…Već drug, prijatelj i učitelj.

Učitelj koji te uči i

učitelj koji se uči.
Nameće se pitanje: Ko je intelektualac i kako ga
prepoznati?
4
 Predgovor

… E moj … Čitanjem ove knjige ulaziš u veliki belaj

i muku. U nedoumicu i razmišljanja. Zamoriće te. A bogme
i osvežiti i dati energije, optimizma, volje i nade.
Ali sigurno je da ne stojiš na ivici ambisa, niti
očekuješ ponore, ni rušenja. Ubistva ni potope. Niti si u
potpalublju plovećeg, na mutnim i uzburkanim vodama,
broda. Ti si na palubi. Možda. Nije ti zima. Niti je mrak.
Ne muči te žeđ ni glad. Nije te strah.
Nije, nije… Možda. Podigni uvis čelo u otvori oči.
Gledaj i nemoj brojati niti prebrojavati ni ljude, ni
životinje, ni zveri. Ni eventualno, predhodne neprespavane
noći, zvezde viđene. Niti sada ptice ni ljude gledane. I ti si
živ.
Ne sakrivaj i ne ograđivaj se od drugih. Ali budi
oprezan. Moguća su iznenađenja i podvale. Sudar.
Barikada. Možda nečija namerno ili nenamerno
podmetnuta noga. Udar groma iz vedra neba… Ili nešto
slično.
Ma šta ti je bre. Ma šta ti je bolan. Šta si se zadevero?
Šta si se prep'o? Neće te niko zbog toga izvesti pred
streljački vod. Pa ti ne činiš ništa zabranjeno,
nedozvoljeno, nedopušteno… Nije to zadnji dan tvog
životnog puta, niti zadnji susret i druženje. Ipak će to biti
jedno od druženja. Doradi je. Dopiši je… Pa i sa mnom.
Nešto te kopka da zaviriš, da otvoriš njene strane i
da kreneš… kreneš sa čitanjem. Merkaš je. Nešto mi je
tanka i laka – kažeš. Ne mari, znaš ono rečima tesno –
mislima široko. Hej – 'ej – ej. Polako, pa ovo je tvoj prvi
susret sa njom. Ne brini nećeš pasti, niti ćete neko zbog

5
toga uputiti na popravni ispit. Hej ti si na ''prijemnom'' i
već si položio. Zamisli bez komisije i bez veze. Ma nešto
dumam, kontam, deveram. Ma sve je to isto. Bolje rečeno
mislim… kakvi li mene očekuju sve ispiti… Stani, stani da
i ja još malo razmislim. Ipak mislim da sam sve ispite već
prošao i valjda položio. Još da vidim ocene tvoje. S
nestrpljenjem ih očekujem. Možda me očekuju neki
sudovi. Režimski ili neki drugi. Joj… joj… joj. Uh ma
zbog njih i ne marim.
Eto znaj (znaš) i ja sam napokon na palubi plovećeg
broda… I čekam… I gledam… I mislim… I radujem se.
Čemu li se ja to radujem? Čemu… Čemu… I rasuđujem i
donosim zaključke. I pitam se kuda sve ovo ide?… I ti tako
misliš, sada, nadam se…

6
 Teško je nastati (postati) a još teže opstati.
(narodna izreka)

Starija doba

Beše ovi prostori, šire gledano, i pod Velikom

Turskom Otomanskom Imperijom i Austro – Ugarskom
okupaciom i upravom. Pa bi prvi svetski rat. Pa bi
Kraljevina SHS. Pa bi drugi svetski rat. Pa raznorazni
ustanci, bojevi, bitke i atentati. Te uzroci, povodi, prve
puške… Te razno – razni junaci i heroji… Sa pobedama
i…
I sve bi i prođe sa raznoraznim posledicama.
Ponajviše sa kulturnim, tradicionalnim i jezičkim. Neke od
njih su se pokaz(iva)le tek tokom vremena. Neki događaji
– dešavanja koji beše od važnog i presudnog značaja za
budućnost ovih prostora beše dostupni, u vrlo kratkom-
sažetom obliku, u istorijskim udžbenicima. Vremenom su
se ''otkrivale'' istine i laži. Ipak najviše od toga je bilo i
ostalo prekriveno neprozirnim velom tajne. Da tajne.
Državne, Narodne, javne, porodične, lične, komšijske…
Sve je htelo ili ne bilo ipak najviše prepušteno ''zaboravu''
ili raznim pričama i prepričavanjima. Istinama i lažima. Po
principu rekla – kazala. Izmišljotinama i špekulacijama.
Iza prvih i drugih ostaše žrtve, preživeli i objekti. Što
bi rekli današnjim jezikom objekti od opšte-društvenog i
opštenarodnog, značaja, interesa i koristi. Javni objekti:
škole, pozorišta, kasarne, verski objekti, kupališta… Pa
putevi i pruge koje su im (nekima) ponajviše služili za
''izvoz'' sirovina. Ostajaše iza njih (nekih od njih)
očerupane šume. Te i pride za ''uvoz'' puno koječega.
  

7
 …I završi se drugi svetski rat. Propade želja i šansa
koalicionih snaga da zavladaju ovim prostorima i da uvedu
svoju upravu i da naprave svoju koloniju (kolonijalne
zemlje).
Iza ovih ostaše žrtve, preživeli i ruševine. No, ipak,
nije bilo sve sravnjeno sa zemljom. Čak ''preživeše'' i
mnogi objekti koji beše izgrađeni u doba Veliko Turske
Otomanske Imperije i Austro–Ugarske okupacije i
vladavine. Pa i u doba kralja.
Eh i preživeli ljudi koje podeliše na branioce
(oslobodioce) i izdajnike (saradnike sa okupatorom). Bolje
rečeno šćedoše da ih podele i tako klasifikuju. Pitam se: da
li je to bila i ''unutrašnja'' borba za vlast i prevlast i još pride
očuvanje koječega?… I još neke i mnoge – raznorazne koji
su bili i tamo i ovamo. Bogami i onamo. Možda. Da
preživeli sa svojim porodicama i njihovim stablima –
lozama. Napravljen je i oformljen državni aparat te udarene
su granice nove zemlje, koja je bila veća (prostorno) od
predratne Kraljevine SHS. Zauzimala je 2,6% Evropskog
prostora… I beše 9-ta zemlja po veličini u Evropi.
Centralne vlasti morale su da se ''nose'' s lokalnim
nacionalnim težnjama. Titovo rešenje i ''tima'' bilo je
stvaranje šest formalno ravnopravnih republika od kojih je
Srbija bila daleko najveća. Te i ona da bi joj se olakšao i
smanjio rad (unutrašnji i nadležnost) ili povećao njen uticaj
dobi pride dve pokrajine. Postavljena je strategija nove
države FNR Jugoslavije. Rečeno je: pravimo savremenu i
modernu državu. Nema više Kraljevine. Biće socijalizam!
Za sve isti!!! Prvo krećemo sa obnovom i izgradnjom
ratom razorene i opustošene zemlje. Daćemo prioritet
opismenjavanju (masovnijem) kroz kurseve, političke
škole, seminare… Pravićemo nove gradove, fabrike,
pruge, puteve… Pravićemo škole, obdaništa, kasarne,

8
sportske terene i ko zna šta sve ne još. Porodice, deca,
unučad… ''To je naša budućnost…naša snaga…na koju
moramo da mislimo i računamo''…
Moramo i jačati borbenu gotovost naše zemlje. Jer
mi smo okruženi BRIGAMA (Bugraska, Rumunija, Italija,
Grčka, Austrija, Mađarska i Albanija). A istovremeno
moramo raščišćavati sa unutrašnjim neprijateljima i
njihovim zaostacima iz rata. Predsednik države drug Tito
je ''išao'', sa svojim timom, na masovnost – metodom
mitinga na otvorenom prostoru. Jer trebalo je ''dići''
radništvo i seljaštvo, kuku i motiku psihologijom ''stada''
masa h-o-o-o-ruk. Ti govori, sa puno obećanja, su bili neka
vrsta lekcija sa uvek propraćenim ovacijama, obaveznim
parolama i porukama…Čulo bi se iz mase a i beše na
transparentima: Smrt fašizmu-sloboda narodu. Bolje grob-
nego rob. Tuđe nećemo-svoje nedamo. Ko radi ne boji se
gladi…
Tada su se spevavale mnoge pesme (narodne)
posvećene Titu, radu, slobodi… Kasnije ih nazvaše
patriotske, revolucionarne, rodoljubive. Primera radi evo
par stihova iz nekih: ''Drugarska se pesma ori, pesma koja
slavi rad''. ''Po šumama i gorama naše zemlje ponosne''.
''Podignimo uvis čela mi junaci (heroji) rada svog. Naša
biće zemlja cela''… Boga mi taj metod bi uspešan i
pokazivaše se i vidni rezultati u praksi i vremenu. Dalje
beše i bi vođena ofanzivna politika. I vanjska i domaća
(unutrašnja).
A bogatiji i bogataši. Jadna li im majka… Jadna li
vam majka…Jadna li nam majka…
I otpoče obnova i izgradnja zemlje. Na akcije se išlo
dobrovoljno ali i prinudno – po obavezi i potrebi. Boga mi
nije bilo vrdanja. Eto ga dobijeni motiv, elan, entuzijazam,

9
želja i nepokolebljiv i ničim zaustavljiv put budućnosti.
Istovremeno sa tim u školstvu je ukinuta veronauka koja je
bila u nastavnim programima predratne zemlje. Bolje
rečeno nije ni uvođena… I velik simbol postaše zvezda
petokraka (crvena). Iznikla iz rata. I obavezno i ona uvek
propraćena pesmom i krilaticama. ''Petokraka sa pet pera,
to je značka proletera''…
Ali jedno bez drugog ne ide i ne može biti. Počeše se
ljudi masovnije vraćati iz izbeglištva i ulaziti u svoje
posede. Kažu, bilo je i među njima i predratnih bogataša sa
porodicama. Jer u ratu je bilo iznenađenja i zbegova.
Bežanija po principu spašavaj glavu i ''kuću''. A zlu ne
trebalo samo glavu. Bežanija od nemila do nedraga. Jer nije
se znalo ko ''udara'' i ''napada'' i sa koje je strane. Strah je
bio i od onih koji su govorili nekim drugim stranim
(koalicionim) jezicima i od onih koji su govorili našim
jezikom (jezicima). Ali i tu je bilo poteškoća. Jer oni što su
bili, eventualno, ukrkali u njihovo su sporo i nevoljno
izlazili i napuštali tuđe vlasništvo i dobra. Bogami neki
nikako. Ostaše u tuđem. Omogućavao im zakon. Zatim je
otpočelo oduzimanje privatne svojine (kuće, zgrade,
radnje, šume, livade, pašnjaci, bašte…) predratnim
bogatašima. Uzimalo se i šakom i kapom. I to u korist
države na zakonit način. Konfiskacija, nacionalizacija,
rekvizicija… beše samo neki od oblika oduzimanja
privatnog vlasništva. Beše to prava pravcata otimačina.
Treba znati da se neki (?) predratni bogataši, i ne samo oni,
nisu vraćali na svoje posede i ognjišta. Možda nisu
preživeli rat. Možda iz straha, nemogućnosti, bolesti,
neobaveštenosti, neznanja i neodlučnosti. Dok su neki od
tih vlasnika, suvlasnika i naslednika ''uzeli put pod noge'' i
otišli, na razno – razne načine ka znanim i neznanim
pravcima – vani. Kud koji mili moji. Odlazili su kako u

10
Evropske tako i u prekookeanske zemlje. Pa čak i do
Novog Zelanda – kraja dunjaluka (sveta) đe prvo sunce
izlazi. Dok opet neki od njih ostaše na onome svome, što
je ostalo posle oduzimanja, sa svojim porodicama,
prihvatajući novu državu, zakone, ideje, put (što beše u
povoju) i čekajući sa prikrivenom nadom i željom neka
vremena kada će im biti vraćeno oduzeto vlasništvo i
imovina.
I oni krenuše u obnovu i izgradnju, ratom razrušene
i opustošene zemlje, zajedno sa proleterima. I voljom i
snagom. I dušom i telom. Čitavim svojim bićem. Tada
vlast lansiraše i žestoko forsiraše ono:

''Hej zasucimo rukave znojne,

izgradićemo novoga čoveka''.
I to beše po h-o-o-o-ruk metodi i sistemu. Ko i kakav
li je to bio u mislima (tada) i praksi (vremenu) ''novi
čovek''? Kako li je izlgedao i koje li je to trebao i morao
imati kvalitete? Ko su bili probrani a ne izabrani? Kako li
je se ''gradio'' novi čovek? Čovek sistema, režima i poretka.
Kako i koji li su ''dograđivani''? Kako i koji li su
''škartirani''? Škartirani sa trajnom diskvalifikaciom. I
dograđivani i škartirani sa svojim porodicama. O tim
otimačinama imovine se nije smelo pričati niti pisati. To je
bilo zabranjena tema… Vremenom je to zabačeno u senku
i zaborav. I ovo je imalo svoje posledice. Ali, otom –
potom.
I u tom vremenu (ubrzo) neki gradovi, po jedan iz
svake republike i pokrajine dobiše pored svog imena i
sufiks (prezime) Tito(vo)… po predsedniku. Velenje u
Sloveniji postade Titovo Velenje, Veles u Makedoniji
postade Titov Veles, Užice u Srbiji postade Titovo

11
Užice…itd. Ne treba smetnuti s uma da je država ''dobila''
pozamašan kapital oduzimanjem imovine (privatne). Pitam
se da li je i šta ostalo – nasleđeno od Kraljevine.
Istovremeno sa tim država se otvarala i zatvarala ka
svetu. Te i počela tražiti i tragati za svojim ''zemljama
saputnicama''. I opet kroz sve to zborovi, mitinzi, parole…
Sa reči na dela. Proleteri svih zemalja ujedinite se. Ništa
nas ne sme iznenaditi. Bolje rat - nego pakt.
Interesantno je da su tada mnogi ''preživeli'' objekti
iz drugog svetskog rata proglašavani kulturno –
istorijskom baštinom i spomenicima. I behu pod zaštitom
države. Neki od njih su izgrađeni još u doba Veliko Turske
i Austro – Ugarske vladavine. Prioritet je dat
industrijalizaciji – izgradnji većih pogona i fabrika po
raznoraznim prostorima zemlje. Tako da je i počelo
masovnije zapošljavanje. A stime se i počeo povećavati
(naglo) natalitet. Uz fabrike su počeli nicati nova naselja i
gradovi. I opet parole: Čuvati bratstvo i jedinstvo kao
zenicu oka svoga. Ko radi ne boji se gladi, … Pa kongresi
KPJ-e, sindikata… I dok su neki… Neki su proglašavani
vanjskim neprijateljima. Treba ih pratiti tamo negde,
daleko i ni slučajno im ne dati ulazak u zemlju. Jer oni bi
da ruše poredak, sistem (društveno – političko uređenje) i
državu. Neke treba i ''skinuti''. A njihove familije koje su i
dalje živele u zemlji treba strpati (odložiti) u posebnu
fasciklu, te sa njom i u fioku.
Graditelji i akcijaši su dobijali udarničke značke.
Pesma kaže: ''Svakoj majci treba da je dika koja ima sina
udarnika''. Vojnici, starešine i policajci su dobijali značke
primeran vojnik, policajac. A radnici… ordenje… sa
srebrnim… zlatnim vencem …

12
 Pa poče se praznovati dan mladosti – 25. maj
(predsednikov rođendan)… Štafeta bi obišla čitavu zemlju
i sela i gradove uz sletove, priredbe i bogate kulturno –
umetničke programe. Jer mislilo se i računalo na našu
mladost… A veličanstvena završnica bi bila u Beogradu
(glavnom gradu zemlje).
Trebalo je pokazati silu, snagu, čvrstu ruku. Jer pravi
se i jača nova država. Trebalo je dići zemlju na veći nivo.
Ma do nebesa. Da ima što veću reputaciju u svetu.
Diplomatija… Posebna priča.
Država je imala pored mnogih i cilj (ostvarivan čak
kasnije i sa mnogim trikovima) raščistiti sa bogatašima i
što je moguće više sa teologijom i teolozima. Oni i njihovi
potomci i sledbenici su ''izolovani'' od (iz) vlasti. Ne dati
im, po svaku cenu, ulaz u vlast, vojsku, policiju, školstvo,
sudstvo… Držati ih po strani i ne dati im da vrše bilo kakav
uticaj… jer mogu ''povući'' ljude te potresti državu i skinuti
vlast. Obično su proglašavani ludima, a pride prišivane su
im još mnoge i raznorazne malograđanske etikete. A
njihove porodice… Posebna priča.
Dato je zeleno svetlo (signal) ideologiji. I ona poče
''ulaziti'' nepokolebljivo i nezaustavljivo (ničim
opravdano) na preveliku – širom otvorenu kapiju.

Ni po babu ni po stričevima.
(narodna izreka)

Zacrtana je jasna strategija u hijerarhijskom lancu

(stepeniku), sa svojim naredbodavcima, potstrekivačima…

13
 Vremenom je se Jugoslavija ''razišla'' sa Sovjetskim
Savezom, te i dalje održavajući dobre odnose sa zapadom.
Zemlja je postala jedan od predvodnika osnivača Pokreta
Nesvrstanih zemalja. Na prvom samitu u Beogradu 1961.
godine bilo je 25 zemalja – učesnica. Kako rekoše –
oformili su ovaj pokret da bi prokrčili put između SAD-a i
bloka koji je predvodio Sovjetski Savez. Iz milja ga
nazvaše ''Savet čovečanstva''… Vremenom je pokret
postajao glasno – govornik ''trećeg sveta''.
Nekako u isto vreme Ivo Andrić dobi Nobelovu
nagradu za roman Na Drini ćuprija koji je objavljen još
davne 1945-te godine. Posle punih 16 godina. Nekako u
isto vreme sa pojavom Nesvrstanih. Vrlo interesantno.

Privreda je
napredovala i
jačala, a životni
standard
stanovništva je
rastao. Zemlja je
već postala priznatija u svetu. Uglednija. Pasoš joj beše
jako ''popularan'' i tražen. A unutar nje, ruku na srce, bio je
red i mir. Ljudi su se mogli slobodno kretati i putovati.
Kažu nije bilo masovnijeg kriminala.
A bogami šuškalo se te se i pojavi u javnosti teza o
Jugoslovenstvu sa svojom predfazom – fazom ateizma.

14
15
 Pribojska posla – prvi deo

Neću ništa da pišem o istoriji ovih prostora. Bar za

sada. Pa kako ću kad nije ništa prenošeno s generacije na
generaciju niti s kolena na koleno. Ništa ni o geografskom
ni o geostrategijskom položaju. I ništa rekla – kazala. A
tako bih rado pisao o prošlosti. Bar o onoj skorašnjoj.
Recimo o doba kralja i… Mada je to kažu (neki)
nezahvalno i riskantno. Jer može, ne daj Bože, izazvati
kakve akcije i reakcije. Ali šta je tu je. Da tražim pomoć i
ispomoć – nemam od koga. Možda od Iva Andrića, Branka
Ćopića, Meše Selimovića… i njihovih sledbenika i
potomaka. Ne dolazi u obzir. Ništa ni prvo, ni drugo, ni
treće… Koje li je ponajveće. Nego po onoj narodnoj: ''U
se' i u svoje kljuse''. Ponestane čoveku kad – kad snage. Ali
kad si kren'o – nastavi, idi dalje. Rekoh sebi. Ma nema da
fali. Ima da bude cakum – pakum.
I bi… I završi se drugi svetski rat i na ovim
prostorima… I ljudi se vraćaše, odlaziše, dolaziše… I
ovuda se završi (donekle – ne dokrajči se) oduzimanje
imovine. Bolje rečeno jedna od etapa. Boga mi beše krupna
– pozamašna. Veliki zalogaj. Oduzeše i uz Lim i niz Lim.
Ne zaobiđe se ni Stari Priboj… U Čitlučkom polju, gde je
bilo svega nekoliko kuća, 50-ih počeše nicati zgrade i kuće
– Novo Naselje. Pa udariše se temelji FAP-u. Beše to veliki
korak Vlade. A u Vladi je bilo već tada ''naših'' Pribojaca.
Mora da su vukli (neki) na svoju stranu (šalim se). Bi
potreba (velika) za kvalifikovanom radnom snagom. Za
majstorima. Dolaziše ljudi iz obližnjih sredina i gradova
(Višegrad, Prijepolje, Pljevlja, Rudo, Nova Varoš, Bijelo
Polje, Goražde, Brodarevo, Ivangrad, Kolašin, Gusinje,
Sjenica, Plav, Rožaje, Tutin, Plužine, Nikšić, Šavnik…). I
šire iz razno – raznih prostora Jugoslavije.

16
 I mnogi, ubrzo, dobiše stanove na korištenje od FAP-
a. Dobijaše ključeve mada u nekim zgradama nije još bila
uvedena ni struja ni voda, niti su bili završeni kanalizacioni
radovi. Među njima beše i moji (naši) roditelji. Dok neki
uzeše odobrene im dugoročne kredite za gradnju
porodičnih kuća sa rokom otplate na 20, 30 i više godina.
Neke, odabrane, majstore uputiše na dokvalifikaciju u
Beograd. Jer i to su kadrovi na koje se mislilo i računalo.
Bogme i na njihove potomke. Krenulo se od nule sa
kućenjem domaćinstava. Radilo se sa velikim elanom,
željom, odricanjima i po više smena… Gledalo se na FAP-
ov dimnjak, ko na ozeblo sunce, s poštovanjem i ponosom.
I verom u bolje sutra sviju nas… Poče rasti natalitet
Priboja. I to naglo 1952 …53 …57 …58 …62 …71… tako
se mnogi ljudi sa porodicama ''vezaše'' za ovu sredinu. Što
bi rekli zapečatiše svoju sudbinu. Praznovali su se 8-mi
mart, 1-vi maj, 25-ti maj, 4-ti jul, 29-ti novembar, 22-gi
decembar,… te i drugi republički i opštinski praznici.
Obavezo sa velikim dekorom i publicitetom. Dok verski
praznici ostajaše nekako po strani. Beše nekako mirniji i
čini mi se skromniji. Da li su im tada pretili zaborav i
odumiranje… Građeni su dobri i jačani kako međuljudski
tako i međunacionalni odnosi… Kažu ''stari'' disalo se
jednom dušom, tada.
U tom vremenu i okolnostima i ja se rodih.

Ko kosi a ko vodu nosi…

(narodna izreka)

17
 Detinjstvo u Priboju

Kao mali…, sećam se, dolazile bi komšinice sa

decom na jutarnju kafu, a baška i svakako da se druže i
popričaju. A pokatkad i da naprave ručak. A sa njima i mi
njihova deca. Te i mi otiđi kod njih… A mi deca,
predškolskog uzrasta, smo gledali i prelistavali slikovnice:
Pinokio, Crvenkapica, Ivica i Marica… Te onako listajući,
usput, mi bi i naučili poneko slovo…
Pred spavanje, sećam se, majka bi mi (nam) pričala
priče… A nekad, ja onako živahan još u krevetiću,
nestrpljivo bi ulazio u dijaloge sa njom. U priče. Razne.
Maštovito – bezopasne. Dečije. A ponekad kad bi odužili,
i kad je imala još obaveza… te otac za neki sat dolazi iz
druge smene ili je trebala zamesiti testo za jutarnje uštipke
da nadođe do ujutru, znala je reći onako mirno, plaho, tiho
– gotovo šapćući: eto ispričali smo se. Pa ćemo sutra
nastaviti. I polako se, već, krećući prema vratima sobe bi
rekla: čiča miča i gotova priča. A ja opet nešto reci… I
nikad kraja dok me (nas) ne bi san prevario te uhvatio i
odvukao u svoje čari.
Nije bilo prepada, pucnjava. Samo bi se čula FAP-
ova sirena te grmljavina i udar gromova – ponekad, retko.
Sve dok jednog dana roditelji ne osetiše da se i ja
mogu igrati vani sa decom. Bože mili pa ja sam već tada
imao starijeg i mlađeg brata pa zajedno sa njima malo po
malo… I ja počeh sam izlaziti vani. A mi deca ko deca
igrali (zabaljali) smo se u širokom dvorištu, između zgrada,
raznoraznih dećijih igara: aberečke – abertude, školice,
između dve vatre, klikera, klisa, oraha (kupe), žmurke,
fudbala, odbojke, partizana i nemaca (imali smo nerešiv
problem – neće niko u nemce), indijanaca i kauboja,… te

18
sličica… Eh sličice. Pojaviše se i čokoladice sa sličicama i
''pratećim'' albumima. Prvo se pojavi ''životinjsko carstvo''
lansiran iz Zagreba (fabrika čokolada – Kraš), te ubrzo
zatim i ''gradovi sveta'' lansiran iz Beograda (fabrika
čokolada – Soko Štark). Te obavezno po ispunjenom
albumu(ima) bi se dobijao poveći i poteži paket čokolade.
Bogami bi i Zora – fabrika čokolada u Sarajevu, i još
mnoge po Jugi. Ne bi od njih sličica i albuma. Nešto su
kaskali. S oproštenjem zaostajali. Ili, izgleda, nisu imali
želje, smisla i elana za većim i širim tržištem i njegovim
pokrivanjem i osvajanjem na duže staze i vremena. A
apetiti. Apetiti.
A zimi sankanje… Pravili bismo sneška belića. I
bunkere. Ma i one od snega. Te u njima bi ostavili one
prozorčiće, šupljine kroz koje bi virucali i tobože osmatrali
teren. Te bi i pucali iz plastičnih puščica. Čulo bi se: ta-ta,
ta-ta, ta-ta, ta-ta. Bilo je, tobože, i rafalnih paljbi. Ta-ta-ta,
ta-ta-ta. Tako i mi deca počesmo zvati svoje očeve ta-ta,
tata.
Eh detinjstvo i bezbrižne dečije igrice pune radosti
''prekidali'' bi ponekad cigani koji bi se čuli iz daljine, sa
onim svojim: Popravljamo kišobrane. Šiš za kafu. Ponjave,
ponjave… A i poštar. Te i pokatkad nečiji đed iz pribojske
okoline, koji bi se pojavio sa prepunom torbom oko (preko)
ramena – mleka, sira, voća, povrća, kajmaka, pršute, jaja,
kukuruzna brašna,… A ponekad sa konjem natovarenim sa
drvima i krompirima… Mi bi se sjatili oko njega (njih), jer
u Naselju tada nije bilo đedova. Živela je generacija(e)
naših roditelja i mi deca. Roditelji radili. Bogami bi i žena
domaćica. Posvetiše se deci.
…I majke. Hajte na ručak. Lepo se igrajte. Ne
svađajte se. Kasno je… Pravismo i priredbe. Lutrije sa

19
stripovima. Beše popularan Mirko i Slavko (sa tematikom
iz drugog svetskog rata), politikin zabavnik… I drugi koji
bi izlazili u nastavcima. Pa pravismo i dečije turnire u
futbalu. Igrali su dornjaci i gornjaci. Ni danas neznam
otkud ovi nazivi ekipa (timova). Najverovatnije oni koji su
živeli levo od ulice Maršala Tita (koja izgleda beše neki
graničnik) dobiše naziv dornjaci, a oni desno… gornjaci.
Organizovaše se i kranevali.
Sve to uz jedno domaće, kućno vaspitanje od strane
roditelja. Ne laži. Ne kradi. Ne diraj… Pomogni. Ne
odnemaži. Od malena. Od malena. Ne bacaj i ne gazi po
hlebu. Ne ulazi u tuđe. Učeni smo da cenimo i poštujemo
starije, komšije. A svakako i uniformu. Te i policajca,
starešinu,…čuvara parka.
Sve dok jednog dana u igri (svakodnevnoj) ne reče
mi jedan vršnjak (godinu dana stariji) Turčine. I to pred
drugom decom. Nova reč za mene i drugu decu (drugare).
A šta ti je to? Upitah ga pošto on pokaza na me prstom i
rukom. Ne odgovori – već se odmače i obrati drugima u
našoj grupi. Šta ćete sa njim? Mi se pogledasmo i
nastavismo se igrati ne znajući šta znači ta reč. On se
razljuti i ode… Ma mi deca predškolskog uzrasta nismo
znali ni čitati ni pisati. Požalih se majci… Pitah je: ''Šta to
znači?'' Ona bi zabrinuta (videh ja) – pa mi reče: ''Ma
ništa… A ko ti to reče?''… Izgleda da je popričala sa
roditeljima (njegovim). Više nisam imao… Čak su nas
njegovi roditelji pozvali na rođendan… Ma mora da je
polupao lončiće, rečeno dečijim jezikom, pomislih. I dečije
igrarije… sa povremenim nestašlucima – bezazlene
prirode (ponesenim iz kuće – a), koji se nisu mogli tretirati
kao ispadi… su nastavljene… A kad bi bilo i poviše
devojčica u igri znali smo, pevajući dečije pesmice, i da se
uhvatimo svi za ruke u kolo.

20
 Ringe ringe raja
Doš'o čika Paja.
Pa pojeo jaja.
Jedno jaje muć,
A mi deca ćuć.
  
Điha điha četiri noge
Sve četiri krute.
Điha điha mi odosmo
Na daleke pute.
Sve to i sa, kontrolom mnogih roditelja, i sa
mirenjem od strane njih i starijih sa onim:

Mir, mir, mir.

Niko nije kriv.
Ava, ava, ava.
Niko nije krava.

I dok kod nas dece bi ć-u-u-u-ć… Kod roditelja i

odraslih bi, što mi nismo znali, h-o-o-o-ruk.
A đedovi, đedovi. I imadosmo zajednički susret.
Dođe đedo iz Višegrada i dođoše bika i đedo iz Prijepolja.
Lepota živa. Dolazili su oni i ranije, ali nije se pamtilo. Ne
da se nije pamtilo. Kako će odojče… Imalo se i od njih
štogod čuti, videti i naučiti… Ma pofali se ja kod druge
dece. Evo ga (ih) moj(i) đed(ovi). I oni se sageše, čučnuše
i zagrliše drugu – ostalu decu. Bogami prema njima beše
isti kao i prema meni i moja dva brata. A prađedovi, a
prađedovi!!! Odoh i ja daleko. Nego. Stvarno i ja odoh
daleko. Ma predaleko.

21
 Pitah majku, jednog dana, a gde je tvoja majka? Reče
mi: ja nemam majke. Ma pričaću ti (vam) dok malo
porastete… Ona je umrla dok sam ja (mi) bila mala(i).
Umrla je na porođaju… Imala sam ja drugu majku
(maćehu). A ona je… Ma neka kada porastete… Pričaću
vam ja…

Majkin put

Ne prođe ni 5-6 dana od đedove i tetkine posete iz

Višegrada kad majka, onako baš iznenada, reče: ja idem
sutra u Višegrad. Ostaću dan-dva… Vas će paziti teta
Behija… Slušajte je dobro. Otac radi. Videh ja nešto je
mori. Brine je. Bi jako zadeverana. Bi to nekako iznenada.
Prvi put da se odvoji od nas dece. A teta Behija bi nas po
danu odvela kod sebe i svojih da se malo poigramo u njenoj
bašti, te i na vruću kukuruzu sa kajmakom i sirom. Stariji
brat je već tada išao u školu. Ali džabe. Malo, malo pa bi
mi upitali: ''A kad će majka doći? Što je nema?'' Popodne
bi opet, već bili sa ocem koji bi se vratio sa posla posle tri.
Kad prođe više dana, kad eto ti nje. Dođe jako, jako
zabrinuta… Te reče: ''Ja malo bila kod oca svog. Nešto nije
dobro.'' Nego, pa nas jako zagrli – stegnu svu trojicu sinova
i reče: ''Jeste li slušali?'' Zaplaka. I mi sa njom. Radosti
našoj ne bi kraja. Suze radosnice. Majka mila. Kad dođe
otac s posla posedasmo za sto. Pa ručak je. Te majka,
kasnije reče ocu: ''Zamisli babi dok je bio ovde sa mojom
sestrom, srušili ona dva dućana (radnje) koji beše desno do
kuće. Tu odmah uz kuću.'' Bila je jako zamišljena… i …
razočarana. Ipak, beše nekako mirna sa vidnom
unutrašnjom gorčinom… setom i tugom… nemoćna da išta
odbrani sa svojim ocem, sestrama i braćom i da išta
promeni. Jer, gradi se novo društvo.

22
 A šta je u stvari bilo? Država je i dalje oduzimala i
oduzimala. Ne znam po kojim aršinima (merama) i kakvu
li je đedo imao borbu sam Bog zna. Opirao se. Protivio se.
To je sigurno – nema govora. Ali zahuktala mašinerija je
činila svoje zamisli. Po povratku iz Priboja i zatekavši dve
svoje radnje srušene đedo, koji je već tada imao 15 unuka
u Višegradu, Goraždu, Priboju, Beogradu, Sarajevu, Ilidži,
je 20-tog juna 1964. godine napisao ovu žalbu skupštini
opštine Višegrad.
Predmet: Molba za procenu srušenih radnji.
Molim… da moju molbu čim prije riješite jer sam
ovim slučajem, kada su mi srušene dvije radnje (moje
vlasništvo) u ulici M. Tita broj 1 i 2, mnogo pogođen. Jer
se niko do sada nije sjetio da mi se nadoknadi vrijednost
bivših objekata koje sam izdavao pod kiriju još od 1950-te
godine.
Smatram da nije opravdano, bez mog znanja,
pristanka i saglasnosti, vršiti rušenje mojih građevina, jer
to do sada u Višegradu nije nikome urađeno.
Očekujem hitno rješenje.
Unaprijed se zahvaljujem.

Odgovor je đedo dobio tek posle četiri meseca. Evo

ga u celini:

23
 Skupština Opštine Višegrad
P.B – broj: 05/6-96/64.
Datum 24.10.1964
Predmet: Procena srušenih dotrajalih objekata.

Objašnjenje
Vama je izdato rješenje od 17. 05. 1961. godine
kojim vam je bilo naloženo da u roku od 30 dana porušite
vaše dotrajale barake kod Rzavskog mosta. Odbili ste
primiti rješenje.
Ovo rješenje nije moglo biti izvršeno odmah jer se
nije mogao naći smještaj dvojici zanatlija koji su u istim
barakama imali svoje zanatske radnje. Obzirom da je
radnju rušenja po ispražnjenju prostorija izvršila Uprava za
komunalne poslove u Višegradu a po nalogu ove
Skupštine, to ste trebali platiti i radove na izvršenom
rušenju (troškove rušenja).
Naplata se mogla izvršiti iz vrijednosti materijala
koji ste po rušenju uzeli. Prema tome nema nikakvog
osnova da vam se vrši ma kakva procjena ili nadoknada.
A šta je ustvari bilo? On je vlasnik tih objekata i
zemljišta. Svoje objekte (od zidanog materijala) je izdao
pod kiriju - na korištenje. Što znači da je on sa tim
zanatlijama imao i ugovor o plaćanju kirije i otkaznom
roku (obostrane prirode). Ali oni su još 1961. godine
naložili rušenje… i tobože bili zabrinuti za zanatlije. I još
nazivaju objekte barakama. Svašta. Pa on đedo nije dao
otkaz zanatlijama. Nego čekali su da ode. U posetu svojim
unucima. Nekima od njih. Bože mili pa to je već 1964.
godina. Pa nova država postoji već skoro već 20-tak
godina. Da ali ona se i ruši i gradi. Nadgrađuje.

24
 Kasnije… Vremenom saznadoh da su đedu i
njegovom bratu još dosta i mnogo toga oduzeli odmah
posle rata. A evo nastavljaju još. Nisu se zasitili. Pogan
jedna.
I onda naši… što odoše, podosta ranije, gore po
nekom važnom zadatku retko bi dolazili dole. Od 1-og
maja do 1-og maja naredne godine. Pa kasnije sve ređe i
ređe. Diplomatija je već to bila kod nekih. Rad u
inostranstvu. U i pri ambasadama, konzulatima… Našim.
Neki radiše u i pri policiji i vojsci… Zapitaše se neki: da
ne zaboraviše na rodnu im sredinu, zemljake, širu familiju.
A očekivalo se nešto od njih u rodnoj im sredini (široj). Ali
dinamika života te radne i porodične obaveze bi im
opravdanje. A, možda i nisu smeli da se češće pojavljuju
dole. Možda i da ne bi vršili kakav uticaj. Možda imadoše
zabranu. A trebalo ih je i odvojiti od šire familije. Ma to su
prostori sviju nas… Vele oni. Te i mi. Jesu svakako.
A prvomajski uranci su prpagirani kao međunarodni
i internacionalni praznici. Što i jesu.
A vašari i teferidži, koji su u doba predratne
kraljevine iskupljali mase ljudi… raznih vera i religija –
zajedno, a sa njima i nešto od tradicije beše nekako gurani
u stranu i zapećak.
A mi deca smo bili već navikli (naučili) na čarape
dokolenice. Od odeće beše jako popularni, traženi i nošeni
šuškavci i džins (super rifle) iz Italije, te i patike (Šangajke)
– plitke i duboke sa zelenim đonom iz Kine.

25
 Od kolevke pa do groba najlepše je đačko doba.
(Jovan Jovanović Zmaj – pesnik)

Školski dani

Na svu sreću ubrzo se krenu u školu. Te nauči se

pisati i čitati. A tamo u njoj koda rekoše: mi hoćemo da
odnegujemo svestrane, slobodne i stvaralačke ličnosti.
Književnost (proza i poezija) je najpogodnija za to. Ona
uči, usmerava, podučava, dovaspitava… To je efikasna i
humana pedagogija. Ruku na srce školski programi (neki
predmeti) su služili za prenošenje istorijskih, političkih,
filozofskih, religioznih i drugih pouka.
Kako protumačiti neke pisanije zadate pismene
zadatke (pisane u školi), domaće zadatke… iz školskih
programa? Kako mi deca da to protumačimo? Ali gradi se
''novi'' put – pa treba istrajati, izdržati na njemu. Evo u
celini i orginalu sva 4-ri (prva) moja pisana zadatka u
osnovnoj školi. Pa to je već drugi ili treći razred. Beše tu
diktata, prepričavanja a i jedna (zadnja) slobodna tema po
ličnom izboru.

Prvi pismeni zadatak 3. novembar 1966.

