka QRS kompleksa. Kada AV čvor sporije sprovodi
impuls, interval traje duže.
QT interval (0,35-0,42s) predstavlja celokupnu električnu aktivnost komora. Obuhvata deo od početka QRS
kompleksa do kraja T talasa.
 Na normalnom EKGu nije predstavljena depolarizacija AV čvora, Hisovog snopa i repolarizacija
pretkomora.

52. Odrediti ritmičnost, predvodnik i

frekvenciju srčanog rada iz datog EKG-a
53. Odrediti trajanje i voltažu talasa,
segmenata i intervala iz datog EKG-a
 54. Konstruisati položaj srednje električne osovine srca iz datog EKG-a

Srednji električni vektor srca – predstavlja srednju jačinu, smer i polaritet celokupnog potencijala u okviru svakog
električnog ciklusa srca. Smer vektora tokom depolarizacije u frontalnoj ravni naziva se srednja električna osovina
srca. Određuje se preko troosnog i šestoosnog sistema, koji se dobija ukrštanjem osovina svih 6 odvoda frontalne
ravni (3 standardna i 3 unipolarna ekstremitetna odvoda). Tačka ukrštanja sistema predstavlja centar, odnosno
sredinu osovine predstavljenih odvoda. Na kružnoj skali šestoosnog sistema svi vektorski smerovi označavaju se
stepenima. Po konvenciji pozitivan pol (leva ruka) I standardnog odvoda koji je vodoravan označen je sa 0⁰ a
negativan pol (desna ruka) sa 180⁰. Na donjoj polovini kružne skale su pozitivni, a na gornjoj negativni stepeni. Za
određivanje položaja srednje električne ose srca u frontalnoj ravni koristi se Ajnthovenov zakon koji govori da je zbir
voltaža QRS kompleksa I i III odvoda jednak voltaži QRS kompleksa II odvoda. Fiziološki opseg vrednosti srednje
električne osovine srca je od -30⁰ do +120⁰. Idealan smer srednje električne ose srca iznosi +59⁰.

55. Odrediti volumensku brzinu tečnosti na različitim modelima pijecometra i objasniti zakone hidrodinamike*

56. Odrediti kvalitete arterijskog pulsa*

Arterijski puls – ritmičke oscilacije zidova arterija, prouzrokovane ritmičkim oscilacijama pritiska. Kvaliteti pulsa su:
1) Frekvenca – broj pulsnih oscilacija u minutu. Broje se pulsni udari na 30s, zatim množi sa 2. Normalna
frekvenca pulsa iznosi 60-100/min. Izuzetak su sportisti koji u mirovanju imaju manju frekvencu. Manje od 60
je pulsus rarus, veće od 100 je pulsus frequens.
2) Ritam – trajanje intervala između sukcesivnih pulsnih oscilacija. Ako su intervali između pulsnih oscilacija
regularni, to je pulsus reqularis, ako nisu pulsus irregularis.
3) Veličina – amplituda oscilacije zida arterije. Puls na osnovu amplitude je pulsus magnus ili pulsus parvus.
4) Tvrdoća – pritisak koji treba izvršiti na arteriju da bi puls isčežao. Pulsus durus ili pulsus mollis.
5) Brzina – trajanje pulsne oscilacije. Pulsus celer ili pulsus tardus.
Način rada: Desna ruka pacijenta se postavi u položaj supinacije, lekar postavi tri prsta desne ruke na a. radialis.
 57. Registrovati i analizirati krivulju
arterijskog pulsa (sfigmogram)*

Sfigmograf – uređaj za registrovanje arterijskih

pulsnih oscilacija, a sfigmogram je grafički zapis
oscilacija. Sfigmografija može biti direktna –
registruju se oscilacije zida arterije ispod levka
sfigmografa, ili volumenska – pomoću
pneumatične manžetne obmotane oko dela
ekstremiteta, registruju se volumenske
promene izazvane prolaskom pulsnog talasa
kroz arterije.
Kriva pulsa velikih arterija počinje predsistolnim
talasom, koji odgovara izovolumetrijskom skraćenju leve komore, nakon čega sledi glavni talas pulsa uzrokovan
ubacivanjem krvi u aortu. Ushodni deo talasa je anakrot a nishodni katakrot. Anakrot je rezultat povećanja dijametra
arterije usled povećanja pritiska u njoj i nastaje u fazi ejekcije i poklapa se sa prvim srčanim tonom. Katakrot je
rezultat smanjenja dijamtera arterije usled smanjenja pritiska. Na katakrotu se nalazi incizura i dikrotni talas.
Incizura nastaje u trenutku zatvaranja semilunarnih zalistaka aorte i rezultat je kratkotrajnog povratnog toka krvi.
Dikrotni talas je rezultat odbijanja talasa pritiska od zatvorene aortne valvule.

