ПРАВОСЛАВНИ БОГОСЛОВСКИ ФАКУЛТЕТ

УНИВЕРЗИТЕТА У БЕОГРАДУ

СЕМИНАРСКИ РАД ИЗ ПРЕДМЕТА

ИСТОРИЈА ЗАПАДНЕ ЦРКВЕ

ТЕМА: РАЗВОЈ ПАПСКЕ ВЛАСТИ ОД XI ДО XIII

ВЕКА

МЕНТОР: ДР РАДОМИР ПОПОВИЋ

СТУДЕНТ: СТЕФАН РАНЧИЋ

БР. ИНДЕКСА: 09/057

БЕОГРАД, 2011. ГОДИНЕ

САДРЖАЈ:

1. ПРОЛОГ .................................................................................................... 3

2. РАЗВОЈ ПАПСКЕ ВЛАСТИ ДО ГРГУРА VII ...................................... 3

3. РЕФОРМА ГРГУРА VII ХИЛДЕБРАНДА ............................................ 6

4. РАЗВОЈ ПАПСКЕ ВЛАСТИ У ПЕРИОДУ 1085 – 1198 ....................... 9

5. РАЗВОЈ ПАПСКЕ ВЛАСТИ У ВРЕМЕ ИНОКЕНТИЈА III ................ 11

6. ЕПИЛОГ ................................................................................................... 14

2
 ПРОЛОГ

Развој папске власти у периоду од Χ доXIIIвека у великој мери је утицао на

дешавања на светској историјској сцени. Папе су напредовале у световној и духовној
власти, и папство је опет имало битну улогу у функционисању држава. Западњачки
дуализам се променио у корист царског положаја, приметна је била напетост између
државе и Цркве. Начелна самосталност Цркве, као и libtasEcclesiae били су озбиљно
угрожени. Јавила се потреба за реформом, која је и успешно спровођена од стране више
папа, мада проблеми који су условили реформу нису потпуно изчезли...

РАЗВОЈ ПАПСКЕ ВЛАСТИ ДО ГРГУРА VII

Најзначајнији манастирски реформни покрет у средњем веку потекао је из

немачког самостана Клинија (Cluny)1. Основан је око 908/910. године у Бургундији од
стране аквитанског војводе Вилима. Увиђајући да је један од главних разлога слабљења
Цркве у IX веку била незаштићеност и зависност манастира/самостана од великаша,
овај војвода је самостану обезбедио унутрашњу и спољашњу слободу, слободан избор
опата (управника самостана) и економску независност. Посебно обележје овом
самостану дало је строго поштовање Бенедиктовог правила, као и строга аскеза.
Самостан Клини свој успон дожављава од X до XII века, захваљујући својој
унутрашњој динамици и дисциплини монаха. За разлику од источног мистичног
монаштва, монаси овог самостана су били окренути ка свету, успевајући тиме да се
сачувају сваке егоцентричности. Опати овог самостана били су познати по својим
добрим односима са владајућим царевима и краљевима. Убрзо након оснивања
самостан је оформио велики самостански савез, коме се придружило, у периоду од два
века, око 3000 самостанских заједница. Дубоко је утицао на духовни живот и постао је
религијски центар западног света. Ипак, велики самостани били су уздржани
клинијевске реформе, и у каснијем спору између царева и римске Цркве углавном су
били на страни државе. Иако око спорних питања у оквиру реформе (женидба

Аугуст Франзен, Преглед повијести Цркве, стр. 150 - 151

1

3
свештеника, инвеститура итд.) није заступао екстремно становиште, при том не
намеравајући да оствари политички утицај, својом реформном делатношћу Клини је
створио одличну подлогу за велику реформу и постао је историјски значајан.