Da joj sina ne osramote

Toda, žena Rada Krivokapića pošla na bojište da vidi

sinove. Put je bio dalek, i mati je stigla tek u prvi mrak.
Baš toga dana u boju je Todi poginuo sin. Četiri
druga brata behu tužna. Teško im je bilo prežaliti onakvog
junaka. Kad su braća videla da im dolazi majka, pođu pred

26
nju da je dočekaju. Čim je mati videla da joj nema
najstarijeg sina, odmah se dosetila šta je bilo.
Kad posedaše oko vatre mati zapita srednjeg sina
Zakotu: ''A gde je Krsto, Zakota?'' Zakota nije imao kud,
nego onako kroz suze reče: ''Nano, Krsto je teško ranjen.''
Na to mati skoči i junački progovori: ''Čuješ, Zakota Krsto
je poginuo. I neka je! Ja sam ga rodila zato da pogine za
domovinu. A, vi ako mi Krsta osramotite, nijednoga majka
više ne videla!''

Drugi pismeni zadatak 6, januar 1967.

Vuk i zec (diktat)

- latinica -
Jednom potraži vuk štogod za ručak. U korovu na
jednoj međi ugleda zeca. Mogao ga je lako uhvatiti, ali kad
malo dalje pogleda, opazi jelena i potrča za njim. Zec to
oseti, probudi se i uteče. Kad vuk nije mogao da stigne
jelena, vrati se natrag da bar zeca uhvati. Ali zec beše
pobegao. Tada se vuk stade oblizivati i mahati glavom
misleći u sebi: ''Eto ti moje pameti, hoću jelena a neću
zeca.''

Treći pisani zadatak 28. mart 1967.

Zahvalni medved (prepričavanje)

Na jednom brdu stajala je usamljena kuća. U toj kući
je živela majka sa detetom. Jednog dana, kada je majka
iznela dete napolje i ljuljala ga u kolevci, odnekud je došao
medved. Majka se plašila, ali medved je došao kod nje i
pružio šapu. Majka se ohrabrila. Videla mu je trn u šapi.

27
Zatim ga je izvadila. Medved je gurnuo kolevku i dete se
otkotrljalo u travu. Uzeo je kolevku i otišao u šumu. Malo
kasnije je doneo punu kolevku krušaka.

Četvrti pismeni zadatak 11.maj 1967

Došlo je proleće (slobodna tema)

Došlo je proleće. Ljudi, žene i deca idu na izlete na
planine i odmaraju se. Ptice dolaze u toplije krajeve. Trava
zeleni. Divlje životinje bude se iz svog sna. Plodovi rastu
po drveću.
Svi se raduju dolasku proleća.

Pitam se: ''Da li su ove teme bile po programu

(školskom) ili je to bilo po slobodnoj volji učiteljice? Na
njenu ruku. Da li je bio isti program i u drugim razredima
– iste generacije? Da li su ove (prve tri) teme bile prave baš
za naš uzrast? Da li smo mi deca bili dorasli za njih?''
Rano je, suviše rano da mi deca sa 7-8 godina pišemo
o ratu. Pa onaj (zadnji drugi svetski rat) je završen pre još
20-tak godina. Već je 1966. Pa otkud u ovom prvom
pisanom zadatku izraz bojiše? To je izraz (danas gledano)
vezan za neke ranije ratove i ustanke. Bitka je izraz –
termin vezan za poslednji drugi svetski rat… Te ono o
krvoločnom vuku koji je pošao da potraži štogod za
ručak… Ili ona saradnja majke i medveda. Ta njena pomoć
njemu i njegovo uzvraćanje… sa punom kolevkom
krušaka. Svašta. Pa to nema ni na filmu. Ni u zološkom
vrtu. Možda u cirkusu. Videh, pitah – nema ni tamo…
Ti radovi su bili kao grom iz vedra neba. Novi
termini – reči za nas decu. Dođoše nekako iznenada…

28
nenajavljeno… bez pripreme. Nekako rano. Suviše rano.
Kako li se to prelamalo u našim glavama, dušama. U nama.
I pre i kasnije imalo je i to svoje posledice. Lične i grupne
prirode. Generacijske. Možda i manje-više i kolektivne.
Gledam ti ja tu svoju učiteljicu, koja izgleda beše
došla po ''zadatku'', pa se nešto mislim: mogla bi biti
učiteljica i Mišova žena komšinica Dragica, Salkova žena
komšinica Kimeta,… moja majka… One bi mi (nam) bile
nekako bliže bar po mentalitetu. Učiteljica je tada bilo
malo iz Priboja i okolnih sredina. Pa tako i milicionera. Svi
su bili, tada, po nekom ''zadataku''. Na nekom drugom (pod
jedan) i na radnom (pod brojem dva) – baška, pride.
Bogami bi mi komšinica i moja učiteljica. Stanovala
je preko puta u drugoj zgradi. Tako da su nam kuhinjski
prozori gledali jedan u drugi. A, bilo je u komšiluku, tada
majki, komšinica (pored onih gradova ranije nabrojanih iz
uže okoline) i iz širih, raznoraznih prostora Juge. Iz
Valjeva, Šapca, Osijeka, Subotice, Mostara, Vršca,
Leskovca, Krive Palanke, Sarajeva, Beograda…
A učionice u školi. Posle svakog letnjeg raspusta
dočekaše, nas đake, ofarbane, okrečene svetlo zelenkasto –
plavkastom masnom farbom. Do neke visine, pa onda ona
linija (graničnik) i sve naviše beše belo. Do i po plafonu.
Do zida beše šporet na ugalj. A iznad table slika druga Tita.
Vedra slika. I on onako sa blagim smeškom. Uredan.
Obrijan.
Pitah jednog školskog druga, onako usput, na
odmoru (strogo poverljivo, interne prirode): je li šta ti
misliš… ovo okrečeno… nove klupe i tabla (ove godine),
a mi već četvrti razred a slika ista. Ne bi odgovora. Ma hteo
sam pitati učiteljicu. Džabe. Držala se programa. Pravi

29
formalista. Ma rekoh sebi nisi se obratio na pravu adresu.
Ostavih to škakljivo pitanje.
Jedno vreme bi nam neki lokalni đilkoš ometao
nastavu. Možda je i mislio da nam soli pamet. Onako iz
jedne sobe samačkog hotela, koji beše preko puta škole, bi
se čula jaka muzika sa ploča. Čak se i bio osilio pa je stavio
zvučnu kutiju na prozor sobe. Okrenutu prema ulici i školi.
Pustao je zaredom istu pesmu:

''Joj koliki si još ućero nisi

Guram, guram pa neće da uđe.
Moja noga u cipele tuđe.
Davorike dajke, davorike dajke.
Davorike daj, daj, daj, samo malo daj''

A mi, u školi, zatvori prozore. Kad on prestani mi

otvori. Toplo je. Sve dok mu neko ne stade na kraj i ne
dohaka.
Jedne godine bi dobra vest. Bi uvedeneo parno
grejanje. Tada su već mnoge porodice imale po dvoje, troje
dece. Radilo se, a i dobre su bile plate. Bilo je i viškova.
Ne tehnoloških – već razlika plata. Dobar standard beše. A
i nekako u međuvremenu pojavi se i televizor. Te i mi
počesmo vežbati za slet pribojski. Moja generacija.
Imadosmo crvene poveće zvezde od lesonita. Te sa njima
imadosmo jednu tačku u programu. Pojavi se u to vreme
dečiji film Kekec iz Slovenije. Beše dupke pune predstave.
I velikih i malih. Pa bi i repriza. Dobra mu beše tematika
sa podosta scena u (iz) prirode(e). Beše to pravi pravcati
relaks. Prisetih se onog svog pisanog rada na temu: ''Došlo
je proleće.''

30
 A u, gotovo, svakodnevnoj dečijom igri punoj
radosti neki (deca) počeše proturati slogane razno-razne
prirode. Možda i po zadatku od strane roditelja i… Primera
radi: ''Ponjava, ponjava-majka ti (je) dronjava. Igla u dupe
te stigla. Tendžera, tendžera-usro te hodža s pendžera. Daj
pope ruku. Naj pope ruku. Bela čipka crna čipka. Uz
kruščić. Niz kruščić. Na vrh kruščića. Crveno maleno
curici zabodeno…'' Propaganda… Lokalna. Teme sirotinja
i bogati... Sputavanje klera i teologije… Te i one koje je
trebalo brzo i brže izgovarati – aluzija na… Ovo je već bilo
– nisu ovi polupali lončiće. Pomislih: ''Tako da se moralo
malo više već voditi računa sa kim se družiš.'' Izvinjavam
se što ih (slogane) strpah sve skupa u isto poglavlje. Ipak
oni su se pojavljivali povremeno. Jedan za drugim. Ali od
strane iste dece.
Kad jednom čuh pesmu. Vidim ljude. Puno ih je.
Pevaju… Svi… Onako grupno (džematile)…

''Budi se istok i zapad

Budi se sever i jug
Koraci tutnje u napad.
Tamo uz druga je drug…''

Ma tad sam ja mislio da smo mi centar sveta

(dunjaluka). Na svu sreću ubrzo i uvideh gdje smo.
Pokazaše mi. Naučih. Pa tamo je grinič. Pa tamo je
ekvador. Pa svemir. Sunčev sistem. Pa tu su kontineti. Pa
Evropa i mi u njoj zajedno sa Balkanom. Videh ja da smo
mi mali (s oproštenjem) prostor (pišmoljak) jedan… nego
veliki na jeziku i na glasu. Izgleda na dobrom. Šta ćeš –
uspešna reputacija. Ah nije šala… Mi i Nesvrstani sa (za)
nama… Ma mi ispred. Prvi. Znaš li ti šta je to? Možeš li
zamisliti? Koja li je to sila i pasjaluk? Mora da smo

31
''drmali'' Balkanom. I da ih je bilo strah… kad bi
spomenuli… Izgleda uhvatila bi ih prpa i huja. Ha-ha-ha.
Naša posla i naša propaganda. Bili smo mi i tada i veliki i
jaki. Ali imali smo i slabih tačaka. Dodirnih. Nekako beše
netaknute. Ostavljene u stranu. Da pada prašina na njih.
Dugo. Dugo… Hej da li su to bile naše male kule od karata.
Da se ne polome i ne sruše? I to, nedaj Bože olako. Rekoše
neki. Ukazivaše na to. Ma nije to ništa. Sve ima preče od
prečega – odgovoriše. Nevažno je sada. Uopšte nije bitno.
Idemo dalje. H-o-o-o-ruk!
  
A mi deca, pisali smo o majci, reci, igri… I rođeni
smo u mestu gde rastemo i živimo. Zajedno sa ''rastom''
grada i napretkom njegove industrije. Nismo pisali o
zemlji, jer bili smo još mali. A i nismo mnogo o njoj znali.
Njene granice (državne) beše daleko, daleko… Pisali smo
o najobičnijim temama iz našeg okruženja i naše
svakodnevnice. Evo primerice nekoliko radova naših
Pribojaca (mojih generacija).

32
Majčino lice

Volim Lim kada teče, volim suton,

volim veče.
Volim ruke moga tate, volim osmeh
malog bate.
Volim šumu, volim ptice,
i majčino volim lice.

Nada Pantović VIII3

Talasi Lima
Jutros Lim ko golub guče, talasići
slova uče.
Prve reči kada sroče, nasmeju se pa
poskoče.
Stari talas grivu češka, unucima on se
smeška

Refik Mehović IV1

Vragolan
Moj potok je vragolan, šale zbija
ceo dan.
Pusti decu da ga gaze,
da mu vraški jezik plaze.
Pa podari kamen vlažan, onom ko
se pravi važan.

Radoslav (Raco) Raković VII3

33
 Igra je vetar u mojoj kosi

Igra je vetar u mojoj kosi. Igra je siva mačka koja

pokatkad pretrči dvorištem. Igra je sve. Igra je sve na
svetu. Igra je možda petica koju dobijem u školi.

Ne znam šta je igra, ali znam da ne mogu bez nje. I

nešto me plaši. Da se ne ugasi plamen igre. Da je neko ne
odnese daleko gde je niko nemože naći. Da se ona ne vine
gore u nebo i pruži radost drugoj deci. Ali ne, to ne sme
biti.

Biljana Vujović VI3

Hilmijina igra

Lim se igra belucima. Nosi ih maticom. Pljuska ih

talasima. Umorne ih ostavlja na obali. Tu ih dočekuje
sunce. Suši ih i greje svojim toplim dahom. A onda opet
dođe talas željan igre. Povuče belutke u svoja nemirna
nedra. I sve počinje opet iz početka.

Ja volim belutke Lima. Njima je prošarano moje

detinjastvo. Jedan belutak, šupljikav i lak kao pero, igra
pred mojim očima. Iz njegovih rupica curi tihi zvižduk. To
je čudna pesma još čudnijeg starca Hilmije. Znao je on
lepo da zviždi. Zvali smo ga čovek – ptica. Zviždukom je
čak i ptice varao. On živi gore, ispod planine Bića. Svako
jutro trčkara niz planinu na posao, u fabriku automobila.
Vraća se uvek posle podne. I nikad nije umoran. Veselo
poskakuje uz brdo zvižduće kao ptica. Ja i brat ga obično
čekamo u čitlučkoj strani, ispod staroga graba.

Mesud Mehović VIII3

34
 I pošto li je zahuktala mašinerija ostvarila neke svoje
ciljeve… pa i ranije spomenute stihove promeni bar
delimično u neke novije stihove, tobože uklapajući se u
ovo ili ono, sve sa ciljem i obećanjem još lepše budućnosti.
Evo novije malo sa vremenom dorađene – prerađene
verzije.

''Budi se …
………
Njišu se srebrne jele
tamo uz druga je drug.''

Bože mili pa to su već skoro 70-te godine. Jes. Istina.

Gradilo je se i tada. Puno za jednu mladu državu. A oni
predratni bogatiji bogataši, koji ostaše da žive na
prostorima ove države i na svome, nemadoše više šansu da
uđu u uvid – da dobiju dokumenta šta je sve bilo njihovo i
šta im je sve oduzeto. Da bar imaju za uspomenu i da
pokažu svojoj deci. Unucima… A oni iz iste kategorije
ljudi (bogatiji i bogataši) koji živeše svukuda po svetu
(kuda li sve to?) nemadoše šansu ni priviriti ni u zemlju ni
u svoje. A oni što ne preživeše drugi svetski rat… Njihova
imovina…
Beše to vreme i najava teorije blagostanja. A i
obećanja ''svakome prema sposobnostima – svakome
prema radu i ''svakome prema potrebama.'' Beše često
proklamovana i isticana. Pojavi se nova skraćenica MELT
(Marks, Engels, Lenjin, Tito) sa četiri slike (normalno
njihove) a ispod svake po jedno slovo.
A narodne nošnje bile bi viđene onako sve i svih na
završnim sletovima u Beogradu i tako po manjim
sredinama. Naši lokalni pribojski folklorci dugo godina na

35
čelu sa legendom Acom Lazovićem beše viđeni i igraše u
svim narodnim nošnjama koja potiču iz ovih sredina.
Igraše naše igre i kola. Naše. Sviju nas. Te i obiđoše
(gostovaše) dobar deo zemalja. Vala, ruku na srce, bi i to
jako dobra, istinska, reputacija naše zemlje. Naših
podnevlja. Naše tradicije i običaja (igara) i naših ljudi.
  
Da li je bilo, već tada, sukoba teorije i prakse? Da li
se primećivalo? Da li je bilo prinuda i ucena? Da li je bilo
sve tako potaman kao što je izgledalo i kao što se mislilo?
Jeste. Nije. Jeste – nije.
I onda naši nadležni državni i vojni organi dopustiše
stranim državljanima da postanu pitomci naše
vazduhoplovne vojne akademije. Procuri, rekla – kazala,
vest da su iz afričkih nesvrstanih zemalja. I da li je tako?

… I na leto i u zimu bi išli u ''pohode'' i poznanstva

jugoslovenskih prostora zajedno sa drugim mladim
ljudima iz zemlje. Lepota živa...

Ode čovek na mesec. I stiže. A mi svi uz TV ekran.

Ulice behu tada puste. Pa domaće serije sa Mićom Tatićem
za decu, sa Mijom i Čkaljom za odrasle. Burduš beše jako
popularan. Pa Fistik lansiran iz Sarajeva. Beše jako
popularna serija ''Otpisani'' iz Beograda. Od stranih
gledasmo ''Nesalomive'', ''Gradić Pejton'', ''Bonanca'' i
druge. I onda dođe na red ''Dekameron'', sa blagom –
površnom erotikom, iz Slovenije. Te boks mečevi sa
Kasijusom Klejom (Muhamedom Alijem)… Ali i drugima.
A školski dani i godine idu li ti idu. Pa svi bi čekali
nestrpljivo raspust i svakako godišnji odmor roditelja. Pa
šansa je jedina bila da nam se bar neki termini poklope u

36
julu i avgustu. Te tada bi se išlo porodično na more.
Najviše su išli obični proizvodni radnici sa svojim
porodicama. Onako organizovano. Grupno.
A izviđači nam behu dobro došli da se družimo
tokom cele godine i na leto i u zimu bi išli u ''pohode'' i
poznanstva jugoslovenskih prostora zajedno sa drugim
mladim ljudima iz zemlje. Lepota živa… Nešto
nezaboravno… Nikad se toga ne bih odrekao. Nikad.
Nikad.
I tad mi dobismo sestru. Radosti našoj nikad kraja…

I onda iste godine (1971) ustavnim amandmanima, a

kasnije i ustavom od 1974-te godine priznati su i
muslimani kao konstitutivni narod Jugoslavije. Što beše
jedna od većih posledica, pokazana u vremenu,
višestogodišnje vladavine Veliko Turske Otomanske
Imperije na ovim prostorima. Ipak bese to, izgleda, najveća
posledica. Pozitivna ili negativna. Zavisi kako se ''uzme'' i

37
kako se gleda na to istorijsko vreme i poglavlje. Posledica
sa još mnogo svojih pratećih. Jezičkih (arhaizmi, turcizmi),
običajnih, kulturnih, verskih, građevinskih… Pa sve do
onih vezanih za kuhinju i spremanje jela…
Bolje rečeno kao jedan od konstitutivnih naroda. Jer
već su bili konstitutivni od 1945. godine Srbi, Hrvati,
Makedonci, Crnogorci, Slovenci te i nacionalne manjine
Albanci, Mađari… I drugi. Jer Jugoslavija je zemlja
jugoslovenskih konstitutivnih naroda i narodnosti, te i
nacionalnih manjina. I… ovih je bilo ovoliko… ovoliko.
Onih… ovoliko… Onih… onoliko… I ovi… oni… su
imali ovakav… onakav… natalitet… Treba znati da je
zemlja tada imala podosta građana koji su se deklarisali
(opredeljivali, izjašnjavali) kao jugosloveni. Te njihova
tenzija bi u porastu. Istim ustavnim amandmanima i
ustavom bi uveden delegatski sistem.
Složna braća i subraća i nove dvore grade i
nadograđuju. Nesložna i stare ruše i razgrađuju. Niko nije
ni pomislio na ovo drugo. Krenu se još jače, složnije dalje
u evolutivne i razvojne puteve i tokove Jugoslavije. A i broj
zemalja članica Pokreta Nesvrstanih je rastao. Jer mnoge
su se zemlje ugledale na nas i našu… Na njenu uređenost,
društveno – politički sistem, na politiku. Jer i ta kretanja
društva, kod nas, bila su u miru bez protesta, sukoba, udara
i potresa.

38
 Stara kuća

I pokaza nam majka, jednom prilikom, sa većom

pažnjom staru porodičnu kuću u Višegradu. U bašti. Beše
to zidine od izgorele kuće iz prošlog rata, ''Jedne noći
(reče) mi spavamo. Mi deca i… Kad dole, u prizemlju ušli
neki. Naoružani. Uniformisani… Te mi onako iz krevetića
u pidžamama… I ne samo mi… ka drinskom mostu (ima u
Višegradu i rzavski most). I preko njega dosta ljudi. Masa.
I onako u trku… Kad zasu nas paljba metaka sa brda.
Pucaju neki drugi uniformisani. Mene je druga majka
(maćeha) držala za ruku. I onako u trku… ona pade. Bi
pogođena. Mrtva. A ja dalje. I svi. Puca se i dalje po masi
ljudi. I mi preživeli dalje preko Sjemeća ka Sarajevu… A
moja majka, koja me rodila, Pribojka Hajrija Hasanagić je
umrla nekoliko godina ranije na porođaju. A mi mali. Te
otac se oženio… Ali i ona…''
Ispriča nam majka da su njeni (naši) pre rata bili
bogatiji. I da je se puno toga oduzelo odmah po
oslobođenju. I otac nam reče da su njegovi pre rata imali u
Prijepolju tri radnje koje beše odmah do opštine i preko
puta džamije. Bolje rečeno više džamije a ispod pijace. I
oduzeto sve, ne samo naše (red radnji – limarska, pekara,
aščinica, piljara…) u nizu, za muzej. Te da je to oduzeto u
ime države uz neku minimalnu nadoknadu. Samo što nije
džabe. A kasnije kako kog raspusta i češće mi otiđi u
Prijepolje kad ono bašta ispred porodične kuće beše sve
manja i manja. Te oduzmi, od dvorišta, sa ove strane za
ulicu. Te sa one za proširenje sokaka…
Oduzimalo se i drugim ljudima. I znanim i
neznanim.

39
 Pitam se: ''Ko li je upao u kuću? Ko li je zapalio? Ko
li je pucao na ljude? Pa jedni i drugi uniformisani su bili
partizani ili ustaše ili četnici. Koji li su bili? Boga pitaj ko
su i šta su bili. I kako su se zvali. I bili, tada, tretirani u
glavama komandnih štabova i ostalih uniformisanih na
ovim prostorima. Kako li su bili tretirani u glavama običnih
ljudi – civila, građana? Jer, ipak, oni beše neuniformisani i
meta isterivanja iz kuća. Te i meta… Živa meta(e) bojevog
naoružanja. Da li su bili i prvi i drugi u međusobnoj
saradnji? Vi isterajte i prepadnite a mi… Šta ako nisu?
Možda je došlo između njih, zatim, do oružanih borbi.
Možda su jedni od uniformisanih koalicioni. Nemci,
Talijani. Jesu. Nisu. Ne zna se. Nema svedoka.''
Ali majkini su se vratili, zajedno sa njom, na zgarište
izgorele i gotovo do temelja srušene kuće. Vratilo je se još
podosta ljudi na svoja zgarišta i temelje… Ali majkini su
imali još svojih kuća koje, na svu sreću preživeše rat.
Već je 30-tak godina prošlo od nastanka nove
zemlje. Sve je raslo. Sve. Beše tih godina čak tri smene
đaka u osnovnoj školi u Naselju. Natalitet je rastao… Pitah
se tada, videvši da su mnoge zemlje članice Pokreta
Nesvrstanih sa južne polulopte, kuda li to ide? Da li su
imali ''šansu'' i želju da udare neku protivtežu Ujedinjenim
Nacijama i da ih vremenom ''nadjačaju'' i …
Tih godina su bile masovne posete bioskopima. Naši
filmovi: ''Bitka (boj) na Neretvi'', ''Sutjeska'', ''Valter brani
Sarajevo'' i drugi, svi sa tematikom iz drugog svetskog rata,
vremenom beše i jako gledani i popularni u svetu.
Ponajviše u komunističkim zemljama.

40
 Regrutacija

Odoh, po pozivu na regrutaciju u vojni odsek u

Priboju. Te stadoh u red pred kancelariju. Ne bi prozivke.
Nego jedan za drugim ulazi – izlazi. Pokratko beše unutra.
Uđoh. Kad tamo trojica sede za stolom, a prozor iza njih.
Stadoh. Beše velika distanca od mene do stola. A oni sede.
Ne kažu ni dođi bliže niti išta drugo. Beše, kažu, to
komisija iz Titovog Užica koja određuje ko će biti koji rod
u vojsci. ''Šta, nosiš naočare?'' Reče jedan. Jeste,
odgovorih. Koja ti je dioptrija? Ne znam, rekoh. Dobro
onda skini gaće, reče. Šta li će im ovo, pomislih. Nije bilo
registrovanih, po porođaju u našem kraju, dvopolaca.
Skidoh. Pogledaše sedeći. Nešto prokometarisaše između
sebe. Kita. ''Šta meljete?'' Šćedoh reći. Pa se uzdržah. Ma…
''Dobro, ti ćeš biti teška artiljerija.'' Rekoše i zapisaše
u vojnu knjižicu. ''Ma, šćedoh reći, da mi je ko malom
probijena bubna opna. Da je lekar to uradio toplomerom.
Da je gnojilo. I da sam bio u bolnici. I da sam zelečen. Te
da nemam sada nekih problema.''
''Daj sledeći neka uđe.'' Rekoše.
Šta ćeš rutinski rad. Pomislih. Dođoh kući. I rekoh
mojima. ''I pitah šta li je to teška artiljerija. Koji je to rod?
Rekoše mi… top, top haubica…'' Pomislih. Nije to za
mene. Taj rod. Ali šta je tu je. Neko nadležan je to odlučio.
Pa ne može svako u Beograd ići da služi… Da čuva
generale…
… A mi čusmo i tako ko usput ponešto naučismo od
šatre (šatrovački jezik). Primera radi: Majne rapa – nemaj
para, čapri – priča, dalabu – budala, stipu loma – pusti
malo… Pitam se da li će neko napraviti šatrovački rečnik?

41
 Bih 1975. godine sa izviđačima, čiji sam bio član od
malena, na smotri izviđača Jugoslavije na Petrovoj Gori –
Republika Hrvatska. Naš pribojski odred beše još od ranije
bratski sa odredom iz Inđije. Susret bi u Vojniću – malom
mestu. Bi izviđača iz cele Juge. Svi dobismo
identifikacione – učesničke kartice. Mi dobismo po dve.
Sve isto, samo na jednoj je pisalo (pored ličnih podataka)
naselje Fruška Gora, a na drugoj Užička Republika. Jer
izviđači iz Vojvodine bili su u jednoj celini (naselju),
Srbije u drugoj, Slovenije u trećoj…A, mi bratski… ha
tamo ha vamo. Imalo je podosta bratskih odreda. Sva
naselja su bila paralelna sa putem – levo od Vojnića.
Između njih nije bilo međa, granica… Dobili smo svi,
ponaosob, po puno raznoraznog materijala. Knjiga,
amblema, znački i ostalog što priliči. Padala je kiša, jedno
7-8 dana. Svi smo bili mokri do gole kože. Ne da se. Ma na
hiljade nas je bilo. Bi tečajeva, izleta, druženja,…
Obiđosmo i obližnji muzej i bolnicu iz drugog svetskog
rata. Gledasmo zemunice u zemlji iznutra obložene jačim
drvetom.
Prolepša se vreme. Te malo su i iznad nas proletali
avioni – vojni. Onako u niskom letu. Po programu. Imali
smo podosta predavanja o tekovinama revolucije. Kad pri
kraju smotre rekoše: sutra dolazi jedan političar – Džemal
Bijedić. Koji beše tada predsednik Saveznog izvršnog
veća. Poče se praviti bina. Jaka i stabilna. Sa strana
obložena isprepletanim prućem i rastinjem. Pa leto je. Kad
eto ti ga sutra dan sa ''timom'' i pratnjom. Priča ti on. I
drugi. Mi aplaudiramo s vremena na vreme. Pa i
zapevasmo pesmu koju smo tu prvi put čuli i naučili.

Na Kordunu grob do groba

traži majka sina svoga…

42
 Te bi i kozaračko kolo.

Širi kolo kozaračka lolo.

širi veće bolje se okreće…

Odoše li ti oni. Odoše. Pa za neki dan i mi.

Kad dogodine pročitah u štampi da su on i saputnici
(službena delegacija) poginuli nesretnim slučajem.
Nesrećom. Srušio se avion. I to u vazdušnom prostoru naše
zemlje. Neko reče: ''To je onaj glavati…'' Ma imao je glavu
prema svojoj visini. Nego mora da je, pored toga što je bio
krupan, bio i ''jak''. Kažu znao je da priča.
A u tim vremenima ''upoznavanja'' uže i šire okoline,
sa posebnim osvrtom i većom pažnjom rodne mi sredine i
sredine bivstvovanja, pročitah ko onako usput i ''sredinsku''
(ne) dozvoljenu ''literaturu'': Kur'an i Sveto Pismo. Dođe
mi pod ruku pa i do ruku… i Dušanov zakonik… A nešto
kasnije i Biblija… I još mnoge, i iz oblasti beletristike,
knjige.
Nekako tada bi i lansirana parola: ''Upoznaj
domovinu (otadžbinu) da bi je više voleo.'' Ko li je
lansiraše? Otkuda li dođe? Ma, dobra je… ima, rekoše, u
njoj rodoljublja, patriotizma,… Pa vidi u njoj su izrazi
domovina, voleti… Jes da se ovo domovina upotrebljava,
koristi nešto zapadnije u našem jeziku i na prostorima
zemlje. A, opet, kod nas i u našem kraju se kaže
otadžbina… Stani, stani… da vidim i čujem kako li kažu u
Bosni. Pa, Bogami, i 'vako i 'nako. Ponuda i potražnja…
Pitah se ko li lansiraše sve one od ranije parole? Jes
da i mnoge nisam naveo. Pa za neke nisam ni čuo. Ali ovu
je sigurno lansirla vlast. Ali ova mi nekako… Pa i u Bosni

43
kažu… 'vako i 'nako. Pa dobro to je jezik… Pa tu su
sinonimi. Pa homonimi. Pa dijalekti… Pa i sve to skupa i
ponaosob u nekom svom, učini mi se, neraskidivom
šarenilu.
Ma, ipak, nešto se prelama preko Bosne. Šta li to?
Bio sam više puta, na letnjem raspustu, na Saveznim
Omladinskim Radnim Akcijama, dobrovoljno, po
prostorima SFR Jugoslavije. I pored rada… Ma, rano se
ustajalo. Pa trasa. Norma i prebačaji. U popodnevnim
satima imali bi redovno informisanje, razne kurseve,
političke škole, sportske aktivnosti i turnire. A bilo je i
poseta. A za vikend i muzički sastava i grupa iz zemlje. Te
i igranki. Pobratimili su se još ranije (stariji) brigadiri
Priboja i Belog Manastira. Te brigada dobi ime Boško
Buha… I sklapali smo prijateljstva. Brigade bi se bratimile.
Po završetku smene i odlasku kući primao sam a i slao
mnogo pisanih reči - pošte. Što govori o našim
razmišljanjima, osećanjima, iskustvima, reakcijama… Te
tako odlučih da objavim delove dobijenog i sačuvanog
pisma (jednog od mnogih) kao primer jedne brigadirke iz
istočne Srbije. Bili smo na SOR Akciji ''Partizanski put –
76'', na Letenci (ime naselja) – Fruška Gora.

44
 Zdravo Miki!

Kao što sam obećala javljam ti se odmah čim sam

dobila slobodnog vremena. Sada su već prošla dva dana
od kada smo mi otišli iz Letenke i ja sam prvi put uspela,
posle toliko vremena da se izvalim na moj krevet, slušam
muziku i odmaram se. Prošle dve noći nisam bila kući.
Prenoćila sam u Banji kod drugarice. Prilikom odlaska sa
akcije u autobusu sam još dugo plakala i ako smo prošli
Frušku Goru. Ko zna dokle bi još plakala da nisam kasnije
zaspala. Sećam se da sam sanjala naše naselje i da smo svi
skupa. Kada sam se probudila u autobusu je bilo veselo.
Pevali smo svi. U 18h stigli smo u Banju. Pošto smo
prodefilovali ulicama s' pesmom, otišli smo na večeru, a
onda kućama. Sutradan sam ja oko podne otišla kući, a
zatim sam se ponovo vratila u Banju na brigadirsko veče.
Bili smo u jednom restoranu sa muzikom i to napolju. Uz
piće, muziku i ćevapčiće lepo smo se proveli. U pauzi smo
pevali naše pesme i igrali kozaračko kolo. Kada je već bilo
prošlo pola noći otišli smo kućama. Tamo smo još dugo
ostale da pričamo o akciji, a jutros smo rano ustale tako
da skoro nismo ni spavale. Oko 9 sati smo svi bili skupa da
bismo ispratili Slovence. Poslednji put smo se slikali,
uzimali adrese, pevali i ispratili ih do železničke stanice. Iz
voza su nam još dugo mahali. Ja nisam mogla a da ne
plačem. Ti se sigurno sećaš Vojka iz Slovenije. Neprestano
me je zavitlavao zato što sam plakala. Pitao me je za tebe.
Do poslednjeg trenutka je ostao tako neozbiljan kao što je
bio na akciji. Ipak mu je bilo žao što odlazi. Sada, kada
starog društva više nema, ostaje mi samo da se prisećam
svih trenutaka provedenih na akciji. Tako bih rado da se
vratim ponovo u Letenku pa makar išla pešice. Čak šta više
žao mi je i Džekija jer ipak je on bio dobar prema meni.
Uvek mi je davao toplu vodu kad mi je trebala pošto je

45
radio na popravci tuševa. I onu tvoju majicu sam oprala
toplom vodom koju mi je on pustio…
Nadam se da si ti sada kući. Piši mi kako si se proveo
u Belom Manastiru i šta radiš sada. Nemoj samo da pišeš
o svom dolasku jer nije pravo vreme za to… Ja ću ti
ubuduće pisati… Šaljem ti i ovu fotografiju. Kasnije ću ti
poslati još. Zauzvrat i ti meni pošalji neku.
Izvini što nisam ovo pismo završila ni poslala odmah
jer sam imala puno posla. Još nigde nisam išla da bih ga
poslala, a nemam poverenja po bilo kome da ga pošaljem.
No, mislim da ne mari to što stiže sa zakašnjenjem.
Važno je da sam ti pisala.
Ćao Miki i dobro da naučiš one 3 slatke reči. Ja ih
već znam ali kao i uvek, neću da ti kažem…

Tvoja Miki.

Ta naša poznanstva i druženja sa akcija obično su

prerastala u prijateljstva… U trajna prijateljstva… trajna
neraskidiva… ničim uništiva… ničim…
A Priboj je rastao, napredovao, razvijao se…
Postepeno se iz starog dela grada preseli u novi Gimnazija.
Pa zgrada policije. Pa komitet… Bila je u planu i opština.
Zgrada opštine. Pa rekoše nju ćemo tamo gdje smo
planirali robnu kuću… Eh da su kojim slučajem preselili i
stanice (železničku i autobusku) u Starom Priboju bi imalo
još više prostora za izgradnju stambenih objekata… Ali šta
je tu je.
Iako je SFR Jugoslavija, preko svojih nadležnih
organa i institucija, tvdila da je dostigla visok nivo
ostvarenja ljudskih prava i sloboda (pravo na rad, na

46
slobodan izbor zanimanja, na školstvo, sloboda misli i
govora, opredelenja, pravo glasa…) da je zavela
samoupravljanje (što beše po njima predfaza komunizma)
i dala radnicima na raspolaganje sredstva za rad i
proizvodnju, što je sada jasno, da njima nisu upravljali
radnici nego političari – vlastodršci. Da je carevala
(vladala) moralno – politička podobnost (MPP) što je u
praksi bilo i značilo članstvo u SKJ-e. Direktore fabrika su
izbirali spoljni – veći politički centri moći. Isto je bilo
servirano kao da su ih izabrali zaposleni.
Te jednom prilikom, u životnoj svakodnevnici,
videh, na omotu ploče u rukama svirača i pevača, žičani
instrument koji do tada nikada nisam video. Niti sam išta o
njemu čuo. Pitah kako se zove? Rekoše mi – šargija. Pa
učili smo u školi o gitari, violini, guslama, harfi,…
violončelu, o harmonici, klaviru, flauti,… A ovog
instrumenta ne bi u nastavnim programima. Njega ne bi ni
u udžbenicima muzičkog vaspitanja. Ne bi ga ni u
poglavlju, gde mu je i mesto, žičanih instrumenata. Jes da
ima i trzačkih i gudačkih. Pa, učismo, jedni su ovi, jedni su
oni. Jedino što je kontrabas i trzački i gudački. A šargija
nam ostade u nasleđe od doba Otomanske Imperije.
Zamisli u udžbenicima i nastavnim programima muzičkog
vaspitanja bi mesta za … A ne bi za šargiju. Zašto? Beše
propusti, greške, namere, težnje, čežnje, želje… Šta li to?
A pevač peva stihove:

''Nije vedro ni oblačno''.

Šta li sve slušaocima može padati na pamet.

Pomislih. Ni tamo ni 'vamo. Pomislih. Ha tamo ha 'vamo.
Nešto između. Kako li je to između? Kakva li je vizija

47
budućnosti i prognoza? Pa, izgleda, šućmurasta. Ma igrali
smo se ko deca između dve vatre. Bogami šargije više ne
bi (ne znam) po prostorima Jugoslavije. Beše na umoru i
pri izdisaju. Ne bi je ni u muzejima… Ne bi joj mesta. Nije
još bila za muzej. Pa gde je?
Te čusmo da u Subotici živi najviše nacija i
nacionalnosti. Da se u Novom Pazaru najviše ljudi bavi
trgovinom. Da su ljudi iz Sinja i Njeguša jako slični. Da su
najobdareniji, (s oproštenjem najkuratiji) muškarci iz
poleđine Dalmacije – reče jedna ''proleterka'' sa regiona –
našeg, sa željom da ostane anonimna. A išla je,
najverovatnije, po zadatku, svukuda po Jugi, snimala
terene i podnosila redovne izveštaje. Ona zna gde i kome.
A usput je i svakako i imala i svojih privatnih iskustava. A
od nje se moglo i svašta očekivati. Znala je čak i mimozu
(e) iz rukava da izvadi. Beše isprefigana. Istrenirana. I
izbirikana na sve.
I mislilo se tada da su Srbi, Crnogorci i Makedonci
jedno, Muslimani i Albanci jedno – ali drugo, Hrvati,
Slovenci, i Mađari jedno ali – treće… Valjda po veri. Po
verskim objektima. A gde li su još jugosloveni, pa
ateisti,… I mislilo se. Mislilo se. Koje li je ponajveće?
Vladalo je mišljenje da su Makedonci najveći
pečalbari na svetu. Da su otuda iz Sandžaka – Raške najjači
ljudi. Mora da se mislilo na izdržljivost i istrajnost.
Čvrstinu. Da su Slovenci zatvoreni u sebe. Isto i Mađari.
Da su ovi sami svoji ljudi. Da su oni…
Idoh u Gimnaziju… A program iz srpsko –
hrvatskog jezika, svaka čast nepromenjivoj gramatici i
pravopisu, beše pun i ovoga i onoga. Bar što se tiče
književnosti i obavezne lektire. Jes da nečeg ne bi što se
očekivalo onako po redosledu. Istorijskom.