58. Izmeriti arterijski krvni pritisak*

Merenje TA može biti direktno ili indirektno. Direktna metoda je najprecizniji način i zasniva se na uvođenju katetera
u arteriju, koji je povezan sa instrumentom za registrovanje pritiska. Indirektna metoda se zasniva na merenju
kontrapritiska u manžetni koja izaziva okluziju ili omogućava ponovno uspostavljanje protoka krvi u arteriji.
Način rada: Ispitanik se nalazi u sedećem položaju, opuštenih mišića sa rukom oslonjenom na sto. Ruku treba
postaviti u takav položaj da brahijalna arterija bude u nivou srca (nulta referentna tačka), da bi se eliminisao uticaj
hidrostatskog pritiska. Manžetnu postaviti tako da donja ivica bude oko 2,5cm iznad lakatnog pregiba.
1) Palpacijski metod po Riva Ročiju – levom rukom palpirati puls a. radialis, a desnom zatvoriti ventil pumpe i
brzo upumpavati vazduh u manžetnu. Kada radijalni puls nestane, povećati pritisak u manžetni još 20-
30mmHg, zatim postepeno smanjivati pritisak (2-3mmHg/s). Kontrapritisak pri kom se puls a. radialis ponovo
palpira odgovara vrednosti sistolnog pritiska. Ovom metodom se ne može odrediti dijastolni pritisak.
2) Auskultacijski metod po Korotkovu – zasniva se na pojavi Korotkovljevih tonova koji se pomoću stetoskopa
čuju nad arterijom, distalno od mesta kompresije. Levom rukom paliprati puls a. radialis, a desnom
upumpavati vazduh u manžetnu. Postaviti stetoskop na mesto gde se prevashodno palpirao puls a.
brachialis. Prvi Korotkovljev ton označava sistolni pritisak. Postoji 5 faza Korkotkovljevih tonova: I – tonovi
niske frekvence koji se pojačavaju sa smanjenjem pritiska u manžetni; II – tonovi postaju produženi; III –
tonovi postaju jasniji, dostižu maksimum; IV – čujnost je manja, postaju prigušeni; V – isčezavaju.
 Auskultacijski jaz – kratkotrajni nestanak Korotkovljevih tonova i ponekad se može zapaziti u II fazi. Uzrok je
netačnih, niskih vrednosti izmerenog sistolnog pritiska, što se može izbeći palpacijom radijalnog pulsa. Uzrok ove
pojave je venska kongestija, spora deflacija manžetne i ponovljeno merenje u kratkom vremenskom intervalu.

59. Pokazati i objasniti ulogu dijafragme u disanju (Dondersov model)*

Dondersov model se sastoji od staklenog cilindra (toraks) čije je dno zatvoreno gumenom membranom (dijafragma),
a na gornjem delu se nalazi otvor zatvoren zapušačem kroz koji prolaze dve staklene cevi povezane sa dva
manometra. Drugi kraj ovih cevi je u unutrašnjosti cilindra. Na jednoj od ovih cevi privezan je gumeni balon (pluća i
traheja), a druga cev se slobodno završava u šupljini cilindra (intrapleuralni prostor).
Način rada: Iz cilindra izvući određenu zapreminu vazduha podizanjem dijafragme, zatim zatvoriti slavinu cevi koja se
završava u cilindru i konstatovati da se gumeni balon malo proširio. Sada povući membranu nadole i uočiti da je
pritisak u cilindru više negativan, a da se balon raširio.

