Otrkivanje univerzuma

pomoću atomskih satova

Mihajlo Trajković

Smer: Primenjena i kompjuterska fizika

Broj indeksa: 1147/2015
Uvod:
Najpreciznija fizička merenja su merenje vremena i frekvencije pomoću atomskih
satova. Kao rezultat oni se efektivno koriste za otkrivanje univerzuma, testiranju zakona fizike
i u drugim oblastima. Pre proučavanja primena, objasnimo princip rada atomskih satova.

Osnove merenja vremena:

Osnovna karakteristika bilo kog sata je mehanizam koji obezbeđuje periodičnost (npr.
ljuljanje klatna), izvor energije koji održava periodičnost bez značajnog gubitka između perioda
i sredstva za brojenje perioda i prikazivanje vremena. Opisujući karakteristike satova,
neophodno je objasnimo razliku između tri različita ali usko povezana svojstva: tačnost,
reproduktinost i stabilnost. Tačnost meri stepen u kojem se sat slaže sa vrednošću definicije
jedinice vremena. Reproducibilnost je mera u kojoj se slažu nezavisni uređaji istog dizajna.
Stabilnost je mera dokle uređaj daje iste rezultate u uzastopnim vremenskim intervalima. Pošto
su stabilnost i tačnost sata zavise primarno od mehanizma koji obezbeđuje periodičnost, ova
svojstva su naglašena u diskusiji za precizno merenje vremena.

Vreme i frekvencija su usko povezani, frekvencija je po definiciji broj ciklusa oscilacija u

jednoj sekundi, a period je broj sekundi po jednom ciklusu. Ako obezbedimo brojač ciklusa,
tačnim merenjem vremena, sa istom tačnošću merimo frekvenciju, obratno, uređaj koji osciluje
stabilnom frekvencijom može da bude uređaj koji obezbeđuje periodičnost.

Atomski sat:
Pošto u atomima prelazi između različitih energetskih nivoa proizvode veoma stabilne
frekvencije one se mogu koristiti kao osnove standardne atomske frekencije. Posebno, pomoću
kvantne mehanike i zakona održanja energije. Ako atom pređe sa jednog energetskog nivoa E1
na drugi energetski nivo E2, on mora ili da apsorbuje ili da emituje foton energije:

𝐸1 − 𝐸2 = ℎ𝑓

gde je f frekvencija fotona, a h je Plankova konstanta koja iznosi h=6.62607004 × 10-34 m2 kg/s.
Sekunda je onda definisana preko oscilacija povezanih sa prelazima između energetskih nivoa
atoma cezijuma i predstavlja vreme za koje se izvrše 9,192,631,770 oscilacija. Frekvencija
cezijuma se meri metodom odvojenog magnetnog polja (Ramsey method).

U pećnici zagrevano cezijum-hlodir kako bi smo stvorili gas jona cezijuma. Gas prvo prolazi
magnetno polje magneta A, kako bi se razdvojili joni sa višom energijom od onih sa nižom,
koji se dalje kreću kroz vakumsku komoru. Unutar komore su joni izloženi mikrotalasnoj
elektromagnetnoj radijaciji i prelaze u stanje više energije. Po izasku iz komore opet prolaze
magnetno polje B koje ih preusmerava ka detektoru. Detektor registruje atome i kao odgovor
šalje električni impuls. Ako je frekvencija radijacije jednaka frekvenciji prelaza iz gore
navedene jednačine, onda detektor registruje najveći intenzitet. Odgovor detektora je da kroz
povratno kolo fino namesti frekvenciju oscilovanja kvarcnog kristala da bi intenzitet
detektovanih atoma bio maksimalan i time stabilizuje oscilator sa frekvencijom atomskih
prelaza. Ovakav oscilator je mnogo stabilniji od prethodnog pa je 1967. godine definicija

2
sekunde bila redefinisana kao 9,192,631,770 oscilacija atoma cezijuma. Ovakav atomski sat
ima tačnost do 10-14.