Папство је у X веку, а већим делом у првој половини XI века доживело период

моралног понижења, и почело је да доживљава свој преображај тек 1046. када је
немачки краљ Хенрих III (1039-1056) дошао у Италију са војском и поставио једног
немачког папу у Сутриу 2 . Након тога долази низ од пет немачких папа који су
постављени утицајем цара. Прве две папе, Климент II (1046-1047) и Дамас II (1048)
нису остварили нарочити утицај . Климент II je са Хенрихом III донео акт против
продаје црквене имовине, запретивши анатемом. Након пратње цара у походу на Јужну
Италију, по повратку у Рим оболео је од маларије, од које се упокојио у манастиру Св.
Томе. Као нови папа постављен је Дамас II, који се упокојио 23 дана након устоличења,
као последица римске грознице.

Свакако, најзначајнији јесте папа Лав IX (1048-1054). Пореклом из егзалшког

грофовког племена од Егишејма, као Бруно од Тула дошао је у Рим 12. фебруара
1048/49 године да би од клира и од народа био изабран за папу. Папа се нашао пред
тешким задацима: црквена реформа, борба са Норманима у Јужној Италији и дијалог са
Цариградом,који ће касније довести до раскола. Сам папа је више времена проводио
ван Рима, иако је административно овај град и даље био седиште Цркве, тако да су
путовања била велики добитак за папин ауторитет. Реформа коју је спровео Лав IX
била је примарно усмерена на борбу против симоније и николаитизма. Симонијом је
названа појава продаје црквених положаја, а николаити су обешћашћавали духовни
брак свештеника и епископа са црквом. Реформа је обухватала и строги надзор
поштовања целибата у свештенству, као и строге санкције онима који то нису
поштовали. Реформа је у борби против симоније захтевала од Лава IX да употреби сва
права која су припадала папи, што је био почетак новог периода у историји примата
папе. Декретом сабора у Ремсу римском епископу је дата титула universalis ecclesiae
primas et apostolicus 3, забрањена је симонија, примање накнаде за евхаристију, а као
најзначајнија истиче се одлука да бискупе и опате бира свештенство и народ, чиме се
драстично умањио утицај државе на тај процес4. Лав III је обновио углед папства, чак је

2
Јевсевије Поповић, Општа црквена историја, том ΙΙ, стр. 68
3
Хуберт Једин, Велика повијест Цркве III/I, стр. 399
4
Вил Дјурант, Доба вере, том IV/I, стр. 641
4
и мењао немачког цара као поглавара Немачке, наговорио француске и шпанске
епископате да признају власт папе5. Папа је преузео и задатак одбране Папских држава
војним средствима6. Ипак, неуспех војног похода, када је папа пао у заробљеништво,
као и реформа која је била у току, сукоб са цариградским патријархом су ослабили папу
Лава IX, који се упокојио у Риму 19. априла 1054. године. Следећег папу је поставио,
после дугих преговора, немачки цар Хенрих III, под именом Виктор II. Нови римски
папа је био више повезан са царском политиком, што није ометало наставак реформе
који је спроводио овај папа. Виктор II је са царем одражао сабор у Фиренци 1055.
године, док је 1056. организован сабор у Тулузу, на којем је учешће имао и римски
легат Хилдебранд, блиски сарадник папе Леона IX, који ће касније и сам постати папа.
Папа Виктор II се упокојио 23. јуна 1057, и са њим се завршава низ немачких
реформних папа. Убрзо потом бира се нови папа, под именом Стефан IX (по другом
бројању X7), а његов избор је извршио клир у Риму, што је догађај који ће означити
почетак периода аутономије црквене јерархије у избору папе. Хилдебранд је послан у
Немачку да објави избор папе. Нови папа је наставио реформну делатност својих
претнодника, а донео је и строге законе против женидбе свештеника 1057., исте године
када је и устоличен. Након смрти Стефана XI(X) проглашен је папа Бенедикт X, али
реформатори на челу са кардиналом Хумбетром нису признали тај избор, и на римски
престо се довели папу Николу II. Да би избор папе убудуће био независтан од утицаја
власти и синодалних странака које су се бориле за превласт у Риму, издат је синодални
декрет године 1059( или 10578, можда је штампарска грешка). За време папе Николе II,
по коме се избор папе препушта само колегијуму кардинала, док се потврда избора
оставља владајућем цару 9 . Након његове смрти реформатори су, сада под вођством
Хилдебранда изабрали папу под именом Александар II. Након његове смрти изабран је
био Хонорије II. Након завршетка борбе око превласти приликом избора папе Црква се
у потпуности посветила реформи, примарно на борбу против симоније и николаизма,
као и борбу против инвеституре.