60. Auskultovati disanje kod čoveka

U plućima se u toku inspirijuma i ekspirijuma stvara zvuk usled turbulentnog kretanja vazduha kojeg nazivamo
disajni šum (200-2000Hz). Jedina mesta gde nastaje disajni šum su larinks, traheja i prvih 5-6 generacija račvanja.
Normalni plućni zvuci su:
1) Normalni disajni šum (vezikularni šum) – mek i niskotonski, inspirijumska faza dominira nad ekspirijumom
(3:1). Ekspirijumska je mnogo mekša i nekada skoro nečujna. Između inspirijuma i ekspirijuma nema pauze.
2) Bronhijalni plućni zvuk – glasan, visokotonski, čuje se iznad manubrijuma grudne kosti i retko negde drugde.
Kada se čuje periferno znak je patologije. Ekspirijum je glasniji i duži, a između postoji pauza.
3) Bronhovezikularni disajni zvuci – inspirijum i ekspirijum imaju sličan kvalitet i trajanje, dve faze su
kontinuirane ili sa kratkom pauzom. Normalno se čuje napred u blizini prvog i drugog međurebarnog
prostora i pozadi između lopatica. Na oba mesta se bolje čuje desno nego levo.
4) Trahealni disajni zvuk – vrlo glasan, visokotonski zvuk sa grubim, hrapavim kvalitetom. Ima iste inspirijumske
i ekspirijumske komponente sa jasnom pauzom između njih. Čuju se iznad ekstratoraksnog dela traheje.
Način rada: Laktovi naslonjeni na kolena, da bi lopatice prominirale u stranu. Ispitanik diše otvorenim ustima. Zvono
stetoskopa se čvrsto prislanja na zid grudnog koša, i auskultovati po šemi: prvo zadnja zatim prednja strana.
Auskultacija pluća se uvek vrši od vrhova prema bazama pluča, slušajuči uvek simetrične tačke na grudnom košu.
Treba slušati najmanje dve respiracije.

61. Odrediti statičke plućne volumene i kapacitete metodom spirometrije*

Spirometrija – metoda merenja zapremine pluća i protoka vazduha i predstavlja deo ispitivanja plućne funkcije. Služi
za procenu ventilacijske sposobnosti pluća. Pri izvođenju testova za merenje plućnih volumena i protoka, koriste se
dva različita disajna postupka: maksimalni i spori postupak i maksimalni i forsirani postupak. Oba su maksimalna,
ekspirijum i inspirijum se izvode do kraja, međutim jedna je forsirana i zahteva najveću snagu respiracionih mišića u
što kraćem vremenu dok je druga bez ikakve žurbe. Treba imati na umu da izmereni volumen vazduha nije jednak
stvarnom volumenu pluća jer nisu na istoj temperaturi i zasićenju vodenom parom. Relevantna su dva uslova
merenja: BTPS (Body Temeperature, Pressure, Saturated) su uslovi koji vladaju u plućima (37C, potpuno zasićenje
vodenom parom); ATPS (Ambient Temperature, Pressure, Saturated) su uslovi merenja pri atmosferskom pritisku,
temperaturi i pritisku zasićenja u spolajšnjoj sredini. VBTPS = 1,08 x VATPS
Najčešće se upotrebljavaju vodeni spirometri koji su su sastavljeni od dva cilindra. Unutrašnji je smešten u
spoljašnjem. Koji je ispunjen vodom. Unutrašnji je spojen sa nastavkom kroz koji se vrši respiracija. Ispitanik disanjem
izdiše vazduh u zvono pri čemu se ono podiže, a prilikom inspiracije spušta. Na unutrašnjem zvonu se nalazi pisač koji
beleži promene položaja zvona na kimografu. Na unutrašnjem cilindru postoji skala sa podeocima od 0,5L do 8L. Pre
svakog merenja radi se baždarenje spirometra: podigne se zovono za 0,5L, uključi se kimograf i pusti da pisač opiše
jedan krug. Pre početka registrovanja treba podići cilindar na 3,5L. Studentski vodeni spirometar se koristi za brža
merenja. Izdahnuti vazduh dolazi u unutrašnji cilindar i podiže ga. Moguće je izmeriti TV, ERV, IRV, VC.
Merenje TV – mirno disanje u spirometar. Merenje ERV – nekoliko mirnih respiracionih ciklusa, nakon mirnog
ekspirijuma ispitanik u spirometar maksimalno izdahne preostali vazduh u pluća. Merenje IRV – nakon nekoliko
mirnih ciklusa, maksimalno se udahne, stavlja se nastavak i izdahne se u spirometar do nivoa TV. Merenje VC –
nakon nekoliko mirnih ciklusa, ispitanik maksimalno udahne, stavlja nastavak i maksimalno izdiše u spirometar.
 62. Izračunati klirens inulina iz datih podataka