48
 Imali smo obavezu čitanja razno – razne proze i
poezije. Starija književnost (domaća i strana)… pa nešto iz
novijeg… na temu rat 1941-1945… pa nešto POTANKO
iz kasnijeg perioda… Očekivalo se ili će jedno prevagnuti
ili će se pojaviti nešto iz današnje svakodnevnice. I
očekivalo se poglavlje iz naše svakodnevnice. Našeg
okruženja. I šire i uže gledano. Slabo beše. Bogami. Nešto
nije išlo u korak. Nije se moglo. Nije se znalo i umelo. Ili
nije se htelo. Programi beše pretrpani junačkim narodnim
pesmama iz vremena… Pesme: Početak bune protiv dahija,
Mali Radojica, Boj na Mišaru… Bile su duge i nama su
prezentovane u celini. Da li je trebala neka cenzura? Nekih
stihova. Da li je ko pomislio kakve utiske možemo imati
mi đaci? Posledice. Da li u nekim stihovima (ne daj bože)
ima iritiranja, potpaljivanja… Mislim u nekim prostorima
zemlje. Evo par stihova iz junačke narodne pesme Mali
Radojica:

Šenluk čini Aga 'Asanaga

Uhvatio Malog Radojicu…
Šenluk je turcizam – arhaizam i ne znači ništa drugo
(mislim ovde u pesmi) nego iživljavanje.
Ah, istorija. Ah, istorija i književnost. Opet kažem i
mislim da nikako ne želim da podcenim vrednosti tih
pesama i sposobnost i talenat pisanja. Pa i narodne stihove
i reči.
Pa tu su junaci i bojevi. Pa obračuni Marka
Kraljevića i Muse Kesedžije… Pa, danas imamo imena,
kod nas u našim narodima…
Da li su to bili i sukobi akcije i reakcije? Kako li se
to prelamalo u nama i u našim glavama?

49
 I dođe na red čitanje romana Iva Andrića ''Na Drini
ćuprija''. Onako po obavezi čitanja u Gimnaziji i po njenim
programima. Roman je objavljen još davne 1945. godine
(odmah posle oslobođenja – završetka rata). A tematika mu
je 4-ri veka dešavanja oko velike ćuprije preko reke Drine
u Višegradu. Ćupriju je izgradio veliki vezir Mehmed paša
Sokolović koji beše rodom iz tih krajeva. On je davne
1516. godine kao srpski dečak odveden u Tursku vojsku i
poturčen. Vremenom je napredovao i beše prvi do sultana.
Te odluči da podigne veliki most u rodnom kraju. Beše to
neka vrsta zadužbine… Roman i njegov početak su
usmereni na geografski opis Višegradskog kraja. Te i
navođenjem više legendi o njegovom nastanku… Legende
imaju svoju hrišćansku i muslimansku verziju… Istina…
Andrić niže sudbine Višegradskih ljudi svih vera i
tradicija. 1914 je i kraj romana. Tada su trupe Austro –
Ugarske monarhije oštetile most u svom povlačenju i
bekstvu.
Ovaj roman je imao sigurno veće posledice na ljude
koji žive na ovim prostorima.
Pitam se: da li je Andrić napisao knjigu kako mu je
prenošeno s generacije na generaciju. S kolena na koleno.
Da li je pisao istinu? Da li je to plod piščeve imaginacije –
mašte? Da li je pisao sam? Da li je koristio istorijske
arhive? Pa to je bilo pre 429 godina…
A vremenom u Titovo doba… Sećam se, kao
dečačić, onako odmah na početku mosta, onako sa leve
strane bio je mali parkić sa dve – tri klupe i u njemu bista…
Bista izazova. Bista akcije i reakcije. Istina kad bi seo na
jednu klupu gledao bi direktno na most. Kad bi seo na
drugu gledao bi direktno na Gimnaziju… Na treću… u

50
hotel… Ali sa svih klupa si mogao gledati i uzvodno i
nizvodno.
Pa ko je onda napravio most? Pa tako sam ja mislio,
kad sam bio mali, da je to njegov most. Da ga je on
napravio…
Neimari. Neimari. Sigurno dobro stručni i veliki
majstori. Što bi rekli malo savremenijim jezikom dobri i
kvalitetni izvođači radova. Ko li mu je bio projektant?
Most se može posmatrati kroz građenje, materijal,
žrtve, lepotu lukova, istorijski… Istina je. Prebrodio je sva
doba. Ratove. Bure i oluje. I uvek je koristio svojoj
vrednosti prelasku ljudi sa jedne na drugu obalu – stranu,
robe…
Ma kad malo bolje razmislim – pitam se, ne ulazeći
u to da li je knjiga dobra ili loša, istinita ili lažna,…
napredna ili nazadna, da li je taj parkić pored mosta – na
njegovom početku ili na njegovom kraju?
No ipak sam ja samo jedan od čitalaca knjige. A
pitanje: da li je veća vrednost mosta ili knjige? – ne dolazi
u obzir. Nekako kod mene u mojoj sobi imale su vidno
mesto dve reklame – turistička prospekta. Jedna sa slikom
ovog mosta, a druga sa slikom Svetog Stefana u Crnoj
Gori. Jedan prema drugoj. Za mene su iste. Nekako su mi
isti objekti. Izgrađeni od istog kamena. Možda izvađenog
iz istog brda. Što li neće neko napisati knjigu o Svetom
Stefanu. Baš bih voleo. A svako ima pravo da čita. I šta li
kome sve ne padne na pamet. I kako ko to posmatra i
tumači a to neki znaju da pogrešno protumače i
zloupotrebe.

51
 Evo ja ne mogu ništa da pišem o drugom svetskom
ratu na ovim prostorima. Možda, kad bih imao kakvu vezu
da uđem u istorijske arhive ovih prostora.
Te čusmo i, nešto, učismo o Napoleonu Bonaparti, o
buni (seljačkoj) Matije Gupca, o Marku Kraljeviću i Musi
Kesedžiji, o Malom Radojici i Agi 'Asanagi, o komandantu
Savi, o Leši kapetanu,… o Boška Buhi… Te učismo o
velikoj Ruskoj Oktobarskoj revoluciji. Te učismo o
Platonu, Marksu, Engelsu, Lenjinu,… Hitleru,
Musoliniju,… Staljinu, Titu,…
Te onaj ili ovaj veli: ''Kocka je bačena''. ''Biti il'
nebiti, pitanje je sad…''
Te čusmo i, ništa, ne učismo o Sulejmanu Pačarezu,
o Boži Bjelici, o Draži Mihajloviću, o… Čusmo. Čusmo.
Šta li je sve bilo u vremenu 1941-1945. godina na ovim
prostorima???
Ve la havle. Ve la kuvete. Na šta li će, sve, ovo izaći.
Pomislih.
Te učismo o prvobitnoj ljudskoj zajednici, sa
patrijarhatom i matrijarhatom, o robovlasništvu, o
kapitalizmu, o socijalizmu, o komunizmu,… Te da smo mi
sada (tada) u fazi socijalizma. Predfazi komunizma… Te
čusmo za pojmove revolucija, kotraravolucija,
hegemonija, separatizam,… Čusmo i o MAS pokretu, da li
sa zakašnjenjem ili prerano, u Hrvatskoj…

A ja počeh jedan svoj, obavezni – po programu,

pisani rad u Gimnaziji ovom rečenicom: Dan za danom
dolazi, vreme prolazi, sve teče, sve se menja… Kad
jednoga dana zapitaše profesori, nas đake, da li ko želi da
se učlani i uđe u Savez Komunista Jugoslavije (nekadašnju

52
partiju). Ko je zainteresovan… neka napiše molbu i da je
preda tom i tom profesoru. Ali, važno je da to budu dobri
đaci. Pomislih: ''Koji li je to aršin dobri?''
Videvši, još mnogo ranije, u izviđačkim susretima i
na radnim akcijama da se neki sakupljaju i odvojeno nešto
sastanče, bih zainteresovan. Šta je to? Bili su to sastanci
komunista, privremene prirode. A i čuo sam da oni stalno
imaju ogranke– ćelije u udruženom radu, vojsci, školstvu,
policiji, zdravstvu, sportu, sudstvu… I penzioneri su bili
organizovani zajedno sa mladim nezaposlenim licima,
članovima SKJ-e po mesnim zajednicama. I svi oni su i
primali u članstvo.
Te tako i ja napišem molbu. Par dana za tim pita me
jedan školski drug (zajedno smo predali molbu): ''Ideš li?
Jesu li ti rekli?… da posle nastave imamo sastanak gde će
nas primiti. Evo ja sam dobio poziv'' – reče. Te nastavi: ''i
rekli su (već) nemojte pričati drugima…'' ''Koji li su to
drugi đaci'' – pomislih? Aha, među njima ima,
najverovatnije, onih koji su podneli zahtev, a nisu pozvani
ni obavešteni. Pa i oni ostali đaci.
Uđem ti ja, bez poziva, u učionicu u zakazano vreme,
za pozvane, i sedoh. Bi prozivka svih prisutnih izuzev
mene. Biše primljeni. Sami sebi aplaudiraše. Na to ja
ustadoh i pitah: ''A ja… i ja sam predao molbu.'' Ćutanje.
Na to, vala ruku na srce, odmah Osifor profesor istorije
reče: ''Daj da i njega primimo.'' Svi prisutni profesori i đaci,
novopečeni komunisti, digoše ruke, sem jedne profesorice
geografije – Lepe. Eto primiše me. Ali ova profesorica, što
ne diže ruku a svim drugim je digla, i od ranije mi je bila
čudna. Izdvajala se sa svojim ponašanjem od drugih
profesora. Ponašala se ko ''mali car''. Znala je da viče sa
kraja dugog školskog hodnika na đake zatečene na odmoru

53
u njemu. Bila je grlata. Volela je da dominira. Mora da je
imala neku vezu, pa i familijarnu, sa Generalštabom. I ona
je bila na još nekom zadatku. A njen muž, profesor – koji
meni nije predavao, beše krajnja suprotnost. Miran. Tih.
Nenametljiv.
Više nismo imali sastanaka. Možda je bilo ali samo
sa probranima.
I u 4-toj god. Gimnazije, već se približavao kraj
školske godine i već sam bio napisao ovaj diplomski rad
(što sledi) i već sam ga trebao braniti… kad igra i igrarija.
Obori me Lepa na popravni iz geografije. Ma imao sam
tokom čitave godine pozitivnu ocenu. Možda je to uradila
samovoljno, a možda i po direktivi… Ja napisah žalbu.
Tražih komisiju. Dobih negativan odgovor. Nisu to bila
čista posla. Ja posle par meseci položih, pa i odbranih ovaj
diplomski rad, iz srpsko - hrvatskog jezika.

Tema: Petar Kočić slikar porobljene Bosne

28. maj 1978. Priboj

''Ko iskreno i strasno ljubi

Istinu, Slobodu i Otadžbinu,
slobodan je i neustrašiv kao Bog,
a prezren i gladan kao pas.''

''Ne bendam nikog osim onog ko pošteno misli i radi''.

NAŠ PRVI I POSLEDNJI SUSRET

''Onako bleda, osamljena, izdvojena, preplašena

dovedoše mi ga jednog dana. To je bio naš prvi susret u
životu. Mi sedosmo na jednu klupu, i ja odmah videh da on

54
nije nimalo opasan. Razgovarasmo o najobičnijim
stvarima. On je imao još dosta sveže pamćenje, nešto
zamagljen unutrašnji vidik, i izvesnu otežanost da stvari
lako i brzo shvati. To ga je činilo malo nervoznim. Malo se
mrštio ali se povraćao k sebi i nastavljao da razgovara sa
isto onoliko takta i uzdržljivosti sa koliko to čine i
najpametniji ljudi. Sutradan on sam dođe. Pre nego što mu
ponudih cigaretu, pozvah ga da opere ruke, a dok sam ga
polivao, vešto mu primetih da su mu nokti odveć izrasli.
''Ma nemam makaza''… reče on. ''Evo ih'', rekoh ja, i, pošto
sedosmo ja mu orezah nokte, jer su mu ruke drhtale i on
nije mogao da rukuje oruđem. Bio je miran kao jagnje i
pravio je pri toj operaciji grimase kao malo dete. Tako poče
naše prijateljstvo''.1
Prva kafa, prvo mleko, prvi čaj bili su uvek njemu
namenjeni. Gledali smo da nikad ne oskudeva duvanom,
hartijom za pisanje, lektirom, hranom, toplotom,
pažnjom… Njegovo normalno raspoloženje bila je neka
utučenost, izvestan unutrašnji umor, koji je pratila mala
nevezanost misli i mrzovolja, a li on nikad nije gubio izgled
čoveka koji misli.
On nikad nije bio nesnosan, nikad komičan, nikad
bedan, pa i kad je izazivao najveće sažaljenje. Patio je od
progresivne paralize. Ta vrsta bolesti obično ruinira najviše
onaj organ koji se najviše upotrebljava. Kočić je ipak radio
mozgom. S vremena na vreme Kočiću bi dolazili ljudi iz
njegovog rodnog kraja, ljudi koji su mu donosili duvan u
pakliću i uvijene 'abere o prilikama. Kad je govorio o Bosni
on je takoreći rastao i preporođivao se u drugog čoveka.
Začas bi blesnule njegove oči, njegovo lice bi izgubilo onu

1
M.S. Jovanović, Petru Kočiću in memoriam, ''Petar Kočić'',
Begrad '65.

55
užasnu opuštenost jedne duše bez volje i pokreta. Od
jednog, tihog, apatičnog čoveka postajao je opet jedan
borac, političar, vođa. Izgledalo je tada da je u mozgu ovog
čoveka sve paralisano sem tog centra, koji je određen da
misli o otadžbini. No, brzo mu se pogled gasio, mršaveo je
iz dana u dan. Pisao je na sve strane za novac koji je želeo
do smrt, tužio se na ljude, na sudbu na…
Videh ga jednom kako unezvereno ide alejom u
jednoj ruci je držao knjigu, a drugom rukom, stegnutom u
pesnicu se udarao nemilostivo po glavi. Pri tome je govorio
glasno i nevezano neke reči, koje su zvonile kao urlici, jer
mu je glas bio pun i nevešt plaču. Gubio je vid. Krajem
avgusta 1916 on posta sasvim uvučen u sebe. 21. avgusta
pada u postelju. 27. avgusta umire. Jedan bolesnik, koji je
uobrazio da je bog, već rendiše daske, veseo, jer nasleđuje
famozni Kočićev zimski kaput. Stavljaju mu na glavu
običnu vojničku šajkaču – malo nakrivljenu na levu stranu.
Ja razumeh taj simbol.

BOSNA

''Vilajet Bosna izukrštan je u svima pravcima divljim

planinama''. Tim rečima počinje knjiga austrijskog majora
Gustava Thomela o Bosni, objavljena 1867. godine. Naoko
suviše prosta i očigledna ova rečenica sadrži u sebi dobro
zapaženu karakteristiku jedne zemlje, jedan od bitnih
delova njene stvarnosti, jedan od uslova koji određuju
ljudima način života i utiču na njihov razvitak i društvene
prilike.
Malo je zemalja u kojima je odnos obradivog tla
prema šumi ili pustolini tako nepovoljan. Takav je slučaj
sa Bosnom i Hercegovinom. Preko 50% njene površine
zauzimaju šume, a ostalo je ili neproduktivno tle ili većim

56
delom pod livadama a manjim pod njivama, baštama i
vinogradima. Prirodna bogastva Bosne i Hercegovine leže
u rudnom blagu, u racionalnoj eksploataciji i industrijskom
iskorišćavanju šuma. Upravo u tom pravcu pod
osmanlijskom i austrijskom okupacijom nije urađeno ništa,
ili nije rađeno kako treba. O tome nije moglo biti govora
pod primitivno i grubo eksploatatorskim uslovima turske
okupacije, a ono što je urađeno za četiri decenije austrijske
okupacije rađeno je mnogo manje u korist stanovnika
zemlje, a mnogo više u interesu srednjoevropskog kapitala
koji je 1878. godine sa Austrougarskom zagazio u Bosnu i
Hercegovinu kao vrstu kolonijalnog područja. Tražeći da
joj velike sile povere okupaciju i upravu Bosne i
Hercegovine, Austrougarska je navodila kao glavni razlog
nesposobnost turske vlasti da pravilno reši pitanje agrara,
tvrdeći da samo jedna ''jaka i nepristrasna sila'' može to
postići i smatrajući, naravno, da je ona ta sila.
I 1878. godine ona dobija mandat za okupaciju.
Nešto ranije 1874. godine, Marks je pisao Engelsu: ''Što
čovek više pojedinosti iz Austrije čuje utoliko je više
osvedočen da se ta zemlja primiče svom kraju''. Tako je u
Bosni i Hercegovini jednu dotrajalu imperiju smenila
druga imperija u dotrajavanju. ''To je bilo stanje u kome se
nije znalo šta se sme, a šta se ne sme, a šta se može a šta se
ne može učiniti.2

KOČIĆ I NJEGOV ŽIVOTNI PUT

Petar Kočić je rođen u selu Stričićima, u Zmijanju,

29. juna 1877. godine. Do svoje desete godine Kočić je

2
Veselin Masleša, ''Od kmeta do kmetadora'' ''Petar Kočić''
Beograd 1965

57
ostao u selu, u zadružnoj kući Kočića, u kojoj je tada bilo
preko trideset čeljadi i u kojoj se živelo u strogo
patrijarhalnom duhu i tradicji. Kao i ostali njegovi vršnjaci,
i Kočić je bio čobanče, čuvao stoku i pamtio priče o
čuvenim junacima sa Zmijanja, braniocima naroda od
nasilja u raznim bunama i ratovima. Prvoj pismenosti se
uči u manastiru Gomionici. Osnovnu školu Kočić je
završio u Banja Luci, 1891. godine kao najbolji đak u
razredu. Tada se upisuje u prvi razred Sarajevske
gimnazije. Nova sredina je bila u mnogome drugačija – što
je umnogome uticalo na njega kao čoveka i patriotu. Kočić
ubrzo dolazi u sukob sa ''školskim vlastima'', tako da je
maja 1895. godine, pred sam kraj školske godine, bio
isključen iz škole. Navodno optužen zbog istupa na javnom
mestu on je već tada bio trn u oku policiji i školskim
vlastima. Povodom ovoga Kočić je jednom prilikom rekao:
''Za prvih godina svoga gimnazijskog obrazovanja u
Sarajevu, naročito u četvrtom razredu, bio sam često
izazivan od izvesnih profesora koji su bezobzirno vređali
ono što je meni najsvetije, jest i biće dok sam živ. Ta moja
svetinja jeste: na prvom mestu oslobođenje moje domovine
i ujedinjenje raskomadanog naroda''. Gimnaziju završava u
Beogradu 1899. godine. Bez dovoljno novca on je se
školujući gladovao, živeo od danas do sutra. Otac ne može
da mu pošalje pomoć, piše mu to i jedino što mu šalje to je
preporuka ''da bude čeličan i postojan kao što je postojana
Kočića glavica'' (breg koji se diže oštro iznad njegovog
sela). Da ovo nisu prazne slikovite očeve reči, vidi se po
onom što sin piše kad je položio maturu. On o tome
izveštava oca, a u isto vreme mu tako na ulasku u život,
šalje izveštaj, ne o svom zdravlju ili svojim intelektualnim
zanimanjima, nego o svom moralnom stavu, šalje neku
vrstu gotovo ritualnog raporta koji svome plemenu duguje
otrgnuti i u svet bačeni pojedinac. On piše: ''Ni pred kim se

58
nisam ponizio niti sam koga za šta moljakao, jer Kočići ne
znaju moljakati. Bilo je dana i to po dva i tri, kad nijesam
ništa okusio, ali ipak nisam za to ni pred kim glave sagnuo,
da molim milostinju.''3
Ceo njegov ponos je u tome što kako sam piše '' prvi
iz Kočićeva plemena'' koji je položio maturu. Dakle, sve
ide plemenu i patnja i uspeh. ''Sve je to svojat i rodbina''.
Od 1899. godine do 1904. Kočić studira na filozofskom
fakultetu slavistiku u Beču. Otuda se 1903. godine javlja
Bogdanu Popoviću u Beograd – veli: ''Gladan, go, bos s
propalim prstima kroz cipele, hodam ja po Beču i sjećam
se svoga detinjstva, svojih planina, svojih dragih brđana,
pa ako gdjegod sretnem kog dobrog druga, zaištem od
njega koju krajcaru svratim se u kakvu kafanu gde je
jeftino pa pišem ''S planine i ispod planine''. Po tri dana
bude da se ništa vruće ne okusi, ali ja sam zadovoljan, jer
sam samostalan, ne bendam nikog, osim onog ko pošteno
misli i radi''.4
Po završetku studija i po povratku u Bosnu Kočić je
već popularan pisac i viđen političar, borac patriot koji se
požrtvovano zalaže za interese ugnjetenog Bosanskog
seljaštva i za oslobođenje Bosne i Hercegovine od
austrijske okupacije. Već u to vreme počeo je u poverljivoj
prepisci i arhivi austrijskih vlasti da raste Kočićev dosije.
Više puta je bio zatvaran i proterivan zbog svog
patriotizma. Pred kraj života obreo se u Banja Luci – gde i
dalje radi na proširivanju i propagiranju slobodarskih ideja.
1912. godine on poboljeva i počinje se duhovno gasiti.

3
Ivo Andrić, ''Zemlja, ljudi i jezik'' kod Petra Kočića,
- ''Srpska književnost''- Novi Sad 1972. godine
4
Ivo Andrić, ''Zemlja, ljudi i jezik'' kod Petra Kočića,
- ''Srpska književnost''- Novi Sad 1972. godine

59
1914. godine prebačen je u Beograd u duševnu bolnicu.
Dirljiva je jedna zabeleška iz tih dana njegove lične
tragedije: ona rečito govori o osnovnom osećanju
Kočićevom u komplkesu njegovih osećanja i borbi: ''U
ropstvu se rodih, u ropstvu živjeh, u ropstvu vajme, i
umrijeh''.

KOČIĆ BORAC ZA SLOBODU I UJEDINJENJE

RASKOMADANOG NARODA

Kočić je bio veliki patriota ne samo u svakodnevnom

životu, već je svoj patriotski i slobodarski stav pokazao
svoji delom – kroz porobljenost seljaštva koja je u njegovo
vreme bila očigledna i javljala se u dva podjednako teška
oblika, nacionalnom i socijalnom koji su se međusobno
isprepletali, pošto nacionalno robovanje, kao što je
poznato, uvećava socijalnu bedu naroda.
U njegovim pripovetkama naglašena je podređenost
u kojoj se nalaze narodne mase. Onda je razumljivo i jasno
što se iz tih pripovedaka izbija ne samo ljubav prema
narodu i zemlji nego i mržnja prema okupatoru, raznim
siledžijama i narodnim gulikožama. U njima se susreću
mnoge političke i socijalne aluzije, kojima je Kočić kao
vesnik bure pred narodno oslobođenje, hrabrio narod i
bodrio ga na izdržljivost. Tu su, kako je sam rekao, one
''krupne i goleme reči koje dušmani ne razumiju a narod
razumije''. Bosanski seljak u Kočićevim pripovetkama
prestavljen je redovno kao dobar čovek, i to dobar čovek
koji je nesrećan – jer je mučenik u jednoj zemlji koja je
oteta narodu. To su ljudi koji zaboravljaju lične živote, žive
nadneseni nad opšte narodnim stradanjem i čemerom, na
tužnim likom svoje zemlje. Ljudi koji takoreći ne spavaju.
Behu to ljudi ćutanja i nepoverenja, nagline, ljudi noćnih

60
razgovora, drugovi gorkih šaldžija, ljudi ''siline i
pasjaluka''. ''Nijedan seljak u Kočićevim pričama nije
ukrao ni jednu kokoš, niti je izvukao tuđu letvu (parmak)
iz ograde. Ako ko krade, to su neprijatelji''. 5 Narod je
strpljivo podnosio nevolje koje su ga snalazile pošto je
njegova izdržljivost velika. Ali narod se i branio i davao
otpor koliko je najviše mogao počev od malog Luja pa do
Davida (u Kočićevom delu).
''E, moj brate, teško nama! Mi smo ti jedni što se
kaže, nezarobljeni robovi, kod kuće, a brez kuće, kod
zemlje, a brez zemlje, kod postojbine, a brez postojbine''.6
U pripovetci ''Jablan'' Kočić je veliki patriota i veliki
''pesnik'' prirode i ljudskog srca. Život dat u ovoj pripovetci
istovremeno je i alegorija. Bore se bikovi: jedan spahijski,
carski, a drugi narodni. Drugi (Jablan) pobeđuje kao nada
i vera bosanskog seljaštva da će se osloboditi mrske
okupacije, a tu simboličnu, alegoričnu, dramatičnu borbu
prati ljudskom, brižnom sretpnjom bosansko seljače Lujo,
koji je dete, a već odrastao, rano sazreo u svetu nedaća i
žilavih borbi za egzistenciju. ''Jablan stoji ponosito na
mejdanu i riče, a planinski vrhunci silno – odjekuju''.
Nekad bogatog i glasitog Miju (''Grob slatke duše''),
kojem je uz poslednju bunu izginulo i pomrlo sve osim
njegovog unučića Stola, poterali su žandarmi sa zemlje na
osnovu carskog zakona. Stari Mijo, koga su prozvali
Slatkom Dušom, jer je on svakog tako zvao, nije mogao
najpre da shvati kakav je to zakon koji ga tera sa njegove
zemlje. Ona je njegova u tom smislu što je od davnina
obrađivao i s njome se prisno srodio. Veli: ''Zar da ja
ostavim svoju zemlju, svoje kaleme i velike voćare, koje

5 Jovan Dučić. ''O Petru Kočiću'', Petar Kočić, Beograd, '65.god.

6 Petar Kočić – pripovetka, ''Kod Markanova točka''.

61
sam ja glavom sadio i podizao?!… Kad njegove molbe da
ga ostave na zemlji nisu našle razumevanje kod žandara,
on se zagrcnuo i prolio suze. ''Zemljo moja, majko moja,
koliko sam znoja, suza i krvi svoje na tebi prolio! Koliko
sam jada i čemera na tebi video!… Nema u ovoj zemlji
prave… Tuj su i one molbenice, oni protokuli, tuj one
zakrpe, tuj troškovi… Ne ide đeco, pa et!'' Najsposle
odlučuje da se požali caru u Beč. Na to ljudi žele da mu
skupe štogođ novca za trošak po onome ''sevap je''.
''No pop ne dade, a knez zaprijeti da će svakom sudu
javiti ko mu samo jednu paru dadne''.
Zašto baš pop i knez? Da li oni imaju podršku sa one
druge strane? Radi li se ovde o jednom velikom
centralizmu? O centralizmu na osnovu položaja. Žele li oni
da uliju jedno strahopoštovanje kod naroda? Da li je tako i
danas?
No on se ne predaje. ''Nešto me, braćo moja goni! Ne
mogu čekati''. I prodaje kravu u čaršiji. Ali vraćajući se sa
pazara zamela ga je mećava u planini, zajedno sa unukom.
Od dvadeset i pet forinti, koliko se od prodane krave kod
njega našlo, ''deset uze sebi pop za opijelo, a petnest odnese
knez sudu i sasu u carsku kasu'', dok je samo selo ''podiglo
biljeg svojoj Slatkoj Duši''.
Šta nam ovaj kraj govori?
U pripovetci Vukov gaj Kočić je opisao pobunu
svojih zemljaka protiv pokušaja okupatora da udare na
tradicije Zmijanja, da poseku gaj koji je postao za
Zmijance deo njihove domovine. ''Vukov gaj je ko naša
svetinja jedna'', govorili su među sobom Zmijanci. Celo
Zmijanje bilo je nečim vezano za taj gaj. ''U vrijeme
gladnih godina, kada bi se domaćini, pogruženi i ubijeni,

62
vraćali iz daleke kaurske bez žita, sa praznim konjima,
stala bi silna kuknjava, jauk i lelek cijeloga Zmijanja i tada
bi Vukov gaj i bujna crijemuša (divlji luk – ljut) po njemu
spasavali nevoljnike da ne presvisnu od grdnog očajanja i
gladi''. Tako je gaj postao deo njihovog mukotrpnog i
patničkog života, kao da je živo biće koje pruža okrilje
čoveku u njegovim nevoljama i zlim danima. Zato ga je i
trebalo braniti. Svojim životima seljaci zaštićuju svetinju,
no sila spahijska jača je od njih i voljeni gaj je slistila sa
zemljom.
Žandari pucaju u meso, padaju mrtvi i ranjeni
pobunjenici, i na kraju kao tragični epilog ispisan kao epski
epitaf: ''Nenasita tuđinska ruka iseče i saseče sve i odnese
u daleku zemlju a ojađeno Zmijanje obavi se u tugu i žalost
golemu''.
U Sudaniji se susrećemo sa sirotinjom kojoj je
potucanje po sudovima postalo već neka profesija, jer
nemaju druge. Hapsenici u tamnici improvizuju glavnu
probu suđenja i sudske procedure kroz koju moraju proći
kada budu izvedeni na optuženičku klupu. ''Ako ko misli
da se mi vođe igramo sudanije ko kakva djeca, neka to
odma izvadi iz glave. Mi se vođe pripremamo i dogonimo
kako ćemo se braniti pred pravi sud''. Optuženi je Čiko,
pravo Ćiro Trubajić zvani Kuljić, koga optužba tereti da je
''Bez znanja i privole, a koristi svoje radi uzeo Luki
Ćulumu janje iz tora i dvije kačice sira iz mljekara''.
Otežavajuća okolnost mu je što ''gaji političke sveze sa
zloglasnim Davidom Štrpcem''. Taj Đuro je služio verno
cara, ali je ''otpušten iz militera (vojska) jer je jeo po devet
komisa (vojnički hleb) na dan i malo nije visoko carstvo
upropastio''. Ćiru brani mladi Dane Dimković (koji je u
jednom procesu branio Petra Kočića) koji dokazuje da su
krađu počinili jazavci. Ćiro je samo odneo sir svojoj kući

63
pošto je prethodno oterao jazavca. ''Sve sam to odnio sebi,
a po sebi, svojoj kući i sirotinji i jedno dva – tri mjeseca
ljudski sam živio sa svojom starom i sedmoro djece''.
To je kao u priči o starom Belemezu. Došli mu u
goste neki ljudi kojih se on poboja ''pa pograbi s drvljenika
sikiru i pogna ih u planinu, ali u planini u'vati Belemeza sa
sikirom carski šumar i viknu: ''Sikiru ovamo, ti si sjeko
carsku šumu!'' Posle ga osudiše na veliku globu i haps.
Veli Ćiro: ''Čist sam i prav sam ko od majke rođen.
Čistiji sam i svetliji sam i od onog žarkog sunašca što nam
svima sija i što će nam svima zaći… Mene carski oružnici
samo bantuju i bijede kod ovog slavnog suda što im
nijesam pokoran i što im ne činim temena (poklanjanja,
pozdrava)''. Na kraju je osuđenik oslobođen optužbe uz
raspaljivo klicanje i radosne povike odobravanja. ''U toj
beskrajnoj graji i pobješnjelom klicanju diže se na mig
predsjednika sudanije ''državni'' sav zbunjen i pometen,
jedva izgovori zvanično uzdrhtalim glasom: Uvažavajući
današnju osudu na zakonu ali ne utemeljenu, ulažem protiv
nazočne osude žalbu ništovnu na visokoslavno Vrhovno
sudišče!''
Šta nam ovaj kraj govori? Kočiću je poslužila ova
veoma duhovita ideja da ismeje okupatorski sud, da još
jednom prikaže koliko je on tuđ narodu, koliko je stil
njegovog rada nakaradan i da još jednom osvesti
bosanskog seljaka za sve uvrede i poniženja koja je na
takvom sudu pretrpeo.
Sigurno Kočićevo najčitanije, najpoznatije i
najpopularnije delo je ''Jazavac pred sudom'' – delo koje je
odigralo krupnu i značajnu ulogu u borbi Bosne i
Hercegovine protiv austrijske okupacije i u razgorevanju
nacionalne svesti kod seljačkih masa u tim krajevima.

64
''Doživeo je do desetine izdanja, zabranjivan i krišom
davan i čitan po mahalama i seoskim kolibama za vrijeme
austrougarske okupacije u Bosni, prikazivan na skoro svim
našim pozornicama značio je u svoje vrijeme krupan
politički događaj, jedna uspela prestava pokretala je više
nego stotine političkih zborova'', piše o dejstvu ovog dela
u seljačkim masama jedan bosanski pisac.
S pravom je Kočić rekao, jednom prilikom u Beču
po završenom pisanju ovog dela: ''Zaplakaće David na
svoju nepravdu, na našu nepravdu, ali će je on i srušiti.
David će biti jači od Golijata jer ga vodi vera, silna vera da
je narod na njegovoj strani''. Moto ove satire (dao sam ga
na početku) izražava žarki patriotizam Kočića i njegovu
borbenost, a istovremeno prikazuje situaciju pravih
rodoljuba koji su u borbi primili na se teške patnje i žrtve.
Ovo je priča kako je David Štrbac iz sela Meline, kotara i
okružja Banja Luke, zemlje Bosne i ''kućne lumere'' 47,
doneo pred sud u vreći jazavca koji mu je opustošio ono
malo njive nazvane ''ni Davidova, ni carska, ni spahijska'',
i tom prilikom kazao sve što misli, oseća i trpi ne samo on
no i stotine hiljada Davida rasturenih širom Bosne. To je
seljak onakav kakav je, materijalan, savijen nad svojim
komadom zemlje, koji ne vidi dalje od vidika seoskog
tornja, lukav, nepoverljiv… On pred sudom ne priča o
normalnim običnim seljačkim nevoljama: o porodici, suši,
poplavi, već o njihovim brigama, njihovoj patnji, bolu,
nesrećama… Rodio se, taman onda, ''kad se prvi put počela
trećina od naroda kupiti''. Ume ''zaplakati kao malo dijete,
zalajati ka pašče, a zakukurijekati kao pijetao''. To je
neobično tvrd čovek – ''kao da ima u njemu nešto od
velikih klisura i ogromnih glečera, neobično žilav''. Slika
okupacionog suda dana je u ovoj satiri veoma istinito. Taj
sud je tuđin i neprijatelj bosanskom seljaku. Seljak u njemu

65
ne nalazi zaštitu, već samo uvrede i veliku nevolju. Taj sud
je instrumenat pljačke – sud koji odnosi seljačku imovinu.
Pođimo redom. Davidova tužba je, u stvari, cela
seljačka jadikovka. Tuži jazavca koga je uhvatio u svojoj
njivi kukuruza – koju je sam raskrčio. Tuži ga jer mu je
carski šumar rekao da i jazavca štiti zakon, čak i kad štetu
pravi. Stoga seljak, kad uhvati jazavca, ne sme ga ubiti –
već ga za štetu treba tužiti sudu, i to najpre ''malom
seljačkom sudu'', a ako je šteta veća, a onda ''okruglom
sudu''.
Evo nas u sudnici i evo kako je David primljen od
strane ''viših'' sudija ne kao čovek već kao životinja.

Sudac: Šuti, marvo jedna!

David: Šuti, marvo jedna! To je lako reći. Eto i ja velim.
Ama to nije u najmanju ruku uredu da reče jedan,
rećemo kaz'ti, carski službenik.

David želi ljudski da se pita.

David: Zdravo svanuo gospodine!

Sudac: Ti da se sa mnom rukuješ i zdraviš?
David: Zdravo smo, 'vala bogu! Kako si ti, kako je
gospoja? Jel' ona zdravo?
Sudac: Da tebi ne fali što? Jesi li ti potpuno zdrav?
David: I mi smo 'vala bogu svi zdravo i mirno, a tebi 'vala
koji se ti raspituješ za me, i za me i za moju
vamiliju.
To su carski ljudi, školovani, i njima je iz poniženja
da se pitaju sa jednim čovekom. Zašto? Pa to su ljudi
gotovani, koji žive od narodne muke, zaštićeni zakonom
(?).

66
 Govori im da je doneo jazavca koji je ''težak ko
mlinski kamen'', i dalje kako ga je žena savetovala da oda
čast ''gospodi''. Veli: ''Kad uđeš u naš mali, seljački sud,
vikni: Dobar dan, glavati gospodini! A kad uđeš u veliki,
okrugli sud, duboko se pokloni…'' On joj odgovara:
Nijesam ja, ženo, mlada, pa da se poklanjam. Pitaju ga
zašto je doveo jazavca. Na to on odgovara da mu je jazavac
njivicu kukuruza satro sa zemljom. ''Osušili se jadni
kuruzi, pa kad prođem pokraj njivice, obuzme me tuga i
žalost. O, kako tužno šušte čemerni, slomljeni kuruzi!
Reko bi čojek da uzdišu za osvetom i pravdom… Samo
(plače), samo sam tu njivicu kuruza imo, pa…
Uzeše mu sina u Grac u vojsku - gde gine, i na to
Davidu šalju ''tri vorinta'' – kao nagradu. (?) On ih vraća
carevini. Carevina mu zatim uzima kravu, koze, a evo sad
i jazavac uzima ono što mu je poslednje i ono od čega živi.
Sudija i pisarčić mu govore da je lud.
David: Da sam ja lud, ja bi' bio u ludoj kući, a ne bi se
danas razgovarao s carskim ljudima. Ama, zar nije
tako?
………
O, mi smo zadovoljni! Pritisnulo nas dobro sa sviju
strana, od nekakve smo se silne miline umrtvili, pa jedva
dišemo…(?)
Dalje on šiba one servilne ljude iz čaršije – ljude
kojima nije bitno ko je na vlasti, ljude kojima je novac
najveći putokaz, ljude ćiftinskog morala.
Načuo je da se u terzijaskoj školi školuju neka deca
iz čaršije. Veli: ''Ja sam, bolan, načuknuo da se u toj školi
uče djeca najvjerniji' službenika vašeg cara, koja će poslije,
kad odrastu, upravljati i drmati cijelom vašom carevinom.
A u toj istoj školi, možda pod tuđim imenom, uče se sinovi

67
najduplijeg gazde u cijeloj Bosni i Hercegovini''. On je
protiv tuđinske škole i nagoni nas da se pitamo: Šta ta deca
i njihovi roditelji nalaze u toj tuđoj školi?
Opet se vraćaju jazavcu i tužbi.