5
Исто, исто
6
Исто, стр. 642
7
Јевсевије Поповић, Општа црквена историја, том ΙΙ, стр. 69
8
Вил Дјурант, Доба вере, том IV/I, стр. 644
9
Јевсевије Поповић, Општа црквена историја,том ΙΙ, стр. 69

5
 РЕФОРМА ГРГУРА VII ХИЛДЕБРАНДА

Реформа папе Гргура VII Хилдебранда (1073-1085) се од раније реформе, нарочито

клинијевске разликовала својим црквено – политичким усмерењем 10 . Иако је и
гргуровска реформа имала за циљ libertas ecclesiae, она за разлику од клинијевске
реформе која се борила за независност од великаша и саму унутрашњу слободу,
реформа папе Гргура је имала за циљ да световну власт потчини духовној.

Хилдебранд је немачко име, и Гргурови наследници су тумачили да оно значи

Hellbrand, односно чист пламен, што је добар опис карактера овог папе.11 Био је монах
италијанског порекла, образовање је стекао у манастиру Свете Марије у Авентину у
Риму, где је и ступио у бенедиктански ред. Као млади ђакон Хилдебранд је пратио
свргнутог папу Гргура VIу Келн у прогонство 1046.г., а након његове смрти је постао
члан обитељи манастира Клини. Папа Лав ΙΧ га је 1050.г. вратио у Рим и поставио за
кардиналског подђакона,администратора Папских држава и легата у Француској. На
овим задацима он стиче убрзо политичку дипломатску вештину, а након смрти
кардинала Хумберта (1061.г.) је преузео вођство реформног покрета. 12 Након смрти
папе Александра ΙΙ изабран је за папу од стране црквеног клира и народа у Риму за
папу, иако је њему више одговарало да буде владар из сенке, јер је био углавном на
високим функцијама и јако утицајан, о чему сведочи постављање Николе ΙΙза папу
1059.г., углавном захваљујући Хилдебрандовом утицају13. Убрзо по хиротонији папа је
поставио четири циља своје реформне активности, а то су: реформа свештеничког
морала, да оконча лаичку инвеституру (тј. поделу бискупија и опатија од стране
краљева и кнезова) и симонију, затим да уједини целу Европу у једну цркву и једну
државу чији је вођа папа и поведе хришћанску војску на Исток и поврати Свету земљу
од Турака. 14

Латерански сабор одржан 1074.г. ке обновио одлуке сабора из 1059.г., и одлуке

сабора је послао свим бискупима Европе са наређењем са се оне спроводе, у намери да
се коначно обрачуна са нарушавањем свештеничког целибата, чак је и лаике ослободио

10
Аугуст Франзен, Преглед повијести Цркве, стр. 153
11
Вил Дјурант, Доба вере, том IV/I, стр. 644
12
Исто, стр. 645
13
Исто, исто
14
Исто, стр. 646
6
духовног вођства свештеника који не поштују целибат. Наравно, ова рестриктивна мера
је изазвала побуне међу клирицима, али је папа у својој одлучности изпштио и
свештенике и бискупе који су се противили, не водећи рачуна о појави скривеног
промискуитета међу свештенством, на који су указивали. Упркос напорима папе,
целибат у свештенству није поштован (иако је био све мање заступљен) до папе
Инокентија ΙΙΙ, након којег је готово изчезао.