Slika 1. Mehanizam rada atomskog sata

Atomska fontana:
Cezijumska fontana je napravljena kako bi se povećalo vreme interakcije tako što se sat
postavlja vertikalno. Atomi se usmere vertikalno naviše i pod uticajem gravitacije uspore i
krenu da padaju dole. Ovde se stvorio problem jer su se atomi rasejali usled interakcije sa
drugim atomima različitih brzina. Lasersko hlađenje je rešilo ovo. Smanjenje temperature
obezbeđuje malu fluktuaciju brzina atoma. Atomska fontana radi u ciklusima.

Prvo se gas atoma cezijuma predstavi u vakumsku komoru.

Šest infracrvenih lasera se usmere ka centru komore pod tačno
određenim uglovima. Laseri lagano „guraju“ atome cezijuma
u „loptu“. U ovom procesu laseri usporavaju i hlade atome do
skoro apsolutne nule. Dva vertikalna lasera se koriste da
lagano bace atome vertikalno naviše i potom se svi laseti gase.
Atomi prolaze kroz mikrotalasna šupljina i pod uticajem
gravitacije pada nazad i opet prolazi korz istu. Tokom celog
procesa, stanje atoma se možda promenilo usled mikrotalasne
radijacije. Kada se opet spuste, još jedan laser se uperi u
atome. Atomi koji su promenili stanje emituju svetlost, tj.
fotone koje emituje detektor. Proces se ponavlja mnogo puta
menjajući frekvenciju mikrotalasa. Frekvencija se menja dok
se ne pronađe rezonantna frekvencija (9,192,631,770 Hz), tj.
frekvencija prilikom koje se najveći broj atoma pobudi.
Kombinacija lasera i ovakvog dizajna omogućava da se atomi
cezijuma duže posmatraju i time obezbedi jedinstvenu
preciznost. Tradicionalni atomski sat cezijuma meri atome na
sobnoj temperaturi koji se kreću velikim brzinama (nekoliko
Slika 2. Atomska fontana stotina metara u sekundi). Usled toga, vreme posmatranja je

3
ograničeno na nekoliko milisekundi. NIST-F1 ima drugačiji pristup. Laserskim hlađenjem
temperatura atoma se spušta do skoro apsolutne nule i time im se smanjuje brzina do nekoliko
cm/s. Atomi se potom izbacaju naviše i dva puta prolaze kroz mikrotalasnu šupljinu i time se
povećava vreme posmatranja na oko jednu sekunu, koje jedino ograničava sila graitacije koja
vuče atome na dole.

Kao što možete da pretpostavite, duže vreme posmatranja omogućava lakše podešavanje
frekvencije mikrotalasa. Poboljšano štelovanje frekvencije vodi boljoj kontroli rezonantne
frekvencije cezijuma, a poboljšana kontrola frekvencije povećava preciznost atomskih satova.

Primene:
Možda izgleda da ne postoji potreba za toliko preciznim računanjem vremena od onih koji su
već postignuti, ali postoje mnoge primene, čak neke koje testiraju granice moderne tehnologije.

Dugobazična interferometrija (VLBI) u radio astronomiji:

U radio astronomiji se radio signali koji dolaze sa zvezda posmatraju pomoću
paraboličnog ogledala slično kao što se u optičkoj astronomiji pomoću teleskopa posmatraja
svetlost zvezda. Nažalost, talasna dužina mikrotalasnog zračenja je oko milion puta veća nego
talasna dužina svetlosti pa je rezolucija radio teleskopa oko milion puta lošija od optičkog. Ali
ako postoje dva radio teleskopa, na suprotnim stranama sveta, koji posmatraju istu zvezdu i ako
se registracija radio talasa podudara vremenski, rezolucija takve kombinacije nadmašuje čak i
najveći optički teleskop ako ta dva teleskopa imaju visoko stabilne atomske satove kako bi
uskladili signale koje šalju baznoj stanici. Do danas je dvanest radioteleskopa i atomskih satova
usklađeno sa detektovanim signalima i sinhronizivani pomoću super računara i daju rezoluciju
koja je 250x veća od najboljeg optičkog teleskopa Hubble Space Teleskope.