Sudac: Kad je rođen, koliko je star ovaj tvoj lopov,

Davide?
David: A koliko ima godina od kad ste vi došli u Bosnu?
Sudac: Pa ima tako dvadeset i tri, i četiri godine.
David: E, toliko je godina, otprilike i ovom lopovu, sjeme
mu se zatrlo!
Sudac: Kako ti to znaš?
David: Dira u tuđu sirotinju, pa ja mislim da je baš za vašeg
zemana rođen… Kućna mu je lumera, kaže knez,
one dvije kantarske kuke (C.Š).
Kasnije se ispostavlja da i jazavac ima porodicu.
Koga predstavlja ova porodica? Konačno jazavac je
osuđen na dvadeset godina tamnice, a David dobija odštetu
iz carske kase. I, na kraju pravda pobeđuje, David
pobeđuje, narod pobeđuje.

David: Danas sam pred ovim sudom plako ispred milijun

duša.
Iz svega ovoga vidimo da Kočić ne obara dušmanina
teškom topuzinom, već ga ''lako udara'' ubojitim oružjem:
ruglom, podsmehom i istinom. Bosna će biti i ostati za
Kočića tvorca i zemlja i žena, i nauka i umetnost, njegov
razum i instinkt, njegova plemenitost i njegov inat.

''Zbogom ostajte svi i ne zamjer'te na eglenu''.

… I hajde dalje treba upisati. Treba studirati. Pa već
je kraj avgusta. Teško sva mesta su već popunjena. Idoh u

68
Beograd, Suboticu, Novi Sad, Kraljevo, Prištinu, Peć…
Ništa. Upisah pravo – vanredno u Sarajevu. Ta putešestvija
beše poprilično iscrpila porodični budžet.
Uvideh da je komunizam vrzino kolo. Ah, hijerarhija
i subkordinacija. Njihove naredbe, zloupotrebe i
manifetluci (lopovluci).

69
 Zaradi (dobi) na mostu – izgubi (sagubi) na ćupriji.
(narodna izreka)

Slušah jednog dana na radio Priboju da se ukida ćira.

I pored toga, što pozvaše građane na njegov ispraćaj te i na
zadnju vožnju, rekoše da ne bi bilo loše da građani nešto
napišu na tu temu i da to donesu u radio stanicu. Ja putovah
te i napisah i posle par dana odoh u radio stanicu sa svojom
reportažom. I onako, moj radni tekst – pisan rukom,
diktirah određenom mi daktilografu. Nešto sam i skratio.
Dobih jedan primerak, a drugi ostade… Uzeše ga sebi.
Rekoše da je vrlo interesantan tekst i da će biti sutra dan
objavljeno. Kad… bogami ne bi. Pomislih, da rad nije
dobio noge i negde odlutao. Izgleda da je tako. Nekome se
nešto nije svidelo i dopalo. A šta li to? Pa mogu pitati
mene. Pa ako treba nešto i korigovati. Ćutanje… Mora da
je on negde otišao sa ''dobrim'' preporukama. Doturen je ali
nije proturen. To je sigurno. Nego džabe ti sve… Da ga ne
dorade… i prerade. I da tako, još, nešto mi ne priture. I sa
onim – pa je li vidite šta ovaj (onaj) piše? Možda i pade –
puče etiketa – opasan. Pa još ko zna šta li sve još. Jer neko
je već to bio prosledio negde. Praveći sebi karijeru. A meni
neku registraciju. A zbog i zalud čega? Pa to je komunizam
– evolutivni. Mi radimo šta i kako hoćemo. Ma nikad nije
ni bio. Samo na papiru. Sve je bilo moguće. Ah, poverenici
i ljudi od uticaja i ugleda.
Na svu sreću ja sačuvah tu (ovu) moju reportažu –
koja protekom nekog dužeg vremena dobi status novele –
istinite priče. Evo je u celini.

70
 Zadnji ćira
(jesen '78)

Lep i vedar dan. Odlučih da sa drugom krenem

zadnjim vozom za Višegrad. Obukosmo ''paradne rifle'' i
nove majice tako da smo izgledali, što bi rekla naša raja,
veoma šik. Dođosmo na stanicu i mada smo znali da je
poslednja vožnja besplatna, uzesmo dve karte drugog
razreda – uspomene radi. Radnici su užurbano završavali
nastrešnjicu iznad stepenica kojima se izlazilo na ''ćirin''
peron.
Na peronu gužva. Ljudi, deca, torbe i koferi na sve
strane. Svak je žurio da nađe mesto ako ne da sedi onda da
stoji kraj prozora što je za ovu priliku bilo mnogo bolje i
prikladnije. Nađasmo mesto u prvom vagonu (bilo ih je tri),
i odmah kao po navici pomolismo glave kroz prozor nebili
videli koga nam dragog i poznatog. Okrenuh se levo, desno
i sem ljudi i stvari ništa. Očekivao sam bar neki ispraćaj
voza o kome sam slušao na radiju, no sve je bilo po starom
kao juče, preključe…
Mirso! Mirso! – prekinu neko moja razmišljanja. Hej
Mirso! Ima li jedno mesto za mog starog? Ima – odgovorih
neka dođe daću mu moje… Pomogosmo mu pri stavljanju
stvari i opet se vratismo prozoru. Nas nije imao niko da
isprati. Pod prozorom je bio onaj stari gluvonemi čovek,
koji se uvek mota po stanici. Mašismo se za naš đački džep
i dadosmo mu koji dinar na što nas pomilova po glavi i
stegnu nam ruke u znak zahvalnosti. Kao da je hteo nešto
da nam kaže – zametih. Pokušah mimikom da se
sporazumim, ali ne ide. Pokazah mu rukom da napiše po
vagonu – na šta njegova drhtava desnica sa ispruženim
kažiprstom poče povlačiti s leva na desno iza brojke ''2''.
Pročitah ''ukida se''! bilo mi je jasno da on misli na voz i

71
pokaza mi na susedni peron iznad kojeg je išlo kablo sa
strujom (pruga Beograd – Bar).
Ma tamo se đavole jedan! Gde si se tu napestio! Ču
se glas starije žene. Uljudno je propustih da prođe i
okrenuh se lokomotivi. Čuje se škljocanje fotoaparata.
Biše tu jedan Meša, jedna tetka Vuka, Condo (Šerif) i još
neki mi poznati ljudi iz čaršije. Bilo je vreme za polazak i
čekao se samo znak otpravnika vozova. Odnekud se pojavi
reporter iz radio Priboja sa par pitanja upućenih putnicima.
Da li često putujete ovom prugom? Šta mislite o ukidanju
pruge? Kako će te posle putovati?… Pogledah dva perona
dalje bio je otpravnik sa dignutim znakom za polazak. Čuje
se sirena lokomotive na koju se na brzinu pope par
momaka i poređaše se duž obe strane. Voz polazi. Sirena
neprestalno kao da jauče. Narod na peronu se uskomešava
i kao da se pita jel moguće – već sutra ga ovde neće biti.
Dižu se ruke. Moje su obe bile vani visoko dignute u znak
pozdrava. Sretno! Sretno! Ti si svoje pošteno odradio!
Čuje se iz mase. Sve je na nogama. Naježih se. Dirljiv
trenutak. Malo je bilo onih koji nisu pustili koju suzu.
Momci s lokomotive neprestalno mašu svojim majicama i
košuljama. A gde je drugovi naša zastava, naša trobojka sa
petokrakom? Bar jedna da je bila na mašini (reda radi).
Našoj sireni su se pridružili ljudi iz automobila koji su išli
uporedo sa nama. Narod iz okolnih kuća je pozdravljao
''ćiru'' i sve nas. ''Ćiru'' čija ga je sirena toliko puta
probudila. ''Ćiru'' koji mu je bio zamena za sat. ''Ćiru'' koji
ga je vozio na posao i nazad kući. Stižemo na Uvac i sem
par milicionera i nekoliko putnika, otpravnika i poslužitelja
iz kafane – ništa… Sirena i dalje kao da jauče. U dnu
vagona se čuje pesma, ali tužna pesma, ona koja dira u srce.
Prolazimo Mioče, i evo nas u Rudom. Ama tu bi mnogo
ljudi. Vladala je gotovo mukla tišina. Tu se stvori čovek sa

72
aparatom koji je bio i na Pribojskoj stanici. Zamolismo ga
da nas slika. Momci na lokomotivi dobiše od devojaka
jednu veliku crvenu ružu. Upali se sirena i krenusmo a
narod osta pognutih glava. Malo je bilo dignutih ruku.
Sinak! – trznuh se. Pomaknide mi onu kesu sa sunca,
znaš unutra je kajmak… Hoću stari. Potražih malo mesta i
potrudih se uključiti u razgovor. Vala šteta vidiš li kako ovi
ljudi ostaše pognute glave? Za njih i za sve ostale je ovo
velika tragedija – veli stari čovek. Ocenih da je sigurno tri
– četiri puta stariji od mene.
Djeco moja ja sam ti pravio ovu prugu. Do Uvca je
pravila Austro – Ugarska i da znate kako je veselje bilo
kada je prošao prvi voz. Eto ti sad samo ova sirena i par
momaka na lokomotivi vam govori da se radi o jednim
izuzetnom momentu koji samo jednom može biti. Znam ti
ja bolan kad je prvi automobil došao u Priboj. Ide on po
onim našim džombama, hendecima i jarugama i svira, a
narod beži jal' sigurno misleći da je neki đavo. Nasmijasmo
se. Sjećam ti se bolan ja kad su ovuda prolazili karavani s
konjima. Pa do Sarajeva i Beograda se išlo po više dana, a
evo ti sad sjedneš ujutru tamo si u podne – namiriš se i
obaviš poslove i ovdje si uveče na čaršiji. A ovi navalili da
nam ukinu prugu.
U razgovoru sa njima nastojao sam da se prikažem
koliko – toliko konkretnijim i stvarnijim. Pazi! To su
ozbiljni ljudi, pred njima ne smeš da detinjiš, oni bi ti
zamerili i ostali jako razočarani. Znaju oni što je ukidaju,
imaju velike gubitke – rekoh ja.
Što govoriš sinko, što govoriš! Reče stari. Ja te samo
slušam i pitam se u sebi kako možeš tako olako raspravljati
o tim stvarima. Napade me. Znaš li koliko je meni godina?
Možeš mi biti unuk. Eh što ti je današnja omladina… Reče

73
mi drug da šutim. Sedeo je pored devojke kudeljno plave
kose. Upozna me sa njom. Pošali smo se, i malo
zapevasmo, na što su nas svi čudno gledali, sem jednog
deteta što je bilo sa cuclom, koje je bilo iza mojih leđa, i
koje je uporno pokušavalo da dopre do mojih naočara i da
ih skine… Počeh ga malo maziti.
Već smo na mostu ispod kojeg se uliva Lim u Drinu.
Treba se spremiti jer na Međeđi presedamo. Na brzinu
razmenismo adrese koje napisasmo na neoštećenoj karti.
Tu je bilo više naroda. Napunih ljudima iz voza nabrzinu
flašu vode…
U voz krenu i ode za Sarajevo. A mi pređosmo… u
drugi voz za Višegrad i nastavismo dalje. Pucaju petarde
pod točkovima, narod maše. Prođosmo kroz jedan tunel i
onda kao grom iz vedra neba neko povika: vatra! Iskači!
Daj aparate! Gorela je lokomotiva. Mozak mi zablankira
na jedan momenat. Gde? Šta? Kuda? Kako? – upitah se. I
uradim ono najpametnije izađoh, na vrata, i pristupih
gašenju …
… … … … … …
I evo vatra je ugašena, da ugašena a mi živi i zdravi
(svi). Sedosmo sa mašinovođom, kondukterom i ljudima iz
voza i nasta razgovor. Dolazi narod iz okoline i posmatra.
Stižu i dva milicionera. Nasta priča, pa i poneka pošalica
što je i normalno posle velike pobede.
Ču se i debeli kondukter. Ama da nam ne bi ovih
mlađih – ništa, gde bi ja ovakav (udari se po stomačini),
ama ne mogu ni potrčati. Hvala vam momci. To je naša
mladost. Reče. Posle se pređe na razgovor o jednoj većoj
nesreći koja je bila nekoliko desetina metara od ovog mesta
– 1947. godine i u kojoj je izgubilo više ljudi živote. Priču

74
nam prekida sirena lokomotive koja je dolazila po nas sa
stanice.
I evo ostvario mi se dugi san da sedim u lokomotivi
i da se upoznam sa sistemom upravljanja. Mašinovođa sav
zamišljen i prosto da neveruje sam sebi. Vozim dvadeset
godina i baš na zadnjoj vožnji da mi se ovo desi… reče.
Evo nas u Višegradu. Na stanici čovek – dva i
otpravnik – nasmejan što je sve dobro svršilo. Hvala
momci i sretno… reče…
Jel' moguće? Upita me drug. Jest', moguće, sasvim
moguće, zašto nebi bilo moguće? Više ga neće biti…
Odosmo pravo na ćupriju (drinski most) Mehmed paše
Sokolovića gde se setih jedne rečenice Iva Andrića iz
članka ''Mostovi'': ''Sve teži nešto da premosti, da pređe
svoje mostove, a sva je naša nada s'druge strane.''
Pogledasmo se ja i drug, nasmejasmo se, a onda
pokušasmo da malo obrišemo garave ''paradne rifle''.
Treba znati da su tom prugom išle, do tada, i motorne
kompozicije. Putovao sam zadnjim vozom (vožnjom) i
pitao sam se već tada zašto je on prljav? Interesantno je
bilo i to da nije bila nijedna trobojka, što je bio i običaj u
to vreme. Bar jedna da je bila na lokomotivi – reda radi.
Pisao sam tada. To je već bio znak, mig, težnja, želja, put…
Učinilo mi se da ne grešim. A i moguće razno – razne
migracije sa povećanom tenzijom. Te i vidljiv put ka (kon)
federaciji Srbije i Crne Gore.
A izgleda da je nekome padao na oči termin ''paradne
rifle''. Pa imao sam i radne. A možda im je smetalo i
citiranje Andrića. Pa šta ima loše u tome. Pa i on je 100%
pod terminom strane mislio na obale. Pa i taj most, ko i
svaki drugi, spaja dve obale (strane) reka…

75
 Na svu sreću ubrzo se zaposlih te i nastavih
studiranje. Kad ubrzo dobih poziv za studentsku vojnu
vežbu. Sledovalo je to kako redovne tako i vanredne
studente širom zemlje. Već je 1979. godina. I po pozivu se
javih u kasarnu Tanasko Rajić u Čačku. Bismo u kasarni
jedan period, a kasnije odosmo na teren. Na Ravnu Goru.
Eh, rekoh sebi – bio si na Petrovoj Gori, na Fruškoj Gori,
a sada evo i na Ravnoj Gori. Vršio sam funkciju sekretara
ili zamenika komunista – jedinice. Bi Dragan Subotić iz
Čačka i ja. Pa na kraju vežbe jedan – drugome potpisasmo
karakteristike – napisane od strane drugih, što učinismo i
ostalima.
Dobih značku primeran omladinac u obuci za
sticanje vojnih znanja i veština. Te nazad ja na posao. Ruku
na srce i ti dani beše mi plaćeni isto kao da sam radio. I
meni i drugima širom Jugoslavije. Beše to refundacija
ličnog dohotka od strane vojske – udruženom radu (firmi).
Sve, sve, ali i to je kod nas u Jugi bilo regulisano.
Svaka čast.
A naša zemlja se razvijala. Gradilo se mnogo. Nicale
su nove fabrike i gradovi. A dešavale su se i nevolje.
Zemljotresi. Poplave. Pa onaj u Makedoniji. Pa u Crnoj
Gori. Pa u Banja Luci… Naši ljudi (vojnici, radnici,
omladina) su se uvek solidarisali i pomagali se međusobno.
Humanitarnost se odražavala i izdvajanjem dnevnica, od
strane radnih ljudi, za pomoć, obnovu i izgradnju
pogođenih prostora i sredina.
A u našem kraju, u priči i svakodnevnom govoru kod
običnih ljudi, beše česte uzrečice, majka mu stara, ova
situacija, (ne) hajem za to, bog te mazo, boga ti ljubim, ne
dajem (ja) za to ni 5 para, prođe – bi ko rukom od ruku…
I sve se vrti oko majke, situacije (ne) hajanja, ruku i boga.

76
 Dođe vreme da ono što je bilo vlasništvo đedova (ne
samo mojih i naših, a i svi su naši), pa zatim oduzeto u
korist države, nešto od toga, razno-raznim marifetlucima
(lopovlucima), mahinacijama, uslugama od strane
ovlaštenih ljudi pređe u ruke nekog drugog privatnika.
Poklonila mu država za neke usluge. Ili dala na korištenje
sa i bez nadoknade. Ili mu prodala…
U tom vremenu, ništa nije bilo neobično, bi i porast
izgradnje vikendica po razno – raznim prostorima Juge…
Neki su se naglo bogatili. Kako li? Mora da su svojim
radom… A krkalo se i mezilo i ovako i onako. A neki i
baška na račun firmi. Što beše dostupno samo povlaštenim
i njihovim privescima – produženim rukama. Bi za neke i
džabalebačine.
Nešto se pitam: ''Da nisu oduzeli našim đedovima,
da li bi mi studirali? Pa imali bi radnje i puno što šta još…''

77
 Kad sultan nazebe – raja kija…
(narodna izreka)

Ako je neko podigao glas i prozvao nekog… Ili

pokušao dati ovakav ili onakav savet, smernice, primedbe,
upute ili nešto slično odmah bi bio izolovan čak i od svoje
najbliže familije i proglašavan je nepodobnim. Te i
neprijateljem koji sarađuje sa stranim službama i
emigracijom. Pa čak i da podriva društveno – politički
sistem i poredak… A ako bi uspeo da se ''održi i sačuva'' –
bio bi proganjan i omalovažavan na svakom mestu. A ako
bi kojim slučajem taj bio potomak – čeljade bogataša
predratne kraljevine bilo bi po njega još gore.
U mnogim slučajevima recept je prolazio. Negde, za
divno čudo nije. To su bili jaki i istrajni ljudi. Kako li su
uspeli samo da se održe? Opet to je išlo, vuklo se dalje.
Odražavalo se na njihovu decu i potomke. Takvi su bili
obeleženi još kao mladi, do kraja života… Ma mogli su
imati 100 fakulteta. Ali džabe ti je.
Ali neki su bili obeleženi i obeležavani, bez ikakva
osnova i razloga, izgleda po programu, razvoja i napredka
šire društveno – političke zajednice. Pa i države…
A revolucionarne pesme i … nisu se mogle naći u
školskim, obrazovno – vaspitnim, udžbenicima. Mogle su
se čuti na omladinskim akcijama, izviđačkim susretima,
mitinzima, skupovima, kongresima sindikata i partije…
Na. Na zakletvama u vojsci i posle njih.
Nije imao Tito (koji beše stvorio jaku harizmu – kult
ličnosti), ''sa timom'', pretenzije prema drugim, okolnim
zemljama. Boga mi su nas se plašili. Mislili su da smo strah
i trepet.

78
 A naši ljudi – obični, ljudi svakodnevnice, su se kleli
u Tita i partiju, u majku, u sreću (sreće mi), u boga, u crkvu
i džamiju, u čast i poštenje, u … dina mi i imana, u
čovečnost – ljudskost, u familiju… U đecu i ženu…
Krajem 80-tih u Jugoslaviji su počele da se osećaju
posledice dugotrajnog ekonomskog rasta bez (svih)
pokrića. Zemlje beše u dugovima. Ostajala je bez novca.
Međunarodne finansijske institucije nametnule su strožije
uslove vraćanja kredita. Nezaposlenost je rasla. Preduzeća
su počela propadati. Tada bi parola: Ništa nas ne sme
iznenaditi.
I 1980-te godine umre Tito… I ne reče, i posle mene
ja. Ne ostavi amanet. Ne bi nigde, bar javno, prezentovano.
I nastavi – produži sa radom Kolektivno Predsedništvo
SFR Jugoslavije. Sa po jednim članom predsedništva iz
svake republike. Što i beše po važećem ustavu zemlje.
Dakle ne bi ništa u suprotnosti sa njim. Normalno je bilo
očekivati neka dešavanja u društvu i zajednici. Jer postoje
kretanja društva.
I skupi se na poslednjem ispraćaju predsednika dosta
državnika i delegacija. Ko vele, svojim prisustvom, i mi
smo sa vama. Pošto bih 25-og maja (odmah posle
predsednikove smrti) na završnom sletu – ceremoniji u
Beogradu i onako pod utiscima napisah ovu pesmu:

Pesma se čuje…

Štafeta dolazi domovima prolazi.

Mladi nose naše ponose.
Sa suzom u oku – suncem na licu.
Sa slikom i knjigom u ruci…
Vele rodoljubci.

79
 Pesma se čuje – Tito poručuje:
Nek' je oružje znanje.
Nek' je put samoupravljanje.
Nek' je sloboda večna.
Nek' je… nek' je…

Kolo se kreće – mladost ga pokreće.

Kolo se igra – narod ko čigra.
Zastava se vije – narod još hitrije.
Pesma se čuje – sve izjednačuje.

I mi konja za (u) trku imamo.

(narodna izreka)

Ma odmah i malo posle (sutra) nestade kafe u

radnjama. Poče se potresati tržište ponude i potražnje.
Poče i drastičnije opadati životni standard, a s time i
kupovna moć građana. Nadjača i pojavi se u javnosti
krilatica: I posle Tita – Tito. A naše razne unutrašnje struje
krenuše u neki svoj intenzivniji i uporniji rad. Ka svojim
težnjama, ciljevima i željama. Neki vele: bio je dobar. Neki
vele da nije njega i ''tima'' bilo mi, porodično i šire bi bili
bogati. Dosta toga su na m oduzeli posle drugog svetskog
rata. Neki opet vele: E sad njega i tima nema. Sad ćemo mi
po svome… On nas je spasio u ratu… On je nas priznao
kao narod… On je njih priznao… A navali i teologija
tražeći svoje mesto u društvu. Jer rekoše: Dosta je bilo
sputavanja. Neki napraviše biznise sa značkama (lik,
potpis), bistama, slikama, i ko zna sa šta li još svime.

80
 Pomislih: šta li je sa onim našim, bar po poreklu,
vanjskim populacijama i strujama? Da li i one krenuše tada
intenzivnije i upornije ka svojim težnjama, ciljevima i
željama? Ah neke struje.
Odoh u junu, i to iz radnog odnosa, na SORA–ju
Sava 80 – Zagreb. Pravili smo i gradili. Bismo na raznim
trasama i dalje i šire od grada. Ma mi fizikalisali. Bi preko
1100 – 1200 brigadira iz čitave zemlje. Đaka, radnika,
studenata, vojnih pitomaca,… Bi brigada vojnih pitomaca
iz Sarajeva. Iz nastavno – vojnog centra. A i u njoj mladi
ljudi iz cele Juge.
I već se približavao 27-mi jun – dan R. Hrvatske. I
rekoše: Jako je bitno, zbog svetske i domaće javnosti, da se
dionica autoputa Ivanjić Reka – Lipovljani završi do tada.
I da se na dan Republike zvanično i otvori. Bilo je
prebačaja i prebačaja normi. Te nadležni izračunaše da sa
tim tempom rada (sa zavidnim prebačajima norme) ne
može se stići završiti… Pa rekoše, da ne bi bilo loše, da
pozovemo u pomoć i brigadire iz komšijskih naselja u
zemlji. Iznese se taj predlog na zbor brigadira… Ne…
Ne…Ne. Bi odgovor. Sami ćemo to završiti. Odlučnost.
Volja. Snaga. Moć. Ja sam tada imao (obavljao) funkciju
predsednika omladine naše brigade, a i bih p.o.
brigadirskog naselja.
I radi se. Zape se. I još više. Ču se u brigadama:

Nemoguće! I mi ćemo moći!

Autoput! Mora proći!
26-tog jula se radilo 15-20 sati. I završi se. Svaka
brigada je imala svoj pozdrav (predstavljanje) unutar
naselja, na trasi, u putu… Naša je imala ono… Heroj
Boško…

81
 A od svih pozdrava za mene je bio najlepši… Ma svi
su lepi. I nema lepši od lepšeg. Ali ovaj, od brigade iz
Mrkonjić Grada, mi je nekako… Evo ga:

O'klen si druže?! Iz Mrkonjić Grada!

A što si došo?! Jer sam željan rada!…

…Kad eto ti sutradan i Milke Planinc predsednice

Izvršnog Vijeća R. Hrvatske… Te i mediji… Narednih
dana, naobdan, mi posetismo Kumrovec i Plitvička jezera.
Završi se akcija. Podeliše se udarničke znače, pohvale,
zahvalnice… A svaki učesnik – pojedinac dobi po knjigu
Ustav SFR Jugoslavije. A dobijeni Ustav bi za mene jako
interesantan. Bi to prvi susret sa njim. Videh u njegovom
drugom, mnogo manjem, delu bi Ustav R. Hrvatske. Aha
pomislih, znači, i svaka republika ima svoj ustav koji mora
i treba biti u saglasnosti sa ovim saveznim. Obradovah se.
Pa i u programu na Pravima imaću ispit Ustavno pravo.
…Razmeniše se adrese… I sa pesmom:

Rastanak nam nije mio,

drugarski je život bio…
Odosmo svojim kućama ka raznim pravcima Juge…
Po povratku, za divno čudo, ubrzo bih izabran za
člana sekretarijata SK – RZEP i Opšti poslovi. Sigurno
došle dobre karakteristike sa radne akcije. Sposoban
čovek, ima priču i ume da radi – barata sa ljudima, za ovo,
za ono… Sekretar bi Aco L., a ja bih izabran za zamenika.
Ostali članovi sekretarijata beše Zoran Ć., Stanko Đ. – koji
ubrzo bi postavljen na mesto rukovodioca sektora
obezbeđenja,… i drugi.

82
 A već tada iz nekih partizanskih porodica beše svi,
svi do jednoga, zaposleni u vojsci, policiji, carini… I u
njihovim pratećim službama. Svi do jednoga. I uže i šire
gledano. Čak i čitavo, gotovo čitavo, porodično stablo.
Normalno da mislim na žive ljude i na one sa preko 18
godina starosti – punoletne.
A iz nekih partizanskih porodica beše samo neki.
Neki iz uže porodice. O onima iz njihovog porodičnog
stabla i šire porodice… ma ni govora, ma ni pojma.
Nikako. Primera radi porodica Đura Pucara i porodica
Hilmije Hasanagića, u čijem sam i ja u krvnom srodstvu.
U užem ili širem smislu. Kom li? Tako neki rekoše,
pričaše. Čulo je se. Dođe i do mene. I do mojih ušiju. A po
onoj narodnoj gde ima dima ima i vatre. Što bi rekli ima i
istine.

83
 Neznani čovek

Tražih u vojnom odseku da idem u vojsku. Da

odslužim tu godinu. Već sam imao 24 godine. Rekoše mi:
''Sad pošto ti je stariji brat u vojsci, ne može. Pošto po
zakonu (vojnom) ne mogu istovremeno iz iste porodice biti
dva sina.'' Pošteno i ljudski – pomislih. Bih uporan. I
uputiše me u Zadar. Starijem bratu je već bilo prošlo pola
roka. Dakle ostalo mu je još šest meseci. I on je bio u
Sremskoj Mitrovici. Nikad nisam ni pomislio da izbegnem,
da ne služim vojsku. Čak sam i pre toga imao i pasoš. I ja
i moja dva brata. Stigoh u Zadar, suncem obasjan, i pravac
u kasarnu Ante Banina. Kad tamo pita me jedan nadležan:
''Gde ćeš?'' Ja rekoh, ''što se mene tiče, sad na Slovensku
granicu. Ja sam došao da odslužim vojni rok, a da vam
pravo kažem i studiram – vanredno…'' ''Ma gde ćeš –
ovde? Ti ostaješ ovde celi rok'' – reče. ''Pa kad je tako ja bi
ovde u prizemlje.'' Poslah bukadar razglednica i poneko
pismo na sve strane Jugoslavije. Bogami i u komšiluk Split,
Sinj,… Jer sve su to bili moji drugari sa izviđačkih susreta
i smotri, te sa SOR Akcija. Naša druženja su čak i u puno
slučajeva prerasla u prijateljstva. A i ranije bi se po katkad
čuli i videli, tako usput, na nekim proputovanjima, i
svakako, ako ništa poslali bi jedni – drugima – trećima
čestitku za rođendan, za novu godinu… Dobih od starešine
da pišem dnevne vesti. Svaki dan. I da ih stavljam na
određeno mesto – odmah, malo levo, preko puta vojničkog
kluba. A u klubu radiše ''mladi'' vojnici, ista klasa, Rade
Malević, Goran Zekić, Dragan Lukić,… I oni behu mojih
godina. A tu su i počesto bili Hilmo iz Titograda, Simentić
iz Pule, Nagib iz Novog Pazara, Moreno iz Umaga, Ekrem
iz Sarajeva, Dragan iz Sivca (poreklom iz Priboja),
Skender iz Ulcinja, Dragan iz Beograda,… Reče mi

84
neposredni starešina: ''Ma nekako mi se držiš po strani. Ti
mi trebaš tu sa ljudima. Ti znaš i umeš…''

Imadoh, posle par dana jednu

posetu – par ljudi iz obližnjih sredina.
Moji prijatelji sa akcija došli onako iz
prve ruke da me vide. Jer još je i
sveže… Kad jednog dana, ubrzo
dođe kurir na zanimanje i reče mi da
odmah idem da se javim u
garnizonsku ambulantu. Pomislih, šta
je sad? Majka, otac… Ne daj bože da se šta kome nije
desilo… Kad tamo, usput, javi mi se jedna osoba –
službena, i reče: ''Ideš odmah u Vojnu bolnicu Split.'' ''Ma
kakvi'' – rekoh. ''Šta ću ja tamo? Ja doš'o da odslužim… a
još sam i ''mladi'' vojnik.'' ''Ideš odmah! Sada!'' – reče. Ma,
rekoh… ''Ideš došlo ''otuda'', a često nam dolazi, da te
napravimo ludim i da te ubijemo. A vi ste tamo – otuda
najjači ljudi. Iz vašeg kraja.'' ''Svašta'' pomislih. Ma ja u
uzlaznoj fazi. Pošten. Pokaza mi papir… I ja bih… ''Mi
hoćemo da te sačuvamo. Da te spasemo'' – reče. Ma ne bi
mi to nikad palo na pamet. Ni u podsvesti. Ma nikad ne bi
to pomislio. Toliko sam…
Kad tamo, u Split, dođe mi u posetu Dragan L.
Donese mi moju poštu i otvoren paket sa knjigama
(krivično pravo, građansko pravo…) i reče: ''Bilo je još
kolača. Pa mi pojeli da se ne pokvare…'' Tamo me pitaše i
za jednog zemljaka. Pita me, majorica – Makedonka, za
Šefika … Rekoh da ga znam. Radimo jako blizu jedan –
drugoga u FAP-u.
…Po izlasku iz bolnice kupih dva buketa cveća,
velika, ogromna i donesoh onako iz ruke na odelenje.

85
Rekoše mi: ''Čuvaj se.'' Po povratku u Zadar – dalje nisam
imao nikakvih problema. Pored svakodnevnih zanimanja i
obaveza te i dalnjeg pisanja vesti dana položih četiri ispita
na Pravima u dalekom Sarajevu.
Jednog dana reče mi starešina da ne bi bilo loše da
idem kući pa da dođem, kasnije, na dosluženje. Ma
nikad… Pred 29. novembar, dan države, dobih od starešine
obavezu da napišem nešto na tu temu. I napisah. Evo u
celini.

29.XI 1943. – 29.XI 1983. godine

40-ti ROĐENDAN NAŠE REPUBLIKE

Među najveće uspjehe koje su narodi Jugoslavije

postigli u toku ovog oslobodilačkog rata spadaju, bez
sumnje, odluke Drugog zasjedanja Antifašističkog vijeća
narodnog oslobođenja Jugos1avije. One znače čitavu
prekretnicu u procesu ove oslobodi1ačke borbe. Udareni su
prvi temelji za izgradnju jedne nove, sretnije Jugoslavije, s
pravednijim uređenjem, koje garantuje našim napaćenim
narodima bolju i sretniju budućnost: uređenjem koje
počiva na naciona1noj ravnopravnosti, bratskoj slozi i
socijalnoj pravednosti. Te su odluke izraz težnji svih naših
naroda i zato ih, s tolikim oduševljenjem, pozdravlja
ogromna većina svih naroda Jugoslavije.

TITO

Od 1941. godine pa na dalje tokom cele NOB-e borci

su bili dobro informisani. Sami naslovi listova ("Udarnik",
"Bombaš", "Mlada četa", "Naša omladina", "Kolektivni
list", "Naša pobjeda", "Novi put"…), koji su izlazili u svim
krajevima zemlje, govorili su da je ta borba začetak nečeg

86
novog - nama danas znanog. 29. XI 1943. godine u Jajcu
na Drugom zasedanju AVNOJ-a, doneta je deklaracija, a
na osnovu nje niz vrlo važnih odluka ustavnog karaktera,
opšte jugoslovenskog značaja. Najvažnija odluka je da se
AVN0J konstituiše u vrhovno zakonodavno izvršno
predstavničko telo naroda države Jugoslavije kao celine.
Avnojski principi postaju temelj federalizma. Dolazi do
organizovanja Narodnooslobodilačkih odbora novih
organa vlasti, koji su izraz radničko-klasnih i narodnih
interesa, garancija ravnopravnosti, bratstva i jedinstva...
Udareni su temelji nove državne zajednice slobodnih
i ravnopravnih naroda i narodnosti. Zadan je odlučan
udarac politici nacionalne podvojenosti i mržnje.
Ravnopravnost, bratstvo i jedinstvo i zajedništvo afirmirali
su se kao trajno opredelenje i najviši princip revolucije.
Vodeću ulogu odigrala je KPJ (SKJ) na čelu sa
Drugom Titom. U toku rata komunisti su bili uzor junaštva,
samoprekora, izdržljivosti i nepokolebljive vere u pobedu
nad neprijateljem. Jugoslavija je kraj rata dočekala sa
celovitim sistemom vlasi. Zvanično proglašenje
Republike, donošenje novog ustava su prirodan tok razvoja
revolucionarne vlasti.
Veliki korak je uvođenje samoupravljanja 1949. -
1950. godine (osnivanjem prvog radničkog saveta), koje se
ogleda u vlasti radničke klase (radnih ljudi) i društvenoj
svojini nad sredstvima za proizvodnju.
Drugi veliki korak je sigurno uvođenje delegatskog
sistema, ustavnim amandmanima 1971. godine, odnosno
Ustavom 1974. godine, čiji začeci bas leže u
narodnooslobodilačkim odborima iz rata. Rad mladih je
igrao i igra važnu ulogu u razvoju i napretku društva.
Dobrovoljni omladinski rad - iskazan kroz radne akcije,

87
ko1ektivne društvene organizacije (izviđači, ferijalci,...)
igraju važnu ulogu u zbližavanju mladih iz cele zemlje.
Dolazi do vrlo visokog privrednog razvoja koji
spada u red najvećih u svetu, pa Jugoslavija pripada
grupaciji srednje razvijenih industrijskih zemalja.
Dosta je učinjeno na razvoju školstva. "Škola je
zenica društva - zenica škole je nastavnik (roditelj)".
Mnogo je učinjeno i na jačanju borbene gotovosti
naše zemlje. Danas Jugoslavija raspolaže najmodernijim
naoružanjem koje je izrađeno u našim fabrikama i koje je
delo naših stručnjaka i graditelja. Danas je Jugoslavija
zemlja sa najviše sloboda čoveka, zemlja humanosti i
progresa. Titova Jugoslavija nikada nije bila niti će biti bilo
kakav privezak ni istoka niti zapada. Nezavisna smo i
nesvrstana zemlja spremna da sa svima sarađujemo na
osnovama ravnopravnosti i nemešanja u unutrašnje stvari.
Kao borac mira, slobode i progresa, Jugoslavija je
jedna od najaktivnijih članica OUN i pokreta nesvrstanih
zemalja medu čijim je osnivačima bio Drug Tito.
Jugoslavija je stekla veliki broj prijatelja u celom svetu -
čime se ponosimo, i to pod rukovodstvom Partije i Tita i
svojim ličnim trudom i naporima. Iskrčili smo mnoge nove
puteve i osvetlili brojne, do juče zamračene, vidike sa
Titom na čelu. "Tito je bio lučonoša, voda, nešto izuzetno
za čovečanstvo'' (Kaunda). Stekli smo i imamo toliko da se
gordo možemo vinuti napred s uvjerenjem da smo na
pravom kursu - putu još lepše budućnosti. Snaga
Jugoslavije je u: ''Herojstvu i čvrstini njenih naroda i
narodnosti, našoj mladoj generaciji koja je prigrlila
tekovine revolucije kao svoje…" Tito.
Republiko srećan ti praznik!