У спису од 27 ставки 15 под називом Dictatuspapae (1075.г.) папа је изразио

најважнија приматска права, начело које гласи: „папа је врховна глава хришћанства“.
Самим тим има право да контролише и интервенише у раду бискупа, на основу своје
духовне власти 16 , услед које стоји и изнад краљева и царева, тако да има у власти
десакрализацију њихове владавине и коначно њихово збацивање са престола, што је
основ за примарни папин циљ. Сам папа је захтевао од краљева да му се покоре и буду
му у послушности. Први који је пристао на захтев папе био је Димитрије Звонимир,
краљ Хрватске и Далмације. Ипак, краљеви су пружили јак отпор у почетку папиној
намери да буде владар хришћанског Запада.

Највеће противљење је, ипак, изазвало питање инвеституре 17 . Упорно је папа

захтевао да се одлука о њеном укидању спроводи у Немачкој, а у Француској је објавио
преко својих легата године 1077. На римском јесењем сабору 1078.г. је донео одлуку да
се под претњом изопштења из Цркве забрањује клиру да приме инвеституру бискупија
и опатија од лаика. Савезнике у спровођењу ове одлуке је нашао у кнезовима од којих
је очекивао да буду верне слуге Св. Петра и његовог намесника, тј. папе. Папа је
опуномоћио неке од кнезова да примењују силу против непослушних бискупа, или их
је призивао у помоћ када би римској Цркви претила опасност. Ово је био само увод у
дугогодишње обрачуне римске Цркве са онима који нису поштовали одлуку папе.

Фебруара 1075.г. сабор италијанских бискупа у Риму, под вођством Гргура, је

издао декрете против симоније, свештеничког брака и инвеституре. Због симоније је
папа изопштио пет бискупа који су били саветници Хенриха ΙV18. Хенрих као одбијање
захтева папе је именовао нове бискупе, упркос одлуци да владар може само да потврди