Koncentracija inulina u filtratu je ista kao i u plazmi, zato je količina koja se filtrira u 1 minuti jednaka proizvodu iz
koncentracije inulina u plazmi (Pin u mg/ml) i VGF (ml/min). Ovaj proizvod se naziva filtracijsko opterećenje inulinom
(Pin x VGF). Količina inulina koja će se izlučiti definitivnom mokraćom (Uin x V, gde je Uin – koncentracija inulina u
urinu) mora biti jednaka filtracijskom opterećenju: Uin x V = Pin x VGF. Odatle sledi da je VGF= (Uin x V)/Pin, a
obzirom da je VGF = Cin, dobijamo tačnu koncentraciju inulina.

63. Izračunati klirens paraaminohipurne kiseline iz datih podataka

Da bi klirens neke supstance mogao biti mera renalnog protoka plazme (RPP), a time i krvi (RPK=RPP/(1-Hct))
potrebno je da se ta supstanca potpuno ukloni iz plazme dok krv prolazi kroz bubrege i da se sva pojavi u urinu. PAH
se izluči filtracijom 20% i tubulskom sekrecijom 80%. CPAH je mera efektivnog renalnog protoka plazme (ERPP) jer je a.
renalis ujedno i funkcionalni i nutritivni krvni sud, tako da oko 10% krvi koja dospeva u bubrege ne učestvuje u
glomerulskoj filtraciji i tubulskoj reapsorpciji i sekreciji.
Filtracijska frakcija (FF) plazme je onaj deo plazme koji postaje glomerulski filtrat i normalno iznosi 16-20%. Ona je
jednaka količniku glomerulske filtracije i renalnog protoka plazme, tj CIN/CPAH.

64. Analizirati sastav urina u fiziološkim uslovima

Urin – ultrafiltrat plazme nastao kroz procese renalne filtracije, tubulske sekrecije i tubulske reapsorpcije. Primarni
urin je tubulska tečnost i iznosi 180L/dan, dok je sekundarni urin definitivni urin i iznosi 1,5L/dan.
I) Fizičke karakteristike urina:
1) Izgled
2) Boja – žuta i potiče od urohroma (žut), uroeritrin (bledo crven, metabolizam melanina) i urobilina
(narandžastocrven)
3) Miris – blag aromatični miris
4) Pena – slabo peni
5) Specifična težina urina – odnos gustine urina i gustine iste količine vode 1,003-1,035 g/ml
6) Zapremina urina – 750-2000ml/24h; poliurija, oligurija, polaniurija (stalno učestalo mokrenje),
anurija
II) Hemijski sastav urina:
1) pH urina 4,6-8,0, najčešće oko 6,0.
2) Proteini – normalno izlučivanje je oko 100-150 mg/dan; kod blage proteinurije <1g/dan, umerene 1-
3 g/dan, i teške >3 g/dan
3) Krv – normalno se ne nalazi; hematurija je prisustvo krvi u urinu
4) Nitriti – normalno se ne nalaze
5) Leukocitna esteraza – enzim granula granulocita, indikator infekcije; piurija – prisustvo neutrofila u
urinu
6) Glukoza – prag za klukozu je 11 mmol/l u krvi; glikozurija – pojava glukoze u urinu
7) Ketonska tela; ketonemija – prisustvo tela u krvi; ketourija – prisustvo tela u urinu
8) Bilirubin – normalno se ne nalazi
9) Urobilinogen – 2-10mg/L
Sediment urina – kocnentrovana suspenzija formiranih elemenata prisutnih u urinu, dobijena nakon centrifugiranja.
1) Organizovani (biološki) sediment – cilindri; ćelije poreklom iz krvi (eritrociti i leukociti); ćelije iz različitih
delova urinarnog trakta; spermatozoidi, mikroorganizmi
2) Neorganizovan (hemijski) sediment – fosfatni, uratni, oksalatni i karbonatni kristali
 65. Izračunati bazalni metabolizam iz datih podataka