88
 Jednog dana, nedugo za tim čistismo kancelariju
majora ja i Dragan. Ja prvi put… Kad eto ti majora, i pošto
pokaza na skoro objavljeni broj lista ''Artiljerac'', sa mojim,
Draganovim, Goranovim i drugim tekstovima, koji beše u
vitrini mi reče: ''Mirsade ono si dobro napisao. Jako
dobro!''
Uoči nove 1984. godine na platou između zgrada
uhvatismo se u kozaračko kolo. Mi vojnici. Nekako
spontano. Rade Malević i ja… I drugi.
U februaru dobih čin razvodnika. Samo što se vratih
u stroj opet čuh moje ime… Dobih i nagradno odsustvo…
Osećao sam se da ''vredim'' i zaslužujem veći čin. Da sam
sposobniji. Ništa neobično. Izračunah. Veće je pred
skidanje. Kad oduzmem nagradno odsustvo ostaje mi još
5-6 dana. Kad sutradan na smotri – jutarnjoj, u dnevnoj
zapovesti… pročita se i moje ime. Ništa neobično. Imao
sam obavezu i zadatak da se iste noći u 2 ili 3 sata javim na
određeno zborno mesto. Te sa jednim vojnikom koji beše
iz druge jedinice – opslužujemo akademce – koji su imali
svoje završne ispite, negde na terenu.
Ujutru posedasmo u kamione. Odosmo negde. Ne
znamo ni gde smo. Nas dvojica obavismo svoje poslove.
Nešto kao spoljni momci. Rekoše, uspešno. Dođosmo u
kasarnu u poslepodnevnim satima. I ja pravo u svoju
jedinicu. Kad četni ćata mi reče: ''Ideš opet sutra ujutru.
Bilo je jutros u dnevnoj zapovesti. Javi se na isto zborno
mesto i u isto vreme.'' Odoh ujutru gde treba. Kad tamo bi
druga grupa akademaca. Ja gledam gde je drugi vojnik, jer
išlo se u paru po dva. Nema ga. Ja gledaj okolo, naokolo.
Nema ga, pa nema. Obratih se nadležnim. Ma hajde upadaj,
penji se! Ulazi u kamion! Hajde krećemo! Zastadoh na
trenutak. Bi još vojske. Kad priđe mi jedan (ovaj vala bi

89
pripadnik najbrojnijeg naroda Jugoslavije), odmače me
malo u stranu i reče mi onako u hodu: ''Mirso, došlo opet
otuda da te ubijemo. Ono što ti onaj da ne diraj nikako. Mi
ćemo dobiti po dva punjenja metaka. Nemoj da staneš tamo
gde ti onaj (neki) bude rek'o. Ni slučajno. Treba jutros da
te ubiju. Mi imamo neke. I to dosta. Ne možemo da ih
imamo sve. I ja ću biti među njima. Mi ne možemo više
ništa da učinimo. Jedino se ti možeš sam spasiti. Snalazi se
sam.'' ''Ma nije valjda. Gde je drugi?'' – pitam ga. On me
pogleda i kao da mi reče: To je to. Ubiti bez svedoka. Ubiti
i reći vojsci, mojoj jedinici, poginuo. Slučajno. Ili, posle
reći otiš'o na prekomandu. Ili pustili ga ranije kući. Skinuo
se. Bio dobar. Šta li bi rekli mojim roditeljima? Porodici?
Eto i to je hijerarhijski rađeno. Odakle došlo. Pitam
se. Iz Priboja, T. Užica, Beograda. Svašta. Ma bilo je i
ranije sahrana nastradalih i poginulih vojnika u mom kraju.
Ma imam i ja pušku (bez municije) – pomislih. Ma nije
valjda. Ko bi mene ubio i zbog čega? Popeh se u kamion.
Bilo ih je više. I svaki je imao prikačen po jedan top. Kad
svi nepoznati. Sedoh. Do mene onaj što mi reče. Sedi
desno. Beše mojih godina. Drži i on i ja i svi puške ispred
sebe sa kundakom na podu. Kako kamion ide, tako se i mi
naslanjamo jedan na drugoga… trećega. Niko ništa ne
govori. Ma 4-5 kamiona. Pomislih… Ma…
Stigosmo. Ne, ne znamo odredište. Prostor za
manevre i vežbe. Beše neka druga lokacija. Ne ona od juče.
Pomislih evo nas negde – ne znamo ni gde smo. Kamenito
je. Nisko rastinje. Žbunje i drveće. Sa blagim nagibom
naniže. Nekako divlje izgledaše. Ma netaknuta priroda.
Otkačismo topove onako svi zajedno. Kad eto ti ga jedan.
Svež. Vidi se na njemu da je kancelarijski… Sa velikim
otvorenim (bez krova) džipom. Nije on došao sa nama.
Hajde upadaj! Ja te vozim! Reče. Videh ja da je pričalica,

90
lažovčina, prevarant, kurvin sin… Ma šta te boli k… skidaš
se za par dana. Svaka treća mu bi je… i be… Nema puta.
Vozi. Ja do njega sa puškom bez municije. Stade pored
jednog ''izudaranog'' rđavog tenka koji beše bez cevi i
najverovatnije iz drugog svetskog rata. Dade mi program –
otkucan na papiru (jer ja sam od poverenja i važno je) i
reče: ''Ovo ti je važno. Treba da se držiš uputa i programa.
Vremenskog. Znaš, moraš biti tačan i precizan, jer
akademci imaju jedan od važnijih praktičnih ispita.
Nesmeš da omaneš. Nego evo ti (rusak – torba)… otvori i
izvadi nešto (nikad u vojsci ni u životu nisam to video) 4
komada.'' Svaki beše drugačiji. Svi različiti. ''Znaš ovo su
ti dimne zavese… i ti trebaš da ih aktiviraš i baciš po ovom
vremenu – programu.'' Pokaza mi na papir koji i dalje
držaše u ruci. ''Evo stani tu između ova dva drveta. Mi smo
gore. Eno tamo podaleko.'' Dade mi papir overen i
potpisan. O zaduženju municije, u slučaju opasnosti po
mene, ništa, ni govora. ''Eto ja odoh pa ću doći po tebe…''
''Hej'', dozvah ga. Beše nešto požurio, pošto videh da je u
programu 3… Rekoh mu: ''Daj ti ovu četvrtu baci tamo
negde u stranu da ja vidim kako se to radi i izgleda.'' ''Ma
ti ćeš to… boli te k… Skidaš se za par dana'', reče. Upali
džip i odjuri. Ostadoh sam bez municije. Pogleda onaj tenk
je meta. Sav izudaran. Svim i svačim. Videh smrt bez
svedoka. Da idem… Ne znam gde sam. Da idem pa da
dođem do kaka sela, stanice milicije pa da se prijavim…
Ne bi mi ni oni verovali. A i rekli bi mi, mi nismo nadležni.
Možda bi doveli i vojnu policiju. Pa kad bi to moji roditelji
čuli ne bi mi verovali. Ko bi mene ubio i zašto? U tačno
vreme… ne dirajući one naprave, jer bilo koju da sam
povukao trenutno bi eksplodirala u rukama, i raznela bi me.
Na param parčad. Rekoh u sebi jedan i brzo se pojavih na
momenat u polju iza prvog drveta – ka drugom. I nazad.
Kad pucnjava. Ma 15-20 metaka odjednom. Pa još. Dosta.

91
Dosta metaka. Sve je to iz pojedinačnih paljbi od strane 10-
15 ljudi – vojnika – akademaca. Dosta metaka odoše u
stranu. Jedno 5-6 bi blizu. Tada čovek postaje životinja.
Bogami onaj mi dobro reče. Nasta duga tišina. Kad bi
vreme za drugu dimnu zavesu ja opet… Zapuca. Prođe mi
jedan metak pored nosa. Videh ga. Ovo mora da je pucao
onaj što me dovezao i neki oko njega. Pucnjavu ja ne
čujem. Već samo zviždanje metaka i njihove udare u
kamenje, drveće… Bi ih kiša. Opet tišina. Pomislih, oni su
imali dva punjenja bojeve municije, a ja imam 4 dimne
zavese (tobože) a trebam da bacim tri. Ma nisam ja nijednu
dohvatio. Već bih bio mrtav. Prođe vreme i za treću… ja
ništa. Otišao sam podaleko u stranu. Jutro je. Ne vidim
ništa sem tenka i rastinja. Ni njih tamo negde gore. Njih
koji su došli zajedno sa mnom, jer imaju završni ispit. Bože
mili pa i ja sam u toku vojnog roka položio četiri ispita na
pravima u dalekom Sarajevu. Pomislih pa ovi tamo imaju
zadatak da pucaju u prazno između dva drveta. Pa oni i ne
znaju… gledam vreme, kada treba onaj da dođe, je isteklo.
Nema ga. Podosta vremena prođe. O pridržavanju
vremenskog rasporeda po datom mi programu (važnom)
nema ni govora.
Kad eto ti ga. Ja mu dođoh sa strane. Ma nema te. Mi
te tražili dvogledom. Nisi ono bacio na vreme. Pa se oni
naljutili i pucali pravo… pravom bojevom municijom.
Dobro da te nisu ubili… Sve je to bilo snimano kamerom.
Siguran sam…
Kad tamo, prikačismo topove (koji nisu bili u
upotrebi). Bi među njima i jedan zemljak. Iz Priboja.
Popričasmo. Reče mi da… voli vojsku.
Ja opet u kamion. Onaj do mene i pravac kasarna.
Kad tamo neki me zagledaše, ko otkud ovaj? Zar nije

92
smaknut, skinut, koknut, rasturen…? Zar mu nije
dohakano?
Kad zadnji dan, u poslepodnevnim satima, ja beše
malo zalego, ispružio se, kad eto ti druga kapetana Nikole
G. ''Završen mi je radni dan pa ja došao da se pozdravimo'',
reče. I ja sam hteo da se pozdravim i da odem u kancelariju.
Ali eto on je malo ranije… Pa mi pruži ruku. I reče da se
pozdravimo. Ja ustadoh i rekoh: ''Upoznali smo se u
uniformi i ja hoću i želim da se i tako pozdravimo. Nemojte
mi zameriti, ali ja hoću da obučem svoju uniformu i odmah
ću doći kod vas u kancelariju.'' Odoh u kancelariju,
zagrlismo se i poljubismo te mi on reče: ''Ispratiće te do
železničke stanice Dragan L… da ti lepo sedneš u voz i da
živ stigneš svojoj kući… pa se tamo ti snalazi…''

Ja stojim prvi s desna na levo

Kad sutra dan ja i Dragan idemo ka stanici – kad na

mostu sretosmo našeg starešinu. Pade mi na pamet priča o
ćiri, te Višegrad i citiranje Andrića. Šutke se mimoiđosmo.
Da li bi slučajno ili (ne) namerno. Isprati me. Hvala mu!

93
 Te u vozu pomislih: Pa svi smo mi u istoj uniformi.
Neki i bili. Na istoj strani. Pod istom zakletvom. A mi
vojnici… ličnosti u razvoju i uzrastu. Jeste sa, već, svojim,
nekim, vidnim sposobnostima, entuzijazmima… Vidi hoće
(šćedoše) da me, neki, mučke skinu. Zašto? Pa, bez onog
najverovatnije, kadrovska politika. A čovek je u toj dobi
(25-šnjak) najjači. Trebalo je preseći, srušiti, uništiti razvoj
ličnosti – pojedinca. Potpuno i trajno. Jednom za svagda
(uvek).
Da li je to bila samovolja pojedinaca? Jeste. Ne, nije.
Da li što smo trojica sinova… Ne, nije. Pa ima u komšiluku
i u gradu još podosta porodica sa po tri sina. Da li je to bilo
planski? Jeste. Ne, nije… Ofrlje… Pa šta je bilo i zašto? Pa
da sam bio za nešto odgovoran i kriv u toku služenja
vojnog roka… zna se postoji zakon, sankcije i vojni sud.
Da sam za nešto bio odgovoran i kriv u civilnom životu,
pre služenja vojnog roka i u toku na odsustvima, zna se
civilni sud, zakon i sankcije.
Ali ja nisam bio nikada kažnjavan ni osuđivan. Niti
sam ikada učinio bilo kakvu nedozvoljenu, nezakonitu
radnju. Niti ja niti iko iz moje familije. Nikad. Pa onda
zašto? Zašto?
… Naučio sam i da je Ustav osnovni, početni i
najviši pravni akt jednog pravnog poretka. Da je politika
stalnost u ciljevima a prilagodljivost u datim situacijama.
Da je umetnost tvorevina ljudskog duha u kojoj ljudi na lep
ili estetičan način iznose svoje misli i osećanja izazivajući
u nama osećanje lepog i osećanje divljenja. Da filozofija
ne može drugačije nego posredno i iz daleka, držeći se po
strani od buke i meteža svakodnevlja. Da je cilj sankcije
(privremene mere, uslovne osude, novčane kazne, kazne
zatvora, smrtne kazne) da deluje stimulativno i popravno

94
na učinioca (-e). Da je pojam… misao o biti, o suštini
onoga o čemu mislimo…
I naučio sam još puno toga. Puno.

Skrnavljenje ličnosti

Bio sam tada, već, sposoban za mnogo složenije i

odgovornije poslove i radne zadatke. Ali. Ali…
Na predlog delegata Radničkog saveta radne
zajednice Ekonomski pravni i opšti poslovi na sednici od
11.06.1984. godine (tri dana posle sticanja zvanja
pravnika) doneo je sledeću odluku: Predlaže se odboru
samoupravne radničke kontrole… da pokrene postupak
kako bi se utvrdilo na koji način i u koje je vreme H.M,
radnik sektora finansija, odsustvovao uz naknadu l.d. radi
samoinicijativnog školovanja. Ovo zbog toga što postoji
sumnja… i zbog izraženog nezadovoljstva radnika koji se
samoinicijativno školuju…
Mora da je funkcionisala veza Pera i drugih –
''Perova veza'' – zaposlenog u studentskoj službi Pravnog
Fakulteta u Sarajevu…
Kad nešto hoće i hoće. Tako ti je to u životu. Baš
tada i dobih bolove u uhu čija je bubna opna još u
detinjstvu – ranom probijena od strane doktora. Te i odoh
kod doktora u Užice… I reče mi: ''Mora hitno – čim pre
operacija.'' Ja tamo… Na operacijski sto… kad doktor
Borko i onaj crni – crnokosi asistent. Ja još pod uticajem
onoga iz vojske. Te pošto sam morao da legnem na desnu
stranu i bok – podavih desnu bubnu opnu… Oni mi
otvoriše levo uho i usput pričaju… Veli jedan: ''Došlo da
mora da uspe ova operacija. Ako bi sudio vojsku dobio

95
bi… A kažu i da nije imao nekih gađanja. Samo jednom.''
''Kažu da je opasan – veli drugi. Jako je opasan.'' ''Čudo ga
onda nisu skinuli kad je takav?'' ''Probali su. Nije ni znao
šta se dešava. Čudo je preživeo… Nije više imalo prilike
za to.'' Na to ja progovorih… ''nešto me žulja ovo uho –
desno… mogu li se pomaći.'' ''Može … ne može on čuti…''
rekoše.
Kad posle operacije postavi mi u bolničkoj sobi
jastuk ispod glave Užičanka Lidija O. – novinarka
politikinog Sveta. Te mi i otvori prozor. I ona je imala
ranije neku operaciju nosa. Te eto ti i one iz Požege… One
što joj brat sudi rukomet… I ona mi pomože, a za njima
dođe i Dakić Jezdo – onako odmah posle operacije svoje.
On je sa Jabuke a radio je u Novoj Varoši… Sve ''zdravi''
ljudi oko mene. Bi mi lakše. Operacija bi uspešna i danas
dan nemam nikakvih problema. Ali. Ali. Ali. Zašto? Zašto
su me hteli skinuti? Zašto? Da li onako ofrlje? Ili što nas
ima četvoro dece, sada već odraslih ljudi, u porodici. Da li
što u to vreme u Priboju nije bilo dovoljno pijaće vode. Da
li što sam ovakav ili onakav? Da li što se tako zovem? Ili
izgleda zbog onog pisanja… o ćiri.(?)
Posle nekog vremena ispričah to roditeljima. Majka
bi jako, jako zabrinuta. Ma nije valjda – reče. Otac će na
to: Što bi tebe neko namerno hteo da ubije? Što? Ma pusti
to…
Te tražih radno mesto (promenu), jer sam
napredovao samoinicijativno. Ali ništa. Bože mili pa nije
valjda stop – nema, ne može, šta hoćeš, ne dolazi u obzir…
Kad jednom eto ti teta Slavojke S. radili smo u istom
odelenju – obračun plata u FAP-u, vratila se sa komisije za
rad i radne odnose… Te reče nam svima u odelenju: ''Nešto
mu ne daju radno (stručno) mesto. Navodno zbog vojske.

96
Svašta, pa ovo nije vojna firma. Kao na primer Pobjeda u
Goraždu, Prvi partizan u T. Užicu,… Već civilna. To je bio
samo njihov izgovor i plan…'' Žena na mestu. Svaka joj
čast. Mora da je nešto prodiskutovala na komisiji te su je i
možda ušutkali…
Gde ću da sudim firmu – pomislih. Pa ne ide. Nekako
nije dobro. Hajde da sačekam još malo. Da odložim i da
ostavim to za kasnije… Kako li bi me tek prebacili u
opštinu, policiju, region, u školstvo, zdravstvo, sudstvo.
Kad na sudu Udruženog rada u T. Užicu sudija mi reče biće
to dobro. Sve u redu. Čak me i ponudi cigaretom Milde
sorte…
Bogami ne valja. Dobih negativan odgovor…
Te tražeći ove i one razloge i videvši štošta tražih
rešenja te se i obratih načelniku akademskog centra u
mestu služenja vojnog roka u Zadar.
Ovih dana usvojene su izmene i dopune zakona o
Oružanim snagama SFRJ-e i u okviru toga i JNA-e. Tražih
poslednji broj lista "Narodna Armija" (sa ciljem
podrobnijeg informisanja) koji nigde nisam mogao naći u
opštini
Vi ste već razgovarali sa kap. O. koji mi je rekao da
bih mogao biti primljen kao mlađi oficir - što je
najverovatnije neka vrsta pripravničkog staža i vršenje
moje lične korekcije.
Jasno mi je "ono primanje" na rok od 3 godine.
1) zbog selektivnosti.
2) zbog fluktuacije kadrova (jer sigurno dosta lica iz
NOB-e i posle koja su ostala na radu u JNA-i i ispunila
su ili ispunjavaju uslove za penziju što stažnu što
starosnu).

97
3) tu je i mogućnost sagledavanja koji su to mladi ljudi za
ovu Zemlju, za njen Ustavni poredak, za njen
društveno-politički sistem...
4) da bi se smanjio broj mladih ljudi na birou.
Vi ste sigurno razgovarali o meni - jer mislim da je
retkost (nije egoizam) da čovek koji "odsluži vojni rok",
završi školu, nalazi se u radnom odnosu želi ovo što i ja.
Proverili ste i moj dosije - najverovatnije pročitali moje
(prvo) pismo pred starešinama i vojnicima. Imam iskustvo
sa ljudima jer istovremeno sam bio:
1) brigadir i student
2) radnik i student
3) vojnik i student
"Poznajem" sve strukture - kvalifikacione, polne,
starosne, nacionalne... "Poznajem" sve mentalitete naroda
i narodnosti SFRJ-e. Od ''njihovih'' pozitivnih osobina, pa
do onih devijativnih (odstupajućih).
Sposoban sam za političko - pravne-psihološko –
kriminološke poslove. Jednom rečju za društveno-politički
rad. Želim da radim celi svoj radni vek u JNA-i ili u bilo
kom delu SFRJ-e.
Te uskoro i opet obratih se na istu adresu.
Pitate se – kako - to da vam se mlad čovek javlja i
ide ovim putem a razgovarali smo samo par puta - kratko,
inteligentno, širokogrudo i sigurno progresivno. Znam da
ste sigurno zadovoljni mojom inicijativom, načinom i
postupkom.
Sigurno je zaključak (ovoga do sada od moga
"skidanja" 2.4.1984. -kada smo o tome nešto razgovarali

98
pa od 1.1985 kada sam bio u poseti Zadru) – ''neka treba
još vremena" - po onoj mudrosti: "čekati i videti".
Najverovatnije da je ''neko" (nadležna tela i organi)
ko je o tome razmatrao sigurno zaključio:
1) bez publiciteta,
2) treba vremena i videti da li je to trenutno, ili time želi
skrenuti pažnju na sebe,
3) da li time želi nešto treće ostvariti,
4) da li želi promenu sredine - veće mesto,
5) prošlo je malo vremena (godina) od odsluženja v. roka.
Sve je to suvišno i nepotrebno, mada je izgleda i
nešto primenjeno u metodici - jer znam ne ide odmah reci:
"uh jedva te čekamo".
Molim vas - pa tu se ne radi ni o želji za kultorn, ni
o karijeri, niti o ''bežanju'' od nečega. Jednostavno došao
sam svojom ličnom evolucijom i usmeravanjem dotle da
sam svestan da tu mogu najviše, a odgovara mi i ta
dinamika ljudi – periodična promenljivost.
Daljnji postupak znam. Po prijemu (ovog pisma –
najverovatnije negde ujutru), Vašem čitanju, poslaćete ga
drugu O… možda kopiju ovima u SNO-e mog mesta… i
uslediće zaključak… ''odložimo u arhivu''.
Zašto kočimo čoveka i otkud kolebljivost?
Drugarski pozdrav!!!
Priboj, 15.04.1985

A zatim se u redosledu dešavanja i iščekivanja

obratih i Osnovnom Sudu udruženog rada u Titovom Užicu
avgusta 1987. godine.

99
 Pismeno obrazloženje predlagača H.M, zaposlenog
u FAP-u RZEP i Opšti poslovi, na predmet …

Komisija za radne odnose umesto da izvrši

raspoređivanje na stručne poslove i radne zadatke (neke od
njih – slobodne – navodim u predmetu…) što po zakonu
što po kadrovskoj obavezi (još od juna 1984) ona to ne čini
ni na moj zahtev ni do dana današnjeg.
Istovremeno sa tim i raste amplituda pritisaka i
ograda uz pomoć incijatora – postrekača sigurno dobro
motivisanih ličnim interesima i opredelenjima. No kakvo
je to obrazovanje, pa još kadrovsko, kad ti nije dozvoljeno
prisustvo ni jednom času nastave (koja su to tumačenja).
Dakle ne daj (mo) mu radno mesto, ne daj (mo) mu
dalje i ne daj (mo) mu odgovarajući lični dohodak.
Kad se sve to sabere vidi se krajnje prizeman, bedan,
plitak i nada sve lako proziran umišljaj koji uz pomoć
krajnje primitivnih harizmi teži da dobije status pojave.
Te i rekoše mi zaposleni i nadležni ljudi (ma kako se
zvali) sa prava iz Sarajeva da su se interesovali za mene…
u nekoj viziji skorašnje budućnosti, valjda me smatrajući
nekim potencijalom i kadrom, da su dobili od nadležnih
(kojih li) negativan odgovor sa onim… obeležili su te dok
si živ. Te se i pitah zbog čega u svojoj i društvenoj
evoluciji.
… I … dođe se do smene generacija… Bogami sa
teškoćama je išlo. Smicalice i nameštaljke, bojkot,
omalovažavanje, nipodaštavanje… beše samo neki od
metoda rušenja nekih ličnosti i njihovih porodica. Šta ćeš
kadrovska politika. A ona opet sve sa svojim ciljem –

100
dirigovanim od nekuda. Odozgo i odozdo. Ma i sa strane.
Neka nezdravina poče biti uticajnija. A i to su tokovi i
kretanja društva. Moć i nemoć. Napredak i nazadak.
A iz FAP-a ode, generalni direktor, Branko Š.
(Pribojac) za Beograd sa porodicom. Njegov zamenik
Husejin–Huso M. (Prijepoljac) ode sa porodicom u
Sarajevo… Ode i, direktor ekonomike FAP-a, Nurija S.
(Pljevljak) za Beograd…
Kad u Beogradu (1987.), bi veliki miting. Masa ljudi.
Radnici. Rudari. Studenti. Ja rudari. Rudari. I oni beše
došli i iz Srbije i iz Bosne i iz… Te tom prilikom reče
prijatelj Raco (Pribojac – napred ima jedna njegova
pesma): ''Ako ovo ne ''prođe'' sa rudarima ukrkaće nam
NATO. Hoće bogami… Vidi eno i rudara iz Banovića. Piše
na transparentima.'' Vidovit čovek, radnik, vanredni
student… Da li su to bili neki od prelomnih dešavanja za
budućnost naše zemlje? Kola su i dalje išla nizbrdo. Videlo
je se to. Ma jeste da je u predsedništvu zemlje bio po jedan
član iz svake od šest republika. Ali brate Srbija je
ponajveća, pa Bosna i Hercegovina, pa Hrvatska, pa sve
redom. Možda je trebala dorada Ustava i dati da iz ovih
većih republika budu možda po… Ili još nešto.
Te počeše prenosi – direktni sa i iz verskih
objekata… I tako ko da je počelo, a jeste oživljavanje,
prigušivane, podugo sputavane i zamrle religije i teologije.
Te i tradicije…
Iste godine čuh se sa jednim starešinom iz Zadra –
gde sam služio vojsku. Požalih mu se: ''Ne daju mi radno
mesto…'' A on mi na to reče: ''Obeležen si za čitav život.
A to se kod nas u vojsci ne radi tako. Pa ti si još mlad. A i
zašto i zbog čega je to urađeno? Nema za šta. Neko
naredio… Vidi pitaj svog starešinu Nikolu G… On je sada

101
u Beogradu – na Banjici. Potraži ga… Vidi šta tu ima?
Neko mu je naredio. Morao je tako da postupi…'' I ja ga
potražih… Ništa…
Kalendarske 1989. godine samoinicijativno menjam
mesto boravka i odlazim za Suboticu. No, nama svakako
poznato tada počinju i intenzivnija dešavanja u našoj
zemlji. Pre toga i na dalje sam se bavio samoinicijativno
politikom i moje delovanje (civilizovano) bih svrstao pod
termin ''progresivna opozicija''. Kad tamo mi rekoše. Treba
nam ljudi. I mi bi ti dali odmah radno mesto. Ima. Ima ih i
slobodnih. A i upražnjenih. I tebi bi to odgovaralo. Ali ovi
odozdo nešto nisu za to… Ma nikako. Ne daju. Dobih sva
dokumenta. Legalno. I ličnu kartu. I pasoš. I pogranične
zone. Legalno.
Kad u Priboju jedan ekonomista sa zaposlenjem u
FAP-u diže ujdurmu, ustanak i bunu. Između FAP-ovih
pogona Manovića i Laptoškog polja. Te dokrkaše i pred
upravnu zgradu. Sve sa ciljem da smeni Cinca direktora
FAP-a. Imao je i svoje bajraktare sa saveznim i
republičkim zastavama. Mora da je neko dirigovao sa njim.
Te i da je imao podršku i poleđinu određenih državnih
struktura. Bar nekih struja. Samo ti to uradi. Ma ne brini se
ti ništa za se i za svoje. Ako ti prigusti, a neće, mi ćemo
tebe… Evo ti i pištolj sa odobrenjem. Uznemiri građanstvo
Priboja. Zabrinuše se zaposleni ljudi u SOUR FAP –
FAMOS – 11 OKTOMVRI – TAZ. Ma izmuva narod. I
pokaza nam kako se to radi. Gde li je naučio? Da li tu beše
podrivanja društveno–političkog sistema? Kako reče jedan
Pribojac: ''Ma on bi, vide se, gde i ne preza, i da sutra, ako
mogne, svrgne i predsednika.

102
 A u h-o-o-o-ruku je bilo i propusta i greški. I
zloupotreba položaja. I nameštaljki. I… Jer nije ništa
idelano. Ništa. A ni generalno.
Kako li je funkcionisao Ustav zemlje i ustavi
republika? Kažu bili su se već tada, kod nekih, pojavili
ovakvi ili onakvi apetiti. Ipak vladao je apetit
megalomanije. Vide se gde se jedva održava.

Nije lako biti predsednik kućnog saveta, a kamo li

predsednik jedne države. A baška još ko i naše.

Nešto se batalilo–pokvarilo u predsedništvu. Nemoć.

Da ga nije uhvatila rđa? Ne daj bože da ne postane
harabatija–krntija? Da te bog sačuva. Počeše se proturati
glasine, priče da je Srbija matica srpskog naroda, da je
Hrvatska… hrvatskog, da je Bosna…
U SKJ-e, na sastancima, gotovo unapred, su se znali
diskutanti. Njihov redosled i oni ''vozači'' da dobace, ubace
po koju i da skrenu pažnju i ometu… od diskutanta… koji
je počeo, eventualno, u svojoj diskusiji da dira i čarka gde
ne treba i gde se ne sme. Tako da je SKJ-e imao dva sloja.
Vladare i potčinjene – podarene koji su samo bili brojka i
redovni platiše članarine. I nikad nisu mogli napredovati ni
u službi, ni u mesnoj zajednici, ni u rezervnom sastavu.
Ja napustih partiju 1989. godine. Ma ništa. Zamenik
sekretara i nema dalje. Ma nema ni stručno radno mesto. O
nekom napredovanju nema ni govora.
Nastade vreme, serviranog i nedobronamernog,
čeprkanja i rovarenja po (ne)zaboravu i istoriji. A i krenu
se metodom, opet h-o-o-o-ruka, putujućih mitinga na
tobože pokretanje zahrđale razvojne mašinerije.

103
 A majka otpoče, jako intenzivnije, prikupljati
podatke o oduzetoj familijarnoj imovini posle 1945. godine
u opštini Višegrad.

104
 Šukrijina knjiga

Zamisli Šukrijina knjiga Majka Šahza iz malog

pribojskog okruženja prešla granice Jugoslavije (legalno),
zašto da ne, … I otišla do Novog Zelanda i dalje. Obišla
svet. Skromno i bez publiciteta. Gotovo nezapaženo. Ma
da li je tako?
Sećam se… Zva me jednog dana telefonom i reče mi:
''Daj dođi da malo popričamo – promuhabetimo.'' Odoh
odmah. Odjurih. Uzeh usput malo kafe i onako iz ruke,
pošto mi se vrata otvoriše rekoh: ''Ja doneo…'' Bi on i
njegova druga žena Hatidža. Sedosmo u veliku dnevnu
sobu i onako uz kafu i šerbe popričasmo. A evo još i
kolača. ''Eh ako nam ovaj susret ''prođe'' danas – popićemo
po jednu onako s nogu,'' reče. Nasmijasmo se. ''Ma…''
Prekide me. ''Ti si veliki. Odrastao…'' ''Ma da ti pravo
kažem…'' Prekidoh ga… (nije da se hvalim)… Bi to za
mene veliko priznanje. Odmahnuh rukom i onako šutke se
razumesmo. Biva to ćemo ostaviti za kasnije. Gleda li me
gleda. Onako direktno. Ma ne merka me. Pa mi reče: ''Hoću
da napišem knjigu. Za ovo malo života što mi je ostalo. A
ti mi možeš, trebaš i moraš pomoći.'' ''Hoću, daidža, tu
sam.'' Koji optimizam, snagu i volju očitah na njegovom
licu. Ma čovek pun zdravine. Čista duša. Znao sam da je
ranije objavljivao radove, članke… u nekim glasilima,
štampi i na radiju. Videh tresu mu se šaka prsti. ''Pa kako
si to zamislio?'' Upitah. Pokaza mi na jednom listu par
rečenica, što bi rekli teza. Pročitah: Majka, Peselje, knjiga
ili monografija, familija, rat… Trenutno onako iz glave,
znajući da je poreklo familije (bratstva) iz Peselja, rekoh:
''Selo Peslje za posednike ove monografije ove velike
familije i za sve one koji se sa ''njom'' druže, u nekom
vremenu i budućem, nalazi se nedaleko idući od Prijepolja

105
ka Sjenici…'' Ama to bi energija. Jaka. Skočismo na noge.
Nešto se razgalamismo. Krenulo je. Kad eto ti tetka Tidže
na vrata i onako držeći u rukama još dva tanjirića sa
kolačima reče: ''Glasno govorite, vičete. Da se ne
svađate… Pa se ja prepala…'' Vedrina se pojavi u nama.
Jeste mi smo se razumeli jer ja sam već ''video'' gotovu ovu
monografiju. Bogami popismo po jednu onako s nogu.
Videh da me smatra ravnim sebi. Bi mi drago. Pomislih,
nisam onaj kolač (hormašice) sa tanjirićom još ni spustio
na sto, niti počeo jesti, a ona donela još dva. Ovi beše
nekako deblji, puniji, ko posebno nadošli za ovu priliku. Pa
to su kolači sa sredine pleha – pomislih, stigli na red…
razumeh i ona je htela da se pridruži i da učestvuje u tome.
I da da svoj doprinos. Jer početak je svaki težak.
Beše to 1989-1990-ta. Rekoh mu tom prilikom: ''Daj
opiši, ne bi bilo loše, kako je izgledala stara kuća. Opiši
običaje Srba i Muslimana, u našem kraju, praznike – i za
doba pre drugog svetskog rata. Da ne bi palo u zaborav.''
Radio je dalje sam i možda s nekim. I knjiga –
monografija bi objavljena. Beše ovakva ili onakva.
Zapažena ili ne zapažena. Loša ili dobra. Napisana na brzu
ruku… Sažeta. Možda nedorečena… Počelo je. Bolje ikad
nego nikad.
Šukrija je umro (prirodnom smrću) odmah posle
toga – pred unutrašnji rat raspada Jugoslavije.
Pitam se, u svojoj uzlaznoj putanji (stvaralaštvu
pisanja)… od članaka stigao je do porodične knjige –
monografije. A posle je trebala doći na red neka zbirka
priča, pa neki roman. Možda na temu, društvena kretanja
od 1939-te i dalje. Istorijski ili nešto iz beletristike.
Kapacitet je bio. Sposoban, nadaren i talentovan za to.
Očekivalo se to od njega. Mislim da je trebao da postane

106
pisac i to većeg glasa. Ali godine i starost čine svoje. Te i
prolaznost života. Možda nije imao vremena za pisanje.
Porodične i društvene obaveze i odricanja. A možda je
morao tražiti odobrenje od nekoga. Možda je sputavan i
onemogućavan u tome od vremena i režima kome je služio
i za koji je radio. Možda i nije bio zainteresovan… Ma ne
bih rek'o.
Očekivala se knjiga o vremenu (doba) kraljevine. I
to od ljudi sa ovih prostora (Priboj, Višegrad, Prijepolje,
Pljevlja, Rudo, Nova Varoš…). Imaju ovi prostori talente
(neotkrivene) za pisanje. Nikad nije kasno. Bolje što pre
dok je ''taze''. Neće se valjda čekati par vekova… I očekuje
se…
Eh, da si živ i da si mi sad ovde da i ti meni
pomogneš, daš upute i savete. Znaš, evo ja imam teze za
svoju već drugu knjigu: Međunarodne igre i njihova
kombinatorika, Ova situacija, Divlji zapad, Svoja posla,
Muštuluk, Mustra od čoveka, Opet intelektualci, Srodne
duše… I još neke.
Bogami počeše se neki i ''ugledati'' na nju… Neke
zemlje… Neki počeše i intenzivnije i prstom pokazivati i
nešto ''svoje'' tražiti po njoj i njenim prostorima…
tumarati… Tamo žive naši. To je naše. I odvud i odnud. I
izvana i iznutra. Kad li joj je bio vrhunac? Kažu 70-tih, 80-
tih…
A posle, kažu, podstrekavana je i motivisana
familijarnost, koja je vremenom ojačala kako u državnim
organima tako i u industriji… Nasta doba porodičnih
klanova. Plate beše kako došle – tako o'šle. Tada beše plate,
što se tiče istih zanimanja, u društvenim firmama najmanje
u Bosni, a najveće u Sloveniji. Kako li je bilo u državnim
firmama–organima? Neki su bili toliko omoćali i ojačali da

107
su mogli da rade šta hoće i kako hoće. Kako im je volja.
Omoćali i ojačali i sa ekonomijom i sa vlasništvom. Neki
su već imali i po koji više stan i po neku vikendicu. I to po
razno - raznim prostorima zemlje. Kojim li su to radom i,
najverovatnije, odricanjima to sve stekli? Možda društveno
– korisnim radom. Možda i marifetlucima… Neki. Neki.
I dođe se do, pre oko 45-50. god. obećanog,
generacije unuka. Ma gde ću našu bruku i sramotu opisivati
– rekoh sebi. I počeše raznorazni kopati i čarkati po
prošlosti. Po istoriji. Intenzivnije. Ovi na vlasti smetnuše
sa uma… pa odoše i odvukoše pažnju na doba turske
vladavine na ovim i širim prostorima. To je bilo vešto
zamagljivanje vidika i skretanje stvari sa koloseka. Pa to
ne bi dosta – već se pređe u naivno zavođenje uz pomoć
medija i propagande. Postajao je nacionalizam, još od
ranije, blag, plah, čak i perfidan, gotovo neprimetan.
Nekako tad – u to vreme oni koji su (primerice)
dobili još 50-tih godina dugoročne kredite za izgradnju
porodičnih kuća (beše sada već đedovi) i ne samo oni, su
već imali svoju decu – odrasle ljude (pa i porodične) i
unuke. Primera radi njihove rate za otplatu tih kredita bile
su manje vrednosti nego cena obrasca na koji bi se iznos
rate upisivao i odbijao od plate (penzije) i službeno slao
davaocu kredita.
Nije se moglo dugo. Videlo se. Već je bilo na
izdisaju. Veliki promašaji. Možda su to već i bili
''porođajni predznaci'' neke konfederacije zemlje. Bogami
to beše muke. Ide li ili ne ide ka dobrom. Dotle tamo negde
su kovani planovi, ovakvi ili onakvi.
Ne reče niko – niti ispeva iz naroda:

Druže Tito samo reci ići ćemo kao preci.