15
Хуберт Једин, Велика повијест Цркве, том III/I, стр. 416
16
Римска црква сматра да је папа наследник духовне власти дате Св. Петру, позивајући се на
еванђелске стихове Мт. 16, 15-19
17
Хуберт Једин, Велика повијест Цркве, том III/I, стр. 418
18
Вил Дјурант, Доба вере, том IV/I, стр. 648
7
избор новог бискупа. Децембра 1075.г. папа је послао Хенриху IV протесно писмо са
усменом поруком да ће краља изопштити ако и даље буде игнорисао декрете Римског
сабора. Понашање Хенриха је показивало да он не брине за папски ауторитет. Сазвао је
сабор у Вормсу 19 године 1076. на ком је учествовало двадесет четири бискупа и на
основу оптужби кардинала Хуга за разврат, као и да је папски престо стекао
подмићивањем и насиљемсменио је папу Гргура VII, а одлуку о рашчињењу је послао
папи у Рим. Папа је реаговао одмах изопштењем Хенриха и разрешењем његових
поданика послушности краљу, док је синод изопштио бискупе кији су потписали
декрет. Изопштењем је краљ постављен изван црквене заједнице што је значило да је
краљевска служба десакрализована, након чега краљ губи већину својих присталица. У
октобру 1076.г. кнезови су на сабору у Трибуру поставили ултиматум краљу да у року
од једне године мора да измоли опроштај од папе, или ће поставити новог краља.
Истом приликом су позвали папу да дође у Аусбург, да суди краљу. Краљ је био
принуђен да моли папу за опроштај, одлучио је да се понизи кренувши пут Каносе са
женом и децом20 преко Алпа уз велике ризике на путу. Истовремено се папа упутиоиз
Рима у Немачку. Сусрели су се у Каноси у замку маркгрофице Матилде. Краљ је три
дана стајао пред замком, од 26. до 28. јануара 1077.г. у покорничкој одећи, а трећег
дана на наговог маркгрофице Матилде и свог кума Хуга, опата манастира Клини папа је
попустио и сусрео се са краљем. Мир је склопљен не консултујући немачке кнезове.
Ово је био тежак ударац од ког се немачко краљевство никада неће опоравити 21, јер је
папа коначно преузео вођство западног света. Папа се вратио у Рим и посветио је
наредне две године увођењу свештеничког целибата. Међутим, немачки кнезови су,
упркос скидању анатеме са краља изабрали новог краља, Рудолфа Швабског 22 у марту
1077.г., док је Немачку потресао грађански рат. Овај потез је условило и поновно
непријатељство Хенриха IV према папи на шта су га подстакли Ломбарди, папини
непријатељи, и поставио је новог папу Климента III на сабору бискупа и племића у
Мајнцу. Папа Гргур VIIје по други пут свргнуо Хенриха IV са престола и дао је
подршку Рудолфу Швабском. Ова два краља су се сукобили са својом војском на
обалама реке Зале у Саксонији 15. Октобра 1080.г., и том приликом је Рудолф погинуо.
Хенрих IV је регрутовао нову војску и кренуо на Рим. Папа се обратио за помоћ Роберу
Гискару и ВилијамуI, коме је помогао у освајању Енглеске, али помоћ није добио.
19
Аугуст Франзен, Преглед повијести Цркве, стр. 154
20
Јевсевије Поповић, Општа црквена историја,том ΙΙ, стр. 72
21
Аугуст Франзен, Преглед повијести Цркве, стр. 155
22
Вил Дјурант, Доба вере,том IV/I, стр. 649-650
8
Коначно, краљ је ушао у Рим и освојио већи део града, а папа се сакрио у Кастело Сант
Анђело, одакле је диктирао нове услове за помирење, које краљ није прихватао. Опсада
Рима је трајала годину дана, током које је краљ организовао хиротонију новог папе, а
папа крунисао цара. Међутим, Робер Гискар је одустао од похода на Византију и са
36.000 војника се приближио Риму, па је Хенрих био принуђен да напусти Рим. Робер
је ослободио папу, али је и опљачкао Рим, тако да папа више није био пожељан у Риму,
те се упутио са Робером у Салерно, где се упокојио у шесдесет другој години живота,
25. маја 1085.г.

РАЗВОЈ ПАПСКЕ ВЛАСТИ У ПЕРИОДУ 1085 – 1198

Смрћу папе Гргура VIIреформа није посустала, чак је, напротив, напредовала.
Инвеститура опата и епископа одузета је од владара, попуњавање тих места је враћено
римској Цркви, а папска теократска универзална монархија је постојала, иако није била
без борбе са немачким царевима династије Хохенштауф (1138-1254)23. Папа Климент
III (1080-1100) је остао у Риму и наставио реформну делатност својих претходника, али
је након шест година смењен папом Виктором III (1086-1087).

Убрзо након њега изабран је нови папа који узима име Урбан II (1088-1099).
Овај папа је значајан за реформу јер је као млад монах био у клинијевском самостану.
Године 1089. на сабору у Мелфију обновио је забрану симоније, кршења целибата
свештенства и лаичке инвеституре. Ипак, био је доста флексибилнији од својих
претходника, јер је у неком случајевима признавао случајеве лаичке инвеституре, ако је
извршила нека утицајна политичка личност24. Међутим, овакав став је довео до јачања
симоније нарочито, па је папа одржао саборе марта 1095. у Пјаћенци и у Риму25 године
1099. како би осудили аномалије против којих су се борили и утврдили санкције за оне
који не поштују одлуке. Нарочито интересовање папа је показивао за монаштво,
узимајући многе самостане под покровитељство Рима. Папа Урбан IΙ је био више од
духовног вође, он је био и политичка личност, прави лидер Запада. Организовао је 1.