Količina oslobođene energije određene hranljive materije naziva se kalorijski koeficijent, a izražava se u
kilokalorijama (kcal) ili kilodžulima (kJ). 1kcal= 4,184kJ
Bazalni metabolizam (BM) – minimalni energetski promet neophodan za održavanje osnovnih životnih funkcija u
bazalnim uslovima. Bazalni uslovi su strogo kontrolisani i podrazumevaju da osoba bude budna, u ležećem položaju u
sobi temperature 18-22C (zona komfora), fizički i psihički relaksirana, 30-60min pre merenja da je u stanju mirovanja
i da nije unosila hranu u poslednji 12h. Vrednost BM se izračunava kao energetski promet na 1h. Normalne vrednosti
za muškarce su 1kcal/kg/h, odnosno za žene 0,9kcal/kg/h. Preciznije, za muškarce 38-42kcal/m2/h, tj. za žene 36-
38kcal/m2/h. Izmerena vrednost BM je u fiziološkim opsezima ako ne varira više od 10-15% od standardne vrednosti.
Vrednost BM izračunava se na osnovu izmerene potrošnje O2 u bazalnim uslovima. Izmerena potrošnja O2 na 1h
množi se sa toplotnim ekvivalentom kiseonika (TEK) i preračunava se na kg telesne mase ili m 2 telesne površine.
BM= (TEK*VO2/h)/TM ili TP ; TM – telesna masa, TP – telesna površina.
Dobne grupe - M kcal/dan MJ/dan Dobne grupe - Ž kcal/dan MJ/dan
0-3 60,9*TM – 54 0,2550*TM – 0,226 0-3 61,0*TM – 51 0,255*TM – 0,214
4-10 22,7*TM + 495 0,0949*TM + 2,07 4-10 22,5*TM + 499 0,0941*TM + 2,09
11-18 17,5*TM + 651 0,0732*TM + 2,72 11-18 12,2*TM + 749 0,0510*TM + 3,21
19-30 15,3*TM + 679 0,0649*TM + 2,84 19-30 14,7*TM + 496 0,0615*TM + 2,08
31-60 11,6*TM + 879 0,0485*TM + 3,67 31-60 8,7*TM + 829 0,0364*TM + 3,47
+61 13,5*TM + 487 0,0565*TM + 2,04 +61 10,5*TM + 596 0,0439*TM + 2,49

66. Izračunati vrednost energetske potrošnje iz datih podataka

Merenje oslobođene količine toplote, odnosno energetske potrošnje, izvodi se metodom direktne i indirektne
kalorimetrije. Direktna kalorimetrija podrazumeva korišćenje kalorimetra, specijalne komore oko kojie cirkuliše
voda. Oslobođena toplota zagreva vodu, i obzirom da jedna kalorija predstavlja količinu toplote koja 1g vode zagreje
1C, može se izračunati energetska potrošnja. Indirektna kalorimetrija se zasniva na određivanju oslobođene energije
preko gasnog prometa, tj. količine utrošenog O2 i oslobođenog CO2. Dobijamo količinu toplote koja se oslobađa
potpunom oksidacijom neke materije pri utrošku 1litra kiseonika. Ova vrednost se naziva toplotni ekvivalent
kiseonika (TEK) i izražava se u oslobođenim kalorijama na litar utrošenog kiseonika. Pri mešovitoj hrani TEK je oko
4,825 kcal (20,2 kJ).
Način rada: Ispitanik diše kroz respirometar ili metabolometar u kome postoji adsorbens CO2 i osoba udiše čist
kiseonik. Pošto vrednost TEKa zavisi od toga koje materije oksidišu u momentu merenja potrošnje kiseonika,
potrošnju energije možemo izračunati iz proizvoda respiracionog količnika (RQ) i TEKa. Respiracioni količnik (RQ)
predstavlja odnos između zapremine oslobođenog CO2 i utrošenog kiseonika za vreme oksidacije neke materije. Za
ugljene hidrate iznosi 1, za masti 0,71 a za proteine 0,83. To znači da se za 1 mol kiseonika oslobodi 1 mol ugljen-
dioksida iz ugljenih hidrata, dok se iz masti i proteina izbaci više za istu količinu kiseonika. RQ na izbalansiranoj hrani
iznosi 0,82.
EP = TEK * vol O2/h * 24