108
 Druže Tito samo reci ići ćemo kao meci.

Ma kažu da je on bio za miroljubivu

koegzistenciju… Te i jes, da je bio autoritativan. Ali znao
je, kažu, sa ljudima. Poče se pričati, po sistemu rekla –
kazala (radio Mileva), da su regioni postali krave muzare.
To isto i rekoše za našu prestonicu – glavni grad… Neki
tražiše otvaranje stranih konzulata po raznoraznim
prostorima zemlje. A na kupo-prodajnom tržištu zemlje su
zaredom bili neki poremećaji i potresi ponude i potražnje.
A pojavi se i intenzivniji bojkot… Pa ta roba je iz
Slovenije… Iz Srbije… Rasturi se Centralni komitet SK
Jugoslavije, te i Savez komunista. Te ubrzo zatim bi i
uveden i višestranački sistem.
Bi i pojava iritiranja masa. Zašto? Psihologija stada
masa… Malo treba da neki delovi mase (a), pa i celina
postane stado rulje. Tada masa gubi kotrolu. I kao tezultat
tog stanja u određenom vremenskom periodu i intervalu,
može, ne daj bože, biti svašta. Da, razno–razne posledice.
A dosta ljudi građana Jugoslavije iz, unutrašnjosti,
nikada nije imalo pasoše. Nisu imali potrebe da ih vade.
Šta će im? Ne putuju vani. Daleko su od državne granice.
Pitam se šta li je sa onima, sa ovih naših širih i užih
prostora, koji od pre i posle drugog svetskog rata žive
svukuda po svetu. Šta li je sa njima ma kako se zvali? Šta
li rade? Kako gledaju na rodne im prostore? Da li su
organizovani? Šta i kako su pričali svojoj deci, tamo negde
rođenoj, sada već odraslim ljudima? Na šta ih usmeravaju?
Da li su oni emigracija ili migracija? Jes da ih ima koji su
otišli dobrovoljno, koji su pobegli, zbrisali glavom bez
obzira. Išlo se i ranije. A tokom vremena postojale su
unutrašnje migracije ljudi. Unutar zemlje. Beše lično –

109
porodične i službene prirode. Bi još nekih… A vanjske
beše opet lično – porodične, karijerističke, izbegavanje
služenja vojnog roka… prirode. Za neke beše privremene,
a za neke trajne.
Pitam se da li oni i stariji i mlađi (neki od njih)
učestvuju posredno ili neposredno u svetskom programu
raspada zemlje… ili spasa i očuvanja… ovoga ili onoga.
Imaju li uticaja u tome? Da li su učesnici, saučesnici,
postrekivači, pomagači, izvršioci (posredni i neposredni) u
tome?
Krčalo je nešto. A najmnogobrojnija i najveća Srbija
kao da je pružila otpor… i rekla, mi smo zapostavljeni i mi
treba malo više da se pitamo i da odlučujemo. A za njom i
Bosna. Pa Hrvatska… Pa i svi, onda, redom.

Pogana vremena

Tvorci i kreatori svetske politike beše tada

strastvenije zainteresovani, jako ''emotivno'', i privrženi za
Balkan i naše prostore. Koji, izgleda beše došli na red i
tapet. Trebalo je iskoristiti situaciju i vreme i dokusuriti
državu.
Nekako u to vreme Rusi izađoše iz Mađarske, pade
Čaušesku u Rumuniji, podeli se Čehoslovačka na Češku i
Slovačku, rasturi se Sovjetski Savez, sruši se
višedecenijski Berlinski zid te se ujediniše dve Nemačke…
A unutar države poče svak da vuče na svoju stranu.
Počeše masovnije zamene stanova (legalne) na relaciji
Srbija– Hrvatska. Takođe i sa i između vlasnika sa drugih
prostora. Jer bilo je ljudi i porodica koji su skoro čitav svoj
radni vek radili u vojsci, policiji, fabrikama – što po
rasporedu što po kadrovskoj obavezi, što ličnim

110
angažovanjem… I oni. I njihove porodice. I njihova deca i
unučad – rođena tamo negde istočnije, zapadnije… u
Jugoslaviji.
Ispliva na površinu (visinu) nemoć i naivnost. (Ne)
prosvećeni umovi masovnije dobiše odnekuda, tobože,
(ne) prosvećene umove. Te ih uzeše za svoje vođe. I
krenuše, onda, prvo u napad ka prosvećenim (nekim)
umovima – koji beše pri (ne) zdravoj pameti. Napad (i)
pređe u ofanzivu. Ofanziva pređe u hajku. Ovako je i
gotovo. Politika je usmeravana kako treba ili kako ne treba.
Bila je dobra i jaka. Ili loša i slaba. Ipak beše slabašna i već
obolela. Ne, ne. To nije bila politika. Beše to strategija (e)
''čvrste ruke''. Beše na izdisaju. Osuđena na propast. Jako
iznemogloj, ne beše joj leka. A nikakva terapija nije mogla
doći u obzir. I onda su došle 90-te. Nesretne i opake.
Tužne…
I ojačaše ''tvrde struje''. Zahuktaše se ratno –
huškačke politike i propagande. Poče preddrama raspada
zemlje. Neki rekoše: …e kad nećete sa nama ima da
dobijete lekciju – po guzici. Pa da naučite jednom za sva
vremena. Kod starijih oživeše sećanja i uspomene onog
rata… Međutim, dok smo se mi bavili svojim (unutrašnjim
– mislim u grubosti) juče, danas, sutra, svetski su sa
razrogačenim očima bez čuđenja, sa oduševljenjem
posmatrali naša dešavanja, obračune i pomalo navijali za
ovu ili onu stranu. I oni se behu tada pojačano i intenzivnije
okomili na Jugoslaviju, što beše svetski politički program,
sa svojim umovima, stratezima… i razno – raznim
belosvetskim jebivetrima. Sve sa ciljem zavadi pa vladaj i
dolij ulje na vatri.
Samo je trebalo upaliti fitilj nacionalizma. Na žalost
(radost nečiju) bilo ih je više. Postadoše huškački i

111
ofanzivni. Jedino da je udario kakav božiji kijamet
(nevreme) i da je se sručio sa jakom kišom i udario po
pomahnitalim i usijanim glavama… da ih pljusne i otrezni.
Ali džabe, ne bi fajde. Nisu to više bili dečiji nestašluci niti
šale zrelih, odraslih ljudi. Bi to neminovna istina.
Nešto je krčalo u predsedništvu Jugoslavije.
Uhvatila ga je hrđa… Izgledaše zbunjeno i nedoraslo
situaciji. Ma džaba i podmazivanja… Nešto ne ide… i
gotovo. Ali zemlja je već bila bolesna. Obolela jako rano…
A bila je u fazi evolucije. Trebalo je pogoditi pravu
dijagnozu i lečiti je. Dijagnoza se znala. I bila joj je sigurno
potrebna terapija. Terapija – dorada Ustava. I još koječega.
Ali lečenje je vršeno po pogrešnoj dijagnozi. Svesno i
namerno. Ovako ti je i gotovo. Neki su se osilili pa su
mislili da mogu da udaraju čvoke po Jugi, ''Po šumama i
gorama naše zemlje ponosne'', gde, kako, i kada hoće.
Udarali su čvoke i po mirnim familijama. Po poštenim,
čestitim i lojalnim građanima-državljanima zemlje. Te
tako ih kočeći u njihovim ličnim i porodičnim evolucijama.
U njihovom napretku i njihovom entuzijazmu
budućnosti… Nešto se dešavalo u državnom aparatu.
Nešto nije funkcionisalo kako treba. Ili je funkcionisalo
kako treba.
Već je, to bilo, vreme da ''ona'' familija ima i u
udruženom radu i u… Pa onaj odozgo onome dole i
obratno (svom bratu, rođaku) samo proturi… I taj
pojedinac, ni kriv ni dužan, i njegova porodica ima da im
se ne da ni stručno radno mesto, ni stan (kadrovski) ni…
Već neki su imali, svukuda svoje gde žive i rade širom
Juge. Svoje stričeve (amidže)…

112
 Višestranački sistem

Stranačke vođe sa novooformljenim (da li je tako?)

timovima i njihovim ''produženim rukama'' krenuše,
metodom (h-o-o-o-ruka) putujućih mitinga, na
upoznavanje Jugoslavije. Pa, opet, i ovi krenuše sa
parolama. One, od ranije, iz Titovog doba su se izlizale,
istrošile i ne pale više. Bi jedna, počesto, na panoima,
plakatama (uličnim)… na kojoj pisaše, obavezno uz
prateću grupno – bogatu dekorativnu fotografiju:
Menjajmo da nas ne promene. Neki na to rekoše: Nema
demokratije za neprijatelje demokratije. Evo ga rivalstvo
sa u perspektivi mogućim duelom (ima) i posledicama.
Mnogi videše da od priče nema ništa, bar tada, pa dadoše
''mozak na otavu''. Ali i mnogi mozgovi, opet u ko zna kom
talasu, krenuše vani ka raznoraznim pravcima zemaljske
kugle. Pa to je već nedo bog predratno stanje. Neće valjda
dozvoliti ovi naši… Bogami i vanjski nešto se primiču
nama svojom medijskom kampanjom. Ih, kad bi naši to
rešili unutrašnjim dogovorom – u miru. Samo da se neki
od ovih vođa ne okrenu ka svetu željni slave i popularnosti.
A još ako im ponude pomoć. Pa ovu i onu. Samo vi krenite
mi smo uz vas. Daćemo vam odmah i ovo i ono i još puno
koječega. Samo krenite. Ma jurite šta čekate. Imali smo
nekad ranije i ptičjeg mleka. Pomislih. Ma Tito, mnogo
ranije u svoje doba (vako ili nako), bio je za miroljubivu
politiku, koegzistenciju, za neka unutrašnja krizna
dešavanja. Ma, krenite vi…
I mnogi se dojučerašnji komunisti brzo
preorijentisaše i pristupiše strankama. I ne samo oni već i
mnogi, mnogi obični – najobičniji ljudi. Dok neki,
najverovatnije malobrojni, ostaše po strani… neutralni…

113
 1990/1991. u Bosni je bio, čini mi se, usvojen ili bio
u pripremi zakon o povratku imovine vlasnicima – oduzete
posle 1945. u ime države. I kažu da je trebalo već se
otpočeti sa time. I najverovatnije i po inerciji kretanja to bi
bilo i u skorašnjoj budućnosti usvojeno i u komšisko-
susednim republikama federalne države. Pa i u svim
ostalim. Po statistici mogućoj a i izvršenoj tada bi u Bosni
i Hercegovini toliko i toliko državne imovine prešlo
(vratilo se nazad) u ruke privatnika. U ruke prijašnjih
vlasnika i njihovih naslednika. Mora da je nekome palo na
pamet pa je izračunao (možda i timski) da bi se ovoliko
imovine vratilo Muslimanima, ovoliko Srbima, ovoliko
Hrvatima… E nema vam i gotovo.
A mi pribavismo, dobismo po prvi put… posle
kraljevine na uvid šta je sve bilo naše… Šta je sve naše
oduzeto posle '45. Evo za primer deo toga:

114
 Neki od izdatih dokumenata od nadležnih iz opštine
Višegrad 05.06.1991. godine o vlasništvu i o oduzetom
posle 1945. godine. (sve stavke koje su prekrižene uzela je
država posle 1945. godine).

115
 Neki od izdatih dokumenata od nadležnih iz opštine
Višegrad 05.06.1991. godine o vlasništvu i o oduzetom
posle 1945. godine. (sve stavke koje su prekrižene uzela je
država posle 1945. godine).

116
 Primali su i šakom i kapom. Svi. Sve stranke.
Trebalo je dobiti na masovnosti. A opet omasovljenje je
ništa drugo nego poziv na okup. Ali to je jačina. Neka vide
da ima i nas. Opet to je već hegemonija, te i predfaza
otcepljenja ili nečeg drugog. Na žalost beše to predfaza,
uvod, predvorje, ne daj bože, rata. Pa putovaše svi… i levo
i desno. I tamo i 'vamo po Jugi… Na skupove i promotivne
mitinge. Mitinge podrške. Mitinge (ne) pretnje. Tamo su
naši. Vamo su naši. Ovde ih je više. A tamo… Svi. Svi. A
tako i možda po prvi puta (što im beše i šansa – možda
besplatna) da i usput upoznaju i vide bar neke prostore
Jugoslavije.
Da je bio Ivo Andrić živ… grabili bi se oko njega i,
možda, Srbija i Hrvatska i Bosna i… Grabili bi se da ga
postave za predsednika države. Možda i država. Ko li bi ga
ugrabio? Ma, jes, svojatali su ga i ovi i oni i… A šta li bi
bilo sa Njegošem? Jes, kažu, da nije bio baš toliko
popularan i omiljen u Hrvatskoj, u Sloveniji, u… mada je
i on bio u obaveznim nastavnim programima (školskim).
Eh ima još… Pa tu je Krleža… te njegov komšo (da li je
tako?) Cankar, te Crnjanski, Selimović Ćosić, Lalić… A
šta bi bilo sa Ćopićem? Bogami on beše živ i zdrav u to
vreme.
Ma kakvi ne ''postaju'' pisci predsednici država tek
tako lako. Neka ih (živih) u udruženjima pisaca… Ma ipak
nije njima samo mesto tu.

117
 Igra žmurke

Kako čovek da žmuri kada vidi sve. Kako da ćuti

kada čuje sve. Sve i svašta. I kada zna kuda i čemu to vodi.
Igra scenarista se nastavi. Ali zaigraše i igraše je zreli
ljudi. Punoletni. Raznih dobi. Udariše i stranke sa
reklamom i propagandom. Prodajom… Tako (ne)uspešno
radeći na svojim imidžima i reputacijama… Žmurka i
prećutnost. Ćutanje-konkludencija zavladaše. Niko im…
Moćnici rade šta hoće i kako hoće. Pa pročitah ovo i
zabeležih: ''Veliki greh… koji se ne može ničim ni
nadoknaditi ni ublažiti jeste klevetanje tuđeg poštenja i
tuđe porodice. Dobar je onaj vernik od čijih je ruku i jezika
sigurna zajednica.''
Vremenom i ubrzo Titov Drvar postade Drvar,
Titova Korenica… Korenica… Sve glavne ulice koje su
bile već 40-ak godina pod nazivom Maršala Tita… dobiše
neka druga imena. Ovakva ili onakva. Porušiše se njegove
biste na trgovima i … Slike iz učionica polako nestajaše. A
u kućama… I to beše neka nezaustavljiva kretanja društva.
Pokazatelji, ovakvi i onakvi, i …
I onda je počelo ispiranje mozgova. Medijsko
držanje lekcija. Pa nastade vreme nešto intenzivnijeg
medijskog zabušavanja pa duelisanja između republičkih
centara moći. Ne zaobiđe se ni savezni. Ubrzo se pređe u
prozivke i prepucavanja. Pa zatim i u šikanacije i
siledžijstvo. Beše to vreme borbe za vlast i borbe za
prevlast. Vreme puno iznenađenja, zamki i podvala. Neki
pričaše sve i svašta. Meljaše ko vodenice. Nahajcaše se
vatre te neki otvoriše baze podataka, tobože, iz drugog
svetskog rata, koji behu dostupni samo njima. Mora da su
ih njihovi očevi i amidže (stričevi) i pisali. Pa udariše po

118
ljudima da ih (za) okrenu od nekih drugih ljudi time
opravdavajući svoja (ne) dela… Da naprave pometnju,
razdor… Sve sa ciljem… I ko zna šta sve ne još. ''Udariše''
uz podršku nekih. Izdržite još malo. Još samo malo.
Pokatkad glavom bez obzira. Pokatkad glavom sa obzirom.
Udaraše, ali ne mogaše više. Isforsiraše se. Pa se
preforsiraše. Prosu se priča da se jevrejske porodice, koje
su živele ovuda, nisu vraćala ni vratile (nijedna) posle
drugog svetskog rata u Višegrad, Užice… Niko se nije
vratio. Šta je bilo sa njihovom imovinom i vlasništvom?
Kome li je davano na korištenje? U vlasništvo. Kome? Da
li su se oni i njihovi potomci interesovali za svoje.

Viđeniji ljudi

Priča nam, jednom prilikom, otac u prisustvu majke

da su davne 1943. godine neki uniformisani u svojoj borbi
za vlast u Prijepolju streljali 19 ljudi (žena i muškaraca),
Prijepoljaca i Novo-Varošana. Behu to ljudi starosedeoci.
Ljudi od ugleda i uticaja. Ubiše ih iz čista mira. Među
njima beše i direktor Gimnazije Boričić i naš amidža
Hanefija koji beše odveden iz berberske radnje – koja beše
odmah ispod zgrade opštine.
Svih njih 19 su povezali zajedno dugom
bodljikavom žicom i tako ih streljali. Te činom grupnog
streljanja oni mrtvi su popadali iza u ranije iskopanu
rupetinu… Te ih tako ostaviše… za primer drugima i
trećima… Treba znati da su to bili sve civili. Obični ljudi
iz svakodnevnice. Streljanje je izvršeno na Ravnima…
Gde su posle bili izleti za 1. maj – praznik rada. Išlo se na
uranke… A opravdanje im beše da su sumnjali da rade
protiv njih (partizana). Naredbodavci i streljački vod… A
oni i njihovi potomci… Da li su oni i ja i moji u istoj fijoci?

119
Imali su tada naši u Prijepolju i zanatsku limarsku radnju
i… Vremenom radnje su bile oduzete i srušene uz
minimalnu nadoknadu. Sve to sa ciljem… u ime države. I
sa drugim ciljem…
Eh da su nam ostale naše radnje u majkinom
Višegradu i očevom Prijepolju i štošta još, da li bi se to
odrazilo drugačije na nas i našu budućnost? Na budućnost
nas potomaka…
Pitah se, da li sam ja živeo rastao u zabludi? Da li
sam bio zanesen, zaveden ovim ili onim idejama? Da sam
bio… Bio bih priveden… I osuđivan. I kažnjavan. Ali ja
nisam… niti iko iz moje familije… Pa šta je onda u stvari
bilo i rađeno? Programski. Namerno. U sticaju.
A pedagozi (učitelji, nastavnici, profesori) i
univerzitetski doktori nauka koji mislim da su bili
profesionalci u svom radu (obrazovno – vaspitnom),
pedagoškom. A u privatnosti su se i oni (neki) bavili
politikom. Manje – više nekima, od njih je to i posao.
Primerice profesori ustavnog prava, političkih sistema,
teorije države i prava, upravnog prava… Ali šta će u
politici ovi – oni? Možda iz mode i želje za popularnošću.
A u TV i novinskim rublikama pod nazivom:
Verovali ili ne, desilo se na današnji dan… počeše se
pojavljivati neki događaji, dešavanja… koji beše jako
površno (ne) poznati iz nastave istorije… Ili za njih nismo
nikad, ama baš nikad, ništa čuli…
Rekoše… Procuri vest da su svi policajci u Srbiji
''postali'' članovi SPS-a. A koji su to odbili da budu, da se
učlane, dobili su (kažu) odmah ''šut kartu''. Put – bez
povratka. Zna se. Otkaz. Da li je to istina? Šta će policija u
politici? Šta li je bilo sa ''organizovanjem'' policajaca u

120
drugim federalnim repubikama? Šta li je bilo sa onim
saveznim? Šta li se dešavalo u vojsci?

Mnogo je važno kad se ljudi razumeju.

A još je važnije kad hoće i žele da se razumeju.

Navališe stranke sa svojim promocijama i

promotivnim skupovima. Neki se pretvoriše u mitinge. Sve
to sa propagandom. Svaka stranka sa svojom. Pa kako se
pojavi koja u kom gradu dočekaše je (ih) ranije postavljene
plakate. Velike. Posteri. Pa još i u boji. Veliki. Majku im
njihovu – odkud im pare? Kako ovi naiđi, kroz Priboj, sa
prethodnicom svojih postera i propagandnog materijala,
tako po završenom skupu oni otiđi dalje sa svojim znanim
programima i ciljevima… Kako ovi otiđi naiđiše drugi. Ma
svi isti jezik govore. Te eto i trećih. Ovi stavi postere, ovi
skini. Ili stavljaše svoje preko ovih. Majku mu da su bar
jedni pored drugih… bilo bi sve drugačije. Pomislih.
A, baška ovi treći – ponajveći. Činilo se tada
ponajveći. Pa tako, pored postera predsednika stranke
(tadašnjeg predsednika Republike Srbije) sa njegovom
slikom beše i poster jednog direktorčića FAP-a. I ovaj sa
svojom slikom. Posteri behu istog formata i urađeni u istoj
štampariji u Užicu. I ne behu izlepljeni – postavljeni po
banderama i elektro stubovima (kao ovi prvi i drugi) već
po izlozima radnji, fabrikama, bankama… Ali ova dva
postera, ista, su se u mnogo čemu razlikovala. Jes da su iste
stranke. Ali brate glava ovog drugog beše nekako veća,
krupnija, približena ili uvećana od predsednikove. Da li je
to namerno ili greškom urađeno. Ali brate beše ružno
videti. Sramota. Poniženje za predsednika. Ali on to sve i
nije možda znao. To je značilo da ovaj veći na slici može
da radi šta hoće. I poče on da radi svašta. Htede da ulije

121
strah. Da postane strah i trepet. Poneli ga… Pa se zaneo…
Jes i da je imao, možda, zagarantovanu podršku…
Uvođaše torturu. Pa je uvek oko sebe imao dvojicu
krupnijih pravnika. Koji su nosili dva broja veća odela…
ne bi li izgledali još krupniji… Bogami su se, već, bili
smatrali odvojenim delom društva. Mogli su šta su hteli.
Bar tako su mislili. Osokolili se (osilili se) grdno. Kud si
navr'o Mumine?
Beše promotivna tribina SPS-a u Priboju. Čim je
tribina znači da je mogao prisustvovati svako ko je
zainteresovan a ko i želi mogao je se i odmah učlaniti u
stranku. Te u tu svrhu u holu Doma kulture beše dostupni
formulari. A i moglo se, čim je tribina, i postaviti pitanje,
popričati i prodiskutovati. Bolje rečeno mogao si dobiti reč
da što – šta kažeš. Da ukažeš pažnju na nešto. A i nekima
bi dobra šansa da sebe publikuju.

Ja u klin ti u ploču.
(narodna izreka)

Ipak malo da pojasnim. 1990-te godine, odmah posle

raspada SKJ-e i uvođenjem višestranačkog sistema, u
Republici Srbiji se pojavljuje SPS (Socijalistička Partija
Srbije). U mojoj rodnoj sredini prvo se pojavljuje stranka
SPO (Srpskog Pokreta Obnove) koja se u svom programu
držaše termina Raška – vezano za tu – ovu oblast. Termin
beše iz istorije i vezan za neka prošla vremena. Ili za
istoimeni grad. Pa se pojavi SDA (Stranka Demokratske
Akcije) koja se u svom programu držaše termina Sandžak
– vezano za neka prošla vremena – istorijska. Odmah za
njima u euforijama stranačkih pražnjenja pojavljuje se i
SPS koji se u svom programu držaše termina tromeđa. Te

122
u promotivnom mitingu (u zatvorenom prostoru)
otvorenom za sve (članove i interesante) – tada generalni
sekretar SPS-a Petar Škundrić (poreklom sa Zlatibora) u
svojoj priči je govorio o tromeđi i ateizmu i to uz jedno
veliko obezbeđenje. Faktički je bilo (mirisalo) – neka se
javi ko da govori ako sme. Znači samo naručeni diskusanti
su dolazili u obzir. Pošto predsedavajući (imenovani) pita
još jednom: ''Ima li ko šta da kaže?'' Učini mi se da stvarno
to i istinski želi da čuje i reč običnih ljudi koji dišu sa ovom
sredinom. Običnih ljudi iz naroda… Javih se za reč. Hajde
rekoh da kažem i ja koju. Neće mi valjda glavu razbiti –
pomislih. Očekivaše da ću onako stojeći postaviti neko
pitanje ili nešto drugo, ja pristupih govornici. Pomislih
dosta je bilo ceduljica sa napisanim pitanjima… Pošto su
se raniji predstavljali… Jedan do njega sedeći reče: ''Ja sam
taj i taj rodom iz Prijepolja. Znate ja sam doktor
mašinstva…'' Svašta pomislih, šta ćeš ti u politici? Ali
mora da je on nešto umotano hteo da kaže… jer u
prethodnom periodu bila je vidna i poznata migracija
(najverovatnije registrovana od nadležnih službi) ljudi iz
Prijepolja (kažu nešto veća) te i iz drugih okolnih mesta i
gradova. Postojala je migracija ljudi, sa možda većom
tenzijom – meni neznanom, ka Sarajevu… Ali i ka
Beogradu… Ma odlazili su i selili se svukuda i Pribojci…
Te pošto se predstavih, rekoh da sam po profesiji pravnik
mada ja to kažem pravničić – iz skormnosti. Te nastavih:
''Rođen sam ovde. Mati dođe iz Bosne… otac iz Srbije.
Nikad nisam razmišljao o tim stvarima. Ja nisam član
nijedne stranke. Kao dete sam prošao celu Jugu. Ja
razbiram i vem. Bio sam na više SORA širom zemlje.
Vodio sam i omladinsko naselje. Te ja kad bi dobio
udarničku značku rekao bih dajte onome na istom je ili
sličnom putu. Jako je bitno da nijedan skup SPO-a i SDA
nije bio niti jednopolan niti jednonacionalan (uz izvesne

123
devijacije) – što govori da možda ljudi teže nekoj
tradiciji… No ipak to je sve sukob društvene osnove i
nadogradnje. Nedostatak tradicije, kulture i svesti ljudi. A
ponajviše svesti ljudi… Još 80-te konkurišem za Titov
fond (stipendija za školovanje). Do dana današnjeg nisam
dobio odgovor. Da bude zlo to malo škole završim iz
radnog odnosa i iz JNA, a trenutno u firmi u okviru svoje
kvalifikacione strukture imam najmanji lični dohodak.''
Tada u bioskopskoj sali neki od prisutnih povikaše: ''Ne
dajte mu da govori.'' Dok neki povikaše: ''Pustite ga da
govori… to je dobar dečko.'' Nije mi bio cilj da išta
potpaljujem ni da motivišem, na ne daj bože kakve podele,
negacije niti bilo kakva iritiranja. Pomislih pa čovek pita i
ja evo hoću da kažem koju. Videh da je struktura ljudi
nezrela za konstruktivnije razgovore a i da ne želi da
sasluša govornika – mene. Predsedavajući ne reče ni jedne
u smislu podrške da se nastavi diskusija. Ali se pomače u
stolici i malo ko pridiže gledajući u mene… ''Ja jesam u
teksasu (džinsu) ali ne živim u Teksasu i pri čistoj sam
savesti…'' Rekoh, na što bi tišina i tajac u sali – što i bi
znak da mogu i dalje govoriti onako iz glave i stvarno bez
ikakve pripreme. ''Druže Škundriću, rekoh (ne izgovarajući
pravilno prezime jer pojedoh ono… nd… u prezimenu što
mi i nije bio cilj. Jer trebalo je u situaciji se ne zbuniti, a i
reći…) Meni se sviđa taj izraz tromeđa (ne negirajući niti
nipodaštavajući ni druge tremine). Tromeđa je, pošto je
ova sredina udaljena 3-4 sata vožnje od Beograda,
Sarajeva, Titograda – tu negde. Republička pripadnost
(Priboj) Republici Srbiji što i ne smeta… Ali ova sredina
je trebala još od 50-tih godina, a i sad nije kasno, da ima
pored Beogradske Politike i Sarajevsko Oslobođenje i
Titogradsku Pobjedu… Kad to kažem ne ulazim u
eventualno prepucavanje novinara koje postoji niti ulazim
u uređivačku politiku novinskih kuća. Kroz ovo hoću da

124
kažem nešto drugo. Ova opština pripada (Titovo) Užičkom
regionu. Međutim 'ajde u zdravstvu i školstvu, ali šteta je
što u sudstvu na regionu nema pripadnika određenih
naroda i narodnosti koji žive ovde a pri tom su drugi ili
treći po broju – odnosno veličini. Nedostaje nam svima
ateizma…'' Na to napustih govornicu, bez hvala na pažnji.
Kad u sali nastade tišina, tajac… Reče predsedavajući:
''Mora da je ovaj pod emotivnim nabojem.'' I završi se… A
očekivalo se od njega (njih) i stranke da bar tada kažu da
je tromeđa... Ali ne prelomiše to preko jezika.
Kad krenuh ka autobuskoj stanici kad prikači mi se
neki Jusuf (takozvani). Nikad ga nisam video. Malo
popričasmo. Bilo je to stvarno neobično vreme. Pa je bilo
i najverovatnije prisutnih ljudi iz šireg Pribojskog
okruženja. Nešto se dešavalo. A ja nikakve ambicije a ni
želje nisam imao da postanem neka, ne daj bože, medijska
ličnost. Neki političar. Niti neki vođa masa. Samo sam
skrenuo pažnju. Bolje rečeno hteo sam da je skrenem.
A mnogi ljudi su imali nešto od imovine u Srbiji, a
nešto u Bosni. Neki su živeli ovamo, a radili onamo… I u
Crnoj Gori…
Očekivao sam da će me neko pozvati na neki
razgovor. Nije da sam se hteo nametnuti, ali… Od toga ne
bi ništa. Ma tu sam – pomislih. Ništa. Ali nije nikom ništa.
Već nekom nešta, nekom ništa. Videh ja da meni ne gine
ništa… Pojaviše se zatim i Radikali sa mitingom na
otvorenom prostoru. Pojaviše se i…
Beše to vreme… borbi za vlast. I ne samo toga.
Nesposobni (manje sposobni) su jedino sposobni da
onesposobe sposobne.
(pročitah na zidu u Docinoj kafani u Užicu – koja
beše odmah do suda…)

125
 Kad ja dođoh kući a majka već beše čula. ''I neka si…
dobro si rekao'', reče. A otac mi na to: ''Šta si ti imao da
pričaš?'' Ma… Ja sam već, podosta, ranije napustio
članstvo SKJ-e. I otac i oba mi brata. Onako, nejaka, znali
su da sam sam. Sam i porodica. Uža. Najuža. Probudi se
(pojavi se) opet zahuktala aždaja… Nije napuštala svoje
leglo… Da mi je te se dočepati pojeo bih te.
Nisu dirali stranačke lokalne lidere i ostale. Jer, što
je sigurno, su znali da imaju nekoga iza sebe i da vuku
određenu grupu ljudi. Možda i masu. Ne daj bože,
pomislih, zahuktalu (le)…
Neki, obični ljudi iz svakodnevnice, mi rekoše: ''Ala
si ih predribl'o.'' Neki rekoše: ''Kud ti… šta ti je trebalo?''
Neki rekoše: ''Vala svaka ti čast…'' A ja bez ikakvih želja
da postanem neka, recimo, medijska ličnost, lokalna ili
malo veća, sam 100% zdravog razuma… pokušao dati
smernice, savete, upute,… Opet, sve to iz dobrih namera i
želja. I sigurno za dobrobit i u korist tih prostora i tih ljudi
koji žive na njima. Ali džabe fajde. Nekima se to nije
svidelo – dopalo. Nekima nije išlo na (u) aršin (račun) pa
rekoše: ''Čuste li njega? Ko je on? Ko je taj?… Treba…''
Ma takva je bila strategija, plan i cilj politike (a) sa
nekim manje važnim i sporednim pravcima. A onda neki –
neki raznorazni laprdaše svašta. Uzdiže se i ko treba i ko
ne treba. I kurta i murta. Mnogi se omolovaše (ofarbaše)
razno – raznim bojama. Neki su išli… tamo… ovamo…
onamo… po zemlji… Pričali svašta naokolo. Mlatarali.
Baljezgali. Bi i ispiranja mozgova. Manipulisanja ljudima.
Neki u nastupima imaše i kamuflažu. Beše puni batal –
priče ko guska govana.
Trebalo je razlučiti i razdvojiti dobro od lošeg,
znanje od neznanja, upućenost od neupućenosti, razum od

126
nerazuma,… A još baška zdrav razum. Bilo je i
dobronamernih priča i diskusija. Bilo je svega i svačega.
Taman da čovek ne pomahnita. Na jedno uho uđe na drugo
izađe. Jes, teško je bilo ostati imun. Teško. Jedva. Na
jedvite jade.

Dva bez duše – treći bez glave.

(narodna izreka)

Kao muštuluk 19.12.1990. godine pokušaše mi

skoro novopridošli pravnici, Radosav C. i Snežana P. sa
školovanja uručiti rešenje o tehnološkom višku. To beše
naredio im (njima kolegama – pravnicima) ustanik Vidoje
(sada generalni) sa svojim ''timom'' po h-o-o-o-ruk sistemu
– metodi. Možda im je zapretio i ucenio ih. Njima nije
obećao stanove za izvršavanja poslušnosti i sprovođenja
bezzakonja. I otpočeše, izgleda, dahije sa sečom knezova.
Majku mu pa ja nisam knez. Niti je iko od mojih. Niti sam
ikad bio dahija. Niti ja niti iko u mojoj familiji. Ja normalno
odbih. Na što me oni sa svojim naredbodavcima počeše
kačiti po zidovima, tablama širom fabrike. Nešto mi ličaše
ko poternice bez slika (kao poternice za braćom Dalton iz
stripova u detinjstvu). Ali nigde ne bi slike. Već tekst sa
odlukom tadašnjeg direktora uz ono odbio da primi. Videli
su oni ranije na... da umem da pričam i da baratam sa
ljudima, pa se valjda prepali da i ja ne postanem kakav lider
te i popularan. Što nikad u životu nisam ni pomislio, niti bi
to želio. Ma nikad nisam bio karijerista... Niti bi ikad tu
svoju vrlinu, sposobnost, nadarenost i talenat upotrebio u
neke zloupotrebe. U svom prigovoru komisiji za radne
odnose (prvostepenom nadležnom organu) pišem: ''Da se
radi od produženo – umišljajnom sticajnom činu
neprijateljske prirode.'' Te i napisah da zahtevam prisustvo
sednici. Posle par dana bi sastanak komisije za rad i radne

127
odnose, ali niko od prisutnih nije bio njen član. Nije bilo
foruma a i ljudi videli šta se radi pa odbili da dođu. Kad
tamo u kancelariji sede jedan sa strane, Dobrica K.
(pravnik), Simo B. (pravnik), Dževad K. (pravnik), Dušica
K. (pravnik) i Ćazim (Ćaza) D. jedini pridošli član
komisije. Treba znati da je komisija za rad i radne odnose
brojala minimum 10-tak ljudi. Ja ti stojim ovamo kod
sekretarice... Kad ču se prepirka, svađa, naredba: ''Sedi gde
ćeš?'' Kad on odgovori... ''Neću u tome da učestvujem.'' Bi
i guranja. ''Sedi!'' ''Ne, on odgovori to je poštena i čestita
porodica. Ne to su i moje prve komšije.'' Bogami, ču se,
poguraše se. Šćedoše da ga zadrže. Ču se guranje,
zadržavanje. Ali džabe čovek... Čovek se ote. Otvori vrata
i žustro izađe pored mene. I ne registrujući me. Ne videvši
me. Onako u ljutini. Beše to prvi komšija naše familije. Eto
ti sad nema niko unutra od članova komisije. Niko od
običnih, prisebnih, nekarijerističkih orijentisanih ljudi. Pa
nebi ni predsednik komisije. Znači njih nekoliko pravnika
i taj odozgo. Svašta. Jedan od ovih pravnika bi mi i komšija
iz detinjstva. Stanovaše nekako preko puta. Odmah do
učiteljice. Ali bezakonje... Ja čekaj. Čekaj. Ne zovu me
unutra... Kad Simo izađe reče mi: ''Tebe ćemo sutra... I
hajdemo zajedno za Naselje.'' ''Hajde'', rekoh. I mi polahko,
peške uz priču. Nas dvojica kolega pravnika... Kad za neki
dan oni ti (bez mog prisustva) nenadležno po nečijoj
zamisli doneše odluku koja bi i potpisana od strane
predsednika komisije. Saglasnost toj odluci dali su i
predsednik sindikata pravnika… Komlen G. i predsednik
sindikata FAP-a Ševko P. A radnici (članovi komisije)
odbili da dođu. Videli su da, nisu čista posla i da, idu
mutnjikava vremena. Svaka im čast. I ja dalje nastavih da
idem na posao i još 10-15 ''izmišljenih'' (starijih ljudi koji
već beše pred penziju). Ubrzo za tim počeše se menjati
ulazne kartice (identifikacioni dokumenti) svih zaposlenih

128
radnika FAP-a. Svi su po nadležnim (mesto rada) celinama
trebali predati po dve slike novijeg datuma... Uradih i ja,
ali ne dobih novu ulaznu karticu. Samovolja pojedinaca u
hijerarhijskom lancu – stepeniku. Majku im božiju, pa
meni je 32 godine. Najljepše doba. Pa trebalo je i kasnije...
i neki stan dobiti, pa… Nazva otac, jedno veče,… gore
nekog zemljaka… Pa mu kaže: ''Ovaj mi srednji ostade bez
posla… Ovaj stariji ima familiju ženu i sina… Trebao bi
da dobije stan… Pa i najmlađi mi sin radi u FAP-u… A i
ja sam… bio pre osnivanja… I dočekali smo da sva trojica
rade u FAP-u i u njemu sam, znaš, stekao penziju… Šta ovi
misle?… Znaju li šta rade?… Šta mi diraju sina?…'' On mu
odgovori… ''Ne mogu ništa… Znaš birokratija… Ne dajte
da vas zavade…''
Početkom 1991. godine u mojoj sredini se pojavljuje
SK-a pokret za Jugoslaviju. Interesantno da tu (uz
slobodno prisustvo građana) dominiraše teme o Pakracu –
mestu u Hrvatskoj. ''Treba pomoć Pakracu'', rekoše.
... Neće ovo na dobro izaći. Pomislih. Kad jedno
predveče neko ti zakuca na vrata roditeljskog stana. Majka
bi najbliža i otvori. Te reče: ''Mirso dva zemljaka tebe
traže. Bogami ih ne znam. Nešto su mi zamišljeni i
ozbiljni.'' Ja na vrata kad tamo dva portira FAP-a... Te mi
rekoše: ''Slušaj mi došli da ti kažemo... sutra ako uđeš na
ulaz FAP-a (išao sam konstantno na posao ne slažući se sa
odlukom) došlo da pucamo...'' Svašta pomislih pa ja nisam
član nijedne stranke, nikad nikog nisam dirao, pa šta li su
se na mene okomili? Rekoše mi ljudi iz naroda. ''Hajde
uđite na kafu'', rekoh. ''Nemamo vremena, odgovoriše. Eto
da znaš mi smo ti rekli. Pa ti vidi šta ćeš i kako ćeš.'' Odoše.
Majku mu božiju, pomislih... opet neka pomahnitala,
debeloguza aždaja se probudila. Te radi šta hoće i kako
hoće. I to sa svojim timom... Naređuje svojim izvršiocima.