23
Јевсевије Поповић, Општа црквена историја,том ΙΙ, стр. 73
24
Хуберт Једин, Велика повијест Цркве, том III/I, стр. 436
25
Исто, стр. 437
9
Крсташки рат26 (1096-1099) и покушавао да успостави добре односе са краљевима у
Европи. У Енглеској je Роберт син тада упокојеног краља Вилима Ι добио Нормандију
на управу, и имао је добре односе са папом, међутим несугласице су настале са
Вилимом II, другим сином, који није подпадао под утицај папе. Са краљем Француске,
који је у то време био Филип Ι, папа је имао добре односе и ферорма се задовољавајуће
одвијала, као и у Шпанији. Однос према Хенриху ΙV остао је нерешен. Папа Урбан се
упокојио 29. јула 1099.г., две недеље након уласка крсташа у Јерусалим27.

Након две недеље папа је постао ПаскалIIРајнер (1099-1118), који се битно

разликовао од својих противника по ригидним ставовима и непопустљивости, тако да је
више наглашао разлике међу неистомишљеницима него што их је мирио. Папа се
нарочито залагао у борби против инвеституре. Након покушаја решења овог проблема
у Француској и Немачкој папа је схватио да компромисна решења донета на
преговорима нису корисна римској Цркви, јер је прави проблем био заобиђен. Одвајање
римске цркве од државе није било могуће, на шта указује конкордат у Сутрију
фебруара 1111.г. када је папа покушао да направи договор са Хенрихом V (1106-1125)
да укину феудализацију римске Цркве, а тиме и њену повезаност са државом 28. Црква је
у Немачкој требала вратити целокупни посед са добрима, након чега би се краљ
одрекао инвеституре (мада му у том случају није ни била потребна), а овај тајни
договор је објављен на церемонији крунисања краља Хенриха V, којесе због побуне
кардинала није ни одржало 29 . Остала је само могућност компромиса. У Вормском
конкордату 1122.г. (у време папе КаликстаII) проблем инвеституре је покушан двојаком
инвеституром. Краљу је остала сватовна инвеститура са преношењем права и добара, и
вршила се предајом жезла. Краљ се одрекао духовне инвеституре коју је препустио
римској Цркви, поштујући канонско изборно право које је остало клиру и племству
бискупске Цркве. Тек након претходно канонског избора и духовне инвеституре
подељивао би краљ световну инвеституру. У Немачкој се то вршило још пре
хиротоније у бискупа, а у Италији и Француској након хиротоније. Папа Паскал IIсе
упокојио 22. јануара 1118.г.

26
Аугуст Франзен, Преглед повијести Цркве, стр. 166
27
Хуберт Једин, Велика повијест Цркве, том III/I, стр. 437
28
Аугуст Франзен, Преглед повијести Цркве, стр. 155
29
Хуберт Једин, Велика повијест Цркве, том III/I, стр. 444-445
10
 Након смрти папе Паскала II, у римски престо долази папа Гелазије II30 (1118-
1119), који је осетио немоћ као папа јер је морао да побегне из Рима, а за папу
постављен је папа под именом Гргур VIII, који није био нарочитог ауторитета,нарочито
за грађане Рима. Гелазије убрзо разболео и упокојио у самостану Клини 29. јануара
1119.г. Реформна струја у римској Цркви убрзо је изабрала новог папу, 2. фебруара исте
године. Нови папа је узео име Каликст II (1119-1124), значајан је за римску Цркву јер
је водио успешне преговоре са Хенриком V што је довело до компромисног решења
Вормским конкордатом 23. септембра 1122.г. (већ раније описаног).

РАЗВОЈ ПАПСКЕ ВЛАСТИ У ВРЕМЕ ИНОКЕНТИЈА III

Папа Инокентије III (1198-1216)31 је наследник папе Целестина III (1191-1198),

на папски престо је ступио са 38 година као кардинал-ђакон Лотар из Сегна, 8. јануара
1198.г. Високо теолошко образовање је стекао у самостану Св. Андрије, а студирао је у
Паризу философију и теологију. Чин подђакона је примио од папе Гргура VII. Папа је
након периода стагнације развоја папске моћи од папе Александра III(1159-1181) био
способан да актуелише раст моћи римског папе.