67. Sastaviti hranljivi obrok za studenta

Principi optimalne ishrane su raznovrsnost, uravnoteženost i umerenost. Obrok je fiziološki ako sadrži 10-15%
proteina, 25% masti i 55-65% ugljenih hidrata. Sve namirnice su podeljene u 5 grupa: hleb i žitarice ; voće ; povrće ;
mleko i mlečni proizvodi ; meso, riba, jaja i koštunjavo voće. Izračunati dnevnu energetsku potrošnju i od nje
određivati količinu kalorija iz svake grupe hrane – 40% hleb, testa i pirinač; 10% meso,riba i jaja; 10% mleko i mlečni
proizvodi; 15% masti i ulja; 10% povrće; 5% voće, 10% šećer. Dobijene kalorijske vrednosti podeliti prema obrocima i
to tako da 25% odlazi na doručak, 40% na ručak, 15% na večeru i po 10% na dve užine.
 68. Analizirati vrednost glikemije i objasniti princip
oralnog testa tolerancije na glukozu (OGTT)

Normalna glikemija iznosi 3,6-6,1 mmol/l ili 0,80-1,20 g/l.

OGTT je test kojim se ispituje metabolizam ugljenih hidrata
i pomoću koga se može prepoznati rani stadijum
dijabetesa. Suština testa je da se organizam optereti
glukozom, dovede do hiperglikemije, a potom se određuje
vreme za koje koncentracija glukoze pada na normalnu
vrednost. Za određivanje glikemije koristi se isključivo
serum venske krvi. Ispitanik tri dana pre testa treba da se hrani normalno i ne sme menjati način života, 12 sati pre
izvođenja testa ne sme ništa da jede a 30min pre testa da miruje. Odrasle osobe se opterećuju se 75g glukoze (150ml
50% glukoze), a gravidne žene sa 100g. Daje se 1,5g glukoze na 1kg telesne mase ali ne preko 75g.
Način rada: Glikemija se određuje na intervale, pre uzimanja glukoze, zatim 30,60,90 i 120min nakon uzimanja. Posle
120min, glikemija može biti:
1) Manja od 7,8 mmol/l što predstavlja normalnu toleranciju glukoze
2) Između 7,8-11,1 mmol/l što predstavlja smanjenu toleranciju glukoze
3) Veća od 11,1 mmol/l što predstavlja diabetes mellitus

69. Objasniti laboratorijski test za ranu dijagnozu trudnoće

Hormoni trudnoće su humani horionski gonadotropin (hCG), estrogen, progesteron i humani horionski
somatomamotropin. Visok nivo progesterona uz prisustvo visoke koncentracije estrogena snažno inhibiraju
oslobađanje gonadotropnih hormona (FSH i LH) i tako sprečavaju ovulaciju i menstruaciju.
Testovi za ranu dijagnozu trudnoće zasnivaju se na dokazivanju hCG-a u urinu. Trofoblast počinje da ga luči 7-8 dana
posle oplođenja. Koncentracija hCG-a se u krvi i urinu kontinualno povećava tokom trudnoće i dostiže maksimum
oko 10-12. nedelje nakon začeća. hCG sprečava involuciju žutog tela i stimuliše ga da produkuje velike količine
progesterona i estrogena.
Prisustvo hCG-a se određuje preko monoklonskih antitela i koloidnog zlata kao markera. Koristi se jutarnji urin, i to
tako što se reakciona pločica stavi na horizontalnu površinu, urin se nanosi preko kapaljke u manji otvor na test
pločici (S). Veći ovalni otvor služi za čitanje rezultata testa. Pored dužeg ovalnog otvora nalaze se oznake C (kontrola)
i T (trudnoća). Čitanje rezultata se vrši posle 3-5 minuta i ako se crtica nije pojavila pored oznake C dodati još 3 kapi
urina.
Negativan nalaz – pored C je crta, kod T ne postoji. Pozitivan nalaz – dve crte, kod C i kod T.

70. Analizirati citološki nalaz vaginalnog brisa u toku menstrualnog ciklusa

Citohormonalni status vaginalnog brisa procenjuje se maturacionim, kariopiknotičnim i eozinofilnim indeksom.

Maturacioni indeks označava odnos parabazalnih prema intermedijarnim i površinskim ćelijama vaginalnog brisa.
Kariopiknotični indeks je odnos površinskih ćelija sa piknotičnim jedrom prema intermedijarnim ćelijama sa
mehurastim jedrom, pri čemu je visok indeks kariopiknoze dokaz jakog dejstva estrogena na sluzokožu vagine u kraju
proliferativne faze. Eozinofilni indeks označava odnos eozinofilnih ćelija površinskog sloja prema bazofilnim ćelijama
intermedijarnog sloja.
Način rada: obojeni razmaz vaginalnog brisa posmatrati pod uveličanjem 100.