129
U nekom svom cilju. Cilju izmišljanja i stvaranja
neprijatelja. Bogami to je i entuzijazam budućnosti.
Društva. Politike. Da li je i jedne zemlje? Koja je u nečemu
zakržljala svesno. Te se uhvatila na svoj mamac. Upecala
se i došla u svoju mrežu (krivo) lova. Te se spetljala i
zapetljala. Beše to put bez izlaza. Ja sutra na posao... kad
tamo ne bi njih dvojice (mora da su odbili poslušnost) već...
Ja se vratih kući. Te i posle nekog vremena uputih tužbu
Sudu Udruženog rada u Užicu. Posle nekog vremena u istoj
firmi sastančiše, nešto, svi predstavnici stranaka...

Zamršeno klupko

Tada je bio predsednik sindikata Republike Srbije

Dragan S. iz Čačka. Onaj što je 1979. godine potpisao meni
karakteristike, a ja njemu. Karakteristike koje behu
napisane od strane drugih. Starijih. I on je služio (bio na
vojnoj vežbi) u svom rodnom gradu. I ne samo on. Mora
da je bilo, a jeste, toga i širom Juge... Pa onaj mlađi vodnik
iz Splita... Doduše on je služio vojni rok u Zadru...
komšiluku. Pa bilo je i Pribojaca koji su služili v. rok u
Užicu... Ma, možda je to i neki drugi imenjak i
prezimenjak.
Nekako, tada pojaviše se 2 kioska Sarajevskog
Oslobođenja – koja nisu došla (dovezena) železničkom
prugom. Ona je davno ukinuta. Beše prepoznatljivi po
svojoj, nešto većoj, dužini i narandžastoj boji. Jedan beše
u Naselju (na trotoaru – malo desno od autobuske stanice)
ispred spomenika, a preko puta parka. Drugi beše u Starom
Priboju. Na bregu. Ne proradiše. Mora da nisu dobili
odobrenje od nadležnih... Pitam se da je se kojim slučajem
pojavila ''Zora'' sa čokoladicama i sličicama... Te i sa njima

130
pratećim albumima... Ne znam čega... Ah tržište ponude i
potražnje. Ubrzo kiosci nestadoše... Ah tromeđa. Tromeđa
se i gradi i nadograđuje. Ali... Ali... I sprečava... I negira...
bilo je to vreme i šansa... Sa reči na dela. A i jedno misli
drugo govori... Neki imadoše paravane i beše u svojim
nastupima i pričama puni šarene laže.
Opasna mešavina ekonomske krize i raznoraznih
mitinga je eksplodirala, nekako, u to vreme. Jedna po jedna
Republika su tražile otcepljenje. Zemlja je četiri decenije i
više živela u miru. Po ustavu SFRJ-e Republike, njih šest,
su imale pravo na samoopredelenje i odvajanje,
otcepljenje, ali samo uz saglasnost svih, svih, ostalih,
Republika članica Federacije.
Kad ubrzo zatim eto ti opet u Priboj Petra Š. sa
timom. Miting beše opet u bioskopskoj sali u Starom
Priboju. Bilo je jako malo ljudi. Takav neki momenat. Šta
da se radi. Bila su stvarno neka previranja u našem društvu
i okruženju. Sedim i ja. Ali ništa nisam hteo da govorim,
da se javim za reč. Kad diskusije, diskusije… Nekako beše
potanke. Bez uvrede. Pošto više ne bi zainteresovanih
diskutanata predsedavajući baci pogled levo pa desno.
Onako sa oštrim pokretima glave. Ništa. Mora da je tražio
još diskutanata. Ali nije. Opet uradi isto. Što je bio znak da
tamo neki mora nešto sada da kaže. Beše to scenario. Što
značiše da tamo neki treba da izađe za govornicu i da
kaže… šta mu je rečeno i naručeno. Možda. Ovaj niti
ustade, niti se predstavi, veće se onako uzvrti u sedištu
zbunjen i pometen te se i malo pridiže mašući desnom
rukom i uzdrhtalim glasom reče: ''Daj šta hoće?… Daj šta
traže…? Šta traže?…'' I onako se sruči u sedište. Iza njega
beše jedan pravnik – radnik FAP-a. Možda kao podrška.
Možda kao imidž. Možda kao dobra reputacija.
Predsedavajući nije imao nikakav komentar na to. Mora da

131
mu je bio cilj odneti gore snimak… i reći evo čujete li šta
se dole misli i govori. A bogami mi je izgledao kao da je
izrastao u proleterskoj porodici. Činilo mi se da stvarno
hoće i želi da se malo približi (e) običnim ljudima dole ma
kako se zvali. A i on je poreklom, sa ovih širih prostora, iz
Užica – Zlatibor. Možda su i dirigovali sa njim… Kad
završi se…
Trebalo je ušaltati u brzinu. Džabe ti je kada nisi u
mašini.
A ja se odazvah, kao i uvek ranije, pozivu na Sud
Udruženog rada u Užice. Ispred FAP-a bi Ana – pravnica.
Ja pokazah sudiji da sam privremeno raspoređen na
kadrovsko – pravne i opšte poslove. I da ne mogu, s time,
biti niti želim da budem tehnološki višak. Bogami i Ana
reče isto. Potvrdi moju… Ja i rekoh tada (da ne dođe
vreme): ''Dođe žena ginekolog kod svojih kolegica da se
porodi. A one rekoše: ne dajmo joj još. A vreme ističe. Kad
vreme isteklo kad i ona i dete živi i zdravi… Da ne dođe
do ovakvih situacija'', rekoh. Sudija na to reče: ''Biće to u
redu.''
Dobih negativan, protivzakonit odgovor. Te i uputih
žalbu drugostepenom sudu u Beograd a preko
prvostepenog. Kad, ubrzo, opet negativan, protivzakonit,
odgovor. Beše to odluka koja je bila donesena, kao i prva
u Užicu. Bez ikakvog opravdanja. Rekoše da je u
međuvremenu bio ukinut sud U.R. Svašta. Pa kako da i
prvostepenu i drugostepenu odluku – rešenje donese
Užice? Tražih ponavljanje postupka… Uputih Beogradu…
Čekaj. Čekaj… Nema ništa.
Kad eto ti SPS-a po treći put u Priboj. Puna sala beše.
Dupke. Slobodan ulaz. Ljudi mirni, trezveni. Svi su načuli
ponešto o mogućem, ne daj bože, ratu raspada zemlje. A to

132
je i bila vladajuća partija. Nešto kao naslednik SKJ-e. Ne
znam da i ne grešim. I on (Goran P.), između ostalog, reče:
''Tamo gde god su… tu smo mi.'' Narod ćuti. Pa tu žive
Srbi, Muslimani, Crnogorci, Jugosloveni, Ateisti… svuda
naokolo pa i u krug na par i više stotina kilometara, i još
dalje mnogo, mnogo dalje, u nekom zajedničkom i svom
šarenilu. Pa onda… U Srbiji, Bosni i Hercegovini i Crnoj
Gori. Negde manje. Negde više.
Da li to reče pod utiscima njemu i njima znanim
dešavanjima u Pakracu i Hrvatskoj. Bogami u toku govora
dobijao je često aplauze. Sada (ne)očekivano ne bi ništa.
Po završetku jedna žena prokomentarisa, onako
izlazeći: ''Ovaj mora da je samo iš'o avionom u Crnu Goru
na more. Pa bi prvo išao, preletao u Italiju pa posle
najverovatnije bi jahtom dolazio. I tako nazad. Kući. A gde
li mu je kuća? A ko li mu ulazi u nju?'' Jeste da je već tada
bilo nekih dešavanja u Hrvatskoj. Da li su to bili sukobi po
nacionalnoj osnovi? Možda jesu. Možda nisu. Ja ne znam.
Ali to je podaleko od Priboja višenacionalnog. Podaleko od
tromeđe. Kakve li je ovo posledice ostavilo na ljude?
Kakva razmišljanja? Samo pomislih da nam ne bude
negativnih h-o-o-o-ruk sistema. Neće valjda.
… Da li on postade tehnološki višak? Da li ostade
bez posla? Ma nije. A šta li mu je pos'o? Da li je izletio?
Ne nije. Da li se poni'o videvši pred sobom punu salu
ljudi… 20-togodišnjaka, 30…, 40…, 50…, 60…, 70…
Beše to vreme, što je i tačno, okreta, pokreta i zaokreta.
Vreme traženja puta (eva). Munjevito i (ne) predvidivo.
I dođe se do generacije unuka. Ma gde ću našu bruku
i sramotu… Beše to obećanje ludo radovanje. Mediji i
štampa (levo i desno) počeše intenzivnije objavljivati
vesti… A ovamo o tome nema ni pojma. Zaoštravanje.

133
Tenzije. Mislim na naše medije. A tako i mi, prisetih se,
prvi potrčasmo da objavimo vesti o dešavanjima u
Rumuniji. Još 1989. godine. Možda smo i dolili ulje ne
vatru. A unutar, recimo, reporter TV Užice se poče
pojavljivati sa prilozima iz Višegrada i Goražda u emisiji
Regioni danas… Ta emisija je se čisto bavila pitanjima R.
Srbije. Imao je on posla i šta objavljivati iz Priboja,
Prijepolja, Nove Varoši… A opet ja ne znam šta su oni
gledali u informativnim emisijama. Ma nije to bilo mešanje
u unutrašnje stvari, ali…
Kada bogami ode majka u Goražde i reče-pozva našu
sestru iz Sarajeva da dođe do nje. A ona je studirala… Te i
zatim u Priboj. Rat je bio blizu ili će pući tamo ili ovamo.
Tako je nekako gurano, motivisano, podstrekavano, neće
valjda. Kad u to vreme mlađa snaha rodi sina (oktobar '91)
u Priboju. Dođe brat sav veseo, radostan te je onako iz kuće
ponese u bolnicu nešto darova i časti. I za ženu i za lekara
(ginekologa) i tim. Ode i vrati se. Pognute glave. Sin beše
mrtav. Šok. Nije valjda… Ma rekli su mu da je dete imalo
nekih problema sa disanjem. Svašta. Izgleda da je ugušeno.
Zahuktala mašinerija. Da li je u tome upetljan i onaj sudija
iz Užica sa timom? Onaj što mu ja rekoh ranije: Dođe žena
ginekolog kod svojih koleginica da se porodi… Dođe
majka sa sestrom za par dana i odmah pripita: ''Šta je sa
snahom? Je li se porodila? Šta je sa prinovom?'' Mi
rekosmo šta je bilo.. Nisi se imao kome tada žaliti.
Mašinerija. Mašinerija. Ona na to ode sa par ljudi otkopa
dete… i uveri se… Detetu beše… ''Neće ovo na dobro
izaći'' – reče majka. E sad je sve već bilo pogaženo. Sve.
Šta je bilo i šta se dešavalo u okolnim gradovima:
Višegradu, Prijepolju, Pljevljima i šire? Ja neznam. Šta li
je se dešavalo u Saveznoj i Republičkim prestonicama? Ja
ne znam.

134
 A onda… i portiri, neki, FAP-a postadoše tehnološki
viškovi… Sve je to potpisivao generalni… Te tako pokaza
za primer… te i druge firme (društvene) pođoše za
njegovim primerom. Ponosito se beše, tada, vraćao sa
posla kući… Dignute glave… A mnogima dade, za dobro
obavljene zadatke i muštuluke, stanove. Te im i pokaza put
da mogu preći u druge firme i u privatnike…
Odoh, naobdan, kod tetke u Goražde. Bogami ili će
pući tamo ili ovamo. Ma ne daj bože. Kad jedne noći
parkira se i bi ostavljen na čuvanje (na sigurno) tu i tu u
Naselju poveći auto sa sarajevskim registracijama.
Sutradan one beše skinute. A ljudi ko ljudi znajući čiji je
auto i šta taj radi… Bi to znak da neće ovde pući. Da neće
biti rata. Da neće bogdo nigde. Ni tamo u Bosni… Ni
ovamo u Srbiji…
I onda se u jednoj nedelji prikaza dva puta (sa
reprizom) na državnoj televiziji film koji se bavi
tematikom iz vremena… sa onom poznatom melodijom –
maršem: Marš na Drini. Sa bojevima (bitkama)…
Otpoče grmljavina. Ne iz oblaka. Pojavi se i top u
Priboju. Bolje rečeno u Naselju (novi deo grada iznikao
posle 1953. godine). Beše odmah iznad pruge. Onako
spreman i ukopan sa lafetima. Ko stoji za opomenu i zlu ne
trebalo. Okrenut ovako ili onako. Sa položajem…
Raznorazne harizme uzimaju maha. Vode je vođe po
principu ovakvog ili onakvog spajanja ideologije i
teologije. Nestaje muzičkih grupa i pevača, iz drugih
republika i …, sa radio i TV programa. Valjda po principu
koliko para toliko muzike. Interesantno da rat u Bosni i
Hercegovini počinje (po meni) ne u vreme određenog
verskog praznika (čiji se termin poklapa donekle…) već u
vreme isticanja roka za prijem dokumenata za povraćaj

135
oduzete imovine od 1945 pa na dalje u ime države. Baš u
to vreme je bila završena deonica puta Međeđa – Rudo –
Priboj. Podosta puta je urađeno na trasi, nekada, ćirine
pruge… Jer po logici i inerciji dešavanja i mogućih
kretanja… povraćaj oduzete imovine bi se i trebao kasnije
i odobravati i u drugim i svim republikama Federativne
države. A u Bosni je već neko, nadležan i nenadležan, bio
izgleda dobro izračunao i preračunao… Pa vratilo bi se
zakonitim vlasnicima i naslednicima. A i, baška – pride,
svi oni su građani BiH te i svi oni su (bili) i državljani
SFRJ-e. A, mora, da je bilo i vlasnika stranih državljana
koji su…
Počeše se primenjivati nepisani zakoni puške… i…
nekako se šutke usvojiše. Te i mnogi ih prisvojiše. Mada
ne beše nigde ni objavljeni ni usvojeni. Niti u službenom
listu i glasnicima. Niti u Saveznoj Skupštini. Ni u
Republičkim… Ni u lokalnim glasilima… Ni… Od
iznenađenosti, nezamislivog, prosto neverovatnog
dešavanja… mnogi ljudi, ni krivi ni dužni i ma kako se
zvali, su dobili slom živaca. Mnogi. Ne znajući ni šta je
politika, ni šta je ustav, ni šta je mržnja… Mnogi. Nisu se
tome nadale ni naše komšijske zemlje. Neki rekoše da je
došlo vreme da se zamršeno i zapetljano crveno – crno –
zeleno – plavo – sivo – maslinasto… Jugoslovensko
klupko odmrsi i raspetlja. Jes da je imalo ovakvih i onakvih
čvorišta.
Rat je u Bosni počeo. Eto ti familije iz Goražda (njih
devetoro u stojadinu), iz Višegrada, iz Mioča. Eto ti starije
snahe sa posla. Radila je u Bić-u u hotelu. Kaže: ''Kod
mene evo ključevi i dokumenti od očevog auta… A gledam
auto parkiran ispod kancelarije gde radim. Dobio ga neki
carinik na korištenje. Od koga? On radi s one strane granice

136
a stanuje u hotelu. Gledam auto je dole, a ja gore radim.
Kako… A ne mogu ni svojoj kući ići. Zašto?''
Zagruha, zatutnje, zagrmlje ne od sudara oblaka i ne
od udara gromova. Već od (iz) teškog oruđa (topovi, top –
haubice), tenkova i ličnog naoružanja. I niz Lim do
njegovog ušća u Drinu… I naviše i naniže njenim tokom…
Joj… Joj… Joj… Kuće ne zapališe udari gromova te ni
slučajni prolaznici. I dođe, u talasima, veliki broj ljudi
porodično i grupno iz Podrinja u Priboj i druge okolne
gradove. Opet se vratiše, ubrzo, svojim kućama. Eto ih opet
nazad. Mngi nisu imali ni lična dokumenta (lične karte) sa
sobom. I mnogi dobiše, po hitnom postupku i bez provera,
nenadležno pasoše u Pribojskom SUP-u. Te sa tim da idu
dalje. Idu. Beše to planski. Među njima beše i naše familije
iz Višegrada i Goražda. Da se na zadržavaju tu. Tu blizu
pa, i za mnoge, i okom viđenih kuća i poseda. Ah dobrota,
saradnja, dobra subkordinacija i vidovitost. Naši ljudi, sa
ovih prostora, ma kako se zvali, civili – obični ljudi
svakodnevnice, imali su tada više šansi i puteva. Mogli su
ići ka ''većinama'' i kretati se sa i za njima. Mogli su ići ili
ostati ka patriotizmu. Kom li? Mogli su… sedi gde si…
Mogli su ići glavom bez obzira… Mogli su… Ako su
mogli… A ako nisu? Da li su hteli?… A ako nisu?…
To je već rat raspada zemlje. Niko u kući nema ni
puške ni pištolja. Da ako neko, ne daj bože, udari na
''kuću''. Ni legalno. Ni ilegalno. Niko, od nas ne dobi, niti
je imao, ni od policije ni od vojske, ni od civilne zaštite…
I onda su mnogi potražili ''put spasa''. Za neke je bio
unapred poznat, određen i prepoznatljiv (učesnici i
saučesnici scenarija i njihovi izvršioci). Za neke…
obaveza. Za mnoge beše nepoznat, iznenadan,
neverovatan, nezamisliv… Ko bi rekao pomislio da će doći
do raspada zemlje i takve situacije? Majku mu božiju, po

137
svim teorijama kretanja društva, pre raspada federacije
dolazi do neke, bilo kakve, konfederacije, pa tek protekom
nekog vremena (dužeg i neznanog) dolazi do postupnog
otcepljenja i osamostaljivanja republika – država. Doduše
to se misli na mirno i sporazumno razvođenje – odvajanje
i izlazak iz (kon)federacije. Bez posledica na ljude i
prostore. Neki rekoše: Gradi (e) se država (e) jednom u 100
godina… Za neke ne beše daj šta daš – već grabi što više
ugrabiti možeš.
Setih se, pa ga i potražih, moga diplomskog rada iz
Gimnazije – napisanog 1978. godine. Pogledah neke moje
rečenice i pasose. Evo nekih delova: ''Jednu dotrajalu
imperiju (vlast) smenjuje druga u dotrajavanju… To je bilo
stanje ukome se nije znalo šta se sme, a šta se ne sme. Šta
se može, a šta se ne može činiti…'' Pa pročitah…
''ujedinjenje raskomadanog naroda…'' I još neke… Da li to
beše moje predviđanje budućnosti ovih prostora i ljudi? Pa
to mu ga dođe ko, olako rečeno, prognoza. A kazano istim
jezikom samo na drugi način to mu ga dođe predviđanje
stvari (toka kretanja društva) i vidovitost. Da vidovitost
bez ikakvog mog, mog i familijarnog uticaja na to. Bez
ikakvog činjenja, nečinjenja i propuštanja činjenja. Bez
ikakvog povoda, učesništva, saučesništva, podstrekavanja,
pomaganja i motivisanja ovoga ili onoga na ovakav ili
onakav način. Šta je tu je. Pa eto, čitaoče ako si
zainteresovan, a jesi, a imaš vremena (vakta) pogledaj,
opet, malo napred.
Prisetih se, iako nisam bio član nijedne stranke, i
svog govora na otvorenoj tribini SPS-a 1990-te gde sam,
između ostalog, rekao: ''Ja jesam u teksasu ali ne živim u
Teksasu i pri čistoj sam savesti…'' Jes već tada mnogi ljudi,
sa prostora Jugoslavije u velikim talasima se rasuše
svukuda po svetu. Pa neki dođoše – stigoše, neznani i

138
znani, i do Teksasa u dalekoj Americi. I ko zna kuda li još
sve po svetu.
Krajem 1992. godine na skupu intelektualaca u
Priboju održanog u maloj sali Doma kulture bi jedno 25-
26 ljudi. Među njima beše i profesora iz Gimnazije, nekih
direktora (rukovodilaca), dva zemljaka (i da li je tako) što
snimaju i drugi. Bi tu i moj razredni starešina (iz
Gimnazije) i svi ostali znani mi ljudi. Pa malo je mesto.
Predsedavaše profesor matematike – zemljak Ferzo Ć.
Interesantna tema: Kuda ide (teži) treća Jugoslavija? I
snima se. Pa i to ide (šalje se) gore da se vidi i čuje šta ljudi
dole misle… Uzeh i ja reč… te rekoh (iz glave): ''Širina
vidika, govornički talenat i entuzijazam budućnosti i šta ti
još treba?… Da se sad nalazim vani pred par stotina ili
hiljada ljudi ili ako hoćete tisuća. Izvinite na ovom tisuća.
Mada nas neki teraju, da nam to bude dalje od nekog
Izraela ili neke Turske ja bih rekao ovako: Sestre
pripadnice nacionalnih manjina, sestre Crnogorke,
Muslimanke, Srpkinje… I vi najbrojnije nemojte zameriti
što ste poslednje. I obratno. I kazano bilo kojim drugim
redom uz upotrebu svih ovih termina. Sestre bračne,
vanbračne i pozakonjene (na latinskom legitimacio). I
braćo. Ali pošto nisam vani nego ovde ja bih rekao radni
odnosno neradni narode. Ni srpski. Ni muslimanski. Ni
crnogorski…''
Ovi nešto ćutaše. Neki čuvaše svoje pozicije. Svoje
ateističke pozicije. Bi jako dobra diskusija moga
razrednog, iz davno završene Gimnazije, Žarka R.
Profesora psihologije, filozofije i logike. Videh ja da me je
on razumeo. Podrža me. Pomislih… E moj brate dok te
drugi shvate. Ja ga razumeh. Dade mi podršku svojom
diskusijom i osvrtom na situaciju i vremena. Beše to

139
trunčica, mrvica i tračak nade u zahuktalim vremenima
razno – raznih h-o-o-o-ruka.
Te i ja dodah – pitah: ''Nameće se pitanje ko je
intelektualac i kako ga prepoznati?… Ja hoću da idem u
Rudo ma kako se ja zvao…'' Ostali intelektualci (da li je
tako) ne rekoše ni jedne…
Te za neki dan reče mi pribojski stariji policajac:
''Idi… Idi ako imaš gde. Idi nešto su navalili na tebe.
Odgovorili smo da ste dobra porodica da nikad nikog niste
dirali… Da… Idi ako imaš gde. Da ti familiju ne diraju…
Da te… Idi!!!''
1993 nasta doba rekordne inflacije (u Srbiji) i
ekonomske paralize. I dođe do masovnog slanja ljudi na
prinudne odmore i otkaze. Isto je iskorišćeno da se
sprovede čistka i obračun sa neistomišljenicima. A s time i
da se dovedu ''svoji'' ljudi pa i sa širih prostora, sada već,
bivše zemlje. Beše to ojačani političko pouzdani pojedinci.

Zemljo moja – zemljo mila…

Zašto si me ostavila?

Pomakoh se. Odoh u Mađarsku. Rekoh sebi ako im

ja nisam dobar i kad im smetam idi da ti bar familiju ne
diraju. 1993. teška godina. Radih na raznim poslovima.
Berbe voća. Šljiva, jabuka, trešanja, grožđa i puno još čega.
A i bi teških fizičkih poslova. Bih prvo u Segedinu (odmah
preko puta Subotice), pa u Naguatadu (nešto zapadnije), pa
u Marceliju (blizu Balatona – jezero) i opet u Segedin. I tu
čovek ima raznih iskustava. Dobrih i loših… 1994. stariji
brat sa porodicom ode za Novi Zeland. A na roditeljskom
stanu se probi krov – namerno. Otišo, trebo je ranije da
dobije stan ali neki FAP-ov rukovodilac naredio

140
podčinjenim da mu nešto podvale. A oni to odbili. Oni ljudi
– Pribojci. Rade D. i drugi. Te ja, već mi je isticao pasoš i
pogranične zone, se javih Ambasadi. Rekoše biće to u redu.
Javi se tada i tada. A tada – kroz par nedelja ističe važnost
dokumenta. Ja se javih. Kad prevara. Ništa… I protekom
dužeg vremena ja dobih putni list. Pohvali mi se Jelena iz
Sarajeva (sestra Mladena T.) da je dobila novi pasoš isti
dan. ''Evo ti vidi…'' Tad mi radnik Ambasade reče: ''Pazi
se da te ne odvedu u Bosnu.'' Ja ga razumih pa mu rekoh:
''Idem tada i tada i na taj ću prelaz.'' Već je 1995-ta.
Vidi oduzeše mi pasoš i pogranične zone i putni list.
A ja ulazim u svoju zemlju… Te primi me jedan školovan,
zdrav… Na njega ne beše prešla bolest nacija. Pita me kuda
ideš? Rekoh idem u stan svojih roditelja ako mi oni
dozvole. I sam sebe da rehabilitujem. A već tada sam imao
više školskih drugara koji su već imali i državne stanove…
I onaj komšija policajac što se smeška i on. Tu u… Kad
tamo ne daju mi dokumenta. Te ja u Priboj. Kad u među
vremenu – tih dana beše me pozivali na sud povodom
otkaza još 1990. Nameštaljka. Scenario…
Ma prođe i to zezanje. I ja opet nazad u Segedin.
Trebalo je se uhvatiti u koštac sa vremenom. Ali ja sam se
uhvatio u koštac sa vremenom i situacijom još podosta
ranije.
A onaj iz FAP-a se vremenom beše nešto skljunio.
Poče uviđati da je svašta radio i uradio. Odradio. Te poče
se vaditi te ovo. Te ono. Te da je radio, navodno, po nečijim
direktivama. Pa ode, rekoše, za Beograd. Opet ponosito. Po
obavljenom zadatku. Očekivao je, kažu, da će postati
ambasador.
Pa se prišuti… To ti je kada se kepec uzdigne i hoće
da postane klipan.

141
 Rat nije bio ni osvajački ni odbrambeni. Već
raspada. Gledano izvana. A gledano iznutra. Beše to i
osvajački i odbrambeni. Samo što ih beše više. I ovih i
ovih.
Svi su pomislili da su završili poslove jednom za sva
vremena. Ovi domaći – unutrašnji… A oni vanjski,
inostrani podpomognuti sigurno i planski sa
Jugoslovenskom emigracijom (nekim grupacijama od njih)
su prvo pomislili i hteli (iskoristiti taku dugo očekivanu
situaciju) da unište ove…, a zatim i one, i one… Ali
inostrani učesnici, saučesnici, postrekivači i izvršioci
svetskog poretka, podpomognuti čak i sa trupama UN,
raspadanja i stvaranja (krojenja i prekrajanja) država se
grdno zeznuše. Ne bi to rat – generalni – između
jugoslavenskih naroda i narodnosti. I ne bi to rat totalnog
samouništenja. Pređoše se u računici, predpostavci i
tvrdnji. Počeše se i inostrani krpiti. Proći će i njihovo.
Ničija ne gori do zore – dovijeka. Pa ni njihova…
Hteli su da doliju ulje na vatru da još, što je moguće,
više pospeše i podstaknu, neku, zavadu i da ih što više
razjedine. Po mogućstvu totalno, a zatim i dovedu do
(samo) uništenja. Do međusobnog uništenja.
  
1997. – mart. Stigoh, igrom slučaja, na Novi Zeland.
Te me pitaše: ''Šta ćeš ti ovde raditi?'' Ja rekoh: ''Meni ne
treba… mojoj svesti, zdravom razumu i izgrađenosti ni
policija ni ograda oko kuće…'' Rekoše, što je istina, da
ovde nema zmija (izuzev u zološkim vrtovima), da ne
grmi… Ali desi se da zagrmi. I to retko. Ma gotovo nikako.
Rekoše da za državljane nije obavezno služenje vojnog
roka. Rekoše i da je ovde, nekada – podosta ranije, postojao
konzulat SFR Jugoslavije te da je sa njegovim zatvaranjem

142
došlo do podele imovine (?). Nešto su, rekoše, dobili
Dalmatinci (Hrvati, Srbi, Jugosloveni i drugi) koji otvoriše
čuvenu vilu Dalmacija – veliku zgradetinu… u kojoj danas
danle stoji velika Titova slika. Nešto su dobili Hrvati te im
to dobro dođe za njihov klub… Nešto dobiše Srbi i…
Rekoše da su kupili… nešto… pa doradili u fletove… i
izdaju pod kiriju… Da li su to i te… privatizovali? Svi. Da
li je to istina?
Rekoše i da su oni tamo znali da ubiju ljude i da nam,
ovamo, poture druge sa njihovim imenima… Rekoše, a i
pitaše, dosta naših je ubijeno posle drugog svetskog rata, a
i u ovom… i sada ih ubijaju. Tamo gde si imao mesto
boravka. Ti moraš to da znaš…
A u gradskom muzeju grada Oklanda, između
ostalog a što je interesantno, na stalnoj postavci drugog
svetskog rata… slika Hitlera, a do nje Staljina, pa
Musolinija… Šta li su oni i kako učili u obrazovno –
nastavnim programima o tom periodu – vremenu. Šta li su
oni (neki) koji su pod pretpostavkom poreklom sa tih naših
širih prostora, pričali svojim potomcima? A izgleda da su i
ovde dolazili u manjim i većim talasima. Taj talas oko
(pred i posle) drugog svetskog rata i kasnije bi poveći. A i
deca su im sada već odrasli ljudi…
… A ništa neobično je da možeš ovde videti
registraciju na autu, što je zakonom i dozvoljeno, Hrvat,
Jovich, Bosnia… i još neke i mnoge razno – razne.
Javih se porodici, i široj i užoj, i prijateljima, i
poznanicima, … Pa i u Mađarsku. Dobih nešto i odgovora.
Pa eto i rekoh da obelodanim bar jedan. Da ovaj, vrlo,
interesantan iz Mađarske.

Dragi prijatelj Mirsad!

143
 Primio sam tvoja razglednica. Hvala lepa. Veoma
sam se obradovao. Ja ne pišem dobro, ali ti razumeš. Ne
znao, gde ti živiš, Evropa ili Amerika? Kad putovao tamo
u Novi Zeland? Šta se desilo s njom od tada? Ne dolaziš u
domovinu? Šta radiš tamo? Ja nisam graničar. Radim u
benzinska pumpa u Naguatad. Moja devojčica ima šest
godina i moj sin ima četiri godina.
U Naguatad ostalo 137 (civil) mrtav u groblje.
Novi Zeland lepa zemlja?
Slati fotografija gde živiš!
Očekujem tvoj odgovor!
Od srca te pozdravljam!

Odoh na testiranje znanja engleskog jezika. Svašta,

pa ne da ne znam ništa, ali znam ponešta. Jes da sam u
osnovnoj školi i u Gimnaziji učio ruski. Pa nešto
francuskog i latinskog. Pa još ranije sam živeo u Mađarskoj
4-5 godina. I to mi je bio novi jezik - mađarski. A sad još i
ovaj. Pa nisam ja ekspert ja jezike. I očekivah beginer –
početnički studij. Što je i normalno. Mada mi i nije više
bilo do studiranja. Pa drugi stepen je postbeginer. A oni
mene posle obavljenog grupnog pismenog i usmenog
testiranja… u elementarni. I još kažu: ''Ti si inteligentan.
Ma ima da ideš. Moraš.''
I poče bombardovanje SR Jugoslavije u toku
školovanja. Bombardovanje Jugoslavije. 25. mart 1999.
Prozva me profesor (jedan od njih)… ''Ti si tamo od tuda,
reče. A i Ljilja… je negde otuda, ali nje evo nema danas na
nastavi.'' I onako se ko čudi. Pa opet prema meni. Prozva
me. A u ruci mu beše 5-6 raznobojnih flomastera. Ja mu ih
uzeh… Ih što ne znam jezik – pomislih rekao bih ja tebi…
malo sutra. Te se ja pošto priđoh tabli okrenuh đacima 30,

144
40, 50-godišnjacima, a njemu rekoh: ''Idi sedi tamo u
klupu.'' On se čudi, a ja mu opet. On sede pa ko prema
njima napravi grimasu. Ko veli vidi ovoga. Te ja onako
ovamo i ovamo i šire – pokazah po Evropi – po mapi koju
sam nacrtah… bila je crvena zvezda (pomislih u sebi i
ovakva i onakva). Ona nestade. A sa njom federalne države
SFR Jugoslavija, a nešto pre i SSSR i to uz čiju li pomoć i
asistenciju. A ovamo se pojaviše žute zvezde – ujediniše se
neke države Evrope…
I još pitah ima li pitanja. Pitah, pa, i njega.
Pitah se, da li su oni (strani državljani – nekadašnji
pitomci naše Vojne akademije) – neki od njih i učesnici,
saučesnici i izvršioci bombardovanja zemlje? Jesu!
Sigurno.

Skakavac i sećanja

Okland – Novi Zeland

Lep dan. Sunčan. Ma ko svaki drugi. Tranzistor u
džepu (ruci), slušalice u usima. 97 FM dobra talasna
dužina. Sedim u bašti. Onako odmah posle nastave
engleskog. Eh ja sam opet student. Ma zvah jednu Edu
školsku drugaricu da malo popričamo. Misleći da dođe, da
me malo osveži. Očekujući neke bure - dobih 2-ku. Neka
drugi put. U žurbi sam – reče veri bizi. Pomislih imam ja
još školskih drugarica i drugova. I oni su sa raznih strana
sveta. Iz Jugoslavije, Koreje, Etiopije, Indije, Kine,
Avganistana, Rusije, Iraka, Poljske, Fidžija, Pacifik
Samoe... Ma neka drugi put, pomislih.
Bašta - desno otac struže drva - na struju. Majka
pomoli glavu kroz prozor i mahnu mu rukom. Ma ne reče
mu ni požuri ni ostavi za kasnije. Nego stani... Uh taj zvuk

145
- zujanje ko u zubara i još mnogo jače. Levo uzanom
betonskom stazom se pojavi skakavac. Ide li ti ide onom
stazom ka vrtešci za veš. Ide. I ne žuri mu se. Gledam ga...
Korak napred, korak nazad, dva u mestu. Pa opet. Bože
mili pa on i ne ide. On igra. Ne plaši se. Čega bi se plašio.
Drva izrezana. Stari izbaci dva bicikla iz šupe. Jedno
je crveno. A sećam se i adžo ima i vozi crveno - u dalekom
Priboju. Pa izvadi paradajz. Prebira ga. Bio je zelen, pa
neki je truho a ostali su crveni za salatu. Zeleni onako u
gajbama stavi na sunce te prisloni uz šupu. Skakavac ne
ide. Sam je. Gde će. Tu mu je dobro. Ma ne leti. Kako će
kad nema krila. Setih se izvidžača. Bili smo deca. Naš
odred (Pribojski) bio je bratski sa odredom iz Inđije. Setih
se Meše, Conda, Ćanera... Jedan vod se zvao skakavac i
njegov vodnik je bio moj stariji brat Mehmed. Obišli smo
kao deca gotovo celu Jugu. A Ćaner - legenda… Pre neki
dan videh se sa jednim Inđijcem. Tražio me i raspitivao se
za mene... Pitah ga: ''Znaš li Ćanera?'' ''Da, odgovori, te
reče, sav se naježih.'' Pitah ga i za Bocu… On reče: ''Jeli
Mazi…'' Rekoh jeste. On će na to: ''To mi je prvi
komšija…'' ''Pozdravi ga od mene i moga brata, i porodica
te i roditelja… On je bio kod nas… i brat kod njega i
njegovih još ko deca.'' Te popričasmo još o nekim stvarima
– onako usput. Ma bi ljudina. Boli glava. Divan
sagovornik. Ljudina. Ma vala… I još kad on reče…
Uzeh jedno drvce. Skakavac se uhvati .Ma vidim ima
šest nožica. Ne fali mu ništa. Uhvatio se za one dve prednje
i visi. Pa bavi se gimnastikom. Spustih ga na travu. Stoji.
Ne ide. Gde će. Eto ga i leptir, pa još jedan. Pa tu je i blizu
i ptičica. Eno i pčele. Ne diraju se. Uživaju u prirodi. U
životu. A gde su pužići. Evo ih vidim. Tu su. A bubamara.
Pomislih. Leti leti bubamaro - donesi mi pismo.

146
 Bacih pogled po bašti i naviše i naniže. Gledam
jabuka je za branje. Grejfut će za koju nedelju. Ftidžos je
prošao a i pešen frut. Vidim dole u dnu ima još paprika i
crvenih i zelenih. Uh pomislih - pa ovo i nije moja bašta.
Moje bašte su u majkinom Višegradu i očevom Prijepolju.
Naježih se. Drhtim. Pa to su bašte i njihovih sestara i braće.
Te potomaka - kćeri, sinova i unučadi. Najdraža mi je ona
u Višegradu, na ušću Rzava u Drinu. U njoj stoje još zidine
od stare porodične kuće pre onog rata. Pa u njoj je stara
kajsija, dunja, ruža, ribizla… Iza nje je ograda i sportski
tereni (podignuti delom i na našoj zemlji). A tu je odmah i
novi Rzavski most. A pored mosta je bila naša kuća i do
nje levo džamija, a desno dućani (koji behu davno srušeni
– 1964.). Preko puta apoteka i stara jevrejska kuća… Joj…
Joj… Joj… Preko mosta je dom kulture, pijaca… Kad ću
ja u moju baštu? Ustadoh. Ma polako – rekoh sebi. Ne
remeti mir i samit leptira, ptičice, pčele… Ma nisu se
micali ni kad je otac strugao drva. Kako li se oni
sporazumevaju? Ne čuju se – nema zvuka…
Eh a mi pravili samite Nesvrstanih zemalja, a
preskočili da pre toga napravimo samit građana – naroda i
narodnosti. Da smo to prvo uradili gde li bi smo sad bili…
Ne bi nam kraja bilo.
Velika buka. Uzleće avion. Za nekoliko sekundi će
i iznad nas proći u onoj svojoj uzlaznoj putanji. Uzima
visinu. Ode. Ne znam ni gde će. Niti dali će prema Americi
ili prema Australiji… pa i dalje prema Evropi. Ma nosi ga
đavo. Skupe karte – pomislih. Uh trznuh se. Treba drva
složiti. Uskoro će kiše a i noći su bogme hladnije.
Ni sada ne znam odakle je Eda. Da li je iz Hong-
Konga, Kine, Tajlanda, Malezije ili Koreje. Koje Koreje –
Severne ili Južne. A možda je i iz Japana. Irena je (ne kako

147
reče i rekoše iz Poljske – već iz Hrvatske), a Ljilja je (ne
kako rekoše iz Crne Gore), već iz Srbije. A ja sam…
A skakavac i družina. Ide skakavac… Ide li ide. Ide
i ne žuri mu se… Dva napred, korak nazad, dva u mestu…
Dva napred,…
Ipak ide dalje…

Uspavana lepotica
(reda radi)

… Pita me: ''Hoćeš li malo da je ručkiš? Smokvicu.''