GPS:
GPS sistem se sastoji od 24 sktivna satelita koji kruže oko Zemlje na oko 20km od njene
površine. Svaki satelit svake mikrosekunde šalje signal koji sadrži tačnu poziciju i vreme kada
je signal poslat. Na Zemlji, detektor detektuje ove signale i beleži vreme prijema. Pomoću
razlike između vremena emitovanja i detektovanja signala se računa rastojanje satelita. U
principu, ako prijemnik zna udaljenost od 4 tačno locirana satelita, može da odredi svoj položaj.

Velika preciznost je neophodna jer čak i jako male nesuglasice (1 mikrosekunda) između satova
dovode do greške od par stotina metara.

Testiranje specijalne i opšte teorije relativnosti:

Najpoznatiji eksperiment je Hafele-Keating-ov eksperiment. Četiri atomska sata su
stavljena na avion kojim su dva puta obišli svet, jednom prema zapadu, drugi put prema istoku.

4
Kada su se vratili, satovi se međusobno nisu slagali što je predviđeno
specijalnom i opštom teorijom relativnosti.

Naučnici su znali da vreme teče brže na većim nadmorskim

visinama, što je i bilo dokazano prethodnim eksperimentom. Sa
većom preciznošću atomskih satova, naučnici su u stanju da to
dokažu na jednostavniji način. Pre je razlika u visini bila nekoliko
hiljada metara, a sad je svega 33cm. Ova razlika u vremenu je toliko
mala da ljudi nisu u stanju da je percipiraju direktno – za period od
79 godina, vreme se razlikuje za 90 milijarditi deo sekunde, ali može
da ima praktične primene u geofizici.

Poboljšanje modela Zemlje:

„The Earth changes shape at the time of the earthquake, but
it continues to change shape for months and years, even decades afterwards.“

Satovi su toliko precizni da pored poboljšanja računanja vremena i navigacije mogu da

detektuju slabe signale gravitacija, ranog univerzuma i možda tamne materije.

Atomski sat iterbijuma nadmašuje konvencionalne mogućnosti da se meri geoid ili oblik Zemlje
koji se poklapa sa mirnom površi u okeanima (pravac sile teže je svuda normalan). Poređenje
satova na udaljenim lokacijama, npr drugim kontinentima, mogu da poboljšaju geodetska
merenja sa greškom do 1cm, koja je bolja od današnjeg standarda od nekoliko cm.

Detektovanje tamne materije:

Godinama naučnici pokušavaju da otkriju tamnu materiju za koju se pretpostavlja da
gradi 27% poznatog univerzuma. Inovativni tim naučnika smatraju da su otkrili novi način da
detektuju tu eluzivnu (nedostižnu) supstancu. Sa novom generacijom super-preciznih atomskih
satova, naučnici smatraju da mogu da otkriju tamnu materiju pri interakciji sa regularnom
materijom (nešto što naučnici pretpostavljaju da se dešava ali još nije dokazano). Bez prisustva
tamne materije, atomi bi oscilovali pretpostavljenom frekvencijom. Prisustvo tamne materije bi
uticalo na tu frekvencju usled interakcije atoma sa tamnom materijom pa bi bilo koja promena
frekvencije bio dokaz za postojanje tamne materije.

Zaključak:
Još od prvog prototipa pa do danas, ogromano poboljšanje u preciznosti i stabilnosti je
napravljeno. Svakim novim dizajnom se pokušava da se reši nekoliko bitnih nedostataka.
Performanse atomskih satova će nastaviti da se poboljšavaju u narednih nekoliko decenija i
omogući će još rigoroznija testiranja fundamentalnih teorija i dalje otkrivanje univerzuma.

5
Literatura:
 V.S. Letokhov, P. Meystre. (2014). Advances in Laser Physics. Harwood Academic Publishers.
 Alexius J. Hebra. (2010). The Physics of Metrology. Springer.
 Bill Hammack, Patrick Ryan, Nick Ziech. (2012) Eight Amazing Engineering Stories.
Articulate Noise Books.
 Andreas Bauch. Caesium Atomic Clocks: Function, Performance and Applications.
Physikalisch-Technische Bundesanstalt, Braunschweig, Germany.
 Cathelijne Glaser. (2015). Atomic Clocks. Universiteit van Amsterdam.
 www.nist.gov
 www.science.nasa.gov