На основу делатности овог папе уочићемо његове основне циљеве, а то су:

очување реда у држави и одбрана државе од напада са севера и југа, интензивирање
идеје кршташких ратова, сузбијање и неутралисање растућих и све бројнијих
јеретичких покрета и коначно, можда најважнији циљ јесте коренита реформа. Може се
уочити да су ово заправо били циљеви и гргуровске реформе, што сведочи о стању у
римској Цркви у том периоду. Целибат у свештненству није поштован, и још увек је
постојала симонија и инвеститура, мада у знатно мањим размерама.

Поредак власти у држави припадао је институцијама: духовној која је припадала

папи, и световној, која је припадала мноштву носилаца (краљ, кнежеви итд.). Уска
испреплетеност духовне и световне власти дала је папи прилику да се он истакне као
прави монарх, тим пре што је имао власт не само на територији краљевства, већ на

Исто, стр. 446

30

Хуберт Једин, Велика повијест Цркве, том III/II, стр. 163

31

11
много већем простору. У оваквој ситуацији папа се пројављује као arbitermundi, и свако
ко би признавао Христа у оквиру римокатолицизма био би папи подложан. Након не
тако добрих односа са Хенрихом VI, нови краљ као шестогодишњак долази на
краљевски престо, и папа га узима под своју заштиту, у периоду од десет година (од
маја 1198). Папа је имао услед ове обавезе политичке обавезе, али и материјалне
издатке. У Шпанији се залагао за целибат међу свештенством и мирио је шпанске
владаре са остатком запада, чинећи све напоре да одржи мир. Са Бугарима је
успоставио контакте јер се папа почео занимати за уједињење са Православном црквом.

Међутим, државни лидери нису хтели тако лако да подпадну под папску власт,
која се ипак показала моћнијом. Наиме, када је цар Фридрих IБарбароса32 (1152-1190)
покушао да појмање светске власти снажно изнова развије, профано и сакрално је опет
било у сукобу. Барбароса је нашао правог противника у Аликсандру III(1159-1181).
Огорчена борба је трајала 20 год, од државног сабора у Басансону 1157.г. до мира у
Венецији 1177.г. Четири неканонских папа и дугогодишњи обрачун уз много жртава
јесу резултат овог сукоба.

Након смрти Хенриха VIна краљевски престо претендовали су Филип Швабски

и Ото од Брауншвејга33. Ото је папи нудио боље услове послушности, али само као део
политичког плана за долазак на престо. Пошто оба кандидата нису прихватили папин
предлог да краљ буде Фридрих Сицилијански, папа је одлучио да краљ буде Отон,
марта 1221.г., и он узима име Отон IV. Ипак није цела Немачка признала краља док
није био убијен Филип Швабски. Отон је 4. Октобра 1209.г. добио круну од папе, али
убрзо након тога он напада Јужну Италију и папа му одузима круну, а за краља
постравља Фридриха Сицилијанског, који је крунисан децембра 1212.г. Латерански
сабор 1215.г. је потврдио достојанство овог краља. Папа је одржавао односе са
Енглеском и Француском, чак је и постао заштитник Енглеске која је била активна у
крсташким ратовима и заштитивши је од напада Француске.

Поновно уједињење Западне и Источне Цркве, наслеђено из Гргурове реформе,

било је циљ и Инокентија III34. Папа је успоставио односе са Алексијем III, са молбом
да помогне поновно уједињење Цркве, и пружи помоћ у 4. Крсташком походу (1201-
1204). Сам Јерусалим је био вазална држава римског папе, па је папа био задужен за