''Hoću, rekoh. Otkud ti one sad? Jesu li narasle i sočne?''
A ona li je dirka. Dirka li je. Dirka li je. Bogami me
pređe. A ja stvarno pomislio da se neko od naših vratio sa
mora, jes da je septembar, pa doneo smokava… Te i nas
neka zapala. Smokvica. A i jeli smo ih od godine do
godine. I baška kad nam se ukaže prilika. One sočne. A one
suhe…
A ona: ''Vidiš li da sam je i malo doterala… Malo
sam šišnula dlačice. Pa treba… Znaš leto je prošlo, a i ona
treba da ima i dalje letnju frizuricu.'' Uh zadnji put kad se
setim. Ma videh: ''Kada ti prolazi to dole?'' ''Za neki dan.
Imam da budem ko bombona. Samo da ne puknem.
Ostavimo to za kasnije. Pa kad je tako, reče ona, baci ga u
... Ali molim te ne pred mojim očima.'' ''Pa vi to meni
ozbiljno… sredovečna gospođice?'' Odgovori ona: ''Pa vi
mene persirate ili me zajebavate pa govorite u množini. Pa
ako me z… hvala što tako mislite… da ja vredim za više
njih – žena. Pa bogme red je i da se izvinete. Istina ja
vredim za više njih u nekim drugim oblastima. Ali vi me tu
još niste dovoljno preispitali. Samo me malo dotaknete i

148
onda ne možete da se kontrolišete. Krećete u napad. U
ofanzivu. Pa i ja onda zaboravim da smo se dogovorili da
to polako radimo.'' Ma, vidi se u nama čežnja… Čežnja je
to. Požuda. Pohota. Strast… Gledam je u oči… Ostavimo
to za kasnije… A ona... Onako ovlaš. Pa još… A ovo ide li
ide. Na tenane. Solo. Uhvatismo ritam. Uh što je dobro.
Diže ga iz mrtvih. A i odavno nije radno ništa. Ne daju
Englezine džabe ko Mađarice. Ma… da li to radi po
zadatku? Ma ne. Vidi se da ni njoj nije lako. Muči se.
Izgorela je. A izgleda da je i videla da sa Englezima nije ko
sa našima. Sa nekima od naših…
Ma želim te do… do nebesa… Joj uzlećemo. Letimo.
Ma o sletanju (zaustavljanju) nema ni govora. Do koje li
smo tačke i visine stigli? Između nas nema distance. Jedno
smo. Joj, znojimo se. Ali tvoja znoj se ne oseća kao kod
tamo nekih. Pokupiću je… ''Izvinite gospođice… da li
dozvoljavate…'' Pogledasmo se i odgovori prvo smeškom,
pa reče: ''Pa možete ako baš želite. Evo sve uzmite…''
Krenuh… ''Molim vas nemojte nešto da ostavite'', reče. ''Ne
brini neće ništa da promakne…''
''Sviđa ti se? Ma znaš ja ovako amaterski. Ali s
tobom ide ko podmazano.'' ''Daj ne mogu više… Dođi da
te uzmem…''
''Eto ideš kod one (nje) i njene. Ideš peške. Podaleko
je. A moja te zove ovde. Tu'', reče.

  
Uskogrudost i kratkovidnost, a i možda
širokogrudost i dalekovidnost tada vodećih lidera,
političara, funkcionera,… te (ne) naivnost masa,
nacionalizam, verski fanatizam,… su (zlo) upotrebljeni u

149
ime onoga što je danas. Sve to beše po principu: zavadi pa
vladaj i drži vodu dok majstori odu.
A ova zemlja slomi se, ne kako se očekivalo, na dva
dela. Ne na jednu komadinu i drugi komad na čemu su
najviše radili planeri i izvršioci svetskog sistema i poretka.
I koji su poneli i zaneli neke domaće…, na svu sreću na
kratko, centre moći i uticaja… Videvši da ne ide baš tako
lako, kako je bilo zamišljeno i u njihovim kuhinjama,
promeniše stil… Treba je rasparčati na što manje i manje
celine…
… Već se polomi ko majčina oblanda. Nekih majki
oblanda… Izlomi se na sitnije komade. Pa još pride i na
komadiće. Zamalo ne bi na param-parčad. I da hoćeš ne
možeš ih spojiti. Bar za sad. Ali moraće. Moraće. Bar neki.
Ma kakvi ''kolači''… Nema ni zalogaj za ''veliku silu'' –
odrasla čoveka.
… A belosvetski nas, posle, ostaviše same na ledini
i vetrojebini čekajući ne bili se sami pokokali i dokusurili.
I onda naši dođoše sebi. Daj spašavaj što se spasiti može.

Entuzijazam budoćnosti
(bio – oš'o – pa doš'o)

Širina vidika, govornički talenat, entuzijazam

budućnosti… I šta ti još treba? Pored toga potrebno je da
još napadneš nekog prethodnika. Normalno ako si u
mogućnosti i stanju. I to napadni ga u nečemu. Ne u svemu
i potpunosti. Jer poslednji je napao pretposlednjeg i postao
popularan. A ti napadneš poslednjeg. Znaš sveže je i taze.
I ti postaješ popularan. Jer je pretposlednji bio bolji po tebi.
Ili za tebe. Ili ako odeš još dalje pa kažeš da je onaj pre –

150
pre – pretposlednji bio još bolji… Ne diraš u suparnike (bar
za sad) i komšijske pretposlednje niti poslednje i sadašnje.
Samo nemoj sa njima stupati u kontakte – barem javno.
Niti ići na sastanke, dogovore, pregovore. Ma, ko ih šiša.
Ja sam veći. Ne uvažavaj ih. Nipodaštavaj ih. Pa sigurno to
je recept kako se postaje popularan i veći. Normalno da
mislim u politici, a ne u oblasti muzike, filma, sporta… u
ulici ili gradu. Još nisam ni čuo ni vidio da je neki poznati
pevač ili grupa pogazio(ili) ploče… Zašto bi? Jeste da ima
i raznih žanrova muzike.
Kakav je tvoj entuzijazam budućnosti? On može ići
ka napretku i razvoju, a može ići ka nazatku i raspadu
društva – države. A onda, što je jako bitno, moraš imati
svoje saučesnike, pomagače, podstrekivače, izvršioce… A
oni svi (ponajviše ovi zadnji) su najopasniji (postaju
najopasniji) po one za koje je tvoje i ''tima'' delovanje
(činjenje, nečinjenje i propuštanje činjenja) – tvoj
entuzijazam budućnosti, nazadak i vodi tobože ka raspadu
zemlje. A tvoje delovanje je najbezopasnije za one za koje
je to put napretka i razvoja. Eh ovi drugi su izvor tvojih
(dodatnih) saučesnika, pomagača… A oni prvi su vaši
neprijatelji. Po vama. I to unutrašnji. Treba sa njima
raščišćavati po h-o-o-o-ruk sistemu. Treba ih kažnjavati…
Kako sa njima tako i sa njihovim porodicama. Ostavljati ih
bez posla. Prepadati, pretiti, ubijati… Ali i ovi drugi i
treći… prepisuju. Hajka i u množini hajke su već to prave
pravcate… Na prostorima zemlje. Zakon i sudovi rade isto.
Subkordinacija. Znam cilj sankcije je da deluje
stimulativno – popravno na učinioca (e).
U toj uzlaznoj putanji, sada vas više, posle nekog
vremena, gubi se polet. Gubi se motiv. A rad? Eh ti
entuzijazmi budućnosti dovedoše ljude… na prosjački
štap. Pretumbaše ih. Istumbaše. Raseliše. Mnogi ostadoše

151
kratkih rukava. Jedino je dobro išlo profiterstvo. Upute i
savete niste primali od (ne) miljenika, (ne) rodoljuba, (ne)
patriota, (ne) vidovitih ljudi.
Raspad sami napraviše. Dohakaše jednoj zemlji.
Dokusuriše je idući vani da sastanče. Što ne rešiste unutar?
Ali možda ste i morali tada ići vani. To je sada (ne)
publikovanje ne vas već tamo nekih ''domaćih'' u dalekoj
Americi… U jednoj od tamo konfederalnih država…
Gledano odvud, sa bilo kojih prostora naše zemlje, blizu
Teksasa…
Rasplet ostaviše nama ljudima. Najobičnijim. Na
vetrometini, nevremenu… ovako sami (e) da tumaramo ko
slepci. Ali možda i nisu (niste) tako hteli. Možda.
Pitaš me: Pa, šta je uzrok i povod rata? Rata raspada
zemlje. Pa, eto već si pročitao – sukob društvene osnove i
društvene nadgradnje. Sukob teorije i prakse. Nedostatak
kulture, tradicije, svesti ljudi… Ponajviše svesti ljudi.
Eh nešto mislim da je 90-tih kojim slučajem išta
urađeno na jačanju tromeđe i to po svaku cenu, ko što nije,
ma ne bi nam kraja bilo. Nije imalo želje, volje, naredbe i
ponajviše razuma. Zdravog razuma. Kasno se mnogi
glavati uhvatiše za glavu svojim rukama i produženim
ručerdama i ručicama te se zapitaše i rekoše: ''Šta bi? Šta
se desi? Šta nam je sve ovo trebalo?'' Beše to najopasnija
stmoglava avantura. Sunovrat.
… Ipak su ovi prostori sa isprepletanom i
povezanom istorijom i tradicijom. Sa željama, težnjama,
čežnjama… Tako da je i ne samo teško već i nemoguće
izvršiti neke podele po ovoj ili onoj liniji. To je stvarno
neostvarivo i ne treba se upustati u avanture te vrste pa čak

152
i onda… ako postoje neka obećanja, pa i strana, podrške,
motivi, povodi i podstreci.
Te reče jedan Pribojac: ''Da nam biše u detinjstvu
strip Mirko i Salko i da štošta bi drugačije u školsko –
nastavnim programima sve bi ovo bilo bolje, lepše… šire,
svetlije, veselije…'' ''Jes, rekoh: Aferim.'' A ono iz
detinjstva: …
Điha, điha mi odosmo
na daleke pute…

I ono: Ponjava, ponjava.

Majka ti je dronjava…
Dečije igrice… i stihovi… potpomognute,
progurivane i uvaljivane preko neke dece i igrarijama
njihovih roditelja… i njihovih ''krojača''… Ah krojenja i
prekrajanja… I još koješta… se desi. Obistini. Mnoge
majke postadoše dronjave… I porodice… Ne kao trenutno.
Za mnoge bi to trajno. Doživotno…
Jadne li im majke. Jadne li vam majke. Jadne li nam
majke.
Jedan dečak (možda i mnogi), mali, nije otišao u
školu. Kaže da ga nešto stomak boli… Jer beše pojeo više
razno – raznih čokoladica. Koje je uzimao ponajviše zbog
sličica i njima odgovarajućih pratećih albuma. Na to ga
njegovi roditelji upitaše: ''Sine je li te prošao stomak?'' ''Ma
nije… Jeste… Jeste… Ja sam ga pustio da me prođe… Ali
nije još potpuno'', reče.
Mišljenja sam da je Jugoslavija bila najjača (da li je
tako?) baš na ovoj tromeđi. Tako da je trebalo tada i jačati
i ojačati… a ne… E moj brate dok te drugi shvate.

153
 Pita me jedan naš Pribojac: ''Šta ti misliš kako li ovo
ide? Ovo u budućnosti. Znaš juče, danas, sutra. Sutra, šta li
je…'' ''Pa, znaš, sapleli smo se sami, rekoh i nastavih, nema
druge nego po onoj narodnoj opet Jovo nanovo.'' ''Šta
nanovo?'' ''Pa ja sam za napredak uvek bio. Za dobrobit
ovih naših prostora i svih ljudi koji žive na njima.''
Neki odoše iz ekonomskih razloga. Neki iz
političkih, karijerističkih, moralističkih… Bogami i
porodičnih, patriotskih, militarističkih… Mnogi postadoše
beskućnici. Čovek i porodica se gradi i kući dugo. Dugo…
Neki odoše. Neki dođoše. Neki odoše i dođoše. Dođoše
gde su bili pre 1990-tih, 1992-tih…
Da li će biti tenzija, previranja i, ne daj bože,
gruhanja? Tenzija, ovakvih i onakvih, i previranja hoće, a
gruhanja neće. Neće bar od strane naših. Naših. A
inostranih. Ne bi trebalo. Da neće bogdo.

  
Razgovaraju trojica zemljaka 75-ka. Svi poreklom sa
tromeđe. Pričaše o drugom svetskom ratu, Titovom
vremenu, te i o ovom ratu raspada SFR Jugoslavije… o
odricanjima, o deci, o porodici… Te će jedan od njih
upitati: ''Kako se osećate ujutru kada se probudite,
ustanete?'' A ovi će ti uglas: ''Čim ustanemo upišemo još
jedan dan života… Jer sad smo mi na udaru…''
Pitaše jednog povratnika sa tromeđe: ''Ma nešto si mi
se udebljo. Upustio si mi (nam) se malo.'' ''Ma nisam,
reče… Radim po vazdan oko svoje kuće. Znaš napokon
sam je uspio ''povratiti''. Toliko dugo posle rata. Opet imam
crno na belo. Ah papirologija. Svoja kućica – svoja
slobodica. Sve, nešto oko kuće po vazdan čeprkam.''
  

154
 Jednog dana, davne 1990-te godine, dođe red na
pranje bukadar šoljica i džezvi, posle popijene kafe, na
Đura i Muja. Starije radnike jednog velikog odelenja u tada
čuvenom FAP-u… Te ti oni odoše na pranje… Kuda će
nego u muški WC… Kad tamo ne možeš prići česmi od
nekog, pih, smrada. Na to reče jedan: ''Ovo unutar mora da
je neki kreativac.'' Te oni prsni u smeh. Smeh
nezaustavljiv. Te izađoše, neobavljena posla – zadatka, u
hodnik. Kad tamo natrča na njih jedan rukovodilac poveći,
prepoznatljiv sa uličnih plakata, poš'o i on u WC… Te im
reče: ''Šta ćete vi tu, pa još i skupa?'' A oni ne hajući ga i
ne rekavši ništa (nisu mala deca – već đedovi) opet odoše
unutar (trebalo je zadatak izvršiti), a onaj, poveći, odjuri u
drugi WC (ženski) te zatim u sekretarijat FAP-a te naredi
da odmah jednom od njih dvojice (zna se kome) napiše
rešenje o tehnološkom višku.
A njih dva… pošto kreativac izađe posle, jedno, 15-
tak minuta povukoše ručku da voda iz vodokotlića… te
zatim pristupiše lavabou i opraše šoljice i džezve svih iz
odelenja. Te pošto u povratku čuše smrad iz ženskog WC-
a… povukoše vodu… Kad ubrzo, zatim, i onaj drugi
postade tehnološki višak… te se to sa kratkim vremenom
odrazi i na njihove familije.
. . .
Prošlo je već, jedno, 15-tak godina… Odoše Đuro i
Mujo u FAP… i pravo kod kreativca. Te pošto im reče i
pohvali se, što bi i vidno, da još uvek radi (da li je tako?)…
i da su mu deca, sada već odrasli ljudi, dobili stanove od
firme i šire društveno – političke zajednice… te nemogaše
a da ne pripita: ''Je li a ko vas je pustio da uđete unutar?'' A
ovi njemu: ''Gde?'' On, ''u firmu, u zemlju.'' Ne pita ih ni za
njihovu decu (odrasle ljude), unuke… stanove… Ne
posluži ih ni kafom. Ničim. Ne izvinu se. Odjuri u WC. Ovi

155
za njim plašeći se da mu nije što pozlilo. Da mu ne daj bože
budu pri ruci i što pomognu. Kad on ti pravo u ženski
WC… Rekoše im da je u međuvremenu napredovao…
. . .
A belosvetski nas opet ostaviše… Ostaviše,
privremeno, sa svojim bukadžijskim medijima i
propagandom po strani. Ostaviše privremeno i eto, ko
povremeno, hoće, ali to je konstantno, da nam drže lekcije
i da nam posreduju i tutorišu uz pomoć svojih ''krojača''.
Krojenje i prektajanje ovih naših prostora… Dokle?
A Ujedinjena Evropa i mi. Pa ostaviše nas na kraju…
ko… kad smo sve ove… daj da i njih primimo. Ništa
Švajcarska. Da li će ta UE vremenom postati konfederalna
država? Pa jest Evropa je kontinent. I Amerika je
kontinent. Ali u njoj je službeni jezik engleski. Da UE
vremenom ne proguta neke države u njoj? Sa predfazom
odvajanja nekih komada i komadića od nekih balkanskih
(južno-evropskih) država… Da li je ona osuđena na život
4-5 decenija? Ne zna se.
… Te primi i ''uze'' u prvom krugu i Grčku uza se. A
ona onako podaleko od Austrijske granice… Te toliko
zemalja preskoči sve sa ciljem… Da ne bi ona (Grčka)
eventualno izvršila kakav okup zemalja oko sebe. Pa
možda i zajedno sa Turskom. I uzeše je, odmah, da ne bi
bilo… da ne bi rekli: ''Eto UE su katoličke zemlje.'' U
osnovi…

Pre kraja

Imala je ova zemlja još tromeđa. Unutrašnjih i onih

takozvanih, unutrašnjo – vanjskih…

156
 I bi. I završi se rat raspada zemlje. Ne dokrajči se. I
sve bi i prođe sa raznoraznim posledicama. Ponajviše sa
kulturnim, tradicionalnim i jezičkim. Neke od njih…
Iza ovih ostaše žrtve, preživeli te objekti i ruševine.
Porušiše se mnogi pa čak i oni, što bi rekli dosadašnjim –
doskorašnjim jezikom, objekti koji beše izgrađeni čak u
doba Otomanske imperije, Austro -Ugarske okupacije, pa
i u doba Kraljevine i SFRJ-e. Javni objekti. Od
opštenarodnog, opštedruštvenog značaja, interesa i
koristi…
Te preživeli ljudi koje podeliše na branioce
(osvajače, oslobodioce) i izdajnike (saradnike sa
neprijateljem i okupatorom). Bolje rečeno htedoše da ih
podele i tako klasifikuju. Pitam se: ''Da li je to bila i
''unutrašnja'' borba (boj) za vlast i prevlast i još pride
očuvanje i jačanje koječega?'' I još neke i mnoge –
raznorazne, koji su bili i tamo i ovamo. Bogami i onamo.
Možda. Da preživeli sa svojim porodicama i njihovim
stablima – lozama. Napravljeni su i oformljeni državni
aparati te udarene su granice novih država…
Beše ovi prostori (uže gledano)…
Eh ja toliko… Neka, tako, piše ko hoće i ko može.
Bogami i ko ume.

… Kad bi tenkovi sejali cveće, proleće bi duže trajalo.

(Dragan G. – Priboj)

… Ta pesma je kao ptica sletela u moje srce i zauvek se u

njemu ugnezdila.
(Mesud M. – Priboj)

157
158
 Pogovor

… E moj druže. Znaš ono drug – druže prva

palatalizacijo… I ti građanine bivše Avnojevske,
Komunističke, Federativne, Nesvrstane, Titove,
Kolektivne Jugoslavije si preživeo rat i sve njegove
strahote i što još više boli – seobe. Da seobe Naroda.
Prisilne. Sa prinudom i namerom. Iz umišljaja (na
latinskom dolus). Ma ne Naroda već Naroda. Vidi isto se
piše. A ja mislim u množini Naroda.
Eh što ti je naš jezik. Naš bivši srpsko – hrvatski
jezik. A koliko li ih ima sad? Ma dobro mislim jezika a i
Naroda. Koliko… Koliko.

Nešto su mi se ovi neki prišutili… Neki jezici, a i

neki Narodi bogme… Možda…

159
 Umetnost, pa u njoj (sa njom) i književnost (proza i
poezija), je najpodložnija politizaciji.

Reče mi jedan prijatelj: ''Mirso, koračaj svojim

stazama…''

160
UN trupe – koje boli dupe. Oni su tamo o'šli – došli samo
da drpe pare.

Rekli su – s'brda s'dola

(ja, moji prijatelji i oni koji to…)

- Moraš da vrediš za dvojice – trojice da bi bio jednak sa

onim koji je lošiji od tebe.
- Kako se jezik nikako ne prehladi – majku mu.
- Pitali jednoga: Voliš li ti ovaj posao. On reče: Volim.
Pa on je moje struke. Pa još i radim ga ima već jedno
5-6 godina. Oni će na to: Ali on ne voli tebe.
- Viđe li ga? Jok. A šta? Ih koliki je… ima jedno…
ovoliko… i više. Ma šta čoveče. Ma ne znam na šta
misliš. Ma ovaj televizor. Ma grdosija jedna. Vidi ima
ga ko orman…
- Nemoj (dela) časti ti. Hoću časti mi… da je (vatru) ja
malo prodžaram.
- Nemoj da nam onaj cuko tamo nešto zarovi!
- Kad bolnica počne štedeti na toalet papiru znači da je
u g… Te i da firma propada.
- Reče jedan: Eto ove naše zabave koštale su me
reputacije. Kažu mi ti svašta pričaš i piješ.
- To je dobra osoba – otvorena. Ma može biti otvorena a
mrcina… Nego to je otvorena dobrodušna osoba.
- Samo im čarneš jednoga. I to po mogućnosti
najstarijega. Pa onda… I oni svi odoše.
- Idi reci majci da nam, ako mogne, spremi pitu
krompirušu. Kad mi došli a ona vruća, vruća… Majko
moja!!!
- Barikade, barikade i opet barikade… Šta ćeš, možda,
neka ima šansu da postane nečija kapija. Pa još iz
snova. Možda i naroda.

161
- Ona prijašnja vlast je ''kupila'' metlom i lopaticom
(đubrovnikom), a ova sadašnja vuče usisivačem. Iza
one je nešto ostajalo. Promakne neki trunčić i po koja
mrvica… Iza ove ne ostaje ništa.
- Nije svačije da sede pokraj puta, kao ni njihovo da
prave državu (e).
- Evo nas negde ne znamo ni gde smo.
- Ja tuđe neću. Jer tuđe se ne da.
- Ma kad ti menjaš svoju veru u drugu… Šta li bi od nje
uradio.
- Slab si ti čovek. Ma kakvi… Nalet te bilo.
- UN trupe – koje boli dupe. Oni su tamo o'šli – došli
samo da drpe pare.
- Sretoh jednu našu u inostranstvu. Pozdravismo se. Pa
je upitah: Gde ideš? Pokaza mi rukom na psa. Te je
stavi preko usta pa se uhvati za nos i reče: Idem obaviti
neke poslove.
- Da li je bolje živeti u džungli ili u pećini (većini).
- Prođu ti ovuda (pa pokaza rukom kroz prozor) ovi
radnici FAP-a. Isto ko povorka žalosnih ljudi. Što u
stvari i jeste. Ne možeš tu videti vesela čoveka. Nema
šanse da je tu neko veseo… reče jedan zaemljak.
- Ove godine nije ništa rodilo – ubila suša. Šta da se radi.
Problem za zimnicu.
- ''Ne mo'š mu (im) ništa. To je malo mesto. Svi se (ih)
znaju'', kažu: ''Nikad nikog nisu dirali… Nije on ličnost
za to. Izabrana je pogrešna ličnost i porodica.''
- Imaš li upaljača? Upitah kupujući novine u rodnom mi
Priboju. Upaljač… Šta će ti? Možda ti pukne u
džepu… Reče ona.
- Ja volim više ravnicu nego brda – reče jedan. Oni će
na to: Ćuti bre – hoćeš li da te dole proglase izdajnikom
brda i planina.

162
- Ima li neko radno mesto… da se glumi gost. Da sam u
fol gost. Znaš ono da radim… upitah. Šta ćeš im kad
imaju puno gostiju – reče ona.
- Koliko imaš staža (radnog)? Upitah jednog druga iz
detinjstva. Jedno 25-30 godina. Otkud znam. Muka mi
sad da mislim. Muka mi sad da ikako mislim – reče on.
- Sećaš li se onih naših Jugovića? Kojih? Je li onih iz
junačkih narodnih pesama? Ma ne. Mislim onih što su
radili vani u inostranstvu. Kad bi došli – vidiš ništa se
nisu promenili. Kakvi o'šli – takvi došli.
- Eh što ti je naš mentalitet. Svi čekaju gastarbajtera da
im… Jer dok smo se mi ovde mučili i radili… vi ste
tamo radili i zgrtali pare…
- Šta li je ovo sa njim? Ne javlja se i ne zove. Nema ga
odavno da se javi. Nema šta ćeš… Ne niču ni njemu
pare.
- Kad ćeš nam ti ovamo malo bahnuti da sednemo i da
malo popričamo?
- Kad je čovek zdrav ima stotinu želja. A kad je bolestan
samo jednu. Da ozdravi.
- Sad se nama lampice pale – kako kaže naš narod(i).
- Kiša koja se iz oblaka spušta i zamrlu zemlju oživljuje.
- Reče mi jedna: ''Gledam ti ove bore na čelu. To je zato
što se mrštitš. Ne smeš da se mrštiš. Smej se bre
čoveče…''
- Dogovaraše se dvoje (nisu se videli još od predratnih
godina) da se nađu u objektu ''Usamljena srca''. Pa se
zapitaše kako će se prepoznati posle 15-tak godina. On
reče: Ja kad budem ulazio (uđem) tada i tada reći ću:
Ovde ''lutajuće srce''. A ona će na to: Ovde ''medeno
srce''.
- Bih u jednom privatnom ugostiteljskom objektu, u
rodnom mi Priboju, sa par porodičnih prijatelja-
starosedelaca. Radila je u smeni jedan osoba vesele

163
 ''zvezde'' (prirode). Te onako u priči – razgovoru
počesmo se nadvikivati. Te će jedan na to reći: Ako
imaš srca mala smanji malo tu dobru muziku – ton. A
ona, ne učinivši ništa, će na to mu odgovoriti: Ako
imaš duše potapši me po ramenu.
- Prošlo je mnogo vremena. Školu života i dalje
pohađamo. Inače ja radim još uvek umetničke
poslove… da ne bih visio u vazduhu.
- Nego jesi li mi opravdao izostanke ove? Koje?
Odsustva iz zemlje. Jeste sve je opravdano…
- Zovne ti jedan Pribojac svog zemljaka u inostranstvo
posle dužeg vremena. Pa, pošto ga dobi – reče: ''Evo ja
te zovem preko solarnog, znaš solarnog, telefona.''
Ovaj će ti njemu: ''Zar su i kod vas došli?'' ''Jesu.'' ''Eh
kod nas su bili ovde još prošle godine.''
- Reče jedna žena – stara 77 godina – poreklom iz
okoline Stare Gradiške: Imam unuke svukuda pa i ovde
u Oklandu – Novi Zeland. Sećam se onoga rata. Pa
kako koja vojska naiđi a naše žene, majke izađu pred
svoje kuće pa im daju hrane. Pa to su vojnici. Ne znaš
koji su. Mi deca. Ovolika. Ovolika. Ma i mi u polju u
kuruzima… kad majka… tamo priča sa nekima… Čas
su partizani, čas ustaše, čas četnici… Pa oni raznorazni
i koalicioni. Te eto Rusa… A mi polako do nje, deca
smo… Hoćemo da vidimo. Ne znamo šta je… A ona
nas poguruje i kaže: Idite tamo sad ću ja… Prepala se.
I opet… I sami Bog zna…
Kad ono posle rata – onog, ona nam kaže: ''Ma pitali
su me gde je Sava najplića. Da je mogu pregaziti. I ovi. I
ovi… Svi. A ovoga rata… Pa već je 2005. godina. Eto ja
pošla za sinom i familijom. I evo trenutno tu živimo. Eto
pa dođite. Mi smo svi naši. Jes da ima svega i svačega. Pa,
ipak smo mi naši.''

164
- Pitali jednog primorca (našeg – bivše Jugoslavije): Je
li kako vam (nam) ide turizam? On reče: Ove godine
imamo 5-6% manje turista. Ali zarada je zato veća za
jedno 25-26%. Pa znaš – veli cene su otišle gore, a i
rešili smo da, izgleda jednom za svagda, raščistimo sa
paradajiz turistima.
- Reče jedna zemljakinja: ''Ja sam iz grada gde se radilo
do pola tri. A u tri je već bio porodični ručak… Gde je
sve mirisalo na ručak. Čitav grad. Čitav.''

165
 Narodne izreke

- Ako neće breg Muhamedu – hoće Muhamed bregu.

- Bolje jedan ali vredan.
- Bolje ikad nego nikad.
- Bolje sprečiti nego lečiti.
- Bolje ptica u ruci nego golub na grani.
- Brigo moja pređi na drugoga.
- Bolje išta nego ništa.
- Bilo pa prošlo.
- Bez muke nema nauke.
- Bez alata nema zanata.
- Čardak ni na nebu ni na zemlji.
- Čast svakome – veresije nikome.
- Čovek se uči dok je živ.
- Čizma glavu čuva. Šubara je štiti.
- Čini dobro ne kaj se. Čini zlo nadaj se.
- Čija sila toga i pravda.
- Čuvaj se onoga ko stavlja obraz pod opanak.
- Čist račun duga ljubav.
- Dok je veka ima leka.
- Dobro čini dobro ti se vraća.
- Daj šta daš.
- Da hoće bog do.
- Do Soluna sto somuna.
- Drvo na drvo se uvek oslanja (naslanja).
- Došlo đelo na viđelo.
- Davljenik se i za slamku hvata.
- Dva bez duše. Treći bez glave.
- Drži vodu dok majstori odu.
- Dođe maca na vratanca.
- E moj brate dok te drugi shvate.
- Gvožđe se kuje dok je vruće.
- Gde ima dima ima i vatre.

166
- Gde ja stadoh ti produži.
- Gde smo pali tu smo stali.
- Hvala li ti Bože kad ovako li se može.
- Hoće hoća – neće neća.
- Hoćeš malo sutra (morgen).
- Ima dana za megdana.
- Iza (ispod) mire tri vire.
- Ispeci pa reci.
- Iz prazne (se) ne puca.
- I vuk sit i ovce na broju.
- Iz ove kože se ne može u drugu.
- Ista sorta (samo) drugo pakovanje.
- Idi, hodi, govori i brodi – ali beri zelje oko sebe.
- I mi konja za trku imamo.
- Isterati mak na konac.
- Ja u klin ti u ploču.
- J… pa zaguljeno.
- Jedno misli a drugo govori.
- Kadija te tuži – kadija ti sudi.
- Ko rano rani dve sreće grabi.
- Ko rat želio bio mu (da bog da) u kući.
- Ko umije njemu dvije.
- Ko kosi a ko vodu nosi.
- Koga su guje (zmije) ujedale i guštera se plaši.
- Ko traži veće izgubi sve iz vreće.
- Kud koji mili moji.
- Ko se hvali taj se kvari.
- Ko se zadnji smeje najslađe se smeje.
- Ko radi ne boji se gladi.
- Ko malter meša, a ko visak nosi.
- Kad te mami i šećerom te mami. Kad te premami i
hleba ti zabrani.
- Ko peva zlo ne misli.
- Ko voli nek' izvoli.

167
- Kud si navro Mumine?
- Ko visoko leti nisko pada.
- Ko pita ne skita.
- Krv nije voda.
- Kasno Marko na Kosovo dođe.
- Kakav oš'o takav doš'o.
- Kud puklo da puklo.
- Kad ima neka klima.
- Ko čeka taj dočeka.
- Ko grom iz vedra neba.
- Ko drugome jamu kopa sam u nju upada.
- Koliko para toliko i muzike.
- Kad najviše grmi najmanje kiše pada.
- Kad sultan nazebe – raja kija.
- Ko žurio vrat slomio.
- Ko će kome nego svoj svome.
- Lepa reč i gvozdena vrata otvara.
- Lepa roba treba da se proba.
- Lezi hlebu da te jedem.
- Lupa ko Maksim po diviziji.
- Mi o vuku vuk na vrata.
- Meha u varoš. Meho iz varoši.
- Milo za drago.
- Nadnica – jadnica.
- Ni na nebu ni na zemlji.
- Ni po babu ni po stričevima.
- Nema brata dok ne rodi majka.
- Nije zlato sve što sija.
- Ničija ne gori do zore (do vijeka).
- Ne trči ispred (pred) rude (-u).
- Ne niču ni njemu pare.
- Nekad bilo sad se spominje.
- Ne diraj lava dok spava.
- Ne lipši magarče kraj zelene trave.

168
- Neće hoća hoće neća.
- Na usta kuvet (snaga) ulazi.
- Neka svoga pa i u gori hajduka.
- Ne traži hleba preko pogače.
- Na mlađima svet ostaje.
- Novi dan nova nafaka.
- Ne traži dlaku u jajetu.
- Nije kome je namenjeno već kome je suđeno.
- Ništa se ne zna šta nosi dan, a šta nosi noć.
- Na vrat na nos.
- Od nemila do nedraga.
- Obećanje ludo radovanje.
- Od dva zla bolje je manje.
- Odeća ne čini čoveka čovekom već mu samo menja
izgled.
- Oteto – prokleto.
- Pokrij se koliko si dugačak.
- Parola je snađi se.
- Pitaće te starost gde ti je bila mladost.
- Pregazilo ga (ih) vreme.
- Prekipelo je preko glave.
- Para na paru ide – uš na fukaru.
- Posle j… nema kajanja.
- Pade mi kamen sa srca.
- Pre i posle jela treba ruke prati.
- Para vrti đe burgija neće.
- Pamti pa vrati.
- Po jutru se dan poznaje.
- Svoja kućica svoja slobodica.
- Svaka krpa traži svoju zakrpu.
- S… kroz gusto granje.
- Sjaši s'kurta na murta.
- Svakog gosta dva dana dosta.
- Strpljen spašen.

169
- Skim si onakav si.
- Skuplja pita od tepsije.
- Sto godina sto groša.
- Sirotinjo i bogu si teška.
- S neba pa u rebra.
- Svaki početak je težak.
- Svaki alamet pred kijamet.
- Sve ima preče od prečega.
- Sa ljudima ljudski od budala beži.
- Sve što je više budala pametni bolje žive.
- Svaka ptica svome jatu teži.
- Sve su pite pitice – samo je burek pitac.
- Sto ljudi sto ćudi.
- Šućena zlaćena.
- Što okom vidi rukom stvori.
- Što na um to na drum.
- Tražili ste dobili ste.
- Tante za tante.
- Teško je postati (nastati) a još teže opstati.
- Trbuhom za kruhom.
- Tiha voda bregove valja.
- U tuđoj ruci veći komad.
- U laži su kratke noge.
- U se i u svoje kljuse.
- U dobru se ne zanesi. U zlu se ne pokudi.
- U svakom žitu ima kukolja.
- U tom grmu leži zec.
- Um caruje snaga klade valja.
- U limburgu mesecu kad se majmuni šišaju.
- Vuk dlaku menja ćud nikako.
- Zavadi pa vladaj.
- Zrno po zrno pogača. Kamen po kamen palača.
- Za dobrim doratom (konjem) prašina se diže.
- Živi bili pa videli.

170
- Zaradi na mostu. Izgubi na ćupriji.

171
 Sadržaj

Predgovor .................................................................. 5
Starija doba ............................................................... 7
Pribojska posla – prvi deo ....................................... 16
Detinjstvo u Priboju ................................................ 18
Majkin put ............................................................... 22
Školski dani ............................................................. 26
Stara kuća ................................................................ 39
Regrutacija .............................................................. 41
Zadnji ćira ............................................................... 71
Neznani čovek ......................................................... 84
Skrnavljenje ličnosti ................................................ 95
Šukrijina knjiga ..................................................... 105
Pogana vremena .................................................... 110
Višestranački sistem .............................................. 113
Igra žmurke ........................................................... 118
Viđeniji ljudi ......................................................... 119
Zamršeno klupko................................................... 130
Skakavac i sećanja ................................................ 145
Uspavana lepotica ................................................. 148
Entuzijazam budoćnosti ........................................ 150
Pre kraja ................................................................ 156
Pogovor ................................................................. 159
Rekli su – s'brda s'dola .......................................... 161
Narodne izreke ...................................................... 166

172
Predgovor……………………………………………… 5
Starija doba ……………………………………………. 7
Pribojska posla – prvi deo ……………………………. 15
Detinjstvo u Priboju ………………………………….. 17
Majkin put ……………………………………………. 21
Školski dani …………………………………………... 25
Stara kuća …………………………………………….. 38
Regrutacija …………………………………………… 40
Zdravo Miki ………………………………………….. 44
Petar Kočić slikar porobljene Bosne …………………. 53
Zadnji Ćira …………………………………………… 69
Pesma se čuje ………………………………………… 78
Neznani čovek ………………………………………...82
29.XI 1943. – 29.XI 1983 ……………………………. 84
Skrnavljenje ličnosti …………………………………. 92
Šukrijina knjiga ...…………………………………….101
Pogana vremena …………………………………….. 106
Višestranački sistem ………………………………… 108
Igra žmurke …………………………………………. 112
Viđeniji ljudi …………………………………………114
Zamršeno klupko ……………………………………. 127
Skakavac i sećanja ………………………………….. 141
Uspavana lepotica ……………………………………144
Entuzijazam budućnosti ……………………………..146
Pre kraja ……………………………………………...152
Pogovor ………………………………………………153
Rekli su – s'brda s'dola ……………………………….155
Narodne izreke ……………………………………….159
Sadržaj ……………………………………………….165

173
 Biografija autora

Mirsad Hasanbegović rođen

je u Priboju 9. 03. 1958.
godine. Tu završava osnovnu
i srednju školu. Zvanje
pravnika stekao je (obrazujući
se uz rad i iz JNA) 1984. u
Sarajevu. Radio je u FAP-u
od 1978. Pored toga živeo je i
radio u Austriji, Mađarskoj i Novom Zelandu. Govori svoj
maternji jezik, ruski, mađarski i engleski. Dao otkaz na
poslovima carinika i security officer na Novom Zelandu i
došao u rodni kraj da objavi ovu knjigu.

174