32
Аугуст Франзен, Преглед повијести Цркве, стр. 156
33
Хуберт Једин, Велика повијест Цркве, том III/II, стр. 170
34
Исто, стр. 177
12
помоћ. Сам крсташки поход је био у интересу и Француској и Енглеској, да би
повратиле изгубљене поседе у Светој земљи. Међутим, у току крсташког похода вести
које је примио папа нису биле пријатне, јер је добио вести о пљачкама по Цариграду и
анархији која се успоставља у крсташким редовима. Папа је, као мудар државник,
наслутио последице ових недела, протествовао је и упутио крсташима претеће оптужбе.
Али неочекивано је папски легат преносио нетачне поруке крсташима, што није довело
до побољшања ситуације, напротив. Испоставило се да је покушај латинизације Грчке
био погрешан, а пљачке Цариграда су оставиле страшне последице јер Грци више нису
били отворени за дијалог са Римом. Сам 4. Крсташки поход се показао непотребан и
неделотворан, јер је Византија ослабљена тако да је касније све теже одолевала
Турцима. Упркос неуспеху, папа је опет покушавао на Четвртом Латеранском сабору
да организује нови крсташки поход. Упоредо са поменутим догађајима јављају се
јереси и папа позива бискупе и свештенство на енергично сузбијање јереси, а
озбиљност ситуавије сведочи папин позив монасима да проповедају ван манастира35.

Латерански сабор36 је имао за циљ, пре свега, сажимање реформне делатности,

мада је главни повод организација новог крсташког похода. Сабор је сазван је 1.
новембра 1215.г. у Риму. Било је пожељно присуство што већег броја кнежева, а
долазак бискупа је био обавезан, тако да је на овом сабору било око 400 бискупа 37.
Сабор се одвијао унутар три седнице одржане 11., 20. и 30. новембра. На сабору је
потврђено уједињење са Источном Црквом, иако га није било, јер је уједињењем
сматрано успостављање Латинског Царства. Већи део времена сабор је посветио науци
о Евхаристији и свештенству, при чему је укључен појам транссубстанција који је дала
рана схоластика. Смернице и декрети сабора тичу се односе на клир, народ и монаштво,
као и црквене власти у управи и судству. Међу најзапаженије одлуке 38 сабора јесте
одлука да је дужност сваког хришћанина да се једном годишње исповеди и причести.
Опоменути су црквени судови да своју надлежност не проширују на световно судство,
а од држава је захтевано да клирици буду ослобођењи пореза. Донет је закон о
поштовању нових реликвија и закони који су требали да сузбију симонију. Јевреји су
проглашени грађанима другог реда и прописана је посебна одећа за ношење на јавним
местима, што опет није новитет овог сабора. Инокентије III се упокојио у Перуги док је

35
Хуберт Једин, Велика повијест Цркве, том III/II, стр. 185
36
Исто, стр. 193
37
Исто, стр. 194
38
Исто, стр. 197
13
покушавао да попмири поморске градове Ђенову и Пизу како би у новом крсташком
походу имао бољу основу него што је то било десет година раније, када су му помагали
Млечани.

ЕПИЛОГ

Реформа коју су папе спроводиле неоспорно су оснажиле положај папе у

држави, и омогућиле му пуноћу духовне власти, као и јак утицај на краљеве, тако да је
папа заиста био једини монарх хришћанског Запада. Папство је доживело свој процват
у периоду од папе Гргура VIIдо папе Инокентија III, након чега је уследило слабљење
папске власти и поновно успостављање доминације државе над световном влашћу.

14
Литература:

Вил Дјурант, Доба вере, том 4/I, са енглеског превео Љубомир Величков, НАРОДНА КЊИГА
АЛФА,Београд, 1998.

Јевсевије Поповић, Општа црквена историја, том ΙΙ, са немачког превео Мојсије Стојков, Бард-
фин:Београд - Романов:Бања Лука, 2005.

Аугуст Франзен, Преглед повијести Цркве, Кршћанска садашњост, Загреб, 2004.

Хуберт Једин, Велика повијест Цркве, томови III/I и III/II, Кршћанска садашњост, Загреб 1971.

15